DODATAK MATERIJALU ZA PRIPREMU DRUGOG DELA ZA ISPIT

TEORIJSKI PRISTUPI U PENALNOM TRETMANU 2017 2018

CILJ I ZADACI PREVASPITANJA

OSUĐENIH LICA

O CILJU VASPITANJA UOPŠTE

Vaspitanje je svesna, planska, sistematska i cilju usmerena aktivnost. Vaspitanjem

se žele postići određeni ciljevi i zadaci. Jasno određen cilj vaspitanja usmerava

ovaj proces i daje mu poseban pečat. Postavljanje cilja vaspitanja je jedno od

osnovnih pitanja nauke o vaspitanju, jer ciljna usmerenost predstavlja bitnu odliku

i jednu od osnovnih zakonitosti svakog vaspitnog procesa.

U oblasti nauke o vaspitanju u prošlosti, a i danas veoma mnogo se raspravljalo o

cilju vaspitanja. S tim u vezi, postoje različita gledišta. Jedni stoje na stanovištu da

cilj vaspitanja nije moguće, a ni potrebno formulisati, jer je svaki čovek za sebe

posebna individua čiji razvoj isključivo zavisi od onoga što je on doneo rođenjem.

Ovo gledište poznato je u nauci kao pedagoški naturalizam.

Za razliku od ovog shvatanje, drugi autori ističu neophodnost univerzalnog

definisanja cilja vspitanja. Ali i ovde se polazi od pogrešnog stava po kome su

čovekove vrline, odlike ličnosti, kulture i sl. stalne i univerzalne kategorije, koje ne

zavise ni od društva ni od drugih ljudi, već da su to božanske tvorevine. Saglasno

tome moguće je utvrditi večne i nepromenljive ciljeve vaspitanja, ciljeve koji bi

važili za sva vremena i sve ljude.

Treću grupu čine oni pisci koji smatraju da ciljeve vaspitanja određuje društvo, te

da svi pojedinci moraju biti vaspitavani u skladu sa tim ciljevima, bez obzira na

njihove individualne razlike. Postavlja se i pitanje da li je cilj vaspitanja uopšte

pedagoški i andragoški problem. Jer, ako taj cilj ljudi nose u sebi, ili ga formuliše

društvo - nauke o vaspitanju te ciljeve vaspitnja dobijaju kao gotove naloge, te je

njihov zadatak da samo te ciljeve ostvaruju.

U odgovoru na to pitanje treba reći da u nauci o vaspitanju preovlađuje shvatanje

da cilj vaspitanja u određenom društvu, određenom vremenskom i socijalnem

prostoru, određuju društveno-ekonomski uslovi datog društva, društveni odnosi u

sferi politike i kulture, kao i prisutne tendencije u razvoju određenog društva. A, s

obzirom da se društvo stalno menja i razvija i da se pojedine društvene zajednice

međusobno razlikuju, nemoguće je za sva vremena i sva društva odrediti cilj

vaspitanja. Svako društvo postavlja svoj cilj vaspitanja iz koga se izvode i

konkretizuju posebni zadaci koji odgovaraju potrebama i uslovima pojedinih

vidova, oblika i stepena vaspitno-obrazovne aktivnosti.

U svetlu izloženog, određivanje cilja vaspitanja nije isključivo problem nauka o

vaspitanju, već je to stvar čitavog društva, pa i većeg broja nauka. Zadatak je,

međutim, nauka o vaspitanju da artikulišu, osmisle i konkretizuju, nastojeći pri tom

da ceo proces vaspitanja izgrađuju na toj osnovi, kao i da iz opšteg cilja vaspitanja

dedukuju i operacionalizuju bliže zadatke svakog oblika vaspitnog procesa, vaspit-

nih faktora i pojedinih vidova ili komponenti jedinstvenog procesa vaspitanja (N.

Potkonjak, 1971.).

Prilikom konkretizacije cilja i zadataka vaspitanja polazi se od potreba i interesa

društvene zajednice i njenog odnosa prema čoveku i njegovoj ulozi u društvu. Cilj

i zadaci vaspitanja uvek su izraz vladajuće ideologije i ukupnog društveno-

političkog uređenja konkretnog društva. U tom smislu oni i imaju klasni karakter,

kao što je i vaspitanje klasna kategorija.

Saglasno s tim svako društvo nastoji da, u skladu sa društvenim odnosima i

interesima vladajuće klase, ciljem vaspitanja definiše čoveka, za čije se formiranje

vaspitno-obrazovna praksa zalaže. Naravno, cilj vaspitanja je podložan prome-

nama, zavisno od društveno-istorijskog razvoja određenog društva i promena koje

prate taj razvoj.

U našoj savremenoj teoriji vaspitanja cilj vaspitanja se određuje kao formiranje

svestrano razvijene ličnosti, odnosno totalno razvijene ličnosti. Pod svestrano

razvijenom ličnošću se podrazumeva ličnost sa zavidnim fizičkim, intelektualnim,

moralnim, politehničkim i estetskim kvalitetima. Stepen ostvarenja svestranosti

kao cilja vaspitanja, u velikoj meri zavisi od individualnih osobina čoveka kao

prirodnog bića i njegove radno-stvaralačke aktivnosti. Ali, to individualno se može

razviti samo u povoljnim društvenim uslovima, u uslovima u kojima je "slobodan

razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve" (K. Marks, 1974).

Svestrano razvijenom ličnošću ne treba, naravno, smatrati pojedinca koji je

podjednako razvijen u svim osobinama, odnosno područjima. Razvijena je ona

ličnost koja je imala mogućnosti da razvije svoje potencijale (dispozicije) i postigla

ono što je mogla postići. Pošto potencijali nisu u svim dimenzijama podjednaki, to

se ni razvijena ličnost ne može smatrati potpuno jednako u svim osobinama

razvijena.

Razvijena ličnost nije ni ličnost kod koje su maksimalno razvijene samo one

osobine za koje postoje najbolje dispozicije. Vaspitno-obrazovni ideal ili krajnji

cilj je višestrano, odnosno svestrano razvijanje ličnosti, saglasno mogućnostima

pojedinaca, zbog čega taj proces mora biti individualizovan. Razume se, pored

objektivnih uslova i individualnih dispozicija postizanje takvog cilja bitno zavisi i

od ličnog napora onog koji uči.

Pomenimo i to da se svestrani razvoj ne može identifikovati ni sa vertikalnim

obrazovnim napredovanjem, u smislu sticanja što viših nivoa obrazovanosti, već

pre svega širenjem učenja na što širi krug područja, u zavisnosti od potreba,

interesa i sklonosti pojedinaca.

Ovako shvaćen cilj ili ideal ima humanistički karakter jer se zalaže za višestrano

razvijenu ličnost, odnosno za razvijanje svih njenih osobina pomoću vaspitanja i

obrazovanja.

U andragoškoj literaturi se, pored humanističkog cilja, ili, kako se još označava,

unutrašnjeg cilja vaspitanja i obrazovanja, posebno utvrđuju tzv. spoljni ciljevi

učenja odraslih. U pitanju su ekonomski i socijalni ciljevi učenja. Vaspitno-

obrazovna delatnost se dovodi u vezu, odnosno služi podizanju privrednog rasta,

odnosno unapređenju proizvodnih snaga društva i poboljšanju materijalnog

položaja pojedinca koji se obrazuje. To sa svoje strane nameće potrebu

usklađivanja sadržaja i oblika učenja sa zahtevima rada. Kada je reč o socijalnoj

funkciji obrazovanja ima se u vidu poboljšanje društvene strukture i položaja

čoveka u njoj. Iz toga se, zavisno od karaktera društva, izvode uži ciljevi i zadaci,

kao što su politička socijalizacija, osposo-bljavanje za stabilizaciju i razvoj

dominantnih društvenih odnosa i dr. (vidi više: V. Andrilović i dr., 1985., str. 57-

101).

CILJ I ZADACI PREVASPITANJA OSUĐENIH LICA

Nešto duže smo se zadržali na opštoj problematici utvrđivanja cilja vaspitanja iz

razloga što prevaspitanje, kako smo to ranije pokazali, ne može imati za krajnji cilj

postizanje nekih drugih kvaliteta i osobina čoveka od onih kojima teži vaspitno-

obrazovna aktivnost uopšte. Kao što ni jedna oblast, niti oblici, sadržaji i stepeni

vaspitno-obrazovne aktivnosti u pogledu ciljne usmerenosti ne mogu biti u

suprotnosti sa opštim ciljem vaspitanja, tako ni prevaspitanje osuđenih lica ne

može imati drugačiju opštu usmerenost. Ovo posebno zbog toga što se preko

opšteg cilja vaspitanja u jednom društvu, na najpotpuniji način reflektuje položaj

čoveka u društvu, koji položaj može biti "bitnije ugrožen" samo u slučajevima

kada se pojedinci ogreše o društvena dobra i vrednosti, ali ni tada ne za sva

vremena, i ne za čitav život. Vaspitanje, odnosno prevaspitanje ima upravo za cilj

da takve pojedince osposobi za zauzimanje onog društvenog položaja, i obavljanje

onih diruštvenih uloga koje su mu ponuđene i omogućene opštim ustrojstvom i

karakterom društva, a koje su mu bile, da tako kažemo, nedostupne usled raznih

kriminogenih uticaja i okolnosti koje su usmerile njegovo ponašanje u društveno

neprihvatljivom - delinkventnom pravcu.

Ovakva, u suštini humanistička orijentacija, došla je do punog izražaja u našem

normativno-pravnom postavljanju svrhe izricanja i izvršenja pojedinih krivičnih

sankcija, naročito kazne zatvora, čiji vremenski karakter omogućava organizovanje

i plansko odvijanje vaspitno-obrazovne aktivnosti. Zakonska formulacija svrhe

kazni nedvosmisleno potvrđuje izneto opredeljenje, o čemu je već bilo reči.

Svrha kazne zatvora sadržana je, pored ostalog, u vaspitanju i prevaspitanju lica

koja su se ogrešila o osnovne standarde društvenog života. Vaspitanje, pak, ima za

cilj osposobljavanje osuđenih za uspešnu socijalnu reinte-graciju, shvaćenu u

smislu kako smo ovaj pojam ranije odredili. To osposobljavanje dalje

podrazumeva promenu shvatanja, stavova, navika i drugih osobina, koje, da tako

kažemo, idu u prilog kriminalnom ponašanju, kao i izgrađivanje i negovanje onih

kvalteta bez kojih se ne mogu na društveno očekivan nečin ispunjavati dužnosti

čoveka i građanina. U pitanju je najpre osposobljavanje za rad i uključivanje u

druge pozitivne društvene procese i odnose. To podrazumeva sticanje i razvijanje

osobina ličnosti ekspliciranih u ranije izloženim elementima opšteg cilja vaspitanja

i obrazovanja.

U svetlu izloženog, vaspitanje i prevaspitanje osuđenih lica, ne može se odreći

svestrano razvijene ličnosti kao krajnjeg cilja svih vaspitno-obrazovnih poduhvata,

već podrazumeva oblikovanje i razvijanje svih komponenti čovekove ličnosti,

fizičke, intelektualne, moralne, radne i estetetske. Zbog njenog posebnog znčaja u

etiologiji i prevenciji kriminaliteta i drugih oblika lične devijacije, težište tako

široko koncipirane aktivnosti mora biti na društveno-moralnoj, socijali-zatorskoj,

odnosno resocijalizatorskoj komponenti. Samo na taj način se može postići

osposobljenost osuđenih lica ze uspešnu reintegraciju u društvo, njegove pozitivne

odnose i procese.

Penološka andragogija se, međutim, ne može zadovoljiti utvrđivanjem samo

krajnjeg cilja vaspitno-obrazovne aktivnosti sa osuđenim licima, već mora težiti

njegovoj daljoj razradi i konkretizaciji. Ona to donekle postiže preciziranjem užih

ciljeva i zadataka pojedinih kemponenti ili strana procesa vaspitanja: fizičke,

intelektualne, moralne, politehničke i estetske, o čemu će biti više reči u poglavlju

o teorijskim i metodičkim pitanjima pojedinih od ovih komponenti jedinstvenog

procesa vaspitanja.

Ovde, međutim, želimo da ukažemo na neke od drugih pristupa u konkretizaciji

cilja i zadataka procesa vaspitanje i prevaspitanja osuđenih lica.

KONKRETIZACIJA OPŠTEG CILJA I ZADATAKA

PREVASPITANJA OSUĐENIH LICA

Jedan od pristupa u konkretizaciji cilja i zadataka vaspitanja, koji je dosta

eksploatisan u pedagoškoj i andragoškoj literaturi, polazi od kategorije društvenih

uloga, koje pojedinac ima u konkretnom društvu i na osnovu tako utvrđenih uloga

precizira koja svojstva, stavove, navike i druge kvalitete treba putem vaspitanja

formirati, učvrstiti i razviti. Sve u cilju osposo-bljavanja za uspešno obavljanje

društvenih uloga i time obezbeđenje povoljnijeg položaja u društvu, njegovoj

ukupnoj organizaciji i pojedinim oblastima, kao što su društveno-ekonomska,

politička, kulturna i dr.

Ovakav postupak konkretizacije u našoj literaturi posebno je razvio prof. LJ.

Krneta, oslanjajući se pri tome na radove drugih teoretičara. U svojim

razmatranjima on najpre utvrđuje osnovne društvene uloge koje određuju društveni

položaj čoveka i građanina. Takvim ulogama on smatra najpre ulogu građanina,

koju svaki čovek obavlja sarađući sa drugim oko rešavanja raznih društvenih

pitanja. Druga uloga čoveka je njegova radna uloga, koja se, s obzirom na to da rad

i rezultati rada predstavljaju merilo društvenog položaja pojedinaca, posebno ističe.

Kao posebna društvena uloga jeste uloga čoveka kao stvaraoca kulture i njenog

korisnika. U pitanju su, zatim, razne uloge koje čovek ima u različitim društvenim

grupama, počev od porodice pa do političke partije i dr. (LJ. Krneta, 1978.).

I drugi autori insistiraju na kvantitetu i kvalitetu društvenih uloga kao kriterijuma

konkretizacije opšteg cilja vaspitanja. Tako, na primer, R. S. Cavan utvrđuje

sledećih šest osnovnih uloga čoveka: uloga u porodici, uloga u društvenim

organizacijama, uloga pojedinca u prijateljskim grupama, uloga u procesu rada,

uloge koje su vezane za pojedine faze u čovekovom životu i uloga koju pojedinci

imaju u svojoj polnoj pripadnosti.

Izgleda da je, umesto nabrajanja raznih društvenih uloga koje čovek ima ili može

imati i na osnovu toga bliže određivanje užih ciljeva i zadataka vaspitno-obrazovne

aktivnosti, adekvatnije poći od kategorije poželjnih odnosa čoveka prema društvu,

prema drugim ljudima i samom sebi. Svaki od ovih odnosa ili relacija, koje čovek

nužno uspostvlja, da bi se na društveno prihvatljiv način odvijale, predpostavljaju

prihvatanje čitavog sistema stavova. Stavovi kao stečena dispozicija, naučena

spremnost da se bilo pozitivno bilo negativno reaguje prema određenim

osobinama, objektima ili situacijama, predstavljaju svojevrsnu integraciju

intelektualne, emocionalne i konativne (voljne) funkcije psihičkog života čoveka

(N. Rot, 1983). Kao takvi, kada su usvojeni i učvršćeni, predstavljaju značajne

determinante ukupnog života i ponašanja pojedinaca u svim napred označenim

relacijama.

Nema naročite potrebe da potpunije ulazimo u teorijsko zasnivanje i obrazlaganje

pojedinih stavova. Biće dovoljno da samo naznačimo osnovne stavove u pojedinim

relacijama i time bliže odredimo, odnosno operacionalizujemo ranije određen opšti

cilj vaspitanja.

U vezi odnosa pojedinca prema drušvu postavlja se čitav niz pozitivnih društvenih

stavova, među kojima se posebno ističu:

Stav emotivne vezanosti pojedinca za svoju zemlju, njenu sadašnjost, prošlost i

budućnost - stav patriotizma;

Aktivan odnos pojedinca prema radu, razvijanju materijalnih i duhovnih dobara

vlastite društvene zajednice - stav društvene korisnosti;

Pozitivni odnos pojedinca prema društvenim propisima i pravilima ponašanja u

društvu što se izražava preko poštovanja tih regulativa - stav društvene discipline;

Stav društvene odgovornosti, kojim se od svakog pojedinca zahteva aktivno učešće

u ukupnom društvenom životu, praćeno naglašenim osećanjem za ličnu

odgovornost pred društvom i sobom;

Stav konstruktivne saradnje u odvijanju zajedničkog života u društvenim grupama

i zajednicama - stav društvenosti;

Stav društvene otvorenosti koji se izražava preko pravičnosti i jednakosti među

ljudima.

Za razliku od društvenih stavova koje u većoj meri karakterišu apstraktni sadržaji,

kada je reč o odnosu prema drugima - interpersonalni stavovi, imamo posla sa

dosta konkretnim stavovima. Ovde se posebno ističu sledeći stavovi:

Stav poštovanja ljudskog dostojanstva, kao izraz potrebe svakog pojedinca, svake

ličnosti;

Stav o potrebi poštovanja života i zdravlja drugog čoveka;

Stav razumevanja i poštovanja uverenja drugih, posebno onda kada ta uverenja

nisu saglasna sa sopstvenim;

Stav podrške i pomoći drugima naročito u slučajevima njihove nemoći (bolest,

odnos prema deci, odnos prema starijima i sl.);

Poštovanje materijalnih i duhovnih dobara koja su svojina drugih, stav poštovanja

svojine (kako bi svako slobodno raspolagao vlastitim dobrima);

Stav tačnosti informacija - objektivnost u interpretaciji događaja procesa i sl. stav

istinitosti - istinoljublja;

Stav saosećanja (sažaljenja i saradovanja);

Stav uvažavanja autonomije drugih lica, kao izraz potrebe da se slobodno

raspolaže sopstvenom ličnošću, njenim aspiracijama, koncepciji o sreći, dobrima i

sl.

Posebna grupa stavova odnosi se na odnos čoveka prema samom sebi,

intrapersonalni stavovi. Odnos čoveka prema sebi je veoma značajan, jer taj odnos

podrazumeva odgovornost za sopstveni razvitak, za samorealizeciju. Ovaj odnos bi

trebao da se izgrađuje na sledećim stavovima:

Stav ličnog dostojanstva, tj. tretiranja sopstvene ličnosti kao ravnopravnog partnera

u odnosu na druga lica;

Stav samokontrole, koji se izražava u stalnoj tendenciji da sam sebe upoznaje,

ocenjuje, koriguje, kako bi pojedinac mogao uspešno da reguliše svoj život;

Stav perfekcionizma, koji se izražava u nastojanju jedinke u stalnom usavršavanju

sopstvcnog JA, postavljanjem pred sobom zahteva usklađenih sa sopstvenim

mogućnostima i razvijanjem dovoljno jakih motiva i lično angažovanje u pravcu

razvoja sopstvene ličnosti;

Stav odgovornosti, koji se ispoljava u odnosu na sopstvenu ličnost pri čemu se

pojedinac oseća odgovornim i pred sobom, a ne samo pred drugima i društvom;

Stav samostalnosti, koji znači sposobnost pojedinaca da sebi postavlja ciljeve i vrši

procenu uspešnosti realizacije postavljenih ciljeva;

Stav lične hrabrosti, koji se izražava u spremnosti i sposobnosti pojedinca da

savlađuje različite teškoće koje mu stoje na putu samorealizacije;

Stav odvažnosti koji se sastoji u spremnosti i sposobnosti za podnošenje

neprijatnosti, savlađivanje teškoća koje stoje na putu realizacije postavljenih

životnih ciljeva koji se u skladu sa odabranim pravcem ličnog razvoja.

To bi bile najvažnije grupe stavova i njihovi konkretni oblici koji stoje kao zadatak

pred svakim vaspitno-obrazovnim procesom, a koji još više poprimaju na znčaju

kada je reč o prevaspitanju. Ovo s toga što mnogi od napred pomenutih stavova ili

nisu izgrađeni ili su pogrešno usmereni kod dobrog broja pojedinca koji se usled

lične devijacije nalaze u položaju osuđenih lica. Nema naročite potrebe da svaki od

označenih stavova komentarišemo iz ugla njihovog značaja za pozitivni ukupni

ishod procesa vaspitanja i prevaspitanja odraslih osuđenih lica.

Dalju konkretizaciju zadataka ovog tipa vaspitno-obrazovne aktivnosti kako smo

već najavili, učinićemo prilikom razmatranja vaspitno-obrazovnih zadataka

pojedinih aspekata ili komponenti jedinstvenog procesa vaspitanja (intelektualno

moralno, estetsko i fizičko vaspitanje).

FAKTORI PREVASPITANJA OSUĐENIH LICA

U pogledu utvrđivanja faktora prevaspitanja osuđenih lica ne postoji neka opšta

saglasnost u pogledu identifikovanja i klasifikacije takvih faktora. Izgleda,

međutim, da je utvrđivanje i klasifikacija ovih faktora, koju je učinio prof.

Ogrizović (1956), uz izvesne neznatne modifikacije prihvatljiva. Saglasno tome,

bitni i osnovni faktori u prevaspitanju osuđenih lica jesu:

Organizacija kazneno-popravnih ustanova,

Rad i njegova organizcija,

Nastavno-obrazovna aktivnost,

Aktivnosti slobodnog vremena (kulturno-umetničke, sportske, tehničke i dr.),

Kolektiv osuđenika i njihovo samoorganizovanje i

Spoljni uticaji.

ORGANIZACIJA KAZNENO-POPRAVNIH USTANOVA

Pojam organizacije rada nastao je i tesno je povezan sa proizvodnjom, ali je danas

njegov smisao mnogo širi i odnosi se na sve aktivnosti i predstavlja regulativ

njihovog odvijanja. Reč "organizacija" vodi poreklo od grčke reči "organon", koja

znači oruđe. Ne ulazeći podrobnije u razmatranje različitih shvatanja pojma

organizacije rada, treba reći da svaka organizacija znači izvesnu podelu rada u

okviru celine nekog procesa i istovremeno skladno povezivanje delova te celine u

jedan efikasan i dinamičan sistem. To znači da je smisao organizacije obezbeđenje

skladnog i svrsishodnog funkcionisanja delova celine u cilju veće efikasnosti ne

samo delova već i njihove celine. U tome je sadržan i metodički karakter

organizacije, jer ona određuje i način ostvarivanja kako posebnih zadataka, tako i

zadataka koji stoje pred celinom sistema koji se organizuje.

Značaj organizacije u oblasti vaspitanja i obrazovanja isticali su mnogi teoretičari

vaspitanja, počev od Komenskog. Taj značaj naročito podvlači Makarenko rečima:

"Smatram da odlučujuće u vaspitanju nije metod pojedinog učitelja, čak ni metod

cele škole, nego orgnizacija škole, kolektiva i organizacija vaspitnog procesa:" (A.

C. Makarenko, 1957). Zato se pitanju organizacije vaspitno-obrazovne aktivnosti u

naukama o vaspitanju posvećuje posebna pažnja. To je naročito slučaj u domenu

andragogije, gde postoje celovite studije o organizaciji obrazovanja odraslih (D.

Filipović, 1961.).

Pitanje organizacije ustanova za izvršenje krivičnih sankcija jedno je od centralnih

pitanja penološke nauke. Ono ima neobičan značaj za ukupno odvijanje svih

poslova i zadataka u ustanovi, posebno za uspešno odvijanje procesa prevaspitanja.

Bez valjane organizacije ustanove u celini, pa i njenih pojedinih službi, teško je i

zamisliti uspešno odvijanje procesa prevaspitanja. Drugim rečima, unutrašnja

organizacija ustanova za resocijalizaciju nije sama sebi cilj, već se preko nje

ostvaruju bitne predpostavke za uspešno odvijanje procesa vaspitanja,

prevaspitanja i resocijalizacije, kao posebne svrhe izvršenja krivičnih sankcija.

Otuda, vaspitno-popravne ustanove treba da teže takvom tipu organizovanosti koji

će u najvećoj meri omogućiti što uspešnije odvijanje procesa prevaspitanja.

Savremena unutrašnja organizacija ovih ustanova, uz izvesna manja ili veća

odstupanja, zasniva se na većem broju organizacionih delova. Na čelu svake

ustanove nalazi se upravnik koji ima svog zamenika. Pored upravnika i njegovog

zamenika, u ustanovi postoje sledeće službe: obezbeđenja, prevaspitanja,

privredno-instruktorska, zdravstvena i izvršno-upravna služba.

RUKOVOĐENJE USTANOVAMA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA

Upravnik zavoda

Zavodom rukovodi upravnik zavoda (ZIKS, Član 28). Upravnika zavoda, na

predlog direktora Uprave, raspoređuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Upravnik zavoda zastupa zavod i odgovoran je za zakonit i pravilan rad u zavodu.

Zastupanje zavoda manifestuje se u različitim aktivnostima upravnika, tako što on

potpisuje sva dokumenta koja se tiču komunikacije zatvora i državnih institucija, u

ime zavoda se pojavljuje kao odgovorno lice u slučaju nekih sporova ili tužbi,

potpisuje ugovore o javnim nabavkama za potrebe zavoda, potpisuje predloge i

mišljenja zavoda o dodeli uslovnog otpusta osuđenima, odredjuje disciplinske

kazne za lakše disciplinske prestupe, dodeljuje nagrade osuđenima za uspehe u

tretmanu i stara se da sve službe u zatvoru deluju na osnovu zakona, a pokreće

disciplinske postupke protiv zaposlenih koji čine diciplinske prestupe.

Upravnik zavoda može imati zamenika koga, na predlog direktora Uprave,

raspoređuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Za upravnika zavoda i zamenika upravnika može biti raspoređeno lice koje ima

sedam godina radnog iskustva na poslovima izvršenja krivičnih sankcija, u

pravosuđu, advokaturi, vojsci ili policiji posle stečenog visokog obrazovanja na

studijama drugog stepena (diplomske akademske studije - master, specijalističke

akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno na osnovnim

studijama u trajanju od četiri godine.

Upravnik je dužan da proces izvršenja odgovarajuće krivične sankcije, uskladi sa

pozitivnim zakonskim propisima, i da u tom okviru razvija organizacione i druge

oblike rada sa osuđenim licima. Upravnik ustanove, po pravilu, ima svog zamenika

kome poverava izvesne poslove iz svoje nadležnosti i koji ga zamenjuje u slučaju

njegove odsutnosti ili sprečenosti. Osim toga, njegovi pomoćnici mogu biti

rukovodioci pojedinih službi kao najodgovornija lica u odgovarajućim sektorima

rada. Upravnik, međutim, i kada prenosi određene zadatke na zamenike i

pomoćnike, zadržava pravo kontrole nad izvršenjem tih zadataka. On je dužan,

kratko rečeno, da vodi računa o zakonitosti i kvalitetnom funkcionisanju svih

organizacionih delova ustanove i ustanove u celini.

SLUŽBA OBEZBEĐENJA

Služba obezbeđenja u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija vrši straža kao

izvršni organ upravnika ustanove. Vršenjem stražarske službe rukovodi

zapovednik straže, koji je, po pravilu, pomoćnik upravnika za obezbeđenje.

Pripadnici straže su naoružana i jednoobrazno uniformisana lica, koja poseduju i

posebno službenu ltgitimaciju. Ova lica vrše službu obezbeđenja, po pravilu, u

uniformi, a samo izuzetno i po naređenju upravnika mogu vršiti dužnost i u

civilnom odelu.

Služba obezbeđenja vrši naročito sledeće poslove: obezbeđuje ustanovu, odnosno

prostoriju i radilišta u kojima osuđena lica borave i rade, stara se o održavanju

unutrašnjeg reda i discipline u ustanovi, vrši sprovođenje osuđenih lica i druge

poslove određene zakonom ili drugim propisima.

S obzirom na to da li pripadnici službe obezbeđenja rade na spoljnjem obezbeđenju

ili su zaduženi za održavanje unutrašnjeg reda u ustanovi, služba obezbeđenja se

može podeliti u dve grupe: grupa za unutrašnje obezbeđenje i grupa za spoljnje

obezbeđenje. Ova podela nije striktna ali je dosta značajna kada je reč o izvesnim

kadrovskim rešenjima.

Pripadnici službe obezbeđenja moraju posedovati relativno široku opštu kulturu.

To je predpostavka ne samo za uspešnije obavljanje osnovnih poslova i obaveza,

već i delovanja u pravcu prevaspitanja osuđenih lica. Zbog ovog poslednjeg,

pripadnici službe bi morali raspolagati sa osnovnim znanjem iz oblasti penologije,

kriminologije, psihologije i posebno nauka o resocijalizaciji. Polazeći od ove

potrebe u mnogim zemljama se preko posebnih obrazovnih institucija pripremaju

kadrovi za ovu službu. U nas to nije slučaj, ali se i u tom pogledu čine određeni

napori.

Prvi uslov za prijem radnika u ovu službu je posedovanje srednje stručne spreme.

Nakon prijema svaki pripadnik službe prolazi kroz poseban oblik stručnog

osposobljavanja - specijalizovani kurs. Nezaobilazni kriterijumi prilikom prijema u

ovu službu jesu moralni kvaliteti kandidata.

Iz svega napred rečenog proizilazi da služba obezbeđenja ima posebno značajnu

ulogu u izvršenju institucionalnih krivičnih sankcija. Ova služba ima za zadatak da

obezbeđuje ustanovu i održava unutrašnji red u ustanovi i time omogući odvijanje i

drugih pozitivnih procesa u ustanovi, posebno procesa prevaspitanja osuđenih lica.

Osim toga, pripadnici službe obezbeđenja - stražari, budući da su u svakodnevnom

i vremenski relativno dugom i neposrednom kontaktu sa osuđenim licima ostvaruju

značajan vaspitni uticaj na osuđena lica. Takav uticaj pripadnici ove službe mogu i

ostvaruju svojim principijelnim, doslednim, pravednim i humanim odnosom prema

osuđenim licima. Taj odnos mora biti oslobođen svih primesa demagoškog,

preterano bolećivog, pristrasnog i sličnih karakteristika ponašanja. Svojim

svakodnevnim zapažanjima o radu i ukupnom ponašanju svakog osuđenog lica

pripadnici ove službe mogu bitno doprineti potpunijem poznavanju ličnosti

osuđenih lica i time doprineti adekvatnom i blagovremenom andragoškom

delovanju u pravcu pozitivnih promena ličnosti osuđenih.

SLUŽBA ZA TRETMAN

Služba za tretman procenjuje individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen

rizika osuđenog za ponavljanje krivičnog dela, utvrđuje i sprovodi

individualizovani program postupanja i primenjuje metode i postupke u cilju

ostvarivanja individualne prevencije. Služba za tretman utvrđuje program

postupanja prema osuđenom, usklađuje rad ostalih službi i drugih učesnika u

sprovođenju programa i obavlja druge poslove određene ovim zakonom.

Služba prevaspitanja zauzima centralno mesto i od njenog uspešnog funkcionisanja

u najvećoj meri zavisi uspešnost izvršenja krivičnih sankcija, odnosno ostvarenja

njihove svrhe i ciljeva prevaspitanja.

Deluje primenom savremenih mera i metoda penalne rehabilitacije osuđenih lica.

U tom cilju ova služba organizuje i razvija razne oblike individualnog, grupnog i

frontalnog rada sa osuđenim licima. Služba za tretman, dalje, ostvaruje neposredni

uticaj na otklanjanje kriminogenih antisocijalnih i asocijalnih shvatanja, uverenja i

stavova pojedinih osuđenih lica, vrši uticaj na osuđene u pravcu formiranja

njihovog pravilnog odnosa prema društvu, drugim ljudima i samom sebi i

razvijanje njihove odgovornosti prema porodici, svojim ličnim i društvenim

obavezama i tome slično.

Služba za tretman organizuje i vodi razne oblike vaspitno-obrazovnog, kulturno-

umetničkog, sportskog i drugog karaktera. Ona na osnovu uvida u ponašenje

svakog osuđenog lica, daje mišljenje o primeni izvesnih pogodnosti prema

pojedinim osuđenicima, posebno kada je reč o pomilovanju i uslovnom otpustu.

Ova služba je posebno obavezna da permanentno prati ponašanje svakog

osuđenog, sa ciljem da se on što potpunije upozna, kako bi se na osnovu toga

mogle preduzeti adekvatne mere, sredstva i metode, kao i primenila valjana klasi-

fikacija i reklasifikacija osuđenih lica.

U službi za tretman rade stručnjaci različitog profesionalnog profila. Najbrojniji su

oni koji imaju odgovarajuće pedagoško-andragoško obrazovanje tj. pedagozi

opšteg profila i specijalni pedagozi sa odgovarajućim andragoškim, kriminološkim

i drugim užestručnim znanjima. U okviru ove službe rade i socijalni radnici,

psiholozi, nastavnici pojedinih nastavnih disciplina i drugi stručnjaci.

Svi ovi profili stručnjaka moraju, pored visokih moralnih kvaliteta, raspolagati

solidnim poznavanjem nauka koje se bave kriminalitetom kao individualnom i

društvenom pojavom i posebno znanjima specijalnih andragoških disciplina, kako

onih teorijskog, tako i onih praktično aplikativnog karaktera. Razume se, za

uspešniji rad na poslovima u okviru ove službe neophodno je da njeni pripadnici

ovladaju znanjima psiholoških nauke kako bi mogli da obezbede solidno

poznavanje psihologije pojedinih osuđenika i njihovih grupa.

Vaspitači tj. radnici službe javljaju se i u ulozi koordinatora i usmerivača svih

drugih uticaja i faktora koji deluju na osuđena lica. Oni moraju da obezbede punu

sinhronizaciju i jedinstvenost u delovanju svih faktora koji doprinose ostvarenju

cilja prevaspitanja i resocijalizacije. Međutim, funkcija vaspitača, odnosno službe

u celini, ne iscrpljuje se samo u realizaciji i sinhronizaciji vaspitno-obrazovnih

uticaja, već je njihov zadatak da preko svakodnevnog kontakta sa osuđenim licima

obezbede njihovo aktivno učešće u svim oblicima i sadržajima aktivnosti, koji se

smatraju značajnim za njihovo prevaspitanje i pozitivno usmeravanje.

Zadatak je vaspitača da ostvari zdrav i adekvatan kontakt i saradnju sa svetom

izvan ustanove, posebno sa rodbinom osuđenika. Cilj je te saradnje da se obezbedi

da spoljni uticaji budu usaglašeni sa vaspitnim sadržajem ustanove i da doprinose

ostvarenju njenih ciljeva i zadataka. Saradnja o kojoj je reč može se ostvariti na

više načina. U tom cilju treba da budu iskorišćene posete osuđenim licima, tu zatim

dolazi do izražaja korespodencija između vaspitača i rodbine osuđenih i slično.

Jedna od osnovnih predpostavki za adekvatno postavljanje vaspitača, odnosno

njegovu uspešnu saradnju sa rodbinom osuđenih lica jeste što potpunije

poznavanje međusobnih odnosa osuđenog, s jedne, i njegove porodice i srodnika, s

druge strane.

Vaspitač je u poziciji da dublje prodre u svet intime svakog osuđenika, putem

nepesrednog kontakta sa osuđenikom, kojom prilikom vaspitač mora pridobiti

poverenje od strane osuđenika kako bi ovaj u njemu video prijatelja od koga s pra-

vom može očekivati pomoć i podršku u prevazilaženju ličnih problema, pa i onih

koji dolaze do izražaja na relaciji njihovog odnosa prema porodici i srodnicima.

Osuđeno lice mora biti sigurno da njegovo poveravanje vaspitaču neće biti zlo-

upotrebljeno niti će zbog toga osuđenik doživljavati druge neprijatnosti. Vaspitač

je u mogućnosti da se preko sadržaja pisama koje osuđenici šalju ili primaju takođe

obavesti o svim značajnim pitanjima kojima je okupirano i opterećeno svako

osuđeno lice. Naravno, to predpostavlja da vaspitači čitaju ta pisma, a ne da, kao

što se to često dešava, poveravaju drugim licima koja to čitanje svode na cenzuru,

a ne koristi se u svrhu potpunijeg upoznavanja osuđenika i njegove porodice.

Razume se, ovde i cenzura dolazi u obzir. Ona ima za zadatak da onemogući

prenošenje informacija koje mogu naneti štetu pre svega prevaspitanju osuđenih

lica, kao i postići neke druge negativne efekte. Čitanje pisama ne bi smelo da se

svodi samo na to, jer ona mogu i jesu dragocen izvor informacija o osuđeniku, koje

mogu značajno koristiti adekvatnom i blagovremenom andragoško-penološkom

reagovanju, osmišljavanju i konkretizaciji vaspitno-obrazovnih poduhvata.

Vaspitači su po pravilu zaduženi za rad sa pojedinim vaspitnim grupama ili za

pojedine sektore vaspitno-obrazovne aktivnosti. U zavisnosti od toga kako je

izvršena unutrašnja klasifikacija osuđenih lica zavisi i međusobna podela rada vas-

pitača kao pripadnika službe prevaspitanja. Primera radi, tamo gde su povratnici

izdvojeni u posebnu grupu, tu grupu vodi poseban vespitač i sl. Smatra se da što je

vaspitna grupa manja, to su veće mogućnosti vaspitača da sa uspehom ostvaruje

vaspitno-obrazovne zadatke. Iskustvo govori da grupe veće od 50 lica zadaju

velike teškoće vaspitaču u njegovom obavljanju svakodnevnih poslova i zadataka.

Veća brojnost osuđeničkih grupa svodi mogućnost kontakta i individualnog rada

vaspitača sa osuđenim licima na meru koja ne obećava veći uspeh.

Već smo istakli da, pored vaspitača u službi prevaspitanja rade i socijalni radnici

kao stručnjaci koji su ovladali znanjima iz socijalne politike i socijalne zaštite i

koji su osposobljeni za primenu socijalnog zakonodavstva u praksi. Ovi stručnjaci

ulaze u sastav stručnih timova koji rade na opservaciji svakog osuđenog lica u

vreme njegovog boravka u prijemnom odeljenju. Oni, takođe, učestvuju i u

utvrđivanju programa individualnog postupanja sa svakim osuđenikom.

Posebno su dužni da u vreme trajanja krivične sankcije učestvuju ne samo u daljem

praćenju ponašanja i rada svakog osuđenog, već u razrešavanju konkretnih

socijalnih problema sa kojima se osuđeno lice ili njegova porodica suočava.

NJihov je poseban zadatak da sarađuju sa pravosudnim, socijalno-zaštitnim insti-

tucijama i drugim faktorima sredina iz kojih potiču osuđenici i da putem te

saradnje doprinose prevazilaženju raznih problema socijalno-ekonomskog,

zdravstvenog i drugog karaktera.

Aktivnost ovih stručnjaka naročito mora doći do izražaja u periodu pripreme

osuđenika za otpuštanje iz ustanove. Sarađujući sa pomenutim faktorima njihov

zadatak je da obezbede što kvalitetniji postpenalni prihvat osuđenika od strane

sredine u koju ga treba reintegrisati. S tim u vezi socijalni radnik i ustanove za

izvršenje krivičnih sankcija nailaze na čitav niz teškoća koje imaju svoje izvorište

u nedovoljnoj društvenoj brizi za postpenalni prihvat. S toga se ne retko dešava da,

u slučajevima kada se u fazi prihvata bivših osuđenika ne obezbedi razrešavanje

njihovih stambenih, radnih, zdravstvenih i drugih problema, oni javljaju kao

ponovni izvršioci krivičnih dela. Tako se, ustvari, zbog neefikasnosti ove poslednje

faze u ukupnom tretmanu izvršilaca krivičnih dela prethodni napori pokazuju

uzaludnim. Okolnost o kojoj je reč odavno je uočena i potkrepljena rezultatima

empirijskog istraži-vanja pa su u cilju njenog prevazilaženja činjeni napori, sa više

ili manje usreha. Gledano u celini, može se reći da je postpenalni prihvat ipak

najslabija karika ukupnog lanca vaspitno-obrazovnog tretmana o čemu posebno

svedoče izvesna nastojanja pravosudnih institucija R. Srbije da pomenuto stanje

ublaže ili prevaziđu.

Treći profil stručnjaka su psiholozi. Takvih stručnjaka kao i socijalnih radnika,

relativno je malo u našim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija iako su

njihova stručna znanja neophodna predpostavka za prilagođavanje i odmeravanje

vaspitno-obrazovnog poduhvata individualitetu svakog osuđenog lica. Psiholozi,

tamo gde postoje, posebno su angažovani na poslovima opservacije osuđenih lica u

prijemnim odeljenjima ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Aktivnost

psihologa se, po pravilu, iscrpljuje u radu na opservaciji, odnosno primeni

različitih psiholoških instrumenata, preko kojih se želi što popunije upoznavanje

ličnosti, njenih ne samo medikopsiholoških, već i socijalnih dimenzija.

Mi smo, međutim, mišljenja da svođenje uloge psihologa samo na opservaciju u

prijemnom odeljenju nije prihvatljivo, mada se može razumeti obimnošću posla

koji oni obavljaju u prijemnom odeljenju. Smatramo da bi psiholog kao stručnjak

od posebnog profila morao biti daleko više akciono usmeren u pravcu potpunijeg

delovanja na planu pozitivnih promena ličnosti. Time bi i njihov poziv i ukupan

rad na resocijalizaciji bez sumnje poprimio na kvalitetu. To je nužan korak koji se

mora učiniti kako bi se od konstatacije, od nalaza, prešlo na akciju, koja treba da

dovede do željenih promena u ličnosti. Takvim angažovanjem psihologa moglo bi

se doprineti uspešnosti rada i ostalih stručnjaka ne samo u okviru službe za

prevaspitanje, već i ustanove u celini. Ovakva, drugačija orijentacija u praktičnoj

aktivnosti psihologa ima, po našem uverenju, uporište u činjenici da opservacija

osuđenih lica ne prestaje, ili ne bi smela prestati sa izlaskom osuđenika iz

prijemnog odeljenja. Prema tome, ako je opservacija trajan proces i zadatak onda

je teško zamisliti njeno ostvarivanje bez izlaska psihologa iz njegovog kabineta,

često snabdevenog potrebnim i nepotrebnim psihološkim instrumentima za

izučavanje ličnosti.

SLUŽBA ZA OBUKU I UPOŠLJAVANJE

(EX-PRIVREDNO-INSTRUKTORSKA SLUŽBA)

Privredno-instruktorska služba ili služba za obuku i upošljavanje, kako se u

pozitivnom zakonu označava, je posebno organizovana služba u okviru ustanove

za izvršenje krivičnih sankcija. Ona se stara o organizaciji i poslovanju privrednih

pogona i jedinica, kao i o organizaciji rada osuđenih lica van privredne jedinice.

Ona organizuje i sprovodi stručnu obuku osuđenih lica na radnim mestima u

privrednoj jedinici i na radu van privredne jedinice.

Privredno-instruktorsku službu čine instruktori proizvodnje, koji se javljaju i u

ulozi nastavnika praktične nastave. I kod ove kategorije radnika postavljaju se

zahtevi u pogledu moralnih kvaliteta i posebno, poznavanje svoje struke, bez čega

ovi radnici ne mogu ostvariti svoju funkciju nastavnika praktične nastave. Ova

funkcija se ostvaruje preko većeg broja zadataka i konkretnih oblika aktivnosti.

Reč je najpre o organizaciji proizvodnje, na kom poslu treba angažovati i osuđena

lica, ali odgovornost ipak pada na instruktore proizvodnje. Instruktori proizvodnje

moraju se dalje zalagati da proces proizvodnje drži korak sa inovacijama i opštim

napretkom tehnologije rada u odgovarajućoj oblasti. Njihov je poseben zadatak da

prihvataju novodošle osuđenike raspoređene u njihovu radnu jedinicu.

Razume se, instruktori proizvodnje učestvuju i treba da učestvuju u radu tima

stručnjaka za opservaciju i da se u tom sklopu, koristeći svoja stručna znanja,

opredeljuju u izboru određene vrste posla i radnih zadataka koji u najvećoj meri

obećavaju pozitivno delovanje rada na osuđena lica. Kod tog izbora instruktor

proizvodnje mora uzeti u obzir ranije zanimanje osuđenika, njihove kvalifikacije,

kvalitet i sl. Pri tome se ne sme gubiti iz vida i karakter njihovog kriminalnog

ponašanja. Ako je to ponašanje u tesnoj vezi sa ranijom profesijom, takvi poslovi

se neće poveravati osuđenim licima. Posebno valja istaći da nema mesta nekoj

preteranoj idealizaciji u smislu izbora onih radnih mesta i zadataka koji u najvećoj

meri odgovaraju individualitetu pojedinca. Zbog objektivnih ograničenja ne retko

se dešava da osuđena lica, bar u početnoj fazi izvršenja krivične sankcije, rade na

poslovima koji ne odgovaraju željama, sposo-bnostima, kvalifikacijama i drugim

karakteristikama osuđenih lica. Međutim, u daljem toku izvršenja krivične

sankcije, instruktori proizvodnje zajedno sa vaspitačima, dužni su da prate

ponašanje svakog osuđenika i da preduzimaju odgovarajuće mere u pravcu

promene radnog mesta, ako se to pokaže celishodnim sa stanovišta prevaspitanja i

stručnog osposobljavanja osuđenih lica.

U toku čitavog radnog procesa instruktori su dužni da uvode osuđena lica u tajne

zanimanja za koja se pripremaju i da sistematski prenose svoja znanja na osuđene.

Tamo gde se organizuje bilo koji oblik teorijske nastave instruktori proizvodnje

imaju zadatak da teoriju primene u praksi, odnosno da ostvare puno jedinstvo

između teorije i prakse. I na kraju, instruktori proizvodnje su dužni da celokupni

rad - proizvodni proces ima za rezultat materijalna dobra koja imaju vrednost i koja

su konkurentna na tržištu. Time se postiže da rad osuđenika ima karekter društveno

korisnog rada, od koga i sami osuđenici moraju imati određenu korist.

Pripadnici privredno-instruktorske službe, s obzirom na to u kojim oblastima

proizvodnje ostvaruju svoju instruktivnu ulogu, mogu pripadati sledećim sektorima

rada: industrijska, zanatska i poljoprivredna proizvodnja. Svaka od ovih kategorija

instruktora može se unutar sebe diferencirati na čitav niz užih stručnih opredeljenja

- zanimanja (profesija).

ZDRAVSTVENA SLUŽBA

Zdravstvena služba u okviru kazneno-popravne ustanove vrši poslove

organizovanja i preduzimanja higijenskih i zdravstvenih mera prema osuđenim

licima i vrši poslove njihove zdravstvene zaštite. U tom cilju, u okviru pojedinih

većih ustanove, postoji bolnica koja mora imati i svoju ambulantu, tako da se u

okviru zdravstvene služe obavljaju ambulantni i bolnički poslovi. Radom ove

službe rukovodi lekar, a u službi rade pored lekara različitih specijalizacija i drugi

zdravstveni radnici, kao što su: apotekari, medicinski tehničari i sl. U nedostatku

takvih stručnjaka, u pojedinim kazneno-popravnim ustanovama na nekim od ovih

poslova rade i osuđena lica. Kada je reč o ustanovama specijalizovanim za

izvršenje krivičnih sankcija prema ženama, u okviru zdravstvene službe se, po

potrebi, formiraju porodilišta, dečije jaslice i dr.

Zadaci zdravstvene službe su veoma složeni i odgovorni. Zdravlje

osuđenika, pružanje zdravstvene zaštite, briga oko održavanja i unapređenja

higijenskih uslova života i rada u radionicama, pogonima, prostorijama za dnevni

boravak, održavanje lične higijene i stalna budnost u odnosu na pojave epidemija,

svakodnevna su briga i dužnost zdravstvene službe. Ako se svemu ovome doda da

su osuđena lica, po pravilu, vrlo osetljiva, odnosno da im je neobično stalo do

očuvanja svog zdravstvenog stanja, onda nije teško shvatiti svu delikatnost rada

ove službe. Nije svejedno ni za osuđeno lice ni za zajednicu da li će osuđenik

napustiti ustanovu kao zdrav ili bolestan. Nesposoban za rad i privređivanje, bivši

osuđenik postaje teret za svoju bližu okolinu, pa i "objekat" povećane društvene

brige i staranja. Nasuprot tome zdrav i u punoj kondiciji osuđenik će lakše po

izdržanoj sankciji obezbediti uslove za život, uključiti se u proces rada i sl.

Uostalom, dobro zdravstveno stanje osuđenih lica, njihova fizička kondicija i

izdržljivost predstavljaju, da tako kažemo, materijalnu osnovu za intelektualni,

radni i moralni preobražaj i resocijalizaciju osuđenih lica.

SLUŽBA ZA OPŠTE POSLOVE (EX - IZVRŠNO-UPRAVNA SLUŽBA)

Izvršno-upravna služba je posebna organizaciona jedinica koja se stara i vrši sve

poslove u vezi sa organizacijom administrativno-stručnih i pravnih poslova, pruža

pravne i druge oblike pomoći osuđenim licima, vodi propisanu evidenciju o

osuđenim licima i vrši računovodstveno-finansijske poslove, ekonomata i depozita

osuđenih lica.

Materijalno-finansijski poslovi su od posebnog značaja za svaku instituciju jer se

tim putem obezbeđuje rukovanje sredstvima potrebnim za izdržavanje i ukupan

život osuđenika kao što su zgrade, hrana, obuća, odeća i dr.

Poseban značaj u okviru ove službe ima evidencija o svakom osuđenom licu, koja

se vodi centralizovano na nivou institucije. Ona sadrži sve relevantne podatke o

svakom osuđeniku i u nju se unose sve bitnije promene do kojih dolazi u procesu

izvršenja kazne. Ova dokumentacija o osuđeniku može biti i često jeste veoma

dragocen izvor podataka za istraživanja različitih vrsta, naročito onih koja su

penološko-andragoški koncipirana. Na osnovu takve dokumentacije moguće je

pratiti ne samo promene u ponašanju pojedinaca, već i promene u ukupnoj

organizaciji ustanove i njenog procesa resocijalizacije. Otuda ovoj dokumentaciji

treba u praksi posvetiti posebnu pažnju, ne samo zbog zakonodavno-pravnih

obaveza, već i sa aspekta njene vrednosti za praksu i naučno-istraživački rad.

To bi bili osnovni elementi ukupne organizacije ustanove za izvršenje krivičnih

sankcija. Sve pomenute službe i radni zadaci su predviđeni i zakonima o izvršenju

krivičnih sankcija republika. Od pokazane strukture unutrašnje organizacije u

praksi može biti izvesnih manjih odstupanja i modifikacija, determinisanih

objektivnim uslovima pojedinih ustanova. Bitno je na kraju istaći da je međusobna

saradnja i koordinacija između pojedinih službi i pojedinaca u okviru tih službi

neophodna pretpostavka za uspešno funkcionisanje ustanove u celini. Bez tog

jedinstva i međusobne saradnje ne bi bilo moguće ni govoriti o opštoj organizaciji

ustanove kao faktoru prevaspitanja. Organizacija nije sama sebi cilj, već uslov za

efikasno funkcionisanje svih delova ustanove i ustanove kao celine.

PRAVNI OKVIRI PREVASPITANJA OSUĐENIH LICA

Svako društvo, odnosno država kao najorganizovaniji oblik društvene zajednice

određuje svoj odnos prema izvršiocima krivičnih dela, njihovoj odgovornosti,

oblicima i svrsi reagovanja. To se na precizan i relativno potpun način postiže

preko odgovarajućih pravnih propisa, pre svega, krivičnim zakonima i zakonima o

izvršenju krivičnih sankcija. Ti propisi načelno gledano, u najvećoj meri zavise od

karaktera konkretnog društva, stepena njegove razvijenosti i spremnosti da

respektuje rezultate saznanja nauka o kriminalitetu i njemu bliskim pojavama. U

tome imaju udela i uticaj međunarodnih dokumenata, kao što su Standardna

minimalna pravila za postupanje sa osuđenim licima UN-a i Evropska zatvorska

pravila. No, i pored toga može se slobodno reći da pravna regulativa ove oblasti

društvenog života u najvećoj meri nosi pečat određenog društva, njegovog stepena

razvoja, trenutnog stanja i njegovih vizija budućnosti.

Kada je u pitanju aktuelno stanje u našoj zemlji, može se, gledano u celini, reći da

ono drži korak sa savremenim saznanjima nauke i progresivnim rešenjima u

savremenom svetu. Po tome naš sistem sankcija i njihovo izvršenje ide u red

kvalitetnijih sistema u svetu. U njemu je ugrađena moderna filozofija izricanja i

primene sankcija, koja pored sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta naglašava

neophodnost prevaspitanja delinkvenata. Ne ulazeći u potpuniju argumentaciju

izrečene ocene, što je inače stvar krivično-pravne i penološke nauke, ovde ćemo

ukazati samo na ona rešenja koja omogućavaju i idu u prilog ostvarenja procesa

prevaspitanja izvršilaca krivičnih dela.

ODREĐIVANJE SVRHE KRIVIČNIH SANKCIJA

Počnimo od sistema krivičnih sankcija predviđenih u našem zakonodavstvu i

njihovoj svrsi izvršenja. Kao što se zna, u nas su kao krivične sankcije predviđene:

kazne, uslovna osuda, sudska opomena (tzv. mere upozorenja), mere bezbednosti i

vaspitne mere, a u novije vreme i alternativne krivične sankcije. Svima njima je

zajednička svrha "suzbijanje društveno opasnih delatnosti kojima se povređuju ili

ugrožavaju društvene vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom". Svaka od

ovih vrsta krivičnih sankcija i pojedini njihovi oblici imaju međutim, dodatnu,

osobenu svrhu.

Da podsetimo, svrha kazni, gde spadaju: zatvor i novčana kazna, imaju pored opšte

svrhe posebnu generalno preventivnu vrednost - uticajem na potencijalne izvršioce

da ne vrše krivična dela i jačanjem opšteg društvenog morala. Osim toga, poseban

element zajedničke svrhe kazni je "sprečavanje izvršilaca da ne vrše krivična dela i

njihovo prevaspitanje". Nesumnjivo je da sve kazne služe sprečavanju

kriminaliteta. Što se pak tiče prevaspitanja treba reći da novčana kazna eventualne

vaspitne efekte postiže samim aktom izricanja.

Lišenjem slobode izvršioci krivičnih dela se izdvajaju u posebne prinudne

institucije u kojima se kontroliše njihovo ponašanje i time sprečavaju da dalje vrše

krivična dela, čime se društvo štiti od njihove kriminalne aktivnosti. Ta zaštita

sama po sebi ima, međutim, privremeni karakter i traje samo dok se osuđeno lice

nalazi na izdržavanju kazne. Stoga se u savremenoj penološkoj teoriji i praksi

insistira na prevaspitanju osuđenih, odnosno njihovom osposobljavanju da poštuju

društvene norme i vrednosti, osposobljavanju za rad i druge pozitivne procese u

životu društva, kako bi postali njegovi lojalni i korisni članovi. Kratko rečeno,

potrebno je kako ističe Graven "učiti ih slobodi i tako postići njihovu ličnu i

socijalnu rehabili-taciju". Tamo gde se ovaj cilj ostvari tamo se postiže trajnija i

najefikasnija zaštita društva od delin-kvenata. Time se istovremeno kazna pretvara

u human proces zaštite delinkvenata od ličnih i drugih deter-minanti njihovog

kriminalnog ponašanja (M. Milutinović, 1977.).

I izvesne mere bezbednosti, kao što su obavezno psihijatrijsko lečenje u

zdravstvenoj ustanovi i obavezno lečenje alkoholičara i narkomana,

podrazumevaju institucionalni tretman, kako bi se sprečilo njihovo dalje

kriminalno ponašanje i "otklonila stanja ili uslovi koji mogu biti od značaja da

učinilac ubuduće vrši krivična dela" (D. Atanacković, 1988., str. 269). To

otklanjanje "stanja ili uslova" podrazumeva primenu medicinskih mera i njima

komplementarnih vaspitnih postupaka, sadržaja i metoda rada. Prema tome

institucionalno vaspitanje i prevaspitanje osuđenih lica odnosi se kako na ustanove

za izvršenje kazne zatvora tako i na ustanove za izvršenje mera bezbednosti, uz

određene osobenosti takvog rada.

Pomenimo i to da i mere upozorenja računaju na određene vaspitne efekte, dok

vaspitne mere prema maloletnicima imaju isključivo vaspitnu suštinu, ali su one

van dometa predmeta penološke andragogije.

Celokupno prethodno izlaganje nedvosmisleno pokazuje da svojim preciziranjem

svrhe krivičnih sankcija, naročito institucionalnog karaktera, naš zakonodavac

inauguriše prevaspitanje kao osnovni proces i svrhu izvršenja. Pravna zasnovanost

tog procesa daje osnovni pečat životnoj situaciji osuđenih lica. Tu situaciju u još

potpunijoj meri determinišu opšti principi izvršenja krivičnih sankcija i posebno

pravila izvršenja pojedinih od njih. NJihovim poštovanjem istovremeno se

osigurava odvijanje procesa prevaspitanja, stoga ćemo i na njih ukratko ukazati.

PRINCIPI IZVRŠENJA KRIVIČNIH SANKCIJA

Kao osnovni principi ili načela na kojima se temelji izvršenje krivičnih sankcija u

nas smatraju se: princip zakonitosti, princip humanosti i princip individualizacije.

a. Princip zakonitosti

Princip zakonitosti nalaže organu koji je nadležan za izvršenje krivičnih sankcija

da može izvršiti samo onu sankciju koju je sud izrekao u krivičnom postupku i to

po pravilu, kada je sudska odluka postala pravosnažna i kada za njeno izvršenje

nema zakonskih smetnji. Ovo načelo dalje nalaže da samo izvršenje mora biti do

kraja usaglašeno sa zakonskim rešenjima, odnosno konkretnim pravilima

postupanja koje je zakonodavac propisao. Osim toga, svi pravni akti sa manjom

pravnom snagom (kućni red, uputstva, instrukcije i sl.) moraju biti u skladu i

doneti na osnovu zakona kao najvišeg pravnog akta (V. Popović, 1966., str. 75-78).

Na ovaj način se onemogućava svaka zloupotreba, samovolja, arbitrarnost,

subjektivizam i improvizacija bilo koje vrste. Sve je to od naročitog značaja za

zaštitu prava osuđenih u smislu da im se mogu ograničiti samo ona prava koja

povlači određena sankcija a ostala ostaju neprikosnovena i zagarantovana.

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija R. Srbije precizirana su i druga brojna

pravila izvršenja, posebno kazne zatvora. Od niza takvih pravila pomenimo ona

koja su od posebnog značaja za omogućavanje valjanog odvijanja procesa

prevaspitanja osuđenih lica. Imamo najpre u vidu opredeljenje našeg

zakonodavstva za zajedničko izvršenje institucionalnih sankcija; zatim, pravo i

obavezu osuđenih da rade; pravo na osnovno i srednje obrazovanje i druga prava i

dužnosti osuđenih lica. Od značaja je i propisivanje raznih pogodnosti sve do

uslovnog otpusta, čime se snažno stimuliše poželjno ponašanje i zalaganje

osuđenih u procesu prevaspitanja.

I druga prava, dužnosti i pogodnosti propisane zakonom direktno su u funkciji

ostvarenja vaspitanja, prevaspitanja i resocijalizacije osuđenih lica. NJihovom

ukupnošću i doslednom primenom u značajnoj meri se određuje zavodska životna

situacija unoseći u nju pozitivne i vaspitanju primerene impulse i uticaje. Takva

atmosfera deluje u pravcu sužavanja "prostora" za ispoljavanje negativnih

elemenata i uticaja koji se nepovoljno odražavaju na mogućnost i uspeh

resocijalizacije.

b. Princip humanosti

Princip humanosti, kao opšte načelo u izvršenju krivičnih sankcija, ima

neprocenjivu vrednost za prevaspitanje osuđenih lica. On je osnovna zaloga

izvršenja cilja i zadataka prevaspitanja. Ovaj princip izvršenja nalaže da: "Svako

mora poštovati dostojanstvo osuđenog. Niko ne sme ugroziti telesno i duševno

zdravlje osuđenog". To znači da se naš zakonodavac umesto represivnog i

retributivnog odnosa prema osuđenom opredelio za čovečno, humano postupanje,

kojim se naravno ne anulira moralna odgovornost i osuda javnosti za učinjeno

delo, već se njegovim poštovanjem i isticanjem pridobija poverenje i spremnost

osuđenog da menja svoja negativna moralna shvatanja i vrednosne orijentacije. U

tome je sadržana vaspitna vrednost ovog načela. Ako se ne bi humano postupalo i

ne bi vodilo računa o telesnom i duševnom zdravlju osuđenih i njihovom ljudskom

dostojanstvu, onda bi svi napori u pravcu resocijalizacije ostali bez uspeha

(Milutinović, 1977., str. 271-272). Prosto je "nemoguće zamisliti da bi se jednim

grubim i nečovečnim postupanjem prema osuđeniku moglo izdejstvovati da se on

vrati društvu kao njegov lojalan član" (D. Atanacković, 1988., str. 277). Samim

izvršenjem krivičnog dela i još više izolacijom iz društva i svim tegobama koje sa

sobom nosi zatvorska životna situacija, odnos društva i delinkvenata karakteriše

naglašen negativan predznak. Ako bi se u takvoj situaciji osoblje ustanove

ponašalo surovo i negativno onda bi svaka šansa da osuđenik prihvati društvene

norme ponašanja i da se uspešno reintegriše u društvo, bila sasvim izgubljena. Zato

princip humanosti i poštovanja dostojanstva osuđenih smatramo jednim od

osnovnih principa prevaspitanja kao radnog procesa, o čemu će biti posebno reči.

v. Princip individualizacije

Princip individualizacije predstavlja vodeće načelo u savremenoj kriminalnoj

politici uopšte. Po tome i savremeni period reagovanja na kriminalitet označava se

kao period individualizacije. Ovaj period počinje koncem XIX veka i traje do

današnjih dana. Na kritici individualizacije kazni u feudalnom pravu, koja je bila

arbitrarna, predstavnici klasične škole krivičnog prava insistiraju na zakonskoj

individualizaciji, zasnovanoj na objektivnim kriterijumima, koja se vremenom

proširuje na sudsku individualizaciju, gde ovlašćenja za individualizaciju kazne

imaju sudije. Pod uticajem novijih kriminoloških i kriminalno-političkih

koncepcija i saznanja, princip individualizacije se afirmiše i kao osnovno polazište

u izvršenju krivičnih sankcija - penološka individualizacija. Penološka

individualizacija, koja nas isključivo interesuje, ne znači ništa drugo već da se u

procesu izvršenja sankcija dosledno vodi računa o individualitetu svakog

osuđenika. Ovaj princip, naime, nalaže da se celokupno postupanje sa osuđenikom

(tretman) mora prilagoditi, podesiti i odmeriti prema njegovim, u širem smislu

shvaćenim, ličnim osobinama. Shodno tome, i u procesu vaspitnog rada sa

osuđenim licima, izbor oblika, sadržaja i metoda rada mora odgovarati ličnim

svojstvima svakog osuđenika. Individualno prilaženje je nužno i kod primene

pogodnosti, nagrađivanja, disciplinskog kažnjavanja, uslovnog otpusta, predloga za

pomilovanje i dr. Jednom rečju, sve što se prema osuđeniku i sa osuđenikom

preduzima u cilju njegove resocijalizacije, treba da odgovara i da je usklađeno sa

biofizičkim, psihičkim i kriminološko-sociološkim osobinama svakog pojedinca.

Ovako shvaćen princip individualizacije u fazi izvršenja "prihvatili su svi moderni

sistemi izvršenja kazne lišenja slobode u svetu" (V. Popović, 1966., str 81). NJega

preporučuju i Standardna minimalna pravila za postupanje sa zatvorenicima.

Naravno, bitna pretpostavka za praktičnu primenu ovog principa je poznavanje

ličnih svojstava svakog osuđenika. Da bi se to postiglo pristupa se tzv. opservaciji,

odnosno ispitivanju ličnosti osuđenih lica.

IZUČAVANJE INDIVIDUALNIH SVOJSTAVA OSUĐENIH I NJIHOV

ZNAČAJ ZA PREVASPITANJE

Metodološko - metodski postupak ispitivanja ličnih svojstava osuđenih lica

uveden je sa ciljem da se postigne individualizacija postupanja sa svakim

osuđenikom. Ona je, međutim, kao i sam princip individualizacije, determinisana

saznanjem da ne postoji neki poseban tip ličnosti izvršioca krivičnih dela, već da

među njima postoje značajne razlike ne samo u osobinama ličnosti, već i u pogledu

bioloških, socio-kulturnih, vaspitnih i posebno, kriminoloških obeležja. Može se

slobodno reći da i pored značajnih napora da se na osnovu zajedničkih psihičkih

osobina uspostavi dovoljno validna psihološka tipologija ličnosti izvršilaca

krivičnih dela, u dosadašnjem razvoju psihologije kao nauke ona nije ostvarena.

Nešto su uspešnije kriminološke tipologije, ali su i one više stvar teorijskog

promišljanja nego egzaktne zasnovanosti. I kada bi postojale pouzdane tipologije

ličnosti izvršilaca krivičnih dela one ne bi predstavljale dovoljnu osnovu za

koncipiranje i realizaciju vaspitno-obrazovnih poduhvata. Ovo iz jednostavnog

razloga što se takve kao i druge tipološke kategorije zasnivaju na opštim

osobenostima osuđenih kao objekata i subjekata ukupnog tretmana i posebno,

vaspitnog. Stoga je neophodno da se ostvari uvid u individualna svojstva svakog

osuđenika. Bez toga nije moguće adekvatno odmeravanje sadržaja resocijalizacije

individualitetu pojedinca niti ostvarenje načela individualizacije kao conditio sine

ljua non svakog uspešnog vaspitanja i obrazovanja. "Baš kao što je konstelacija

uzroka koji su jednog učinioca doveli do krivičnog dela uvijek specifična, tako i

mjere njegove resocijalizacije moraju biti specifične i prilagođene njegovoj

ličnosti, dakle - individualizirane" (R. Kupčević-Mladenović, 1972., str. 131).

Savremeni penitersijarni sistemi na različite načine rešavaju organizaciona i druga

pitanja opservacije osuđenih. U izvesnom broju zemalja postoje posebne ustanove

za opservaciju, koje se različito nazivaju (kriminološki institut, kriminaološka

klinika, institut društvene zaštite i dr.). NJima je zajedničko nastojanje da na

naučnoj osnovi sagledaju sva relevantna obeležja osuđenih i na osnovu toga

definišu potrebe i mogućnosti primene odgovarajućeg programa postupanja i

saglasno tome izvrše raspoređivanje osuđenih u ustanove koje pružaju najveće

šanse realizacije takvih programa. Neke zemlje, pored takvih ustanova, organizuju

i posebne organizacione jedinice unutar samih ustanova za izvršenje kazne zatvora

(kao što su: prijemna odeljenja, opservaci-oni centri, klasifikacioni centri, centri za

dijagnozu, trijažni centri i sl.), koje na bazi izučavanja ličnosti operacionalizuju

individualne programe resocijalizacije i vrše razvrstavanje osuđenih u vaspitne,

radne i druge trajne i privremene osuđeničke grupe unutar odgovarajuće ustanove.

U ovom slučaju imamo dakle posla sa tzv. dvostepenom opservacijom, koja ima

znatne prednosti u odnosu na druga rešenja. Izvestan broj zemalja se zadovoljava

jednim ili drugim od ovih organizacionih rešenja.

U nas su ranije postojale samo organizacione jedinice - prijemna odeljenja u okviru

većih kazneno-popravnih ustanova.

U penološkoj literaturi postoje različita shvatanja o obimu opservacije i o tome

koje kategorije osuđenih treba podrvrći opservaciji. Sporno je i pitanje da li je

opservacija fakultativnog ili obligatornog karaktera (vidi: R. Kupčević-

Mladenović, 1972., str. 137-139). Mi međutim, smatramo da je upoznavanje

ličnosti osuđenih neophodno kod svih kategorija i pojedinaca. Kod toga, naravno,

stepen uvida u lična svojstva treba da bude usaglašen sa karakterom određene

kategorije i pojedinačnim slučajem. Tako primera radi, nehatni izvršioci krivičnih

dela nisu indikativni za produbljenu i detaljniju opservaciju, što je slučaj i sa licima

u poodmaklim godinama i dr. Sasvim je drugačija situacija sa izvršiocima teških

krivičnih dela, recidivistima, osuđenim na duže kazne zatvora i dr.

Daleko su složenija pitanja kojim se metodološko-metodičkim postupkom može

postići validno ispitivanje ličnosti osuđenih lica, kao i to koje osobine - dimenzije,

procese i odnose opservacijom treba izučiti.

Da odmah kažemo da se u ispitivanju ličnosti mogu koristiti sve metode, tehnike i

instrumenti koji su prikladni za izučavanje pojedinačnog slučajaja, bez obzira u

kojoj su nauci ili naučnoj disciplini razvijene. To sa svoje strane nameće

multidisciplinarni metodološki pristup, odnosno timski rad prdstavnika različitih

uže stručnih usmerenja - lekari različitih specijalnosti, psiholozi, specijalni

pedagozi, socijalni radnici, sociolozi i dr.

Sveobuhvatno ispitivanje ličnosti osuđenika podrazumeva sagledavanje njegove

kriminalne aktivnosti, uslova života i formiranja u razvojnoj liniji, bio-fizičkog i

zdravstvenog stanja, psiholoških osobina njegove ličnosti i, s tim u vezi,

definisanje vaspitno-obrazovnih i terapijskih potreba.

Nakon upoznavanja sa osnovnim socio-demografskim karakteristikama

konkretnog osuđenika (generalije), izučavanje treba početi sa uvidom u kriminalni

delikt i eventualne ranije kriminalne aktivnosti. Podaci o tome nalaze se u

dokumentima koji su dobijeni od suda i drugih organa, posebno u sudskoj presudi i

njenom obrazloženju. Izvesne informacije može da pruži i sam osuđenik, posebno

one koje se tiču njegovog odnosa prema izvršenom krivičnom delu i sudskoj

odluci, odnosno kazni. Kod nehatnih kivičnih dela i dela izvršenih u sticaju treba

posebno obratiti pažnju na način izvršenja, motive i pobude, kao i situacione

okolnosti pod kojim je delo izvršeno, obuhvatajući pri tom i žrtvu krivičnog dela.

Budući da se ličnost čoveka odražava preko njegovih aktivnosti, to i analiza

situacionih okolnosti i karaktera dela doprinosi osvetljavanju ličnosti osuđenika.

To međutim nije dovoljno za objašnjenje kriminalnog ponašanja pojedinca već je

potrebno osvetliti ličnost delinkventa u procesu njegovog rasta i formiranja -

razvojni put od najranijeg detinjstva do vršenja krivičnih dela. Ta analiza

podrazumeva prikupljanje činjenica o porodičnim prilikama osuđenika,

ekonomskom i socijalnom statusu porodice, negativnim pojavama u porodici,

međusobnim odnosima u porodici i sl. Značajno je sagledavanje obrazovnog i

radnog iskustva - nivoa obrazovanja, stepena profesio-nalne osposobljenosti,

radno-pravnog statusa i njegovih promena. Treba osvetliti način korišćenja i

sadržaje aktivnosti slobodnog vremena osuđenog. Od posebnog je značaja

sagledavanje eventualne geneze i razvoja kriminalne "karijere" i odavanja drugim

oblicima devijantnog ponašanja. Za ovaj aspekt ispitivanja posebno su prikladni

biografski metod i socijalna anketa.

Bio-medicinsko proučavanje osuđenog podrazumeva prikupljanje anamnestičkih

podataka o aktuelnom stanju zdravlja, preležanim bolestima, prethodnim

medicinskim intervencijama, bolestima u porodici (tzv. porodična anamneza).

Tome slede fizikalni pregledi koji služe utvrđivanju rasta, razvijenosti i

eventualnih anomalija; morfološki pregledi, kojima se utvrđuje stanje pojedinih

organa putem posmatranja (inspekcije), opipavanja (palpacije), kucanja

(perkusije), slušanja (auskultacije) direktno ili preko stetoskopa. Medicinski

pregled obuhvata i neurološka ispitivanja audio-vizuelnih sposobnosti i

eventualnih neuroloških poremećaja. Moguća su, tamo gde je potrebno,

paraklinička ispitivanja, koja obuhvataju laboratorijske i radiološke analize

(potpunije vidi: D. Atanacković, 1988., str. 142-144).

Psihijatrijsko ispitivanje odnosi se na izučavanje duševnog zdravlja i eventualnih

mentalnih oboljenja i drugih otklona mentalno higijenskog karaktera.

Težište ukupnog individualnog izučavanja mora biti sama ličnost osuđenog lica.

Psihološko ispitivanje treba da obuhvati celokupnu ličnost, kao relativno postojanu

celinu osobina čoveka. U pitanju su različite sposobnosti, znanja i veštine;

emocionalne osobine (temperament); motivacione i voljne osobine (karakter) i dr.

Sve te osobine i njima odgovarajući psihički procesi treba putem odgovarajućih

metoda i instrumenata što celovitije sagledati. U tu svrhu se koriste psihološki

testovi kao merni instrumenti, posebno: testovi ličnosti (motivacija, temperament,

interesi, stavovi i sl.); testovi sposobnosti (psihofizičkog, motornog,

psihomotornog i intelektualnog karaktera) i testovi postignuća (znanja i

umešnosti).

Nakon izučenih pomenutih aspekata i drugih elemenata iz ugla pojedinih

stručnjaka teži se sintezi koja će prikazati osuđenika u celini u svim njegovim

stranama i vezama sa svojom sredinom, njegovim odnosima i reakcijama koje se

izučavaju preko konkretnih životnih manifestacija. Izučavanje ličnosti je, prema

tome, u prvoj fazi induktivno da bi se na kraju ostvarila sinteza i izveli

odgovarajući zaključci. U zaključcima treba da dobiju posebno mesto vaspitno-

obrazovne potrebe pojedinca i njegove mogućnosti realizacije tih potreba. Na

osnovu toga se definiše program ukupnog postupanja i posebno vaspitno-

korektivnog i eventualno terapijskog rada.

Individualni programi prevaspitanja treba da budu što celovitiji i da se odnose na

sva relevantna područja vaspitno-obrazovnog rada, kao i na sve osobine ličnosti,

favorizujući one aspekte koje nameću utvrđene potrebe. To se na najbolji način

postigže preciziranjem zadataka koje treba ostvariti. Takvi zadaci mogu vremenski

biti etapno strukturirani u zavisnosti od dužine kazne, mogućnosti ustanove,

redosleda i tempa njihovog postizanja i sl. Naravno, individualne programe rada ne

treba smatrati krutim i nepromenljivim dokumentima, koji ne mogu trpeti

eventualne izmene i dopune. Naprotiv, oni treba da budu toliko fleksibilni da

omogućavaju blagovremenu i najadekvatniju penološko andragošku i metodičku

intervenciju u procesu njihove realizacije. Osobito je važno da osuđenik bude na

prikladan način upoznat sa utvrđenim programom tretmana ili bar njegovim

osnovnim odrednicama, kao i sa mogućnostima njegove realizacije. Pri tome je

potrebno da osuđenik shvati da je program sav u funkciji njegovih potreba i

postizanja određenih beneficija tokom izdržavanja kazne sve do skraćenja njenog

trajanja. Na taj način se pridobija bar početna spremnost osuđenika da istraje na

realizaciji programa.

U tesnoj vezi sa prethodnim je, naravno, raspoređivanje osuđenog u odgovarajući

tip ustanove (eksterna klasifikacija) i posebno, njegovo razvrstavanje u

odgovarajuće uže (trajne ili privremene) osuđeničke vaspitne grupe unutar

pojedinih ustanova (interna klasifikacija). Ovde moramo reći da se i jedan i drugi

nivo klasifikacije u praksi najčešće shvataju kao rutinski administrativni posao. To

se naročito odnosi na eksternu klasifikaciju koja se sprovodi na osnovu tzv.

rasporednog rešenja nadležnog ministra, što nije dobro.

Nije prihvatljivo ni to što zakonodavac za interno razvrstavanje navodi veći broj

kriterijuma klasifikacije, gde se navodilo: "Osuđeni se raspoređuju u vaspitne

grupe shodno vrsti krivičnog dela, ličnim svojstvima, programu postupanja i

drugim činiocima". Ovo je jednostavno zato što program postupanja, kao što smo

pokazali, respektuje kriminalnu aktivnost, dužinu kazne i veći broj drugih ličnih

svojstava pojedinca, tako da su ona, da tako kažemo, "ugrađena" u program rada,

te da nema potrebe da se naknadno i posebno procenjuju.

Saglasno prethodnom, individualni programi postupanja su jedini i dovoljan

kriterijum uspešne klasifikacije. To znači da se osuđena lica raspoređuju u one

kaznene ustanove i njihove interne grupe koje u najvećoj meri omogućavaju

uspešno ostvarenje programa rada. U zavisnosti od efikasnosti njihove realizacije

pribegava se ponovnom razvrstavanju - reklasifikaciji osuđenih lica. I tada je

postupak klasifikacije i reklasifikacije samo prvi korak koji mora biti praćen

odgovarajućom penološko-andragoškom aktivnošću u pravcu što uspešnije

integracije osuđenih u odgovarajuće osuđeničke kolektive i njihove motivisanosti

za realizaciju programskih sadržaja.

Uspešna integracija i motivacija za vaspitno-obrazovni rad ne zavise međutim,

samo od ličnih osobina osuđenih lica, već su u značajnoj meri determinisane u

širokom smislu shvaćenim uslovima i mogućnostima sistema ustanova i svake od

njih posebno. Od toga zavisi i ukupna zavodska životna situacija, koja može biti

manje ili više podobna za odvijanje procesa resocijalizacije.

INTEGRACIJA I POTSTICANJE AKTIVNOSTI OSUĐENIH

Prilikom stupanja na izvršenje sankcije osuđenika treba najpre upoznati sa

karakterom i organizacijom ustanove u celini i posebno organizacijom

osuđeničkog života i rada. Tom prilikom osuđenika treba što potpunije obavestiti o

sastavu i funkcio-nisanju užih kolektiva u koje će biti raspoređen. Posebnu pažnju

treba posvetiti obrazloženju i značaju pravila života i rada u ustanovi i s tim u vezi

njegovim pravima, dužnostima i obavezama. Jedna od prvih takvih obaveza je

njegovo aktivno uključenje u osuđeničke kolektive i ustanovu u celini, što

podrazumeva pomoć vaspitača, na pripremi osuđenika i sredine u koju ga treba

uključiti. U pitanju je proces koji se ne može ostvariti preko pukog zahteva i za

kraće vreme, već teče postupno poprimajući na svom kvalitetu i stepenu

integrisanosti. Na tom putu nailazi se na prepreke koje često pojedinac, bez pomoći

i podrške vaspitača, nije u stanju da prevaziđe.

Jedna od najvećih takvih teškoća ima svoje poreklo u neformalnom organizovanju

osuđenih i njihovom subkulturnom sistemu. Novodošlog osuđenika treba upozoriti

na mogućnost takvih uticaja i pomoći mu da se odupre njihovom pritisku i prihvati

formalne oblike organizovanosti i aktivno se uključi u njihove aktivnosti. Kao što

integracija ima karakter procesa, tako je i, spolja često nevidljiv, "rat" oko prevlasti

formalnog i neformalnog organizovanja permanentno prisutan. U slučajevima kada

je neformalni sistem toliko ojačan da ima prevagu, prevaspitanje gubi svoju snagu.

Otuda je sprečavanje i suzbijanje neformalnog organizovanja u funkciji

prevaspitanja i uslov njegovog valjanog odvijanja.

Stupajući u ustanovu osuđeni se suočava i sa brojnim drugim teškoćama i

nesnalaženjima. On ulazi u jedan sasvim nov način života različit od života na

slobodi, koga nije mogao ni pretpostaviti, te ga oseća tuđim. Suočava se sa jednim

posebnim sistemom odnosa, sa raznim stereotipima, ograničenjima, neprijatnim

susretima, pritiscima i iznenađenjima. On je izložen stalnim upozoravanjima od

strane osoblja ustanove da treba da poštuje režim ustanove, da ne "pravi

probleme", ispade i sl. Zbog svega toga svaki osuđenik po pravilu, u početku

boravka u ustanovi njeno ukupno funkcionisanje doživljava dosta pasivno, kao da

ga se ne tiče. On je tada više okupiran svojim problemima i teškoćama, a zatvorski

život skoro mehanički prihvata. Tek sa protokom izvesnog vremena osuđeni

upoznaje druge, njihove stavove i odnose, pa i celokupnu klimu koja vlada među

njima i sa izvesnom predostrožnošću i postepeno ulazi u socijalne odnose zavodske

sredine (J. Špadijer - Džinić, 1973.).

Tempo i nivo prihvatanja datih zavodskih uslova u prvom redu zavisi od ličnih

karakteristika pojedinaca i njihove kriminalne prošlosti. Izvesni osuđenici teže i

sporije prihvataju zavodske uslove, dok kod drugih taj proces teče brže. Ima i

takvih koji se brzo i toliko priviknu na zatvorske uslove da ih doživljavaju kao

"normalne". Nekima zatvor više odgovara od uslova koje su imali na slobodi. U

zatvoru nalaze zaštitu od opasnosti i nevolja kojima na slobodi mogu biti izloženi.

Ovakvo prihvatanje zatvora javlja se i kod lica koja veoma dugo borave u njemu,

pa se posle tako dugo vremena plaše slobode. Prihvatanje zatvora na način po

kome se zatvorska sredina doživljava kao poželjan životni okvir, u literaturi se

naziva ekstremni institucionalizam. U literaturi nailazimo na pokušaje tipologije i

drugih adaptivnih reakcija na zatvorske uslove. Tako se razlikuju: psihičko

povlačenje; pokušaji i bekstvo iz zatvora; konformizam; manipulacija; simulacija i

dr. (vidi: J. Špadijer-Džinić, 1973). Kod svih ovih oblika prilagođavanja potrebna

je posebno odmerena andragoška intervencija, pomoć i podrška kako bi se

osiguralo poželjno aktivno prilagođavanje - integracija.

Uspešnost integracije osuđenih lica sasvim prirodno zavisi i od samog režima i

karaktera ustanove za izvršenje. U otvorenim i poluotvorenim ustanovama i

odeljenjima taj proces se odvija bez nekih većih teškoća, što nije slučaj sa strožijim

režimom postupanja. Istraživači su posebnu pažnju posvetili i uticaju dužine kazne

i vremena provedenog u zavodu. Smatra se da je mogućnost integracije tim manja

što je vremenska dužina sankcije kraća. Nije stepen integrisanosti podjednak ni u

svim vremenskim periodima izvršenja sankcija. što je vreme bliže početku i kraju

izvršenja, to je integracija slabija. Oko sredine trajanja sankcije stepen

integrisanosti je najveći. Na početku su okupirani sobom i svojim problemima, a

pri kraju su okrenuti preokupacijama vezanim za spoljni svet - slobodu. U

srednjem periodu su najviše "udaljeni" od spoljneg sveta. Tako se ustvari vreme

oko polovine sankcije pokazuje najpovoljnijim za realizaciju programiranih

sadržaja i zadataka.

Pomenimo i to da se proces prihvatanja zatvorske kulture u američkoj literaturi

označava izrazom prizonizacija, koga autori iz drugih zemalja malo korist. Neki

ovaj proces označavaju kao zatvorsku socijalizaciju, a drugi jednostavno kao

adaptaciju osuđenih na zatvorske uslove života i rada. Mi smo se međutim,

opredelili za izraz integracija koji pored prilagođavanja na zatvorske procese i

odnose podrazumeva i aktivno učešće u njima. Istina, takva aktivnost će u početku

biti slaba i nedovoljna da bi vremenom i pod uticajem raznih potsticaja poprimila

na intenzitetu i kvalitetu.

Integracija mora biti permanentno podsticana kao aktivan odnos osuđenih prema

sadržajima i aktivnostima vaspitno-obrazovnog karaktera. Bez takve aktivnosti ni

najbolje poznavanje subjektivnih svojstava osuđenih i na njemu zasnovani

programi, ne mogu postići značajniji pomak u osposobljavanju osuđenih za

uspešan povratak u svet slobode. Kao što se opservacija ne sme shvatiti kao

vremenski omeđan postupak, niti program postupanja kao kruta šema, tako ni

integracija nije nešto statično i za sve vreme dato. Time i vaspitanje poprima

dinamičan karakter zajedničkog rada vaspitača i vaspitanika. Koliko će vaspitanici,

u našem slučaju osuđena lica, u tom pravcu aktivno učestvovati, zavisi od njihove

motivacije. Tako se motivacija pokazuje kao presudan element ukupne osnove

prevaspitanja osuđenih.

Otuda se pred ustanovama i njenim vaspitnim činiocima postavlja kao

nezaobilazan i trajan zadatak da podstiču, razvijaju, osmišljavaju i usmeravaju

motivisnost osuđenih za ulaganje napora na vlastitoj promeni. Ovaj zadatak postaje

tim značajniji kada se ima u vidu da osuđeni kao odrasli ljudi raspolažu životnim

iskustvom koje nije uvek pozitivnog karaktera i da su se kod njih neki životni

ciljevi "iskrivili", odnosno pogrešno usmerili.

Motivacija za učešće i napredovanje u vaspitno-obrazovnom radu svakog

pojedinca zavisi od raznih želja, interesa, ciljeva, potreba i sl. Svi ti pokretači

aktivnosti mogu biti aktuelnog i perspektivnog karaktera. Oni mogu imati različitu

podlogu, odnosno uporišta, od kojih ćemo pomenuti samo neke.

Značajno uporište motivacije može biti stanje i atmosfera u vaspitnoj grupi, radnim

i slobodno-vremenskim grupama kojima pojedinac pripada. Grupe koje karakteriše

visok stepen svrsishodnog i usklađenog delovanja motivišu i pojedince da u njemu

učestvuju. Podsticijalno deluju i povoljni uslovi života i rada ustanove kao celine i

posebno, povoljniji režim njenog funkcionisanja. Tamo gde se učešće i uspeh u

obavljanju pojedinih zadataka i vaspitno-obrazovnih aktivnosti uopšte realno

vrednuje i stimuliše, tamo i pojedinci u svom zalaganju vide šansu za sticanje

povoljnijeg statusa u kolektivu i korišćenje određenih pogodnosti.

Značajno je i kako je vaspitno-obrazovni rad organizovan, koliko je valjano

metodički koncipiran i vođen, sa koliko se umešnosti koriste metode uveravanja i

podsticanja i njihova sredstva. Istoj svrsi služi jasno isticanje ciljeva i zadataka i

koristi koje od toga mogu imati osuđena lica. Kod toga je važno da se isuviše ne

insistira na potrebi njihovog prevaspitanja, jer to može imati i suprotne efekte.

Stimulativno mogu delovati i porodične prilike i problemi koji su nastali odlaskom

osuđenog na izdržavanje krivične sankcije. Ovde osećanje krivice može biti

pokretač ulaganja napora kako bi se "kompenzirale" ili ublažile negativne

porodične posledice.

Dugoročno gledano, vanrednu motivacionu snagu ima mogućnost skraćenja

trajanja sankcije primenom uslovnog otpusta i pomilovanja, koje treba u najvećoj

meri vezivati za uspeh u procesu pozitivne promene ličnosti osuđenog. Od

posebnog i možda najvećeg značaja je motivisanost za radno i profesionalno

osposobljavanje osuđenog, kako bi po izlasku na slobodu imao sigurniji izvor

egzistencije za sebe i svoju porodicu. Pomenimo i to da svaki uspeh u bilo kojoj

oblasti vaspitnog delovanja jača poverenje osuđenog u vlastite snage i snažno

deluje na dalje ulaganje napora. Ovde ima pun smisao stara pedagoška maksima:

ništa bolje ne uspeva od samog uspeha.