Veliki Vasilije v Beseda III

6/15/2015 [svetosavlje] data:text/html;charset=utf8,%3Cp%20class%3D%22pnormal%22%20style%3D%22fontsize%3A%20small%3B%20textalign%3A%20center%3B%20textin… 1/7 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ ШЕСТОДНЕВ ТРЕЋА БЕСЕДА То су дела првога, или, боље рећи, једнога дана. Немојмо му, дакле, одузимати достојанство које он по својој природи има, јер га је Саздатељ засебно извео, и није га прибројао другим данима. Осим тога, о свему што се у томе дану збило, говорила је јучерашња поука; па пошто је због слушалаца ово тумачење подељено на двоје, једно беше јутарња храна за душе, а друго вечерња радост ‑ а сада наша беседа прелази на чудесна дела другога дана стварања. Говорим ово не да бих указао на силину тумача, већ на благодат писаног текста који је по својој природи прихватљив, и приступан, и пожељан у срцима свих који више воле оно што је истинито од онога што је замишљено. Као што псалмопојац, изражавајући веома живо сладост истине, вели: Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојима.[1] И тако, пошто сам јуче, колико ми је то било могуће, развеселио ваше душе поучавајући вас речи Божијој, састали смо се опет данас, другога дана, да бисмо размотрили чудесна дела учињена другога дана. Но, нисам сметнуо с ума да ме окружују многи уметници рукоделних заната, који свакодневним трудом себи на једвите јаде прибављају храну ‑ због њих ћу своју поуку скратити, како они не би одсуствовали дуго од посла. Шта бих њима рекао? Да део времена који су Богу позајмили неће пропасти, јер ће им Он то са великим добитком надокнадити. Све што је потребно за делање, Господ ће им послати: онима који дају предност духовним стварима, дарује и усрдност душе, и телесну бодрост, погодност трговања и сваки успех у животу. Ако ово што смо досад тумачили и нема очекиваног учинка, учење Светог Духа ће бити добра ризница за будући век. Одагнај, дакле, из свога срца све животне бриге, и целога себе овде сабери. Јер, нема никакве користи од телесног присуства, ако се твоје срце стара о земаљском благу. Потом рече Бог: нека буде свод (= утврда) посред воде, да раставља воду од воде.[2] Још јуче смо слушали речи Божије: Нека буде светлост[3], а данас: Нека буде свод.Чини се да ове данашње речи садрже и нешто више. Јер, речи нису остале само на заповести, већ су објасниле и узрок због кога су захтевале стварање свода. Да растављај, вели, воду од воде. Покушајмо, дакле, пре свега да испитамо како Бог говори. Да ли, попут нас, најпре образује у Своме уму утисак о стварима, а затим, уз помоћ дејства маште, од образованих представа изабира оне које одговарају, и које су блиске сваком појму, и тада их објављује? Затим, те умствене представе предаје на служење говорним органима, и тако ударањем ваздуха, које бива при кретању осмишљенога гласа, скривени појам постаје јасан? И како да није празнословно говорити да је Богу потребан сав тај заобилаз да би изразио оно што је замислио? Није ли благочесније рећи да божанска воља и први покрет њеног умственог кретања већ представљају реч Божију? Но, Свето Писмо описно представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз нечије садејство. Јер, како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост;затим створи свод.[4] Сада, међутим, приказујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује онога коме Он заповеда и са ким разговара; не зато да би нас лишио знања, већ да би распалио нашу чежњу, подстичући је некаквим траговима и указањима на оно што је неизрециво. Јер, оно што се трудом стекне, то се прима са великом радошћу и трудољубиво се чува, а оно што се лако задобије, то је тековина достојна презира. Зато нас Писмо подстиче да уз одређен пут и поредак дођемо до познања Јединородног Сина. Свакако да бестелесна природа Божија ни у овом случају није имала потребе за изговореном речју, јер Своме саделатнику Бог може и без речи пренети своје замисли. Према томе, какву су потребу за речима имали они који и самом помишљу могу један другоме преносити своју вољу? Глас је, наиме, због слуха, а слух је због гласа. Док, тамо где не постоји ни ваздух, ни језик ни ухо, ни закривљен левак што преноси звуке до чула унутар главе, тамо нема ни потребе за речима ‑ воља се, рекао би неко, преноси од самих помисли ума. Ово, дакле, што рекох како бих подстакао ваш ум на испитивање онога лица коме су речи

Documents

Veliki Vasilije v Beseda III