1. UVOD

Danas kada se svet u svakom smislu menja, i kada se svi događaji u svetu dešavaju velikom brzinom postavlja se pitanje koliki uticaj na sve to imaju mediji, i kakvu bi mi sliku stvorili o dešavanju u svetu da mediji ne postoje. Razvoj medija ima veliki uticaj na društvo, slika koju stvaraju opčinjava planetu, povezuje ljude i kulture, menja stavove, nameće navike.

Čak i kada mediji nisu postojali u savremenom smislu, koristili su se plakati i javno oglašavanje tadašnjih bitnijih događaja na trgovima, a zatim je usledio nastanak štampanih novina, a sve u cilju uticanja na ljude.

Danas su mediji uglavnom slobodni, obaveštavaju nas o najznačajnijim događajima i oni istovremeno tumače te događaje, jer većina ljudi ne učestvuje u tim procesima i ne može da stekne realnu sliku o njima, iz čega proizilazi da televizija većim delom kreira naše stavove. Od svake televizije se očekuje da profesionalno i objektivno obavlja svoj posao, ali veliki broj televizija stvara nerealnu sliku sveta.

Običan narod mnogo više komunicira preko medija i samim tim doživljava sebe kao deo nečeg bitnog, dok svaki pojedinac koji želi u bilo kom javnom poslu da uspe, svestan je činjenice da on postoji samo ako ga ima na televiziji.

Zabavni program je jedan od najbitnijih sadržaja na televiziji, a neretko od toga koliko ima zabave i kakav je kvalitet tog programa zavisi i sama gledanost, kao i vrsta publike. Jedna naizgled obična serija, može imati ogroman uticaj na sled budućih događaja.

I danas, u doba razvoja savremenih tehnoloških izuma, televizija zauzima jedno od vodećih mesta u sferi medija. Svojim razvojem televizija teži da kroz sve veći broj programa bude zanimljivija i dostupnija svima.

Nema sumnje da bi ljudi gledali na realnost na sasvim drugi način da ne postoji televizija koja sve to prikazuje u suštini, onako kako njeni vlasnici žele. Sve ovo govori da je televizija jedna od najmoćnijih sredstava komunikacije, kao i da televizija može pozitivno doprineti ili uništiti sliku sveta, u zavisnosti ko i u kakve je svrhe koristi.

1

2. ISTORIJA

“Kao i većina izuma, televizija je kombinacija tehnoloških dostignuća, a nikako delo jednog stvaralačkog genija. Istorija televizije počiva na radiju, filmu, fotografiji, zracima katodnih cevi i elektronskim kamerama. Iako je veliki deo tehnologije već izvesno vreme postojao, eksperimentalno TV emitovanje započelo je tek dvadesetih godina XX veka. A tada, skoro istovremeno, došlo je do prvih emitovanja u Mađarskoj, Sovjetskom Savezu, Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkoj.

Redovno TV emitovanje počelo je 1936. u Britaniji, a 1939. u Americi. U Britaniji je tokom Drugog svetskog rata emitovanje programa totalno obustavljeno i tek po završetku rata stekli su se uslovi da se televizija kao medij razvije, delimično zahvaljujući napretku vojne tehnologije i nauke.

Tokom pedesetih godina televizija je od filma preuzela primat kao najpopularniji vid zabave za većinu stanoništva Evrope i Severne Amerike. Kao fenomen, televizija je uporedo sa industrijalizacijom i porastom životnog standarda doslovno preplavila čitav svet. Danas je gledanje televizije najpopularnija zabava na svetu.”1

1 Dejvid M. “Televizija”, Clio, Beograd, 2000, str. 7

2

3. TELEVIZIJA I NASILJE

„Uticaj televizije na nasilje u društvu“ je tema na osnovu koje su vršena brojna istraživanja od strane sociloga sa ciljem da se utvrdi stepen uticaja televizije na ljude, na njihov nacin razmišljanja i na njihove stavove. Najveći broj tih israživanja kao glavnu temu uzimaju decu, odnosno, uticaj televizijijskih programa na njihovo ponašanje s obzirom da oni provode veliki deo svog vremena gledajući televiziju.

„Najiscrpnija istraživanja vršili su Gerbner i njegovi saradnici, koji su analizirali uzorke programa emitovanih u udarno vreme tokom radnih dana i vikendom na svim važnijim američkim televizijama svake godine posle 1967.“2

Gerbner i njegovi saradnici prikazali su kolika je česta pojava scena nasilja na televizijskim programima. Prema njima nasilje se definiše kao upotreba fizičke sile koja dovodi do smrti. Istaživanjem su utvrdili da emisije tipa televizijske drame prikazuju oko 80% scena nasilja, dok emisije za decu sadrže veći procenat nasilja od bilo koje druge emisije.

U vremenskom periodu između 1956. i 1976. F.S. Anderson je objavio rezultate studija koje su se bavile uticajem televizije na decu i njihovu sklonost da oponašaju agresivno ponašanje koje gledaju na televiziji. Rezultati istraživanja su pokazali da zaključci nisu bili najjasniji u 20% studija, dok se u 3% slučajeva došlo do zaključka da gledanje scena nasilja dovodi do smanjenja agresivnog ponašanja. Studije koje je Anderson proučavao nisu dale iste definicije agresivnog ponašanja i u njima su korišćeni različiti metodi istaživanja. Na televizijskim progaramima prikazivane su razne emisije, serije, filmovi koji nisu prikazivali realnu sliku sveta, prikaziivali su stvarnost mnogo lepšu i bezbedniju nego što jeste. Njihov zaključak je da scene nasilja ne moraju dovoditi do isto takvog ponašanja kod gledalaca.

„Robert Hodž i Dejvid Trip ističu da reakcija dece na gledanje televizijskog programa podrazumeva tumačenje ili čitanje onoga što vide, a ne samo puko registrovanje sadržaja programa.“3 Oni ističu važnost složenih mentalnih procesa kod dece i smatraju da deca gledajući televizijski program pokušavaju da ih povežu sa događanjima u njihovom okruženju. Hodž i Trip smatraju da nasilje na televiziji nema glavni uticaj na naše ponašanje, već mi sami, odnosno, način na koji posmatramo i shvatamo nasilje koje nam se prikazuje putem malih ekrana.

3.1. Istraživanja o uticaju televizije na nasilje2 Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006, str. 460 3 Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006, str. 460

3

Strahovanja da televizija ima negativnu ulogu u razvoju agresije kod ljudi podstakla su niz istraživanja. Najveci broj istraživanja sprovedena su u SAD-u, zatim u Velikoj Britaniji, Italiji, Japanu, Francuskoj i Australiji. U nekim zemljama, kao na primer SAD-u i Velikoj Britaniji formirane su komisije za kontrolu emitovanja nasilja na televiziji.

Istraživanja su pokazala da prikazivanje nasilja ima različit uticaj na gledaoce. Postoji nekoliko mišljenja, jedan broj naučnika smatra da gledanjem nasilja na televiziji ljudi uče nasilje. Najviše pažnje je posvećeno ovoj činjenici, jer se smatra da bi ovakav utcaj televizije imao velike posledice.

Gledanjem televizijskog programa na kojem se prikazuje nasilje dovodi do toga da se i sam gledalac ponaša agresivno. “Neki rezultati pokazuju da agresija utiče na sve gledaoce. Međutim, proveravana su i mišljenja da nasilje sa televizijskog programa samo utiče na frustrirane, tj. potencijalno agresivne gledaoce.“4

Istrživanjem je utvrđeno da laboratorijske studije nisu pogodan način za posmatranje ovog problema. Postoje i shvatanja da scene nasilja izazivaju strah kod gledalaca. Strah se najviše ispoljava kod dece za vreme gledanja scena nasilja, a posledica toga straha je da deca sanaju strašne snove. Američki psihijatar Verhajm izražava bojazan da se deca neće uplašiti nasilja sa televizije, on se boji da će deca preteranim gledanjem nasilja izgubiti svoje prirodno saosećanje sa patnjom drugih.

Druga istraživanja pokazuje da nasilje sa televizijskog programa uči gledaoce da se ono ne isplati, jer nam na televiziji obično onaj koji krši zakon snosi posledice. Činjenica je da na televiziji nisu samo „loši“ kažnjeni, i da upravo to upućuje, po nekim mišljenjima, na upotrbu nasilja protiv nasilja. Gledaoci smatraju da su time dobili dozvolu za napad na one koje vide kao negativce u svom okruženju.

„Prema rezultatima istraživanja, mereno po scenama nasilja u igranim emisijama na televizijskom programu u SAD-u ima 6,2 čina nasilja prosečno na igranu seriju, a u Velikoj Britaniji 1,3 čina nasilja prosečno na jednou emisiju. Mi smo po obimu nasilja izmedju ta dva programa, s tim što je u SAD-u mnogo više nasilja na televizijskom programu nego kod nas, a u Velikoj Britaniji nešto manje nego kod nas.“5

Istraživanjem mišljenja gledalaca o emitovanju nasilja na programima televizije Beograd je utvrđeno da gledaoci identifikuju nasilje i da smatraju da ono deluje na njih. Rezultati istraživanja su pokazali da se scene nasilja više emituju u igranim emisijama nego u informativno-političkim i dokumentarno-feljtonskim. „ Prema „smernicama plana programa televizije Beograd“ u programu treba više negovati humane vrednosti koje su u

4 Perković Nevenka, “Nasilje i televizija”, RTV, Beograd, 1980, str. 185 Perković Nevenka, “Nasilje i televizija”, RTV, Beograd, 1980, str. 113

4

duhu sa osnovnim postavkama našeg društva, a isključiti sve što je apstrakcija i dehumanizirajući sadržaj.“6

Anketnim istraživanjem je pokazano da godine starosti, kao ni pol ne utiču značajno na procenu nasilja na televizijskim programima. Gledaoci smatraju da na televiziji treba emitovati nasilje, ali da se treba uzdržavati od drastičnih scena. Prema mišljenju tih gledalaca televizija na taj način prikazuje svet realno. Manji broj ispitanika smatra da nasilje treba prikazivati zato što se na taj način smanjuje sklonost prema nasilju. Ispitanici smatraju da nasilje nepovoljno utiče na emocije, izaziva strah, neprijatnost, a agresivno ponašanje se razvija kod ljudi koji su mu skloni. Rezultati pokazuju da su žene osetljivije na nasilja nego muškarci, da stariji gledaoci manje vole da gledaju scene nasilja nego mlađi.

Istraživana su mišljenja gledalaca o uticaju scena nasilja na decu. Ispitanici smatraju da se deca plaše nasilja za vreme gledanja takvih scena i da često imitiraju agresivne junake i scene. Veoma malo ispitanika pominje pozitivnu stranu nasilja na televiziji. Postoje mišljenja da televizija primerima zla odvraća ljude od nasilja. Mišljenja naučnika su drugačija, oni smatraju da se ljudi navikavaju na nasilje i postaju ravnodušni prema onome koje se dešava u svakovremenom životu.

„Prema podacima o količini nasilja u sredstvima masovnih komunikacija u pojedinim zemljama iznetim na seminaru „Nasilje i mass media“ održavanom pod pokroviteljstvom UNESKA od 25-27.11.1985. u Istambulu na TV programu ne samo da je povećana količina nasilja u emisijama u kojima je ono i ranije emitovano, nego se proširilo i na emisije u kojima ga ranije nije bilo.“7

Na seminaru je objavljeno da su u SAD-u gledaoci suočeni sa najmanje 10.000 nasilnih scena na TV programu, ali i gledaoci u ostalim zemljama su suočeni sa velikom količinom nasilja. Istaknuto je da scene nasilja i sredstva masovnih komunikacija imaju negativan uticaj na gledaoce. Prema razultatima dvaju istraživanja programa TV Beograd o činovima nasilja koja su objavljena 1975. i 1985. za nedelju dana emitovano je 1975. 215 elemenata agresivnosti, a 1985. prikazano je 219 činova nasilja takođe za nedelju dana.

Razvoj komunikacijske tehnologije, posebno televizijske, zahteva da se određene sredine pripreme za ovu situaciju, jer se može ugroziti nacionalni i kulturni identitet siromašnijih sredina. Na seminaru su donesene preporuke za borbu protiv nasilja. Smatrano je da bi borba protiv nasilja bila uspešnija ukoliko bi se otkrili uzroci agresije i da se pritom nijedan ustupak ne sme učiniti.

Prisutnost masovnih medija je svakim danom zapaženije, a uticaj na nas veliki bez obzira da li ih pratimo aktivno ili ne. Gledaoci na različite načine shvataju nasilje. Scena nasilja koja se prikazuju u velikoj meri odslikavaju svakodnevene događaje.

6 Perković Nevenka, “Nasilje i televizija”, RTV, Beograd, 1980, str. 1147 Perković Nevenka, Teorija i praksa (br. 42/43), RTV, 1986, Beograd, str. 165

5

Smatra se da televizijske kuće trebaju adekvatno izveštavati o nasilju i da moraju biti svesni sadržaja svojih programa.

APA (The American Psychiatric Association) ukazuje na značajan porast scena nasilja koje se prikazuju na televizijskim programima, a koje pri tom utiču na ponašanje dece i adolescenata. Istraživanja iz 1996. su pokazala da većina zabavnih programa sadrži nasilje. Gledaoci postaju neosetljivi, identifikuju se sa negativnim ličnostima i koriste nasilje za rešavanje problema. Deca su ta koja su danas najviše izložena uticaju medija. Istaživanja pokazuju da programi namenjena deci sadrže više scena nasilja nego programi namenjeni odraslima, utvrđeno je da se nekim srtanim filmovima prikaže više od 80 činova nasilja tokom jednog časa emitovanja.

Američka akademija za pedijatriju (The American Academy of Pediatrics) je objavila podatak da su u proseku deca do 18. godine gledala oko 200.000 činova nasilja na televiziji. Američka doktorska organizacija (The American Medical Association) je 1996. objavila doktorki vodič za medijsko nasilje, koji daje savete roditeljima na koji način da smanje uticaj medija na decu. Jedan od preporuka je da roditelj mora biti upoznat sa programima koje njegovo dete gleda, da ograniče gledanje televizije na jedan do dva sata dnevno, da televizore ne stavljaju u dečiju sobu i slično.

Deca zbog televizije duže borave u kućama i međusobno sve manje razgovaraju. Crtani film, ima bitan uticaj na razvoj mašte, nasilja, kulture i načina razmišljanja. Supermen, betmen i spajdermen su u suštini slični likovi koji imaju posebne osobine koje svako dete u svojoj mašti želi da ima: moć letenja, leteći auto i ostale magične osobine. Svako dete je bar jednom poželelo da bude neki od tih likova i zato često dolazi do oponašanja gledanih scena. Televizija, u najboljem slučaju, može da bude podsticaj želje za saznavanjem.

Na detetovo ponašanje uz roditelje i širu porodicu, utiče i televizija. Puno je priče o štetnom uticaju televizije na decu, i sasvim je sigurno da ne treba pustiti televizor da vaspitava dete. Razumljivo je da svako dete danas želi gledati televiziju, ali upravo roditelji su ti koji mogu nadzirati i do neke mere ograničavati to njihovo ponašanje. Istraživanja su pokazala da deca koja su često izložena nasilju na televiziji vremenom postanu manje osetljiva na bol drugih, ali i zastrašena svetom oko sebe. Televizija, može imati veliki uticaj u razvijanju osećaja za moralne vrednosti ili načina ponašanja. Nažalost, većina programa na televiziji je nasilna.

4. ZAKLJUČAK

6

Staro pravilo u svetu, a novo u Srbiji jeste isticanje znakova koji upozoravaju na sadržaj programa, odnosno kome se ne preporučuje gledanje programa. Osnovni znakovi koji se koriste u ovom smislu jesu isticanje godina ili crvene tačke. Godina koja je postavljena na gornjem uglu ekrana, npr. 18 znači da se program, odnosno emisija ili film, ne preporučuju gledaocima ispod 18. godina. Ova vrsta upozorenja doprinosi profesionalizaciji same televizije i njenom pozitivnijem uticaju na javno mnjenje.

Jedna od važnih karakteristika televizije je da što je stanovništvo manje obrazovano, ima jači uticaj. Manje obrazovani ljudi teže primećuju i shvataju pozadinu prikazanih informacija, dok obrazovanije stanovništvo, bira kanale i emisije koje će gledati, primajući informacije sa rezervom i posmatrajući na drugačiji način. Ovo znači da jednu vest, ljudi posmatraju i razumeju na razičite načine, u zavisnosti od nivoa obrazovanja.

Televizija ne bi smela da bude sredstvo za gubljenje vremena. Decu treba što više podsticati da se igraju i kreću u prirodi, kao i da se bave sportom. Roditelji bi trebali da se što više druže i igraju s decom. Preteranom gledanju televizije su sklona, pre svega, deca koja su usamljena, koja osećaju dosadu i koja gledajući televizijski program žele da pobegnu od tuge, razočarenja i ljutnje. Stoga detetu treba pružiti emotivnu toplinu i družiti se s njim, kako televizija ne bi postala dadilja ili zamena za majku.

Ne smatram da je potpuno izbacivanje nasilja iz televizijskih programa pravo rešenje, jer to ne bi bilo realno, i time ne bi značajno uticali na problem nasilja koji je prisutan u svakodnevnom životu savremenog čoveka, ali preterano prikazivanje nasilja kao razonode je za svaku osudu, a pogotovo što mnoge scene upućuju poruku da je nasilje dobar način rešavanja problema i postizanja određenih ciljeva.

LITERATURA Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006;

7

Radoš Radivojević “Tehnika i društvo”, Fakultet tehničkih nauka, N.Sad, 2004; Dejvid M. “Televizija”, Clio, Beograd, 2000; Perković Nevenka, “Nasilje i televizija”, RTV, Beograd, 1980; RTV, Teorija i praksa ( br. 42/43), Beograd, 1986; RTV, Teorija i praksa ( br. 66), Beograd, 1992;

Internet izvori: http://www.healthyminds.org/mediaviolence.cfm http://www.freewebs.com/ http://www.roditeljportal.com/

8