USREDOTOČEN UM · uvek na njihovom umu. Jedan prevod govori uzvišujući čin jenicu, da ćemo misliti na stvari koje su gore samo tada, kada imamo ljubav za Onoga koji sedi s desne

1reč istine 2-3/2012

Reč istineBroj 2-3/2012 Godina XI

Izlazi tromesečno.

Izdavač: Hristova Crkva Braće

Lokalna crkva Sr. Mitrovica

Časopis REČ ISTINE šaljemo svakome besplatno.

Troškovi štampanja i širenja časopisa isključivo se

podmiruju iz dobrovoljnih priloga Božjega naroda.

Hrišćanske zajednice i pojedinci, kojima Gospod

stavi na srce da uzmu udela u ovom radu, mogu poslati svoje

priloge na adresu redakcije.

Adresa redakcije:Janka Kralja 4

21470 Bački PetrovacPAK 395416

Srbija

Veb stranica:www.slovopravdy.com

E-mail: [email protected]

Odgovorni urednik:Jan Ribar

Štampa:

Sadržaj

Obnovljenje uma (3) (Rim. 12:2) 2

Naši životi u svetlu Njegovog

dolaska (2) 5

Budućnost sa Hiljadugodišnjem

Carstvom ili bez njega? (6) 12

Karizmatski pokret (3) 16

Ti si Sin moj (3) 20

„I viđeše Boga Izraeljeva“ 24

Predočenje proročanstva Biblije (2)

26

Kod stola 32

„Nauči nas moliti se“ (Po Luci 11:1)

34

Dobre poruke s neba 36

„Jer svi sagrešiše“ (Rim.5:12) 37

2

USREDOTOČEN UM

„Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji.“ (Kol. 3:2)

Želja apostola je da pođemo dalje i da aktivno usmerimo naš um na

stvari koje su gore. Jedna je stvar imati za cilj traženje onih stvari koje su gore, a sasvim je druga stvar usredotočiti um na iste u pozitivnom načinu, što je za-pravo značenje reči „mislite o onome“. Sinovi Izraela imali su za svoj cilj Kanan za vreme putovanja po pustinji. Njima se dakle moglo reći mislite na to, što su onda pod vođstvom Isusa Navina u stvarnosti i zauzeli tu zemlju, a to je bilo uvek na njihovom umu.

Jedan prevod govori uzvišujući čin-jenicu, da ćemo misliti na stvari koje su gore samo tada, kada imamo ljubav za Onoga koji sedi s desne strane Boga. Ovo nije neko emocionalno delovanje, nego dobrovoljna namera koncentrisati svoj um na božanske stvari.

Izraz „stvari na zemlji“ mogu se sagledati na dva načina. U lošem smislu oni sadrže nauku Judaizma i Gnosticiz-ma čija razina iako sa mnogo pretenzija, jeste samo zemlja a ima veze samo sa spekulacijama i tradicijama prirodno-ga čoveka. U dobrom smislu stvari na zemlji legitimni su poslovi verujućih u svakodnevnom životu. Apostol ne govori da njih trebamo zanemarivati, nego da naš prioritet budu nebeske stvari u koje

Obnovljenje uma (3) (Rim. 12:2)M. Hayward, Faversham

smo bili uvedeni. Kada su naši priorite-ti u redu, tada ćemo otkriti da su čak i naši zemaljski poslovi izvršavani više za Njegovu slavu. Tako naprimer. U Kološa-nima 3:24 apostol može učvršćivati ve-rujuće robove, da služe Gospodu Hristu dok služe svojim zemaljskim gospoda-rima. Možda smo zaboravili na koncept svakodnevnih dužnosti, bilo to domaće obaveze sestara ili obaveze u zaposlenju braće, da je to zapravo služba Gospodu, no te dužnosti su takve.

„Stvari koje su gore“ o kojima apos-tol piše su ono duhovno nasledstvo, koje je u detalje opisano za nas u Efežanima 1. Svaki duhovni blagoslov poseduje svaki verujući i poseduje ga za to, da bude ko-rišten.

SAKRIVEN ŽIVOT

„Jer umrijeste, i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu.“ (Kol.3:3)

Apostol nam sada pruža logičan uzrok, zašto je takvo vladanje pogodno za verujućeg.Hristova smrt je postala naša smrt, jer možemo kazati sa apostolom: „S Hristom se razapeh.“ (Gal.2:20) Kao mrtvi ljudi, mi smo otsečeni od života na zemlji. Život koji sada imamo uopšte nije vezan za zemlju, iako ne zanemaruje ovo-zemaljske dužnosti, kako smo već kazali. To je sakriven život , i sakriven je u nebu, jer je sakriven s Hristom, koji jeste na nebu . Gnostici prave velike tvrdnje kako


znaju tajne i misterije, ali ovde je tajna o kojoj ne znaju ništa, jer je sakrivena u oblasti daleko iznad njihovog dosega kao nevernika.

Nama treba biti jasno, kako apostol koristi izraz „život“ u ovome odlomku. Bez sumnje je istina da verujući pose-duju večni život, jer su rođeni od Boga. Taj život je zato u njima. Ovde apostol kaže da je njihov život u nebu. On govo-ri o životu po pitanju gde je on življen, i radi čega je življen. Baš kao neobraćena supruga može kazati za svoga neobraće-nog supruga da „živi za svoj golf, to je njegov život“. Tako verujući imaju jedan cilj u životu, ako su istinski prema svo-jem pozivu, a to je da budu obuzeti in-teresima Hrista i Boga. Budući je Hrist sakriven u nebu, njihov život, i stvar koja ih absorbira, takođe je u nebu.Vlastito svedočanstvo apostola bilo je: „Jer je meni život Hristos.“ (Filj.1:21)

Nije samo naš život sakriven sa Hristom koji je na nebu, nego je takođe sakriven u Bogu. Ne može se naći u reli-giji Judejaca ili Gnostika, nego u samom Božjem srcu. Kako rastemo u poznavan-ju Boga, isto tako rastemo u poznavan-ju tajni koje su vezane za ovaj sakriven život, i možemo ga živeti mnogo razum-nije.

JAVLJANJE SA HRISTOM

„A kad se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.“ (Kol.3:4)

Sada naš život sadrži potpuno za-

nimanje za nebeske stvari, jer na ovoj zemlji nema ništa što bi bilo u skladu sa Bogom. Kada dođe Hristos da to sve ispravi, tada će biti primereno za nas da i mi dođemo sa Njime i imamo interesa u stvarima ove zemlje. Hristos će doći u slavi, i to će sve izmeniti. Ali On će doći suditi stvari koje su se odigrale na zeml-ji, a mi ćemo doći sa Njime. Kako je ne-dosledno za nas, ako smo sada obuzeti stvarima koje ćemo jednoga dana doći suditi sa Hristom.

Trebamo zapaziti, da ako trebamo doći sa Njime vladati, to podrazumeva da pre toga moramo biti uzeti da bi bili sa Njime u nebu. Kada ćemo doći, imaćemo proslavljena tela, jer nećemo doći kao duhovi bez tela, tako da to nije vreme uskrsnuća za nas kada budemo došli sa Njime, jer će se to dogoditi prije, kada će On doći u vazduh po nas. (1.Sol.4:13-18)

POMORITE DAKLE UDE SVOJE

Apostol nas potseća u 5.stihu da imamo udove (naših tela) na zemlji na mestu opasnosti i kušnji, što može biti iskorišteno za greh i sramotu. Mi njih trebamo pomoriti ili drugim rečima pod-rediti ih smrti. Ne u doslovnome smislu, nego smatrati svaki ud svojega tela koji nastoji grešiti, da je mrtav. Gospod Isus je upotrebio sličnu sliku kada je govorio o otsecanju ruke ili noge ili iskopavan-ju oka ako ovi udi prete učiniti nešto suprotno zakonima Božjega carstva. (Po Mar.9:43-50) On citira u stihu 49. iz 3.Moj.2 gde je reč o žrtvi, koja govori o

4

posvećenom životu Hrista čak do smrti. Njegov život bio je potpuno slobodan od dela i namera koji su suprotni Božjemu carstvu.

Mi morimo stvari toga radi, jer že-limo delovati u praksi u skladu sa prin-cipom kojega nam je Bog obznanio. Taj princip jeste da nas On smtra umrlima sa Hristom. Mi isto tako smatramo sebe, što smo pokazali u krštenju. No mi trebamo ići još dalje nego samo smatrati sebe mr-tvima, i odbaciti karakteristike staroga čoveka i obući one osobine, koje nalazi-mo tako savršeno izražene u Hristu.

OBNAVLJANI ZA POZNANJE

Dok učimo ko je On, bićemo obnavl-jani u poznanju po Božjem obličju, jer Hristos je idealno obličje Boga. (Kol.1:15; 2.Kor.4:4) Ovim načinom biće realizo-

vana Božja želja, da treba ljude koji bi pretstavljali i odražavali Njega. No mi to ne možemo postići u svojoj vlastitoj moći, nego samo onda, ako smo svesni da je Hristos sve (Kol.3:11), ispunja-vajući horizont Njegovom slavom kroz Njegovog Duha. To je udeo svakog poje-dinca od Njegovog naroda - proslavljati Boga time što Ga pretstavljaju. To ćemo činiti do te mere, do koje Ga činimo, da nam je On sve. Paralelni odlomak ovome (Efež.4:17-32) nam kaže da je istina u Isusu. Ako želimo videti život koji je u skladu sa nebom, videćemo ga gledajući Njega kako je hodao ovom zemljom. Jed-noga dana bićemo savršeno izjednačeni obličju Božjega Sina. (Rim.8:29) Tada ćemo dostići savršenog čoveka, „u mjeru rasta visine Hristove“. (Efež.4:13) Bori-mo se za taj cilj već sada sa energijom i entuzijazmom, za Božju slavu.

„Poslije mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne.“ (1.Moj.18:1)

„A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot sjeđaše na vratima Sodomskim.“ (1.Moj.19:1)

Avram i Lot sedeli su na potpuno različitim mestima, što otkriva njihov drugačiji odnos prema ovom životu. Putnik Avram sedi na vratima od šatora, prenosnog, privremenog stana, onoga koji čeka na bolju zemlju. (Jev. 11:16) Njegov rođak Lot sedi na vratima grada, mestom vladavine za onoga, kojega su nastojanja usmerena ka ovom sadašnjem svetu. Kroz molitvu, prvi uplivi-še sudbinu Sodoma; dok onaj drugi nije bio sposoban uplivisati ni na vlastitu ženu i buduće zetove.


Naši životi u svetlu Njegovog dolaska (2)J. Hay, Škotska

2. „Dan se približi“

Drugi deo poslanice Rimljanima posvećen je pitanjima, koja su vrlo praktična. Glave 12 i 13 uglavnom govore o Hrišćanskim odgovornostima a glave 14

– 16 fokusirane su na Odnose Hrišćana. Što se tiče naših odgovornosti, prva jeste naša dužnost prema Bogu: „Da date tjelesa svoja u žrtvu živu“. (12:1) Ako je ovo učinjeno , druge dužnosti će doći na svoje mesto, bilo prema zajednici, progonitelji-ma, civilnim vlastima, ili prema ljudima opšte. Dve glave završavaju sa potsećanjem, da vreme ističe: „jer nam je sad bliže spasenje negoli kad vjerovasmo. Noć prođe a dan se približi.“ (13:11-12) Činjenica, da nam ne treba još dugo putovati, zahteva odgovarajuće moralno ponašanje a to je i naglasak zadnjih nekoliko stihova u 13. glavi.

Jer nam je sad bliže spasenje

Nismo li mi već spašeni? Jesmo, jer prema stihu „vjerovasmo“. Religiozan svet ismejava tvrđenje verujućeg, da je spašen; oni to smatraju uobraženošću, ali to je Biblijski položaj – stanje.(Efež. 2:5,8) Pavle je napisao Timotiju o Bogu, „koji nas spase“. (2.Tim.1:9) Mi smo bili večno spašeni od osuđenja. Ali postoji i sadašnji aspe-kat na spasenje, jer mi smo ti, „koji se spasavamo“. (1.Kor.1:18) Ovo je svakodnevno spasavanje od tiranije greha. No ima i budući aspekat na spasenje, jer je Petar napi-sao o spasenju, „koje je pripravljeno da se javi u pošljednje vreme“.(1.Pet.1:5) To je to buduće spasenje o kojemu naš stih govori, “bliže je nego kad vjerovasmo“.

Dok se sakupljaju oblaci Velke nevolje javlja se potreba evakuacije i to će se ostvariti, kada budemo „uzeti“, što će biti doživljaj koji smo opisali kao „Uzeće“.(1.Sol.4:17) Otuda „i Spasitelja očekujemo“. (Filip.3:20) Taj Spasitelj je „Isus, koji nas izbavlja od gnjeva koji će doći“. (1.Sol.1:10) Njegovo obećanje je da ćemo biti „sa-čuvani od časa iskušenja, koji će doći na sav vasioni svijet“. (Otkr.3:10) Uzeće sa nje-zinim prospektom spasenja približava se i stvarno je „bliže nego kad verovasmo“.

Zato, dakle kakve su implikacije?

Kao prvo, budimo svesni uslova poslednjih dana: „a znajući vreme“. (st.11) Ne usuđujemo se biti zaslepljeni za činjenicu, da mračni dani zahtevaju sveto življenje, i približavajući se vrhunac zahteva ozbiljno predanje. Budimo kao „sinovi Isaharevi, koji su dobro razumevali vremena da bi znali šta će činiti Izrael.“ (1.Dnev.12:32)

6

Očitavajmo situaciju kakva jeste, i prema tome se vladajmo.

Dalje: Budimo budni za moralne opasnosti: „da je već čas došao da usta-nemo od sna“. Duhovna tromost i moralna bezbrižnost okrašće nas o silu isto tako kao što je Samsonov san imao za posledicu njegovu slabost. (O Suid.16:19) Slično pospanom Joni, i mi ćemo biti bez osećaja za činjenicu, da ljudi oko nas ginu. (Jona 1:6) Naše spavanje će olakšati neprijateljsku aktivnost.(Po Mat.13:25) Okrašće nas o poglede na slavu i na Hristovu žalost, kako su to iskusili Njegovi učenici. (Po Luci 9:32; 22:45-46) Vreme je probuditi se iz sna.

U stara vremena imanje je gubilo na ceni približavanjem godine oprosta. (3.Moj.25:14-17) Glas trube ustanovljavao je godinu oprosta. Mi isčekujemo glas druge trube, „trube Božje“, znak za Uzeće.(1.Sol.4:16) Kako se približava, dali se vrednost stavljena na materijalne stvari umanjava? Dali smo manje okupirani onime šta Pismo naziva „stvari ovoga života (1.Kor.6:4), „stvarima sveta“ (7:34), ili one još uvek preovlađuju i prouzrokuju u nama želju, da odbacujemo one stvari, koje najvi-še vrede? „Sada je bliže naše spasenje“ zato uprednošćavajmo naše vreme mudro i dobro.

Noć prođe

Gospod Isus je naučavao da smo ljudi dana, a „dolazi noć“. (Po Jov.9:4) Pavle odve uči da smo u noći a „dan dolazi“, ali nema nesporazuma. Gospod je govorio o službi: „Moram raditi“. Služba može biti izvršavana „od zore dokle zvijezde ne izidu“. (Nehem.4:21) Što se odnosi na dan naše službe, sunce zalazi iza horizonta. Prisvoji-mo sličan stav kao Spasitelj, „moram raditi“.

U Rimljanima 13 Pavle opisuje moralne prilike, i zato je metafora o noći pogod-na. Zapamtimo, da Novi Zavet uvek smatra Gospodnji dolazak kao blizak, i zato nam je rečeno: „dan se približi“.Videći, da još uvek dan nije osvanuo, i da grub nemoral i duhovna tama još uvek postoji, kakvu strategiju treba verujući čovek? Da bude

odeven u ispravnu odeću. Najprije moramo „svući sva dela tamna“. Ovaj izraz je objašnjen u stihu 13, gde Pavle ističe grozd ovih „tamnih dela“, listu vrlo neukusnih delovanja.

Jedno od „tamnih dela“ jeste „pijanstvo“(st.13) i često , jako piće pomaže nekim drugim tamnim delima. Alkohol izjeda prirodne zapreke, olakšavajući skliznuće u besramno ponašanje o kojemu stih govori. Takođe promoviše ratoborno nastupan-je, koje je spomenuto. Opasnosti vezane uz jako piće ne mogu se dovoljno prenag-lasiti. Ono što je uznemirujuće jeste, da sve veći broj verujućih ne vidi opasnost od takozvanog „društvenog pijenja“. Kamo bi to moglo odvesti? Niko nebi bio srećan


biti uvučen u stanje moralnoga pada, koji je opisan u ovim stihovima, ali alkohol bi vam mogao pomoći da pođete tim putem prema dole. Pitajte Noja ili Lota o tome. (1.Moj.9:20-21; 19:30-38) Apstinencija je jedan od načina kako „ne ugađati telu po željama“. (st.14) Nedavno mi je jedan brat kazao: „Moja majka nikad nije postala alkoholičarka!“ Niko nikada nije dobrovoljno postao alkoholičar, ali prvo piće je na-činilo štetu. „Dan se približi… da odbacimo dakle djela tamna.“

„Razuzdanost“ jeste „raskalašnost“. Svetski ljudi slažu se sa Pismom, opisujući neke svoje društvene aktivnosti kao „noćni život“. Sastavni deo noćnog života je ra-zuzdanost, pićem ispunjen, hrapav smeh, što je „kao praštanje trnja pod loncem“. (Propov. 7:6) Vezano uz to ide: nezakonito udruživanje, polni odnosi, nedostatak samo kontrole i pristojnosti, što se često odražava u odevanju, vulgarnosti i nedostoj-nom ponašanju. Stariji čitaoci, koji su vodili očuvan život,mogli bi reći da je ovo čisto gubljenje prostora čak i spominjati opasnosti noćnog života u Hrišćanskom časopi-su, no ove opomene ovde nisu ponikle u srcima pisca ili urednika časopisa. Oni se nalaze u nadahnutoj Božjoj Reči. Zato mi apelujemo na mlade verujuće. Vaši vršnjaci bi vas mogli uplivisati, da pođete sa njima na ova sumnjiva mesta. Stojte čvrsto na svojem tlu. Možda imate i prijatelje hrišćane koji su vrlo odvažni i bez znanja roditel-ja ili starešina posećuju takva mesta subotom posle sastanka, i onda sledećeg jutra zauzimaju svoja mesta kod lomljenja hleba. Odbijte svaki pritisak, koji vrše na vas. „Dan se približi… odbacimo sva djela tamna.“

„Svađe i zavisti“ kompletiraju listu nepoželjnih „djela tamnih“. Žalosno je, da se ove stvari mogu naći u životima ljudi, koji ne bi nikada razmišljali o uključivanju u nešto tako očevidno zlo kao prethodne stvari na listi. „Zavist i svađa“ bila je „među“ Korinćanima (1.Kor.3:3), i bila je dokaz njihove telesnosti. Mi se ne bi usudili da ovakvi stavovi nakvase atmosferu u zajednici, i zaustave duhovan uzrast verujućih. Ima jako malo vremena ispraviti situaciju, jer „dan se približi“.

Obucite se u Gospoda našega Isusa Hrista

Treba poduzeti pozitivne korake u svetlu činjnice, da vreme prolazi. „Da se obučemo u oružja vidjela.“ „Da hodimo pošteno, kao po danu.“ „Obucite se u Gospo-da Isusa Hrista.“ „Oruđa vidjela“ nisu prošireno pružena kao u drugim odlomcima, gde su pojedinačni delovi nabrojani. Ovde je misao, da pozitivna svetost i praktična pravda biće velika odbrana protiv lukavih upliva preovladavajuće moralne klime. „Budite sveti“.(1.Pet.1:15) „Dan se približi.“

Da hodimo pošteno.“ Reč „pošteno“ ne odnosi se izričito samo na inansijska pitanja, iako poštenje u tom smislu treba biti deo hrišćanske etike, kao kontrast oštroj praksi izvršiteljima „djela tame“. Potreba poštenja po pitanju novca ne može

8

nikada biti prenaglašena. Većina prevoda prevodi ovaj izraz kao: „ hodimo pristojno“ ili „hodimo prikladno“. To je molba za životni stil, koji je toliko drugačiji od neveru-jućih, kao što je dan drugačiji od noći, kao svetlo od tame. To je odlučujuće; „dan se približi“.

Ponekad u Pismu iza pozitivne zapovesti sledi negativan nalog. Naprimer: „da date tjelesa svoja u žrtvu živu Bogu“; „i ne vladajte se prema ovome svijetu“. Nećemo imati problema sa negativnim ako se pokoravamo pozitivnome. Slično ovde; „ako se… obučemo u Gospoda Isusa Hrista“, nećemo „ugađati tijelu po željama“. Koža žrtve palenice bila je za službujućeg sveštenika. (3.Moj.7:8) Ako je sveštenik sledio uzor postavljen u Edenu, onda ju je upotrebio kao haljine. (1.Moj.3:21) Moralo je izgledati impresivno gledati tako brojne sveštenike kako idu odeveni u krasne, neokaljane kože žrtava palenica. U duhovnom smislu, verujući trebaju biti obučeni u dragoce-ne moralne osobine Gospoda Isusa. „Neka bude krasota Gospoda našega Boga na nama.“ (Psalam 90:17) Neka bi svi mi bili kao Gedeonova braća, koji su svi „bili na očima kao carski sinovi“. (O Sud. 8:18) Ako se obučemo u Gospoda Isusa Hrista, tada nikada nećemo ugađati telu ničim, sa čime se susretnemo kod čitanja, gledanja ili surfovanja. Ne usuđujemo se: „dan se približi“.

3. „KAKOVIJEM TREBA VAMA BITI“

Mi očekujemo dolazak Hrista kod Uzeća; slično Solunjanima, „mi čekamo sina njegova s nebesa“. (1.Sol.1:10) O tom danu Pismo govori „da ćemo poći na susret Gospodu“. (1.Sol.4:17) Pridodajmo k tome slavnu činjenicu o vaskrsenju svetih koji spavaju; Uzeće svih svetih, i ponovno ujedinjenje ožalošćenih svetih, tako da nije ni čudo što nas taj prospekat uzbuđuje.

Mogu skoro čuti Njegove korake na pragu vratiju,

I moje srce, moje srce čezne biti sa Njime zauvek.

No, naše očekivanje proširuje se dalje od Uzeća, dok gledamo kuda to sve vodi. Mi „čekamo i pospešujemo dolazak Božjega dana“ (2.Pet.3:12); mi „čekamo nova ne-besa i novu zemlju, gde pravda živi“ (st.13) Tamo nas dakle vodi Petrovo naučavanje u 2.Petrovoj glavi 3. koja je središte ovog malog članka.

Gde je obećanje dolaska Njegova?

Sveti proroci i apostoli ujedinili su se u opisivanju budućih događaja. Drugim rečima ovi detalji pretskazivani su i u Starom i u Novom Zavetu. No ipak, rugači po-slednjih dana ismejavaće se: „Gde je obećanje dolaska Njegova?“ (2.Pet.3:1-4) Kari-katuristi se rugaju svojim crtežima:“Kraj je blizu.“ Intelektualci nastoje diskreditirati


Pismo uključujući i omalovažavanje proročanstava. Političari govore o apokaliptič-kim događajima i Armagedonu, ne verujući da bi se to ikada moglo ispuniti. Ovaj sveopšti skepticizam prouzrokovan je čežnjom hodati „po svojim vlastitim željama“. Ne bi bilo prijatno ozbiljno verovati u Svetoga Boga, koji kontroliše Svoj svemir, i koji će jednoga dana dovesti sve to do završetka; to bi onda značilo promenu stila života. Bezbrižan, bezbožan, grešan život olakšavan je razmišljanjem odreći se Boga kao nepostojećeg i Njegovih Reči kao religioznih besmislica. Glavni oslonac njihovog argumenta jeste, da planeta nepoznaje ništa drugo osim trajnosti od samog početka. (st.4) Kažu da nikada nije bilo Božje intervencije, i nikada je neće ni biti! „Pogreš-no“, kaže Petar, „ šta je sa potopom?“ (st.5-7) Oni „navalice neće da znaju“, kaže st.5. Dokazi fosila o starom svemirskom izginuću izmanipulisani su da bi se propagirala nerazumna evolucija. Znači postojao je nameran pokušaj izbrisati veliki potop iz sa-dašnjeg razmišljanja.

Ne docni Gospod sa Svojim obećanjem

Da li prolaženje vremena daje pravo potsmevačima za potsmeh? On (Gospod) obećao je da će doći, no prošla su dva milenija od časa Njegovog odlaska sa ove zemlje. Zašto to prividno kašnjenje? Petar navodi dva razloga. Prvi: vreme za Njega nema nikakvog značaja. (st.8) „Da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.“ On je „Ja jesam“ čija je egzistencija mimo granica vre-mena, tako da sa Njegove perspektive nema intervala među obećanjem i njegovim ostvarenjem.

Drugi uzrok za to prividno kašnjenje jeste Njegova strpljivost. (st.9) Njegovo us-tezanje da sudi, proširolo je priliku za pokajanje. No čekanja neće biti u beskraj.,kako je naglašeno sa zlosutnim „ali“ na početku stiha 10.

Ali će doći Dan Gospodnji

Dan Gospodnji jeste period vremena, koji će početi posle Uzeća. Njegovo po-četno stanje pokriva i Veliku nevolju. Njegov dolazak zateći će pospan svet u izne-nađenju. „Doći će kao lupež noću.“ U vreme kada će „Mir i bezbednost“ biti svemirski slogan, oluja Božanskoga gnjeva doći će na nesluteći svet To će biti neočekivano i bez dobrodošlice kao što je noćni nametnik, i tako neizbežno kao bol na trudnu ženu. (1.Sol.5:2-3)

U 2.Petrovoj glavi 3. Petar govori o poslednjem delu dana Gospodnjega „u koji će nebesa s hukom proći“ (st.10) Kod rađanja stvorenja nije postojao „veliki prasak“, ali će ga veliki prasak ispratiti u zaborav. Svaki atom u svemiru držan je zajedno na okupu silom Hrista, jer „sve je u njemu“.(Kol.1:17) Na kraju dana Gospodnjeg On će

10

suspendirati napor Svoje sile prouzrokujući oslobađanje energije što je ovde opisano kao „stihije će se od vatre raspasti“. Zemlja će takođe biti obuhvaćena vatrom, i „djela što su na njoj izgoreće.“ Ona je jedina pozornica u svemiru na kojoj mogu ponosni ljudi promovisati dostignuća ljudskoga roda i dovitljivost „djela“ iz našeg stiha.

Njihova briljantna dostignuća u arhitekturi „izgoreće“. Njihovi ogromni indus-trijski kompleksi „izgoreće“. Njihova mesta za sport i zabavu „izgoreće“. Bog, koji je iz ničega stvorio sve (Jev.11:3) predaće ga ponovo u ništa.

Božji dan

Prolaznost starog poretka biće potrebna za uvođenje „Božjega dana“. (st.12) Većina prevoda to postavlja jasno kada ovaj stih prevodi: „...Božjega dana, kojega će se radi nebesa spaliti i raskopati“. Izraz „Božjega dana“ jedinstven je za ovaj stih, i vidimo da je to opis onoga, što mi nazivamo večno stanje. (To je različito od onoga „onaj veliki dan Boga svedržitelja. Otkr.16:14) „Nova nebesa i nova zemlja gde prav-da živi“ biće karakteristika večnoga stanja. (2.Pet.3:13) Odbacivši pređašnje stvo-renje kao ostarjelu halinu (Jev.1:10-12), Bog će proglasiti: „Evo sve novo tvorim.“ (Otkr.21:5)

Prema Petru odstranjenje nebesa i zemlje biće zajedno „u dan strašnoga suda i pogibli bezakonijeh ljudi“(2.Pet.3:7) a Jovanovo viđenje poslednjeg suda to potvrđu-je. On govori o Onome na Velikom bjelom prestolu, „od čijega lica bježaše nebo i zemlja, i mjesta im se ne nađe.“ (Otkr.20:11) Tako dan suda će završiti Gospodnji dan i istoriju čovečanstva i uvesti dan Božji.

Kakovijem treba vama biti?

U tri uzastopne prilike Petar upotebljava glagol „čekati“ (st.12, 13,14). On uka-zuje, kako čekanje treba da upliviše na naš život, dok čekamo na ispunjenje proro-čanstva Biblije. Prvo: mi čekamo „dolazak Božjega dana“, ali kako je naglašeno ranije, njegovom dolasku mora prethoditi raspad starog poretka. Ima li nekog značaja gra-diti sebi imperiju ovde, ako znamo da je ovo sve određeno za vatru? Lot je mogao smatrati dobrim potezom zameniti svoj šator za blagostanje, koje se postiže sudij-skom platom u Sodomu. No taj naročiti životni stil bio je relativno kratak, prekinut neprijateljskim napadom i završio je vatrom i sumporom, a svoje ovozemaljske dane završava kao stanar pećine. U najboljem, korišćenje materijalnih stvari kratkog je daha. U našim danima blistava kola ubrzo postaju rđave olupine. Željna imanja za-vršavaju kao ruševine. Skupi aparati istroše se. Egzotični dopusti – odmori postanu brzo samo lepa sećanja. Razumljivo je da svi mi ne želimo skroman život – ekzisten-ciju iz dana u dan, ali ne bi li trebali pitati sebe : „Za koji to ja svet živim?“ Ulažem li


ja svoju energiju da bi učinio svoj život ovde lagodnijim i uzbudljivijim, ili je naglasak stavljen na stvari koje se odnose na „život... koji će doći“? Gde su moji prioriteti? Po konačnoj analizi sve što je materijalno i čega je moguće dotaći se, osuđeno je za oganj; „jer je ono što se vidi, za vrijeme, a ono što se ne vidi, vječno“. (2.Kor.4:18)

Prema stihu 11. prospekt ispunjenog proročanstva trebao bi sada biti pokre-tač određenog načina života. Reč prevedena „kakovijem treba vama biti“ nosi u sebi ideju o nečemu iz druge zemlje. Verujući ovde ima položaj tuđinca: gde stvarno ne pripada. Slično Avramu on je „tuđinac i putnik“, a ipak kao Avram, u vezi digniteta i moralnosti i poštenja on je poznat kao „knez od Boga među nama.“ (1.Moj.23:4-6)

„U svetom življenju“, trebalo bi biti još jedna osobina onoga, koji živi u svetlu budućnosti. Petar upotrebljava reč „življenje“ osam puta, dva puta u negativnom smislu, kada promatra prazninu religioznog življenja svojih Jevrejskih zemljaka a potom i besramno i nečuveno ponašanje u starom Sodomu. (1.Pet.1:18; 2.Pet.2:7) Kao kontrast, on opisuje način življenja verujućeg kao sveto, (1.Pet.1:15) pošte-no, (2:12) čestito, (3:1-2) dobro, (3:16) i ponovo sveto. (2.Pet.3:11) Iako je reč „u svemu“ u našem prevodu izostavljena, Petar očekuje da se svetost primenjuje u svim oblastima naših života; „sveto u svim oblastima našega življenja.“ (1.Pet.1:15) Dali ste sveti u svojem domu? Dali ste sveti na svome poslu? Dali ste sveti u zajednici? Dali ste sveti u onome, što se naziva „vaš privatan život“? Pravda će živeti u novom nebu i na novoj zemlji. (2.Pet.3:13) Ljudi koji očekuju pravedne uslove trebaju od-ražavati tu pravednost u svojim životima već sada. „Budite sveti , jer sam ja svet.“ (1.Pet.1:16)

„Pobožnost“ je još jedna osobina čoveka, čije oči su okrenute ka budućnosti.(2.Pet.3:11) Pobožnost je predanost Bogu, cenjenje Boga, neka vrsta straha Božje-ga, koja je vezana za svetost, i to ohrabruje svetost; „da tvorimo svetinju u strahu Božjemu“.(2.Kor.7:1) Nestalan odnos prema Bogu ohrabrivaće bezbrižno življenje. No cenjenje da će Njegov uzvišeni večni cilj biti izvršen, promovisaće pobožnost što podrazumeva podređenost Bogu i Njegovoj Reči.

Starajte se

Petrov zadnji poziv o uplivu budućih događaja sadrži ohrabrenje, „starajući se, da vas On nađe čiste i prave u miru“. (st.14) „Mir“ znači, da je vreme vrlo kratko da bi bilo trošeno na agitaciju onoga što proizvodi greh, ili traćiti ga na nepotrebne rasprave sa braćom. „Čiste i bez mane“, nije drugačije od onoga, što je upotrebljeno o Gospodu Isusu u 1.Pet.1:19. Sličnost Hristu mora biti odgajana U vidu velikih bu-dućih događaja neka bi naš hrišćanski karakter bio neokaljan i bez prigovora.

12

Budućnost sa Hiljadugodišnjem Carstvom ili bez njega? (6)

David McAllister, Livingstone, Zambia

BOŽJI KARAKTER

Velika većina površnog hrišćanstva ne priznaje u svojoj nauci hiljadu-

godišnje carstvo. Katolicizam vidi sebe kao ispunjenje proročanstava o carstvu, i ne odobrava misao da postoji Onaj, koji će ukinuti njihovu vlastitu hegemoniju. Protestanske denominmacije su se slo-žile sa katolicizmom sa zanemiravanjem – većinom bez ozbiljnog proučavanja. Liberali i modernisti ne prihvataju istinu nadahnuća Pisma. Deo njihovog prog-rama je poricanje doslovnog ispunjenja proročanstava, koje dalje poriče doslov-nost Pisma u celini.

Govoreći ovo, znamo da ima mno-gih koji poriču hiljadugodišnje carstvo, koji su pravi verujući, i drže se revnosno nepogrešivosti Pisma i nikada ne bi pro-tivurečili Božjem karakteru. Međutim, ako bliže pogledamo šta ta nauka nauča-va, možemo videti da nije konzistentna sa visokim pogledom na Božji karakter, kako nam je predočen u Božjoj Reči.

Biblija nam govori da Bog ne može lagati. (Tit.1:2) Nauka koja poriče hilja-dugošnje carstvo delotvorno govori da je Bog rekao stvari koje nisu istinite, i da time namerno obmanjuje ljude. Napri-mer: kada je rekao Avramu da pogleda zemlju, koju će on i njegovo seme dobi-ti (1.Moj.13:14 -15), i kada mu je čak i

naznačio granice te zemlje (1.Moj.15:18 – 21) Avram je to zasigurno shvatio kao doslovnu zemlju. Ako je onaj koji poriče hiljadugodišnje carstvo u pravu onda Bog nije imao nameru da tu zemlju uopšte da Avramu i tako je Avram bio prevaren.

Isto tako je to sa obećanjima Avramu i njegovom „semenu“. Avram je zasigur-no uzeo ovaj izraz da se odnosi na nje-gove doslovne potomke. (1.Moj.21:12) Protivnik carstva nam govori da se izraz ne odnosi na Avramovo doslovno seme, nego na njegovo duhovno seme.

U celom Starom Zavetu, kada je Bog pružio detaljna proročanstva o na-rodu Izraela u vezi budućnosti, sigurno da su oni to prhvatili doslovno. Ovakvo očekivanje bilo je jednako moćno i u Novom Zavetu. Jasno je iz našega čitanja iz Evanđelja i Djela, da su učenici očeki-vali budućnost, doslovno carstvo sa Izra-elom kao glavom narodima. (Djela 1:6) Zar se od nas stvarno očekuje verovanje, da je stotinama i stotinama godina Bog dozvolio da Njegov narod bude prevaren po pitanju prave prirode obećanja, koje On daje? A ako su oni pogrešno shvaća-li pravi karakter proročanstva, zašto ih nije Gospod Isus ispravio, kada je imao zlatnu priliku? (Djela 1:7) Zar oni koji poriču ovu istinu misle, da su dobili neki duboki pogled u Božje misli, koji pogled im omogućava odbacivanje jasnih delova


Pisma, kojih ima mnogo, dok čak ni sam Gospod Isus, dok je bio ovde na zemlji, nije to uradio?

Navođenje svega ovoga nije bez-načajno. Jer ako je Bog lzgovorio stvari Izraelu, koje nije nameravao ostvariti, kakav imamo mi uzrok verovati da će se ostvariti ono što je obećao nama? Može-mo li se pouzdati, da ćemo mi bolje proći nego Izrael? Ako su ti Starozavetni sveti pogrešno razumeli ono, što im je Bog obećao, kako možemo mi biti sigurni, da ne shvaćamo i mi pogrešno obećanja učinjena nama? Odbacimo takve inspi-racije o Božjem karakteru, i citirajmo sa pouzdanjem Jevrejima 10:23: „Jer je vje-ran onaj, koji je obnećao.“

Biblija nam kaže, da Bog nije pro-menio Svoje misli u vezi Njegovog pozi-va i darova. (Rim.11:29) A ipak oni, koji poriču Hiljadugodišnje carstvo naučava-ju da je (radi neverovanja) narod Izra-ela je izgubio obećanja, koja su mu bila data. Ovo potpuno protivureči onome, što Pavle kaže u Rimljanima 11, gde on jasno naglašava, da se Bog ne odriče Svojih obećanja, koja su data patrijarsi-ma (st.28), da slepilo pade u djel Izraelu privremeno (st.25), i da postoji buduće spasenje i oproštenje greha za narod Izraela. (st.26,27) To je takođe kontra-diktorno izjavama Staroga Zaveta o be-zuslovnom karakteru Božjih obećanja. U Psalmu 89, pisac govori o Božjem zavetu Davidu (st.3,4,20), i izjavljuje, da iako će neposlušnost potomaka Davida dovesti do suda na njima (st.29-32) to neće niu-kom slučaju poništiti zavet, koji je Bog

načinio sa njime. (st.28,33-37)

Biblija uči, da je Bogu sve moguće, što reče. (Po Luci 1:37) Ipak oni koji po-riču ovu istinu kažu, da je buduće Hilja-dugodišnje carstvo „nemoguće“. Dotični govore, da su zapisi o pokoljenjima iz-gubljeni, i neće se moći znati ko su Levi-ti. No sigurno ih Bog zna, i za Njega neće biti teško obznaniti ih Svojim vlastitim načinom, i u Svoje vreme.

Takođe se tvrdi, da dimenzije hrama u Hiljadugodišnjem carstvu, (kako su pružene u Jezekijelu), ne mogu stati na površinu današnjeg hrama. No ovde se ne uzimaju u obzir velike topografske promene, koje se trebaju odigrati (Za-har.14), koje će napraviti prostora za da-leko veću građevinu. Bez svake sumnje da postoje i druge „poteškoće“ na koje nemamo odgovora. No Bog zna odgovore i možemo se pouzdati u Njega. Nemojmo ograničavati Božje sposobnosti da izvrši ono, što je obećao.

Naš Bog je Bog istine (5.Moj.32:4), Bog je u stanju provesti ono što je obećao. (Rim.4:21) Verovati u buduće Hiljadugo-dišnje carstvo znači priznavati ove stvari. Poricati, to je efektno poricanje oslonca i moći Božje.

No onaj, koji poriče ovo neće se slo-žiti s našom ocenom da Novi Zavet ne anulira obećanja o doslovnom budućem carstvu na zemlji. Dotični će isticati odlomke u Novom Zavetu, koje, (kako to on tvrdi) pokazuju, da se obećanja o carstvu trebaju objašnjavati duhovno. U sledećem (poslednjem) razmatranju go-

14

vorićemo o ovoj tvrdnji.

U ovim razmatranjima pružili smo uzroke verovanja u hiljadugodišnju vla-davinu našeg Gospoda Isusa Hrista ovde na zemlji. No oni koji imaju drugačije ubeđenje navode određene odlomke No-voga Zaveta, za koje tvrde, da produhov-njuju proročanstva Staroga Zaveta, i radi toga (tako oni govore) ne mogu se uzi-mati kao doslovne. U razmatranju, kao što je ovo, možemo navesti samo neke primere takve tvrdnje.

Primer, koji je često uziman tiče se „Avramovog semena“, koji je upotrebljen za verujuće današnjih dana u poslanici Galaćanima. Tako sva obećanja u Bibliji data „semenu Avrama“(kažu oni) ispun-jena su u nama i nemaju ispunjenje u budućnosti Avramovom doslovnom se-menu.

No pogledajmo na sadržaj o koje-mu govorimo kao o „Avramovu seme-nu“. Razmotrimo Galaćanima 3:8: „A Pismo vidjevši u napredak da Bog vje-rom neznabožce pravda, naprijed obja-vi Avramu: u tebi će se blagosloviti svi neznabošci.“ U ostatku ove glave Pavle ide dalje pokazavši na obećanje, da će se svi narodi blagosloviti u Avramu jeste ispunjeno u spasenju, koje su svi narodi verom primili, radi dela Gospoda Isusa Hrista. (st.14, 26, 28) I tako može završi-ti ovu glavu (st.29) sa rečima: „A kad ste vi Hristovi , onda ste sjeme Avramovo, i po obećanju našljednici.“ Kojem obećan-ju? Prema sadržaju, to je obećanje iz 14. stiha: „Obećanje Duha da primimo

kroz vjeru.“ Znači, mi kao duhovno seme Avramovo u Hristu (st. 19 i 29) ispunja-vamo obećanje o blagoslovu ovom svetu kroz evanđelje. Ništa nije rečeno što bi anuliralo bilo koje god obećanje o naro-du ili zemlji. Nisu čak ni spomenuta. Oni čekaju doslovno ispunjenje doslovnom Izraelu.

Drugi citati, koje oni upotrebljavaju jesu Jevrejima 8:8-12 i 10:15-17 gde se govori o „novom zavetu“ - obećanju koje je dano domu Izraelovu i domu Judinu u Jeremiji 31:31-34. Činjenica da su ova obećanja citirana verujućima u ovom razdoblju, znači (tvrde oni) da je „Izrael i Juda i Crkva jedno te isto, i zato smo mi potpuno ispunjenje ovoga proročanstva, i nema budućeg ispunjenja tom narodu.

Još jednom pažljivo ispitajmo sadr-žaj, i videćemo da nigde pisac poslanice Jevrejima ne kaže da je novi zavet pot-puno i konačno ispunjen u Crkvi. Osnov za novi zavet jeste prolivena krv Hrista (Po Luci 22:20; 1.Kor.11:25; Jev.9:15), a posledica onima koji su ušli pod taj zavet jeste, da se njihovi gresi nikad više ne spominju. (Jer.31:34; Jev.8:12; 10:17) Znači, osoba koja danas primi Gospo-da Isusa Hrista kao svojega Spasitelja, ulazi u blagoslove novoga zaveta. Ovo je naučavanje poslanice Jevrejima. No ovo se ni u kom slučaju ne suprostavlja budućem ispunjenju za Izrael. Izrael je još uvek u neverstvu, ali kada se obrati Gospodu, proročanstvo Jeremije biti će ispunjeno ovom narodu. Verujući današ-njih dana već su u blagoslovu onoga, što Izrael još uvek očekuje. Činjenica da mi


to imamo već sada, ne znači da Izraelu u budućnosti ovo obećanje neće biti ispun-jeno.

Još jedan odlomak koji oni upotrebl-javaju je Osije 1:10-11 i 2:23, koje Pavle citira u Rimljanima 9:23-26. Sadržaj Osije 1 i 2 pokazuje da on (Osije) govori o obnovi Izraela; Pavle govori o donošenju blagoslova neznabošcima. Na taj način, (govore oni) Pavle izjavljuje da je Crkva ispunjenje Osijinog obećanja Izraelu.

No Pavle to ne govori. On jedno-stavno posuđuje reči od Osije i primen-juje ih u drugom sadržaju. Njegove reči jasne su:“Kao što i u Osiji govori.“ On ne izjavljuje da je blagoslov neznabožaca ispunjenje Osijinih reči, nego samo da se te Osijine reči mogu tako primeniti. On ne poriče buduće doslovno ispunjenje Osijinog proročanstva.

Još jedan primer jeste Jakov u Dje-lima 15:14-17, koji citira Amosa 9:11, a koji navodno po njihovom shvatanju, pokazuje da sadašnji blagoslov neznabo-žaca ispunjava proročanstvo kako će Bog „ponovo sazidati dom Davidov“.

Ali ponovo moramo reći, da Jakov ne tvrdi takvo nešto. Ispitivanje njegovih reči pokazuje nam da sadašnji blagoslov neznabožaca jeste „u skladu“ (st.15) sa ovim proročanstvom. Upravo to je „potom“ (st.16) da će dom Davidov biti obnovljen. U međuvremenu, Bog uzima od neznabožaca „narod k imenu svoje-mu“.(st.14) Ovo je u skladu sa onime, što je Amos rekao: to nije njegovo ispunjen-je.

Ove analize sadržaja citiranih mesta nisu bile iscrpne; no smatramo da je dosta bilo napisano, kako bi pokazalo da kada oni koji poriču Hiljadugodišnje carstvo citiraju određeni tekst kao dokaz za svoje naučavanje. Pažljivo razmotren-je tih mesta Pisma u njihovom sadržaju, pokazaće da ne podržavaju njihovu te-oriju.

ZAKLJUČAK

U ovim razmatranjima smo razmot-rili neke od uzroka zašto verujemo u bu-duće, doslovno Hiljadugodišnje vladanje Hrista na ovoj zemlji: zato što Pismo tako uči; zato što tekuće prilike u svetu ne pružaju odgovor o alternativnom pogledu; zato što je to u skladu sa traj-nim principima tumačenja; zato što ono čuva različitost, koju Pismo čini među Izraelom i Crkvom; zato što je to jedini način kojim će zaveti učinjeni sa ocevima biti ispunjeni; zato što je to potrebno za puninu Božjeg programa za vekove; zato što je to u skladu sa Božjim karakterom; i zato što Pismo, koje može nam se činiti sugerira drugačije, kada je ispitivano u njegovom ispravnom sadržaju, ne govori ništa tome slično.

Rado se priklanjamo Pavlu kada nesumnjivo naučava o obnovljenju i bla-goslovu za Izraela: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi!...Jer je od njega i kroz njega i u njemu sve. Njemu slava vavijek. Amin.“ (Rim.11:33, 36)

16

Karizmatski pokret (3)John Dennison

PRIMENA JEZIKA - UVOĐENJE (Djela 2)

Samo malo dana istaknuto je u Pismu

sa toliko isčekivanja kao Dan Duho-

va, koji je opisan u Djelima 2. Obećani

dar Svetoga Duha bio je dat verujućima

da bi stalno stanovao u njima i da bi ih

jačao. Crkva je rođena a razdoblje dana

milosti bilo je uvedeno u egzistenciju. To

je bilo prvi put da je Božja opskrba i moć

bila pokazana kroz duhovan dar govora

jezicima. Nije čudo, što je zabeležen oda-

ziv i pitanje u Djelima 2:12: „I divljahu se

svi ne mogahu se načuditi govoreći jedan

drugome: šta će dakle ovo biti?“ Bio je to

ogroman dan, koji je preokrenuo tok is-

torije. Pogledaćemo primenu jezika, ali

treba nam se najprije ograničiti na do-

gađaje u Djelima 2.

Mogućnost govorenja stranim je-

zikom bila je duhovan dar. Kao i svi du-

hovni darovi bio je dat za izgradnju tela,

Crkve, koja se sastoji od svih verujućih

od Dana Duhova pa sve do Uzeća crkve.

Ovi duhovni darovi dani su Bogom i ne

mogu se postići jednostavnom željom

imati ih; Bogom su dati. Poslanica Efe-

žanima nas uči važan princip o funkci-

onisanju i cilju darova i baca svetlost

na njihovu upotrebu i postojanje danas.

Učimo se, da su dati i naročito pogodni

za naročito vreme u razvoju i usavrša-

vanju Crkve. (Efež.4:12) Kada je bila

data celina nauke (Juda 3) i otkrivenje

kanona Pisma postalo kompletno, potre-

ba za ovim osnivačkim darovima je pre-

stala.(1.Kor.13:8-10) To će biti istina u

vezi svakoga dara, kulminirajući u danu

kada nam kao verujućima naši darovi

neće više trebati. (Efež.4:13) Poznajemo

ipak sadašnju potrebu, koja se nastavlja

za evangelistima i darovima za učvršći-

vanje kao što su pastiri i učitelji. Iz

toga proističe, da svaki dar koji se na-

stavlja do današnjega dana nastavlja se

zbog uzroka, što znači da njegov uzrok

još nije u celini bio realiziran. Zapitajmo

se dakle, koji je to bio dar dat u Djelima

2, koji je bio njegov cilj i učinak na dan

Duhova, i da li je taj cilj do sada bio reali-

ziran?

Često pogrešno shvaćan dar u Djeli-

ma 2 bio je dar jezika, natprirodno ospo-

sobljenje govoriti postojećim stranim

jezikom, bez toga da ga je neko učio ili

studirao. Djela 2:6, 8, i 11 potvrđuju, da

govorenje jezicima nije bila neka vrsta

ushićenja, blebetanje, ili neki nebeski

jezik, nego sasvim poznat razumljiv ljud-

ski jezik. U svakoj prilici gde se u Pismu

javlja izraz „jezik“, uvek se odnosi bilo na

telesni organ koji svaki od nas poseduje,


ili njegovu upotrebu u govoru poznatog

jezika. Dok će neki dobro misleći poje-

dinci u karizmatskom pokretu danas tvr-

diti da imaju iskustvo ushićenja kod go-

vorenja, pravost njihovog iskustva i sila

njihovih emocija nisu mera ili test. Jedi-

na mera ili test za ovu istinu jeste Božja

Reč. Stvarno pitanje u vezi toga nije „Da

li je bilo moje iskustvo stvarno?“ nego

„Da li je bilo moje iskustvo po Pismu?“

Čak i sa ovakvom moćnom demonstraci-

jom sa vidljivim i glasnim znacima koji

su doprovodili davanje Svetoga Duha

(razdeljeni ognjeni jezici i huka s neba i

duhanje vetra), apostol Petar ipak se ob-

raća Pismu da bi pokazao osnov onome

čemu su ovi posetioci Jerusalima bili

svedoci. Petar kaže: „Nego je ovo ono, šta

kaza prorok Joilo.“ (Djela 2:16) Zato prva

stvar, koju nas Biblija uči u Djelima 2

jeste da dar jezika je obuhvatio poznate

jezike, i tako Biblijski poriče svaki drugi

pokušaj tvrdnje suprotno tvrdnjama

karizmatskog pokreta modernih dana.

Drugo poučenje je da Pismo uvek ima

preimućstvo nad iskustvom a iskustvo

mora biti razumljivo u svetlu Pisma; ni-

kako ne suprotno.

Ali šta je bio cilj dara jezika na dan

Duhova? Zar Sveti Duh nebi mogao biti

dat bez ovih vidljivih i glasnih znakova?

Kada je Petar ustao propovedati, tada

nije govorio tuđim jezikom, nego kao i

u svim kasnijim prilikama propovedanja

evanđelja, on je obznanjivao evanđelje

sa jasnošću i jednostavnošću jezika koji

su znali i razumeli svi prisutni. Zašto je

poruci Petra prethodilo pretstavljanje

tuđih jezika kroz dar govorenja jezici-

ma?

U Djelima 2 Bog je nadprirodno

signalizirao početak nečega novoga,

razdoblja dana milosti i stanovanja Sve-

toga Duha u verujućima i sa time je dao

spektakularan znak autentičnosti – vero-

dostojnosti. Poslanica Jevrejima 2:4 kaže,

da za vreme propovedanja evanđelja od

apostola je „i Bog posvjedočio i znacima

i čudesima i različnijem silama, i Duha

Svetoga razdjelivanjem po svojoj volji.“

Nastao je novi dan. Navodeći Isaiju 28

Pavle kaže Korinćanima: „Drugijem je-

zicima i drugijem usnama govoriću na-

rodu ovome. Zato su jezici za znak ne

onima koji vjeruju , nego koji ne vjeru-

ju.“ (1.Kor.14:21-22) Božji Duh pažljivo

naglašava da će „ovom narodu“,

židovima, Bog govoriti drugim jezicima.

Židovskom uhu, glas stranog jezika u

njihovoj vlastitoj zemlji bio je siguran

znak o sudu od pretstojećeg ropstva.

Tako je bilo i u onaj dan Duhova, kada

su oni koji su boravili u Jerusalimu čuli

kako njihovi sugrađani govore stranim

jezicima. Bio je ustanovljiv i osudiv znak

i poruka od Boga narodu koji nije vero-

vao; kako ohrabrujuće je videti odziv

nekih na jasnu poruku evanđelja, koja

je sledila. „Ražali im se u srcu, i rekoše

Petru i ostalim apostolima: šta ćemo či-

niti, ljudi braćo?“ (Djela 2:37) Stojimo u

čudu i strahu „dok je oko tri hiljade duša

pokazalo pravo pokajanje prema Bogu i

veru u vaskrslog Gospoda Isusa Hrista

18

i beše uvedeni u carstvo, a Gospod Isus

započinje graditi Svoju Crkvu“. Zaista,

Gospod ih je potpomagao i riječ potvrđi-

vao znacima koji su se potom pokazivali.

(Po Mar.16:20) Danas, imajući u svojim

rukama dovršeno Pismo, sa spašenima

Židovima i neznabošcima zajedno uje-

dinjenim u jedno telo, i sa razdobljem

milosti koje traje i koje se već izgleda

bliži kraju, gledamo natrag i cenimo što

je cilj jezika bio ispunjen. Zauzeo je svoje

mesto u osnovama Crkve, i više nema

potrebe da još i danas bude u funkciji.

KARIZMASTSKI DAROVI

Primanje Svetoga Duha u tri zaseb-

na društva nalazi se opisano u Djelima

Apostolskim glavama 2, 10 i 19. Govo-

renje jezicima u ova tri slučaja bilo je

izički dokaz ili „znak“ da je svaki pojedi-

nac u ovim zasebnim skupinama primio

Svetoga Duha U Djelima 2 (o čemu je bilo

reči u pređašnjem razmatranju) apostoli

koji su bili sakupljeni sa Hristom u prvoj

glavi primili su Svetoga Duha kako je to

bilo naznačeno Gospodnjim naučavan-

jem prije Njegovog odlaska. Petar i ostali

verujući između Jevreja čudili su se „vi-

deći da se i na neznabožce izli dar Sve-

toga Duha.“ (Djela 10:45) U Djelima 19,

Pavle pita malu grupu pojedinaca, koji su

znali samo za krštenje Jovanovo: „Jeste li

primili Duha Svetoga kada ste verovali?“

Zato, značajno je da su samo „prvi

Jevreji“, „prvi neznabožci“ i „grupa onih

koji su znali samo za krštenje Jovanovo“

govorili jezicima kod primanja Svetoga

Duha. Ovo je uzrok zašto je u Djelima

2:38 Petar obećao Jevrejima (Djela 2:5)

koji su se okupili kada su čuli apostole

kako govore jezicima, da će i „oni primiti

dar Svetoga Duha“ ako će se pokajati i

biti kršteni. Kasnije čitamo, da je tri hil-

jade duša prihvatilo Njegovu Reč i krstilo

se, ali ne čitamo da su govorili jezicima.

Kada su Samarjani primili Svetoga Duha

takođe nije napisano da su govorili je-

zicima, što anulira ideju da čovek mora

govoriti jezicima kao dokaz o primanju

Svetoga Duha. (Djela 8:16-17)

U ova tri slučaja ni jedan pojedinac

koji je primio Svetoga Duha nije u ni jed-

nom momentu nastojao ili tražio da Ga

primi. U Djelima 2. Sveti Duh je „ispunio“

verujuće, dok su oni poslušno čekali. U

Djelima 10:44 „Sveti Duh je sišao na sve

one koji su slušali reč“, dok u glavi 19.

novi verujući primili su Svetoga Duha

kada je Pavle položio ruke na njih. Tako

vidimo da pojedinci nisu aktivno tra-

žili – iskali Svetoga Duha, nego ih je On

„ispunio“ ili „sišao“ na njih, bez ikakvog

njihovog molenja ili navaljivanja.

DJELA 10: NEZNABOŠCI PRIMAJU

SVETOGA DUHA

Kada je Petar dosegao vrhunac

svoje poruke, proglasio je mogućnost

oproštenja greha svih onih, koji veruju u

Njega – Gospoda Isusa.(10:43) Prije toga,

na dan Duhova on završava svoju poruku

istim načinom - sa obznanjenjem oproš-


tenja greha, ali još dodaje „i primićete

dar Svetoga Duha“. (Djela 2:38) No u ovoj

prilici Petar ne pominje Svetoga Duha.

Možda nije imao prilike, jer su svi oku-

pljeni uzverovali Hrista i „Sveti Duh je

sišao na sve njih, koji su čuli Reč (10:44)

ili, možda zato, što Petar nije očekivao da

će neznabožci primiti Svetoga Duha.

Na iznenađenje Petra i svih iz nje-

gove jevrejske verujuće pratnje, novo-

obraćeni neznabošci počeli su „govoriti

jezicima i veličati Boga.“ (Djela 10:46)

Jasno je da su Petar i ostali verujući Jev-

reji razumeli ono što su dotični izgovara-

li dok su veličali Boga. Takođe, činjenica

što su neznabošci govorili jezicima, jeste

znak da su i oni „primili Svetoga Duha

kao i mi“. (Djela 10:47)

DJELA 19: LJUDI KOJI SU ZNALI SAMO

KRŠTENJE JOVANOVO PRIMILI SU

SVETOGA DUHA

U Djelima 19 imamo treću i zadnju

grupu ljudi, za koje je rečeno da su go-

vorili jezicima. To je najinteresantnija

grupa, koja je identi icirana kao „neki

učenici“, koji su bili kršteni samo Jova-

novim krštenjem. Oni su bili, kako je to

A.M.S. Gooding zapazio, „grupa sa is-

kustvom prije krsta, koja je živila u dani-

ma posle krsta.

Da isproba dubinu njihovog sh-

vaćanja Svetoga Duha, Pavle pita: „Jeste

li primili Duha Svetoga kad ste vjerova-

li?“ Apostol Pavle je poznavao da veru-

jući primaju Svetoga Duha kod verovanja

a ne kroz neko drugo iskustvo. Vidljivo

je da oni nisu znali za postojanje Svetoga

Duha (19:2) i da dosad nisu uzverovali

u Hrista. (19:4) Kada je Pavle objasnio

potrebu „verovanja u Onoga koji je tre-

bao doći posle Jovana Krstitelja, to jest,

Hrista Isusa“ oni su kao posledicu toga

objašnjenja uzverovali i bili kršteni u

ime Gospoda Isusa. Kada je nakon toga

Pavle stavio ruke na njih „Sveti Duh je

sišao na njih i govorahu jezike i prorica-

hu.“ To nije bilo prvi put da su verujući

primili Svetoga Duha kroz metnute ruke

(Djela 8:17), ali ovo je jedina prilika od

tri, gde je govorenje jezicima bilo dopro-

vođeno proricanjem. Ovo je zadnji put

da je govorenje jezika bilo spomenuto u

knjizi Djela.

ZAKLJUČAK

Tri zabeležene prilike u Djelima,

kada su verujući govorili jezike bili su

pokazni znaci primanja Svetoga Duha u

tri različite skupine verujućih.

Oni, koji su čuli verujuće dok su

govorili jezicima, razumeli su šta je bilo

govoreno.

Mnogi verujući u knjizi Djela, pri-

mili su Svetoga Duha bez da su govorili

jezike, što znači da govorenje jezicima

nije bitno kao dokaz primanja Svetoga

Duha. (Djela 2:38; 8:17)

Osim ove tri prilike i Djela 8, pri-

manje Svetoga Duha jeste verom kod

obraćenja. (Djela 2:38; 19:2)

20

Pisac uzimajući u razmatranje položaj Gospoda Isusa Hrista kao Poglavara

svešteničkog, pruža nam treći put priliku citiranja Psalma 2:7 u Novom Zavetu: „Ti si moj Sin, ja te danas rodih.“ Kako je bilo zapaženo ranije, ovaj citat iz Djela 13:33 ne odnosi se na Njegovo utelovljenje ili vaskrsenje, nego na dan početka Njegove jedinstvene javne službe Svojima. Citat iz Jevrejima 1:5 odnosi se na Njegovo vas-krsenje u sili kao velikog čistioca greha i Njegovu priznatu superiornost nad stvo-renim anđelima. No kada pređemo u 5. glavu ove duboke Poslanice, zapazićemo da Bog obznanjuje da je Posrednik dobio božansko poverenje i tako način pose-dovao sav potreban autoritet za Njegov položaj. Budući Hristova dovoljnost kao sveštenika leži u Njegovoj božanskoj pri-rodi, Bog Ga popzdravlja kao „moj Sin“. Taj isti Bog, koji pozdravio Isusa kao Sina, takođe Ga je uzvisio i počastio kao trajnog Velikog sveštenika. Reč „danas“ govori o danu Njegovog ustoličenja.

Stavljajući pred nas sveštenički

položaj našeg Gospoda, pisac nam pruža

opis Aronovskoga sveštenstva (5:1-4)

a onda nastavlja pokazujući nam, kako

je Hristos bio pogodan za sveštenika (

Jev.5:5-10), pokazujući da u oba slučaja

postoje dve sličnosti. Prva, morali su biti

pozvani od Boga i božanski određeni za

taj položaj. Druga, Morali su biti sposob-

ni suosećati sa ljudima. Ovo je Hristos

savršeno ispunio. Budući je postao ute-

lovljen, postao je putnik ovde, njegov ka-

pacitet suosećanja postao je nenadmašiv,

jer u Njegovoj svetoj ljudskosti bio je

izložen svim kušnjama i žalostima ovoga

života, baš kao što smo i mi. Mi sledimo

Njegov put sa velikim uživanjem.

Galileja: Njegov put i strpljivost (4:15)

On je Veliki sveštenik – Poglavar

sveštenički koji može postradati sa

našijem nemoćima (slabostima), jer je u

„svačemu iskušan, kao i mi, osim greha“.

Reč „ganut“ (sumpatheo) ima smisao

osobe koja je sposobna suosećati zbog

toga, što je sama prošla tim iskustvom.

U bezgrešnoj ljudskosti On je prošao taj

put pre nas. Budimo srećni, On zna put

kojim idemo a Njegovo srce prepuno je

suosećanja sa nama. Blagoslovljen čovek,

predivan Sveštenik!

Getsemana: Njegovo stradanje i

molitva (5:7)

Kakva bol je ispunjavala Njegovu

svetu dušu, dok je prolazio preko potoka

i ulazio u vrt. „On u dane tijela svojega

Ti si Sin moj (3)Robert E. Surgenor, USA

Priznat Sveštenik (Jev. 5:5)


molenja i molitve k onome koji ga može

izbaviti od (iz) smrti s vikom velikom i sa

suzama prinosaše, i bi utješen po svojoj

pobožnosti.“ Uzvišen momenat za Njega

kao Čoveka sada je nastao. Bio je spre-

man ući duboko u duboke vode smrti i

iskustva, po prvi put potpuno odvojen od

Svojega Boga. Kakva agonija! Kakva du-

bina poniženja, dok leži prostrt na zem-

lji! Kakvu jedinstvenu reč upotrebljava

Duh u opisivanju Njegovih molbi, koje su

prevedene kao „molenja“ u našoj Bibliji.

Ovo je jedini put u Novom Zavetu gde je

ova naročita reč upotrebljena. Ona znači:

„ponizan, nizak, molenja“. Pogledajmo

Njegove revnosne molbe, Njegovu bor-

benu viku i nezaustavne suze i prizna-

jmo sa piscem pesme:

Zar da zaboravim Getsemanu?

Ili Tvoj kon�likt da ne gledam,

Tvoju borbu i krvav znoj,

I da se ne opominjem Tebe?

Golgota a potom slava: Njegovo

delo pomirenja, savršenstvo i sveštenstvo

(5:8-10)

„Ti si moj Sin, ja te danas rodih.“

(st.5) Bog Ga je javno i formalno priznao

kao utelovljenog Sina, savršeno o icijal-

no pogodnog xx radi Njegovog iskustva

(st.8) da započne Svoju jedinstvenu

svešteničku službu. Bog nije samo obz-

nanio sveštenstvo Hrista u Psalmu 2:7,

nego je čak u st.6 obznanio Svojega

Sina za Cara citiranjem Psalma 110:4,

što je vezano za citiranje toga istoga

Psalma u Jevrejima poslanici 1:13. Na

taj način svešteničke i carske osobine

Mesije objedinjene su. U celoj istoriji

Izraela nikada Veliko sveštenstvo nije

bilo objedinjeno sa carskim položajem.

Ni jedan car nikada nije ušao u Svetinju

nad svetinjama, ali naš Gospod ustao je

iz bezdana (Rim.10:7) i prošao nebesa,

direktno u prisutnost Božju, da započne

daleko veću svetšteničku službu nego

Melhisedek ili Aron i njegovi naslednici.

Bog Ga pozdravlja: „Ti si moj Sin, ja te

danas rodih.“

„Imajući Velikog Sveštenika … da

pristupimo dakle slobodno k prijes-

tolu blagodati, da primimo milost i

nađemo blagodat za vrijeme kad nam

zatreba pomoć.“ (4:14 -16) Pomoć koja

će olakšati potrebu kad zatreba uvek

je spremna. Na našem putovanju nas

obuzimaju momenti ekstremnih kušnji.

Kako dobro je znati, da je momentalna

pomoć iz prijestola spremna za pobedu.

„Da pristupimo odvažno“, što znači „Da

pristupimo slobodno“, što je napisano u

sadašnjem vremenu, naglašavajući da je

mogućnost uvek spremna. Budimo zah-

valni Bogu za Onoga, koji može postra-

dati sa nama (5:2), koji je pun saosećanja

za nas i koji nam može pomoći odmah,

bez obzira kakve bi bile okolnosti.

Car, koji se vratio (Psalam 2:7)

U Psalmu 1. imamo Gospoda Isusa

predočenog u Njegovoj moralnoj slavi

kao srećnog (blagoslovljenog) čoveka.

22

Psalam 2. nas vodi dalje u vremenu i

otkriva Gospoda u Njegovoj o�icijalnoj

slavi kao poštovanog Cara. U prvom

Psalmu On je uspoređen sa drvom - sta-

blom u drugom kako sedi na prestolju.

Prvi Psalam počinje sa „Blagoslovljen“

dok drugi Psalam završava sa blagoslo-

vom. To što je jedinstveno za drugi

Psalam jeste činjenica, da je stih 7. jedino

mesto iz Starog Zaveta, koje je označeno

i brojčanim izrazom u Novom Zavetu.

(Djela 13:33) Ovo potvrđuje misao, da

čak i položaj Psalmova je po Božanskom

određenju. Takođe je vredna pažnje

činjenica, da ovaj jedinstveni Mesijanski

Psalam citiran u Novom Zavetu sedam

puta. (Djela 4:25-26; 13:33; Jev.1:5; 5:5;

Otkr.2:27; 12:5; 19:15) To je Psalam, koji

nas dovodi do „Dana Gospodnjega“, kada

će doći vladati u sili i veličanstvu, čije

je pravo da vlada - caruje. Kao i u svim

proročanstvima, u ovom Psalmu imamo i

delimično ispunjenje i kompletno ispun-

jenje. Prvo se je ispunilo u suđenju Hrista

prije odlaska na Golgotu (Djela 4:25-28),

drugo treba još da počne pri kraju Velike

nevolje.

Ovaj Psalam pruža nam četiri na-

ziva našeg Gospoda: Pomazanik (st.2),

Moj Car (st.6), Moj Sin (st.7), Gospod

(Jehova) (st.11), stavljajući pred nas

apsolutno božanstvo Isusa našeg Spa-

sitelja. Budući je pesma, ovaj Psalam

razdeljen je na četiri strofe a svaka ima

tri stiha. Gnjevni narodi sakupljaju se

protiv Boga (st.1-3), Bog se smije i odgo-

vora njima. (st.4-6) Obznanjujući Hristos

kazuje Božju naredbu (st.7-9) savetujući

Sveti Duh poziva narode da se podrede,

naglašavajući tako čoveku odnos u

Božanstvu (st. 10-12).

Odnos čoveka prema Bogu nije se

promenio godinama takozvanog „napret-

ka“. Antihrišćanska konfederacija se u

našim danima ubrzano formira. Mržnja

ljudskoga srca protiv Boga suviše je vid-

ljiva, i osobine Velike nevolje formiraju

se sada pred našim očima. „Raskinimo

sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram

njihov“ - jeste i današnji predlog. „Budi-

mo slobodni u vršenju svih oblika greha,

odbacimo sveze – ograničenja.“ Kao što je

Eva nasela lažima zmije i skinula Boga sa

prestola svojega srca, isto tako nalazimo

i danas odnos u srcima palog ljudskoga

roda. „Veze“ su korištene, da bi se jaram

pričvrstio na vrat životinja, a „konop-

cima – uzdama“ su se vodile i održavale

životinje pod kontrolom. Čovek sada

nastoji rešiti se ovih pojedinačno, ali

u taj dolazeći dan narodi će ih zajed-

no odbaciti ili „bučno sakupljeni“ (to

je značaj reči „bune“ iz prvoga stiha)

nastojeći da ostvare ovu stvar naciona-

lno. Carevi zemaljski „ustaju“. (st.2) Ovo

je u sadašnjem vremenu, što govori o

trajnom, dobrovoljnom, neprijateljskom

odnosu prema Bogu. „Knezovi se saku-

pljaju“ (prošlo vreme) pokazujući da ova

pobuna i konfederacija će ovladati nji-

hovim armijama. Cela scena je mržnja i

pobuna prema Bogu.

Sada dolazi druga strofa: „Onaj


što živi na nebesima, smije se, Gospod

(Adonaj) im se potsmeva.(st.4) Ne kao

Jehova, zavetni Bog Izraela, nego kao

Adonaj, uzvišeni upravitelj sveta gledaće

na sva njihova nastojanja sa prezirom.

Kakva ludost će biti sva njihova nasto-

janja, dovoljni uzrok Svemogućem da se

smije. Bog se prvo smije, a onda govori.

Suprotno smrtnim ljudima, božanske

osobe ostvaruju svoje želje jednostavno

govorom. Bog im govori u gnjevu Svoje-

mu (st.5) što je vidljivo u poslednjim

serijama sudova knjige Otkrivenja. Bog

je odlučio, i sve paklene sile ne mogu

zaustaviti odluku, da će On postaviti

Svojega Cara na Sionu. (st.6)

Hristos govori u trećoj stro�i: „Kazaću

naredbu Božju.“ On javno proglašava

ono što je bilo večno predodređeno i

postavljeno u večnome zavetu. „Gospod

reče meni: Ti si Sin moj,ja te sad rodih.“

(st.7) Drugim rečima: Danas sam progla-

sio i objavio Tebe da si moj Sin, kojega

sam poverio carskim dostojanjem i

posadio Te na Tvoj prestol.Tako Hristos

proglašava Očevu odluku o Njemu. On

je uvek bio večan Sin, ali u taj dan post-

avio je Svoje zemaljsko carstvo. Bog će u

Svojoj dobrodošljici – pozdravu učiniti

javno obznanjenje Hrista kao Sina. Nje-

gov drugi dolazak će biti najpotpunije

uzvišenje Njega kao Sina. Prije nego je

Gospod išao na Golgotu, nije molio za svet

nego za Svoju vlastitu decu. (Po Jov. 17:9)

Kada će na kraju Njegovi biti kod kuće sa

Njime (Uzdignuće), Njegova sveštenička

služba će prestati a tada će zatražiti od

Boga svet i dobiće iz ruke Svojega Oca

svetska carstva. Gvozdenom palicom će

podrediti pobunjene narode čvrstom i

neodoljivom vladavinom. Razbiće ih u

paramparčad kao lončarski sud – nji-

hovo uništenje biće sigurno, neodoljivo

i potpuno. Onda sa zlatnim skiptarom

upravljaće Svoj narod, kao sveštenik na

Svojem prestolu u pravdi i miru.

Sveti Duh dopunjava pesmu sa

četvrtom strofom (st.10-12) pozivajući

ljude da budu mudri, da služe Gospodu

sa strahom, i da se raduju sa trepetom –

pomešanim doživljajem kao što se nalazi

Po Mateju 28:8 :“sa strahom i radosti

velikom“. „Poštujte – ljubite Sina“. Juda

izdajnik upotrebio je na Njega poljupce

obmane i nelojalnosti. Carevi zemaljski i

njihovi upravitelji biće pozvani da pruže

svoj izraz klanjanja o odanosti Sinu. Reč

„Sin“ u stihu 7. je „Ben“ (Jevrejski kao

„Benjamin“ - Sin desnice) dok reč „Sin“ u

stihu 12 jeste „Bar“ (Haldejski kao „Bar-

sabas“ - sin odmora ili povratka). Tako

imamo Njegov odnos kao Sina prema

Bogu (st.7) i prema neznabožačkim

vladama (st.12). Kakav predivan dan za

našega Gospoda treba još doći!

U Djelima 13; Jevrejima 5; Psalmu

2 vidimo da je Sin Božji viši od Davida,

anđela, svetih sadašnjih dana i naroda.

Klanjajmo Mu se za Njegovu milost, Nje-

govu veličinu, Njegovu slavu i za dolazeći

dan uprave nad svime.

24

„I viđeše Boga Izraeljeva“A. J. Higgins

Isticati nešto kao „vrhunac“ iskustva naroda uvek je vezano sa opasnošću. Uprkos riziku 24. glava 2.Mojsijeve morala je biti uvrštena blizu vrhunca u iskustvima

Izraela kao naroda. Pogledajmo na momenat, šta se je dogodilo.

Rečeno nam je da je Bog pozvao Mojsiju, Arona, Nadava, Avijuda, i 70 starešina Izraela na susret sa Njime na gori Sinaja. Dok su ljudi ostali u gorskom podnožju, ova odabrana i privilegovana grupa imala je dozvolu delimično izaći na goru i susresti se sa Bogom. Kasnije je Mojsije imao naročitu prednost popeti se na sam vrh gore, da bi bio sa Bogom 40 dana. (st.15-18)

Ako stihovi 9 -11 ne bi bili toliko jasni, skoro da ne bi verovali, da se je takva scena odigrala. „I viđeše Boga Izrailjeva… viđeše Boga, pa jedoše i piše.“ Dok bi neki bili spremni raspravljati šta to znači „viđeše Boga“, bez razlike u kakvom obliku se dogodilo, bilo je to duhovno iskustvo neverovatne važnosti. Možda bi ga se moglo svrstati sa viđenjem Isaije (Isa.6) ili sa snovima Danijela (Dan.7) za usporedbu. Kakvo život menjajuće iskustvo je ovo bilo za ljude!

Da li bi ljudi, koji „viđeše Boga Izrailjeva“ mogli nekada zaboraviti takav mome-nat? Zar im to ne bi bilo dovoljno za sačuvanje i ojačanje ih?

Manje od 40 dana kasnije, Aron, koji je video „Boga Izrailjeva“ podlegao je pri-tisku svojih savremenika i učinio zlatno tele izjavivši: „Ovo su bogovi tvoji Izraelu, koji te izvedoše iz Egpta!“ Čovek koji je doživeo prisutnost i zajednicu Boga, izvrnuo je tu istinu u toku manje od mesec dana. Kakva opomena onima, koji danas izvrću istinu!

Šta u vezi Nadava i Avijuda, sinove Aronove, koji su bili na gori? Njima je potraja-lo malo duže, no godinu dana kasnije, možda pod uplivom alkohola, porekli su Božju svetost time što su prineli „oganj tuđ“ na oltar. Bila je to skupa pogreška – koštalo ih je to njihovih života. (3.Moj.10) Kakva opomena za današnje Nadave i Avijude, koji donose „oganj tuđ“ u zajednice!

Od svih onih koji su iskusili otkrivenje nadmćnog Boga na gori, samo je Mojsije živeo u dobru toga. To je ozbiljan potsetnik o slabosti našega tela i o potrebi nepres-tane ovisnosti na stvarima Božjim. Od svih koji su bili na gori, samo je za Mojsiju na-pisano: „ vratio se ka Gospodu“. U svakom setu događaja, on je nalazio svoje utočište i izvore kod Boga.

I mi smo ljudi označeni slabostima i ovisnostima. Prošla duhovna iskustva ne mogu održavati sadašnje zahteve. Baš kao što svaka generacija mora naučiti Boga za sebe, isto tako mora svaki verujući naučiti Boga na svakodnevnoj osnovi. Osim


toga što ćemo izopačiti Njegov karakter sa „zlatnim teletima“, uvrediti Ga sa „tuđim ognjem“, udaljićemo se od Njega u svojoj vernosti. Trebamo ponovo ceniti duhovnu važnost molitve: „Hleb naš današnji pruži nam danas.“ Ovisnost svakog dana i sva-kodnevno sićenje – hranjenje Hristom jeste ono što je potrebno za svakoga od nas, da budemo sačuvani.

„Milo mi je što Gospod usliši molitveni glas moj.“ (Psalam 116:1)

Kakvo mnoštvo uzroka mogu verujući pružiti, zašto Ga ljube. Ljubimo Ga zato ko On jeste, ljubimo Ga zato čime je postao. Ljubimo Ga zato što je sve uči-nio, i ljubimo Ga zato što sada čini. Kao Psalmista, mi Ga ljubimo, što uslišava naše molitve; ljubimo Ga radi Njegove milosti i milosrđa. Možemo sa Jovanom kazati: „Ljubimo ga jer je On prvi ljubio nas.“ (1.Jov.4:19) Možemo takođe kaza-ti sa Petrom „Gospode ti znaš sve; ti znaš da te ljubim.“ (Po Jov.21:15-17)

wwvwvwvwvwvwvww

„I Gospod povika mu iz gore govoreći: Ovako kaži domu Jakovljevu, i reci sinovima Izrailjevim: Vidjeli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas kao na krilima orlovijem nosio a doveo sam vas k sebi.“ (2.Moj.19:3-4)

Postoji samo jedan način, da bi se mladi orao naučio leteti. Izguran je iz svojega gnezda u zrak. Majka orlica jeste zaštitna mreža i instruktor, dok treni-ra svoj podmladak. Leteći ispod svojeg mladunca raširenih krila, pružajući mu pomoć kada počne gubiti visinu. Isto tako i mi, ne naučimo najvažnije stvari života, dok se ne nađemo teturajući bez kontrole, i tada je najbolje da padnemo u ljubazno i mirno naručje Spasitelja. Ljubljeni, On neće nikada dozvoliti da padnete!

wwvwvwvwvwvwvww

„Sin Božji... kojemu omiljeh, i predade sebe za mene.“ (Gal.2:20)

Mi se sećamo i cenimo one, koji su dali živote za svoju domovinu – milioni po svetu samo u drugom svetskom ratu. Njihova smrt osigurala našu politič-ku i religioznu slobodu. Ali šta u vezi te najveće borbe svih vremena, najveće pobede ikada izvojevane? Koliko štovanja si pružio Gospodu Isusu, koji je dao sam sebe za tebe? Došao je na okaljan, razrušen svet da umre na krstu. Njegove rane su bile su radi tvojih greha. Njegova krv prolivena je za otkup tvoje večne duhovne slobode.On je bio žrtva za tvoje grehe, a Bog Ga je kaznio radi onoga, što si ti učinio protiv Boga. Pobeda spasenja je izvojevana. Želiš li je prihvati-ti?

26

U ranijem članku, bilo je objašnjeno tačno značenje izraza „Uzeće“, što je,

uhvatiti ili odneti. Ovaj koncept sadržan je u rečima „uzeti“ u 1.Sol.4:17. No mi smo skloni nazvati celu tu priliku dolas-ka Gospoda u zrak i sve događaje, koji su vezani uz to, Uzeće.

Uzeće je bilo obećano od Gospoda Isusa na dan Njegovog stradanja: „Doći ću opet i uzeću vas k sebi.“ (Po Jov.14:3) Uzeće je slikovito prikazano u prvoj i u zadnjoj knjizi Biblije: „A Enoh hođaše sa Bogom, nestade ga, jer ga uze Bog.“ (1.Moj.5:26) „I gle, vrata otvorena na nebu… popni se amo (Otkr. 4:1-2), i u tren oka Jovan je gledao događaje oko Prestola: Uzeće je bilo pretskazivano apostolom Pavlom u 1.Solunjanima 4:13-18, koje je glavni odlomak o ovoj temi.

Da li će biti Uzeće prije Velike Nevolje?

Dali je pojmljivo, da će verujući ovog razdoblja okusiti užase Velike nevolje, ili će biti uzeti prije nego li ovaj „veliki i strašan „ dan osvane? U Pismu ima raz-nih pokazatelja koji govore o činjenici, da će udovi Hristovoga tela biti u nebu prije nego što će bura Božjega gnjeva početi.

Opasnost – pretnja. Verujući prvog stoleća bili su naučavani, da je Njegov dolazak blizak, što znači, da bi se mogao dogoditi u svakom momentu, biti će ne-najavljen, i nikakav znak ga neće najavl-

jivati. Poslušajmo neke od njihovih po-znatih učitelja. Pavle: „Noć prođe a dan se približi.“ (Rim.13:12) Petar: „A svemu se kraj približi.“ (.Pet.4:7) Jakov: „Jer se dolazak Gospodnji približi.“ (Jak.5:8) Jovan: „Djeco, pošljednje je vrijeme.(1.Jov.5:18) Juda: „Čekajući milosti Gos-poda našega Isusa Hrista za život vječni.“ (Juda 21) Bez imena: „Jer još malo, vrlo malo, pak će doći onaj koji treba da dođe, i neće odocniti.“(Jev.10:37) Dodajmo ovome još obećanje Gospoda Isusa: „Da, doći ću skoro.“(Otkr.22:20) Ovo konačno obećanje u Bibliji u skladu je sa obećan-jem, koje je dao u toj Gornjoj prostori-ji, gde glagolska vremena govore ovo: „Idem… i doći ću opet“ kao da se nema što desiti između Njegovog odlaska i povratka. (Po Jov. 14:3) Dok ima stalnih opomena za verujuće da će imati kušnji od ljudi, Novi Zavet ih nigde nenaučava, da trebaju očekivati grozno razdoblje božanskoga gnjeva prije Uzeća.

Gnjev koji će doći. O Gospodu Isusu rečeno je kao o Onom „koji nas izbavlja od gnjeva koji će doći“. (1.Sol.1:10) „Jer nas Bog ne postavi za gnjev“. (1.Sol.5:9) U Pismu je reč „gnjev“ obično (iako ne iz-ričito) spojena sa božanskim sudom na zemlji, prije negoli sa večnom kaznom, a to je koncept, koji je jasno spojen sa da-nima Velike nevolje. „Čaše gnjeva Božje-ga“ biće izlivene „na zemlju“. (Otkr. 16:1) Velika nevolja je uvrštena u period vre-

Predočenje proročanstva Biblije (2)J. Hay, Comrie

UZEĆE CRKVE


mena koji je nazvan „Dan Gospodnji“; taj dan će biti „dan gnjeva“. (Sof.1:15) Nama je obećano da ćemo biti sačuvani od tog razdoblja Božjega gnjeva. U to vreme trebaćemo nekoga, koji će nas izbavi-ti od toga, zato „očekujemo Spasitelja“ (Filjip.3:10), čija će nas pravovremena intervencija uzeti pre nastanka bure.

Pismo, navodno od Pavla dovelo je Solunjane ka verovanju, da su njihove momentalne poteškoće potvrda, kao da su već u Danu Gospoda. U 2.Solunjanima 2 Pavle oslovljava to pogrešno shvaćanje. On ih upozorava da odbace svaku pomi-sao, da su već u Velikoj nevolji, i osnov za njegov apel glasi: „dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, i za naš sastanak u njemu.“ (st.1) Drugim rečima, ne mogu biti u Danu Gospoda, jer do vremena dok taj dan osvane, Hristos će morati doći a mi ćemo biti uzeti sa ove scene. On pruža i druge dokaze, koji dokazuju, da ni u kom slučaju ne doživljavaju gnjev Velike nevolje, uzimajući u obzir i činjenicu, što čovek greha još nije bio javljen.

Sačuvani od Časa. Gospod Isus je obećao crkvi u Filadel iji, da će ih On „sa-čuvati od časa iskušenja, koji će doći na sav vasioni svijet“, što se odnosi na Veli-ku nevolju. (Otkr. 3:10) Mi proširujemo obećanje na svakoga verujućega, jer u sadržaju Duh je govorio crkvama. U pro-roku Jeremiji 30:7 Velika nevolja opisana je kao „vrijeme muke Jakovljeve“, a Jakov je sinonim Izraelu. Tamo je obećanje „iz-baviće se iz nje“ Da se izbavi iz nje, Izrael mora najprije biti u njoj, ali terminolo-gija u Otkrivenju 3:10 je drugačija: „sa-čuvati od časa“. Verujući ovoga razdoblja

biće sačuvani, da uopšte ne uđu u Veliku nevolju. Značajno je, što posle brojnih aluzija na crkvu u početnim glavama kn-jige Otkrivenja, nema ni najmanjeg spo-minjanja crkve u središnjem delu knjige, gde je reč o periodu Velike nevolje. Crkva se ponovo javlja u 19. glavi kao žena Jag-njetova, i izlazi iz neba zajedno sa Njime. Kako će se dakle crkva naći u nebu, da bi se mogla javiti iz neba? Posretstvom Uzeća; i celi scenarij zahteva, da se Uzeće odigra pre Velike nevolje. Napred nave-dene slike su u skladu sa naučavanjem. Prije nego je došao potop, Enoh je bio uzet. Jovan je bio u nebu već prije prve faze gnjeva Velike nevolje.

Istina o Uzeću jeste veliki izvor utehe za verujućeg. (1.Sol.4:18) Nada bi bila uništena, ako bi postojalo osećanje, da pre susreta sa Gospodom moramo proći užasima Velike nevolje.

Šta će se Odigrati kod Uzeća?

Kao što je bilo naglašeno,1.Solunja-nima 4:13-18 jeste osnov ovome pred-metu, i jedinstven u svojem pokrivanju određenih aspekata ovog događaja. Ne nalazimo u Starome Zavetu citata, gde bi bila reč o Uzeću, ili u velikoj proročans-koj propovedi, koju nazivamo „razgovor na Maslinskoj gori“. (Po Mat.24-25) To je uzrok, zašto Pavle naglašava, da govori „riječju Gospodnjom“. (st.15) Njegovo naučavanje bilo je novo, ali on je dobio direktno otkrivenje o tome od Gospoda. Oni koji kritiziraju učenje o Uzeću crkve prije Velike nevolje, tvrde da je to nauča-vanje sasvim novo i da se je pojavilo oko 1800 godine. Njihov argumenat jeste, da

28

pošto je tako novo, ne može biti istinito. Nema sumnje da je godinama bilo zadr-žavano u maglama Rimske doktrine, ali je isto tako bila sakrivena i doktrina o opravdanju kroz veru, Nikada nije bilo nikakvog protesta od strane evangelikal-nog sveta da se ponovo pojavi ova slavna istina.

Silazak Gospoda Isusa biće signal za Vaskrsenje spavajućih svetih. Prilikom smrti, njihova tela su otišla u truhlenje, no On je primio njihovog duha (Djela 7:59); bili su „kod kuće sa Gospodom“. (2.Kor.5:8) (Metafora „spavanja“ odnosi se izričito na telo. Misao je da iz spa-vanja uvek postoji buđenje; ne postoji nešto kao „spavanje duše“.) To buđenje, to vaskrsenje, odigraće se kod Uzeća. Ono će biti prvi događaj pre nego što će živi sveti biti „uzeti“. Način vaskrsenja i priroda vaskrsnutog tela opisane su u 1.Kor.15:35-58.

Po vaskrsnuću spavajućih svetih slediće Uzeće živih svetih (1.Sol.4:17); živi i verujući u Hrista neće nikada umreti. (Po Jov.11:26) Njihova tela biće promenjena u atomu vremena, da budu sposobna živeti u novoj sredini, u koju će biti preneseni. (1.Kor.15:51-52)

Očigledno, svi verujući biće opčin-jeni prvim pogledom na svojega Spasi-telja, ali misao o ujedinjenju je sadržana u stihovima, jer „zajedno s njima bićemo uzeti“.(1.Sol.4:17) Misao o uzeću zajedno sa vaskrsnulim verujućima, koje smo lju-bili, na susret Gospodu na nebo i činjeni-ca, da ćemo biti zauvek s Njime, trebala bi biti duboki izvor utehe u svetu žalosti.(st.18)

Haos? Neminovno! Kada se razmišl-ja o nestanku miliona ljudi, postavljaju se i pitanja: Automobili bez vozača? Avioni bez pilota? Deca bez roditelja? Prevrnuti nadgrobni spomenici? Lista pitanja je podugačka. Da li će biti haosa, ili će se događaj odigrati mirno? Pismo o tome ne govori. No uzevši u obzir da je „Bog, Bog mira i poretka“. Činjenica da On poziva, da „sve bude mirno i pošteno“ (1.Kor.14:33,40) nas vodi ka zaključku, da će On u Svojem suverenitetu usagla-siti događaj tako, da bi se izbegao nered. No, koliko god ljudi nastojali tražiti, kao su tražili Enoha, uzeti verujući neće biti pronađeni, jer će ih Bog premestiti – uzeti.

Događaji u nebu

Uzeće će pokrenuti sve događaje, koji vode ka novom nebu i novoj zeml-ji. (Otkr.21:1) Šire rečeno, ovi događaji razdeljeni su na dva dela – oni koji se događaju u nebu, i oni na zemlji. Te dve oblasti nisu nespojene, jer Otkrivenje pokazuje da odluke donešene u nebu i zapovesti koje su tamo pružene, upli-visaće događaje na zemlji. No, ima tri glavna događaja u nebu, koje moramo razmotriti.

Otvaranje „knjige“

„I šta će biti posle“ (Otkr.1:19) jeste sposoban opis odlomka Otkrivenja, koji počinje sa 4. glavom. Prije nego počnu užasi Velike nevolje u 6.glavi, prostor je posvećen sceni iznenađenja u nebu. Božji prestol središnja je tačka, i tamo nastaje pozornica postupka, gde Bog


sedi na Svojem prestolu i drži u Svojoj ruci knjigu, knjigu zapečaćenu sa sedam pečata. (5:1) Onda se začuo poziv: „Ko je dostojan da otvori knjigu i da razlomi pečate njezine?“ (st.2)

Možemo li utvrditi identičnost ove knjige? Oni kojima su poznati stari običa-ji, govore nam da je njezin opis dosledan stilu starih zvaničnih isprava o vlasni-štvu, i samo Pismo nam pruža takvo mišl-jenje. Kada je Jeremija kupovao zemlju – polje, velika pažnja bila je posvećena legalnosti kupovine. (Jer. 32:6-15) Bio je napisan dokumenat i zapečaćen u pri-sustvu svedoka, a sam dokumenat bio je nazvan kao „knjiga o kupovini zape-čaćena“. (st.11, 12, 14) Jeremije je imao potvrdu, koja je dokazivala legalno pravo na to polje. Onda, ako identi�ikujemo kn-jigu u Božjoj ruci kao dokaz vlasništva, rađa se pitanje pravo vlasništva čega? Kako se scena u nebu nastavlja, postaje jasno da su to dokazi – prava vlasništva zemlje, i dok se otvaraju pečati jedan po jedan, kod svakoga pečata predočena je sveža faza događaja da pripremi zemlju za Hrista kao Njegovo vlasništvo. „Posta carstvo svijeta Gospoda našega i Hrista njegova.“ (Otkr.11:15)

Posle početne prilike preuzimanja knjige, nastala je neaktivnost i tišina, tišina koja je bila remećena samo uzda-sima apostola Jovana.(5:4) Zar će zlo trijumfovati za večnost? Zar raj neće biti nikada vraćen? Zar će đavo imati večnu vlast? Zar nije bilo nikoga, koji bi bio sposoban rešiti ovu situaciju? I Jovan je plakao. Tada Jagnje iskorači napred! Neko se našao dostojan uzeti knjigu i

otvoriti njezine pečate, i kada uze knji-gu, nebeske miljarde započeše štovanje: „Dostojan si!“ On je platio otkupnu cenu (st.9), kupivši polje radi blaga u njemu. (Po Mat.13:44) On je bio onaj koji je „nadvladao“.(Otkr.5:5) Stvaralački, mo-ralno i otkupno postavio je Svoja prava na zemlju, i Otkrivenje nastavlja, On lomi pečate i započinje raspravu koja vodi ka Njemu i ka preuzimanju Njegovog vlas-ništva. „Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.“ (Psalam 2:8)

Sudni prestol Hrista

Drugi veliki događaj u nebu biće Sudni prestol Hrista. Postoji nekoliko sudova koje nebi želeli pomešati. Oni iz neznabožaca, koji će preživeti Veliku nevolju biće suđeni na zemlji, kada će Gospod „sesti na prestol Njegove slave“. Biće podeljeni kao što istočnjački pastir odvaja ovce od jaraca. „Ovce“ će ući u Hiljadugodišnje carstvo i „jarci“ će doži-veti „večnu kaznu“. Podrobnosti o ovome sudu nalaze se Po Mateju 25:31- 46 i na-zivamo ga „Sud narodima“.

Nešto drugo je suđenje kod Veli-kog Belog Prestolja, detalji o tome na-laze se u Otkrivenju 20:11-15. Učesnici ovoga suđenja biće nepokajani ljudi svih razdoblja, koji su umrli. Oni će doživeti „vaskrsenje suda“ (Po Jov.5:29), njihova krajna sudbina jeste „ognjeno jezero“.

Različito je opet Sudni Prestol Hris-ta, o kojemu se govori na dva mesta u Pismu (2.Kor. 5:10; Rim.14:10) sa na-goveštajem i na drugim mestima. Zajed-

30

nički faktor u vezi ova tri suđenja jeste činjenica, da će Gospod Isus biti sudija. (Po Jov.5:22) U prva dva slučaja sedeće na prestolu, ali u trećem to nije prestol, nego uzvišeno mesto, kakvo su upotrebl-javali sudije na igrama, dok su procenji-vali događaje, ili što bi mi danas nazvali „klupa“, sa koje je sudija kao Pilat izricao osudu – procenu. (Po Jov.19:13) Grčka reč za ovo je „bema“ - a spominjemo je sada samo zato, da bi kada propovednici upotrebe reč „bema“ bez objašnjenja, vi mogli znati šta zapravo misle!

Ko će uzeti učešće?

Samo verujući će uzeti učešće. „Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristo-vu.“ (2.Kor.5:10) „Nam“ u sadržaju odno-si se izričito na verujuće, ljude koji imaju „zalog Duha“ (st.5), ljude koji „žive po veri“ (st.7), ljude koji će „biti sa Gospo-dom“ (st.8). Svaki verujući će biti tamo , kako je naglašeno rečju „svima“. „Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.“(Rim.14:12) Navod o ovome u Rim.14 ima za cilj pokazati da smo mi odgovorni sami za sebe. Važno je držati sebe ispravno, bez da budemo preokupi-rani aktivnostima drugih.

Kada će to biti?

To će biti odmah posle Uzeća. „Zato ne sudite ništa prije vremena, dokle Gos-pod ne dođe.“ (1.Kor.4:5) U tom odlomku Pavle naglašava da je prerano ocenjivati službu verujućeg ovde i sada. Vreme za tu procenu biće kada Gospod dođe, zato smo kronološki ovo procenjivanje uvrstili

odmah posle Uzeća. „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom.“ (Otkr.22:12)

Gde će to biti?

Ako sledi odmah posle Uzeća, znači da će biti u nebu, jer koji bi nas drugi događaj video sakupljene k Njemu, da „budemo zauvek sa Gospodom“? (1.Sol.4:17)

Kakav je njegov cilj?

Da bude jasno, nema govora o kazni kod ovog suda – procene; to je sud u smislu procene. Na Golgoti je bilo rešeno pitanje greha za verujuće, i mi se raduje-mo toj slavnoj činjenici. „Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hris-tu Isusu.“ (Rim.8:1) Zato nije u pitanju greh; ovo ima veze sa procenom službe i osiguranje pogodne nagrade: „Tada će pohvala biti svakome od Boga.“(1.Kor.4:5)

Ključna misao u vezi sa ovim sudom jeste, da ćemo biti „izneti na videlo“.(2.Kor.5:10) Neće biti ocenjivan naš rad, nego i naši motivi, iz kojih je naša aktivnost potekla; „Gospod će objaviti

savete srdačne.“ (1.Kor.4:5) Takođe sama služba će biti „izneta na videlo...kakve je vrste.“ (1.Kor.3:13) Postoji ozbiljna stra-na svega ovoga. Trebalo bi uticati na našu predanost radu u zajednici. (1.Kor.3:10-15) Trebalo bi nas ohrabrivati, da naši motivi budu čisti. (1.Kor.4:1-5) Trebalo bi nas zadržavati od bilo suđenja ili pr-eziranja verujućih sa kojima smo u za-jednici, jer smo odgovorni sami za sebe. (Rim.14:10-13)


Svadba Jagnjetova

Još jedan divan događaj na nebu biće

Svadba Jegnjetova (Otkr.19:7-9), o�icijal-

no ujedinjavanje Hrista i Njegove Crkve.

Interesantno je da ovaj događaj nije opi-

san kao svadba Isusova, ili Hristova, ili

Gospodnja, nego svadba Jegnjetova. Po-

zivanje na Jagnje jeste potsetnik na cenu,

koju je platio da je učini Svojom. Bila je

potrebna žrtva Golgote, da bi ovo bilo

omogućeno. Govori se o „Njegovoj ženi“.

(st.7) Od pomoći da je identi�ikujemo

nam je Poslanica Efežanima 5:22-23, gde

je odnos muža i žene ilustracija na odnos

među Hristom i Njegovom crkvom. Pod-

ređenost žene svojemu mužu jeste ob-

jašnjenje primerom podređenosti crkve

Hristu (st.24), i staranje muža o svojoj

ženi treba da bude uspoređeno sa lju-

bavlju Hrista prema Svojoj crkvi. (st.25)

Tako žena Jagnjetova je crkva, koja se

sastoji od svakoga verujućega u Hrista

od dana Duhova do Uzeća.

Pažnja je skrenuta na njezine svad-

bene haljine u Otkrivenju 19: „svila čista

i bjela“.(st.8) Stih objašnjava simbolično

značenje toga: „jer je svila pravda svetih.“

Jasno je, da ovde i sada tkamo ovu haljinu

iskrenim ponašanjem, ljubaznim delima

i poštenjem karaktera. Biće i proslava te

svadbe, opisane kao „večera svadbe Jeg-

njetove“ (st.9), i mišljenja su podeljena u

vezi njenog mesta održavanja. Da li će to

biti na nebu ili na zemlji u Hiljadugodiš-

njem carstvu? Gde god bilo, gosti će biti

blagoslovljeni ljudi, ali različiti od neves-

te. To su verujući izvan razdoblja crkve,

ljudi kao Jovan Krstitelj, koji je sebe opi-

sao kao „ženikov prijatelj“. (Po Jov.3:29)

Zajedno, će oni proslavljati Jagnjetovu

svadbu.

„Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega jedinorodnog dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni.“ (Po Jovanu

3:16)

Koji svet je Bog ljubio? Svet grešnika! Sve grešnike. Ne grehe, nego grešni-

ke. Božji Sin dat je da bude savršena žrtva Bogu za greh. On grešnika, koji primi

Njegovu žrtvu, čisti. Fizički svet će jednoga dana biti takođe očišćen, ali ognjem

i sudom. Svaki grešnik, koji odbaci žrtvu, večno će doživljavati pravedan Božji

sud. Ali očišćeni grešnici večno će ostati u Božjoj prisutnosti, kao svedočanstvo

Njegove večne ljubavi. Gde ćeš ti biti?

32

Kod stolaJohn Grant

Odlazak sinova Izraelskih iz Egipta i značajni događaji koji su sledili, dobro su opisani u Psalmu 78. „Razdvoji more, i provede ih, od vode načini zid. I vodi

ih danju oblakom, i svu noć svetlijem ognjem.“(st. 13-14) U prkos takvom velikom izbavljenju i opskrbi slatkom vodom u Elimu (2.Moj.15:27) u njihovim srcima javlja se duh pobune prema Gospodu. Psalmista ponavlja reči, koje su se čule iz njihovih usta: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?“ (Psalam 78:19)

Jasan odgovor glasio je da Bog može, i stvarno je to i učinio, budući je bila po-slata mana. On je učinio, da pada na njih kao kiša, dovoljno za potrebe svakoga od njih, koristeći se izobiljem „nebeskoga hleba“. (Psalam 78:25) Nikad ranije nije bilo izliveno tolikog izobilja „anđelskoga hleba“ (Psalam 78:25) da bi ih u potpunosti zadovoljilo. U Egiptu nije bilo takvog izobilja. Oni su prešli iz tame, da koriste izobilje koje im je bilo svaki dan pružano. No isto tako smo i mi! Carstvo tame bilo je ostavl-jeno, i svaki dan koristimo ono što je naš Bog pripremio, duhovnu hranu koja je tako vitalna za zdravlje naših duša.

Rodio se je u carskoj porodici, no sada živi daleko od Jerusalima, u zemlji Lo-debara. Možda se plašio poziva u Jeursalim, stati pred cara. Neki u Izraelu mogli su pravom smatrati, da kao sin Jonatana treba da bude zakoniti car. No zakonski car odabran od Gospoda sedio je na prestolu, a jednoga dana došao je poziv. Kako je ušao u prisutnost Davida Me�ivostej, se je poklonio i čuo je reči dobrodošlice, za koje nikad nije mislio, da će ih čuti svojim ušima: „Daću ti natrag sve njive Saula, oca tvojega; a ti ćeš svagda jesti za mojim stolom.“ (2. Sam.9:7) Došao je iz daljine da ko-risti privilegije njemu pružene. Kakvu milost je David pokazao! Svagda će Me�ivostej koristiti carski jelovnik i svoj položaj kod carevog stola. Nije morao uzimati udela kod stolova slugu, niti jesti hranu za sluge. On će sedeti sa carem, imaće zadovoljstvo biti u društvu cara i gostiti se u stvarima, koje je car koristio.

I mi imamo takvu prednost, i mi smo došli izdaleka. Kada je ušao greh, on je isterao Adama i Evu iz Edena, daleko od Boga. No sada, više nismo daleko, možemo pristupati i kušati sve ono što je On pripremio. Pod drugim okolnostima, ali koristeći te iste prednosti, Sulamka je bila prinuđena kazati: „Uvede me u kuću gde je gozba a zastava mu je ljubav k meni.“ (Pjesma 2:4) I mi možemo i trebamo imati apetita za stvari, koje Gospod ljubi i u punini učestvovati u njima.

Vaskrsenje Lazara iz mrtvih moralo je imati duboki upliv na mesto Vitaniju. Naspram toj nezaboravnoj prilici, Lazar je bio jednostavno „jedan od onih koji su sedeli kod stola sa Njime – Gospodom. Gospod je još uvek bio zapovednik Svojom


prisutnošću. On jedini se je isticao među njima. No Lazar je bio čovek, koji je došao iz

smrti, da bi uživao u prisutnosti Onoga, koji ga je izbavio. A to je bila Gospodnja moć,

koja je ovo ostvarila. To je bila prednost Lazara koristiti tu priliku.

Pavle potseća Kološane o činjenici, da su prije spasenja bili mrtvi u svojim gre-

sima (2:13), ali brzo nastavlja govoreći: oživljeo vas sa Njim – sa Hristom. Takvo

čudo se je odigralo u našim dušama, slavna promena, kada smo se poverili Gospodu

Isusu. Sada i mi možemo uživati, kao jedni od onih koji sede kod stola sa Njim.

Znači, izašli smo iz tame sotoninog carstva, iz dalekog Lodebara i iz stanja du-

hovne smrti, u kojoj smo bili. Došli smo jedino po Njegovoj milosti. Došli smo jedino

na temelju Njegovog dela. Došli smo da budemo blizu Njega, da sedimo s Njime i da

se radujemo Njegovoj prisutnosti, Njegovoj moći i Njegovog izobilja. Pristupajmo i

svakodnevno koristimo sve ono, što je On pripremio.

„Da donesemo k sebi kovčeg Boga svojega, jer ga ne tražismo za

vremena Saulova.“ (1.Dnevnika13:3)

Ovde misao nije samo ona, da sinovi Izraelovi nisu tražili povratak kov-

čega, nego oni nisu bili čak ni svesni, da ga nemaju. Kada se sakupljamo u prvi

dan nedelje da obznanjujemo smrt Gospodnju, postoji jedna stvar, kojoj se

trebamo radovati i tražiti je – da budemo svesni Gospodnje prisutnosti među

nama. To neposvećuje samo skup, nego donosi osećaj ljubavi i topline o čemu

ovaj svet nezna ništa.

wwvwvwvwvwvwvww

„I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer ga uze Bog“

(1.Moj.5:24)

„Jer će sam Gospod sa zapoviješću, s glasom aranđelovijem, s trubom

Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije.“ (1.Solunjanima

4:16)

Prvu Mojsijevu 5 nazvali su, „čitulja stranica Biblije“, jer ponavljano čitamo, „i umre“. No sve se menja kada dođemo do svetog Enoha. Neprijatelj, smrt, bila je prekinuta! Ovde je čovek koji je „hodao rame uz rame sa Bogom“ u pokvarenom društvu – sredini sve do jednoga dana „ kad nestade, jer ga uze Bog“. Kakvo slavno nadanje za verujućeg! Živimo očekujući u nadanju Njegovog skorog dolaska.

34

Jedna od najtežih disciplina u životu hrišćana jeste, imati uredan i sistematski mo-litveni život. Ujutru nam se možda čini da toliko toga imamo uraditi u danu i bolje

bi bilo ostaviti vreme za molitvu u večernjim satima. Kada su aktivnosti dana završe-ne, donosimo odluku budući nas umor prevladava, da bi bilo bolje ostaviti molitvu za jutro dok se budemo osećali još svežima. Iz dana u dan ovaj se nedostatak može ponavljati i postaje teško prekinuti sa tim.

Lukino Evanđelje nam prikazuje Gospoda kao ovisnog čoveka dok je bio na zemlji. Dok su Ga učenici gledali kako se moli, nastala je u njihovim srcima želja moliti se razboritije. Gospodnji život molitve bio je privlačan i poučan i to je vodilo ka molbi: „Gospode, nauči nas moliti se, kao što i Jovan nauči svoje učenike.“ Kao odgovor na njihovu želju, Gospod im je pružio molitvu – uzor. On nije imao na mis-lima, da bi ovo trebali biti ponavljane reči uvek, kad se molimo nego je ostavio uzor – primer za molitvu. Molitva počinje sa rečima: „Oče naš“, donoseći tako na molitvi naše cenjenje odnosa, kojeg koristimo. Neka nikada ovo čudo ne bi bilo izgubljeno za nas. Veliki Bog stvaranja i otkupa uveo nas je u ovaj odnos sa Sobom, tako da imamo prednost govoriti:“Oče naš“. Mi koristimo ljubav našega Oca. Njegovo sta-ranje i opskrbu Svojih. Mi nismo daleki za Njega, nego bliski; nismo ignorisani, nego ljubljeni; nismo odbačeni, nego toplo prihvaćeni sa dostojanstvom. Neka nikada ne bi izgubili radost od klanjanja pred Njim, nazivavši Ga „Ocem“.

Posle takvog uvoda Gospod nastavlja: “Da se sveti ime tvoje.“Ovim rečima izra-žavamo popštovanje sa kojim pristupamo k Njemu. Verujući nikada ne smiju koris-titi nepriličnu bliskost u molitvi. Nema potrebe biti prestrašen pred Njim; Njemu je ugodna prisutnost Njegovog naroda. No potrebno je nezaboravljati, da pristupamo k Bogu i Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je “slavan u svetosti, strašan u hvali i čini čudesa“. (2.Moj.15:11) Naše držanje, naš jezik i naš stav moraju uvek odraža-vati poštovanje sa kojim pristupamo k Njemu. Govorimo Mu o Njegovom Sinu i o Njegovoj veličini i slavi. Prepoznajmo prednost i odgovornost koju imamo dok se klanjamo pred Njim.

Posle ovoga čitamo o našim traženjima – molbama. One su svrstane u dve vidl-jive grupe. Najprije izražavamo naše molbe za Njegovo carstvo a posle, kao drugo izražavamo našu ovisnost o Njemu. Molbe jesu: „Da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu.“ Dok gledamo na društvo i zapažamo opadanje standarda morala i otvorenu pobunu protiv Božje Reči i stradanje i muke, koje su rezultat takvog propadanja, sigurno čeznemo za danom, kada će „car vladati u prav-di“ (Izai.32:1) Prije nego postanu ove izrečene molbe stvarnošću na zemlji, Crkva će

„Nauči nas moliti se“ (Po Luci 11:1)John Grant


biti uzeta. No verujući još uvek očekuju vreme kada će biti Njegovo carstvo postavl-jeno. Na početku onog razdoblja, kada će se javiti, „On će biti proslavljen u svetima svojima“. (2.Sol.1:10) Kakav će to biti dan, kada će se Njegova volja izvršavati i na zemlji!

No zapazimo, da posle molbe za stvari, koje su pretstavljene sa „Tvoje“, molit-va se okreće ka stvarima, koje se odnose na „nas“. Zapazimo poredak. Na kraju se okrećemo ka svojim vlastitim potrebama i duhovnim molbama: „Daj nam“, „oprosti nam“, „ne navedi nas u napast“, „izbavi nas“ Naša ovisnost o Njemu je rado priznata. Oslanjamo se na Njega za naš „potreban“ hleb, zadovoljni što su naše potrebe dana zadovoljene. Molimo se, da budemo izbavljeni od zloga i da ne padnemo u napast. Njemu donosimo naše potrebe, naša traženja i duhovne molbe.

Usporedba, koja sledi molitvu, o čoveku, koji ide kod svojega prijatelja u pola noći da moli za hleb (Po Luci 11:5-8), uči nas, da Bog nikada nije umoran od naših traženja. Nikada nije indiferentan prema našim molbama, nikada nije iscrpljen našim dolascima, nikada nije nezadovoljan našom neprestanom ovisnošću o Njemu. Njemu je to ugodnost, kada dolazimo i sa pouzdanjem se klanjamo, znajući da je naš

„A onome koji vas može sačuvati bez grijeha i bez mane, i postaviti

prave pred slavom svojom u radosti:“ (Jude 24)

U kratkoj Judinoj poslanici ima mnogo onih, koji su otpali od milosti.Ima pojedinaca kao Kain, Valam, Kore a isto tako i skupine kao Izraleci, Sodomljani, pa čak i anđeli! No što se tiče svetih, mi imamo Onoga koji nas može sačuvati od pada ili spotaknuća svo vreme dok smo ovde na zemlji, i koji će nas na kraju postaviti prave u Svojoj prisutnosti u radosti. To je radost, na kojoj imamo udela dok Ga hvalimo za Njegovu vernost k nama.

wwvwvwvwvwvwvww

„Vidjeh Gospoda… I rekoh: jaoh meni!“ (Isaije 6:1, 5)

„I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovijem kao mrtav.“ (Otkrivenje 1:17)

Gospodnja prisutnost nije mesto lakoće – bezbrižnosti. Neki dozvolja-vaju sebi takvu bliskost s Bogom nebesa, Ocem slave, da uzimaju sebi prava upotrebljavati jezik ulice u Njegovoj velikoj prisutnosti. Da li smo Ga poznali kao Jakov? Videli smo Ga kao Isaije i Jovan? Naš jedinstveni odnos sa Njime kao Njegove dece ne rešava nas odgovornosti, prave radosti, pružanju Njemu dostojnog poštovanja. On pita: „Ako sam ja Otac, gdje je čast moja? (Mal.1:6)

36

Dobre poruke s neba

OTKRIVENI

Kako zastrašujuće su bile slike sa nedavnih ozbiljnih nereda u Londonu i u drugim mestima; pravo lice demokratije, nekontrolisana anarhija. Scene bezobzirnog

rušilačkog pohoda bile su prikazivane na TV ekranima i u dnevnoj štampi. Bili su to naslovi na prvim stranicama, koje bolje da nismo videli, šokirajuće i uznemirujuće. Onima, koji su trebali poznavati bolje stvari, priključili su se, mladi koji nisu zakora-čili ni u tinejdžere u zastrašujućim rušilačkim pohodima ulicama, paleći, napadajući i pljačkajući. Biznisi, decenijama mukotrpno podizani, koji su bili hranioci poštenih, teško i naporno radećih ljudi, postali su gomile pepela i krša.

No dok su rulje besnile, kamere su radile svoj posao, beležeći sve zločine onih, koji nemaju šta ponuditi društvu. U mraku i u tajnosti noći smatrajući sebe bez-bednim u mnoštvu, nastavljali su svoj rušilački pohod ne misleći na posledice i bez straha od kazne. Mnogi od njih nisu mislili, da će njihova lica osvanuti na stranicama štampe i na velikim ekranima u gradskom središtu, da ih svi vide u sledećim danima. Bili su otkriveni, a mnogi od njih su već platili veliku cenu za svoj kriminal.

Moj dragi čitaoče, želio bih te potsetiti, da te svakog momenta, svakog časa, svakoga dana i noći prati Božje oko. Možeš navući zavese, spustiti roletne i ugasiti svetlo, ali Bog te jasno vidi. Možeš poduzeti sva osiguranja da budeš sam i da nema svedoka tvojeg delovanja , ali Bog će sve to videti. „Ti si to činio, ja mučah, a ti pomisli da sam ja kao ti. Obličiću te, metnuću ti pred oči grijehe tvoje.“ (Psalam 50:21)

Ima mnogih primera zabeleženih u Pismu o onima, koji su mislili da su sami, a posle su otkrili da je Bog bio svedok svemu. Eva, u slučaju svojega greha podredila se je sugerisanju đavola, kako je to opisano u 1.Mojsijevoj 3. David, u svojemu grehu sa Vitsavejom kako to piše u 2.Samuelovoj 11. Ahan, koji je bio otkriven u Isusa Navina 7 posle uzimanja stvari iz Jerihona, koje su bile zabranjene Bogom. Ne možeš se sakriti od Boga, dan i noć jednaki su za Njega. Car David govoreći iz iskustva, pot-seća nas u Psalmu 139 da svako nastojanje pobeći i sakriti se od Boga jeste ludost i osuđeno je na neuspeh.

Dragi moj čitatelju, ne nastoj sakriti svoje grehe, nego ih priznaj. Ne čekaj na onaj neizbežan dan, kada ćeš morati stati pred Sudijom cele zemlje, Gospodom Isu-som i naćićeš se oči u oči sa optužujućim dokazima svojega greha. Tada nećeš naći mesta da ih sakriješ; i moraćeš saslušati strašnu osudu i svoje određenje za ognjeno jezero. Danas ti se nudi milost i oproštenje – sve ovo omogućeno je, jer je sam taj Su-dija „izneo naše grehe na svojemu telu na drvo...“(1.Petra 2:24) On je podnio kaznu,


koju su zaslužili naši gresi i osuda je izvršena. Bog je pravedno u stanju praštati kri-vicu, tako da se mi nikada ne moramo sresti sa večnim posledicama naših ozbiljnih greha. Priznaj svoj greh i osloni se na Gospoda Isusa Hrista kao svojega osobnoga Spasitelja, da budu izbrisani tvoji gresi.

Pitam te - čekaćeš sve dotle, dok ne budeš otkriven, ili ćeš prihvatiti Hrista kao svojega Spasitelja da bi ti bilo oprošteno? Ti sam moraš odlučiti u ovom veoma važnom izboru.

„Jer svi sagrešiše“ (Rim.5:12)Tom Clark

Božja Reč je uvek tačna i istinita. Jedan greh je dovoljan da spreči tvoj boravak u nebu.

Kada mislimo o grehu, obično se prisećamo strašnih zlodela: nasilja, terorizma, iznuđivanja,otimanja, itd. Božja Reč nam govori u poslanici Rimljanima 3:23:

„Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.“ Možemo se osloniti na Božju Reč, koja je uvek istinita i tačna. Ovaj stih pruža jasnu sliku o tome, ko je kriv radi greha i o po-sledicama. Ne daje nam pravo suditi ili meriti veličinu, vrstu i mnoštvo greha drugih ljudi.

Kao dečak od devet godina, mislio sam uvek da sam prilično dobro dete a spa-senje treba svoj toj zloj deci oko mene. Trećeg Septmbra 1971 godine verujući iz našeg grada organizirali su piknik u prirodi i svi su bili zadovoljni. Kada smo stigli kući, potrčao sam stepenicama stao kao mrtav otkrivši da nam je kuća opljačkana. Te noći spavanje je bilo vrlo turobno, jer mi je um bio obuzet raznim mislima. Prva i najvažnija bila je da sam još uvek grešnik. Iako po mom mišljenju drugi nisu bili tako dobri kao ja, bio sam izgubljen i nesiguran u pogledu neba.

Sledećeg dana razmišljao sam ozbiljnije o spasenju. No prošao je jutarnji sasta-nak i Nedeljna škola, a moja nada o spasenju počela je blediti. Sastanak evangeliza-cije ostao mi je u živom sećanju. Jedan od govornika rekao je: „Otvorimo Po Jovanu 3.glavu“ Automatski sam počeo u sebi recitirati stih 16. Bio sam siguran da će njega pročitati. No pogrešio sam! Umesto njega pročitao je 3:17: „Jer Bog ne posla Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj.“ Te večeri spoznao sam da sam u očima Božjim jednak kao i sva ostala deca. Svi smo mi grešnici. Bog je to znao, i zato je poslao Gospoda Isusa da bi bio most nad provalijom, koja je stajala između Boga i mene.

Četvrtog Septembra 1971. bio je dan, kada sam spoznao kakav sam grešnik i da je Gospod Isus umro za mene. Vrlo sam zahvalan za te dragocene reči: „Hristos je Spasitelj grešnika, Hristos je moj Spasitelj.“ Razmisli pažljivo: I ti si deo onoga: „SVI SAGREŠIŠE.“ Ljubazan Spasitelj danas te čeka.

Documents

USREDOTOČEN UM · uvek na njihovom umu. Jedan prevod govori uzvišujući čin jenicu, da ćemo misliti na stvari koje su gore samo tada, kada imamo ljubav za Onoga koji sedi s desne