1

Andrija Radenić

SPOLJNA POLITIKA SRBIJE

U KONTROVERZNOJ ISTORIOGRAFIJI

Od Načertanija 1844.

do stvaranja Jugoslavije 1914–1918.

Izdavač

JP „Službeni glasnik”

Za izdavača

Branko Gligorić,

direktor i glavni i odgovorni urednik

Urednik

Mina Matejčić

Recenzent dr Đorđe Lopičić

Lektor

dr Tatjana Batistić

Dizajn korica

Miloš Majstorović

Kompjuterska obrada teksta

Tehnička redakcija “Službenog glasnika”

ISBN 86–7549–482–3

Copyright© za SCG JP “Službeni glasnik”

www.slglasnik.com

2

Andrija Radenić

SPOLJNA POLITIKA SRBIJE

U KONTROVERZNOJ ISTORIOGRAFIJI

Od Načertanija 1844.

do stvaranja Jugoslavije 1914–1918.

Beograd

2006.

3

SADRŽAJ

UVODNA REČ PREDGOVOR ISTORIČARI Jovan Ristić Stojan Novaković Vladan Đorđević Živan Živanović Stanoje Stanojević Vladimir Ćorović Vasilj Popović Grgur Jakšić Slobodan Jovanović Vojislav Vučković Dragoslav Stranjaković Viktor Novak Vasa Čubrilović Dragoslav Janković Nil Popov Herman Vendel ZAVRŠNI REZIME

4

UVODNA REČ U ovoj knjizi o spoljnoj politici Srbije izlaganje počinje od Načertanija 1844. godine, a ne kao što se očekuje od obnove srpske države, 1804. Razlog je u činjenici da je u vremenu pisanja ove knjige javnost bila preokupirana Načertanijem. Usred rata jugoslovenskih naroda njime se prenaglašeno obeležavao i isticao, i još uvek, u manjim razmerama, obeležava i ističe, početak krajnjeg srpskog nacionalizma, koji je u sklopu krajnjih nacionalizama i svih ostalih jugoslovenskih naroda najviše prouzrokovao rušenje Jugoslavije. Ne stvarnom ulogom u akcijama srpskog nacionalizma već fiktivnim značajem koji mu je pripisivala, i dalje pripisuje, većina naših i stranih istoričara, stvorio se zapravo mit o Načertaniju. U našem izlaganju, usled razmatranja i ocenjivanja istih događaja i pregnuća, neizbežna su postala iritirajuća ponavljanja. Ali ona omogućuju proveru verodostojnosti različitih kazivanja o istom događaju. Ovde, kazivanja četrnaest najeminentnijih srpskih istoričara i dva eminentna nesrpska pisca srpske istorije. Oni se ne nalaze među živima što i prema postulatima istorijske nauke omogućuje objektivnije pisanje o njima i njihovim spisima. Ti se spisi odnose na zbivanja u spoljnopolitičkim relacijama, na uspehe i neuspehe na terenima spoljne politike, na zasluge stečene uspesima, na ukore krivicom neuspeha, na promene u procesima događanja tokom sudbonosnih etapa stvaranja Jugoslavije 1914–1918. (Niška deklaracija, Krfska deklaracija, Ženevska deklaracija, Majska deklaracija), na pregovore i ugovore kojima se rešavaju ili produbljuju sporna pitanja. Tu se nalaze i odgovori na pitanja nametnuta nestankom Jugoslavije istrebljivačkim ratovima samih jugoslovenskih naroda. Da li je Jugoslavija, stvorena idejom jugoslovenstva i razorena delima antijugoslovenstva, bila prirodna ili veštačka tvorevina? Da li su vladar Srbije, tada na položaju regenta, Aleksandar Karađorđević, i parlamentarni lider srpskog naroda Nikola Pašić, pogrešili što se nisu zadovoljili posle pobedonosnog rata, 1918, povećanjem Srbije granicama Velike Srbije, obmanjujući se prednostima veće Jugoslavije? Ili su logički razumno zaključili, i merilima Velikih Sila, da je realnija (bila) Jugoslavija, imajući u vidu da će Velike Sile, koje uvek donose konačnu odluku, da presuđuju u nizu protivrečnih zahteva. Jer svaki od jugoslovenskih naroda tražio je, zapravo njihovi državni i politički predstavnici tražili su, za svoj deo Jugoslavije sve više jugoslovenskih teritorija. Osim toga, okolne države nametale su se svojim teritorijalnim zahtevima. Italija je pretendovala na veliki deo Dalmacije, Bugarska Makedonije, Hrvatska na veliki deo Bosne i Hercegovine, i veći deo Srema, Rumunija Banata, Mađarska Bačke... Idejom jugoslovenstva bili su tada zahvaćeni, manje-više, podjednako, merilima jezika i ugroženosti, Srbi, Hrvati, Slovenci... Plebiscitarno tada većina Jugoslovena... Tek kada je umesto učenja osnivača jugoslovenske nacionalne države troimenog jugoslovenskog naroda u stvarnosti preovladala deoba na različite jugoslovenske nacije, višenacionalna Jugoslavija morala je da doživi sudbinu mnogonacionalne Turske i Austro-Ugarske. Srbija, koja je većim delom nacionalno homogena do 1918, imala je vladare i vladajuće ličnosti koji su se pretežno, u nacionalnoj spoljnoj politici, odlikovali svojstvima mudrih državnika. Mahom se nisu zanosili prevelikim, neostvarljivim ciljevima, bez obzira na zanose neodgovornih pobornika iluzionističkih nacionalnih težnji i zahteva, kada se i istoričari daju zavesti imaginarnim mogućnostima i predstavama. Zato proizvoljni i preuveličani značaj Načertanija, primarno neobjektivnim rasuđivanjem istoričara, sa posledicama mitoloških orijentira, navodi na upozorenja „o javnoj odgovornosti istoričara upotrebama i zloupotrebama istorije”. Ta odgovornost, prema rečima istog, mnogo čitanog engleskog istoričara svetske istorije Hobsbauma, povećava se „posebno u vreme kada alternativni način čuvanja prošlosti – usmeno predanje, porodične uspomene, sve ono što zavisi od uspešnosti međugeneracijskog komuniciranja, koje se raspada u savremenim društvima – nestaju. U svakom slučaju, istorija više ne počiva na narodnom pamćenju, već na onome što su istoričari, hroničari ili proučavaoci starina napisali o prošlosti, neposredno ili preko školskih udžbenika, na onome kako su pisci fikcije, filmski producenti ili stvaraoci televizijskih i video programa preradili njihov materijal... Neodvojivost istoriografije od tekuće ideologije i politike otvara put zloupotrebi istorije”. Za knjigu iz koje će se saznati podrobnije o ovde nagoveštenom, dugujem posebnu zahvalnost Žiki Laziću, članu Naučnog društva Srbije, što je kao jedan od najtemeljitijih poznavalaca istorijske literature najviše učinio da se snabdem traženim istoriografskim delima i informacijama. Njegova izuzetno bogata biblioteka sastoji se od preko 18.000 knjiga i 120 kompleta listova i časopisa, počev od 1806. godine. Istovetna pomoć, pored kompjuterske obrade rukopisa, pružena je saradnjom upravnice Biblioteke Istorijskog instituta Slavice Merenik. Zato je ovde isticana zahvalnost za učinjeno, prijatna obaveza.

Andrija Radenić

Erik Hobsbaum, O Istoriji, Beograd 2003, 293.

5

PREDGOVOR

Preuveličani značaj Garašaninovom Načertaniju nametnule su najpre obaveštajne službe Austro-Ugarske. Nabavile su ga u prepisu i označile značajem programa velikosrpstva Srbije, za stvaranje Velike Srbije, sa teritorijama ne samo pod Turskom već i pod Austro-Ugarskom. Kada je prvi put objavljen njegov sadržaj u tekstu istoričara Milenka Vukićevića 1906. godine, u javnosti mu je povećan značaj autorstvom znamenitog političara i državnika Ilije Garašanina. Da je prvobitnom Načertaniju autor bio František Zah (1807–1892) čehoslovački poverenik lidera Poljaka u borbi Poljske protiv Rusije, kneza Adama Čartoriskog (1770–1861), saznalo se tek kasnije, objavom nalaza srpskog istoričara Dragoslava Stranjakovića. Tada je objavljeno da je prema instrukcijama Čartoriskog napisanom Načertaniju, trebalo pridobiti Srbiju da se oslobodi uticaja Rusije i osloni na savez Francuske i Engleske. Garašaninovo autorstvo učinilo je da Načertanije ne bude prihvaćeno, suprotno kazivanjima mnogih istoričara, u svojstvu nacionalnog programa Srbije. Garašanin je bio lider jedne stranke, i to konzervativne. Kao takav u višestranačkom ustrojstvu države i društva nije uvažavan u svojstvu vođe nacije. Njemu, njegovom programu, tačnije rečeno programima, lideri drugih stranaka suprotstavljali su se programom, odnosno programima, svojih stranaka. Taj se argument, međutim, nigde ne spominje, da ne bi bilo dovedeno u pitanje Načertanije kao nacionalni program spoljne politike Srbije. Što se tiče obeležja Načertanija, primera radi, u knjizi istoričara Radoša Ljušića Knjiga o Načertaniju navode se imena 65 istoričara koji, manje ili više, ističu značaj Načertanija sa različitih stanovišta srpstva i jugoslovenstva. A čak se taj impozantan broj povećava daljim istraživanjima. Ona potvrđuju da ima više, zapravo sve više istoričara koji se smatraju obaveznim da iznesu svoje mišljenje o načertanijskom nacionalnom, spoljnopolitičkom programu Srbije. Sledstveno, u Ljušićevoj se knjizi izražava čuđenje što znameniti srpski istoričar „Vladimir Ćorović ni jednom rečju nije pomenuo Načertanije u knjizi Velika Srbija. Jer, ako mu je bilo nepoznato 1924, sumnjamo da o njemu nije bio obavešten 1928. godine, kada je knjigu drugi put izdao pod izmenjenim imenom – Ujedinjenje. Ostaje neobjašnjiv ovakav njegov odnos prema Garašaninovom Načertaniju u delu posvećenom razvoju srpske državne ideje”. Za utehu: „Ovaj propust [kurzivom istakao A. R.] Ćorović je ispravio posvetivši dosta prostora Načertaniju u Istoriji Jugoslavije i Istoriji Srba.“1 U stvari, dok nije pisao o Načertaniju, Ćoroviću je bilo presudno da nije o njemu nalazio autentične podatke u dokumentima. A kada je počeo i on da piše o njemu i njegovom značenju, činio je to povodeći se pomodarskim primerom većine tadašnjih istoričara. U političkim i državnim pregnućima stvarnosti Načertanijem se niko od vladara i vladajućih ličnosti nije rukovodio. U stranačkim se programima ne spominje. Na zasedanjima Narodne skupštine, kao i na skupovima drugih državnih i društvenih institucija niko o njemu ni reč nije prozborio. Samo su istoričari, a onda i publicisti, kada su saznali da postoji kao istorijski dokument, počeli i nastavili da raspravljaju o njegovom nastanku i delovanju. Pri tome postali su primarni smerovi planova i akcija koji se, stvarno i navodno, ogledaju u njegovim odredbama, na platformi srpstva, svesrpstva, velikosrpstva ili jugoslovenstva, i to srpskog i integralnog jugoslovenstva. Tako je Načertanije postalo pojam sam po sebi. Kazuje se, pod utiskom novonastalih problema, u pozitivnom i negativnom značenju: Srbija XXI veka traži novo Načertanije. Pod dejstvom tog uticaja i mi smo na mnogim mestima preopteretili ovo naše delo osvrtima na načertanijska razmatranja radova istih istoričara. Oni se prema normama naučne istoriografije ne nalaze među živima, tako da njihova dela mogu biti objektivnije razmatrana i ocenjivana. Upotreba i zloupotreba značaja Načertanija došla je do izražaja i na internacionalnoj sceni Haškog tribunala u procesu suđenja Srbima okrivljenim za ratne zločine tokom XX i XXI veka. Na osnovu dokaza Tužilaštva, zasnovanih na svedočenjima svetskih istoričara, srpski krajnji nacionalizam, koji je inspirisao okrivljene iz Srbije datira se Načertanijem. Tako se Načertanije i sudskim argumentima vrhovnog svetskog arbitra pročulo svojim pripisanim delovanjem. Značaj Načertanija, po otkriću njegovog postojanja, povećan je autorstvom znamenitog političara i državnika Ilije Garašanina. Tek kada je istoričar Dragoslav Stranjaković 1939. godine obelodanio Plan koji je sastavio František Zah, čehoslovački poverenik čelnika poljske emigracije Adama Čartoriskog, postalo je znano da je preko 80 odsto načertanijskog teksta Garašanin preuzeo od Zaha. A Zah ga je napisao po uputstvima Čartoriskog, sa ciljem da se Srbija pridobije za nacionalnu oslobodilačku borbu protiv Turske i Austrije, posebno u savezu sa Poljskom i Češkom na antiruskoj platformi. Po Zahovom Planu, Srbiji je namenjena uloga stožera južnoslovenskog okupljanja u borbi za stvaranje jedne južnoslovenske državne zajednice. Prema ispustima i dopunama koje je sproveo Garašanin, imajući u vidu onovremene mogućnosti i potrebe Srbije, samo je u izvesnoj meri, ili čak u potpunosti (zavisno od

1 Radoš Ljušić, Knjiga o Načertaniju, Beograd 1993, 22.

6

interpretacije interpretatora) izmenjen karakter Načertanija, sa stanovišta južnoslovenstva na poziciji srpstva. Pošto se uvrežilo mišljenje da Načertanije sadrži nacionalni, spoljnopolitički program Srbije, nije se utvrdilo, a prema tome ni uvažilo, da je Garašaninov tekst Načertanija sastavljen kao nacrt u formi promemorije, u prvom licu jednine i množine („Ukratko da reknemo... Mi smo mnogo o tome govorili... no mi u isto vreme i to kažemo... Premda se ja ne nadam... Još nekoliko reči o Bugarskoj pa ćemo dalje preći... kad mi u bliže razmotrenije uzmemo... mi ćemo lako... čini nam se... Ja ovde Srbiju samo napred stavljam... Ovo je jedno zlo” koje „ostavljam ljudima od finansija da raščlane, a ja ću samo nešto o tome navesti, koliko to mora u ovaj plan ući... O českim Slavenima nećemo ovom prilikom mnogo govoriti. Zato mi prelazeći u kratko... mi za sada...”). Znači, ne bezlično, kao u opštevažećim aktima države, državnih ili društvenih institucija. Nije se našlo za potrebno da se utvrdi i kako ni u jednom aktu, ni u jednoj akciji, državnih i društvenih organa, nema pomena o postojanju Načertanija, a kamoli o njegovom delovanju. Sam Garašanin kao realan političar nije se rukovodio uputstvima načertanijskog programa, odnosno plana, kako to piše na jednom mestu u Načertaniju. Godine 1848/1849. bio je glavni zagovornik upućivanja dobrovoljačkih oružanih odreda Srbije na front Srba Vojvodine protiv Mađara, kao hegemona, iako je ta borba prerasla u borbu na strani, po Načertaniju žigosane, Austrije. Da nije uopšte pridavao značaj Načertaniju onako kako to proizlazi po značaju koji mu pripisuju mnogi istoričari, a u naše vreme po značaju koji mu se uopšte pridaje – vidi se i po tome da ga je sklonio u jednu od fioka nameštaja, među hartije za istoriju, umesto da ga dopuni i prilagodi obrascu opštevažećeg nacionalnog, spoljnopolitičkog programa Srbije. Zanimljivo je i da je najzaslužniji istoričar za saznanja o stranom poreklu Načertanija, Dragoslav Stranjaković, štampanjem izvornog Plana Františeka Zaha, najviše doprineo preuveličavanju značaja Načertanija. Prema njegovim tvrdnjama, pozivajući se na njegove nalaze, mnogi istoričari ponavljaju da je po programu Načertanija mahom vođena spoljna politika Srbije sve do stvaranja Jugoslavije. Tako je po ovom mitološkom ponavljanju, u pozitivnoj i negativnoj konotaciji, sa dobrom i zlom namerom, odredbom Načertanija, utemeljena Jugoslavija, koja je, po jednima, dok je postojala bila država prosperiteta, a po drugima, napokon morala biti srušena, zbog razdora koji je Načertanijem bio stvoren. Da se preuveličavanje značaja Načertanija, kao nacionalnog, spoljnopolitičkog programa Srbije, u pozitivnom i negativnom smislu, nameće politikom, možda je najizrazitije vidljivo u hrvatskoj istoriografiji. U Jugoslaviji između dva svetska rata najpoznatiji hrvatski istoričar Ferdo Šišić (1869–1940) najviše je isticao značaj Načertanija po ideji i smernici jugoslovenstva. Jer, dovodi do stvaranja tada veličane Jugoslavije. On je čak pretpostavio vladavinu Aleksandra Karađorđevića vladavini Miloša Obrenovića možda i stoga što je za Aleksandrove vladavine redigovan oslobodilački nacionalni program Srbije Načertanije. Kada je 1944. godine u NDH štampana najizrazitija antisrpska knjiga hrvatskog istoričara Petra Šimunića, Načertanije. Tajni spis srbske nacionalne i vanjske politike, Nezavisna država Hrvatska, pod nacističko fašističkim režimom Anta Pavelića, bila je u pretposlednjoj godini svoga opstanka, na liniji obračuna sa Srbijom. U 50 godina kasnije (1994) štampanoj knjizi hrvatskog istoričara Damira Agičića o Načertaniju kao „tajnom državnom, nacionalnom, programu” Srbije ističu se teze koje je i Šimunić isticao. One su ovog puta i komisijski proverene kao rezultat Agičićevog magistarskog rada. Agičić je iskoristio priliku da utvrdi i kako je do njegove knjige Šimunićevo delo bilo zapostavljeno jer je „nosilo pečat” ustaštva „što po svojoj znanstvenoj vrijednosti nikako nije zaslužilo”. A zaslužilo je već zbog povoda i razloga što je uopšte kao takvo bilo napisano, štampano i propagirano. Kako sve zavisi od vremena i autora pisanja o Načertaniju, može se bezbrojnim primerima pokazati i dokazati. Kada je nekada najčuveniji srpski naučnik (koji je bio najduže predsednik Srpske akademije nauka, od 1937. do smrti 1960) Aleksandar Belić, u mladosti gradio svoju filološku karijeru podobnijim istoriografskim delima, njegovo delo Srbija i južnoslovensko pitanje, štampano 1915. godine, preštampano 1991, bezrezervno je hvaljeno, i još se hvali, iako u njemu, prema ovovremenim učenjima, po nekima čudnovato, nema ni reči o Načertaniju. Pri hvaljenju tog dela, povodom njegovog drugog izdanja, u pogovoru istoričara Vladimira Stojančevića, ne spominje se nespominjanje Načertanija u tom delu, što kod nekih istoričara može da izazove nerazumevanje. Jer, u Stojančevićevim delima, s kraja XX veka, kako nalažu ta vremena, Načertanije biva osobito isticano. Belić je u godini opredeljenja čelnika Srbije za jugoslovensku opciju napisao da je: „Austro-Ugarska videla kako su Srbi i Hrvati Monarhije klicali srpskim pobedama i kako su oni te pobede smatrali kao svoje, a ona ih je zbog toga hapsila i kažnjavala. Ona je znala da tek ojačana Srbija postaje opasnost za nju, jer bi Srbijina snaga stalno budila nadu na vaskrs državne zajednice svih Južnih Slovena. Zato je gledala da Srbijine pobede što više ograniči i da im oduzme pravu vrednost; ona ne da Srbiji izlazak na more, tera Crnogorce iz Skadra, utiče da Srbi dobiju do zla Boga rđavu granicu prema Arnautima, gura Bugarsku u rat protiv Srbije, a posle toga traži reviziju Bukureškog ugovora!” Dalje: „Osećaju se sve više unutarnje želje Južnih Slovena Monarhije za ujedinjenjem! [Kako to zvuči

7

neverovatno dok prepisujemo ove redove – A. R.] Svesna da im se neće moći, bar u teoriji, još dugo opirati, Austro-Ugarska pribegava lukavstvu, nudeći tobožnje jugoslovenstvo Južnim Slovenima pod svojom vlašću i jednakost u pravima sa ostala dva dela Monarhije. Da bi taj trijalizam bio potpun, ona ukazuje prstom i na Srbiju; zašto iz sjedinjene Jugoslavije da izostane Srbija u kojoj je veliki deo Južnih Slovena, identičnih sa Južnim Slovenima Monarhije. I tako su se pred veliki evropski rat ukrštala dva unitaristička načela: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod Austro-Ugarskom, koje je ona nazivala trijalizmom i kojim je ona oduševljavala Južne Slovene koje je vodila protiv Srbije, i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod vođstvom Srbijinim, u slobodnoj zajedničkoj državi, ujedinjenje koje su želeli njihovi najbolji sinovi i koje je dobijalo sve više verovatnoće za ostvarenje posle slavnih za Srbiju ratova od 1912. i 1913. godine.”2 Iskonsko, i na Dušanovom carstvu zasnovano srpsko jugoslovenstvo Aleksandra Belića odgovaralo je vremenu u kojem su napisani ovi redovi, 1915. godine, a u izvesnoj meri i vremenu koje je preostalo (do rušenja Jugoslavije) kada su iste rečenice preštampane 1991. godine. Da su vremena između proteklih godina različita u tom pogledu, razabire se i u delima navedenog pisca pogovora ovom Belićevom delu. Na nekim mestima možda čak više nego kod većine drugih istoričara toga vremena. Primera radi, u njegovoj knjizi Srbija i Bugari 1804–1878, štampanoj 1988. godine, piše: „U Načertaniju, koje je posmatralo problem Srbije i oslobođenja srpskog i turskog naroda od turske i austrijske vlasti, razmatran je položaj svih balkanskih i podunavskih naroda sa kojima je Kneževina Srbija mogla da sarađuje na delu oslobođenja i svog naroda i susednih naroda. Kao što je poznato, osnovna misao Načertanija bila je da će se oslobođenje, pre svega, balkanskih naroda najsigurnije moći izvesti njihovim zajedničkim sporazumom i zajedničkom akcijom protiv Osmanlija”3... Uobičajena kritika vladajućih od strane istoričara, zbog nepostupanja u skladu sa patriotskim porivima naroda, u vezi sa Načertanijem, ogleda se u tvrdnji da je navedena buntovna „berkovačka kaza”, iako „obuhvaćena planom iz Načertanija imala svoga zastupnika” u vladi, ostala bez revolucionarnog buntovnog učinka u akciji.4 Dalje, nesumnjivo i „praktično, akcija srpske vlade na realizaciji Načertanija” uticala je „na podizanje društvenopolitičke svesti” naroda, ali bez uticaja na same vladine akcije.5 U nastavku: „Garašanin, koji je na osnovu Načertanija i vodio nacionalnu politiku Srbije posle 1844, čak i uprkos praktičnoj razradi svoje nacionalno-oslobodilačke koncepcije izražene u Ustavu političke propagande imajući se voditi u zemljama slaveno-turskim, kojim je bio obuhvaćen i tzv. ’Vidinski predeo’ (kao i predeli Bugarske istočno od vidinskog sandžaka) smatrao je da ni unutrašnje prilike u Srbiji, a naročito međunarodne, spoljnopolitičke okolnosti – nisu nikako išle na ruku povoljnom razvoju oslobodilačkog pokreta u Turskoj...”6 Dalje: „I načelni program iz Načertanija i organizacioni plan po Ustavu iz 1849. pokazali su se nedoraslima za razrešavanje srpsko-turskih odnosa u celini, kakve je nudio upravo veliki narodni ustanak u vidinskom ejaletu 1850. i istodobno velika zaverenička priprema za ustanak i u niškom ejaletu.” Velike sile i pod njihovim pritiskom srpske vlade bile su krive za neuspešne poduhvate revolucionarnih masa naroda. „Raskorak između teorije i prakse 1850. godine, pokazalo se, sa puno realnosti, na štetu oslobodilačkog pokreta na celom prostoru od Vidina do Niša. Spoljni faktor i bojazan od intervencije i pritiska na Srbiju učinili su srpsku vladu sasvim obazrivom, uzdržljivom i, u krajnjoj liniji” usledilo je, razumljivo, razočaranje širokih slojeva naroda.7 U celini „misao” revolucionarnih odnosa buntovnih pokreta u Srbiji i Bugarskoj „ležala je u osnovi srpskih planova iz vremena Garašaninovog Načertanija” pored „raznih planova vojno-političke prirode koji su se 1850-ih i 1860-ih stvarali u Beogradu”.8 U Knjizi o Načertaniju istoričar Radoš Ljušić čak ističe kako „Vladimir Stojančević piše u radu Garašaninova

politika oslobođenja Srba u Turskoj – koncepcije, metodi i rezultati (str. 389–394) da je Garašanin „pristupio

izradi Načertanija ’[već] posle odlaska kneza Mihaila sa vlasti 1842. godine', kada je 'imao iza sebe prilično

iskustvo u vođenju mnogih državnih poslova' (str. 380)” što se nameće kao „najranije datiranje Garašaninovog

političkog rada na Načertaniju, koje nije činjenično potkrepljeno 'dok je druga tvrdnja'“ čini mu se čak

„prejaka”. Dalje: „Stojančević još tvrdi [prema tvrdnji Dragoslava Stranjakovića, što se ne kaže] da je

Načertanije obavezivalo sve buduće vlade u Srbiji u sprovođenju politike oslobođenja srpskog i

južnoslovenskih naroda (str. 390).”9

2 Aleksandar Belić, Srbija i južnoslovensko pitanje, Beograd 1915, 1991, 11–12. 3 Vladimir Stojančević, Srbija i Bugarska 1804–1878, Beograd 1988, 135–136. 4 Isto, 144. 5 Isto, 147. 6 Isto, 158. 7 Isto, 160. 8 Isto, 152, 192. 9 Radoš Ljušić, Knjiga o načertaniju, 41.

8

Među kontroverzama koje se zapažaju u spletu radova istoričara novog vremena, kod Stojančevića posebno štrči kontroverza upotrebom sintagme Stara Srbija. Pod Starom Srbijom u navedenom kontekstu podrazumeva se izričito: „Kosovski vilajet sa dodatkom Vidina.”10 Teritorija „na prostoru od Drine i Lima do Debra, Velesa, Maleša na jugu i reke Strume na istoku”.11 „Žitelji Pirota, Trna, Vranja i ostalih mesta u Staroj Srbiji.”12 Prema tvrđenju bugarskih Slavenofila „po većoj časti nema Stare Srbije, već da je sve to Bugarska”13 „Srbija iznosi zahtev za teritorijalno proširenje u Staroj Srbiji, kao što je to već bilo saopšteno ruskoj vladi u Memoaru od 3/15. januara 1878. godine.”14 Ristić u instrukciji Cukiću u Beč 17/29. marta naglašava da treba objasniti Ignjatijevu kako „je predavanjem velikog dela Stare Srbije Bugarima bačena klica za razdor, pa i oružani sukob između Srba i Bugara i da se mi nadamo ispravci koja je moguća na osnovu Sveto-Stefanskog ugovora”.15 Treba imati u vidu i da austrougarska diplomatija hoće da u Staroj Srbiji „Prizren, Priština itd.” stvore „posebnu administrativno-političku celinu”.16 „Bugarskoj je, međutim, bio dodeljen veći deo zemljišta koji je bila oslobodila srpska vojska, a da pri tome nije bila izvršena obaveza Turske da se Kneževini Srbiji predaju krajevi u novopazarskom i vučitrnskom delu Stare Srbije.”17 Posebno se obraća pažnja kako Marin Drimov, viceguverner sofijski, „govori da je u Beogradu izašla knjiga Stara Srbija, koja je i mnoge bugarske krajeve obuhvatila kao srpske”.18 „U teritorijalnom pogledu, izlazeći pred Berlinski kongres, srpska vlada načelno je, uglavnom, zastupala Tezu o tzv. Istorijskoj Srbiji – Staroj Srbiji iz vremena pred pad pod tursku vlast – a u praksi borila se za teritoriju kosovskog vilajeta 'sa dodatkom Vidina’.” Naišavši na otpor i Rusije: „Kao minimum, pak, označavala se teritorija niškog sandžaka, koja je geografski, istorijski i etnički pripadala uvek srpskom narodu i srpskoj državi. U zastupanju i odbrani ovih teritorija ispunjen je ceo period od marta do jula 1878. godine.”19 Što se tiče metoda izlaganja, argumentom svrsishodnosti objašnjava se i izlaganje pretežno ne prepričavanjem već citiranjem kazivanja, da bi se izbegle proizvoljne predodžbe o izloženom. Iako na taj način, pored ponavljanja uslovljenih temom, štrče i produženja nastala mnogobrojnim citatima, primarni efekat je neosporiv naučnom rekonstrukcijom autentičnosti. Inače ta autentičnost često biva zasenjena u istoriografiji efektima atraktivne naracije. Što se tiče upotrebe i zloupotrebe značaja Načertanija, one su došle do posebnog izražaja na internacionalnom

sudskom poprištu Haškog tribunala, u procesu suđenja Srbima okrivljenim za ratne zločine tokom rata na

razvalinama Jugoslavije. Na osnovu dokaza Tužilaštva, zasnovanih na svedočenjima istoriografskih eksperata,

srpski ekstremni nacionalizam, koji je inspirisao okrivljene iz Srbije, datira se Načertanijem. Tako se

Načertanije pročulo čak u svetskim razmerama, možda najefektnije, odlukom najvišeg međunarodnog Suda.

10 Vladimir Stojančević, Srbija i Bugarska, 31 11 Isto, 33. 12 Isto, 42. 13 Isto, 46. 14 Isto, 48. 15 Isto, 50. 16 Isto, 62. 17 Isto, 67. 18 Isto, 88. 19 Isto, 111–112.

9

ISTORIČARI

10

JOVAN RISTIĆ 1831–1899.

Jovan Ristić Za razliku od drugih školovanih istoričara koji su se uzgred, iako trajno, čak sa najviših pozicija, bavili politikom, istoriografska dela Jovana Ristića kao profesionalnog političara morala bi biti vrednovana merilima blažeg kriterijuma. Ali ona sadržinski ne iziskuju takav olakšavajući tretman. Iako brojem zaostaju, pripadaju opusu najznačajnijeg dela srpske istoriografije. Profesija dolazi do izražaja samo po učinku da mu istoriografski radovi uglavnom pripadaju diplomatskoj istoriji. Bavio se pretežno poslovima diplomatije, ali i akcijama koje su se odnosile na istoriju bez njegovog učešća. U prvoj knjizi trotomne istorije spoljnopolitičkih odnosa Srbije, štampanoj 1887, dva najznačajnija poglavlja obuhvataju godine srpskog četrdesetosmaškog pokreta u Vojvodini i Krimskog rata 1852–1856. godine. U vezi sa srpskim četrdesetosmaškim pokretom Vojvodine za Ristića je sa onovremenog stanovišta razumljivo, logično i opravdano da se srpski pokret nalazi na platformi kojom se povezuje sa platformom Habsburške dinastije. Jer, Mađarski revolucionarni ustanički pokret ustremio se protiv politike koju su oličavali Habsburzi, a srpski vojvođanski buntovnički pokret zasnivao se na borbi protiv ugnjetača u organizaciji Mađara. Od interesa je i to, kako Ristić kazuje, da bi knez Miloš, da je tada uspeo da pređe u Srbiju i povrati vlast, „sasvim drugi pravac dao događajima”. Prema izjavi samog Miloša „pomirio bi se odmah sa Mađarima, pa se okrenuo protiv Turaka”.20 A uz napomenu da je: „U Zagrebu knez Miloš rđavo prošao”, dodaje da ga je zatvorio Gaj i iznudio mu dosta novca, postupkom nedostojnim „velikog i plemenitog pokreta narodnog!” Zanimljivo je da Ristić, kao stari Garašaninov politički protivnik, pri rekonstrukciji jednog sukoba između Garašanina i Vučića Perišića, koji je u tom sukobu imao veću podršku naroda, dodaje: „Ilija Garašanin imađaše naslednu manu da prkosi javno narodu i onda kad već ni za koga ne beše tajna da mu je račun bio pogrešan.”21 Spomenuo je i kako je suprotno Garašaninu „Vučić bio za politiku uzdržljivosti od svakog učešća u pokretu srpskom” vojvođanskom.22 Karakteristično za Ristićevo pisanje: „Kao što je Knićanin bio velika snaga za srpski pokret, tako je on bio dika i ponos za Srbe u kneževini. U ono vreme razdora i sitnih, ponajviše ličnih razmirica u Beogradu, on je

20 Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije, Beograd 1887, 74. 21 Isto, 26. 22 Isto, 28.

11

bio svetla pojava na srpskome nebu. Prava slika srpskoga junaka, on beše čovek otvoren, srdačan, hrabar, a uz to još lep, ugledan i rečit. Verovatno je, da bi on, po svojoj viteškoj prirodi, i ušao u dublje pregovore s Mađarima [kurzivom istakao A. R.] da nije patrijarh... s banom Jelačićem utvrdio da ostanu verni svojoj devizi: ’za cara i narodnost, za jedinstvo monarhije i Habsburšku dinastiju’.”23 U vezi sa bezuspešnim srpsko-mađarskim, odnosno mađarsko-srpskim, pregovorima od interesa je kako Ristić piše: „U to doba padaju novi pokušaji Mađara, da Srbe zadobiju koncesijama, nu bilo je već dockan, jer ih Austrija beše prevarila [kurzivom istakao A. R.] priznavši Srbima sve, za šta behu ustali.”24 Poražavajući kraj bio je neminovan. Ristićevim rečima: „Srbija je bila očevidno uvučena u kolo evropske reakcije. Htela ne htela, ona je sad morala plivati sve dalje vodom kojom je zaplivala u početku događaja.”25 I dalje po Ristiću: Čini” mu se, zapravo ne čini već zna, da „naši pisci nisu događajima od 1848. i 1849. onoliko pažnje obraćali koliko oni zaslužuju. Uticaj Srbije na događaje u Vojvodstvu bio je merodavan. Bez vojničkog sudelovanja Srbije pokret bi bio u prvim pokušajima ugušen.”26 Drugi deo prve Ristićeve knjige Srbija i Krimska vojna 1852–1856. takođe nije lišen kontroverznih kazivanja. U prvom delu Srbija i Srpski pokret 1848–1849. kontroverzija se najviše zapaža u isticanju opravdanosti slobodarskog četrdesetosmaškog pokreta Srema, a hvaljenju ličnosti mitropolita, patrijarha Rajačića na uštrb tribuna Stratimirovića.27 U drugom delu, posvećenom razdoblju Krimskog rata, pohvalu zaslužuju odlomci o reakcionarnosti Austrije, a kritiku zataškavanje zaostalosti Srbije. Po Ristiću: „Krimska vojna zatekla je Srbiju u najdubljem miru. Ni spolja ni iznutra nije ništa sprečavalo mirni tok državnih poslova.” Dok je u Austriji „posle potresa od 1848. nastala... najpotpunija reakcija, koja je svako kretanje, svaki život u najuži krug sabila”28... A malo kasnije: Srbija je sve više sputavana stegama. To se čak ilustruje primerom redigovanja zvaničnih Srpskih novina pod nadzorom Austrijskog konzulata.29 Kod pominjanja Garašaninovih nastojanja da pridobije Francusku za politiku Srbije i predstavkom čelnika poljske emigracije Čartoriskog, karakterističan je Ristićev komentar, s obzirom na njegovu surevnjivost u odnosima sa Garašaninom. Ristić kaže: Garašaninovi „intimni odnošaji sa emigracijom poljskom, pa i mađarskom, daju osnova verovanju da je on računao” sa namerom da istisne i ruski i austrijski preveliki uticaj na politiku Srbije. Ali „nije mnogo vremena trebalo da se pokaže da li je on i dobro računao, kad je pokušavao da traži naslona u prevrtljivim odnošajima francuskim, i u politici jednoga čoveka u koga je samo nepostojanstvo postojano bilo”30 Razmatrajući položaj Srbije između ponuda ratujućih strana, Ristić je razumno rezonovao i kao istoričar i kao političar. „Prilike su bile” s jedne strane „primamljive”, s druge „opasne”, tako „je smotrenost bila prva dužnost” vladara i vladajućih. „Ali narod, koji ne ulazi... u osnov stvaranja, niti mnogo razbira za posledice događaja, bio je voljan da pođe za svojim osećanjima; želeo je da se koristi uz Ruse, i pratio sa oduševljenjem svaki korak ruski. Položaj je bio težak: borio se razlog sa osećanjima; borili su se patriotski računi i zamašni planovi budućnosti sa zebnjom i strahovanjem za opstanak i onoga što se već ima; istraživale su se stare granice srpskih država i ispitivala prava stare vazalne Srbije, a uporedo išle su spreme za odbranu ognjišta i same nove Srbije. Ali je i tada srpska obazrivost održavala pretežnost nad zanosom i osećanjima” [Kurzivom istakao A. R.]31 U istom duhu razložno: „Zapad nije, na politiku, ni imao osnova da zameri Srbiji što mu se ona nije pridružila; što nije uzela na sebe neprirodnu ulogu da ustane u odbranu Turske a protivu pravoslavlja; nu Rusija je svu krivicu bacala na Srbiju što joj elemenat narodnih ustanaka nije pritekao u pomoć ni u obliku dobrovoljačkih odreda.”32 Kod razmatranja odredbe Pariskog mira kojim je: „Isključivi protektorat ruski zamenjen zajedničkom garantijom evropskih potpisnica”, Ristić razjašnjava: „Ako je protektorat, po svojoj prirodi, obuhvatao u sebi i tutorstvo i garantiju, sad je sasvim otpalo tutorstvo... U obliku zajedničke garantije teško se moglo više pojaviti tutorstvo; nego je u klici satiralo međusobno surevnjivanje novih garanata.”33 Kitnjasto izražajnije: „Iz tesnoga kruga koji je Srbiji bio ostavljen za kretanje pod strogom kontrolom dvoguboga uputstva, ona sad ulazi u prostrano polje međunarodnih prava, da se na njemu kreće i razvija pod

23 Isto, 33. 24 Isto, 38. 25 Isto, 64. 26 Isto, 68. 27 Isto, 53. 28 Isto, 104. 29 Isto, 107. 30 Isto, 111. 31 Isto, 172. 32 Isto, 199–200. 33 Isto, 221.

12

garantijom Evrope, pred njenim licem i u stalnome dodiru sa njom”34... Sve zahvaljujući mudroj uzdržanosti, uprkos svim ponudama i izazovima. Egzaltirano i zato samo delimično istinito: „Sve moćne države, koje behu izišle, bilo na političku, bilo i na političku i na bojnu poziciju, privlače Srbiju u svoje kolo. Rusija joj nudi da učini diverziju i pokrene hrišćanski ustanak u Turskoj. Porta radi da je uvuče u rat... Zapad je mami, pa i goni također na kakvu diverziju u svome pravcu, a Austrija je tuži i u Carigradu i kod zapadnih sila zbog oružanja, koje predstavlja kao podozrivo da se najposle ne okrene u korist Rusije; tuži je, pa je i opservacionom vojskom pritešnjuje. I Srbija prolazi srećno kroz sve te isprepletane tegobe svake vrste, ostaje što je htela da bude – neutralna. Ostaje nedodirnuta u onoj strašnoj oluji svetskoj, pa najposle izlazi osnažena i obogaćena novim političkim tekovinama.”35 U reperkusiji se nije tako rezonovalo, pa je Ristić, kao istoričar, prinuđen da notira kako: „Ta politika malo je za zemlju bila korisna, nije mogla nikoga zadovoljiti ni spolja ni unutra. Stranke su ostale njome nezadovoljne; i ona što se naslanjala na Rusiju, i ona što je naginjala Zapadu. Austrija je ostala zlovoljna zbog otpora vlade srpske, koja se spram nje i do uvrede ponašala. A Rusija nije mogla nikada zaboraviti Aleksandru Karađorđeviću njegovo ponašanje prema njoj i njenoj politici uopšte... Najzad, zapadne sile ostale su ravnodušne prema knezu” i nisu vodile „mnogo računa ni o onoj strani koja je bila gotova da za vreme Krimske vojne uvede Srbiju i u diverziju u smislu zapadne politike”.36 Od interesa je i Ristićeva ocena o spoljnoj politici Miloša Obrenovića pri naknadnom razmatranju njegove druge vladavine. Ristić: „Ako je Miloš u unutrašnjoj politici i mogao učiniti pogrešaka, u spoljašnjoj on ih, u suštini stvari, nije učinio.”37 Obelodanjuje scenu sa Osman-pašom, muhafisom beogradske tvrđave. „Miloš je zahtevao od njega da odmah ukloni turske patrole koje po varoši krstare, pa i straže koje (sem kapija varoških) još neke stalne tačke zauzimaju. Tako sam ja sve zatekao pravdao se paša; ali ja tako nisam ostavio, pa hoću da se sve to odmah digne – zahtevao je Miloš zapovednički. On je govorio kao devletski carev čovek od vlasti, uznosio je svoju vernost prema sultanu. Osman-pašu nazvao je hainom (izdajicom) koji je predao sultanovu flotu Mehmed-Aliji Misirskom. Ovo je bio strašan trenutak za Osman-pašu, koji izišav iz dvora Miloševa, nije mogao lako da dođe k sebi, niti da objasni: otkuda sve to može da zna taj nepismeni čovek, koji ne razume emir (azbuku) ni kad je on kao proštac veliki.”38 U Ristićevom podrobnom opisu zamršenih odnosa Turske i Srbije, posebno u vreme druge vladavine kneza Miloša, ogleda se akribičnost učenog istoričara i divljenje profesionalnog diplomate Miloševim originalnim diplomatskim potezima, u smesi proračunatih sirovih nediplomatskih primesa. Bespogovorna potvrda verodostojnosti Košutovih memoarskih kazivanja o razgovorima sa Mihailom potvrđuje Ristićevu sposobnost u traganju za istorijskom istinom. Spoljašnji odnošaji Srbije u drugoj knjizi obuhvataju godine 1860–868, tj. period druge vladavine kneza Mihaila, posle smrti kneza Miloša. Sa strogog stanovišta istoriografske nauke, naravno, neprihvatljivo je olako Ristićevo kazivanje, pod impresijom trenutka, uobičajeno kod političara, da se: „Sa smrću kneza Miloša završuje najvažniji [već samo jedan važan], a 1858, moglo bi se reći, opet nasilno obnovljen, odlukom Svetoandrejske skupštine, uprkos legitimitetu ove skupštinske odluke, odsek u istoriji kneževine Srbije.” Zatim, opet dobro uočeno, nema kod Ristića kao kod mnogih profesionalnih istoričara, da se Mihailo na terenu nacionalne, spoljne politike dokazao usvajanjem programa Garašaninovog Načertanija. Ne samo što se još ne manipuliše Načertanijem, važnije je kako se Ristić kao političar smatrao Garašaninovim političkim protivnikom, te već i stoga nije mogao podleći iskušenju da zamisli Mihaila kako se potčinjava Garašaninu prihvatanjem njegovog Načertanija. Zato je Ristić napisao u vezi sa tim pitanjem kako neće „tvrditi da je knez Mihailo došao sa kakvim gotovim planom, iz koga bi vadio jedan po jedan raspored i uvodio ga u život”. Iz patriotskih pobuda „razvijala se slika njegove narodne politike” onako „kako su joj dopuštale prilike” [kurzivom istakao A. R.]. „Što je god ideja dospelo bilo do zrelosti, one su mu dolazile u službu...”39 Pri tome je znao da „je već vreme bilo natkrililo poglede i planove kneza Miloša”. Citirajući u originalu na francuskom jeziku Mihailove diplomatske i odrešite pristupne reči kod primanja turskog berata, Ristić je njemu svojstveno dodao kako je „Porta bila iznenađena, jer je u knezu Mihailu gledala evropskog diplomatu, pa je od njega očekivala najveću rezervu”.40 Da bi dokazao svoju akribičnost kao istoričar slede i suvišni citati kojima se rekonstruišu odnosi između Porte i Mihaila. Ali s obzirom na kasnija navođenja istoričara u vezi sa Načertanijem, i ti citati mogu da deluju

34 Isto, 227. 35 Isto, 227–228. 36 Isto, 229–230. 37 Isto, 311. 38 Isto, 314. 39 Isto, II, 3. 40 Isto, 10–11.

13

probitačno. Najprobitačnije oni u vezi sa iseljenjem Turaka „nastanjenih oko srpskih gradova” i drugim krupnim pitanjima srpsko-turskih odnosa. U tim Mihailovim isticanjima novih prava Srbije Ristić je nalazio „politički program Mihailove Srbije” koji je on „pred licem Evrope” zastupao.41 Da bi pokazao autoritet kojim je zavladao Mihailo, još je napisao: „Iako je lako bilo pojmiti, da se Mihailo ne može služiti organima Miloševim, sam je, iz pijeteta prema ocu, odgodio svoj posao dokle god nisu prošli prvi dani žalosti. Tek posle šestonedeljnoga parastosa, naimenuje knez Mihailo (27. oktobra 1860) svoje ministarstvo, koje se sastojalo iz tako raznovrsnih i zavađenih elemenata, da se oni na prvom sastanku svome ni pozdravili nisu.”42 U tom duhu Ristić ističe i značaj Preobraženske skupštine od 1861. godine. Kazuje: „Ponovivši stare, ili proglasivši nove ustanove zemaljske, on je Srbiju iznutra preobrazio, a spoljašnjoj politici njenoj dao snage i jasno joj obeležio pravac.”43 Komentarišući odstupanje Filipa Hristića sa položaja predsednika vlade i naimenovanje Ilije Garašanina za prvog čoveka u novoj vladi, Ristić s predumišljajem kazuje: „Promena ova proizvela je u Carigradu najprijatniji utisak. Ali-paša je izjavio knezu Mihailu zadovoljstvo v. Porte na srećnome izboru. Nu promena nije ni u Petrogradu nemilo primljena bila; jer Garašanin prilagođavajući se politici kneza Mihaila [kurzivom istakao A. R.], počeo se odmah uspešno približiti Rusiji, a ostavljati svoju politiku naslona na Zapad, našav u Vlangalija, ruskoga generalnoga konsula, predusretljivog odziva.”44 U nastavku, u vezi sa Garašaninom: „Austrija je dovodila obrazovanje narodne vojske u svezu sa pokretom italijanskim. Ona je već gledala Garibaldija na obalama Save i Dunava... Baron Prokeš bio je zdravo uznemiren revolucionarnom reputacijom koju je nosio novi srpski prvi ministar, nu smirio se kad mu je Bulver predstavio Garašanina kao čoveka sasvim konzervativna, a Ali-paša mu izjavio o njemu najnaklonitije mišljenje. I turski i engleski diplomati izražavali su poverenje koje im je izvanredni srpski poslanik za vreme svoga zadržavanja u Carigradu ulio bio.”45 Navodeći svoj uvijeni umirujući stav kao izaslanik Srbije u Carigradu, Ristić dodatno kazuje kako je uveravao predstavnike Turske da „ima prilika” u kojima „Srbi uviđaju da su njihovi interesi saglasni sa turskim, pa bi u stanju bili sa Turcima zajedno ih i braniti. To bi npr. bio slučaj kad bi on obistinio nečiji projekat da se Bosna ili koja druga provincija turska ustupa kome drugom kao naknada... Ovaj otvoreni način odbrane proizvodio je učinak u protivničkim krugovima, a u kneza Mihaila našao je odobrenja.”46 Međutim, srpsko-turski odnosi su se zaoštravali. „Teško je bilo misliti da će Porta usred vreve hrišćanskih naroda iseliti iz Srbije 15.000 Muslimana [Turaka] nu odlaganje prešlo je već bilo u opasnost. U ovim teškim okolnostima knez Mihailo u jednoj ministarskoj sednici otvoreno prebaci svome ministru da za komesarev dolazak ništa ozbiljno ne radi, na šta ovaj odmah izda naloge agentu u Carigrad da učini poslednji korak.” Na to se nadovezuje Ristić, kome je taj nalog upućen, kao „agentu” u Carigradu, da je izvršio [u prvom licu „ja izvršim”] primljeni nalog. „Izloživši događaje u pojedinostima” izjavio je [,,ja izjavim”] da je Sokolski kraj na pragu neizbežne eksplozije, i za to da su potrebne ozbiljne mere: 1) neodložni odlazak komesarov, i 2) održanje Turaka Sokolskih u najvećem zaptu, dokle se pitanje o iseljenju konačno ne reši.”47 Ali: „Komesar ne pođe, kao što se očekivalo, ni 28. ni 31. maja, 4. juna, kad parobrodi iz Carigrada polaze. Drugu sudbinu spremala je Porta Srbiji.” Sledstveno: „Tu su između Srba i Turaka” izbijali „sudari. Jedan Srbin ubio je Turčina za samo zadovoljstvo da Turčina ubije. 24. maja izazovu nizami opet sukob na Stambol-kapiji, zatvore kapiju i stave se pod oružje”.48 Posle opisa posledica bombardovanja Beograda, Ristić dodaje kako su: „Svi znaci pokazivali da između kneza Mihaila i njegove vlade nije bilo potpune saglasnosti o pitanju Šta da se radi, a jasno je da je to pitanje bilo najvažnije.” To se ilustruje i pismom koje mu je kao izaslaniku u Carigradu 18. juna 1862. uputio svojeručno Mihailo. U tom pismu ističe se Mihailovo mišljenje da su pogoršani odnosi sa Turskom toliko zapetljani da se čvor „neće dati odrešiti dokle se sa sabljom ne preseče”. On se sprema da to i učini, uprkos tome što ne nalazi potrebnog „odziva” u svojoj „najbližoj okolini”.49 Vidljivo, Ristić koristi prilike da notira neslaganja između kneza Mihaila i Garašanina na položaju predsednika vlade i ministra inostranih dela. Na konferenciji u Kanlidži Srbiju je predstavljao Ristić. Između ostalog, predložio je pregovaračima: „Pljačkanje je bilo uzajamno za vreme buna, pa ako se usvoji načelo nadoknađivanja, potrebno je da i to bude uzajamno”.50 Izlažući prosrpske stavove predstavnika

41 Isto, 47. 42 Isto, 79. 43 Isto, 80. 44 Isto, 92. 45 Isto, 95. 46 Isto, 96. 47 Isto, 102–103. 48 Isto, 105. 49 Isto, 123. 50 Isto, 134.

14

Francuske, isticao je da je stajao „na gledištu koje priliči garantu”. Dok za engleskog predstavnika kazuje da „sve što predlaže čini da osigura [turski] grad”. Francuski predstavnik biva pohvaljen zato što „traži i osiguranje [srpske] varoši”.51 Od velikog je interesa za ovu našu knjigu, u kojoj se mnoge stranice odnose na Garašaninove pozicije u Mihailovoj politici, kako po Ristiću, dok je „knez Mihailo još od početka sukoba” oko bombardovanja Beograda „bio rešen da zarati, ako ne bi dobio povoljno” rešenje „od konferencije” u Kanlidži. „Garašanin je sa drugim kolegama svojim, izuzimajući ministra unutrašnjih poslova, nalazio, da je miran ishod zapleta” za „Srbiju najprobitačniji”. Samo: „Ako bi se Knez rešio na rat, i on bi pristao, ali glasa, rekao je, za rat ne bi dao”.52 Znači, suprotno od kazivanja mnogih drugih istoričara, po Ristiću Garašanin i u ovoj situaciji ispada manje borben od Mihaila. Ristićev karakteristični zaključak je u rečima: „Knez Mihailo primi i morade primiti zaključenja konferencije, nu primi ih s dostojanstvom” protestvujući „protivu njih”. Da bi posvedočio što rečitije Mihailovu spremnost za rat, saopštio je u celini sadržaj „besede koju je” Mihailo „bio spremio za slučaj rata s Turskom”.53 U vezi sa instrukcijama koje je Ristić dobijao od Garašanina, da u njegovo ime sastavlja odgovore Porti, pri opovrgavanju navoda o agresivnim akcijama Srbije, Ristićevo zanimljivo rasuđivanje bilo je: „Taj zadatak” nije bilo teško sprovesti „jer Garašanin lak na peru” često mu je pisao tako da je bio dobro upoznat sa njegovim načinom pisanja. U tom kontekstu za Garašanina još nadovezuje: Bio je „dosta vešt dijalektičar, znao se u nevolji dobro i dovijati”.54 U vezi sa ratom Turske protiv Austrije 1866. godine zanimljivo je kako Ristić reaguje odgovorom: „Šta bi bilo od Srbije da je i ona ušla u borbu protiv Austrije?... Pruska bi i Srbiju ostavila njenoj sudbini, kao što je ostavila i mađarsku emigraciju, koja se sa njom bila vezala. Bog i zdravi razum srpski sačuvaše Srbiju od jedne opasne avanture”.55 Tu može samo da deluje čudno što i Ristić ne ukazuje na apsurdnost zamisli populističke nacionalističke opozicije da Srbija još pod sizerenstvom Turske zarati protiv Austrije kad ona pored prečanskih Srba nema nijednu teritoriju Srbije pod svojom vlašću. Zamršeni pregovori, tokom pogađanja oko ustupanja gradova srpskoj upravi, propraćeni Ristićevim dopisima, daju velikom delu ove druge knjige Spoljašnji odnošaji Srbije izgled memoara. Sam Ristić je napisao, kako je kao: „Pisac ovih uspomena [kurzivom istakao A. R.], koji je imao čast da prati kneza na” opisanim „sastancima” dao oduška svojim saznanjima i utiscima biranim rečima učesnika i poklonika.56 U kurtoaznom pismu zahvalnosti od 20. aprila 1867. kojim knez Mihailo Ristiću upućuje priznanje za učinjeno, nije bila fraza da je u ovom „srećno okončanom preduzeću” oko dobijanja gradova, on predstavljao za kneza „desnu ruku” pomoći.57 Citiranjem čuvenog nemačkog istoričara Rankea na kraju navedene knjige istakao je i najvažnije. Jer, i po Rankeovom nalazu, najveća „zasluga kneza Mihaila” u najvećoj tekovini dobijanja gradova, bila je konzekvenca toga „što je znao razlikovati prilike, pa samo dotle išao dokle su one dopuštale, a ne dalje”.58 Treća Ristićeva knjiga, napisana 1874. godine, štampana je tek posthumno, dve godine posle autorove smrti. U predgovoru je štampano da se trudio da bude objektivan „koliko god priroda ljudska dopušta”.59 Tek pišući prve stranice ove knjige, o Milanovoj vladavini, umesto na poslednjim stranicama prethodne knjige o Mihailovoj vlasti, notirao je iznenađujuću odluku kneza Mihaila da razvlasti Iliju Garašanina sa položaja predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. Lapidarno: „Sa Rusijom bili su odnošaji veoma poremećeni zbog toga što je knez 2. novembra 1867. godine bio zahvalio na službi starom Garašaninu, obznanivši da hoće da pozove mlađe snage na upravu zemlje, a vladu rusku nije ni izvestio o svojoj nameri”.60 Ni, na nekoliko kasnijih stranica, u nešto podrobnijem osvrtu na ovu smenu, Ristić, na žalost, ništa značajnije nije saopštio. Prešao je na slučaj Marinovića, koji je „posle odstupa Garašaninova ostao na svome zvaničnome položaju” mada je bio Garašaninov „prijatelj i politički jednomišljenik”. Kao zanimljivost iznosi: „Marinović koji je još pod Karađorđevićem, 1857. godine izišao bio iz stana francuskog konzula zato što se bio pobrkao sa konzulom francuskim Dezesarom, koji mu je u svojoj plahovitosti pokazao bio svoja vrata”.61 Samo kao političar koji je više bio na distanci nego u prisnim odnosima sa Garašaninom, Ristić je tu dodao, možda maliciozno: Garašanin je „rado manevrisao prema Rusima kao ratoborni državnik, jer je znao da se taj

51 Isto, 135. 52 Isto, 140. 53 Isto, 159–165. 54 Isto, 236–237. 55 Isto, 422. 56 Isto, 589. 57 Isto, 598. 58 Isto, 599. 59 Isto, III, VII. 60 Isto, 3. 61 Isto, 9.

15

pravac u azijskom departmanu 1867. godine dopadao”.62 Od interesa još može biti u ovom kontekstu Ristićevo mišljenje o nedokazanom da je „slavni začetnik ubistva kneza Mihaila” bio na Svetoandrejskoj skupštini razvlašćeni knez Aleksandar Karađorđević koji je boravio u izgnanstvu u Mađarskoj.63 Interesantno je kako Ristić odnose Austrije sa Srbijom posle ustanovljenja dvojne Austro-Ugarske Monarhije smatra izmenjenim utoliko što se regulisanje tih odnosa prepušta Mađarima. On je u tom rezonovanju kategoričan, iako to nije postalo tako kategorički razgraničeno. Ristić: „Kako se austrijska monarhija rastavila, nemačko-madžarsko dvojstvo (dualizam) između dveju vlada, bečke i peštanske, bude uglavnom sporazum, da se pogranične srpske i rumunske zemlje ostave više brizi ugarske vlade. U to ime i poslat je u Srbiju Madžar (Kalaj) za austro-ugarskog agenta [konzula]. Na Srbiju je ugarska vlada obraćala najveću svoju pažnju zbog živahnog elementa srpskog, koji obitava Južnu Ugarsku”.64 Ali i Ristić navodi austrijske vojne krugove kao protivnik dualizma zbog, po njima, prevelikih ingerencija Mađarske. Oni su suprotno Mađarima bili za jačanje slovenskog elementa, pripremajući priključenje Bosne i Hercegovine Monarhiji. Samo je Mađarska kombinacija za pridobijanje Srbije ponudom o pomoći za prisajedinjenje bar većeg dela bosansko-hercegovačke teritorije Srbiji, ostala još u igri. Zato se za vreme vladavine Namesništva Ristiću naknadno nametnula potreba da rekonstruiše Mihailove i Andrašijeve razgovore u Ivanki; što nije ranije učinio u knjizi o razdoblju Mihailove vladavine. Naveo je kako je Andraši rekao Mihailu da je svojevremeno odbio Napoleonovu ponudu za priključenje Bosne i Hercegovine Habsburškoj Monarhiji. Ristić: Andraši je „pričao” knezu Mihailu u Ivanki „kako je na sastanku u Salcburgu ispovedio caru Napoleonu da je ugarska lađa tako puna [Slovenima, Srbima] da joj samo još jedan teret treba – pa da potone. Te iste reči ponovio je grof Andraši i meni, kad sam, u naročitoj misiji putovao zapadnim kabinetima u početku 1868.” „Ugarski ministar udarao je pred knezom Mihailom jako na Rusiju, naročito povodom putovanja austrougarskih Slovena na moskovsku etnografsku izložbu, koja je toga leta (1867) držana, i nije krio strah koji mu je tadašnja slavenofilska politika ruske vlade zadavala. Sve što je Andraši od kneza Mihaila tražio svodilo se na to da se Srbija suzdrži od razdražljivog uticaja na ugarske Srbe, i da ih... odvraća od neprijateljskog odupiranja ugarskoj vladi”65 Po ovde izloženom osvrtu: „Dve godine trajali su” odnosi „ove vrste između Srbije i Ugarske”.66 Srbi su počeli verovati da uz mađarsku pomoć mogu izdejstvovati mirnodopsku predaju Bosne i Hercegovine od strane Porte Srbiji. Prema Ristićevom rasuđivanju: „Dobivši gradove bez svake neposredne žrtve, bez krvi i novaca, mi smo se već bili počeli navikavati na lake tekovine. Uobraženje ljudsko prelazi brzo sve prepreke, a želje ljudske još brže rastu.” Mnogi „od nas” počeli su „smatrati dobitak Bosne i Hercegovine pod srpsku administraciju kao samo pitanje vremena. Prelaz” je izgledao „prirodan i logičan: za gradovima dolazi Srbiji Bosna i Hercegovina makar i sa suverenstvom Portinim, pa posle i konačno oslobođenje i ujedinjenje srpskog plemena. Takve su želje među Srbima obične”67 U tom smislu doslovno se navode reči predloga koji je Kalaj „pod jesen 1870.” po povratku sa boravka u Mađarskoj u ime Andrašija predložio Namesništvu. Za razliku od mišljenja mnogih drugih srpskih istoričara, Ristić kao istoričar kazuje: „Nema sumnje da je grof Andraši prema nama iskreno mislio sa svojim predlogom” i u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. „On je, uopšte, poznat kao državnik iskren i istinit. Od državnika jednog” doduše ne može se očekivati a kamo li „zahtevati da svoje misli i namere svakome potpuno iskaže, ali ako, uopšte, ima državnika kojima se u” spoljnim poslovima „može potpuno na reč verovati, takvu veru neposredno zaslužuje Andraši. On je čovek pun razuma, dosta stalan, jasan u svojim pogledima i pravcima, i pravi Madžarski kavaler i s dobre i rđave strane. On tera to kavalerstvo do afektacije”.68 U daljem razlaganju svojih misli, Ristić razmatra i nepovoljne posledice usvajanja mađarske ponude za neutralnost u slučaju rata mrske Habsburške Monarhije sa voljenom Rusijom. Jer, i po toj ponudi „sav deo Bosne i Hercegovine do Vrbasa i Neretve, tj. do Banjaluke i Mostara, a to je treći deo ovih zemalja srpskih” trebalo bi da pripadne Austro-Ugarskoj. Zato sa olakšanjem konstatuje da je dobro što je „nemačko-francuski rat” učinio da „nas oslobodi od svake diskusije oko predloga Andrašijeva, pa i od same brige da na nj dajemo ma kakva odgovora”.69 Veći interes, vremenom, opet su nametnuli srpsko-ruski odnosi. Instruktivnim Ristićevim rečima: „Već je bila i treća godina Namesništva... a naši” odnosi „sa Rusijom bili su isto onako hladni kao što su zaostali iza kneza

62 Isto, 10. 63 Isto, 23. 64 Isto, 119–120. 65 Isto, 135. 66 Isto, 137. 67 Isto, 140. 68 Isto, 143–144. 69 Isto, 145–146.

16

Mihaila. Uzalud su prolazili pokušaji” koje je Namesništvo činilo „da ih ispravimo”. Omeo ih je „u Beogradu Šiškin, a u Petrogradu Stremoukov, direktor Azijskog departamenta. Malo neobično zvuči kad se kaže da smetaju dobrim” odnosima „oni koji su po prirodi svoga položaja pozvani da ih održavaju. Nu tako je bilo u stvari. I jedan i drugi imali su svojih” razloga „da tako rade. Šiškin je bio” uspostavio „sa Garašaninom” takve „prijateljske, lične” odnose „da je srpskoga ministra i okumio bio. On je bio uverio Stremoukova, a ovaj kneza Gorčakova, da je Garašanin najveći ruski prijatelj u Srbiji, i da je on jedini kadar da u Srbiji” vodi „poslove u duhu ruske politike”.70 Po očito neobjektivnom Ristićevom rasuđivanju, od preuveličanog značaja bila je surevnjivost između ruskog poslanika u Carigradu Ignjatijeva i Stremoukova. Ignjatijev je u svima „pitanjima bio i uviđavniji i naklonitiji” a što je Stremoukovu „bilo dovoljno da nam samo za to smeta što vidi da nas Ignjatijev potpomaže... Ignjatijev je [bio] čovek gibak, on već po svome karakteru nije mogao otpomagati naše odnose, a još može da ih prekida, dok je Stremoukov samo pred svojim” pretpostavljenima bio „gibak, a prema svakom drugom krut do surovosti”.71 Raščlanjujući tako subjektivno karakterne osobine protivnika politike koju je predstavljao on lično, a još više Blaznavac, Ristićeva kazivanja o razlozima nemogućih odnosa sa Rusijom u vreme Namesništva, pa i u većem delu Milanove vlasti, ne mogu se smatrati verodostojnim. Već iz rečenica koje slede toj ispovesti, a kojima i po njemu proizlazi da su Rusi zamerali dobre saradničke odnose sa prononsiranim austrofilom Blaznavcem – proističe potreba kritičkog ocenjivanja ovih ličnih podsticaja nesporazuma, zapravo neslaganja, u srpsko-ruskim, rusko-srpskim odnosima tih godina. Što se potvrđuje i neobjektivnim nastavkom Ristićevih kazivanja o sugestiji Stremoukova da knez Milan ide na poklonjenje ruskom caru u Livadiju. Pogoršanje odnosa sa Austro-Ugarskom zbog Milanovog puta u Livadiju na sastanak sa ruskim carem, Ristić je prokomentarisao naravoučenijem: „Istorija” odnosa „Namesništva prema Rusiji i Austro-Ugarskoj pokazala je još jednom da Srbija ne može u isto vreme biti” u dobrim odnosima „s jednom i drugom od ovih dveju država. Surevnjivost njihova” iziskivala je „isključivost od naše strane”. Dok „smo bili dobro sa Austro-Ugarskom Rusija je od nas zazirala uprkos našem najvećem” naporu „da se i s njom stavimo na dobru nogu, a kad smo mi, posle dužeg vremena, uspeli da i to učinimo, Austro-Ugarska nam je postala javni neprijatelj! I danas, kad su se ove dve Sile približile, kad je Franjo Josif u Petrogradu sjajno i demonstrativno primljen bio, mi bi se prevarili, ako bismo i za trenutak pomislili, da su izmenjeni uslovi pod kojima mi možemo s njima biti u dobrim odnosima” Iako se i u ovde navedenim tvrdnjama ogleda večita težnja da se krivica za neprilike prebaci na drugoga, austrofilstvo prvog namesnika Blaznavca bilo je toliko izrazito da je moralo izazvati negodovanja predstavnika Rusije. Da to Ristić nije uvažio kao istoričar pri izlaganju tokova navedenih neslaganja može se razumeti objašnjenjem da je kao političar, u ulozi drugog namesnika, bio saglasan sa politikom koju je zastupao i oličavao Blaznavac. Od interesa je i kako Ristić u ovoj diplomatskoj istoriji komentariše nediplomatsko pisanje srpskih novina protiv sizerena Turske. Po Ristiću: „Novine naše pisale su o Turskoj bez svakih obzira. U napadanju se odlikovao Vidovdan koji” je služio „interesima madžarskim, pa da bi odvratio pažnju Srbije od madžarskog trvenja” u Vojvodini „on se razbacivao napadima na Tursku. Više puta bili su ovi napadi predmet žalbe od strane Portine, nu vlada, mada je osuđivala izazivački govor madžarskog organa, nije ništa protivu njega preduzimala, da ne bi navikavala Portu da se meša u naše unutrašnje poslove.”72 Mada je pri jednom pominjanju Ristić napomenuo da Stara Srbija iziskuje da bude definisana teritorijom na kojoj se prostire, u poglavlju Rad na polju prosvete i crkve... naročito u Staroj Srbiji ni on to nije učinio. Ali, karakteristično, među mnogim mestima Stare Srbije, u kojima su „za pet godina uprave Namesništva” osnovane srpske škole on tu navodi: Bitolj, Gostivar, Veles, Vranje, Leskovac, Kumanovo, Niš, Ohrid, Pirot, Skoplje...73 Da bi nejasnoća bila razgovetnija, navodimo i zaključak: „Pre 1868. godine ako je u Staroj Srbiji” i postojala neka škola „učitelji su bili većinom Bugari, koji su srpsku decu učili bugarski tako da se očevidno gubio srpski element. Od 1868. godine pa do sada gotovo su svi bugarski učitelji zamenjeni srpskim učiteljima i učiteljicama, koje je poslao Odbor ustanovljen Namesništvom... Danas je” cela „Stara Srbija, bar na svima važnijim tačkama pokrivena srpskim školama”.74 Kao političar Ristić je poslednje stranice ove knjige posvetio daljim planovima za mirnodopsko priključenje Srbiji „Bosne, Hercegovine i Stare Srbije” pod sizerenstvom Turske. Zaustavivši se na karakteristici 1870.

70 Isto, 202. 71 Isto, 203–204. 72 Isto, 260. 73 Isto, 281–284. 74 Isto, 285.

17

postavljenog „srpskog zastupnika u Carigradu” Filipa Hristića, slikovito je opisao da se znalo kako će se snalaziti na novoj, diplomatskoj dužnosti. Bio je „gibak i gladak, dovoljno da se može savijati, a nije mu teško ni prijateljiti se sa raznim naravima i karakterima, kad nađe da mu je to od potrebe da čini... Austrijske smutnje oko Beča preko generala Vagnera” trebalo je da budu „polazna tačka radnje novog srpskog zastupnika u Carigradu, a stanje Bosne i Hercegovine imalo” je da da „razloge kojima bi se branila i dokazivala korist za otomansko carstvo iz” ove „kombinacije”75 Sledi nabrajanje koristi „trojake vrste: 1. u finansijskom pogledu” [oslobodivši se od finansijskih troškova upravne vlasti] „2. u pogledu vojnom” povlačeći vojne snage u ugarske pokrajine Otomanskog carstva; „3. u političkom pogledu” pošto bi „amputacijom na jednom svom nezdravom delu” spasla „celo telo”.76 Za kombinaciju sa Bosnom i Hercegovinom bio je navodno pridobijen i predstavnik Engleske, ali su se na iznenađenje mnogih kao protivnici izjašnjavali predstavnici Rusije, general Ignjatijev, knez Gorčakov... Rekonstrukciju ove kombinacije sa Bosnom i Hercegovinom Ristić je u velikoj meri izvršio kao politički učesnik. Učešće u događajima nametnulo je preovladavanje subjektivnosti političara na račun objektivnosti istoričara i u nekim drugim delovima ove istorije. Što se ona završava godinom okončanja Namesništva, čiji je najistaknutiji član bio ako ne po hijerarhijskom redosledu (prvi namesnik bio je Blaznavac) onda po obrazovanju, daru snalaženja, mestu u istoriji, argument je za ubrajanje ove značajne istorije i u memoare, memoarske spise. Ristićeva Diplomatska istorija, u dve knjige, štampana 1896, obuhvata godine ratova „za oslobođenje i nezavisnost 1875–1878”. Uspehe i neuspehe Ristić je tu vezivao preterano za ličnost, a ne za okolnosti koje uslovljavaju nemoć i vanredno sposobnih pojedinaca. Porta je tada uvela praksu da svaki ustupak potčinjenima povezuje sa odlaskom sultanu na podvorenje. Iako suviše uopšteno, po Ristiću: „Najteže su se odazivali [toj] Portinoj želji srpski vladari od 1858. godine. Više poziva Portinih u ovom pogledu ostali su besplodni, dok oslobođenje srpskih gradova nije odvelo kneza Mihaila u Carigrad, 1867.” Sledstveno: „Bilo je postalo tvrdo predanje srpske politike da svaki takav put, koji očevidno podiže ugled i kredit Sultanu, veže za po koju veću tekovinu.” Tako se postupalo sve do 1874. kad se od tog manevrisanja „odustalo”.77 Ristić prebacuje krivicu na predsednika vlade, u 1874. godini što se dao prevariti od Porte da će putovanjem kneza Milana na dodvorenje Sultanu izdejstvovati traženu železničku vezu. Što je tu grešku počinio i Jovan Marinović, verujući u obećanja o predaji Malog Zvornika, ne upisuje se u greh Marinovićev, jer je i po Ristiću, Marinović „bio iskusan i vešt političar”. Tu je kombinacija sa Malim Zvornikom bila neuspešna zbog tvrdoglavosti velikog vezira Husein Avin-paše, koji je ponavljao da dok je on na vezirskom položaju, Mali Zvornik neće se prepustiti Srbiji.78 Ristićeva rezonovanja iskazuju se u ovoj knjizi pretežno preuveličanjem uticaja Zapada ili Istoka, pored karakterističnih crta učesnika. Tako se ističu „iznenadne eksplozije” koje prerastaju čak u ratove, u srpskim delovima Balkana 1875. Da to nisu bile „iznenadne eksplozije” proizlazi već iz sledećih kazivanja o neostvarenim verbalnim reformama u Turskoj posle Krimskog rata. Ristić: „Pošto su Velike Sile potpisnice” garantovale „opstanak Turske, izdao je sultan Abdul-Medžid 10. februara 1856. ferman, kojim je hrišćanima stavio u izgled poboljšanja njihovog stanja. Ferman potvrđuje povlastice hrišćanskih crkava, izjednačava sve vere u državi, otvara ispovednicima sviju vera pristup u državna zvanja, govori o školama, obećava hrišćanima svetsko sudstvo nezavisno od onoga koje propisuje koran, govori o popravkama u organizaciji oblasnoj, u poreskoj sistemi, u trgovini, saobraćaju i uopšte obećava reforme svake vrste. I Kongres je primio k znanju ovaj ferman (čl. 9. Pariskog ugovora) kao dragovoljan akt uverenja volje Sultanove, ne zadržavši Silama potpisnicama Pariskog Mira ni najmanje pravo kontrole. Sile su izjavile da saopštenje fermana ni u kom slučaju njima ne daje pravo da se bilo zajednički, bilo posebice, umešaju u odnose „Sultanove prema njegovim podanicima, ili u unutrašnju upravu njegova carstva”.79 Ristićevim opisom posebno je istaknut značaj intervencije Trojecarskog saveza, Austro-Ugarske, Nemačke i Rusije, putem čuvene Andrašijeve note u novembru 1875. godine. Nota je predata Porti početkom januara 1876. Ristić: „Andrašijeva nota podsećala je na sve korake koje su Evropske Sile sa svoje strane činile da se mir na Balkanskom Poluostrvu brzo povrati, izbegavajući i samu prividnost da se mešaju Turskoj u unutrašnje poslove; nota je pominjala iradu i ferman od oktobra i decembra 1875, ali ih je i svodila na njihovo pravo značenje kao akte lišene garantije da će biti i ostvarena obećanja koja sadrže ovi dokumenti. Nota je navodila sve opravdane žalbe hrišćanskih stanovnika Bosne i Hercegovine, sve poznate njihove patnje”.80 Od interesa je i Ristićev zaključak u ovoj, prehvaljenoj, noti. Kazuje: „Ovaj je dokumenat značajan, on izlazi

75 Isto, 312–313. 76 Isto, 313–315. 77 J. Ristić, Diplomatska Istorija, I, Beograd 1896, 10–11. 78 Isto, 11. 79 Isto, 14–15. 80 Isto, 69–70.

18

iz oblika i tona običnih diplomatskih nota; ne ostaje na površini, no ulazi duboko u suštinu stvari. Pa da udari pečat na ozbiljnost svoga tona, nota naglašuje da pokret preti da obuzme ceo Istok. Da bi Evropske Sile sa uspehom mogle posredovati kod Hrišćana, koji su ispunjeni nepoverenjem prema Otomanskoj Porti, one bi morale imati mogućnosti da se pozovu na jasne i nesumnjive projekte reforama, za čije bi izvršenje Porta morala prema Silama uzeti određenu obavezu”.81 Portin odgovor sastojao se kao obično u obećanjima bez dela. Ustanak se rasplamsao, i po Ristićevoj oceni, otpuštena Kaljevićeva vlada je „podupirala ustanak u Bosni i Hercegovini velikim državnim žrtvama. Naročito se u Bosnu slalo oružje sa municijom i sa znatnim sumama u novcu”.82 Kada je, 24. aprila 1876, promenjena nedovoljno odlučna Kaljevićeva vlada akcionom vladom Stevče Mihailovića i Jovana Ristića, ističe Ristić „prvi zadatak” nove vlade obavljen je sporazumom sa Crnom Gorom „o zajedničkoj oružanoj akciji” protiv Turske. Drugih sporazuma za rat nije bilo. Savez sa Rumunijom iz vremena Mihailove vladavine pokazao se nedelotvornim. Bio je u stvari već pri ugovaranju i prema odgovarajućim Ristićevim rečima „platonske vrednosti”. Jer: „Njime je [u Rumuniji] J. Bratijano smerao da potkrepi svoje pretenzije na Erdelj, a knez Mihailo, ograđujući se od pretenzija koje bi ga mogle” odvesti „sa Istočnog zemljišta izbegavao je da primi na sebe makakvu” akcionu „obavezu. Ugovor je bio bez vrednosti za događaje koji behu na pragu.” [A ne, prema vrednovanju mnogih drugih istoričara, kao neostvarljivi učinak Prvog balkanskog saveza – A. R.]. Jer, već „raspoloženja u Rumuniji, kako u vladi tako i u narodu, ne behu ni za kakvu oružanu akciju”. U vezi sa ugovorom sa Grčkom, što se tiče navodnog „Prvog balkanskog saveza”, Ristić je istog mišljenja. Jer: „Ne beše izgleda ni za vojnu družbu sa Kraljevinom Grčkom. Ona je najpre izbegavala da prizna”, a potom je i „odrekla važnost ugovoru zaključenom između Grčke i Srbije 1867. godine”. Iako dodaje Ristić, konzekventno i nekonzekventno: „Naravno, da je njeno tumačenje bilo daleko od svake međunarodne pravilnosti, ali gde su sredstva da se ona nagna na vršenje svojih obaveza?”83 U celini od Ristića ovde štampane predstavke Srbije Garantnim Silama, Porti, velikom veziru, pokazuju kako je rat 1866. opravdavan turskim uzročnicima: bunama naroda Bosne i Hercegovine usled pretrpljenih gonjenja i nepravdi, gomilanjem i upadima turske vojske na graničnim prelazima Srbije, neuslišenim predlogom da se Bosna prepusti srpskoj autonomnoj upravi, i dalje pod sizerenstvom Turske. Skrivene pobude koje proizlaze iz potrebe skretanja pažnje sa unutrašnjih problema (vidljivih u demonstracijama Kragujevčana pod crvenim barjakom) na spoljnopolitičke probleme ratovanja, Ristić, naravno, ne spominje. U izobilju štampani izvorni dokumenti o ratu, primirju i miru omogućuju upoznavanje sa događajima i bez posebnih komentara, tako da ova Ristićeva knjiga može, takođe, biti ocenjivana, korišćena, razmatrana i kao građa. Njena dokumentovanost potvrđuje bogatstvo znanja o izloženim događajima, sticajem političkog učešća u tim događajima, kao i sticajem njegovog istoričarskog istraživačkog rada. Druga knjiga ove diplomatske istorije počinje sa izborom izaslanika srpske vlade ruskoj vladi radi izviđanja osnove na kojoj „bi se Srbija pridružila Rusiji, ako bi ona ušla u rat protiv Turske”. Zanimljivo je kako Ristić tvrdi da je kod ovog naimenovanja „srpska vlada morala pristati” na sugestiju kneza Gorčakova da njen izaslanik bude Jovan Marinović. On je prihvatio „misiju iako nije delio vladine poglede na događaje”.84 Od interesa je i kako pri osvrtu na preuranjeni rat, Ristić potvrđuje da je 1876. „Srbija bila primorana da [ga] objavi Turskoj”; bez obzira na neulazak Rusije u rat. Tom se procenom Marinović već ne bi složio, kao načelni, konzervativni, protivnik srpske vlade. Zato navodimo opširan osvrt na njegovo držanje u Petrogradu. Po Ristiću: Marinović je bio „poverenik” srpske vlade „osobene vrste. Iako nije, ni u kom pogledu, pa ni u pogledu na rat, delio misli liberalne vlade, od koje je ovu misiju protivu njene volje primio, on ju je ipak primio – sigurno ne u nameri da joj bude revnostan tumač, a svakojako bio joj je rđav advokat. Nije prošlo ni nekoliko dana po njegovom dolasku u Petrograd, on joj telegrafiše: ‘Car i Vlada čitaše sva moja uputstva!’ On je sva svoja uputstva podneo Caru i Vladi na pročitanje – protivu svakog običaja u sličnim međunarodnim poslovima. Ovde je to smelo u toliko manje biti, što se u uputstvima predviđaju razne eventualnosti, pa je njegovoj oceni ostavljeno bilo koju će Ruskoj vladi više preporučivati da usvoji.” Dok je: „Poverenik Srpske Vlade osuđivao gorko svoje vlastodršce zbog ulaska u prvi rat uopšte, pa i nove njene namere za rat; šta više, on je govorio otvoreno i protiv ratobornih raspoloženja na koja je nailazio u zvaničnim ruskim krugovima, a kad je to počeo činiti i po stranim Poslanstvima nije moglo proći a da i sam Car ne dozna za taj postupak, pa mu je toliko zamerio da je preporučio Kancelaru da ga pozove da” napusti „Petrograd, i Knez Gorčakov ga pozove da se odmah vrati u Srbiju, gde je, rekao mu je, neizostavno potreban, ma da se nikakva potreba za njim nije u Srbiji osetila, jer niti je on tada zauzimao takav položaj, niti je, kao

81 Isto, 71–72. 82 Isto, 83. 83 Isto, 86–87. 84 Isto, II, 2–3.

19

protivnik preduzimanog, bio ma za šta pitan. I on naglo ostavi rusku prestonicu, da se ne bi izložio kakvim nepovoljnostima. Milosav Protić, drugi (finansijski) poverenik Srpske Vlade, njoj je javio da je za malo ostalo što Marinović nije bio policijom uklonjen, a to je u Rusiji moglo da bude.”85 Zanimljivo je kako u vezi sa sastankom austrijskog i ruskog cara, Franca Jozefa i Aleksandra II, Ristić kaže: „Njihov dogovor” još „stoji pokriven velikom misterijom. Verziju, da je onda ugovorena austrijska okupacija Bosne i Hercegovine, onako kako je na Berlinskom kongresu rešena, ne potvrđuje ništa što se u tom pogledu moglo do tada doznati. Verovatno je, kao što” postoji „verzija, da je Rusija” umirivala „Austriju, da neće pustiti Srbiju i Crnu Goru da zauzmu ove krajeve. Priča da je to rešenje poznato bilo i pre objave našega rata čista je besmislica prosto po tome što se sastanak u Rajhštatu dogodio u mesecu julu, a naš je rat objavljen 18. juna. Zbog toga nema smisla ni onaj navod da je Engleski Generalni Konzul Longvort, vrativši se iz Londona sa odsustva, tvrdio da će Austro-Ugarska zauzeti Bosnu ako Srbija uđe u rat, jer je i taj govor bio pre sastanka u Rajhštatu, a Longvort je bio poznat kao turkofil, koji je govorio u svome pravcu, da Srbiju uzdrži od pokreta”.86 Od velikog je interesa kako prilikom preporuke Rusije da Srbija ne uđe prerano u rat, dok Rusija ne pređe Dunav, Ristić kazuje kako je kancelaru Gorčakovu rekao: „Mi smo se svagda trudili da se prilagođavamo savetima Carske Vlade, a što to nije bilo i prilikom poslednjega rata to je stoga što nam Carska volja nije bila dovoljno protumačena.” Na primedbu da je ruski konzul u Beogradu Karcov dobio striktna uputstva u tom pogledu, Ristić je odvratio: „On je držao dvoznačan govor (langage à double sens).”87 Nije bez interesa i suviše velika obazrivost prvaka liberala, ministra pravde Jevrema Grujića, da se preuranjeno ne uđe u rat i ovog puta, što Ristić notira i komentariše rečima: Grujić „je bio vrlo važan i koristan član Vlade, i kao dobar pravnik i kao vredan radnik, bio je mudar i obazriv, ali je njegova smotrenost išla do plašljivosti, zbog koje je on u odluke vladine često unosio oklevanje i neodlučnost. On se bojao da se ruska vojska ne povrati preko Dunava, pa da nas ne ostavi same zavađene sa Turcima, kao što je za vreme Krimskoga rata bila daleko otišla od Dunava”.88 Posle podrobnog opisa bitaka u drugom ratu protiv Turaka, slede mučni pregovori zbog prevelikih bugarskih pretenzija. U pregovorima sa srpskim predstavnicima, ruski „punomoćenici”, general Ignjatijev i Nelidov, smatrani su prema Ristićevom opisu bugarofilima. Za Ignjatijeva (čije je prosrpsko držanje više puta isticano u ovoj situaciji) kazuje da je „bio poznat kao član slavenofilske stranke, koja je bila naklonjena Bugarima bez rezerve, pa i na štetu Srba”. Ništa manje Nelidov, kao „moćan protivnik naš, koji i sada našoj stvari mnogo škodi”.89 U osvojene krajeve Stare Srbije ubrajaju se navedena mesta, ali naknadno se primećuje da Rusija hoće da „osigura” Bugarskoj „i onaj deo Stare Srbije koji je zbog brzog primirja ostao neosvojen”. Od interesa je kako kazuje Ristić da je „po njegovoj molbi” general Černjajev napisao u Ruskom Miru članak u prilog Srbije, kao i „čuveni istorik i iskreni prijatelj Srpstva Majkov u Novom Vremenu od 1. i 2. marta o granicama Stare Srbije, koji je veliku senzaciju u velikim krugovima proizveo”. Gnev je izazvalo najpre to što predstavnici Austrije, države od 30 miliona stanovnika, smatraju da je „Srbija koja ni puna dva miliona nema, za opstanak” njihove države „opasna”. Zatim što: „Slavenofili po većoj časti” smatraju „da nema Stare Srbije, već da je sve to Bugarska”.90 Prepiska sa knezom Milanom i vladom, pisma Bizmarku, Andrašiju, memoar Berlinskom kongresu, zahtevi i priznanja za ravnopravnost Jevreja, ispunjuju veliki deo ove knjige i čine je, kao i prvu knjigu knjigom građe, a ne samo knjigom rasuđivanja o spoljnopolitičkim odnosima Srbije, pretežno sa Rusijom i Austro-Ugarskom. Prema razgovoru sa predstavnicima Rusije, koji prepuštaju Srbiju austrougarskoj dobronamernosti, dalju pažnju privlači Stara Srbija zbog nedefinisanosti njezinog prostranstva. Na jednom mestu zabeleženo je da je San-Stefanski mir dao celu Staru Srbiju Bugarskoj.91

Kraj knjige, ispunjen dokumentima o sticanju državne i crkvene nezavisnosti, pored još nekih manje važnih

akata, ostavlja utisak zadovoljstva sa onim što je Srbija dobila na Berlinskom kongresu sticanjem državne

nezavisnosti uz teritorijalno proširenje državnih granica. Zbog odluke Kongresa da Bosnu-Hercegovinu

anektira Austro-Ugarska, bar u ovom zaključku ne izražava se nezadovoljstvo i žalost kao u knjigama mnogih

istoričara. Istoričara kojima je lako kritikovati sa položaja koje je Ristić, dok se borio za izboreno, mogao

samo priželjkivati.

85 Isto, 16–17. 86 Isto, 25–26. 87 Isto, 40. 88 Isto, 64. 89 Isto, 121. 90 Isto, 13–125. 91 Isto, 214.

21

STOJAN NOVAKOVIĆ 1842–1915.

Stojan Novaković

Prvi polihistorik među srpskim istoričarima Stojan Novaković i u spisima o unutrašnjoj politici dotiče probleme spoljne politike. Njegova knjiga Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903. navodi na kontroverzije kojima i on podleže u sklopu razmatranja krivice za Srpsko-bugarski rat 1885. godine. Iako mahom ponavlja u većini svojih radova verziju kralja Milana da je do rata došlo krivicom Bugarske usled njenog nasilnog pripajanja Istočne Rumelije, čime je prekršena odredba Berlinskog kongresa o ravnoteži snaga balkanskih država, pretežno Srbije i Bugarske – on se u ovoj knjizi zadržava na problemima izazvanim neustavnom vladavinom vladara u Srbiji. Tako dovodi u sumnju verodostojnost nalaza o primarnoj krivici Bugarske za ovaj srpsko-bugarski rat. Tu piše: „U jesen 1885. pod punom strujom autokratskih prohteva [kurzivom istakao A. R.] kralja Milana objavi se i rat Bugarskoj.” Zato je i značajno, po Novakoviću, da su tadašnji vodeći srpski političari, Ristić, Piroćanac... predložili srpskom vladaru „promenu Ustava na liberalnijoj osnovi, kao jedan od postupaka kojima bi se Srbija imala i mogla” uzvisiti „iznad Bugarske”.1 Istog smera je rečenica kojom se ističe da je i sam autor tog isticanja „Stojan Novaković, još 1878–1879. posle Berlinskog Mira pomišljao da Srbiji treba dati evropski ustav namesto namesničkog ustava od 1869. i da zemlju u svemu treba urediti po evropskim modelima”.2 Raščlanjavanju pojmova doprinose i objašnjenja kojima se kazuje da je 1896. godine: „Otpuštanje kabineta Stojana Novakovića imalo da se predstavi kao satisfakcija Austriji za poznato držanje u svetkovanju hiljadugodišnjega spomena o dolasku Mađara u Evropu.”3 Slobodan Jovanović će kritički razmatrati odluku Novakovićeve vlade da Srbija ne bude zastupljena na toj proslavi zbog srpske zastave u povorci mađarskih slavljenika. Po mnogome i mnogima krut političar i doktrinirani istoričar, Novaković je, u međudržavnim odnosima, najčešće isticao prednosti diplomatije. U prepisci sa Valtazarom Bogišićem, u pismu od 11. februara 1875. u vezi sa vladom u kojoj je Novaković zauzimao položaj ministra prosvete, napomenuo je da je na čelu te vlade Aćim Čupić bio „čovek sa malo diplomatskog znanja”.4 Ta vlada, na štetu međudržavnih odnosa Srbije, nije umela da stekne poverenje Trojecarskog saveza. Za našu raspravu primerena je i primedba istoričara Branislava M. Nedeljkovića, u svojstvu priređivača prepiske Stojana Novakovića i Valtazara Bogišića, da je prvi preuranjeni nacionalnooslobodilački rat Srbije

1 Stojan Novaković, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903, Beograd 1912, 22–23. 2 Isto, 169–170. 3 Isto, 193. 4 Branislav M. Nedeljković, Prepiska Stojana Novakovića i Valtazara Bogišića, Beograd 1968, 77.

22

protiv Turske 1876, pod dejstvom opšteg nacionalističkog zanosa, Bogišić priželjkivao i zagovarao. Po Nedeljkoviću: „Kao svi naši nacionalisti toga vremena, nije ni Bogišić realno ocenjivao događaje, niti odnos snaga” ratom obuhvaćenih. Pismom od 30. januara 1877. Novaković je potvrdio kako je: „Rat, mehanđije i trgovce poslužio dobro, [dok] oglobljenog činovnika i seljaka je iscedio do kosti.” A u vezi sa San-Stefanskim ugovorom, Nedeljković je dodao kako je „taj imperijalistički ugovor postao vjeruju velikobugarske politike XIX i XX veka”.5 Dalje, u vezi sa listom Slovinec [treba Slovinac!], koji je izlazio u Dubrovniku od 1878. do 1884, Nedeljkovićeva dopuna glasi: „Pokrenut od Mede Pucića i njegovih prijatelja, on je delao na jedinstvu Srba i Hrvata, ali zbog svog nacionalnog i liberalno-političkog pravca izazvao kampanju klerikalnih proaustrijskih krugova u Dalmaciji, te je prestao da izlazi 1884.” Iz ove prepiske za našu temu o spoljnoj politici velikih i malih država, treba citirati Bogišićeve reči (u pismu upućenom iz Pariza Novakoviću 12. jula 1904): Sve su to pitanja ,,de circonstance et de puissance”.6 Teško narodu kada tu istinu njegovi vodeći političari, kao i političarima uslužni intelektualci, izgube iz vida. S obzirom na temu, nije suvišno citirati ni reči Valtazara Bogišića na račun Akademije nauka zbog neadekvatnog dejstva na politiku i političare. Aludirajući na neštampanje njegovih dokumenata iz ruskih arhiva, on iznosi: „Ja do nedavno mišljah da u mladoj državi, kao što je Srbija, gde je politikanstvo već svakome dozlogrdilo, da će bar u mladoj Akademiji Nauka, čista nauka naći sigurno utočište pred pozvanim i nepozvanim političarima”. Iz ove knjige nije na odmet pomenuti Novakovićevu uvodnu rečenicu, u vezi sa proslavom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka 1904. godine, u kojoj se ističe „buđenje jugoslovenskog nacionalizma”.7 Zato se nameće misao kako na dvestogodišnjici tog Ustanka 2004. godine, posle svega što se desilo na razvalinama Jugoslavije – to „buđenje jugoslovenskog nacionalizma” neće biti ni spomenuto. Zatomio ga je i nadživeo prvobitni nacionalizam svakog od jugoslovenskih naroda, posebno u večitoj borbi za opstanak ili za primat. U Novakovićevoj obimnoj knjizi iz 1906. godine, Balkanska politika i istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886–1905, sastavljenoj od ranijih, štampanih i neštampanih članaka, ističe se nacionalizam; pretežno u pogubnom smislu, u kontekstu neprevaziđenih međusobnih sukoba naroda Balkana. Naravno, opet bez veze sa Načertanijem. Tako Novaković tu piše: „Kad je Vuk udešavao srpski pravopis, mislilo se više na potrebu da se srpski jezik u pismu s mesta može razlikovati od ruskog. U Beču se takav pravac rado gledao; Srbima, pak, koji nimalo nisu mrzili Ruse, bio je on drag po svome nacionalizmu, što na vidik jasno iznosi svakome Srbinu drage osobine srpstva. Na kraju krajeva izašlo je da se Beč baš nije imao čemu radovati. Ali sad iste ove pravopisne odlike služe u balkanskim nacionalnim borbama drugome jednom zadatku, razlikovanju od bugarskoga... U tom separatističkom pokretu danas Srbima Vukova reforma, a Bugarima njihovi jusovi i jerovi služe kao obeležja, naročito u Makedoniji. Velike teorijske misli o jedinstvu Slovena bile su Vukovim protivnicima platforma s koje su napadali Vuka i njegovu pravopisnu reformu”.8 U kontekstu istrebljivačkih komitskih borbi, posebno Srba i Bugara (borbe Makedonaca još se ne priznaju) Novaković navodi samo zaključak da su one ometale „izvršenje misli kneza Mihaila [znači i ovde ne Načertanija]. Jer međusobna borba, prevara i izigravanje nisu sredstva kojima se ide k sporazumu i savezu. Deklamovanje je prazna tema kad nikakvih [adekvatnih] dela nema”.9 U opisu razgledanja grobnice sultana Murata, ubijenog u Kosovskom boju, Novaković kazuje za našu raspravu značajnu novost, da je grobnicu obnovio Ahmed Vefik-paša „koji se mešao u srpske poslove još 1843–1844. [godine sastavljanja Načertanija] drugujući s ondašnjim emigrantima iz Srbije [kurzivom istakao A. R.] i koji se 1862. kao komesar posle bombardovanja Beograda, pokazao vrlo oštar Turčin u pregovorima s knezom Mihailom i Ilijom Garašaninom, i koji je pripadao među obrazovanije Turke”10 (bio je možda i mason). Odeljak o bugarskim školama u Makedoniji (članak preštampan iz Otadžbine, 1888, sv. XIX, str. 78–95) može ovde da posluži na svoj način za ilustraciju iluzije Načertanija i u odnosu na srpsko-bugarski savez. U ovom Novakovićevom odeljku ogleda se neprevaziđeni srpsko-bugarski razdor na tlu Makedonije. „Privrženici Srbije” smatrali su da Makedonija mora jednom da pripadne Srbiji. Privrženici Bugarske svojatali su Makedoniju smatrajući makedonski narod bugarskim narodom. Po Novakoviću „makedonski dijalekt” (ne jezik) jednom polovinom „ima osobine” srpskog jezika, a drugom polovinom bugarskog. „Tradicije” počinju vladavinom Srbije u XII veku i traju sa prekidima do XX veka. „Otuda makedonske narodne umotvorine čine

5 Isto, 87, 91, 109. 6 Isto, 195. 7 Isto, 200, 244. 8 Stojan Novaković, Balkanska pitanja i neke istorijsko-političke beleške o Balkan skom poluostrvu 1886–1905, Beograd 1902, 71–72. 9 Isto, 128. 10 Isto, 172–173.

23

većim delom celinu sa srpskim narodnim umotvorinama.”11 Što će bugarski istoričari Novakovićevog ranga iste umotvorine identifikovati poreklom bugarskog identiteta, Novaković ne prikriva, već ih opovrgava, ali time ovi sporovi ne gube na značaju kroz podsticanje oružane borbe i ovim argumentom kulturnog borenja. Nadovezujući se na prethodni odeljak, odeljkom „o narodnostima u Makedoniji” u sklopu rasprave o zakonodavstvu srpskih vladara XIV veka, Novaković se kritički osvrće na knjigu tada štampanu na francuskom jeziku u Plovdivu, O Makedoniji sa etnografskog, istorijskog i filološkog gledišta, pisca Atanasija Šopova, pod pseudonimom Ofejkov. Tom knjigom „se sve čini da se dokaže da je Makedonija čisto bugarska zemlja, da u njoj ništa srpskog nema i da su bez ikakve osnove pretenzije srpskih pisaca i rodoljuba koje se u tom pogledu čuju. Knjigom se, dakle, baca Srbima rukavica za Makedoniju”.12 Nije teško dokučiti Novakovićevo pravo, da prema jednoj Dušanovoj identifikaciji, iz XIV veka! pobije argumente, kojima bugarski pisac dokazuje bugarski identitet Makedonije. Ali ostaje bez odgovora pitanje: da li je i kako je usledio odgovor bugarskog istoričara na repliku srpskog istoričara o srpskom identitetu Makedonije? Jer, ovakav utuk na utuk mogao je samo da produbi postojeće i predstojeće makedonske razdore, i to sa krvavim pirom. Novi odeljak, koji sledi prethodnom, sadrži članak (takođe preštampan iz Otadžbine) Balkansko poluostrvo i etnografski sporovi, srpski, grčki u bugarski. Ovim odeljkom još se određenije ističu argumenti balkanskih sukoba. Navode se „postavke koje se međusobno potiru”. Na osnovu tih postavki, Novaković već dalekovido utvrđuje kako se posle oprečnih ugovora o miru, u drugoj polovini sedamdesetih godina XIX veka, u San Stefanu i Berlinu, naziru nove protivurečne nade i strepnje u mislima o tome što će Velike Sile jednoga dana na račun malih balkanskih zemalja opet moći „odlučivati za zelenim stolom [nekog] budućeg San Stefana i Berlina”. Zato, po Novakoviću, u ovom kontekstu, razložno je zdravorazumski, da balkanski narodi „sami rasvetle svoje tegobe, da sami za rana obeleže svoje zahteve, da sami iznesu što više osvetljenja svojim pravima, da se sami staraju o političkom uspehu svojih aspiracija”. Ali već dodatna rečenica otkriva da je to bilo nemoguće. Tom rečenicom primećuje: „Na srpskim je političkim ljudima, da iz ovoga opštega zadatka, koji podjednako vredi za Srbe, Bugare i Grke [kurzivom istakao A. R.] kao glavne pretendente, [da] podvoje ono što se srpskog naroda tiče i da se pobrinu kako da se [to] postigne i izvrši”. Sledstveno, ostali narodi treba da učine isto. A to isto znači negaciju istog! Čvor će se zato uvek iznova morati razrešavati sečom, pošto će se mirnim rasvetljavanjima samo još više mrsiti!13 Novaković nudi rešenje, bar za tada glavni balkanski, makedonski spor, između Srba, Bugara i Grka – Makedonci se još ne identifikuju kao Makedonci – udruživanjem dva suparnika, da bi treći morao ustuknuti i time olakšati sporazum. Tako bi se otklonila potreba za presudno rešenje arbitražom evropskih Velikih Sila. Arbitražom poput one na San-Stefanu, kada je jedna, srpska strana oštećena u svojim pravima, ili u Berlinu [na Berlinskom kongresu] gde je posejano „novo seme razdora” između srpske i bugarske, pa i grčke strane (dobila je „Tesaliju, bez puške i bez mrtve glave”). Novaković: „Najbolje bi bilo da se balkanski narodi među sobom sa svim pogode i pred Evropu izađu s gotovom stvari. Ne uzmognu li se pogoditi sva tri, treba na svaki način da se pogode bar dva. Ne bi se onda imalo šta mnogo zavideti sudbini onoga trećeg, pa na ma kakvu potporu on računao, kao što se ni sad nema šta zavideti svoj trojici, gledajući ih kako se među sobom svađaju i kako čekaju da im stvar njihove kuće treći iz tuđine raspravi. Nek nikome nije zazor da čuje da Evropa već s nekom jezom gleda na naš macedoine des nationalités. Čuvajmo se od evropske rasprave, da ne ispadne da se platno seče sekirom mesto makazama” Još prikladnije: „Mi ne predlažemo nijednu odluku. Mi samo mislimo da treba izaći sa sadašnjeg položaja i da mi sami treba svoje vlastito pitanje da pomaknemo dalje. Kad veličamo svoje pitanje, opominjemo na novo da se ne zaboravi da u najbližoj budućnosti niko već neće raspravljati ni samo srpsko, ni samo grčko, ni samo bugarsko pitanje. Evropa će imati da se bavi pitanjem celog Balkanskog Poluostrva, stoga je naše (tj. srpsko) i pitanje grčko i pitanje bugarsko kao god i srpsko. Već je Berlinski Kongres tako smatrao stvar, i zato se bavio i pitanjem o Grčkoj, i zato je i Grčkoj dao zemlje, mada Grčka zapravo i nije vojevala u poslednjem ratu. Ta je okolnost od velike pouke za nas, ako za pouke marimo.”14 Zbog upotrebne vrednosti u ovoj raspravi, i dalji nastavak citata je poučan. Jer, po Novakoviću: „I mi i Bugari tražimo [u tom razdoblju primarno tražili smo] svoja prava [etnografski] sa osnove narodnosti. Stoga izgibosmo oko jadne filologije, oko oblika i članova, oko glasova i lokalnih osobina, oko pesama i običaja narodnih. Mi ne tražimo... ni celinu geografsku, ni trgovačke puteve i izlaske (što svi narodi traže u ovakvim pokretima); mi tražimo Srbe, a Bugari opet Bugare, sve donde dokle mislimo da su naše granice. Po tim mestima niko ne sme biti ništa drugo nego Srbin, i to ne državni Srbin, nego Srbin ’čist’, ’overen’ – nacionalni Srbin”. A s druge, bugarske strane, u istom smislu: „Dobrani i Skopljani moraju biti bolji Bugari od

11 Isto, 265. 12 Isto, 283. 13 Isto, 308–309. 14 Isto, 312–313.

24

Trnovljana, mada se prostom Skopljaninu i Dobraninu govor Trnovljana ispod istočnoga Balkana mora činiti sasvim drugi (iako slovenski) jezik prema njihovom domaćem dijalektu.”15 Sa istom kritičnošću Novaković razmatra i tadašnje argumente Grka koji po vizantijskom grčkom nasledstvu ističu svoja državotvorna prava na što veće parče Balkana. A pri razmatranju raznih mapa, karata – Grka, Grko-Bugara, Bugara, Srbo-Bugara ili obratno Bugaro-Srba, Srba, Srbo-Hrvata ili Hrvata-Srba, Rumuna i Arbanasa – ne preostaje drugo nego da se zaključi pitanjem: postoje li takve snage mudrosti kojima bi mogle i morale biti prevaziđene te balkanske razlike u tolikoj meri da mešanje evropskih Velikih Sila postane nepotrebno, pa i nemoguće? Novakovićevo je razmišljanje pri pisanju ovog traktata bilo prožeto potrebom nastajanja takve mudrosti. Ova je mudrost Balkanu bila i ostala potrebna više nego u drugim delovima Evrope. Prema Novakovićevom rezonovanju, tamo se na većim i manjim prostranstvima, tokom minulih vekova „našlo svuda po jedno pleme koje je svojom snagom uspevalo i uspelo da susedna, srodna i nesrodna plemena u jednu veću „državnu zajednicu nagoni” i tu nacionalno poistoveti. „Na Balkanskom Poluostrvu nijedan od naroda naseljenih na njemu nije uspeo da nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da razvije prosvetu tako nadmoćnu da joj se ostala plemena ne bi mogla odupreti. Niti je sila, niti je prosveta mogla uspeti da ovde obrazuje jednu zajedničku državu pod jednom zastavom. A kad to nije učinjeno pre XIX veka, nacionalno-liberalni tok ideja koji je vladao kroz poslednjih sto godina (mada izgleda da i on sad ustupa mnogo manje liberalnoj teoriji o sferi interesa) podigao je svojim etnografskim sentimentalizmom ovome razvitku smetnje mnogo veće, izazvavši u život narodne egzistencije, koje možda nemaju dovoljno” uslova „da žive, a imaju ih dovoljno da sasvim ne propadnu”.16 Poučan je i citat o štetnom istoricizmu kojim su mali balkanski narodi, a prema tome i srpski, opterećeni: „Uspomena sjajne prošlosti, koja okružava glavu osirotelih potomaka... može za njih postati više štetna nego korisna, ako oni zaborave da ima samo jedan put k novoj slavi ili k uskrsnuću, koji je utvrđen kako u svakidašnjem životu tako i u istoriji, i da je taj put: rad strpljiv, rad neumoran i pobedonosan.” A istorija zavisi od navedenih primera. Zato Novaković govori svojim čitaocima: „Ako ćete po istoriji, naći ćete u njoj kroz svih poslednjih dvanaest vekova i što vam je milo i što nije. Po tome se i pozivaju Bugari na svojega Samuila i Simeuna, Srbi na Dušana i Kraljevića Marka, a Grci na svoje vizantijske careve, i prepirci niti kad kraja ni konca. Stranci nas slušaju, ali im dušu potresa sumnja, koja nema mesta pri razlozima prave istinite rasprave”.17 Pri razmatranju verbalno spasonosnog Balkanskog saveza takođe vredi citirati Novakovića. Po njemu, u navedenom kontekstu, prema planovima stvaranja balkanske federacije: „Međusobni sporazum... ne može se postići ni na osnovu starih tradicija, ni na osnovu savremene etnografije i fantastičnih etnografskih karata i još fantastičnijih pretenzija, nego jedino deobom na osnovu međusobne ravnoteže balkanskih država.” Ali tu je i Novaković suženih vidika. Uzima u obzir samo interese Srbije, Bugarske i Grčke. Za Rumuniju kazuje da traži samo „izvesna prava za svoje sunarodnike u Makedoniji”. Za Crnu Goru, da „ne može imati drukčijih interesa nego Srbija”.18 Makedonija kao makedonska nacionalna tvorevina još ne postoji, a Albanija se izgovorom na plemenske razdore i dalje gotovo uopšte ne uvažava. Kao zaključak, Novakovićevim rečima: „Pitanje o ravnoteži pretežnije je od pitanja o rasi. Tome je dokaz, što su... Srbi i Bugari, Sloveni i jedni i drugi, doterani do rata [1885] a Srbi iz Srbije, iako nisu u alijenciji pisanoj, oni su u alijenciji stvarno s Jelinima u Grčkoj. Rđavo shvaćeni interesi uzrok su što se ovi narodi cepaju... Na Balkanskom Poluostrvu ima mesta za sve, sve bi se težnje mogle dovesti u opšti sklad... kad bi se svak u sebi tvrdo odlučio da je neizbežno da se pogađa i da se miri.”19 Iz produženih Novakovićevih izlaganja o crkveno-prosvetnim pitanjima u novim spisima o Makedoniji i drugim raskolima jasno proizlazi kako je sam Novaković bio svestan da do takvih sporazumaških pogađanja i mirenja ni u predstojećim vremenima neće doći. Knjižica u kojoj je preštampan članak iz Godišnjice Nikole Čupića, knjiga XX: Dva dana u Skoplju 14–16. jul 1905. Beleške i razmišljanja s puta, potvrđuje zaključak o neostvarljivosti trajnog mira na Balkanu. „Borba narodnosti” u Makedoniji, piše tu Novaković, „doterana [je] do svoje bolesne krajnosti” Turska je 1870-te „vanredno vešto povlasticama egzarhata” produbila razdor ne samo između Srba, Bugara, Grka, nego i Rumuna. Rumunskim akcijama u Makedoniji obraća se veća pažnja nego u ranijim Novakovićevim spisima. Od interesa je za našu temu kako se pri osvrtu na spomenuto balkansko savezništvo za vreme vladavine kneza Mihaila i

15 Isto, 314. 16 Isto, 378. 17 Isto, 397–398. 18 Isto, 401 19 Isto, 403.

25

ovde spominje samo Mihailov plan (dok o Garašaninovom planu prema Načertaniju nema spomena). Novaković potvrđuje kako je narasli antagonizam srušio ideje „koje su bile osnovica politici kneza Mihaila u njegovoj poetičnoj [kurzivom istakao A. R.] zamisli rušenja Turske ujedinjenim hrišćanskim silama Balkanskog Poluostrva i bez evropskog mešanja”.20 Osuđujući mešanja evropskih Velikih Sila u balkanske sukobe Novaković obrazlaže da je: „Osnovica” tadašnje „evropske politike jasno iskazana [onom] motivacijom kojom je lord Solzberi na Berlinskom Kongresu predložio austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine”. Tu je Novakovićeva istoriografska objektivnost zatamnjena patriotskom subjektivnošću, objašnjenjem motivacije tih predloga „slovenofobijom” u politici protiv Rusije. Fobija u opredeljenjima profesionalnih političara najvišeg ranga isključena je, prvenstveno motivima interesa. Da se prepusti Bosna i Hercegovina Austro-Ugarskoj odlučeno je uz prethodnu saglasnost Rusije. Ona se već ranije sporazumaškim ugovorom sa Austro-Ugarskom saglasila sa austrijskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, uz kompenzacije u drugim ruskim interesnim sferama. Ondašnja sudbina Bosne-Hercegovine povećala je Novakovićevu zabrinutost za neku sličnu sudbinu Makedonije pod tutorstvom evropskih Sila. On u ovoj knjižici, posvećenoj makedonskim problemima i kao političar i kao istoričar, stoga upozorava da: „Nesavladljivi i nezajažljivi antagonizam balkanskih aspiranata u Makedoniji odavno se beleži u javnosti zapadne Evrope.” Ne treba tu javnost provocirati da postupi kao u Bosni i Hercegovini – zaključna je njegova misao. Rasprava Stojana Novakovića u vidu memoarskih listića o bugarsko-srpskom ratu i onovremenoj krizi 1885–1886. štampana je u Godišnjici Nikole Čupića, knjiga XXVII, 1909. godine. U uvodnom paragrafu Novaković kazuje: „Kad se hoće da piše o srpsko-bugarskom ratu od 1885, predmet se taj ne može odvojiti od kralja Milana, koji ga je smislio [kurzivom istakao A. R.], vodio i zaključio kao svoju potpuno ličnu političku akciju. Ne zna se, i može biti da se neće nikada ni znati [?!] kakvi su lični planovi kralja Milana bili vezani sa tim ratom. Ali će se brzo videti da su ti planovi bili od značaja.”21 U ovom kontekstu od značaja primarno za njegovu ličnu sudbinu „posledicom abdikacije 22. februara 1889”. U Milanovoj vladavini Novaković razlikuje tri perioda. Prvi period razaznaje se najviše po spoljnoj politici, ratovima za nezavisnost i oslobođenje srpskih zemalja 1875–1878. Berlinskim mirom završeni rat, prema Novakoviću, ispada više nepovoljan nego povoljan po Srbiju! Jer je po tom miru izdejstvovana formalna nezavisnost Srbije „s malim raširenjem granica. Mesto oslobođenja, otišla je 1878. Bosna i Hercegovina pod austrijsku okupaciju; na istoku je stvorena Bugarska, a u Staroj Srbiji i Makedoniji načinilo se stanje za srpski narod ubistveno. Položaj Srbije promenio se iz osnova”, ali „ono što je Srbija bila 1830. pa do Berlinskog Mira izgubilo je glavne svoje temelje”.22 Po patriotskoj, političkoj, a ne istoriografskoj logici Berlinskim mirom nastala je Bugarska, i to „s vrlo pretencioznim geografskim programom San-Stefanskog Mira, kojim je umanjen ugled Srbije na Balkanskom poluostrvu”. Posle Berlinskog kongresa Bugari nikako „nisu mogli da zaborave da su novi srpski okruzi: pirotski, niški, vranjski bili već pod Egzarhijom... Mada je srpskom narodu Berlinski Kongres austrijskom okupacijom Bosne srce iščupao, Bugarima je zbog tih okruga i zbog oduzete im Makedonije krivlje bilo na Berlinskom Ugovoru nego Srbima”.23 U opisu spora koji je započet nasilnim pripajanjem Istočne Rumelije Bugarskoj, a završen izgubljenim ratom Srbije, Novaković je isticao pouke razboritijih držanja. Iako ih tokom brojnih osvrta na taj rat sam nije u potrebnoj meri uvažavao, i ti radovi ukazuju na to da je bio svestan krivice kralja Milana u objavi rata Bugarskoj 1885. U vezi sa Turskom, njeni čelnici su „brzo izračunali da je za njih mala razlika između stanja s ujedinjenom Istočnom Rumelijom i onoga pre toga ujedinjenja. Ta je ocena bila njihova osnovna tačka, a pojedini su se koraci činili po onome što su propisivale dužnosti i tradicije Carstva. U tom pravcu Porta je tražila da [se] ništa ne radi bez mandata Velikih Sila”.24 U vezi sa Rumunijom: „Veliko iskustvo i nenadmašan politički takt kralja Karola proveli su Rumuniju kroz tu krizu... srećno. U Bukureštu su se tačno izvestili da će se posledice plovdivskog prevrata” pripajanjem Istočne Rumelije Bugarskoj, u krugovima Velikih Sila „odobriti, i da bi svako batrganje bilo samo uzaludan posao i još uzaludniji trošak”, pa su prema tome odmah s početka zauzeli pozu čekanja za koju „nikada nisu imali uzroka” da se žale.25 U vezi sa Grčkom: Iako je bila protiv uveličanja Bugarske, priključenjem Rumelije „Grčka se samo žalila,

20 Isto, 57. 21 Stojan Novaković, Bugarsko-srpski rat i onovremena kriza 1885–1886, 1. 22 Isto, 2. 23 Isto, 4. 24 Isto, 10. 25 Isto, 12.

26

podizala viku i uznemirivala svet”. Poučena iskustvom iz 1878. godine „Grčka je mislila da mora i ona dizati viku, da ne bi ostala bez dara, ako bi se Srbiji što dalo. Iskustvo od 1878. godine moglo je Grčku samo ohrabriti na ovakvo držanje”. Ponovimo: Dobila je pokrajinu Tesaliju bez rata, dok je Srbija morala ratovati da bi kad je sklopljen mir iskamčila ono što je u ratu osvojila. Ratom protiv Bugarske zbog Istočne Rumelije Srbija ništa nije mogla dobiti jer je rešenje tog spora bilo u nadležnosti Velikih sila. Po Novakoviću: „Još oko 20-og septembra, kada je radila Narodna Skupština u Nišu, jasno se videlo šta su smislile Sile i na šta se odlučila Porta. Tada se već dobro znalo [i prema depeši Milutina Garašanina Jevremu Grujiću od 10. septembra, na koju se poziva Novaković] da se Berlinski ugovor [po tumačenju Sila, time] ne cepa... da su oni koji su pozvani da to procene, Evropa i Turska, voljni da shvate kako ni sjedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom nije povreda status quo-a zajemčenog Berlinskim Ugovorom, i da po tome nema nikakve potrebe da se životni interesi Srbije u najozbiljniji obzir uzmu. Tim se htelo kazati da se akcija Srbije ne odobrava i ne želi ni s koje strane.”26 Kralj Milan, međutim, nije odustao od svoje ratne namere, a Narodna skupština u Nišu, sazvana po Milanovoj želji, ni prema Novakovićevim kazivanjima, nije smogla snage da se suprotstavi kraljevoj nerazboritoj odluci za rat. U tom kontekstu kazuje se da je neodlučna manjina kritikovala Milanovu ratnu opciju, s pozivom na politiku „kneza Mihaila [ne na Načertanije] koja je tražila kao sredstvo oslobođenja balkanskih naroda – složnu zajednicu tih naroda”. Ono što su Velike Sile odlučile Berlinskim ugovorom, uz objašnjenje neophodne ravnoteže balkanskih naroda, i Stojan Novaković kritikuje, ali on time u ovom delu rasprave neće bezuslovno ni da osudi ni da brani (zapravo hoće i da osudi i da brani u zavisnosti od konteksta) Milanovu politiku usamljenog sučeljavanja sa suviše moćnim tvorcima Berlinskog mira. Jer su, i prema Novakoviću, same balkanske zemlje, rukovodeći se prvenstveno svojim posebnim interesima, učinile da se Mihailova politika balkanskog saveza i dalje ne realizuje. Zato ovde Novaković okrivljuje ne samo Bugarsku, već i Grčku, pa čak i Crnu Goru.27 Dvojako tumačenje odluke za rat, koje ne dopušta isključivu osudu Milanove ratne politike iako podleže kritici, kod Novakovića emotivno je i razumno. Prema njegovom patriotskom rasuđivanju „nije mogla ni Srbija skrstiti ruke pa samo potpomagati tuđu sebičnu radnju, a za svoje se interese ne brinuti”.28 Što Novaković nije uvažio razlog protivljenja većeg dela srpskog naroda ovom ratu Srbije protiv Bugarske, proizlazilo je iz činjenice da je narod bio radikalski, a on je kao naprednjak u politici vodio borbu protiv radikala. Stojan Novaković, kao i mnogi drugi istoričari, sa jednostranog nacionalnog stanovišta, nalazio je u suparništvu s Bugarskom opravdanje za ondašnju spoljnu politiku. Po Novakoviću: „Od kako je Srbija postala, pa do Berlinskog kongresa, prvenstvo je u balkansko-slovenskoj politici pripadalo Srbiji. U prvi mah se nije ni mislilo [kao što se ni u Načertaniju nije mislilo] na kakvo odvajanje interesa. Poznije je došlo i to, naročito od kad se 1870. ustanovila Egzarhija Bugarska. Uljuljkani u onoj prvoj, jugoslovenskoj [kurzivom istakao A. R., prema Načertaniju južnoslovenskoj] politici pre Egzarhata i San-Stefanskog mira, Srbi su vrlo kasno počeli da računaju sa zasebnom bugarskom politikom. Novo uveličavanje Bugarske posle Berlinskog Ugovora, značilo je da se Srbija i snagom baca u drugi red u balkanskoj politici. I pošto je okupacijom Bosne snaga Srbije u vođenju balkansko-slovenskog preporoda s one strane potkušena, opasnost je nastala da se ta snaga i s druge strane ne potkusi u eventualnom širenju Srbije na jug – put Makedonije.” Zato je: „Novo uveličavanje Bugarske sjedinjenjem Istočne Rumelije kralju Milanu izgledalo kao novo isticanje San-Stefanskog programa. I pošto se onda znalo da Bugarska to radi [i] pomoću Engleske, opasnost je bila da se sjedinjenjem Rumelije ne počinje na drugi način ostvarenje San-Stefanske Bugarske. To je osnovna misao”. Nju je prihvatio i Novaković pre razmatranja srpsko-bugarskog rata u ovom traktatu, ali sa primedbom da je „na njezinom osnovu valjalo izraditi i politički plan do kraja za sve eventualnosti, naročito kad se” prihvatilo oružja, „da se ne bi ušlo u maglu.” Zato se kralj Milan kritikuje zapravo samo zato što nije prihvatio mirovne pregovore, koje mu je u strahu od srpske premoći pre rata bugarski knez ponudio.29 Na tim pregovorima tada „moglo se priznati ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom kao svršena stvar, pod pogodbom da Bugari iz Makedonije pozovu natrag svukoliku svoju organizaciju; da premeste Egzarhat iz Carigrada u Sofiju; da se pomire s Vaselenskom Crkvom, i da njihov starešina crkveni nema vlasti i u kneževini Bugarskoj i u Carstvu Turskom”.30 Da se radilo po pravdi, prema Novakoviću, Velike Sile su trebale omogućiti ujedinjenje Srbije sa Crnom Gorom i Bosnom-Hercegovinom, kao što su omogućile ujedinjenje Rumelije sa Bugarskom. Za razlike u

26 Isto, 14. 27 Isto, 18–19. 28 Isto, 20. 29 Isto, 21. 30 Isto, 22.

27

motivima realizovanog ujedinjenja Istočne Rumelije i Bugarske i nerealizovanog ujedinjenja Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine Novaković kao političar patriota nije imao razumevanja, pa je i kao istoričar prenebregnuo te razlike. Crna Gora bila je međunarodno priznata samostalna država. Bosna-Hercegovina, čak uz raniju saglasnost Rusije, bile su Austro-Ugarskoj 1878. pripojene u formi okupacije, a trideset godina kasnije i aneksije. Stoga Novaković, i kao istoričar zaključuje samo da je knez Milan pogrešio što pre napada na Bugarsku nije pristao na ponuđene pregovore, ili što nije odmah zaratio. Kad je već znao, rezonuje Novaković post festum, „da Evropa ne deli” njegove „misli... nije trebalo onoliko oklevati i puštati neprijatelja da se spremi”. Bugari, nespremni za rat, ne bi onda mogli sprečiti prodor srpskih trupa do Plovdiva, pa i Sofije. „Vreme od 6-og oktobra (miroljubiva akcija Grekova) do 2-og novembra (početak rata) ravnih 27 dana, Bugari su proveli u najživljem spremanju za rat sa Srbijom. Njima je svaki dan bio dragocen. Šta su naši radili, jedva se da objasniti”... Međutim, da se objasniti, srpski narod je bio protiv tog rata. Znao je da ga Milan vodi zbog radikala, a ne zbog Rumelije. Rumelija je bila samo povod. Novakovićevo rezonovanje: „Rat je trebalo otpočeti ili odmah posle odbačene Grekovljeve [miroljubive] misije, ili ga više nije trebalo ni počinjati”... prihvatljivo je samo rezonom post festum-a. Kritika vođenja rata, mora se dodati, uobičajena je pojava kada se umesto očekivane pobede doživi poraz. Za zaključak, u vezi sa spasonosnom intervencijom Austrije, posle poraza, treba reći da je i Novaković jezikom zagrejanog političara, a ne hladnokrvnog istoričara, ustanovio da je „austrijski poslanik, iz Beograda, grof Kevenhiler, pošao... u bugarski glavni stan da izigrava [kurzivom istakao A. R.] prijateljskog Srbiji posrednika”.31 Novakovićevo napredno političko opredeljenje iskazuje se 1895. godine, povodom poziva kralja Aleksandra Obrenovića, 23. juna, da sastavi novu naprednjačku vladu. Tada je sastavio u vidu promemorije „program po kojemu bi jedino pristao da se primi starešinstva u vladi”. Pošto je kralj prihvatio program, Novaković je sastavio vladu i pored funkcije predsednika preuzeo poslove ministra inostranih dela. Glavno pitanje, koje je trebalo novim odgovorom skinuti s dnevnog reda bilo je finansijsko, povezano s problemom dugova i zajma tzv. Karlsbadskim sporazumom. Ali budući da Novakovićev program, od šest odeljaka, u petom odeljku sadrži odredbe za vođenje spoljne politike, za ovu našu knjigu od interesa je da se notira. Ovaj program u vidu promemorije nije registrovan, pa prema tome ni objavljen u knjizi Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine (izdavači Vasilije Krestić i Radoš Ljušić), jer nije primljen kao stranački, već kao lični dokument. Njegov značaj u raspravi o Načertaniju nameće se odredbama koje se ovde navode po spoljnopolitičkom nacionalnom programu kneza Mihaila, a ne Načertanija. Pod a: „Prema svima silama, bez predilekcije za koju god, da se drže jednako korektni odnosi; b: Da se na celom prostranstvu inostrane politike Srbije čuvaju uvek odrešene ruke; v: Da se kao program u inostranoj politici postave misli kneza Mihaila [kurzivom istakao A. R.] u koliko se god, prema promenjenom vremenu mogu još izvršiti; g: i spram Bosne (koliko god to može biti bez šteta za ostale poslove) da se produže misli iste politike.” Dalje: „d: Da se imaju na umu misli o personalnoj uniji srpskoga i bugarskoga prestola, za koje se može naći pažnje i u Sofiji i u Peterburgu; đ: Da se poradi na zaključenju trgovačkog ugovora s Bugarskom i s Rumunijom; e: Da se svima mogućim sredstvima radi na srpskoj crkvenoj prosvetnoj propagandi i na podizanju nacionalne srpske svesti u Turskoj; ž: Da se raščisti pitanje o tajnoj konvenciji s Austro-Ugarskom od 1881. i je li ona u jesen 1894. obnovljena, kao što je o tome javljeno iz Beča u Peterburg, ili nije. Srbija tajnih konvencija protivnih svojim narodnim težnjama ni s kim imati ne može.”32 Novakovićeva knjiga Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, štampana 1910. godine, sadrži njegove beleške, razmišljanja, razgovore i političke članke iz 1908. i 1909. Prvi prilog sadrži zapisnik sa Kongresa predstavnika Velikih sila, po azbučnom redu Austro-Ugarske, Francuske, Engleske, Italije, Rusije i Turske. Na tom Kongresu je prema predlogu engleskog predstavnika lorda Solzberija izglasana austrijska okupacija Bosne i Hercegovine. Sledi opis tog sastanka iz memoara jednog od redaktora Berlinskog kongresa, grofa Šarla Moa. Iz tog opisa vredi navesti odlomke koji ilustruju pozadinu odluka Velikih Sila za obezbeđenje reda u odnosima malih i velikih: „Valjalo je što pre raspraviti sudbinu” Bosne i Hercegovine „koje je Austrija imala da dobije” zauzvrat „dvostruke” podrške „što ju je učinila prvo Rusiji svojom neutralnošću za vreme [rusko-turskog] rata, a potom Engleskoj starajući se da umanji ruske uspehe.”33 Trebalo je da lord Solzberi u ime Engleske, zabrinute za mir na Balkanu, ubedljivo predoči „teške nezgode” koje bi sledile od verige slovenskih država s jednog kraja Balkanskog poluostrva na drugi. „Kad poče govoriti o Turskoj njegovo raspravljanje posta još darovitije. On se trudio... da Tursku uveri o sjajnim evropskim namerama spram nje” isticanjem „velike koristi koje Porta” postiže otarasivši se oblasti koje nemaju strateške vrednosti i čija odbrana staje ogromnih troškova i izlaže je strahovitim opasnostima. „Žrtva koja se Porti nametala predstavljala se kao toplo svedočanstvo da se dvorovi [Velikih Sila] za nju staraju.” Razumljivo:

31 Isto, 25, 28, 37. 32 Nedeljni pregled 6 (1909) 86–87. 33 Stojan Novaković, Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, Beograd 1910, 20.

28

„Ovu drsku teoriju zbor je slušao ćuteći, znajući dobro da se predložena odluka otkloniti ne može”.34 Da je „Kongres radio protiv svih načela” kojima se dičio, Novakovićev je subjektivni zaključak. Prema tom zaključku „jer je izdavao naredbe o svojini jedne nezavisne države; potom protiv sistema narodnosti, jer je ustupio slovenska i turska plemena vladi koja niti je slovenska, niti turska; najposle, protiv teorije osvojenja, jer, pošto bečki kabinet nije učestvovao u ratu, nije imao nikakva prava da traži učešća u plodovima pobeda. Nije se mogao Kongres pozivati ni na potrebu da hrišćane oslobađa od turskog jarma, jer je polovinu Bugarske i celu Makedoniju... pod taj jaram povraćao”.35 Novakovićev članak Bugarska i Bosna lament je političara, a ne istoričara, nad sudbinom Srbije posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, kao i najavljene državne nezavisnosti Bugarske, suviše ojačale priključenjem Istočne Rumelije, sa najavom pretenzija daljeg širenja na Makedoniju. Nije to istoriografski, već politički članak, ali ovde ga ima smisla citirati, jer će ubrzo biti obesmišljen ishodom Balkanskog rata, sa uspesima novim generacijama mudrije vođene Srbije. Tu su korišćene reči koje podsećaju na one iz vremena pisanja ove rasprave, pošto nedaće objašnjavaju posledicom naših „nesređenih, žalosnih unutrašnjih prilika, naše tvrdoglavosti i naše partijske zaslepljenosti, našega sitničarstva, našega ismevanja Evrope [kurzivom istakao A. R.] i njenih načela. Setimo se da su nam sva vrata zatvorena i da nigde prijatelja nemamo. Setimo se kako nam u ovom sudbonosnom trenutku stoji naš diplomatski kor u Evropi. Setimo se, da bismo se poučili, a ovde nećemo da prljamo hartiju spiskom naših grehova i naših ludorija. Mnogo koješta bi nam danas trebalo za odbranu narodnih interesa, pa nam nije na ruci. Hoće li nam bar za kajanje vreme ostati?”36 Treći članak: Razgovor s urednikom Pester Loyd-a opet je u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine. Ta aneksija, Novakovićevim rečima ubila je u narodu „svaku veru u pravičnost Velikih Sila i u snagu međunarodnih ugovora i odredaba”.37 Članak je u duhu prethodnog i ne iziskuje novi osvrt. Isto se može reći u vezi sa ostalim napisima: Razgovori sa urednikom Carigradskog glasnika, Balkansko Poluostrvo ili Srednja Afrika?, Revizija Berlinskog Ugovora i srpsko pitanje, Srpsko pitanje, Dvadeseti ili srednji vek, Balkanska pitanja i Evropa, Razgovor sa saradnikom Neue Freie Presse. Quid nunc? U svim tim člancima, intervjuima, protestima povodom bespravne aneksije Bosne i Hercegovine Novaković je kao istoričar i kao političar bio u pravu. Ali tim pravom se ne menja stvar. Sa manjim ili većim pristankom nadležnih Velikih sila, Austro-Ugarska je kao velesila sprovela aneksiju Bosne i Hercegovine, onako kako je sama naumila. Pravo tu nije igralo nikakvu ulogu, jer izričito ili prećutno, blagovremeno ili naknadno, ostale Velike sile su se s tim činom saglasile ili pomirile. Da austrougarska diplomatija to nije znala, aneksije ne bi bilo. Zbog Bosne-Hercegovine rat sa ostalim Velikim Silama ona ne bi rizikovala. Ali sa oslabljenom Turskom, kojoj su te dve pokrajine po međunarodnom pravu još pripadale – zaratila bi, s verom u sigurnu pobedu. Nauk budućim pokolenjima, naročito onima s kraja XX veka, mogao je da bude Novakovićev odgovor na pitanje urednika Carigradskog glasnika: treba li „hoće li Srbija da ratuje” zbog aneksije? Tim odgovorom Novaković je ponovio, da „kako godinama mladosti pripada(m) generaciji koja je oglašena za romantičnu, posle iskustva više od četrdeset godina” više nije „ni sentimentalan ni romantičan. Ko god zna šta je odgovornost [kurzivom istakao A. R.], deliće” strah i zazor „od rata oružjem.” Srbija je 1876–1878. ratovala i zbog Bosne-Hercegovine „a Evropa je dovela u Bosnu i Hercegovinu Austrijance”. Naš „rat sa oružjem” protiv Austro-Ugarske u datim okolnostima može „biti povoljan samo za Austriju”. Treba sačekati priliku u drugim situacijama. „Kad je Rusija u Rajhštatu obećala Bosnu i Hercegovinu Austro-Ugarskoj, niko to nije znao u Srbiji, niti je Rusija pitala Srbiju kad je to činila.”38 Pravo Srbije na Bosnu-Hercegovinu i Novaković zasniva na činjenici da te oblasti nastanjuju „Srbi, kao narod”. Da u Bosni ima Muslimana i Hrvata sa istim, ili sličnim pretenzijama i argumentima prava – Novaković tu ne spominje. (Ali će to u vezi sa Hrvatima učiniti u drugom kontekstu.) On ovde s pravom poriče zasnovanost austrougarske agresije kao posledice velikosrpskih agitacija. Jer, umnogome, ono što se naziva „velikosrpska agitacija” samo je odgovor na protivsrpske agitacije koje se sprovode „u Austriji desetinama i desetinama godina”.39 Na zasedanju Narodne skupštine, 29. decembra 1908, Novaković se poziva na potrebe rada na ostvarenju devize „Balkan balkanskim narodima”. Podseća skupštinare da su na tome radili „među prvima knez Mihailo i njegovi državnici”. Podrazumeva se, po svojim zamislima, a ne po Načertaniju. Novaković koristi priliku da u Narodnoj skupštini istakne i potrebu da se neophodnim nacionalnim programom formuliše „srpsko pitanje”,

34 Isto, 21–22. 35 Isto, 24–25. 36 Isto, 31. 37 Isto, 32. 38 Isto, 47–48. 39 Isto, 50.

29

uz predlog da se Evropi predloži način njegovog rešavanja i rešenja.40 U tada mnogo čitanom Narodnom pregledu, u primerku od 4. januara 1909, štampan je i već pomenuti Novakovićev članak o srpskom pitanju. Sadrži uobičajeni napad rečnikom ostrašćenog političara na imperijalističku politiku Habzburške Monarhije u kontekstu njenih evropskih zahteva, a posebno na Balkanu, u oblastima srpskih jugoslovenskih zemalja, Vojvodine, Bosne-Hercegovine, Sandžaka. Sve, i u ovom članku, pod dejstvom gorčine zbog aneksije Bosne i Hercegovine. Novaković ponavlja: „Zaboravljajući mnogo koješta, bečki su diplomati zaboravili da su Bosna i Srbija jedna nacionalna celina, središte celokupne srpske i hrvatske [kurzivom istakao A. R.] narodnosti, središte jezika, središte nacionalnih težnji i običaja celoga jednog živog naroda.” Kao da predskazuje atentat mlado-Bosanaca i objavu rata Srbiji 1914. tvrdnjom „da nije mogućno Srbiji opstati bez Bosne i Hercegovine, niti da se može tuđa nacionalna vlast utvrditi u Bosni i Hercegovini dokle je Srbija samostalna”. Postavlja i pitanje: „Može li se Austrija upustiti da [zbog Bosne] zauzme Srbiju i da salomi njenu nezavisnost, koja traje već čitav vek?” Ne treba li da se interesi „Velikih Sila, žilavost naroda u Srbiji u borbama za svoju slobodu, potrebe evropske ravnoteže i zahtevi pravde, koji se ne mogu sasvim nogama pogaziti, da se na južnoj strani Save i Dunava ne samo održi nego i prilično razvije slovenska pravoslavna država” Srbija.41 U ovoj zbirci, poslednji članak pod naslovom Quid nunc? sadrži Novakovićeve misli za pamćenje, usled prolazne dalekovidosti, kojom se predskazuje kasnije ujedinjenje jugoslovenskih naroda u granicama jedne jugoslovenske države (iako, naravno, ne i njena propast). Tu stoji: Posle aneksije Bosne i Hercegovine „dve trećine jugoslovenskih plemena (srpskih, hrvatskih i slovenačkih) nalaze se u području Austro-Ugarske. Nezavisna jugoslovenska stvar nije u stanju da uz makakve žrtve” ovu stvarnost izmeni... Jedini splet događaja, kojim bi se mogao izazvati njen „obrt, bio bi veliki evropski sukob u kom bi učestvovale zapadne Sile zajedno s Rusijom protiv srednjo-evropskog saveza.” A taj sukob još je neizvestan i neodređen „i vremenom i opsegom i mogućnošću... Život narodni, međutim, ne može stajati, pa skrštenih ruku čekati” željeni „događaj”. Zato ne treba smetnuti s uma snage ujedinjenja jugoslovenskih naroda u sklopu jedinstvenog srpskog naroda. Po tradiciji: „Na dan 31. januara 1908. opomenimo se da je pre sto godina pod udarcima grube sile pala i Republika Dubrovačka, najstarija ustanova koju je Srpstvo [kurzivom istakao A. R.] nasledilo iz srednjih vekova... U svoje vreme, pre nje, pale su takođe pod udarima sile i srpske državne tvorevine u Makedoniji, u Srbiji, u Bosni, u Zeti i u Hercegovini.” Ali: „Duh Srpstva nije pao i nije mogao pasti. On je lebdio iznad tih ruševina. Njega je nosila knjiga, pesma i priča; on je živeo u veri, u knjizi, u jeziku; on je negovao neugasli plamen, svagda gotov da živu varnicu pusti, da novoj tvorevini dušu udahne.”42 Za razliku od isključivog velikosrpstva, ovo naprednjačko velikosrpstvo, s kraja XIX veka, izraženo je ovde rečima naprednog istoričara i političara Novakovića, sa temama o srpsko-hrvatskom i slovenačkom jugoslovenstvu. S pozivom na „Dositeja i Vuka St. Karadžića, Ljudevita Gaja, vladike J. J. Štrosmajera, P. P. Njegoša i Branka Radičevića, i onih mnogih, znanih i neznanih, viđenih i neviđenih, koji su perom i rečju, učiteljstvom i propovedništvom, knjigama i novinama, predstavkama i slikama načinili ono srpstvo i hrvatstvo [kurzivom istakao A. R.], ono jugoslovenstvo, koje se danas vidi i zamišlja u obrazovanom [kurzivom istakao A. R.] delu... od Timoka do Jadranskog Mora, i od Vardara do Krajine pod Alpima”. Jer i: „Jedinstvo italijansko i nemačko nije stvoreno samo oružjem pod rukovođenjem Kavura i Bizmarka, nego je njihovom političkom akcijom samo osveštano ranije ostvareno ujedinjenje duhova, sazdano silnim radom poezije, umetnosti, nauke, duha i života narodnog.”43 Kontinuirana istorija Srbije, bez obzira na viševekovni prekid posle poraza na Kosovu, i Novakovićeva je fikcija u rekonstrukciji razvoja koji treba da kulminira ujedinjenjem Jugoslovena oko srpskog stožera u jednoj jugoslovenskoj državi. Zato i on počinje od Dušanovog „ujedinjenja Jugoslovenskih zemalja”, pa se ne zadovoljava time, već dodatno kazuje da to ujedinjenje „počinje još od staroga etnografskog i geografskog jedinstva ilirskog”.44 Početak stvaranja Jugoslavije, prema idejnom i teorijskom jedinstvu jugoslovenskih naroda, on će doživeti nagoveštajem ostvarenja koncepcije jugoslovenstva, tokom Prvog svetskog rata, ali ostvarenje tog ideala neće dočekati. Umro je 1915. godine. Da će se od tada živih, preživeli suočiti i sa neminovnošću rušenja te idealističke državne tvorevine bratskih naroda – nije nikakvim umovanjem mogao predskazati ni Novaković. Da Novakovićeva istoriografska dela, u globalu od prelomnog značaja, merilima evropske savremenosti, o zbivanjima koja doživljava i kao učesnik ne dostižu domete njegovog većinskog dela, koje se odnosi na

40 Isto, 59. 41 Isto, 65–67. 42 Isto, 94–95. 43 Isto, 96–98. 44 Stojan Novaković, Istorija i tradicija, Beograd 1982, 403.

30

srednjovekovna istorijska zbivanja – razumljivo je. Bio je ne samo istoričar, već i političar visokog ranga. Ministar prosvete – 1873. u vladi Jovana Ristića; 1873–1875. u vladi Aćima Čumića; 1880–1883. u vladi Milana Piroćanca; 1884–1885. čak ministar unutrašnjih dela u vladi Milutina Garašanina, 1885–1892. poslanik u Carigradu, između 1893–1894. predsednik Državnog saveta, 1895–1896. predsednik Naprednjačke vlade; na čelu diplomatske misije – 1899. u Parizu, 1900–1904. u Petrogradu; 1909. predsednik koalicione vlade, 1912–1913. predvodnik srpske delegacije na konferenciji mira s Turskom u Londonu. Očigledno, Novaković je dosegao vrhunske domete, kako u spoljnoj politici, tako i u istoriografiji. U već pomenutom članku, preštampanom u posebnoj knjižici, Dva dana u Skoplju – beleške i razmišljanja s puta, Novaković je u vezi sa srpsko-bugarskim, bugarsko-srpskim sukobima, napomenuo da su se rasplamsali istovetnim pretenzijama na Makedoniju. Što deluje nesvakidašnje s obzirom na to da su ti sukobi, pa i ratovi, sa obe strane, kako srpske tako i bugarske, objašnjavani, po pravilu, pravima na Makedoniju. Originalno deluje obaveštenje sa položaja učesnika, a ne analitičara: „Naši državnici nisu bili domišljati kao bugarski, pa da i pre nezavisnosti misle na mrežu konzulata pod imenom trgovačkih agencija; od ratovanja 1876. naše su se starije veze s Makedonijom gotovo sasvim poisprekidale. Bugarska se propaganda, takođe, usled ratova bila nešto zaustavila, ali ne mnogo... Iz Ministarstva su se u Beogradu, naročitim mojim nastojanjima, tada (1884–1885) upućivali Srbi iz Turske da se poput Grka i Bugara i oni prihvate lojalne propagande, podešavajući radnju po turskim zakonima i služeći se do kraja svima dopuštenim sredstvima. I tražilo se načina da se kulturnim oružjem (u kojem smo, pored svekolikog nedostatka organizacije, ipak jači) zakloni nevešto vođen rat s Bugarima, u kome je jedna noć nervoznosti i nestrpljenja (uoči Arhanđelova – dne 1885) upropastila sve što je tolikim naporima bilo zadobiveno ”.45 Standardno, kao istoričar i političar, patriotski je Novaković u vezi sa srpsko-bugarskim ratom ovde ponavljao tvrdnju da je izazvan sa bugarske strane poremećajem ravnoteže „koju je hteo na Balkanskom poluostrvu da utvrdi Berlinski ugovor”. Sledstveno: „Kralj Milan” je shvatio „da ova bugarska akcija” jednostranim priključenjem Rumelije Bugarskoj remeti „srpske interese uopšte, i naročito da je opasna [za neophodno] širenje južnim pravcem” [nemogućnošću da se Srbija proširi teritorijom Bosne i Hercegovine] prema tome „da može biti presudno štetno za srpske pretenzije u Makedoniji”. Tako se tek posle izgubljenog rata Srbija aktivirala na putevima diplomatije. U jesen 1886. na osnovu „međunarodnog prava... zaključila [je] privremenu konsulsku konvenciju s Turskom”. A: „Godine 1887. već su osnovali prvi konzulat” Srbije u Skoplju i u Solunu.46 Vraćajući se na politiku kneza Mihaila, kada su se odnosi sa Bugarskom učvršćivali za Srbiju povoljnim pravcem, Novaković je kao pobornik Mihailove nacionalne spoljne politike naveo da je: „Antagonizam slovensko-grčki i slovensko-rumunski rušio do kraja misli koje su bile osnovice politici kneza Mihaila u njegovoj poetičkoj [kurzivom istakao A. R.] zamisli rušenja Turske ujedinjenim hrišćanskim silama Balkanskog Poluostrva, a bez evropskog mešanja.” Što je po ovoj verziji postalo za dugo vreme neostvarljivo, kada je na Berlinskom kongresu „lord Solzberi predložio austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine” motivisan „oštrom slovenofobijom”. Zapravo antiruskom, i zato antislovenskom politikom. Razumljivo sa pozicija zabrinutog, tu se završava citirana misao Novakovićevim upozorenjem: „I srpsko-bugarski, isto tako kao i grčki aspiranti na Makedoniju trebalo bi da neprestano imaju u vidu ovu motivaciju koja je na sastanku Berlinskog Kongresa od 16/28. juna 1878. odlučila sudbinom Bosne i Hercegovine.” Jer: „Nesavladljivi i nezajažljivi antagonizam balkanskih aspiranata [kurzivom istakao A. R.] u Makedoniji odavno se beleži u javnosti zapadne Evrope”.47 U raspravi Vaskrs države srpske i njegovi istorici Novaković kao zabrinuti naučnik, istoričar, mora da konstatuje kako „je izlaganje istorije toliko vezano sa zasebnim interesima i težnjama, da gotovo nikad nije u stanju da” izloži „opis prošlog života onako kako je bio u istini. Koliko gledišta – toliko istorika”. Tako: „Istorija Srbije izgleda drugačije ako ju je pisao Srbin, a drugojačije ako ju je pisao Austrijanac ili Rus... Srbin će se neprestano starati [Novaković se samo povremeno starao – A. R.] da vam o Srbiji govori kao o državi koja predstavlja sva ostala plemena srpsko-hrvatska ili jugoslovenska. Njegove nacionalne ideje pokazaće vam, njegovim srpskim perom, prve pokrete jednoga bića koje mu je namenjeno da se širi” težnjom „da se od Srbije načini središte budućeg ujedinjenja, za Srbe, Hrvate, pa čak i za sve Jugoslovene” i po Novakoviću, ne bez osnove u istoriji, prema podsticajima „velikog ilirskog pokreta” i drugih pokretača „jugoslovenskih ideja”.48 Pomenuvši da je Rusija bila protiv ujedinjenja Srbije i Hrvatske, sa stajališta pravoslavlja, iz strahovanja od

45 Stojan Novaković, Dva dana u Skoplju, 14–15–16 jul 1905, Beleške i razmišljanja s puta, Godišnjica Nikole Čupića XXV (Beograd 1906) 1–2. 46 Isto, 50. 47 Isto, 57–58. 48 Stojan Novaković, Vaskrs države srpske i njegovi Istorici, Godišnjica Nikole Čupi ća XXX (Beograd 1911) 1–2.

31

katoličkog ekspanzionizma, Novaković u knjizi Rusija i Srbija navodi pisanje Nila Popova. Jer, i prema Novakovićevim nalazima: „Srbija bi, po mislima toga istoričara, imala uvek da se pokazuje zahvalna i odana Rusiji. Naznake odstupanja od tih osnovnih” ponašanja „makar pod kakvim izgovorom, po tome bi se piscu imalo smatrati” jeresom. A Rusija, podseća Novaković, išla je tako daleko u svojoj bezobzirnosti da dok je uveravala Srbiju kako neće dopustiti da Austrija posegne za Bosnom, ugovorno je predvidela i prihvatila dodelu Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj. Uopšteno: „Rusija je sama često u srdačnom prijateljstvu s Austrijom, pa opet joj nije po volji, ako bi Srbija isto tako živela u prijateljskim” odnosima „sa susednom Monarhijom”.49 Prema Novakovićevom zaključku: „Ako je, dakle, istorija nauka, valjalo bi se zamisliti koje je od navedena tri gledišta”, srpskog, ruskog, austrijskog „istinito”. Sa ondašnjih jugoslovenskih pozicija koje tada zastupa i Novaković, poput sve većeg broja Jugoslovena, u srpskoj i hrvatskoj sredini gotovo podjednako, „istinito” je bilo srpsko jugoslovensko „gledište”. Iako se u toj uverenosti nametnulo priznanje „da će tačan odgovor [za navedeno] moći dati samo budućnost i potonji život samih jugoslovenskih naroda”.50 Težište sadržaja ove Novakovićeve rasprave utvrđuje se i osvrtom na „posmrtnu knjigu” Benjamina Kalaja o Prvom srpskom ustanku, u nemačkom prevodu sa mađarskog pod naslovom koji je priređivač te knjige, mađarski istoričar L. Taloci odabrao Die Geschichte des Serbischen Aufstandes 1807–1810. Ovaj naslov osporio je i Novaković, pošto se knjiga sastoji samo od sačuvanih odlomaka istorije srpskog ustanka iz Kalajeve zaostavštine. Na razlici u konceptu prve i druge knjige Novaković se posebno zadržao, pošto je Taloci izbegao da to učini. Prva knjiga bila je napisana u duhu Kalajevog srbofilstva, druga u duhu njegovog austrofilstva, u zavisnosti od politike koju je zastupao pišući tekstove prve i druge knjige. Novaković objašnjava čitaocima i informiše čitaoce: „Srbofilstvo Benjamina Kalaja potiče iz vremena u kom se mnogo uobražavalo [kurzivom istakao A. R. da bi se istaklo Novakovićevo realističko nijansiranje] o jedinstvu državno-balkanskih naroda bez Nemaca”, uz pomoć Mađara. Spoznajući značaj Srbije u tim vremenima i odnosima Kalaj se „odao studijama o srpstvu”. Posle u Srbiji, po Novakovićevom sećanju na dane kada je bio „bibliotekar Narodne Biblioteke u Beogradu, a uz to i sekretar Srpskog Učenoga Društva”, Kalaj je tamo gde je Novaković radio dolazio i ostajao „po nekoliko sati” da prouči „tek uređenu građu” sa „gomile pisama, beležaka i prepisa iz vremena ustanka”. Bio je prvi među istraživačima ovih arhivalija. Za Novakovića je svojstvena objektivnost kojom izlaže razlike između prve i druge Kalajeve knjige, utvrđujući da promena „raspoloženja” pri pisanju tih knjiga, nije promenila Kalajevu „ljubav k istini” – tako da su čak u drugoj Kalajevoj „knjizi i stilistička pažnja i mirnoća i obazrivost u izlaganju mnogo jače” izražene. „Ali ko će iskazati gde se nalazi istorijska istina?” – dodaje Novaković u potrazi za istinom. Jer: „Knjiga je pisana očima austrijskog ministra, koji je merio više puta šta i kako da ispiše... Prvu knjigu pisao je... slobodan mislilac, iz prve epohe nove ugarske ustavnosti. Druga je knjiga pisana pošto su idealne iluzije pregrmljene; kada je valjalo već braniti Bosnu i Hercegovinu od ‘razornih težnji’, od srbizma, kada je pisac postao jedan od glavnih stubova austrougarskog dualizma, kojemu su šiljci naročito napereni protiv Slovena a još posebice protiv južnih Slovena” nastanjenih u velikom broju u Ugarskoj. Činjenički zasnovano ili samo pretpostavljeno: „Pripovedalo se kako je Kalaj naredio da se u Bosni i Hercegovini zabrani srpski prevod njegove vlastite prve knjige o srpskoj istoriji. U toj se naredbi pokazalo kolika je razlika između slobodnog mislioca od 1867. do 1878. i između potonjeg austrijskog ministra za Bosnu i Hercegovinu!”51 Osvrćući se na stavove vladara i vladajućih ličnosti, bez dejstva Načertanija, iako zna za njegovo postojanje ali po opštem trendu još ne iziskuje izjašnjenje o njemu, Novaković samo mehanički ponavlja: „Politika Ilije Garašanina [već] 1842–1858, pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem bila je naročito uperena k ujedinjenju Bosne, Hercegovine i Stare Srbije sa kneževinom Srbijom. Isti je državnik vodio spoljnu politiku Srbije u istom smislu i pod knezom Mihailom Obrenovićem”. Kao manje poznato još se dodaje: „Jovan Ristić je 1876. čak pokušavao da od Porte zahteva [!] da se Srbiji poveri administracija Bosne i Hercegovine vasalnim načinom, te da se izbegne vojna i sve što vojna može sobom izvršiti i izazvati. Na tome se zahtevu, koji je Porta odbila, izvršio 1876. razlom među Portom i Srbijom, i otvorio se rat.”52. U tom kontekstu sledi i nagađanje da bi se tada dobijanjem Bosne i Hercegovine otvorio put za ujedinjenje ostalih srpskih teritorija, sa stanovišta državnih pretenzija, s pozivom na državotvorna prava Srbije na sve te teritorije. Po Novakovićevom nalazu u vezi sa stavovima predstavnika Mađarske grofa Julija Andrašija: „Andraši, političar s pogledima najširim svoga vremena u Austro-Ugarskoj” dok nije predstavljao i interese Austrije, Austro-Ugarske, bio je za prepuštanje bar većeg dela Bosne i Hercegovine Srbiji. Tek: „Po dobro poznatom

49 Isto, 3. 50 Isto, 4. 51 Isto, 6. 52 Isto, 7.

32

načelu ‘gouverner c’est prévoir”53 počeo je 1867. godine pretpostavljati politiku za priključenje cele Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, što će na Berlinskom kongresu 1878. uspeti i da realizuje. Pošto je u ovoj raspravi Novaković pažnju koncentrisao na tokove razvoja srpske državotvornosti, nametnula mu se i potreba da se vrati na Kalajeve knjige o Prvom srpskom ustanku, da bi dopunio odnosna saznanja. Tako je tu izneo da se i Kalaj nalazi među onim piscima srpske istorije koji su omašili da opišu „pravi početak autonomne uprave u Srbiji”. Koju je on, Novaković, izložio u svojoj knjizi, početkom 1906, Tursko carstvo pred srpski ustanak 1788–1804. Po ovom Novakovićevom nalazu, dakle, početak ostvarivanja državne autonomije Srbije treba datirati već ratom „Austrije i Rusije s Turskom 1787–1791, koji su započeli austrijski car Josif II i ruska carica Katarina II s namerom da s Turskom u Evropi svrše i da ostvare podelu Turske” ugovorenu „njihovim čuvenim dogovorom od 1782. godine”.54 Posledicom tog rata izrađen je „1793. ferman, kojim Srbi dobiše autonomne povlastice. One su obuhvatale količinu i način kupljenja poreza, izvesno učešće u administraciji, izvesne povlastice u sudstvu i u slobodi trgovanja... Bećir-paša” kome će u ustanku Srbije 1804. biti „poverena misija pomirenja” bio je tada od turskog sultana imenovan za vezira, stekavši na tom položaju „popularnost među Srbima, na koju se računalo 1804. godine” kada će Turska da prizna Srbiji određena autonomna prava.55 Ističući podatke o prvom autonomnom statusu Srbije, uz zamerku upućenu Kalaju što u njegovim knjigama nema pomena o toj prvoj autonomnoj Srbiji, posle gubitka statusa nezavisne države – Novaković zamera i nespominjanje izdejstvovanih autonomnih prava stečenih Ičkovim mirom. Jer, po Novakoviću: „Velika popularnost Ičkova mira zasnivala se naročito na tačkama koje su utvrđivale danak” prema „vrlo malenoj i za narod lako snošljivoj stopi”,56 o čemu je Novaković takođe napisao posebnu raspravu. Osvrćući se na pitanja koja su se nametala osvrtom na Prvi srpski ustanak, Novaković se zadržao i na različito ocenjivanoj ulozi predstavnika Rusije Rodofinikina u tom Ustanku. Posebno je istakao kako je Rodofinikin doprineo tome da Austrija odustane od napada na, od ustanika oslobođeni Beograd. On je kao Grk poreklom, po toj verziji, „veoma bogat u izvijanju, obdaren pravom grčkom gipkošću uspeo da se taj” austrijski poduhvat osujeti.57 Da su Novakovićeve odlike u naučno objektivnom ocenjivanju izvesnih karakteristika u srpsko-ruskim odnosima specifično izrazite ovde se u više navrata dokazuje. Primera radi, pri razmatranju podjednakog ponašanja i vođe Prvog ustanka i predstavnika Rusije sa stanovišta njihovih ličnih interesa, Novakovićevim rečima, u vezi sa ruskim protektoratom: „Karađorđe i njegovi” potčinjeni, kao i suparnici „smatrali su [ruski] protektorat prosto kao pomoć ili potporu delu srpskog ustanka. Glavna je Karađorđeva briga uvek bila da oružjem obezbedi Srbiji raširenje” ratom „ili da se to isto postigne diplomatskim putem, ako bi prilika bila za kakve pregovore. O svojim savezničkim dužnostima... Srbi su se brinuli veoma malo. I kao što je od đenerala ruskog malo ko pojimao šta je dužnost bila da čine da bi zadovoljili posebnim potrebama Srbije, tako se ni Karađorđe sa svoje strane nije brinuo ni o čem drugom do o onom što se ticalo posebnih potreba srpskih. Tako je Karađorđe vazda tražio da mu se pošlje ruska vojska onamo gde je ona njemu trebala, ne vodeći računa o tome da li se njegovo traženje podudara s ruskim planom ratovanja. I kako su takvi zahtevi često bili odbijeni, Karađorđe se na to ljutio, jer se on za opštu politiku nije interesovao nimalo, ako ona nije bila u kakvoj god vezi s poslovima srpskim, o kojima se jedino on starao”.58 Malo cinična, ali efektna, objektivnost sa naglaskom na subjektivne podsticaje ponašanja pri sprovođenju objektivno nametnutih zadataka. Na drugom primeru može da deluje bizarno Novakovićevo izlaganje o srpskohrvatskom bratstvu, kada se u vremenu pisanja ovih naših redova, srpsko-hrvatski odnosi ogledaju u međusobnoj mržnji većeg broja Srba i Hrvata. Ali vreme u kojem je Novaković pisao navedene redove bilo je takvo da su tada razumno preovladala srpsko-hrvatska, odnosno hrvatsko-srpska osećanja bratstva. Zvučalo je, i relativno će dugo zvučati, istinito da su: „Srbi i Hrvati istovetan jedan narod sa dva različita imena” ali „usvojivši jedan rimsko-katoličku, a drugi grčko-pravoslavnu veru, imali su u svome narodnom životu neverovatnu istorijsku i geografsku nesreću, što su se desili na samoj međi dveju sfera verskog, kulturnog i političkog antagonizma. Jedan isti narod”, u vreme pisanja tih redova sa oko „deset miliona duša, rascepljen na dvoje” bio je „učinjen nemoćnim”.59 Na kraju ove rasprave, sumirajući svoje poglede i navode, posebno u vezi sa Kalajevom drugom knjigom o Srpskom ustanku, Novaković zaključuje: „Kad se ostavi na stranu austrijsko gledište, valja priznati da je posle L. Rankea Kalaj jedini strani pisac koji je dobro pronikao pojedinosti različitih zamršaja” navedenog dela srpske istorije. Da je njegova knjiga štampana „s kraja 1898. ili 1899. kada mu je rukopis završen, bio bi, u to

53 Isto, 8. 54 Isto, 10. 55 Isto, 11. 56 Isto, 15. 57 Isto, 19. 58 Isto, 34. 59 Isto, 37.

33

vreme, i sasvim nov” istoriografski doprinos, obelodanjivanjem „više nepoznatih činjenica”. Samo „radi [toga] što je Kalajev rukopis objavljen deset godina kasnije, njega su pretekla novija srpska dela, štampana” u međuvremenu sa „mnoštvom novih objašnjenja i upotrebom mnogih” novih dokumenata. U tom zaključnom rezimeu Novaković je razmatrao i svoju poruku istoričarima da objektivno prouče i napišu „napredovanje ili nazadovanje” u stremljenjima i delima odnosnih država i naroda „bez ikakve lične težnje, bez ikakvog naročitog osećanja”. Sa ubeđenjem da „je vreme” da se „nova era” u državama zasniva na „osnovi konfederacije narodnosti s opštim pravom jednakosti za sve bez razlike”. Iako sa utopističkim premisama, i ta poruka i to uverenje dokazuju da Novaković svojim radovima (iako ne ravnomerno) s pravom oličava početak novog, savremenijeg razdoblja u srpskoj istoriografiji.

34

VLADAN ĐORĐEVIĆ 1844–1918.

Vladan Đorđević

Autor mnogobrojnih istoriografskih spisa, i to pretežno u vezi sa spoljnom politikom, malo je u istoriografiji cenjen od strane profesionalnih istoričara. U delu Radovana Samardžića Pisci srpske istorije, u četiri toma, između navedenih istoričara nema Vladana Đorđevića. Mi ga ne možemo ovde zaobići. Pišući sa pozicije angažovanog političara, zanimljivog pripovedača i revnosnog istraživača, uspevao je da istoriografiju obogati novim saznanjima. U knjizi malog obima Srbija na Berlinskom kongresu (štampanoj i na francuskom jeziku), preštampanoj iz časopisa Otadžbina odmah na početku, za poznato Milanovo pismo predstavniku Austro-Ugarske grofu Andrašiju, Đorđević kazuje da “je obeležilo jednu epohu u istoriji spoljne politike nove srpske države”. U tom pismu, datiranom u Beogradu 22. maja 1878, po Đorđevićevom citatu: „Knjaz Srbije M. M. Obrenović IV veli, da mnogobrojni interesi koji za Srbiju potiču iz njenog susedstva s austrougarskom monarhijom, čijom spoljnom politikom g. grof upravlja sa toliko isto mudrosti koliko čvrstoće – da ti mnogobrojni interesi Srbije grade za nj, Knjaza Milana, dužnost da se obrati Njegovom Prevashodstvu sasvim iskreno. On je u taj cilj poverio g. Ristiću da bude tumač njegovih pogleda i da sa NJ. E. izmeni misli prema važnosti sadašnje situacije.”1 Knez Milan, kazuje se dalje, isticao je u tom pismu da je za vreme rata protiv Turske odustajao od „svakog akta koji bi mogao izazvati neodobravanje” Austro-Ugarske. Srpska „vojska u vreme svoje sjajne kampanje u Staroj Srbiji, uprkos izvanrednih” prilika „da uđe u Bosnu [usled želje, bolje reći zahteva] nije prešla ni Lim, ni Drinu”. Zato se nada „da će moći prilikom definitivnog regulisanja Istočnog pitanja na kongresu računati na potpore vlade NJ. C. i Kr. V.” da Srbija „dobije ne samo nezavisnost nego i uvećanje teritorije, koje je bezuslovno nužno za njeno napredovanje”. Jer „makoliko bila njena teritorija uvećana, neće zbog toga prestati biti interes za velike države, i da će ona, što veći budu interesi” koje će imati „da brani, to više osećati potrebu da održava prisne odnose s austrougarskom monarhijom, kako bi se mogla osloniti na svoju moćnu i prijateljsku susetku.” Nije bilo lako pregovarati i razgovarati sa moćnim Andrašijem. On je odmah posle pitanja po protokolu snishodljivog pisma vladara male Srbije rekao Ristiću, da je spreman „potpomagati Srbiju na kongresu, iako, reče, nema” razloga „da to čini, pošto vlada srpska nikada nije tražila saveta, pa bi pravo bilo da joj ostavi da

1 Vladan Đorđević, Srbija na Berlinskom kongresu, Beograd 1890, 7.

35

sama i posledice snosi”. Iako to nije „lasno ni prema javnom mnjenju” u Austro-Ugarskoj, „koja Srbiji nije naklonjena, ni prema Velikim Silama, jer, dok Crna Gora nalazi u Evropi više simpatija, Srbija nije tako srećna da kod sviju odziva nalazi ”.2 Ristić je na to reagovao primedbom „da su simpatije za Crnu Goru poetičke prirode” dok kritičnost u odnosu na Srbiju proizlazi iz njene nužne ratobornosti u borbi za opstanak. Time se napokon složio i Andraši. Blagonaklonost Austro-Ugarske prema Srbiji ispoljena je tek Crvenom knjigom akata Ministarstva inostranih poslova Monarhije i Srbija je uzvratila na način kojim se odaje zahvalnost za promenjeni stav moćnog suseda. Na prvobitni zahtev Srbije da joj Velike Sile Evrope garantuju nezavisnost, Andraši je osorno reagovao da se ne mogu prihvatiti strane garantije države „na granici Monarhije”. A u vezi sa proširenjem teritorija, za Andrašija je bilo od primarne važnosti da „u to uvećanje ne može ući Novopazarski i Mitrovački kraj” s obzirom ,,na pitanje železničko”. Na Andrašijevo uveravanje da bi „nova granica” Srbije trebalo da počne od Kopaonika, Ristić je uzalud nastojao da to bude Ibar. Što se tiče širenja prema istoku, Andraši je rekao da može da ide „i do Sofije”, pod uslovom da ispoštuje ugovor sa Monarhijom. Posle navođenja mučnih pregovora i sa ostalim predstavnicima velikog suseda, Đorđević je ponovio Ristićeve reči: „Ako pristanemo na predloge Austro-Ugarske, imamo potporu susedne Monarhije sa izgledima na teritorijalno uvećanje i preko granica Sv. Stefanskog preliminarija; ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i sama Sv. Stefanska Granica sa Nišom”.3 Od žučnih reakcija srpskih ministara na Andrašijeva imperijalistička cepidlačenja, Đorđević navodi reči: U početku je tražio „samo da ne nastupamo” pravcem Bosne „i preko Lima, a sad nas tera preko Ibra na Kopaonik, dakle smanjuje nam ono što smo izvojevali, smanjuje nam naš status quo militaire... Upućuju nas na Sofiju, jer znaju da će nas tamo Rusija zaustaviti”.4 Zanimljivo je kako austrofilski opredeljeni Vladan Đorđević ne izostavlja dokumentaciju agresivne nadmenosti čelnika i predstavnika Austro-Ugarske. Ali u dokumentaciji ruske, za Srbiju tada dvogube spoljne politike, ipak je drastično otvoreniji. Primera radi, u iskazu: „Desetog juna uveče telegrafiše knjaz iz Niša Ristiću kako mu je Jevrem Grujić javio da mu je... ali ne, to nećemo da pričamo. Istina to bi bio vrlo dragocen prilog za istoriju političkog morala u spoljnoj politici zvanične i poluzvanične Rusije, kada bi ovde ispričali koliko se slagala poverljiva misija đenerala Fadejeva, koji je u te dane stigao u Beograd – sa savetima koje su u isto vreme punomoćnici Rusije davali zastupniku Srbije u Berlinu, i sa njihovim radom na kongresu... [tačkice su Đorđevićeve]. Ali pored sveg iskušenja to nećemo da pričamo, nećemo uprkos etnografske karte srpskoga đenerala a ruskoga pukovnika Visariona Visarionovića Komarova, koju izdaje Slavjansko dobrostvoritelno obščestvo pod predsedništvom grofa Ignjatijeva San-Stefanskog, i u kojoj posle bugarske Koburgijade daje Bugarskoj ne samo srpske zemlje u Makedoniji i Staroj Srbiji već i sastavne delove sadašnje srpske kraljevine. Neka vide naša silna braća od strica da i najmanji među srpskim publicistima neće da iznosi ono što je za njih ružno, pa čak ni onda neće kada ti slovenski kavaljeri čizmama od juhta gaze ono što je najsvetije za svakog Srbina.”5 U često doslovno citiranim promemorijama, pismima, navodima vidljivo je da se izloženi zahtevi, molbe, predlozi zasnivaju na trajnim i trenutnim potrebama i mogućnostima, prema uputstvima kneza i njegove vlade, pa i na inspiracijama Jovana Ristića pri reagovanju na stavove Velikih Sila. Ne oseća se potreba za uputstvima iz Načertanija jednog Garašanina. Svako od nadležnih znao je šta treba izdejstvovati, ali je čin dejstvovanja prepušten samom Ristiću. Zato je i Vladan Đorđević primetio kako Ristiću povremeno „kipi žuč”. Primera radi, na predlog vlade da kod cenkanja za dobijanje Pirota zatraži podršku Rusije, Ristić mora da je pobesneo kad je bio prinuđen odgovoriti: „Rusija traži Pirot za Bugarsku uprkos svima mojim i usmenim i pismenim” obrazloženjima. „Tražiti, dakle, u ovim okolnostima zaštitu Rusije, značilo bi toliko isto koliko i tražiti zaštitu Austro-Ugarske da dobijemo Novi Pazar. Ja, dakle, ne bih mogao učiniti korak koji vi tražite, a da ne pokažem neznanje situacije, i da se ne izložim podsmehu.” 6 Na kraju, posle mnogih natezanja sa Rusijom i Austro-Ugarskom, Ristić je s pravom (uprkos svim kritikama političara i istoričara) zaključio „da smo, prema okolnostima, bolje prošli no što smo se i nadati mogli. Okolnosti su bile” takve da je gotovo sve zavisilo od pregovora „s Austro-Ugarskom pa se ne može uzeti da smo na ravnoj nozi pregovarali. Ona je... na Kongresu bila jaka... kad je god htela da štogod u svojoj sferi pokvari. No ona nam ne samo nije kvarila (izuzev Novo-Pazarski kraj, jer je ovaj još pre kongresa za nas bio izgubljen) no... nam je znatno pomogla, mada su žrtve... imale više da” podupiru „Austrougarske smetnje, a manje da nam njenu potporu obezbede”.7

2 Isto, 8–9. 3 Isto, 20. 4 Isto, 22–23. 5 Isto, 33. 6 Isto, 61–62. 7 Isto, 70.

36

Treba upamtiti reči francuskog ministra Vadingtona upućene Ristiću, u Đorđevićevoj kompoziciji: „Vi ste [g. Ristiću] u ovako teškim političkim prilikama srpsku stvar tako vodili da se može čestitati i Vama i Srbiji. Vaša će otadžbina dobiti [i dobila je, uprkos tome što su to negirali mnogi političari i istoričari] maksimum od onoga što se” u datim „okolnostima dobiti može”. Bez podrške Austro-Ugarske, Srbija bi na Berlinskom kongresu izgubila „Vranje i Grdelicu zbog Engleske, a Pirot zbog Rusije”.8 Uopšteno, Srbija se na Berlinskom kongresu nalazila relativno u najtežoj situaciji: „Dok su interesi Grčke dolazili u sukob samo sa turskim, rumunski samo sa ruskim, crnogorski sa turskim i austrijskim – naši su se interesi sukobljavali i sa turskim i s austrijskim i sa ruskim.” Pa, ipak, po uveravanjima učesnika Kongresa: „Srbija je prošla bolje od sviju ovih državica.”9 Bez spominjanja Bugarske, iz znanih razloga. U ovoj raspravi o spoljnoj politici u kontroverznoj istoriografiji, svrsishodno je navesti završne reči autora Vladana Đorđevića. Po njemu: „Eto, to su tekovine koje je Srbija, posle dva krvava rata, mogla iščupati i sačuvati, pa i to, ne blagodareći svome moćnom, vekovnom, jednovernom i jedinopravom prijatelju i ratnom savezniku, već često protiv njegove volje, blagodareći bistrini i rešenosti svoga Vladaoca, Knjaza Milana M. Obrenovića IV i sposobnosti Njegovog ministra spoljnih poslova Jovana Ristića – jer ko god pročita ovu malu studiju uveriće se da se i ovoliko samo za to postiglo što su ova dva čoveka u ovakvim sudbonosnim prilikama za Srbiju, bili na visini svoga položaja.”10 U preobimnom delu Kraj jedne dinastije. Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. do 8. jula 1900, štampanom 1905–1906. godine, preovlađuje autobiografski i biografski deo. U kritičkom osvrtu na vlade koje su prethodile Đorđevićevoj vladi, tu piše da je mladi kralj Aleksandar, „u spoljnoj politici padao iz pogreške u pogrešku. Umesto da iz grčko-turskog rata izvučemo što veću korist za Srbiju, mi smo se šetali od Sofije do Cetinja zadovoljavajući se šovinističkim frazama.”11 Ali u vezi s tim ratom usledila su odobravanja od strane Rusije i Austro-Ugarske za mudro, neutralno „držanje Srbije za vreme grčko-turskog rata”.12 Kako je Srbija morala lavirati između Velikih Sila vidljivo je iz Đorđevićevog raporta, u svojstvu novog predsednika, kralju Aleksandru, u vezi sa laviranjima između Rusije i Austro-Ugarske. Jer: „Što se tiče austrijske i ruske diplomatije u Carigradu, koje pažljivo prate svaki naš korak na Porti i u Jildizu, one će, uprkos ovogodišnjem svome sporazumu, ostati surevnjive između sebe u svakom balkanskom pitanju, i ja se nadam da ću na svakom svom koraku (sada ili docnije preko našega novog poslanika) koji se ne dopadne jednoj, naći potporu druge strane, a potpora jedne Velike Sile biće dovoljna, ako umednemo Sultana dobro raspoložiti prema Srbiji. Koncesije koje tražimo od Porte tiču se ili kulturnih interesa Srba u Turskoj ili jednog velikog impulsa Srbije.”13 U vezi sa Turskom, Đorđević će i preko poslanika u Carigradu tražiti: „1. Priznanje srpske narodnosti u Carstvu, bez povrede turskog osnovnog zakona o tome i bez shizme. 2. Postavljanje Srba za Mitropolite u Bitolju, Sercu i svuda gde su grčki Mitropoliti slabiji od bugarskih. 3. Da se postavi Srbin za pomoćnika Kosovskog Valije, dakle za muvaina u Skoplju. 4. Da opet počne izlaziti službeni list Kosovskog Vilajeta i to na srpskom i turskom jeziku, kao što je i pre izlazio. 5. Da se stvori srpska štamparija u Carigradu. Sve ove mere na suzbijanje bugarske propagande, koja je opasna za Srbiju.”14 (U Načertaniju je reč samo o potrebi stimulisanja savezničkih odnosa Srbije i Bugarske.) Znači, spoljna politika se vodi opet prema promenjenoj situaciji, a ne prema nepromenjivom načertanijskom programu. Za nastojanje Vladana Đorđevića, kao predsednika vlade, da, bar po njegovim kazivanjima, zadobije podršku Velike Britanije za spoljnu politiku Srbije, koja je tada usled austrofilstva bila izložena pritiscima bugarofilske politike Rusije – može se navesti nekoliko njegovih iskaza. Primera radi, gde kazuje: Čim sam se uverio da moja vlada nema nikakve nade na potporu Rusije” za „nezavisnu spoljnu politiku Srbije” prema svojim interesima, po svojoj proceni „počeo sam da razmišljam [bez konzultovanja Načertanija, razume se samo po sebi – A. R.], da li ne bi dobro bilo pokušati da se engleskim državnicima skrene pažnja na smetnje i prepreke na koje Balkanske države nailaze u svojoj borbi za nezavisnost.” U tom smislu se upitao „ne bi li vredilo sondirati i videti da li bi se Velika Britanija mogla zadobiti za to da ona uzme u svoju zaštitu Balkanske države od večitog mešanja stranih Sila u njihove unutrašnje poslove”. Učinio je sve da izdejstvuje prijem kralja Aleksandra kod tadašnje britanske kraljice Viktorije (1819–1901). Ali uzalud. Ostarela kraljica nije bila „u stanju”, zapravo nije bila voljna „da primi posetu nikakvoga suverena sa kojim se već ne poznaje; i lord Solzberi” osetio je „nemogućnost da u toj stvari navaljuje više nego što je

8 Isto, 77. 9 Isto, 84. 10 Isto, 96. 11 Vladan Đorđević, Kraj jedne dinastije. Prilozi za Istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. go 8. jula 1900, Beograd 1905, 3. 12 Isto, 89. 13 Isto, 117. 14 Isto, 118.

37

učinio,” po molbi srpskog poslanika Čede Mijatovića.15 A u vezi sa Bugarskom: „Družba s Bugarima... nemoguća je bez stvarne pogodbe u Maćedonskom pitanju; a pogodba u maćedonskom pitanju nemoguća je” bez prestanka srpske ili makedonske „propagande! Međutim, nema toga Boga ni u Srbiji ni u Bugarskoj ko bi se te propagande smeo više odreći.”16 U poglavlju posvećenom vladavini kneza Miloša, svečarski uzvišeno, ali u suštini istinito, povodom otkrivanja spomenika u Požarevcu 24. juna 1898: „Imajući da stvori novu državu” na Balkanskom poluostrvu „na kome su hiljadu godina bili najveći okršaji između Istoka i Zapada, između Rima i Vizantije, između Pravoslavlja i Katoličanstva, između Islama i Hrišćanstva, između slovenskih i neslovenskih težnji – knez Miloš je uspeo da ostvari pravo čudo diplomatske veštine. Oslobodivši vojnički svoju zemlju, postavivši njen unutrašnji život na zdravu osnovu, on je umeo ne samo da joj steče jedno po jedno pravo samostalne države, nego je svojom diplomatijom umeo da dobija na poklon čitave provincije, za koje bi svaki drugi morao voditi krvave ratove; umeo je u ratovima, koji su besneli u njegovoj neposrednoj blizini, da sačuva i neutralnost Srbije i prijateljstvo za nju sviju zaraćenih strana, i da iz svakog tuđeg sukoba izvede najveću korist za svoju otadžbinu”.17 Uspešno poslovanje svoje vlade, pored, naravno, nepomenutog neuspešnog, Vladan Đorđević u toj istoriji između ostalog ilustrovao je vraćanjem nagomilanih dugova Srbije Rusiji. Na tri note otpravnika poslova ruskog Poslanstva Nelidova, da „odmah i potpuno” isplate „neisplaćene i nagomilane interese i otplate na tri zajma, koje je Srbija zaključila u Rusiji 1868, 1876. i 1890” – iako ne odmah, odgovorio je pozitivno. Pismom od 15. januara 1899. obavestio je novog diplomatskog predstavnika Žadovskog, da je srpska vlada spremna „da potpuno isplati” navedena potraživanja. Napisao je „da njegova vlada nema da ispituje ni vanredno teške prilike u kojima je Srbija uzela najveći deo tih obaveza na sebe, niti da ispituje da li se Srbija po svojoj sopstvenoj volji, i brinući se samo o svojim interesima, našla u onim vanredno teškim prilikama. Njena čvrsta želja biće uvek, i uprkos svemu, da uredno plaća zajmove koji su zaključeni u ime Srbije. Ako ovu našu želju (žudnju) nismo mogli zadovoljiti odmah čim je g. Nelidov učinio svoj prvi, tako neobično žuran korak [odmah posle njegovog, Vladanovog, preuzimanja dužnosti predsednika vlade] po ovoj stvari... mi se neprekidno bavimo” ispunjenjem dužničkih obaveza Srbije.18 U nastavku: „Kad su novine javile da je Srbija isplatila Rusiji ovih pet i po miliona, dakle, sasvim kako je Rusija tražila intégralement, te da su na taj način državne finansije Ruske Imperije spasene od opasnosti da posrnu zbog srpskog neplaćanja”, sledile su čestitke zbog toga što su i „Srbi” pokazali „da umeju” poslovati „Gospodski”. Sve, ipak, nije išlo tako glatko. Đorđević navodi kako je usledio ispad opozicije „da je Dr. Vladan otuđio srpske železnice za jedan zajam” kojim je omogućeno vraćanje duga koji je svojevremeno bio utrošen „za isplatu dugova kralja Milana”.19 Za vreme boravka bivšeg kralja Milana u Srbiji, po sinovljevom ukazu, na položaju vrhovnog komandanta vojske, pogoršani odnosi sa Rusijom najvidnije su se ogledali u držanju ruskog poslanika Žadovskog. On „se počeo ponašati u Srbiji kao ruski vice-kralj u Mandžuriji.” Trebalo mu je pokazati da sa takvim držanjem ne može ostati u Beogradu. Prilika se iskoristila ignorisanjem njegovog statusa na svetkovini godišnjice proglašenja kraljevine, 22. februara 1882, u 1899. godini. „Na svečani ručak u Kraljevskom Dvoru” toga dana bio je „pozvat ceo diplomatski kor – osim ruskog poslanika. Da bi se očigledno dokazalo kako se ovo nepozivanje ne tiče Rusije i ruskog poslanika, nego samo lično g. Žadovskog, oba sekretara ruskog Poslanstva i g. Mansurov i g. Đorđe Nelidov pozvani su na taj ručak i bili su obojica ne samo u crkvi na blagodarenju i na prijemu u Dvoru, nego su bili i na svečanom ručku u Kraljevom Dvoru. Pošto je Kralj Milan i kao Otac Kraljev i kao Komandant Aktivne Vojske morao biti na tome ručku, to za svakoga beše jasno da se za isti sto nije mogao pozvati i g. Vasilije Vsepodolič Žadovski, koji je čitavu godinu dana ignorisao Kraljevog Oca...”20 Konsekventno: Posle ove „lekcije... iz Knigeove nauke o ponašanju u društvu, Žadovski nije mogao više ostati poslanik Rusije u Beogradu i on je odmah opozvat”... Povodom tog incidenta, Đorđević je našao za potrebno da uzgred spomene kako je na ovom „sudbonosnom ručku” bila prisutna Draga Mašin, koja će ubrzo postati srpska kraljica i kojoj će on s tim u vezi kasnije posvetiti čitava poglavlja. Kao nosiocu austrofilske politike, Vladan Đorđević ovom detaljnom opisu incidenta sa Žadovskim dodaje komentar o stavu radikalske opozicije: „Ona je svoju glavnu nadu polagala u Žadovskog, da će on oterati Kralja Milana iz Srbije i primorati Kralja Aleksandra da okrene u rusofilsku politiku.” Prevarila se opozicija kao što se prevario i Žadovski. Odlazak kralja Milana i uspostava rusofilske politike dolazi tek ženidbom kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. U vezi sa spoljnom politikom, Vladan Đorđević je u svojstvu predsednika vlade, 1. aprila 1899, podneo jedan

15 Isto, 332, 335. 16 Isto, 399. 17 Isto, 527. 18 Navedeno delo, II, 138–139. 19 Isto, 139–140. 20 Isto, 179.

38

poveći memorandum. Pošto u Istoriji nije detaljno izložen njegov sadržaj, isti bi trebalo da bude takođe podvrgnut podrobnoj analizi. Time bismo opetovano potvrdili da Načertanija nema ni u tom projektu. Tu se spominje Plava knjiga diplomatske prepiske, da bi se pokazalo kako je „vlada 1898. i 1899. učinila za svoju braću u Staroj Srbiji i Makedoniji sve što se moglo učiniti diplomatskim putem, sve što se moglo učiniti bez rata sa Turskom”. Kurzivom, istaknuto u originalu, hoće da se pokažu efekti miroljubivosti spoljne politike Srbije, i tih godina.21 Povodom smrti, Jovana Ristića, 23. avgusta 1899, Vladan Đorđević u kraćem poglavlju osvrće se na Ristićevu sahranu prigodnim veličanjem pokojnikovih zasluga u službi dinastije i otadžbine. Ističe da će „bespristrasna istorija potvrditi kako je bio jedan od najvećih državnika nove srpske države, koji je, naročito na polju spoljne politike, imao svojih uspeha” i kao „pobornik postupnoga razvitka i prilagođavanja modernih državnih ustanova pravim potrebama i karakteru naroda”. Njegova sposobnost najviše se ispoljila „u diplomatskim misijama”. Navodi kao dokaz: „njegov [prvi] doprinos u svojstvu sekretara deputacije u Carigradu” na sprovođenju hatišerifa od 1830, na utvrđivanju nasledstva dinastije Obrenovića, dobijanju gradskih utvrđenja... Osvrćući se na rezultate Berlinskog kongresa, istakao je da je umnogome zahvaljujući njegovoj veštini Srbija dobila maksimum od mogućeg. Prema Đorđeviću: „Na tome kongresu Rumunija nije postigla ništa od onoga što je zahtevala; Crna Gora izgubila je polovinu zemljišta koje joj je bilo u San-Stefanu namenjeno; sanstefanska Bugarska smanjena je za trećinu a i ostatak je razbijen u dva dela. Jedina je Srbija na Berlinskom Kongresu dobila znatno više nego što joj je u San-Stefanu namenjeno.” Osim toga: „On je spasio i Srbiju i Rumuniju od kapitalisanja dotadašnjeg danka Porti.” Naveo je tu i Ristićeve istoriografske doprinose – „tri kapitalna dela koja će ostati najbogatiji izvor za noviju istoriju Srbije: Bombardovanje Beograda, Spoljni odnošaji Srbije i Diplomatska istorija Srbije prvog i drugog rata.” 22 U vezi sa međudržavnim humanitarnim odredbama institucije u Hagu, iz govora kralja Milana na otvaranju zasedanja Narodne skupštine u Nišu, 22. septembra 1899, Đorđević navodi i kraljeve reči. Njima se ističe kako se „te godine u Hagu sastala prva konferencija sviju država na svetu, da veća i rešava o pitanjima od najviše važnosti za čovečanstvo. I Srbija je učestvovala u tome plemenitom poslu rešavajući probleme jednakopravno sa najvećim i najstarijim državama”.23 U vezi sa politikom kralja Milana u odnosima sa Crnom Gorom, Vladan Đorđević navodi kako je kralj Milan rekao: „Mene mnogi ubrajaju u protivnike Crne Gore i njene dinastije, što ja nisam nikada bio [da se držao Načertanija ne bi na to niko nikada ni pomišljao]; nisam i neću biti... Mene okrivljuju, što je nekom palo na um da piše i napiše nekakve pamflete protiv crnogorskog vladara... Ja bih se uvek podvrgao neutralnom sudu, i uvek bih primio svaku odgovornost ako bi se dokazalo da se je... ma u čemu ogrešilo o Crnu Goru i njenu dinastiju. Ja sam više puta govorio... i uvek sam preporučivao da se sa Crnom Gorom živi u prijateljstvu, jer i nema pitanja koje bi smetalo tome bratstvu i” bratskom „sporazumu. Ja nisam protivan, i radujem se, što čujem, da Knez Nikola dobro stoji kod NJ. V. Ruskog Cara i u Rusiji, od kada mene bez uzroka i krivice bezobzirno napadaju”.24 U vezi sa austro-ugarskim poslanikom Šislom, koji je odlazeći iz Beograda imenovan za tajnog savetnika i direktora carevog civilnog kabineta u Beču, Đorđević ističe kako će Šisl na novom visokom položaju doprineti još prisnijim odnosima sa Austro-Ugarskom. On je bio „dobar poznavalac Srbije”. Dva puta je bio sa službom u Srbiji – „najpre kao sekretar Poslanstva više godina” a potom kao poslanik. Tako će on sigurno „upotrebiti svaku priliku da cara obavesti o pravom stanju u Srbiji, bolje nego što bi to mogao učiniti i jedan od Njegovih ministara, osim jednoga Kalaja”. Uzgred, u tom kontekstu, Đorđević napominje i kako će Šislu prilikom njegovog odlaska iz Beograda prirediti umetnički oproštaj. Pošto mu je „poslanik Srbije u Londonu Čeda Mijatović, istina, privatno i nezvanično, napisao čitavu diplomatsku notu o nekakvom mađarskom virtuozu, čija violina vredi 20.000 dinara, i koji hoće da u Beogradu daje koncerat” on je odlučio da Šislu posle oproštajnog ručka priredi „selo”, odnosno „poselo”. Na toj priredbi, na tom selu, poselu svirati će „onaj ćemandžija, a da peva Zorka Teodosićka i da deklamuje Nigrinova”. Mijatović će se tako moći uveriti kako on, Vladan Đorđević, na položaju predsednika Vlade nije „izgubio svako interesovanje za umetnost”.25 O toj priredbi u komentaru piše: Po izričitoj kraljevoj želji bila je pozvana i Draga Mašin. S njome je kralj Aleksandar na čuđenje prisutnih proveo gotovo celo veče, prenebregavajući svoje društvo i kraljevske obaveze u razgovoru sa zvanicama. Đorđevićevim rečima: „Tada sam video prvi i poslednji put Kralja malo

21 Isto, 271. 22 Isto, 556. 23 Navedeno delo, III, 20. 24 Isto, 187. 25 Isto, 225.

39

ćefleisanog... [tačkice u originalu]. Pri kotiljonu Kralj je potpuno zaboravio na svoje Veličanstvo. Jurio je barabar sa najmlađima, zgrtao je na patosu korijandole da njima zasipa Dragu, ponašao se kao nikada dotle, i ja sam bio srećan kada je Kralj otišao sa zabave pre nego što bi postao suviše veseo.”26 O odnosima sa Austro-Ugarskom, koji su bili austrofilski na štetu Srbije u tolikoj meri da maksimalno škode ekonomskom razvoju države, svedoči ovde čak opozvana najaustrofilskija vlada, 30. decembra 1899. Notom od prethodnog dana, Austro-Ugarska je ultimativno tražila da se sačini zakon kojim se uvodi „obrtni prirez” na uvoznu robu iz Monarhije. Tim prirezom imao se dobiti neophodni prihod za prezaduženu državnu administraciju, prvenstveno usled imperijalističke politike velikog suseda. Na to nije mogla da pristane ni ova vlada, pa je vladaru predala ostavku. Ali je na vladarevo insistiranje ostavka povučena, iako je susedna Velika Sila odustala samo od zahteva za ukidanje te zakonske odredbe, ali ne i od obustavljanja naplate navedenog prireza! Kraljev argument kojim je naveo Vladu da povuče ostavku naveden je karakterističnim pitanjima: „Je li Srbija u stanju oglasiti Austro-Ugarskoj carinski rat? Može li ona uopšte živeti ako joj Austro-Ugarska zatvori svoje granice za više od tri četvrtine celokupnog izvoza njenog? Šta je veća šteta za Srbiju: ovaj manjak u predviđenim prihodima državnim, ili katastrofa koja bi za našu celokupnu privredu nastupila, kada bi nam Austrija zatvorila granicu?”27 Moralo se sačekati vreme kada će se na ta pitanja moći dostojno odgovoriti rizikom carinskog rata. Dotle je mudrije bilo povinovati se jačem. Zato ponovimo i ovde: čekaće se, i u ovoj neprilici, da bi se dočekala povoljna prilika. Imalo se stalno u vidu da je tada bila: „Želja Velikih Sila, a naročito onih” koje su imale „najvećeg interesa na Istoku, da se očuva status quo na Balkanskom Poluostrvu, i da se ni na kakav način ne pokreću pitanja koja bi mogla izazvati razdore sa nepredviđenim neželjenim komplikacijama... Poslednji grčko-turski rat [koji je Grčka izgubila] posluži[o je] kao gorak primer za buduća dejstva” Srbije. „Grčka imađaše za se simpatije skoro sviju Velikih Sila dok je dejstvovala lojalnim sredstvima za zaštitu prava i slobode njenih jednoplemenika na Kritu. Ali čim je pristupila vojnim dejstvima, ona beše napuštena od svih Sila i niko joj ne pritiče u pomoć dok ne položi oružje.”28 Pošto je tadašnji preokret u spoljnoj politici, iznenadnim prelaskom sa austrofilske linije na prorusku liniju, sproveden iznenađujućom ženidbom kralja Aleksandra sa Dragom Mašin, zaustavićemo se na poglavlju koje Vladan Đorđević oslovljava naslovom Draga Mašin. Poglavlje počinje indikativnim pasusom: „Ova gospođa imala je čak i svoju biblioteku, kojom se vrlo vešto služila za svoje krajnje ciljeve, pozajmljujući pojedine knjige kućama sa kojima je imala računa da održava veze i podvlačeći u tim pozajmljenim knjigama izvesna mesta, na koja je htela da skrene pažnju.”29 Od rečenica koje je podvukla Draga Mašin, Đorđević navodi odlomak memoara junakinje romana, koja aludira na kraljicu Nataliju i njenu dvorkinju čija je ambicija da svakako postane kraljica. Rečenica junakinje: „Ona je lepa, ali ta je lepota one vrste kakvu bih ja želela za moju sluškinju, da mi, obučena u neobično odelo, obuva cipele i da me hladi sa kakvom velikom lepezom. I gle, ona postade Kraljica, i to Kraljica u jednom burnom vremenu, to će reći u trenutku neocenjivom za ambiciozne žene. Sigurno je, njoj je osigurano mesto u istoriji.” Po Đorđeviću dalje: „Drugo mesto u ovoj knjizi, koje je Draga Mašin naročito podvukla, glasilo je ovako: Ne treba ništa temeljno raditi, pa da se opet dođe do sreće. Ne treba računati ni na prijateljstvo, ni na blagodarnost, ni na vernost, ni na poštenje [kurziv u celom pasusu je u originalu] nego se treba drsko izdići visoko iznad sviju ljudskih sitnica i zaustaviti se između njih i Boga. Treba živo otimati od života sve što se može od njega iščupati, ne treba propustiti nijedan trenutak zadovoljstva, treba sebi stvoriti život udoban, veličanstven, treba se apsolutno izdići iznad sviju ostalih, treba biti silan, da, vrlo silan, pa ma na koji način se to toga došlo... [tačkice u originalu]. Onda te ceo svet poštuje, jer te se boji, onda si jak, a to je vrhunac ljudske sreće, jer onda svi drugi ljudi imaju brnjicu podlosti na ustima, pa te ne ujedaju više. Ovo nihilističko, ženski sladostrasno vjeruju – jako se dopadalo bivšoj dvorskoj gospođi Kraljice Natalije, njenoj Dame d’honeur!”30 Đorđević je, reći će poštovaoci Drage Mašin, tim citatom pokazao kako je nju omrznuo. I to uprkos njenoj visokoj opštoj obrazovanosti, ljubavi prema poeziji i drugim vrlinama, po priznanju samog Đorđevića. O Dragi Mašin, Vladan Đorđević je stekao najgore mišljenje kada je saznao ranije neznano, da je ona omađijala kralja Aleksandra, koristeći jednu njegovu fizičku nedaću (inače lako otklonjivu – fimozu) sa dodatnom psihološkom, psihičkom neurozom, toliko da je on morao ostati u uverenju da samo s njom može imati bračne

26 Isto, 246. 27 Isto, 261. 28 Isto, 295. 29 Isto, 449. 30 Isto, 453–454.

40

veze i potomke. Još i posle vekovne distance ispoljuju se čak u istoriografiji nastojanja, da se rehabilituje kraljica Draga isticanjem njenog intelektualnog i humanog pregalaštva u oblastima kulture, književnosti, prevodilaštva, publicistike, dobročinstva, čovekoljublja... A najviše njene nepatvorene ljubavi prema čoveku kome će ostati verna do poslednjeg trenutka, njegovog i njenog svirepog ubistva od zločinački nastrojenih zaverenika. Da je bila svesna svojih nepodobnosti morala bi i mogla bi ubediti kralja da se oženi ženom s kojom će dobiti naslednika i sačuvati dinastiju Obrenovića – prenebregava se u toj kvazihumanistički orijentisanoj istoriografiji – što proizlazi iz navedenih Đorđevićevih reči.31 A da li bi onda i dalje austrofilska politika ostala nepromenjena, u ovom zaključku je irelevantno. U poglavlju posvećenom spoljnoj politici 1900. godine, Đorđević ističe kako osim trzavica sa Turskom i Rusijom: „Sa svima ostalim državama održavala je Srbija najlepše prijateljske odnose. Čak i Holandija, koja dotle nije imala svoga Poslanika u Srbiji, naimenovala je barona Svertsa de Landas Voborg za svoga Ministra rezidenta u Beogradu i on je ovih dana predao Kralju svoja akreditiva.”32 Kraljevom ženidbom odnosi Rusije sa Srbijom postali su prisni. Strahovanja od totalne izolacije Srbije u međudržavnim odnosima minula su odmah posle objave čestitke ruskog cara, posredstvom ruskog otpravnika poslova Pavla Borisovića Mansurova. Proruski nastrojena Radikalna stranka takođe je iskoristila priliku, odnosno nepriliku. Od proganjane stranke postala je podobna stranka, kojoj će biti omogućeno da zauzme i vladajuće položaje. Dvotomna Đorđevićeva knjiga o srpsko-turskom ratu, Uspomene i beleške iz 1876, 1877. i 1878. godine, štampana je 1907. godine. Njena poglavlja ispunjena su uglavnom opisima bitaka, dok ni tu nema spomena o Načertaniju. Rat, u dva navrata, bio je programiran neminovnošću oslobođenja od turskog sizerenstva. Vladan Đorđević ne upušta se tu u razmatranja koja bi mogla biti od interesa za našu raspravu. To je još jedno istoriografsko, ili kvaziistoriografsko delo bez spominjanja Načertanija! Dvotomnu Istoriju srpsko-bugarskog rata 1885, štampanu 1908. godine, Vladan Đorđević posvetio je svojim hrabrim ratnim drugovima koji su u tom „ratu 1885. na bojištu junački poginuli za Kralja i Otadžbinu.” Nije dodao, nije smeo dodati, a nije možda ni bio svestan toga da su uzalud poginuli, krivicom kralja. To je bio jedini rat u XIX veku u kojem je Srbija bila agresor i koji je vođen protiv volje naroda, isključivo kraljevom odlukom. U prvoj rečenici predgovora Đorđević je napisao kako je njegov „naraštaj imao tešku ali časti punu dužnost da vodi”, u drugoj polovini XIX veka, pored „dva [rata] za oslobođenje i nezavisnost Srbije, i treći za političku ravnotežu na Balkanu” radi „osiguranja budućnosti Srpstva.” U ovoj istoriji, međutim, suprotno Đorđevićevoj tvrdnji, teško se razabire pravi povod za objavu tog rata i pravi razlog poraza u tom ratu. Od trinaest poglavlja prvog toma, jedanaest je ispunjeno događajima vezanim za vojne pripreme i tokove rata do izgubljene bitke na Slivnici. Samo dva se odnose na zbivanja i probleme od interesa za našu temu: „Uzroci rata. Prilozi za diplomatsku istoriju rata” i „Diplomatski pregovori do objave rata.” U uvodu Đorđević kazuje: „Pre nego što bi se naša vlada rešila da ugazi u rat sa Bugarskom, trebalo bi da se pre svega zapita: 1. Da li je takav rat pravno osnovan; 2. da li će ono što se može tim ratom postići odgovarati uloženom ljudskom i novčanom kapitalu; i 3. da li ima izgleda na uspeh?” Iako je potvrdio da nije pravnik, Đorđević je odgovorio, da „naš napad na Bugarsku” je „osnovan” poremećajem odnosa snaga između Srbije i Bugarske, usled povećanja Bugarske priključenjem Istočne Rumelije, protivno „međunarodnom ugovoru” Berlinskog Kongresa. Dodaje: taj ugovor „istina nisu ugovarali Srbija i Bugarska”, ali je tim ugovorom „Srbiji oteta Bosna i Hercegovina”, pored drugih nepravdi. Kada su, dakle, Srbiji na Berlinskom Kongresu nametnute tako teške obaveze, onda „Srbija mora zahtevati da i njeni susedi izvrše obaveze koje im je taj ugovor nametnuo, ili ako oni hoće da ga obore, onda Srbija mora tražiti naknadu za tolike svoje žrtve... Dakle, ili ćemo svi da izvršimo pošteno odredbe toga, od Evrope nama svima na Balkanu nametnutoga ugovora, ili ako je došlo vreme da se taj ugovor menja, onda Srbija za živu glavu ne sme dopustiti da se on menja bez obzira na njene interese.”33 U protivargumentu Đorđević ipak navodi, da će „sva evropska štampa biti protiv” Srbije „što smo se usudili da remetimo evropski mir, a slovenska štampa skočiće na nas kao na belu vranu što hoćemo da osujetimo oslobođenje i ujedinjenje jednog slovenskog naroda. Osim toga moglo se predvideti, da „Rusija, koja se onoliko u Berlinu borila da mi ne dobijemo Pirot” neće „ni u kom slučaju” dozvoliti „da mi otkinemo i najmanji delić bugarskog zemljišta”.34

31 Bez dovoljne analize slabosti Drage Mašin u pohlepi za položajem kraljice, istoričarka Ana Stolić u knjizi o kraljici Dragi (str. 7) našla je za potrebno da se kritički osvrne, zapravo da se okomi, okolišno i na nepovoljno pisanje pisca ovih redova o Dragi Mašin. Prenebregnula je da se o njoj mora pisati i onako kako je zaslužila po zloupotrebi uticaja na bolesnog čoveka kakav je bio mladi kralj Aleksandar Obrenović. 32 Navedeno delo, III, 480. 33 Vladan Đorđević, Istorija srpsko-bugarskog rata 1885, Beograd 1908, 54. 34 Isto, 95.

41

Od značaja je bila i činjenica da su se već na Berlinskom kongresu Velike Sile prećutno saglasile da ako jednom dođe do ujedinjenja Bugarske i Rumelije, one se neće efikasno tome suprotstaviti. Što i Đorđević priznaje. Ali kao austrofil i njemu je važnije: „1. Da Austro-Ugarska” na strani Srbije „nije bila neprijateljski raspoložena prema Bugarskoj... 2. Da prodiranje do Soluna nije tako žarka želja Austro-Ugarske kao što veruju rusofili u Bugarskoj i radikali u Srbiji, jer kad bi tako u stvari bilo, njen bi interes bio naprotiv da revolucija iz Plovdiva zahvati što skorije celu Maćedoniju, jer bi joj to pred Evropom dalo povoda da izvrši mandat koji je od nje dobila na Berlinskom Kongresu, da ode i au de là Mitrovitza.”35 Zanimljivo je kako se Vladan Đorđević gotovo izuzetno, prema svom načinu izlaganja, kritički osvrće na pisanje Slobodana Jovanovića u knjizi o istoj temi, u vezi sa navodom da je „austrijska vojnička stranka” huškala Srbiju da stvori „u Staroj Srbiji jedan opasan svršeni čin, kakav su Bugari stvorili u Rumeliji”, kojim činom bi se onda Austrija koristila za „zauzeće Novog Pazara”.36 Prema Đorđevićevom kritičkom osvrtu na ovo Jovanovićevo rasuđivanje: „Apstrahujući od toga da bi austrijska vojnička stranka mogla mnogo lakše izazvati nemire u Staroj Srbiji nego mi, i da može i bez njih zauzeti Novi Pazar na osnovu svog berlinskog mandata, nama celo ovo tvrđenje g. Slobodana Jovanovića ne izgleda ni malo dokumentovano. On koji u svojoj raspravi za mnoga sitnija tvrđenja citira uvek i broj dokumenta i stranu knjige u kojoj je taj službeni podatak naštampan, ovde kad govori o uticaju austrijske vojničke stranke na srpsku vladu i o kontrarisanju tog uticaja od strane Italije i Engleske ne citira ni jedan jedini dokumenat niti iz ’Plave’ niti iz ’Žute Knjige’ pa čak ni tako sigurne autore kao što su Golovni i Drndar kojima se mestimice služio. Od kuda naš autor zna za tu zakulisnu radnju, to on ne kazuje nego se zadovoljava jednim ’po svoj prilici’. Sa toliko istih prava mogli bismo i mi pretpostaviti da je cela ova tirada napisana na osnovu novinarskih članaka, a oni su vrlo retko pouzdan izvor za diplomatsku istoriju”.37 Navodeći dalje Jovanovićeva kazivanja o protivljenju Mađara da „Austrija prisvaja sebi pojedine delove Otomanske Carevine”, i da to ne čini ni Rusija, što je bio i stav Engleske, pa prema tome i pristajanje Austrije na priključenje Rumelije Bugarskoj, pod uslovom nemešanja Rusije i davanja rekompenzacije Srbiji – Đorđević dodaje svoju verziju zbivanja. On to čini na osnovu dokumentacije ministra Vukašina J. Petrovića, koji je u Beču vodio relevantne pregovore u ime srpske vlade i po svom običaju zapisivao sve tamo rečeno. Zapisano je da je kralj Milan bio u inostranstvu kada je u Sofiji i Filipopolju proslavljano ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom, 6. septembra, i da je odmah po povratku, na zasedanju ministarskog saveta, 8. oktobra, izložio stav koji Srbija treba da zauzme u vezi sa tim činom. „On je taj događaj shvatio kao štetan po interese Srbije, a opasan po interese Srpstva. Bugarska se snaži na račun Srpstva i postaje opasna po budućnost njegovu. Ona to čini, cepajući Berlinski Ugovor, dakle protivno jednom međunarodnom aktu, koji važi kao podloga za celokupno stanje na Balkanu.” Po rečima Milanovim, on je u Beču, ne samo ministru inostranih poslova Austro-Ugarske, već i diplomatskim predstavnicima Engleske, Rusije i Nemačke „dao na znanje da će Srbija ustati na oružje ako Evropa ne htedne da pribavi poštovanje Berlinskog Ugovora od strane Bugarske. Svi su mu savetovali uzdržljivost”. [Kurzivom istakao A. R.] Sa ruskim otpravnikom poslova „bio je malo nagao, a najzadovoljniji” je bio „sa nemačkim ambasadorom.” U celini je stekao utisak „Da Velike Sile ne znaju još ni same šta im valja činiti. One samo ne žele zapleta”. [Kurzivom istakao A. R] „No nas se slabo tiče želja diplomata. Mi moramo da, pod firmom Berlinskog Ugovora, branimo naše državne i nacionalne interese, pa puklo kud puklo.” Ministri su se, naravno, složili sa vladarom. Ministru finansija Vukašinu Petroviću naloženo je da otputuje u Beč i tamo ugovori zajam za vođenje rata. Po nalogu kralja imao je da predoči nadležnima: „Kada Evropa mirno gleda kako jedna vazalna kneževina uspe da pod noge baci ugovor (berlinski) koji su potpisale sve Velike Sile, onda mora mala Srbija da krvlju svojih sinova pokuša pribaviti respekt i održati taj ugovor.” Jer „kad Bugarska zauzme, bez opozicije, Istočnu Rumeliju, otvoriće joj se, prirodno, apetit i na Makedoniju. Osnažena Istočnom Rumelijom, Bugarska će biti jača i onda će tek između” Srbije „i nje nastati trenje i rovenje, koje će biti fatalno po obe države, ali po Srbiju još i opasno”. Zato gospoda u Beču treba da znaju „da mi moramo da gazimo u rat protiv Bugara”. Ali da: „Naš rat neće biti osvajački. Mi ćemo ga voditi u ime održanja status quo-a na Balkanu i u cilju da održimo u snazi Berlinski Ugovor.” Samo takva rezonovanja će ne samo Velike Sile, već i većina, radikalskog srpskog naroda smatrati pogubnim. To potvrđuju i citirane reči tadašnjeg predsednika vlade Milutina Garašanina, kad je rekao da će se teško „razumeti i u našoj publici a još teže u evropskoj, potreba rata zbog Istočne Rumelije.”38 Vukašin Petrović istakao je kako je teško zamislivo „da će biti sto ljudi u” Srbiji „koji će razumeti i odobravati rat s Bugarskom, pa će se i vojnik naći u čudu, kada vidi da mora da puca u meso bratskoga nam naroda od

35 Navedeno delo, II, 34. 36 Isto, 35. 37 Isto, 35–36. 38 Isto, 45.

42

koga se do juče nismo odvajali”. Zato će i radikali kao vladini protivnici „pokrenuti drvlje i kamenje da Vladu ocrne i pred javnim mišljenjem u zemlji i na strani”.39 U Beču, u razgovoru sa Kalajem njemu je rečeno: „Pre svega radi čega hoćete da ratujete? Hoćete, kao što velite, da branite Berlinski Ugovor. A po kom pravu i po kojoj dužnosti uzima Srbija na se ulogu branioca jednog evropskog instrumenta, na kome niti je sudelovala, a još manje radila na njegovom stvaranju? Strah vas je da se Bugarska ne osnaži? Lepo! Ali rat je rat. Ako vi budete pobeđeni, onda će tek Bugarska postati po vas opasna. Ne samo da će se ujediniti konačno s Istočnom Rumelijom, nego će ojačana njome preko ramena pogledati na potučenu Srbiju, od koje se sada još pribojava, jer računa sa njenom vojnom snagom. Dalje, računajte da će se Bugarska boriti za jednu ideju, koju vodi i razume i svaki Bugarin i svaki Rumelijat. Oni će biti lavovi u toj borbi. A” srpski „vojnik, zašto se on bori? To mu niko ne može objasniti, pa će, usled toga, i volja za borbu, u” njega „biti slabija nego u Bugara”.40 Zbunjen Kalajevim rečima Vukašin Petrović otišao je nadležnom ministru inostranih poslova, grofu Kalnokiju. „Grof Kalnoki, omalen stasom, s lepim dopadljivim crtama u licu, tih i staložen čovek, od svojih 55 godina, objašnjavao” je situaciju istovetnim argumentima. Rekao je bez okolišenja: „što moram odmah da Vam izgovorim, da se ne slažem s odlukom Vašega Kralja da povede Srbiju u rat protiv Bugara... Srbija će ratujući izgubiti nekoliko hiljada svojih... sinova; utrošiti nekoliko milijardi [miliona!] dinara, a šta može, baš i da bude pobedilac, dobiti?” Sudeći po političkoj situaciji u Evropi: „ništa.” (Masnim slovima isticano u originalu.) A voditi rat ni za šta „nije mudro”. Ipak, kao prijatelj Srbije savetovao je „da mobiliše jednu diviziju i da je skoncentriše u Nišu, pa onda zatraži od Velikih Sila, uključujući Austro-Ugarsku, da, ili povrate status quo ili da dadu i Srbiji odgovarajuću kompenzaciju, te da se ne poremeti ravnoteža u snazi između Srbije i Bugarske”. Ako se to učini, on, Kalnoki, nada se „da će Srbija, ako Bugarska zadrži Istočnu Rumeliju, dobiti u naknadu za to najmanje trnski i breznički kraj sa trnom i Breznikom”.41 A ako kralj ne posluša taj savet, pa zarati, ovde se podrazumeva, mimo navedenog saveta Austro-Ugarske, čak i da pobedi, neće dobiti ništa. Upoznavši se sa Kalnokijevim predlogom, kralj Milan je bio u pravu jedino u pitanju: čime Austrija može da garantuje da Srbija samo mobilizacijom jedne divizije, bez rata, može da dobije u rekompenzaciji za ujedinjenje Istočne Rumelije sa Bugarskom Trn i Breznik? Odobravanjem traženog zajma za rat, Austrija je, međutim, zapravo pokazala da nije stopostotno protiv najavljenog rata proaustrijski orijentisane Srbije protiv rusofilske Bugarske. Prema navodima Slobodana Jovanovića i Stojana Novakovića, Đorđević pominje i drugi argument kralja Milana za casus belli: neometane upade srpskih emigranata, u Pašićevoj organizaciji, sa bugarske teritorije. Ali, za Đorđevića je neprihvatljivo nastojanje Slobodana Jovanovića da „nađe dokaza za jednu vrlo popularnu ali neosnovanu legendu, tj. da nas je Austrija gurala u ovaj rat” potajno, uprkos javno ispoljenim neslaganjem sa ratničkim porivima kralja Milana.42 Obračun sa Jovanovićevom tezom nameće Đorđeviću da ponovi: Postoji samo fakat „da nas je Austrija za celo vreme diplomatskih pregovora odvraćala od akcije, da je grof Kalnoki, još dok je verovao da će moći za Srbiju izraditi neku naknadu najenergičnije uveravao Srpskog Ministra Vukašina Petrovića da Srbija neće dobiti ništa ako zagazi u rat s Bugarskom, pa makar u tom ratu pobedila, a da je za vreme same konferencije u Carigradu, baron Kaliče, čim je video kakva su raspoloženja Velikih Sila, dakle, na nekoliko dana pred naš oglas rata, govorio zvanično mišljenje austrijske diplomatije, kad je Poslanika Srbije Jevrema Grujića uveravao da će Srbija ako ugazi u taj rat izgubiti sve simpatije Evrope, a bez ovih beše jasno da nećemo dobiti ništa makar pregazili celu Bugarsku. Ovo nije bilo samo mišljenje”. U tom se smislu i delovalo sa austrijske strane. Zato je izgledalo nesuvislo dokazivati „Evropi kako je Srbija napadnuta od Bugarske, koja se u tom trenutku” najviše bojala Srbije, da je ne napadne i „pobedi”.43 Ipak, uprkos rečenom, i po Đorđevićevom jednom zaključku: „Srbija je htela da ratuje sa Bugarskom, jer je to zahtevao životni interes Srbije i celoga Srpstva. Taj je interes bio tako veliki da je Milutin Garašanin nalazio da će tom interesu poslužiti ako Srbija i ne pobedi u tom ratu. Prema tome se razume i ona poverljiva naredba Vrhovne Komande jednom divizijaru: da udesi da izgleda kao da smo mi napadnuti. Ta naredba nije izvršena, ali mesto tog našeg nesuđenog ’prepada’ došli su napadi Bugara na naše trupe kod Vlasine. Garašanin je 1-og novembra naročitom notom izvestio Velike Sile da su bugarske trupe već u više prilika napale na srpsko zemljište, da je srpska vlada sve te napade otrpela ali da će u buduće svaki takav napad smatrati casus belli.”44 Osvrt na pisanja Slobodana Jovanovića i Stojana Novakovića o srpsko-bugarskom ratu, Vladan Đorđević

39 Isto, 46. 40 Isto, 48. 41 Isto, 51–52. 42 Isto, 216. 43 Isto, 218–219. 44 Isto, 221.

43

koristi i za ilustraciju činjenice da „se i istorija udešava prema političkom partizanstvu dotičnih istorika”. Zato pored onih čije bi se pisanje moglo smatrati austrofilskim navodi i kazivanje rusofila Milovana Đ. Milovanovića. Po Milovanoviću, bespogovorno: „Austro-Ugarska se založila odmah [posle Plovdivskog prevrata] i u prvom redu za odbranu Srbijanskih interesa, tražeći pre svega naknade za Srbiju... Mora se” istaći „da je Austro-Ugarska učinila sve što joj je moguće učiniti, da je u tom pogledu išla do krajnjih granica koje su joj dopustili njeni sopstveni državni interesi. Pitanje o naknadi Srbiji ona je uporno držala otvoreno do poslednjeg trenutka, dokle je to uopšte mogućno bilo. Što pak rezultati njenog zauzimanja nisu bili nikakvi tome je uzrok s jedne strane njena nedovoljna snaga da sama, bez ičije pomoći iznudi svome stanovništvu koncesije u koncertu Velikih Sila, a s druge strane u neumešnosti i pometenosti naše rođene politike i pre i posle Plovdivskog Prevrata.”45 Dalje: „Austro-Ugarska je dala zajam Srbiji. Ona je dopustila da Srbija kod nje nabavi ili da kroz njenu teritoriju prenosi oružje, municiju i sve drugo što joj je za rat trebalo. Sva austro-ugarska štampa, svojom uzornom disciplinom, stavila se u službu Srbiji, praveći reklamu njenoj vojnoj snazi i njenoj vojnoj organizaciji, uzdižući je kao prvu vojničku silu među hrišćanskim državama na Balkanu”. Ali: „Zvanična Austro-Ugarska, odgovorni nosioci njene politike nisu Srbiji savetovali nikad, ni u poslednjem trenutku da ulazi u rat. Naprotiv, oni su je” od početka do poslednjeg trenutka „odvraćali od rata. Ali oni se nisu osećali u pravu, posle svega što je bilo, posle tolikog isticanja Srbijanskog prava na naknadu i posle neuspeha svoje diplomatske akcije da tu naknadu Srbiji dobije, sprečiti Srbiju da u rat ne ugazi”.46 Kako su ne samo kontroverzni nego i kontradiktorni sudovi istoričara o opisanim događajima i ličnostima, vidljivo je ovde i iz Đorđevićevih kritika Jovanovićevog rasuđivanja o Milutinu Garašaninu, posle Plovdiva, kada je odobrio obustavu neprijateljstava pre nego što su to Bugari učinili. S tim u vezi Jovanović je napisao da se od (Milutina) Garašanina „koji nikad nije bio priseban diplomata” nije moglo drugo ni očekivati. A po Đorđeviću Garašanin „je bio jedini čovek u srpsko-bugarskom ratu, koji se i u najtežim momentima održao na visini situacije”.47 Austrofil u politici, Vladan “Đorđević je kao pisac istorije srpsko-bugarskog rata najviše isticao ulogu Austrije u prisiljavanju Bugarske na povlačenje s osvojenih srpskih teritorija posle pobedonosne bitke kod Plovdiva. U kritičkom razlaganju iskaza Slobodana Jovanovića, i usled različite interpretacije dokumenata iz Plave i Žute knjige Ministarstva inostranih dela, on je najviše insistirao na uslugama austrijske diplomatije. Zahtevu Bugarske „da joj Srbija plati ratnu naknadu... najenergičnije se [Austro-Ugarska] suprotstavila, pokazujući da je” taj „zahtev neosnovan”, osim toga „da Srbija nema od kud platiti” navedenu odštetu. Onda je uz Austriju stala „Nemačka, a za Nemačkom Engleska” i „Bugarska je morala da popusti pod pritiskom te tri Sile”.48 Pre toga, posle Slivnice i zauzeća Pirota od strane nadiruće bugarske vojske, austrijski poslanik grof Kevenhiler upozorio je bugarskog kneza Aleksandra Batenberga „da će izazvati veliki rat ako produži prodirati u Srbiju, da će ga osvajački rat stati ogromnih žrtava u ljudima, a sem toga, austrijske trupe” će ući u Srbiju da vrate bugarske jedinice „što bi bio povod za Rusiju” da vojskom uđe u Bugarsku, a to bi njega, Batenberga, „stalo prestola”. Tek posle ove pretnje, dobijen je pristanak na prekid daljeg nastupanja a zatim i povlačenja bugarskih trupa iz Srbije.49 S obzirom na iznuđenu potrebu stalnog vraćanja na značaj ili beznačajnost Načertanija, i iz ove istorije spoljne politike Srbije valja citirati Đorđevićeve reči o večitom sukobljavanju (a ne o načertanijskom sporazumevanju) Srbije i Bugarske. Jer, u pogovoru knjige o srpsko-bugarskom ratu, Đorđević se pita: „Je li” taj rat „svršetak onog velikog rata koji vode Srbi i Bugari još od vremena Simeuna, Samuila, Milutina Dečanskog i Dušana. Simeun i Samuil vladaju ne samo bugarskim, već i srpskim zemljama, Milutin je Gospodar i Bugarima, Dečanski satire kod Velbužda i sami pokušaj Bugarske za emancipaciju i stvara u njoj srpsku sekundogenituru, a Dušan se s pravom zove Car Srbima, Grcima i Bugarima.” S obzirom na specifičnost večitog ratovanja na Balkanu, dalje po Vladanu Đorđeviću: „Ako još sumnjate, pogledajte na taj mozaik naroda, što stanuje” na Balkanu „trkalištu tuđinskih političkih i ekonomskih uticaja i ’sfera’, setite se kako one nemilostivo eksploatišu našu umnu i materijalnu sirotinju, naše sitničarstvo, naš nacionalni šovinizam, pa ćete se uveriti da nam ni federacija balkanskih država ne može pomoći, jer bi u njoj one ’sfere’ tako isto žarile i palile kao i danas, uverićete se, da po samim prirodnim zakonima borbe za opstanak nema drugog rešenja do ovoga: Balkansko Poluostrvo može steći svoju političku i ekonomsku nezavisnost i svoje osiguranje građanske slobode samo tako ako od Beograda do Soluna i od Jadranskog do

45 Isto, 223. 46 Isto, 224–225. 47 Navedeno delo, II, 1180. 48 Isto, 1405. 49 Isto, 1280.

44

Crnog Mora bude jedna država.”50 Da je takvo rezonovanje bilo i ostalo neostvarljivo, suvišno je i dokazivati. Mi smo ga naveli, jer već po navedenoj argumentaciji, koja mu prethodi, vidljivo je kako i zašto pretežno preovladavaju sile razdvajanja, a ne ujedinjenja. I to država srodnih naroda, po poreklu, jeziku i po veri, a kamoli nesrodnih, prema tim merilima. Za kraj prikaza Đorđevićeve dve knjige o srpsko-bugarskom ratu 1885, moramo opetovano ponoviti naše nalaze o prvom, odlučujućem razlogu objave rata Bugarskoj, jer ga u pogovoru Đorđević navodi prema kazivanju samog kralja Milana; u poslednjem razgovoru, pred kraljevu smrt. Kraljevim rečima: „Imao sam dva razloga što sam ušao u rat” i to „samo sa trećinom naše vojske. Prvi je rovito političko stanje u zemlji, stvoreno nesavesnom političkom agitacijom radikala, koje je i posle ugušenja Zaječarske Bune naređivalo, da se zemlja ne ostavi bez vojske u trenutku kada radikalska emigracija u Bugarskoj paktira sa bugarskom vladom, da upadne u Srbiju i da digne bunu iza leđa aktivne vojske, kao što dokazuje njegova proklamacija bačena iz Bugarske u Srbiju”. Znači, tek: „Drugi” mu je, odnosno njegovim rečima „mi je razlog bio, što ni u snu nisam mogao pomisliti, da će Sultan [...] mirno gledati kako Bugarski knez odvodi i rumelijsku vojsku na srpsku granicu.”51 Da je pri razlaganju razloga objave rata Bugarskoj vodio računa o navedenom u pogovoru, Đorđević ne bi, poput većine naših istoričara, bez tog navoda, mogao ovaj rat Srbije protiv Bugarske obrazložiti pripajanjem Istočne Rumelije Bugarskoj, nego opasnostima od radikalskih buntovnih akcija. Zato mislimo da su dalja objašnjenja o povodu i razlogu tog rata ovde suvišna. Na nemačkom jeziku, u Nemačkoj 1909. godine štampana Đorđevićeva knjiga O srpskom pitanju imala je za cilj da pridobije javno mnjenje Nemačke za slobodarska stremljenja Srbije. Srpsko pitanje postalo je tada aktuelno austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine. Prvo poglavlje obuhvata period do Berlinskog kongresa, na vetrometini između Austrije i Rusije. Počinje se sa 1868. [1688!] godinom kada je „Austrija sa svojom armijom” i po Đorđevićevom iskazu uz „pomoć srpskog naroda, posela celu ondašnju Srbiju do Skoplja”...52 A kada je Rusija „započela rat protiv Turske, svi Srbi u Crnoj Gori dohvatiše se oružja i kao saveznici Rusije stupiše u borbu protiv Turaka”. Nastavlja se tako, dokumentovanom i proizvoljnom građom, rekonstruisanje prošlosti zasnivati na srpskim akcijama umnogome u zavisnosti od uticaja austrijskih i ruskih interesnih sfera. Prikazano razdoblje počev od Drugog ustanka, u ovom poglavlju usredsređuje se na period vladavine tri Obrenovića, Miloša, Mihaila, Milana, i jednog Karađorđevića, kneza Aleksandra, za vreme čije je vladavine, kao što je već više puta rečeno, nastalo Načertanije. (Đorđević o Načertaniju i dalje kao da ništa ne zna, ne pominje ga ni u ovoj knjizi; iako je već tri godine proteklo od objavljivanja njegove sadržine) U vezi sa prvom vladavinom kneza Miloša, Đorđević na njemu svojstven način iznosi jednu zanimljivost sa Miloševe posete Rusiji. Prema Đorđeviću: „Kada je car Nikola oborio i Obrenovića III sa prestola i celu dinastiju proterao iz Srbije, knez Miloš je otišao u Petrograd i pošto je primljen kod cara, legao je [u znak potčinjenosti i poštovanja] netremice na zemlju pred carem. Uzalud je car Njegovu Svetlost onda molio da napokon ustane; knez mu je samo odgovorio: ’Ti si me oborio, samo Ti me možeš opet podići’. I njegovo Carsko Veličanstvo bilo je prisiljeno da svojeručno podigne kneza Miloša, naravno, privremeno samo sa parketa”.53 Ovakve doskočice kojima je protkana Đorđevićeva knjiga mogle bi se koristiti i za ilustraciju osnovanosti osporavanja njegovog mesta u istoriografiji. Ali obim njegovih istorijskih spisa, sa mnogo značajnih, kod profesionalnih istoričara izostavljenih detalja, nameće potrebu da se i ovo njegovo delo o srpskom pitanju uvrsti u našu raspravu. Tako se razgovorom zainteresovanih ruskih i austrijskih predstavnika o angažovanju, prema nagovoru predstavnika Rusije, odnosno neangažovanju, prema nahođenju Austrije, u Krimskom ratu – preciznije razabire osnovanost miroljubive odluke Srbije o mirovanju. Posle se, opet pogrešno, proterivanje kneza Aleksandra više pripisuje pritisku Rusije, zbog neangažovanja Srbije u Krimskom ratu, nego nezadovoljstvu naroda pod dejstvom ustavobraniteljskih buntovnika; Đorđevićeva nenaučna pristrasnost ispoljava se i u preuveličavanju ruske intervencije kod Porte da se gradska utvrđenja ne prepuste Srbiji, i predimenzioniranju austrijske pomoći da se to učini. Osobeni način Đorđevićevih izlaganja dolazi do izražaja i prilikom protesta ruskog diplomatskog predstavnika Šiškina zbog otpuštanja Ilije Garašanina sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, 1867. godine. Živopisno se navodi rusko nezadovoljstvo zbog rastućeg uticaja na spoljnu politiku austrofila Milivoja Blaznavca. Intonira se razgovor Mihaila i Šiškina, koji se, “Đorđevićevim rečima, završava tako da Šiškin odlazi „bez pružanja ruku, zalupivši vrata za sobom”.54 U skladu sa rečenim, povezuje se neiskazano nezadovoljstvo naroda sa Mihailovom antiruskom politikom i ubistvom 1868. godine. Izbor kneza Milana

50 Isto, III. 51 Isto, XIII. 52 Vladan Đorđević, Die Serbische Frage, Stuttgart, Leipzig 1909. 53 Isto, 37. 54 Isto, 42.

45

prikazuje se kao antiruski čin, pošto se prenaglašavaju ruska nastojanja za izbor Petra Karađorđevića. Iskazi prvobitne podrške za priključenje (većeg ili manjeg dela) Bosne i Hercegovine, prema rečima Ignjatijeva, Stremoukova, Šiškina (prvi „nije trpeo” drugu dvojicu), Kalaja, Andrašija takođe su pripovedački prenaglašeni. Ovakvo Đorđevićevo pisanje očituje se i u opisu pomoći Rusije da Turska ne pregazi Srbiju posle prvog oslobodilačkog rata, 1876. godine. Potom se navodi uvredljivo izražavanje ruskog cara o srpskim vojnicima „koji su se predavali neprijatelju, dok su ruski dobrovoljci ginuli”. Hoće da se pokaže Nemcima, kako veze sa Rusijom i Rusima nisu onakve kakvima se čine onima koji suviše zaziru od slovenofilskog panslavizma Srba. Zavisnost od Rusije obznanjuje se drugim oslobodilačkim ratom, 1877. godine, kada Rusija određuje vreme stupanja Srbije u rat. Tu zavisnost austrofil Đorđević ilustruje i rečima ruskog cara Aleksandra, koji je 30. marta 1878. izjavio srpskom zastupniku Milovanu Protiću: “Hrabri su bili Srbi, vrlo hrabro su se borili. Nadam se da ćemo sve što smo ratom postigli takođe zadržati, ali ako se ipak dogodi drugačije, ja računam na Srbe.”55 Đorđević je citatima ruskih priznanja za umešnost vođenja ratnih operacija srpske vojske, u skladu sa operacijama ruske armije, ilustrovao nezahvalnost Rusije dodeljivanjem srpskom vojskom osvojenih srpskih teritorija Bugarskoj, odredbama San-Stefanskog mirovnog ugovora. Očito je Rusija pretpostavljala bugarske interese srpskim interesima, jer se Bugarska graničila sa Rusijom, pa su bugarski interesi bili više uslovljeni interesima Rusije. Međutim, ostale Velike Sile Evrope nisu se složile sa takvim prevelikim uvećanjem ruske moći. Da nije prekardašila u proširenju svoje interesne sfere prekomernim povećanjem teritorija satelitske Bugarske, možda ne bi usledio ni Berlinski kongres. Ali tako daleko Đorđević u dedukciji nije išao. On je svođenje Bugarske na njoj pripadajuće teritorije bez Istočne Rumelije i uz gubljenje prava na nezavisnost, smatrao normalnim. To je bilo razumljivo posle svega što se desilo pokušajem otimanja navedenih srpskih teritorija nastojanjima Rusije i otetih srpskih bosansko-hercegovačkih teritorija manevrima Austrije. Austrofilstvo, koje se očituje osudom Rusije i kad je Srbija oštećena agresijom Austrije, karakteristično je za Vladana Đorđevića. Jer „kada je Srbija na Berlinskom Kongresu prilikom određivanja njenih granica dobila ne samo Pirot i Vranje nego i 50 kvadratnih kilometara više nego što joj je bilo namenjeno u San-Stefanu”, to je izdejstvovano nasuprot Rusiji „pomoću Austrije”. A kada su na „Berlinskom Kongresu dve starosrpske provincije, Bosna i Hercegovina predate Austro-Ugarskoj”, to je opet učinjeno pomoću Rusije. Ona je toliko puta te provincije „nudila Austriji, da je na kraju Austrija pristala da ih uzme”.56 Uzdizanje kneževine na kraljevinu 1882. godine pripisuje se podršci Austrije uz protivljenje Rusije. Kao odgovor slavenofila na ishitreno proklamovanje kraljevstva, ističe se poziv na krunisanje ruskog cara Aleksandra III upućen kraljevskom pretendentu Petru Karađorđeviću, umesto kralju Srbije Milanu Obrenoviću. Nemačkom čistuncu i Timočka buna prezentira se kao rusko delo, pošto su je organizovali proruski nastrojeni radikali u borbi protiv austrofilskog Milanovog režima. Priključenje Istočne Rumelije Bugarskoj, po istoj dedukciji, moralo je da izazove Milanovo reagovanje ratom, jer je preovladalo razložno strahovanje od opasnosti povećanja Bugarske prema odredbama San-Stefanskog ugovora. Srbija u ratu sa Bugarskom mogla je usled proruskog radikalskog otpora da mobiliše svega 35.000 vojnika, kazuje Đorđević, dok je Bugarska pojačana vojskom Istočne Rumelije raspolagala sa 120.000 vojnika. Poraz na Slivnici bio je neminovan, ali napredovanje srpskih trupa na drugim ratištima moglo je da neutrališe uspeh Bugarske na slivničkom frontu, da nisu druge okolnosti to onemogućile. Da su te nepovoljne okolnosti nastale i kao posledica panike kralja Milana, to Đorđević naravno neće da kaže. Naprotiv, on utvrđuje da je rat, uprkos Slivnice, onemogućio ostvarenje planova kojima bi se Bugarska povećala granicama zadobijenim San-Stefanskim ugovorom. Kako se to desilo zaustavljanjem bugarskog napredovanja i vraćanjem njenih pobedničkih trupa na bugarsku teritoriju prvenstveno zaslugom Austrije, to se podrazumeva prema Đorđevićevim austrofilskim dedukcijama i bez njegove izričite potvrde. Ali istinske posledice kobnog rata protiv Bugarske, koje se iskazuju napokon i abdikacijom kralja Milana, navode Đorđevića da se opet koncentriše na žigosanje proruskih radikala. Oni su učinili da „veliki i moćni neprijatelji kralja Milana dobiju u nesrećnom ratu protiv Bugarske novo opravdano oružje protiv njega. Oni su zatrovali celokupno javno mnjenje srpskog naroda. Oni su učinili od kralja Milana izdajnika Srpstva, prodatog slugu Austrije itd. Tako su neprijatelji kralja Milana postigli, da on koji je od vazalne kneževine Srbije stvorio jednu slobodnu srpsku Kulturnu državu, postane kod sopstvenog naroda vrlo nepopularan.”57 Vredi ovde citirati i Đorđevićeva zapažanja o ženama koje su kobno uticale na sudbine vladara iz dinastije Obrenovića i po tom uticaju i na spoljnu politiku Srbije. U vezi sa kraljicom Natalijom: „Veliki, moćni

55 Isto, 50, 53. 56 Isto, 59. 57 Isto, 64–65.

46

neprijatelji dinastije Obrenović znali su i vrlo precizno kakvu su sudbonosnu ulogu žene igrale u toj dinastiji, i nisu propustili da u svoja razračunavanja uvuku i ženu četvrtog Obrenovića. Kraljica Natalija bila je idealno poštena žena, ali je imala dve teške greške, koje su neprijatelji dinastije znali da iskoriste. Toliko su razaznali iz psihologije da su znali da je jedna vrlo lepa žena, koja je zaljubljena u sopstvenu lepotu, nesposobna nekog drugog iskreno da ljubi, a da bez ljubavi ne može biti sreće u braku. Pošto je za njihove dalekosežne planove bilo neophodno da pomute sreću u Milanovom braku, stare žene slavenofila u Beogradu imale su misiju da kraljici Nataliji napune uši tvrdnjom da postoji samo jedino sigurno sredstvo za jednu ženu da ostane lepa, nemati decu. I proklete stare žene imale su uspeha: kraljica Natalija počela je svako veče da zaključava svoju spavaću sobu. Ja sam sam, kao porodični lekar i prijatelj Kuće, njoj razložio kakvu sudbonosno tešku nepravdu čini budućnosti Srbije i dinastiji, kada obe zasniva na dva oka jedinog sina; dokazivao sam joj da je njena dužnost zapravo mnogo dece imati. Ali kraljica mi je izrično ponavljala sledeće: Je ne dis pas non, mais après dix ans, jusque là je veux m 'a amuser. I ona se kraljevski zabavljala, ali je i svoga muža prisiljavala da se drugde zabavlja. Posledica je bila razorena kućna sreća, što je dovelo do razvoda braka kraljevskog para.” Toj psihološkoj analizi rastrojstva kraljevske porodice, krivicom kraljice, Đorđević je dodao i političku analizu, kojom je povećao njenu krivicu zbog rusofilske opsesije. Po Đorđeviću, Natalija je bila hipnotisana Rusijom. Kada joj je jednom predočio kakve je sve nesreće „ruska hipnoza” donosila Srbiji i njenoj obrenovićevskoj dinastiji, ona je, navodno, odvratila: „To je sve istina, ali ja sam ipak za Rusiju”. Htela je zapravo da bude u Srbiji što je Katarina II bila u Rusiji. Opovrgla je samu sebe kasnije, konstatuje i na kraju ovog intermeca Đorđević, prelaskom na katoličku veru. Vladavinu petog, zapravo četvrtog Obrenovića, Aleksandra, Đorđević isto procenjuje sa stanovišta delovanja ruskih i antiruskih faktora dejstvom vladajućih stranaka i ličnosti. To se obistinilo naizmeničnim vraćanjem austrofilskog oca i rusofilske majke mladog kralja Aleksandra iz prisilnog ili dobrovoljnog izgnanstva. Rusofilstvo se, po Đorđeviću, ispoljavalo vladavinom neradnih radikalskih populista. Austrofilstvo organizacijom rada vladavine radnih naprednjaka. Nesreću oličava opet žena. Bivša dvorska službenica kraljice Natalije, Draga Mašin. Po Đorđevićevom rasuđivanju, da se ruski car nije primio kumstva, brak kralja Aleksandra sa Dragom Mašin bio bi nemoguć! Drugo poglavlje, mnogo kraće nego prvo, zahvata problem okupacije Bosne i Hercegovine. S obzirom na rečeno u vezi sa prvim poglavljem o Đorđevićevom austrofilstvu, ovde, moglo bi se reći, problematika je neočekivano sagledana kritički. Jer: „Jedan od glavnih razloga za okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Austrije bio je u svrsi dobijanja zaleđa za Dalmaciju. Velike Sile nisu pitale stanovnike dve provincije što oni žele. One su dale Austriji to zaleđe: Za vreme tridesetogodišnje okupacije Austrija nije ni jednom železničkom prugom toliko željeno zaleđe povezala sa Dalmacijom. Ove zemlje ostale su ono što su bile pre okupacije.”58 Izuzetno kritički, po inače austrofilskom Đorđevićevom rasuđivanju: Austrija nije rešila ni obećani agrarni problem. Njena vladavina ogledala se u favorizovanju katoličkog stanovništva. Od 1879. do 1895. samo se procenat katoličkog življa povećao, od 18,08 odsto u 1879. godini na 21,31 odsto 1895; muhamedanskog se osetno smanjio, od 38,73 odsto na 34,99 odsto, dok se pravoslavno stanovništvo nešto malo povećalo od 42,88 odsto na 42,94 odsto. Podrobniji iskazi o razvoju na račun pravoslavaca i muslimana, u korist katolika probrani su istom metodologijom.59 U trećem poglavlju, izuzetna osuda austrijske vladavine dopunjena je još podrobnijim podacima, da bi se pokazalo kako za rešenje srpskog pitanja austrijska vlada mora više da se zainteresuje. Jer, prema ovde navedenim statističkim podacima srpska nacija je tada brojala 9.566.200 ljudi. Od tog broja: u Srbiji – 2.750.000, Crnoj Gori – 260.000, Bosni i Hercegovini – 1.799.200, Mađarskoj (Banat, Bačka, Baranja i Trst) – 679.000, Hrvatskoj i Slavoniji – 2.270.000, Dalmaciji – 623.000, Istri – 135.000, Staroj Srbiji – 730.000, Makedoniji – 300.000. Tome se dodaje još 250.000 Srbohrvata u Americi, pored navedenog broja u Skutari. Tako se računa ovde sa 10 miliona Srba. Ove cifre iziskuju, naravno, da budu proverene i korigovane, ali one su od interesa za procenu metoda rada Vladana Đorđevića i u ovom pogledu.60 Poslednje poglavlje ove knjige posvećeno je potrebi provizornog i definitivnog rešenja srpskog pitanja. Tu dalekovido Đorđević čak upozorava na mogućnosti rata svetskih razmera, zbog antisrpskih posledica aneksije Bosne i Hercegovine! Čak se precizira da bi taj rat „između jedne Velike Sile [Austro-Ugarske] i dve male balkanske države [Srbije i Crne Gore] mogao dovesti do s pravom strahovane evropske konflagracije”. Od mogućih rešenja bosansko-hercegovačkog i ostalih problema vezanih za srpsko pitanje, Đorđević je posebno razmotrio u ovoj knjizi tri alternative. S obzirom na neizbežni preovlađujući uticaj Velikih Sila, tu se razmatraju kombinacije pod okriljem Turske, Rusije i Austro-Ugarske.61

58 Isto, 68. 59 Isto, 69. 60 Isto, 115. 61 Isto, 127.

47

Prema Đorđevićevom austrofilstvu nije teško pogoditi da se treća alternativa u rešavanju problema smatra najpodesnijom. Zato on kazuje: „Treća” varijanta „mirnog rešenja srpskog i balkanskog pitanja [podrazumeva se kao najbolja] bila bi balkanska federacija sa Austro-Ugarskom na čelu. Pošto provizornim rešenjem srpskog pitanja [pod okriljem Turske ili Rusije u savezu balkanskih zemalja izvan granica Austro-Ugarske] pet miliona Srbohrvata bi ostalo pod skiptrom Habzburgovaca, to bi Habzburška dinastija mogla od svojih srpskohrvatskih zemalja – dakle, od Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije – da stvori jednu nacionalnu autonomnu srpsko-hrvatsku državu sa nacionalnom vladom i nacionalnim parlamentom u okvirima Austro-Ugarske Monarhije. Čim bi se to desilo, verujem, Srbija i Crna Gora bi odmah spremne bile da sa Austro-Ugarskom zaključe jedan carinski savez i jednu vojnu konvenciju. Čak i više. U jednom takvom slučaju, verujem, da bi i bugarska država našla svoju računicu da u slične odnose stupi sa Austro-Ugarskom Monarhijom, i tada bi balkanska federacija pod vođstvom Austro-Ugarske bila dovršena.” U drugom slučaju, Srbija se neće dati umiriti, i Evropa će morati da očekuje nepredviđene zaplete.62 Sve je to Đorđević napisao kao političar. U ulozi istoričara morao bi se zadovoljiti problemima prošlosti, a ne budućnosti. Ali on to ne uvažava. Zato istoričari u velikom broju njegove spise, poput ove knjige o srpskom pitanju, svrstavaju u publicistiku, a ne u istoriografiju, iako sadrže zanimljive, ako ne i neosporive istoriografske podatke, uz prihvatljive i neprihvatljive procene. U globalu, rešenje srpskog pitanja u okviru ujedinjenih srpskih zemalja, pod okriljem Austrije, zapravo, podudara se s planom preustrojstva dualističke Habsburške Monarhije u trijalističku. Pored Austrije i Mađarske kao treća državna celina u toj Monarhiji bila bi po tom planu Jugoslavija. Austrijski zagovornici takvog plana imali su za cilj smanjenje prevelike uloge Mađarske u deobi vlasti dualističke Habsburške Monarhije. Nosilac te ideje bio je, odnosno biće, prestolonaslednik Franc Ferdinand. Što Đorđević pri izlaganju svojih zamisli nije imao na umu kasnije preovlađujuće trialističke ideje Franca Ferdinanda, ne onemogućuje asocijaciju na te ideje, pa se zato one ovde pominju. Đorđević je išao čak i dalje, povezujući rešenje srpskog pitanja u okviru balkanske federacije „sa Austro-Ugarskom na čelu.” U prvom tomu dvotomne knjige Evropa i Balkan, diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u devetnaestom veku, izlaganje se svodi na Evropu i Rumuniju. Knjiga je štampana 1911. godine. U prvom poglavlju Misli o savezu balkanskih država (umesto predgovora) piše: „Strogo uzevši, ovaj spis trebalo bi krstiti Velike evropske sile i male hrišćanske države na evropskom Istoku a ne Evropa i Balkan, jer bi onako bilo tačnije, a sem toga i Rumunija, od kako je blagodareći svom kralju Karolu I i patriotizmu svojih državnika, srećno isplivala iz mizerije balkanskog partizanstva, ne voli da joj se kaže da je balkanska država.” I dalje: „Mi smo ipak ovaj spis nazvali Evropa i Balkan ne samo zato što je to ime kraće i podesnije za naslov nego i zato što je Rumunija, iako je postala vrlo jaka država na evropskom Istoku, ipak ostala balkanska, i to ne samo zbog svoje Dobrudže na Balkanskom Poluostrvu nego poglavito zbog toga što i njena sadašnjost i njena budućnost stoje između istog čekića i nakovnja među kojima se i mi ostali Balkanci nalazimo, što će ona force majeure i Rumuniju naterati u što čvršći savez s ostalim Balkancima za odbranu narodnosti i državne individualnosti.”63 Tu Đorđević kazuje da je već 1889. godine, objavljujući devet članaka u svom časopisu Otadžbina o kobnom uticaju Rusije na razvoj srpske države [ni u jednom od tih članaka nema spomena o bilo kakvom uticaju Načertanija na spoljnu politiku Srbije] došao do zaključka kako treba da napiše knjigu pod naslovom Balkan i Evropa. Četiri godine pre objave te knjige bio je optužen da je u delu Kraj jedne dinastije „objavio srpske državne tajne, a u stvari [po njemu] zato što” je „na osnovu ruskih autentičnih dokumenata razgolitio ruske intrige protiv Srbije”. Već tada je na sudskom pretresu, braneći se od navedene „optužbe, usmeno dopunio istoriju srpske spoljne politike od Berlinskog Kongresa do ubistva poslednjeg Obrenovića” posledicama „ruske hipnoze”. Po istoj austrofilskoj logici, dovedenoj do apsurda, za austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine primarno je bila kriva Rusija. Zato kad je činom te okupacije „od deset miliona Srba i Hrvata skoro sedam miliona ujedinjenih pod skiptrom cara austrijskog i kralja mađarskog” njemu se učinilo da mu je „patriotska dužnost pokušati da se bar u poslednjem očajnom trenutku za budućnost Srpstva izleče Srbi u Srbiji, Crnoj Gori, Staroj Srbiji i Makedoniji od te kobne zablude, da će im Rusija pokloniti slobodu i ujedinjenje.”64 Austrofilska doslednost kod Đorđevića gubi se samo tamo gde ističe egoizam svih Velikih Sila, tako da je od njih naivno očekivati podršku. On zaključuje ovde „da su Balkanci koji su se oslanjali na pomoć Engleske i Francuske onako isto zlo prošli kao i Srbi koji su se uzdali čas u pomoć Austrije čas u pomoć Rusije”. U ovom kontekstu „su jedino Rumuni uspeli da potpuno izvojuju ne samo političku nego i privrednu nezavisnost svoju samo zato što su oni prvi, i to blagovremeno, uvideli, da im nijedna Velika Sila neće za ljubav njihovih crnih

62 Isto, 147. 63 Vladan Đorđević, Evropa i Balkan, Beograd 1911–1912. 64 Isto, 2.

48

očiju vaditi za njih kestenje iz vatre, što su prvi usvojili onaj princip koji je od razdrobljene Italije napravio Veliku Silu, načelo koje se popularno kazuje izrekom ‘u se i u svoje kljuse’.”65 U ovom galimatijasu kuđenja i hvaljenja pojedinih balkanskih zemalja izlaz se vidi u „federaciji samostalnih balkanskih država sa Turskom na čelu”.66 U prethodnoj knjizi, videli smo, takvo spasonosno rešenje tražilo se u balkanskoj federaciji pod okriljem Austrije. Sve te varijacije, makar bile i apsurdne, razumljive su kada se ne gubi iz vida da se iskazuju u knjigama koje je Vladan Đorđević napisao kao političar sa pretenzijama istoričara. U knjizi Srbija i Turska (Jildiz – Porta – Fanar) 1894–1897, koja je štampana 1928. godine u izdanju Srpske kraljevske akademije, Đorđevićevo pisanje opet je karakteristično po funkciji političara u ulozi istoričara. Godine 1894. u vreme vlade Svetomira Nikolajevića on je bio postavljen za poslanika u Carigradu. Po programu imao je (bez veze sa Načertanijem) da radi: „1. Na ratifikaciji srpsko-turske konzularne konvencije. 2. Na otvaranju srpskih škola u Makedoniji. 3. Na priznanju od strane Porte srpske narodnosti u Carstvu izdavanjem nufuza [matične knjige] Srba mileti. 4. Na spasavanju imena srp. manastira Hilandara. 5. Na postavljenju Srba za mitropolite u Skoplju i Prizrenu. 6. Na srpsko-turskoj vojnoj konvenciji. 7. Na Zollverein-u [carinskom savezu] između Srbije i Turske.” U vezi sa poslednjim dvema tačkama „molio je, da Kralj [Aleksandar Obrenović] koji ionako ima da počne praviti svoje prve vladalačke posete suverenima Evrope, najpre dođe u Carigrad. Kralj Aleksandar obećao je svome novom poslaniku da će mu ispuniti tu molbu, i ovlastio ga je da u Carigradu spremi sve što treba za njegovu posetu Sultanu.” I dalje Đorđevićevim rečima: „4-og maja 1894. stigao je Dr Vladan u Carigrad i čim se odvezao u Poslanstvo poslao je dragomana [prevodioca] na Portu da javi Said-paši, otomanskom ministru spoljnih poslova, da je došao i da ga upita kada ga može primiti. Posle jednog sata stigao je u Poslanstvo Jusuf-beg, šef biroa za stranu korespondenciju, da poslaniku isporuči dobrodošlicu od strane Said-paše, a malo docnije i Galib-beg, drugi introducteur des ambassadeurs, da ga pozdravi u ime vlade.” Zbog instruktivne autentičnosti, nastavljamo navod od reči do reči: „5-og maja imao je Dr Vladan prvi sastanak sa Said-pašom, kome je pokazao tekst besede koju beše spremio za pozdrav Sultana na svečanoj audijenciji prilikom predaje akreditiva, i upitao ga, da li da već u toj besedi saopšti Sultanu da će Kralj Srbije u polovini juna doći u Carigrad da ga poseti, ili da to pomene docnije u razgovoru sa Sultanom. Said-paša obeća upitati samoga Sultana, pa će javiti. U daljem razgovoru odnosno Kraljevog putovanja poslanik reče da Kralj pretpostavlja da putuje preko Soluna, prvo radi zadovoljstva da putuje samo kroz Sultanovu državu, drugo zato što Kralj hoće od sviju suverena da poseti prvo Sultana, a kad bi putovao Dunavom ne bi mogao izbeći posetu u Bukureštu ili kakvo viđenje sa vazalom NJ. C. V. Ovo se Said-paši učinilo tako važno da je molio poslanika da mu te razloge da u jednoj notici ”67 Jedan od prvih zadataka poslanika Đorđevića u Carigradu bio je da ugovori prijem kralja Aleksandra kod Sultana, Abdula Hamida II, što je prema propisima protokola obavio, i u knjizi podrobno, po običaju i sa suvišnim detaljima opisao, objavljujući nepotrebno in extenso svu odnosnu prepisku. A posle na isti način i sav ceremonijal kraljevog prijema u sultanovoj palati Jildizu. Đorđevićevim rečima: „Put do Jildiza i doček u Jildizu bio je tačno po unapred javljenom ceremonijalu... Sultan je sa basamaka odveo Kralja u salon, gde se s njime na samo razgovarao jedno 20 minuta. Zatim je kralj predstavio svoju srpsku svitu Sultanu, a ovaj njemu svoju vojnu i civilnu kuću, i obojica su sa svakim predstavljenim pomalo razgovarali (za svakoga su imali po koju ljubaznu reč).”68 Na prijemu obostrano su izrazili žaljenje za vekovna zlodela u prošlosti. Sultan je obećao da „će narediti da se spremi sve što treba za ratifikaciju srpsko-turske konzularne konvencije”. Dodao je „da će mu teže biti zadovoljiti želju za priznanje srpske narodnosti jer se u zakonima njegovog carstva zna samo za podelu njegovih stanovnika po veri, a nikako po narodnostima. Svi narodi pravoslavne vere sastavljaju rum-mileti [narod, religija]. Tek otkako su se Bugari odcepili od grčke vere, piše na njihovim nufuzima, bugar-mileti! Pa ipak Kralju [Aleksandru] za ljubav on će dati proučiti ponovo to pitanje i gledaće da i u tome zadovolji svoje verne Srbe. Što se srpskih škola tiče on će narediti da valije kosovski, solunski i bitoljski izdaju dozvole za otvaranje srpskih škola, gde god se to potraži na osnovu postojećih školskih zakona. Sa vladičanskim pitanjem ići će teže, jer ono zavisi od grčkog Patrijarhata, koji ima svoje privilegije u koje je opasno dirati jer Patrika-efendi odmah zatvori sve crkve pa napravi veliki kalabaluk u carstvu, u koji se umešaju i vrlo moćni uticaji sa strane. Evo šta on kao Sultan može učiniti, i to obećava Kralju. On će zovnuti Patrika-efendiju, pa će mu kazati da je Njegova želja da patrijaršijski sinod izabere Srbina za Mitropolita, čim se uprazni vladičanska stolica kakve eparhije u kojoj je većina srpska... Za imanje manastira Hilandara slušao je da mnogo godina

65 Isto, 3. 66 Isto, 5. 67 Vladan Đorđević, Srbija i Turska (Jildiz – Porta – Fanar) 1894–1897, Beograd 1938, 2–3. 68 Isto, 27.

49

postoji parnica oko sopstvenosti tih zemalja. Kažu da o tome ima nekoliko sudskih presuda i nekoliko fermana. Veliki Vezir i Abdul Pahman-paša neka prouči sve te hartije, pa ćemo udesiti i tu stvar kako bude pravo. Najzad, vrlo je velika i lepa misao Kralja hazletleri [uzvišenost] o vojničkom i carinskom savezu sviju balkanskih država, ali on – Sultan – ne veruje da će se ikada sve balkanske države složiti da sastave takav savez. Druga je stvar da li među pojedinim balkanskim državama ne bi moglo doći do takvog saveza”.69

Od Sultana kao i od Porte lako je bilo dobiti obećanja za izvršenje navedenih traženja, ali teško ili gotovo nikako izvršenje obećanog. Na predlog, inače koncilijantnog Đorđevića, da se pretnjom izdejstvuju traženi ustupci ili napuste politička prijateljstva s Turskom, moralo mu se odgovoriti da je Srbija slaba za varljive podvige. Akcija u domenima crkve i školstva, na prosvetno-kulturnom planu, u Makedoniji i Staroj Srbiji, uz pomoć turskih vlasti ostala je primarna. Prema Đorđevićevom izveštaju Ministarstvu inostranih dela, 22. septembra 1896. godine: „Prva narodna, dobro organizirana, propaganda u Makedoniji javila se pre 34 godine. To beše propaganda grčka.” Posle grčke, organizovana je na tom području bugarska propaganda. Rusija, imajući u vidu grčko neprijateljstvo „prema svemu što je slovensko”, iz strateških razloga podržala je stvaranje bugarskog egzarhata. Tako se u Makedoniji „pobugario znatan deo slovenskog stanovništva, koje se kolebalo između srpstva i bugarstva”.70 Posle bugarske propagande javila se i rumunska, prisustvom Kucovlaha. Tako je srpska propaganda počela sa zakašnjenjem i zaostajala je. Onda se rasplamsala borba o prevlasti u deobama stvorenih srpskih, grčkih, bugarskih i rumunskih sfera uticaja, podsticajima ne samo Turske, već i Rusije i Austrije. Borba za skopljansku mitropoliju toliko je preokupirala duhove, da Đorđević tu borbu razmatra u dva poglavlja, ispunjena citatima iz zvanične i privatne prepiske zainteresovanih institucija i ličnosti. Istovremeno se nezajažljivost Bugara predočava zahtevima za šest egzarhatskih eparhija. U tom kontekstu posebno poglavlje posvećeno je naporima za ponovno ustrojstvo Pećke patrijaršije. Završno, sedmo poglavlje, podrobno, u Đorđevićevom stilu, ispunjeno je sumarnim osvrtom na njegov diplomatski rad u Carigradu. Prema sadržaju pisma upućenog kralju 28. maja 1897. iznosi se u čemu je uspeo, a u čemu nije uspeo da realizuje sve što se od njega tražilo. Uspeo je, prema njegovom iskazu: 1. da se ratifikuje srpsko-turska konzularna konvencija; 2. da se naimenuje Srbin za mitropolita raško-prizrenske eparhije; 3. da se spreči izdavanje berata za Skoplje grčkom mitropolitu; 4. da se odobri otvaranje srpske gimnazije u Carigradu, Skoplju i Solunu, pored pedeset srpskih škola u Kosovskom vilajetu, uključujući Bitolj „gde su ne samo Turci nego i predstavnici Rusije dokazivali da nema Srba”; 5. da se stvori srpski list u Carigradu „koji može postati poluga za širenje srpske svesti, možda jači i od samih škola”; 6. da se primi u turske srednje i više škole sedamnaest pitomaca iz Stare Srbije, pa čak i iz Kraljevine Srbije, od kojih sedam kao srpski državni pitomci, a deset kao Sultanovi pitomci. Oni „kad svrše svoje školovanje, postaće najmoćniji pioniri srpske misli u Staroj Srbiji i Makedoniji, jer će se moći upotrebiti u administraciji dotičnih vilajeta”; 7. da se sedam srpskih državnih pitomaca primi u grčku bogosloviju na Halki, te će tako Srbi imati sedam kandidata za vladičanska mesta u Turskoj; 8. da Porta „ne samo odgovara” na note Konzulata Srbije „nego da i po njima” dejstvuje; tako je izdejstvovao i „zborovanje jednog mutesarifa [okružnog načelnika] u Prištini”, koji se zamerio Srbima; 9. „da Porta uputi naročitu Komisiju u Svetu Goru, da obeleži imanje manastira Hilandara” tako „taj manastir, koji je do skora bio sasvim u bugarskim rukama, sada u zvaničnim aktima” da se zove slaveno-srpskim manastirom; i 10. „da Ambasador Rusije”, koja je ranije branila samo bugarske interese, podrži Konzulat Srbije u tome „da se za skopsku eparhiju naimenuje Srbin za mitropolita” U nabrajanju onoga što još nije uspeo da izdejstvuje Đorđević je naveo: 1. „da se Irade [carske zapovedi] i Sadrazamski [velikovezirski] raspisi o srpskim školama svuda izvrše” tako da je preostalo „oko stotinu nerešenih dozvola za škole”; 2. „da se naimenuje Srbin za mitropolita u Skoplju”, 3. „da Porta prizna srpsku narodnost u Turskoj”; i 4. „da se obori nepravedno rešenje Velikog Vezira, koje je protivno fermanima manastira Hilandara, sudskim rešenjima i samom elaboratu poslednje komisije, koja je obeležila granice manastirskog imanja”.71 Ovaj izveštaj kralju sadrži i žalbu što vlade, koje su se brzo smenjivale tada nisu podržale u potrebnoj meri njegovu inicijativu za ponovno ustanovljenje Pećke patrijaršije, imajući u vidu da je u Turskoj sva moć koncentrisana u vlasti Sultana. Po Đorđeviću: „Uverivši se da u Turskoj, upravo nema Vlade u evropskom smislu te reči; da ni Veliki Vezir, a kamo li resorni ministri, nema ni toliko vlasti koliko jedan načelnik odeljenja u evropskim ministarstvima; da Sultan Abdul Hamid I ima skoncentrisanu u svojoj ruci ne samo politiku nego čak i administraciju Carstva do najsitnijih pitanja; da je glavna karakteristika toga, do nemoćnosti svemoćnog čoveka... plašljivost, ja sam sve moje predmete na otvaranje naših još neispunjenih zahteva – što sam ih podnosio raznim vladama Vašega Veličanstva, koje su se poslednjih godina, za službu i

69 Isto, 32–33. 70 Isto, 56, 57. 71 Isto, 310–312.

50

suviše brzo [kurzivom istakao A. R.] smenjivale – bazirao na glavnoj dominantnoj osobini avtokratora. Ali moji predlozi nisu usvojeni”. Po Đorđevićevom iskazu: Uzalud je nastojao da se ponovo uspostavi Pećka patrijaršija, da se napravi „savez za zajedničku odbranu i napad između Srbije, Crne Gore i Bugarske”, s obzirom na nemogućnost sporazuma o granicama etnografskih sfera između Srbije i Grčke. Turska je tada tražila od Srbije da se ne meša u predstojeći rat sa Grčkom, ukoliko neće da se bori na njenoj strani! Zato je Đorđević hteo da se iskoristi prilika za ispunjenje izvesnih traženja i od Turske i od Grčke. U knjizi Vladana Đorđevića Crna Gora i Austrija 1814–1894, štampanoj 1924. godine, takođe nema pomena o Načertaniju. A i tu se opisuju događaji koji bi morali biti povezani sa Načertanijem, da su mogli. Nisu mogli, jer takve veze nije bilo ni u ovom kontekstu. U vezi sa revolucionarnom 1848. godinom Đorđević tu piše: „Srbi u Sremu, Banatu i Bačkoj skočiše na oružje da se biju... protivu Mađara. Kneževina Srbija ostala je na miru, ali nije smetala hiljadama dobrovoljaca iz Srbije da... pohitaju braći u pomoć da im pomognu izvojevati srpsku Vojvodinu.” Dalje: „Beogradska vlada” je tada „poslala na Cetinje književnika Matiju Bana” radi „dogovora o koracima koji bi se mogli preduzeti. Uzgred je imao zadatak da prouči stanje duhova u Boki Kotorskoj i da po mogućstvu organizuje tajne narodne organizacije ne samo u srpskim zemljama u Turskoj, nego čak i u Albaniji.”72 Ovom zapisu dodao je Đorđević i Banov poverljiv izveštaj o svojoj misiji, 8. maja 1848. U tom izveštaju stoji kako je „obišavši Kotor, Dobrotu, Prčanj, Perast, Risan i Novi”, posetio vladiku i preneo mu pozdrav od Ilije Garašanina: da je ta njegova misija bila preduzeta odrednicama Načertanija, nema ni reči, izvršena je po nalogu Garašanina, bez poziva na Načertanije. Tu su štampane i dnevne zabeleške Matije Bana od 4. novembra do 29. decembra 1849. o tajnim organizacijama, osnovanim prema Garašaninovim uputstvima. Naravno, bez veze sa Načertanijem. Banovim rečima: „Kao što vidimo, Ilija Garašanin bio je još za vlade Kneza Aleksandra Karađorđevića zasnovao veliku, ne samo srpsku nego i balkansku, politiku, i mi smo zato naveli ovde i te kratke beleške, koliko da budu podsetnik onome koji bude preuzeo da napiše knjigu o Iliji Garašaninu, a ujedno da se pokaže kakvi behu odnošaji između Srbije i Crne Gore za vreme mađarske bune.”73 O knezu Danilu, nasledniku Petra II Petrovića Njegoša, ističe se da je „oduševljen idejom ujedinjenja svih Južnih Slovena”. U vezi sa delovanjem, tada potpukovnika, Oreškovića, navodi jedno njegovo nismo „školskom drugu austrijskom kapetanu Čučkoviću”, 20. avgusta 1863. godine: „Što se tiče mog ličnog položaja” u Beogradu „to je on čas gore, čas dole, kako se kad politički horizont naoblači ili razvedri. Ja sam u jednom času sve, a posle nisam niko i ništa... Ja sam tako reći... predstavnik interesa i tajnih želja Jugoslovena, Hrvata, Bošnjaka, Dalmatinaca... Ako konci, koje sam ja razapeo nad svima južnoslovenskim zemljama u pravu mrežu, popuste, ako moja mreža ne bude funkcionisala” onda „ću morati odstupiti”74... U vezi sa jugoslovenstvom, Đorđević, na njemu svojstven način pisanja uz citate raznoraznih izveštaja, navodi tu i dopis iz Beograda austrougarskog konzula Benjamina Kalaja Ministarstvu inostranih poslova u Beču, 30. novembra 1869, povodom Bokeljske bune. U tom dopisu stoji: „Srazmerno dugo trajanje dalmatinske bune” mora u Srbiji „imati sve većeg dejstva, jer se” tamošnji događaji „tiču sunarodnika, te sudbina Bokelja jako interesuje Srbijance kao južne Slovene”.75 Shodno navici da objavi u celini ili parcijalno što više dokumenata, tu je Đorđević preštampao i tekst ugovora od 18. juna 1881. godine, između Austro-Ugarske, Nemačke i Rusije u vezi sa Bosnom-Hercegovinom i Bugarskom. Tim ugovorom „Austro-Ugarska zadržava sebi pravo da prisvoji (anektira) ove dve provincije u trenutku kada ona to nađe za oportuno”. A u odnosu na Bugarsku, imenovane Sile „pristaju (neće se protiviti) na eventualno ujedinjenje Bugarske s istočnom Rumelijom, u teritorijalnim granicama koje im je Berlinski ugovor odredio, ako bi to pitanje po snazi stvarnih odnosa iskrslo”.76 Zanimljiv je Đorđevićev cinični komentar licemernog držanja Rusije. Jer: „Iako je Rusija na sve ovo pristala i potsticala, ona je ipak gurala malu Srbiju protivu Austro-Ugarske, kada je ova pokazala da misli koristiti se gornjim ugovorom i anektirati Bosnu i Hercegovinu, a kada je Monarhija pokazala crno na belo svoje pravo da proždere najsrpskije dve provincije, onda je carsko-ruska vlada naterala srpsku Narodnu Skupštinu da poližu što su pljunuli, i da izjave da aneksija Bosne i Hercegovine ne vređa nikakve interese Srbije. Pa onaj teatar što ga je izigravao Car sviju Rusa posle bugarske operete u Plovdivu! Bre odazvao je sve svoje oficire iz Bugarske i time obezglavio bugarsku vojsku, bre izbrisao je ime Kneza Batemberga iz spiska à la suite itd., bre trista čuda što se Bugarska usudila da pocepa Berlinski ugovor – a ovamo to je sve ugovoreno i potpisano

72 Vladan Đorđević, Crna Gora i Austrija 1814–1894, Beograd 1924, 49. 73 Isto, 50–51 74 Isto, 208. 75 Isto, 321. 76 Isto, 420.

51

još 1881. godine i od svete Rusije!” A posle ponovo štampanog ugovora, u originalu, na francuskom: „I samo zato što je ova podlost Velikih Sila bila onda tajna morala je Srbija da izvrši svoju krvavu rekognoscirovku na Slivnici, za koju se tek na Bregalnici mogla revanširati.”77 Zanimljivi su i detalji o boravku u Crnoj Gori i ženidbi Petra Karađorđevića sa kćerkom kneza Nikole. Najpre je austrijski konzul, po uputstvu svoga ministra, tražio da se Petru ne dozvoli boravak u Crnoj Gori, zbog njegovih rovarenja protiv Obrenovića, ali kad se uverio da je reč o ženidbi preko četrdeset godina starog Petra sa devetnaestogodišnjom kneževom kćerkom Zorkom, čuđenje je zamenilo iznuđivanje Petrovog odlaska. Zapravo i nije bilo razloga za čuđenje, jer kako je napisao diplomatski predstavnik i Zorka više nije bila premlada. Imala je „skoro 19 godina, dakle već je za 3–4 godine starija nego što se Crnogorke udaju”.78 Što se tiče vladarskih pretenzija, osuda je ostala nepromenjena. Petar Karađorđević, uprkos svim demantijima, smatrao se pobornikom rusofilske spoljne politike, u borbi protiv proaustrijski nastrojenog kralja Milana i njegovog naslednika, Aleksandra Obrenovića.

77 Isto, 460–461. 78 Isto, 479.

52

ŽIVAN ŽIVANOVIĆ 1852–1931.

Živan Živanović

U svom kapitalnom, sveobuhvatnom delu, četvorotomnoj Političkoj istoriji Srbije od 1858. do 1903, objavljenoj 1923–1925, Živanović nigde ne spominje Načertanije. To se može smatrati logičkom posledicom sadržaja, koji je pretežno unutrašnjepolitički. Ali u njemu ipak dolaze do izražaja Živanovićeve koncepcije o polugama razvoja srpske države na spoljnopolitičkom planu, zasnovanom na iskonskim idejnim komponentama državotvornosti. U ovoj istoriji potvrđuje se da je „Srbija kao nosilac zavetne srpske misli [kurzivom istakao A. R.] morala stupiti u otvoreni trogodišnji rat sa Turskom (1876–1878) za oslobođenje i ujedinjenje, iznevši od toga rata, kao svoje uspehe, delimično proširenje granica, i državnu nezavisnost, koju su Velike Sile na Berlinskom Kongresu priznale i sankcionisale”. I: „To sve nije bilo završetak političkih težnji i nacionalnih zadataka Srbije. Njoj su predstojali još mnogi događaji, skopčani sa velikim preokretima pa i patnjama, do potpunog narodnog jedinstva i ispunjenja velike istorijske i nacionalne misije Srbije.”1 U poglavlju u kojem se, s obzirom na unutrašnjepolitičke dimenzije, samo sporadično spominju spoljnopolitičke akcije kneza Mihaila, Živanović kazuje da je „nacionalni pravac spoljne politike Kneza Mihaila uzdigao ugled Srbije do visine kakvu ona od oslobođenja nigde nije imala, i učinila je Kneževinu ne samo centrom Srpstva, već i svega Hrišćanstva na Balkanu”2... U vezi sa izdejstvovanjem predaje gradova, gradskih utvrđenja Srbiji, ističe se mudrost vladara i vladajućih ličnosti. Oni su znali kako: „Po sebi se razume, da se pitanja od ovolikog zamašaja ne iznose kad se hoće, no kad se može.” S obzirom na moć Otomanske carevine „valjalo je birati momenat, kad će se zahtev o srpskim gradovima moći i smeti položiti. Bombardovanje Beograda 1862. bio je takav jedan momenat, ali prilike su onda bile takve, u opštoj politici Evrope, da je oskudevao svaki izgled na uspeh toga koraka”.3 Tada se Srbija morala zadovoljiti ustupkom rušenja utvrđenja „Soko i Užice”. Sada, zadobijanjem podrške Rusije, Francuske, pa i Engleske, spremnošću kneza Mihaila i njegovih opunomoćenika, Ilije Garašanina, u svojstvu ministra inostranih dela i Jovana Ristića, zastupnika Srbije u Carigradu, da se ispune zahtevi Porte u ceremonijalu priznanja suverenosti Turske, Mihailovim putovanjem u Carigrad na poklonjenje Sultanu –

1 Živan Živanović, Politička Istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knjiga prva 1852–1878, Beograd 1936, 6. 2 Isto, 87. 3 Isto, 128.

53

moglo se izdejstvovati povlačenje turskih garnizona iz svih gradova duž Save i Dunava.4 Živanovićevo veličanje značaja savezničkih ugovora sa balkanskim državama iskazuje se konstatacijom da se: „Knez smatrao i za priznatog vođu hrišćanskih naroda na Balkanu... Crna Gora priznavaše prvenstvo Srbije i njena Kneza. Grčka je laskavo prihvatila pruženu joj ruku, i ako je se, i docnije, pokazala grčka saradnja kao iluzorna. Rumunija rado tražaše potpore i savete od Srbije, pa i sami Bugari behu prišli Knezu Mihailu, idući u svojoj predanosti i do svoje buduće obnegacije, i ako za Bugare govorahu onda samo nacionalno neodgovorni komiteti, stvoreni van Bugarske u kojoj gospodariše Turci na svoj poznati način.” Tako je postao i sporazum „između Srba i Bugara, tj. između kneza Mihaila i bugarskih prvaka u emigraciji zaključen 14. januara 1867, a dopunjen u aprilu iste godine [tu Živanović upućuje čitaoca na izvrsno delo Srbi i Bugari, u prošlosti i sadašnjosti od Milutina G. Stepanovića, Beograd, 1933, str. 21–25]. Tim se sporazumom utvrđuje ujedinjenje još neoslobođene Bugarske sa Srbijom u jednu državnu celinu, sa jednim vladaocem, istim zakonodavstvom, vojskom itd. Jedino što su Bugari želeli očuvati, bio je bugarski dijalekt u oblasti bugarske populacije, tražba, s pogledom na bugarsko lukavstvo, sa dalekim zamašajem”5... U tom opisu dolazi do izražaja zapravo „velikosrpska ideja” koja se posle ovaploćuje u pokretu nacionalne Omladine.6 U osvrtu na vladavinu Namesništva, posle ubistva kneza Mihaila, do punoletstva kneza Milana, Živanović uopšteno sumira: „Na polju ostvarenja Narodne Misli, ujedinjenja Srpstva, ostaće svetla mesta u istoriji trudovi Namesništva za vaspostavljanje regulisanih, pisanim ugovorima utvrđenih odnosa sa Crnom Gorom... buđenje narodne [nacionalne] svesti u Staroj Srbiji i docnije pogrešno nazvate Makedonije, održavanjem veza sa prvacima i patriotama sviju srpskih zemalja, dok ta težnja nije dobila ogromne razmere u pripremama za sajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji, što je osujećeno prevremenom indiskrecijom engleske diplomacije. Kulminacija tih kombinacija o narodnim [nacionalnim] težnjama kako ih naziva njihov glavni rukovođa, Jovan Ristić, bila je u nameri Namesništva: da se Srbija, prilikom punoletstva Kneževa, proglasi nezavisnom Kraljevinom.”7 Da se ta namera nije ostvarila, Živanović, s pozivom na Ristićevo kazivanje, okrivljuje Rusiju. Ona je „svojim notama od 5. i 25. aprila 1872, upozorila na konzekvence, koje navode ruske državnike da se tome opiru.” U vezi sa objavom rata Turskoj 1876. navodi se pisanje lista konzervativne opozicije (Šumadija, br. 10) upućeno vladajućoj stranci liberala: „Vlada neka zna, da ako su prilike zgodne za rat, pa se ona njima ne koristi, narod će je kleti strašnom kletvom. Ne bude li prilike zgodne, a ona se u rat upusti, narod će je kleti još strašnijom kletvom.”8 O diplomatskoj akciji koja je prethodila objavi rata 1876. nema ni reči, što se objašnjava upućivanjem čitaoca „na najbolji izvor za njeno upoznavanje – Diplomatsku Istoriju knj. I od Jovana Ristića”.9 Tu je poenta „na Kneževoj Proklamaciji od 18. juna 1876.” kojom se objavljuje rat Turskoj. Po toj proklamaciji treba zaključiti da se Srbija ne može optužiti za započinjanje agresivnog rata, pošto je ratni pohod izazvan agresivnim akcijama Turske, u srpskoj Bosni i Hercegovini! Zato se tu ističe egzaltirano da je „rat 1876. bez obzira na njegov trenutno negativan rezultat bio jedna među najsvetlijim pojavama u celoj dotadašnjoj istoriji naroda srpskog.”10 Emotivna rekapitulacija u tom kontekstu ne može biti drukčija nego emfatična. Zato rečima punim zanosa kazuje: „Punih šezdeset godina (1815–1876) Srbija se razvijala, rasla, snažila i uređivala, na temeljima koje joj je Miloš postavio. Sa malim prekidima, zbog unutrašnjih zabluda i potresa, a naročito od 1862. godine, kada Turci sa grada Beograda dadoše Srbima prilike da i suviše jako osete njihovu blizinu, nije nikad prestala svest Srbije da je ona samo deo Srpstva, i pravedna ambicija njena: da je ona stožer njegov, pozvat i istorijom, i sudbom, i snagom svojom, da izvrši ujedinjenje i oslobođenje celoga Srpstva. U pesmi uz gusle i inače, u veselju, u Skupštinama, u novinama, u literaturi, u školi i u crkvi, svuda i na svakom mestu, propovedana je jedna i ista misao: oslobođenje i ujedinjenje Srpstva, i glavno sretstvo ovoga velikog cilja: Rat u tom duhu pevali su i sami Srpski Vladari: Mihailo i Nikola, prvi u Beogradu, drugi na Cetinju, a već da i ne govorimo o pesnicima koji su, s ove i s one strane uzanih granica Srbije u pesmi (naročito J. J. Zmaj!) čas podsticali svoje savremenike na krvavi rat, čas ih nezasluženo, naročito političke prvake u Srbiji, ružili, što tu veliku akciju od proleća do proleća odlažu i već ne dižu zavesu, da krvava drama jednom otpočne.”11 Reagujući na kritičke osvrte ratu od 1876. zbog poraza kojim je završen, Živanović ga pravda, jer: Iako „ratovi

4 Isto, 128–137. 5 Isto, 138. 6 Isto, 169. 7 Isto, 165. 8 Isto, 335. 9 Isto, 337. 10 Isto, 350. 11 Isto, 351.

54

vrede po rezultatima, oni se ponajpre cene po motivima svojim sa kojih su povedeni.” Zato već „Prvi ustanak pod Karađorđem iako nije krunisan željenim uspehom” ostaje „podvig od koga počinje novo doba postepenog uzvišenja” Srbije. Sam „udeo” velikog broja „oficira ruske aktivne vojske u tom ratu, u sastavu srpske vojske” označava njegov neosporivi značaj.12 Ali da je taj rat prevelikog rizika, 1876. bez saglasnosti i učešća Rusije, vođen za vreme vladavine konzervativaca, a ne liberala, Živanović, kao jedan od prvaka Liberalne stranke verovatno bi kritičkom procenom ovu ratnu odluku smatrao lakomislenom. Zato su ova Živanovićeva opravdanja, makoliko bila rečita, razumljivija njegovom političkom pripadnošću nego njegovim istoričarskim rasuđivanjem. U vezi sa San-Stefanskim ugovorom o miru, posle drugog, pobedonosnog rata Srbije protiv Turske, u savezu sa Rusijom, Živanović kritički procenjuje kako je „Rusija, uzevši pravo na sebe da sama pregovara o miru s Turskom, sa isključenjem ne samo svojih saveznika, Srbije, Crne Gore i Rumunije, no i Sila potpisnica Pariskog ugovora od 1856. hitala da zaključi definitivan ugovor, kojim je Srbija najviše oštećena”.13 A u osvrtu na Berlinski kongres, podjednako naglašava dobitak teritorija kojima se povećala Srbija i gubitak Bosne i Hercegovine dodelom Austro-Ugarskoj. Da isticani dobitak ne treba umanjivati poput Ristićevih protivnika gubitkom Bosne i Hercegovine, Živanović navodi čestitku znamenitog nemačkog istoričara Srbije, Leopolda Rankea Jovanu Ristiću za dobitke koje je „kao najveće blago” Srbija „dobiti mogla”.14 Pri objašnjenju povoljnih i nepovoljnih odluka Berlinskog kongresa, sa stanovišta interesa Srbije, Živanović se doslovno držao argumenata kojima je Ristić diplomatski, politički i državnički u Narodnoj skupštini Srbije Berlinski kongres ocenio na najprobitačniji iako ne i na najistinitiji način. Prema Ristiću, shodno prilici i neprilici: „Do sad je bilo u svetu više kongresa. O svakom se zna da je zastupao neko načelo, a znalo se i kakvo načelo. Tako je jedan rukovodio načelom legitimnosti, drugi načelom osvajanja itd. No kakvo je načelo ovaj sadašnji kongres zastupao, ja ne bih znao kazati. Tražilo se i radilo da se veliki zadovolje, a mali da se istisnu iz položaja koji su bili od važnosti i mogli da smetaju velikima.”15 U odeljku posvećenom odnosima sa Bugarima posle Berlinskog kongresa, Živanović ponavlja kako je: „Kongres postavio granice bugarskoj kneževini” i odvojio od nje jednu samoupravnu oblast „koja je dobila naziv Istočna Rumelija”. Da bi potvrdio neumesnost argumenata zagovornika daljeg zaoštravanja odnosa sa Bugarskom, on ponovljeno navodi Ristićeve reči izgovorene u Narodnoj skupštini: „Mi od Bugara nemamo bližeg i srodnijeg naroda (čuje se – iz vladinih klupa – vrlo dobro)”.16 U vezi sa izborom nove bugarske prestonice Sofije, umesto stare prestonice Trnovo, posle izbora Aleksandra Batenberga, princa hesenskog, nećaka ruskog cara Aleksandra II, za bugarskog kneza tu stoji kako: „Nema sumnje da su i čisto politički uzroci dejstvovali da se težište države prenese na zapad, bilo da se nađe tačka dalja od udarca turskog, bilo da bude bliže predelima budućih bugarskih aspiracija u zapadnoj strani Turske. Svakojako ona je time i bliža čisto srpskoj sferi, sa svim dobrim i lošim stranama te blizine što su buduće prilike potvrdile.”17 Prvih godina posle Berlinskog kongresa i po Živanovićevoj istoriografskoj proceni odnosi između proširene Srbije i sužene Bugarske razvijali su se dobrosusedski. On to dokazuje i time što je: „U jesen 1880, sledovala” poseta Bugarskog kneza Beogradu „koju je srpski vladalac vratio posetom u Ruščuku, kad se između oba mlada” vladara „začelo i lično prijateljstvo, od koga su ostali tragovi u njihovoj docnijoj korespondenciji”.18 Problem na platformi spoljne politike sa reperkusijama u unutrašnjoj politici, prema smeni liberalne Ristićeve vlade, nastao je prisiljavanjem Srbije od strane Austro-Ugarske da prihvati za Srbiju nepovoljni trgovinski ugovor sa Austro-Ugarskom. Novonastalu situaciju Živanović povezuje sa promenom ličnosti na položaju austrougarskog ministra inostranih poslova barona Hajmerlea na mesto grofa Andrašija. Zato kazuje: „Sa Andrašijem, koga Ristić na jednom mestu naziva pravim mađarskim kavaljerom i u dobrom i u lošem smislu te reči, kao da je nestalo i dobre volje, koju je ovaj rukovodilac austrougarske spoljne politike, i ako sa predohranom interesa svoje države, uvek u dovoljnoj meri unosio u sve pregovore sa Srbijom. Baron Hajmerle bio je u tom pogledu nov, nepoznat čovek; ali on nije dao dugo na se čekati, da se bude odmah na čisto, s kim se ima posla”. Novi ministar spoljnih poslova u Beču zasnivao je i nove trgovinske pregovore sa Srbijom na novoj osnovi. Stavio je u „pokret nove poluge”, ne da važno pitanje novog ugovora pomakne već da ga sadržajno izmeni, imajući u vidu veće austrougarske prohteve prema svom nahođenju. Zato je hteo da „Srbiju, i pre svakog ugovora, prinudi na potpunu kapitulaciju, i tek onda, pošto Srbija kapitulira, da se, položenim oružjem, povedu

12 Isto, 353. 13 Isto, 358. 14 Isto, 378. 15 Isto, 381–382. 16 Navedeno delo, knjiga druga, 98. 17 Isto, 99. 18 Isto, 100.

55

pregovori o zaključenju trgovinskog ugovora, pošto bi unapred priznate sve koristi bile na strani Austro-Ugarske.”19 Iznoseći argumente austrougarskih i protivargumente srpskih predstavnika u vezi sa priznanjem prava povlašćene nacije za austro-ugarske državljane u spoljnotrgovinskim poslovima, Živanović uspeva da dokaže kako je u tom nadmetanju Austro-Ugarska „pitanje prava učinila pitanjem proste sile i prava jačega...”20 Na to Ristićeva vlada liberala nije htela pristati i ona je smenjena vladom konzervativaca sa M. S. Piroćancem na čelu. U osvrtu na tajnu konvenciju Austro-Ugarske i Srbije od 1881. godine, posle smenjivanja vlade jakih liberala vladom slabih konzervativaca, Živanović tu konvenciju označava politikom potčinjenosti srpskih nacionalnih državnih interesa imperijalističkim austrougarskim interesima, prema neprihvatljivim motivima vladara, kneza Milana, lišenog osećaja odgovornosti podsticajima neodgovorne apsolutističke vlasti. Živanovićevim rečima: „Knez Milan je već samom promenom [vlade] osvedočio kuda” smera. „On je i pri građenju železnice” pod uslovima „ugovora Bontuovog, kao i pri sklapanju trgov. ugovora, već jasno zauzeo gledište Austro-Ugarskoj naklonjeno. Ali da će joj se on sav predati, ili bolje da će se on, a s njime i Srbija učiniti vazalom Austro-Ugarske, na to se nije onda moglo pomišljati.”21 Živanović se čak ne zaustavlja na osudi kneza, on pobija opravdanja čelnika vlade konzervativaca Piroćanca i drugih, koji su upućeni ili neupućeni u poslove spoljne politike, svejedno, ostali na vlasti i posle otkrivanja sadržine Konvencije. Nju je, bez znanja ostalih članova vlade, potpisao, po nalogu kneza, Čedomilj Mijatović, u svojstvu v.d. ministra inostranih dela. U osvrtu na rat Srbije protiv Bugarske 1885. godine, Živanović, poput većine istoričara, polazi od spoljnopolitičkog argumenta kojim se taj rat razmatra, ali za razliku od drugih, on i nehotice naslovom poglavlja Timočka buna i srpsko-bugarski rat (1883–1885) ukazuje i na skrivene unutrašnjepolitičke porive opisanog rata.22 Što se tiče spoljnopolitičkih motiva rata, Živanovićeva procena se zasniva na uverenju da ga je trebalo izbeći insistiranjem na rekompenzaciji, ne sa strane Bugarske, već Turske. Konkretno – „postavljanjem već mobilisane vojske na jugozapadnu granicu, prema Kosovu i Skoplju”, sa „namerom i potrebom da se uđe u Staru Srbiju i dalje u ’Makedoniju’, Bugarska, koja bi u svakom drugom slučaju sa surevnovanjem gledala ovakav korak Srbije, bila bi joj sad, silom okolnosti, najrevnosniji saveznik, i, što je glavno, u očima i Turske i Evrope glavni krivac za sve što se dešava.”23 To je bio zapravo stav liberala, u opoziciji, odnosno njihovog lidera Jovana Ristića, koji ga je obelodanio u listu Nova Ustavnost, a Živanović naveo u ovoj istoriji, kako sam kazuje „u izvoru”. Međutim, u poređenju sa alternativom koja je realizovana ratom protiv Bugarske, kompenzacija na navedeni način mora se smatrati iluzornom. Ona bi pri pokušaju da se realizuje imala za posledicu rat sa Turskom. A Turska je bila neuporedivo jača od Bugarske, čiji su vojni potencijali još uvek sa statusom turskog vazala, ne samo po proceni Srbije nego i većine država pre pobede na Slivnici, smatrani slabijim. Što istoričari nakon poraza utvrđuju kako je Srbija, sa aspekta naoružanja i organizacije ušla u rat sa Bugarskom vojnički nespremna razumljivo je, ali post factum nije teško to utvrditi.24 Međutim, poraz je bio neminovan ne zbog te, vojne, nespremnosti Srbije, nego zbog nespremnosti naroda u Srbiji da ratuje za ciljeve vladara protiv koga je dve godine ranije izbila Timočka buna, a uoči rata spremala se nova pobuna. Krivicu za ovaj izgubljeni rat, kao i za sve nedaće toga doba Živanović pripisuje Milanu Obrenoviću i kao pripadnik Liberalne stranke, koja je njegovim favorizovanjem konzervativnih naprednjaka lišavana vlasti. U Živanovićevoj rekapitulaciji svega izloženog ističe se: „Sukob s Austro-Ugarskom oko trgovinskih ugovora dobro je došao knezu Milanu da se (19. oktobra 1880), ovoga puta konačno, oslobodi Liberalne stranke. Od tada nastaje doba njegove lične vladavine, sa svim konsekvencijama... Ovaj rušilački temperament preneo je i na spoljnu politiku i tu zaključivao tajne konvencije, vodio i gubio ratove”.25 Sledstveno, Milan je umesto da iskoristi „sjedinjenje dve bugarske pokrajine”26 u jednu veliku Bugarsku, za sjedinjenje srpskih zemalja pod Turskom sa nezavisnom Srbijom, za stvaranje veće nezavisne Srbije, odabrao rat sa Bugarskom. Tim ratom nije uspeo da spreči tekovine Bugara, a Srbiju je doveo u situaciju gubitnika. Za utehu, Srbija je sačuvala status nezavisne, samostalne države, dok je Bugarska ostala pod sizerenstvom Turske, iako sa prerogativima povećane autonomne nezavisnosti. Da je Srbija zadržala u celosti Berlinskim ugovorom stečene teritorije prvenstveno intervencijom Austro-

19 Isto, 102. 20 Isto, 105. 21 Isto, 180. 22 Isto, 239. 23 Isto, 278. 24 Dr Slavica Ratković-Kostić, Neka iskustva i pouke iz srpsko-bugarskog rata 1885. go dine, Vojno-istorijski glasnik 1–3 (1999) 44–61. 25 Ž. Živanović, navedeno delo, II, 403. 26 Isto, 291.

56

Ugarske, koja je ultimativno zatražila povlačenje pobedničkih bugarskih jedinica sa srpskog poprišta, kazuje i Živanović. Ali da Habsburška Monarhija nije bila voljna da podrži od strane liberala najrevnosnije preporučene rekompenzacione poduhvate Srbije, pravcem Stare Srbije i Makedonije, a da se bez te podrške nije mogla realizovati ta zamisao, u Živanovićevoj argumentaciji se ne kazuje. U osvrtima na tajnu konvenciju, od 16/28. juna 1881. i njenu dopunu, od 29. januara/9. februara 1889. godine, Živanović na račun kneza, odnosno kralja Milana, prenaglašava da je „ova fatalna konvencija igrala veliku ulogu u njegovoj vladavini”.27 Naročito kad je odlučivao o izboru novih stranačkih vlada. Međutim, znalo se, da je od bitnog značaja za sve vlade pa i za vlade liberala, bio oportunizam, koji nalaže da se uspostavljeni međudržavni odnosi sa Austro-Ugarskom ne dovode u pitanje osporavanjem pravovaljanosti tog ugovora; sa argumentom da je potpisan bez saglasnosti i ratifikacije predstavnika naroda u Skupštini. Prema kazivanju samog Ristića, Živanovićevom potvrdom obelodanjuje se kako je posle Milanove abdikacije, za vreme Namesništva „Ristić konvenciju ostavio u poznatu staru kasu ’sandučaru’ u kancelariji gde se držahu i sastanci vlade, ne saopštavajući o njoj dalje ništa, tako da su sve” namesničke vlade i u „poslovima, kojih je se doticala konvencija, bile posve slobodne, i mogle su same uvek preduzimati ono što su, u saglasnosti sa Namesništvom, smatrale da je za zemlju korisno.”28 Karakteristična je Živanovićeva pristrasnost pri ocenjivanju novouspostavljenih prisnih, čak prijateljskih, odnosa Srbije sa Bugarskom devedesetih godina, za vreme vladavine liberalima mrskih radikala. Posebno pri opisivanju uzajamnih poseta vladara Srbije i Bugarske, u sklopu efekata trgovinskog ugovora od 16. februara 1897. između dve bratske države. Živanović: Dok se u Srbiji slavljenik manifestuje rezultatima tih odnosa, Bugari su „više kupovali no prodavali, tako, da su posle imali šta i da preprodadu – Turcima. Cela fanfaranada nosila je i suviše demonstrativni karakter, da je morala – sve da je srpsko-bugarska ’sloga’ i na daleko jačim nogama stajala – biti pre od štete no od koristi. U zanosu za novim uspesima nije se znala granica umerenosti i obazrivosti, kojom se mora zaodeti svaka politička i diplomatska akcija. Kao što pri svima, pa i političkim lumperajima biva, račun je dolazio najzad ipak na red, da ga neko plati. Na žalost, još u toku istoga leta pokazalo se, da smo platci bili mi Srbi. Bugarska egzarhija imala je uskoro nekoliko vladika više na srpskoj teritoriji u Bugarskoj.”29 U završnom zaključku osvrta na posete kralja Aleksandra Obrenovića vladarima Bugarske i Crne Gore, uz osvrt na u istoj godini vođeni tursko-grčki rat, koji Srbija navodno nije probitačno iskoristila, Živanović više kao protivnik tadašnje radikalske vlade nego objektivni istoričar, sarkastički rezimira: „I doneti ’uobraženi’ sporazum sa Bugarskom i nikakav ’sporazum’ sa Crnom Gorom, bili su jalovi rezultati srpske politike s proleća ove značajne 1897. godine. Svojim trčkaranjem čas tamo čas amo, srpska vlada davala je prividnost da nešto radi; avizirala je time javne i tajne srpske protivnike da budu na oprezi, otkrila se i izložila kritici i ukrštanju svoga rada i svojih planova – ako je kakve uopšte imala – a svim tim nije apsolutno ništa privredila. Stavila je i Srbiju i sebe samo u položaj podozrenja, koje nikada nije donosilo koristi, ali je za to praćena uvek osetnim gubicima.”30 Dalje: „Velika Istočna kriza koja je dostigla svoju kulminacionu tačku u grčko-turskom ratu, prošla je tako bez ikakvog, ma i najmanjeg uspeha srpske politike. Sve se rasplinulo u ništa, iako su na brzu ruku izvršene vojničke pripreme na koje je, sem redovitog budžeta, izdato blizu deset miliona u to vreme.”31 Prema predlogu koji je koncipirao Ristić, trebalo je i po Živanoviću da se Porta privoli, odnosno prisili „da se i Srpskoj narodnosti u Turskoj izradi samostalna crkvena uprava, zajedno sa priznanjem Srpske narodnosti i slobodom na prosvetnom polju”. Onako kako je to priznato i ustanovljeno bugarskim Egzarhatom Bugarima. Ali, nesposobna radikalna vlada nije iskoristila, dok je mogla, kritične trenutke tursko-grčkog rata, ocenjuje Živanović parolama svojih liberala, pošto bi argumentima objektivnog istoričara morao drukčije da se izjašnjava. A kada je Grčka „ubrzo” morala da kapitulira „pobedonosna Turska nije više bila voljna na popuštanja, sve i da se posle” Srbija pod opamećenim radikalima „rešila” da navedene ustupke imperativno zatraži.32 Uveličavajući radikalskoj vladi pripisane propuste u realizaciji tada moguće šanse da se Srbima u Turskoj, pod psihozom nametnute neizvesnosti u ratu, priznaju nacionalna manjinska prava institucijom Egzarhata, Živanoviću ne preostaje drugo nego da, povodom tursko-grčkog rata i sledstveno izdejstvovane autonomije Krita, jednostrano zaključi: „Veliki događaji s proleća 1897. godine prošli su, dakle, za Srbiju bez ikakve koristi. Radikali na vladi na žalost nisu bili dorasli za veliki zadatak, koji im je u deo pao. Na protiv, svojom površnom politikom, svojim demonstrativnim posetama i gozbama jedno za drugim u Sofiji, Pirotu [sa

27 Ž. Živanović, navedeno delo, III, 21–22. 28 Isto, 23. 29 Isto, 376. 30 Isto, 278. 31 Isto, 379. 32 Isto, 382.

57

bugarskim knezom] i Cetinju [sa crnogorskim knezom], vlada srpska samo se stavila u položaj podozrenja za se; i njena se akcija svršila potpunom besplodnošću, propustivši pravi momenat da na kolebljive terazije ugrožene turske diplomatije, baci i srpske zahteve. Tako nisu radili Bugari... Oni su svojim ’prijateljskim’ odnosima sa Srbijom izvršili, u zgodnom trenutku, pritisak na Portu i time je ucenili iznudiv tako pet novih berata za bugarske vladike”.33 U četvrtoj knjizi ove Političke istorije Srbije, koja obuhvata razdoblje između 1897. i 1903. Živanović ne razmatra nijedan unutrašnjepolitički događaj sa spoljnopolitičkog aspekta. Nije bilo ni prilike za to onako kao u prethodnim razdobljima, iako neočekivano kumstvo ruskog cara na nedostojnom venčanju kralja Aleksandra sa plebejkom Dragom Mašin, uz otopljavanje odnosa sa Rusijom na račun zahlađenja prisnosti sa Austro-Ugarskom – iziskuje razmatranje ovog obrta u spletu spoljnopolitičkih nadmetanja ruskih i austrougarskih aktera srpske spoljne politike. Bez ovog osvrta, mera Živanovićevih pristrasnosti ili objektivnosti u usmenom prikazu ovog obrta ostala je nepoznanica. Već u Živanovićevoj istoriografskoj raspravi štampanoj 1894. u obimu knjižice [127 strana] pod naslovom Zadaća Srbije i naše političke zablude i dužnosti polazi se od postavke da je godina 1858. sa Svetoandrejskom skupštinom prelomna. Počinje se sa konstatacijom da iz geopolitičkih razloga, od vajkada: „Međunarodni položaj Srbije veoma je mučan i težak.” Ne samo stoga što se nalazi „na raskrsnici velikih država, i ima da bude vazda na oprezi” u saobraćaju sa mnogobrojnim državama, već i zato što se gotovo sve njene „želje i aspiracije – sukobljavaju sa interesima skoro sviju suseda, jedni druge isključujući”.34 Tako: „U Evropi sada dominiraju dve grupe država – Rusija i Francuska s jedne, Nemačka, Austro-Ugarska i Italija, s druge strane. Ove poslednje tri stoje u otvorenom savezu, zaključenom naravno u interesu mira... Ostale evropske države, naročito Engleska i Turska, stoje u rezervi, u položaju posmatrača... Od manjih država” u odnosima prema Srbiji „Bugarska je nesumnjivo privezana za šlep Trojnog saveza, dok Crna Gora ide u protivnom pravcu. Grčka, blagodareći vezama svoga dvora i blagonaklonosti Evrope, koju ona otadžbini starih Elina nikad nije otkazala, nema potrebe da hita sa izjašnjenjima. Tako i Rumunija, gde narodna struja, kako izgleda teži rusko-francuskoj strani”. Što se tiče Srbije: „Ujedinjenje” Srba „jeste” njen „krajnji cilj”.35 Knjiga Srbija u ratovima, štampana 1958. godine, sadrži Živanovićeva ratnička sećanja i saznanja, sa porukom naciji da se koristi iskustvima predaka u sudbonosnim slobodarskim pregnućima ratova. Naročito onih koji su omogućili stvaranje Jugoslavije 1918. godine: „u 1912. s Turcima, u 1913. s Bugarima i u sledeće četiri godine (1914–1918) sa svima njima; Bugarima, Mađarima, Nemcima, Turcima”.36 U argumentaciji, da ratni sudar koji dovodi do Prvog svetskog rata, u Srbiji niko nije očekivao, a kamoli da ga je namerno izazvao, kako neprijatelji Srbije ne prestaju ponavljati, Živanović verodostojno potvrđuje: „Rat što ga je Austro-Ugarska objavila Srbiji u julu 1914. došao je tako iznenada, tako nepredviđeno, kao što dolaze zemljotresi, požari ili velike poplave. Niko nije taj rat naslućivao a kamoli predviđao, a najmanje tako brzo i tako drsko i neobuzdano kako ga je naš neprijatelj stavio u pokret. Nije li Srbiji, posle Balkanskog rata, bio potreban mir više no ikada.”37 Iako naslovom Srbija u ratovima nagovešteni sadržaj samo delimično odgovara stvarnom sadržaju knjige, jer pored usputnih ratničkih reminiscencija sećanja se odnose pretežno na događanja „iz doba rata 1914–1918” – patriotska namena veličanja oslobodilačkih i ujediniteljskih podviga i žrtava Srbije na ratnim poprištima je izvesna. Dodatni osvrt na ličnost Jovana Ristića kao najznamenitijeg državnika, političara i diplomate druge polovine XIX veka, i u ovoj knjizi je, kao gotovo u svim Živanovićevim spisima, neizostavni deo istorije kojom se bavi.38 Živanović je zapravo najviše motivisan veličinom Ristićevih zasluga u konstituisanju liberalnih institucija, razvoju liberalnog parlamentarizma, sticanju državne samostalnosti oružanim sredstvima rata protiv Turske 1877. i diplomatskim veštinama mira 1878. na Berlinskom kongresu. Pored navedenih istorijskih akcija, tu se pominju, uvek iznova, i nezaobilazna Ristićeva spoljnopolitička dela. Njima ovaj istoričar usmeravan politikom liberalizma XIX veka, dopunjuje dokaze o izuzetnoj veličini i širini Ristićevih dostignuća, mada ih uopšte, baveći se uzgredno spoljnopolitičkim akcijama, relativno malo koristi u svojim radovima iz istorije Srbije... Živanovićevi spisi obuhvataju i njegove članke iz dva lista liberala Srpska nezavisnost i Nova ustavnost, preštampane u obimu dve knjige, pod naslovom Videlovski pametar, prema listu naprednjaka, na vlasti osamdesetih godina. U Političkoj istoriji Srbije, Živanović u napomenama kazuje da je: „U te dve knjige, skoro do najmanjih detalja opisan javni život u Srbiji u vremenu od 1880. do 1887. godine, na svima svojim

33 Isto, 383. 34 Živan Živanović, Zadaća Srbije i naše političke zablude i dužnosti, Beograd 1894, 101. 35 Isto, 101–103. 36 Živan Živanović, Srbija u ratovima, Beograd 1958, 103. 37 Isto, 108. 38 Isto, 211–270.

58

teritorijama. Tu su politički događaji, oličeni u vladama, skupštinama, u javnim pokretima hronološki opisani, svaki izložen u pravim karakterističnim crtama svojim i po uzročnoj vezi kako su jedan iz drugih izlazili.”39 U stvari, to su pretežno pamfletski napisani članci u funkciji stranačkog obračuna liberala u opoziciji protiv naprednjaka na vlasti, prema potrebi da se protivnik diskredituje u narodu rečima koje na nezadovoljne deluju emotivno. U osvrtu na smenu Ristićeve vlade tu piše: Dok su „Jovan Ristić i njegova vlada [1880] odstupili”,40 jer nisu hteli da ispune bezočne zahteve Austro-Ugarske da im se u predstojećem trgovinskom ugovoru potvrdi prioritetno pravo povlašćene države, na osnovu ugovora turskog sizerena Srbije i Habsburške Monarhije od 1718. do 1862. naprednjaci su prihvatili da obrazuju vladu, bez obzira na uslove potčinjenosti. To su učinili „pri svem tom što” navedeni ugovori „nikada nisu važili za Srbiju, a najmanje za nezavisnu Srbiju...” U istini, važili su i po odredbama Berlinskog kongresa. Dalje, u vezi sa Bontuom, bez analize bankrotstva njegove firme i veličine štete koja je imala za posledicu poskupljenja i odgađanja u gradnji železnice: „Kamo železnica? Kamo Francuzi? Kamo pare naše?”41

39 Živan Živanović, Politička istorija Srbije, II, 153. 40 Živan Živanović, Videlovski pametar, 1, 13. 41 Isto, 40.

59

STANOJE STANOJEVIĆ 1874–1937.

Stanoje Stanojević

Drugo, popravljeno i dopunjeno izdanje Stanojevićeve najčitanije knjige Istorija srpskog naroda, pretežno je posvećeno, kao i prvo izdanje, 1908. godine, srednjovekovnoj istoriji Srbije i istoriji stradanja Srba pod Osmanlijskim carstvom do Prvog ustanka 1804. Ustanak je opisan u preskoku, a događaji iz vremena autonomne i nezavisne srpske države do 1908. u manjem obimu. O odnosima sa Austrijom, od 1867. Austro-Ugarskom, tu stoji: „Dok je trajao austrijsko-ruski savez, Austrija nije bila protivna srpskom oslobođenju, ali kad je u tilzitskom miru Rusija napustila Austriju i prišla Francuskoj i pokazala težnju da sama ili sa Francuskom radi na Balkanskom Poluostrvu, okrenula se Austrija i protiv Rusije i protiv srpskih ustanika.”1 U vezi sa ugovorom o miru 16. maja 1812. u Bukureštu između Rusije i Turske, Stanojević ističe kako je po tom ugovoru dosegnut prvi uspon nove državotvornosti srpskog naroda. Tu „su prvi put Srbi pomenuti u jednom međunarodnom ugovoru” posle propasti njihove srednjovekovne države. I to se ističe uprkos činjenici da su ustanici bili nezadovoljni tim ugovorom, jer su njime vraćeni „Turskoj”.2 U vezi sa hatišerifom 1838. godine, Stanojević skreće pažnju na podršku Engleske knezu Milošu u njegovim nastojanjima da sačuva veća prava od nametnutih, ustanovljenjem državnog Saveta sa doživotnim članovima. Podrška Engleske, kazuje Stanojević, nije bila principijelne naravi, zasnivala se na protivljenju ruskoj politici. Preokret, pobedom ustavobranitelja i izborom Aleksandra Karađorđevića za kneza, 1842, po Stanojeviću, „u mnogom pogledu nije” odgovarao „ni narodnim simpatijama, ni državnim tradicijama, ni Srbijinim interesima”.3 Za našu temu od posebnog interesa je kako Stanojević opisuje „doba snažnog nacionalnog poleta”, počev od druge polovine XIX veka sa širenjem ideje „o duhovnom, kulturnom, jedinstvu srpskog naroda.”. Nacionalna ideja prožima duhove u doba „kada je centralno srpsko pleme stalo okupljati oko sebe okolna srodna plemena.” Već tokom borbe „protiv Vizantije za opstanak i za slobodu, i docnije u slobodnim srpskim državama u srednjem veku, izbijala je ta misao o zajednici narodnoj dosta jasno na površinu; ali se ona [tada] javljala sporadično i od vremena na vreme, prožimajući samo najbolje sinove narodne.” Pod Turskom, u vreme Pećke patrijaršije „svest o nacionalnom jedinstvu, pod uticajem teškoga pritiska i nesnosnog života, i pod uticajem zajedničkih tradicija i zajedničkih težnji, počela je zahvatati i šire slojeve”. Ali samo instinktivno, nagonom održanja, jer „u to doba kultura u narodu bila je na niskom stepenu

1 Stanoje Stanojević, Istorija srpskog naroda, Beograd 1926, 275. 2 Isto, 260, 279. 3 Isto, 292.

60

prosvećenosti”.4 Tek u XVIII veku, delima Dositeja Obradovića, a posle u XIX stoleću radovima Vuka Karadžića na reformi pravopisa, stvorena je podloga za ostvarenje ideje o narodnoj zajednici. Nacionalni „narodni princip, je od početka XIX veka” stvarao „svuda kod zapadnih kulturnih naroda, kult” nacije, u formulaciji kulta naroda – „njegovih osobina, običaja, tradicija, itd., romantično i fantastično”. Što je za nas značajnije: „Sve je to imalo odjeka i kod Srba.”5 Vojvođanski Srbi, dodaje Stanojević, tu su nacionalnu svest dokazali najvidljivije 1848. u borbi protiv Mađara. Mađarska nacionalna svest se te godine ispoljila u pokretu „koji je težio da stvori ne samo veliku mađarsku državu, nego i veliki mađarski narod.” I to pod firmom mađarskog „političkog naroda” koji obuhvata i Slovene, s obzirom na to da su i oni državljani Mađarske, poput etničkih Mađara: budući da se nacija određuje, po tim merilima, merom države. U Krimskom ratu, 1853–1856, Srbija je, kazuje dalje Stanojević, svoj nezgodan položaj između Rusije, kao protektora, i Turske, kao sizerena, amortizovala neutralnošću, odbijanjem da svojim učešćem izazove rizik napada jedne ili druge Velesile. Tako su, konstatuje Stanojević, na kraju, i ruska vlada i Porta bile zadovoljne stavom srpske neutralnosti. Nasuprot interpretacijama drugih istoričara da su zbog te neutralnosti zapravo bile podjednako nezadovoljne obe ove Velike Sile. U svakom slučaju i Stanojević smatra da je Pariskim mirom 1856. uspostavljeni zajednički protektorat Velikih Sila, umesto protektorata samo jedne Sile, Rusije „bio uspeh za Srbiju”, kao „vrlo važna etapa u istoriji srpskog oslobođenja.” Time je autonomiji Srbije priznata „međunarodna važnost”. Stanojević još dodaje, da je u tom ugovoru bila „jedna odredba koja je za Srbiju imala vrlo veliki značaj. Određeno je bilo, naime, da strane trupe, pa ni turske, ne smeju ulaziti u Srbiju ni prelaziti preko njene teritorije. Ta odredba bila je važna osobito stoga što je njome turska posada u gradovima u Srbiji izgubila vrlo mnogo od svog značaja.”6 Nacionalnooslobodilački zamah u spoljnoj politici za vreme vladavine kneza Mihaila i Stanojević pripisuje isključivo Mihailu. Načertanije ne spominje, iako je tada objavljen tekst ovog nacionalnog programa, sa isticanjem njegovog prelomnog istorijskog značaja. Za Mihaila i Stanojević kazuje: „Kada je u martu 1861. godine dobio iz Petrograda i Pariza uverenja da će Rusija i Francuska u zapletu na Balkanu zauzeti stanovište nemešanja”7 intenzivirao je rad na stvaranju prvog balkanskog saveza za rat protiv Turske. Malo drukčije od pisanja većine istoričara navodi kako se Mihailo odlučio „da se približi Engleskoj” tek kada je usled poljskog ustanka 1863. Rusija usmerila svoju spoljnu politiku „i protiv Francuske i protiv Austrije i protiv Engleske.” Ali je Mihailov „pokušaj ostao bez uspeha, jer je turskofilska politika Engleske stajala” tada „i suviše u oprezi sa srpskim interesima.” Nove promene, nastale 1866. ustankom na Kritu i porazom Austrije u ratu protiv Pruske, uslovile su novi raspored snaga u konstelaciji Velikih Sila. „Prilike za akciju izgledale su povoljne... Javno mnjenje u Srbiji... zaneto panslavističkim i velikosrpskim mislima”,8 uz izuzetno jake podsticaje Srba Ugarske, tražilo je od Mihaila i njegove vlade da se napokon povede oslobodilački rat protiv Turske, a ako zatreba i Austrije. Dobijanje gradova Stanojević u velikoj meri pripisuje pomoći Engleske. Otpor Turske „naposletku” je učinio suvišnim „engleski poslanik [ambasador] u Carigradu, pošto je našao formulu koja nije vređala osetljivost Portinu. Porta je imala da preda gradove na čuvanje knezu Mihailu.” I po Stanojevićevom zaključku: „Dobitak gradova (u aprilu 1867. godine) bio je veliki politički uspeh kneza Mihaila. Ugled i prestiž” su mu porasli. „Srbija je, usled političkih uspeha, postala centar hrišćana na Balkanskom Poluostrvu”. Stanojević insistira na tome da se Mihailo nije zadovoljio dobijanjem gradova. Kao dokaz navodi savezničke ugovore Srbije sa okolnim balkanskim zemljama. Za ugovor „sa bugarskim emigrantskim komitetom” kazuje da je predviđao „akciju za vaspostavljanje Bugarske i njeno sjedinjenje sa Srbijom.” Radi akcije „na sve strane” uspostavio je jake veze „i sa muhamedancima u Bosni i sa Hrvatima.” Ovakva „sprema”, prema Stanojeviću „obratila je na sebe pažnju evropskih državnika. Francuska je sa Austrijom i Engleskom, kojima se ona u to doba počela približavati, učinila zajedničku predstavku u Beogradu, u kojoj su te države protestovale protiv kneževe agitacije i spremanja na rat (u decembru 1867. godine). Ruska vlada je u februaru 1868. godine savetovala knezu da se sprema, ali da bude strpljiv i da ne hita za akcijom.9 Za bugarski Egzarhat, ustanovljen februara 1870, Stanojević kazuje, da je „odcepivši se od carigradske patrijaršije” obuhvatao ne samo „sve bugarske” nego „i mnoge srpske krajeve u Turskoj.” Ali, budući da je „u Egzarhatu odmah od početka imao prevagu bugarski element, ova se organizacija ubrzo pretvorila u čisto bugarsku ustanovu. Ona je čak počela borbu protiv srpskog naroda u Turskoj i rad na širenju Bugarske misli i

4 Isto, 296. 5 Isto, 297. 6 Isto, 301. 7 Isto, 305. 8 Isto, 306. 9 Isto, 307.

61

u mnogim čisto srpskim krajevima.”10 Ovaj Stanojevićev nalaz, suprotno nalazu bugarskih istoričara, slaže se sa tvrdnjom većine srpskih istoričara, koji su nalazili mnoge primere širenja velikobugarskih ideja od strane Egzarhata na račun srpstva. Prvi oslobodilački rat protiv Turske, koji je završen porazom, povela je Srbija, i po Stanojevićevoj tvrdnji pod pritiskom ratobornog javnog mnjenja, uz uverenje vladajućih krugova da će i Rusija zaratiti, a uz Rusiju i ostale balkanske zemlje. Ni Stanojević ne računa sa faktorom povoda u unutrašnjoj politici, povoda usled nezadovoljstva masa, koje je trebalo eliminisati skretanjem pažnje na spoljnopolitičke probleme. Te godine, 15/27. februara, ta su nezadovoljstva kulminirala u demonstracijama u Kragujevcu, pod revolucionarnim znamenjem Crvenog barjaka. Iz bojazni da se ne ponove slične demonstracije pribeglo se brzopleto, kao što često biva u takvim vremenima, preuranjenom ratu, bez velikog saveznika. Na sreću, veliki saveznik Rusija, ipak je ubrzo zaratila, 11. aprila 1877, i čelnici Srbije dobili su priliku da se iskupe pobedničkim ratom protiv Turske.11 Mirom u San-Stefanu, prema intencijama Rusije, stvorena je umesto očekivane Velike Srbije Velika Bugarska. Ona je, Stanojevićevim rečima, obuhvatala, osim predratne „Bugarske, celu Makedoniju, jedan deo Stare Srbije i jedan deo” tadašnje „Srbije. Srbija je dobila srazmerno malo zemlje, a za Bosnu i Hercegovinu bila je određena autonomija”. Pošto je Velikom Bugarskom, u interesnoj sferi Rusije, poremećena ravnoteža među Velikim Silama, ostale velesile su na Berlinskom kongresu nametnule novu deobu. Ona je bila povoljnija, iako i dalje nedovoljno povoljna, za Srbiju. Umesto Rusije Austrija je postala menadžer srpskih dobitaka. Za tu uslugu Srbija je morala nekoliko dana pre potpisivanja Berlinskog mira da ispuni austrijske zahteve „pogodbom” od 25. juna 1878. (Berlinski ugovor potpisan je 11. jula 1878.) Tako je i uz, iznuđenu, saglasnost Srbije Austro-Ugarska dobila Bosnu i Hercegovinu. Za razliku od mnogih istoričara, Stanojević ističe i nezadovoljstvo muslimana zbog predaje Bosne i Hercegovine Austriji. Stanojević: „Na glas o okupaciji digli su se muslimani pod vođstvom Hadži-Loje, naoružali su pravoslavne i katoličke Srbe i izdali proglas za narod, u kome su istakli da neće dozvoliti tuđinu da njihovu otadžbinu zauzme.”12 Tom rečenicom mogli su biti zadovoljni, međutim, pored Srba samo muslimani; hrvatski nezadovoljnici i tu se identifikuju imenom katoličkih Srba! Što su muslimani, sa malim početnim slovom, identifikovani verskom pripadnošću, nije još izazivalo proteste. Kao nacija većinski se nisu izdvajali ni sami. Što se tiče Hrvata, njihovu nacionalnost u Bosni Stanojević pripisuje angažmanu Austrije. Po Stanojeviću: „Austrija [je] stvorila neka nova pitanja kojih pod Turcima nije bilo. Strepeći od [nacionalnog pokreta] Srba i bojeći se da oni ne rade protiv [austrijskih] državnih interesa [u Bosni], austrijska vlada je u isti mah kada je u Hrvatskoj pomagala Srbe protiv Hrvata, počela u Bosni stvarati Hrvate i pomagati ih protiv Srba.”13 U osvrtu na srpsko-bugarski rat 1885. Stanojević je jedan od ređih istoričara koji ističu faktor delovanja radikalske emigrantske opozicije iz Bugarske, na ratnu opciju kralja Milana. Prema Stanojeviću: „Svest o svojoj snazi, koju je dobio posle ugušenja Timočke bune i samopouzdanje, koje je u njemu podržavala austrijska i nemačka diplomatija, zatim uverenje da će jedino uspesima u spoljnoj politici [kurzivom istakao A. R.] moći slomiti Radikalnu stranku, koja je bila svemoćna u radu, i sa kojom je on mislio da ne može nikako raditi – naveli su kralja Milana da se istakne kao zaštitnik berlinskog ugovora i da se odupre sjedinjenju Istočne Rumelije i Bugarske. Stoga je kralj Milan oglasio Bugarskoj rat 1885. godine.”14 Karakterističan je prikaz kraja ove istorije. Prožet je optimizmom, u poređenju sa pesimizmom vremena u kojem je pisana ova naša rasprava. Vladajuća hrvatsko-srpska koalicija u Hrvatskoj i razvoj demokratije u usponu, navode Stanojevića, da uprkos postojećim tadašnjim nevoljama zaključi: „Bilans kulturnog i nacionalnog života ipak je uglavnom dosta povoljan. Velika nacionalna pitanja su na dnevnom redu. Prosvećenost i svest o [srpskoj i jugoslovenskoj] zajednici prodire u sve šire slojeve. Pokraj svih kriza i zala, oseća se ipak da pulzira život narodne snage.”15 Kao memento: U pogovoru prvom izdanju ove knjige, 4. avgusta 1908. godine, Stanojević obaveštava čitaoce da ona „neće ući u knjižarski promet”, jer je štampana „svega u 4.200 primeraka; 3.900 za pretplatnike, a ostatak za nagradu skupljačima, za listove i za strane naučnike”.16 Drugo izdanje štampano je u 8.200 primeraka! U trećem izdanju, 1926. godine, Stanojevićeva Istorija srpskog naroda, drugo izdanje, sa dvanaest poglavlja, dopunjeno je trinaestim poglavljem pod naslovom Srbija oslobađa i ujedinjuje Srbe, Hrvate i Slovence. Već

10 Isto, 309. 11 Isto, 311. 12 Isto, 312–313. 13 Isto, 315. 14 Isto, 318. 15 Isto, 335. 16 Isto, 348.

62

taj naslov, kao svojevremeno Ćorovićeva knjiga sa naslovom Velika Srbija, izazvao je veća nezadovoljstva u Hrvatskoj i Sloveniji. Argument da su se Hrvatska i Slovenija same oslobodile 1918. godine rasulom Austro-Ugarske, posle pobedonosnih bitaka savezničkih Velikih Sila, pa su se onda u savezu sa Srbijom dobrovoljno ujedinile u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca, saglasno intencijama navedenih velesila, već tada imao je veći odjek u narodu nego ranijih godina. Zaoštreniji međunacionalni odnosi potencirali su negaciju argumentacije u smislu odlučujućih krvavih pobedonosnih bitaka Srbije, sa mnogo žrtava, u ratu protiv Austro-Ugarske, nasuprot neoružanom otporu Hrvatske protiv austrougarskog hegemonizma. U Hrvatskoj se u međuvremenu zaboravilo na to, a nove generacije nisu bile ni dovoljno upoznate s time, kako se živelo pod nadmenom aristokratskom upravom Habzburške Monarhije, i kako se moralo učiti tuđi, nemački jezik, da bi se napredovalo u centralizovanoj hijerarhiji tadašnjeg establišmenta. Izazovnim isticanjem osnivačkih zasluga samo jednoga brata prenebregnute su prednosti bratske države. Za našu je temu od većeg interesa da se srpski nacionalizam u vezi i bez veze sa nacionalizmom ostalih jugoslovenskih, odnosno južnoslovenskih naroda, ni u ovom poglavlju nijednom rečju ne povezuje sa programom Načertanija. Tu stoji odmah na početku, kao odlučujuće da su: „Početkom XX veka nastali, u mnogom pogledu i u raznim pravcima, i u celoj Evropi i na Balkanskom Poluostrvu i u našem narodu, nove prilike; i događaji su se počeli brže razvijati.”17 Te prilike, usled sve većih nezadovoljstava, prvenstveno srpskog naroda, kako se ovde ističe, u Turskoj i Austro-Ugarskoj, potencirale su oslobodilačka i ujediniteljska nacionalna pregnuća. A novi antagonizmi Velikih Sila, posebno „između Engleske i Nemačke”, potpuno različit od onih u godini redigovanja Načertanija – pripremali su akcije koje će dovesti, po Stanojeviću, do konačnog rešenja „Srpskog Pitanja” u sklopu jugoslovenskog. Stanojević, prožet idejama koje su u vreme pisanja tog poglavlja potisnule ideje preovlađujuće u vremenima pre više od 10 godina, piše u tom kontekstu, kako su početkom XX veka: „Velika nacionalna pitanja istaknuta” smeštajem „na prvi plan, a snažna misao narodnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca i uverenje o potrebi što tešnje saradnje sa Bugarima, počeli prožimati sve društvene slojeve i ceo narod.” Očigledno Stanojevićevo žaljenje za neostvarenim većim južnoslovenskim kraljevstvima ogleda se pri spomenu žalosnog sukoba Srbije i Bugarske, krivicom Bugarske, oko Makedonije. U vezi sa oslobodilačkim akcijama, pod Turskom, u Staroj Srbiji i Makedoniji: „Pokušaji Velikih Sila da reformnom akcijom poboljšaju prilike u Turskoj nisu pokazivali nikakvog uspeha, i sve je bilo jasnije da se makedonsko i starosrbijansko pitanje neće moći rešiti mirnim putem. Ali je s druge strane Maćedonija bila sporna oblast i između Srba i Bugara; zbog nje se te dve slobodne slovenske države na Balkanu neće složiti na zajedničku akciju protiv Turske i zbog nje je među njima neprestano dolazilo do nesuglasica i kriza. Tako je makedonsko pitanje sprečavalo sporazum i zajedničku akciju Srbije i Bugarske, i davalo stalnu nadu neprijateljima Srba i Bugara, da se u tom pitanju nikada neće moći sporazumeti. Ali je ipak stalno živa bila želja na obe strane da se radi zajednički, jer se znalo da ni jedna od slobodnih država na Balkanu nije toliko jaka da bi sama u borbi sa Turskom mogla računati na uspeh”18 U Austro-Ugarskoj, pak, usred gotovo podjednako pogoršanog položaja Srba, Hrvata i Slovenaca, po Stanojeviću, rasla je nacionalna ideja srpstva i hrvatstva idejom „srpsko-hrvatskog jedinstva.” Ona je i u Bosni počela da se iskazuje povećanim otporom protiv austrougarske okupacije. Od interesa je kako pri prikazu tog otpora, Stanojević prelazi na prikaz dogovora predstavnika Austro-Ugarske i Bugarske o sinhronizovanoj akciji proglašenja bugarske državne nezavisnosti, 22. septembra, i austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, 24. septembra 1908. godine.19 Zajednička stranačka vlada spasa, svih stranaka, formirana 11. februara 1909, pod predsedništvom Stojana Novakovića, nije u međudržavnim odnosima sa Austro-Ugarskom uspela da povrati stanje pre aneksionog poduhvata. Pod pretnjom rata i pod pritiskom Velikih Sila uključujući Rusiju, Srbija je pristala na deklaraciju u kojoj je, 17. marta, i po Stanojevićevoj proceni, učinila jedino moguće: izjavila je „da aneksijom Bosne nisu tangirana prava Srbijina”.20 Ni Stanojević ne procenjuje, da bi zarad časti i prava na Bosnu i Hercegovinu, Srbija trebalo da prihvati izazov oslobodilačkog rata, koji je neuspešnim ishodom mogao biti samo koban za državu i narod. Ratovanju usijanih glava patriota, bez odgovornosti za rečeno, Stanojević ne obraća pažnju ni u ovom kontekstu. Prema Stanojevićevoj proceni, međutim, za pobedonosni rat balkanskih država protiv Turske, glavna zasluga pripada Srbiji. Podvizi njenih vojnika, naročito u Kumanovskoj bici, 10–11. oktobra 1912, izazivali su, po

17 Navedeno delo, treće izdanje, 396. 18 Isto, 398–399. 19 Isto, 405. 20 Isto, 407.

63

Stanojeviću, odzive oduševljenja takođe „kod Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj”.21 Rat koji je nastavljen raskidom saveza između Srbije i Bugarske, bez obzira na uzajamno prebacivanje krivice, dokazuje primerom više da su ratovi na Balkanu prevashodno posledica graničnih razmirica među samim balkanskim državama i narodima, a ne mešanja Velikih Sila. Velike Sile se nepobitnim podsticajima tih razmirica samo koriste za zadovoljenje svojih imperijalnih potreba. To neće da uvidi ni Stanojević, kao ni većina nacionalno pristrasnih istoričara; u ovom slučaju ni oni koji daju za pravo bugarskoj strani, ni oni koji ističu pravo srpske strane. Izbijanje Prvog svetskog rata, povodom agresije velike Austro-Ugarske na malu Srbiju, označiće i po Stanojeviću priliku da se ostvare snovi mnogih generacija jugoslovenskih naroda stvaranjem velike jugoslovenske države. Habzurška Monarhija preračunala se žureći da ubistvo Franca Ferdinanda iskoristi za razlog uništenja malenog suseda, jer nije vodila računa o neminovnosti da će i njeni veliki protivnici, iz redova Velikih Sila, to iskoristiti kao povod za njeno uništenje. Kraj rata Stanojević obeležava i zakasnelim pokušajem poraženih austrougarskih silnika da pod svojim okriljem, unutar svojih granica ispune težnje jugoslovenskih naroda za ujedinjenjem. Kraj ovog poglavlja pokazuje da je zapravo i Stanojević, poput gotovo svih jugoslovenskih istoričara toga vremena, realno opisao, kako je došlo do stvaranja jednonacionalne države tri jugoslovenska naroda. Tako je završnim pasusom u velikoj meri i sam opovrgao pravovaljanost naslova tog poglavlja. Njegovim rečima: „Kad je u Austro-Ugarskoj nastalo rasulo i anarhija, i kad je srpska vojska počela prodirati u zemlje bivše Habsburške Monarhije, obrazovana su u svima srpsko-hrvatsko-slovenačkim pokrajinama Narodna Veća, koja su uzela svu vlast i upravu u svoje ruke. Tri glavna Narodna Veća (u Zagrebu, Sarajevu i u Novom Sadu) proglasila su spajanje ovih pokrajina i oblasti bivše Austro-Ugarske sa Srbijom. Predstavnici Crne Gore proglasili su takođe jedinstvo svoje otadžbine sa Srbijom. Na taj način se ceo srpsko-hrvatsko-slovenački narod ujedinio u jednoj svojoj slobodnoj i nezavisnoj državi (1. decembra 1919. god.)”22. A u vezi sa našom temom i ovde moramo dodati: ni tu o oslobođenju i ujedinjenju jugoslovenskih zemalja nema spomena o nekakvoj ulozi Načertanija. Ta uloga postojala je samo u umovima onih koji su se više od Stanojevića držali pomodarstva. U knjižici, štampanoj u ratnoj 1915. godini u Nišu, pod naslovom Šta hoće Srbija? Stanojević tumači ciljeve rata. Polazi od principa stvaranja čistih nacionalnih država, s obzirom na to da se vodi rat protiv imperijalističke mnogonacionalne Austro-Ugarske. U njoj su Sloveni potčinjeni odnosima neravnopravnosti manjinskih naroda. „Princip nacionalnosti” ističe Stanojević „dao je obeležje XIX veku”23, ali ostajući neostvaren, za njegovo ostvarenje morali su se voditi ratovi i u XX veku. (Nije mogao zamisliti da će se i u XXI veku neki narodi za to tek morati izboriti.) Zanimljivo je da Stanojević poput većine istoričara, ne samo njegovog vremena, nacionalnost ističe u apsolutnom značenju, bez veze sa značajem drugih komponenata, verskih, rasnih, plemenskih, klasnih, starovekovnih, srednjovekovnih i novovekovnih. Zato kazuje da „narod Srbije, vodeći isključivo oslobodilačke ratove, samo je jednom, i to u srednjem veku, prekršio nacionalno pravilo državnosti agresivnom politikom”. Dalje njegovim rečima: „To je bilo u drugoj četvrtini XIV veka” za vreme vladavine cara Dušana „koji je granice srpske države” proširio „na istok do Kavale, a na jug skoro do Peloponeza.” Prema tome, po ovom Stanojevićevom zaključku: „To je bio jedini period osvajačke imperijalističke politike u srpskoj istoriji. I to je trajalo samo dvadeset i pet godina. [Toliko je trajala Dušanova vladavina, od 1331. do smrti 1355, a kao cara ni toliko, svega devet godina, od 1345. do 1355.] Međutim, i ti ratovi nisu vođeni toliko u ime srpskog naroda i za srpski narod, koliko su vođeni u ime Vizantije i za Vizantiju, jer se car Dušan [poput svih takvih osvajača toga vremena] smatrao naslednikom vizantijskih careva i hteo je da stvori vizantijsko carstvo, koje će zameniti Vizantiju... Inače se srpski narod, u celoj svojoj prošlosti, redovno [kurzivom istakao A. R.] samo branio od napadaja raznih neprijatelja, koji su hteli da pokore Srbe i da osvoje srpske zemlje.”24 Ne smetnimo s uma: tako su pisali i govorili, i dalje pišu i govore, pobornici svakog naroda, zato bi se moglo reći kako nije slučajno da je i Stanojević u ovom kontekstu zaboravio da pomene Srpsko-bugarski rat, iz 1885. godine, u kome je agresor bila Srbija pod vrhovnom komandom kralja Milana. Za Stanojevića je u ovom traktatu, napisanom u godini ratovanja protiv austrougarskog osvajača, važilo da je: „Nacionalizam i nacionalna ideja bila” i ostala oduvek „u srpskom narodu neobično razvijena”25. Prelazeći u izlaganju na period preporoda, počev od šezdesetih godina XIX veka, u novom poglavlju posvećenom

21 Isto, 412. 22 Isto, 424. 23 Stanoje Stanojević, Šta hoće Srbija?, Beograd 1915, 5. 24 Isto, 8. 25 Isto, 9.

64

nacionalizmu, već po naslovu, on izdvaja taj period tek vremenom Omladinskog pokreta i kneza Mihaila. Načertanije ne spominje ni u naslovu, ni u toku izlaganja. „Rad i težnje” kneza Mihaila, koje će većina istoričara krajem XX i početkom XXI veka isticati u vezi sa uticajem Načertanija, Stanojević izdvaja idejama Omladinskog pokreta. Omladinski je pokret inkorporirao „misao da Srbija treba da oslobodi i ujedini u jednu državu sve srpske zemlje, i one u Turskoj, i one u Austriji”. Posle Mihailove pogibije „u sedamdesetim godinama, veliki nacionalni elan opada i malaksava”.26 Po Stanojeviću se stoga sa žaljenjem mora konstatovati, da: „Od tog doba u Srbiji nastaju borbe oko unutrašnjih pitanja, oko ustava, dinastije i prevlasti političkih stranaka.” Sve te preokupacije dominiraju, međutim, samo po Stanojevićevim pogrešnim konstatacijama. Jer, sam on odmah posle ove konstatacije ističe izbijanje dva rata protiv Turske (prvi rat osam godina posle ubistva kneza Mihaila, a knez nije ubijen zbog problema na terenima spoljne, nego unutrašnje politike) samo što su i po Stanojeviću rezultati pobedonosnog rata bili poražavajući, ne samo po San-Stefanskom, već i po Berlinskom mirovnom ugovoru. Priključenje Bosne i Hercegovine Austriji umesto Srbiji razočaralo je „sasvim onu oduševljenu generaciju koja je zamišljala da će se sva nacionalna pitanja i brzo i lako rešiti, a kojoj su sada bile porušene sve pretpostavke i uništeni svi ideali. Prirodno je da je usled toga svuda ovladalo očajanje i apatija”.27 Da to nije bilo tako neće da uvidi ni Stanojević. Ni on neće da pozitivno dejstvo izvojevane državne nezavisnosti, proširenja državnih granica, otvaranja puteva za prodore pravcem jugoistoka i juga uporedi sa razočaravajućim dejstvom gubitka Bosne i Hercegovine. Iako je tada taj cilj bio nedostižan, pridružio se zapravo onima koji su nezadovoljstvo zbog nedosegnutog cilja iskoristili ne samo za napad na predstavnike Velikih Sila, nego i za kritiku na račun zastupnika Srbije – Jovana Ristića. Objektivnije se opisuje vreme vladavine bana Kuena Hedervarija u Hrvatskoj. On je i prema Stanojevićevom opisu „sistematski radio na tome” da Hrvatsku u svakom pogledu potčini Mađarskoj. Produbljivao je sukob između Hrvata i Srba, podržavajući Srbe u borbi za pravedniju raspodelu autonomne vlasti. Novi polet u nacionalnom pregalaštvu Stanojević datira vladavinom Petra Karađorđevića, posle ubistva Aleksandra Obrenovića. Kao da je stvorena „nova Srbija”, u kojoj se pored reformisanih zakona unutrašnje uprave završavaju pripreme za oslobođenje ne samo svih preostalih Srba pod vladavinom Turske, nego i onih u Hrvatskoj i u Bosni-Hercegovini pod Austro-Ugarskom. Sve izgleda olakšano istovetnim poletom jugoslovenske „nacionalne svesti kod Srba i Hrvata”.28 U tom smislu, ovo (osmo), poglavlje Stanojević je naslovio Jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema Stanojeviću takođe: „Srbi, Hrvati i Slovenci, jedan su narod po poreklu i po jeziku. Srbi i Hrvati su potpuno identični, a od Slovenaca ih dele neznatne razlike. Iako je istorijski razvitak još od XII veka razdvojio Srbe od Hrvata i Slovenaca, te su oni, došav pod razne uticaje, išli od toga doba posebnim putevima, iako su oni često, osobito u novije doba, veštački zavađani – ipak je u srpskom i hrvatskom narodu stalno bila živa svest o tome, da su oni jedan narod, da su im isti interesi i da su upućeni jedno na drugo. Svi sukobi, rasprave i borbe između Srba i Hrvata svršavale su se redovno pobedom uverenja u narodno [nacionalno] jedinstvo i pobedom ideje, da Srbi i Hrvati treba da budu jedna celina.”29 Navedeni predugački citati opravdaće se ovde potpuno različitim učenjima u vremenu Stanojevićevog pisanja ove knjižice i dobu pisanja ove knjige, o odnosima ista dva naroda. Po mišljenju koje preovladava u Stanojevićevo vreme, kao i u vremenu koje mu je prethodilo i u onom koje je neposredno sledilo – to su bila dva bratska naroda. Po onome što će preovladati u doba pisanja ove knjige, tim narodima zajedničko je svojstvo samo da se u prvom redu međusobno zavađaju i istrebljuju. Stanojevićeva rasprava o srpsko-grčkim odnosima, štampana na francuskom jeziku u Parizu 1918. godine, umnogome pokazuje kako se ni ti odnosi nisu razvijali u nekim prelomnim razdobljima u skladu sa njihovim zajedničkim interesima. U godinama prvog i drugog ustanka Srba protiv turske vladavine, Grci su pod istim turskim jarmom mirovali. Kada su oni poveli rat za oslobođenje i nezavisnost svoje države 1821. godine, Srbija je ostala po strani: zadovoljena u međuvremenu izdejstvovanom samoupravom. Nezavisnost je Srbija izvojevala u ratu uz Rusiju, i dejstvom Velikih sila na Berlinskom kongresu. U ratu između Grčke i Turske, 1897, koji je okončan grčkim porazom, Srbija je, po Stanojevićevim rečima, ostala „više nego indiferentna”. Sve do kraja XIX veka, samo u vreme vladavine kneza Mihaila (bez veze sa Načertanijem) postojao je saveznički ugovor između Srbije i Grčke. Prema Stanojevićevim nalazima, savezništvo Srbije i Grčke u Prvom balkanskom ratu protiv Turske nije bilo prethodno nikakvim ugovorom utanačeno. Tek je Drugi balkanski rat, protiv Bugarske, usled prevelikih bugarskih pretenzija, bio ugovorom predviđen sa strane Srbije i Grčke. Po Stanojeviću: „Bugarska žeđ za

26 Isto, 16. 27 Isto, 17. 28 Isto, 19. 29 Isto, 21.

65

hegemonijom i zajednička opasnost [od bugarske prevlasti] približili su Srbiju i Grčku” odredbama ugovora. „Prvi put je jedan ugovor među njima primenjen i sačuvan u praksi.”30 Od te godine savezništvo između Srbije i Grčke trajno obeležava odnose između ove dve države. U tom kontekstu Stanojević navodi kako je Turska, posle Drugog balkanskog rata odustala od već pripremljenog napada na Grčku, posle javno manifestovane spremnosti Srbije da zarati na strani savezničke grčke države. U osvrtu na objavu rata Austro-Ugarske Srbiji, 1914, u kontekstu ove rasprave, Stanojević ističe kako moćna Habzburška Monarhija nije zaratila protiv Srbije zbog njenih pretenzija da bi svojom snagom mogla fizički da ugrozi austrijsku silu, nego zbog njenih akcija idejom, koja deluje na jačanje jugoslovenske solidarnosti u otporu protiv vladavine Austrijanaca i Mađara. Zbog jedno vreme neizvesnog držanja Grčke, usled sumnjivih manevara protiv grčkog kralja Konstantina, Stanojević posvećuje više redaka neminovnosti savezničkih odnosa između Grčke i Srbije, i iz ekonomskih pobuda, u razmeni komplementarnih dobara. U knjižici od 44 strane, štampanoj na francuskom jeziku, Jugoslovenski problem (Le problème Yougoslave) Stanojević odmah na početku kazuje da su: „Jugosloveni (Srbi, Hrvati i Slovenci) delovi jedne jedine nacije; oni su istog porekla i istog mentaliteta; govore isti jezik i žele se ujediniti u jednoj političkoj zajednici, jednoj državi koja će obuhvatiti sve pokrajine nastanjene njima. Oni žive u zapadnom i severozapadnom delu Balkanskog poluostrva. U geografskom pogledu srpske i hrvatsko-slovenačke pokrajine zauzimaju prostore dolina Morave i Vardara, srednjeg bazena Dunava i okoline jadranske obale sa njenim zaleđem. Teritorija koju nastanjuje srpsko-hrvatsko-slovenački narod u kompaktnoj masi obuhvata približno 200.000 km2. Na toj teritoriji broj stanovnika iznosi oko 12.000.000, od kojih skoro 10.000.000 su Srbi, Hrvati i Slovenci... Do 1912. obitavali su pet država pod upravom administracija devet različitih vlada. Ova situacija, teška sama po sebi, bila je otežana činjenicom” da su oni, osim u nezavisnoj Srbiji i Crnoj Gori, živeli u tuđim državama koje su sprečavale njihov „razvoj i progres” u „intelektualnim i ekonomskim područjima” života. „Lična i imovinska sigurnost” bila im je zajemčena samo u Austro-Ugarskoj, ali su i tu bili podvrgnuti svim mogućim restrikcijama.31 Ne prećutkujući konfrontacije Srba i Hrvata, pod raznim režimima u Hrvatskoj i prema različitim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu uoči stvaranja zajedničke države, pod okriljem savezničkih Velikih Sila, pri izlaganju činjenica Stanojević težište svojih izlaganja koncentriše na istovetnost onih težnji i interesa koji proizlaze iz istovetnosti svojstava jednog istog naroda, čiji se identitet utvrđuje jednim istim, jugoslovenskim imenom. Zajednička identifikacija, opravdana merilima jezika, u teoriji, izazivaće kritičke primedbe ne malog broja presuditelja, naročito u Hrvatskoj. Poistovećivanje Srba i Hrvata u hrvatskoj Dalmaciji revoltiraće Hrvate u globalu. Pominjanje Banata, Bačke i Baranje, pod Ugarskom, kao izuzetno ekonomski razvijene pokrajine, usled velikog broja Mađara, daće argumente za opravdanost autonomaških zahteva u Jugoslaviji. Što se tiče Slovenaca, Stanojević ne može koristiti u celosti jezički argument, ali ujediniteljsko jugoslovensko obeležje slovenačke narodnosti nije moglo biti dovedeno u sumnju, naročito u vremenu prisilne germanizacije Slovenaca pod upravom pet austrijsko-nemačkih administrativnih centara.32 Od interesa je navesti i Stanojevićevo razlaganje zainteresovanosti nesrpskih Jugoslovena za ujedinjenjem sa srpskim centrom jugoslovenske države početkom XX veka. Ta zainteresovanost nije se osećala, jer nije postojala, u godinama nedemokratskih režima u Srbiji pod vladavinom autokratskih vladara, sve do ubistva kralja Aleksandra Obrenovića. „Ali kada je početkom XX veka Srbija stekla unutrašnju slobodu, kada je u njoj demokratija počela da dominira, kada je napredovala svim pravcima, kada je ispoljila za vreme i posle aneksione krize toliko moralne snage i za vreme rata protiv Turske i Bugarske takvu fizičku energiju i takav moral, onda su svi Srbi, Hrvati i Slovenci stekli izvesnost da je Srbija sposobna da ih oslobodi u pogledu nacionalne politike i ekonomije od tuđinskog jarma. Ova ideja je snažno obuzela celu srpsko-hrvatsku i slovenačku naciju u Austro-Ugarskoj.” I „ceo svet” je onda shvatio i prihvatio da se rešenjem srpskog pitanja rešava i „pitanje oslobođenja Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj”.33 Ovo rezonovanje moglo je biti i bilo je tada prihvatljivo, ako ne, kako Stanojević kazuje, za sve Hrvate i Slovence, a to za većinu njih. Srbija je svojom vladavinom, pod demokratskim kraljem Petrom Karađorđevićem sa odlučujućim prerogativima višestranačkog Parlamenta, višestranačke Skupštine, ulivala toliko poverenja da gotovo niko nije sumnjao u trajnost takvog režima. U poređenju sa snobizmom aristokratske uprave Beča i Budimpešte, beogradska centrala je privlačila šarmom narodnjačke komunikacije. Beogradska kaldrma, balkanske strme i teskobne ulice još su novitetom istočnjačke bizarnosti mogle da zasene raskošne avenije Budimpešte i Beča. Dok se nije dotle došlo, srpsko pitanje tretiralo se u Evropi, kazuje Stanojević, sporadično i sa

30 Isto, 9. 31 St. St., Le problème yougoslave, 5–6. 32 Isto, 14–16. 33 Isto, 19.

66

nerazumevanjem. Ponavlja: „Rezultati Berlinskog kongresa predstavljali su za Srbiju i njen narod velika razočarenja. Srbija se, istina, malo povećala, ali nova bugarska država i Rumunija postale su teritorijalno dva puta veće a Austrija je dobila mandat da okupira Bosnu-Hercegovinu, dve najvažnije srpske pokrajine.”34 Razvoj Srbije ovde se uopšteno razmatra u kontinuitetu pobeda i poraza, počev od srednjeg veka, a ne od Načertanija, u spletu spoljnopolitičkih nacionalnih faktora. Stanojević i ovom prilikom ponavlja: „Snage Istoka i Zapada uvek su nastojale da osvoje zemlje nastanjene Srbima, i srpski narod, sa svoje strane, uvek se suprotstavljao jednima i drugima da bi povratio svoju slobodu i nezavisnost. Istorija srpskog naroda, sažeta sa nekoliko reči, sastoji se od konstantne borbe protiv Sila Istoka (Vizantija, Bugarska, Turska) i onih sa Zapada (Venecija, Mađarska, Austrija) koje su nastojale da se domognu srpskih zemalja.” U vezi sa Hrvatskom, prema novonastaloj situaciji: „Položaj srpskog i hrvatskog naroda između Istoka i Zapada, borba protiv jednih i drugih je evidentna, takođe, u datoj situaciji i datim događajima” ovih „dana. Do poslednjeg srpsko-turskog rata, deo srpskog naroda živeo je u Turskoj, dakle, pod dominacijom jedne Sile Istoka, a drugi deo u Austro-Ugarskoj, znači – pod jednom zapadnom Silom. Između ove dve Sile i u borbi protiv obe njih, nalazile su se dve nezavisne srpske države: Srbija i Crna Gora. U jesen 1914. Srbija je bila napadnuta sa dve strane na dva fronta, sa jednom snagom Istoka, Bugarske i sa dve Sile Zapada, Austro-Ugarske i Nemačke. I kada je Srbija, prepuštena sama sebi, podlegla u ovoj nejednakoj borbi, ona je bila podeljena između snaga Istoka i Zapada, Bugarske i Austro-Ugarske.” Znači, konsekventna suština srpskog pitanja, počev od srednjeg veka ispoljava se „tendencijom država i naroda Istoka da se prošire što je moguće više pravcem zapada a država i naroda Zapada pravcem istoka”.35 Od njihovog dolaska na Balkan ova večita borba odvija se na prostorima nastanjenim Srbima. Tamo gde se Stanojevićevo izlaganje usredsređuje na srpsko-hrvatske odnose počev od XIX veka, Srbi i Hrvati podjednako se tretiraju kao pripadnici jedne nacije razdvojene istorijom u skupine dva plemena. Sa distance vremena, u kojem piše ovu raspravu, kao i ostale rasprave u obimu članaka, knjižica i knjiga, Stanojević ističe XIX i XX vek kao vreme ostvarenja ideje nacionalnog ujedinjenja srpskog i hrvatskog naroda. On ne naslućuje ishod ovog razvoja krajem XX veka. Po njemu, zapravo i po njemu, tada: XIX i XX stoleće je impregnirano idejom srpsko-hrvatskog jugoslovenstva. Zanemaruje i prećutkuje period srpsko-bugarskog bratstva u razvoju jugoslovenske ideje. Preokupiran je, normalno, idejom koja se realizuje u njegovo vreme. Tu ideju on idealizuje uzgrednim pominjanjem neumitnog razdora u srpsko-hrvatskim odnosima. Taj razdor, po njemu, rezultat je austrijskog i mađarskog podrivanja, izazivanjem veštački stvorenih povoda i razloga. „Ali ideja o srpsko-hrvatskom jedinstvu bila je uvek živa i najbolji ljudi kod Srba i Hrvata uvek su branili ovu ideju, čak u najtežim vremenima”36 uverava svoje čitaoce Stanojević. Kurzivom on (a ne kao obično – A. R.) ističe zaključak: „Ceo srpski, hrvatski i slovenački narod želi da se sve zemlje u kojima masovno stanuju Srbi, Hrvati i Slovenci ujedine u jednu nacionalnu državu, slobodnu i nezavisnu.”37 Ostvarenjem tih želja 1918. godine, ovaj zagovornik bratske srpsko-hrvatsko-slovenačke ideje, autoritetom znamenitog istoričara predskazuje srećnu budućnost troimenog naroda. Naroda koji uprkos različitim imenima sačinjava jednu naciju, sa identitetom jugoslovenske nacije. Iako će doživeti da promatra razdore kojima se negira pravovaljanost ideje o državi jedne nacije sa više imena naroda, Stanojevićeve jugoslovenske koncepcije ostaju nepromenjene. Sledeći njegovi spisi o tome doslovno svedoče.

U Stanojevićevoj knjižici, štampanoj takođe na francuskom jeziku, u Parizu 1919. godine, O ulozi Srba

Ugarske u nacionalnom životu srpskog naroda, baza savremenog srpskog nacionalizma locira se prema

dejstvu srpske inteligencije u Vojvodini, tj. u Bačkoj, Banatu i Sremu. Privilegije, koje su izdejstvovane pod

habzburškim carevima, omogućile su tamošnjim Srbima da se ističu visokim stepenom razvoja u domenima

ekonomije i obrazovanja. S obzirom na odnose koji su uspostavljeni pripadanjem vojvođanskih regija

Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, pažnja se najpre usredsređuje na progone koje je srpski narod preživeo u

Mađarskoj. Ti su progoni, na braniku odbrane od šovinističkog mađarskog nacionalizma, doveli srpski

nacionalizam do najvišeg stupnja. Pošto su tekovine revolucije 1848/1849. izgubljene nagodbom Austrije i

Ugarske, srpski nacionalizam se najviše ispoljio u borbi protiv austrijsko-nemačkog i mađarskog

nacionalizma.

Visoki intelektualni domet tog nacionalizma, Stanojević ilustruje književnim, publicističkim, političkim

dostignućima vojvođanskih Srba. Na kraju, po Stanojeviću: „U XIX veku se [ovaj] srpski nacionalizam

34 Isto, 27–28. 35 Isto, 33. 36 Isto, 43. 37 Isto, 44.

67

preobrazio u jednu doktrinu, u jedan program, postao je Credó, bit života srpskog naroda.”38 Mnogi će reći

kasnije, pri čitanju ovih redova: to je dobro znao i tome je vremenom mnogo doprineo i Stanojević, rodom iz

Vojvodine. Identifikovao se sa drugim Prečanima koji su preko reda dosegli najviše položaje u intelektualnim

i političkim područjima jugoslovenske države; uz gunđanje Srba Šumadinaca, kada se ustanovi negativni

saldo udela nesrbijanaca u razvoju Srbije. Ali, dok je pisao tu knjižicu, Stanojevićeva je intencija bila da

adekvatnim primerima ilustruje doprinos vojvođanskog srpskog nacionalizma kao pozitivnog agensa u

stvaranju nezavisne nacionalne države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Sadržaj Stanojevićeve knjižice Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda. Prilozi pitanju o početku

Svetskog rata, koja je štampana u Beogradu 1923. godine, povezan je takođe sa učinkom stvaranja

jugoslovenske države. Nizu knjiga, rasprava, članaka, zbirki dokumenata i njihovih tumačenja, Stanojević

dodaje svoj prilog „bez ikakvih tendencija”. Da je to nemoguće, uprkos svim ubeđivanjima ne samo ovog

autora, nego i mnogih drugih – ne smeta. Treba imati uvid u sva viđenja sudbonosnih istorijskih događaja

kakvo je po svojim posledicama bilo ubistvo Franca Ferdinanda.

Od značaja je što Stanojević obraća pažnju na zanemareni psihološki faktor delovanja. Napisao je: „Kao što je

[Prvi] svetski rat rezultanta mnogih, veoma komplikovanih fakata i faktora, tako je i ubistvo austrijskog

prestolonaslednika, mada je u njemu učestvovalo samo nekoliko ličnosti, u glavnom posledica psihičkog

raspoloženja koje je vladalo među Srbima” usled aneksije Bosne-Hercegovine i pogoršanih odnosa između

Austro-Ugarske i Srbije.39

Mada i ovu raspravu Stanojević počinje sa netačnim objašnjenjem da je Srbija postala faktor izuzetnog

interesovanja Velikih Sila posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, tačno je da je ta

aneksija uzburkala duhove Srba u smeru nezapamćenih negodovanja i protesta. Ne treba usvojiti tvrdnju da:

„Za vreme aneksione krize prvi put su se evropske države podelile u dva velika tabora, koji će posle nekoliko

godina kao neprijatelji voditi” najkrvaviji rat. To je prvi put samo u događaju koji se završava time da će dva

neprijateljska tabora Velikih Sila „posle nekoliko godina” od aneksije (ali ne zbog aneksije, kojom su se

svojevremeno bile složile) „voditi najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva”40. Do tog vremena, jer Drugi svetski

rat u poređenju s Prvim biće mnogo krvaviji.

Udaljujući se od teme naslova (po navici) i u ovoj raspravi, Stanojević iznosi zanemarene podatke o

poboljšanim odnosima Srbije i Nemačke posle Bukureškog mira, kada se odnosi sa Austro-Ugarskom

pogoršavaju. Po Stanojeviću: „Nemačka je svoje stanovište u pitanju revizije Bukureškog mira zauzela u

korist saveznika a protiv Bugarske, naravno zbog Rumunije i Grčke, a nikako zbog Srbije. To se u Srbiji vrlo

dobro znalo. Ali je ipak držanje Nemačke ispalo direktno u korist Srbije, i stoga su simpatije za Nemačku

posle Bukureškog ugovora u Srbiji znatno porasle. To raspoloženje upotrebili su nemački trgovci, industrijalci

i preduzimači da, pomoću zvaničnih predstavnika Nemačke, počnu sistematski i energično potiskivati austro-

ugarsku robu sa srpskih pijaca, još jače, no što je to do tada učinjeno.”

Iako nije bilo baš tako, citiramo: Godina „od potpisa Bukureškog mira, do početka [Prvog] svetskog rata, bila

je u znaku silne nemačke penetracije u Srbiji. Industrijska trgovina Srbije koja se, posle [Drugog balkanskog]

rata u jakom početku, počela neobično razvijati, okrenula se bila gotovo sva ka Nemačkoj. A sve je to išlo u

prvom redu na račun austro-ugarske trgovine i industrije. U Srbiji su sa takvim razvitkom stvari i prilika bili

vrlo zadovoljni, i svi su smatrali da se otvara nov period intimnih i srdačnih, ne samo ekonomskih nego i

političkih odnosa između Srbije i Nemačke. Ni Nemačka ni Srbija nisu imale računa da te odnose remete i

kvare. I ti su odnosi ostali, sa strane Srbije a, kako po svemu izgleda i sa strane Nemačke, u istom položaju sve

do početka [Prvog] svetskog rata”.41 Direktno u vezi sa atentatom na Franca Ferdinanda, Stanojević iznosi kako su u „njegovom ubistvu igrale ulogu tri grupe: grupa nacionalne omladine u Bosni, grupa oficira u Beogradu, i grupa austro-ugarskih političara”.42 Za prvu grupu je utvrdio, kako je već rečeno, kao akcioni faktor: psihološki momenat ekstremnog nacionalizma. Grupu „austrougarskih političara” kao uticajni faktor atentata ovlaš spominje, iz nedovoljno proučenih razloga. Samo ističe Ferdinandovo istupanje protiv Mađara, koji su zato zainteresovani da prestolonaslednik ne nasledi presto i ukine dualističku austro-mađarsku vladavinu. Ostaje da se razjasni uloga grupe oficira iz Srbije, što Stanojević nastoji da učini ovom brošurom.

38 Isto. 39 Stanoje Stanojević, Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda. Prilozi pitanju o početku Svetskog rata, Beograd 1923, 6. 40 Isto, 15. 41 Isto, 33. 42 Isto, 35.

68

Pošto je austrougarska usmerenost bila usredsređena na „krivici” organizacije Narodne Odbrane, Stanojević, i kao jedan od njenih osnivača i aktivnih članova, ubedljivo istinito utvrđuje da to nije bila nikakva tajna revolucionarna organizacija koja se bavi prevratničkim akcijama ubijanja prestolonaslednika jedne strane države, pa bilo da je u pitanju Austro-Ugarska. Za Stanojevića je samo umešanost organizacije Ujedinjenje ili Smrt u ubistvu austro-ugarskog prestolonaslednika činjenica. On to utvrđuje kao ostrašćeni protivnik organizacija takvog tipa, ali i pod dejstvom suđenja, pre završetka Svetskog rata, protiv Apisa i njegovih drugova. Stanojević je ličnosti oficira Dragutina Dimitrijevića Apisa, njegovim svojstvima beskrupuloznog revolucionara posvetio mnoštvo ubedljivih, ali i preteranih ocena. Za njega tvrdi neutvrđeno, da je posle vodeće uloge u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine „u leto 1911. godine slao čoveka da ubije austriskog cara ili prestolonaslednika”. Zatim da je „ugovorio u februaru 1914. godine sa bugarskim tajnim revolucionarnim komitetom da se ubije bugarski kralj Ferdinand.” Potom, „Prihvatio je i organizovao atentat na austriskog prestolonaslednika 1914. godine”. Dalje, da je „slao čoveka sa Krfa 1916. godine da ubije grčkog kralja Konstantina, a iduće godine je pokušavao da uhvati veze sa neprijateljem, i, kako izgleda, organizovao atentat na ondašnjeg prestolonaslednika [Srbije]”.43 Osuđen je na smrt i streljan, u junu 1917. godine. Zvuči neverovatno da istoričar Stanojevićevog ranga nabraja nedokazane, iskonstruisane optužbe za pokušaje ubistva vladara četiri države (Austro-Ugarske, Bugarske, Grčke i Srbije), protiv čoveka od koga svi ti vladari zaziru, jer je prethodno bio jedan od vođa zavere koja se završila ubistvom jednog kralja. Ali je taj kralj iz poznatih pobuda i razloga morao jednog dana, ili jedne noći biti ubijen i bez tog čoveka, čiji je nadimak, Apis, postao sinonim za kraljoubice. Po Stanojeviću, u vezi sa ubistvom Franca Ferdinanda: Jednoga dana su se Apisovom drugu Tankosiću „javila dva mladića iz Bosne, i saopštili mu da su oni došli u ime jedne grupe omladinaca koja je rešila da ubije prestolonaslednika Ferdinanda prilikom njegovog dolaska u Sarajevo. Oni su tražili saveta i uputstva. Dimitrijević [Apis] je odmah prihvatio i odobrio tu nameru, i rekao je Tankosiću da pouči ova dva mladića u rukovanju oružjem. To je učinjeno u toku od desetak dana. Oni su posle toga otišli, i po planu koji je načinio u Sarajevu učitelj Danilo Ilić, atentat je izvršen.”44 Dalje se nastavlja istim smerom: Dimitrijević, Apis, 15. juna 1914. na sednici „Glavnog odbora organizacije Ujedinjenje ili Smrt saopštio je da su on i Tankosić poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda... Kao najvažniji razlog je navodio fakt da prestolonaslednik Ferdinand hoće da izazove rat i da će njegovim uklanjanjem rat biti sprečen. Gotovo svi članovi odbora ustali su protiv ove namere i povodom toga otvorila se duga i veoma živa debata. Na kraju, na navaljivanje drugova, Dimitrijević pristane... da javi u Sarajevo da se atentat ne izvrši. Izgleda da je on u tom pravcu zaista nešto pokušao, ali ili je bilo već dockan, ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli poslušati. Stvari su pošle svojim sudbonosnim tokom.”45 U stvari, i Stanojević tereti, poput svojih istomišljenika čelnika organizacije Ujedinjenje ili Smrt za direktno učešće, odnosno saučestvovanje, u organizovanju ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Izričito, u posebnom poglavlju ove rasprave, ističe neučešće zvaničnih predstavnika, vladara, vlade, vladajućih institucija i ličnosti Srbije u pripremama tog atentata; zapravo da Srbija sa tim atentatom nije imala nikakve veze. Ali Velikim Silama, koje su se umešale u rat Austro-Ugarske protiv Srbije, taj atentat, i po Stanojeviću, bio je samo povod za izravnanje starih računa. U odnosu na Apisovo učešće ili saučesništvo, u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika, može se potvrditi da je on odista bio upoznat i da je bio saglasan sa pripremama tog atentata. Pa i da je rekao, kako Stanojević navodi „da su on i Tankosić poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda”. Ova Apisova tvrdnja objašnjava se njegovom neobuzdanom težnjom da se istakne kao neustrašivi vođa revolucionarne organizacije, atentatom na jednog tiranina i usto zlotvora srpske nacije. Međutim, uistinu, atentat je bio isključivo delo samih učesnika u atentatu, u svojstvu zatočnika bosanske revolucionarne omladine Srba.

U knjižici Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca, štampanoj 1924. godine u drugom izdanju, pripadnost

imenovana tri naroda jednoj, jugoslovenskoj naciji, po Stanojeviću opetovano se zasniva na njihovom istom

etničkom poreklu. Odmah na početku ističe poznate, ali i sporne podatke: „Pre nego što su došla na Balkansko

Poluostrvo, srpska, hrvatska i slovenačka plemena, za vreme seoba naroda, pod pritiskom spoljnih i

unutrašnjih događaja i prilika, počela su se kretati iz svojih staništa, ona su i dalje ostala u zajednici i u vezi, i

zajedno su se pomerala i selila na zapad, jug i jugozapad.”

43 Isto, 42. 44 Isto, 45. 45 Isto, 46.

69

Prešavši na odvojeni vekovni razvoj srpske i hrvatske države, Stanojević ističe (očito već pod utiskom

razmirica u srpsko-hrvatsko-slovenačkoj jugoslovenskoj državi) da se te dve države nikada nisu sukobljavale.

Njegovim rečima: „Zanimljivo je konstatovati fakt, da se skoro pet stotina godina, koliko su Srbi i Hrvati

proveli u susedstvu, od kad su došli na Balkansko Poluostrvo, a za dve stotine i pedeset godina njihovog

samostalnog ili polusamostalnog života, kad su se njihove granice stalno dodirivale, istoriski izvori nisu

zabeležili ni jedan jedini rat između srpskih i hrvatskih država, mada je moralo biti dosta povoda za trvenja i

sukobe.”46

Dalje, Stanojević: Hrvatska je država propala, 1102, pre srpske, i zaposednuta od Mađara postala je poprište

mađarskih prodora u pravcu srpske države. „Srbija je, međutim, od sredine XII veka, stalno napredovala...

dok nije i ona propala pod invazijom Turske. Nastala su nova pomeranja stanovništva. Stanojević konstatuje

da je: „Bilans etničkih promena, izvedenih u to doba, bio po srpski narod nastavljen i pozitivan. „Usled

migracija gubio je nešto terena na jugu, u Staroj Srbiji prema Arnautima (osobito od kraja XVII veka, posle

velike seobe pod patrijarhom Arsenijem III) ali je zato na drugoj strani znatno dobio. U to se doba srpski

narod naselio, ili je pojačao svoj živalj, u severnoj Dalmaciji, Lici, Krbavi i Baniji, Slavoniji, Sremu, Banatu i

Bačkoj, Baranji i Pomorišju, i u mnogim krajevima bivše srednje i gornje Ugarske. Iako su ovakva nabrajanja novih srpskih naseobina preterana i izazivaju kontraefekte hrvatskih istoričara (seoba Srba iz stare postojbine nije obuhvatala tako veliki broj stanovništva, da bi pomeranjem u mađarske i hrvatske krajeve mogla zahvatiti toliko novih oblasti), ona su svrsishodna. Jednostranim isticanjem gubitaka krajeva srednjovekovne Srbije, bez istovremenog pominjanja dobitaka u oblastima Mađarske i Austrije, gubi se mera objektivnosti u sagledavanju tokova razvoja. Da bi se razumelo ono što će se desiti šezdeset-sedamdeset godina posle štampanja ove Stanojevićeve knjižice, treba znati kako su neki istoričari Srbije, poput Stanojevića, nasuprot istoričarima Hrvatske, tumačili posledice pomeranja srpsko-hrvatskih odnosa pomeranjem brojčanih razmera srpskog i hrvatskog življa u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Stanojević tu kazuje: „Usled svega toga nastale su velike promene u etničkom grupisanju srpskog i hrvatskog naroda. Srpski je narod prodro i u čisto hrvatske i mađarske zemlje, i pomerio je na taj način znatno svoju etničku granicu na sever i severozapad. Srbi su tada naselili veliki deo Hrvatske i proželi su celokupan život hrvatskoga naroda svojim bićem i svojim osobinama.” Stanojević neće ni tu zapaziti kako pada u kontradiktornost. Ponajpre, Srbi i Hrvati su jedna nacija, a potom različiti su svojim etničkim „bićem” i „osobinama”. U nastavku ista kontradikcija. Prvo, kazivanjem: „Oni su u to doba postali u Hrvatskoj, kao i u Ugarskoj, faktor sa kojim se ozbiljno moralo računati.” Zatim, nepotpuno tačnim nastavkom: „Istorija srpskog i hrvatskog naroda, osobito u Habsburškoj Monarhiji, utkana je od toga doba jedna u drugu tako da ih je nemoguće razdvojiti.”47 Za našu temu i to je od interesa: Prvo, „Rad na narodnom buđenju i na jedinstvu”. Potom: „Oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca”. Za razliku od kasnijih istoričara, koji takvo poglavlje obavezno koriste za isticanje uticaja u stvaranju jugoslovenske države, pozitivnog po jednima, negativnog po drugima, Stanojević formuliše sa namerom poistovećivanja srpske i jugoslovenske državnosti. Normalno i po Stanojeviću: „Velika francuska revolucija i Napoleonovi ratovi izazvali su velik i snažan nacionalni polet u celoj Evropi, kod svih naroda... Onda je nastao živ pokret i intenzivan nacionalizam i kod svih slovenskih naroda. I slovenski su narodi počeli isticati potrebu zajednice i sporazumnog rada, osobito prema zajedničkim neprijateljima.” Sledeći pasus opet je u kontradikciji sa tezom o jednoj jugoslovenskoj naciji: „Pod uticajem tih ideja o nacionalnom radu i o zajednici svih slovenskih naroda stajala je u drugoj i trećoj desetini XIX veka i hrvatska omladina. U to se doba javio i kod Hrvata jak nacionalni pokret, koji je zahvatio ceo hrvatski narod, udahnuo mu nacionalnu svest, preporodio ga i dao osnovicu za stvaranje modernog hrvatstva i modernog hrvatskog nacionalizma [kurzivom istakao A. R.]. Tvorci toga pokreta uzeli su, mesto nacionalnog hrvatskog imena, istorisko ime starih Ilira, svakako najviše zbog toga da bi za svoje ideje zadobili i druge Južne Slovene.”48 Vladavina kneza Aleksandra Karađorđevića i tu se pominje bez Načertanija, iako je ono nastalo u godini te vladavine. Važno je da se kasnije u spoljnoj politici sve odvija po zamislima i intencijama Mihailovim. Stanojevićevim rečima: Mihailo je bio „predstavnik” onovremenih „težnji i ideala... da se svi Srbi i Hrvati oslobode tuđinske vlasti i da se ujedine u jednu veliku slobodnu državu”.49 Treba napomenuti kako sam Stanojević pri razmatranju zajedničke komponente ilirske i jugoslovenske ideje,

46 Stanoje Stanojević, Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1924, 37. 47 Isto, 59. 48 Isto, 75. 49 Isto, 87.

70

nehotice ističe neminovnost različitog razvoja. Jer, iako je onovremeno „jugoslovenska akcija bila neobično važna u svakom pogledu, osobito u pitanju srpsko-hrvatske sloge i zajednice, posebno: „Nacionalna su imena [kurzivom istakao A. R] u periodu u to doba bila već toliko jaka da ih je veštačkim putem, odozgo, nemoguće bilo potisnuti i zameniti drugim.”50 Stanojevićeva Istorija srpsko-turskog rata 1912. napisana je već 1913, ali je štampana tek 1928. usled većeg interesovanja za Prvi svetski rat. Pošto se ovaj rat Srbije protiv Turske pokreće polugama balkanskog saveza hrišćanskih, pravoslavnih, balkanskih naroda, moramo i tu ponoviti kako se uzroci tog saveza i ovde datiraju datumom delovanja kneza Mihaila (a ne Načertanija). Podseća se kako je slične savezničke ugovore Srbije, sa Crnom Gorom, Rumunijom, Grčkom i Bugarskom, sklopio svojevremeno knez Mihailo. A događanja posle Mihailove pogibije, za vreme vladavine Milana Obrenovića, Stanojević je i tu opisao, po navici ponavljanja, digresijama. „Posle Sanstefanskog mira i Bukureškog ugovora nastale su na Balkanskom poluostrvu nove prilike i nove orijentacije. Razočaran u Rusiju zbog stvaranja Velike Bugarske po Sanstefanskom ugovoru na račun njenih čisto srpskih zemalja [koje su Bugari u opštem balkanskom zamešateljstvu smatrali bugarskim], ogorčen zbog gubitka Bosne i Hercegovine, bačen u sferu austrijskih interesa, u strahu od Bugarske, koja je postala eksponent Srbije putem koji je bio suprotan ideji balkanskog saveza [i Načertanija]. Upućen na jug, gde je zbog austriske okupacije Bosne i Hercegovine ostao za Srbiju jedini put za širenje i jedino polje za nacionalni rad, kralj Milan je morao pomagati intenzivan rad na širenju i utvrđivanju srpske prosvetne i narodne misli u Maćedoniji, a taj je rad [opet suprotno Načertaniju] morao dovesti Srbiju u sukob sa Bugarima, koji su smatrali da je Maćedonija bugarska oblast.” Stanojevićeva dopunska kazivanja tu ne prestaju: Jer, u to „doba je u Srbiji osnovana Radikalna stranka, koja je u svoj program [ne programom Načertanija] unela i obrazovanje balkanskog saveza”.51 Ali se mora primetiti da nije, kako kazuje Stanojević „ta tačka programa Radikalne stranke bila jedan od razloga” razilaženja kralja Milana „sa Radikalnom strankom” i otpočinjanja borbe „protiv nje”. Kraljeva borba protiv Radikalne stranke bila je nametnuta i usmeravana opredeljenjem radikala za demokratske promene većim ovlašćenjima Parlamenta, Skupštine, na račun vladarske autokratije. Kratkotrajni zaokret u srpsko-bugarskim odnosima na platformi balkanskog saveza nastao je vladavinom Petra Karađorđevića. „U februaru 1904. išli su studenti beogradske Velike Škole u Sofiju u posetu svojim drugovima, a u aprilu iste godine došli su bugarski studenti u Beograd, da vrate tu posetu svojim drugovima. Početkom maja sastali su se srpski i bugarski vladalac u Nišu, a u septembru je održan u Beogradu veliki kongres jugoslovenske omladine, i tom je prilikom došlo do velikih manifestacija za jugoslovensku zajednicu i specijalno za srpsko-bugarsko prijateljstvo. U to su doba vođeni i pregovori između srpske i bugarske vlade sa ciljem da se celom sporazumu da realnija osnova i da se načini ugovor o podeli Turske. Ti su se pregovori, međutim... razbili,” sudeći po nepotpunoj dokumentaciji „na pitanju oko skopskog sandžaka, jer je srpska vlada tražila da skopski sandžak uđe” u teritorije Stare Srbije, što je „bugarska vlada odlučno odbijala”. Pregovarački odnosi nisu, ipak, prekinuti. „U januaru 1906. došli su u Beograd bugarski i hrvatski studenti, a u aprilu bugarski profesori; u junu su imali kralj Petar i knez Ferdinand opet sastanak, a u avgustu je bio u Sofiji veliki kongres jugoslovenskih novinara i književnika. Tako je javno mnjenje spremalo zemljište za sporazum između Srbije i Bugarske.”52 Komitski oružani sukobi, od ekstremnih srpskih i bugarskih patriota organizovani i podržavani, ometali su, međutim, manje ili više kontinuirano sporazumevanje, a to je podsticano i intervencijom Austro-Ugarske. Kada se saznalo da se utanačuje srpsko-bugarski carinski savez, insistiranjem Austro-Ugarske taj ograničeni ugovor, s olakšicama u uvoznom i izvoznom trgovinskom prometu morao je biti suspendovan. Tek su intenzivirane represalije Turske posle mladoturske revolucije naterale vladare i vlade hrišćanskih država da se napokon saveznički ujedine za rat. Stanojević je sa najviše detalja opisao utanačenje srpsko-bugarskog saveza. On je u svojoj knjizi štampao sledeće ugovorne tekstove: Ugovor o prijateljstvu i savezu između Kraljevine Srbije i Kraljevine Bugarske, potpisan u Sofiji 29. februara 1912; tajni dodatak tom ugovoru. Vojna konvencija, od 19. juna 1912; Sporazum srpskog i bugarskog đeneralštaba, od 19. juna i 15. septembra 1912. Zatim i Ugovor o savezu za odbranu između Bugarske i Grčke, od 16. maja 1912.53... Slede detaljni opisi priprema ratnih operacija i samih ratnih operacija sa kulminacijom na poprištu Kumanovske bitke. U posebnom poglavlju opisuje se Oslobođenje Stare Srbije, osvajanje Kosova i Sandžaka, pa Oslobođenje Makedonije. Sve zahvaljujući ne samo ratnim podvizima, nego primerno mudro vođenoj spoljnoj politici. Stanojevićevi pogledi na spoljnu politiku posebno su značajni u udžbenicima za srednje i stručne škole, jer su uticali na obrazovanje mladih naraštaja u narodu. Njegova istorija srpskog naroda u sklopu Istorije

50 Isto, 93. 51 Stanoje Stanojević, Istorija srpsko-turskog rata 1912, Beograd 1928, 37. 52 Isto, 40. 53 Isto, 50–63.

71

Jugoslovena (Srba, Hrvata i Slovenaca) za te đake štampana je u jedanaest, popravljenih i proširenih, izdanja. Načertanije se nigde ne spominje. Ujediniteljski nacionalnooslobodilački programi pripisuju se knezu Mihailu i Omladini. Da nešto nije u redu na planu jedinstvenog jugoslovenskog pokreta moglo se i tu nazreti, ali ne i razaznati. Tu se dodaje kako je u Hrvatskoj „pod vođstvom Štrosmajera i istorika Račkog počeo rad na stvaranju jugoslovenskog kulturnog jedinstva.” Ali sa ciljem „da se sve hrvatske zemlje skupe u jednu državnu celinu”. Ostalo je i ovde nepomenuto: gde su granice koje treba da spajaju, odnosno razdvajaju sve srpske i hrvatske zemlje. Za Slovence se, posredstvom tih udžbenika, srpskim đacima kazuje da je oslobodilački pokret počeo tek u revolucionarnoj 1848. godini. Na kongresu u Pragu, oni su „tražili ujedinjenje svih slovenačkih zemalja.” Posle su, na konferenciji Hrvata i Slovenaca u Ljubljani 1870. nacionalnim programom definisali „jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.” Dodaje se kako je „istaknuto da ta tri plemena [kurzivom istakao A. R.] ujedinjuju u Austro-Ugarskoj sve svoje moralne i materijalne sile za izvođenje jedinstva na političkom, ekonomskom i književnom polju, a u vezi sa svojom braćom u slobodnim srpskim državama.” Kasnije: „Pod uticajem pobede srpske vojske u turskom i bugarskom ratu, misao o slobodi i ujedinjenju sa Srbijom obuzela je ceo slovenački narod.” Možda zbog novonastalih svađalačkih odnosa da se ne bi dalje iritirali Hrvati, u ovom Stanojevićevom udžbeniku ne ističe se stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca oslobađanjem Hrvatske i Slovenije oslobodilačkom vojskom Srbije. Izričito se kazuje: „Kad je u Austro-Ugarskoj nastalo rasulo i anarhija, obrazovane su u svima srpskim, hrvatskim i slovenačkim pokrajinama [Austro-Ugarske u rasulu] Narodna veća, koja su uzela svu vlast u svoje ruke [kurzivom istakao A. R.]. Hrvatski sabor proglasio je nezavisnost svih hrvatskih zemalja, a Narodno veće je objavilo spajanje svih hrvatskih i slovenačkih zemalja sa Srbijom u jednu samostalnu i nezavisnu državu... U isti mah su i Narodna veća u Sarajevu i Novom Sadu proglasila spajanje sa Srbijom, a crnogorska Narodna skupština u Podgorici ujedinjenje svoje otadžbine sa Srbijom.”54

54 Stanoje Stanojević, Istorija Jugoslovena. Za srednje i stručne škole, treće izdanje, Beograd 1934, 127, 129, 141, 156.

72

VLADIMIR ĆOROVIĆ 1885–1941.

Vladimir Ćorović

U prvoj knjizi Vladimira Ćorovića posvećenoj istoriji Srbije pod naslovom Velika Srbija (u drugom izdanju sa izmenjenim naslovom Ujedinjenje, zbog protesta koji je izazvao prvobitni naslov u multietničkoj i multinacionalnoj Jugoslaviji) težište izlaganja koncentrisano je na državne poluge razvoja prema državotvornim projektima srpske države po koncepciji njenih vladara i vladajućih političara državnika. Počinje se od projekta zasnovanog na državotvornoj ideji koju je ostvario Stevan Nemanja. Jer „sve što je bilo pre njega potonulo je u maglu zaborava”1 Nit srednjovekovne državne ideje u konstrukciji države Nemanjića prekinuta je nasilno, prodorom Osmanlija i gotovo petstogodišnjom vladavinom Turaka u državi Osmanlijskog carstva. Uspostavljanje kontinuiteta u srednjovekovnoj i novovekovnoj istoriji Srbije, počev od Prvog ustanka, početkom XIX veka, posle mnogovekovnog diskontinuiteta, Ćorović je zasnovao na tradiciji koja je neuništiva. Via facti u sećanju naroda ostali su neizbrisivi tragovi državne ideje ostvarivane u državi Nemanjića. Zato je Ćorović bez preterivanja mogao da konstatuje kako je po narodnom verovanju i prema uveravanjima ustaničkih predvodnika, već „Srbija Karađorđeva vremena smatrala sebe nosiocem misli” državotvornih „kao glavni stožer” onovremenih i budućih oslobodilačkih akcija. Za Ćorovića u ovoj istoriji primarna su zbivanja, u promašajima i realizaciji. Projekti, planovi, programi spominju se i ne spominju, ističu ili prenebregavaju u zavisnosti od njihovog udela u zbivanjima. Sve to, naravno, prema njegovoj naučnoj proceni, koja i u istoriografiji podleže dejstvu ličnog kriterijuma te zato neće uvek biti objektivna. Ovde se, ipak, po njoj takođe može stvoriti u velikoj meri prava predstava o izloženim događajima u kontekstu neskrivenih Ćorovićevih opredeljenja. U toj istoriji, istorijski događaji zahvataju uglavnom teritoriju male Srbije sve do stvaranja velike Jugoslavije. Ali ta mala Srbija po misiji koju ima ne samo prema subjektivnim predodžbama, već i prema intencijama odlučujućih Velikih Sila u izvesnim razdobljima, Ćorovićevim vokabularom oslovljava se imenom Velika Srbija. Tek pod pritiskom javnog mnjenja, usled revolta tangiranih neistomišljenika, pretežno Jugoslovena nesrba, Ćoroviću ne preostaje drugo nego da tu istoriju preimenuje drugim imenom. I to će on učiniti na njemu svojstven način, istom doslednošću. Novim naslovom Ujedinjenje iskazaće veličinu male Srbije misijom ujedinjenja neprijateljskim državama razdvojenih Jugoslovena u granicama sopstvene, a ne tuđinske velike

1 Vladimir Ćorović, Velika Srbija, Beograd 1924, 3.

73

države. Kada Ćorović razmatra idejne tokove nacionalnih pregnuća, on se zadržava samo na idejama koje su sredstvima informisanja i delovanja njihovih začetnika i sprovodnika uticale na određene smerove razvoja. Tako citira Jovana Rajića „čija je Istorija raznih slovenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov ‘iz tmi zabvenija izjataja’, [1794] bila slavno vrelo istoriskog obaveštavanja za čitave tri generacije srpskog društva, i koja je, sa svoje strane, veoma mnogo doprinela da se kod prosvećenijeg narodnog dela osveži i upotpuni slika naše prošlosti i pojačaju izvesne težnje za budućnost.”2 U decenijama posle ustaničkog razdoblja Ćoroviću su od suštinskog značaja ponajpre đačka i omladinska udruženja, koja javnim delovanjem utiču na nacionalnu svest naroda, a zatim i političke organizacije, koje mobilišu narod za oslobodilačke akcije. Ističe kako su beogradski licejci 1847. godine Družinu Mladeži Srbske „konstituisali namerno na Vidovdan”, kako su u prvoj tačci programa Družine naveli „spoljašnje oslobođenje naroda” u duhu „negdašnje Carevine” za ciljeve „sjajne budućnosti svoje”, u sprezi „sa svima granama slovenskim”. Za kratkotrajnu tvorevinu četrdesetosmaškog buntovnog pokreta Srba 1848/1849, Srpsku Vojvodinu pod Austrijom, Ćorović kazuje da „je trebala da bude jedna vrsta nove srpske države, nešto slično Srbiji i njenom kneževstvu pod turskom vlašću”. Uistinu, zvanični naziv novostvorenog samoupravnog vojvodstva pod austrijskom državnom upravom bio je Vojvodstvo Srbija. U tom sklopu onda zvuči logično Ćorovićevo citiranje stihova Ljubomira Nenadovića: Sad imamo tri Srbije Kneževinu i Vojvodstvo I strminu Gore Čarne.3

Veličina šumadijske Srbije iskazuje se, prema Ćorovićevom kazivanju najizrazitije ulogom Pijemonta, po italijanskom uzoru. Jer „nacionalni program je od tada neskidano pitanje srpske spoljašnje politike. Kao polaznu tačku svoje ideologije njega uzima Ujedinjena Omladina Srpska sa jedne, a službena politika kneza Mihaila sa druge strane”. Posle ove konstatacije, mora se dodati već znano, da se ne bi prenebregnulo, kako Ćorović zna za postojanje Načertanija iz 1844. godine. Uz saznanje da u godinama kada se događa istorija koju on ovde rekonstruiše, Načertanije ni sam autor Ilija Garašanin ne uvažava onako kako će ga mnogo kasnije uvažavati izvesni istoričari. O papiru koji leži u nekoj fijoci, ma šta sadržao, ne vodi se računa kada odluke zavise isključivo od odlučujućih organizacija i ličnosti prema datim okolnostima. U ovoj knjizi, gde se mala Srbija veliča već u naslovu kao Velika ulogom „Pijemonta”, ujedinjenja svih Srba u državi svih Jugoslovena, poslednja etapa uspona u smeru konačnog cilja obeležava se po najvišem dometu 1903–1918, u vreme novih vladara i novih vladajućih stranaka. Tada je, prema Ćoroviću: „Nacionalna politika upućena... svojim pravim prirodnim putem.”4 Nema više okolišanja! Slede dva velika pobedonosna rata: Balkanski i Prvi svetski rat. Niko se tada nije pozivao na uputstva u vezi sa nekim Načertanijem iz već zaboravljene prošlosti. Svi su se hvalili ostvarenim programima svojih stranaka, delima svojih vođa, podvizima svojih heroja. Oni su, pored slavljenog vladara, svima znanim putevima izdejstvovali i izvojevali slavljene pobede. Tako bar proizlazi iz ove Ćorovićeve istorije. Tu se ostvareni nacionalni program novovekovne Srbije vezuje, na mnogim mestima emfatično ali i istinito, za programske akcije vodećih ličnosti, počev od Karađorđa, i vodećih stranaka u ulozi realizatora programiranih pregnuća, zasnovanih na potrebama države, osećanjima naroda, instinktima masa... Zaključimo ponavljanjem: za program Načertanija, koji je poznat samo uskom krugu elitnih pripadnika nacije, tu mesta nema. Ako se uvaži, a mora se uvažiti jer je činjenički istinito, što je ovde dosad rečeno za Načertanije u vezi sa Ćorovićevom knjigom Velika Srbija – Ujedinjenje, onda se mora konstatovati kako je neosnovano čuđenje nekih istoričara što Ćorović o Načertaniju „nije pisao” u „ovom delu” pa „nije ga čak ni pomenuo”.5 Ovo se čuđenje zasniva na fami i mistifikaciji čiji se začeci uvrežuju kao dokazane istine „otkrićima” onih kojima takva otkrovenja povećavaju rejtit publiciteta. Načertanijem nije, kako se tvrdi i u komentaru ove Ćorovićeve knjige: „Srbija izgradila svoj državni program”. Podrazumeva se, po kontekstu komentara, program kojim će srpska država usmeravati tokove svog

2 Isto, 14. 3 Isto, 43, 46. 4 Isto, 65. 5 Isto, 103.

74

razvitka, a do postizanja konačnog cilja prema odredbama tog programa. (Zato se i istrajava u raspravama o tom cilju, usled različitih mišljenja o njegovom dometu.) Uistinu, taj program koji je skiciran, pa i formulisan u Načertaniju, merilima identiteta ne može da bude uvršten u državne programe razvoja države. Ponovimo i ovde: Program Načertanija nije bio predložen i izglasan u za to nadležnom predstavničkom domu, Skupštini, Saboru, Veću... Njegov autor nije ga sastavio i redigovao po ovlašćenju nadležnih državnih institucija ili foruma, pa ni vladara samodršca. Ostao je u autorovom posedu sa mogućnošću da ga nastoji primeniti ako za to bude ovlašćen od za to nadležnih. Takva ovlašćenja nije tražio, a prema tome nije ni mogao dobiti... Čak kad je bio ministar inostranih dela pod režimom autokratskog kneza Mihaila Obrenovića, znao je da on treba da prilagodi svoje spoljnopolitičke poglede i poteze kneževim, a ne obratno. Bio je svestan i činjenice da nije u obavezi da odredbe Načertanija primenjuje u svojstvu obavezujućeg državnog programa u spoljnoj politici, kad taj program nije prošao kroz nadležne državne ili društvene institucije. Nerazmatran u državnim ustanovama nije mogao biti razvrstan ni među tajnim državnim aktima. Ćorović, bar dok je vodio računa samo o dejstvu akata i akcija države čiju istoriju rekonstruiše, nije mogao drukčije nego da Načertanije ne pominje kad o njegovom postojanju nema pomena u tim aktima i akcijama. Nedoumice izvesnih istraživača izazvane nepominjanjem Načertanija od strane Ćorovića u ovoj, prvoj njegovoj knjizi, a zatim neupuštanjem u detaljnije razmatranje Načertanija kojim bi on „davao samo opšti sud” o njemu u svojim kasnijim knjigama, gde se osvrnuo na taj dokument o razvoju srpske državne ideje – jesu rezultat nerazumevanja značaja činilaca istorije prema stvarnom a ne pripisanom učešću u toj istoriji. Za Ćorovića se zna kako je, uprkos njegovom kritikovanom srpskom i velikosrpskom jugoslovenstvu, u kontekstu nacionalističkog srpskog nacionalizma (a bio je mason!) ostao cenjen sa renomeom velikog istoričara i po opusu polihistorika. Kao takav, imajući u vidu samo aktere istorije, nije u kontekstu rečenog u ovoj knjizi pomenuo Načertanije. Tek kada je prevagnulo interesovanje za Načertanije podsticajima sve većeg broja istoričara i u javnosti, Ćorović je zaključio da i on treba nešto da kaže o tom dokumentu. Po sadržaju knjiga koje slede, a u kojima se osvrnuo i na taj dokument, moći će se zaključiti da je bio odmereniji od drugih istoričara koji se nadmeću u tumačenju sadržaja Načertanija. U istoriji Jugoslavije, štampanoj 1933. godine, deset godina posle prvog izdanja prve knjige, koja je bila mnogo manjeg obima, pod naslovom Velika Srbija, Ćorović se pridružuje istoričarima koji pišu o značajnom nacionalnom programu državnog razvoja Srbije, Načertaniju. Ali je indikativno za procenu manjeg značaja koji mu pridaje, da je u toj knjizi od preko 600 štampanih strana, Načertanije dobilo samo nešto više od dve strane štampanog teksta. Pored osvrta na njegov sadržaj, koji preokupira pažnju većine istoričara, a posredstvom njih i znatiželjnu javnost, on tu usredsređuje svoja kazivanja na zanemaren istorijat njegovog nastanka. Saopštava kasnije više proučene, ali i dalje nedovoljno proverene podatke o Načertaniju. Napisao je nedokazano, metodom uopštavanja, da je Zah Načertanije, kao „memoar dostavio i srpskoj vladi” umesto lično Iliji Garašaninu. Ali je dodao zapostavljenije nagađanje u pretpostavkama o učesnicima izrade Načertanija, da Garašanin „nije bio jedini korektor i revizor poljskog plana u programu spoljne politike Srbije, kojim se teži da Srbija „postane stožer za sve južne Slovene na Balkanu”. Ćorovićevim rečima: „Na izrađivanju ideje Načertanija sarađivao je i Avram Petronijević, koji je... u jednom svom pismu govorio o političkoj tvorevini Ilirsko-Bugarsko-Srbije. U Carigradu god. 1844. pred povratak u otadžbinu, Vučić i Petronijević potpisali su čak akt o sporazumnoj saradnji sa jednim poverenikom Čartoriskoga; tim aktom oni su primili na sebe zadatak da od Srbije načine maticu jedne sistematske politike za ujedinjenje svih Jugoslovena. Za taj akt znao je i bio mu čak neka vrsta pokrovitelja francuski poslanik u Carigradu. Sada razumemo i zašto je Načertanije rađeno baš na kraju god. 1844. posle povratka Vučića i Petronijevića u Srbiju. Nacrt Garašaninov bio je, dakle, delo zajedničke saradnje, stvorene pod uticajem političke aktivnosti kneza Čartoriskog i njegovih pristalica (posebno je znatan uticaj Zahov), koje je našlo mnogo razumevanja i mnogo novih sugestija među vođama ustavobranitelja.”6 Od interesa je u sklopu ove rasprave kako se sam Ćorović pri isticanju istorijske osnove Garašaninovog Načertanija poziva na istorijsko pravo zasnovano na srednjovekovnoj istoriji Srbije. Uz isticanje savremenih načela načertanijskog programa, ističe i prirodno pravo na ujedinjenje u granicama jedne države pripadnika jedne nacije, jugoslovenske, odnosno južnoslovenske, nacionalnosti. Istorijsko utemeljenje Načertanija bilo je svrsishodno dokazivati „pred legitimistički” opredeljenom Evropom, u argumentaciji „da nova srpska država nije prosto delo jedne revolucije”, već delo legitimnog prava naslednika na obnovu nasilno srušene države. U tom kontekstu nacionalna državotvornost nove Srbije osvedočena je i pravilima nacionalnosti savremenih nacionalnih država Evrope. Tako je Ćorović nastojao da nastanak i opstanak Načertanija obrazloži što pragmatičnije. U tome se u manjoj i većoj meri razumljivo i

6 Isto, 480.

75

razlikuje od istoričara koji su se mahom zadržali i dalje zadržavaju na dokazivanju „udela” načertanijskog nacionalnog, spoljnopolitičkog, programa u programiranju veće Srbije, pa i velike Jugoslavije. Pošto u globalu istoričari, a s pozivom na istoričare i političari, kad im zatreba, Načertanije povezuju isključivo sa autorstvom Ilije Garašanina, od značaja je kako je Ćorović, kao što smo naveli, proširio to autorstvo imenovanim i neimenovanim vodećim ličnostima iz redova ustavobranitelja, posebno Tome Vučića Perišića i Avrama Petronijevića. Obojica su bili učlanjeni (ili bar jedan od njih je bio učlanjen) u masonsku organizaciju za vreme boravka u emigraciji, u Carigradu, posredstvom masonskog poverenika Čartoriskog. Ta masonska pripadnost sama po sebi je dovoljna u argumentaciji kojom se pretpostavlja, pa i dokazuje, njihovo učešće u radu na projektu programiranja spoljne politike Srbije, prema predlozima predstavnika Poljske u emigraciji i ispravkama vodećih ličnosti ustavobraniteljskog režima u Srbiji. Tačnijim datiranjem Načertanija, posle povratka Vučića Perišića i Petronijevića iz emigracije, a ne pre njihovog povratka, kako su tvrdili izvesni istoričari, može se potvrditi da su oni bili upoznati, poput Garašanina, sa projektom koji će se pročuti u zemlji i u svetu mnogo godina kasnije kao Garašaninovo Načertanije. Da naši arhivi nisu više nego desetkovani tokom prethodnih ratova, ratnih okupacija i zbegova, zasigurno bi bili sačuvani i neki potomcima nepoznati spisi, dopisi, informacije drugih političkih ličnosti, pored Garašanina, u vezi sa programom Načertanija iz 1844. godine. Garašanin je tada bio samo ministar unutrašnjih dela, pa je zagonetno verovanje da je jedino on uvažen i zainteresovan za sastavljanje prvog nacionalnog državnog programa spoljne politike Srbije na osnovu predloga predstavnika i poverenika poljske emigracije sa knezom Čartoriskim na čelu. Za Garašanina se zna da je bio nenadmašan u akribiji svojih pisama, izveštaja, uputstava, direktiva... (samo deo njegove prepiske, koja je štampana, impresionira obimom i sadržinom kao delo političara državnika izuzetnog formata). Kad mu je uručen Zahov Plan, po sebi svojstvenoj akribiji on ga je na marginama ispravio toliko da je u prekomponovanom prepisu mogao poslužiti kao nacionalni državni program. Ali to ne znači da se tvrdnje, poput Ćorovićeve, o širem krugu vladajućih i vodećih ličnosti u Srbiji angažovanih na doradi poljskog programskog predloga za izradu srpskog nacionalnog programa prema srpskim potrebama i mogućnostima – mogu odbaciti kao neosnovane, pošto nisu dokumentovane. Ćorovićeva pretpostavka u postavkama o učešću nekoliko ličnosti, a ne samo Garašanina, u radu, pa i izradi programa koji je ostao sačuvan samo u verziji Garašaninovog Načertanija nije bez osnova, iako nije zasnovana na znanoj dokumentaciji. Njegovo pisanje o Načertaniju verodostojnije je od pisanja istoričara koji odbacuju njegove nedokumentovane tvrdnje u ovoj istoriji Jugoslavije. On nije prećutao da Načertanije nije zaživelo u životnoj borbi naroda čija se istorija obrađuje. U istoriji Jugoslavije koju je Ćorović napisao sa stanovišta srpskog, pa i velikosrpskog jugoslovenstva, i koja je već stoga s pravom kritikovana sa najrazličitijim argumentima, njegovo pisanje o Načertaniju jedva može biti predmet kritičkog razmatranja. Pored citiranog osvrta, samo je na dva ili tri mesta notirao iznenađujuće odsustvo Načertanija u zbivanjima koja po mnogim, dobronamernim i zlonamernim iskazima istoričara, a s pozivom na njih i političara, bivaju usmeravana Načertanijem.7 Iz sličnih pobuda, u poglavlju u kojem opisuje austrofilsku politiku Mihailovog naslednika, kneza, pa kralja Milana Obrenovića, Ćorović je napisao, s prizvukom žaljenja, što je usled nepovoljnih spoljnopolitičkih okolnosti „morala biti napuštena svaka akcija u tradiciji Načertanija”... Da je bio svestan nedoslednosti, s obzirom na to da o postojanju takve tradicije nema ni reči u prethodnim poglavljima, gde nije nalazio ni najmanjeg traga o učinku Načertanija na spoljnu politiku Srbije, može da se nazire time što je tu „tradiciju” pored Načertanija povezao i sa tradicijom spoljne politike kneza Mihaila. Koji kao autokrata nije dopuštao da se ta politika vodi mimo njega, prema programu koji nije on koncipirao, ili bar odobrio, u zavisnosti od okolnosti, po njegovoj proceni. Zato Ćorovićeva navedena rečenica u vezi sa Načertanijem sadrži gore nenavedenu dopunu u vezi sa Mihailom, tako da u celosti glasi: „Ali zato je morala biti napuštena svaka akcija u tradiciji Načertanija i kneza Mihaila”. [kurzivom istakao A. R.] Pominjanje Mihaila je neizbežno, da bi se označio novi kurs spoljne politike posle njegove vladavine. Bez veze sa Načertanijem Ćorović razmatra: nacionalne pokrete Srba, Bugara i drugih balkanskih naroda, prema podsticajima koje je inicirao knez Mihailo; nacionalna previranja srpskog življa u Vojvodini pod Mađarskom, prema akcijama pokreta na čijem se čelu nalazio Svetozar Miletić; nacionalne dekrete u Hrvatskoj sa jugoslovenskim obeležjima Josipa Štrosmajera... Za svakoga od vođa tih pokreta utvrđuje se kako su delovali po programima koji su oni formulisali, na način kojim su se osobeno isticali... U vezi sa Miletićem, u tom kontekstu naveo je Miletićev čuveni „tucindanski članak” programskog značaja u tada najčitanijem Srpskom Dnevniku. A u vezi sa Mihailom, kritički: „Mada se toliko spremao za borbu i ugovarao tolike saveze, knez Mihailo nije preduzeo ništa veće u spoljnoj politici.”8

7 Isto, 508, 517. 8 Isto, 534.

76

Nacionalna državotvorna politika je nit koja se ne prekida, a račva se kako to moćniji, spoljni faktori svojim uticajem iziskuju. Ćorovićevim rečima, „baš” za vreme Milanove austrofilske vladavine „počinje življi rad Srba u Staroj Srbiji i Maćedoniji”. Zna se: „Knez Mihailo je mislio [imajući u vidu podršku Francuske i Engleske] u prvom redu na Bosnu, dok knez Milan [imajući u vidu nesavladljive pretenzije Austrije na Bosnu-Hercegovinu] upire oči na jug.” Zanimljivo je kako Ćorović u vezi sa tom nacionalnom politikom kazuje da je „glavno” na tom poslu „postalo Društvo sv. Save, osnovano u leto god. 1886”.9 Da bi se ova tvrdnja, zasnovana na subjektivnoj proceni ignorisanjem ostalih, moćnijih sudionika u tim radnjama, razumela, treba imati u vidu više puta rečeno, da je Ćorović bio mason i da su osnivači Društva sv. Save bili masoni. Kada se Ćorovićeva analiza nacionalne spoljne politike Srbije tokom poslednjih decenija XIX veka i prvih decenija XX veka, zadržava na primarnim ciljevima ujedinjenja Srba Srbije, Turske i Austro-Ugarske, odnosi koji odlučujuće utiču na ostvarenje tih ciljeva neuporedivi su sa odnosima iz prethodnih decenija. Za Ćorovića je ta odlučujuća promena dovoljna da sebi više ni jednom rečju ne dozvoli šablonsko baratanje Načertanijem. Pominjanje uticaja bezuticajnog programa Načertanija, dakle, uzalud će se tražiti u tim poglavljima ove istorije Jugoslavije. U ovim decenijama programirana spoljna politika sprovodi se po programima vladajućih stranaka, normalno, u meri u kojoj to dozvoljavaju i drugi faktori odlučivanja. Vladajuća stranka najdužeg trajanja u tom razdoblju je Radikalna stranka, pod vođstvom neprikosnovenog lidera Nikole Pašića. Tu Garašaninov program Načertanije, da je i mogao nekim čudom da zaživi, ne bi imao šta da programira. Kako Ćorović kazuje: „Ta nova stranka sa radikalnim programom brzo je osvojila celu Srbiju i potisla potpuno naprednjake, a svela na petinu stare liberale.” Šablonski trendovi u istoriografiji, koji su preovladali u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, u vreme prethodne Jugoslavije nisu bili tako izraziti, pa Ćorović u ovoj istoriji nije nastojao da u ovom poslednjem razdoblju Srbije, pre stvaranja Jugoslavije, nacionalne programe impregnira programom Načertanija iz prvog razdoblja novovekovne srpske države. Načertanijem usmeravano udaljavanje Srbije od Rusije približavanjem Francuskoj i Engleskoj, uslovljeno ondašnjim unutrašnjepolitičkim i spoljnopolitičkim odnosima, postalo je u međuvremenu apsurdno. U Srbiji dominira proruski orijentisana Radikalna stranka. Spolja: Rusija u savezu sa Francuskom i Engleskom projicira novu deobu interesnih sfera, u kojoj Srbija treba da participira kao vodeća država na Balkanu. Čuvena Niška deklaracija, koja je izglasana na zasedanju Narodne skupštine u Nišu 7. decembra 1914. godine, nije se zasnivala, ni po Ćorovićevim kazivanjima, na programskim ciljevima Načertanija. Ćorović je ovde vodio računa o činjenici da većina poslanika koja je glasala za tu deklaraciju iako je znala za postojanje Načertanija nije ga uopšte uvažavala. Samo je bio ponesen idejom srpskog jugoslovenstva, kojom je zadojen vaspitanjem i obrazovanjem, te potrebom isticanja istorijske zasnovanosti te ideje! On je napisao da su tom deklaracijom „oživele... težnje Ilije Garašanina, kneza Aleksandra [Karađorđevića] i kneza Mihaila [Obrenovića]; stvaranje Jugoslavije počelo je da postaje delo”10... Nije pomenuo Garašaninovo Načertanije, poput sve brojnijih istoričara, nego samog Garašanina. Držao se istine, da je Garašanin, bez Načertanija, svojom ukupnom delatnošću ovaplotio tadašnja stremljenja srpske države... Pored vladara koji oličavaju ovo razdoblje državotvornosti Srbije samo se Garašanin među ondašnjim političkim ličnostima toliko isticao svojim akcijama i vizijama, da ga je Ćorović s pravom u navedenom kontekstu uvrstio među velikane koji su, u tom vremenu, i konzervativnim načinima upravljanja, državu usmeravali putevima trasirane veličine. Da će se taj uzvišeni cilj, kada bude dosegnut, na kraju (za nepredvidljivo vreme) ispostaviti kobnim i za srpsku državu i za srpski narod, u to Ćorović pri pisanju ove istorije Jugoslavije nije hteo i nije mogao verovati. Sudbina će ga omesti da se u to sam uveri. Poginuće u padu aviona kojim se spasavao od osvete novog starog osvajača, tokom Drugog svetskog rata. Ćorovićeva vera u veliku budućnost ujedinjenja svih Jugoslovena u jednu jedinstvenu Jugoslaviju bila je iskonska. Istom verom je uoči stvaranja Jugoslavije pokretana ne samo većina Srba, već i većina Hrvata, Slovenaca, pa i većina ostalih jugoslovenskih naroda, još nerazlučivanih imenima kojima su se sami identifikovali kao Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci. Iako je u godinama kada je pisao ovu istoriju, kao i druge istorije Srbije i Jugoslavije, već mogao da utvrdi promašaje koji će dovesti do raspada neostvarljivim teorijama, idejama i idealima stvorene zajedničke države Jugoslovena – on se nije dao pokolebati u veri kojom se dičio od najranije mladosti. Zato je i u ovoj istoriji, u Niškoj deklaraciji iz 1914. godine istakao kao argument, da: „Ratni cilj Srbije od toga časa nije bio da se u slučaju uspeha izvrši ujedinjenje samo srpskoga plemena [kurzivom istakao A. R.] nego integralno oslobođenje celoga našega naroda.” Podrazumeva se, naroda jugoslovenske nacije. Stvaranju Jugoslavije tokovima Prvog svetskog rata 1914–1918. Ćorović je posvetio posebnu pažnju

9 Isto, 570. 10 Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Beograd 1989, 83.

77

isticanjem mnogih pojedinosti. Pokazao je kako su dejstva Jugoslovenskog odbora, Krfske deklaracije (po ovde korišćenoj formulaciji Krfskog pakta), Narodnog veća u Hrvatskoj, te brojnih institucija, stranaka, foruma, ličnosti... u ulozi graditelja Jugoslavije, bila programirana. Samo za razliku od mnogih drugih istoričara, ni tu nije spomenuo kao faktor program Načertanija. Rukovodio se pri tom očigledno činjenicama po efikasnosti, a ne po umovanju. Ni neprijatelji Jugoslavije iz država oštećenih stvaranjem te države – Austrije, Nemačke, Mađarske, Italije, Vatikana, Bugarske, još nisu Načertanijem objašnjavali nastanak zajedničke države Jugoslovena pod vladavinom Srbije i Srba. Istoričari, na čija otkrića bi se oni mogli pozivati u ovoj argumentaciji, koristili su se tada vidljivijim argumentima delovanja autokratskog srpskog kralja Aleksandra ujedinitelja, velikosrpske stranke Nikole Pašića, pa i u takvim kombinacijama nezaobilaznih, iako nevidljivih, masona u sklopu judeomasonerije. U istoriji Srba (prvobitno, po autoru, srpskog naroda) koju je Ćorović završio i predao izdavaču za štampanje 1941. godine, Načertaniju se pridaje veći značaj nego u istoriji Jugoslavije, štampanoj 1933. A u poređenju sa istorijom Velike Srbije, koja je štampana 1924, začuđujuće veliki značaj, s obzirom na to da tamo nije ni pomenuto. Kako je već rečeno, ne slučajno, iz nehata, ili usled još nedovoljnog poznavanja nacionalnog programa Načertanija, već iz prostog razloga što je Ćoroviću tada bilo primarno da ga nigde nije nalazio kao faktor delovanja u opisanim zbivanjima. Tek pri prvom pominjanju u ovoj istoriji i Ćorović ističe da je Načertanije „jedan od naših najvažnijih nacionalnih programa u XIX veku”. Međutim, može se zapaziti i dalje njegovo distanciranje od srpskih apologeta, a time i od Srbima neprijateljskih korisnika te apologije, isticanjem nesrpske provenijencije Načertanija, udelom nesrpskog predlagača. Napisao je: „Knez Adam Čartoriski, nekadašnji ruski ministar inostranih dela za prvih godina Karađorđeva ustanka, imao je prilike da izbliže pozna stanje na Balkanskom poluostrvu i da oceni značaj koji bi Srbi mogli imati”, pa je „namenjivao Srbiji vodeću ulogu među Južnim Slovenima i verovao je da ona treba i može da okupi sve njih u jednu državu”. Njegov „čovek [František Zah] dao je ideju i čak izradio i prvi plan” za Načertanije. Taj plan je potom Garašanin „znatno izmenio”, pošto ga je „podesio za srpske prilike”.11 Garašaninove izmene i dopune Ćorović je ovde objašnjavao i opravdavao razlozima „realnijeg političara” i odgovornog zastupnika prvenstveno interesa Srbije, prema mogućnostima ostvarenja tih interesa, dok je Zah polazio sa stanovišta primarnih interesa poljske emigracije u borbi protiv hegemonizma Rusije i Austrije. Što je i „Severna Albanija” obuhvaćena tim interesima, priključena Srbiji, Ćorović je argumentovao razlogom da je „Severna Albanija obuhvatila u stvari Staru Srbiju.” U daljem tumačenju Garašaninovih izmena i dopuna Ćorović je isticao kako je „Zahovu podužu glavu o odnosu Srbije prema Hrvatskoj, Garašanin izostavio, nalazeći očevidno da ona ne može ući u prvi plan rada. Nije se mnogo zadržavao ni na Srbima iz Srema, Bačke i Banata... Činio je to stoga što je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom ne može u isto vreme delovati i među podanicima Turske i među podanicima Austrije. Sem toga nije moglo biti mudro izazvati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u Turskoj.” Da se i Ćorović prilagodio zahtevima vremena, u istoriografiji sve učestalijim isticanjem značaja Načertanija, vidljivo je u navedenom kontekstu po tome što je izmene u Zahovom Planu propratio rečima dela, da je „Garašanin odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno u Bosni...” Pa je još dodao indirektno, ali sa mogućnošću direktnog povezivanja sa Načertanijem: „Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i u severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. godine pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov vođa Ljudevit Gaj, imao je tesnog dodira sa vladom.”12 Sve je to, međutim, rađeno podsticajima koji nisu imali veze sa Načertanijem, čiji su začeci datirani pre izrade Načertanija i u sklopu stremljenja svih ranijih i kasnijih vodećih ličnosti Srbije i srpstva. U Hrvatskoj, pak, u kontaktu sa onim hrvatskim političkim ličnostima koje su u borbi protiv mađarskog i austrijskog hegemonizma nastojale da u savezu sa Srbijom izdejstvuju, odnosno izvojuju, oslobođenje od svojih hegemona. U dvema ranijim Ćorovićevim istorijama tako je to i opisano. U prvoj, kao što smo već istakli, nema ni pomena o postojanju Načertanija. Druga Ćorovićeva istorija sadrži podatke samo o njegovom sadržaju. Događaji su i prema ovoj istoriji izvan domašaja tog programa. Garašanin je i prema Ćorovićevim procenama spadao u najrealnije političare svoga vremena. Ali ni Ćorović neće više da se suprotstavlja načinu pisanja većine istoričara o Načertaniju, kada takvo pisanje dominira, jer odgovara i zvaničnoj politici jugoslovenske države. Ugrožena od nasrtaja nezadovoljnih hrvatskih političara i ta politika nalazi za potrebno da se poziva na istorijsku utemeljenost Jugoslavije odredbama nacionalnog programa srpstva i jugoslovenstva u Načertaniju. Pod dejstvom novih okolnosti, uprkos neizmenjenim činjenicama u vezi sa spoljnom politikom Srbije, koja se za vreme vladavine kneza Mihaila sprovodila prema direktivama autokratskog vladara, kojima se prilagođavao

11 Isto, 84–85. 12 Isto, 109.

78

i Ilija Garašanin kao ministar inostranih dela (1861–1867), u ovoj istoriji Ćorović u jednom zaključku uopšteno konstatuje suprotno. Kazuje kako je Garašanin na tom ministarskom položaju „nastavio svoju poznatu liniju iz Načertanija koju je Mihailo potpuno prihvatio i [samo] podesio prema novim prilikama”.13 Jedino usled pritiska neumoljivih, neizmenljivih činjenica, već u nastavku ovih izlaganja, Ćoroviću ne preostaje drugo nego da demantuje samog sebe, demantijem ove uopštene konstatacije, povodom odluke kneza Mihaila da smeni Garašanina sa položaja ministra inostranih dela 2. novembra 1867. godine. U vezi sa ovom smenom napisao je: „knez je otpustio Iliju Garašanina koji je bio nosilac njegove spoljašnje politike.”14 U komentaru spoljne politike novih glavara Srbije, posle ubistva kneza Mihaila, pod upravom prvog namesnika Namesništva Milivoja Blaznavca, Ćorović utvrđuje da je „Blaznavac prihvatio poslednju političku liniju kneza Mihaila”... uspostavljanjem što boljih odnosa sa Mađarskom, posredstvom novog diplomatskog predstavnika Austro-Ugarske u svojstvu generalnog konzula, Benjamina Kalaja. Dok je drugi namesnik, Jovan Ristić „prihvatio opšti nacionalistički program i držao se Rusije”.15 Za pominjanje Garašaninovog Načertanija više nema povoda u spoljnoj politici na poprištu međudržavnih i međunacionalnih odnosa, prema planovima i improvizacijama novih vladara i vladajućih ličnosti. U vezi sa bosansko-hercegovačkim ustankom sedamdesetih godina XIX veka, Ćorović je istakao: „Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine, Srbija i Crna Gora. Javno mišljenje, pod uticajem naše romantičarske književnosti i panslavističkih krugova Rusije, tražilo je rat, u tvrdom uverenju da Turska i neće moći odoleti srpskom naletu.” Oni koji su odlučivali da li da se ustanici podrže ratom Srbije i Crne Gore, doneli su, međutim, odluku za nemešanje u ustanak koji je s obzirom na stavove odlučujućih Velikih sila već unapred bio osuđen na neuspeh. Kako se moglo predvideti, Austro-Ugarska će uskoro na sastanku ruskog imperatora Aleksandra II i austrougarskog monarha Franca Jozefa, 26. juna 1876. u Rajhštatu, privoleti Rusiju, pristankom na rekompenzacije u drugim ruskim interesnim sferama, da se složi sa aspiracijama Habsburške Monarhije na Bosnu i Hercegovinu.16 Vladajući liberali sa Jovanom Ristićem na čelu, posle San-Stefanskog mirovnog ugovora, kojim je Rusija dodelila oslobođene krajeve Pirot, Vranje... čak do Niša Bugarskoj, okrenuli su se za pomoć dotadašnjem neprijatelju Srbije, Austro-Ugarskoj, te su od rusofila postali, iako privremeno, austrofili; bar po oštrini napada njihovih protivnika liberala. Ćorović je zaključio: Novi status srpske države, posle Berlinskog kongresa, iako sa vekovima očekivanom tekovinom nezavisnosti, usled dodeljivanja Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj „rušio je osnovno načelo srpske državne politike”. Bilo bi apsurdno očekivati od Ćorovića da to „načelo...državne politike” poistovećuje sa načelnim odredbama Načertanija, jer se tim načelom državna politika rukovodila počev od nastajanja državotvornosti novovekovne srpske države. A još apsurdnije, pripisati kralju Milanu Obrenoviću, kako vezujući spoljnu politiku Srbije sa spoljnom politikom Austro-Ugarske, nipodaštava bazična načela državne politike. Jer, on i ako je za Načertanije čuo, znao je da je ono u stvarnosti bilo nedelotvorno, tako da u stvarnosti življenja i borenja kao da zapravo nije ni postojalo. Iz tih razloga, nema ga ni u Ćorovićevim kazivanjima o ovom zaokretu u spoljnoj politici za vreme vladavine Milana Obrenovića. Nastavljajući svoja kazivanja, Ćorović je u ovoj istoriji prikazao kako je smenjivanjem vladavine liberala vladavinom naprednjaka nastao novi zaokret na terenima srpske državne politike. Liberali su se vratili na antiaustrijske položaje u spoljnoj politici, ali su ih pretekli radikali ne samo svojim akcijama, nego i svojim programom. Spomenuti u tom nadmetanju program Načertanija u značenju ovde demistifikovane mitske upotrebe – bilo bi nerazumno. Stoga ga Ćorović u tom kontekstu i dalje ne spominje. Iako se priključio, pod dejstvom okoline, onima od kojih se ranije razlikovao u ocenjivanju značaja tog programa, učinio je to sa merom koja pokazuje da je u svojoj valorizaciji Načertanija ostao odmereniji. Mitskim predodžbama u formulaciji apodiktičnih tvrdnji manje je nego mnogi drugi istoričari isticao značaj Načertanija i u ovoj istoriji Srbije, odnosno Srba. Pojavu Radikalne stranke početkom osamdesetih godina XIX veka na poprištima spoljne politike, Ćorović je označio njenim spoljnopolitičkim programom. Po tom programu radikali su, naglašava Ćorović: „tražili” savez „sa Crnom Gorom i Bugarskom”, pomaganje oslobađanja „neoslobođenih delova” srpstva, „buđenje svesti o narodnom [nacionalnom] jedinstvu”.17 Ne samo Načertanije, kojeg Ćorović više ne pominje, već i pomenuti zahtevi u programu Radikalne stranke, kao najjače i najborbenije stranačke organizacije, za vladara i vladu i shodno tome i za samu državu, tada nisu bili ni od kakvog značaja. Umesto traženog srpsko-bugarskog saveza poveo se, 1885. godine, srpsko-bugarski

13 Isto, 122. 14 Isto, 124. 15 Isto, 136, 141. 16 Isto, 147. 17 Isto, 177.

79

rat. Srpsko-bugarski savez, pretpostavljen srpsko-hrvatskom savezu trajno je onemogućen pretenzijama Srbije i Bugarske na Makedoniju. Makedonska nacionalnost nije priznavana, pa prema tome ni pravo na postojanje makedonske države nije priznavano ni na srpskoj ni na bugarskoj strani. Ćorović je Ilindenski ustanak, 1903. godine, u ovoj istoriji notirao kao bugarski, kao proizvod „terorističkih akata” bugarskih komita.18 U po mnogim ocenama najznačajnijoj Ćorovićevoj knjizi Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XIX veku nema pomena o Načertaniju. Razumljivo, s obzirom na više puta ponovljene argumente u ovoj našoj raspravi. Neočekivano, ako se i dalje rasuđuje po mitologiji koja se u istoriografiji i politici uvrežila prema uvažavanim kazivanjima. Jednih, da je po program Načertanija 1918. godine stvorena Jugoslavija. Drugih, što nije po tom projektu stvorena Velika Srbija. Iako u vreme pisanja te knjige zagovornici zajedničke države Jugoslovena, kakav je bio Ćorović, nisu mogli predvideti njeno rasulo, bar post factum može se razabrati i po ovoj knjizi, da će različiti podsticaji i motivi utemeljivača jugoslovenske državne tvorevine, vremenom, kad tad, imati za posledicu njeno rušenje. Do stvaranja Jugoslavije, istovetna nacionalna težnja većine Jugoslovena, razdvojenih granicama svojih i tuđih država, bila je stvaranje zajedničke jugoslovenske države – kazuje Ćorović i u ovoj istoriji, rekonstruisanoj prema zbivanjima na planu realizacije međudržavnih odnosa Srbije i Austro-Ugarske. Ono što je Ćoroviću bilo nemoguće da predskaže u ovim svojim kazivanjima, odnosi se na dijametralno suprotne nacionalne težnje istih Jugoslovena u zajedničkoj državi, da se posle sve većih međusobnih gloženja i sukoba, napokon razgraniče granicama odvojenih sopstvenih država. Stavovi i akcije Austro-Ugarske u odnosima sa Srbijom, u vezi sa težnjama ujedinjenja Srba u jednoj državi, zavisilo je od stavova i akcija druge najviše zainteresovane velesile, Rusije, kao i od odgovora na pitanje da li se radi samo o Srbima pod Turskom ili i o Srbima pod Turskom i Austro-Ugarskom. Kada je Sanstefanskim ugovorom, u režiji Rusije, Srbija oštećena u korist Bugarske, Habsburška monarhija je omogućila svojom podrškom Srbiji, da na Berlinskom kongresu, 1878, izdejstvuje „proširenje veće od onog predviđenog Sanstefanskim ugovorom” – istakao je Ćorović. Austro-Ugarska se najviše angažovala i za međunarodno priznanje „proglasa kraljevine” 1882. godine, a posle poraza na Slivnici 1885. za povlačenje Bugarske na stare granice. Ona je prećutno u izveštajima podržavala i nacionalne državne akcije Srbije u Staroj Srbiji i Makedoniji. Za uzvrat privolela je i prisilila Srbiju da prepusti Bosnu i Hercegovinu Austriji i da Srbe u Vojvodini i Hrvatskoj zadrži na liniji politike status quo-a u Austro-Ugarskoj, pod Mađarskom. Sve to ovde potvrđuju i Ćorovićevi nalazi. Nacionalni „nacionalistički pokreti XIX veka oživeli su kod svih, pa i najmanjih naroda, težnju za afirmacijom”19 u svojoj državi, čije se granice utvrđuju realizacijom tih težnji. Pošto je sa tom uvodnom konstatacijom Ćorović obrazložio i u ovoj knjizi opisane nacionalne težnje Srbije i Srba, iluzorno je očekivati da će Načertanijem iz 1844. godine objašnjavati ostvarivanje tih težnji, u sudaru sa imperijalnim težnjama Austro-Ugarske početkom XX veka. Kako je nemoguće jednom protivrečnom politikom ostvariti proglašavane ciljeve pokazao je Ćorović komentarom o agresivnoj politici Austro-Ugarske tokom snishodljive spoljne politike kralja Aleksandra Obrenovića u odnosima sa Austro-Ugarskom. Po tom komentaru: „Negativno stanovište bečke diplomatije prema kralju Aleksandru Obrenoviću bilo” je i tada „prilično razumljivo zbog njegove nestalne državne politike; jedna Velika Sila teško može dozvoliti da se mali balkanski vladari igraju njenim prijateljstvom kao kakvi durljivi ljubavnici”.20 Kada se nestankom vladavine antiradikalskih vladara Milana i Aleksandra Obrenovića, ustalila vlast proruski orijentisane Radikalne stranke, pod novim vladarom Petrom Karađorđevićem, politika Austro-Ugarske je gotovo in continuo bila neprijateljska u odnosu na Srbiju. Kako su radikali na vlasti, sami ili u savezu sa predstavnicima drugih stranaka, dejstvovali po svom stranačkom programu, prema Pašićevim uputstvima, na terenu spoljne politike, Ćorović je u ovoj knjizi detaljno razmatrao sa manje ili više verodostojnosti. Pri tom isticao je odlučujuću ulogu Velikih Sila, najčešće u zavisnosti od odnosa Rusije i Austro-Ugarske. Tako saopštava da je: „Prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Jozefa i njihovih ministara za spoljašnje poslove, u Mircštegu, 2. oktobra 1903, izrađen... plan za reforme [u Turskoj], koji je saopšten Porti 22. oktobra i sa kojim su se naknadno složile i ostale Velike Sile. Saradnja balkanskih država za taj plan nije tražena [kurzivom istakao A. R.] iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan značaj za njih same.”21 Značajno je, s obzirom na zbivanja krajem XX veka, kako Ćorović ističe „istorijsku činjenicu da je na početku XX veka Srbija bila država koja je na Balkanskom poluostrvu najmanje remetila stvoreno stanje i [najmanje]

18 Vladimir Ćorović, Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd 1936, 4. 19 Isto, 28. 20 Isto, 30. 21 Isto, 48.

80

ugrožavala njegov mir”. Poštovala je tadašnje odredbe Velikih Sila o politici status quo-a u najvećoj meri. Njeni odgovorni vlastodršci upravljali su Srbijom svesni činjenice da odlučujuće velike države traže da Srbija nema „ničeg agresivnog” u odnosima s drugim državama.22 Mudrom politikom laviranja, kada se nije smelo delovati ni izazovno ni pokorno, u politici otpora i novih neočekivanih pregnuća, tokom carinskog rata sa Austro-Ugarskom – nasuprot svim prognozama, Srbija je ekonomski ojačala. I prema Ćoroviću, samo zahvaljujući dalekosežnim akcijama dalekovidih političara i ekonomista. Do ovog carinskog rata, podseća Ćorović: „Austro-Ugarska je bila ne samo glavni potrošač nego i glavni posrednik za srpski izvoz.” Od 1894. do 1905. Austro-Ugarska je uvezla iz Srbije kao potrošač hrane za 305.971.000 dinara, a kao posrednik za 323.864.000 dinara. „Zatvaranje austro-ugarske granice značilo je stoga... udarac” koji će Srbiju prisiliti da prihvati sve uslove koje je moćni sused postavljao. Tako su rezonovali Austrijanci, ali i mnogi Srbiji prijateljski naklonjeni posmatrači. Međutim, Srbija je uspela smišljenom politikom pridobijanja saveznika iz kruga država zainteresovanih za stvar Srbije i dobrom organizacijom rentabilnih spoljno-trgovinskih poslova „da nađe nova tržišta”. Tako je: „Već 1907. godine izvoz iz Srbije bio za 9.873.548 veći od vrednosti novca iz 1902. godine”, kada je izvozna trgovina sa Austro-Ugarskom smatrana vrhunskom.23 Od posebnog je interesa za ovu našu raspravu, kako Ćorović u ovoj svojoj knjizi ocenjuje sa srpskog nacionalnog stanovišta događaje vezane za aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske. Ovaj poduhvat je Austro-Ugarska, poput drugih poduhvata koji su tangirali Srbiju, obrazlagala i potrebom eliminisanja opasnosti od velikosrpskih akcija. Težnjom za ujedinjenjem ugrožavani su odista temelji Habsburške Monarhije na teritoriji nastanjenoj Srbima i drugim Jugoslovenima. U vezi sa gornjim argumentom, Ćorović kazuje „da austrijska bojazan od srpskog i jugoslovenskog nacionalizma nije [bila] bez ikakva osnova. Obnovljena srpska država, razvijajući se tokom XIX veka” ispoljavala „je doista... težnju” da shodno „opštim nacionalističkim težnjama... koje su trijumfovale u Nemačkoj i Italiji, izvede delo narodnog ujedinjenja”. Od značaja je, jer se prenebregava od onih koji neće za to da znaju, kako su istovremeno „te iste težnje” ispoljavali, ili prikrivali, u zavisnosti od odlučujućih faktora, takođe „Grci, Bugari, Rumuni”, pa i Albanci, čije je istovetne težnje Austro-Ugarska podržavala. „Nisu, dakle”, zaključuje Ćorović „Srbi sa svojim težnjama predstavljali nešto čega nije inače bilo i kod drugih država i naroda, niti su oni jedini u Evropi imali nacionalne ideale koji bi izazvali reakciju”. Citirano Ćorovićevo rezonovanje, potvrđuje se citiranjem teza veoma uvažavanog nemačkog istoričara Eriha Brandenburga, koji je u knjizi o uzrocima Prvog svetskog rata (Lajpcig, 1925) napisao: „Neslaganje između državnih i narodnih [nacionalnih] granica, u vezi sa idejom da svaki narod [svaka nacija] ima pravo na svoju vlastitu državu, predstavljalo je jedan od najjačih momenata nemira u evropskom državnom životu.” Pri tom, svaka nacija je argumentima svojih nacionalnih političara i idejnih predvodnika, da je po rasnom pripadništvu, duhovnom pregalaštvu, obrazovnom stupnju, istorijski superiornija od suseda, zadojena idejama nadmoći u meri i na način koji zavise od položaja u državi, kao većinski vladajući ili manjinski potčinjeni narod. „U upravnim krugovima Austro-Ugarske Monarhije” preovladala je „teorija o vodećim rasama i narodima, za koje su oglašeni Nemci u jednoj, a Mađari u drugoj polovini Dualističke Monarhije”.24 Iako je u ovoj knjizi u poglavlju o aneksiji Bosne i Hercegovine, u vezi sa dejstvima velikosrpske propagande, isticane pod naslovom poglavlja, prema austrougarskim navodima – Ćorović posvetio posebnu pažnju nacionalnim stremljenjima novovekovne srpske države, i prema podudarnim odrednicama Načertanija, Načertanije on ovde ne navodi. Time dobijamo još jednu potvrdu Ćorovićeve doslednosti u vezi sa Načertanijem, koju je demantovao u drugim knjigama svega nekoliko puta. Jer zašto da i ovde pominje Načertanije, kad u njemu sadržane odrednice nacionalnog državnog programa Srba, u vezi ili bez veze sa ostalim Jugoslovenima, odnosno Južnoslovenima nalazi u mnogim ranijim i kasnijim, u javnosti poznatijim i efikasnijim odrednicama programiranih državnih i državotvornih akcija. Velikosrpske nacionalne državne težnje došle su do izražaja, u kontekstu ovog poglavlja, u vezi sa reagovanjima Austrije, odnosno Austro-Ugarske, prema Ćoroviću najpre u projektu koji je karlovački mitropolit Stefan Stratimirović izradio i caru Rusije uputio 1803. godine radi dobijanja podrške za „stvaranje jednog slavjanoserbskog carstva”. Za spoljnu politiku kneza Mihaila, Ćorović kazuje da ju je knez sprovodio u duhu novovekovnih srpskih i južnoslovenskih jugoslovenskih nacionalnih težnji Srbije i srpstva. Za Ćorovića i pri ovoj konstataciji udeo Načertanija u kneževim nastojanjima da ostvari ove nacionalne težnje mora da je bio irelevantan, pošto ga je ignorisao čak i u ovoj istoriji, vezanoj za spoljnu politiku na najznačajnijoj, austrijskoj i mađarskoj deonici Austrije, od 1867. Austro-Ugarske. Ignorisao, ne iz

22 Isto, 96. 23 Isto, 145, 146. 24 Isto, 167.

81

potcenjivačkog razloga, već zato što i pri pisanju ove istorije nije nailazio na podatak kojim bi se mogao naslućivati, ili bar nekim indicijama pretpostaviti udeo Načertanija u toj politici. U komentaru austrougarskih navoda, da je Habsburška monarhija, primorana velikosrpskom politikom Srbije počev od ere vladavine Petra Karađorđevića i radikala, promenila svoju blagonaklonu politiku prema Srbiji, Ćorović je naglasio da je obostrano ta politika, od početka XIX veka, sa neizbežnim varijacijama, bila istovetna. Jer: „Srbija i Srbi razvijali su svoju nacionalnu ideologiju već čitav jedan vek, javno, u štampi i u diskusiji, i Austrija je preduzimala sa svoje strane stotine raznih mera... da tu ideologiju kompromituje ili uguši ili da protiv nje deluje kombinacijama s Velikom Bugarskom, s Velikom Albanijom, ili sa Jugoslavijom u austrijskom okviru, u koji bi ušli”... Srbija, Hrvatska, Slovenija.25 Kako su izlišna sama traganja za dejstvom Načertanija na planu spoljne politike u zavisnosti od poznatih odlučujuće uticajnih faktora, uočava se u ovoj Ćorovićevoj knjizi na mnogim mestima. Tako u vezi sa Bosnom i Hercegovinom kazuje: „Da je Srbija imala aspiracije na Bosnu i Hercegovinu to nije sporio niko [za to se, znači, nije trebalo pozivati na Načertanije]; ona je to javno priznavala. U tom pogledu [ni] aneksija [od strane Austro-Ugarske] nije ništa izmenila; aspiracije su ostale i posle nje. Talijani su, na osnovu nacionalnog prava imali aspiracije na Južni Tirol i na Trst, iako su to bili sastavni delovi austrijske države stotinama godina, pa to ipak nije smetalo austrijskim državnicima da s njima čak sklapaju savez. Aspiracije same po sebi, dakle, mada nisu prijatne onima na čiji se račun žele da ostvare, ne bi bile još dovoljan razlog za krvno neprijateljstvo.”26 U delu ove istorije „od aneksione krize do svršetka balkanskih ratova (1909–1913)” izlažu se podrobno potezi vladara, ministara, ambasadora, poslanika relevantnih Velikih sila, u prvom redu najzainteresovanijih Austro-Ugarske i Rusije, pa onda Italije, Francuske, Engleske, te samih balkanskih država, Bugarske, Rumunije, Grčke, Albanije, Srbije. Svih logično, u vezi sa težnjama i akcijama Srbije na liniji sukobljavanja sa imperijalnim interesima Austro-Ugarske na Balkanu. Pozicije Srbije u svim podrobno opisanim poduhvatima izlažu se i objašnjavaju prema stavovima, uputstvima, intervencijama... dva najuticajnija predstavnika države na položajima predsednika vlade i ministra inostranih poslova, Nikole Pašića i Milovana Milovanovića. Treći deo ove istorije obuhvata period „od svršetka balkanskih ratova do Sarajevskog atentata (1913–1914)”. Životno pitanje za prosperitetni razvoj Srbije, izlazak na more, rešavano u dva balkanska rata i posle tih ratova na pregovaračkim stolovima i dogovoračkim diplomatskim prepiskama, rešeno je na štetu životnih interesa Srbije. Preovladao je interes Austro-Ugarske i Srbija je ostala bez mora. Oružjem osvojena primorska područja morala su biti napuštena odlukama odlučujućih Velikih Sila. Za postavljanje tog pitanja na ratnim i diplomatskim poprištima nije trebalo konsultovati Načertanije. To pitanje postavili su vrhunski političari u ime naroda, države, stranaka, kao i novih institucija, imajući u vidu primarne državne potrebe Srba. Iako je neko nešto znao, niko od njih nije znao o postojanju Načertanija u značenju koje će mu kasnije istoričari, a ako zatreba i političari, pridodati. Nijedan od predstavnika Velikih Sila, uključujući Austro-Ugarsku, koji su osujetili ostvarenje velikosrpskih težnji za izlazak na more, za dobijanje bar jednog od osvojenih morskih pristaništa, nije nijednom rečju spomenuo postojanje nekog velikosrpskog projekta, zvanog Načertanije, na kojem bi se zasnivale ove velikosrpske pretenzije. A na čuvenom Balplacu, u arhivu austrougarskog Ministarstva inostranih poslova nalazio se integralni tekst Načertanija, kojeg su se svojevremeno domogli agenti ili službenici Konzulata, odnosno Poslanstva Ministarstva inostranih poslova Habsburške monarhije. Da je neko od ovde bez imena navedenih učesnika u raspravama oko ovog krucijalnog pitanja, kao i drugih nenavedenih, samo jednu reč prozborio o Načertaniju, Ćorović bi to saznao tokom svojih minucioznih istraživanja i naveo u ovoj istoriji. Ali, znali ili ne znali za postojanje Načertaniju vladajuće ličnosti kao i sami diplomatski i vojni predstavnici odlučujućih Velikih Sila, posebno oni najzainteresovanije Velike Sile, Austro-Ugarske, rukovodili su se znanjima koja su se zasnivala na projektima Srbije u periodu rešavanja spornih problema od početka XX veka, a ne na projektu iz prve polovine devetnaestog veka. Time se pri pisanju ove knjige rukovodio i Ćorović, za razliku od knjiga u kojima se šablonski, povodeći se primerima drugih istoričara, pozabavio i pitanjem uticaja, ili ne – uticaja, Načertanija na opisana zbivanja.

Doslednost koju je ispoljio u svakoj knjizi, svakoj raspravi podjednako, Ćorović je posvedočio i ovom

knjigom u obrazloženju primarnih težnji i akcija novovekovne Srbije, potrebom ujedinjenja tuđinskim

državama razdvojenih Srba, uz ujedinjenje svih Južnih Slovena, odnosno Jugoslovena, pod krovom jedne

države. Pri tome polazio je od nalaza da je u borenju i ratovanju za ovaj cilj srpski narod „vaspitan u epskoj

tradiciji” nacionalizma.27 Ali se taj nacionalizam u periodu kojim se bavi ova Ćorovićeva knjiga prepoznaje

25 Isto, 307. 26 Isto, 534. 27 Dokumenti iz diplomatske prepiske kraljevine Srbije, od 1. januara 1902. do 1. jula, Beograd 1933, 275.

82

po programima i akcijama iz tog perioda, a ne iz vremena Načertanija.

Ćorović poštuje tu činjenicu, i za razliku od nekih kasnijih istoričara koji utvrđuju kako je stvaranjem

Jugoslavije (u pozitivnoj i negativnoj konotaciji) ostvaren program Načertanija, na tako nešto i ne pomišlja.

On navodi, poput celog sveta, tada, programe i akcije stranaka i organizacija koje su bile aktivne u

događajima koji će se završiti stvaranjem jugoslovenske države. Registruje stranke srpskih, velikosrpskih i

jugoslovenskih opredeljenja. Akcentuje posebnim poglavljem revolucionarne organizacije: jugoslovenski

orijentisanu omladinu, srpsku i velikosrpsku „Narodnu odbranu”, „Ujedinjenje ili smrt”... Sve te organizacije

delovale su u skladu sa odredbama programa svojih organizacija, a ne sa odrednicama projekta Načertanija.

Ćorovićeva knjiga dokumenata Iz diplomatske prepiske kraljevine Srbije, od 1. januara 1902. do 1. juna 1903,

štampana 1933. godine, takođe potvrđuje da se Načertanije koristilo kao mit. Ni u jednom od ovde objavljenih

dokumenata (431 dokument) ne pominje se Načertanije. Ne pominje, jer za aktere spoljnopolitičkih zbivanja

ne postoji, ne utiče na sadržaj ovde objavljenih izveštaja i uputstava čelnika i predstavnika Srbije.

Ovu zbirku spoljnopolitičkih akata diplomatije Srbije Ćorović je započeo 1902. godine. Kao studiju o

odnosima Srbije i Austro-Ugarske, da bi pokazao kako je netačno opravdavanje austrougarske politike protiv

srpske države politikom velikosrpstva, koja po austrougarskim navodima počinje 1903. godine, vladavinom

Petra Karađorđevića i proruski orijentisane Radikalne stranke. Ćorovićevim rečima: „Objavljivanjem ovih

dokumenata utvrđuje se... kako srpska nacionalna politika nije 1903. godine ušla odjednom u sasvim novu

fazu, kao što se kazuje u mnogim izlaganjima koja prikazuju srpsko-austrijske odnose u XX veku, želeći da ih

ograniče na vremenski strogo utvrđene datume, nego da je ona i pre toga imala svoje jasne ciljeve i da su se

oni i osećali i videli u izvesnim akcijama srpske diplomatije”, u doba Karađorđa i Miloša Obrenovića.

Da bi se ilustrovalo kako Velike Sile reaguju svojim mešanjem ili nemešanjem u sporove iskrsle u večitim

balkanskim sukobima, vredi navesti odlomak izveštaja poslanika Srbije u Carigradu Save Grujića,

predsedniku vlade i ministru inostranih dela Mihailu Vujiću, 17. avgusta 1902, u vezi sa žalbom na

nesprovođenje reformskih akcija u Turskoj. Tim povodom Grujić izveštava: „Što se pozivanja na 23. čl.

Berlinskog ugovora tiče, ja sam Vam, Gospodine Ministre Predsedniče, već izjavio svoje mišljenje da prema

[ovovremeno] opštoj konstelaciji evropske politike... Sile se neće nikako saglasiti da od Porte kakve radikalne

reforme zatraže... Potpisnice Berlinskog ugovora ćutećki zadovoljavaju se održanjem status quo, na kojem su

se naročito dve susedne Velike Sile angažovale. Ovo potvrđuje i ovaj fakt: Kad sam juče na selamluku [prijem u sali za prijeme] u razgovoru sa francuskim poslanikom upitao ga da li se on interesuje pitanjem o reformama koje su njegove kolege austrijski i ruski pokrenuli, on mi kratko odgovori da se po toj stvari nije interesovao. A kad mu rekoh da bi radi opšteg mira trebalo da [ta stvar] interesuje sve Velike Sile, a ne samo Austriju i Rusiju, on odgovori da o tome nema nikakva novoga.”28 Ova je knjiga većim delom ispunjena dokumentima o nemirima i ubistvima u Staroj Srbiji i Makedoniji pod Turskom, u situaciji koja se ne menja politikom status quo-a Austro-Ugarske i Rusije, sa kojom su se saglasile i ostale Velike Sile. Kralj Aleksandar Obrenović tu se ističe i stavom „da srpska nacionalna politika zahteva u ovom trenutku održavanje mira na Balkanu, ali da to čuvanje mira ne može ići na korist drugima a na štetu Srbima”.29 Izjava je na liniji Načertanija, s obzirom na to da su njegovi inicijatori i sastavljači (ukoliko se uvaži udeo Zahovog Plana) imali u vidu imperijalnu politiku Rusije i Austrije, kojoj se Srbija mora suprotstaviti, da bi ostvarila Načertanijem projektovanu nezavisnu državu svih Srba, pa i svih Južnih Slovena. Kad bi se, međutim, kralju Aleksandru Obrenoviću predočilo kako navedenim i sličnim protestnim izjavama potvrđuje validnost Načertanija, kojeg se i on na taj način pridržava, kralj bi se začudio. Jer, on sprovodi svoju politiku prema svojim koncepcijama, po svojim nalazima potrebama države. To se dokazuje i izveštajem tadašnjeg srpskog poslanika u Londonu Čedomilja Mijatovića, kako nije uspeo da pridobije predstavnika britanske vlade za primedbe vlade Srbije na odredbe reformnih akcija u Turskoj, jer se „programom srpskim” (podrazumeva se kraljevim, ili kraljevskim srpskim programom) u datim „prilikama rusko-austrijski program ne može ni da izmenjuje ni da dopunjuje”.30 Karakterističan je, u vezi sa rusko-austrijskim programom turskih reformnih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji raspis ministra inostranih dela kraljevske srpske vlade Sime Lozanića, 16. februara 1903, „svim poslanicima na strani”. U tom se raspisu kazuje da Srbija ipak „može biti” zadovoljna sa reformnim akcijama u Turskoj prema austrijsko-ruskom programu „u toliko, u koliko se njima odlaže zaplet na Balkanskom poluostrvu za

28 Isto, 429. 29 Isto, 543. 30 Isto, 546.

83

neko vreme, i tako nam daju vremena za spremu”.31 Na oprez opominjao je tadašnji poslanik Srbije u Rusiji Stojan Novaković. U izveštaju iz Petrograda 20. marta 1903. on je napisao: „U istoriji [ovovremenih] balkanskih država vidi se jedan zakon koji, mada ga mnogi previđaju, od svoje snage ni malo ne gubi. Taj je zakon da se – ne može nikakva politička akcija pokrenuta bez učešća ili volje kakve Velike Sile. Pokret makar gde i makar s kakvom organizacijom bez potpore od kakve god Velike Sile ne može izvršiti ništa, a može biti samo štetan i opasan.” Treba izbegavati u spoljnoj politici „sve spoljne deklamacije, sav teatralni blesak... larmadžijskom politikom (kakva je danas na Balkanskom poluostrvu u modi)”, koja je „suviše providna” postiže se suprotno od očekivanog.32 U istom duhu opreznosti izveštavao je poslanik u Berlinu 22. marta 1903, Mihailo Milićević. On je „u vezi sa očiglednim zbliženjem... Engleske i Francuske” napisao da se ne sme napustiti „položaj spremnog i obazrivog čekanja, izbegavajući svaku preduhitrenu radnju, koja bi mogla makar samo par contrecoup ubrzati razvitak događaja, stati nas dobrog raspoloženja Velikih Sila”.33 U uvodnom delu Ćorovićeve knjige Borba za nezavisnost Balkana, preštampane 1937. godine, ističu se karakteristike izuzetnosti Balkanskog poluostrva, kojima se, prema nalazu dva najviše citirana balkanska naučnika, antropologa Jovana Cvijića i istoričara Konstantina Jirečeka, omogućuje objektivnije razumevanje kontroverznih zbivanja, opisanih i u ovoj knjizi. Tu se kazuje kako na Balkanu „ima oko sedam različitih naroda, više no i u jednoj oblasti Evrope.” A mi bismo morali dodati da se i taj broj vremenom povećavao.34 S obzirom na to da se ova naša knjiga dotiče istorije Balkana u sklopu istorije Srbije u vezi sa Načertanijem iz 1844. godine, mi se moramo posebno usredsrediti na događaje kojima se utvrđuje ili opovrgava značaj Načertanija u pripisanim razmerama. Zato ovde ističemo da se u ovoj Ćorovićevoj knjizi, usredsređenoj na istoriju Srbije u sklopu istorije Balkana, Načertanije samo jednom spominje. I to tokom događaja kojima suvereno upravlja knez Mihailo uz Garašaninovu asistenciju. Iako se u ovoj Ćorovićevoj knjizi svi događaji uglavnom ovlaš spominju, u nizu sumarnih pregleda, veća pažnja posvećuje se događajima iz epohe druge vladavine kneza Mihaila (1860–1868) i njegovog predstavnika u ulozi predsednika vlade, pored funkcije ministra inostranih dela, Ilije Garašanina. Ćorovićevim rečima: Knez Mihailo bio je u to vreme nosilac nacionalne srpske, jugoslovenske i balkanske politike. „Od 1842–1859. godine, on je proveo u Evropi proučavajući prilike i političke odnose. Dolazio je u dodir sa mnogim krupnim i vodećim ličnostima. Samom caru Napoleonu III izlagao je svoj program.” [Kurzivom istakao A. R.] „Njegovi ministri, svakako njegovim znanjem, namenjivali su Srbiji, pri eventualnoj podeli Turske lavovski deo. Ona je imala da obuhvati ne samo sve srpske zemlje, nego čak i Bugarsku.” Podrazumeva se, da je kao autokrata, sve učinio da ostvari „svoje nacionalne planove [kurzivom istakao A. R.] i izvede što tešnju saradnju sa ostalim balkanskim narodima” [Kurziv kod Ćorovića.] „Idući s planom i sistematski, knez Mihailo je bio razvio živu propagandu među Srbima van kneževine.”35 Tek u tom kontekstu spominje se uloga Ilije Garašanina, u svojstvu njegovog, Mihailovog, ministra, i kao autora Načertanija. Jer: „Težnja i kneza Mihaila i njegova [Garašaninova] bila je, da Srbija uzme na se onu ulogu koju je imao Piemont u Italiji.” Ali u formulaciji sporazuma sa predstavnicima bugarske emigracije opet se ističe samo presudna uloga Mihaila. Budući da je „u Bukureštu, 5. aprila 1867, prihvatila i skupština bugarskih predstavnika, da se On, kad dođe do pobede, proglasi i za njihova vladara. Po tom sporazumu imalo se obrazovati Jugoslovensko Carstvo, koje bi sastavljale Srbija i Bugarska, čuvajući svaka svoju nacionalnu individualnost”.36 U kasnijim događajima nije spomenuto Načertanije. Oba rata za nezavisnost, 1876, 1877. vođena su za vreme vladavine kneza Milana Obrenovića i vlasti Jovana Ristića. Kormila nacionalne i državne spoljne politike usmeravana su snagom kojom su oni raspolagali, ili verovali da raspolažu, i smerom koji su oni odabrali, sticajem povoljnih i nepovoljnih okolnosti. Cilj je bio iskonski. Za taj cilj nije im bio potreban putokaz Načertanija. Po Načertaniju trebalo bi vlastodršci Srbije da zatraže prioritetnu pomoć Francuske i Engleske i mahom se oslone na njihovu trajnu podršku. Od Rusije bi morali da zaziru, i samo ako se uvere u postojanost njene bratske pomoći iščekuju njenu efikasnu angažovanost u ratu kojim bi se ostvarili ciljevi Srbije. Od Austrije ne bi smeli očekivati ništa dobroga, jer njene aspiracije na Balkanu uslovljavaju politiku trajnog ometanja Srbije u pregnućima ostvarenja oslobodilačkih ciljeva. Pritešnjeni novim unutrašnjopolitičkim neprilikama, delovanjem nove, radikalne opozicije, a uzdajući se u sigurnu ispomoć velike i moćne Srbima uvek naklonjene Rusije, oni su 1876. brzopleto poveli oslobodilački

31 Isto, 634–635. 32 Isto, 674. 33 Vladimir Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd 1937, 9. 34 Isto, 90. 35 Isto, 92. 36 Isto.

84

rat protiv Turske. Očekivana podrška neočekivanom ratu izostala je. Rusija je, kao Velesila prema procenama svojih potreba i mogućnosti odredila datum rata, kojem bi se morala pridružiti Srbija, a ne obratno, kako se bez pokrića prethodno očekivalo. Sledeće razočaranje u Rusiju usledilo je posle drugog, sa uspehom okončanog oslobodilačkog rata. San-Stefanskim ugovorom Rusija je dodelila Bugarskoj i srpske krajeve sve do Niša, imajući u vidu pogodnosti koje proizlaze iz položaja susedske zavisnosti Bugarske od Rusije. Preokret u korist Srbije izdejstvovan je pomoću Austro-Ugarske, na Berlinskom kongresu, što po Načertaniju ne da nije mogao biti programiran, već bi morao biti procenjen kao neverovatan događaj. Jer, ta je pomoć izdejstvovana molbom velikog rusofila Ristića, i to suprotno odredbi Načertanija, da se prema Austriji Srbija mora upravljati kao prema nepromenljivo neprijateljskoj susednoj državi. Sam Ćorović, poput mnogih drugih istoričara, pa i Ristićevih savremenika, tu austrijsku pomoć nije cenio prema dobitku okruga, San-Stefanskim ugovorom dodeljenih Bugarskoj, već je ocenio prema gubitku Bosne i Hercegovine, njihovom dodelom Austro-Ugarskoj. Da Srbiji, prema rasporedu deobe interesnih sfera Velikih Sila Evrope, ni po jednoj varijanti spoljne politike Bosna-Hercegovina nije mogla pripasti, sve do stvaranja Jugoslavije, o tome ne samo Ćorović, već ni mnogi drugi istoričari neće voditi računa. Deset godina ranije (1867), smenjivanje Ilije Garašanina sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela izvesni istoričari povezuju takođe sa politikom oko mogućnosti ili nemogućnosti priključenja Bosne, odnosno Bosne i Hercegovine, Srbiji. Po njima, Garašanin je smenjen, jer nije hteo da odustane prema projektu Načertanija, od rata protiv Turske, radi Bosne, u savezu sa ostalim balkanskim narodima, mada mu je Mihailo predočio, posle sastanka sa Andrašijem u Ivanki, mogućnost priključenja većeg dela Bosne-Hercegovine Srbiji mirnim, diplomatskim putem. Jer će, po Andrašijevom obećanju, Mađarska privoleti Austriju da Austro-Ugarska pritiskom na Tursku izdejstvuje prepuštanje bar većeg dela Bosne-Hercegovine Srbiji. Pošto je verzija o Garašaninovom smenjivanju usled neslaganja sa Mihailovom odlukom da oženi svoju blisku rođaku Katarinu – verodostojnija, verovanje u mogućnost priključenja Bosne-Hercegovine bilo pregovorima, bilo ratom – nije zasnovano na ostvarljivim pretpostavkama. Ni šezdesetih, ni sedamdesetih godina XIX veka, kao ni kasnije, sve dok je postojala Austro-Ugarska. U spoljnoj politici Austro-Ugarske odlučujuću reč imala je Austrija, a ona je Bosnu-Hercegovinu smatrala pokrajinom bez koje njen dalji imperijalni razvoj nije moguć. Projektom Načertanija zasnovana politika oslobođenja Bosne-Hercegovine nije bila obavezujuća ni za Garašanina, a kamoli za Mihaila, dok je ostalim vladarima i vladajućim ličnostima naznaka apsurda. Zato i ovde Ćorović tu politiku nigde ne povezuje sa Načertanijem. Moglo bi se reći: Načertanije i u tom kontekstu ostavlja drugima, manje akribičnima da se pozabave njime. Novi prelomni događaj osamdesetih godina XIX veka bio je rat Srbije protiv Bugarske, koji je završen brzim porazom srpske vojske na Slivnici 1885. Ćorović se tu ne izjašnjava o presudnom razlogu Milanove odluke za rat. Zbog kršenja odluke Berlinskog kongresa od strane Bugarske njenim jednostranim priključenjem sebi Istočne Rumelije, ili zbog neizručenja Srbiji radikalskih emigranata sa Nikolom Pašićem na čelu, koji su upadima iz Bugarske sprovodili gerilske akcije na teritoriji Srbije. U svakom slučaju uputstva zasnovana na programu Načertanija za vođenje nacionalne i državne politike u spoljnoj politici prema Bugarskoj, za Ćorovića su i ovde irelevantna. On pri pisanju navedenih redova u ovom kontekstu ima na umu da bi delovalo više nego bizarno da je neko spomenuo razjarenom Milanu potrebu da pre donošenja sudbonosne ratne odluke razmotri putokaz koji se razaznaje sadržajem Načertanija. Ne samo za kralja Milana već i za Srbiju, od životnog značaja bila je onda opet, kao i nekoliko godina ranije, kad je San-Stefanskim ugovorom oštećena Srbija, pomoć kojom je, po Načertaniju iskonski neprijateljska Austrija, Srbiju spašavala od dubljeg prodora bugarske vojske! Znamo već, za vreme Milanove vladavine prevagnula je u spoljnoj politici politika oslonca na Austro-Ugarsku, u skladu i sa opredeljenjem proaustrijski orijentisane vladajuće Napredne stranke konzervativaca. Oba vladajuća faktora, kraljevska i stranačka, u unutrašnjoj politici bila su preokupirana borbom protiv Radikalne stranke. Ona je bila proruski orijentisana i već tom činjenicom proaustrijska spoljna politika je za vladara i vladajuću stranku svrsishodnija. Da je Ćorović pri analizi tog razdoblja istorije Srbije, bar u ovoj knjizi, u sklopu istorije svih balkanskih zemalja, ukazao na disonancu spoljne politike sa odredbama Načertanija, bilo bi to sa stanovišta načertanijskog istoriografskog stereotipa svrsishodno. U tom razdoblju vodeću ulogu među naprednjacima ima sin tvorca Načertanija, Milutin Garašanin (1843–1898), kome je poznato postojanje nacionalnog i državnog programa, koji je načinio njegov otac. Tih godina već i javnost, posredstvom oglašavanja znamenitog javnog poslenika Milana Milićevića, zna da postoji takav državni program, kojeg bi trebalo da se drže svi odgovorni državnici. Ali Ćorović, koji pri tom ne podleže uticaju nadirućeg pomodarstva drži se fakata, a među spisima, kako javnim tako i tajnim, na osnovu kojih piše i ovu istoriju, fakta zvanog Načertanije nema.

85

Čuditi se što ga nema bilo bi licemerno sa stanovišta kojim je pisana ova istorija, pa se od Ćorovića ne može očekivati drugo nego da se izostanku Načertanija i u tim zbivanjima ne čudi. Sam Milutin Garašanin, u svojstvu predsednika vlade i ministra inostranih dela od 1884. do 1886 (1887. predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela) smatrao bi ne samo čudnim, nego i besmislenim, pitanje da li je svestan činjenice da ignoriše očevo Načertanije svojim postupcima u vođenju spoljne politike. Za Ćorovića je još bitno i pri pisanju ove knjige da Milutin Garašanin, pa i Milan Piroćanac, njegov stranački suparnik u mnogo čemu, da ne govorimo o samom Milanu Obrenoviću, vode spoljnu politiku drugačiju od one koja je vođena u godinama vladavine Ustavobranitelja i Mihaila Obrenovića. Savez balkanskih zemalja radi eliminisanja imperijalnih zahvata Austrije i Rusije na Balkanu nezamisliv je i u pokušaju, a kamoli u realizaciji, kao u vreme Mihaila i Ilije Garašanina. Srpsko-bugarska osovina programiranog saveza slomljena je u sukobima koji se završavaju ratom Srbije i Bugarske. Ćoroviću je ovde važno da uvaži u odgovarajućoj meri supstance spoljne politike Srbije za vreme vladavine Milanovog sina Aleksandra Obrenovića. To čini sa istom akribijom kao i u prethodnim poglavljima ove istorije. Proruski orijentisana Radikalna stranka sa Pašićem na čelu dobija od novog vladara u više navrata vladajuće položaje, sticajem izuzetnih okolnosti, usled kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin, kojoj su se suprotstavljali dotadašnji vladarevi pomagači iz Napredne stranke. Ne gube se, međutim, iz vida zadaci spoljne politike, u pridobijanju naroda za oslobodilačke akcije na teritorijama koje su ostale pod Turskom i u jačanju otpora protiv austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine. Ali sve ostaje u senci unutrašnjih političkih zbivanja usled rastućeg nezadovoljstva u zemlji i to ovog puta prevashodno u gornjim slojevima društva. Sve te promene Ćorović razmatra u ovoj knjizi u globalu, opet bez spominjanja Načertanija. U tim nesvakidašnjim vrenjima sama pomisao na nešto što ne postoji kao politički faktor bila bi više nego apsurdna. Još za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, piše Ćorović, Rusija i Austro-Ugarska saglasile su se da zajednički deluju na smirivanju nemirne situacije na Balkanu „kao najviše zainteresovane” Velesile „i po svojoj istorijskoj ulozi i po svojim neposrednim i političkim i privrednim potrebama”. U tom duhu „one su 17. februara 1903. objavile svoj projekat reforama” u Turskoj, radi eliminisanja nasilja izmenjenim zakonima i pooštrenim merama organa reda pod inostranim nadzorom.37 Na sastanku careva Nikole II i Franca Jozefa u Mircštegu, 2. oktobra iste godine, izradili su njihovi ministri i podrobni plan o celoj akciji. Po Ćorovićevom komentaru: „Predosećajući sukob sa Japanom, da bi na Istoku imala slobodne ruke, Rusija se trudila da tim ugovorom sa Austrijom osigura koliko-toliko bar teritorijalno postojeće stanje na Balkanu. Austrija je, međutim, računala da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje postepeno i mirno prodiranje prema Solunu”.38 Već je režim u Srbiji bio promenjen ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage. Oslonac na Rusiju postao je lajtmotiv spoljne politike uz strahovanje da će nesrećni rat Rusije s Japanom oslabiti njenu moć uticaja na rešavanje balkanskih problema. „Reformna akcija, mesto” da rezultira smirivanjem situacije, izazvala je nove komplikacije i Ćorović u zajedničkim nastojanjima predstavnika balkanskih naroda, zemalja i država nalazi mogućnost rešenja starih i novih problema. Rukovodi se, pri pisanju ove knjige najviše, idejom da sami stradalnici zajedničkim snagama treba da izvojuju svoja slobodarska prava, a ne da spas od nevolja traže u pomoći Velikih Sila, koje tu pomoć uslovljavaju dobitima u domenu svojih interesa. Deviza Balkan balkanskim narodima i po Ćorovićevom je rasuđivanju ovde spasonosna, verovatno iz razloga kojim će se osvedočiti pravovaljanost te devize savezom balkanskih zemalja u dva balkanska rata 1912–1913, kada Srbija napokon uspeva da oslobodi preostale teritorije pod Turskom i ujedini ih sa maticom Srbijom. Ta mu je ostvarena vizija omogućila da smetne s uma kako je u uvodu ove knjige naveo reči o malom Balkanu, naseljenom sa „sedam” i više „različitih naroda”, kao ni u jednoj drugoj „oblasti Evrope”. Nije dodao, ali i iz ovih njegovih izlaganja vidljivo proističe, kako svaki od ovih naroda posle oslobođenja od tuđinske vlasti pretenduje na sve veće balkanske prostore, s pozivom na svoje istorijsko ili prirodno pravo na te prostore, i kako onda iste Velike Sile moraju da ih spasavaju od međusobnog istrebljenja, te da taj čin spasavanja naplaćuju cenom njihovog ponovnog potčinjavanja! Uprkos formuli Balkan balkanskim narodima, Ćorović čitaocima i ove knjige predočava kako se u Evropi Balkansko poluostrvo procenjuje ne bez osnova kao bure baruta „i da je dovoljna samo jedna varnica pa da ono eksplodira”. Varničenja su gotovo svakodnevna, a Ćorovićeva pažnja koncentriše se na ona koja nekontrolisanom varnicom mogu da izazovu eksploziju. Zavisi onda od vremena koje pogoduje jednoj ili drugoj strani Velesila, kada će koja od njih da gasi ili potpiruje zapaljivu varnicu, imajući pri tom u vidu svoj interes. Ćorović u tom kontekstu navodi kako je: „Prilikom sastanka ruskog cara i italijanskog kralja u Rakoniđiju, 25. oktobra 1909, ugovoreno da se, koliko se može, čuva [postojeći] poredak na Balkanu.” Tada

37 Isto, 123. 38 Isto, 144.

86

je: „U Beograd, Sofiju i na Cetinje bilo poručeno da od njihove uviđavnosti o potrebi uzjamnih tešnjih veza i saradnje zavisi kakva će im biti dalja sudbina.”39 Rusija i Italija zajednički su zazirale od agresivnih planova Austro-Ugarske i Nemačke na Balkanu. Imale su u vidu potrebu da se izgradi južnoslovenska brana protiv prodora germanstva. Njihovi predstavnici nisu nikada ni čuli za postojanje Načertanija, ali to ne znači da se neće naći istoričari, a zatim i političari, koji će nastojati da ovu južnoslovensku branu povežu nitima saveza predviđenog Načertanijem. Novi preokret usledio je, kazuje Ćorović „talijanskom akcijom protiv Tripolisa i objavom rata [Italije] Turskoj, 29. septembra 1911”. Na Balkanu „misao” o balkanskom savezu u ratu protiv Turske, pred njenim raskomadanjem „oživela je po treći put”. Nije ustvrdio, kao što će to učiniti neki drugi istoričari, da su se u Srbiji te misli nadovezale na ideju Načertanija iz 1844. Potvrdio je da: „Ideja sporazuma balkanskih naroda [za zajednički oslobodilački rat protiv Turske] naturila se prosto sad sama.” Italiajnsko-turski rat mogao je uz umešanost još nekih moćnika da se okonča deobom balkanskog dela Turske samo u sklopu Velikih Sila. Ćorović navodi reči ondašnjeg rumunskog predsednika vlade austrijskom poslaniku: “Dvoje počinju kolo, a mnogi ga završavaju”.40 Kao velikom poborniku saveza malih balkanskih država u kolopletu imperijalnih zahvata Velikih sila, Ćoroviću je najviše stalo da se ovde usredsredi pažnja na ishod dva balkanska rata, kojim je dosegnuto novo proširenje Srbije. Bukureškim mirom 1913. proširena Srbija postala je glavna brana daljeg austrougarskog prodora na Balkansko poluostrvo i glavni zamajac srpskog i jugoslovenskog iredentizma u Austro-Ugarskoj. Na tome se u ovom delu svojih izlaganja Ćorović zadržao, da bi pokazao kako se tim proširenjem Srbije Austro-Ugarska nije mogla pomiriti, pa je od tada samo čekala najpovoljniji povod da ratom umanji njenu ojačanu snagu. Da i nije bilo Sarajevskog atentata, povod za taj rat Habsburška monarhija bi, prema tome, svakako našla. Na taj način, Ćorović je kolateralno obezvredio načertanijsku argumentaciju u povodu Prvog svetskog rata krivicom Srbije. Tom argumentacijom su već tada, uz druge argumente baratali i izvesni protivnici Prvim svetskim ratom stvorene Jugoslavije. U tom kontekstu, isticali su da je taj rat, započet ubistvom koji su počinili Mladobosanci iz kruga pobornika velikosrpskog jugoslovenstva, programiran još 1844. odredbama Načertanija! U istoriji Bosne i Hercegovine, kraćeg obima, koja je objavljena 1925. godine (od opširnije istorije Bosne, predviđene u tri toma, završena je i štampana samo prva knjiga) i tamo gde se osvrće na srpske nacionalne organizacije stvarane u Bosni šezdesetih godina XIX veka, prema uputstvima iz Beograda – Ćorović ne spominje Načertanije, pa ni Iliju Garašanina. A zna se kako će mnogi istoričari baš u tim organizacijama nalaziti najupečatljivije dokaze Garašaninovog rada na stvaranju nacionalnih organizacija prema prvom nacionalnom i državnom programu Srbije, sadržanom u Načertaniju. Ali dok piše ovu istoriju, Ćorović ne oseća potrebu ni da bar jednim pomenom tog programa istakne njegov izuzetan značaj. Još ga na to spominjanje ne obavezuje ponašanje kolega, da se i bez pokrića u dokumentaciji ukaže na prvo programiranje revolucionarne nacionalne organizacije izvan Srbije, zasnovane na Načertaniju. Prema dokumentima kojima raspolaže i na osnovu kojih piše ovu istoriju, a i po uzusu kojim se tada prvenstveno odlikuju istoričari, u pomenutim događajima ovde Ćorović primarno ističe stvaraoca tih događaja u ličnosti vladara. Zato u ovom sumarnom pregledu delovanja srpskih bosanskih nacionalnih organizacija sa središtem u Beogradu, on te organizacije identifikuje isključivo doprinosom kneza Mihaila, a ne i njegovog ministra Garašanina. Tako u toj istoriji piše: „U vreme kneza Mihaila bosansko pitanje nije skinuto s dnevnog reda” shodno „njegovim planovima”... Dalje, knez Mihailo se ističe „svojom čisto nacionalnom politikom” koju „sprovodi polagano, s planom, želeći da uspeh unapred obezbedi. Za to mu služe savezi s Grcima, Rumunima i sa uvek spremnom Crnom Gorom, kao i njegove veze s Bugarima”. Naročito: „U Bosni njegove su veze vrlo razgranate. U Sarajevu, Mostaru i Banjoj Luci rade po njegovim [kurzivom istakao A. R.] uputima, najaktivniji ljudi na toj strani Serafim Perović, Leontije Radulović, Vasa Pelagić, Sava Kosanović, Bogoljub Petranović, Kosta H. Ristić i dr. Čak su u daleko Kočićevo Zmijanje doprle vesti o knjazu Mihailu”41... Istoričari koji će pedesetak godina kasnije pisati o stvaranju prvog saveza balkanskih zemalja i prvih srpskih nacionalnih organizacija u Bosni, odnosno Bosni i Hercegovini, sa središtem u Beogradu, povezaće taj savez, organizacije i te ličnosti prevashodno sa delovanjem Ilije Garašanina, programiranim njegovim Načertanijem. Udeo Mihailov i Garašaninov u svemu tome teško je razlučiti, ali svesti sve te rezultate jedne nove nacionalne i državne politike u Srbiji na učinak Načertanija može se samo kad mit zameni i obezvredi stvarnost. U kratkom pregledu istorije Srbije od 1878. do 1903. godine, u ediciji Srpski narod u XIX veku, Ćorovićevo izlaganje u vezi sa Načertanijem dosledno je ranije rečenom. Po ovoj raspravi: Nema ga u istorijskim

39 Isto, 150. 40 Vladimir Ćorović, Istorija Bosne i Hercegovine, Beograd 1925, 5, 79. 41 Vladimir Ćorović, Istorija Srba od 1878. do 1903, Srpski narod u XIX veku, Beograd 1937, 151.

87

zbivanjima, ne može ga biti ni u istoriografskim knjigama. U odnosima prema Bosni i Hercegovini, retrogradno, iz razdoblja vladavine Mihaila Obrenovića i vlasti tvorca Načertanija Ilije Garašanina, Ćorović opetovano ističe samo Mihailovu ulogu. Kazuje, kako je u tom razdoblju srpske istorije: „Knez Mihailo, iz mnogo razloga, obraćao” na Bosnu i Hercegovinu „najviše pažnje i čije je spajanje sa Srbijom smatrao kao prvu etapu nacionalnog oslobođenja”.42 Prešavši na istorijat države posle Berlinskog kongresa, kojim je Srbija uz pomoć Austro-Ugarske i Nemačke dobila pored preuzimanja državne nezavisnosti i teritorije koje su po San-Stefanskom ugovoru, prema ruskom scenariju, trebalo da pripadnu Bugarskoj – Ćorović se zadržava na posledicama nezadovoljstva gubitkom Bosne i Hercegovine. S obzirom na sve doživljeno, u međuvremenu, do pisanja ove naše rasprave o Načertaniju, nije suvišno navesti Ćorovićeve reči o atmosferi razočaranja posle izneverenih nadanja u stopostotnu pomoć Rusije i verovanja u nesalomljivu snagu sopstvene države. „U našoj romantičarskoj rodoljubivoj” svesti i podsvesti, kazuje Ćorović [zapravo „pesmi i pripoveci”] svaki je Srbin mogao da kidiše na gomile „neprijatelja [po Ćoroviću, tada „Turaka”] i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je pokazala da je protivnik mnogo veća snaga nego što su naši ljudi pretpostavljali, i koja je, u isto vreme, otkrila mnoge slabe strane i naše organizacije i našeg tadašnjeg vojničkog duha uopšte”.43 Posle Mihailove vladavine, nastavlja Ćorović: „Srpsku spoljnu, kao i unutrašnju politiku... vodila je [dvadesetak godina] skoro isključivo Liberalna stranka pod stvarnim vođstvom Jovana Ristića.” Napokon: „Posle Svetostefanskog Mira i stvaranja Velike Bugarske srpska vera u Ruse bila je osetno pokolebana, a posle Berlinskog kongresa pomešalo se to nezadovoljstvo sa osećanjem i saznanjem, da je ruski diplomatski autoritet bio isuviše precenjen.”44 U toj situaciji političkom scenom ovladala je novostvorena Napredna stranka konzervativaca, koja jedno vreme i sa Milutinom Garašaninom, sinom Ilije Garašanina na čelu, vodi austrofilsku politiku. Ta politika nije se mogla rukovoditi načertanijskim programom sve i da je uvažavan sinovljevim respektom prema očevoj tvorevini. Ne samo što su odnosi spoljnopolitičkih faktora bili promenjeni, već su i unutrašnjopolitički, sa ranije nezamislivim dejstvom na spoljnu politiku, postali drukčiji. Osamdesetih godina XIX veka oformljene su prve političke stranke, sa svojim sopstvenim programima, na planu unutrašnje i spoljne politike. Ćorovićeva pažnja bila je koncentrisana na programe i akcije tih stranaka, pored koncentracije na samovoljne [tajnom austrijskom konvencijom] odlučujuće postupke vladara, tih godina Milana Obrenovića, u spoljnoj politici. Dok je Napredna stranka u opoziciji naspram vladajuće Liberalne stranke svoje akcije usmeravala potrebama smenjivanja liberala sa vlasti, Radikalna stranka bila je saveznički nastrojena prema Naprednoj stranci. Ali kada se Napredna stranka nominacijom vladara domogla vlasti, Radikalnoj stranci nije preostalo drugo nego da povede borbu protiv nje najefikasnijim sredstvima ekstremnog populizma. U spoljnoj politici umesto naprednjačkog austrofilstva koristila se politikom oslonca na Rusiju. Ona je u narodu, pored doživljenih razočaranja u njenu moć i pomoć, ostala neuništivom verom bratstva, nezamenljiva pobedonosna snaga u ostvarivanju daljih nacionalnooslobodilačkih ciljeva. I po Ćoroviću u ovoj istoriji: „U spoljašnjoj politici radikali su u svom programu tražili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim pomaganje neoslobođenih delova” srpstva „i buđenje svesti o narodnom jedinstvu”. Zato je dodao u navedenom pasusu spoljnopolitičkog programa Radikalne stranke: „Svaka vlada u Srbiji prihvatila bi taj program [radikalski], i svaka je, nema sumnje, i bez njegova naglašavanja radila po njemu... Srpska je težnja [već od Prvog ustanka] bila da Srbija izvede oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih oblasti, koje su se nalazile pod turskom i austriskom vlašću”.45 Tumačeći razloge Milanovog rata protiv Bugarske 1885. godine, Ćorović je naveo pored razloga upada srpskih izbeglica u Srbiju iz Bugarske, razlog nezakonitog povećanja Bugarske samovoljnim ujedinjenjem Istočne Rumelije sa autonomnom Bugarskom. Po kralju Milanu: „Uvećana Bugarska predstavljala je opasnost za Srbiju; teritorijalno ona je postala doista dva puta veća od Srbije. Kao veća i jača ona će razviti u Makedoniji i veću aktivnost i ugroziće tamo naše interese. Stoga je Srbija proglašavajući mobilizaciju postavila zahtev: da se ima povratiti staro stanje u Istočnoj Rumeliji ili da Srbija dobije odštetu bilo od Bugarske bilo od Turske. U duši, Kralj je želeo da to bude na račun Bugarske; narod, odazivajući se mobilizaciji bez oduševljenja [zapravo sa radikalskim otporom], želeo je da se to izvede na račun Turske.”46 Situacija je posle poraza u ratu sa Bugarskom bila za kralja Milana bezizlazna, a za Srbiju samo teško podnošljiva, i po Ćorovićevoj proceni u ovoj raspravi. Narod u međunarodno priznatoj nezavisnoj državi

42 Isto, 112. 43 Isto, 114, 117. 44 Isto, 121–122. 45 Isto, 122. 46 Isto, 151.

88

povratiće pre ili kasnije snagu kojom će nastaviti da se bori za ciljeve prema programima koji su manje-više bili istovetni u planovima spoljne politike svih vladara i stranaka. Vraćajući se uvek iznova na tu politiku sa početnim datumom vladavine kneza Mihaila, čija su se nacionalna stremljenja urezala sa najtrajnijim dejstvom u kolektivno pamćenje, Ćorović i dalje još neće spominjati Načertanije. Dok će generacije istoričara kasnijih razdoblja isti početni datum najčešće isticati odrednicom tog nacionalnog programa, za Ćorovića je ta odrednica fiksirana programom Mihailove nacionalne politike, i to, kao Hercegovcu, prvenstveno u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. Ponavljano u bezbroj varijanti: „Knez Mihailo je iz mnogo razloga” na Bosnu i Hercegovinu „obraćao najviše pažnje i čije je spajanje sa Srbijom smatrao kao prvu etapu nacionalnog oslobođenja” svih srpskih pokrajina; najpre onih pod Turskom, a potom i onih pod Austro-Ugarskom.47 Prešavši u svojim izlaganjima u ovoj knjizi, na vladavinu Milanovog sina Aleksandra Obrenovića, Ćorović je u vezi sa ponovnom, doduše kratkom vladavinom konzervativaca u formaciji Napredne stranke, sa vladom Stojana Novakovića, isticao kako je „u spoljnoj politici Novaković dao jasna izraza novoj nacionalističkoj ideologiji”. Naravno, bez veze sa Načertanijem. „Naprednjaci su se postepeno lečili od austrofilije” kojoj su podlegli „u svoje vreme više od nevolje nego od uverenja”. Naveo je kako je 1896. godine, povodom proslave hiljadugodišnjice dolaska Mađara na teritoriju na kojoj je osnovana mađarska država, Novaković protestvovao protiv isticanja zastave Srbije na toj proslavi, u znak sećanja na godine kada je i Srbija bila pod Mađarskom. Novakovićev je protest izražen, naglasio je Ćorović, i izričitom zabranom „srpskom poslaniku [u Austro-Ugarskoj] da prisustvuje svečanom otvaranju” proslave. U Novakovićeve zasluge u ovom kontekstu ubrajani su i „izvesni uspesi” u nacionalnim akcijama Srba „u Staroj Srbiji i Makedoniji”. Podrazumeva se programiranim programom Napredne stranke i naprednjačke vlade te godine, a ne programom Načertanija iz 1844!48 Inače, dosledan u razmatranju smerova spoljne politike Srbije do 1903. godine prvenstveno sa pozicije isključivo autokratskih vladara, Ćorović je više strana iz ove knjige posvetio opisu usmeravanja spoljnopolitičkih poteza prema stranačkim opredeljenjima stranaka na vlasti, koje su na vlasti bile pretežno izborom vladara a ne naroda. Posle analize prevrtljive, cik cak unutrašnje politike kralja Aleksandra Obrenovića, u analizi njegove spoljne politike Ćorovićeva tačna konstatacija sažeta je ovim rečima: „u spoljnoj politici on je ostao bez pravog stava i uspeha prosto zato što nije mogao da izdrži na jednoj liniji. Čas je bio za Rusiju, a čas za Austriju; čas sa Bugarskom protiv Turaka, čas sa Turcima protiv Bugara”.49 Iako je ova ocena karakterističnim uopštavanjem spoljnopolitičke kraljeve nedoslednosti prihvatljiva sa naučnog istoriografskog stanovišta, ona mora biti dopunjena i izazovima nametnutim od strane navedenih država. Jer, i te države su u istom vremenskom razdoblju takođe menjale svoje stavove u odnosu na Srbiju. Možda ne toliko po ćefovima svojih glavara, koliko prema svojim interesima; u svakom slučaju, menjale su ih. Pregledom svih Ćorovićevih istoriografskih knjiga štampanih u seriji posebnih izdanja, sumarno se tačnim

zaključkom može sagledati kako je ovaj po uvaženosti prvo[rangirani] ili drugorangirani srpski istoričar

Jugoslavije do 1941. godine, samo nekoliko puta spomenuo uticaj Načertanija na spoljnu politiku Srbije. I to

ne konkretno pri opisu samih događaja u spoljnoj politici, nego pri apstraktnom rasuđivanju o tim događajima

po smeru odrednica tog programa u Načertaniju.

47 Isto, 164–165. 48 Isto, 188. 49 Isto, 188.

89

VASILJ POPOVIĆ 1887–1941.

Vasilj Popović

U svojim najznačajnijim radovima Vasilj Popović obrađuje pretežno spoljnopolitičke događaje. Njegova knjiga Politika Francuske i Austrije na Balkanu u vreme Napoleona III, štampana 1925. godine, ima četiri poglavlja sa po nekoliko naslova. U svakom poglavlju razmatra se i spoljna politika navedenih Sila u odnosima sa Srbijom. Tu stoji kako je Napoleon III: „Iz tragedije Napoleona I povukao pouku, da spoljnoj politici dade smer ne protiv Engleske nego saglasno s njom.” Sledstveno: „I u pitanju Istoka bile su ove zapadne pomorske Sile sklone da suzbiju pomorsku moć Rusije i njene aspiracije na Istoku.” Inače: „Otpor protiv širenja ruske vlasti u područje Sredozemnog mora bio je već odavno utvrđena tačka programa i francuske i engleske spoljne politike.” Zato je Francuska bila zainteresovana da se spreči i preveliki uticaj Austrije na Balkanu. „Teritorijalne aspiracije na Balkanu Francuska nije mogla imati zbog geografskog položaja.” Stoga je ona „na Balkanskom poluostrvu” zastupala vladavinu „po načelu narodnosti i narodnog samoopredeljenja”. U ime tog načela imala je potrebu i mogućnosti da se suprotstavi akcijama mnogonacionalnih Sila „Austrije, Turske i Rusije... da uvlače u svoje kalkulacije balkanske Srbe.”1 Poraz Francuske u ratu sa Pruskom 1870–1871. imao je za posledicu jačanje primata Austrije u rešavanju Istočnog pitanja na Balkanu. „Kad se sruši turska država, Austrija je” sada smatrala izrazitije „da ne može dopustiti da u koje druge ruke nego austrijske ruke padne Bosna i Hercegovina ili dunavska provincija sa jadranske obale”.2 Tu se mora primetiti kako veliki istoričar Vasilj Popović, zbog preglomaznih zahvata, i u ovoj knjizi pravi teškoće u praćenju prikazanih događaja sa prekidima i preskocima. To se uočava ovde pri prikazu skoro dvadesetogodišnjeg perioda u odnosima Francuske i Austrije, 1848–1866, pod dva podnaslova zbog promena nastalih u jednoj, 1866. godini. Ipak, sve se svodi na promene u balkanskoj politici politikom status quo-a... Kao prvo, usled poraza Austrije, a posle i Francuske, u ratu sa Pruskom. Neuravnoteženo izlaganje ispoljava se vraćanjem na Istočnu politiku Francuske i Austrije za vreme Krimskog rata. Tu stoji, između ostalog: „Vraćajući se na svoj plan iz 1844. godine [sic: godina nastanka Načertanija] car Nikola pokušava preko engleskog ambasadora u Petrogradu ser Hamiltona Simera da predobije lorda Džona Resela i kraljicu Viktoriju za sporazum o baštini ’bolesnog čoveka na Bosporu’ (11. januara 1853 – 15. aprila 1853) po kojem su trebali pasti pod ruski protektorat teritorije Rumuna, Srba i Bugara, obrazovanih u

1 Vasilj Popović, Politika Francuske i Austrije na Balkanu u vreme Napoleona III, Beograd 1925, 7, 12–13. 2 Isto, 16.

90

zasebne države, a pod englesku vlast Egipat i Kandija; Carigrad nije smeo doći u ruke nijedne jake Sile.”3 Sledi kako je: „Rusija smatrala da je došao momenat da pravo intervencije, koje je dobila Jedrenskim mirom, 2–14. septembra 1829. za dunavske kneževine, Vlašku, Moldaviju i Srbiju, proširi na hrišćane u celoj Turskoj. Turska je s pravom [kurzivom istakao A. R.] videla u tome krnjenje njezina suvereniteta i odbila je da zadovolji ruske zahteve.” Pošto je ruska vojska prešla „(2. jula) u Moldaviju i Vlašku uzimajući ih u zalog, dok Porta ne primi ruske delove... Porta objavi Rusiji rat 4. oktobra 1853”. Engleska objava rata usledila je 27. aprila, a Francuska, 28. aprila 1854.4 U odeljku o odnosima Francuske i Austrije „prema balkanskim narodima za vreme Krimskog rata” stoji da Francuska u razdoblju 1815–1848. „slabo vodi računa o balkanskim vazalnim kneževinama Turske. Tek posle 1848. g. kao da ih je otkrila!” Počev od 1848, po ovom istoričaru i Srbija je upala „u vrtlog velike evropske politike”. Prestala je pri natezanjima sa Turskom da se isključivo oslanja na Rusiju. Veze sa Austrijom postale su značajnije, a sa Francuskom vidljivije. Odrednice Načertanija iz 1844. godine ne pominju se ni u ovom obrtu, jer ne postoje. Veza sa Francuskom ilustruje se akcijama studenata, za koje se kazuje da prenose u Srbiju ideje „nacionalizma i liberalizma”. Prilično konfuzno deluje tvrdnja preuzeta od Ristića, da „povodom događaja od 1848–1849. g. postadoše tešnje veze između kneza Aleksandra i austrijske vlade s jedne strane i između srpskih i mađarskih prvaka s druge strane”.5 Samo nepostojanjem Načertanija moglo se napisati: „Knez [Aleksandar Karađorđević] se nadao naći u Austriji oslonca protiv unutrašnje opozicije. Austrijski se uticaj pokazivao u raznim prilikama – knez Aleksandar je lično dočekao cara Franju Josipa u Zemunu (1852), posetio je u Zemunu nadvojvodu Albrehta, glavnog zapovednika vojske koncentrirane na granici prema Srbiji, austrijski generalni konzul Radisavljević bio je u svakodnevnom dodiru s dvorom i uticao je neprikriveno na sav rad knežev i na unutrašnje prilike u Srbiji.” Koliko je sve sa Načertanijem u ovoj knjizi ne samo kontroverzno, već apsurdno i kontradiktorno, pokazuje iznenađujući odlomak koji sledi s pozivom na Načertanije pod nazivom nacrta. Posle nespominjanja Načertanija, ni u jednom događaju, odjednom isti pisac piše: „Iako je pionir zapadne orijentacije u Srbiji bila Omladina, koja se obrazovala u Francuskoj, tzv. Parizlije, program je za tu politiku dao 1844. god. Ilija Garašanin, koji je bio kopča između mladih i starih. U tom nacrtu povukao je Garašanin s dalekovidošću velikog državnika smernice spoljne nacionalne politike Srbije. Osnovna mu je misao, da Srbija treba da postane stožer oko kojega će se ujediniti svi Južni Sloveni i Turske i Austrije.”6 Upoređenjem prethodnih opisa i ovog zaključka gotovo neverovatno deluje što Vasilj Popović, koji uživa glas znamenitog istoričara, ne zapaža kako proaustrijska politika sprovođena u stvarnosti, ne može biti bazirana na Načertaniju, koje propoveda suprotnu, antiaustrijsku politiku. Zanimljivo je i kako Popović uopšte ne koristi naziv Načertanije, već nacrt, za koji u napomeni kazuje da ga je objavio Milivoj [Milenko!] Vukićević u Delu 1905 (verovatno štamparskom greškom, umesto 1906). Popović se zadržava čak na prikazu sadržaja Garašaninovog nacrta kao programa. Zatim s pozivom (u napomeni) na kazivanje Vladana Đorđevića u knjizi Crna Gora i Austrija 1814–1894, kazuje: „Godine 1848. ili 1849. radio je izaslanik srpske vlade Matija Ban u duhu navedenog Garašaninovog programa na Cetinju na sporazumu za zajedničku akciju Srbije i Crne Gore u Bosni, Hercegovini i Albaniji.” Međutim, uvidom u navedenu Đorđevićevu knjigu može se videti, kako taj autor, za razliku od Vasilja Popovića Banovu misiju u Crnoj Gori ne povezuje sa Načertanijem, već sa neslogom vlade Srbije. Prema Đorđeviću: “Tada je Vladika Petar II” hteo da sazna „da li bi Srbija i Crna Gora mogle da se koriste pokretom od 1848. za veliku srpsku narodnu misao”. A: „Beogradska vlada poslala mu je na Cetinje književnika Matiju Bana da se dogovori o koracima koji bi se mogli preduzeti. Uzgred je imao zadatak da prouči stanje duhova u Boki Kotorskoj i da po mogućstvu organizuje tajne narodne agencije ne samo u srpskim zemljama u Turskoj, nego čak i u Albaniji.” Kod Popovića suprotno od Đorđevića, dakle, ta akcija Matije Bana direktno je povezana sa Garašaninovom ličnošću i njegovim načertanijskim programom. Sledstveno, prema Popoviću: „Taj program spoljne politike Garašanin je mogao da istakne jače kad je Napoleon III inaugurisao aktivniju istočnu politiku. Posle svog sastanka sa Lujom Napoleonom još tada predsednikom republike, dolazi on na čelo Ministarstva spoljnih poslova Srbije (koncem leta 1852), ali naskoro bude smenjen na zahtev Rusije pored svega otpora srpske vlade (u aprilu 1853).” Za period vladavine kneza Mihaila, tu Popović ne kazuje da je Garašanin kao Mihailov ministar spoljnih poslova postao nosilac te politike, već samo „glavni saradnik knežev u spoljnoj politici”.7 U vezi sa Pariskim mirovnim ugovorom Popović kazuje: „I Srbija i Crna Gora ostale su neutralne za vreme

3 Isto, 27–28. 4 Isto, 31–32. 5 Isto, 44–45. 6 Isto, 46. 7 Isto, 48–49.

91

Krimskog rata i tako izbegle da same pruže razloga za austrijsku intervenciju. Pitanje Srbije rešeno je na Pariskom kongresu zajedno s pitanjem Vlaške i Moldavije tako da je ukinut isključivi ruski protektorat nad njima i njihove privilegije stavljene pod garanciju Velikih Sila.”8 U trećem poglavlju ove knjige najvažniji je osvrt na „Francuski plan rešenja Istočnog pitanja”. Za period od Pariskog mira 1856, do prusko-austrijskog rata 1866, tu se kazuje kako je: „U odnosu Sila prema Istočnom pitanju bila postignuta izvesna ravnoteža. Na jednoj su strani Francuska i Rusija pomagale težnje hrišćanskih balkanskih naroda, a na drugoj Engleska i Austrija opirala im se. Zbog toga su dobici za balkanske hrišćane, kao delo kompromisa, bili polovni i uspeh se postizavao teško i sporo.”9 U tom periodu: „Francuska je pomagala u Srbiji da dođe do dinastijske promene [smenom Aleksandra Karađorđevića]. Rado bi bila dočekala, da je došlo do sukoba između Austrije i Turske bilo kojim povodom... To bi bila najzgodnija situacija za otvaranje jugoslovenskog pitanja u celini po načelu narodnosti. Verovatno da ju je imala Francuska u vidu, kad je podsticala Austriju protiv Turske u tom pravcu: najveći neprijatelji jugoslovenskog ujedinjenja trebali su se najpre da međusobno iskrve i da oslabe”10 Pri razmatranju planova Napoleona III u slučaju raspada Turske imperije pažnja se koncentriše na mogućnosti okupljanja Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Bugarske, Srbije „sa težnjom da ujedine srpsko slovenačko stanovništvo [!]”. Pa se i tu dodaje da se „celi plan rešenja balkanskog dela Istočnog pitanja po načelu narodnosti, koji se u delu o Južnim Slovenima, u krajnjoj tendenciji, slaže s Garašaninovim pre izloženim planom iz 1844. godine”. Politiku Francuske za vreme vladavine Napoleona III, Popović je sažeo rečima francuskog carigradskog diplomatskog predstavnika Lavaleta srpskoj deputaciji 1860. godine. „Francuska nema u Srbiji ni političkih ni trgovačkih interesa. Mi nećemo da budete ni Francuzi ni Rusi, ni Englezi ni Austrijanci. Budite Srbi; merite vaše interese, ne dajući se nikome za oruđe, koje se obično odbacuje kad se cilj postigne.”11 Samo, kako tu kazuje i Popović „situacija nije bila povoljna” za rešenje Istočnog pitanja. Engleska i Austrija bile su za očuvanje integralne celine Turske. I za Carigrad je prioritetno bilo rešenje italijanskog pitanja. Promenjena situacija analizira se u odeljku: „Francuska i Austrija prema spoljnoj politici Srbije od Pariskog kongresa do Namesništva.” Tu se polazi od činjenice da su sada odnosi Francuske i Rusije prijateljski, nasuprot interesima Austrije. Približava se kraj proaustrijskoj vladavini Aleksandra Karađorđevića. Popović notira kako su se austrijski diplomatski predstavnici žalili na držanje francuskog konzula u Beogradu Dezesara „da javno govori u prilog” kneževog svrgnuća na predstojećoj Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine. Ističe se naročito udeo Garašaninovih akcija protiv kneza. Popović prenaglašava tu Garašaninovu ulogu, prećutkujući uloge liberalnih prvaka. Prenaglašena je i spremnost Austrije da oružanom silom interveniše u odbrani prava kneza Aleksandra na dalju vlast, kao i udeo francuske diplomatije u izostanku te intervencije. U tom kontekstu u pravoj meri ističe se želja Francuza da „Garašanin ima jači uticaj” na događaje, dok Austrijanci ne pretpostavljaju Miloša Garašaninu. Nemešanje Austrije, pa Rusije u akt smenjivanja Aleksandra Karađorđevića izborom Miloša Obrenovića izdejstvovano je, i po Popoviću, na odluci zapadnih Sila o nemešanju. One su na nemešanju insistirale odredbom Pariskog mirovnog ugovora posle Krimskog rata, po kojem „nije mogla ni jedna Sila intervenirati samovlasno bez prethodnog odobrenja svih Sila.”12 Rat Francuske protiv Austrije u Italiji, knez Mihailo nije mogao iskoristiti za akcije u savezu sa Košutovim pokretom u Mađarskoj, po Popoviću i zato što se tome usprotivio Napoleon III. Za razliku od iskaza nekih drugih istoričara, Popović kazuje kako je: „Car odlučno odbio te planove. On je držao da je opasno zapletati talijansko pitanje s istočnim. U talijanskom pitanju ograničen je rat samo na područje” Austrije. „Za proširenje rata i na Mađarsku... ne bi se moglo naći dovoljno razloga... Za taj slučaj trebalo bi da pre Košut osigura neutralnost Engleske koja se odlučno izjasnila za lokalizaciju rata [kurzivom istakao A. R.]. Kad bi se rat komplicirao s Istočnim pitanjem, Engleska ne bi sigurno ostala neutralna.”13 U nastavku, takođe Popovićevim rečima: „Druga vlada kneza Miloša obeležena je u spoljnoj politici težnjom da se uspostave prava Srbije prema Porti: pružanje prava nasledstva kneževskog dostojanstva u Miloševoj dinastiji, iseljenje muslimana iz varoši i izvan gradova, nezavisnost unutrašnje uprave. U tom cilju poslao je knez Miloš jednu deputaciju u Carigrad da stavi te zahteve Porti (prispela 21. marta/2. aprila 1860. u Carigrad). Deputacija je izložila te zahteve u jednom memorandumu, od 25. aprila/7. maja 1860. Austrijski poslanik Prokeš dao je prazno obećanje deputaciji, da će pomoći sve što nađe za umesno. Austrijski ministar spoljnih poslova Rehberg izrazio se da srpski zahtevi idu daleko. Francusko poslanstvo dalo je na znanje deputaciji da je potpuno saglasno sa ruskim u pitanju njihove misije. Ruski poslanik knez Labanov

8 Isto, 68. 9 Isto, 70. 10 Isto, 74. 11 Isto, 79. 12 Isto, 104, 107, 110–111. 13 Isto, 112.

92

savetovao je deputaciji da zahtevi o samostalnom konstituisanju Srbije ne izazovu Sile da Srbiji nametne Ustav kao u Vlaškoj i Moldaviji, ne pitajući samu zemlju. On nije hteo pomoći akciju deputacije ni u tom pitanju, ni u pitanju naslednog prava. Zahtev za iselenje Turaka hteo je Labanov pomoći, ali je mislio da bi od boljih posledica bio zahtev da se Turci potčine srpskoj jurisdikciji. Porta nije udovoljila srpskim zahtevima, te su pregovori prekinuti.”14 Važno je, za temu ove knjige, kako i Popović, za period posle Miloševe smrti (14/26. septembar 1860) konstatuje, suprotno od svog iskaza u apstraktnom, deklarativnom izlaganju o Načertaniju, da „knez Mihailo [a ne Garašanin] postavlja širi program” spoljne politike Srbije. On imenuje „kao stalnog agenta” u Carigradu Jovana Ristića, 3/15. novembra 1861, sa namenom da izdejstvuje kod Porte, izvršenje zaključaka Preobraženske skupštine, 7–19. avgusta 1861. godine.15 Prema Načertaniju proverava i Popović držanje Velikih Sila, Francuske, Engleske, Rusije i Austrije, na konferenciji u Kanlici (jul–septembar 1862) povodom bombardovanja Beograda i zahteva kneza Mihaila da Turci napuste gradove. Predstavnik Francuske „je imao prethodno sastanak sa lordom Raselom u Londonu i mislio je da ga je pridobio za Francusku” politiku da Turci napuste „bar neke, ako ne sve gradove u Srbiji. Ali to se uverenje pokazalo pogrešnim. Tu Francusku” politiku „pomagala je odlučno još samo Rusija”.16 Po istom rasuđivanju: „Kad je 1866. izbio rat Austrije sa Pruskom, Srbija je održala neutralnost, nemajući nikakve garancije da bi njezina akcija protiv Austrije dovela do trajnog uspeha za koji bi se založila i Pruska i Italija.” Ali „oslabljena Austrija” izgubljenim ratom, kao i „neprilike Turske” ustankom na Kritu (1866–1869) iskoristio je Mihailo za „evakuaciju” srpskih gradova od strane Turaka.17 Popović ispravno ističe kako se: „Porta opirala napuštanju gradova manje zbog vojničke vrednosti njihove, a više zbog otpora javnog mnjenja, koje je s Beogradom spajalo mnoge druge tradicije i opevanje slavnih dela. To je za Portu bilo više pitanje... dostojanstva i ugleda. Srpska vlada, vodeći računa o takvom shvatanju Porte, nastojala je da što manje povredi te osećaje, te je preko Ristića predala, 29. oktobra/10. novembra, direktno pismo kneževo (od 17/29. oktobra) velikom veziru sa zahtevom da se predaju gradovi Srbima, izbegavajući intervenciju stranih predstavnika pri tom, i ujedno odmah obećavajući za tu žrtvu dovoljnu kompenzaciju u pogledu ugleda, naime dolazak kneza Mihaila u Carigrad, da se kao vazal pokloni sizerenu i iz njegovih ruku primi gradove.”18 Saveznički ugovori Srbije, 1866–1868, sa Crnom Gorom, Bugarskom (zapravo jednim izbegličkim bugarskim odborom u emigraciji), Grčkom i Rumunijom, ističu se ovde kao Mihailovo delo. Tu se ne pominje izmišljeni udeo Načertanija u akcijama Ilije Garašanina. Izostaje i nastojanje da se ti pojedinačni ugovori tretiraju u sklopu navodnog Prvog balkanskog saveza. Kazuje se kako je tada Francuska u iščekivanju rata s Pruskom „bila protiv [jedne] agresivne akcije na Istoku”, „pomoću same Rusije” ratni pohod „nije mogao imati siguran izgled na uspeh”.19 Posle ubistva kneza Mihaila „francuski ministar inostranih poslova Mutje izjavio je da će se Francuska odupreti izboru svakog stranca, pa i kneza crnogorskog, ako bi na nj pao izbor za kneza Srbije”. Popović je tu izjavu, poput Jovana Ristića, naveo kao gotovo odlučujuću premisu za izbor maloletnog Milana Obrenovića. U stvari odlučujuća je bila volja samih srpskih moćnika sa Blaznavcem i Ristićem na čelu, da se kontinuitet vladavine Obrenovića održi i u otežaloj situaciji bez direktnog Mihailovog naslednika.20 U vezi sa promenama u Turskoj: „Kad je umro [veliki vezir] Fuad (11. februara 1860) glavni pobornik reforme, naskoro odstupio i njegov naslednik Alija zbog teškog oboljenja (sredinom 1871), a Francuska, poražena 1870, izgubila svoj internacionalni značaj, prevlada u Turskoj staroturska reakcija i protiv moderniziranja Turske i sve jačeg prodiranja zapadne kulture i zapadnog kapitala.” Tada se Rusija okrenula „prema Pruskoj [sve se menja pa se i tu potvrđuje besmislenost trajanja Načertanija] da bi s te strane bila osigurana za svoju aktivnu balkansku politiku”, koja je postala manje agresivna nego pre Krimskog rata. Ruski ambasador u Carigradu, od 1864. do 1876, general Ignjatijev, najviše je podsticao tu aktivnost.21 Bez veze sa Načertanijem, naravno: „Francuski plan rešenja Istočnog pitanja uzimao je Srbiju kao stožer, oko kojega su se trebali okupiti svi balkanski slovenski narodi, dakle i Bugari.” Međutim, Austrija je dala do znanja i Francuskoj, da „ne može nikako dopustiti proširenje moći i nezavisnosti Srbije, koja bi tako postala privlačni centar ne samo za druge slovenske narode Turske, nego i za južne Slovene austrijskog carstva”... Ona je već sve otvorenije zastupala pred puč među Velikim Silama svoj stav, da ukoliko, i kad se, od Turske

14 Isto, 113. 15 Isto, 116. 16 Isto, 117. 17 Isto, 119. 18 Isto, 120. 19 Isto, 124. 20 Isto, 128. 21 Isto, 165–166.

93

odvoje Bosna i Hercegovina, one moraju pripasti Austriji. Popovićevim rečima: „Vidi se da je Austrija [već] u celom ovom periodu imala tačno izrađen program i označen put, kojim će ga ostvariti u zgodnoj prilici, što joj je uspelo tek docnije, na Berlinskom kongresu.”22 Popović poentira razlaz između francuskog načela nacionalnog samoopredeljenja i austrijskog deljenja po interesnim sferama. Na sastancima careva Austrije i Rusije, u Rajhštatu 8. jula 1876, u Budimpešti 15. januara 1877. i u Beču 18. marta 1877, perfektuirana je deoba po interesnim sferama ove dve Sile. Bosna i Hercegovina, prvom prilikom, imale su da pripadnu Austriji, i po ovim sporazumima.23 Od interesa za našu temu je i kako Popović izražava neverovanje u tačnost često citiranog navoda grofa Andrašija knezu Mihailu na čuvenom sastanku u Ivanki, da je Napoleon III na sastanku sa Francom Jozefom u Salcburgu, 18–23. avgusta 1867, nudio Bosnu i Hercegovinu Austriji. Sledstveno, sumnja u tačnost Andrašijeve tvrdnje, da je Napoleonova „ponuda odbijena”, jer je on, Andraši izjavio da „austrijski državni brod ne može podneti više [slovenskog] tereta”.24 Novi prelomni događaj ističe se time da: „Pobedom Nemačke nad Francuskom 1870/1871 [Francuska je objavila rat Pruskoj 19. jula 1870] pretrpela je poraz i Bajstova Frankofilska politika Austrije. [Austrijski kancelar] Bajst je morao napustiti mesto državnog kancelara i ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske, a imenovan je za ambasadora u Londonu (7. novembra 1871). Na njegovo mesto dođe grof Andraši kao ministar spoljnih poslova.”25 U vezi sa Bosnom i Hercegovinom, po Popoviću takođe, samo prividno je izgledalo da će se austrijske aspiracije na Bosnu i Hercegovinu smanjiti uticajem Andrašija na novom položaju. U knjizi Istočno pitanje. Istorijski pregled borbe oko opstanka Osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu, štampane u prvom izdanju 1928. godine, samo manji deo odnosi se na zbivanja i probleme u vezi sa našom temom (od ukupno 25 poglavlja 13). Karakteristične su reči Halil-paše iz vremena reformnih akcija u Turskoj, pri povratku iz Rusije, 1830. godine: „Vraćam se uveren više nego ikada da se moramo pomiriti s tim da se povučemo u Aziju ako se ne pomučimo da imitiramo Evropu.” Godine 1839. Gilhanskim hatišerifom je „otomanskim podanicima svih vera data garancija za sigurnost, život, čast” i dat nalog za „pravilno razrezivanje i pobiranje poreza”... „Godine 1846. uvedena su savetodavna tela (medžlisi) kod upravnih vlasti. U te medžlise uzimani su uz muslimane, verski i drugi ugledniji predstavnici hrišćana”... „Rusiji nije bila u interesu istinska reforma [uz] ojačanje Turske, Engleska je bila turkofilska i želela je pojačanje njene otpornosti protiv Rusije. Meternih, bojeći se uticaja zapadnoevropskog liberalizma, opominjao je da sve popravke treba da se sprovode u skladu s muslimanskim tradicijama.” Reforme su izazvale najjači otpor u Bosni. Bosanski begovi bunili su se protiv ograničavanja njihovih privilegija, ali Omer-paša ih je umirio s vojskom.26 Silom izdejstvovanu promenu dinastije u Srbiji, Popović je eufemistički opisao: „Zbog ograničenja svoje vlasti [ustanovljenjem državnog Saveta] ostavio je knez Miloš Srbiju (1839), a i njegov drugi naslednik, Mihailo, uklonio se iz Srbije (1842) zbog sukoba s ustavobraniteljima.” Bila je pobedonosna Vučićeva buna, Mihailu nije preostalo drugo nego da se spase napuštanjem zemlje. Na kneževski presto doveden je Aleksandar Karađorđević, sa osloncem na ustavobranitelje u unutrašnjoj politici, a „na Tursku i Austriju u spoljnoj”.27 Deklarativno, Popović koristi priliku, da i ovde pomene Načertanije, ali u značenju skice, spoljno-političkog programa. Kazuje: „Tada je (1844) Ilija Garašanin načertovao [skicirao] program za spoljnu politiku Srbije; postepeno oslobađanje i ujedinjavanje Južnih Slovena oko Srbije protivno imperialističkim težnjama Austrije i Rusije. Stvarno, on postavlja nacionalno načelo kao osnovicu za srpsku politiku i prema Turskoj i prema Austriji.” Zato je i pojmljivo da je dodao: „Kad je došla revolucionarna 1848–1849. godina Srbija pomaže srpski pokret u Ugarskoj protiv Mađara” – bez kazivanja da je ta borba protiv Mađara bila suprotna ideji Načertanija.28 Kao važnu raskrsnicu u nastojanjima da se Turska spasi od rušilačkih akcija unutar zemlje, Popović ističe Hatihumajun (carsko pismo) od 18. februara 1856. o reformama. I po Popoviću: „Za turkofilske Sile” njime je ozvaničio „prilagođavanje Turske evropskom državnom i društvenom sistemu, a za protivturske [Sile] snaženje hrišćana i popravljanje izgleda za njihov oslobodilački pokret”. Bar u nečemu, ako ne u praksi: „Ovim hatihumajunom potvrđene su garancije iz Hatišerifa od Gilhane za slobodu ličnosti, imanja i časti svim podanicima bez razlike na stalež i veru. Isto tako su potvrđene stare privilegije nemuslimanskih veroispovesti i

22 Isto, 169–170. 23 Isto, 173. 24 Isto, 173, 179. 25 Isto, 190. 26 Vasilj Popović, Istočno pitanje, Istorijski pregled borbe oko opstanka Osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu, Beograd 1928, 167–168. 27 Isto, 173. 28 Isto, 181.

94

uprava njihovim imanjima stavljena je u dužnost skupštini, izabranih između sveštenstva i mirjana. Zabranjeno je svako ponižavajuće razlikovanje” i pogrdnim izrazima „za koju bilo veru ili narodnost. Priznata je sloboda vere i otvorene su državne službe i škole pripadnicima svih narodnosti.”29 U poglavlju o nacionalizmu, pod naslovom „nacionalistički programi” (da li je slučajno ili hotimično preimenovanje nacionalnog programa u nacionalistički, ostalo je nerazjašnjeno), pominje se i program kojim bi se u duhu nacionalnih stremljenja Napoleona III, Srbiji priključile „Hercegovina, Crna Gora, Bugarska i Bosna”, a kasnije „i srpsko-slovensko stanovništvo Austrije”.30 O nastojanjima kneza Mihaila da pridobije francuskog cara i tu se Popović izjašnjava kao u prethodnoj knjizi. Navodi da je: „Car [Mihailu] izjavio da je teško i mađarsko, a nemoguće Istočno pitanje povezati s italijanskim, jer je tome odlučno protivna Engleska. Posle toga je knez Mihailo pregovarao s Košutom u Londonu o srpsko-mađarskom sporazumu protiv Austrije, koja je najopasniji protivnik i srpske i mađarske samostalnosti. Košut se nije izjasnio za Dunavsku konfederaciju nezavisnih država Ugarske, Hrvatske, Srbije i rumunskih državnih kneževina, kao najbolju zapreku širenju i Rusije i Austrije. U slučaju da nasleđe turske baštine bude sloboda naroda Košut nije video nikakvu opasnost za Ugarsku ako se Južni Sloveni ujedine u jednu državu.” Ovde se takođe može razabrati kako Popović usklađuje rešenje srpskog pitanja sa rešenjem jugoslovenskog. Prirodno, piše u zemlji izgrađenoj na temeljima ranije zamišljene jugoslovenske države, bez slutnje na događaje kojima će ta država mnogo kasnije biti razrušena. Tada on više neće biti među živima.31 Nasuprot deklarativnom, apstraktnom izlaganju o Načertaniju, kao promotoru svih nacionalnih akcija, u navedenoj konkretnoj deskripciji zbivanja, Popović ne govori o udelu Načertanija. Tako kazuje: „U duhu savremenog nacionalnog načela, po ugledu na Italiju i Nemačku, postavio je i knez Mihailo program rešenja balkanskog dela Istočnog pitanja po načelu narodnosti. On [a ne Načertanije] je Srbiji namenio ulogu Pijemonta za sve Južne Slovene Balkana. Srbija je pod knezom Mihailom postala stožer svih balkanskih priprema za jednu zajedničku akciju hrišćana protiv Turske.”32 Kao u ranijoj knjizi, u ovom kontekstu: „Knez Mihailo je sklopio saveze i ugovore sa Crnom Gorom (1856), s bugarskim revolucionarnim komitetima [umesto ranije navedenog revolucionarnog komiteta’] u Bukureštu (početkom 1867), s Grčkom (1867), s Rumunskom (1868).” Sad još dodaje ranijem iskazu, kako je: „Srpsko-bugarski ugovor predviđao obrazovanje jednog zajedničkog Srbo-Bugarskog Kraljevstva ili Jugoslovenskog carstva, a za vladara, Mihaila Obrenovića. Cilj saveza s Grčkom bilo je oslobođenje svih hrišćana na Balkanu i na ostrvima Arhipelaga, nezavisno od svake strane intervencije, a minimum težnja i prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji, Epira i Tesalije Grčkoj.”33 U poglavlju o Istočnoj krizi (1875–1878) Popović ističe da se: „Ruska politika dugo kolebala između ratobornosti carigradskog ambasadora Ignjatijeva i slovenofila s jedne i diplomatskih nastojanja kancelara Gorčakova s druge strane.” U vezi s okončanjem drugog srpsko-turskog rata, tu se iznosi kako: „Rusi udariše svoj glavni stan u San-Stefanu, mestancu udaljenu dva dana hoda od Carigrada, i požuriše i da tu sklope mir 3. marta 1878.” Pre sklapanja primirja srpska vlada je obavestila rusku vrhovnu komandu o svojim zahtevima. „Ona je tražila za Srbiju Vidin i Staru Srbiju ili Kosovski vilajet. Tražene granice obuhvatile su oblast između Višegrada, Foče, Drine, ušća Bistrice i Strume sa Solunom i Primorjem, Radomira, klanca Glinskog i Lom-Palanke. U kakvom su nesrazmeru stajali ovi zahtevi s ruskim namerama vidi se iz toga što je knez Milan [jedva] spasao krvlju oslobođeni Niš, poručivši u ruski glavni stan da srpska vojska neće ostaviti Niš pa sve da je ruska vojska i napadne.”34 Koliko bi malo Srbija dobila, Popović ističe uporednim podacima o dobicima Crne Gore, a naročito Bugarske. „Sanstefanskim mirom dobivala je Crna Gora nezavisnost i teritorijalno proširenje s gradovima Nikšićem, Gackim, Spužem, Podgoricom, Žabljakom i Barom. Srbiji je takođe priznata nezavisnost” samo je „neznatno proširena, uglavnom prema Novom Pazaru i Mitrovici, ali bez tih gradova” još je dobila Mali Zvornik i severnu polovinu osvojenog Niškog sandžaka. Lavovski deo je dodeljen Bugarskoj... Ona je dobivala: Bugarsku severno i Istočnu Rumeliju južno od Balkana do pred vrata Jedrena, veći deo Makedonije do pred vrata Jadrana, veći deo Makedonije s lukom Kavalom do pred vrata Soluna i do Ohridskog jezera, i čak i srpske ratne tekovine Pirot i Vranje. Granica je [zapravo bi] išla zapadnom granicom Vranja, Kumanova, Kočana, Tetova i Ohrida na ušće Vardara, Strume i Meste. Tako bi bila stvorena Velika Bugarska „od Dunava do Jedrena i Lide Burgasa” sa ciljem da Rusija krene „na Carigrad u zgodnijem momentu”.35

29 Isto, 175. 30 Isto, 176. 31 Isto, 178. 32 Isto, 179. 33 Isto, 179.

34 Isto, 192. 35 Isto, 192–193.

95

Berlinski Kongres (od 13. juna do 13. jula 1878) sprečio je ostvarenje Velike Bugarske, a time i prodor Rusije u prostore nadomak Carigrada. Činjenicu da predstavnici malih zemalja Grčke, Rumunije, Srbije i Crne Gore nisu imali pristupa zasedanjima Kongresa, Popović ističe kao znamenje totalne zavisnosti malih od velikih država. „Srbijanski izaslanik Ristić i crnogorski delegati Božo Petrović i Stanko Radonić mogli su” dejstvovati „samo izvan Kongresa kod predstavnika Sila. Rusija je bila bugarofilska, Engleska grkofilska, Nemačka je pomagala Austriji da se širi na Balkanu”... Za Austriju ne kaže da je bila „srbofilska”. Zapravo: „Austrija je težila za Bosnom i Hercegovinom [bolje rečeno: težila je da perfektuira ranije dogovoreni bosansko-hercegovački dobitak], i bila protiv [prevelikog] širenja Srbije.”36 Nije potpuno tačna ni Popovićeva rekonstrukcija u vezi sa Austrijom i Rusijom. Po Popoviću: „Za vreme Kongresa upućivao je ruski predstavnik, grof Šuvalov, Ristića da se sporazume s Austro-Ugarskom i da ništa ne preduzima protiv njene volje”... Tačnije je da je u ironičnom tonu ruski predstavnik upućivao Ristića da se drži austrougarskog predstavnika. Jer, i usled žalbe Srbije došlo je do revizije Sanstefanskog mirovnog ugovora na Berlinskom kongresu. Za Popovića je bilo važno da ovde istakne kako je odredbama Berlinskog kongresa: Rusija lišena mogućnosti da pri rešavanju Istočnog pitanja igra odlučujuću ulogu, dok je Bugarska izgubila mogućnost da dobije Makedoniju. Srbija nije dobila mnogo, ali je stekla uverenje da će pri sledećoj deobi ratnih dobiti moći izdejstvovati više. Pišući sa pozicija jugoslovenstva u Jugoslaviji, Popović je zaključio da je tekovinama Berlinskog kongresa, iako nedovoljnim, Srbiji omogućeno da „postane jugoslovenski Pijemont”.37 U vezi sa srpsko-bugarskim ratom 1885. godine tu stoji da je ujedinjenjem Istočne Rumelije sa Bugarskom u Srbiji nastao strah od „obnavljanja sanstefanske Bugarske”. U ratu sa Bugarskom posle poraza na Slivnici pao je Pirot. Ali: „Na energičnu intervenciju Austrije dođe do primirja i uz evropsko posredovanje do Bukureškog mira 3. marta 1886, kojim je vraćen status quo.” 38 Kako pri konkretnom razlaganju razvoja na nacionalnoj platformi, bez veze sa Načertanijem, i Popović ističe druge faktore, vidljivo je pri zadržavanju na radu Stojana Boškovića. U tom kontekstu i po njemu: „Tako je Stojan Bošković, bivši ministar prosvete i bivši predsednik Učenog društva, napisao povodom jedne belgijske rasprave Emila de Boršgarda o caru Dušanu niz članaka u Revue Internationale de Florence i odštampao ih u zasebnoj knjizi pod naslovom La mission du peuple Serbe dans la question d’Orient (1886). On je tim delom hteo da skrene pažnju političara i pozvanih krugova na iznimni položaj srpskoga naroda povodom politike Berlinskog kongresa i da uoči događaja bliže budućnosti, koji će odlučiti o jedinstvu i slobodi balkanskog naroda, ukaže na odlučnu ulogu koju je u prošlosti igrao srpski narod na Balkanu. Kao najzgodnije momente našao je pisac da izloži istoriju cara Dušana i Balkanskog poluostrva u XIX veku, posebno težnje Dušanove da organizuje celo Poluostrvo na federativnoj osnovi sa sedištem u Carigradu za odlučnu borbu protiv provale varvara, zatim propast i vaskrs Srbije, okupaciju Bosne i Hercegovine, idealizam srpskog narodnog pesništva a na kraju je izneo svoje poglede na budućnost srpskog naroda. Pisac je, pored svih nepovoljnih unutrašnjih i spoljašnjih izgleda u tadašnjem vremenu, ipak ostao pri tvrdom ubeđenju da će Srbija uspeti da sprovede oslobođenje i ujedinjenje svojih zemalja na Poluostrvu.”39 Pri čitanju ovih redova i nehotice se nameće potreba upoređenja sa navodima Garašaninovog Načertanija. Sličnost ideje o misiji Srbije u ujedinjenju svih Srba, pa i Južnih Slovena, Jugoslavije, uočljiva je. I bez Načertanija ističu se istovetni ciljevi, ovde, kao i drugde, po ko zna koji put. Da načertanijske odrednice nekad mogu, a nekad ne mogu biti uvažavane, prvenstveno zavisno od promenljivih odnosa Velikih Sila, pokazuje istovremeno citiranje drugog autoriteta, Milovana Đ. Milovanovića, u svojstvu ministra inostranih dela u vreme aneksione krize 1908–1909. Milovanovićeva rasprava, štampana u Delu 1894. godine, povodom sklapanja saveza između Rusije i Francuske, predviđa „da se rusko-francuskim savezom [a ne kao u vreme pisanja Načertanija francusko-engleskim savezom] otvara na Istoku nova era sudbonosnim i epohalnim događajima” u kojima će u spletu velikog istočnog pitanja biti rešeno i „naše nacionalno pitanje”.40 U odnosima balkanskih zemalja, posebno Srbije i Bugarske važnu ulogu igrala je sporna Makedonija. U ovoj knjizi Popović je posebno poglavlje posvetio makedonskom pitanju. Naveo je kako su u Bugarskoj osnovani komiteti za vođenje buntovnih akcija protiv turske vladavine; zarad priključenja Makedonije Bugarskoj. Na kongresu ovih komiteta, 1894. godine osnovana je tzv. Spoljna organizacija. A dve godine kasnije, 1896, u Solunu Bugari su osnovali još jednu, Unutrašnju organizaciju iredente. Za tu organizaciju, jedno vreme pod vođstvom čuvenog Sarafova (ubijen je 1907), Popović kazuje da se najviše isticala nedelima (u naše bi se

36 Isto, 193. 37 Isto, 196. 38 Isto, 198. 39 Isto, 200. 40 Isto, 200.

96

vreme reklo terorističkim akcijama) protiv Srba, iako je ona u suparništvu sa drugim komitskim organizacijama, pretežno lavirala između Bugarske i Srbije sa ciljem stvaranja autonomne makedonske države. Legalistička borba Bugara, Grka i Srba za primat najviše se ispoljavala oko crkvenih institucija i foruma. Posle dugih koškanja sa turskim moćnicima, uspelo se, najviše intervencijom Srbije, izdejstvovati imenovanje srpskih mitropolita, najpre u Skopskoj, a zatim u Veleško-debarskoj eparhiji.41 U kratkom poglavlju (sva poglavlja, njih dvadeset pet, kratka su i prilično nekoherentna), Sukobi Velikih Sila na Istoku u obnavljanje srpske akcije pokazuje se kako se posle Berlinskog kongresa menjaju odnosi među Velikim Silama i kako ti promenjeni odnosi utiču i na aktivnosti Srbije u područjima nacionalne politike. Nemačka, zazirući od revanšističkih planova Francuske „najpre je svoj položaj ojačala dvojnim savezom s Austrijom (1879) i proširenjem njegovim u trojni savez s Italijom (1882)”. U tom razdoblju: „Engleska je sve više napuštala turkofilsku politiku i menjala svoje stanovište u Istočnom pitanju.” Posle devedesetih godina Italija prekida savezničke odnose sa Nemačkom sporazumima sa Francuskom.42 Novi zamah u spoljnoj politici Srbije (po metodu izlaganja u preskocima) Popović ovde obeležava izborom kralja Petra Karađorđevića, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića. Tada, Popovićevim rečima, dolazi „do oživljenja nacionalnog programa Srbije, ali i do protivakcije Austrije”. Sledstveno: „Austrija je nastojala da privrednim pritiskom omete Srbiju u njenom pripremanju za pijemontsku ulogu u Srpstvu i Jugoslovenstvu”... Došlo je do carinskog rata, a posle do aneksije Bosne i Hercegovine. „Razvoj prilika u Turskoj požurio je odluku Erentalovu da caru Franji Josifu servira aneksiju Bosne i Hercegovine na šesdesetogodišnjicu njegove vladavine... Proglašenje aneksije Bosne i Hercegovine izvedeno je u isto vreme sa proglašenjem Bugarske nezavisnom kraljevinom... Taj istovremeni akt Austro-Ugarske i Bugarske otkrivao je njihovu međusobnu vezu i ukazivao Rusiji na opasnost od sve daljeg širenja austrougarskog uticaja na Balkanu.”43 Zanimljivo je da Popović, zaboravljajući na rečeno o Načertaniju, u kompleksu aneksione krize nalazi za potrebno, da navede kako je: „Veliki naučni i nacionalni radnik, Jovan Cvijić, formulisao srpski nacionalni program u raspravi Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem (1908) rečima Srpski se problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavito vojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju... i prvu, iole povoljnu, priliku upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom.”44 U vezi sa stavovima Rusije: „Posle lošeg iskustva na Berlinskom Kongresu počelo je u Rusiji sve više jačati uverenje da se pitanje moreuza, koje je za Rusiju bitan deo Istočnog pitanja, može rešiti povoljno za Rusiju samo pomaganjem nacionalnog načela na Balkanu i sporazumom sa zapadnim pomorskim Silama. Sporazumevanje s Austrijom 1897. i 1903. pokazalo je Rusiji da Austrija niti može niti hoće išta pomoći u toj njenoj vekovnoj težnji, nego da se, naprotiv, ponovo pojavljuje kao njen opasan konkurent i na balkanskom kopnu.” Dalje, po Popoviću: „Rat Italije u Tripolisu (1911–1912) i unutrašnji nemiri u Turskoj davali su balkanskim državama podsticaj da navale [još jedan primer nebiranja odgovarajućeg izraza] na Tursku.” Iako su Velike Sile upozoravale balkanske države da ne napadaju Tursku i da dalje strpljivo iščekuju uspešnije sprovođenje reformnih akcija – rat je postao neizbežan. Desilo se, što se retko dešava, da Velike Sile odustanu od izvršenja pretnje da će se i u slučaju pobede nad Turskom, morati zadovoljiti vraćanjem na status quo. (Upozoravajuća nota Velikih Sila bila je upućena na adresu balkanskih zemalja 8. oktobra.) Desilo se da je procena o neslozi Sila u sprovođenju te pretnje bila ispravna: Crna Gora, Bugarska, Grčka i Srbija, u oktobru iste godine, jedna za drugom objavile su Turskoj rat. „Tako je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.”45 Uprkos pobedi, Srbija nije uspela ni ovaj put da dobije „bar jedno pristanište na Jadranu”. Tome se najefikasnije usprotivila Austro-Ugarska. Ishodom pobedničkog rata, Bugarska je, i na osnovu prethodnih sporazuma, pretendovala na najveći deo osvojenih teritorija. Međutim, tome su se suprotstavile ostale balkanske zemlje. I po Popoviću, suprotno iskazima bugarskih istoričara, drugi balkanski rat je započet napadom Bugarske. Popovićevim rečima: „Bugarska nije pristala na reviziju [prethodnog ugovora] i arbitražu nego je mučkim napadom (general Savov) na Srbe htela posesti celu Makedoniju i time izazvala Drugi balkanski rat (juni – avgust 1913).”46 Ne baš sasvim tačno, s obzirom na velikohrvatske pretenzije u nadmetanju sa Srbijom, Popović zapisuje: „Ogroman je bio uticaj srpskih pobeda u balkanskim ratovima na Slovene, osobito Južne u Austrijskoj Monarhiji. Nade koje su imali Srbi u Monarhiji u pijemontsku ulogu Srbije, prenele su se i na ostale

41 Isto, 203–206. 42 Isto, 207. 43 Isto, 213–214. 44 Isto, 215. 45 Isto, 220–221. 46 Isto, 223.

97

Jugoslovene. I Hrvati i Slovenci počeli su očekivati svoje oslobođenje iz vekovnog habsburškog jarma od pobedničke Srbije.”47 Dileme oko pobedonosnih posledica Prvog svetskog rata, Popović ističe prema 11. tački čuvenih Vilsonovih 14 tačaka, kojom je trebalo navodno da se uspostave „samostalne države: Srbija, Crna Gora i Rumunija” s time da Srbija dobija „slobodan izlazak na more”. Kasnije: „U toku docnijih događaja modifikovao je Vilson ovaj program posve u duhu nacionalnog samoopredeljenja, oslobođenja i ujedinjenja naroda i Austro-Ugarske i Turske u posve slobodne nacionalne države po načelu narodnosti.”48 Stvaranje Jugoslavije, umesto Velike Srbije, predviđene ili samo pretpostavljene, prvobitnim planom pobedonosnog ishoda Prvog svetskog rata, Popović takođe opisuje emfatično, prema hrvatskim istoričarima pretežno neprihvatljivo. „Odluka o Prvom svetskom ratu pala je najpre na Balkanu, gde je rat i počeo... Srbi su oslobodili Srbiju i jugoslovenske zemlje Habsburške Monarhije, koja se raspala na nezavisne nacionalne države.”49 Da ovo poslednje (stanje nastalo raspadom Austro-Ugarske) opovrgava tačnost o oslobađanju (Hrvatske i Slovenije) vojskom iz Srbije, Popović, kao i mnogi drugi, ne samo, istoričari, nije zapazio. Da to nije hteo ili nije mogao zapaziti, s platforme jugoslovenske države u vreme kada je pisao te radove, ostaje irelevantno. Irelevantno, bar za one koji će mnogo kasnije doživeti i preživeti razaranje te države, zbog srpsko-hrvatskih, slovenačkih i drugih jugoslovenskih antagonizama. Antagonizama, započetih već u trenutku stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama romantičarskog jugoslovenstva. Sumarni pregled nacionalnog načela u savremenoj istoriji (u vidu jednog predavanja štampanog u Godišnjici Nikole Čupića, knj. XXXVI, str. 28–72) počinje sa konstatacijom da to: „Što smo došli do narodnog oslobođenja, imamo i mi kao i mnogi drugi evropski narodi, da zahvalimo pobedi nacionalnog načela u novo doba istorije.” Pod „mi” u godini štampanja tog traktata podrazumevaju se svi Jugosloveni (kako će se oni sve više i nacionalno diferencirati, te i razići još se nije moglo predvideti). Ističe se: „Nacionalno šarena Austrija održavala se samo pomoću načela legitimiteta. Dinastija i istorisko pravo bile su spone za raznorodne narode ovog državnog konglomerata.”50 U nastavku: „Nacionalni duh austrijskih naroda počeo se buditi [još] uoči Francuske revolucije već za vreme prosvećenog apsolutizma Josifa II, koji je počeo da sprovodi centralizam i germanizaciju i time izazvao borbu naroda Habzburške Monarhije. Za istoriske autonomije i istoriska narodna prava.” Ali: „Ta borba... nije imala socijalan sadržaj” zato „ni dubljeg korena i šireg oslonca u narodu. Nosilac su joj bili staleži. Tek zamah Francuske” revolucije „donosi” odlučujuće „promene”.51 „Dok je Francuska revolucija na Zapadu značila početak nove nacionalne ere za svo moderno društvo, Srpska Revolucija na Istoku značila je početak nove, nacionalne ere u Istočnom pitanju. Francuska revolucija je s načelima prirodnog, narodnog prava uzdrmala imperijalizam Velikih Sila nad narodima, a srpska na osnovu istih načela uzdrmala imperijalizam tih Sila u Istočnom pitanju. Srpska revolucija izbacuje nov faktor – organizovan narod – u rešavanju Istočnog pitanja i otvara novu, završnu njegovu fazu, postavlja savremeno načelo, po kojem se jedino pravilno i trajno moglo rešiti Istočno pitanje... To nije bio pokret raje bez istorije kako su ga nazvali njegovi inače srbofilski strani istoričari Ranke i Vendel. Ta raja nije nikada izgubila svest o svojoj negdašnjoj narodnoj državi.” Ovaj navodni kontinuitet u razvoju nacionalne svesti i nacionalnog pregalaštva, međutim, i protiv Popovićeve namere, sam po sebi opovrgava tezu kojom se i on pridružuje većini apologetskih istoričara o Načertaniju. U spletu ovog kontinuiteta: Ova iskonska nacionalna svest „je bila i dalje nosilac te misli, očuvane u narodnoj pesmi, neprekidnoj njenoj pratilici. Ona je učestvovala u velikim istoriskim događajima na strani Mletaka, Austrije i Rusije. Ona je već bila politički faktor, s kojim se u velikoj politici računalo. Kaluđeri i hajduci bili su čuvari nacionalne ideje. Kod preseljenih Srba u Austriji razvio se i imućan i prosvećen građanski stalež. Oni imaju već i predstavnika ideja prosvećenosti: Dositeja. I u pograničnim područjima Turske već su se mnogi domaći Srbi krajem XVIII veka odali trgovini stokom i građom, trgovinom postali imućniji i svesniji”.52 Po Popoviću, konačno, visoka nacionalna svest, u vremenu Prvog ustanka proizvela je „visok nacionalni cilj” usmeren „prema krajnjem nacionalnom idealu, nacionalnoj državi”. I to na platformi Francuske revolucije. Jer: „Iako je poprište francuskih borbi bilo još daleko i bez neposrednog uticaja na početke nove srpske borbe, ipak, sastavljene od boja Revolucije, trobojna zastava poklon prote Matije prvim ustanicima, bila je simbol veze srpskih duhovnih vođa sa velikim nacionalnim osvešćenjima, koje je izazvala Francuska Revolucija.” I ovde, u logičnoj konsekvenci: „Visoka nacionalna svest srpskog građanstva iz Vojvodine uputila je brzo te

47 Isto, 225. 48 Isto, 227–228. 49 Isto, 225. 50 Vasilj Popović, Nacionalno načelo u savremenoj Istoriji, Godišnjica Nikole Čupića XXXVI (1928) 37. 51 Isto, 42. 52 Isto, 45.

98

političko-agrarne nemire prema krajnjem nacionalnom idealu, nacionalnoj državi.”53 Zanimljivo je i kako Popović čak vidi da se već: „U planovima Napoleona III ocrtavaju konture i velike Jugoslavije [kojoj on kao njen građanin i istoričar ostaje krajnje privržen do smrti, samoubistvom u okupatorskim italijanskim kazamatima tokom Drugog svetskog rata].” Prema toj viziji Jugoslavije, stvorene „od svih austrijskih i turskih južnih Slovena zajedno s Bugarima pod vođstvom Srbije”. Po Popovićevom dodatnom reagovanju: „U saglasnosti s tim velikim planom bile su težnje i nastojanja kneza Mihaila.”54 U vezi sa stanjem u Turskoj: „Pored svih napora reformne struje, počevši od Selima III, 1879, preko Mahmuda II i Abdul Medžida I, uvođenje Turske u evropski kulturni život išlo je teško, sporo i površno. Posle dugih i krvavih napora uspelo se da se unište janičari (1826), skrši otpor provinciske oligarhije i sprovede vojna reforma. Pokušalo se i sa uvođenjem građanske jednakosti, hatišerifom od Gilhane (1839) i hatihumajunom [svečana povelja, ferman, turskog sultana] od 1856. Ali građanska jednakost hrišćanske raje ostajala je mrtvo slovo na papiru”... Kad su kormilo preuzeli Mladoturci, ispostavilo se da su i oni nosioci „šovinističkog nacionalizma”. Bili su za ustavnost „ali takvu koja će u novom obliku održati... gospodujući položaj” Turaka.55 Po mirovnom ugovoru u San-Stefanu, selu kod Carigrada, Popović ističe kako je Rusija Bugarskoj, kao satelitu, dala ne samo svu bugarsku teritoriju „nego i svu Makedoniju, deo Stare Srbije i čak deo Srbije”. Tek na Berlinskom kongresu Srbija je povećana teritorijom „izvan austrijske sfere uz diplomatsku pomoć Austro-Ugarske”. I ovde netačno, pomoć „na koju” ju je „i Rusija upućivala”, sa ironičnim i bez ironičnog prizvuka.56 Završni zaključak da je ishodom Prvog svetskog rata svuda u Evropi sprovedeno nacionalno načelo mogao se smatrati tačnim za života Vasilja Popovića i na primeru Jugoslavije. Ali da je doživeo kraj te Jugoslavije krajem istog, dvadesetog, veka, morao bi i tu konstataciju korigovati, kao netačnu. U traktatu o Berlinskom kongresu povodom pedesetogodišnjice, 1928, odmah na početku iznosi se kako: „Kod Južnih Slovena nije se tom prilikom moglo ostvariti načelo narodnosti, koje je ostvareno kod Talijana i Nemaca kratko vreme pre toga.” Po Popoviću: „Da je baš Berlin izabran za sedište kongresa, bio je dokaz da je Nemačka imala ulogu arbitra i da je njeno držanje bilo od presudne važnosti za konačni svršetak krize. Bizmark je to i pokazao, predsedavajući Kongresu s izvesnom vojničkom grubošću, kako kaže grof Šuvakov, ruski punomoćnik. On je čak parafrazirao Luja XIV u rečima: Kongres sam ja.”57 Tu se ističe kako je Rajhštatskim sporazumom, 8. jula 1876, između Gorčakova i Andrašija „osiguran Srbiji status quo u slučaju nesrećnog svršetka njenog započetog rata s Turskom, a Austriji gotovo sva Bosna i Hercegovina u slučaju turskog poraza. U Budim-peštanskoj konvenciji od 15. januara 1877. morala je Rusija osigurati Austriji, za njenu neutralnost u budućem rusko-turskom ratu, Bosnu i Hercegovinu bez ograničenja, a i za Novopazarski Sandžak predvideti njihov obostrani sporazum. U slučaju raspada Turske isključeno je obrazovanje jedne velike kapitalne slovenske države. Za naknadu mogle su Bugarska, Albanija i ostatak Rumelije biti uređene u nezavisne države. Za Tesaliju, deo Epira i Krit predviđena je mogućnost da ih Grčka okupira, a Carigrad je mogao postati slobodan grad”. „Tako je ruska službena politika podržala i dalje imperialističke ciljeve na Istoku. Sporazum s Austrijom na toj osnovi mogao je doneti samo žrtvovanje načela narodnosti.” Zapravo: „Politika Nemačke [koja je gurala Austriju pravcem Balkana, posle njenog proterivanja iz saveza Nemačke] naterivala je Rusiju na sporazum s Austrijom i na popuštanje Austriji.”58 Povodom izneverenih srpskih nada (u rusku bezrezervnu pomoć Srbiji u svakoj prilici) pri sklapanju San-Stefanskog mirovnog ugovora, Popović citira reči opravdanja tadašnjeg opunomoćenika ministra spoljne politike Rusije „srpskom zastupniku u Petrogradu: „Najpre dolaze ruski interesi, za njima bugarski, pa onda srpski.” A „ima slučajeva kad bugarski interesi [poistovećeni sa ruskim – to nije rekao] stoje uporedo s ruskim”. U nastavku je rečeno: „Već posle kneza Mihaila odvratila se autokratska Rusija od Srbije, zbog jačanja dominantskih i socijalnih pokreta u Srbiji” samo je delimično tačno, Rusija je za vreme Mihailove, a posle još više u godinama Milanove vladavine, bila podozriva u odnosima sa Srbijom, zbog njene nerusofilske politike. Pod Mihailom zbog njegovog frankofilstva, pod Milanom usled njegove austrofilske orijentacije. Demokratski i socijalni pokreti u Srbiji bili su irelevantni za Rusiju, jer su ugušivani merama samih autokratskih vladara.59 Podrobno izloženi stavovi pri odlučivanju o pojedinim, spornim i nespornim, pitanjima na Berlinskom kongresu, u ovom se traktatu završavaju kratkim sveobuhvatnim osvrtom na izloženo, sa stanovišta

53 Isto, 47. 54 Isto, 56. 55 Isto, 58–59. 56 Isto, 63–64. 57 Isto, 65–66. 58 Vasilj Popović, Berlinski kongres, Beograd 1928, 3–4. 59 Isto, 6.

99

Popovićevih pogleda, koji se podudaraju sa pogledom većine istoričara Srbije. Na reči engleskog predstavnika lorda Bikonsefilda-Dizraelija (1804–1881) pri povratku u Englesku: „Donosimo mir s čašću”. Popović dodaje: “Berlinski kongres je, doduše, doneo za duže vreme mir u Evropi među Velikim Silama, ali po cenu da su suzbijene prirodne srpske želje za nacionalnim oslobođenjem i ujedinjenjem i da su jednu Veliku Silu – Habzburšku Monarhiju – pomogle Nemačka i Engleska da se širi protivno onom istom načelu po kojem je i sama Nemačka postala baš u borbi protiv te iste Monarhije.” Tu Popović citira istoričara B. Brunsvika (Le traité de Berlin, Paris 1878, p. IX) koji je naveo kako je Berlinski ugovor „product transakcije između straha Engleza od napretka Slovena i straha svih drugih od pretećeg rata”... Ali ne baš primereno zaključuje: „Rusija je i ovaj put kažnjena za povredu nacionalnog načela.”60 Razgraničenja među etnički pomešanim regijama i državama Balkana bila su uvek proizvoljna, u zavisnosti od odnosa snaga odlučujućih Sila. Ali sa druge strane, suprotno mnogim kolegama, Popovićev zaključak u kontekstu dobiti Srbije na Berlinskom kongresu, pokazaće se vidovitijim u godinama sledećih deoba interesnih sfera, posle dva balkanska i dva svetska rata. Odista: „Za Srbiju je Berlinski kongres imao i velikih blagodeti pored šteta. Ako je morala tada žrtvovati svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu, to je bar spasena Makedonija i Stara Srbija [u vremenu Popovićevog života] za budućnost i ostavljena je mogućnost Srbiji da postane jugoslovenski Pijemont.” Kako je sve prolazno (pa će i ova slavopojka, sa početka XX veka, već na kraju istog stoleća, zvučati neumesno), to Popović pri pisanju ovih redova nije mogao predvideti. U vremenu u kojem je napisao rečeno, izgledalo je istinito za sva vremena ono što se tada desilo i po onome što će se tada još desiti. Jer: „Berlinski ugovor osigurao je” Srbiji „ratne tekovine koje joj je oduzimao San-Stefanski ugovor. Priznanjem nezavisnosti Srbije, Crne Gore i Rumunije ojačano je nacionalno načelo [po ondašnjim merilima] i stvoreno nam je u slobodnoj Srbiji čvrsto uporište za oslobodilačku borbu protiv dve velike države, Turske i Austro-Ugarske. Iako je bio ogroman nesrazmer između snage Srbije i njezinih protivnika, ipak je neumitan istoriski razvoj [efemernog trajanja] morao njoj doneti pobedu.”61 Veličanje jugoslovenske državne tvorevine izrazima vrhunske apoteoze, Popović iskazuje u knjižici na francuskom jeziku, u izdanju Udruženja francusko-jugoslovenskog prijateljstva, pod naslovom Jugoslavija, delo vekovnih napora i žrtvovanja čitavog jednog naroda. Već prvom rečenicom tu se kazuje čitaocima koji su tada morali biti fascinirani (a sada, pri čitanju ove naše knjige frapirani) elokvencijom veličanja zajedničke države svih Jugoslovena. Po Popovićevom rasuđivanju, bilo je tada „malo evropskih nacija tako homogenih” u trostrukom „socijalnom, ekonomskom i kulturnom” pogledu. Prvi srpski ustanak inspiriše se idejama Francuske revolucije. Prvi nacionalni državni program Srbije identifikuje se programom Načertanija, koji se i u ovom kontekstu idealizuje navodno istovetnim ciljevima srpstva i jugoslovenstva; poput onovremene zvanične politike države. Ali opet suprotno toj idealizaciji, kada Popović spominje vladare Aleksandra Karađorđevića i Miloša, pa Mihaila Obrenovića, njihovu politiku ne vezuje za Načertanije, jer bi to bilo u celini apsurdno.62 O Srbima, Hrvatima i Slovencima, kao državotvornim narodima Jugoslavije, tu se tvrdi da se oni etnički ne razlikuju i zato sačinjavaju jednu homogenu jugoslovensku naciju. Ta homogenost se dokazuje ovde delima Dositeja Obradovića, Ljudevita Gaja i Jurija Štrosmajera, kao da su njihovi pogledi na liniji istovetnog jugoslovenstva bili identični. Njima nasuprot, politika i ideologija velikohrvatstva oličena u antisrpskim harangama Josipa Franka žigoše se proaustrijskim pečatom taktike divide et impera. Poglavljem Srbija i regent Aleksandar u službi jugoslovenske ideje već se u naslovu označava tendencija koja nominalno prožima režim srpskog vladara Jugoslavije. Tu piše Popović: „Napadnuta od Austro-Ugarske, Srbija je shvatila da je došao čas kada treba braniti ne samo slobodu nego i nastaviti borbu za oslobođenje svih Jugoslovena.”63 Po Popovićevom prikazu: „Ta borba nije ostala ograničena razmerama koje su priželjkivali upravljači Austro-Ugarske. Jugosloveni na teritoriji dvojne Monarhije ubrzo su se priključili borbi za srpsku stvar i jugoslovensko pitanje u celini odjednom se našlo na dnevnom redu. Zemlje Antante takođe više nisu želele delimično rešenje. Trebalo je razrešiti u celini jugoslovensko pitanje, ne ostavljajući, posle ovog velikog napora sveta, nijedno ognjište koje bi kasnije moglo da preti evropskom miru. To je taj težak zadatak koji je Srbija morala da preuzme na sebe, stavljajući sve svoje snage, svoju armiju, čak svoju nezavisnost u službi jugoslovenstva. Sedmog decembra 1914. srpska Narodna skupština je izglasala, bez rezerve, vladinu deklaraciju, kojom je srpski narod prihvatio ovaj rat, od samog početka, kao borbu za oslobođenje i

60 Isto, 9. 61 Isto, 26. 62 Isto, 27. 63 Vasilije Popović, La Yuogoslavia, 6.

100

ujedinjenje porobljene jugoslovenske braće u celini, Srba, Hrvata i Slovenaca.”64 Citiranjem ratnih proklamacija regenta Aleksandra i njegovih posleratnih zalaganja kao kralja u izgradnji jugoslovenske države, Popović sa patosom iznosi kako su svi činioci stvaranja Jugoslavije bili prožeti duhom jedinstva i slobodarstva. Po njemu ostaje neosporiva činjenica da je Jugoslavija stvorena „slobodnom voljom svih Jugoslovena”. Apoteoza kojom se uzvisuju kraljevi doprinosi u svemu što je Jugoslaviju činilo faktorom stabilnosti i progresa ogledaju se i u samim naslovima pojedinih poglavlja. U poslednjem poglavlju Popularnost kralja Aleksandra iznosi se kako on posećuje gradove i sela Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije... svuda pozdravljen izrazom „ljubavi i odanosti”.65 Onda će ga neprijatelji ubiti. Koliko je bio popularan dokazuje se ovde i povorkama Posetilaca njegovog groba na Oplencu. Koliko je oličavao krivicu za raskole koji će mnogo kasnije dovesti do razaranja Jugoslavije, čitanjem ovog Popovićevog spisa, napisanog u vidu panegirika ostalo je nedokučivo. U knjizi Evropa i srpsko pitanje, 1804–1918, štampanoj u ediciji Srpski narod u XIX veku, odmah na početku, u uvodnom delu, Popović kazuje: Istorija svakog evropskog naroda, pa i našeg, u novom veku može se potpuno objasniti i razumeti ako se posmatra u vezi s opštim istoriskim razvitkom i u odnosu s t.zv. koncertom Velikih Sila, koji je u istorijskoj nauci nekih naroda nazvan i izrazom sistem država. Evropski sistem država znači široku biološku zajednicu evropskih država, prvenstveno Velikih Sila kao najmoćnijih i najuticajnijih... Sudbina svakog naroda zavisila je i zavisi vrlo mnogo od politike one kategorije evropskih država koje su u novom veku nazvane Velikim Silama... Od politike tih Velikih Sila, od njihovih međusobnih odnosa i od njihovih odnosa prema pojedinim pitanjima koja prelaze uži okvir interesa jednog naroda, zavisila je i zavisi vrlo mnogo sudbina ne samo njihovih nego i svih drugih, manjih, evropskih naroda.”66 U osvrtu na navedene odnose i zbivanja koje analitički opisuje Popović, zvuči nestvarno tvrđenje da je tada „srpsko pitanje” u sklopu jugoslovenskog pitanja, „kao pitanje nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja” u granicama Jugoslavije „bilo savremeno nacionalno pitanje, kao talijansko i nemačko”. Jer će se jugoslovenska država vremenom pokazati neodrživom tvorevinom, dok će ujedinjene Nemačka i Italija trajno opstajati, podjednako u okolnostima mira i ratova. U vremenu kada je Jugoslavija izgledala stamenom državom Popović je mogao sebi dozvoliti da srpsko pitanje izjednačava sa jugoslovenskim i preuveličava kao jedno od najstarijih evropskih pitanja. Zato po Popoviću: “Čak, talijanski narod, premda je živeo u mnogo srećnijim kulturnim i političkim prilikama, postavio je mnogo, mnogo docnije nego naš narod sebi kao cilj ostvarenje nacionalnog načela u svom narodnom i državnom životu.” Čak pre Francuske revolucije, to „načelno” postavljeno nacionalno-oslobodilačko i ujediniteljsko pitanje „nije bio neki svesno izgrađeni program [kakav će mnogo kasnije biti, i po njemu, Načertanije] nego instinktivan stav”. Zato dodaje: „Tim izrazom obeležavaju u poslednje vreme neki znameniti engleski istoričari i publicisti osnovne aksiome kojih se engleski narod držao u svojoj spoljnoj politici u novom veku.”67 Istočno pitanje, u sklopu kojeg se rešavalo srpsko jugoslovensko pitanje, terminološki je postalo, kazuje Popović, tek u diplomatiji XIX veka, a značilo je pitanje o održavanju osmanlijske vlasti u celini ili u pojedinim zemljama Levanta i Balkanskog poluostrva. U tom kontekstu Popović se poziva na istoričara Stanoja Stanojevića koji je „smatrao srpsko pitanje kao bitni deo istočnog pitanja u novom veku, izjednačujući istočno pitanje s balkanskim. Zato je podvlačio da se istorija srpskog naroda skoro poklapa sa istorijom Istočnog pitanja”.68 Prelazeći u drugom poglavlju na značaj Prvog srpskog ustanka u sklopu revolucionarnih promena u Evropi i Popović ističe kako je „jedan od najvećih evropskih istoričara, Leopold Ranke”, s pravom tom ustanku dao „naziv Srpska revolucija, koji mnogo tačnije odgovara njegovom opšteistoriskom značaju, nego naziv prvi srpski ustanak, kako ga je usvojila naša domaća istoriografija, držeći se narodne terminologije i gledajući ga sa užeg stanovišta nacionalne i regionalne istorije”. Još je dodao kako je „Rankeov naziv” obnovio nemački istoričar Borbe Jugoslovena za slobodu i jedinstvo Herman Vendel.69 Popović citira i Vladimira Ćorovića, koji „je tačno naglasio usku vezu prvog ustanka s evropskom stvarnošću, videći u njemu odjek one velike uzbune duhova i poremećaja političkih odnosa koje je izazvala francuska revolucija – francuska revolucionarna diplomatija. Taj buntovni duh došao je do izražaja i u srpskom ustanku. Ponavlja se i ovde kako se to ogleda u prvoj zastavi „trobojnici” među ustanicima. Zato i Popović opetovano zaključuje da: „Srpska revolucija ima sličan istoriski značaj za Istočno pitanje i balkansku istoriju kao francuska za evropsku.” Sigurno preuveličano, ali ne i potpuno neosnovano ponavlja se da su u prvom planu,

64 Isto, 23. 65 Isto, 13–14. 66 Isto, 33. 67 Vasilj Popović, Evropa i srpsko pitanje, 1804–1918, Beograd 1940. 68 Isto, 6–7. 69 Isto, 9.

101

u značenju prve ustaničke revolucije došla do izražaja antifeudalna, antiimperijalistička, antirežimska načela „protivno legitimističkom” načelu. Jer već „pod kraj XVIII veka” u seljačkim masama su se isticali „začetnici građanskog staleža [jedno vreme čak pod nazivom začetnici buržoaske klase] narodne starešine, sveštenici i trgovci”70 U ovom spisu, za razliku od drugih (gde se ističe Načertanije kao prvi nacionalni državni program) prvim nacionalnim državotvornim programom smatraju se planovi pivskog arhimandrita Arsenija Gagovića i karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, 1803, za stvaranje slavjano-serbskog carstva pod zaštitom ruskog imperatora, te plan Save Tekelije za uspostavljanje srpskog ili ilirskog kraljevstva pod protektoratom austrijskog cara, 1805. godine. Prema Popoviću: „Stara nacionalna tradicija”, u skladu sa „tendencijama” novog vremena, tada se već „konkretizovala kod duhovnih i političkih narodnih vođa u planu o obnovi nacionalne države”.71 Iako je Popović vladavinu Napoleona, poput tokova Francuske revolucije, procenjivao tendencijama oslobodilačkih nacionalnih stremljenja, Napoleonove ratove u globalu je nazivao imperijalističkim. Isticao je nastojanja poljskog kneza Adama Čartoriskog, na položaju ruskog ministra inostranih poslova, da Rusija ustanički pokret Srba pod vođstvom Karađorđa pomogne svim raspoloživim sredstvima. „Povodom srpske molbe od 12. decembra 1805. reformulisao je Čartoriski ukaz 11/23. januara 1806... da će Srbi, ako ih Rusija ne pomogne, ili biti uništeni, ili će potražiti zaštitu Francuza. Za tim primerom će se morati povesti i Crnogorci, Brđani i Hercegovci.”72 Posle ugušenja ustanka, državna autonomija Srbije izdejstvovana je pomoću Rusije, naglašava Popović. „Ratovi s Francuskom, Bečki kongres i Sveta alijansa učinili su Rusiju važnim faktorom celokupne evropske politike.” Da se Srbija konsolidovala za vreme Miloševe vladavine potvrdili su nalazi svih istoričara, gotovo bez izuzetka, ali da je toj konsolidaciji doprinelo uverenje da „je Srbija po svom geografskom položaju određena da postane jezgro jugoslovenskih zemalja”73 mora se smatrati netačnom konstatacijom. Ona je rezultat Popovićevih neizmenljivih rasuđivanja na platformi jugoslovenstva prema srpskoj verziji. U vezi sa posledicama Meternihove politike, Popović kazuje: „Da je na balkanske zemlje Meternih gledao kao na figure u šahovskoj igri Velikih Sila i u borbi evropske ideologije. Kad je najzad uređeno pitanje autonomije Srbije i naslednog kneževskog dostojanstva došao je Meternih u mogućnost da obrati Srbiji veću pažnju, a da pri tom održi brižljivo svoj opšti stav da se ne zamera Porti. Taj interes za Srbiju pojačao mu se kad je proglašen Sretenjski ustav 1835. Ma kako da je Srbija bila neznatna, Meternih nije rado gledao ni u njoj kršenje apsolutističkog načela. Nema potvrde da se Meternih bojao Srbije kao mogućeg stožera za jugoslovenske zemlje u Austriji, kako bi se moglo zaključiti iz generalisanja Miloševih istoričara Kuniberta i Mihaila Gavrilovića, kao i onih istoričara koji uopštavanjem prenose docnije austriske tendencije u ovaj period.”74 Po Popoviću: „Meternih nije bio dobar poznavalac Istoka, kao ni mnogi evropski veliki državnici, npr. Bizmark i Palmerston, a nije shvatao ni značaj ni snagu modernog načela narodnosti. Zato kod ovog državnika s aristokratskim ponosom na premoć kulturne države nigde i ne sretamo taj strah da bi Južni Sloveni turske carevine, koji su tada još bili u bednim opštim i kulturnim prilikama, mogli postati opasni za jugoslovenske zemlje stare uvažene austrijske zemlje.”75 U odnosima sa Austrijom, Popović ističe kako je Meternih kod cara za Miloša „izdejstvovao visoko odlikovanje Gvozdenom krunom prvog reda” 1835. Meternihovom inicijativom otvoren je austrijski Konzulat u Beogradu 1836. Iznosi detalj kako se prvi austrijski konzul Antonije Mihanović zaljubio „u mezimicu” Miloševog brata Jevrema „i hteo se njome oženiti”. Da bi se ta neželjena ženidba sprečila Mihanović je bio opozvan i na njegovo mesto za konzula postavljen austrijski potpukovnik Filipović, 1838. U vezi sa otvaranjem engleskog Konzulata i imenovanjem Hodžesa za engleskog konzula, 1837, Popović kao kuriozitet iznosi da je Hodžes po nalogu svoje liberalne vlade podržao Miloša u nastojanjima da ukine Savet, dok se Konzul austrijske apsolutističke vlade zalagao za održanje Saveta, koji je ograničavao Miloševu vlast. Inače, po Popoviću, prenaglašeno: „Dolaskom Hodžesa, Srbija je izašla iz uskog kruga ruskih, turskih i austriskih odnosa, u kojima se kretala od Drugog ustanka, i uvučena je u vrtlog politike Velikih Sila na Istoku i došla je u dodir sa idejama Zapada i zapadne orijentacije, sa idejama zapadnog liberalizma i nacionalizma.” A onda kazuje kako je Ustavom od 1838. „pobedio u Srbiji ruski uticaj u ustanovi Saveta sa doživotnim članovima”.76

70 Isto, 12. 71 Isto, 13. 72 Isto, 16. 73 Isto, 33. 74 Isto, 67–68, 71. 75 Isto, 72. 76 Isto, 77–78.

102

Poglavlje Potiskivanje ruskog i proširivanje evropskog protektorata na Bliskom Istoku ima jedan odeljak posvećen Načertaniju: „Načertanije i zapadna orijentacija Srbije.” Tu se opet ističe netačan zaključak: U „duhu” Načertanija „počelo se ubrzano sprovoditi evropeiziranje državnog uređenja Srbije i to je nastavljeno neprekidno, kako je svestrano osvetlio u svojim delima istoričar tog unutrašnjeg preobražaja Srbije od vremena ustavobraniteljskog režima do pada dinastije Obrenovića, Slobodan Jovanović”.77 Tu se mora kritički primetiti: Jovanović se nije toliko i tako obazirao na odrednice Načertanija da bi se njegovim izlaganjem mogla potkrepiti teza o uticaju Načertanija na opisana zbivanja. Konstatacija da je: „Francuska tek 1848. obratila veću pažnju Balkanu, a tada je” počela da utiče u novom prozapadnom duhu „i nova inteligencija školovana na Zapadu i nadahnuta simpatijama za Francusku” takođe dezavuiše ranije rečeno u vezi sa Načertanijem. Od interesa je i kako Popović ističe da je „Napoleon III imao više krivudavih puteva u Istočnoj politici” pa je „zbog toga često izazivao nepoverenje srpske vlade”... Čak navodi Jovana Ristića, koji je kao „istoričar”... napisao da se Garašanin (suprotno Načertaniju, ali to Popović ne kazuje) posle razočaranja u politiku Francuske zbog njene nepouzdanosti „približio Rusiji”.78 U vezi sa odlukom Svetoandrejske skupštine 1858. godine da se razvlasti knez Aleksandar Karađorđević i povrati Miloš Obrenović, Popović ističe da su „Francuska i Rusija intervenisale da Portin komesar Kabulefendi” ne spreči izvršenje te odluke. Još ne vidi kako je tada moglo da se desi (da se tome nisu suprotstavile Rusija i Zapadne Sile) da austrijska vojska „okupira beogradsku tvrđavu, tobože da bi zaštitila Portina prava protiv revolucionarnih panslavističkih težnji vođa Svetoandrejske skupštine”. Precenjivanje Garašaninove uloge ogleda se u Popovićevoj tvrdnji da je Austrija napokon prihvatila Milošev izbor jer „je više volela da vidi na vlasti starog Miloša nego Garašanina koji je bio frankofil i izmirio se i s Rusijom te je predstavljao antiaustrisku nacionalnu politiku Srbije”.79 Od daljeg interesa je kako i u ovom spisu Popović ponavlja da je Napoleon III „odlučno odbio Mihailove [ne Načertanijske] planove” o rešavanju Istočnog pitanja zajedno sa italijanskim pitanjem. Pa onda u vezi sa bombardovanjem Beograda 1862: „Engleska je predlagala da Austrija vojskom posedne Beograd i da evropski komesari izvide stvar.” Zatim nagađanje da se: „Po nekim znacima moglo zaključivati da ovaj engleski predlog i tursko bombardovanje nisu bili bez veze s Austrijom.” U vezi sa konferencijom u Kanlici, 1862, i tu se naglašava kako su Francuska i Rusija bile „odlučno [za to] da Turska” po srpskom zahtevu „povuče garnizone iz Srbije”, što je naišlo na najveće protivljenje Austrije, pa i Engleske. Zato ponovo po Popovićevom zaključku: „U takvoj situaciji Porta je ostala nepopustljiva i kanlička konferencija se završila s neznatnim koncesijama za Srbe.”80 Preuveličanje uloge Garašanina pored Mihaila, u zbivanjima, dolazi opet do izražaja pri Popovićevom opisu neiskorišćene dubiozne prilike za rat tokom rata Austrije s Pruskom i Italijom. U tom kontekstu Popović kazuje: „Knez Mihailo i Garašanin [kao da ravnopravno odlučuju] nisu se hteli izlagati austrijskoj osveti bez sigurnih garancija” sa strane Pruske. Ali ta ravnopravnost između dve neravnopravne ličnosti, vladara i njegovog ministra, ipak ponegde i ponekad bode oči. Pretežu rečenice u kojima se glorifikuje samo Mihailo (bez Garašanina i njegovog Načertanija). Jer: „Knez Mihailo je u svojoj spoljnoj politici” obuhvatio „kako pojačanu panslavističku akciju Rusije tako i težnju poražene Austrije za mirom na Balkanu. Uz to još je hteo se koristiti jačim uticajem Madžara posle” uspostavljanja dualizma, 1867. Mađari su bili „protiv austro-ugarske ekspanzije na Balkanu” jer se njome „pojačavao jugoslovenski element u Habzburškoj Monarhiji”. Dalje, ovde tačno stoji kako je knez Mihailo „u duhu savremenog nacionalnog načela, po ugledu na Italiju i Nemačku” i „u skladu s ruskom slovenskom politikom” (što je opet netačno) „postavio program [kurzivom istakao A. R.] rešenja balkanskog dela Istočnog pitanja po načelu narodnosti”. A u nastavku se čak precizira: „Mihailov plan je išao za stvaranjem slobodnih narodnih [zapravo nacionalnih] država, eventualno njihove konfederacije [kurzivom istakao A. R.] po načelu samoodređenja, akcijom samih balkanskih naroda bez mešanja stranih Sila. Kao minimum predviđao je da iz te cele akcije dobije bar Bosnu i Hercegovinu.”81 U vezi sa dobijanjem gradova, Popović tvrdi da je podršku Austrije, pri cenkanju sa Portom, izdejstvovala Francuska, odnosno njen ministar inostranih poslova Mutje. Što se tiče Engleske, ona je, Popovićevim rečima: „realno shvatajući interese Turske savetovala Porti da učini” navedene „koncesije”... pa čak da proširi autonomiju Srbije! Inače, po Popoviću „međunarodna situacija između 1866. i 1870. nije bila povoljna za oslobodilačku akciju na Balkanu. Austrija, Francuska i Italija pregovarale su o savezu protiv Pruske, pa su želele da Balkan miruje”. Osim toga Srbija još nije bila vojnički spremna za akciju. Mihailo je prema tome mudro odgodio akciju protiv Turske.82

77 Isto, 79, 80. 78 Isto, 86. 79 Isto, 88. 80 Isto, 94. 81 Isto, 99–100. 82 Isto, 101–102.

103

U vezi sa Omladinom, Popović kazuje da je: „Najzad” njen rad prekinut u Ugarskoj zbog njenih „nacionalnih, a u Srbiji zbog demokratskih težnji”. Srpske i hrvatske nacionalne ideje, po Popoviću podjednako (!) su protkane jugoslovenskom idejom. Iako je u pitanju više fikcija nego činjenica, navodi se: „Veliki hrvatski istoričar i saradnik Štrosmajera Franjo Rački zastupao je u nizu članaka u Pozoru od 1862. misao da se Istočno pitanje ne može ni rešiti ni ućutkati nikakvim obnovama u turskom carstvu, već i zato ne, jer reforme pozajmljene iz hrišćanskih država ne mogu uhvatiti korena u državi s muslimanskim načelima, koja su sasvim protivna hrišćanskim načelima. Zato je predlagao da evropske Sile primene načelo nemešanja i neka puste same balkanske narode da osnuju narodne [nacionalne] države, a za tu zadaću imaju ti narodi dovoljno duhovne i materijalne snage samo ako je se prihvate solidarno.”83 Sve u duhu vremena (ali ne podjednako u Srbiji i Hrvatskoj, već više u Srbiji nego u Hrvatskoj) Popović navodi kako je i Rački „očekivao da će se rešenjem Istočnog pitanja rešiti jugoslovensko pitanje, da bi rešenje Istočnog pitanja po načelu narodnosti [nacionalnosti] donelo ne samo slobodu i ujedinjenje balkanskih Jugoslovena nego da bi olakšalo i oslobođenje Jugoslovena ispod Habsburške vlasti i njihovo ujedinjenje s balkanskim Jugoslovenima”. Osvrćući se na jugoslovenskoj ideji oprečne hrvatske ideje Eugena Kvaternika i Ante Starčevića, Popović kazuje da su oni „sa zadocnelim [posle će se pokazati uvek iznova obnovljenim i rehabilitovanim] idejama iskrivljenog legitimiteta i istoriskog prava, bez obzira [zapravo, s obzirom] na odnose snaga i tendencije svetske politike, tražili to rešenje u smislu hrvatskog istoriskog prava”. I to tako da se „pod hrvatskim imenom” ujedine ne samo svi Hrvati već i svi Srbi!84 Za dovođenje maloletnog Milana na kneževski presto, Popović kazuje da su „Francuska i Austrija pomogle” da Porta prizna taj čin nasuprot „ruskoj sugestiji da se kandiduje crnogorski knez Nikola”. Po Popovićevoj proceni: „Namesništvo (1868–1872) produžilo je politiku odlaganja balkanske akcije protiv Turske.”85 Za te godine Popović takođe kazuje da je balkanskim planom Francuske Srbija isticana „kao stožer oko koga je trebalo da se okupe svi balkanski slovenski narodi” uključujući Bugare.86 I tu opet navodi da se tome najviše suprotstavljala Austrija, ne samo zato što je pretpostavljala, već što je i znala, da bi time Srbija postala stožer okupljanja austrijskih Jugoslovena. U vezi sa uveravanjima Andrašija i njegovog poverenika Kačera da će Austro-Ugarska podržati priključenje istočnog dela Bosne-Hercegovine Srbiji, Popović već naslovom odeljka Andrašijev mamac da izolira Srbiju obećanjem Bosne i u ovom spisu ističe neiskrenost ovih uveravanja. U skladu sa tom tvrdnjom tu se ističe i kako je Austro-Ugarska posle pobede Pruske u ratu protiv Francuske „napustila Bajstovu politiku revanša i prihvatila Andrašijevu orijentaciju prema Istoku. Rusija je [pak] oslobođena jakog francuskog pritiska protiv njenog imperijalizma [kurzivom istakao A. R.] nastavila još aktivniju svoju agresivnu politiku na Istoku”.87 Navodno zbog prodora demokratskih ideja za vreme Namesništva: „Ruski autokratski režim počeo je prenositi težište svoje srpske politike na Crnu Goru, u kojoj je knez Nikola održavao sličan režim patrijarhalnog apsolutizma, a težišta balkanske politike na Bugare koji su bili u bližoj sferi ruskih interesa na Istoku. Bugari su uspeli da dobiju ferman za samostalnu crkvu u Turskoj, svoj egzarhat 1870... Egzarhat je zahvatio i mnoge srpske eparhije. S egzarhatom su Bugari dobili jake pozicije za svoje vrlo široke nacionalne pretenzije u Turskoj i odelili su svoju akciju od srpske.” 88 U vezi sa oslobodilačkim akcijama 1875–1878. od posebnog interesa su Popovićeva rasuđivanja o stavovima Svetozara Markovića; prema Markovićevom spisu Srbija na Istoku (1872). Popović: Marković je u tom spisu „prilično deplasirano u macinijevskom a prerano u socijalističkom smislu, srpskom narodu” stavljao „kao zadaću na Istoku – podizanje revolucije koja bi se završila uništenjem svih država koje su tada smetale da se balkanski narodi sjedine kao slobodni ljudi i ravnopravni radnici u savez opština, županija ili država. On je, dakle, hteo balkansku federaciju, kao i neki nacionalni ideolozi, revolucionarnim demokratskim pokretom ozdo, kao što je Macini hteo talijansku, samo je Marković tom cilju dao jači socijalni sadržaj”.89 Turska zverstva u bugarskom ustanku, aprila 1876, Popović navodi u kontekstu nemogućnosti postojanja sporazumnih rešenja u Istočnom pitanju. Po Popoviću: „Vrlo zanimljiva je bila diplomatska igra Engleske kojom je bacila jabuku razdora među Sile Trojecarskog saveza, specijalno između Austro-Ugarske i Rusije, jer nije trpela da jedan tako moćan blok Sila stoji iza ekspanzionističkih težnji Rusije na Bliskom Istoku.”90 U vezi sa pripremama okupacije Bosne i Hercegovine, Popović tu ističe kako je Austro-Ugarska „računala da

83 Isto, 103–104. 84 Isto, 105, 107. 85 Isto, 108. 86 Isto, 109. 87 Isto, 111. 88 Isto, 112, 115. 89 Isto, 116. 90 Isto, 117.

104

će joj u toj diplomatskoj otimačini pomoći Nemačka i Engleska, i da joj neće moći smetati Rusija, vezana Rajhštatskim ugovorom, niti internacionalno oslabljena Francuska, pa ni sama Italija”. Već ranije austrijska diplomatija uspela je da ubedi evropsku diplomatiju kako „ne može dopustiti da Srbija zauzme [bosansko-hercegovačku] enklavu između Dalmacije, Hrvatske i Slavonije”.91 Povodom San-Stefanskog ugovora, Popović tu ponovo navodi „proteste Engleske, Austro-Ugarske, Rumunije, Srbije i Grčke”... „Engleska nije dopuštala da se Turska tako osakati da Carigrad i Moreuzi budu prvom prilikom plen ruskog osvajanja”... Što se tiče drugog srpsko-turskog rata, opetovano se ponavlja: „Srbija je doznala od Rusije, a i direktno od Austrije da ne može poduzimati operacije preko Drine i Lima, jer je to sfera austrijskih interesa. Tako je Srbija morala” usmeriti „svoje vojne operacije i teritorijalne aspiracije na jug, prema Staroj Srbiji, gde se sukobila s ruskim težnjama koje su išle za tim da što više prošire granice Bugarske”. Sama situacija da se mora orijentisati pravcem ruskih aspiracija prisiljavala je Srbiju da se osloni na Austriju. To mnogi istoričari prenebregavaju, a Popović i ovde ističe.92 U vezi sa Berlinskim kongresom, Popović ponavlja kako je „Engleska sklopila tajni sporazum s Portom, u kome se obavezala da će štititi turske posede u Aziji, a za naknadu je dobila Kipar”. Znalo se, da Austro-Ugarska „nije pristala na Veliku Bugarsku ni onda kad joj je Rusija ponudila preko Ignjatijeva da [što pre] anektira Bosnu i Hercegovinu i da Srbiju veže carinskim savezom u svoju sferu”. Bosna-Hercegovina je i bez novih protivusluga Rusiji imala da pripadne Austro-Ugarskoj.93 Popović, koji svaku priliku koristi da iskaže svoju opredeljenost za nacionalna načela nasuprot imperijalističkim načelima, prilikom pominjanja Rusije, pa i drugih Velikih Sila najčešće osuđuje njihovu politiku zbog imperijalizma. Zato po njemu: „Najviši međunarodni značaj Berlinskog kongresa leži u tome što je Evropa, ponovo i definitivno, suzbila Rusiju da ne rešava vekovno Istočno pitanje kao neko specijalno svoje pitanje”... Inače, i on smatra da je: „Berlinski kongres takođe povredio nacionalno načelo, poverivši Austro-Ugarskoj okupaciju Bosne i Hercegovine... Ali nacionalno načelo je osnaženo time što je priznata nezavisnost Srbije, Crne Gore i Rumunije.” Za razliku možda čak od većine srpskih istoričara, Popović izdejstvovanje dobitka u poređenju sa neumitnim gubitkom Bosne i Hercegovine smatra primarnim u rezultatima Berlinskog kongresa. Zato uvek iznova ponavlja: „Berlinski kongres uskratio je Srbiji Bosnu i Hercegovinu, ali joj je spasao Makedoniju i Staru Srbiju i ostavio mogućnost Srbiji da postane jugoslovenski Pijemont. Berlinski kongres osigurao joj je ratne tekovine koje joj je oduzimao Sanstefanski ugovor. Mala srpska lađa otkačila se... od teškog i nespretnog ruskog broda i snalazila se dosta vešto na uzburkanom moru evropske diplomatije.”94 Ali već u sledećem poglavlju, koje obuhvata godine od 1878. do 1918, opet ističe kako su „Engleska i Nemačka pomogle na Berlinskom kongresu da Austro-Ugarska, posle gotovo jednog i po veka, obnovi ekspanziju na Balkanu... Pored Turske srpski oslobodilački pokret dobio je još moćnijeg i opasnijeg protivnika, Austro-Ugarsku”.95 Objava rata Bugarskoj 1885. i ovde se opravdava razlogom „poremećaja snaga i početka obnavljanja san-stefanske Bugarske”. Premoć blokova Velikih Sila ističe se i tu: trojnim savezom Nemačke, Austro-Ugarske (1879) i Italije (1882); trojnim savezom Francuske, Rusije (1893) i Italije (1896); srdačnim sporazumom („entente cordiale”) Engleske i Francuske (1904), kojima se priključuje Rusija (1907). U vezi sa Srbijom: „Milanovo austrofilstvo sadržavalo je nacionalni defetizam, a rusofilstvo je značilo nadu i samopouzdanje.” Optimizam se i u ovom spisu ilustruje rodoljubivim napisima Stojana Boškovića i Milovana Milovanovića.96 Preokret izborom liberalnog kralja Petra Karađorđevića, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, Popović označava i oživljavanjem „nacionalnog programa Srbije”... Pošto je reč o konkretnoj situaciji ni Popović ne može ovde taj nacionalni program identifikovati programom Načertanija. Od interesa je kako se tu formuliše da sada opet dolazi do zaoštravanja odnosa sa Austro-Ugarskom „uprkos koncilijantnih težnji kralja Petra Karađorđevića i Nikole Pašića”. Jer proruski nastrojena Radikalna stranka „u saglasnosti s narodnim raspoloženjem onemogućavala je da se nastavi [austrofilska] spoljna politika poslednjih Obrenovića”. Opetovano: „Susedna” Austro-Ugarska uzalud „je nastojala [i] da privrednim pritiskom omete Srbiju u njenom spremanju za pijemontsku ulogu u srpstvu i jugoslovenstvu”.97 Valja navesti kako je Popović dobro okarakterisao mladotursku revoluciju i mladoturski režim. „Novi mladoturski režim u Turskoj s početka je umirio evropske Sile i hrišćane. I komitska akcija je počela popuštati. Mnogi hrišćanski poslanici u novom otomanskom parlamentu, od 17. decembra 1908. pristali su uz

91 Isto, 119. 92 Isto, 120–121. 93 Isto, 125–126. 94 Isto, 127. 95 Isto, 131. 96 Isto, 132. 97 Isto, 133, 137.

105

mladoturke. Ali, staroturci podigoše kontrarevoluciju [istakao kurzivom A. R.] u Carigradu u aprilu 1909, i sultan im se pridruži. Uz mladoturke pristade solunski i jedrenski kor i komitske vojvode te posedoše Carigrad i zbaciše Abdul-Hamida II, a podigoše na presto Mehmeda V (27. aprila 1909–1918). Novom režimu su ostali i dalje protivni staroturci i uleme, a ubrzo su to postali i neturski muslimani, Arabljani i Arbanasi”, i da su „mladoturci šovinisti [kurzivom istakao A: R.], koji hoće da sprovedu centralizaciju i da nature turski jezik i otomanski nacionalni osećaj svima podanicima, a da nisu slobodoumni demokrati”.98 Prilično nerazgovetno, međutim, Popović opisuje međunarodne odnose nove Turske sa evropskim Velikim Silama, tako da je teško dokučiti razloge njenog logički motivisanog priključenja savezu Nemačke i Austro-Ugarske, pred Prvi svetski rat. Istovetni interesi mnogonacionalne Austro-Ugarske i Turske nolens volens navodili su na taj savez, a ne na savez sa Francuskom i Engleskom, koje problem mnogonacionalnosti nije opterećivao i usmeravao u razvoju, prema tome ni u spoljnoj politici. Nedovoljno proučeno razdoblje uoči i tokom Prvog svetskog rata, prisiljava i Popovića da samo ovlaš, na svega nešto preko sedam strana, od ukupno nešto preko 162 strane spisa, razmatra to razdoblje istorije Srbije u sklopu njenih odnosa sa Velikim Silama. Od interesa je kako se i ovde Popović samo zadržava na objavi rata balkanskih država Turskoj 1912, uprkos pretnji Velikih Sila da neće priznati rezultate njihove eventualne pobede, zbog prekršaja odredaba politike status quo-a. U komentaru ishoda Drugog balkanskog rata opetovano se ističe da je „Bugarska nastradala zbog svoje prepotentnosti, s politikom koja nije bila u skladu sa interesima ni [ostalih] balkanskih ni velikih evropskih sila”.99 Zaključni poslednji pasus, i ove knjige, napisan je sa integralnog nacionalnog srpskog stanovišta, u opreci sa nacionalnim stanovištem ostalih Jugoslovena, posebno Hrvata. Opetovano: „Odluka u svetskom ratu pala je najpre na Balkanu [?] gde je i počeo... Srbi su oslobodili Srbiju i jugoslovenske zemlje austrougarske monarhije, koja se raspala na nezavisne nacionalne države.”100 Popović ni ovde nije vodio računa o tome da bi ova pobeda zvučala ubedljivije, da nije odmah dodao da se ta poražena Monarhija „raspala”. Za državu koja je nestala zbog toga što je pobeđena u ratu, te je invazijom pobednika razdrobljena, a uz to i unutrašnjim nemirima razorena, neprimereno je reći da se raspala. Popović se isticao i pisanjem istorijskih udžbenika iz svetske i nacionalne istorije, za gimnazije i stručne srednje škole. I to izvrsne udžbenike, čak sa pedagoškog i naučno istoriografskog stanovišta našeg vremena. Može se to ilustrovati sa mnoštvom primera. Iz perioda posle ugušenja Prvog ustanka; u odeljku Srpsko pitanje na Bečkom kongresu (1814–1815) kojim kazuje kako je prota Matija Nenadović nastojao da za sudbinu Srbije zainteresuje Velike Sile. Zatim, kako je Miloš Obrenović iskoristio rusko-turski rat od 1828–1829. da Jedrenskim mirom utvrdi autonomna prava Srbije. Čak navodi: Da je Miloš radio na tome „da pojača svoj uticaj na hrišćane i da pripremi ujedinjenje svih srpskih zemalja u zgodnijem momentu”. (Petnaestak godina pre Načertanija – A. R.) Da je Sretenjski ustav (2/14. februara 1835) „ukinut pre nego je i uveden u život” zbog protivljenja Turske, Rusije i Austrije. Da je ustanovljen Državni savet turskim ustavom (1838), koji je ograničio neograničenu Miloševu vlast i naveo ga da napusti zemlju (1839), sa posledicom dolaska sina Mihaila na vlast. Da su 1840. Velike Sile, Engleska, Rusija, Austrija i Pruska sklopile kvadrupel-alijansu radi održanja status quo-a. u Turskoj. Da je inauguracija nacionalizma u Evropi četrdesetih godina XIX veka prožela liberalnim duhom i Srbiju. Da je taj nacionalizam u Srbiji ojačao „istorijske tradicije o državnoj samostalnosti”.101 Nastojanje da se ostvare načela nacionalizma oslobađanjem Srbije od Turske, Popović je ovde usredsredio na akcije kneza Mihaila, bez spominjanja udela Garašanina i njegovog Načertanija. Tada se učilo da je: „Nacionalne ideale toga vremena preuzeo da ostvari... knez Mihailo.”102 Navode se više puta ponavljani saveznički ugovori i sporazumi Srbije sa pojedinim balkanskim zemljama. Posebno se ističe sporazum „s bugarskim emigrantima o budućem uređenju zajedničke srpsko-bugarske države, kojoj bi Mihailo bio na čelu”. Tu je dodato kako je: „Knez Mihailo dobro shvatio da prvi cilj mora da bude oslobođenje Južnih Slovena od Turaka sporazumnom akcijom svih balkanskih hrišćanskih naroda, ali nije ispustio iz vida ni dalji cilj – oslobođenje austrijskih Srba i Hrvata. Zato je on održavao veze sa jugoslovenskim patriotima u Monarhiji, osobito sa biskupom Štrosmajerom.” Ovde bi se mogla osporiti tvrdnja da: „Spoljni program” Mihailo „nije mogao ostvariti zbog nepovoljne spoljne situacije posle uspeha Pruske” u ratu s Austrijom. Jer je taj „spoljni program” bio neostvarljiv iz više političkih i unutrašnjepolitičkih razloga. Netačnom se donekle mora smatrati i tvrdnja da je prvi rat Srbije protiv Turske knez Milan primarno poveo pod pritiskom javnog mnjenja. Kao što smo već više puta isticali:

98 Isto, 144, 151–152. 99 Isto, 151–152. 100 Isto, 158. 101 Isto, 163. 102 Vasilj Popović, Opšta Istorija novoga veka za više razrede srednjih i stručnih škola, treće izdanje, Beograd 1929, 183, 188, 197.

106

preuranjeni rat poveden je pretežno Milanovom krivicom. On je na taj način, kao što često biva, skretao pažnju naroda sa unutrašnjih problema koji su mu ugrozili vladavinu, na spoljne probleme, kojima je na račun naroda spasavao svoju vladavinu i režim koji je tom vladavinom bio obeležen.103 Drugi, pobedonosni oslobodilački rat koji je usaglašen sa ratom Rusije protiv Turske završen je ponovljenim Popovićevim rečima tako što je Srbija osvojila: „Niš, Pirot, Leskovac i Vranje. Austrija je zabranila Srbiji da prodre u Bosnu [kurzivom istakao A. R.], Rumuni zauzeše Vidin, a i Grčka zarati (februara 1878) ali na vest da su Rusi sklopili primirje, odmah obustavi neprijateljstva”... Berlinski kongres objašnjava se činjenicom da „Velike Sile nisu htele dopustiti da se” stvaranjem Velike Bugarske ostvari preveliki „uticaj Rusije na Balkanu”. I u ovom udžbeniku, za razliku od opštih udžbenika drugih istoričara ističe se da je Srbija na Berlinskom kongresu više dobila nego izgubila [gubitkom Bosne-Hercegovine]. Omogućeno joj je, sticanjem državne nezavisnosti i proširenjem državne granice, da preuzme „vodeću ulogu u oslobodilačkoj akciji Južnih Slovena i u rešavanju balkanskog dela Istočnog pitanja po načelu narodnosti”.104 U konkretnom razlaganju i ta oslobodilačka misija morala je biti redukovana realnije sagledanim preprekama. Jer: „Kalajev režim u Bosni, Kuenov u Hrvatskoj, Milanov u Srbiji, padaju u vreme političke dekadense u kojoj su zagazili u ružnu međusobnu borbu i Srbi i Hrvati i Bugari. Srbija menja pravac svoje vanjske... politike i od straha da Rusija ne stvori opet Veliku Bugarsku, na štetu Srbije, oslanja se na Austriju. Nemoćne za krupnu vanjsku politiku velikih poteza narodne su se energije [voljom vladara i vladajućih ličnosti, a ne naroda – što ne ume ili neće i Popović da utvrdi] uništavale u unutrašnjoj borbi. Proglas Srbije Kraljevinom (1882) samo je neznatno mogao nadoknaditi razočarane nade.” Bugari nisu mogli biti „zadovoljni odredbama Berlinskog Kongresa koji ih je podelio na autonomnu kneževinu Bugarsku i autonomnu provinciju Istočnu Rumeliju. Oni provedoše ujedinjenje tih zemalja, 1885.” Ali onda i ovde po zvaničnom stereotipu režimskih istoričara: „Kralj Milan objavi rat Bugarskoj (novembra 1885) jer se bugarskom okupacijom [sic] Rumelije menjala ravnoteža sila na Balkanu.” A ne jer su radikalske izbeglice iz Bugarske upadima u Srbiju ugrožavale Milanov antiradikalski režim.105 Poglavlje koje obuhvata razdoblje od 1871. do 1914. ima za naslov Savez među Velikim Silama i velika politika. Popović tu kazuje da je trojecarski sporazum između Rusije, Nemačke i Austro-Ugarske, pripremljen na sastanku careva 1872. „utvrđen 1873. za održanje i zajedničku odbranu mira”. Međutim 1878. „Rusija je imala u Istočnoj krizi i na Berlinskom kongresu rđavo iskustvo s prijateljstvom Nemačke i Austro-Ugarske.” Godine 1879. sklopili su dvojni savez Nemačka i Austro-Ugarska, kojem savezu je 1882. pristupila Italija. Tako je novi trojni savez obuhvatio Nemačku, Austro-Ugarsku i Italiju. Godine 1894. nastao je dvojni savez Francuske i Rusije. Između 1898. i 1901. „Engleska je pokušala da dobije savez s Nemačkom, ali Nemačka nije htela da bude engleski mač na evropskom kopnu.” Iako je sve te različite saveze među Velikim Silama trebalo preciznije objasniti, Popović je ukazao na složenost problema kojim se suočavala Srbija pri odbiru saveznika iz saveza trenutno moćnijih Sila. „Germansko prodiranje na Istok (Drang nach Osten) zbližilo je Italiju, Francusko Engleskoj antanti.” Nastao je novi sudbonosni preokret. „Zbog sporazuma s [oslabljenom] Rusijom” na terenima Azije „i zbog privrednog i političkog približenja Turske Nemačkoj, napustila je Engleska svoju tradicionalnu politiku u Istočnom pitanju”. Prestala je „da bude zaštitnica Turske i protivnica Rusije”.106 Poslednje političko poglavlje obuhvata Prvi svetski rat, sa dosta činjeničkih zapisa, ali sa malo obrazloženja ishoda rata na trošnim temeljima države Jugoslovena. Što će otežati razumevanje istorije nestabilne države Jugoslovena. Međutim, poraz carske Rusije predviđen je bez predrasuda. Popović kazuje otvoreno: „U Rusiji je vladalo veliko nezadovoljstvo zbog korupcije... zapuštene vojne spreme i ratnih neuspeha. Vojnici su često slati na front bez oružja... Izgladnela, ogolela, i zimom mučena petrogradska sirotinja i vojnici podigoše bunu u Petrogradu... Boljševička komunistička stranka sve je više dobivala za se mase radnika, vojnika i sirotinje obećavajući uspostavljanje mira i podelu imanja.”107 Novostvorena jugoslovenska država nije mogla uopšteno biti opisana drugačije, nego kao državna tvorevina večnog trajanja. Ali ta stereotipna tvrdnja ipak se dezavuiše konstatacijom da je već „prvih deset godina slobodnog [!?] zajedničkog života prošlo u teškim unutrašnjim političkim borbama. Izjednačavanje zakona za celu zemlju i njihovo modernizovanje bilo je gotovo onemogućeno”.108 Kazuje se: „Žalosni razdor i događaji u Narodnoj Skupštini počeli su da dovode do duhovnog rasula i narodnog razjedinjavanja.”109 Ali se ne kazuje da je do svega toga dolazilo usled srpsko-hrvatskog sukoba oko

103 Isto, 220. 104 Isto, 221. 105 Isto, 223–224. 106 Isto, 241–242. 107 Isto, 246–247. 108 Isto, 255–256. 109 Isto, 257.

107

primata i sve većeg nezadovoljstva Hrvata zbog više navodnog, ali i stvarnog primata Srba. Zapravo zbog nadmoći predstavnika srpskih gornjih društvenih slojeva. Veći deo srpskog i hrvatskog, kao i ostalih naroda, u stvarnosti živeo je podjednako u nepodnošljivom siromaštvu ili podnošljivom prosečnom blagostanju. U godini, u kojoj je to pisao, nije se moglo pisati drukčije u jednom udžbeniku nego što je to napisao Popović o državnom udaru kralja Aleksandra Karađorđevića, kojim je, 6. januara 1929, ukinut parlamentarni Vidovdanski ustav iz 1924, i inaugurisan kraljev lični, diktatorski režim. Izgledalo je odista već tada da se posle ubistva lidera Hrvatske seljačke stranke, sa Stjepanom Radićem na čelu, u višestranačkom Parlamentu, ne samo kraljevina, nego uopšte Jugoslavija ne može dugo održati. Zato je logično da i Popović tim povodom citira ranije izrečene kraljeve reči: „Čuvati jedinstvo naroda i celinu državnu, to je najviši cilj Moje vladavine, a to mora biti i najveći zakon za mene i svakoga.”110 Samo je isto tako logično (post festum) što naravno ni Popović nije mogao predvideti, a kamoli napisati, da će već nekoliko godina nakon tog udara, 1934. godine, kralj Aleksandar, po jednima, u ulozi spasitelja, po drugima, krvnika, biti neminovno ubijen, spregom agenata unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Ipak, posle svega što se na kraju desilo, razaranjem Jugoslavije, šezdesetak godina kasnije, može se reći: Produžiti život jugoslovenske države krajem devedesetih godina moglo se možda samo metodama državnog udara kralja Aleksandra. Ni federacija, ni konfederacija nije više mogla biti spasonosna za državu čiji su narodi već bili zavađeni strastima krvožedne zavade.111 Pri poricanju značaja Načertanija, može se koristiti i Popovićeva knjiga Meternihova politika na Bliskom Istoku, štampana 1931. godine. Tu stoji kako su predstavnici Turske i Austrije već za vreme Prvog ustanka govorili: „Vođe su začuđenom [srpskom ] narodu naturale svoje” ideje „o nezavisnosti i uspostavi starog srpskog carstva. Čak se tako daleko došlo da je tadašnji komandant Beograda javno rekao da se novim carstvom moraju ujediniti Srem i svi jednovernici u Slavoniji i Banatu. Uskoro iza toga izbili su nemiri u Sremu i Banatu i pokazali su... kako opasne veze znaju da održavaju tamošnji vođi sa austrijskim podanicima”.112 U ovoj knjizi o Meternihovoj politici, Popović takođe ponavlja: Tek „uvođenje Sretenjskog Ustava u Srbiji 1835. podstaklo je Meterniha da se jače zainteresuje za nju. Ma kako je bila neznatna Srbija, Meternih nije rado gledao ni u njoj kršenje apsolutističkih načela”. I ovde kazuje: „Nema potvrde da se Meternih bojao Srbije kao mogućeg stožera za slovenske zemlje u Austriji kako bi se moglo zaključiti iz generalisanja Kuniberta i Gavrilovića. Ali bilo je državničkih krugova u Austriji koji su u oslobođavanju balkanskih Slovena predviđali opasnost i za slovenske zemlje Austrije.” Oni su već razumeli „značenje i snagu modernog načela” nacionalizma. Kao što su već tih godina to znali „nepismeni Miloš i dalekovidi Garašanin”, predviđajući „neminovnost istorijskog razvića”. Koliko će ta neminovnost u vezi sa budućom jugoslovenskom državom biti relativno kratkotrajna, to Popović nije mogao predvideti. Ali Popovićeva tvrdnja da državnici poput Meterniha, Bizmarka, Palmerstona nisu shvatili „značenje i snagu modernih načela narodnosti” – mora se svakako smatrati proizvoljnom. Njima je bila poznata moć nacionalnih pokreta i računali su sa njima, ali prema malim narodima koji još nisu direktno ugrožavali njihovu prevlast, oni su se ponašali potcenjivački pod uticajem predodžbe da su nacionalno zaostali, bez nacionalne svesti. Uvredljive tvrdnje o malim narodima, kao što je srpski, koji navodno nisu znali za ostvarenje visokih ciljeva nacionalnooslobodilačkih stremljenja, naveli su Popovića da istakne kako navedeni i nenavedeni, državnici Velikih Sila, krajem XVIII i početkom XIX veka „s aristokratskim ponosom na premoć” njihove „kulturne države” nisu strahovali od pomisli „da bi Južni Sloveni turske carevine, koji su tada još” živeli „u bednim opštim i kulturnim prilikama, mogli [jednog dana] postati opasnost za jugoslovenske zemlje stare austrijske države”.113

U vezi sa promenama u Srbiji koje su nastale dolaskom ustavobranitelja na vlast, Popović kazuje: „Meternih

je posmatrao promenu u Srbiji s jedne strane kao revolucionarni akt, a s druge kao povod za opravdanu i

neželjenu intervenciju Rusije, iz koje se intervencije mogao razviti rusko-turski sukob i razdor među Silama”.

Što bi baš bilo povoljno za akciju revolucionara. Zato je Meternih osuđivao izbor kneza Aleksandra kao

nezakonit i osuđivao je „i Portino učešće u tome. Ali, on se načelno uzdržavao od svakog direktnog uticaja i

mešanja u unutrašnje prilike Srbije, jer bi ga to moralo dovesti u suprotnost prema Rusiji i Turskoj. Da bi

onemogućio svaku senku nekog angažovanja u tim unutrašnjim borbama u Srbiji, uklonio je konzula

Atanackovića, Filipovićevog naslednika (od kraja 1839) a poslove Konzulata preneo na zemunskog

110 Isto, 263. 111 Isto, 267. 112 Vasilj Popović, Meternihova politika na Bliskom Istoku, Beograd 1931, 18. 113 Isto, 142–143.

108

komandanta generala Ungerhofera da ih obavlja kako su se obavljali pre osnivanja Konzulata, da marljivo i

opširno referiše o svima događajima u Srbiji i da ne izlazi iz poslovne uloge... Meternih nije gledao povoljno

na promenu u kneževskom dostojanstvu u Srbiji, iz načelnih razloga, kao na jedno revolucionarno delo, koje

može da duže vremena bude izvor nemira u oblasti koja graniči s austrijskim teritorijama. Meternih je sigurno

mislio da bi najbolja garantija za mir u Srbiji i za suzbijanje revolucionara kao i za paralisanje aktivnosti ruske

politike i ruskog uticaja u Srbiji bila jaka ruka Miloševa”.114

114 Isto, 186–187.

109

GRGUR JAKŠIĆ 1871–1955.

Grgur Jakšić

Već u knjizi Borba za slobodu Srbije 1788–1816, štampanoj u ediciji Srpski narod u XIX veku, Jakšić ističe predstavku karlovačkog mitropolita Stratimirovića ruskom caru „o potrebi oslobođenja srpskog naroda” pod turskim jarmom i radi „osnivanja prostranog slaveno-srpskog carstva” pod ruskim protektoratom „s jednim ruskim velikim knezom na čelu”. Tu se navodi i kako su srpski izaslanici u Rusiji tadašnjem ruskom ministru inostranih poslova Poljaku Adamu Čartoriskom, pri traženju pomoći za Ustanak izneli „da će, ako budu dobili pomoć od Rusije, zbaciti turski jaram brže nego što se misli, ne samo u Beogradskom pašaluku nego i u ostalim krajevima u kojima Srbi žive”.1 Kako se zamršeni odnosi među bratskim južnoslovenskim narodima reflektuju u vremenima sukoba, koja gotovo zakonomerno smenjuju čak i razdoblja bratimljenja, Jakšić pokazuje u knjižici, na francuskom jeziku, La Bulgarie et les alliés (Bugarska i saveznici), štampanoj 1916. godine. Citat iz velikobugarskog spisa u vezi sa opredeljenjima Bugarske tokom Prvog svetskog rata: „1. Bugarski narod biće na Balkanu izabrani narod, poput nemačkog naroda u zapadnoj Evropi i na svetu. 2. Bugarskom narodu pripašće hegemonija na Balkanu, na račun drugih balkanskih država, naročito Srbije... 3. Celokupna bugarska politika treba da teži realizaciji ove hegemonije. 4. Zato Bugarska treba da se osloni na Austro-Ugarsku i Nemačku. 5. Bugari ne mogu nastupati ruku pod ruku sa Rusijom.”2 U knjižici, koja sadrži preštampani traktat iz Arhiva za pravne i društvene nauke (Beograd 1924), Prvi srpsko-grčki savez 1867–1868, povodom savezničkog ugovora 1913, ističe se odmah na početku kako: „Misao o političkom zbliženju i zajedničkom radu Grka i Srba nije nova. Ona je mnogo starija od 1913 g., kada je u Solunu zaključen poznati savezni ugovor između Srbije i Grčke.” Tom ugovoru prethodilo je još krajem XVIII veka nastojanje Rige od Fere da uz prevashodnu podršku Srbije ostvari „sporazum svih balkanskih hrišćana za zajedničku borbu i oslobođenje od Turaka”. Taj pokušaj je Riga od Fere „platio” životom „pod zidinama beogradskog grada 1798”. Drugi pokušaj zajedničkog ustanka Jakšić je valorizovao pregovorima između rukovodstva Heterije i Karađorđa u izgnanstvu, uoči Karađorđevog povratka u Srbiju i njegovog ubistva. U vezi sa priznanjem grčke državne nezavisnosti, po Jakšiću: „Jedrenskim ugovorom koji je zaključen između Rusije i Turske, 2. septembra 1829. Grčka je proglašena za potpunu nezavisnu kraljevinu, Srbi, naprotiv, nisu bili ni približno takve sreće. Iako su prvi među balkanskim hrišćanima ustali na oružje protiv Turske – i to

1 Grgur Jakšić, Borba za slobodu Srbije 1788–1816, Beograd 1937, 15–16. 2 Les Bulgarie et les alliés, 1915, 28.

110

sedamnajest godina ranije od Grka. Srbija je tim istim ugovorom u stvari dobila samo nove garantije za ostvarenje povlastica koje su joj ranijim ugovorima već bile obećane. Ova nejednakost sudbine podvojila je bar za [jedno] vreme Grke i Srbe. Dok su Grci morali posvetiti svu svoju pažnju konsolidovanju svoje države... Srbima je valjalo produžiti” borbu za oslobođenje. Tu dalje stoji kako je tek „dolaskom na presto kneza Mihaila, Srbija dobila i nov državni program”. Prema ovoj stilizaciji moglo bi se pretpostaviti da i Popović ovde misli na program Načertanija, iako se Načertanijem stvoren program dogodio već ranije, za vreme Aleksandra Karađorđevića. Jer i u ovom kontekstu, i po Jakšiću poput izvesnih drugih istoričara: „Jedno od najvažnijih mesta u tom programu zauzimao je, kao što je poznato, rad na oslobođenju svih Južnih Slovena i njihovom ujedinjenju u jednu državu sa Srbijom na čelu”. Ali i da se ova pretpostavka može, ili čak mora smatrati proizvoljnom, proizlazi iz Jakšićeve dalje konstatacije da je: „Izvršenje tog programa palo u delo Iliji Garašaninu, koga je knez ubrzo stavio na čelo svoje vlade.”3 Zato je od interesa kako Jakšić u nastavku, primarnu ulogu u izvršenju tog programa, u vezi sa Grčkom, pripisuje Garašaninu a ne Mihailu. Po Jakšiću: „Već početkom 1861. g. Garašanin je knezu razložio [a ne obratno, knez Garašaninu] potrebu da Srbija, pre svega, dođe do sporazuma s Grčkom.” I dalje, u nastavku: „On”, Garašanin, je knezu „tom prilikom predložio da se jedan pouzdan i vrlo razuman čovek pošalje u Atinu, u dvostrukoj misiji: a) da nadležnima izjavi blagodarnost kneza Mihaila i srpskoga naroda za ceremonije koje su u Grčkoj bile priređene povodom smrti kneza Miloša i b) da ispita vojničku snagu Grčke, poverenje koje vlada i pojedine stranke uživaju u narodu, i raspoloženje koje gaje prema Srbiji i zajedničkom radu s njom. On [Garašanin] je bio mišljenja da bi tome izaslaniku trebalo staviti u dužnost da s partijama i ljudima, koji budu pokazali najviše volje za zajednički rad sa Srbijom, povede pregovore i jedan savez između Srbije i Grčke, kome bi bila osnova zajednički ustanak i oslobođenje od Turske i pomoć Grka Slovenima i pomoć Slovena Grcima”. Istaknut kurzivom je citat prema navedenom (u originalu) tekstu iz Garašaninovih hartija! Međutim: „Slučaj je hteo da Ilija Garašanin zatim dođe lično u dodir s Grcima i da sam otpočne željene pregovore. On je stupio u vezu s Markom Renijerijem, poznatim grčkim rodoljubom. Renijeri je tada podneo Garašaninu jedan projekat ugovora. To je bila u stvari samo osnovica za ugovor. Garašaninu se taj projekat nije svideo jer su Grci, pored Carigrada, tražili za sebe celu Makedoniju i celu Trakiju. [Kurzivom istakao A. R. da bi se bolje uočila nezajažljivost svake balkanske države, u ovom slučaju Grčke, na račun suseda] On [Garašanin] je izjavio Renijeriju da Srbija ne može pristati na ustupak Makedonije, pošto u njoj ima više Slovena nego Grka, a ni na ustupak Trakije, pošto ona većim delom nije grčka i predstavio mu je sve opasnosti koje bi od tako nepromišljene gramzivosti mogle nastupiti za Grčku.”4 Posle komplikovanih natezanja, koja Jakšić podrobno opisuje „prvi savezni ugovor između Grčke i Srbije je potpisan 14. avgusta 1867. u Beču”. Dok je vojna konvencija, sa potpisom opunomoćenika srpske vlade Franje Zaha, tada već artiljerijskog potpukovnika Srbije, zaključena 16. februara 1868. Oba teksta ugovora Jakšić je u ovoj knjižici prvi put u celini objavio, sa komentarom da je njime, uprkos megalomanskim pretenzijama Grčke priznato „Srbiji pravo na veći deo Makedonije” koji će posle pripasti Jugoslaviji. U svakom slučaju i po ovde objavljenim tekstovima može se zaključiti da ne sačinjavaju deo savezničkih ugovora kojima neki istoričari i dalje dokazuju postojanje Prvog balkanskog saveza, već u ovde navedenom razdoblju. U drugom delu Potsetnika iz narodne diplomatske istorije (1835–1921), koji sadrži Jakšićeva predavanja na Pravnom fakultetu, nalazi se i odeljak o Programu spoljne politike Ilije Garašanina prema Načertaniju. Po Jakšiću, posle prevrata, kojim je „utvrđen novi unutrašnji red” u Srbiji „nastala je potreba da se izradi” jedan plan spoljne politike... „Taj posao uzeo je na sebe, 1844. g., ondašnji ministar unutrašnjih dela, Ilija Garašanin”. Sledi, u glavnim potezima i sadržaj Načertanija. Ništa više!5 U sledećem odeljku, Revolucionarni pokreti 1848 i Kneževina Srbija, stoji da su: „Posle pobune u Beču za političke slobode digli Mađari u težnji da dobiju svoju državu u granicama Kneževine Sv. Stevana, tj. u granicama u kojima su Sloveni i Rumuni bili u većini prema Mađarima.”6 Tu se ističe i novi duh jugoslovenske solidarnosti Srba i Hrvata. Jer, uprkos porazu: „Južni Sloveni su dobili priliku da formulišu i objave svoje težnje i da osete da su im i Mađari i Austrijanci neprijatelji. Osim toga uverenje o srodstvu koje ih vezuje i o potrebi zajedničkog rada i ujedinjenja uhvatilo je mnogo dubljeg korena.” A: „Što se tiče Kraljevine Srbije, po nju je taj pokret bio još značajniji. [!?] Ona je za stvaranje Srpske Vojvodine u Ugarskoj i za slobodu Hrvatske podnela znatne žrtve i u novcu i u ljudima. Postala je u očima svih svojih sunarodnika jedina sila koja je u stanju da im pritekne u pomoć. Osim toga, pokazala je stranom svetu uticaj koji uživa među južnim Slovenima i odlučnost i snagu da im pomogne u borbi za njihova politička prava. Tako je u

3 Isto, 4. 4 Isto, 4–5. 5 Isto, 9. 6 Isto, 11.

111

Evropi dobila još više ugleda no što ga je dotle imala.”7 U odeljku Srpsko pitanje na Pariskom Kongresu, naglasak je na mudrom nemešanju u oružane sukobe Krimskog rata, čime je Srbija izdejstvovala izvesne dobitke. Po Jakšiću: „To su bile velike dobiti za Srbiju. Ona je došla pod zaštitu svih Velikih Sila i u bliži dodir s njima. Osim toga njena je teritorija zajamčena tako da je u buduće niko nije smeo povrediti.”8 U odeljku o iseljenju turskih garnizona iz gradskih utvrđenja 1867. diplomatskom nagodbom ističe se kako:

„Dobitak gradova... bez prolevanja krvi spada među najveća dela naše novije istorije. Njime je završena jedna

velika etapa u stvaranju [slobodne] Srbije”... Ali posle i Jakšić pogrešno objedinjuje savezničke ugovore Srbije

sa pojedinim balkanskim zemljama kao „Prvi balkanski savez (1866–1868)”. Zanimljivo je kako se ovde ističe

samo uloga kneza Mihaila u stvaranju tog Saveza, bez pominjanja Garašaninove uloge. Jakšićevim rečima:

„Radeći na oslobođenju Srbije od turskih vojnih posada knez Mihailo je u isto vreme pomišljao i na

oslobođenje ostalih Srba koji su još bili pod turskom vlašću. Bio je svestan da mala Srbija ne može taj zadatak

sama izvršiti, nego da mora praviti sporazum s ostalim Slovenima, pa i sa svim ostalim narodima na

Balkanskom Poluostrvu o jednom opštem ustanku za oslobođenje svih njih”... U vezi sa savezničkim

ugovorom između Srbije i Grčke, 5. oktobra 1866, tu stoji da su pregovori za sklapanje tog ugovora vođeni

već posle 1861. godine, ali da je ugovor zaključen tek kad je knez Nikola radi stvaranja Velike Srbije

ujedinjenjem dve srpske države „pristao, svakako po savetu iz Rusije, da se u slučaju srećnog svršetka rata”

protiv Turske „odrekne prestola u korist kneza Mihaila”, zadovoljavajući se titulom „srpskog princa” uz

„znatnu apanažu za njega i njegove srodnike”.9

U vezi s Grčkim ugovorom: „Pregovori nailazili su takođe na velike prepreke.” Grci su dugo istrajavali na

zahtevu da im pripadne Trakija i Makedonija, pa čak deo Stare Srbije. „Potrebno je bilo da ustanak na Kritu

1866 g. bude ugušen, pa da grčka vlada, [opet!] po savetu iz Petrograda, popusti i da ugovor između Grčke i

Srbije bude zaključen” blizu „Beča, 14. avgusta 1867”.

Dalje se kazuje kako su vođeni pregovori sa predstavnicima bugarskog i albanskog naroda „koji još nisu imali

svojih država”. U ime Bugara pregovore su vodili izaslanici „odbora bugarskih emigranata u Bukureštu, koji

je smatran predstavnikom najvećeg dela” bugarskog naroda. U vezi sa bugarskim ugovorom, od 28. januara

1867, Jakšić ističe kako se: „U tom značajnom ugovoru” naglašava „da su Srbi i Bugari Sloveni iste krvi i iste

vere, da su jezici srpski i bugarski samo narečja jednog istog jezika i da su oba naroda samim proviđenjem

pozvani da žive ubuduće pod jednom istom upravom i pod jednom istom zastavom iz razloga što sastavljaju

jedno telo nadahnuto istim osećajima i što imaju iste težnje koje mogu postići samo u jednom zajedničkom

narodnom životu, ova dva bratska naroda nosiće u buduće ime Srbo-Bugari ili Bugaro-Srbi”. Oni se

ujedinjuju u jednu državu, čiji će vladalac biti Knez Mihailo Obrenović. On će sastavljati vladu starajući se da

u njoj uvek bude i Srba i Bugara. Zakonodavstvo će biti istovetno. Obnarodovanje zakona i njihovo

primenjivanje biće na narečjima jezika oba naroda... U aprilu iste godine održana je u Bukureštu skupština

izaslanika iz raznih krajeva Bugarske. Ona je taj ugovor usvojila, dopunjujući ga u izvesnoj meri. Što je

najkarakterističnije odredila je da buduća zajednička država treba da se zove Jugoslovensko Carstvo.

U vezi sa ugovorom sa Albancima, prema Jakšiću: „S Arbanasima su pregovarali i Srbi i Grci. Srpska vlada

uspela je, pomoću ruske diplomatije, u Carigradu, da zadobije jednog pašu od ugleda, Arbanasa po narodnosti,

koji je imao velikog uticaja u severnoj Albaniji, i kako izgleda, bio u stanju da stanovništvo tih krajeva digne

na oružje kad bude zatrebalo.”10

A u vezi sa Rumunijom: „Pošto ona geografski nije bila balkanska država od nje se nije moglo tražiti učešće u

ratu protiv Turske. Dovoljno je bilo obezbediti s njene strane prijateljsku neutralnost u slučaju rata”... što je

utanačeno ugovorom od 1868. godine. Vojna konvencija između Srbije i Grčke, utanačena je 16. februara

1868. Tako je svim tim ugovorima i po Jakšićevim izlaganjima, pred studentima beogradskog univerziteta

„sklopljen prvi Balkanski savez protiv Turske”. Što do njegove primene nije došlo, razlog je i Jakšić našao u

ubistvu kneza Mihaila. Da je tim pojedinačnim ugovorima sa Srbijom odista stvoren Prvi balkanski savez, sama pogibija vladara Srbije ne bi mogla sprečiti realizaciju odredaba tog saveza zajedničkim ratom navedenih balkanskih naroda protiv Turske, za vreme vladavine Mihailovih naslednika. Ali takav redosled rasuđivanja nije se mogao očekivati ni od Jakšića, prilikom ovih, kao i ranijih i kasnijih njegovih izlaganja o tom, samo navodnom Prvom balkanskom savezu.

7 Isto, 16–17. 8 Isto, 18. 9 Isto, 28. 10 Isto, 30–31.

112

Jakšićevo izlaganje o bugarskom egzarhatu (1870) prihvatljivo je u celini. Prema Jakšiću: „Ustanova bugarskog Egzarhata donela je velike koristi Bugarima” na račun Srba. „Dobivši svoju crkvenu upravu Bugari su dobili u isto vreme priznanje njihove narodnosti [nacionalnosti]. Od tada su pripadnici Egzarhata vođeni službeno ne više kao rumi-milet (Rum, pripadnik Grčke patrijaršije) nego kao bolgari-milet (Bugari pripadnici Bugarskog Egzarhata). Osim toga dobili su u ruke mnoge crkve i pravo na osnivanje crkvene opštine i otvaranje osnovnih škola. Najposle dobili su ne samo silna sredstva za propagandu, nego i pravo da je vode na sve strane i da pridobijaju pravoslavni živalj da priđe Egzarhatu. Slovenska služba u crkvi privukla je Egzarhatu i mnoge Srbe.”11 Vidljivije nego ranije: „Što se tiče Srba, oni su ostali u bednom položaju, njih su ubrajali u Grke ili Bugare, prema tome da li su pripadali Patrijaršiji ili Egzarhatu, ali nikad u Srbe, koji nisu bili priznati, oni nisu imali svojih crkava, nego su morali ići u grčke ili u bugarske, njima je bilo vrlo teško otvarati škole, usled mase formalnosti i garantija koje su turski zakoni tražili ”12 Ovde se mora primetiti da je navedenim uopštavanjem, Jakšić jednostrano preuveličao teško stanje Srba u vezi sa njihovom identifikacijom. Jer, u Srbiji, u granicama priznate državne autonomije, Srbi pod patrijaršijskom upravom bili su i dalje tretirani kao pripadnici srpskog naroda, u vidu srpske nacije. Sukobi identifikovanih nacionalnosti prema crkvenoj identifikaciji zapravo su se zaoštravali u spornim graničnim selima i varošima na račun srpske narodnosti, sve dok turskim zakonom i na toj teritoriji nije priznata srpska narodnost, odnosno nacionalnost. U vezi sa prvim ratom Srbije protiv Turske, 1876, Jakšić ističe i tokom ovih izlaganja da Srbija još nije bila vojnički spremna za rat. Da nije bila ni psihološki raspoložena za vođenje tog rata, i u ovom kontekstu prenebregava, zapravo negira. Kazuje dalje da je rat poveden pod pritiskom javnog mnjenja. Prema Jakšiću i u ovoj stilizaciji, Srbija „se nije smela ni rešiti na rat usled toga što su joj iz okoline ruskog cara slani saveti da ostane na miru”. Ali usled identifikacije sa ustankom u Bosni i Hercegovini, narod je prisilio ne samo vladu nego i vladara, kneza Milana, koji je dotle isticao svoju rešenost da se još čeka sa ratom – da se rat objavi. Pre toga su Srbija i Crna Gora „zaključile ugovor o savezu i vojnoj konvenciji”. (Da nije prenebregnuo ranije rečeno o savezničkom ugovoru i vojnoj konvenciji iz vremena kneza Mihaila u okviru Prvog balkanskog saveza, i ova konstatacija bi morala biti drukčije formulisana). Kritična primedba se nameće i zbog ignorisanja nezadovoljstva velikog dela naroda pod dejstvom otpora socijalista, radikalsocijalista i radikala vladavinom liberala i diktature kneza Milana. U osvrtu na često citirani Rajhštatski sporazum (8. jula 1876) careva Rusije i Austro-Ugarske, ovde Jakšić ističe kako tim sporazumom „Austro-Ugarska obećava Rusiji svoju neutralnost za vreme rata između Rusije i Turske. U slučaju ako Turska pobedi održaće se za Srbiju i za Crnu Goru stanje koje je prethodilo ratu (status quo) [a dodaje se nesuvislo „i biće priznata nezavisnost Crne Gore”]. U slučaju ako Turska bude pobeđena, Srbija će dobiti proširenje prema Drini, u Bosni, u Novom Pazaru i u pravcu reke Lima, a Crna Gora južni deo Hercegovine i zemljište prema Limu, koje će deliti teritorije između Srbije i Crne Gore. Ostali delovi Bosne i Hercegovine pripašće Austro-Ugarskoj. – Rusija će dobiti zemljište koje je držala pre 1856. i još toliko zemljišta u azijskoj Turskoj koliko iznosi proširena Austro-Ugarska. – Grčka će dobiti Tesaliju i Krit. – Albanija, Rumunija i Bugarska mogu postati autonomne države. Carigrad s okolinom postaće slobodan grad.”13 A u vezi sa Carigradskom konferencijom, na predlog Engleske, krajem 1876. i početkom 1877: „Ona je predložila turskoj vladi – 1. da se Srbiji i Crnoj Gori daju manja teritorijalna povećanja; – 2. da se Bosni i Hercegovini da samouprava, s guvernerom koga će turska vlada, sporazumno sa svima Velikim Silama, postavljati na pet godina; – 3. da se takva ista uprava da i Bugarskoj, kojoj je Dunav određen za severnu a Balkan za južnu granicu i – 4. da se zavedu moderne ustanove koje bi zajamčile opstanak svima narodima u Turskoj carevini.” Od svih tih zahteva, iako to ovde Jakšić ne ističe posebno, Turska je pristala samo na reforme kojima će biti priznata prava svim narodima i narodnostima u Turskoj. Slede izlaganja o ugovorima: Peštanskom, Carigradskom, San-Stefanskom, Berlinskim. Ističe se kako je Peštanskim ugovorom (15. januara 1877) Rusija priznala pravo Austro-Ugarskoj „da anektira Bosnu i Hercegovinu.” A Carigradskim ugovorom, iako je pobedila Srbiju u ratu, Turska je pristala na stanje pre rata. Izlaganja o San-Stefanskom i Berlinskom ugovoru suvišno je citirati u pojedinostima, jer nisu osobena ni po sadržaju ni po stilizaciji. U osvrtu na tajnu konvenciju, od 28. juna 1881. između Srbije i Austro-Ugarske, Jakšić ističe da ju je „knez Milan zaključio na svoju ruku, bez sporazuma sa svojom vladom (osim Č. Mijatovića, zastupnika ministra inostranih poslova)” i da su se njoj „usprotivili” M. Piroćanac, predsednik vlade, i M. Garašanin, ministar

11 Isto, 43. 12 Isto, 44. 13 Isto, 54–55.

113

unutrašnjih dela. U stvari, oni nisu imali prilike da joj se usprotive, već su naknadno kad su se upoznali s njenom sadržinom samo izrazili svoje neslaganje. Sledstveno, Piroćanac je tek naknadno, 30. oktobra 1881, uspeo da se čl. IV konvencije, kojom „se Srbija obavezala da nikakav politički ugovor s drugim državama neće zaključivati bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom” – „izmeni u toliko da Srbija ne može zaključivati ugovore koji bi bili protivni duhu i sadržini ovoga ugovora”.14 Tajnoj konvenciji isticao je rok 1891, ali je ona produžena 1889. rokom do 1895, sa izvesnim dopunama, kojima su preciznije formulisane obaveze Austro-Ugarske u odbrani vladavine vladara vladajuće dinastije Obrenovića. Ne ulazeći u detalje obrazloženja kasnije Milanove abdikacije, taj odlomak istorije završava se Jakšićevim rezimeom: „Pošto je zemlji dao novi Ustav i pošto je produžio i dopunio tajnu konvenciju, knez Milan se odrekao prestola, u korist svog maloletnog sina, Aleksandra, 22. februara/6. marta 1889. godine.”15 Pod naslovom „Zbliženje Srba i Hrvata” u Hrvatskoj, Jakšić razlaže relacije kojima se mogu objasniti i odnosi Srbije i Hrvatske. Kazuje: „Pitanje o Bosni podvojilo je Srbe od Hrvata u Hrvatskoj i u Dalmaciji. Dok većina [kurzivom istakao A. R.] Hrvata nije bila protivna okupaciji Bosne od strane Austro-Ugarske i želela je njeno sjedinjenje sa Hrvatskom i Slavonijom, dotle su Srbi želeli da Bosna i Hercegovina ostane autonomna i da im se prisajedini i Dalmacija. Na obema stranama osećala se težnja ka pribiranju i ujedinjavanju jugoslovenskih pokrajina, ali s tom razlikom što su Hrvati želeli da to bude izvršeno pod Austro-Ugarskom [uslovno], oko Hrvatske [trajno, bez Austro-Ugarske], a Srbi su hteli da to bude van Austro-Ugarske i u stvari oko Srbije.”16 U ediciji Srpski narod u XIX veku Grgur Jakšić je sa Dragoslavom Stranjakovićem štampao zajednički napisanu knjigu Srbija od 1813. do 1858. Godine. Iz vremena Miloševe vladavine tu stoji: „Dobijanjem šest novih nahija 1834. godine od Turske, završena je bila Miloševa borba za oslobođenje Srbije... Pošto je izjednačio granice svoje države sa granicama Karađorđeve Srbije, Miloš je u glavnom ostvario svoj program spoljne politike. Srbija se posle toga sve do 1878. godine razvijala u tim granicama”17... U vezi sa Sretenjskim ustavom u spoljnopolitičkom kontekstu: „Donoseći Sretenjski ustav Miloš nije vodio računa kako će biti primljen od Turske i Rusije, koje su na osnovu Jedrenjskog ugovora i Sultanovog hatišerifa od 1830. godine imale pravo da tumače našu unutrašnju samoupravu. Obe Sile bile su protiv Sretenjskog ustava. Njima se pridružila i Austrija. U kritici novog Ustava, verovatno po instrukcijama vlade u Petrogradu, naročito se oštro pokazao ruski predstavnik u Carigradu, Butenev. On je optužio srpske velikaše da su napravili Francusko-švajcarsku konstituciju i govorio da se u Srbiji prave revolucionarne konstitucije. Donošenje Ustava, po mišljenju Buteneva, bio je nezakonit posao, a sadržina njegova se nije slagala ni sa položajem i dužnostima Srba prema Porti, ni sa povlasticama koje je Rusija uživala u Srbiji”18... Povodom otvaranja engleskog Konzulata u Beogradu: „Engleska vlada je početkom 1837. godine zatražila dozvolu od Porte za osnivanje svoga Konzulata u Beogradu.” Austrija i Rusija bile su protiv. Smatrale su da će taj Konzulat biti propagator liberalizma i demokratizma. Ali Porta nije mogla odbiti zahtev za osnivanje tog Konzulata, jer je bio zasnovan na ugovorima koji su kao i Austrija omogućili dobijanje dozvole za otvaranje Konzulata. Zatim se iznosi kako je 1838. otvoren ruski Konzulat, a 1839. francuski. „I protiv njegovog otvaranja austrijska vlada je, uz pomoć ruske vlade, vodila akcije na Porti” ali bez uspeha.19 Po daljem tekstu: „U vreme dolaska [prvog] engleskog konzula [pukovnika Hodžesa] u Srbiju, Miloš je bio u zategnutim odnosima i sa Rusijom i sa Austrijom. Za rusku vladu je držao da je neprijateljski raspoložena prema njemu još od vremena njegovog boravka u Carigradu [1835. i radi rešenja spornog ustavnog pitanja] i da želi da ga obori. Stoga je potpuno razumljivo što je Miloš sa velikim zadovoljstvom dočekao engleskog konzula”, i uspostavio s njim dobre odnose. „Miloš je sada” hteo „da se potpuno odvoji [Milošu je svojstveno laviranje a ne ishitreni raskid] od Rusije i da se nasloni na Zapad, na Englesku, i po mogućstvu na Francusku. On je ovoga puta pokušao u stvari da promeni zaštitnika Srbije, da ga traži na Zapadu”, što će se dogoditi „tek devetnaest godina docnije, na Pariskom kongresu 1856 godine”.20 Uslovljeno našom temom od većeg interesa je poglavlje „Spoljna politika Ustavobranitelja – Garašaninovo Načertanije.” Tu stoji: „Kada je 1843. godine izvršena promena poljskog agenta, novi predstavnik kneza Čartoriskog [na mesto opozvanog Lenoara Zverkovskog] František Zah, u odsustvu Vučića i Petronijevića [u izgnanstvu, u Carigradu] došao je prvo u dodir sa Ilijom Garašaninom. Zahov dolazak u Beograd, njegove veze sa Garašaninom bile su od presudnog uticaja za izradu plana spoljne politike ustavobranitelja. Taj plan uzeo je da izradi [?!] pri kraju 1844. godine Ilija Garašanin, a poznat je kod nas pod imenom Garašaninovog Načertanija. Rukovodeći se time da srpska vlada treba da radi u jednom određenom pravcu, on se primio [?!]

14 Isto, 63. 15 Isto, 67. 16 Isto, 68–69. 17 Grgur Jakšić, Srbija od 181. do 1858. godine, Beograd 1937, 53. 18 Isto, 59. 19 Isto, 66. 20 Isto, 66–67.

114

da taj pravac formuliše i raščlani u glavnim tačkama u jednom planu. U svoje [?!] Načertanije Garašanin je uneo ove glavne misli: srpska kneževina je mala i ona sama ne može tako ostati, već se mora starati da pridobije za saveznike i ostale narode koji je okružavaju, da bi postigla svoj zadatak u budućnosti. Pošto je ona mala, mora raditi na proširenju svojih granica, a to će postići ako sebi pripoji i ostali srpski narod [kurzivom istakao A. R.] koji je okružava.”21 Gore citirani, kao i ovde necitirani, tekst preuzet je iz samog Načertanija, koje po ovom početnom delu izlaganja navodi na pogrešan zaključak da sve potiče od samog Garašanina, a onda odjednom: „Svoje Načertanije Garašanin je sastavio pod uticajem poljske emigracije, a naročito njenog predstavnika u Beogradu Františeka Zaha. Da napiše [?!] Načertanije Garašanin je bio potstaknut jednim sličnim programom kneza Čartoriskog iz 1843. godine... U njemu je Čartoriski u stvari izneo svoje ideje o srpsko-jugoslovenskom programu”, na platformi poljskih oslobodilačkih programa u borbi protiv Rusije i Austrije, sa ciljem da se stvore i na Balkanu „brane protiv nadiranja Rusije i Austrije.” Ta brana ovde bi „bila jedna velika jugoslovenska država. Tu državu trebalo je da stvori Srbija”.22 Ovaj odlomak o Načertaniju, u ovoj zajedničkoj knjizi Jakšića i Stranjakovića, sigurno je napisao Stranjaković. I to sa jugoslovenskih pozicija, u godini kada još nije znao za Zahov Plan, već samo za Savete Čartoriskog. Odlomak koji sledi mogao je napisati i Jakšić. Tu piše: „Garašaninovo Načertanije bilo je prvi nepisani jugoslovenski program koji je po svojoj sadržini potpuno odgovarao ondašnjim političkim prilikama kod Južnih Slovena. Njegova je važnost u toliko veća što je on postao pre početka značajnog rada biskupa Štrosmajera, Račkog i ostalih velikih pobornika jugoslovenske ideologije”. Ali za zaključna dva odlomka kojima se isključivo veliča Garašanin i njegovo Načertanije, može se bez dvoumljenja reći da potiču od Stranjakovića. Stranjaković je u više navrata u svojim spisima ponavljao: „Za sve vreme dok je bio na vlasti, bilo kao ministar unutrašnjih, bilo kao ministar inostranih dela, Garašanin se dosta striktno držao svoga Načertanija u vođenju srpske spoljne i nacionalne politike. Njegovo Načertanije je služilo, sa izvesnim dopunama i izmenama, kao program spoljne i nacionalne politike ne samo njegovom sastavljaču, već i svima ostalim političarima i državnicima Srbije do 1918. godine, kada su ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu ostvarene njegove glavne tačke.”23 U nastavku: „Pošto je sastavio Načertanije, Garašanin se odmah dao na posao. Godine 1845. i 1846. njegovi agenti krstare po jugoslovenskim pokrajinama pod turskom vlašću, obaveštavajući se o prilikama, događajima i ljudima. Po povratku podnose mu izveštaj o onome što su čuli i videli. Godine 1846. Garašanin je stupio u bliske i poverljive odnose sa istaknutijim ljudima u nekim jugoslovenskim pokrajinama, pridobio ih za svoju ideju oslobođenja ispod turske vlasti, a neki od tih ljudi postali su i njegovi poverenici za rad u svojim krajevima. Naročito je bio velikih razmera Garašaninov rad u ovom pravcu 1848. i 1849. godine.” Sve ovo, tako preuveličano i pojednostavljeno, naći će se više puta ponovljeno ne samo u Stranjakovićevim traktatima, već i u raspravama drugih istoričara, koji nekritički preuzimaju ove navode, često ne navodeći odakle su ih preuzeli, zapravo prepisali! O borbi vlastodržaca i opozicije za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića u ovoj knjizi piše: „Pristalice” Rusije „behu stalno u opoziciji. A bilo je takvih slučajeva [kao što uvek biva] da su izvesni ljudi na vlasti sprovodili antirusku politiku, a kad padnu s vlasti prilazili su opoziciji i vatreno zastupali naslanjanje na Rusiju. Ruski konzuli u Srbiji” bili su tada „savetodavci opozicije.” Preuveličavana je i turskofilska politika. Komplikovana situacija u revolucionarnoj 1848/1849. godini više je zamućena nego rasvetljena u ovoj knjizi. Ističe se Garašaninova uloga u podršci Srbije srpskom ustaničkom pokretu u Vojvodini protiv mađarskog ustaničkog pokreta, na liniji Načertanija, iako ta podrška, nametnuta silom okolnosti nije bila u skladu sa načertanijskim smernicama. Ovde stoji kako je „jedino Rusija od samog početka potpuno odobravala držanje Srbije prema narodnom pokretu u Vojvodini.” A „Rusija nije nikako htela dozvoliti da se na granicama Poljske obrazuje nezavisna demokratska i republikanska mađarsko-poljska država, jer se veliki broj poljskih emigranata nalazio u Mađarskoj i zajedno sa Mađarima uzeo vidnog učešća u buni protiv Habzburškog dvora.” Zato je: „Francuska vlada, posredstvom poljske emigracije, preduzela akciju da se svi narodi u Austriji sporazumeju sa Mađarima, slože i nastave zajedničku borbu protiv Habzburškog dvora, a za svoja politička prava i građanske slobode. Naročito je na tome rađeno među Srbima i Hrvatima. U tome je poslu francuska vlada bila najaktivnija. Posredstvom kneza Adama Čartoriskog i njegovih agenata u Beogradu, Carigradu i Karlovcima, ona je savetovala Srbima i Hrvatima da se sporazumeju sa Mađarima. Poljak Bistšonovski poslat

21 Isto, 96, 104. 22 Isto, 105. 23 Isto, 106–107.

115

je iz Pariza patrijarhu Rajačiću u Karlovce, gde je došao početkom novembra 1848. godine. Sve do juna 1849. godine Bistšonovski se nalazio ili u Karlovcima ili u Zemunu, ili u Beogradu, i vodio pregovore sa patrijarhom Rajačićem o zajedničkoj akciji Srba i Mađara protiv Austrije. Kao bazu pregovora za tu zajedničku saradnju, francuska vlada predložila je Rajačiću i Mađarima da uzmu [u obzir] sledeće tri tačke: 1. potpunu jednakost između svih narodnosti u Mađarskoj; 2. stvaranje jedne države na federativnoj osnovi...; 3. sve povlastice... da se prošire podjednako”24... Neuspeh ove akcije Bistšonovskog kao i samog Čartoriskog nije ovde dovoljno objašnjen. Ali se ipak suprotno ranije rečenom tu ispravno konstatuje, kako je: „Pomažući svojoj braći u Vojvodini protiv Mađara ispalo da je Srbija u stvari branila Habzburšku Monarhiju, što je bilo protivno duhu ustavobraniteljske spoljne politike i idejama Načertanija.” Da je tako ispalo bio je svestan i Garašanin. Pomažući borbu vojvođanskih Srba oružanim odredima iz Srbije, na strani Austrije ostao je protivnik Austrije. To je pokazao i time (ističe se i ovde) što je odbio da primi austrijski orden u znak priznanja za proaustrijska zalaganja u borbi Srba protiv Mađara.25 U svakom slučaju, Garašaninov udeo u južnoslovenskom oslobodilačkom i ujediniteljskom pokretu Srbije, kako za vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića tako i za vreme vlade Mihaila Obrenovića u ovoj knjizi najviše se ističe. Prilično obiman odeljak pod naslovom Uloga, značaj i rad Srbije među Jugoslovenima posvećen je Garašaninovim akcijama, podrazumeva se u duhu Načertanija. Tu piše, između ostalog: „Politička propaganda [u navedenom slučaju] vođena je sve dok je Ilija Garašanin bio na vlasti u Srbiji, do 14. marta 1853. godine.” Posle: „Više od četiri godine, rad na njoj bio je, ako ne sasvim obustavljen, a ono sveden na najmanju meru. Ponovnim svojim dolaskom za ministra unutrašnjih dela, Garašanin je rad na propagandi obnovio. Iz ove godine sačuvan nam je jedan plan o nacionalnom radu u Bosni. Po ovom planu zadatak propagande bio je da pripremi narod na opšti ustanak za oslobođenje od turske vlasti i ujedinjenje sa slobodnom srpskom kneževinom. Naročito je rad u ovom pravcu bio velikih razmera za vreme druge vlade kneza Mihaila, kada je Garašanin bio knežev predstavnik i ministar inostranih dela.”26 Dalje se navodi kako je: „Ovakvim radom na nacionalnom polju, među Jugoslovenima, Srbija zaista postala njihov Pijemont. Ona nije za takvu smatrana samo od strane velikog dela naroda u jugoslovenskim pokrajinama pod turskom i austrijskom vlašću već i od stranih država, Francuske, Austrije i Rusije.” Citiraju se odlomci iz izveštaja stranih konzula koji to potvrđuju. Čak se dodaje, kako su: „Velike Sile pre početka Krimskog rata, sasvim pravilno, shvatile, da će od držanja Srbije, uglavnom, najviše zavisiti i držanje Jugoslovena u tom ratu. Stoga su se zapadne Sile, Francuska i Engleska, starale da privuku Srbiju na stranu Turske a protiv Rusije, ili da je zadrže da za vreme rata ostane neutralna.”27 Ovde se prenaglašava, a posle gotovo istim rečima, i kod mnogih drugih istoričara, sve do naših dana, kako: „Započeti rad u ovom pravcu iz Srbije među Jugoslovenima nije” uopšte „prestajao. On je više puta morao biti sveden na najmanju meru, ili obustavljen za izvesno vreme, ali jednom otpočet, on nije nikao prestajao sve do ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, u jednu državu 1. decembra 1918. godine.” U knjižici Francuska i Jugoslavija u prošlosti, štampanoj u izdanju Društva prijatelja Francuske, u Beogradu 1938. godine, dolaze do izraza ideje o Srbiji kao Pijemontu jugoslovenske države. U ovoj kompoziciji sa naglaskom na podršku Francuza i Francuske jugoslovenskom pokretu prema srpskim smernicama. Navodi se kako je još slavni francuski pesnik Lamartin u putopisu Put na Istok, pod impresijom puta kroz Srbiju 1832. godine veličao Srbiju poželevši „joj da postane jezgro jedne nove slovenske carevine između Dunava, Balkana i Jadranskog mora.”28 Dalje tu piše kako je kasnije: „Pod uticajem Francuske i ondašnje poljske emigracije u Francuskoj naš državnik, Ilija Garašanin izradio 1843. godine nov program srpske spoljne politike, u kojem je predlagao naslon Srbije na evropske zapadne Sile. Godine 1848. prešli su na stranu Mađara, smatrajući ih kao borce za slobodu i nezavisnost, a Srbe i Hrvate kao pomagače austrijske tiranije. Ali čim su posle toga, saznali da se i Srbi i Hrvati bore takođe samo za svoju slobodu [kurzivom istakao A. R.] Francuska vlada počela je raditi na pomirenju Mađara sa njima, u čemu nije uspela usled nepomirljivog držanja izvesnih mađarskih vođa.”29

Posle vojne intervencije Rusije na strani kontrarevolucionarne Austrije, Jakšić opet ističe ulogu Ilije

Garašanina, podrazumeva se na liniji Načertanija, u pridobijanju Francuske za savez zapadnih Sila radi

sprečavanja prodora ruskih trupa. Pominje „jedno tajno, značajno pismo” koje je knez Aleksandar

Karađorđević napisao predsedniku Francuske „po sporazumu Ilije Garašanina”, tada ministra unutrašnjih dela,

24 Isto, 124–125. 25 Isto, 129. 26 Isto, 137. 27 Isto, 138. 28 Francuska u Jugoslavije u prošlosti, Beograd 1938, 5. 29 Isto, 6.

116

sa francuskim konzulom u Beogradu „radi stvaranja saveza zapadnih Sila u odbrani prava Južnih Slovena, sa

središtem u Srbiji.”

Pošto je ova knjižica napisana radi isticanja doprinosa Francuske u stvaranju Jugoslavije, u njoj se ističe i

kako je „Francuska radila u korist našeg naroda i u vreme Krimskog rata.” Francuskoj se pripisuje Glavna

zasluga „što je Pariskim ugovorom, od 30. marta 1856. godine, dotadanja isključiva zaštita Rusije nad

Srbijom proširena na sve Velike Sile i što je Srbija tada dobila jemstvo svih Velikih Sila za svoje dotadanje

povlastice.”

U tom sklopu naglašava se kako je već u martu 1854. ustanovljena „tajna agencija Kneževine Srbije u Parizu

radi sigurnijeg obaveštavanja o događajima u svetu i radi boljeg opštenja između srpske i francuske vlade.”

Potom „Francuska je [podrazumeva se u tom kontekstu najviše] podržavala Srbiju i 1862. godine posle

bombardovanja Beograda od strane Turaka kad se na položaju našeg ministra vojnog nalazio francuski

pukovnik Ipolit Monden, poznati reorganizator naše vojske. Njena diplomatija predlagala je još tada da

Turska povuče svoje posade iz srpskih gradova, ali su se tome suprotstavile druge Velike Sile.

U ovoj knjižici, s obzirom na njenu namenu, razumljivo, preuveličavaju se doprinosi Francuske u pomoći

Srbiji, tokom mnogih godina.30 Ali ta pomoć je odista bila najveća u godinama pobedonosnog završetka

Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije.

Što se tiče razdoblja u kojem se suviše ističe Garašaninova uloga, posebno njegovog Načertanija u

dokumentima koje štampa sam Jakšić, u sklopu Prepiske Ilije Garašanina (knjiga 1,1839–1849), mora se

primetiti proizvoljnost tog isticanja. Sudeći po sadržaju, od preko 250 ovde objavljenih akata iz godina 1845–

1849. nijedan ne sadrži informacije o postojanju, a kamoli delovanju Načertanija. U vezi sa nacionalnom

spoljnom politikom, tu se spominju Miloševe akcije „na pripremanju jednovremene bune u Srbiji i

Bugarskoj”; „Razgovor sa Gajevim i Jelačićevim izaslanikom o njihovom planu osnivanja carstva Južnih

Slovena” („Srbiju Gaj svakom preporučuje kao sredotočje ovog carstva; i to je sviju njegova posljedovatska

misija”31).

Garašaninovi antiaustrijski stavovi, uprkos uslugama koje je Austrija učinila Srbiji, silom prilika,

upućivanjem dobrovoljačkih odreda na „austrijska” ratišta vojvođanskih Srba 1848/1849; potvrđuju se

eklatantno pismom Stevanu Knićaninu, 26. februara 1849. (po st. k.). U tom pismu Garašanin odvraća

Knićanina od nameravanog dodvoravanja austrijskom caru, ističući da je srpski buntovni pokret u Vojvodini

nacionalnooslobodilački, u službi srpskog naroda, a ne austrijskog cara.

To pismo se jednim delom in extenso citira, s obzirom na našu temu. Sadrži Garašaninova reagovanja na

Knićaninovu nameru da otputuje u Beč na podvorenje austrijskom caru. Garašanin odvraća Knićanina od tog

puta, jer smatra, da tim podvorenjem neće „stvari narodnoj ništa pomoći... Bolje je neka car i njegova okolina

znadu da ste vi narod Srbski na toj strani podpomagali a ne njega, i svoju polzu ako je u tom našo, neka

slučaju prepiše, a ne vašoj namjeri; [kurzivom istakao A. R.] i po tome bolje je da se može narod Srbski

vašom zaslugom protivu Cara poslužiti, neželi Car protivu naroda, koji bi sigurno to znao na polzu upotrebiti.

Čest vaša i naroda ovdašnjeg, a interes, čini mi se, naroda tamošnjeg iziskuje da vi ovaj korak ni pošto ne

činite, osobito sada kad taj Car, komu vi na podvorenije oćete da idete, tako podlo s narodom postupa, za koji

narod vi ste tolike žertve činili. Kad bi se samo i pomisliti moglo da bi vi vašim odlaskom k Caru i jednu

trunku polze mogli za taj narod prineti i preinačiti one izdajničke namjere dvorske sprama istog naroda, ja bi

vam ondaj taj postupak odobrio; ali kad sam uvjeren da to biti ne može i neće, ondaj na što vam ići i klanjati

se jednu takvoj laži, pa makar da je i Car. Kad taj Car ne htede uvažiti tolike krvave zasluge njegovog naroda,

koji ga je više puta, a naročito sada, od propasti konačno sačuvao, nego ga ovako cveli, zar da uvaži vaše

hodatajstvo?... Dvor da učini kakvo dobro narodu Srbskom pa to da ima izgled, kao da je od naše strane

učinjeno, bar ja nimalo verovati ne mogu niti mi to moj razum dopušća. Ja nisam nikada mnenija bio da se mi

pokazujemo da smo Cara pomagali [kurzivom istakao A. R.] pa zato vam ovako i pišem.”32 U istom duhu, u pismu od 22. maja 1849, Stevanu Knićaninu Garašanin kazuje kako mu nije po volji kad „Austrija i za jedno magnovenije pomisli da” se on „nje radi štogod starao.” Zato se i prema banu Jelačiću tu drži odstojanja, pa dodaje: „Ja Bana vrlo počitujem i kao čoveka najviše narodnog, ali on je i general austriski, koji po svojoj svetoj dužnosti mora sve Dvoru javljati, daklem, nek se ne bi moje ime negdi upotrebilo, pa se može opet kakva pogrješka kao pre sa ordenom dogoditi, a ne bi želio nikad s Austrijom objasnenija imati o

30 Isto, 7–9. 31 Grgur Jakšić, Prepiska Ilije Garašanina, knjiga 1, 1839–1849, Beograd 1950, 124, 165. 32 Isto, 369–370.

117

mojim čuvstvima spram nje” 33. . . Ali uprkos tim ubeđenjima, u skladu sa Načertanijem, on u praksi, suprotno Načertaniju, svojim delovanjem u ratu protiv Mađarske deluje, mora delovati, na strani Austrije. Čak se u ovom kontekstu izjašnjava protiv Poljaka, jer se Poljaci bore na strani Mađara, tada neprijatelja Srba. U ovoj se zbirci, nalazi i dokument kojim se može utvrditi kako je povodom dolaska Bistšonovskog, izaslanika poljske emigracije iz štaba mađarske vojske Percla u Knićaninov štab, radi uspostavljanja mira između zaraćenih Mađara i Srba, Garašanin bio protiv ove misije. Bar u tom za pregovore nepovoljnom trenutku. Garašaninovim rečima: „Video sam da vam je dolazio nekakav Bistšonovski od [mađarskog generala] Percla, i predlagao vam neka uslovija. Gospodine, smatrajte svakoga ko je [podrazumeva se, u ovom trenutku] s Mađarima za neprijatelja i nevjerujte im ništa.”34 U takvim trenucima sudbonosnog rata ne rezonuje se, ne može se rezonovati, mirnodopski, kako to zamišljaju još uvek, u apstraktnoj dedukciji, izvesni istoričari. Zato ponovimo, suprotno tim istoričarima, uključujući ovde Grgura Jakšića: Garašanin se 1848/1849. nije držao Načertanija, već situacija koje su mu kao pragmatičnom političaru nalagale okolnosti u datom trenutku. Garašaninovu doslednost ne treba (jer u stvarima politike ne odgovara stvarnosti) povezati sa Načertanijem, kao ni sa njegovim odnosima sa predstavnicima poljske emigracije (1844. uzornim, 1848/1849. „neprijateljskim”), već sa njegovim radom u interesu Srbije i Srpstva, prema politici kojom je rukovodio i kojom se rukovodio. To rezonovanje može se potkrepiti, i na osnovu dokumenta u ovoj Jakšićevoj knjizi, u kojem Garašanin saopštava, pismom od 27. decembra 1849. kako ga je ruski general i konzul Levščikov kritikovao zbog prijateljskih veza sa Poljacima i kako je on zasnovanost te kritike opovrgnuo. Garašaninovim rečima: „Imao sam jedan vrlo dugačak razgovor ovo dana sa G. Levščinom, kome je povoda dalo njegovo primječanije Knjazu učinjeno da ja mlogo zaščiščavam Poljake... Premda mu je i Knjaz dobro odgovorio, ali opet sam Knjaza zamolio i meni s njim objasniti se, koje je i sljedovalo. Ja sam reč otvorio i u svemu iskreno sa G. G. Generalom govorio, priznavši mu da ja nekoliko Poljaka zaista poznajem i da su ovi dolazili, kao što mi i sad Lenoar dolazi, ali sam ga uvjerio da to nikakvog osobitog značenja niti je imalo niti imati može. Poftoravali smo i poftoravali svaki svoja primiječanija i uzduž i po preko; umešali smo u to i drugu politiku i najposle smo u svemu bili saglasni, odobrivši mi on podpuno način mog mišljenja u tim stvarima. Kazao sam mu, i to više puta poftorio, da je naša politika ta ne samo ne biti Poljaci, no ne biti ništa drugo no Srbi, i s tom politikom ići ćemo napred ma nas šta koštalo. Kazao sam mu da je bezumno” nas „podozrevati zbog Poljaka” koji su gubitnici „niti bi to kakova smisla imalo”. Od interesa je i kako je Garašanin na jednom sastanku sa ruskim konzulom Levščinom i drugim predstavnicima pobedonosne Rusije, na provokativno pitanje da li zna da je Košutova žena „Košutovica ovuda [kroz Srbiju] prošla [bežeći od Rusa], odgovorio da ne zna(m)” a kad mu je ponavljao da on to mora „znati ako je to istina” rekao „da je ona mogla proći, kao što mnogi ljudi i žene prolaze svaki dan” i da on „ne razume(m) zašto bi(h) za svakog znati morao i zašto bi” ga se „to tako ticalo, rekavši najposle ako nije prošla može slobodno proći, ako je samo Austrijanci propuste.” Uzgred rečeno: Poznato je kako je Garašaninu za taj čin Košut bio večito zahvalan. U Jakšićevoj knjizi Iz novije srpske istorije. Abdikacija kralja Milana i druge rasprave, štampanoj 1853. godine, ne spominje se Načertanije. Doduše knjiga počinje izlaganjem „nevolja našega naroda” pod Turskom počev od 50-ih godina, sa osvrtom na Hati-humajumom turskog sultana, iz 1856, kojim su, na papiru, zagarantovana podjednaka prava svim podanicima carstva. Pošto je sve ostalo po starom, nastavljene su pripreme za ustanak balkanskih hrišćana, koje su, po ovom datiranju, bile započete „još 1850. godine.” Za razliku od drugih rasprava, ne počinje se od glavara, već od njihovih agenata Matije Bana i Tome Kovačevića. Nalazi se za potrebno i navesti da su obojica bili katolici i svršeni bogoslovi; prvi rodom iz Dubrovnika, drugi iz Bosne. Umesto Načertanija, tu se na početku ističe ustanički Projekt iz 1862. godine, koji je razradio Kovačević. Može da deluje zbunjujuće komentar, po kome: „Po svemu sudeći to je bio ako ne prvi a ono jedan od prvih sastava te vrste iz tog doba.”35 Bombardovanjem Beograda (od 3/15. do 5/17. juna 1862) započete akcije za evakuisanje turskih garnizona iz utvrđenih gradova ne pripisuju se Garašaninu već Mihailu. Tada je „knez Mihailo odlučio da zatraži od Turske da gradove preda Srbima ili da ih poruši i da u slučaju” odbijanja tih zahteva „objavi rat Turskoj”, sporazumno sa ostalim balkanskim hrišćanskim narodima, odnosno zemljama. Po Jakšiću, doslovno: „Takvo [ustaničko] preduzeće olakšavala je okolnost što je Crna Gora već bila u ratu protiv Turaka i što su Bugari obećali da će se i oni dići čim Srbija bude stupila u borbu. Ostalo je da se zadobije Grčka, koja je bila najvažnija [kurzivom istakao A. R.] i s kojom je postojao izvestan sporazum o zajedničkom radu zaključen 1861. g. u Carigradu između I. Garašanina, ondašnjeg izvanrednog komesara srpske vlade, i Renijerija, grčkog poslanika u

33 Isto, 409–410. 34 O odnosima sa Poljacima i Mađarima, Isto, 450. 35 Grgur Jakšić, Iz novije srpske Istorije. Abdikacija kralja Milana i druge rasprave, Beograd 1953, 27.

118

Carigradu.”36 Pregovori sa Grčkom velikim delom opisani su prema „odlomcima iz prepiske” izaslanika Srbije, Jovana Kumanudija, koju je Jakšić prvi proučio i obelodanio. Mučni pregovori podrobno su analizirani u poglavlju pod naslovom Prvi srpsko-grčki savez (1867–1868). Grci su tražili previše: ističe i Jakšić, za zajednički rat i izvojevanu pobedu: celu Makedoniju i Trakiju. Urazumili su se delimičnim ustupcima. Poučno je da se ovde ističe kao inicijator savezničkih ugovora Srbije sa navedenim balkanskim zemljama sam knez Mihailo, u svojstvu, moglo bi se reći, autora novog državnog programa. Tek kao izvršilac tog programa, podrazumeva se prema Mihailovim uputstvima, navodi se Ilija Garašanin. Izričito: „Dolaskom na presto kneza Mihaila Srbija je dobila i nov državni program. [Šta je bilo sa starim, i kojom starim, državnim programom, ne kazuje se!]. Jedno od najvažnijih mesta u tome programu zauzimao je, kao što je poznato, rad na oslobođenju svih Južnih Slovena i njihovom ujedinjenju u jednu državu sa Srbijom na čelu.” (To bi moglo biti Načertanije, a po ovom izlaganju nije, jer je Načertanije sastavljeno pre ove Mihailove vladavine). Sledstveno: „Knez [Mihailo] je bio svestan da izvođenje jednog tako zamašnog plana pretstavlja tolike teškoće da ga Srbija, i kad bude dobila svu potrebnu vojničku spremu, neće biti u stanju sama da izvrši. Stoga je nalazio da će za to biti potrebno obezbediti zajednički rad svih balkanskih država i naroda i pripremiti njihov opšti ustanak protiv Turske. Izvršenje tog programa palo je u deo Iliji Garašaninu, koga je knez ubrzo stavio na čelo svoje vlade.”37 A onda, opet u prvi plan, na prvom mestu uzdiže se Garašanin. Jer, po onome što sledi: „Već početkom 1861. g. Garašanin je knezu razložio potrebu da Srbija, pre svega, dođe do sporazuma s Grčkom. On mu je tom prilikom predložio da se jedan pouzdan i vrlo razuman čovek pošalje u Atinu” u navedenoj „misiji.” Zanimljivo je da je za ovaj deo izlaganja, Jakšić naveo da ga je sastavio „po podacima iz neizdatih hartija Ilije Garašanina”.38 Po Jakšićevom kazivanju, on je prvi objavio integralni tekst „prvog, saveznog ugovora između Grčke i Srbije”, koji je u Beču, 14. avgusta 1867, potpisao izaslanik Srbije Petronijević, pošto ga je Garašanin „telegramom obavestio” da to učini. Ovde, takođe, prvi put objavljeni integralni tekst vojne konvencije (u srpskom prevodu) između Grčke i Srbije, koji je sastavljen na francuskom jeziku, potpisao je u Atini, 16. februara 1868, u svojstvu izaslanika Srbije Franja [ne više František!] Zah, tada već artiljeriski potpukovnik srpske vojske. Zaha je ovlastio da potpiše tu konvenciju, tadašnji ministar vojni Milivoje Blaznavac. Rasprava, koja sadrži tekst članka objavljenog u Politici, od 6. do 9. januara 1928, pod naslovom Prava istorija aneksije Bosne i Hercegovine, počinje sa Hercegovačkim ustankom u 1875. godini. Za taj ustanak Jakšić kazuje da nosi obeležja „najsudbonosnijih događaja u istoriji Istočne Evrope u XIX veku.” Po Jakšiću: „On je poslužio kao povod tajnim međunarodnim pogodbama, čije su odredbe, u toku četrdeset godina, postupno zapletale političku situaciju i dovele na kraju do” Prvog [Jakšić do „poslednjeg”!] svetskog rata.39 Najpodrobnije se tu opisuje radnja kojom Rusija dve godine pre Berlinskog ugovora obezbeđuje Austro-Ugarskoj aneksiju Bosne i Hercegovine. Jakšićevim rečima: „Bečka vlada koja je [Hercegovački] ustanak, u stvari, ozbiljno pomagala, našla je tada za potrebno da se približi Rusiji i da s njom zaključi tajni sporazum” koji će joj omogućiti da iz rata protiv Turske ona izvuče najveću „korist.” Tim sporazumom, u Rajhštatu, u Češkoj, 8. jula 1876, utanačene su poznate obostrane pogodnosti posle okončanja rata Srbije, u savezu, ili bez saveza, sa Rusijom, protiv Turske. „Pregovarači su se tom prilikom obavezali da se” odredbe sporazuma „ne saopštavaju drugim Silama, a još manje Srbima i Crnogorcima, dok ne bude došlo vreme za njihovo izvršenje”.40 U raspravi o tajnoj konvenciji Srbije i Austro-Ugarske (1881–1889) Jakšić ističe: „Berlinski ugovor od 1878. doveo je Srbiju u mučan položaj On joj je, doduše, dao znatno [kurzivom istakao A. R.] proširenje i političku nezavisnost od Turske, ali je, u isto vreme, stavio u gotovo potpunu ekonomsku zavisnost od Austro-Ugarske. Srbija je tim ugovorom bila prinuđena da primi na sebe jedan deo turskog državnog duga, da sagradi železnicu i da s Velikim i ostalim Silama zaključi trgovinske ugovore. Napuštena od strane Rusije, najpre u San-Stefanu, a zatim u Berlinu [!], Srbija je bila ostavljena, takoreći, na milost i nemilost Austro-Ugarske.”41 Tu se mora primetiti kako Jakšić, prenaglašenim isticanjem ekonomske zavisnosti Srbije od strane Austro-Ugarske navodi na odobravanje Tajnog ugovora, kojim se isključivo po instrukcijama vladara, Milana Obrenovića, preteškim stegama Srbija politički vezuje za Austro-Ugarsku. Uistinu, Jakšić u zaključku, posle notiranja izvesnih nepravilnosti i neugodnosti u vezi s tim ugovorom, ističe korist koju je donosio Srbiji. Jer, po Jakšiću: „Srbija je, pre svega, tim ugovorom osigurala sebi prijateljstvo Austro-Ugarske i njenu pomoć kod drugih evropskih vlada. A to je bio zaista dobitak. Austro-Ugarska je bila

36 Isto, 33. 37 Isto, 41. 38 Isto, 42. 39 Isto, 58. 40 Isto, 59. 41 Isto, 71.

119

tada u savezu s Nemačkom i u prijateljskim odnosima s Italijom i s Engleskom. To znači da je Srbija, ustvari, zadobila prijateljstvo ne samo jedne nego četiri Velike Sile [!]. Ona je, na taj način, obezbedila svoju nezavisnost i svoju teritoriju i osigurala svom izvozu austro-ugarske trgove. Pored toga, dobila je obećanje da će Austro-Ugarska priznati Srbiju za kraljevinu i da će se zauzeti i kod ostalih Sila da je i one priznaju. Ni to obećanje nije bilo bez vrednosti. Što je još važnije, Austro-Ugarska je tim ugovorom priznala Srbiji pravo na eventualno proširenje u pravcu Vardarske Doline. Ta odredba ugovora značajnija je nego što izgleda na prvi pogled.” Njome je „Austro-Ugarska pristala da favorizuje Srbiju” na račun „ruskih i bugarskih pretenzija i da joj, na taj način, prizna izvesno pravo na Makedoniju”42... „Što se tiče Srbije, ona je tim ugovorom dala obećanje da na svojoj teritoriji neće trpeti političke, verske i druge smutnje koje bi bile uperene protiv Austro-Ugarske, Bosne, Hercegovine i Novopazarskog Sandžaka. to obećanje smatrano je često kod nas kao prosta izdaja i definitivno ustupanje tih pokrajina Austro-Ugarskoj. Da li je ta ocena bila tačna? Nije. [Kurzivom istakao A. R.]. Pitanje o Bosni, Hercegovini i Sandžaku smatrano je kao međunarodno pitanje i o njemu su mogle rešavati samo Velike Sile. One su na Berlinskom Kongresu odlučile da upravu u tim oblastima povere Austro-Ugarskoj. Kada su tu odluku donosile one nisu ni pitale da li Srbija ima kakvih prava na te zemlje. Njima je tada bio glavni cilj da Rusiji, kojoj je bila poverena organizacija Bugarske, stvori jednu protivtežu na Balkanskom Poluostrvu. Da li je, prema tome, Srbija bila vlasna i da li je bila u stanju preuzeti što bilo u korist promene te odluke Velikih Sila? Nije. Da je ma šta pokušala, navukla bi samo na sebe osvetu svih Velikih Sila, a naročito Austro-Ugarske. Prema tome, srpska vlada je dala jedno obećanje koje bi morala dati i da nije imala ugovor s Austro-Ugarskom. Pored tog obećanja, Srbija je dala obavezu da bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće zaključiti nikakav politički ugovor s drugom kojom državom koji bi bio protivan duhu Tajnog ugovora... Ova je odredba sasvim logična. Odredila je da jedna država, potpisujući jedan tajni politički ugovor na koji treba da se osloni, mora tražiti garantije da druga ugovaračka strana jednog dana ne zaključi kakav ugovor s drugom kojom državom u protivnom smislu i da tako u potaji ne počne raditi protiv njenih interesa.” Osim toga „tada su u Evropi, a naročito na Balkanskom Poluostrvu, vladale takve prilike da Srbija, i da je htela ne bi imala s kim da zaključi kakav tajni politički ugovor.” Dalje, bez tog ugovora Srbija još ne bi postala kraljevina. A: „Proglašenje kneževine Srbije za kraljevinu značilo je” povećanje njenog značaja „u očima ne samo svih Srba nego i Jugoslovena.” U celini Srbija je tih godina „znatno modernizovana” iako nije dosegla sve tekovine civilizacije i tehnologije evropskih država.43 U raspravi Abdikacija kralja Milana (1880) Jakšić prenaglašava Milanovu opsednutost abdikacijom, umesto njegovoj preokupiranosti vlašću. Ističe kako je „Kralj Milan rano počeo osećati teškoće u vladanju, zbog toga se kod njega još u mladosti javila težnja da se oslobodi prestola.” Tom težnjom on biva ophrvan u trenucima izgubljenog rata Srbije protiv Bugarske 1885. godine kao i razmiricama sa kraljicom Natalijom. Ali vrhunac te abdikacijske opsednutosti posle izgubljenog rata i razvoda braka sa Natalijom, a naročito posle silom iznuđene predaje vlasti radikalima, što Jakšić u priličnoj meri prenebregava – otkriva kako Milan nije bio samo bolesno opsednut teškoćama vladanja već i zdravorazumskom procenom značaja gubitka vlasti. Sama vlast, kojoj nije dorastao ni snagom ni instinktom, a kojom je više od svega bio opsednut, kada je postao svestan toga da ju je izgubio, bez mogućnosti povratka u željenim razmerama – prisilila ga da je se odrekne. Koliko je bio opsednut neograničenom vlašću, pokazala je već Timočka buna 1883. godine. Posle ugušenja te bune ograničenih razmera, i nenasilnih podviga, on je na smrt i robiju osudio nekoliko stotina buntovnika, koji su se odlikovali izuzetnim osobinama čovečnosti, pošteđujući ne samo živote, već i integritet zarobljenih vlastodržaca. Zbog očuvanja neograničene vlasti od nesavladivih radikala, sa Pašićem na čelu, koji su emigrirali u Bugarsku i koje Bugarska, na njegov zahtev, nije htela da izruči srpskim vlastima – on je vojnički nespreman 1885. godine objavio Bugarskoj rat. Budući da izgubljenim ratom nije izgubio vlast on još nije abdicirao. Tek kada je demokratskim Ustavom od 1888. procenio da za uvek vlast mora deliti sa radikalima, ili sa drugim opozicionarima, on je nameru kojom je pretio, poslušnicima, da će ih napustiti abdikacijom, abdikaciju sproveo. Jakšić je u raspravi o abdikaciji kralja Milana naveo mnoge istovetne i različite, spoljnopolitičke i unutrašnjepolitičke, a najviše psihološke razloge abdikacije. Završio je raspravu sa pitanjem: „Koji je od” navedenih „razloga [bio] pravi razlog abdikaciji” uz prigodni odgovor da je: „Na to pitanje teško dati pouzdan odgovor.”44

U vezi sa Pašićevim sastankom sa tadašnjim predsednikom bugarske vlade Stambolovim, u Sofiji 29. avgusta

1889, Jakšić konstatuje u članku preštampanom u ovoj knjizi iz Politike, da se na osnovu priloženih kazivanja

samog Stambolova ne može utvrditi tačan sadržaj njihovog razgovora. Izvesno je samo da se Pašić zalagao za

42 Isto, 138–139. 43 Isto, 139–140. 44 Isto, 237–238.

120

saveznički ugovor između Srbije i Bugarske (naravno, bez veze sa Načertanijem) a da je Stambolov eskivirao.

Rekao je „Pašiću da Turska nije ni izdaleka tako zreo plod da bi ga samo trebalo otresti s drveta, da je Turska

vojnički još dosta jaka i da bi se mogla odbraniti od Bugarske, Srbije i Grčke kada bi je sve tri zajedno napale,

da se Bugarska može sa Srbijom sporazumeti samo o tome da zajedno traže uvođenje reforama u Turskoj, pa

da se sačeka da tamo zavlada mir... i da se onda vidi kome tamošnje stanovništvo želi da se prisajedini i da će

se onda lako [!] razgraničiti obostrane interesne sfere.”45

Mala rasprava o drugom srpsko-bugarskom savezu (1894), preštampana takođe iz Politike (6–9. januar 1930),

bila je isprovocirana, po Jakšićevom kazivanju, tendencioznim političarskim pisanjem izvesnih bivših

bugarskih diplomata. Nametnula se potreba „da se čuje šta” o navedenim „događajima kaže istorija.” Ista

opasnost od spoljnih neprijatelja, kaže Jakšić „nagnala” je predstavnike Srbije i Bugarske, da pregovore koji

su otpočeli 7. marta 1904. završe zaključenjem jednog ugovora o savezu i jednog ugovora o prijateljstvu (30.

marta) te jednog zaključnog protokola (31. marta). Jakšićevim rečima: „Obe vlade usvojile su načelo Balkan

balkanskim zemljama, prožete željom da osiguraju mir i bezbednost oba naroda, da očuvaju status quo na

Balkanu i da poboljšaju sudbinu svojih sunarodnika u Turskoj.” Pritom su se „obavezale da će sva pitanja u

kojima ne budu uspeli da se sporazumeju podneti na konačnu odluku ruskom caru ili, u slučaju ako se on toga

ne bi hteo primiti, Međunarodnom sudu u Hagu.”

Sledio je ugovor o carinskom savezu (21. jula 1905). Kao reakcija sa austrougarske strane, po Jakšiću, izbio je

12. januara 1906, carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske. S obzirom da je bugarska strana obelodanila

postojanje tajno zamišljenog ugovora o srpsko-bugarskom carinskom savezu, Jakšić se usredsređuje na osudu

bugarske vlade. Ona je na taj način htela „Srbiju ne samo da zavadi sa Austro-Ugarskom, nego i da je dovede

do ekonomske propasti, pošto se tada u Sofiji tvrdilo da Srbija ni u kom slučaju ne može izdržati jedan

[carinski] rat sa susednom Monarhijom.”46 Samo, zahvaljujući tolerantnosti srpske vlade, ističe Jakšić, nije

došlo tada do raskida savezničkih srpsko-bugarskih odnosa. U obimnoj knjizi koju je Grgur Jakšić napisao zajedno sa Vojislavom Vučkovićem pod naslovom Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila Obrenovića, Prvi balkanski savez, za ovde obuhvaćeni istorijski period već se u uvodu ističe da je „jedan od najvažnijih u razvoju srpske i jugoslovenske državne misli.” U tom periodu, prema ovom uvodniku: „Prvi put u svojoj novoj istoriji, Srbija ulaže napore da se otrgne od dotadašnjih uticaja Velikih Sila, i povede samostalnu spoljnu politiku zasnovanu na načelu – Balkan balkanskim narodima.” Zanimljivo je kako u predgovoru ove knjige pri pominjanju balkanskog saveza stoji „takozvanog [kurzivom istakao A. R.] Prvog balkanskog saveza.” Zanimljivo je i kako se po deobi izloženog perioda, od 1859. do 1865. i od 1866. do 1868. ovo delo štampano u jednoj knjizi sastoji od dve knjige! Knjiga prva (1859–1865) ima sedam poglavlja, sedam glava. Knjiga druga (1866–1868) pet poglavlja, pet glava. Počinje se konstatacijom da je „Krimski rat 1853–1856. osujetio nameru ruskog cara Nikolaja I da sam reši Istočno pitanje.” Načelo ravnoteže Sila osujetilo je, ne zna se po koji put, prevlast samo jedne Velike Sile. Univerzalni sistem vladavine, koji je ustanovljen Bečkim kongresom 1815, zamenjen je prioritetom nacionalnih problema odlukom Pariskog kongresa 1856. Prema već izloženim Jakšićevim preokupacijama i ovde još nespomenutim Vučkovićevim premisama, počinje se sa novom nacionalnom politikom, zasnovanom na odredbama Garašaninovog Načertanija kao južnoslovenskog programa sa ishodištem u Srbiji. U tom sklopu se ističe značaj memoranduma, poverljivog memoara upućenom francuskom caru Napoleonu III 23. aprila 1859. Prema Jakšiću – Vučkoviću doslovno: „Započet kao žalba na samovolju turske vlade, memorandum se završava ponudom ratnog saveza Francuskoj protiv Turske i Austrije. Knez i srpski narod, stajalo je tu, očekuju od cara Napoleona III više nego pravdu, ali ostavljaju njegovoj mudrosti da odluči kad i kako će im to darovati, neka samo ima u vidu važnost srpskog naroda među hrišćanskim narodima Turske i Austrije, uticaj koji on vrši i akciju koju bi mogao da povede u slučaju da se političke komplikacije i ratni događaji prenesu na to područje... Ako bi, pak, događaji dobili takav obrt koji olakšava Srbiji ostvarenje njenih želja za uvećanjem i nezavisnošću, jedan docniji dogovor mogao [bi] pružiti osnove za sporazum podjednako koristan planovima Njegovog Veličanstva i budućnosti Srbije” 47... Povodom Mihailove misije u Parizu i Londonu, tu se ističe kako je francuska vlada udovoljila Mihailovoj molbi da ga caru Napoleonu ne predstavi turski ambasador, dok se u Engleskoj morao poštovati protokol i Mihaila je kraljici Viktoriji predstavio turski diplomatski predstavnik, kao turskog vazala. Zanimljivo je i kako Jakšić i Vučković opovrgavaju verodostojnost verzije Mihailovih i Košutovih razgovora prema, inače opšte

45 Isto, 237–238. 46 Isto, 246. 47 Grgur Jakšić, Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila, Prvi balkanski savez, Beograd 1963, 27–28.

121

prihvaćenim, Košutovim kazivanjima. Po Jakšiću i Vučkoviću, Mihailo nije otputovao u Englesku na sastanak sa Košutom po Napoleonovom savetu, već po sopstvenom nahođenju, da bi Košuta pridobio za akcije kojima će Srbija pomoći Mađarskoj u ratu protiv Austrije, a Mađarska Srbiji u ratu protiv Turske. Pri tumačenju Košutovih stavova prema poduhvatima Srbije i jugoslovenstva ističe se da je Košut: „Nezavisnost Srbije smatrao za neizbežno dostignuće, čak i u interesu same Turske. Želeo je, dakle, i opstanak Turske i nezavisnost Srbije, što je u stvari značilo jednu malu srpsku državu. U slučaju da ipak dođe do raspada Otomanskog Carstva, Košut je pre bio za obrazovanje konfederacije posebnih država, Bugarske, Crne Gore, Bosne i Srbije, nego za stvaranje jedne velike južnoslovenske države. Potrebu konfederacije objašnjavao je postojanjem snažnog nacionalnog individualizma [kurzivom istakao A. R.] u tim pokrajinama.”48 U vezi sa situacijom krajem 50-ih i početkom 60-ih godina ističe se s jedne strane opreznost vladara i vladajućih a s druge strane nacionalna nestrpljivost inteligencije. Smatra se da je „opreznost u vođenju nacionalne politike bila opravdana. U to vreme Srbija je tako rđavo stajala sa vojnom opremom, da je, po ozbiljnim procenama, u slučaju rata jedva mogla da naoruža 30.000 boraca. Što je takođe bilo veoma važno, ni međunarodna situacija nije nagoveštavala skori i neizbežni sukob između Velikih Sila – preduslov neophodan za sprečavanje intervencije Austrije protiv hrišćanskih [valjda nacionalnih] pokreta na Balkanu. Koliko je Mihailo bio daleko od takvih namera sredinom 1860. [suprotno Načertaniju] pred Miloševu smrt, vidi se po tome što je tada odbio grčku ponudu za sklapanje saveza, koju mu je doneo iz Atine izaslanik Paleolog.”49 S obzirom da je ovo (Jakšićevo i Vučićevo) delo podeljeno na poglavlja (glave) po vremenskim odrednicama, njegovi karakteristični delovi odnose se i dalje na događaje, probleme, situacije, želje i mogućnosti u spoljnoj politici određenih godina, navedenih u naslovu. U poglavlju (glavi) od oktobra 1861. do aprila 1862. ističe se kako je tada: „Srbija odista bila nespremna i vojnički i diplomatski” za željene akcije. „Sa velikim deficitom u budžetu, bez obučenog ljudstva za rat i bez [dovoljnog] oružja u labavim vezama s pobunjenim pokrajinama, bez obezbeđene podrške Rusije (inače nezadovoljna srpskom administrativnom reformom) i u skoro potpunom prekidu odnosa sa Austrijom (zbog incidenta s njenim konzulom Borovičkim) – ona nije bila sposobna za akciju koja se od nje očekivala.”50 Zato se i tu nameće (zapaženo), kako za razliku od onoga što će se desiti u naše vreme, vreme razaranja mnogo kasnije stvorene Jugoslavije, ondašnji vladari Srbije, imajući u vidu navedene nepovoljne činjenice, uprkos ratnički raspoloženom javnom mnjenju, nisu se upuštali u avanturističke ratne akcije, sa kobnim posledicama.

U razdoblju od maja do novembra 1862. godine (glava V) situacija se izmenila. Usled bombardovanja

Beograda. Knez Mihailo „i njegovi ministri počeli su odmah da proučavaju mogućnost da se taj događaj što

potpunije iskoristi za izvojevanje starih zahteva.” Pretpostavili su sa sigurnošću da će ovo bombardovanje kao

„primer turske [neodgovorne] surovosti uveriti” Velike Sile „u opravdanost [srpskih] zahteva o iseljenju

Turaka, kako iz varoši tako i iz tvrđave”. Iako ne odmah, na kraju, 1867, to će se i dogoditi.

U glavi VI, koja obuhvata vremensko razdoblje od decembra 1862. do decembra 1863, u vezi sa drugim

ustankom u Poljskoj (1863, prvi ustanak 1861) i novim akcijama Srbije za zaključivanje sporazuma

balkanskih hrišćanskih zemalja protiv Turske, vredi citirati Garašaninovo pismo od 5. novembra 1863.

crnogorskom knezu Nikoli. U tom pismu Garašanin predočava kako: „Naši interesi ne mogu nimalo biti

ulepšani u jednom ratu koji bi Zapad sa Severom jednostavno zbog Poljske vodio”, jer „iz tog rata mogu se

svakojake prilike izroditi. Rat otpočet za jedno, može se okrenuti sasvim na drugo; mi treba da smo za sve

gotovi. Dve su stvari na koje po našem mjeniju treba obratiti sve naše vnimanije, a to su: da ne budemo ni od

kog prevareni i da ne propustimo priliku ako nam se ova ukaže.”51

U sedmom poglavlju (glava VII), koje obuhvata period od januara 1864. do decembra 1865. ističu se teškoće u

radu na okupljanju balkanskih hrišćanskih zemalja za akcije protiv Turske. Tu se kazuje da je Srbija i dalje

„realno procenjivala” relativna zbivanja u balkanskim i evropskim relacijama: „Od [Velikih] Sila je malo

očekivala, jer je već odavno bila načisto s tim da svaka od njih, bez izuzetka, gleda sopstvene interese, a Srbiju

– kako se Garašanin izrazio krajem 1864. – po potrebi upotrebljava dok svoju cilj ne postigne. Ukoliko bi

neka od njih i pokazala dobru volju da joj pomogne, druge bi se potrudile da to osujete. Usled toga su srpski

državnici došli do zaključka da se ni u jednu [Veliku] Silu ne treba uzdati dokle god ne budu sami u stanju da

postave srpsko pitanje, i to tako odlučno da ga one ne mogu mimoići. U rat s Turskom nisu pomišljali da ulaze

pre no što završe vojne i političke pripreme koje će im omogućiti da se s njom bore duže vreme bez ičije

potpore. Ta predostrožnost je pretpostavljala upotpunjenje naoružanja, savez s Crnom Gorom i... sa ostalim

48 Isto, 33–34. 49 Isto, 45. 50Isto, 89. 51Isto, 170.

122

balkanskim hrišćanima. Bez takvih priprema Srbija bi bila izložena da bude zaustavljena nadmoćnošću Turske

ili pritiskom [evropske] diplomatije. Od ove poslednje trebalo je svakako očekivati da će njene turskofilske

Sile, Engleska i Austrija, u slučaju rata, podržavati borbenu snagu turske vojske isporukama materijala i

moralnom podrškom.”52 Drugi deo ove knjige („druga knjiga”) u prvom poglavlju (prvoj glavi) obuhvata zbivanja tokom prvih šest meseci novog perioda razvoja u spoljnoj politici Srbije, počev od 1860. godine. Tada se spoljnopolitičke akcije usredsređuju na stvaranje balkanskog saveza za rat protiv Turske. Tu se iznosi kako je: „U toku druge Mihailove vladavine data prednost spoljnopolitičkom problemu nad društveno-ekonomskim”. Privrednom razvoju posvećeno je malo pažnje, usled čega je, osim na polju vojne industrije, neznatno ojačala materijalna osnova Kneževine. Nosioci državne politike – Mihailo i Garašanin – smatrali su da se najpreči cilj, oslobođenje i nezavisnost, može postići čvrsto povezanom državnom upravom i jakom vojskom. Tome su posvetili glavne napore.53 S obzirom na našu temu od posebnog interesa je i kako Jakšić i Vučković u ovom kontekstu kazuju da su Mihailo i Garašanin [znači al pari] nosioci državne [spoljne, nacionalne] politike, a odmah zatim napišu da je: „Garašanin bio Glavni tvorac usvojenih [kurzivom istakao A. R.] načela spoljne (i unutrašnje) politike.” Dok se u nastavku ovog istog pasusa dodaje da su navedeni „Ministri: Nikola Hristić, Kosta Cukić, Rajko Lešjanin, Milivoje Blaznavac bili jednodušni u sprovođenju Mihailove politike [kurzivom istakao A. R.]”. Očigledno i ova dva istoričara nisu obratila pažnju na, u našoj knjizi, isticane kontroverzne konstatacije o primarnoj ulozi određene ličnosti, vladara ili njegovog vladajućeg ministra (Mihaila ili Garašanina) u vođenju spoljne politike, iako je ta kontroverzija (zbog Načertanija) u istoriografiji (a posle i u politici) vremenom dobila prvorazredni značaj. Drugo poglavlje (druga glava) drugog dela knjige obuhvata spoljnopolitičke događaje u toku samo tri meseca, jula, avgusta i septembra 1866. godine. Izlaganja se usredsređuju na dovršene „ratne spreme” i ostvarenje „balkanske saradnje”.54 Zanimljivo je da se tu težnja usredsređuje na Garašanina. Jer: „Kada je [predsednik italijanske vlade, general] La Marmora stupio na vlast, septembra 1864, zatekao je započete nezvanične, sporedno vođene izmene misli, između svoga prethodnika Mingetija i Garašanina. Cilj je bio da se obezbedi saradnja u slučaju italo-austrijskog sukoba. Podstrek za razgovore došao je preko mađarske emigracije. Ona je zatražila saradnju sa Srbijom još za vreme poljskog ustanka, od 1863. godine. Pošto srpska vlada nije htela formalno da prihvati ponudu jedne emigrantske grupe, a italijanska vlada je nastojala da ostane u pozadini, razgovori su vođeni između emigracije i bivšeg austrijskog oficira u srpskoj službi Antonija Oreškovića. Od rasturanja dobrovoljačkog odreda krajem 1862, on je bio bez položaja u srpskoj vojsci, ali je upotrebljavan za poverljive poslove. Garašanin je odobrio njegovu prepisku s Renjijem oko dobijanja od Italije novčanih sredstava za sprovođenje šire tajne organizacije u Vojnoj granici. Ta pomoć nije dobijena. Garašanin je svakako odobrio i Oreškovićeve planove o saradnji Vojne granice u slučaju italo-austrijskog rata. I sam je uputio sredinom 1864. italijanskoj vladi predlog o zaključenju ‘formalnog ugovora’, u koji je uneo, između ostalog, i to da se predstavnici Južnih Slovena i Mađara imaju blagovremeno sporazumeti o pitanjima budućih međusobnih odnosa. Tom prilikom za Srbiju nije tražio dobitak izvan Turske. La Marmorin dolazak na vlast osujetio je ovaj pokušaj. Novi italijanski predsednik nije hteo da čuje ni za Oreškovićevu organizaciju ni za mađarsku emigraciju.”55 Posle opet al pari: Mihailo i Garašanin „Da li su knez Mihailo i Garašanin znali za ove Oreškovićeve pregovore”... „Ne može biti nikakve sumnje u tadašnju rešenost Mihaila i Garašanina da Srbiju sačuvaju od učešća u evropskom sukobu. Dva su ih razloga rukovodili da zauzmu takvo držanje: verovanje u pobedu Austrije i ruski saveti da ostanu na miru.”56 Glava III obuhvata događaje od oktobra 1866. do aprila 1867. S obzirom na našu temu tu se ističu odeljci o sporazumu sa hrvatskom Narodnom strankom i dobijanju „tvrđava”. U vezi sa programom „zajedničke jugoslovenske politike Srba i Hrvata” kazuje se da je „nacrt predloga tog programa” izradio Orešković, prema uputstvima Garašanina, koji je program redigovao u konačnoj verziji. Iz tog programa je potrebno ovde navesti odredbu kojom rad na ujedinjenju svih „jugoslovenskih plemena u jednu saveznu” jugoslovensku državu „mora da ide postepeno” tokom istovetnih pokreta. „Na čelu pokreta stoje Beograd i Zagreb kao dva stožera; između njih mora biti vječito sporazumevanje. Nesporazumi, koji bi se mogli pojaviti, ne smeju prodreti preko domaćih novina u javnosti. Hrvati i Srbi su jedne narodnosti: jugoslovenske. Vera, koja ih

52 Isto, 201. 53 Isto, 211. 54 Isto, 257. 55 Isto, 257–258. 56 Isto, 260.

123

razdvaja... ne sme se ni najmanje mešati u narodne poslove.”57 Kako to zvuči neverovatno, romantičarsko utopistički, posle razaranja sa takvim iluzijama stvorene Jugoslavije! U vezi sa tvrđavama Jakšić i Vučković kazuju: „Ustupanje beogradske tvrđave bilo je rešeno u načelu od strane turske vlade već sredinom januara [1867]. Glavni razlog bio je da se Srbija zadrži od revolucionarnih akcija, a Velike Sile od daljih zahteva za njenu korist!”58 Što se tiče razloga koji se vezuje za srpske akcije, možemo primetiti da je manje verovatan od razloga zaziranja od pojačanog pritiska Velikih Sila. Bilo kako bilo, Porta je napokon prisiljena da popusti, a za uzvrat da se zadovolji Mihailovim putovanjem u Carigrad na podvorenje Caru, u znak priznanja dalje sultanove vrhovne vlasti. Glava IV drugog dela knjige obuhvata događaje od maja do novembra 1867. U vezi sa ruskom politikom tog razdoblja tu se ističe kako se Rusija tada intenzivno koristila „postojećim ideološkim činiocima na Balkanu: hrišćanstvom [zapravo pravoslavljem], panslavizmom i nacionalizmom”. U vezi sa često razmatranim sastankom Andrašija sa Mihailom u Ivanki kazuje se da je „Andraši mamio Mihaila ponudom o lakom dobitku dela Bosne i Hercegovine da bi ga potpuno odvojio od Rusije”. Ali: „Taj dobitak mogao se ostvariti i sačuvati samo pod uslovom da Srbija postane saveznica Austro-Ugarske.” A: „Ako je Mihailo u Ivanki obećao Andrašiju da će ga to dovesti u sukob sa Rusijom”59 neizvesnost ostaje i pri razmatranju Jakšićevih i Vučkovićevih kombinacija. Oni zapažaju promene u Mihailovim zalaganjima za akcije Srbije u poduhvatima saveza balkanskih zemalja protiv Turske, posle sastanka u Ivanki. Ali, prema njihovim nalazima: Mihailo „nije otvoreno nagovestio evropskim ministrima svoju nameru da uspori ili odloži planiranu balkansku akciju, ali to je ipak uočeno odmah po njegovom povratku u Beograd. Od tog trenutka Garašanin je počeo da zapaža hladnoću u kneževom držanju prema ruskim oficirima koje je dotle zasipao pažnjama, pa čak nudio im komandne položaje u vojsci. U njegovom stavu prema Blaznavcu promena je postala još uočljivija. Dok ga je ranije krivio za sporost u dovršenju ratne strane, posle Ivanke ne samo da mu je on lično iznalazio opravdanja, nego je čak počeo ismevati one koji su nastavili da navaljuju na ministra vojnog da pohita s radom. Iznenađen time ali ne i pokoleban, Garašanin je produžio započetu akciju na pripremi skorog ustanka.”60 Pri isticanju pretežno Garašaninu pripisanih akcija one se mahom obeležavaju kao jugoslovenske a ne svesrpske. Zbog novih, prisnijih odnosa Srbije sa Hrvatskom, Austrija najviše zazire od tih akcija sa navodnim i stvarnim obeležjima jugoslovenskog pokreta. „Prekid u radu” na tim akcijama postao je uočljiviji, po tim kazivanjima „sredinom novembra 1867. smenjivanjem Ilije Garašanina sa položaja predsednika vlade. Zajedno s njim privremeno je odstranjen od poslova i Orešković, tako da je nastao skoro potpun prekid odnosa s vođstvom hrvatske Narodne stranke. Neizvesnost u pogledu Mihailovih namera prema Bosni – važnoj etapi na putu ka stvaranju jugoslovenske države [kurzivom istakao A. R.] – bacila je u brigu Štrosmajerove prisne saradnike. Oni su držali da kneževo kolebanje može da bude sudbonosno po njega, po Srbiju i po ceo jugoslovenski prostor.”61 U glavi V opisuju se i analiziraju događaji i problemi od decembra 1867. do maja 1868. U prvom odeljku ove glave, ovog poglavlja, razmatra se nezadovoljstvo Rusije zbog Garašaninovog smenjivanja. Ponavlja se: „Uklanjanje Garašanina iz vlade izazvalo je zastoj u poslovima spoljne politike i nacionalne propagande.” Ali se ističe i Mihailova poruka „balkanskim saveznicima Srbije i važnijim poverenicima da su netačni glasovi o promeni pravca državne spoljne politike... Vređalo ga je što Rusi pripisuju njegovom ministru [Garašaninu] zaslugu za vođenje nacionalne spoljne politike. Podsetio je [predstavnika Rusije] da se Garašanin nalazio skoro neprestano na upravi zemlje u doba kneza Aleksandra [Karađorđevića], kada je Srbija bila bez snage i moralne i vojne, a kada je on, Mihailo, ustrojio narodnu vojsku koja zadaje strah u Carigradu, a ispunjava nadanjem srpski narod i ostale Slovene, Garašanin još nije bio u državnoj službi. On, Mihailo, pokazao je put kojim je trebalo ići”, a ne Garašanin, bez obzira na „velike Garašaninove sposobnosti”. Zapravo: „Dok je Rusija optuživala Mihaila da je ispustio” pripremane akcije „ostale Sile sumnjičile su ga da [dalje] vrši pripreme za napad na Tursku”62... U ovom poglavlju nalazi se i odeljak o dolasku u Beograd austrougarskog generalnog konzula Benjamina Kalaja. U vezi sa uputstvom austrougarskog ministra inostranih poslova Bajsta Kalaju „da suzbije srpske težnje ka Bosni i Hercegovini” i Andrašijevim instrukcijama „da ih ohrabruje”, Jakšić i Vučković se pitaju: „Da li je to bio raskorak kod austrougarskih državnika ili lukava podela uloga.” I na pitanje odgovaraju: „Svi znaci ukazuju na ovo drugo. Nastavljao se manevar otpočet u Ivanki.”63 U osvrtu na Mihailovu vladavinu pre nego što će biti ubijen, opet nalazimo na kontradiktorne Jakšićeve i

57 Isto, 359. 58 Isto, 370. 59 Isto, 401. 60 Isto, 402–403. 61 Isto, 413. 62 Isto, 437, 440, 443. 63 Isto, 463.

124

Vučkovićeve tvrdnje. Tako se tvrdi da se Mihailo i dalje „spremao da iskoristi očekivani rat u Srednjoj Evropi, bilo da digne opšti ustanak na Balkanu, bilo da pretnjom ustanka ostvari teritorijalne dobiti”... Tada su se navodno i „pokazali novi znaci zbliženja između kneza i Garašanina. Prvih dana posle penzionisanja (novembra 1867) stari državnik je sumnjičio Mihaila da je na sastanku u Ivanki rešio da promeni politički pravac, tj. da odustane od oružane akcije. Međutim, u jednom pismu od 17. juna 1868. on otkriva sasvim različito mišljenje, da je knez, doterao Turke do duvara! Ovu njegovu ocenu dopunjuju podaci koje je kasnije uneo Piroćanac. Garašanin se spremao tih dana da otputuje u Beč, gde je bio pozvan da učestvuje u radu jednog izbornog suda. On je imao 8. juna poslovni razgovor sa Mihailom o zajedničkoj radnji balkanskih naroda. Na rastanku knez mu je rekao da se kraće zadrži na putu i da mu se javi na povratku.64 Dva dana kasnije, 10. juna 1868, Mihailo je ubijen. To ubistvo, pored toga što se pogrešno ustanovljuje da je delo, na Svetoandrejskoj skupštini svrgnutog kneza Aleksandra Karađorđevića, sa nedovoljno dokaza pripisuje se i sadejstvu funkcionera Turske. Jer, po Jakšiću i Vučkoviću, u ovom kontekstu: „Teško je pretpostaviti da Porta nije imala obaveštenja o postojanju zavere. Ne bi iznenadilo čak ni to da je ona i dala podstreka za Mihailovo uklanjanje. Porta je to učinila 1842. godine, kada je taj isti knez predstavljao za nju daleko manje opasnog protivnika. Sada, pak, on je, po opštoj oceni, bio njen glavni neprijatelj na Balkanu, stub zavere skovane protiv opstanka Turskog Carstva. Osećajući stalnu pretnju s Mihailove strane, Porta je lako mogla da dođe na misao da ga ponovo ukloni unutrašnjim prevratom.”65 U kratkom zaključnom delu ove Jakšićeve i Vučkovićeve knjige ističu se verodostojna zapažanja: Imperijalni interesi Velikih Sila nasuprot politici Balkan balkanskim narodima. Neostvarljivost „prvog” Balkanskog saveza. „Ugovori [o savezu, pojedinačno izdvojeni] nisu uspeli da otklone sukobe interesa između Srbije i Grčke, Grčke i Bugara, kneza Mihaila i kneza Nikole... Rad među slovenskim narodima u Bosni, Hercegovini, Makedoniji i Bugarskoj, vođen po uputstvima srpskih rukovodilaca, preko domaćih starešina i poverenika, nije počivao na čvrstoj revolucionarnoj organizaciji. Verovalo se u laku zapaljivost masa, u njihovu gotovost na požrtvovanu borbu za oslobođenje čim se pojave ubačene letke i pošiljke oružja. Izbegavano je sprovođenje šire, političke i vojne organizacije iz bojazni da to ne probudi sumnje turskih vlasti i ne izazove mere predostrožnosti. Radilo se uglavnom preko poverenika, a manje preko odbora.”66

Članak Grgura Jakšića u saradnji sa Vojislavom Vučkovićem Pokušaj aneksije Bosne i Hercegovine 1882–

1883, štampan u Glasu Odeljenja društvenih nauka SAN, 1954. godine, sadrži, pored neostvarenog Projekta

zakonskog predloga za aneksiju bosansko-hercegovačke teritorije, istorijat čina koji presudno utiče na sve

gore međudržavne odnose Austro-Ugarske i Srbije. U tom zakonskom predlogu, najpre se konstatuje kako:

„Bosna i Hercegovina čine sastavni deo Austro-Ugarske, ali se formalno ne prisjedinjavaju ni kraljevinama i

zemljama zastupljenim u Rajhsratu ni zemljama ugarske krune sve dok svi zakonski faktori ne budu što drugo

sporazumno odredili.” A potom (paragraf 3): „Celokupna uprava Bosne i Hercegovine proglašuje se kao

zajednička stvar kraljevina i zemalja zastupljenih u Rajhsratu, kao i zemalja ugarske krune.”67

U osvrtu na te odredbe Jakšić i Vučković nastoje da objektivno utvrde: „Šta je izazvalo izradu tog predloga i

iz kojih razloga on nije ozakonjen i izvršen?” Pritom se oni ne slažu u potpunosti sa odgovorom istoričara

Sitona Votsona, da je sprovođenje odredbe koja je formulisana trećim paragrafom projekta zakonskog

predloga „bilo obustavljeno verovatno iz bojazni da bi moglo doći do ozbiljnih razmimoilaženja između Beča

i Pešte, a i zbog teškoća da se dobije sultanov pristanak”.68

Po Jakšićevom i Vučkovićevom izlaganju istorijata aneksije „to pitanje bilo je znatno složenije nego što je

izgledalo.” Memorandumom maršala Radeckog iz 1857. godine ilustruje se „prvo” uzaludno nastojanje da se

Bosna odvajanjem od Turske pripoji Austriji argumentom „nužnog zaleđa za Dalmaciju.” Usledilo je prvo,

samo diplomatsko, pristajanje Rusije da se bosansko-hercegovačka teritorija pripoji državi Habsburga. Jedino

je knez Milan, odustajanjem od Bosne i Hercegovine odredbama Tajne konvencije, – sa srpske strane

pospešio konačno rešenje bosansko-hercegovačkog pitanja aneksijom. Ali tada odjednom postaje jasno da se

ipak ne sme prenagliti ne samo zbog izraženijeg otpora predstavnika Mađarske, već i masovnijeg

nezadovoljstva srpskog naroda u Srbiji i van Srbije, uz rezervisanije stavove Velikih Sila na prerano

prerastanje okupacije u aneksiju.

64 Isto, 465. 65 Isto, 465–466. 66 Isto, 468–469. 67 Grgur Jakšić, Vojislav Vučković, Pokušaj aneksije Bosne i Hercegovine 1882–1883, Beograd 1954. 68 Isto.

125

SLOBODAN JOVANOVIĆ 1869–1958.

Slobodan Jovanović

Analizom dela najčuvenijeg srpskog istoričara, Slobodana Jovanovića ističu se takođe neotklonjive kontroverzije u istoriografiji. Već u delu, štampanom 1901. godine, o srpsko-bugarskom ratu u vidu „rasprave iz diplomatske istorije” izrazita su Jovanoviću svojstvena razmatranja relevantnih događaja, više pod uticajem ličnosti koje tim događajima upravljaju ili se tim događajima rukovode, nego pod dejstvom okolnosti koje te događaje izazivaju i oblikuju. Počinje se rečenicom koja kazuje, po Jovanoviću, najvažnije, legitimno, normalno stanje na relaciji kritički razmatranih odnosa. „U veče 5. septembra 1885. Istočna Rumelija još se smatrala kao sastavni deo Otomanske Carevine.” Da bi se u sledećoj rečenici, istakao nelegitimni revolucionarski preokret, pošto je već: „Sutra dan” Istočna Rumelija „osvanula sjedinjena s Kneževinom Bugarskom.” Noću se desio prevrat odredom bugarske narodne vojske, koja nasilno smenjuje zapovednika turske rumelijske vojske i turskog generalnog guvernera Rumelije. Raspored izlaganja prilagođen je karakterističnim Jovanovićevim analizama. U ovoj raspravi to se ogleda pri upoređenju sumarnog pregleda događaja koji dovode do srpsko-bugarskog rata sa podrobnim razmatranjem odnosa kojima Velike Sile manevrišu pri sučeljavanju njihovih različitih nastojanja da se rat izbegne, odnosno okonča prema njihovim interesima i opredeljenjima. Sam rat, prema Jovanovićevim pogledima, ne iziskuje velika istraživanja i nagađanja. Vidljivo je izazvan i opravdan nelegitimnom, nasilnom, promenom odnosa snaga, uspostavljenim Berlinskim ugovorom, između Srbije i Bugarske, prevratnički izvedenim povećanjem Bugarske, kroz oružano priključenje Istočne Rumelije Bugarskoj. Što se tiče naknadno otkrivenog razloga objave rata, iz Bugarske vođenih buntovničkih akcija u Bugarsku prebeglih radikalskih buntovnika sa Pašićem na čelu – Jovanović ga spominje kao nepotrebno zakasnelo priznanje od strane vlade i vladara Srbije! Već se ne skriva Jovanovićeva liberalska averzija prema radikalima zbog njihovog populizma u stranačkoj borbi za vlast. Po Jovanoviću i Turska je bila kriva za uspešno sprovođenje Plovdivskog prevrata. Jer: „Porta je propustila da se koristi onim pravima koja joj je engleska diplomatija izvojevala na Berlinskom Kongresu. Stvar gotovo neverovatna, ona nije zauzela vojskom balkanske prolaze. Ona nije utvrdila svojim garnizonima rumelijsku granicu prema Bugarskoj”.1 Za Jovanovića je karakteristično i da pored poglavlja: „Stanje u Bugarskoj pre prevrata. Evropa u 1885.” nema odgovarajućeg odlomka „Srbija u 1885.” Očigledno se zazire od uvida na

1 Slobodan Jovanović, Srpsko-bugarski rat, Rasprave iz diplomatske Istorije, Beograd 1901, 3.

126

situaciju u Srbiji, zbog nezadovoljstva naroda posledicom progona radikalskih nezadovoljnika i buntovnika. U relacijama Velikih Sila kontroverzije se zapažaju najpre notiranjem preuveličanih problema Engleske uz beleženje njenih uspešnih poduhvata u nadmetanju sa drugim Velikim Silama. Zatim isticanje dominantnog uticaja Trojecarskog saveza, Rusije, Austrije i Nemačke uz pominjanje nesuglasica između Rusije i Austrije. U vezi sa Engleskom, na prvi pogled kao da se usvaja da je „plovdivski prevrat bio pripremljen, bar u nekoliko, i engleskom diplomatijom”. A onda se zaključuje „okolnostima” koje daju za pravo onima koji pretpostavku o učešću Engleske u pripremanju prevrata smatraju apsurdnim. Ipak: „Blagodareći njemu, ona je izašla iz one osamljenosti u kojoj se bila zatekla 1885. Pojačala je zavadu između Nemačke s jedne strane, a Rusije i Francuske s druge.”2 Na sastanku ambasadora Velikih Sila u Carigradu, povodom povrede odluke Berlinskog kongresa o odvajanju Rumelije od Bugarske engleski ambasador je „predložio da se svako pominjanje Berlinskog kongresa izostavi kao izlišno”, jer tim pominjanjem se dovodi u pitanje položaj bugarskog kneza a „Engleska je htela pošto poto da održi kneza Aleksandra na prestolu” Bugarske. Dok se Rusija zalagala da knez tom osudom bude odstranjen sa položaja vladara. Rečima Slobodana Jovanovića: „Na kraju krajeva, naravno, nije usvojen ni ruski ni engleski predlog, usvojeno je nešto srednje, naime, da se, za ljubav Rusije pomene Berlinski Ugovor, ali da se, za ljubav Engleske, prećuti Knez Aleksandar.” Po Jovanovićevom komentaru: „Izjava do koje se najzad došlo bila je, kao sve izjave te vrste, potpuno apsurdna. Ona je priznavala sizerenska prava sultanova nad Rumelijom, i u isto mu vreme odavala hvalu što za njihovu odbranu nije ništa preduzeo. Osuđivala je povredu Berlinskog Ugovora, a onoga koji je za nju bio kriv nijednom rečju nije spomenula. U svojoj prvoj rezoluciji, ona je bar osuđivala nezakonito prisustvo bugarskih trupa u Rumeliji; posle se našlo da je i to suviše, te je, u svojoj definitivnoj redakciji, izjava osuđivala samo još ‘skorašnje događaje’ u toj oblasti. Kategorički, izjava je izrazila samo želju Velikih Sila da se rumelijska revolucija ne prenese i u ostale delove Otomanske Carevine.”3 Jednoglasni stav Trojecarskog saveza, Rusije, Nemačke i Austrije, da se najpre povrati stanje regulisano Berlinskim kongresom vraćanjem Rumelije pod neposredno sizerenstvo Turske, a potom da se utvrde i potvrde želje rumelijskog, bugarskog, naroda, podrazumeva se i ne podrazumeva se, priključenjem Rumelije Bugarskoj, pod posrednim turskim sizerenstvom, preko sizerenstva nad Bugarskom – Slobodan Jovanović sa razumevanjem i nerazumevanjem prosleđuje. Sa razumevanjem, jer rešenje više nije revolucionarno nego legitimističko. Sa nerazumevanjem jer de fakto sledi priključenje Rumelije Bugarskoj voljom rumelijskog bugarskog naroda. Čime branjena ravnoteža u snagama Srbije i Bugarske, prema Berlinskom ugovoru, opet biva poremećena, manje više granicama uspostavljenim San-Stefanskim ugovorom. Zato i Jovanović ne komentariše ovu saglasnost izričito, već uopšteno zaključuje: „To je bila ona stara politika: ne dati reforme dok traje revolucija, nego tek pošto se ova uguši.”4 Što se Engleska mahom izjašnjava protiv izjašnjavanja Trojecarskog saveza, razjasnio je u dovoljnoj meri Jovanović argumentom da je Trojecarski savez na insistiranje Rusije bio za predlog da se knez Aleksandar Batenberg liši vladarske vlasti u Bugarskoj, a time i u Rumeliji. Za „držanje balkanskih država” prema Plovdivskom prevratu, po Jovanoviću „bugarskoj revoluciji”, tu stoji da je bilo nejednako. „Crna Gora, za sve vreme, nije se ni čula. Rumunija se ponašala kao da je se cela stvar ne tiče.” Jedino je Grčka reagovala, ali bez spremnosti za angažovanje oružjem. Jovanović: „Na Berlinskom kongresu bilo je postavljeno načelo o ravnoteži između Slovena i Grka na Balkanskom Poluostrvu. Radi tog načela Rumelija je bila odvojena od Bugarske u isto vreme kad je Grčkoj znatno proširena granica iako ta država nije to nikakvim ratom s Turskom bila zaslužila”5... Ovde valja ukazati i na tipično Jovanovićevo reagovanje o ratu kojim se „zaslužuju” a ne izvojuju određene teritorije. Rukovođen i njemu svojstvenim pobudama, za Jovanovića je logično da izrazi neslaganje sa rasuđivanjima „evropskih publicista i novinara” da „bez dovoljno razloga” zameraju „što mi ustajemo da branimo Berlinski ugovor kad ga nismo ni potpisali”. Ipak bio je u pravu kad je ocenio apsurdnim pisanje uticajnog engleskog lista Times da: „Kad bi se zbog protesta Srbije poništilo bugarsko ujedinjenje, onda bi to značilo da se ne može promeniti ni jedan član u Berlinskom Ugovoru dok Srbija ne pristane”... Što bi svakako bilo „sasvim apsurdno”, ali rezonovanje Srbije, zapravo tadašnje, naprednjačke, vlade, sa kojom većina radikalskog srpskog naroda nije bila saglasna – nije bilo apsurdno. Polazilo se od principa međunarodno priznate ravnoteže u međudržavnim odnosima. Što se taj princip u praksi primenjivao različito, prema rasuđivanju jačih, odlučujućih, o tome se u ovim raspravama nije raspravljalo. Pošto je za Jovanovićeve stavove očigledno, iako ne uočeno u potrebnoj meri, da nije osuđivao rat Srbije

2 Isto, 26–28. 3 Isto, 41. 4 Isto, 43. 5 Isto, 50.

127

protiv Bugarske, imajući razumevanja za njegovu svrsishodnost, on je preuveličano u tom ratu video prekretnicu u spoljnoj politici Srbije. Po Jovanoviću: „Nemoguće je [a moguće je – A. R.] sporiti da je, 1885, Srbija bila obelodanila nov pravac u svojoj spoljnoj politici. Oni koji su tvrdili da Srbija osamdesetih godina ne radi onako kao što su šezdesetih i sedamdesetih godina mislili da treba, imali su pravo. Srbija, odista, nije radila tako, već drukčije. Ali, da bi se njen rad od 1885. osudio, nije dovoljno utvrditi da se on nije slagao s načelima postavljenim pre deset i pre dvadeset godina. Treba još videti, da li se pre 1885. moglo i dalje po tim načelima raditi.”6 Pošto moramo ostaviti neprimećenim, da li bi Jovanović i u godinama „načertanijske” konjunkture navedeno pitanje rešavao bez Načertanija, ovde treba reći da je prelomna godina spoljne politike u spletu ratnih događaja 1885, bila u ranijim godinama, kada je odlukom Berlinskog kongresa Bosna-Hercegovina dodeljena Austro-Ugarskoj. Od tog događaja počinje da se rasplet rešava pravcem Stare Srbije i sukob sa Austrijom zameni poprištem sukoba sa Bugarskom. Zanimljivo je kako i ovde Jovanović na njemu svojstven način pažnju usredsređuje na ličnost, ovog puta na čelnika vladajuće naprednjačke stranke Milana Piroćanca, u ulozi odlučujućeg faktora novonastale situacije, koja se dokazuje i prestankom verovanja „u slovensku solidarnost”. Po Jovanoviću: „Ovu promenu u našem političkom životu izvršila je Napredna stranka, upravo, kroz Naprednu stranku, jedan čovek Milan Piroćanac.” Prema Jovanoviću: „Piroćanac je bio među našim političkim ljudima jedna retkost; on je imao ideja, i što je glavno, njegove su se ideje vezivale jedna za drugu tako da su činile jedan sistem. Ali, Piroćanac, nije imao da stavi u službu svojim idejama nikakav politički temperament. Sa svojom ženskom osetljivošću, sa svojom gordoljivošću, sa svojim ćudljivim gospodstvom, Piroćanac je bio manje stvoren za politiku nego ma ko drugi. Njegove su ideje vodile Srbiju za sve vreme naprednjačke vladavine, ali su je, tako reći vodile bez njega. Iako najpametniji čovek u svojoj stranci, on se morao povući iz politike, pa gledati kako njegovi manje sposobni drugovi ostvaruju njegov program koji nisu možda ljudski ni razumeli. Tom nervoznom ideologu, razočaranom pre vremena, ostalo je, kao jedina uteha, da piše brošure i članke u kojima će razvijati svoje političke kombinacije, i pošto su njegovi spisi vredeli mnogo više nego njegova dela, to će on koji je imao ambiciju da bude veliki ministar, ostati, po svoj prilici, zapamćen samo kao jedan veliki publicist.”7 Pripisujući, podsvesno Piroćancu, u mnogome svoje intelektualne i neobično osetljive osobine političara, Jovanović kod Piroćanca najviše ceni kvalitete publiciste, onako kako će se kod njega, Jovanovića, najviše ceniti kapaciteti istoričara, kada se, mnogo kasnije, bude aktivno bavio politikom, takođe na položaju predsednika vlade, doduše u emigraciji. Ali Jovanovićevu tvrdnju da se Piroćanac u politici protiv Rusije rukovodio mržnjom, ne treba nikako usvojiti. Kao pobornik tekovina kapitalističke civilizacije Zapadne Evrope, on je bio samo protivnik tada još feudalno zaostale Rusije. Isto tako je neusvojiva Jovanovićeva tvrdnja da do Naprednjačke vlade pod uticajem i probugarskog panslavizma: „U ime jedne tako široko shvaćene slovenske solidarnosti, u ime jednog takvog komunizma [!], mi smo svojski pomagali Bugare [?] pri osnivanju njihove Egzarhije, iako je ova bila zahvatila u svoju oblast celu Maćedoniju, pa s njome i dobar deo Pećske Patrijaršije”8 Iako Jovanović još ne uvažava Načertanije (u vidu u kojem će se ono pročuti), teško je razumljivo tvrđenje da se Srbija, raskidajući veze sa slovenskom solidarnošću, tek 1885. urazumila, uviđajući da se ne može „raznežiti bugarskim ujedinjenjem kao jedinim radosnim događajem u slovenskoj porodici”. Tako da je sada „gledala na taj događaj s čisto srpskog gledišta”, pa je probitačno „našla da Srbiji njeni politički interesi nalažu da protestuje protivu rumelijske revolucije”... „Što tu odluku” srpske „vlade naše javno mnenje nije odobrilo” – što „rat s Bugarima” nije postao „popularan” – Jovanović objašnjava jakim osećanjem „slovenske solidarnosti”, a ne opredeljenjem za [njemu nepoželjno] radikalsko populistično, narodnjačko opozicionarstvo.9 Nije tačno Jovanovićevo rezonovanje da su samo za Velike Sile bili razumni pozivi na odredbe Berlinskog kongresa koje su prekršene rumelijskim prevratom. Velikim Silama je bilo razumnije prepuštanje njihovim ingerencijama da o tome presuđuju. Prema tome, i narod nije bio za rat protiv Bugarske ne zato što ga vlada nije motivisala patriotskim pobudama, već zato što je tim ratom odvraćala pažnju sa hajke protiv Radikalne stranke i njenog vođe Nikole Pašića. Da Jovanovićeve spektakularne kombinacije mogu biti kritički sagledavane dolazi do izražaja i pri dokazivanju da ako se ne bi uračunale posledice u poremećaju ravnoteže između Srbije i Bugarske: „Ujedinjenje Bugarske i Rumelije ticalo [bi] se” Srba „toliko koliko bi se ujedinjenje Bosne i Srbije ticalo Bugara”. Jer, kad bi Bugari tada razmatrali ujedinjenje Bosne sa Srbijom u razmerama povećanja Srbije u

6 Isto, 57. 7 Isto, 56–57. 8 Isto, 57–59. 9 Isto, 60–61.

128

odnosu na Bugarsku, to bi se ujedinjenje ticalo i Bugara. Iako se većim delom Austrija predstavlja u ulozi člana Trojecarskog saveza kao zagovornik pristanka na ujedinjenje Rumelije i Bugarske, ističe se: „Kad nam je trebao ratni zajam [za rat protiv Bugarske] mi smo ga, najvećim delom, uzeli od Lander Banke, jer nemački finansijeri nisu hteli ni da čuju za nj. Lander Bank, pak, pristala je da nam da zajam pošto joj je iz Ministarstva spoljnih poslova rečeno da to učini. U isto vreme austrijske su železnice bile toliko zauzete prenosom ratnog materijala za Srbiju, da se obične pošiljke za Beograd nisu više primale u Beču.”10 Nije u potpunoj saglasnosti sa nekim od ranijih i kasnijih tvrdnji, da je: „Plovdivski prevrat bio iznenađenje za Sile Trojecarskog Saveza, kao i za drugi svet”... Što se donekle već potire i drugim delom iste složene rečenice navodeći da je Austrija „specijalno tako malo okuraživala [što znači da je znala – A. R.] revolucionarni pokret u Rumeliji, da je ona, od prvog časa, priznala sultanovo pravo po Berlinskom Ugovoru, da vaspostavi status quo svim sredstvima što mu stoje na raspoloženju”. Od interesa je stoga i kako Jovanović zaključuje povodom neslaganja u sklopu slaganja Engleske i Austrije. Jer: „Kako je Engleska vodila otvoreno antirusku politiku, to se Austrija bojala da, udruživ se s njom, ne dođe u sukob s Rusijom.” Budući da: „Što god je Austrija dobila na Balkanu, ona je dobila pogađajući se s Rusijom, a ne, boreći se s njome.”11 Nevođenje dovoljno računa o prethodnom i kasnijem, pa čak i već sledećem, kazivanju, dovodi do ovakvih rekonstrukcija: „Baš u oči plovdivskog prevrata, tri su se cara, ruski, nemački i austrijski, bili sastali u Kremziru, i tu sporazumeli da se na Balkanu održi status quo, Bizmark je sada prebacivao grofu Kalnokiju da je on udario jednim putem koji ne odgovara tom trojecarskom sporazumu.” I onda opet: „Na Balkanu je status quo promenjen, ali to se desilo mimo volje tri cara.”12 Slično je rezonovanje u raspravi da se da ili ne da rekompenzacija Srbiji zbog poremećaja ravnoteže uvećanjem Bugarske. S obrazloženjem da: „Odista Trojecarski Savez nije mogao u isto vreme braniti Berlinski Ugovor, i opet dosuditi Srbiji nekakvu naknadu koja bi pretpostavljala odstupanje od Berlinskog Ugovora.”13 Nevođenje dovoljno računa o ranije rečenom ispoljava se i u rečenici: „Pošto se pokazalo da Austrija nije u stanju izraditi Srbiji naknadu [kurzivom istakao A. R.], srpska se vlada morala rešiti da tu naknadu [kurzivom istakao A. R.] sama sebi uzme.”14 Ona se zapravo „morala” rešiti, ako se već prihvata da mora nešto preduzeti, za rat, a ne za naknadu. I ta opaska nije cepidlačenje u ovom kontekstu, već insistiranje na spoznaji da se nesputano dokazuje pravo Srbije na reagovanje, bilo ratom ili zahtevom za kompenzacijom, svejedno, zbog revolucionarnog, nasilnog, a ne legitimnog čina priključenja Rumelije Bugarskoj. U žongliranje spada i „argumentovano” neuvažavanje napokon navedenog razloga objave rata Bugarskoj upadima radikalskih buntovnika, opozicionara, po rečniku iz vremena pisanja ovih redova, terorista iz Bugarske. Objektivni osvrt na konferenciju predstavnika Velikih Sila u Carigradu, počev od 24. oktobra 1885, Jovanovićevim znalačkim zapažanjima, omogućuje se raspoznavanje motiva zaključaka, kojima Srbija biva oslobođena kobnih posledica izgubljenog rata. Ostala je u ranijim granicama i nije imala da plati ratnu štetu. Bugarska se morala zadovoljiti onim što je Srbija ratom htela da spreči. Povećana je novim statusom Rumelije, koja je postala deo uvećane Bugarske. Na kraju je bilo onako kako su se sporazumele Velike Sile, iako su tokom zasedanja i sučeljavanja njihovih predstavnika zapažene razlike u angažovanosti. Po Jovanoviću: „S jedne strane stajao je Trojecarski Savez, a s druge Engleska, Italija i Francuska nisu igrale gotovo nikakvu ulogu. Toliko se samo može reći da je Italija više naginjala Trojecarskom Savezu, a Francuska više Engleskoj.”15 Zanimljivo, opovrgavajući prilično zamagljene argumente vlade Engleske lorda Solzberija, za priznanje čina ujedinjenja Rumelije i većeg dela Bugarske, Jovanović kazuje: „Samo Mefistofeles prerušen u skolastičkog doktora, mogao je argumentisati kao lord Solzberi u ovoj prilici.” Ali i u toj, navodno, Mefistofelskoj predstavi za ujedinjenje silom razdvojenih delova Bugarske, moglo se razabrati pravo na to ujedinjenje. Što to neće da se uoči ni u ovoj Jovanovićevoj učenoj raspravi, proizlazi iz nesavladljive pristrasnosti i predubeđenja. Od značaja je bilo da su uoči rata predstavnici Nemačke i Austrije uverili kralja Milana da Srbija „može računati na prijateljsku neutralnost” obe Sile. Nemešanje u rat dali su do znanja i predstavnici Rusije i Turske. Držanje Engleske u ovom kontekstu Jovanović ne predočava, ono se podrazumeva. Na čast Jovanoviću kao istoričaru služi da opovrgava neuverljivo uveravanje srpske vlade da je objava rata bila isprovocirana napadom bugarskih jedinica na srpske jedinice u navedenom kraju Srbije. Jovanović: „Ako je bugarski napad značio isto toliko koliko i proglas rata, onda je ratno stanje između nas i Bugara moralo

10 Isto, 71–72. 11 Isto, 73–76. 12 Isto, 77. 13 Isto, 79. 14 Isto, 87. 15 Isto, 100.

129

nastupiti odmah za njim; a ako ono nije nastupilo odmah za njim nego dvadeset četiri časa docnije, od jednog trenutka koji je srpska vlada manje više proizvoljno odredila, onda ratno stanje nije bilo stvoreno napadom bugarskih trupa, već proglasom srpske vlade.” Za Jovanovića, kao legalistu iznad svega, bilo je presudno „da Srbija nije dostavila nikad neposredno Bugarskoj ono zbog čega joj je posle rat oglasila; da Srbija, pre proglasa rata, nije dala mogućnosti Bugarskoj da ispravi ono što je ona može biti prema njoj pogrešila; da je, ukratko, ona proglasila rat pre nego je ogledala najosnovnija diplomatska sredstva čija je upotreba propisana da bi se rat izbegao.” Prema tome: „Naravno, da” srpska vlada „nije mogla uspeti da uveri Evropu, da smo mi bili napadnuti od Bugara, i da je stoga rat koji smo protiv njih poveli čisto rat za odbranu.”16 Da su Velike Sile, a među njima najviše Austrija, s obzirom na njeno pokroviteljsko delovanje, imale uticaja vrhovnog arbitra u izvesnim radnjama vezanim za ovaj rat, neosporivo je. Zato sadrži istinu i Jovanovićevo: „Ako je tačno reći da” je Srbija „ušla u rat [1885] Austrijom okuražena, još je tačnije da” je „mir zaključila njome primorana.”17 Ipak, treba primetiti da je objava rata Bugarskoj usledila isključivo voljom i odlukom kralja Milana, uz neophodnu saglasnost ondašnje naprednjačke vlade, a mirom prekinuti rat je imperativno usledio posle poraza Srbije. Znači, samo sticajem okolnosti Austrija je olakšala teška odlučivanja. U vezi s jadikovanjem usled posledica ratovanja na razvalinama Jugoslavije u vremenu pisanja ove naše knjige, da je Srbija tokom svoje nove istorije samo trpela nepravdu odlukama Velikih Sila, ovde se nameće isticanje pomoći kojom je posle poraza u ratu sa Bugarskom uspela, Velikim Silama potpomognuta, da bude oslobođena od plaćanja ratne štete kao i gubitka od Bugarske osvojenih i traženih teritorija. Zato je i mogao Slobodan Jovanović napisati: Bukureški ugovor o miru između pobedničke Bugarske i poražene Srbije bio je „naš veliki diplomatski uspeh, utoliko veći što je došao posle jednog našeg vojnog neuspeha”.18 Nespominjanje Načertanija, a kamoli isticanje njegovog značaja, u ovoj Jovanovićevoj knjizi razumljivo je s obzirom da još nije sprovedena njegova promocija u istoriografiji. Zapravo, što je još bilo primarno i u vezi s Načertanijem, da Jovanović nije naišao, jer nije mogao naići, ni na jedan dokument o njegovom postojanju i delovanju u istorijskim zbivanjima. Tek u svojim kasnijim knjigama, kada svi budu pisali o Načertaniju, i on će to učiniti, povinujući se potrebi izjašnjavanja o konjunkturnoj temi. Knjiga Ustavobranitelji i njihova vlada (prvo izdanje štampano je 1912. godine, drugo proširenog obima, 1925, treće 1933) prvobitno sažeta u vidu pristupne Jovanovićeve besede u Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, povodom izbora za njenog člana, prema njegovim rečima, predstavlja deo „ustavne”, a ne „političke istorije.” Ali u proširenim njegovim izdanjima, po obimu političkog sadržaja, to je knjiga i iz političke istorije Srbije. Mada se tu opisana zbivanja većinom odnose na događaje iz unutrašnjepolitičke a ne spoljnopolitičke istorije, ona je i time značajna za ovu našu raspravu! Jer, kako reče Jovanović u predgovoru prvog izdanja: „Svako vreme ima svoje naročite zadatke, kojima njegova vlada mora da nameni najveći deo svoje snage.”19 Pa ako je u vreme ustavobranitelja njihova vlada morala konstantno da se posvećuje rešavanju nagomilanih unutrašnjepolitičkih problema, onda samim tim postaje razumljivo da spoljnopolitičko Načertanije u doba kada je nastalo nije imalo značaj koji će mu se naknadno pridodati. Međutim, ni u ovoj Jovanovićevoj knjizi, posvećenoj uglavnom unutrašnjoj politici ne može se izbeći bar neka zabeleška o karakterističnim zbivanjima u spoljnoj politici onovremene države. Tako je i ovde notirano da je Družina mladeži u tom vremenu „zabranjena zbog suviše otvorenih napada na Tursku” besedom: „Treba li, smemo li i možemo li na Kosovo”.20 Zatim, da je u brošuri Les Slaves du Sud, koju su napisali Milovan Janković i Jevrem Grujić, dok su još bili pitomci studija u inostranstvu, napisano kako će ime komandanta dobrovoljačkih srbijanskih odreda u četrdesetosmaškoj srpskoj revoluciji u Vojvodini, vojvode Stevana Knićanina, u ratu protiv mađarskih ustanika, uz prinudnu podršku austrijskih trupa, biti „bezčasnošću ukaljano” ako se dokaže da je primio austrijsko baronstvo.21 Nije ga primio. Iako u vezi sa spoljnom trgovinom, a ne spoljnom politikom, Slobodan Jovanović je tu zabeležio i kako su Srbiju pobedničke Velike Sile posle Krimskog rata, Pariskim mirovnim ugovorom 1856. dovele „dvojako u vezu sa Evropom.” Drugo, „tako što su Dunav načinili međunarodnom rekom”22, u internacionalnoj plovidbi, pod upravom organa u kojem je zastupljena i Srbija sa svojim predstavnicima. Spoljna politika nije mogla biti potpuno zaobiđena ni pri opisu lične vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića u režimu Ustavobranitelja. U tom kontekstu Slobodan Jovanović kazuje: Aleksandrovi „pravi

16 Isto, 117, 119. 17 Isto, 149. 18 Isto, 157. 19 Slobodan Jovanović, Ustavobranitelji i njihova vlada, Beograd 1912, XVI. 20 Isto, 98. 21 Isto, 99. 22 Isto, 130.

130

odnosi prema Austriji još su nerasvetljeni. Ali izvesno je da se, od Krimskog rata, jako približio Austriji, bio u najtešnjim vezama s njenim konzulom [Tejom Radosavljevićem], računao na njenu potporu i u najtežim prilikama, bio zbog svojih odnosa s njome sumnjiv Rusiji, Francuskoj, čak i Porti. Siguran s vojskom a imajući potporu Austrije, Karađorđević se nije mogao tako lako oboriti.”23 Pošto, sudeći i po ovom sudu, Načertanije sa svojim antiaustrijskim programom nije imalo nikakvog uticaja na izloženu vladarevu proaustrijsku spoljnu politiku, ne može se ni ovde zaključiti drugo nego da Načertanija kao delatnog faktora nije bilo u toj politici. A ta je politika vođena u godini njegovog nastanka i u godinama vlasti njegovog tvorca, na položaju najuticajnijeg vladarevog ministra. Zato je i Slobodan Jovanović, smatrajući da je i u ovoj knjizi, pored podrobne analize tada primarnih unutrašnjepolitičkih zbivanja, neophodno posvetiti na nekoliko mesta pojedine rečenice, pa i stranice, spoljnopolitičkim zbivanjima, morao zaključiti da Načertanije ne treba spomenuti ni na tim stranama. Pri tome se sigurno rukovodio činjenicom da je postojanje Načertanija izraženo, već tada, ili čak i tada, samo na papiru sahranjenom u fijoci radnog stola Garašanina, kao sastavljača i prepisivača Načertanijskog dokumenta. Time je i ovim argumentom omogućio da se argumentacija demistifikacije Načertanija činjenički sve uvaženije uvaži. Zabeležio je kako su se u tom ustavobraniteljskom režimu čelnici razlikovali po opredeljenju u sklopu Velikih Sila, zavisno od procene njihove moći i spremnosti da pomognu ostvarivanju prava Srbije u borbi za nezavisnost i nesputani dalji razvoj. Knez se držao oslonca na Austriju. Garašanin se zalagao za odnose koji će omogućiti Francuskoj i Engleskoj da dokažu svoju zainteresovanost za nesputani razvoj oslobodilačkih pregnuća Srbije, bez imperijalnih tutorskih pretenzija Austrije i Rusije. Članovi vladaru oponentski raspoloženog državnog Saveta bili su u većini za dalji oslon na Rusiju. Među velikašima i Porta je imala svoje zagovornike. Oni su, i po Jovanoviću, ispravno smatrali da Srbija, dok ne ojača u potrebnoj meri u savezu sa državama koje mogu neutralisati imperijalne prohteve Rusije i Austrije i dalje mora da se u neizbežnim sukobima sa Turskom zadovoljava kompromisnim rešenjima. Uz napomenu da će o Garašaninovoj spoljnoj politici više pisati u knjizi Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića, Jovanović je ovde argumentovano okarakterisao obeležja te politike sa uvidom u podsticaje i vizije Garašaninovog opredeljenja. I tu je to učinio bez pominjanja Načertanija. Držao se činjenice da je u Načertaniju programirana nacionalna državna spoljna politika bila konsekvencija Garašaninove prethodne pragmatski orijentisane spoljne politike, a ne obratno. Znači, i po Jovanoviću, da nije bilo podsticaja sa strane poljskih sastavljača i predlagača Načertanija, Načertanija ne bi bilo, jer i bez Načertanija Garašanin je, poput čak i ranijih, a kamoli kasnijih vrsnih političara, orijentire u spoljnoj nacionalnoj državnoj politici nalazio u mogućnostima i potrebama životne borbe naroda i države za opstanak i dalji razvoj do maksimalnih dometa. Prema Jovanovićevim kazivanjima: Garašanin je kao i neki raniji i kasniji nezadovoljnici sa politikom Rusije (kao i drugih Velikih Sila) u odnosima sa Srbijom, negodovao zbog nedovoljnog angažovanja na strani Srbije i osionosti njenih predstavnika, tada u rangu konzula. Oni su „hteli da daju pravac ne samo našoj spoljnoj nego i našoj unutrašnjoj politici.” A „Garašanin je bio krut i nerado se obrtao po tuđoj komandi.” On je uporedo osuđivao isto, pa i gore mešanje Austrije [u politiku Srbije]. Rezonovao je: „Zapadne Sile [Francuska i Engleska] bez neposrednih interesa na Balkanu” kao zaštitnice Srbije, umanjivale bi, pa i „sprečavale” imperijalne tutorske uticaje Rusije i Austrije.24 Reč Načertanije u ovoj knjizi Slobodan Jovanović je samo jednom koristio i to ne u kontekstu uticaja na onovremenu i buduću spoljnu, nacionalnu i državnu politiku, već u tekstu kojim je opisao karakterističnu Garašaninovu metodičnost u radu. Dok su ostali političari, kazuje Jovanović, vladali „bez programa, kao čisti empiričari, na istočnjački način, Garašanin ima uvek svoj program kao kakav evropski birokratski državnik toga doba; ima jedan u kancelarijskoj tišini sklopljen plan rada, ima svoja Načertanija za spoljnu i za unutrašnju politiku. To je što ga vezuje za novi naraštaj, naraštaj ideološki, koji traži u politici doslednost i načelnost.”25 Ne samo od interesa, već i od značaja je kako je Jovanović u ovoj knjizi prejudicirao Garašaninovu ulogu u vođstvu i usmeravanju državne i nacionalne, spoljne politike u vreme sledeće, druge vladavine Mihaila Obrenovića. Dok će se kasnije istoričari takmičiti u isticanju presudne, odlučujuće Garašaninove uloge u toj politici Mihailovim prihvatanjem Garašaninovog Načertanija u vidu obavezujućeg kodeksa spoljnopolitičkih uputstava, odredaba i odrednica, Jovanoviću je stalo do toga da već ovde utvrđuje suprotno. Po njemu: Dok je u vreme, u ovoj knjizi opisane, vladavine Aleksandra Karađorđevića, Garašaninova uloga bila atraktivna, u Mihailovoj vladavini ta uloga biće šablonska, u službi politike kojom autoritativno rukovodi Mihailo. „Za druge vlade kneza Mihaila, on [Garašanin] će mirno i ispravno stajati u drugom redu, kao najpouzdaniji savetnik svoga kneza, ali samo kao savetnik, i ništa više.” Za razliku od vremena Aleksandrove vladavine,

23 Isto, 216. 24 Isto, 330. 25 Isto, 327.

131

kada „je izbio u prvi red i bacio u zasenak i kneza i Savet”, pa je izgledalo „da zemljom upravlja” on. Jovanovićeva knjiga Druga vlada Miloša i Mihaila štampana je 1922. godine, deset godina posle knjige o ustavobraniteljima, u prvom izdanju, a u drugom, otprilike posle isto tolikog razmaka, 1933. Kao što je istaknuto i ovde u predgovoru, opet je „glavna pažnja obraćena na unutrašnju politiku”, ali za razliku od prethodne knjige, tu je čitava jedna glava posvećena spoljnoj politici. Pa ipak, i ovde se ni jednom rečju u kontekstu opisanih zbivanja ne spominje Načertanije. Sledstveno rasuđivanju o njegovom nepostojanju u zbivanjima koja tangiraju spoljnu politiku u operativi, a ne u apologetici. Ova knjiga ima posebno poglavlje (glava VII) sa 63 štampane strane, uz veći deo priloga, 18 strana, i nekoliko manjih odlomaka ispunjenih razmatranjima problema nacionalne spoljne politike označenog razdoblja. Uprkos podrobnijem spoljnopolitičkom pregledu, Načertanije se i ovde samo jednom spominje, i to opet apstraktno, bez veze sa nekom akcijom. A što je još rečitije, ne u sklopu tematike ove knjige, nego u osvrtu na razlike između prethodne slabe vladavine Aleksandra Karađorđevića i snažne uprave Mihaila Obrenovića, kojom se bavi ova knjiga. Da bi se videlo kako je u vreme Aleksandrove vladavine Garašaninova reč bila presudna u nekim presudnim odlukama nacionalne državne politike u spoljnoj politici. Dok će se u Mihailovoj vladavini Garašanin morati zadovoljiti ulogom glavnog savetnika, saglašavajući se s odlukama koje donosi Mihailo. Jovanovićevim rečima rečenica, u kojoj se jedini put spominje Načertanije u ovoj knjizi: „Iako Karađorđevićevo vreme nije bilo osobito podesno za vođenje nacionalne politike, Garašanin ipak nije se ograničio na umstvovanje o diplomatskom problemu Srbije i na pisanje Načertanija.” Ove reči same po sebi kazuju, i bez Jovanovićeve namere da time predoči, kako je pisanje Načertanija usledilo baš u tom vremenu inicijativom predstavnika druge zemlje, Poljske, kojoj je mada bilo ovo Načertanije najpotrebnije. I u tom vremenu Garašanin se isticao nacionalnim akcijama na terenima spoljne politike. Primera radi: „Prilikom mađarske bune od 1848, on nastoji više nego ikoji član vlade, da se pošalje oružana pomoć prekosavskim Srbima” u borbi protiv Mađara. Pri tom čak „dolazi u sukob sa Vučićem, koji ne vidi nikakvog razloga da se ide preko bare.” Da ta Garašaninova angažovanost nije u skladu sa uputstvima Načertanija, Jovanović ne primećuje, jer zapravo, bar dok je pisao ovu knjigu, za Jovanovića Načertanije kao spoljnopolitički faktor nacionalne politike i ne postoji. U vreme vladavine kneza Mihaila ta politika se usmerava i sprovodi prema njegovim intencijama i odlukama. I u tom vremenu, kazuje dalje Jovanović: „Garašanin je važio kao naš prvi državnik, a i Mihailo ga je sam visoko cenio ”26 Ali Garašaninova potčinjenost ogleda se u uputstvima kojima se Garašanin ne može i ne sme suprotstaviti, bez rizika da bude otpušten, i u akcijama koje sam Mihailo inicira, pa i lično realizuje ili stopira. Jovanovićeva izlaganja u tom pogledu izričita su i dosledna bez protivurečnih epizoda kojima bi se moglo ilustrirati suprotno. Po Jovanoviću, Mihailu se ne može poreći da je bio ideološki i pragmatički predvodnik, a po potrebi, prema svom nahođenju, i direktni sprovodnik politike koja iz te njegove predvodničke, vladarske uloge proističe. Nacionalna politička platforma tom se politikom, prema Jovanovićevim nalazima, afirmiše srpskom, svesrpskom i južnoslovenskom državotvornošću. Mogu se u njegovim tvrdnjama uočiti mnoge kontroverzije, ali su njegova izlaganja, u vezi sa presudnom ulogom Mihailove vladarske ličnosti u nacionalnoj politici, uverljiva. Tvrdnje mnogih kasnijih istoričara o ulozi Garašaninovog Načertanija u toj politici, kojom se i nehotice umanjuje presudna Mihailova uloga u njenom kreiranju i realizaciji, ne zasnivaju se na činjenicama već na domišljajima. Jovanovićeva preterivanja pri ignorisanju uočljive Garašaninove uloge u isticanim Mihailovim ulogama, razumljiva su u poređenju sa domišljajima o Garašaninovom uticaju putem Načertanija. Ali to ne znači da ne treba Jovanovićeva kazivanja korigovati dopunama Garašaninove uloge u Mihailovoj ulozi, primera radi kod stvaranja nazovi prvog balkanskog saveza, savezničkim ugovorima balkanskih zemalja sa Srbijom. Iako se ni tu ne sme gubiti iz vida da bi i bez Garašanina Mihailo mogao sve navedeno sprovesti, a obratno, Garašanin bez Mihaila nikako. Zato je razumljivo da tamo gde se pažnja koncentriše na vladarevu ličnost Jovanović piše: „Spoljna politika Mihailova imala je za cilj rat s Turskom... Pošto je svršena prva faza u Mihailovim [kurzivom istakao A. R.] ratnim pripremama nastaje druga faza,” koja se okončava, po Jovanovićevoj formulaciji, opet prema Mihailovom planu. „U toj prvoj fazi Mihailo je imao da stvori narodnu vojsku i da ukloni turske trupe iz gradova. On je oba ta posla svršio. Srbija je dobila vojsku s kojom može ratovati, – i, polazeći” u rat „ta vojska” neće strahovati da „u gradovima turske trupe joj pucaju u leđa”.27 Druga faza, sa istog stanovišta, prema planu koji Jovanović identifikuje autorstvom kneza Mihaila, završila se kako se uvek iznova ističe, nizom savezničkih ugovora Srbije sa balkanskim hrišćanskim zemljama. Iako se ponavlja poznato, treba ovde navesti Jovanovićeve reči: „Otuda čitav niz saveza, koje Srbija za njegove vlade zaključuje: savez s Crnom Gorom septembra 1866; sporazum s bugarskim revolucionarnim odborom januara

26 Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1923, 241. 27 Isto, 336.

132

1864; savez s Grčkom avgusta 1867; savez s Rumunijom januara 1868.”28 Drugi istoričari, u sve većem broju, pripisivali su i dalje pripisuju sve te savezničke ugovore u formulaciji prvog balkanskog saveza Garašaninu, kao da su ostvarene prema programu Načertanija. Slobodan Jovanović je znao da se sam Garašanin nije pozivao na svoje Načertanije kada je samoinicijativno ili inicijativom vladara radio na poslovima koji su mu se položajem nametali. Jovanoviću nije promaklo, kao mnogim drugim istoričarima, da Garašanin kao zastupnik države, u tekućim poslovima najviše, najodgovornije državne institucije nije mogao ni da se pozove na Načertanije, pošto ga je on razradio pretežno na svoju ruku. U Jovanovićevoj interpretaciji značajna je i rasprava koja se zametnula naprasnim opozivom Ilije Garašanina sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela 1867. I Slobodan Jovanović ističe kako je 1852. godine uoči Krimskog rata Rusija „jednim ultimatumom naterala Karađorđevića da otpusti Garašanina”, a „sada pod Mihailom ona protestuje što je Garašanin otpušten.” Konstelacija Velikih Sila bila je drukčija nego u vreme Garašaninovog nezadovoljstva sa ruskom balkanskom politikom. Rusija je sada podsticala pripreme Srbije, u savezu sa ostalim balkanskim zemljama, za rat protiv Turske. Koliko je Garašaninovo rusofilstvo tog razdoblja delovalo na odnose sa knezom Mihailom usled Mihailovog navodnog ili stvarnog odustajanja od daljih ratnih priprema protiv Turske – ostalo je po Jovanoviću neutvrđeno. Neutvrđeno u tolikoj meri, da je Garašaninov primarni razlog za razlaz sa knezom Jovanović našao, za razliku od nekih drugih istoričara, u Garašaninovom protivljenju Mihailovoj odluci da se oženi sa bliskom rođakom Katarinom Konstantinović, a ne u Mihailovom „odustajanju” od ratnih akcija protiv Turske. Prema proceni Mihailovih i Garašaninovih karakternih osobina pri donošenju sudbonosnih odluka, odlikama mudrih odlaganja i svojstvima rizičnih istrajavanja, Jovanović je smatrao da je nedokučivo u kojoj je meri posle dobijanja gradova od Sultana, uz pomoć Austrije, nadom u dobijanje Bosne i Hercegovine na isti način, diplomatski, uz podršku Austro-Ugarske Mihailo bio spreman da odustane od daljih priprema za rat protiv Turske. Ali s obzirom na njihove slične osobine u odlučivanju verovatnija je verzija da je Garašanin morao da napusti položaj vlasti zato što se usprotivio kneževoj odluci u vezi sa ženidbom, a ne po vezi sa politikom – deducirao je verovatno nepogrešivo Jovanović. Pravac nacionalne državne spoljne politike Srbije određuje se prema mogućnostima ostvarivanja određenih ciljeva i u tom pogledu bili su i dalje jedinstveni Mihailo i Garašanin, bar u tolikoj meri da nagađanja o promeni kursa spoljne politike prenagljenom Mihailovom odlukom nisu mogla biti razlog njihovog razlaza. Zato je Slobodan Jovanović bio u pravu kada je u vezi sa Mihailovom odlukom da raskrsti sa Garašaninom, svoja istraživanja usmerio prema francuskom putokazu cherchez la femme. Na taj način on je argumentovanije mogao opovrgnuti tvrdnje da je u pitanju bila politika (Rusija) a ne žena (Katarina). U tom je kontekstu citiranje Mihailovog odgovora na rusku protestnu notu zbog Garašaninovog razvlašćenja najumesnije. „Mihailo je odgovorio da Garašaninov pad ne može značiti promenu pravca u spoljnoj politici.” „Put kojim valja voditi spoljnu politiku nije pokazao Garašanin njemu, nego on Garašaninu. Bez Garašanina njegova politika biće ista onakva kakva i sa Garašaninom”.29 Slobodan Jovanović i u ovoj je knjizi pokazao kako nacionalna državna politika na terenima spoljne politike nije mogla biti, vođena shematski, odredbama neizmenljivog, jednog za uvek stvorenog programa. Kao dobar poznavalac tokova razvoja u granicama velikih i malih evropskih država znao je da se nigde državni spoljnopolitički dometi ne dosežu večito važećim programima. On nije bio iznenađen činjenicom da ni u razdoblju Garašaninove vlasti nijednom u nizu planiranih i sprovedenih nauma države nije naišao na neki podatak o Načertaniju. Po njemu, zapravo, savremeni nacionalni državni program – prožiman obeležjima savremenog evropskog nacionalizma, – ili savremenih evropskih nacionalizama, označavan je taktičkim i strateškim činiocima spoljne politike odredbama ranije nepostojećih stranaka, stranačkih pokreta, organizacija i ideologija. I to tek počev od prodora prvih naraštaja srpskih liberala u sferi politike na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine. Iznenađujuća je bila razlika između Ćorovićevog tradicionalnog i Jovanovićevog evropskog nacionalizma. Prema njihovom životnom putu logično bi bilo obrnuto. Ćorović je bio mason. I to jedan od najviše rangiranih. Po mnogima, trebalo je čak, posle smrti velikog majstora Đorđa Vajferta 1937. godine, da mu pripadne položaj čelnika jugoslovenskih masona. Da to svojim protestima nisu osujetili hrvatski masoni, zbog Ćorovićevog ekstremnog srpskog nacionalizma. Dok je Slobodan Jovanović i kao predsednik Srpskog nacionalnog kluba bio napadan od kozmopolita kao manje ekstremni srpski nacionalista. Datiranje nacionalnih državnih stremljenja obeležjima programiranih akcija liberala na Svetoandrejskoj skupštini u kontekstu početaka nove ere u razvoju srpske države, Slobodan Jovanović zasniva na skupštinskim promenama u poređenju sa ranijim narodnim Skupštinama. Iako se sve završava vraćanjem starog Miloša na položaj vladara Gospodara i njegovih starinskih metoda upravljanja narodom i državom, za Jovanovića od

28 Isto, 347. 29 Isto, 377.

133

primarnog je značaja prodor novih, liberalnih zastupnika nacionalnih i državnih interesa Srbije. Oni su oličavali prve naraštaje školovanih predstavnika naroda na razini nacije, sa misijom propovednika i realizatora nacionalnih oslobodilačkih ideja i ideologija u pregnućima izvojevanja državne nezavisnosti i ujedinjenja svih srpskih zemalja pod Turskom u nezavisnoj državi Srba. Što je to tako programirano već u Načertaniju, četrnaest ili petnaest godina ranije, niko nije mario. Njega niko nije video (od učesnika Svetoandrejske skupštine, osim njegovog tvorca i verovatno Vučića Perišića, te Avrama Petronijevića pored još nekih Garašaninovih saradnika i prijatelja), niko nije spomenuo, nije osetio njegovo dejstvovanje. Prema tome ni Jovanović nije mogao drukčije nego da i u vezi sa ovim skupom ignoriše njegovo postojanje, ceneći postupke prisutnih, tokom zasedanja a zatim, dugoročno, posle zasedanja, sa sve očiglednijim i spektakularnijim učincima, ove istorijski prekretničke Skupštine predstavnika naroda Srbije. Jovanović kazuje: „Od 1825. do 1858. trajalo je u” spoljnoj politici „dugo zatišje, kada su se narodne energije odmarale i prikupljale. Od 1858. oseća se njihovo buđenje, njihov nov i neodoljiv priliv; svugde se govori da dolazi nov naraštaj i novo doba, sa više nacionalističke snage i poleta. Mihailov je značaj u tome da je osetio vreme u kome živi, i nije hteo da mu ide uprkos. On je prihvatio probuđeni nacionalizam [kurzivom istakao A. R.]... dao spoljnoj politici onu samosvest koja joj je dotle nedostajala... Sve je to učinio da se u narodnoj mašti nacionalni pokret izjednači s njegovom ličnosti. To je izjednačavanje bilo tako potpuno da se dugo vremena.. . naše narodno oslobođenje i ujedinjenje smatralo kao njegov zavet i kao njegova misao.” Ovaj dugi citat ovde je potreban radi ilustracije razlike između s jedne strane Jovanovićevog datiranja novog razdoblja nacionalne državne politike 1858-om godinom, ukoliko ne vladavinom kneza Mihaila, a s druge strane datiranja drugih nekih istoričara, a pod njihovim uticajem i zainteresovanih političara (ne samo u Srbiji već i u svetu) koji početne godine usmeravanja razvoja države pravcem stvaranja Velike Srbije ili još veće srpske Jugoslavije datiraju dejstvom Garašaninovog Načertanija iz 1844. godine. Ne upuštajući se ovde u razmatranje tačnosti ili netačnosti ovih datiranja, za datiranje Načertanijem treba i ovde reći ne samo da je manje verodostojno, nego da je pogrešno. Miloševu vladavinu, u navedenom kontekstu, Jovanović nije uzimao u obzir. „Miloš je bio realan političar. On je počeo s vrlo uskim programom, ograničavajući se na ono što je u danom trenutku bilo mogućno – a to je oslobođenje beogradskog pašaluka (koji nije obuhvatio ni svu Karađorđevu Srbiju)”... Tek, „postepeno sa svakim novim uspehom, on širi svoj program, stvara državu na parče, koje tek u ukupnom” sjedinjenju pokazuje veličinu uspeha.30 U celini sagledanih stožera nacionalne državne politike u odnosima presudnih faktora, tokom zbivanja opisanih u ovoj Jovanovićevoj knjizi, važno je saznanje da se tu ističu odlučujući faktori delovanja. Vladari, vladarevi ministri, u to doba pokrenuti i programirani liberalni listovi novog razdoblja, Sloboda Vladimira Jovanovića, Zastava Svetozara Miletića, u tom vremenu razbuktali omladinski pokret Nove Omladine... Tri toma istorije vladavine sledećeg vladara, Milana Obrenovića, koju je Jovanović štampao 1925–1927. godine u prvom izdanju (dve knjige, dva toma), 1934. u drugom izdanju (tri knjige, odnosno tri toma knjige) sadrže po skromnoj Jovanovićevoj definiciji opet samo „raspravu” iz dalje „ustavne istorije” Srbije XIX veka. Ali sudeći po pomnom pregledu sadržaja, i ova istorija obuhvata političku istoriju srpske države označenog razdoblja. Opet, naravno, većim delom sa aspekta unutrašnje politike, što i ovde ne znači da nema odlomaka iz spoljnopolitičke istorije. Prema tome, ovaj Jovanovićev istoriografski opus takođe je indikativan pri odmeravanju značaja Načertanija u spoljnoj državnoj politici ovoga razdoblja, počev od pogibije Mihaila 1868, do Milanove abdikacije 1889. Za spoljnu politiku važna je ista pouka kao i za unutrašnju, proizlazi iz Jovanovićevih uvodnih kazivanja o istoriji ovoga vremena. U metodologiji vladanja: „Predrasude se menjaju kao moda; način vladanja ostaje” gotovo istovetan. U biti „jedna manjina koja zna veštinu vladanja vlada jednom većinom koja tu veštinu ne zna.”.31 Pre Milanovog punoletstva vladalo je Namesništvo, čiju spoljnu politiku Jovanović razlučuje periodom „posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji” i periodom „posle te posete.” U Jovanovićevom prikazu ističe se kako su u prvom periodu „odnosi sa Rusijom bili rđavi.” Rusija je posle pogibije kneza Mihaila, po izvesnim svedočenjima, pretpostavljala izbor crnogorskog kneza Nikole izboru maloletnog Milana Obrenovića. A kod izbora namesnika dala je do znanja da bi po njenim merilima izbor Garašanina i Marinovića bio svrsishodniji nego izbor Milana Blaznavca i Jovana Ristića. Za Blaznavca se znalo da je bio za spoljnu politiku sa osloncem na Austro-Ugarsku. Ristićeva angažovanost bila je dubiozna. Rusija se tada izjašnjavala za ratne opcije balkanskih zemalja protiv Turske, te je u crnogorskom knezu Nikoli i opozicionaru Blaznavčevim austrofilskim opredeljenjima, nalazila sledbenike istih antiturskih opcija. Već iz Jovanovićevog izlaganja, međutim, proizlazi da Blaznavac nije bio nepopravljivi austrofil, a da za rat

30 Isto, 465, 470. 31 Slobodan Jovanović, Snaga Milana Obrenovića, I, Beograd 1934, 129.

134

ujedinjenih balkanskih zemalja protiv Turske još nisu bili stvoreni neophodni preduslovi. Blaznavac je takođe, iako u manjoj meri nego Garašanin, a pogotovo Ristić, bio fleksibilan političar i državnik. Dodvoravao se i Rusiji, da ne bi isključivim osloncem na Austriju, odnosno Austro-Ugarsku, izazivačkim delovanjem onemogućio neophodnu rusku podršku, kad zatreba u izmenljivim međudržavnim odnosima. Kao što je i Rusija, kao Velesila, menjala svoje stavove u odnosima sa Srbijom i Bugarskom, zavisno od prednosti arbitraže u korist jedne ili druge južnoslovenske države. S tim u vezi omaklo je i Jovanoviću da pretnje Rusije, zbog austrofilske Blaznavčeve politike, formuliše izjavom ruskih zvaničnika „da će težište Jugoslovenstva preneti iz Srbije u neku drugu zemlju”.32 Rusija je kontinuirano bila protiv jugoslovenstva i kad se izjašnjavala za južnoslovenstvo, usled zaziranja od katoličanstva Hrvatske u nadmetanju sa pravoslavljem Srbije. Dok je Austrija, u formaciji Austro-Ugarske, ističe i Jovanović, uprkos pretežno neprijateljskim zahvatima protiv Srbije, kad je zatrebalo, nasuprot Rusiji i Turskoj, svojom podrškom omogućavala, odnosno olakšavala, realizaciju izvesnih, vazalnoj Srbiji osporavanih prava. Posebno, prilikom izdejstvovanja od Porte darivanja knezu Srbije naslednosti kneževskog dostojanstva, kao i uvažavanja suviše slobodoumnog Ustava Srbije iz 1869. godine. Jovanović, verovatno da bi pokazao kako je Srbija umešnom spoljnom politikom, i uz pomoć Austrije tih godina uspevala da izdejstvuje niz pogodnosti na relaciji međudržavnih odnosa, navodi i kako: „Austrija se nije ograničavala da pomaže [samo] u sporovima sa Portom. Veliki parobrodi koji su služili u saobraćaju između Beograda, Galca, Pešte i Beča, počeli su pristajati i uz našu obalu” dok su ranije pristajali samo „uz zemunsku obalu”... Poštanskim ugovorom između Srbije i Austro-Ugarske, od 2. decembra 1868. godine, Austrija je omogućila da se obezvredi Portina odredba „da neki ugovori sa stranim državama vezuju” i Srbiju. Dalje: „Posredovanjem” austrougarskog konzula Benjamina Kalaja „Franko-ugarska banka” iz Pešte učestvovala je u osnivanju „prve srpske banke, itd”.33 Jovanovićeva interpretacija neuspeha poznatih Kalajevih nastojanja da obećanjima u pogledu priključenja većeg dela Bosne Srbiji, uz pomoć Austro-Ugarske „Srbiju konačno priveže” uz Habsburšku Monarhiju – isto je od interesa za ovu našu raspravu. Prihvatajući Ristićevo rezonovanje, Jovanović tu ističe kako, zahvaljujući Ristiću, ta nagodba sa Austro-Ugarskom sa srpske strane nije prihvaćena. Jovanović kazuje: „Ristić je bio nepoverljiv čovek, težak na ustupcima, [već je rečeno: jedna trećina Bosne, do Vrbasa i Neretve, po toj nagodbi bi, pripala Austro-Ugarskoj] jako osetljiv u stvarima” nacionalne „samostalnosti. On nije hteo da deli Bosnu s Austrijom; njemu je trebala cela Bosna, do poslednjeg sela.” Uspeo je da ovo „svoje mišljenje” nametne i Blaznavcu, pa je „Namesništvo izbeglo dati Kalaju bilo kakav odgovor”.34 Suprotno od ove odobravajuće Jovanovićeve interpretacije Ristićeve odbojnosti prema navedenom austrougarskom predlogu za rešenje bosansko-hercegovačkog pitanja, sledi njegova kritička interpretacija Ristićeve odbojnosti prema predlogu Austro-Ugarske na Londonskoj konferenciji Velikih Sila 1872. godine, da samo ona bude ovlašćena za čišćenje Đerdapa. Porta je podržala sugestije Srbije da se čišćenje Đerdapa prepusti svim pribrežnim zemljama i „Austrija je povukla svoj zahtev.” Pošto je na Londonskoj konferenciji izglasana odredba kojom za čišćenje Đerdapa nije ovlašćena samo Austrija, „Ristić je posle te konferencije objavio diplomatsku prepisku o Đerdapskom pitanju kao spomenik svoje pobede nad Austrijom”. Po Jovanoviću, međutim, iako „Austrija, bez sumnje, nije vodila dovoljno računa o pravima [svih] pribrežnih država, nekih neprijateljskih namera prema Srbiji nije imala [u vezi s tim pitanjem] i Ristić je [ovom] svom sukobu s njome dao mnogo veći značaj nego što je on u stvari imao.” Zato ovde Jovanović zaključuje, da se u ovom sporu Ristić „pokazao prema Austriji preterano krut”, čime je tada izazvao nepotrebnu „zategnutost u odnosima”... „s tom Silom.” Dodatno, Jovanović je još utvrdio, prema izveštajima Čedomilja Mijatovića iz Londona i predstavnika Srbije u Carigradu, suprotno Ristiću, da Srbija nije bila navedenom odredbom Londonske konferencije uključena u pribrežne države koje su ovlašćene za čišćenje Đerdapa. Po formulaciji te odredbe „rešenje Đerdapskog pitanja ostavljeno [je u nadležnost] pribrežnim silama” a „pribrežne sile” tada su bile „samo Turska i Austrija”, ne i mala Srbija i nešto veća Rumunija.35 Podrobnije se Jovanović odredio i prema značaju posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji, uoči njegovog punoletstva i preuzimanja vladarske dužnosti. Prestiž Rusije je tada, posle pobede Pruske u ratu protiv Francuske, ponovo porastao, nakon gubitka tog prestiža usled izgubljenog Krimskog rata, pošto je Rusija za razliku od Austrije podržavala Prusku. Od namesnika se najviše zalagao za Milanov put u Rusiju Ristić. Po Jovanoviću: Pre Livadije, Ristić, s obzirom na prevagu Austrije u relacijama Velikih Sila, bio je „prinuđen da [pored Blaznavca] vodi austrofilsku politiku”, iako „se čuvao suviše tesnih veza s Austrijom.” Jer „on nije” običavao „suviše tesno vezivanje ni sa kojom silom; on je težio za slobodom pokreta koja bi dopuštala

32 Isto, 195. 33 Isto, 198. 34 Isto, 200. 35 Isto, 202–203.

135

pristajanje čas uz jednu, čas uz drugu Silu.” A i Blaznavac je posle oslobađajuće presude mađarskog suda u tužbi protiv Aleksandra Karađorđevića za umešanost u ubistvo kneza Mihaila osetio potrebu da se distancira od svoje dotadašnje austrofilske politike, približavanjem rusofilskoj politici. Tako je, ističe Jovanović: „Prvih dana oktobra 1871. knez Milan, u pratnji samoga Blaznavca, krenuo u Livadiju.”36 Posledice Milanove posete ruskom caru, iskazane od strane Mađarske i Austrije u napadima na prevrtljivu politiku Srbije, Jovanović je smatrao razumljivim, kao i Portino nezadovoljstvo s tom politikom. Jer: „Svoje posete stranim vladaocima knez Milan, kao vazal sultanov, trebao je da počne sultanom, a ne ruskim carem.” Ristić je u odnosima sa Austrijom i Rusijom bio za politiku „na parče.” Pogađajući se oko svakog pitanja sa Austrijom, zadržavao je „za sebe pravo da se, po potrebi, i s Rusijom pogađa.” Promene su bile osetljive i u odnosima samih balkanskih zemalja. Jovanović je pojedinačne ugovore svake balkanske države sa Srbijom u vreme vladavine kneza Mihaila tretirao, skupnim imenom, poput mnogih istoričara, kao ostvarenje [prvog] balkanskog saveza. Prema Jovanoviću: „Knez Mihailo ostavio je iza sebe Srbiju na čelu jednoga saveza balkanskih država i naroda. Sve te države i narodi bili su vezani za Srbiju čvršćim ili labavijim vezama, i priznavali su joj predvodničku ulogu u velikoj borbi balkanskih hrišćana protiv Osmanske carevine.”37 Iako istoričari navedenih balkanskih država imaju drukčije mišljenje o tom savezu i ne smatraju da su njime te države prepustile „predvodničku ulogu” Srbiji, inicijativa Srbije i ugovori sa Srbijom, pokazuju izuzetnu ulogu tadašnje srpske države, u odnosima balkanskih zemalja, prvenstveno na relaciji priprema za rat protiv Turske. Dubioznost tog balkanskog saveza ogledala se i u njegovom rasturanju pre ostvarenja ijednog od njegovih odredaba, odmah posle pogibije kneza Mihaila. Prema Jovanovićevim rečima: „Prva država koja je od Srbije odvojena bila je Crna Gora” jer kao „kandidat Rusije za Mihailova naslednika, knez Nikola, posle proglašenja Milana Obrenovića za srpskoga kneza osećao se uvređen i ogorčen... Posle Crne Gore došla je na red Grčka. Pod knezom Mihailom, ona je zbog Kritskog pitanja pristala na savez” sa Srbijom „jer je Kritsko pitanje lako moglo izazvati njen rat s Turskom, 1869. Kritsko pitanje rešeno je na taj način što je Grčka morala popustiti pred ultimatumom Porte; ratna opasnost u kojoj se Grčka dotle nalazila, bila je prestala”, a prestankom ratne opasnosti „prestala je i grčka potreba srpskog saveza”.38 Dalje, Jovanovićevim rečima: „Najzad, otcepili su se”... „i Bugari.” Za vreme vladavine Namesništva, oni su po Jovanoviću: „Zahvaljujući Rusima, dobili svoju nacionalnu crkvu, tzv. egzarhat.” U ekspanziji, Bugarski egzarhat se širio na račun srpske mitropolije, odnosno patrijaršije. U kojoj meri, ostalo je da se nagađa. „U svakom slučaju, od osnivanja egzarhata, Bugari su postali naši protivnici, iako mi to nismo odmah uviđali” zaključio je Jovanović. Većina bugarskih istoričara u tom pogledu zaključili su isto, samo obrnutim smerom. U Bugarskoj krivica za raskol prebacuje se na Srbiju. Jovanovićeva, liberalska, pristrasnost pri poređenju Mihailovih i Garašaninovih ratnih i Ristićevih i Blaznavčevih diplomatskih opcija u borbi za oslobađanje od turskog sizerenstva i sticanja potpune nezavisnosti – ne da se prikriti. Ni Mihailo ni Garašanin nisu bili za ratnu opciju velikog rizika, kao što ni Ristić ni Blaznavac nisu bili isključivo za diplomatska rešenja. Prvi su to pokazali izbegavanjem ratnih sukoba sa Turskom. Drugi, Ristić i Blaznavac, ratovima koji će uslediti nekoliko godina kasnije. Zato se kritički moraju proceniti Jovanovićeve tvrdnje u vezi sa „raspadom balkanskog saveza” za vreme Namesništva. U tom kontekstu Jovanović ističe kao jedan od razloga tom raspadu i to što „Ristić nije verovao u taj savez onako kako su verovali knez Mihailo i Ilija Garašanin. Njegovo [Ristićevo] prisno uverenje bilo je da, u slučaju rata, balkanski savez, bez pomoći jedne Velike Sile, koja je mogla biti samo Rusija, nije u stanju ništa učiniti” U analizi podjednake Mihailove i Garašaninove razboritosti u odlučivanju, mogli smo se, i u ovoj našoj raspravi uveriti, da su i oni kao odlučujuću premisu pri odlučivanju za ratne opcije, odnosno odustajanju od njih videli u odnosima raspoloživih snaga. Zato, znajući, da ne mogu računati, u datim uslovima, na oružanu podršku ni jedne Velike Sile u ratu koji bi povele združene balkanske državice protiv još uvek moćne Turske nisu se odlučivali za rat. Iako ih je ratoborna populistička opozicija bez prestanka napadala besomučno zbog kukavičluka, kunktatorstva, pa i izdaje u borbi za nezavisnost države. Od interesa je i kako Jovanović ističe pokušaj Namesništva da prilikom punoletstva kneza Milana „proglasi nezavisnost Srbije” podrškom Rusije. Uz to i pozivom na ruski primer, pošto je „knez Gorčakov 1869. objavio [jednostrano] da Rusiju ne veže više ugovor [nametnut porazom u Krimskom ratu] o neutralnosti Crnoga Mora.” Sledstveno: „Isto tako Namesništvo je htelo da objavi da Srbiju ne vežu više ugovori i hatišerifi koji su utvrđivali njenu zavisnost prema Porti.” Blaznavac i Ristić nameravali su da tu odluku objave „jednim cirkularom”, ali kad je Rusija za to saznala ona se tome odlučno suprotstavila. Jovanović navodi čak kako je namesnicima usledila „zabrana samog [ruskog] cara.” A „prkositi [ruskom] caru nisu smeli ni namesnici.”

36 Isto, 205. 37 Isto, 208. 38 Isto, 268–269.

136

Jovanoviću nije bilo na umu da se upusti u razmatranje namere Namesništva da bez prethodne ruske saglasnosti jednostrano objavi državnu nezavisnost! Ali je smatrao za potrebno da notira kako su se „odmah posle” rasturanja prvog balkanskog saveza „javila dva zla s kojima” će se Srbija nositi „sve do” stvaranja istog saveza 1912. godine. „Ta su dva zla bila crnogorski separatizam i bugarski antagonizam.”39 Zanimljiva je Jovanovićeva analiza spoljnopolitičke situacije posle Milanovog preuzimanja vladarske dužnosti, sticanjem punoletstva, i posle Blaznavčeve iznenadne smrti, kad se knez Milan između kandidature konzervativnog Jovana Marinovića i liberala Jovana Ristića za predsednika nove vlade odlučio za Ristića. Ne zbog Ristićevih liberalnih ideja, već zbog njegovog ranije stečenog visokog državnog položaja. Jovanović kazuje: Ristićeva vlada je „zatekla nezgodnu spoljnopolitičku situaciju. Odnosi sa ne manje nego četiri Sile bili su rđavi: sa Nemačkom, Francuskom, Austrijom i Turskom. Sa Nemačkom zbog ličnih sukoba između naše vlade i njenog zastupnika; sa Francuskom zbog jedne netaktičnosti Namesništva, koje je poslalo svoga izaslanika u Berlin na proslavu nemačke pobede nad Francuskom; s Austrijom i sa Turskom zbog puta u Livadiju. S Austrijom bilo se doteralo do nepodnosne zategnutosti.” Srbiji je pretila opasnost od „zatvaranja granice” sa austrijske strane. „Sve do [Prvog] Svetskog rata Austrija, kad god bi bila nezadovoljna spoljnom politikom” Srbije, dala bi joj do znanja koliko je od nje ekonomski zavisna.40 Ristić je znao, ističe Jovanović, da najpre mora da inicira poboljšanje odnosa s Austro-Ugarskom. Peti dan posle sastava vlade, u ulozi njenog predsednika, otputovao je, 7. aprila 1872. godine, u Beč, pa je tim putem „pokajanja”, kako su taj put prezentirali austrougarski vlastodršci svojoj javnosti, posle putovanja srpskog kneza u Livadiju, povratio poverenje Austrije u Srbiju. Za Ristića je bilo važno da tim putem popravi svoj imidž, kako bi se u našem vremenu reklo, u krugovima zvanih i nezvanih, u Austro-Ugarskoj kao i u Srbiji. „O njemu se [svuda] govorilo” i prema Jovanovićevim kazivanjima u ovoj prilici, da je suviše krut, nadmen, neprilagodljiv u komunikaciji ne samo sa narodom, već i sa sagovornicima.41 Posle Ristićevog putovanja usledilo je kneževo putovanje u Beč i Pariz. Ristićeva vlada bila je kratkotrajna. Posle povratka s puta, od avgusta do oktobra, autoritarni knez iznudio je Ristićevu ostavku. Sledila je vlada konzervativca Jovana Marinovića. U spoljnoj politici, Srbija je morala voditi računa o izmenjenoj konstelaciji Velikih Sila, obeležjem trojecarskog saveza, između Nemačke, Austro-Ugarske i Rusije. (Jovanović, poput mnogih drugih u Srbiji, uobičavao je Austro-Ugarsku imenovati samo kao Austriju.) U vezi sa tom promenom, Jovanović ističe: „Nemačkom kancelaru Bizmarku pošlo je za rukom obnoviti prijateljske odnose između Rusije i Austrije, koji su bili prekinuti još od Krimskog rata.” Te dve Velike Sile najčešće su se sukobljavale na terenima Balkana oko granica svojih interesnih sfera. Nemačka ih je privolela da se zadovolje politikom status quo-a. Jovanović naglašava, kako odsada: „One balkanske države koje bi nameravale rušiti Osmansku carevinu, nisu mogle računati na simpatije i potporu ni Rusije ni Austrije.” Po Jovanoviću, smenjivanje Ristićeve vlade Marinovićevom usledilo je i zato što je „Marinovićeva vlada bolje odgovarala politici Trojecarskog saveza nego Ristićeva vlada. Ristić je bio nepopustljiv u svome nacionalizmu... Za Marinovića je Evropa znala da je dostupan njenim savetima.”42 Nova politika status quo-a. nametnula je izvršenje, za vreme Ristićeve vlade nesprovedene obaveze putovanja u Carigrad na podvorenje sizerenu. Jovanović navodi kako „od naših ranijih vladara dvojica” su putovala u Tursku na sastanak sa sultanom: „Knez Miloš 1835, posle hatišerifa o unutrašnjoj samostalnosti Srbije i knez Mihailo 1867, posle dobivenih gradova.”43 Ristić je odgađao to putovanje usled neispunjenja zahteva za rešenje dva tada akutna sporna pitanja, oko prepuštanja Malog Zvornika Srbiji i utvrđivanja železničke veze preko Turske. Marinović se zadovoljio železničkom vezom kod Niša. Dobijanje Malog Zvornika odgađano je nadom da će knez Milan uspeti da odobrovolji Sultana za taj ustupak. Ali ta nada se izjalovila. Sultan nije hteo ni da čuje o tom zahtevu, u vidu molbe. Razočaranje kneževo i Marinovićevo ispoljilo se u povratku demonstrativnim susretom sa antiturski nastrojenim rumunskim knezom u Bukureštu. Odnosi između Turske i Srbije umesto da su se poboljšali pogoršali su se. Porta je odgodila i obećano priključenje srpskih železnica kod Niša. „Ristićeva štampa osula je vatru na Marinovića, što se vratio iz Carigrada praznih ruku.” Marinoviću se prebacilo da je bio „suviše poslušan prema diplomatiji Trojecarskog saveza; čim je ona rekla da valja ići u Carigrad, on je to učinio, ne pitajući da li će” Srbija „otuda” imati „kakve koristi.” Vidljivo „ostao je predstavnik servilne politike udvaranja [stranim] konzulima; nije osećao novo doba probuđene narodne [nacionalne] snage i ponosa.” Prema Jovanovićevom zaključku: „Ovi napadi Ristićeve štampe, iako delom nepravedni, a delom preterani, jako su škodili Marinoviću. Posle carigradskog puta, njegova je reputacija počela padati, a Ristićeva dizati se.” Ristić je na tim relacijama izazivao suvišne

39 Isto, 271, 276, 278. 40 Isto, 289–290. 41 Isto, 291. 42 Isto, 359–360. 43 Isto, 361.

137

sukobe, Marinović je suviše popuštao. „Uzimajući sve u račun [prema tadašnjim raspoloženjima naroda, ornog za rizične poduhvate borbe za državnu nezavisnost] svet je nalazio da je Ristićeva [spoljna] politika ipak bolja.”44 Krajem novembra 1874. godine knez Milan je poverio sastav nove vlade Aćimu Čumiću. Po Jovanoviću: Čumićevo ministarstvo primljeno je rđavo od Trojecarskog saveza. Rusija je, u naročitoj noti, izjavila žaljenje što je Marinović odstupio... Austrijska diplomatija bila je još brižnija nego ruska. Više ili manje sve ministre osim Čumića smatrala je kao opasne omladince, koji će voditi neprijateljsku [spoljnu] politiku ne samo prema Turskoj nego i prema Austriji.” Austrijancima je u toj vladi naročito smetao Milan Piroćanac. „Družio se sa francuskim konzulom koji je želeo izvući Srbiju ispod Trojecarskog uticaja.”45 Kratkotrajna Čumićeva vlada zamenjena je, krajem januara, novom vladom sa manje eksponiranim Danilom Stevanovićem na čelu, u politici činovničke reputacije. Zaoštreni sukobi između predstavnika zavađenih stranaka naveli su kneza da raspusti Skupštinu i odredi nove poslaničke izbore. U julu te, 1875. godine izbio je Hercegovački ustanak, i po Jovanoviću „od evropskog značaja”. Javnost je tražila da Srbija, obavezujućom ulogom Pijemonta, oružanim odredima pomogne ustanike. Jovanovićevim rečima: „Od vremena kneza Mihaila i od omladinskog pokreta” javnost „je stalno održavana u nacionalističkom razdraženju; cela književnost i celo novinarstvo, pesme koje su se pevale, komadi koji su se u pozorištu gledali, sve je to izazivalo kod ljudi patriotska” reagovanja „koja su, često ponavljana, postala jedna navika i jedna potreba”.46 Knez Milan bio je u Beču kada je izbio Hercegovački ustanak. Tadašnji ministar inostranih poslova Austro-Ugarske, grof Andraši, savetovao je Milanu da se Srbija ne meša u oružane sukobe ustanika i turske vojske. Bujica nacionalizma koja je ubrzala dalje jačanje liberala, sa renomeom zagovornika nacionalnooslobodilačkih pokreta, na račun konzervativaca, zastupnika trojecarske politike status quo-a. – primorala je kneza Milana da novu vladu opet prepusti Ristićevim ratobornim liberalima. Po Jovanoviću: „Ristić nije mislio da počinje” odmah sa ratom. „Naša ratna sprema nije bila dovršena; na njeno dovršenje Ristić je nameravao upotrebiti celu zimu, jer je zima i inače nezgodna za vođenje rata na Balkanu.” Ali knez je ostao na liniji odlučujućih Velikih Sila u politici mira i ubrzo je oborio vladu, koja se odlučila za ratnu opciju protiv Turske. „Diplomatija Trojecarskog saveza odobrila je, bez ustezanja, knežev postupak. Ona je hvalila kneza da je u ratu s Turskom sigurno čekala.”47 Predsednik nove vlade postao je Ljubomir Kaljević, umereni liberal sa vezama u taboru miroljubivih konzervativaca. Sile Trojecarskog saveza bile su zadovoljne novom vladom. Jovanović kazuje: „Pad akcionog ministarstva tumačilo se kao vraćanje Srbije na miroljubivu politiku.” Ali tajne odluke Narodne skupštine o pomoći hercegovačkim ustanicima izglasane u vreme akcione vlade ostale su na snazi. I po Jovanoviću: „Ispod ruke, Kaljevićeva vlada dostavljala je ustanicima novaca i oružja. Ona nije prebacivala čete i nije upućivala trupe na granicu; inače je radila isto ono što akciono ministarstvo, – istina u manjim razmerama i u nešto sporijem tempu.”48 Prema Jovanovićevim kazivanjima, koja se odlikuju koncentracijom analize na odlučujuće snage, na vladara, na vladajuće i opozicione ličnosti, na raspoloženje masa, oglašavano u Skupštini i van nje: „Kaljević nije kao Ristić bio čovek od inicijative. On se prilagođavao raspoloženjima Dvora i Skupštine. Knez nije smeo ući u rat, jer se bojao Velikih Sila, ali isto tako nije smeo prekidati ni ratnu spremu, jer se bojao javnog mnjenja svoje zemlje... Što se tiče Skupštine, ona nije bila za rat pošto poto. Ratobornost je bila obuzela varošku inteligenciju, ali ne i seljačku masu. Seljački poslanici, koji su činili većinu u Skupštini, nisu gurali u rat, ali i oni su” smatrali da se ne sme „oglušiti o molbu Hercegovačke braće za pomoć.” Čas sudbonosne odluke se približio. Kaljević nije bio spreman da u tom času preuzme odgovornost predsednika vlade za neizvesni ishod rata suviše velikog rizika, Knez je neprikosnovena ličnost, on nije. „Srbija je imala nešto manje nego milion i po stanovnika, Turska više od četrdeset miliona.” Ali: „Naraštaj koji je u tom trenutku odlučivao o sudbini Srbije, bio je opijen nacionalizmom... Na sve strane slušalo se jedno isto... Srpstvo je postalo vera za koju se živi i mre”... Nijedna državna ustanova, nijedna politička stranka, nije smela da se otvoreno suprotstavi zanosu koji je zaneo narod. Jovanović s tim u vezi nastavlja: „Jedno telo kao stari [državni] Savet koje bi pretpostavilo državni razlog patriotskim strastima nije postojalo... Rat 1876. bio je krajnja posledica ratobornosti koja se razvijala u nacionalističkoj atmosferi”49... Počev od vladavine kneza Mihaila, šezdesetih godina. Podrazumeva se ne od Načertanija, jer postoje svima znane drukčije pokretačke snage događaja. Ovaj, prvi, tom istorije vladavine Milana Obrenovića završava se zbivanjima do prvog oslobodilačkog rata

44 Isto, 366–367. 45 Isto, 378, 384. 46 Isto, 422. 47 Isto, 444, 450. 48 Isto, 483–485. 49 Isto, 517–518

138

protiv Turske, 1876, sa odeljkom koji naslovom kazuje: Zašto je rat bio neizbežan. Ponovimo ponovo: o Načertaniju u toj, prvoj knjizi ove istorije nema nijedne reči. Logično, reći će kasniji istraživači prvog nacionalno programa, jer je bio tajni dokument spoljne politike srpske državotvornosti. Ali, zašto onda Jovanović nije bar pomenuo ko se od političara, državnika potajno koristio ili nije koristio tim tajnim dokumentom? Pošto dosada od istoričara niko nije postavio to pitanje i sledstveno nije na njega ni odgovorio, treba i ovde opet reći da se Jovanović pri pisanju ove knjige bavio isključivo faktima a ne spekulacijama. Fakta kojima se Jovanović ovde rukovodio zasnivana su samo na akcijama imenovanih učesnika u imenovanim događajima; tadašnjeg vladara, i tadašnjih vladajućih i vodećih ličnosti, stranaka, pokreta, institucija, glasila, javnog mnjenja... Jovanovića su najviše zanimale ličnosti. Njima je posvetio najbolje i najlepše stranice i ove istorije. Milana Obrenovića opisao je toliko podrobno da je za analizu njegovih ličnih i vladarskih osobina potrošio toliko reči da je njima, sa prekidima i bez prekida, ispunio preko dvadeset štampanih strana. Svakome od rukovodećih stranačkih ličnosti posvetio je nekoliko posebnih stranica ili bar redova. Najviše Ristiću i Marinoviću, pa Čumiću, Kaljeviću... Svaki od njih je svojom ličnošću i stranačkom pripadnošću obeležio etape nacionalnog delovanja u spoljnoj politici države. Nisu zanemarene ni ideje nacionalizma, prema programiranim i neprogramiranim akcijama. Svi navedeni i sve navedeno doprineli su više ili manje onome što se zbivalo. Među njima Načertanija nije bilo i zato ga tu ne treba ni tražiti. Drugi tom istorije vladavine kneza Milana počinje imenovanjem nove vlade drugog aktualnog ministarstva „o Đurđevu dne 1876.” sa Stevčom Mihailovićem na čelu i Jovanom Ristićem na položaju ministra inostranih dela. Svakome koji se bavio politikom imenovanje ove vlade „značilo je rat u skoroj budućnosti.” Otac Slobodana Jovanovića, Vladimir (1833–1922), jedan od predvodnika liberalske revolucionarne Omladine, postao je u toj vladi ministar finansija. Po Slobodanu Jovanoviću, ratnički opredeljeni Ristić nastojao je u početku da se rat izbegne, poslednjim pokušajem pridobijanja Porte da prepusti Bosnu Srbiji, a Hercegovinu Crnoj Gori. Sa beznačajnom korekcijom Ristićevih kazivanja (o spoljnjoj politici Srbije) Jovanović potvrđuje da je ratna opcija ubrzana podjednakom nestrpljivošću vladara Srbije i Crne Gore, kneza Mihaila i knjaza Nikole. Po Jovanoviću, međutim, Turska „dobro naoružana nije se bojala rata”. Srbija od nje diplomatskim putem nije mogla dobiti „ni Mali Zvornik, a kamo li Bosnu”. Ali i za oslobodilački rat od turskog sizerenstva trebalo je pričekati dok se ne usaglase termini ratovanja u savezu sa Rusijom. Engleska je odvraćala Srbiju od rata svojim proturskim stavovima, a Austrija pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu. Pretpostavka da će se ostale balkanske zemlje pridružiti Srbiji u ovom ratu bile su nerealne. Saveznički ugovori iz 60-ih godina prestali su da važe u izmenjenim okolnostima. Jovanovićeve su tvrdnje o snazi Turske kontroverzne. Iskazi su o jačini i slabosti te snage isprepletani. „Hercegovački ustanak trajao je skoro godinu dana, i Turska nije bila u stanju da izađe na kraj s nekoliko hiljada ustanika.” Citirane su i reči ruskog ambasadora u Carigradu Ignjatijeva: „Turska ne može izdržati duže od tri meseca.”50 Navedeni su iskazi ohrabrenja dolaskom izaslanika sveruskog slavjanskog komiteta generala Ignjatijeva, koji dobija srpsko državljanstvo, biva proizveden za srpskog đenerala i preuzima istaknute pozicije. Post festum nije teško izvesti zaključak o brzopletoj, nedovoljno proračunatoj ratnoj odluci. Jovanović je odmeren u kritici te odluke. On zapaža kako je ratoborni Ignjatijev posle izgubljenog rata tvrdio da je „savetovao odlaganje” i kako je Ristić to demantovao. Ristiću u prilog idu Jovanovićeva zanimljiva rasuđivanja o preliminarnoj Ristićevoj koncepciji ratovanja Srbije prema modelu italijanskog državnika Kavura, a ne prema ulozi Pijemonta u oslobodilačkom ratu Italije. „Nasuprot italijanskim patriotama, Kavur je sumnjao u sposobnosti Pijemonta da sam svojom snagom izvrši italijansko ujedinjenje, – i zato se trudio da u taj posao uvuče... Francusku.” Sledstveno: „Kao što je Kavur hteo s francuskom pomoći izvršiti italijansko ujedinjenje, tako je Ristić hteo s ruskom pomoći izvršiti ujedinjenje srpsko.” Ali po njegovom ispravnom komentaru: „Kavur nije počinjao rat, dokle nije imao pismeni savez s Francuskom. A Ristić nije imao s ruskom vladom nikakav sporazum, ni pismeni, ni usmeni. Službeno, ona nas je odvraćala od rata sve do poslednjega trenutka, i unapred skidala sa sebe odgovornost za njegove posledice. Ristić je imao samo okuraženja Ignjatijeva i obećanja Černajeva”51... Ristića su posle izgubljenog rata 1876. mnogi kritikovali. Sa najviše argumenata najpozvaniji kasniji ministar inostranih poslova Milovan Milovanović. U svojim anonimnim i neanonimnim odgovorima, Ristić se branio kako neizbežni rat nije mogao da se povede bez neizvesnih ishoda nametnutog rizika. Ristićevu odbranu Jovanović je procenio kao neprihvatljivu. Odgovorni državnik u sudbonosnim državnim radnjama mora sa maksimalnom preciznošću da „proračunava izglede uspeha.” Opetovano, neizbežnost se mora meriti prema postulatima Gouverner c’ est prévoir. Mala Srbija nije mogla da stavi veliku Rusiju pred svršen čin, i da je

50Vlada Milana Obrenovića, II, 11. 51 Isto, 20.

139

prisili, pod pritiskom javnog mnjenja, da pritekne malom bratskom narodu u pomoć, kao što je pretpostavio Ristić. Ali u tom kontekstu ni Jovanovićevo mišljenje o Ristiću kao revolucionaru „koji ne strepi ni od kakvog rizika, i uspeh očekuje ne toliko od povoljnih okolnosti koliko od vlastite smelosti,” – nije prihvatljivo.52 Kod Ristića je prilikom donošenja prerane odluke za rat prevagnuo motiv političara nad rasuđivanjem državnika. Kao pripadnik vladajuće umerene političke grupacije liberala (stranke još nisu oformljene), u nadmetanju sa pripadnicima radikalnijih liberala, pored starih konzervativaca i novih radikala-socijalista, on nije smeo da prenebregne javno mnjenje, ispoljavano nezadrživim pokretima ratobornih masa, usred naraslih socijalnih tenzija i razbuktalih nacionalnih strasti. Slobodan Jovanović ovaj razlog odlučivanja za ratni pohod ne razmatra. Bitno je za Jovanovića da su oba vladara i obe vlade, Srbije i Crne Gore, precenjivali svoje snage potcenjivajući neprijateljeve. A što je još gore, nisu vodili računa o opredeljenjima odlučujućih ličnosti Rusije protiv rata, verujući onim ruskim ličnostima koje su mogle govoriti samo u svoje ime i u ime svojih istomišljenika. S trajnijim poražavajućim dejstvom bio je sporazum između ruskog i austrijskog cara u Rajhštatu, 26. juna 1876, nekoliko dana posle otpočinjanja rata sa srpske strane. Tim sporazumom Austrija je u izvesnoj meri izdejstvovala pristanak Rusije na pretenzije Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini. Ruskom caru bilo je važnije da za uzvrat Austrija prizna pravo Rusije na povratak u Besarabiju (oduzetu joj posle poraza u Krimskom ratu 1856) uz još neke koncesije na račun Turske u Aziji. Jovanović, da bi posvedočio Ristićevu lakoumnost u tom ratu protiv Osmanskog carstva, citira podrobno vesti ruskog ministra inostranih poslova Gorčakova, koji obaveštava Ristića da Srbija ni u slučaju da pobedi ne može dobiti Bosnu. Namera Jovanovića da obelodani pogubnu i nedozvoljivu samouverenost odgovornom odlukom pogrešnih procena i odluka ispoljava se i isticanjem činjenice da: „Gorčakovljeve poruke naša vlada nije uzela onako ozbiljno kako su one zasluživale.” Ristić je verovao onima koji su ga uveravali „da će Rusija pod pritiskom javnog mnjenja, oduševljenog” istrajnom „borbom male Srbije sa silnom Turskom carevinom, morati i sama zaratiti.”53 Zanimljiva su i Jovanovićeva rasuđivanja u vezi sa držanjem Austrije. Kazuje, na osnovu izveštaja poslanika Srbije u Beču, kako je najpre vlada u Beogradu bila upoznata sa stavom Austro-Ugarske da ostaje neutralna, ukoliko Omladina rat ne iskoristi za dejstva protiv Monarhije. Posle je dala do znanja da „ne bi ni na koji način mogla dopustiti da u srpske ruke pređe – Adakale.” Nepominjanjem u tom kontekstu Bosne i Hercegovine, srpska vlada se zavaravala verom da se Austrija ne protivi tome da te pokrajine pripadnu Srbiji, pod turskim sizerenstvom. Tek upozorenjem, koje je usledilo 21. jula 1876. Ristiću je u direktnom saopštenju dostavljeno da bi prodor srpskih trupa u Bosnu i Hercegovinu bio sprečen intervencijom Austro-Ugarske. Zato Jovanović zaključuje, ne bez doze ironisanja na račun Ristićeve lakomislenosti: „Ako smo, slušajući Ignjatijeva i Černjajeva, nalazili da imamo računa produživati rat, [do naivno očekivane oružane pomoći Rusije] mi smo ga, po Austriji, mogli produžavati koliko smo hteli.” Zna se zašto, sa stanovišta Austrije! Posle izgubljene odlučujuće bitke kod Đunisa, Srbija je prisiljena da prizna poraz. Zaključak je poučan: „Zbog držanja [Velikih] Sila mnogo više nego zbog naše veštine, mi smo dobili častan mir, a na osnovu povraćaja predratnoga stanja. Protokol o miru potpisan je 16. februara 1876, a 21. knez je objavio da je mir povraćen.”54 Preokret je nastao objavom rata Rusije Turskoj, 12. aprila 1877. godine. Posle neophodnih okrepljenja Srbija je, sad i usled insistiranja s ruske strane, objavila Turskoj rat 1. decembra. Rat je bio kratkotrajan. Poslednja pobedonosna bitka završena je 22. januara 1878. Mirovnim ugovorom očekivalo se „prisajedinjenje” Srbiji: „Novopazarskog Sandžaka, Stare Srbije i jednog dela Makedonije. Taj je deo Makedonije obuhvatao Skoplje, Veles, Debar, Štip – nešto malo više nego što” će kasnije pripasti Srbiji po srpsko-bugarskom ugovoru 1912. „Pored toga tražili smo još i Vidin.”55 U vezi sa pravima na Bosnu, Jovanović dodaje, da u predloženim „uslovima mira Bosna i Hercegovina nisu se pominjale zbog Austrije.” Srbija ih nije smela „tražiti za sebe”, ali su njeni predstavnici verovali „da ih neće dobiti ni Austrija, nego će se od njih načiniti samostalne državice ili samostalne provincije.” Pregovarači sa ruske strane, u celini rezonovali su drugačije. Čak po Ignjatijevu „koji je bio glavni pregovarač” i za koga Jovanović kazuje da je najviše podsticao Ristića na prvi, preuranjeni rat protiv Turske: Bugarskoj je trebalo da pripadne „ne samo Vidin,...nego i Niš” kao „čvrsta pogranična tačka za odbranu njene prestonice Sofije.” Ignjatijev je Srbiji umesto Niša „nudio Novi Pazar, za koji se zbog Austrije” moglo znati da „ga neće dobiti”.56 Da se ne bi smetnulo s uma, Jovanović i dalje ponavlja poznato: „Po San-Stefanskom miru zaključenom između Porte i Rusije 19. februara 1878. van naših granica ostali su i Pirot i Vranje; u naknadu za to što nam

52 Isto, 23. 53 Isto, 55–56. 54 Isto, 56–57, 104–105. 55 Isto, 141, 195. 56 Isto, 196–197.

140

je granica sužena na jugoistočnoj strani, ona je proširena na jugozapadnoj strani, sve do Novog Pazara i Mitrovice, ali nijedan od ova dva grada nije nam dodeljen.” Ukupno srpska država je „povećana samo za 150 kvadratnih milja (dok je Crna Gora povećana za 200 kvadratnih milja)”. Prema Jovanovićevom zaključku „priznanje nezavisnosti i Niš bili su sva naša ratna dobit.” Verovatno da bi se upamtilo, a možda i da bismo se urazumeli, jer drukčije ne može biti u ljudskom društvu, u kojem preovlađuju instinkti, a prema njima i pravo jačih, Jovanović dodatno ističe: „Rusi su zaključili San-Stefanski ugovor bez našeg učešća. Kao ni Rumuni, tako ni mi nismo pozvani da taj ugovor potpišemo. Mi smo bili suviše mali” za ravnopravni tretman. „Kaogod Bukureški ugovor, kaogod Akermanska konvencija, kaogod Jedrenski ugovor, tako isto i San-Stefanski ugovor bio je akt koji je Rusija zaključila sa Portom” i kao naš zastupnik „vodeći računa o našim interesima onoliko koliko je ona, a ne koliko smo mi smatrali za potrebno.” Rusija je pre svega imala u vidu put kojim će stići do Carigrada, a taj put „nije išao preko Srbije nego preko Bugarske.” Zato pri podeli ratnog plena veći deo morao je pripasti Bugarskoj, a ne Srbiji.57 Da bi se urezalo u trajno pamćenje naravoučenije o ishodu rata za nezavisnost i povećanje Srbije pod neminovnim uslovima zavisnosti od odnosa zainteresovanih Velikih Sila, Jovanović nastavlja istom tendencijom da izlaže tokove datih deoba poštovanjem neprihvatljivih odredaba San-Stefanskog ugovora nezadovoljavajućim odredbama Berlinskog kongresa. „San-Stefanski ugovor izazvao je proteste Austrije i Engleske, – i da bi izbegli novi rat, Rusija je morala činiti ustupke tim dvema Silama. Grof Ignjatijev dolazio je 1878. u Beč, nudio Austriji ne samo okupaciju nego i aneksiju Bosne i Hercegovine... Rusija je bila spremna na sve ustupke u zapadnoj polovini [Balkanskog] Poluostrva samo da bi dobila odrešene ruke u istočnoj polovini.”58 Na Berlinskom kongresu, čija su zasedanja započela juna 1878, shodno nepisanim pravilima ponašanja, naglašava Jovanović: „Srbija, kao ni ostale balkanske države, nije bila puštena” u dvoranu većanja. Ristić je otputovao u Berlin „da brani naše interese, ako ne na sednicama kongresa na koje ga nisu puštali, a ono u razgovorima van tih sednica.” Odbrana „naših interesa, hteli ne hteli” morala je biti poverena Austriji. Urođeno rusofilstvo trebalo je nadomestiti politikom austrofilstva. Za izdejstvovanje povratka dela izgubljenih područja izručenih Bugarskoj Austrija je tražila velike političke i ekonomske koncesije. Na ekonomskom planu, u područjima železnica, trgovine i Đerdapa. Suprotno mnogim drugim istoričarima Jovanović zaključuje pri razmatranju tih koncesija, da je Srbija uspela iskamčiti rešenja povoljnija od pretpostavljenih. Po njemu: „Ekonomski sporazum s Austrijom nije bio tako strašan kao što smo se mi bojali. On nas je obavezivao na građenje železnice, ali, i bez toga mi bismo morali graditi železnicu u vlastitom interesu. Za nas je bila velika dobit što se Austrija obavezala dati nam vezu s turskim i bugarskim železnicama.”59 U vezi s nametnutim trgovinskim ugovorom: „Koliko je god zaključenje carinskog saveza moglo, s političkog gledišta, izgledati opasno, toliko je zaključenje trgovinskog ugovora bilo sasvim prirodna stvar između dve susedne zemlje... U svakom slučaju, taj trgovinski ugovor obećavao je biti mnogo povoljniji po nas nego carinski sporazumi između Austrije i Turske, koji su dotle i za nas važili, [kurzivom istakao A. R.] i na koje smo se jednako žalili da nisu odgovarali našim ekonomskim interesima.” Povodom đerdapskog sporazuma: „Najzad, način na koji je sporazum s Austrijom rešio đerdapsko pitanje, nije imao u sebi ničeg nenormalnog. Kada nismo bili u stanju da finansijski učestvujemo u đerdapskim radovima, mi nismo mogli protestvovati što ih Austrija uzima na sebe. To veliko tehničko preduzeće moralo je postati isključivo austrijsko zbog neosporne ekonomske nadmoćnosti koju je Austrija kao Velika Sila imala nad nama malom balkanskom državom.” U razgraničenju državnih granica, u poređenju sa San-Stefanskim ugovorom, Jovanović ne umanjuje značaj gubitka Novopazarskog Sandžaka. Kazuje: „Na zapadu, Austrija nas je potisnula iz” te granične oblasti. „Njen položaj na kongresu bio je tako jak da se na prvu reč isključivala mogućnost da se taj kraj... (kako je bilo predviđeno u Sanstefanskom ugovoru) Srbiji” priključi. „To pitanje nije se ni u pretres uzimalo; i pošto je Austrija do Kopaonika obeležila svoju sferu, to je i Srbija samo odatle mogla misliti na svoje granice.” Pod znakom navoda navedene reči, označavaju tvrdnje preuzete iz Zapisa Jevrema Grujića, s kojima se na taj način i Jovanović saglašava.60 Dobitak Malog Zvornika i Sahara Jovanović ističe značajem koji mu je pridavao Ristić, jer do toga „je njemu lično mnogo stalo.” Zanimljiva su, prema Jovanovićevim intonacijama, i cenkanja Velikih Sila oko gradova, koji su napokon pripali Srbiji. Turska je imala podršku Engleske da joj se svakako ostavi Vranje, iz razloga bezbednosti. Dobijanju Pirota i Trna suprotstavljala se Rusija u tolikoj meri da je deo trnskog sreza morao biti prepušten Bugarskoj, odnosno ostavljen Turskoj. „Ipak” zaključuje Jovanović „mi smo, uglavnom, zadržali

57Isto, 197–198, 201. 58 Isto, 204. 59 Isto, 215. 60 Isto, 216.

141

ratne tekovine; spasli smo ne samo Niš nego i Pirot i Vranje. Po San-Stefanskom ugovoru, Srbija je uvećana samo za 150 kvadratnih milja, po Berlinskom ugovoru, za 200 kvadratnih milja.” Prema Ristiću, kazuje Jovanović, taj dodatak je postignut zahvaljujući najviše Austriji.61 U Jovanovićevom zaključku još se ističe kako je: „Naša spoljna politika između San-Stefanskog i Berlinskog kongresa bila isključivo u rukama kneza Milana i Ristića. Ostali ministri samo su gledali šta njih dvojica rade, i nisu bili njihovim radom uvek zadovoljni... Ristićevi drugovi bili su nacionalisti sa starom ukorenjenom mržnjom i nepoverenjem prema Austriji.” Nasuprot Vladimiru Ćoroviću, a još više istoričarima kasnijih generacija, koji neće da uvažavaju ne samo nemogućnost suprotstavljanja bloku Velikih Sila – Jovanović smatra da dobicima Berlinskog kongresa moramo biti zadovoljni. Prema Jovanoviću: „Promena političkog pravca koju smo izvršili na Berlinskom kongresu, zamenjujući rusko pokroviteljstvo austrijskim, nije bila laka stvar. Trebalo je bistro i brzo” proceniti „situaciju, i trebalo je imati takta i veštine da, tražeći austrijsku potporu, ne prekinemo sasvim veze sa Rusijom, i da austrijsku potporu ne platimo suviše skupo”... Po Jovanovićevoj oceni: Knez Milan i Jovan Ristić odgovorno i spretno izvršili su istorijski zadatak koji im je tih dana bio nametnut sticajem povoljnih i nepovoljnih okolnosti pri utvrđivanju granice Srbije u novom statusu međunarodno priznate državne nezavisnosti.62 Samo ni Jovanović se ne zadržava na tom priznanju. U analizi novonastale situacije i on razmatra nadolazeće opasnosti od prodora Austrije okupacijom Bosne i Hercegovine i nezadovoljstva Bugarske zbog gubitka sanstefanskih prednosti. Kao što navodi i predstojeće napore pri ostvarenju novim statusom ne samo omogućenih nego i obavezujućih pregnuća. Drugo akciono ministarstvo u funkciji vlade rata, krajem septembra 1878. dalo je ostavku i novi predsednik postao je Ristić. Pravi liberali iz godine 1858, Stevča Mihailović i Jevrem Grujić „bili su siti družbe s Ristićem... Njegova nadmenost, uvek velika, osećala se naročito posle Berlinskog kongresa – on je gledao... i na svoje drugove s one visine s koje veliki evropski državnik gleda na male balkanske političare” – kazuje Jovanović na njemu svojstven živopisan način.63 Rat koji je označio pobedonosni kraj potčinjenosti i početak potpune samostalnosti Srbije, događaj je kojem bi prema izvikanom značaju Načertanija obavezno sledovao načertanijski komentar – kod Jovanovića je prokomentarisan bez pomena Načertanija. A čitavo poglavlje Jovanović je posvetio tom komentaru. Taj pobednički rat, kao i prethodni bezuspešni, po Jovanoviću i u ovom komentaru samo je rezultat „onog nacionalnog pokreta koji je počeo posle” Svetoandrejske skupštine, u vreme druge vladavine kneza Mihaila i početne vlasti liberala prožetih idejama srpskog nacionalizma evropske provenijencije.64 Koliko promenljivi odnosi Velikih Sila presudno utiču na rešavanje životnih problema male Srbije, Jovanović je pokazao u više navrata. U vezi sa austrijskim imperijalnim zahvatima u trgovini, koja je od životnog značaja za poljoprivrednu Srbiju bez industrije, on ističe odgovarajuće primere. Kazuje podrobno kako se Engleska: „Na Berlinskom kongresu ponašala kao naš neprijatelj – austrijsku okupaciju Bosne predložio je engleski ministar inostranih dela lord Solzberi. Tek što se Berlinski kongres zaključio, Engleska menja politiku; lord Solzberi ustaje protiv nadiranja Austrije na Balkan i zaključuje s nama trgovinski ugovor. Engleski poslanik u Beogradu gotovo nas kuraži na carinski rat s Austrijom. On obećava da će u slučaju carinskog rata Engleska uticati na Portu da nam što pre da železničku vezu kod Vranja, i da nam pomogne obrnuti našu izvoznu trgovinu na Solun. Aprila 1880, došao je u Engleskoj” na položaj vlasti „Gledston, poznati prijatelj balkanskih hrišćana”65... Iako prvi, izgubljeni rat protiv Turske, Jovanović nije direktno objasnio i potrebom kneza Milana i njegove vlade, da skrenu pažnju javnosti sa naraslih unutrašnjih problema, korišćenih od strane opozicije u ispadima protiv vlasti – on naknadno, u indirektnoj konotaciji notira i tu činjenicu. Navodi kako je Ristićevu posleratnu spremnost za vođenje carinskog rata protiv Austro-Ugarske, kad za to još Srbija nije bila primorana i spremna „opozicija smatrala” Ristićevim političkim lukavstvom, za skretanje pažnje javnosti sa sve nesnosnijih nameta unutrašnje politike. Ističe i kako se tada o Ristiću govorilo i pisalo da „stvara spoljne zaplete da bi ugušio opoziciju u zemlji”; da je „pod izgovorom turskih ratova, opoziciju gotovo sasvim satro”: da „tek što je, posle tih ratova”, ta opozicija „stala nanovo” da se aktivira „on nalazi” u opasnosti od mogućeg carinskog rata „nov izgovor” da tu opoziciju „pridavi.” Po Jovanoviću: Karakteristično je da su se za taj (izbegnuti) nagovešteni carinski rat, pored zainteresovanih zanatlija (trgovci su bili protiv) najviše „oduševljavali intelektualci”. Lišeni osećaja odgovornosti za kobne posledice nerealno pretpostavljenih dobitaka. Na kraju, ipak, sve se završilo ostavkom Ristićeve vlade i odlaskom Ristića sa glavne političke pozornice, 9. oktobra 1880.

61 Isto, 218. 62 Isto, 220–221. 63 Isto, 233. 64 Isto, 235. 65 Isto, 279.

142

Ovu Ristićevu ostavku Jovanović je prokomentarisao kao kraj vrhunske političke karijere jednog od najznamenitijih državnika Srbije. Po Jovanoviću, tom ostavkom Ristić je obeležio „uglavnom završetak” svoje „političke radnje”. U stvari: „On se i posle toga vraćao na vlast, ali nikada više nije bio glavni činilac naše politike kao u vremenu od 1868. do 1880.”66 S obzirom na dosad nenadmašenu umešnost u pisanju istorije, darom umetnika, poučno je navesti Jovanovićevim rečima karakteristiku Ristićevih osobenih umeća na klizavim terenima politike. Jer, po Jovanoviću: „Taj čovek koji je dvanaest godina gotovo bez prestanka upravljao državom, nije imao neke od najbitnijih osobina koje se traže u jagmi oko vlasti” [Kurzivom istakao A. R.]. Zato valjda u poređenju sa druga dva velikana u redovima političara državnika iz redova nevladara, Garašanina i Pašića, manje je upamćen u kolektivnoj svesti nacije i manje citiran od strane kasnijih voditeljskih generacija. „Nije umeo da se dodvori... narodu,” kao ni vladarima. Nije imao svojstva „ni dvorjanina ni demagoga.” Nedostajala mu je veština upravljanja narodom osobinama naroda. „Niti je umeo da vodi masu niti da stvara stranku. Liberalnu stranku stvorili su drugi”, on se njome samo poslužio. Njegova su glavna dela: Ustav od 1869. i dva rata protiv Turske. Sa tim Ustavom radikalniji liberali i radikali nisu bili zadovoljni, ali je njime obeležen početak jedne nove epohe, epohe parlamentarizma. Od turskih ratova prvi je izgubljen, ali je zato drugim izvojevana samostalnost države posle vekovnog ropstva i preostale vekovne vazalne potčinjenosti naroda u Osmanskom carstvu. Oslobođenje „ostalih delova Srpstva,” koji su se još nalazili pod Turskom „ili [dalje nepromenljivo] pod austrijskim gospodarstvom” imaće da se ostvari pod novim vođama drukčijeg tipa, drukčije epohe. Epohe populističke demokratske i autokratske vladavine narodom i državom.67 Nova vlada poverena je naprednim konzervativcima mlađih generacija, koje je predvodio sin Ilije Garašanina, Milutin (1843–1898) i njegov rival u rukovodstvu, Milan Piroćanac (1837–1897). Od već afirmisanih pripadnika inteligencije u novu vladu ušli su Stojan Novaković (1845–1915) i Čedomilj Mijatović (1842–1932), kao njeni najeminentniji članovi, poznati i po svojim istoriografskim i književnim spisima. Prvi predsednik nove vlade, a posle Mijatovićeve smene i ministar inostranih dela postao je Piroćanac. Za našu je raspravu od interesa i Jovanovićeva konstatacija o njenoj spoljnoj politici, u globalu da je „bila austrofilska.” Ostala je zapamćena po ugovorima koji su Srbiju „čvrsto vezali za Austriju: jedan je trgovinski ugovor, a drugi tako zvana tajna konvencija”.68 Tim trgovinskim ugovorom Piroćanac je prihvatio ono što je Ristić odbio, čak uz rizik carinskog rata sa Austro-Ugarskom. Smena liberala naprednjacima na vlasti mogla je uslediti tek kad „na osnovu” austrijskog „ugovora sa Turskom iz 1862.” Srbija prizna dalju važnost odredbe po kojoj Austrija uživa u spoljnoj trgovini prava povlašćenog partnera „bez uzajamnosti.” Zna se: Austrijski zahtevi u toj stvari bili su ultimativni. Moralo se „odgovoriti sa da ili ne, bez ikakvog uslovljavanja. Jovanović pri razmatranju stavova prethodne Ristićeve vlade, koja je odbijala da prizna ranije stečena prava Austro-Ugarske, i Piroćančeve, koja ta prava ne osporava – daje za pravo Piroćancu. Jer: „Ristić je mislio da je glavno zatvoriti našu granicu austrijskoj industriji, međutim, glavno je bilo otvoriti našu granicu našoj poljoprivredi.”69 Od interesa je, za ilustraciju korisne nedoslednosti kod političara, kako Jovanović sa razumevanjem svrsishodnosti ističe Piroćančevu osudu imperijalnih zahteva Austrije za očuvanje privilegija u predstojećem trgovinskom ugovoru, pre nego što mu je knez Milan poverio sastav vlade, i Piroćančevu odbranu korisnosti usvajanja tih zahteva, posle Milanove odluke da mu poveri vlast. Tim ugovorom, koji je potpisan od naših i austrijskih pregovarača 24. aprila 1881, omogućeno je, i po Jovanoviću najvažnije, otvaranje granice, sa austrougarske strane, za izvoz naših goveda čiji je uvoz u Austriju dotle bio zabranjen. Jovanovićeva dvostrana objektivnost u proceni ovog ugovora došla je do izraza konstatacijom ne samo nametnutih olakšica za uvoz austrijskih industrijskih artikala u Srbiju, nego i datih olakšica za izvoz zemljoradničkih i stočarskih proizvoda, volova, svinja, suvih šljiva, pekmeza, kože iz Srbije. Ali tom objektivnošću nije prikrivena privilegija koja je sačuvana na austrougarskoj strani samim položajem Velike Sile. Jer: „Glavni artikli našeg izvoza bile su svinje i rogata stoka”, a za njih je „i pored [potpisanog] trgovinskog ugovora, mogla” Austro-Ugarska „zatvoriti granicu” kad god je htela, pod izgovorom da su zaražene – potvrđuje i Jovanović. Jovanovićevom konstatacijom isticana je i dobit koja se ogledala u činjenici da su tim ugovorom i sa stanovišta prava prestali da važe trgovinski ugovori Turske u Srbiji.70 Famoznoj tajnoj konvenciji, od 16/28. juna 1881, kojom je utvrđena međudržavna zavisnost Srbije od Austrije. Jovanović je takođe posvetio posebno poglavlje. Za nju, osim kneza Milana, koji ju je ugovorio „znali su još samo tri četiri” političara u Srbiji. Ta konvencija je u Jovanovićevom prikazu, više nego kod

66 Isto, 295, 300. 67 Isto, 301, 304. 68 Isto, 321. 69 Isto, 324. 70 Isto, 327–328.

143

većine drugih istoričara, obeležena i vezom sa Trojecarskim savezom, koji je samo deset dana ranije, 6/18. juna, sklopljen na sastanku careva Rusije, Austrije i Nemačke. Značajno je kako Jovanović precizno navodi, što mnogi istoričari prećutkuju, kada krivicu za gubitak Bosne i Hercegovine prebacuju političarima Srbije, da odredbama tog Saveza: „Austrija zadržava za sebe pravo da” izvrši aneksiju bosansko-hercegovačke teritorije „kada bude našla da je za to vreme.” Isto tako od značaja je kako za Jovanovića ne postoji razlog, kojim će kralj Milan 1885. pravdati rat protiv Bugarske ujedinjenjem Bugarske i Istočne Rumelije, protivno odredbama Berlinskog kongresa. Jer u odlukama Trojecarskog saveza navedenih Velikih Sila stoji da se one „neće protiviti eventualnom ujedinjenju Bugarske i Istočne Rumelije” sticajem „prilika”.71 Po Jovanoviću, dakle ne treba tajiti da je: „Veza između ove dve odredbe” komplementarna. „Pogodba od 1881.” zaključuje Jovanović bez zazora „samo je jedna u nizu onih pogodaba, kojima su Austrija i Rusija delile Balkansko poluostrvo na zapadnu polovinu, koja ulazi u austrijsku, i istočnu polovinu, koja ulazi u rusku sferu.” Jedino se može tu zameriti Jovanoviću što nije precizirao da su ove dve Velike Sile tako postupale samo onda kada su sporazumno tražile ključ deobe balkanskih interesnih sfera. Dok su u situacijama povoljnijim za jednu stranu obe gotovo podjednako nastojale da izbegnu takve sporazume, svođenjem celog Balkana svaka u svoju interesnu sferu. U Jovanovićevom prikazu, navedene su u „vreme pisanja ove istorije već dobro poznate” odredbe tajne konvencije koje je po nalogu kneza Milana, bez znanja ostalih ministara, uključujući i samog predsednika vlade Piroćanca, potpisao 1881. Čedomilj Mijatović, tada u svojstvu ministra inostranih dela, pored funkcije ministra finansija. Jovanović ističe znano o Milanovoj bezpogovornoj spremnosti potpisivanja ovog tajnog akta, koji su sastavili tadašnji ministar inostranih poslova Austro-Ugarske baron Hajmerle i njegov ondašnji pomoćnik Benjamin Kalaj, koji je kao ekspert za pitanja vezana za Srbiju (od 1868. do 1875. bio je u Beogradu diplomatski predstavnik Monarhije, u svojstvu generalnog konzula, a posle, od 1883. do smrti 1903, kao ministar finansija nadležan za poslove okupacione uprave u Bosni i Hercegovini) i redigovao taj tajni dokument. Jovanoviću kao ni drugim istoričarima nije bilo teško da ustanovi, kako je za kneza Milana bilo najvažnije da je Austro-Ugarska tom konvencijom garantovala, prećutno, a ako ustreba i silom najbliže Velike Sile, trajni vladarski položaj njemu i njegovoj dinastiji, pri sučeljavanju sa pretendentima suparničke dinastije Karađorđevića. A s obzirom na nezadovoljstvo izazvano prepuštanjem Bosne i Hercegovine Austriji, pored činjenice da je Austro-Ugarska prepustila Srbiji da koristi situacije za akcije kojima može proširiti svoje južne granice, bez Novopazarskog Sandžaka. U Milanovoj računici bila je važna i stavka koja se popunjavala austrijskim uveravanjem da će Austro-Ugarska Monarhija priznati kraljevinu kad bude proglašena i „da će se zauzeti kod ostalih Sila da je i one priznaju”.72

U komentaru tajne konvencije Jovanović ističe kako je narod za nju saznao tek 1893. godine. Tada „se digla

povika” na kralja Milana što se „odrekao prava” Srbije na Bosnu „ustupajući tu zemlju Habzburzima.” Još se

nije znalo da je već Trojecarskim ugovorom, koji je potpisala i Rusija „postavljena osnova za buduću aneksiju

Bosne.” Od interesa su i njegova razmatranja rasplamsalih nezadovoljstava usled prepuštanja bosansko-

hercegovačke teritorije austrijskom neprijatelju. Ona su poučna u tolikoj meri da ih je svrsishodno ovde

navesti in extenso, iako su prilično opširnih razmera.

Jovanović kazuje kako su: „Mnogi naši nacionalisti dokazivali da smo mi, neprestanom agitacijom [ne po

Načertaniju, kako bi se u vremenima pisanja ove naše rasprave pretpostavljalo, pa i isticalo] mogli omesti

učvršćivanje režima u Bosni, pa tim posrednim načinom onemogućiti i aneksiju. Naši nacionalisti osuđivali su

kneza Milana što nije imao kuraži da vodi takvu patriotsku politiku. Pitanje je samo da li bi Austrija htela

takvu politiku da trpi. U samom početku pregovora o tajnoj konvenciji, Kalaj je rekao Mijatoviću da će

Austrija, ako ne uspe privezati za sebe Srbiju jednim političkim sporazumom, upotrebiti protiv nas mere

predohrane... koje bi u izvesnim prilikama mogle ići i do okupacije. Po onome kako se Austrija ponašala

1909. i 1914. ove Kalajeve reči ne izgledaju prazne pretnje.”73

Tako, umesto da osudi kneza Milana, Mijatovića, Piroćanca... Jovanović ponavlja: „Tajna konvencija bila je

akt političke nužde; ona nam je pomogla da preturimo preko glave jedan vrlo opasan period naše istorije, u

kome se naša državna nezavisnost dala spasti samo ako” se učini „bezopasnom za austrijski imperijalizam”.74

Ove reči, međutim, odraz su prevelikog pesimizma, usled gorkih iskustava male Srbije s tada premoćnom

velikom susednom Austrijom, odnosno Austro-Ugarskom. One ne odražavaju pravo stanje u opisanim

71 Isto, 334. 72 Isto, 334–335. 73 Isto, 348. 74 Isto, 349.

144

odnosima, u meri u kojoj bi bile prihvatljive za rehabilitaciju frustriranog, ili frustriranih koautora ove tajne

konvencije.

Odnosi jedne male zemlje sa jednom Velikom Silom ne mogu se lakomisleno urediti ni prevelikim

popuštanjem, ni jogunastim otporom. Da prethodno, na Berlinskom kongresu, ne samo uz pomoć velike

Austro-Ugarske, već uz saglasnost svih prisutnih Velikih Sila, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, pa i

Rusije, – nije bila podjednako priznata državna samostalnost Srbije, tek onda bi zavisnost Srbije od

Habzburške Monarhije mogla možda opravdati nužnost jedne ovakve tajne konvencije. I to samo u slučaju da

je Srbija izazvala odium ostalih Velikih Sila usled nedozvoljivih agresivnih akcija pri ostvarivanju pretenzija

koje su u neskladu sa njenim pravima. Isto je tako važno, ako ne i važnije, da su tada na vlasti u Srbiji bili prozapadnjački orijentisani naprednjaci. Jovanovićevim rečima: „Njihovo zapadnjaštvo davalo je njihovom slobodnjaštvu neko” kozmopolitsko „obeležje. Liberali su dokazivali da su slobodoumne ustanove ponikle kod Slovena ranije nego kod zapadnih naroda, ali, zbog našeg robovanja pod Turcima, one su u nas zakržljale. Naprednjaci, naprotiv, smatrali su te ustanove proizvodom zapadne kulture”. Po naprednjačkim uverenjima i uveravanjima: Srbi novovekovne Srbije nisu se vraćali, ili bar nije trebalo da se vraćaju, srednjovekovnoj tradicionalnoj kulturi, već su stremili u sve većim razmerama cilju kojim će da dostignu kulturna dostignuća naroda Zapada „koji su nas” zbog gubitka države i „u kulturi pretekli”.75 Naprednjačkim zakonom o zborovima i udruženjima od 1. aprila 1881. godine „zborovi su oglašeni za slobodne” i za njihovo održanje nisu više bile potrebne policijske dozvole. Isto je važilo i za politička udruženja. Samo osnivanje političkih organizacija sputavano je po tom zakonu, ali dozvole za njihovo osnivanje mogle su biti odbijene, bar sa stanovišta prava, samo ako su im pravila, dostavljena nadležnim vlastima, sadržala odredbe koje su se kosile sa krivičnim zakonom. Tu novinu Jovanović posebno ističe i da bi ukazao na promene koje su dostignute tim povećanim uticajem javnog mnjenja, usled delovanja političkih stranaka, koje se tada osnivaju prvi put, zahvaljujući tom zakonu. Na taj način i smisao pozivanja na uticaj Načertanija pri usmeravanju daljih tokova spoljne, nacionalne politike postaje još apsurdniji. Zato kod Jovanovića i u ovom delu njegovih osvrta nema ni reči kojom bi se ta besmisao mogla osmisliti. Logično, on obilazi taj dokument i pri opisu ovih promena, jer za notiranje njegovog postojanja nema ni ovde razloga. Novi, stranački agensi zbivanja ne samo u unutrašnjoj politici, već i u spoljnoj isključuju u potpunosti potrebu pozivanja na Načertanije u programiranim i neprogramiranim nacionalnim akcijama države. Da je tu činjenicu Jovanović imao u vidu pri pisanju ove knjige, vidljivo je i po izostavljanju tog dokumenta iz postojećih akata ovde opisane istorije. Treći tom istorije vladavine (u naslovu vlade) Milana Obrenovića, u izdanju sabranih dela Slobodana Jovanovića knjižarskog preduzeća Gece Kona, 1934. godine, počinje sa razdobljem prvih stranačkih organizacija u Srbiji osnovanih početkom 80-ih godina XIX veka. Unutrašnji problemi potencirani stranačkim razmiricama postali su gotovo nerešivi kada je iskrsla Bontuova afera, pa su kralj i naprednjačka vlada, imajući od ranije dobivenu saglasnost Austro-Ugarske, nezadovoljstvo masa amortizovali slavodobitnim proglašenjem kraljevine, 22. februara 1882. godine. Jovanović, koji u stvarima od međunarodnog značaja uvek iznova ističe odlučujući značaj držanja Velikih Sila, u vezi sa istorijskim činom proglašenja kraljevstva kazuje: „Sigurni s Austrijom, mi nismo imali da se bojimo nikakvih diplomatskih teškoća; u srpskim stvarima [tada] većina Sila povodila se za Austrijom.”76 Drugi događaj koji je „pojačao razdraženost” nezadovoljnog naroda, u usijanoj atmosferi parlamentarnih izbora u toj godini, usledio je novim ustankom 1882. u Bosni i Hercegovini, koji je započeo ustaničkom akcijom u Boki Kotorskoj 1881. Ovoga puta protiv austrougarskih okupatorskih vlasti. Naprednjačka vlada sa svojom proaustrijskom spoljnom politikom morala je merama prisile obuzdati spremnost naroda za pružanje aktivne podrške ustanicima. Rusija je, već i zbog nezadovoljstva s austrofilskom politikom Srbije, tovarima oružja iz Srbije i preko nje, opremala dobrovoljce na bosansko-hercegovačkoj teritoriji.77 Od interesa je kako Jovanović ni pri opisu Piroćančevog opiranja Milanovom bezpogovornom potčinjavanju austrijskoj imperijalnoj politici u Bosni i Hercegovini, s utopijskom nadom na rekompenzaciju u Makedoniji – ne pominje Načertanije. I po Jovanoviću: „Piroćanac je činio i druge pokušaje da se obezbedi od austrijskog imperijalizma na Balkanu.” Podrazumeva se po svom nahođenju, a ne po odrednicama Načertanija. Bez načertanijskih smernica usmeravala se spoljna politika i tih godina. „U Beču su sumnjali” tada na Piroćanca „da je tražio sporazum s Grcima, koji bi bio upravljen protiv austrijskog nastupanja ka Mitrovici”.78 Unutrašnjepolitičke komplikacije, skupštinskim izbornim pobedama radikala, a ne spoljnopolitičke, dovele su

75 Isto, 352. 76 Vlada Milana Obrenovića, III, 41. 77 Isto, 52. 78 Isto, 72.

145

do pada Piroćančeve naprednjačke vlade i do imenovanja kratkotrajne policijske vlade Nikole Hristića, 21. oktobra 1883. godine. Tu vladu, bez stranačke baze, ubrzo je smenila nova vlada naprednjaka sa Milutinom Garašaninom na čelu. On je zauzeo i mesto ministra inostranih dela. „Spoljna politika Garašaninove vlade bila je burna. Odmah prvih meseci, ta je vlada došla u sukob s Bugarskom.” Prvenstveno zbog radikalskih emigranata u Bugarskoj. Oni su sa bugarske teritorije gerilskim akcijama upadali u Srbiju. Posredovanje Trojecarskog saveza nije dovelo do očekivanog srpsko-bugarskog pomirenja. U samom Trojecarskom savezu nisu mogli biti usaglašeni stavovi. Austrija je davala za pravo vladi Srbije u zahtevima za sprečavanje upada srpskih emigranata sa bugarske teritorije. Rusija nasuprot Austriji branila je suverena prava odlučivanja Bugarske na svojoj teritoriji. Usled tih nesuglasica i poznati spor oko karaula u pograničnom Bregovu ostao je nerešiv.79 Jovanović je, pored knjige posvećene ratu Srbije protiv Bugarske 1885. godine, posvetio i u ovoj knjizi dosta stranica podrobno opisanom srpsko-bugarskom sporu, koji će ubrzo dovesti do rata između Srbije i Bugarske. Neusaglašeni stavovi Austrije i Rusije u Trojecarskom savezu oko tog spora po Jovanovićevom komentaru, imali su takođe udela u odluci kralja Milana za rat. Neočekivani sastanak careva Trojecarskog Saveza, u jesen 1884, u ruskom delu Poljske, u Skernjeviću, povećao je strahovanje od njihove saglasnosti u prilog bugarskih odluka. Prema Jovanoviću: Panika je, zbog sastanka u Skernjeviću, obuzela i kralja Milana i predsednika vlade Milutina Garašanina. „Rusko-austrijska pogodba mogla je imati [i imala je u ne maloj meri] za posledicu austrijsku aneksiju Bosne, s jedne strane; ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije, s druge strane. Svojom austrofilskom politikom kralj Milan je poglavito želeo sprečiti stvaranje Velike Bugarske, koju su Rusi projektovali u San-Stefanskom ugovoru. Cilj bi taj bio potpuno promašen, ako bi Austrija, radi aneksije Bosne, pristala na ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije”80... U strahu od ovakvog raspleta na račun Srbije: „Kod kralja Milana počele su ponovo da se javljaju misli o ostavci... Garašanin, takođe, bio je uznemiren Skernjevićem. I on je govorio o ostavci i o povlačenju iz političkog života.” Uzgred rečeno, u razdobljima totalitarnoj jednoumlja, takva razmišljanja, o samoinicijativnim ostavkama vladara i vladajućih političara zbog poražavajućih posledica njihovih pogrešnih poteza, bila su i biće nezamisliva po pravilu. Znači i kralj Milan i njegova vlada nisu bili u celosti lišeni osećaja odgovornosti. Revolucionarnim buntovnim činom jednog bugarskog odreda vojske u Plovdivu, 6. septembra 1885, protiv turske vlasti proklamovano je ujedinjenje Istočne Rumelije s ostalim delovima Bugarske. Odlukom Berlinskog kongresa podeljena severna i južna Bugarska, pod sizerenstvom Turske, postala je na taj način nedeljiva. Jovanović i ovde kazuje: „Ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom pripremano je godinama od bugarskih nacionalista i ruskih agenata”.81 Tim ujedinjenjem Bugarska je postala površinom veća od Srbije. Kako je već rečeno: Radi uspostavljanja ravnoteže u odnosima Srbije i Bugarske kralj Milan je tražio rekompenzaciju ustupanjem adekvatnih teritorija pod Turskom Srbiji, ili ratom protiv Bugarske uspostavljanje novih uravnoteženih srpsko-bugarskih odnosa. Jovanoviću, kao vrsnom istoričaru (iako je po školskim i profesionalnim kvalifikacijama bio samo najviše rangirani stručnjak iz područja prava) nije bilo teško dokučiti najvažnije: da je za ovaj rat bio najviše zainteresovan sam kralj Milan, da bi porazom Bugarske uništio u Bugarskoj ustanovljeno emigrantsko središte njegovih najopasnijih, radikalskih protivnika, sa Pašićem na čelu. Zato je napisao: Javnost u Srbiji nije bila za ovu ratnu opciju. „Ona bi razumela rat s Austrijom, koja je držala našu Bosnu i Hercegovinu, i razumela bi rat s Turskom, koja je držala našu Makedoniju, ali nije razumela rat s Bugarskom, koja je prisvajajući sebi Istočnu Rumeliju, uzela svoju zemlju a ne našu ” [Kurzivom istakao A. R.]. „Obični građani navikli su na ratove” podsticane razumljivim strastima „narodnog oduševljenja”. Međutim, ovaj rat iz „političkog razloga [isključivo državnih glavara] bio je za njih nova stvar”.82 Tu samo nedostaje najbitnije: U tom razdoblju svoje istorije narod, podsticajima do tada neviđenog masovnog pokreta radikalskih pobornika opozicije, preokupiran unutrašnjepolitičkim borbama protiv režima vlasti, bio je protiv svakog spoljnog rata, a najviše protiv rata s Bugarskom. Tamo se nalazio u izbeglištvu vođa radikala Pašić. Ali u do tančine podrobnom opisu neusklađenih stavova Trojecarskog saveza prema srpsko-bugarskom sporu, uz dodatnu umešanost Engleske u taj spor, sa stanovišta njenih trgovinskih interesa, Jovanovićeva opaska i o unutrašnjepolitičkom uzročniku postaje manje zapažena. Minuciozno podrobnim opisom kraljevog insistiranja na spoljnopolitičkom uzročniku pretnji ratom, uz bezuspešno zalaganje Velikih Sila da se taj uzročnik otkloni vraćanjem na stanje pre pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj, ili prepuštanjem izvesnih teritorija Srbiji radi uspostavljanja nove ravnoteže u ranijim razmerama – manje podrobni opis unutrašnjepolitičkog uzroka kraljeve ratobornosti ima automatski za posledicu manje uvažavanje tog uzročnika rata protiv Bugarske.

79 Isto, 115, 161, 193. 80 Isto, 204. 81 Isto, 220. 82 Isto, 285.

146

S obzirom na dileme koje podstiču istoričari spoljnopolitičkim motivima rata, treba naglasiti da je Jovanović potvrdio kako je prvobitno u kraljevom proglasu povodom objave rata Bugarskoj, 2. novembra 1885, naveden unutrašnjepolitički a ne spoljnopolitički povod. Jovanovićevim rečima: „U svome proglasu na narod kralj Milan nije govorio ni o povredi Berlinskog ugovora ni o balkanskoj ravnoteži, nego o našim starim računima s Bugarima – o [pograničnom] Bregovu i o emigrantskom pitanju.” Ipak i u ovom kontekstu izrazitije je izložio da je u prethodnoj kraljevoj prestonoj besedi, kao i u noti pripremljenoj za Velike Sile bilo naprotiv navedeno da Srbija počinje rat „radi povraćaja stanja stvari pre plovdivskog prevrata” Bugarske. Jer je tim prevratom, usled pripajanja Istočne Rumelije, poremećena ravnoteža u međudržavnim odnosima Bugarske i Srbije, protivno odredbama Berlinskog kongresa. Konzekventno ni Slobodan Jovanović ne naglašava adekvatno da su ministri inostranih poslova Nemačke, Austrije i Rusije izrazili svoje neslaganje sa tako obrazloženim povodom objavljivanja rata Bugarskoj. Oni su imali u vidu znanu ili neznanu, svejedno, činjenicu, kojom su oni svojim sporazumima omogućili da Bugarska u neodređenom roku pređe Rubikon, kako bi se, uz njihovu prećutnu saglasnost napokon ujedinila, doduše i dalje pod turskim sizerenstvom. Unutrašnjim razmiricama motivisani rat, međutim, kako je spomenuo i Jovanović, bio je takođe prihvatljiv za Velike Sile. U vidu malog lokalnog rata nije remetio njihove postojeće odnose. Više nego podrobna analiza različitih pogleda, stavova, saveta, kojima su kralj Milan i njegovi ministri bili obasuti, posebno od predstavnika Austrije i Mađarske, koji su se držali svojih neujednačenih predloga za vođenje ili nevođenje tog rata – pokazuje i u ovom slučaju kako Jovanović pridaje odlučujući značaj držanju Velikih Sila u odnosima malih država. Kralj Milan, i po Jovanoviću, bio je svestan značaja njihovog držanja, ali i zbog njihove nepodudarnosti on je mogao da se složi sa onima čija su se mišljenja podudarala sa njegovim apriornim opredeljenjem. Po Jovanoviću takođe, u prvom izgubljenom ratu Srbije 1876. godine, Milan Obrenović, tada još u rangu kneza, opredelio se za rat i s pozivom na uveravanja slavjanofilskih krugova, te prosrpski opredeljenih diplomatskih predstavnika Rusije u Carigradu i Beogradu, uz neke visoke ruske oficire, kao što je bio general Černjajev – da će Rusija po potrebi svojim vojnim potencijalima podržati Srbiju u tom oslobodilačkom ratu protiv Turske. Suzdržljiva upozorenja onih koji svojim carskim položajima i najvišim državnim funkcijama u Rusiji donose odluku o njenom direktnom učešću ili neučešću u ratu, koji nisu oni inicirali – on je prenebregnuo. Jovanović istom objektivnošću utvrđuje i kako je istu grešku Milan Obrenović, tada već u rangu kralja samostalne Srbije učinio u drugom izgubljenom ratu, 1885. godine, protiv Bugarske. Više je verovao onima iz austrijskih i mađarskih krugova koji su zagovarali ovaj rat, nego onima koji su ga upozorenjima na suzdržljivost odvraćali od rata, iako je obrnuto bilo svrsishodnije. Ali, prema istim Jovanovićevim istraživačkim nalazima, vidljivo je i kako je kralj Milan, suprotno nekim kasnijim vladarima, sa tragičnim posledicama prepotentnog ratovanja bez saveznika, vodio računa o potrebi dobijanja podrške jedne ili druge Velike Sile, pa i više njih, za oba rata koja je vodio i izgubio. Njegov osećaj koji će se očitovati njegovom kasnijom abdikacijom, ogledao se u riziku bez pokrića, usled njegove neodmerene samouverenosti posledicom savladane ugroženosti, ugušivanjem komunskih, komunarskih nemira pod simboličnim znamenjem Crvenog barjaka, uoči prvog, izgubljenog rata, i surovog kažnjavanja učesnika ugušene Timočke bune, pre drugog, izgubljenog rata. Ali ova uslovljenost, koja se iskazuje načinom rešavanja spoljnopolitičkih problema prema vizuri unutrašnjepolitičkih, i kod Jovanovića je manje uočljiva. Jovanović usredsređuje pažnju s jedne strane na argumentaciju kojom se može braniti odluka za rat, a s druge, na argumente koji potvrđuju da je ta odluka motivisana ličnim pobudama vladara, bez osećaja odgovornosti u odgovarajućoj meri za predvidljivo loše posledice po narod i državu, u čije je ime ona donesena i sprovedena. U zaključku nameće se primerom ovog rata i potvrda da se opovrgnu dve neistinite tvrdnje, uvrežene u vreme pisanja ovih redova, u vezi sa ratovima Srbije uopšte. Prvo: da su Velike Sile uvek bile protiv Srbije! Već ishodom preuranjenog rata 1876, a posebno ovim ratom u 1885. godini iskazuju se razmere ove neistine. Intervencijom Velikih Sila vraćene su u lakomislenom ratu krivicom srpskih glavara izgubljene teritorije – Srbiji, a ne obratno! Drugo: da se ratovi Srbije, kako oni odbrambeni, tako i oni osvajački, zavisno od zagovornika zasnivaju na odrednicama Načertanija! U godinama ovih ratova nije se ni znalo za postojanje, a kamoli za primenjivanje načertanijskih odredaba. Apsurdnost poziva na Načertanije ogleda se i u vezi s ovim ratom protiv Bugarske, kao i sa kasnijim srpsko-bugarskim, odnosno bugarsko-srpskim ratovima, u činjenici da prema načertanijskom projektu Srbija treba da uspostavi najtešnje savezničke odnose sa Bugarskom, a ne da vodi najžešće ratove protiv nje. Zbog ovakvih primera, tumačenja ratnih pohoda Srbije Načertanijem morala bi biti za uvek eliminisana, jer su motivi van domašaja istine. Pošto Jovanović pri pisanju ove istorije ima u vidu samo ono što se zbilo, on Načertanije u ovoj knjizi nigde ni ne spominje. Međutim, gde ni Jovanović ne može dosledno istrajati u težnji za istinom, usled prevage subjektivnih motiva

147

nad objektivnim, zbog nesavladane lične pristrasnosti – i kod njega se ispoljavaju protivurečnosti u vidu istinitih i neistinitih konstatacija. Videli smo kako u prvom, većem delu kritičke analize objave rata Bugarskoj impresionira doslednost u osudi tog ratnog pohoda, argumentom prava na ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom i argumentom Milanove lakomislenosti, ali kad se ta analiza iščita do kraja, ona [iznenađuje] suprotnim zaključkom! Po tom zaključku: Srbija je, ipak, i tada morala ratovati protiv Bugarske! Podrazumeva se, zbog Makedonije! Kao što će to morati i kasnije u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. (Drugi svetski rat, s ratom Bugarske protiv Srbije, vodiće se posle pisanja te knjige.) Znači, i po Jovanoviću na kraju krajeva taj je rat „s Bugarima [bio] opravdan” „Pogreška je kralja [bila] samo u tome što prave pobude tog rata nije objasnio narodu.”83 Pa taj rat narod, radikalski, zato nije prihvatio! Da i kralj Milan, uprkos svim svojim lakomislenostima, bahatim, pa i zločinačkim postupcima (kažnjavanjem učesnika beskrvnih protesta, pobuna i buna kaznama smrti i dugotrajnih robija) nije bio lišen u celosti osećaja odgovornosti – osvedočeno je njegovom ostavkom posle izgubljenog rata protiv Bugarske. Ostavku je doduše povukao na insistiranje svojih ministara i drugih brižnih za sudbinu zemlje sledom neizvesnih naslednika, Ali ona svedoči da ne može biti uvršten u red vladara totalitarnih režima, koji upravljaju državom i narodom bez kritičkog osvrta i bez griže savesti zbog uzaludnih gubitaka svojom krivicom. Osloncem na Austriju, vlašću proaustrijski opredeljenih naprednjaka, kralj Milan se u spoljnoj politici branio od uticaja njegovom režimu i njegovoj ličnosti neprijateljske Rusije. Ali zaoštravanjem nesuglasica između njega i kraljice Natalije nametnula se promena spoljne politike osloncem na Rusiju. Proaustrijska naprednjačka vlada usprotivila se kraljevoj odluci za razvod braka u tolikoj meri da se kralj odlučio za njeno smenjivanje imenovanjem nove Ristićeve vlade. Prema ranijem sporazumu između liberala i radikala, sastavljena je, 1. juna 1887, nova vlada od pripadnika Liberalne i Radikalne stranke pod imenom savezne vlade. Slobodan Jovanović je shodno značaju te promene posvetio i njoj primerenu pažnju. U vezi sa spoljnom politikom, naveo je, kako je po Ristićevoj koncepciji sačinjenom programu (zbog teme ove naše rasprave moramo nehotimično stalnim ponavljanjem primetiti, i povodom tog programa, da nema veze sa Načertanijem) u prvoj tačci: „Popravljanje odnosa s Rusijom, ali u isto vreme održavanje dobrih odnosa i s Austrijom” došla do izražaja „stara Ristićeva politika nijanse između te dve Sile”.84 U vezi sa tom promenom vlade, Jovanović je istakao: „Ona je pozdravljena bučnim uličnim manifestacijama; vikalo se ne samo: Živela Rusija! nego i Dole Austrija! Punih sedam godina, ovaj drugi uzvik nije se čuo po beogradskim ulicama. Sam Ristić bio je u razgovoru s austrijskim poslanicima vrlo ispravan, ali njegov ton bio je sasvim drukčiji nego ton naprednjačkih ministara. Ristić je držao Austrijance na rastojanju.”85 U 1887. godini, kazuje Jovanović „stanje stvari u Evropi bilo je vrlo kritično; zbog bugarskog pitanja, rat između Rusije i Austro-Ugarske izgledao je skoro neizbežan.” Kralj je pripremao Srbiju, suprotno preovlađujućem javnom mnjenju, za rat na strani Habzburške Monarhije. Na pitanje stranih poslanika, Ristić je po Jovanoviću odgovorio „iskreno i otvoreno: Ako kralj misli voditi politiku na parče, i ako se zadovoljava malim dobicima, onda se može držati Austrije. Ako misli voditi nacionalnu politiku, i ako računa da jednog dana povrati Bosnu i Hercegovinu onda se mora držati Rusije”. Naravno, i tu bi bilo deplasirano spomenuti Načertanije. Nastavio je: „Ristić je bio... uzdržljiv... Nije hteo da se unapred obavezuje”86... Ali se znalo, da je pretpostavljao savez sa Rusijom, nasuprot kralju koji je naginjao obnovljenom savezu s Austrijom. U sklopu tih razmimoilaženja čudno zvuči Jovanovićevo razlaganje, po kojem: „U pitanjima unutrašnje politike” kralj „se sa liberalima bolje slagao nego sa radikalima, – ali u pitanjima spoljne politike, činilo mu se da će lakše izići na kraj sa celom Radikalnom strankom nego sa jednim Ristićem. Spoljašnja politika bila je za njega važnija od unutrašnje, – i zato je on, mesto o čisto liberalskom ministarstvu, počeo [tada] razmišljati o čisto radikalnom ministarstvu.” Ne razjašnjujući u dovoljnoj meri ostavku Ristićeve liberalno-radikalne savezne vlade, 17. decembra 1887, ostalo je kod Jovanovića nejasno zašto se kralj odlučio za sastav radikalske vlade, dva dana kasnije; pod predsedništvom umerenog radikala Save Grujića. Ako ne zato što je Sava Grujić, profesionalni vojnik, tada u činu pukovnika, po Jovanovićevom opisu, na raspravama oko škakljivih pitanja „samo klimao glavom, i ponavljao: Da! – Da!”87 Kad je, međutim, kralju dostavljeno da je Grujić na pitanje jednog ruskog velikodostojnika, ko je kriv u kraljevom i kraljičinom sporu „odgovorio da ne zna”, jer „kraljicu nije hteo, a kralja nije smeo da krivi”88 – usledilo je njegovo brzo smenjivanje. Kako se i moglo očekivati novu vladu, po drugi put, sastavio je kraljev poslušnik Nikola Hristić, 14. aprila 1888. godine. Po kraljevoj nameri, u trenutku kad se definitivno odlučio, da usled njemu nepodnošljivih komplikacija napusti vladarski položaj, Hristić je bio najpogodniji predsednik

83 Isto, 288. 84 Isto, 385. 85 Isto, 386. 86 Isto, 402. 87 Isto, 403, 411. 88 Isto, 423.

148

vlade. Pod Hristićevom vladom sproveo je izradu i usvajanje novog, dotada u najvišim, konzervativnim, pa i liberalnim krugovima ranije nezamislivog radikalnog Ustava. Majstor nezaboravnih scenarija, neočekivanih zapleta i raspleta na javnoj sceni političkog života, kralj Milan je upriličio i drugo veliko iznenađenje. Na dan proslave godišnjice proglasa kraljevine, 22. februara 1889. godine u svečanoj dvorani za prijeme u kraljevskom dvoru, ustao je iznenadno da objavi svoju neopozivu ostavku. Svi prisutni, osim upućenih iz krugova najviše vlasti (vlada Nikole Hristića je pri saopštenju te odluke, samo tri dana ranije, 19. februara, u znak neodobravanja, dala ostavku) bili su zaprepašćeni, a ne samo iznenađeni. Prema Jovanoviću: „Po kazivanju očevidaca najprisebniji je bio kralj Milan.” ljubitelj scena u režiji sopstvenih scenarija, umesto žaljenja ponosio se što je „nadmašio sebe samog u ovoj oproštajnoj predstavi.” Uspeo je da skrene pažnju sa svih događaja u velikom svetu na ovaj iznenadni događaj u maloj Srbiji.89 U trotomnoj istoriji Vlade Aleksandra Obrenovića, štampanoj u drugom izdanju sabranih dela Slobodana Jovanovića 1934. (kao prvo dvotomno izdanje štampano je 1930), spoljna politika isto je, s obzirom na temu većeg dela sadržaja obuhvaćena u mnogo manjem obimu nego unutrašnja politika. Prvi tom obuhvata period vladavine Namesništva, usled maloletstva novog kralja, i Radikalne stranke u strukturi stranačkih organizacija do početka 1894... U ovom tomu jedna glava (IV), posvećena je u celini spoljnoj politici, a jedan odeljak, u sklopu te politike, Trgovinskom ugovoru s Austrijom. Prinuđen pritiskom javnog mnjenja posle izgubljenog rata sa Bugarskom, kralj Milan je morao prepustiti stranačku vlast radikalima, u privremenoj sprezi sa liberalima. Ali i po Jovanoviću, prepuštajući presto maloletnom sinu „nije mislio ostaviti radikalima istu slobodu u spoljnoj politici kao u unutrašnjoj.” Zato je: „Pre svoje ostavke produžio tajnu konvenciju s Austrijom,” uz iznuđenu izjavu namesnika, 7/19. marta 1889, „da ne misle osporavati važnost konvencije, i da će je vršiti tačno i verno.” Navodeći izvor (Branko Petrović, Jovan Ristić, 79) Jovanović je dodao kako je kasnije: Namesnik Ristić, pokazujući kasu u kojoj je konvencija bila zaključana, rekao svome sekretaru: „Ovde je. . . sahranjeno najfantastičnije delo kralja Milana, tajna konvencija s Austro-Ugarskom. Dok sam ja na ovome mestu, neće videti bela dana.” Po Jovanoviću: „Radikalni ministri nisu znali za tajnu konvenciju. Oni su držali da im ništa ne smeta uputiti našu spoljnu politiku onim nacionalističkim pravcem [kurzivom istakao A. R., sa napomenom da nikome do naših dana ne bi palo na pamet da taj pravac identifikuje pravcem Načertanija] koji je u drugoj polovini Milanove vlade napušten.”90 Jovanovićeva tvrdnja da prvaci Radikalne stranke još nisu znali za postojanje tajne konvencije podleže proveri, ako ne i potrebi da bude opovrgnuta. U svakom slučaju formulacija, kojom Jovanović kazuje da su: „Neobaveštenost radikalne vlade o postojanju tajne konvencije i prikrivena želja namesnika Ristića da se iz njenih obaveza izmigolji, stvorili nezgodno stanje stvari između nas i Austrije” – suviše razvodnjava stvari. Proruski opredeljeni radikali u sprezi sa tada isto tako opredeljenim liberalima, znali ili ne znali o tajnoj konvenciji, svesno su labavili, pa i kidali veze kojima je kralj Milan vezivao spoljnu politiku Srbije okovima Austro-Ugarske. Najpre su zaoštreni odnosi povratkom iz izgnanstva mitropolita Mihaila, koga je austrijska vlada optuživala „da vrši panslavističku propagandu preko sveštenstva u Bosni.” Zatim su ti odnosi zaoštravani sa strane srpskih radikala i namesnika, jer neznajući za tajnu konvenciju smatrali su da Austrija nema pravne osnove za mešanje u unutrašnje stvari Srbije. Jovanović kao istoričar prava mnogo je polagao na norme ponašanja i odlučivanja sa pravnog stanovišta. Zato je napisao u toj istoriji: „S gledišta tajne konvencije Austrija je imala pravo” da traži od vladajućih ličnosti i foruma u Srbiji da spreče antiaustrijske akcije arhimandrita Dučića i drugih, pretežno radikala.”91... Po tom pravu, Habzburška Monarhija nije bespravno protestvovala ni protiv proslave pete stogodišnjice Kosovske bitke, 28. juna 1889, koja je iskorišćena za napade na njenu imperijalnu politiku, prvenstveno u Bosni i Hercegovini. Jovanović ne taji kako je nadmeni predstavnik Monarhije negodujući protiv antiaustrijskih napisa srpske štampe „držao našim ministrima beskrajne pridike o našoj seljačkoj neotesanosti... o suprotnosti između našeg nacionalističkog ludila veličine i naše privredne, kulturne... nazadnosti... Srpstvo bi htelo biti jugoslovenski Pijemont, a ide još u opancima ili [čak] bosonogo.”92 Maja 1890. godine: „Povodom pogreba Stevana Kaćanskog, poznatog rodoljubivog pesnika i direktora nacionalističkog lista Velika Srbija”, sa vojnim počastima, uz učešće članova vlade i držanje antiaustrijskih govora odnosi između male Kraljevine i velike Monarhije toliko su zaoštreni, da je Monarhija iskoristila priliku za sprečavanje izvoza stoke iz Srbije zatvaranjem graničnih prelaza. Tadašnji austrougarski ministar inostranih poslova hteo je, kazuje i Jovanović, da pokaže kako „Austrija ima načina da nam na preteranosti

89 Isto, 494–495. 90 Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, Beograd 1934, 126. 91 Isto, 127. 92 Isto, 129.

149

našeg nacionalizma odmah odgovori ekonomskim odmazdama”.93 Ali Radikalna stranka nije se dala zaplašiti, bila je spremna da prihvati i Carinski rat. Do toga nije došlo opreznošću trgovačkih krugova Austrije i Ugarske, a ne Srbije. Zanimljivo je kako Slobodan Jovanović u sklopu tih razmirica piše u više navrata o „veliko-srpskom programu” u koji je „ulazilo” oslobođenje srpskih kosovskih i makedonskih krajeva pod Turskom i bosansko-hercegovačkih pod Austro-Ugarskom. Među izbeglicama iz Bosne tu se pored pravoslavnih ističu i muslimani. Navodi se kako: „U uredništvu beogradskih listova” jedna „od najomiljenijih” tema tada „bilo je ujedinjenje pravoslavnih i muslimana protiv Austrijanaca kao zajedničkog dušmanina”.94 U prilično opširnom opisu nastojanja radikala sa Pašićem na čelu, da se Rusija pridobije za veću podršku realizaciji prava Srbije na oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih teritorija pod Turskom i Austro-Ugarskom, od posebnog interesa su Jovanovićeva zapažanja. On tu kazuje, kako je u tom namesničkom i radikalskom razdoblju: „Politika kralja Milana – ili Rusija ili Austrija odbačena. S Austrijom nismo prekidali iako smo protiv nje vodili novinarski rat za veliko-srpsku ideju. Rusiji smo nudili prijateljstvo, ali ona ga je primala samo utoliko ukoliko joj je ono trebalo za njene planove u Bugarskoj. Ovakva spoljna politika – neiskrena od naše strane prema Austriji, ne sasvim iskrena od ruske strane prema nama – nije zadovoljavala javno mnjenje. Svetomir Nikolajević [radikalski renegat] bio je njegov tumač, kada je rekao da se naša spoljna politika svela na novinarsko podrugivanje Austriji i nešto zvaničnije namigivanje Rusiji”.95 U vezi sa Bugarskom Jovanović dodaje: „Radikalski ministri bili su pristalice balkanskog saveza, koji su po njihovom mišljenju [kurzivom istakao A. R., ne po Načertaniju, kako bi danas tvrdili mnogi istoričari] imali da počnu Srbi i Bugari kao dva najsrodnija balkanska naroda.” Tada je Srbiju u toj politici, po Jovanoviću, najviše podržavala Italija. Ona se izjašnjavala za „balkanski savez kao najbolju odbranu Balkana i od ruskoga i od austrijskoga nadiranja.” Na sastanku Pašića i tadašnjeg predsednika bugarske vlade Stambolova, potonji se izjasnio za savezničke odnose uperene prvenstveno protiv Rusije. Nesporazumi su bili logična posledica Pašićeve rusofilske spoljne politike, ali još više sve očiglednijih sučeljavanja oko pripadnosti Makedonije – i po fragmentarnim Jovanovićevim izlaganjima u ovom kontekstu. Situacija nije bila pogodna za srpsko-bugarski savez i zbog činjenice da je bugarska vlada bila tada proaustrijski antiruska, a srpska vlada obratno. Po Jovanovićevom zaključku: „Naši radikalni ministri iskreno su težili sporazumu s Bugarima, ali opšta” spoljnopolitička „situacija bila je jača od njihove volje, – i oni su se jednako sukobljavali s tim narodom prema kome su inače bili dobro raspoloženi”.96 Komplikovanom makedonskom pitanju posvetio je Jovanović odgovarajuću pažnju, s obzirom na skučeni prostor posvećen spoljnoj politici u knjizi pretežno ispunjenoj unutrašnjepolitičkim zbivanjima. Zanimljivo je kako datira početke srpske propagande u Makedoniji vladavinom Namesništva počev od 1868. godine. Iz ovih izlaganja ne može se razabrati da je do 70-ih godina Makedonija pod Turskom identifikovana prostorom geografskog identiteta. Do rata 1878. Srbi su „mogli imati onoliko škola koliko smo bili u stanju izdržavati,” – konstatuje Jovanović, ukazujući na taj način da sučeljavanje oko nacionalne pripadnosti Makedonije počinje sa nacionalnim ratovima Srbije, Bugarske i Grčke koji tangiraju narod, odnosno narode Makedonije. Kod Jovanovića se neće videti kako počinje buđenje makedonske nacionalne svesti u otporu na krvava nacionalna razračunavanja od ranije, u nacionalnim razlikama razdvojenih stanovnika makedonske teritorije. I po Jovanoviću: „Od 1876. ime Srbin dobija u osmanskoj carevini značaj buntovnika; turske vlasti proganjaju srpske učitelje; srpske škole zadržavaju samo severno od Šar-planine; južno nestaju sasvim. U to vreme, zemlja severno od Šare nazivana je” kod Srba „Stara Srbija a južno Makedonija” 97... U pojedinim opisima neprikriveno Jovanovićevo zaziranje od prevelike moći Rusije na Balkanu potiče od gorke istine da je Rusija San-Stefanskim ugovorom 1878. unela „u sastav Velike Bugarske celu Makedoniju.” A pošto je tajnom konvencijom 1881. Milan Obrenović „obezbedio diplomatsku potporu Austrije za nadiranje [Srbije] u pravcu Makedonije,” – Jovanoviću ta konvencija nije izgledala ponižavajućom za Srbiju u meri u kojoj su je odmeravali mnogi drugi istoričari. U pozitivne reperkusije tajne konvencije ubraja Jovanović nastojanja kralja Milana i njegove naprednjačke vlade da se uz pomoć Austro-Ugarske Makedonija priključi Srbiji rekompenzacijom za gubitak Bosne i Hercegovine. Navodi, kako je početkom 1885. godine ministar Kalaj „zacelo da odvrati naše misli od Bosne” skrenuo pažnju predstavnika Srbije „na širenje bugarštine u Makedoniji.” Prenebregavajući ranije rečeno, Jovanović čak kazuje, za nesrećni bugarski rat 1885. da je bio „zamišljen od kralja Milana kao rat za Makedoniju” i da „baš stoga što na bojnom polju nismo imali sreće, mi smo se morali na prosvetno-kulturnom

93 Isto, 131. 94 Isto, 135. 95 Isto, 142–143. 96 Isto, 147. 97 Isto, 148.

150

uhvatiti s Bugarima u koštac.” Za ilustraciju navedenog ističe se i kako je: Za poslanika u Carigrad poslat Stojan Novaković sa zadatkom da sa tri ugovora, železničkim, trgovinskim i konzulskim ubrza veze sa Makedonijom.98 Zato je Jovanović detaljno analizirao prosvetno-kulturni rad, pod zaštitom više crkve nego države, prema tadašnjim uzorima, ističući teško savladive prepreke zbog prevage uticaja grčke patrijaršije i bugarskog egzarhata. Posebna se pažnja posvećuje uticaju udruženja Sveti Sava, osnovanog 1886. godine pod predvodništvom masonskih osnivača – što se, naravno, prećutkuje. Na čelu te patriotske institucije bio je Svetomir Nikolajević, to se ističe, ali bez informacije da je pripadao krugu masonskih čelnika.99 Vredi notirati i Jovanovićeva zapažanja u vezi sa sukobom šefa odeljenja za propagandu Ministarstva inostranih dela, kasnije konzula u Skoplju, inače i značajnog pisca, Vladimira Karića (1848–1893) i društva Svetog Save. Karić kao državni službenik zamerio je Društvu da njegovi čelnici vode nacionalnu populističku propagandu, ignorišući ne samo zakonske norme Srbije, već i turske države u kojoj deluju. Po Jovanovićevoj proceni, „patriotska norma, koja nam je stvarala neprilike kod turskih vlasti, bila je potrebna kod nas u zemlji, da jednu prilično uspavanu publiku ponovo rastrese i zagreje za nacionalne stvar”. Ali s druge strane, što takođe ističe Jovanović, Karićev pogled s pravom se „zaustavio na tzv. eksploatatorima patriotizma, – jedna vrsta ljudi kojoj je on to ime dao i o kojoj je čitavu raspravu napisao. To su bili ljudi koji su špekulisali s narodnom borbom u Makedoniji, koji su imali nekoliko pasoša a nijednu narodnost – danas Srbi, sutra Bugari, prekosutra Grci, – gotovi da služe svakome ko ih plati, ali gotovi da se isto tako lako preprodadu kao što su se i prodali.”100 U drugom tomu istorije Srbije, o razdoblju vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, Jovanović, za razliku od prvog toma, spoljnoj politici posvećuje nekoliko odeljaka. Razdoblje koje je obuhvaćeno ovim tomom počinje povratkom bivšeg kralja Milana na političku scenu 1894. godine i završava se Ivandanjskim atentatom na njega 1899. Radikalska vlada je dala tim povodom ostavku. Njen ostanak na vlasti Milan, u ime bolesnog kralja Aleksandra uslovio je i promenom u vođenju spoljne politike. Naravno, da se ne bi ni tu smetnulo s uma – bez veze sa Načertanijem. Po tom zahtevu, ističe Jovanović, radikalska vlada bi morala u buduće da spoljnu politiku „vodi u dogovoru s kraljem”, jer se više „ne može, na primer, trpeti da vlada i bez kraljeva znanja stvara sukob s Austrijom”.101 Prvu prelaznu vladu sastavio je mekušac Đorđe Simić, drugu masonski prvak Svetomir Nikolajević. Radikali su osuli paljbu na bivšeg vladara, koji je prekršio datu reč da se, posle abdikacije, neće vraćati u zemlju. Da bi se znalo, Jovanović navodi kako su radikalski „listovi i listići prosuli pljusak pogrdnih imena na Milana: pijandura, kockarčina, pariska skitnica i razvratnik, ‘makovski kralj’, valigir, probisvet bez časti”... Kratkotrajna Simićeva vlada trajala je samo nešto više od dva meseca, počev od 12. januara 1894, a Nikolajevićeva oko sedam meseci, počev od 21. marta iste godine.102 U vezi sa spoljnom politikom, Jovanović kazuje, da je kralj Milan (i dalje je u upotrebi reč kralj umesto bivši kralj) imajući u vidu kombinaciju kojom je planirao ženidbu sina sa nekom nemačkom princezom „govorio da su se Austrija i Rusija pogodile o nemešanju u srpske stvari, i da stoga moramo tražiti vezu sa Nemačkom.” Iz istih razloga, prema Jovanoviću: „Svetomir Nikolajević, koji je bio slobodni zidar i stajao u vezi s peštanskom ložom [Srpska masonska organizacija bila je osnovana i radila je, prema pravilima masonerije, pod zaštitom Simbolične Velike Lože Mađarske] radio je preko mađarskih slobodnih zidara da zainteresuje mađarsku vladu za srpske stvari, i izgleda da je u tome imao nekog uspeha.” Međutim, u ovim nastojanjima, da se jedna ili druga Velesila pridobije za određene spoljnopolitičke poduhvate, zaključuje Jovanović „glavna diplomatska radnja Nikolajevićeve vlade nije bila ni u Berlinu ni u Pešti nego u Carigradu.”103 Nikolajevićeva vlada zapravo je nastavila turskofilsku politiku koju je započela radikalska vlada posle proglašenja maloletnog Aleksandra za kralja, svrgnućem Namesništva s vlasti 1. aprila 1893. – istakao je i Jovanović. U igri spoljne politike ulog se povećavao na makedonskoj karti posle gubitka Bosne i Hercegovine. Uspešan ishod nadmetanja sa Bugarskom na teritoriji Makedonije zavisio je od Portine podrške. I po Jovanoviću: „Mi smo tražili [naravno, kao uvek bez uputstava iz Načertanija] od Porte dve stvari: 1. da dopusti srpske škole u vilajetima solunskom i bitoljskom, kao što ih je već dopustila u vilajetu kosovskom; 2. da nam pomogne na Patrijaršiji da dobijemo srpske vladike u eparhijama sa srpskom većinom.” Kraljeva poseta sultanu u Carigradu juna 1896. nije se završila očekivanim uspehom. Sultan je, kazuje Jovanović „po turskom običaju obećao sve, ali ta obećanja, vrlo odlučna po tonu, bila su vrlo rastegljiva po sadržini”.104

98 Isto, 149. 99 Isto, 165–166. 100 Isto, 168. 101Vlada Aleksandra Obrenovića, II, 1. 102 Isto, 16. 103 Isto, 35–36. 104 Isto, 37–38.

151

Radi naravoučenija, ponavlja Jovanović, premudri Vladan Đorđević, (1844–1930) poslat u Carigrad da svojom umešnošću pridobije Sultana i Portu za ispunjenje datih obećanja, savetovao je vladaru i vladi u Beogradu: „Ili od sultana pretnjom zadobiti izvesne ustupke ili napustiti politiku prijateljstva s Turskom”. Odgovoreno mu je: Za Makedoniju nema ni dovoljno novca, ni dovoljno snage, da bi se pretnjom postiglo željeno. Treba čekati. Po Jovanovićevom ispravnom zaključku: „Za Nikolajevićeve vlade, sticaj prilika nije bio takav da smo mi Porti naročito trebali, – i zato turkofilska politika nije davala rezultate. Ipak, to je bila jedina moguća politika, ako smo bez smetnje turskih vlasti hteli voditi [srpsku] propagandu u Makedoniji.”105 Unutrašnjepolitički razlozi naterali su Nikolajevićevu vladu da da ostavku oktobra 1894. Sledila je opet vanstranačka činoviničko-policijska vlada Nikole Hristića. Te godine kralj Aleksandar je u Rusiji prisustvovao sahrani cara Aleksandra III. S pozivom na izveštaje austrougarskog poslanika, Jovanović navodi kako je kraljev otac „objašnjavao” poslaniku „da se taj put nije dao izbeći” iz unutrašnjepolitičkih razloga.106 Pitanje inostranog zajma je tada preokupiralo pažnju javnosti, pored svađa bivše kraljice Natalije i bivšeg kralja Milana. Ova svađa imala je reperkusije u spoljnoj politici utoliko što je Natalija bila proruski nastrojena, a Milan proaustrijski, i što se samim tim Natalijina opredeljenost u stranačkim borbama ispoljavala na strani proruske Radikalne stranke, a Milanova uglavnom na strani proaustrijske Napredne stranke. Ali ove se razlike kod Jovanovića samo uzgrednim napomenama notiraju. Činovničko-policijska vlada Nikole Hristića zamenjena je 25. juna 1895. godine, naprednjačkom vladom Stojana Novakovića (1842–1915). Za njega Jovanović kazuje, da je „bio veliki nacionalist i Jugosloven, oduševljeni poštovalac Ilije Garašanina, u kome je gledao našega najumnijega državnika, i dugogodišnji prijatelj Račkoga; njegovo jugoslovenstvo bilo je usmeravano samo izvesnim nepoverenjem prema Bugarima, koje je bilo sasvim razumljivo kod jednoga čoveka koji je radio na ponovnom organizovanju naše propagande u Makedoniji.”107 Novakovićeva vlada trajala je skoro do kraja 1896. i kako ističe Jovanović: „Već nekoliko godina nije bilo tako duge vlade” u Srbiji. Od najvažnijih poslova koje je ta vlada obavljala, Jovanović na prvom mestu navodi zaključivanje zajma sa inostranim bankama u tzv. „karlsbadskom aranžmanu... radi preobraćanja dotadašnjih zajmova u zajmove niže interesne stope i radi isplate letećeg duga” države. Tim sporazumom zamenjene su stare petoprocentne obveznice novim četveroprocentnim. A što je i po Jovanoviću bilo najvažnije „nove obveznice tih zajmova nisu sve otišle stranim poveriocima”... Izvestan broj ostao je „u rukama vlade”, pa je njihovom valorizacijom na novčanom tržištu ona raspolagala i tim novcem. Međutim, sumirajući kritike opozicije i vladine pohvale, Jovanović takođe zaključuje da je: „Karlsbadski sporazum bio, pod imenom konverzije, prikriveno državno bankrotstvo”108, iako je to vlada, naravno, poricala. Po detaljnijoj Jovanovićevoj analizi, najznačajniji će se zaključak nametnuti takođe konstatacijom: da se Novakovićeva vlada u spoljnoj politici držala pravca „koji se nije slagao sa naprednjačkim tradicijama” austrofilstva. Zato kazuje i Jovanović da je najveće iznenađenje izazvao Novakovićev novi, ruski pravac srpske spoljne politike. Iznenađenju nije bilo mesta, i po Jovanoviću, jer su naprednjaci već ranije došli do zaključka da samo austrijskom podrškom bugarski prodor u Makedoniji ne može biti zaustavljen i suzbijen. Pozivajući se na jedan vladin raspis, od 12. jula 1895, i Jovanović potvrđuje: „Zatvoreni sa zapadne strane Austrijom, koja je držala Bosnu, mi bismo se ugušili, ako bi nam Bugari, zauzećem Makedonije, zatvorili izlaz na jug.”109 Okretanje Rusiji Austro-Ugarska je naplatila zatvaranjem granica za uvoz svinja iz Srbije. Vredi opet citirati Jovanovića: „Novakovićeva vlada” dospela je u mučni položaj. „Zbog naših interesa u Makedoniji ona se morala držati Rusije, ali zbog te rusofilske politike stradali su interesi naše izvozne trgovine.” Nametnulo se pitanje: „Na koji način da se naš nacionalizam uskladi sa našim ekonomskim potrebama”... Zbog, kako je već rečeno, nenadmašenih istoriografskih portreta vodećih političkih ličnosti, Jovanović treba biti citiran i tu gde opisuje poznati srpsko-mađarski sukob 1896. godine, zbog nošenja srpskih zastava, iz vremena potčinjenosti Srbije, u povorci slavljenika proslave hiljadugodišnjice dolaska Mađara na teritorije njihove evropske države. Prema tom Jovanovićevom opisu: Na Novakovićeve proteste, tadašnji ministar inostranih poslova Austro-Ugarske Goluhovski odvratio je tvrdnjom da to nije zastava novovekovne Srbije. Ali je Novaković uzvratio da je grb u vidu glave divljeg vepra sa strelom na toj zastavi, takođe „i na zastavama i pečatima Kneževine Srbije od 1834. i 1835”110... Po Jovanoviću: „Novaković [tada] nije govorio” samo kao predstavnik vlade Srbije „već kao” i da je „direktor muzeja, koji brani nacionalni karakter jedne starine s učenošću stručnjaka i oduševljenjem rodoljuba” u odbrani „narodnog ponosa i vlastite istoričarske savesti.”

105 Isto, 39, 42. 106 Isto, 51. 107 Isto, 90. 108 Isto, 105. 109 Isto, 127. 110 Isto, 140.

152

S druge strane: „Grof Agenor Goluhovski, veliki poljski plemić, oženjen jednom francuskom kneginjom, tip dvorskog čoveka i salonskog diplomate – ostao je zgranut pred Novakovićevim izlivom heraldičke učenosti, takvu profesorsku cepidlaku on još nije sreo među diplomatima. On nije znao, ‘vizantijsku topografsku terminologiju’ ali je, kao stari dvorjanin, znao na izust sve vladalačke titule, – i setio se odmah da engleska kraljica ima u svojoj tituli naziv francuske kraljice, a austrijski car naziv vojvode Parme i Piačence. Kada se Francuzi ne ljute na Engleze, ni Italijani na Austrijance, zašto se mi ljutimo na Mađare? Zašto od prostih istorijskih simbola praviti velika politička pitanja. Najzad, Goluhovski je još mogao razumeti naše neprisustvovanje povorci istoriskih zastava, ali što nikako nije mogao razumeti, to je naše neprisustvovanje svetkovinama... koje je priređivao sam suveren. Izostati sa tih svetkovina, bila je isto takva ‘nepristojnost’ kao izostati sa dvorskog bala; dok je Novaković čitao Goluhovskom lekciju iz heraldike, Goluhovski je čitao Novakoviću iz dvorske etike.” Kod nas se malo čita (a mnogo piše, najčešće populistički, što privlači veću pažnju brojnijih lakovernih čitalaca) pa smo osećali potrebu da ovo Jovanovićevo navođenje pravila ponašanja kojih se drže i veliki, a koje malima, ako ih se ne pridržavaju donose više štete nego koristi, citiramo in extenso. Jovanović spada u najčitanije i najcenjenije istoričare, a malo je poznat, i još manje istican svojim živopisnim i tačnim konstatacijama na račun: preteranog nacionalizma, na granici ksenofobije; preterane osetljivosti na rubu nedozvoljivog i zato štetonosnog reagovanja; premnogog filozofiranja; prečestog kršenja normi ne samo konvencionalnog nego i zakonski regulisanog ponašanja. Jovanoviću se ne može prebaciti da je prećutao izazove sa strane jačeg, u ovoj prilici Austro-Ugarske: okupaciju Bosne i Hercegovine, kao i sprečavanje izvoza stoke, pretežno svinja. Povodom sukoba na mađarskoj proslavi oko srpske zastave, Jovanović je istakao da su „u Beču znali da nismo krivi samo mi, nego i Mađari, i da bez zatvaranja granice ne bi došlo ni do spora oko srpske zastave u Pešti.” Posle su opet naišli dani otopljavanja. Mađarske granice opet su otvorene za uvoz goveda i svinja iz Srbije. „U septembru [iste godine] kralj Aleksandar, po pozivu austrijskog cara prisustvovao je svečanom otvaranju Đerdapa i držao neobično toplu zdravicu”111... Dublji razlozi sukobljavanja između male kraljevine i velike Monarhije, po Jovanoviću, bili su u imperijalizmu Austro-Ugarske i nacionalizmu Srbije. Samo dok se austro-ugarski imperijalizam ispoljavao u anektiranju tuđih teritorija, srpski nacionalizam se zadovoljavao, u boljoj varijanti, asimilacijom, u goroj, vladavinom nacionalno, jezički srodnim narodima. Jovanovićevim rečima: „Austrija je želela u Srbiji jednu vladu koja će [srpski] nacionalizam suzbijati odprilike onako kao što ga je Kalaj u Bosni. Od naših stranaka, liberali i radikali bili su bezobzirni nacionalisti; jedini naprednjaci bili su voljni da vode nekog obzira o ‘pravednoj osetljivosti’ susedne Monarhije, – i da se odupiru suviše bujnim izlivima našeg nacionalizma.” Zanimljivo je kako Jovanović smatra da je Stojan Novaković „povukao naprednjake u nacionalističkom [zapravo nacionalnom] pravcu, terajući u ponekim stvarima dalje od radikala i liberala; na primer, on je prvi imao kuraži da dozove crnogorskog kneza [Nikolu, tada nosioca, moglo bi se reći, simbola srpskog nacionalizma, u pozitivnom smislu; u poređenju sa tumačenjima u vremenu pisanja ove rasprave, ne preostaje drugo do da ponavljamo tempora mutantur et nos mutamur in illis]. U spoljnoj politici između srpskih stranaka nije više bilo razlike, svi su se... sjedinili na istom nacionalističkom [nacionalnom] programu.” Zato je Jovanovićev zaključak o Stojanu Novakoviću kao diplomatskom posleniku u ulozi ministra inostranih dela instruktivan. Po njemu: „Besumnje Novaković nije bio diplomata. On nije umeo da” eskivira „između Austrije i Rusije”... Očigledno, Jovanović smatra da se ne treba previše osloniti ni na jednu od njih dve, kao ni prenaglo raskinuti sa jednom od njih u datim okolnostima.112 Spoljna politička situacija i po Jovanoviću iskomplikovala se novom bunom na Kritu 1896. godine. Nametnulo se poboljšanje pogoršanih odnosa s Austro-Ugarskom. Navodeći odlični odlomak iz Novakovićeve dvadesetgodišnje istorije Srbije, Jovanović ističe preokret u odnosu na Novakovićevu vladu, najavljen kraljevskim odlikovanjem zloglasnog austro-ugarskog ministra, nadležnog za Bosnu i Hercegovinu pod austrougarskom okupacijom, Benjamina Kalaja. Prema Jovanovićevom pisanju: „Svojom upravom u Bosni, Kalaj se obeležio kao najopasniji protivnik srpskog nacionalizma; odlikujući njega, kralj se, tako reći, odrekao Novakovićeve [nacionalne] spoljne politike”113... Usledilo je dobrovoljno rasturanje Napredne stranke, kojoj je Novaković pripadao kao jedan od njenih najistaknutijih vodećih članova. Iako je ta stranka imala dublje korene u sastavu napredne građanske buržoazije i njena budućnost nije zavisila od Krune, kako Jovanović sugeriše, ona se sama rasturila više u znak protesta, nego iz potrebe što je izgubila poverenje Krune, u čijoj je revnosnoj službi potrošila poverenje naroda, pa nije imala „više razloga da postoji.” Ubrzo će ista Kruna, ponovo, u sukobu s radikalima sada

111 Isto, 140–143. 112 Isto, 144–145. 113 Isto, 166–168.

153

ponovo na vlasti „poželeti naprednjačku potporu, ali naprednjaka više biti neće”.114 Novi predsednik vlade i ministar inostranih poslova postao je umereni radikalski naprednjak u novoformiranoj vladi radikala i neutralaca – Đorđe Simić, 17. decembra 1896. godine. U sledećoj 1897. godini vođen je kratkotrajni, jednomesečni rat između Turske i Grčke, u koji se Srbija nije mogla umešati, po Jovanovićevom opisu manje zbog vojne nespremnosti, a više usled pritiska Austrije i Rusije na liniji njihove tadašnje balkanske politike status quo-a. Ipak, u toj je godini Srbija uspela u preganjanjima sa Turskom i Bugarskom da izdejstvuje otvaranje srpskih škola u bitoljskom i solunskom vilajetu, i napredak u rešenju pitanja skopljanskog vladike... Po Jovanoviću: „Kao god što je Novakovićeva vlada svoje uspehe” u makedonskoj politici „postigla zahvaljujući jermenskim pokoljima [u Turskoj], tako je Simićeva vlada svoje uspehe postigla zahvaljujući kritskom ustanku, iz koga je izlegao grčko-turski rat. Oba puta Porti je trebala naša neutralnost, i mi smo joj dali tu neutralnost za škole i vladike.” Obe vlade, Novakovićeva i Simićeva, imale su više podršku Rusije nego Austrije, i po Jovanoviću, prvenstveno zato što „su držale Milana daleko od srpske [nacionalne] politike”.115 Da i tu dodamo: Ne u duhu Načertanija već iz potrebe otpora suviše jednostranoj, i narodu mrskoj, austrofilskoj politici. Slobodan Jovanović je u vezi sa dobijenim koncesijama od Porte, u vreme njenih preokupacija oko rešavanja drugih, težih problema, kritički razmatrao razloge daljeg nezadovoljstva sa postignutim. Tražilo se povratak na stanje u kojem je Pećska patrijaršija bila nezavisna u relacijama Carigradske patrijaršije. Po Jovanoviću, međutim: „Uspostavljanje Pećske patrijaršije nije bilo tako velika dobit kao što je u javnom mnenju izgledalo... Od onog zemljišta koje je nekada stajalo pod njenom duhovnom vlašću, veći deo istrgnut je u toku vremena iz sastava Otomanske carevine, i pripao u političkom pogledu bilo Srbiji, bilo Bugarskoj, bilo Austriji kao okupatoru Bosne i Hercegovine. Ona oblast Pećske patrijaršije koja je još ostala u okviru Otomanske carevine, poklapala se uglavnom s granicama kosovskog vilajeta. Van obnovljene Pećske patrijaršije ostali bi baš oni delovi Makedonije – bitoljski i solunski vilajet, – oko kojih se vodila glavna borba između nas, Grka i Bugara.”116 Jovanović smatra da su bili u pravu oni koji su tražili da se srpska nacionalna pravoslavna crkva ugleda na organizaciju Bugarske egzarhije, osnovane 1870. godine. Po njoj, eparhijske vladike postavljaju se po pravu većine vernika u eparhiji. Prema Jovanoviću: Zašto bi Srbi trebalo da obnavljaju svoju „nacionalnu crkvu [u Makedoniji, samo] u granicama Pećske patrijaršije? Zar nije bilo bolje tražiti jednu crkvu bez granica, – crkvu za Srbe gdegod ih bude.” Politika Simićeve vlade u ovom crkvenom sporu bila je kolebljiva i zbog toga najviše kritikovana. Ali bez dovoljne ruske podrške u savlađivanju otpora Porte, ta politika nije mogla biti drukčija, mišljenja je i Jovanović. Tek padom austrofilske bugarske vlade, Stambolova, omogućen je srpsko-bugarski sporazum u vidu ugodbe od 19. februara 1897, a zatim, ubrzo, 8. marta iste godine, u vidu trgovinskog sporazuma. Oba ugovora, naravno, bez veze sa Načertanijem i bez pomena Načertanija. Po Jovanovićevom zaključku takođe: „Simićeva spoljna politika razlikovala se od Novakovićeve samo u nijansi; u glavnim crtama to je bila ista politika: naslon na Rusiju, sporazumevanje s Bugarskom i Crnom Gorom, miroljubiva... politika prema Porti.”117 Razlika se ispoljavala u korektnijim odnosima s Austro-Ugarskom. Đorđe Simić je izbegavao sukobe poput onih sa zastavom, u vreme vlade Stojana Novakovića. Što ne znači da su ti odnosi bez povremenih sučeljavanja, notiranih i kod Jovanovića. Na skupštinskim izborima 22. juna 1897. liberali su bojkotom izrazili svoje nezadovoljstvo pa su, kako konstatuje Jovanović „radikali dobili sva poslanička mesta, što se dotle nijednoj stranci nije desilo.” Samo zahvaljujući Ustavu od 1869. godine, koji je vraćen za vreme vlade masona Svetomira Nikolajevića pod pritiskom kraljeva, Milana i Aleksandra, i kojim je vraćena odredba o imenovanim poslanicima, kralj Aleksandar je umanjio radikalsku većinu imenovanjem 15 liberalskih, 7 naprednjačkih i 14 neutralnih poslanika. Ali u skupštinskoj debati o spoljnoj politici ta malobrojna opozicija iz redova imenovanih poslanika nije mogla svojim kritičkim primedbama da kompromituje vladu ni argumentom da ova nije umela da iskoristi grčko-turski rat za dobijanje većih koncesija od Porte. Od interesa je i kako u komentaru te kritike Jovanović kazuje: „Naslonjena na ogromnu radikalnu [zapravo radikalsku] većinu, Simićeva vlada lako je pobedila malobrojnu liberalnu [liberalsku] opoziciju, ali, ako se opravdala pred Skupštinom, nije se opravdala pred javnim mnjenjem, koje je i dalje krivilo Simića da za vreme poslednje istočne krize nije imao... kuraži da izađe iz okvira običnih diplomatskih predstavnika; tada je bio potreban jedan državnik smelijeg poduhvata, a ne jedan šablonski diplomat kao Simić.” Međutim, iz prethodnih Jovanovićevih primedaba može se zaključiti, da se i prema njegovoj proceni nije moglo tada

114 Isto, 170. 115 Isto, 192. 116 Isto, 193–194. 117 Isto, 205.

154

postići više od postignutog, u preganjanjima ne samo sa Turskom, nego i sa Bugarskom, pa i sa Grčkom oko crkvenih i političkih prava na makedonskoj teritoriji.118 Za ocenjivanje spoljne politike u vreme Simićeve neutralne radikalske vlade, veoma je značajno, pored držanja Rusije i držanje Nikole Pašića, kao neprikosnovenog lidera Radikalne stranke. Jovanoviću svojstveno, ističe se kako je Pašić: „Posle svog puta u Rusiju 1891. toliko prišao uz Ruse” da čak u unutrašnjoj politici a „ne samo” u spoljnoj „nije hteo činiti ništa što ne bi njima bilo po volji”.119 Kod Pašića je raslo interesovanje za pitanja spoljne politike u tolikoj meri, kazuje Jovanović, da je radi nje bio čak spreman „popuštati u pitanjima unutrašnje politike”, koja mu je inače bila glavna preokupacija. Interesantna su, u tom pogledu Jovanovićeva rasuđivanja. Po njemu: Pašiću je 1896. i 1897. spoljna situacija „izgledala opasna. On se bojao da se usled grčko-turskog rata ne otvori celo Istočno pitanje. Mi smo bili vojno nespremni, i u očima Sila vredili smo mnogo manje od Bugara. Ako bi se Istočno pitanje otvorilo, nas je mogla spasti samo ruska potpora”... A ona je zavisila od toga „da li je kralj Milan u Srbiji ili nije.” Jer, „Rusi su se zauzimali za naše nacionalne zahteve samo dotle dokle je Milan bio van Srbije. Prema tome bilo je od najveće važnosti, ne puštati za vreme grčko-turskog sukoba kralja Milana natrag u Srbiju”120... Budući da je spoljna politika Srbije zavisila i od prevage uticaja oca Milana, austrofila, ili majke Natalije, rusofilski opredeljene, Jovanović ispitujući i te odnose zaključuje: da kralj Aleksandar „u spoljnoj politici nije bio onakav rusofil kao njegova majka. Njegovoj obazrivoj i kolebljivoj prirodi najviše je odgovaralo” talasanje „između Rusije i Austrije.” Vraćajući se s inostranog puta u društvu oca, 7. oktobra 1897, on je oborio rusofilsku Simićevu radikalsku vladu, da bi četiri dana kasnije, 11. oktobra, imenovao proaustrijsku dvorsku vladu Vladana Đorđevića. Zanimljivo je i tu kako Jovanović zapisuje: „Kralj je propisivao njen program [razume se bez veze sa programom Načertanija] kao u vreme kneza Mihaila, kad je pravac državne politike određivao sam vladalac, a ministri bili samo izvršioci njegovih zapovesti i uputstava.”121 Politika status quo-a na Balkanu reafirmisana je sporazumom između Rusije i Austrije u maju 1897. godine. Obe Sile dale su do znanja vladarima i vladama da svojim spoljnopolitičkim potezima ne treba da remete postojeće odnose. Jovanović s tim u vezi kazuje: „Iz Beča su savetovali kralju Aleksandru da pitanja spoljne politike ostavi Velikim Silama... Izgledalo je da je kralj... prilikom sastavljanja Đorđevićeve vlade imao na umu ove austrijske savete. U njegovom pismu od 11. oktobra [kada je sastavljena nova vlada sa Vladanom Đorđevićem na čelu] stajalo je da je spoljni mir obezbeđen naporima Sila, i da se stoga možemo baviti unutrašnjim konsolidovanjem”122 I po Jovanoviću: Ostao je primaran antagonizam između Austrije i Rusije. Rusija smatrajući da se povratkom bivšeg, austrofilskog kralja Đorđevićeva vlada mora identifikovati austrofilstvom, okrenula se protiv novog režima u Srbiji, a samim tim i protiv Srbije. Ruskom podrškom proširene su bugarske crkvene i političke sfere Makedonije na račun srpske, u Turskoj. Ruskim uticajem na savezničku Francusku Srbija je sprečena da dobije zajam od pariskih banaka. Uz to morala je da promptno vrati Rusiji ranije dobijeni zajam od preko pet miliona dinara... Tek je posredstvom austrougarskog ministra finansija Benjamina Kalaja Srbija dobila neophodni zajam od austrijske Union banke. Tada je opet austrijska podrška svuda gde je bilo neophodno zamenila rusku podršku. U tom vremenu austrofilske Đorđevićeve vlade nijednom nije zatvaranjem granice sprečen uvoz svinja iz Srbije u Mađarsku. Njemu svojstvenom ironijom Jovanović je konstatovao: „Naše svinje, za Novakovićeve i Simićeve vlade svaki čas bolesne, postale su za Đorđevićeve vlade neočekivano zdrave.”123 Na pitanje: „Kako se Đorđevićeva vlada odužila Austriji za njene usluge?” Po Jovanoviću, tako što: „Patriotski listovi Uskok i Hercegovački Glasnik ugušeni su; urednik Hercegovačkog Glasnika, poreklom Hercegovac proteran je. Pisanje naše štampe o Habsburškoj Monarhiji stavljeno je pod strog nadzor; više nije bilo članaka ni o ujedinjenju Srpstva, ni o narodnom nezadovoljstvu u Bosni i Hercegovini”... Zabraniti propovedanje nacionalnog programa Načertanija nije trebalo, njega niko nijednom nije pomenuo, čak ni oni koji su znali da ga je sastavio veliki pobornik ujedinjenja srpskih teritorija i vaskolikog srpskog naroda Ilija Garašanin. Kritiku Đorđevićeve politike u pregovorima sa Grcima o deobi makedonske teritorije, Jovanović izražava oštrom osudom spremnosti da se za dobijanje prava na tri vladike (neophodne za priznanje samostalnosti i srpske crkve u Makedoniji) Grcima prepuste krajevi južno od Velesa.124 Treći tom istorije vladavine kralja Aleksandra Obrenovića počinje poglavljem o njegovoj ženidbi sa Dragom Mašin i završava, posle poglavlja o njegovom ubistvu, poglavljem posvećenom Opštem pogledu na vladu i

118 Isto, 207, 208, 212. 119 Isto, 219. 120 Isto, 102 121 Isto, 249, 267. 122 Isto, 352. 123 Isto, 374–375. 124 Isto, 376–377.

155

vladavinu Obrenovića. Spoljnoj politici posvećeno je nekoliko odeljaka, kojima kao i u prethodnim ima dragocenih zapažanja. U vezi sa Milanovim nastojanjem da sina oženi sa „nemačkom princezom”, Jovanović ističe i razlog da posredstvom te ženidbe Srbija bude „konačno privezana za Trojni savez”.125 Smrtno zaljubljen, kralj Aleksandar nije slušao oca, a kamoli članove vlade, koji su u znak protesta na njegovu veridbu dali ostavku 8. jula 1900. godine. Novu, policijsko-činovničku vladu sastavio je kao što je već bivalo u kritičnim trenucima za vladara Nikola Hristić, noću između 8. i 9. jula 1900, ali suočen sa zapanjujućim otporom javnog mnjenja protiv ove ženidbe i on je odustao. Novu vladu, kao svadbenu, Aleksandar je poverio Aleksi Jovanoviću. Spoljna politika pod novom vladom računskom podrškom radikala i Rusije kraljevoj ženidbi sa Dragom Mašin postala je proruska. U štampi se učinak novog spoljnopolitičkog kursa ogledao, kako i Jovanović konstatuje, u ponovo učestalim napadima na Austriju. Dalje, po Jovanoviću, kao nekada: „Radikali nisu izbijali iz ruskog Poslanstva, i gledali su da pomoću Rusa, čiji je uticaj na dvoru” postao „svemoćan” sastave vladu.126 Smrću kralja Milana, 29. januara 1901, povećani uticaj radikala Jovanović ilustruje ulaskom u svadbenu vanstranačku vladu dva radikalska prvaka Mihaila Vujića i Milovana Milovanovića. A u drugoj polovini marta i formiranjem nove Vujićeve vlade, sastavljene „pola od radikala pola od naprednjaka”, pod firmom fuzionaške vlade i uz rešenje spornog ustavnog pitanja novim, tzv. Aprilskim ustavom. Po Jovanoviću: „Hladniji i podmukliji” nego njegov otac Milan, kralj Aleksandar je veštije baratao sa strankama „radije se borio protiv njih lukavstvom nego silom”.127 Aprilski Ustav on je državnim udarom „darovao” narodu. Njime je stvorio gornji dom – Senat, protivtežu Skupštini. U vezi sa fuzionaškom vladom, sastavljenom od radikala i naprednjaka, i Jovanović utvrđuje, da su se na liniji spoljne politike radikali i naprednjaci tada „slagali potpuno”. Ne samo radikali već i naprednjaci bili su u tom intervalu rusofili. „Ruska diplomatija savetovala je Vujićevoj vladi dobre odnose s Bugarskom i Crnom Gorom” jer je „htela sve svoje balkanske štićenike da veže u jedan snop.”128 U vezi sa Makedonijom Vujićeva vlada bi se zadovoljila sporazumom, koji bi utvrdio podelu Makedonije na zapadni, srpski deo i istočni, bugarski. Do sporazuma nije došlo, jer je Bugarska i dalje pretendovala na celu makedonsku teritoriju. U istom kontekstu Jovanović proširuje svoja izlaganja detaljnijim opisom ustaničkog i terorističkog delovanja šefa makedonskog komiteta, Borisa Sarafova. Komitskom hajkom Sarafova obuhvaćeni su i makedonski Rumuni. U opisu terorističkih akata makedonskih komita ističe se, međutim, da je „do Sarafova komitet propovedao prisajedinjenje Makedonije Bugarskoj” i kako „Sarafov menja taj program” zalažući se za autonomiju Makedonije.129 Sa novom devizom Makedonija Makedoncima, Sarafov i njegov najbliži saradnik Simeon Radev dolaze u Srbiju tražeći novčanu, pa i oružanu podršku za ostvarenje novoproklamovanog cilja. U Srbiji su, po Jovanoviću prevladale dve struje: kraljeva, protiv autonomije, vladina, između autonomije i deobe Makedonije sa Bugarskom. Pored makedonskih sukoba u Jovanovićevim opisima najviše prostora zauzimaju: zulumi Arnauta, Albanaca u Staroj Srbiji. O odnosima sa Rusijom, dalje po Jovanoviću: „Od ženidbe kralja Aleksandra, Rusi su imali izuzetan položaj u Beogradu. Njihov poslanik Čarikov ne ponaša se kao običan poslanik već kao glavni savetnik Krune i vlade. On je posvećen u sve stvari spoljne politike i na primer, kad naš ministar inostranih dela ima s turskim poslanikom razgovor o arnautskom pitanju, tom razgovoru prisustvuje i Čarikov.” Od interesa je i kako tu Jovanović dodaje: „Za vlade kralja Aleksandra, Čarikov se ponaša onako kako će se za vlade kralja Petra ponašati Hartvig.” Jovanović dodiruje i, u istoriografiji još uvek nerasvetljeno delovanje ruske tajne policije, uz učešće tajanstvenog agenta Grabova. „Čarikov se libi agenata Grabovljevih; neki od njih uvukli su se u rusko Poslanstvo, i on bi hteo da rastera te. . . sumnjive tipove”. Dok naprotiv, Čarikovljev zamenik Mansurov „štiti taj svet podzemne politike. On i Grabov često su zajedno; između ostaloga njih dvojica rade i na srpsko-bugarskom bliženju”130 Od interesa je Jovanovićev sumarni zaključak o tada lošim odnosima Srbije sa drugim državama. Njegovim rečima:... „Između nas i Turske [bilo je] otvoreno arnautsko pitanje, koje je pored sve miroljubivosti i naše i turske moglo prouzrokovati rat. S Bugarskom odnosi su popravljeni, ali osnova za zajednički rad u Makedoniji nije nađena; bez te osnove, zavisilo je prosto od slučaja do slučaja da li ćemo se mi i Bugari naći u idućoj balkanskoj krizi kao saveznici ili kao protivnici. A sa Crnom Gorom, uprkos svima prividnostima, odnosi su rđavi, jer je kralj Aleksandar tvrdo verovao da mu knez Nikola potkopava presto. [Pripremajući zeta Petra

125 Vlada Aleksandra Obrenovića, III, 1. 126 Isto, 90. 127 Isto, 100, 103–104. 128 Isto, 190, 191. 129 Isto, 194–195. 130 Isto, 210–211.

156

Karađorđevića, ili čak sebe za naslednika dinastije koja ostaje bez potomka.] Isto tako rđavi su odnosi s Austrijom... . Jedino s Rusijom odnosi su bili sasvim dobri. Rusija je ostala Aleksandru poslednja uzdanica” u nadi da će ga izvući „iz gliba u koji je zapao sa svojom ženidbom.” Napokon, Rusija „je njegovoj ženidbi kumovala”. Prenebregnuo je samo da u politici nema mesta za sentimentalna razrešavanja nerešenih, a kamoli nerešivih problema.131 Pogoršani odnosi s Rusijom odlučivali su i o sudbini Vujićeve fuzionaške radikalsko-naprednjačke vlade. Analizirajući sadržaj cirkularnog pisma Ministarstva inostranih dela, 13. oktobra 1903. svim poslanstvima u inostranstvu, Jovanović kazuje, da u tom „raspisu... stoji izričito da je krizu [vlade] izazvao fakt što je pitanje” o poseti kralja i kraljice caru i carici Rusije „koje je dotle smatrano kao svršena stvar... dobilo u poslednjem trenutku iznenadno nepovoljan obrt”, poseta je odložena ad calendas graecas. Novu fuzionašku vladu sastavio je, drugi umereni radikal, Pera Velimirović. I po Jovanoviću: Kralj „je zamerio” Vujićevoj vladi „da nije umela” pregovarati comme ilfaut sa ruskom vladom o kraljevoj poseti Rusiji „i da se dala vući za nos od Čarikova.” Ali, Velimirovićeva vlada nije mogla da reši ni nerešena unutrašnjepolitička pitanja, a kamoli nerešiva spoljnopolitička. Zamenjena je posle mesec dana, 6. novembra 1902. „Đeneralskom vladom” đenerala Dimitrija Cincar – Markovića.132 Nova vlada označavala je, Jovanovićevim rečima, „preokret ne samo u unutrašnjoj nego i u spoljnoj politici”.133 Odnosi sa Bugarskom zaoštreni su do tačke usijanja. Sofijski makedonski komitet intenzivirao je komitske akcije. Albanci su arnautskim zulumima u Staroj Srbiji podsticali u Srbiji oslobodilačke pohode na teritorijama Makedonije i Stare Srbije. Jovanović se posebno zadržava na poseti ruskog ministra inostranih poslova Beogradu i Sofiji ističući ministrovu poruku da Srbija i Bugarska podjednako moraju odustati od realizacije svojih ratničkih planova. „Prema [još uvek važećem] rusko-austrijskom sporazumu od 1897, postojeće stanje na Balkanu ne sme se dirati.” Zna se: „Zauzeta na Dalekom Istoku, Rusija je potrebovala mir na Bliskom Istoku.” Tipično Jovanovićevom rečitošću naglašava se: U Beogradu „Grof Lamsdorf imao je, dakle, dvojaki zadatak – da blagim rečima uteši našeg kralja što nije bio primljen od ruskog cara, i u isto vreme da strogim načinom opomene našu vladu da ne pravi vašar u Makedoniji.”134 Zahlađenje odnosa s Rusijom vraćanjem na više nego prijateljske odnose s Austrijom iz vremena Aleksandrovog oca Milana – Jovanović podrobno opisuje. Pritom ističe kako se zauzvrat očekivalo od Austrije da podrži akcije za pripajanje Srbiji krajeva Stare Srbije i severnog dela Makedonije. Zanimljivo je da Jovanović postavlja pitanja bez odgovora o kraljevim nastojanjima da po svaku cenu za svoje planove pridobije Austriju. Kada se pita: „Zbog čega mu je ona [austrijska pomoć] upravo trebala, – zbog makedonskog pitanja? Zbog kandidature Mirka, sina kneza Nikole [za naslednika na srpskom prestolu]? Zbog Draginog prijema na bečkom dvoru?” – odgovara: „To je ostala njegova tajna”.135 U svakom slučaju, i po Jovanoviću, sada: „Od svih pitanja spoljne politike, makedonsko pitanje zadavalo je... najviše brige. U Makedoniji bugarska” preokupacija „nije više bila borba za škole i crkvu”, već komitska borba za priključenje makedonske teritorije Bugarskoj, Srbija nije smela „ostati skrštenih ruku.” Jovanović pomno prati zbivanja u Bugarskoj kao i u Srbiji u vezi sa tim promenama, uz nastojanja Rusije i Austrije da reformskim akcijama u Turskoj smire situaciju. Loše mišljenje o našoj spremnosti za ratne akcije, protiv Turske ili Bugarske, usled lošeg mišljenja o kralju Aleksandru kao vladaru i političaru, Jovanović iskazuje kategorički. Po njemu: „Pored svih ratobornih govora... mi nismo bili spremni za rat ni vojno, ni diplomatski. Naše naoružanje nije bilo dovršeno.” Naša „ratna sprema... na manevrima 1902. nije učinila na strance dobar utisak”... Kralj Aleksandar „je bio pun planova” ali nije imao poverioce. „Bio je tako ozloglašen” da mu niko nije verovao. „Ličio je na one preduzimače koji imaju ideja, ali nemaju kredita. Njemu je sva nada bila da će u slučaju tursko-bugarskog rata moći i on... nešto ugrabiti.” Realni plan za realizaciju „nacionalnog rata nije imao”.136 Mogu se ove, i još gore, ovde necitirane reči na račun kraljevih karakternih osobina i upravljačkih sposobnosti smatrati pogrdnim, pa i kontradiktornim, u kontekstu drukčije napisanih karakteristika njegove ličnosti i njegovih radnji, na drugim mestima Jovanovićevih izlaganja. Ali kraljeva burna, iako kratkotrajna vladavina i njegov dramatičnim zapletima karakterističan kratkotrajni život (ubijen je u 27. godini života) ne mogu se sažeti bez kontroverzija. Sve je prožimano u toj vladavini i u tom životu nesvakidašnjim protivrečnostima: dobre fizičke kondicije i lošeg nervnog sistema, samouverene lične vlasti i depresivne državničke nemoći, sa mnogo imperativa, a malo perspektivnih poduhvata.

131 Isto, 213. 132 Isto, 262–263, 268–269. 133 Isto, 310. 134 Isto, 311–312. 135 Isto, 320. 136 Isto, 329.

157

U unutrašnjoj politici sve teže savladive prepreke, usled prevelike ekonomske zaostalosti i stranačke netrpeljivosti. U spoljnoj politici suviše snažan pritisak Velikih Sila i premale snage za ostvarenje dalekosežnih državnih projekata. Ne bi tu mogli pomoći nikakvi načertanijski putokazi, jer i kad bi postojali, delovali bi iracionalno. A za utehu moglo bi se uzgred primetiti da se tek 1906. godine saznalo da taj dokument uopšte postoji, dok je vladavina kralja Aleksandra Obrenovića okončana već 1903. U konačnom zaključku Jovanović ipak navodi izvesne Aleksandrove uspehe u spoljnoj politici. „Najveći je uspeh” po njemu „bio taj što je u Makedoniji stvorena naša školska i crkvena organizacija, zaustavljeno pobugarivanje te pokrajine, i zadan Egzarhatu najjači udar koji je on ikada dobio. Kralj Aleksandar [umesto Bosnom i Hercegovinom] zanimao se mnogo Makedonijom, gde se, po njegovom mišljenju, rešavala naša narodna budućnost.”137 Mi bismo mogli i tu dodati, da prema Načertaniju to nije trebalo da tako bude. Načertanijem bi se pre svega morala graditi i izgraditi na tlu Makedonije zajednička osnova srpsko-bugarskog saveza, a ne srpsko-bugarskih, ili bugarsko-srpskih ratova. Osim toga, po ovom i drugim sličnim iskazima, naša nacionalna budućnost rešava se u Bosni-Hercegovini i Hrvatskoj. Po najnovijem ishodu srpskih kriza nameće se čak zaključak, da je Makedonija postala irelevantna za budućnost Srbije. Za vreme Aleksandra Obrenovića toliko se eskiviralo „između Petrograda i Beča” da se prema Jovanoviću, ni vladaru ni vladajućim političarima Srbije „najzad” nije verovalo „ni u Petrogradu ni u Beču.” A po Načertaniju trebalo je gotovo podjednako izbegavati i Beč i Petrograd, da bi se pridobili Pariz i London. U završnom delu istorije vladavine Aleksandra Obrenovića među političarima prvog razdoblja, Jovanović, pogledom obuhvatajući karakterna obeležja razdoblja svih Obrenovića, ističe Iliju Garašanina. Najpre iznosi opšte poznato, da se Garašanin u vreme ustavobraniteljskog režima „bavio više unutrašnjom nego spoljnom politikom.” Već iz toga proizlazi da se samo sticajem slučajnih okolnosti bavio Načertanijem. Zato ni na stranici posvećenoj Garašaninu, Jovanović ni jednom rečju ne spominje njegovo, Garašaninovo Načertanije. Tek kada pod knezom Mihailom postaje ministar inostranih poslova, kao i predsednik vlade, po Jovanoviću „on se više ne bavi unutrašnjom nego spoljnom politikom”138... U spoljnoj politici, po Jovanovićevom nalazu Garašanin se tek mogao dokazati „velikom širinom pogleda”. U operativi, a ne u Načertaniju, podrazumeva se, i bez pominjanja tog fakta. Konkretno, Garašanin: „Naš nacionalni pokret uvek je video u vezi sa južnoslovenskim pokretom i sa pokretom balkanskih hrišćana, – i po njegovoj zamisli, naše oslobođenje i ujedinjenje trebalo je biti posledica opšte bune potlačenih hrišćana Istoka. Po raznim krajevima Otomanske carevine imao je svoje pouzdanike, koji su... vrbovali svoje ljude za ustanak, i preko kojih se u odsudnom času imao dostaviti narodu novac i oružje”139... O drugom značajnom državniku srpske spoljne politike, Jovanu Ristiću, Slobodan Jovanović tu ističe da je „bio prvenstveno diplomat, vičan pregovaranju i pogađanju sa Silama. Zastupnik jedne male zemlje, on se morao više pouzdati u svoju ličnu veštinu, nego u njenu snagu i ugled. Vodio je dva rata, ali veliki ratni ministar nije bio; svoju pravu meru dao je tek na konferencijama posle rata; iz dobre situacije umeo je izvući najviše što se moglo, – iz rđave najmanje što se moralo.” Kakva razlika u rasuđivanju između ovog istoričara iz vremena Velike Jugoslavije i istoričara, književnika i političara iz vremena pisanja ove rasprave, u vreme raspada jugoslovenske Srbije! Povodom parastosa Velikoj Jugoslaviji, u godinama najvećih razočaranja, usled neostvarenih zamisli o kvazi-Načertanijskoj Velikoj Srbiji – pisalo se i dalje se piše o Srbiji koja dobija ratove, a gubi dobijeno u ratovima garancijama mira, usled netrpeljivosti Velikih Sila prema Srbiji i Srbima! Treća istaknuta ličnost srpske spoljne politike, Nikola Pašić, privlačila je u vremenu vladavine Obrenovića samo parcijalnu analitičku pažnju Jovanovića, s obzirom da Pašićeve sposobnosti dolaze do punog izražaja tek u razdoblju Petra Karađorđevića. U periodu kojim se završava vladavina dinastije Obrenovića, Pašić je po Jovanoviću: „Maštao o balkanskom savezu, verovao u Rusiju,” pravio planove „o srpskom ujedinjenju putem balkanske revolucije.” Jovanovićeva slabost u raspoznavanju razlika između revolucionara i nerevolucionara vidljiva je ubrajanjem Pašića, a u izvesnoj meri i Garašanina, u revolucionare, zato što su se jedno vreme i jedan i drugi isticali osnivanjem buntovnih organizacija. Tako je po njemu, Pašić „bio bliži Garašaninu nego Ristiću, jer se i on više uzdao u revoluciju [zapravo u buntovne akcije, bune, ustanke potlačenih u Turskoj] nego u diplomatiju.” Zaključak je: Pašić „pod Obrenovićima nije mogao učiniti mnogo na polju spoljne politike, jer je vrlo kratko vreme bio” na vlasti. „Njegova duga ministrovanja nastaju tek pod kraljem Petrom, i tada je njegov udeo u našoj spoljnoj politici presudan.”140

137Isto, 375. 138 Isto, 379, 413. 139 Isto, 416–417. 140 Isto, 420.

158

Presudna društvena uloga u nacionalnim pokretima već u doba Obrenovića pripala je po Jovanoviću inteligenciji, odnosno stvaralačkom redu intelektualaca. Nacionalna „nacionalistička tradicija s kosovskim mitom [a ne s Načertanijem – A. R.] daje intelektualcima jednu određenost” u cilju, „jednu određenost snage, jedan idealistički polet koji je sam sobom jemstvo uspeha”. Mi bismo sa našim iskustvom morali dodati: jemstvo uspeha u povoljnim spoljnopolitičkim okolnostima, a neuspeha u nepovoljnim. U svakom slučaju, već: „U obrenovićevskoj Srbiji najjača ideja – sila bila je nacionalizam. U borbi s Turcima i opasnosti od austriskog [austrougarskog] imperializma, naš nacionalizam postao je nalik na fanatizam jedne gonjene sekte. Ni monarhisko načelo, ni klasna svest nisu imali onaj značaj koji [je imao i ima] nacionalizam.”141 U članku Spoljašnja politika Ilije Garašanina, objavljenom u Srpskom književnom glasniku 1931. godine i preštampanom u sabranim delima Slobodana Jovanovića 1932 (Političke i pravne rasprave, 2, 215–251) on je samom temom prinuđen obratiti izuzetnu pažnju Načertaniju. U kontradikciji sa samim sobom, pošto je na prvim stranama članka, na osnovu Stranjakovićevog otkrića uvideo poljsko poreklo Načertanija i tim poreklom uslovljenu antirusku i antiaustrijsku koncepciju ovog spoljnopolitičkog nacionalnog državnog programa Srbije – upustio se u razmatranje Garašaninovih spoljnopolitičkih poteza u skladu, umesto u neskladu (iako silom nepovoljnih prilika) sa načertanijskom koncepcijom. Tako on obrazlaže: „Načertanije pisano je krajem 1844, a već 1848. u Mađarskoj buna, Garašaninu se dala prilika da posvedoči vernost tom svom političkom vjeruju”.142 I posvedočio je, po njemu. Tu se, međutim, moramo suprotstaviti Jovanovićevoj konstataciji, jer se ona zasniva na neodrživim premisama i zaključcima. Garašanin se u vezi sa Mađarskom bunom nije držao (moglo bi se reći i nije mogao držati) načertanijskog putokaza, a samim tim hteo ne hteo delovao je smerom koji nije označen Načertanijem. Da bi pokazao kako se Garašanin tokom Mađarske bune držao Načertanija, Jovanović navodi Garašaninove reči kojima se „u Načertaniju vajkao kako se Srbija nije dovoljno trudila o tome da prijateljstvo Ugarskih Srba zadobije”, pa je „sada navalio najživlje da se oružane čete” prebace „preko Save i Dunava” i pridruže oružanim odredima „Ugarskih Srba.” Izdvojene iz konteksta citirane reči izgubile su značaj prvobitnog značenja. Po Načertaniju trebalo je srpsko jedinstvo osvedočiti vezama Srba u Srbiji i Srba „pod konstitucijom Mađarske”, a ne Austrije. U daljoj konzekvenciji, ne zajedničkom borbom Srba s ove i s one strane Dunava protiv Mađarske, nego protiv Austrije. Smisao Načertanija, prema neizmenjenim zamislima poljskih predlagača, ostala je borba protiv imperijalizma Austrije i imperijalističkih zahvata Rusije. „U Mađarskoj buni” Garašanin je mogao „da posvedoči vernost svom” načertanijskom „političkom vjeruju” samo pridobijanjem Srba Mađarske za zajedničku borbu sa Mađarima protiv Austrije, ili pomaganjem Srba Mađarske u istovremenoj borbi protiv imperijalističke Mađarske i Austrije. Za Garašaninovo delovanje u duhu Načertanija nije dovoljno njegovo odbijanje da posle ugušenja Mađarske bune primi „ponuđeni austrijski orden.” Zalažući se za slanje dobrovoljačkih oružanih odreda u pomoć vojvođanskim Srbima, Garašanin je po svojim pobudama radio samo za srpstvo, ali objektivno, silom prilika njegova radnja je pretežno nolens volens radila za Habsburšku Monarhiju. Inače, Garašanin se i u toku tih ratnih operacija, kao uopšte u operativi spoljne politike, nije rukovodio tezama Načertanija, kako to u ovoj prilici kazuje Jovanović, već mogućnostima ostvarenja trajnih i trenutnih spoljnopolitičkih nacionalnih zadataka uslovljenih primarno geopolitičkim položajem zemlje, iskonskim težnjama naroda, neumitnim ciljevima države... Ukazujući na Vučićevo suprotno držanje u diskusijama oko angažovanja oružanih odreda iz Srbije u borbi prečanskih Srba protiv Mađara, i Jovanović ističe kako „Vučić nije odobravao odašiljanje naših četa preko bare”. Razlog takvog Vučićevog držanja, po Jovanoviću, nalazio se u razlozima njegove „hajke na tzv. nemačkare, t.j. one ugarske Srbe koji su bili prešli u Kneževinu, i, zahvaljujući većoj pismenosti i obrazovanosti, isticali se u državnoj službi ispred Šumadinaca.” Jovanovićevo uopštavanje, u zaključku, da je „Garašaninova politika bila svesrpska i jugoslovenska, a Vučićeva usko šumadinska” može biti tačno i netačno, ali i neumesno. Vučićev stav o neodašiljanju naših četa u rat koji se vodio u granicama imperijalne Austrije, bio je zapravo na liniji Načertanija. Tim ratom, i to još uz pomoć Rusije, sačuvana je Austrija. Nju je po Načertaniju trebalo srušiti, a ne sačuvati. Takvo rezonovanje nije bez osnova, kad se ima u vidu da je Vučić zasigurno znao za Načertanije, već po svojim vezama sa poljskim inicijatorima tog srpskog nacionalnog programa. Oni su kao masoni i Vučića uveli u masoneriju. Druga je zanimljivost u ovom traktatu o Garašaninovoj spoljnoj politici isticanje Garašaninovog jugoslovenstva; ne na uštrb nego u korist srpstva. Samo sa stanovišta koje je dominantno u vreme pisanja naše rasprave ovo Jovanovićevo stanovište postalo je neprihvatljivo, da ne kažemo – nepoželjno. S obzirom na nesrećne događaje iz vremena pisanja ove rasprave nije na odmet navesti i Jovanovićeve reči

141 Isto, 433. 142 Slobodan Jovanović, Spoljašnja politika Ilije Garašanina, Beograd 1932, 222.

159

koje nemaju veze sa našom temom, ali imaju sa sudbinom države i naroda o kojima se raspravlja. Garašanin je te reči napisao u pismima upućenim Marinoviću u vezi sa opasnostima izbijanja građanskog rata tokom Svetoandrejske skupštine. Tu on piše: „Da je nered samo otpočeo, da je samo jedna puška pukla, pretvorila bi se sva zemlja u jednu užasnu anarhiju, i ja sam uveren, da bih i ja sam morao potpisati se čas pre da dođe intervencija strana da red uvede i krvoproliće uzdrži, i šta je još najžalosnije ja bih iskao da ona intervencija dođe koja najpre u zemlju ući može”143... Pišući članak o spoljnoj politici Ilije Garašanina, Jovanović ne vodi toliko računa o tome šta je pisao ili šta će pisati u vezi sa tom politikom u knjigama o vladama kneza Aleksandra Karađorđevića, a naročito kneza Mihaila Obrenovića. Tamo se Garašaninova uloga u spoljnoj politici svodi manje više na ulogu Mihailovog savetnika, bez pominjanja ni jednom rečju uticaja Načertanija na tu politiku. Ovde, gde se spoljna politika tog vremena svodi na politiku vezanu za Garašaninovu ličnost, Garašanin postaje nosilac te politike, pa čak prema programu koji je razradio u Načertaniju. To se dešava mnogima, da ne kažemo gotovo svima kada se pažnja koncentriše na središnju ličnost rasprave, pa u tome nije ni Slobodan Jovanović izuzetak. Ali stvari sa Načertanijem istinitije se procenjuju tamo gde se pažnja skoncentriše na sve činioce, prema veličini udela tih činilaca u događajima. U vezi sa radom na sklapanju „Prvog balkanskog saveza”, koji se u ovom članku takođe pripisuje Garašaninu, u ulozi animatora, i načertanijski preobražen Jovanović pod dejstvom trenda koji je preovladao piše: „U Načertaniju Garašanin je dao izraza svojoj nepokolebljivoj veri u Balkanski savez; u to vreme taj savez imao je da bude upravljen isto toliko protiv Rusije i Austrije koliko i protiv Turske, ali posle Pariskog mira Rusija nije više bila opasna, i Garašanin je držao da, ako Rusija pristaje, Balkanski savez može se praviti i njenom potporom. Nemoćna da utvrdi svoj protektorat na Balkanu, ona je radila na Balkanskom savezu pod srpskom hegemonijom: Hegemoniju koju joj je Rusija nudila, Srbija nije imala razloga da odbija.” Mi smo ranije videli, tamo gde se događaji u vezi sa tim Prvim balkanskim savezom opisuju u sklopu autokratske vladavine Mihaila Obrenovića, činioci su drukčije intonirani, ali je činjenica da bez hegemona, prikrivenog ili otvorenog, nema saveza, i da bi i u tom Balkanskom savezu, da nije ostao u embrionu, hegemonske pretenzije ispoljile još neke balkanske zemlje. Jovanovićev zaključak u ovom kontekstu tipičan je za jedno viđenje Načertanija, koje prvobitno dugo nije bilo Jovanovićevo. Po tom zaključku: „Garašanin, bolje zapamćen po svom Načertaniju, nego i po jednom svome diplomatskom uspehu” – osmislio je Načertanije idejom „jugoslovenske solidarnosti i Balkanskog saveza. On je prvi naš državnik koji je razbio uski šumadinski okvir, pozvao sve Jugoslovene na okup, i izašao na sredu s idejom Balkan balkanskim narodima”.144 Za razliku od tog stereotipnog zaključka vremena kome je teško odoleti, Jovanoviću je verniji, za Jovanovića je karakterističniji krajnji zaključak koji proizlazi iz činjenice da u završnoj raspravi o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ne spominje delovanje Načertanija. Konačno je postalo presudno da ga nije nalazio među dejstvujućim programima nacionalne spoljne politike Srbije, pošto ga nije mogao naći, jer kao akcioni, delujući program nije postojao.

143 Isto, 230–321. 144 Isto, 234; Političke i pravne rasprave, Beograd 1932, 215–234.

160

VOJISLAV VUČKOVIĆ 1910–1964.

Vojislav Vučković

Vučkovićeva knjiga pod naslovom Politička akcija Srbije u južnoslovenskim pokrajinama Habsburške Monarhije 1859 – 1874. sadrži preko 250 izvornih dokumenata, od kojih se najznačajniji dotiču teme ove naše knjige. Već prvi dokument ističe se Garašaninovim uputstvima za rad na pridobijanju Bosne za poduhvate na strani Srbije 1859. godine. Kao konkurent Srbiji tu se imenuju Austrija i Hrvatska. U vezi s Austrijom kazuje se da: „Najenergičnije treba dejstvovati protiv upliva austrijskog u Bosni.” Zato je „nužno odvraćati narod” od iskušenja da „veruje obećanjima ljudi” koji hoće da ga pridobiju za Austriju. „Treba mu dokazati da je jaram austrijski [čak] mnogo teži od turskog, da bi se pod Austrijom ne samo opteretili mnogo težim dancima, nego bi još morali i u najdalje zemlje na vojnu ići i tako svoje kosti ostavljati među narodima tuđe vere i jezika, da im familije nikad za njihove grobove ne saznaju. Za dokaz treba im graničare” kao „primer navesti. Oni izvan zemlje moraju se boriti i ginuti za proširenje granica tuđinske Austrije, a u zemlji za očuvanje tih granica.” Ali: „Zbog toga što i Hrvati privlače simpatije naroda bosanskog, to treba i protiv hrvatskih dejstvija ono isto činiti” što je rečeno za Austriju. Tako se ovim uputstvima istupa protiv Hrvatske zbog Bosne, poput drugih, sličnih uputstava protiv Bugarske zbog Makedonije.1 Pismo kneza Mihaila knezu Milošu iz Pariza 17/29. aprila 1859, potvrđuje da je Mihailo bio zadovoljan ishodom razgovora sa carem Napoleonom III. Predaće mu aide mémoire o spoljnoj politici Srbije na strani Francuske pri traženju njene podrške u borbi protiv preostalog turskog jarma i eksplozivne akcije Austrije. U tom pismu Mihailo kazuje: „Ja se ne mogu isfaliti sa dočekom koji mi je ovde od strane NJ. V. Cara učinjen. Posle prve audijencije... bio sam onomad po drugi put kod Njega i to sasvim privatno, u civilu. On je” obećao „da će nas u svim našim pravednim zahtevima i potraživanju” podržati i zatražio da mu predam o našim potrebama i zalaganjima jedan aide mémoire. „Ovaj u koliko je mogući kraći memorandum, ja sad spremam” i Caru ću „predati pred moj polazak odavde”2... U vezi sa ratom Sardinije i Francuske protiv Austrije ističe se izveštaj od 10. aprila/1. maja 1859. sardinijskog konzula u Beogradu Frančeska Astensoa Kavura. U tom izveštaju stoji da je „više stotina Srba” došlo u sardinijski Konzulat sa molbom da im se omogući, u stroju dobrovoljačkih odreda učešće u ratu Sardinije protiv Austrije. Konzul ih je odvratio od tih poduhvata savetom da ostanu u Srbiji.3 Od interesa je i izveštaj engleskog konzula Longvorta, od 12/24. avgusta 1860, svom pretpostavljenom u

1 Vojislav Vučković, Politička akcija Srbije u južnoslovenskim pokrajinama Habsburške Monarhije 1859–1874, Beograd 1965, 1–4. 2 Isto, 22. 3 Isto, 25.

161

Londonu, o „snovima” kneza Miloša za stvaranje Velike Srbije, na račun Turske i Austrije po shemi „panslavističkog carstva”4 Da Načertanije ni po Garašaninovom konceptu nije bio dugoročni državni plan, u ovoj zbirci dokumenata potvrđuje se Garašaninovim memoarom od oktobra 1861, „po svoj prilici upućenom knezu Mihailu.” U tom memoaru piše: „Nužno je” što „pre izaći iz nesuverenosti u kojoj se nalazimo što se tiče događaja spoljašnjih uobšte. Ova politika mora tačno opredjelena biti i po njoj se treba upravljati postojano i svagdar sledstveno. Način kojim se dosad postupalo i po kom se sad postupa ne daje nikakve sigurnosti za uspjeh... Mora [se] najpre” utvrditi „cjel koju [se] postići želi, a potom i način kojim će [se] toj cjeli stremiti. Da cjel drugo ne može biti nego srušiti Tursku i rasprostraniti granice Srbije, [kurzivom istakao A. R.] o tom valjda nema više nikakve sumnje. Obšte mjenije kaže da je to laka stvar i da je dovoljno samo hteti i otpočeti pa je svršen posao. Na ovo mjenije ne treba se osloniti, to su samo želje, a između želja i uspjeha velika je razlika.” Postoje nesporazumi koje treba prvo preovladati. „Evo stanja pravog u kom se danas” zainteresovani „narodi u Turskoj nalaze. Grci se boje Bugara, a Bugari i Grci nas, Hercegovci” zaziru „od Crne Gore, Crna Gora pak i od nas i od Hercegovaca, mi opet od sviju ostali(h), a Bosna jedina bez svaki(h) drugi(h) uslovija isčekuje samo ko će pre doći da je izbavi od jarma turskog. Ovako stanje” ne čini „snagu koja je kadra srušiti Tursku.”5 Sledi zaključak: „Naši predjeli nisu crnogorski predjeli, kroz Srbiju je lakše marširati a i lakše se vojska snabdjeti može, samo, dakle, snaga vojske može se nasuprot svakoj opasnosti” suprodstaviti. „Treba, dakle, proračunati snagu i neprijatelja i svoju [kurzivom istakao A. R.] pa tek onda sa koliko toliko izvjesnosti izazivati događaje koji će se dočekati moći... S prvog pogleda čini se da osim jedne gole želje i osim kajanja što se nismo u ovim obstojatelstvima bolje spremili, mi nikakve druge spreme koja je za jedan... rat nužno nemamo, pa i ono što imamo još nije ni čestito proračunano a kamo li za upotreblenije spremljeno i raspoređeno.”6 Osim toga: „Radnja sa horvatskih Granica može se smatrati kao izgubljena za nas. Ili Austrija zna za radnju” u Bosni „pa je u svoju polzu črez Horvate upotrebljuje, ili ako i ne zna za nju”, preduprediće je lako u onom magnovenju kad se ona bude u dejstvo provodila... A što se tiče pomoći koju obećava Štrosmajer, postavlja se pitanje: „Da li to Štrosmajer obećava činiti za interese Srbije ili Austrije?” Garašanin, podozriv u odnosima sa Hrvatima još iz vremena rada na Načertaniju, veruje da i Štrosmajer više naginje politici koja na relaciji sukoba srpsko-austrijskih interesa više odgovara interesima Austrije nego Srbije. Od interesa je ovde citirati iz ovih dokumenata i Garašaninovo mišljenje, izneto u jednom pismu od „početka oktobra 1862”, o, prvenstveno Košutovom projektu. Tu se kazuje o projektu mađarskog političara i generala Đorđa Klapka o stvaranju konfederacije zemalja, odnosno naroda „oko Dunava i Save”. Garašanin: „Nalazimo da se je suviše rano izašlo s tim u javnost. Treba se tajno sporazumevati i dogovarati a ne preko žurnala. Treba se znati da se ima posla” i „s jakim neprijateljem, kome ne treba naše tajne otkrivati... ne može pre biti konfederacije dok ima [velike] Austrije i Turske”7... Po prirodi posla Garašaninovi kontroverzni, pa i kontradiktorni stavovi, odnosno sudovi, mogu se notirati prema nedatiranoj zabelešci, krajem 1867. godine. Njegova kritička zapažanja u vezi sa Mihailovim sastankom sa Andrašijem u Ivanki proizlaze i iz uvređenosti držanjem Andrašija prema njemu. Garašaninovim rečima: Andrašijev je „dolazak bio političke prirode, jer nije ni misliti da bi taj državnik u kojoj drugoj cjeli i mogao doći. Njegov dolazak bio je dogovoren sa Bajstom, da ne kažem i sa Napoleonom, jer je Andraši direkt iz Salcburga u Ivanku došao i odavde se opet vratio u Beč. Nije, dakle, uzgred putujući za Peštu, svratio, nego je došao da pokuša i rezultat svog pokušaja u Beč odnese. Njegov sastanak od neprekidnih 5 sati nije ni mogao drugo šta biti nego posao. Andraši nije bio tako bliski poznanik Knjaza, te da bi ostavio svoje teške poslove da se sastaje sa čovekom koji ga ne bi izbliže interesirao. Sa prvim ministrom Knjaževim, Andraši ni reči o poslu ne progovori, pri svemu tom što su bili vrlo dobro poznati. Je li mogućno doći i govoriti o poslovima, a mimoići prvog Knjaževog ministra, koji tek posle je čuo o čemu je Andraši govorio. Kakav je morao izgledati g. Garašanin u očima Andrašija kad su pri ručku zajedno sedeli za astalom? Sam Andraši morao je imati sažaljenja prema Gnu Garašaninu, koji nosi ime ministra Knjaževog, a ne zna šta se za Srbiju ugovara, ili šta se već ugovaralo.”8 Među ovde štampanim dokumentima posebnu pažnju zaslužuju kontroverzna obaveštenja o odnosima sa Velikim Silama, posebno sa Rusijom i Francuskom, o različitim, podozrivim i prijateljskim, vezama sa balkanskim i drugim susednim zemljama, Bugarskom, Grčkom, Rumunijom, posebno Crnom Gorom, Hrvatskom i Mađarskom. Mađarska se najviše spominje u vezi sa akcijama Andrašija, a Hrvatska s osvrtima

4 Isto, 29. 5 Isto, 60. 6 Isto, 62. 7 Isto, 92. 8 Isto, 323.

162

na akcije Štrosmajera. Prema registru imena, 71 strana knjige sadrži informacije o Andrašiju, a 93 strane o Štrosmajeru. Štrosmajerova kontroverznost, kod svih političara manje više izrazita, maksimalno je izražena u njegovom različitom jugoslovenstvu: u okvirima Austrije; u granicama rekonstruisane dualističke Austro-Ugarske Monarhije; u međama Jugoslavije pod primatom Hrvatske, pa čak i Srbije. U ovoj Vučkovićevoj knjizi dokumenata nalazi se Štrosmajerovo pismo, od 8/20. oktobra 1870, Matiji Mrazoviću, u kojem se izražava žaljenje tonom negodovanja što Srbija nije iskoristila prusko-francuski rat za ujedinjenje srpskih i ostalih jugoslovenskih zemalja. Od reči do reči: „Da je ona umiela i htiela se poslužiti ovom zgodnom prilikom, danas bi orientalno pitanje u bitnih svojih elemenata već riešeno bilo, jer Srbija, Bosnia i Hercegovina i Crna Gora [bi bila] ujedinjena, a tim bi južnoslavjanskoga pitanja [bilo] u bitnosti riešeno.”9 Srpsko jugoslovenstvo u duhu integralnog, pre svega, ravnopravno srpsko-hrvatskog, ili hrvatsko-srpskog jugoslovenstva, potvrđuje se ovde i pismom Jovana Ristića biskupu Štrosmajeru marta 1871. godine. Tu Ristić piše: „Ni mi ne smatramo Hrvate i Srbe drugačije no kao jedan narod, ako nam veroispovest nije jedna, nema duše koja bi u današnjem veku smela u toj nejednakosti naći osnova da razdvoji ono što je jedno, da otuđi brata od brata. Malo je naroda u Evropi u kojih ne bi bilo raznih konfesija, pa nigde ne vidimo da je ta okolnost smetnja njihovoj slogi... Neka i kod nas bude svaki blažen na svoj način, pa smo učinili veliki korak unapred. I kad naši prvosveštenici prednjače u ovome pravcu, kao što čini Vaša Preuzvišenost i naš mitropolit Mihailo, onda sam spokojan za budućnost našeg naroda, jer nam je polazna tačka zadobivena. Ne manje je potrebno međusobno poverenje. Ako se kojoj strani naroda dogodi da se zabavi oko svojih domaćih potreba, svesni rodoljubi sa druge strane ne treba da se predaju naglosti i strasnim prekorima. Ovakvi postupci koliko bi bili štetni toliko i nepravedni, jer ne treba suviše mudrosti pa da se uvidi da je pojedini prut samo u snopu jak. Verujte da nema interesa koji bi nas od zajednice jugoslovenske razdvojio, a i mi ravnim pravom verujemo u osećanja koja nam Vi izražavate u Vašem pismu.”10 U članku Rad francuskih predstavnika u Srbiji 1848–1849. na izmirenju Južnih Slovena sa Mađarima, štampanom u Zborniku Matice srpske 1956. godine u vezi sa Garašaninovim akcijama, Vučković konstatuje da je Garašanin navedenih godina „uporno radio na ostvarenju jednog plana ujedinjenja Srbije sa okolnim slovenskim narodima Turske uz Portinu saglasnost i na bazi postojećeg odnosa vazalnosti... Preko srpskog zastupnika u Carigradu i tamošnje francuske ambasade nastojao je da to ujedinjenje prikaže Porti kao branu protiv planova Austrije i Rusije.” Po Vučkoviću: „Otuda je [tada] poticalo i njegovo zalaganje za izmirenje [vojvođanskih Srba] s Mađarima.”11 Krivicom Mađara, jurišima na srpske buntovničke odrede, Garašanin je bio primoran da podrži borbu srpskih odreda protiv mađarskih. Osvrćući se na misiju emisara poljske emigracije grofa Ludvika Bistšonovskog (Bystrzonowski) u nastojanjima za neprijateljsku borbu protiv Austrijanaca, Vučković ističe da se „već oko 10.000 Poljaka” borilo na mađarskoj strani. Prema Vučkovićevim izlaganjima „Sa patrijarhom [Rajačićem] je Poljak [Bistšonovski] imao razgovor u Karlovcima 4/16. novembra. Predao mu je pismo Čartoriskog i pročitao” pismo ministra inostranih poslova Francuske Žila Bastida. „Sporazumeli su se da patrijarh izvesti Jelačića o ponudi Francuske za posredovanje između Slovena i Mađara, a Bistšonovski da pošalje izaslanika u Peštu sa porukom mađarskoj vladi da patrijarh pristaje na pregovore ako se s tim složi Jelačić, na bazi federativnog uređenja zajedničke države i uz garanciju Francuske. Dodirnuta je i želja Srbije da sebi pripoji Bosnu i Hercegovinu”12... Dalje o Bistšonovskom: „Nastanio se u Zemunu i Beogradu pod lažnim imenom Maker. Patrijarha je zasipao pismima u razdoblju januar–april 1849. sa ponudama da ga dovede u vezu s generalom Dembinskim, za koga je tvrdio [bez pokrića] da će sigurno izdejstvovati mađarsko priznanje Vojvodine... Na sve to nije dobio ni odgovor”... Podrazumeva se, zbog Patrijarhove obaveštenosti o njegovim donkihotskim nastupima, kao i o situaciji, koja razvojem samih događaja navodi na drukčija rešenja.13 Zadržavajući se na, sa srpske strane odbijenim predlozima vođa mađarske revolucije, pred definitivnim porazom Mađara, za pomirenje sa Srbima, na bazi mađarskih ustupaka, Vučković je zaključio: „Birajući između dva zla [porazom iznuđenih, varljivih mađarskih ustupaka, i pobedom opčinjavajućih, varljivih austrijskih pogodnosti] Srbija i vojvođanski Srbi izabrali su svakako ono manje, jer opredeljujući se za Austriju izbegli su da se nađu u redovima neprijatelja zaštitnice slovenskih naroda na Balkanu – Rusije.”14 Ova Vučkovićeva procena svakako iziskuje kritičku proveru, jer tada je zahvaljujući ruskoj intervenciji spašena reakcionarna Austrija, a pod reakcionarnom Austrijom Srpska Vojvodina, via facti nije mogla opstati.

9 Isto, 429. 10 Isto, 142. 11 Vojislav Vučković, Rad francuskih predstavnika u Srbiji 1848–184., Novi Sad 1956, 151. 12 Isto, 151–152. 13 Isto, 154. 14 Isto, 156.

163

U Vučkovićevom članku Misija Jovana Marinovića u Petrogradu, objavljenom u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo, 1957, raspravlja se o situaciji posle poraza Srbije u ratu sa Turskom 1876. Tu se kazuje kako je ruskom pretnjom Turska prisiljena da obustavi dalje napredovanje u Srbiji posle poraza srpske vojske kod Đunisa, i kako je pod pritiskom ruske diplomatije za misiju u Rusiji upućen Marinović, a ne Ristić. Ističu se odlomci iz vladinog uputstva za Marinovićevu misiju, iz zvaničnog memoara za rusku vladu i iz predstavke kneza Milana pismom „koje je sadržalo tajna uputstva sa kojima vlada nije bila upoznata.” Važno je, ne samo po Vučkoviću: „U tom pismu knez Milan, prikazuje sebe ruskoj vladi u teškom sukobu istovremeno sa spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Za odbranu od unutrašnjih – u koje sasvim providno ubraja i svoje ministre, a naročito tvorce [i od ruskih zvaničnika kritikovanog] Ustava od 1869. (Ristića i Milojkovića) – on računa na pomoć ruskih dobrovoljaca. Nesumnjivo da ga je carevo odbijanje da primi kao izaslanika nekoga od članova vlade, podstaklo da zauzme prema ministrima [liberalima] neprijateljski stav i da to otkrije Petrogradu – kao što je carev prekor u moskovskom govoru pojačao njegovu želju da svali na ministre odgovornost za ulazak u rat i za njegovo slabo vođenje.”15 U analizi diplomatske aktivnosti Rusije u prikazanom razdoblju, od novembra 1876. do januara 1877, Vučković kazuje: Tih meseci „vođeni su tajni pregovori između Rusije i Austro-Ugarske o balkanskim stvarima. Spremajući se za rat protiv Turske, Rusija je nastojala da izbegne ponavljanje onoga što joj se desilo u Krimskom ratu – da se nađe sa neprijateljski [tačnije: neizvesnim, sa ruske strane neočekivanim, držanjem, usled očekivane podrške iz zahvalnosti za spasonosnu rusku intervenciju 1848] raspoloženom Austro-Ugarskom na boku svoga glavnog operacijskog pravca. Trudio se da opisuje apsolutnu blagonaklonu neutralnost te Sile u slučaju svoje izolovane akcije protiv Turske, neutralnost koja bi je takođe zaštitila i od pokušaja kolektivnog posredovanja ostalih Sila. U pregovorima vođenim u toku novembra i decembra [1876; za razliku od godine sastanka sa knezom Mihailom u Ivanki] Andraši je pokazivao veliku odlučnost da ne dozvoli teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore u pravcu Bosne i Hercegovine. Sa istom odlučnošću zahtevao je da Srbija ostane izvan sfera ruskih operacija u slučaju rusko-turskog rata. Njegovo stalno sumnjičenje ruske vlade i panslavista da pripremaju planove sa Srbijom, unosilo je u pregovore teškoće koje je ta vlada, nestrpljiva da postigne sporazum, morala da otkloni. Jedan od načina da se to postigne bio je da Rusija istakne svoju hladnoću prema liberalnoj vladi, kompromitovanoj u Andrašijevim očima zbog veza sa revolucionarnom Omladinom (aktivnom u južnoslovenskim pokrajinama Monarhije i saradnji sa slovenskim komitetima u Rusiji). Zbog toga je Gorčakov isticao u Beču, kao pozitivan doprinos rusko-austrijskom sporazumevanju, carev izbor Marinovića za izaslanika i krizu vlade koja je sledovala. Drugi način da se umiri Austrija bio je da se izvrši promena vlade i dovede na vlast umereni Marinović, dobro viđen i od Gorčakova i od Andrašija.”16 Što je manevar oko promene vlade liberala pretrpeo neuspeh kriva je ispala Velika narodna skupština sa liberalskom većinom. „Posle ovog [uzaludnog] pokušaja da dođe na vlast, Marinović je zauvek prestao da igra vidnu ulogu u političkom životu Srbije. Ostao je naklonjen Rusiji i onda kada je knez Milan sa mlađim konzervativcima – Naprednom strankom – poveo austrofilsku spoljnu politiku. Poverena mu je samo još jedna misija na ruskom dvoru, juna 1883. prisustvovao je kao izaslanik kralja Milana na svečanosti krunisanja cara Aleksandra III u Moskvi.”17 U Glasu Srpske Akademije Nauka 1957. godine štampan je Vučkovićev članak Pokušaj kralja Milana da se kandiduje na bugarski presto – 1887. U uvodnom delu članka čitaoci se informišu o činjenici da se: „Svest o jedinstvu razvila [zapravo razvijala] kod Srba i Bugara još pre pojave nacionalno-revolucionarnih pokreta iz početka XIX veka. Dodiri između dva susedna naroda, iste vere, sličnih jezika, podvrgnuta istoj tuđinskoj dominaciji, bili su lakši (veza Dunavom i Carigradskim drumom) nego sa ostalim južnoslovenskim narodima.” S pozivom na Cvijića čak se utvrđuje da su ne „velike etničke razlike” u jednom ,,pojas[u] u kome su srpske i bugarske osobine prodrle jedne u druge – stopile se.” Zatim se dodaje, čime se bugarski istoričari ne samo što neće složiti, već će utvrditi suprotno, da se uprkos navedenim sličnostima u identitetu „politička saradnja” između Srba i Bugara „u prvoj polovini XIX veka sporo razvijala” usled izvesne zaostalosti Bugara „u nacionalnom i društvenom razvitku.” Pri tome se citira i, za našu temu osobito značajno, Načertanije, budući da je „Ilija Garašanin ukazao na tadašnju pasivnost bugarskih masa u svom čuvenom programu srpske i jugoslovenske nacionalne politike Načertanija. Istakao je i mogućnost budućih sukoba između Srbije i Rusije zbog velikog interesa koji obe imaju za bugarske pokrajine (pred vratima Carigrada) i utvrdio je šta treba raditi da se srpski uticaj u Bugarskoj utemelji. Međutim, unutrašnje teškoće Srbije sledećih petnaest godina ostavile su malo mogućnosti za vođenje nacionalne politike među Južnim Slovenima.” Tek: „Sa ponovnim dolaskom na upravu Srbije kneza Mihaila

15 Navedeni članak u navedenom časopisu, 355, 357. 16 Isto, 370–371. 17 Isto, 371.

164

Obrenovića (1860) dobila je ta politika pun zamah. Odredivši velikodušno zaboravu lične i stranačke sukobe [u kojima je između drugih prednjačio Garašanin] knez je izabrao za svog glavnog saradnika Iliju Garašanina. Otpočeo je rad na primeni načela Balkan balkanskim narodima. Naročita pažnja posvećena je pridobijanju Bugara za zajedničku revolucionarnu akciju”18... U nastavku: „Sve je to palo u vodu posle kneževe pogibije 1868. Namesnički režim u Srbiji posvetio se unutrašnjim problemima i približio Austro-Ugarskoj. Nezadovoljna tom promenom [srpske] politike, Rusija je prenela težište svoje balkanske radnje na Bugare i Crnogorce. Izvesni srpski interesi žrtvovani su bugarskim. Stvaranjem egzarhata (1870)” ustupcima Bugarskoj u San-Stefanu „Rusija je otkrila svoj plan da preko satelitske Bugarske zagospodari istočnom polovinom Balkanskog Poluostrva.” Zamisao kralja Milana, da posle proterivanja kneza Batenberga sa prestola bugarskog vladara postane i bugarski kralj, ustanovljenjem personalne unije između Srbije i Bugarske, Vučković podrobno razlaže, gotovo kao ostvarljiv poduhvat u pragmatičnom planu. Prema Vučkoviću: „Plan kralja Milana o personalnoj uniji između Srbije i Bugarske ne može se smatrati prolaznim ćefom... Za taj plan se doznalo onda kada je kralj, usled teških” poremećaja „u svom privatnom životu stekao glas neuravnotežena čoveka.” Njegov obrt, od pretnje abdikacijom na srpski presto, do nastojanja da se domogne bugarskog prestola „učinio se savremenim evropskim državnicima kao novi dokaz njegove” nervne „poremećenosti... Međutim, ima ozbiljnih razloga da se u to posumnja.” Kralj Milan „je često uspevao” da neočekivanim obrtima ostvari „što je želeo.” U propagandi za balkansku konfederaciju, prvi korak „ka njenom ostvarenju” mogao se smatrati „personalna unija između dve članice buduće konfederacije, Srbije i Bugarske.” Predstavnici Bugarske tada su mogli pretpostaviti da iza Milanovog plana, kao „austrijskog čoveka stoji Austrija, koja, kao i oni sami, nije želela da se na bugarski presto popne ruski kandidat. Šaljući im predlog preko jednog Engleza [dopisnika uticajnog lista Times u Beču, Ričardsa] kralj je valjda računao s tim da će Bugari poverovati da plan ima i odobrenje engleske vlade.” Zato, po Vučkovićevom zaključku: „Kralj Milan [koji] je pokazivao u svemu, pa i u politici, malo skrupula, ali mnogo dosetljivosti i lukavstva, u ovom slučaju dao je i dokaza pravilnog shvatanja državnih interesa, – za razliku od ranijeg, onog iz 1885, kada se odlučio za nesrećni rat protiv Bugarske. Međutim, potpuni neuspeh ovog zamršenog i teškog poduhvata niukoliko ne umanjuje ispravnost osnovne državničke misli o potrebi tesnog zbliženja Srbije i Bugarske.”19 Članak Vojvođansko pitanje u odnosima između Srbije i Mađarske od 1859. do 1868. koji je Vučković štampao u Zborniku Matice srpske 1953. godine od posebnog je interesa za našu raspravu jer se u njemu srpsko-mađarski odnosi izvesnih godina karakterišu s pozivom na Načertanije. Uočava se kako je za vreme pisanja Načertanija u Srbiji ispoljena težnja za uspostavljanjem savezničkih odnosa sa Mađarima, u borbi protiv imperijalističke Austrije. Opasnost od mađarskog ekspanzivnog nacionalizma Srbi su osetili „tek 1848. godine.” „Pre tog sukoba Mađari nisu izgledali Srbima u vazalnoj kneževini kao ozbiljni protivnici njihove nacionalne misli... Osećaj te opasnosti je iščezao posle propasti Mađarske revolucije.”20 Pri rekonstrukciji prijateljskih srpsko-mađarskih odnosa za vreme vladavine kneza Mihaila, Vučković, isto kao i mnogi drugi istoričari, sumnja u verodostojnost Košutovih memoarskih iskaza o Mihailovoj spremnosti da podrži vojne poduhvate protiv Austrije u savezu sa Mađarima. Pošto je francuski car Napoleon III Mihailu „izjavio da je isključena mogućnost skorog otvaranja Istočnog pitanja”, nameće se samo po sebi pitanje: „Kakve je potrebe imao Mihailo, posle takvih uveravanja, da sa mađarskom emigracijom sklapa sporazum o stvaranju njene vojne baze u Srbiji za napad na Austriju? O tome je moglo biti reči samo pod pretpostavkom da Napoleon usvoji mađarski plan o iskrcavanju francuskih trupa na Rijeci, radi upada preko Hrvatske u mađarsku ravnicu. Međutim, za Mihaila nije moglo biti nikakve sumnje da je Napoleon iz straha od Engleske, odbacio taj plan.”21 Posle podrobne analize daljih odnosa na opisanim relacijama, do poraza Austrije u ratu sa Pruskom, slede ispravni Vučkovićevi zaključci: „Poraz je učinio” svoje. Austrija „nije mogla i dalje odbijati mađarske zahteve” o dualističkom obliku „vladavine, a još manje osporavati Mađarima pravo da po svom nahođenju reše odnose sa vojvođanskim Srbima. Dobivši odrešene ruke”, Mađari „nisu više smatrali za potrebno da obnove Vojvodinu, ni u obliku koji je imala 1848, niti u onom koji su liberalni prvaci [Mađarske] predlagali 1861. Čak su bili i protiv zaokružene srpske županije o kojima je bilo reči prilikom Garašaninovih i Ristićevih razgovora u Pešti 1861.” Tek kada „je razbio sve nade vojvođanskih Srba” u „pravedno rešenje [srpskog] nacionalnog pitanja” u Mađarskoj, iz istih imperijalnih razloga kao ranije u Austriji „Andraši se stao zalagati za poboljšanje odnosa

18 Navedeni članak u Glasu SAN, 119–120. 19 Isto, 137. 20 Navedeni članak u Zborniku Matice srpske, 30. 21 Isto, 4.

165

[Habsburške] Monarhije” sa Srbijom imajući u vidu potrebu da je odvoji od Rusije.22 U članku Ristić, Štrosmajer i Vagnerova afera, 1879. Vučković najpre razmatra Bosnu u svetlosti evropske politike „napojnice”. Prema kazivanjima Andrašija Mihailu, ponavlja kako je najpre Napoleon podržao pravo Austrije na celu Bosnu, a kako je potom smatrao da je bolje rešenje deoba Bosne sa Srbijom. Po Vučkoviću, međutim, u ovoj verziji takođe: „Nema sigurnih dokaza da je Andraši tada [na sastanku sa Mihailom u Ivanki] ponudio Mihailu jedan deo Bosne pod uslovom da Srbija odustane od akcije protiv Turske i da ostane neutralna u slučaju evropskog sukoba. Ali je izvesno da je morao nešto obećati kada se Mihailo, na vrhuncu vojnih i političkih priprema za rat, odjednom rešio da smeni nosioca [?] te politike, Iliju Garašanina, i da odloži akciju na neodređeno vreme.”23 Pod drugim podnaslovom Sporazum između Srbije i Hrvatske Narodne stranke (1867) – Prekid saradnje (1868–1870) kazuje se već više puta ponavljano, tako da ovde nema potrebe za citiranje karakterističnih odlomaka u iskazima. Treći podnaslov sadrži kazivanja o ustanku u Krivošijama i predlogu namesnika Dalmacije feldmaršal-lajtnanta Ivana fon Vagnera Hrvatskoj Narodnoj stranci. Ekspanzivna namera prema Bosni i Hercegovini tu se iskazuje i delovanjem Štrosmajera, dvorskim misijama Oreškovića, te odredbom da se „prema Srbiji” treba ponašati „na takav način da se ne uzbudi nikakvo sumnjičenje nepoverenja, ali nužno je da se uvek znaju tajne namjere srpske vlade.” U završnom delu ovog članka ističe se kako je sa austrijskog i mađarskog stanovišta „antagonizam između Srba i Hrvata... stena u koju se razbija opasnost jugoslovenskog pokreta.”24 Izvesna novost u Vučkovićevom članku o ekonomskoj i političkoj krizi izazvanoj bankrotstvom finansijera gradnje prvih srpskih železnica, bankarskog i preduzumačkog koncerna Generalne unije u povezanosti je sa proglašenjem kraljevine 1882. godine. Vučković: „Na početku 1882. u razmaku od trideset i pet dana (između 18. januara i 22. februara), Srbija je doživela dva važna događaja: Prvi je odjeknuo kao nečuvena katastrofa; pretio je da joj načini štetu veću od njenog tadašnjeg budžeta i da promeni pravac spoljne politike. Drugi događaj, dočekan kao značajna etapa u državnom uzdizanju, nije podigao ugled Srbije u onoj meri u kojoj se to očekivalo. Uzročna veza između tih događaja iziskuje njihovo procenjivanje kao jednu celinu.” U nastavku, sa novim ranije nekorišćenim, pa i nepoznatim podacima, Vučković uspeva da rekonstruiše u celosti zaplete oko poslovanja i bankrotstva Generalne unije, ali ne i da utvrdi pravu istinu u vezi sa kontradiktornim tvrdnjama s jedne strane o nenadoknadivoj, a s druge o saniranoj šteti pričinjenoj srpskoj državi i srpskom narodu tim bankrotstvom. Što se tiče tvrdnje da proglas kraljevine „nije podigao ugled Srbije u onoj meri u kojoj se to očekivalo”, mora se primetiti da se prevelika očekivanja nikad ne ostvaruju u očekivanim razmerama, ali podizanje kneževstva u rang kraljevstva je čin kojim se tada znatno povećavao ugled svake države, pa i srpske. I to što je kralj Milan prilagodio, pa i potčinio interese Srbije interesima Austrije, ne znači da „se počeo baviti mišlju da postane austriski vazal.”25 Vučkovićeva knjiga Srpska kriza u Istočnom pitanju (1842–1843), štampana u seriji Posebnih izdanja Odeljenja društvenih nauka Srpske Akademije nauka, 1957. godine, potvrđuje da se već u godinama koje su prethodile Načertaniju, načertanijske ideje srpstva i srpskog jugoslovenstva ukorenjuju u spoljnoj politici. Povećanjem ruskog uticaja povećavao se otpor protiv tog uticaja. Vučković: „Politički razvoj obnovljene Srbije bio je u najvećoj meri zavisan od velike diplomatske borbe koja je vođena za rešenje Istočnog pitanja. Svesna stalne opasnosti, Srbija je nastojala koliko je mogla da poveća svoju snagu kulturnim i privrednim uzdizanjem. Teritorijalno proširenje, naročito u pravcu Bosne, ulazilo je [već] u Miloševe tajne politike. Balkanski krajevi Otomanske Carevine bili su često predmet političkih kombinacija, pretresanih i u evropskoj javnosti, u kojima su te teritorije služile za pogađanje između Velikih Sila.” Francuska je izazivala otvorenu podozrivost Rusije i Austrije 1841. zbog potpomaganja rada poljske emigracije u Turskoj.26 U vezi sa akcijama poljske emigracije, Vučković kazuje: „Čartoriski se nije zadovoljio ulogom posrednika između srpske vlade i zapadnih Sila, on je nastojao da zauzme položaj glavnog savetnika, pa da veštim uvećanjem svog uticaja prilagodi politiku Srbije krajnjem cilju svojih političkih planova – obnovu Velike Poljske.” Za pukovnika Zvijerkovskog tu se ističe da je jedno vreme živeo u kući Avrama Petronijevića pod imenom dr Lenoara. „Prvi austrijski izveštaj o njegovom boravku u Srbiji poslao je Beču 9. februara 1843. general Ungerhofer. Posle toga, njegovo se ime često pojavljuje u austrijskim izveštajima. Čas je prikazan kao saradnik časopisa Srbskij Ulak (izlazio 1843–1844, urednik mu je bio temišvarski advokat Maksimilijan Simonović), čas kao vladin agitator koji putuje po Srbiji kao vladin agitator ili mu je pripisivana politička misija u Bosni.”27

22 Isto, 14. 23 Isto, 25. 24 Isto, 45. 25 Isto, 91. 26 Vojislav Vučković, Srpska kriza u istočnom pitanju, Beograd 1957, 14–15. 27 Isto, 102–103.

166

Međutim: „U jeku krize, kada se u Carigradu rešavalo srpsko pitanje, njegovo prisustvo u Srbiji bilo je od veće štete nego koristi za srpsku vladu. Ona je tražila vezu i zaštitu kod zapadnih Sila – Francuske i Engleske, poljski agenti su joj to obećavali ističući ugled koji je tamo uživao knez Čartoriski... Ali poljski agenti su bili skloni da precenjuju uticaj Čartoriskog. U očima zapadnih Sila poljska emigracija nije bila ni izdaleka onaj politički činilac za koji se izdavala srpskoj vladi, niti je uticaj Čartoriskog mogao da se meri sa Meternihovim.” Upoređenje manjeg uticaja vođe jedne emigracije, Čartoriskog, sa većim uticajem čelnika jedne moćne države, Meterniha i nehotice izaziva čuđenje. Vladajuće ličnosti Srbije nisu bile, nisu mogle biti, tako naivne da pretpostavljaju uticaj jednog Čartoriskog uticaju jednog Meterniha. To se vidi i po sastavu srpskog Načertanija pri upoređenju sa poljskim južnoslovenskim Planom. Nijednog trenutka srpski državni interesi nisu se povodili poljskim izbegličkim interesima. Vučkovićev članak Milovan Đ. Milovanović na drugoj konferenciji Mira u Hagu, 1907, štampan u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo, 1958, od interesa je za našu temu s obzirom da mnogi ne znaju da je prva Haška konferencija za mir održana još krajem XIX veka, 1899. godine. Među tri srpska delegata na ovoj konferenciji najkompetentniji je bio Milovanović, kao jedan od najboljih poznavalaca međunarodnog prava u Srbiji. Druga dva delegata, bili su Sava Grujić, predsednik Državnog saveta, i Mihailo Milićević u Londonu. Vučković informiše, kako je Milovanović „stekavši pravno obrazovanje u Parizu, usvojio klasično francusko shvatanje međunarodnog prava, zasnovano na moralu [!] a ne na sili, čiji je cilj da članovima ljudske zajednice osigura opstanak i materijalni i duhovni razvitak. Ovakva koncepcija međunarodnog prava odgovarala je interesima malih država. Srbija je na njemu zasnivala svoj stav u Istočnom pitanju. Mlada država, ekonomski i kulturno zaostala, a izložena pritisku dveju susednih neprijateljski raspoloženih carevina, ona je morala da traži ostvarenje svog nacionalnog programa pod zaštitom načela jednakosti među državama i prava naroda na samoopredeljenje. Srpski državnici našli su se pred teškim zadatkom da brane životne interese zemlje u vrlo nepovoljnim međunarodnim odnosima, koji su bili u znaku sukoba između načela međunarodnog prava, s jedne strane, i imperijalističke politike Velikih Sila, s druge strane.” Najvažnije pitanje na ovoj konferenciji, odnosilo se i po Vučkoviću na dopuni konvencije iz 1899. godine o mirovnom rešavanju međunarodnih sporova tokom međudržavnih sukoba. Već na prvoj sednici, 16. jula 1907, Prve potkomisije Prve komisije Milovanović je obrazložio predlog srpske delegacije „o usvajanju načela obaveznosti” poštovanja odluka Međunarodnog haškog suda. Pritom je isticao važnost međunarodne arbitraže u trgovinskim sporovima, pored političkih. Još je trajao carinski rat, koji je započeo januara 1906, između Srbije i Austro-Ugarske, pa je Srbija bila zainteresovana da u tom sukobu sa jednom Velikom Silom presuda bude prepuštena međunarodnom Sudu nadležnom i za trgovinske ratove. Milovanovićevi argumenti, međutim, zvučali su suviše pravdoljubivo da bi prevagnuli u pravnim raspravama. On se nevoljno morao zadovoljiti elastičnijim rešenjima većine, sastavljene ne samo od predstavnika imperijalističkih Sila, kako to sugeriše Vučković, nego i od njihovih malih satelita, kojima su takođe svojstveni porivi na račun slabijeg uz pomoć jačega. Ali Vučkovićev zaključak što se tiče Milovanovićeve Srbije mora biti uvažen po činjenici da je: „U dodiru s pravnicima i diplomatama i u radu na problemima mira pretresanim na [ovoj] Konferenciji, Milovanović osetio političku klimu Evrope. To iskustvo pokazalo se dragoceno za Srbiju u narednim kritičkim događajima.”28 U Vučkovićevom članku o neuspeloj političkoj akciji Matije Bana 1860–1861, štampanom u Istoriskom časopisu Istorijskog instituta SANU, 1959, ima novih značajnih informacija o Banovim spoljnopolitičkim akcijama u službi vlade i vladajućih ličnosti a i po sopstvenom nahođenju. Ali je Vučkovićeva primedba da se „celokupno izlaganje Banove političke akcije 1860–1861. uglavnom zasniva na konceptima njegovih pisama, čiji originali nisu nađeni, a za koje nema dokaza ni da su otposlani niti da je na njih odgovoreno”... proizvoljna. U međuvremenu pronađeno je u ruskim i austrijskim arhivima nekoliko originala tih pisama. Ne zna se samo u kojoj meri i da li su uopšte usledili odgovori na ta pisma. Verovatno, većina tih pisama ostala je bez odgovora, jer se znalo za Banova preterivanja u ličnim poduhvatima, podsticana prevelikim ambicijama u političkoj karijeri i neobuzdavanim porivima raspolaganja sa velikim dobicima u novcu. U vezi sa planom koji je istovremeno ponudio Rusiji i Austriji zarad dobijanja pomoći u izvojevanju nezavisnosti i stvaranju velike srpske, odnosno južnoslovenske države, pod ruskim ili austrijskim protektoratom, Vučković kazuje: „Izgleda kao da mu je bilo svejedno da li će Južni Sloveni vezati svoju sudbinu za slovensku ili za germansku silu... Čovek bujne mašte, on nije bio i veliki idealista. Iz svega što prethodi vidi se da su mu sva sredstva bila dobra da dođe do izvesne koristi.” Ipak, mora se dodati ovoj Vučkovićevoj negativnoj proceni Banove ličnosti, da su i istinski državnici, imajući u vidu prevashodne interese svoje nacionalne države, ponekad prinuđeni da

28 Vojislav Vučković, Milovan Đ. Milovanović na drugoj konferenciji mira u Hagu, 1907, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo 2, 1958, 160.

167

istovremeno zatraže pomoć od međusobno suprotstavljenih Velikih Sila, prilagođavajući životne potrebe svoje države na razne načine različitim imperijalističkim državnim potrebama potencijalnih zaštitnika. Vučkovićev članak Diplomatska pozadina ujedinjenja Srbije i Crne Gore, štampan u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo, 1959. godine, počinje sa konstatacijom da je misao o ujedinjenju u Srbiji i Crnoj Gori dominantna ideja razvoja „od početka XIX veka do Prvog svetskog rata.” Mešanje srpskih starosedelaca i crnogorskih doseljenika u šumadijskim naseljima tome je mnogo doprinelo. „Slučaj je hteo” da iz tih krajeva „potiče vođa” prvog srpskog ustanka.29 Ističe se kako je ciljeve ujedinjenja „Garašanin jasno izložio u svome Načertaniju.” On je ukazao istovremeno na ekonomske i vojne činioce zajedništva. Za Vučkovića je važno da se ne prenebregne ni u ovoj raspravi kako je srpsko-crnogorskim ugovorom o savezu 1866. godine knez Nikola pristao da se u slučaju pobede u ratu protiv Turske odrekne „svojih vladalačkih prava u korist kneza Mihaila.” Ali za razliku od mnogih drugih istoričara, Vučković tu činjenicu razmatra svestranije, dodavši: „Ovu veliku žrtvu Nikola nije učinio ni dragovoljno ni iskreno. On je, istina, bio za ujedinjenje, ali samo pod svojom dinastijom. Na pomenutu obavezu” zapravo dobrovoljnu, samopregornu izjavu, odlučio se „posle dugog natezanja: 1. zato što je to bila želja Rusije; 2. što je očekivao veliku novčanu i materijalnu pomoć od Srbije; i 3. što se nadao, ako knez Mihailo ostane bez potomstva, da će se on popeti na presto ujedinjene srpske države posle Mihailove smrti. U nekoliko navrata, počev od 1863, pokretao je pitanje o nasleđu prestola sa srpskom vladom, pa je čak tražio da mu se to pravo prizna i ugovorom, ali je uvek dobijao odgovor da takvo priznanje može doći samo od Narodne skupštine. Osetio se u neku ruku oštećen kada je na srpski presto pozvat Milan Obrenović posle Mihailove pogibije. Od tog trenutka on vodi potajnu borbu protiv Obrenovića [mi bismo dodali i protiv Karađorđevića, posle pogibije poslednjeg Obrenovića] vrebajući svaku priliku, svaki njihov veći neuspeh da ostvari svoj plan. Ugovorne obaveze prema Srbiji, u slučaju ujedinjenja dalje ne preuzima”30... Nastojanjima za ujedinjenjem Srbije i Crne Gore bile su protivne i neke Velike Sile, a ponajviše Austro-Ugarska, odnosno Austrija. Vučković navodi uputstva njenog ministra inostranih poslova Goluhovskog novom poslaniku u Srbiji Konstantinu Dumbi „da je Monarhija rešena da spreči ujedinjenje Srbije i Crne Gore čak i po cenu rata.” Da je pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore bilo zamršeno pokazuje Vučković sadržajem rasprave srpske vlade na Krfu 15/28. decembra. U predstavci Nikole Pašića ministarskom savetu, koji je tada održan, stoji da su: „Ratni događaji, a naročito načela i ideje u ime kojih se saveznici bore, podstakli i pitanje o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom u jednu nacionalnu državu. Ali ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom ne bi moralo doći tako skoro i neodstupno na dnevni red da se Cetinjski Dvor nije odvojio od Srbije i Saveznika” pregovorima sa neprijateljem. „Takvim svojim... držanjem Cetinjski Dvor stavio je na dnevni red pitanje: Da li ima političkog smisla da Crna Gora i dalje ostane kao zasebna državica kad se celo Srpstvo ujedinjuje ili je bolje da se sjedini sa svojom rođenom braćom sa Srbijom?!”31 Detaljna analiza pregnuća za i protiv ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom, završava se Vučkovićevim zaključkom onako kako se zaključivalo sa stanovišta merodavnosti većine u vremenu pisanja ove rasprave. Tada je srpsko-crnogorsko jedinstvo bilo zasnovano na ostvarenom srpskom i jugoslovenskom duhovnom, političkom i državnom jedinstvu jedinstvene države, bez obzira na protivljenja. Zato i po Vučkoviću: „Ujedinjenje Srbije i Crne Gore ostvareno je kao i u mnogim sličnim istorijskim zbivanjima spregom snaga evolucije i revolucije. Zakon istorijskog razvitka krčio je sebi put kroz sve prepreke. Akta međunarodnog prava, imperijalistički planovi, ustavni propisi, dinastički, klasni i partijski interesi i ostale brane podignute protiv pokreta naroda ka slobodi i jedinstvu rušili su se pred tim pritiskom. Nosioci takvih pokreta – kao Pruska u Nemačkoj, Pijemont u Italiji, Srbija u Jugoslaviji – vodili su u prvom redu računa o težnjama narodnih masa. Istorija je dala za pravo ujediniteljima.”32 Da će kasnija istorija, posebno iz vremena pisanja ove naše rasprave, dati za pravo drukčijim ujediniteljima, to, naravno, Vučković nije mogao predvideti, a kamoli znati. Diplomatska istorija srpsko-bugarskog rata (1885–1886) spada u obimnije radove Vojislava Vučkovića. Štampana je u seriji posebnih izdanja Odeljenja društvenih nauka Srpske akademije nauka 1956. godine. U predgovoru ovog rada Vučković kazuje da posle mnogih radova, od kojih posebno ističe one koji potiču od Slobodana Jovanovića, u vezi sa tim ratom, on se „nikad [ne bi] setio posle da piše [i] diplomatsku istoriju tog rata da” nije „došao do važnih zbirki dokumenata” kojima raniji pisci nisu raspolagali. U predistoriji toga rata i Vučković nalazi za potrebno da pri isticanju ranijih, dobrih i loših, srpsko-bugarskih odnosa, posebno ističe savezničke odnose u [navodnom] prvom balkanskom savezu, za vreme vladavine kneza

29 Navedeni članak u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo, 1959, 227. 30 Isto, 228–229. 31 Isto, 213. 32 Isto, 248.

168

Mihaila. Tada se najviše uvažavalo, da su: „Po svom geografskom položaju Bugari bili pozvani da igraju važeću ulogu u ustanku hrišćana u Turskoj. Preko njihove teritorije išla je glavna saobraćajna veza između Carigrada i Srbije. Presecanje te veze, onemogućavanje snabdevanja turske vojske i izolovanje njenih vojnih baza na Dunavu, to je bio zadatak čije se izvršenje očekivalo od Bugara u slučaju ustanka.”33 Vremenom prevagnula je podozrivost u tim odnosima sa srpske strane zbog bugarskih težnji za stvaranjem Velike Bugarske (sa bugarske strane zbog istovetnih srpskih težnji za stvaranje Velike Srbije]. Ne samo prema Vučkovićevim formulacijama zamišljena Velika Bugarska „imala [je] da obuhvati, pored čisto bugarskih zemalja severno i južno od planine Balkana, još i Trakiju, Makedoniju, Staru Srbiju i istočnu polovinu Srbije (do Morave)”.34 Objavu rata Bugarskoj, posle ujedinjenja Istočne Rumelije sa zvaničnom Bugarskom, Vučković je već načinom podrobnog opisivanja akcija i reakcija ispoljenih pri reagovanju na prevratom sprovedeno uvećanje Bugarske – opravdavao argumentima branilaca Srbije. On citira austrijskog poslanika Kevenhilera, koji je tadašnjem predsedniku srpske vlade Milutinu Garašaninu rekao: Činom ujedinjenja Severne i Južne Bugarske „Berlinski ugovor je zbrisan a Sanstefanski se ostvaruje.” Na ministarskoj sednici pod predsedništvom kralja Milana, 9. septembra 1885: „Sa izuzetkom ministra pravde Đorđa Pavlovića, svi su se složili da Srbija mora ustati u odbranu svojih nacionalnih interesa. Opasnost od Plovdivskog prevrata ovako je shvaćena: Ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije predstavlja pomeranje odnosa snaga u korist susedne kneževine; tako ojačana ona će nam postati daleko opasniji protivnik u Makedoniji, gde smo mi otpočeli 1884. sistematski rad na nacionalnoj propagandi; uspe li da ovlada i tom turskom pokrajinom, ona će se kad-tad baciti na Srbiju; u pitanju je, dakle, ne samo opstanak srpske države nego, zbog srodnosti, [kurzivom istakao A. R.] i srpskog naroda.”35 Vučković sledstveno povlađuje merama mobilizacije i vanrednog stanja ratne pripravnosti kojima je „stavljeno do znanja [i] inostranstvu da je Srbija rešena da održi status quo, stvoren Berlinskim kongresom, ili, ako je to nemoguće, da sebi pribavi teritorijalnu naknadu.” On kontroverznim tumačenjima preliminarnih stavova Velikih Sila, navodi na zaključak da one, pored različitih razlika u izjašnjavanjima o novonastaloj situaciji, pretežno osuđuju silom sprovedeno uvećanje Bugarske i na taj način ohrabruju kralja Milana da sprovede ratnu opciju. Po Vučkoviću: „Prirodno [kurzivom istakao A. R.] prva reakcija austrijske vlade bila je da kralju [Milanu] odobri mobilizaciju i da mu obeća diplomatsku podršku.” Ali prirodnije: Članice Trojecarskog saveza [Austrija, Nemačka i Rusija] su se dogovorile već prvih dana krize da ne dozvole da dođe do većeg sukoba”... Tri carske vlade bile su, dakle, saglasne u tome da priznaju „svršeni čin ujedinjenja Bugarske i Istočne Rumelije”36. Vučković ne raspliće zapletenost ovih protivurečnih iskaza primarnom spremnošću merodavnih da se neizbežno ujedinjenje aminuje nereagovanjem. Zataškava se i nezadovoljstvo u zemlji opredeljenjem za rat. Tvrdi se uopšteno: „Vladina ratoborna politika nije naišla na otpor.”37 A u pojedinostima se raščlanjavaju: distanciranja izvesnih naprednjačkih prvaka, neslaganja eminentnih liberala, protivljenja radikala, nezadovoljstva u narodu. Ne uvažava se u potrebnoj meri upozorenje Porte „da je Bugarska sultanova pokrajina, o čemu Srbija mora voditi računa ako se priprema za akcije.” Kao uzgred se spominje najvažniji razlog objavi rata: „Srpska vlada je imala krajem septembra zabrinjavajuće vesti o kretanju i radu [radikalskih] emigranata u Bugarskoj. Očekivalo se da će oni nešto preduzeti u pozadini mobilisane vojske. Tih dana pojavile su se dve emigrantske čete između Zaječara i Knjaževca i ubile jednog seoskog kmeta odanog vladi. Trpeljivost bugarskih vlasti prema toj revolucionarnoj akciji mogla je poslužiti srpskoj vladi kao izgovor za ultimatum i napad. Stanje je postalo nešto ozbiljnije kada je baš tih dana uhvaćena na našoj teritoriji jedna emigrantska proklamacija kojom se pozivao narod na bunu. Bila je datirana sa granice 25. septembra. Narod je upućivan da se dočepa pošte i telegrafa, oružja i magacina, pa da krene na Beograd ili Niš – prema tome gde će se nalaziti kralj i vlada. U Nišu se smatralo da je to Pašićevo delo.38 Vučković prenebregava da ove buntovne akcije navode na upoređenja sa Timočkom bunom 1883. godine. Ona je tada uterala strah u Milanove kosti, a u narodu još uvek proizvodila strahovanja da se ne ponove represalije koje će se pamtiti prekomernim smrtnim presudama posle ugušenja bune, i koje bi se mogle ponoviti posle izvojevane pobede u ratu protiv Bugarske kao zaštitnice radikalskih buntovnika. Vučkovićevo jednostrano izlaganje koje navodi na zaključak da Velike Sile nisu bile tako izričite u stavovima

33 Vojislav Vučković, Diplomatska Istorija srpsko-bugarskog rata (1895–1896), Beograd 1956, 3. 34 Isto, 13. 35 Isto, 19. 36 Isto, 23. 37 Isto, 34. 38 Isto, 42.

169

protiv rata koji je povela Srbija da bi mogla opravdati odustajanje od ratne opcije, dolazi do izražaja i pri jednostranom zaključku o povoljnom odjeku objave rata u zemlji. Prema Vučkoviću: „Posle tako dugog iščekivanja, vest o objavi rata primljena je u zemlji kao jedno olakšanje opšte nervne zategnutosti. Austrijski vojni izaslanik potpukovnik Herman fon Pinter, vrativši se sa obilaska granice uoči same objave, izvestio je austrijskog ministra vojnog da je moral u srpskoj vojsci dobar, ali da raste nezadovoljstvo zbog čekanja i da je kralj neće moći duže zadržati u neaktivnosti bez opasnih posledica.” Suprotno, odustajanje od poziva svih rezervista u vojsku iz straha od pobune nezadovoljnika, pod dejstvom antiratnih akcija radikala – ne spominje se.39 Reagovanje spoljnog faktora Vučković zamagljuje uopštenom tvrdnjom da: „Prijem na koji je naišla u evropskim prestonicama vest o ratu pokazuje da se taj događaj očekivao kao neizbežno zlo. Nije bilo naročito oštre reakcije, čak ni protesta.” A pri izlaganju pojedinačnih stavova Sila, iskazuje se suprotno: U ime engleske vlade „Solzberi je osudio našu agresiju. Naredio je [poslaniku u Beogradu] Ildemu da skrene pažnju našoj vladi na potrebu što skorijeg okončanja neprijateljstava ako se ne želi da sukob između Velikih Sila dovede u pitanje opstanak nezavisnosti Srbije... Na četiri dana pred rat, francuski ministar inostranih poslova Fresnis govorio je sa čuđenjem o strpljenju Sila koje dopuštaju Srbiji da nameće svoju volju Evropi. U razgovoru sa austrijskim ambasadorom Hojošem pomenuo je kao sredstvo za umirenje da se Srbiji zapreti oružanom intervencijom Turske... Ruski ministar inostranih poslova Girs isticao je potrebu da se predoči glavarima Srbije da ne mogu prisvojiti pravo Sila da rešavaju opasna balkanska pitanja”... Za ilustraciju Vučkovićeve nekonsekventnosti pri izlaganju argumenata kojima se može opravdati ili mora osuditi opredeljenje vladara Srbije za objavu rata Bugarskoj 1885, treba navesti zaključak kojim se završava rasprava protivrečnim argumentima. Vučković: „Greška je nastala usled površne analize tadašnje međunarodne situacije [zapravo pogubna odluka je doneta usled pogubne unutrašnje opasnosti za režim kralja Milana što Vučković ne vidi] i nacionalnog problema Balkana. Sa ruske strane [više] nije bilo opasnosti od stvaranja San-Stefanske Bugarske. Dalje od ujedinjenja Kneževine i Istočne Rumelije, za koje je dobiven pristanak članica Trojecarskog saveza, u Petrogradu se nije mislilo ići”, a nije ni moglo ići jer „to ne bi dozvolile ostale Velike Sile.” Za osvajanje Makedonije Bugarska nije imala snage. A samo pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj bilo je u duhu načela narodnosti „u čije se ime vodila borba [i] za oslobođenje i ujedinjenje srpskoga naroda”.40 Vučkovićev članak Nacionalna revolucionarna akcija Srbije u Vojnoj Granici, štampan u Zborniku Matice srpske 1964, spada u rasprave koje su od posebnog značaja za ovu našu knjigu što počinje „uticajem” Načertanija na opisane akcije. Vučković: „Samo četvrt veka nakon” izvojevanja autonomne „samostalnosti”, Srbija „se usudila da usvoji revolucionarni plan koji je imao za cilj rušenje Turske carevine i stvaranje na njenim razvalinama velike nezavisne južnoslovenske države... Ilija Garašanin... formulisao je taj plan srpske spoljne politike u čuvenom Načertaniju. Pisano 1844, u vremenu kada je Meternihova Austrija predstavljala jednu od glavnih Sila u Evropi, ono nije moglo obuhvatiti i drugu etapu nacionalne revolucije – oslobođenje Južnih Slovena od habzburškog jarma. Međutim, iz pripremnih radova oko sastavljanja tog plana vidi se da je već 1844. razmatrana i krajnja, jugoslovenska faza revolucije. Odnos Srbije sa Hrvatskom i Vojnom granicom pretresan je između Garašaninovih poverenika, tada još i agenta poljske emigracije, Franje Zaha, i naročito izaslanika vođa Ilirskog pokreta Ljudevita Gaja i Stjepana Cara. Car je po Gajevim uputstvima ukazao na potrebu zajedničkih srpsko-hrvatskih akcija protiv Austrije snagama nacionalno osvešćenih graničara.” Dalje po Vučkoviću: „Garašanin je delio ovo mišljenje o važnosti Vojne granice, ali je kao realan političar uviđao nemogućnost za Srbiju da se istovremeno hvata u koštac sa dvema susednim carevinama. Zbog toga je izostavio iz Načertanija deo plana o revolucionarnoj akciji u Austriji. Turska je bila dovoljan protivnik za slabe srpske snage.”41 Od posebnog interesa je i Vučkovićevo gledište o akcijama u 1848/1849: „Za vreme Mađarske revolucije oživljavano je na mahove jugoslovensko pitanje, ali nije nailazilo na dovoljnu podršku. Srbija nije bila spremna za akciju velikih razmera, a Hrvati su se našli prinuđeni, braneći svoja prava od Mađara, da brane i prava habzburške dinastije. Braneći ta prava izginulo je i oko 30.000 graničara.” Vučković se iz navedenih pobuda zadržao i na Garašaninovom planu iz 1858. godine. Cilj je bio da se graničari, posebno njihovi oficiri, u što većem broju pridobiju za stvar Srbije. „U ovom planu, kao i u Načertaniju, Garašaninova politička misao inspirisana je postavkom da se Srbija mora proširiti” ako hoće da opstane.42

39 Isto, 48. 40 Isto, 99–100. 41 Navedeni članak u Zborniku Matice srpske, Novi Sad, 1964, 6. 42 Isto, 7.

170

U tom članku Vučković se najviše zadržao na akcijama koje je sprovodio Orešković prema uputstvima nalogodavaca i na svoju ruku. Po Vučkoviću: „Ristić nije trpeo Oreškovića zbog njegove razmetljivosti i ambicija da igra političku ulogu bez dovoljno obzira da li je ono što radi [uvek] u interesu Srbije.”43 Članak o odnosima Srbije i Jugoslovenskog odbora, koji je Vučković štampao u Istorijskom časopisu

Istorijskog instituta SANU, sadrži raspravu o odnosima koji su nametali pitanje o učešću predstavnika

Jugoslovenskog odbora u srpskoj vladi. Polazi se od tvrdnje da je: „Prvi svetski rat zatekao Srbiju politički

nespremnu da povede, od samog početka, uspešnu propagandnu akciju na stvaranju zajedničke države Srba,

Hrvata i Slovenaca. Od kako je prekinuta 1868. saradnja sa hrvatskom Narodnom strankom, nešto slično tome

nije pokušano sve do 1914. godine. Istina, počev od aneksione krize (1908) pojačani su dodiri između

nacionalističkih [adekvatnije: nacionalnih] udruženja u Srbiji i revolucionarne omladine u Hrvatskoj,

Dalmaciji, Bosni i Hercegovini; bilo je čak i slučajeva saradnje s pojedinim političarima iz tih krajeva; ali ta

akcija nije vođena u okviru jasno formulisane državne politike i po utvrđenom planu odgovornih činilaca.

Naročito joj je nedostajalo učešće širokih narodnih masa. Tek kad je izbio 1914. godine rat s Austro-

Ugarskom i preneo se na skoro celu Evropu, Srbija je uvidela da joj valja pridružiti Jugoslovenima iz

Habzburške Monarhije jedan primamljiviji program, koji će jugoslovenskoj nacionalnoj – negde još nejasnoj,

negde tajnovitoj ideji dati smisao čvrsto poštovanog nacionalnog prava. U toj neočekivanoj situaciji nije joj

ostalo ništa drugo nego da na brzu ruku istisne jedan jugoslovenski politički program zasnovan na primeni

načela o samoopredeljenju naroda.”44 Iako su navedene konstatacije o nejugoslovenskoj državnoj politici Srbije tokom druge polovine XIX veka do 1914. godine XX veka na relaciji jugoslovenstva, koje će se ostvariti 1918. stvaranjem jugoslovenske države, u velikoj meri nepobitne, one su u koliziji sa preovlađujućim konstatacijama o pijemontskom doprinosu srpske države u tvorevini jugoslovenske državne zajednice. Ova kontroverzija je u srpskoj istoriografiji dominirajuća, naravno, samo do postojanja Jugoslavije. Nestankom zajedničke države Jugoslovena preovladaće drukčija kontroverzna objašnjenja o istom fenomenu! Neosporivo je da se: „Do pred sam kraj rata nije znalo da li će Sile Antante, u slučaju pobede, (a) sačuvati ili raskomadati Austro-Ugarsku, i (b) izvršiti obaveze prema Italiji iz Londonskog ugovora, 1915, o ustupanju jugoslovenskih [dalmatinskih] teritorija, ili će obaveze smanjiti, pa čak i odbaciti [ignorisati, poreći]. Od svega toga zavisilo je, međutim, ujedinjenje Jugoslovena [Hrvatske i Slovenije] sa Srbijom i Crnom Gorom.” Nesuglasice, razmimoilaženja, sukobi koji će vremenom prerasti u neprijateljstva, između predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca, presudno Srba i Hrvata, već pri konstituisanju Jugoslavije, u Vučkovićevoj analizi se ne prikrivaju, pa i ne zamagljuju. Kao kod mnogih drugih istoričara. On kazuje da je bilo pogrešno što se već „prilikom donošenja prvog Ustava (1921)” nipodaštavala „nužna etapa – federalizma – u procesu stapanja naroda vekovima podvrgnutih različitim kulturnim uticajima”... Zato u ovoj raspravi Vučković usredsređuje pažnju na razmirice koje se rasplamsavaju „između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora.” Borba za veće uvažavanje vlastitih stavova i zahteva „predstavlja konstantu u politici Jugoslovenskog odbora”, kao što je konstantna premoć vladajućih predstavnika Srbije.45 Vučkoviću se može samo zameriti da prenaglašavanjem značaja ličnih i stranačkih udela u odnosima koji se menjaju zapletima i raspletima, omogućuje prenebregavanje uticaja nacionalnog faktora. Zato ti odnosi, prvobitno bratski a kasnije sve više neprijateljski razmatrani „kroz tri faze” razvoja (prva faza od početka novembra 1914. do marta 1916, druga faza od marta 1916. do jula 1917, treća faza od jula 1917. do novembra 1918) ostaju suštinski nerazjašnjeni. Članak Unutrašnje krize Srbije i Prvi svetski rat, koji je štampan, posle iznenadne Vučkovićeve smrti, u Istorijskom časopisu Istorijskog instituta 1965. godine, usredsređen je na pojave kojima se politička situacija u Srbiji, posle prevrata, 1903, komplikuje sukobima novog vladara i novih vlasti sa prevratnicima u borbi za prevlast i prestiž pri sređivanju odnosa sa Austro-Ugarskom uoči i tokom rata. Vučković u ovom članku polazi sa tačke da: „Novi vlastodršci nisu” došli na vlast na način na koji je trebalo sa „strogo pravnog stanovišta.” Trebalo je da raspišu „izbore za ustavotvornu skupštinu” i tako „narodu” omoguće „da izrazi svoju volju o obliku vladavine”, a samim tim i o onima koji treba da vladaju u ime naroda. Što to nije učinjeno: „Nezdrave političke prilike omogućile su jednom neodgovornom činiocu – grupi oficira zaverenika iz 1903. da zadrži [?] stečeni uticaj na državne poslove pa da ga čak i uveća.” Istoričari koji su razmatrali i dalje razmatraju ovu situaciju sa pragmatičkih pozicija, suprotno od ovog Vučkovićevog gledišta ističu, međutim, širokogrudost oficira–zaverenika posle prevrata. Umesto da zadrže vlast stečenu prevratničkim činom prepustili su je političarima, kojima po profesiji pripada položaj

43 Isto, 18. 44 Navedeni članak u navedenom Istorijskom časopisu Istorijskog instituta SANU, 345. 45 Isto, 346.

171

vlastodržaca. Da su pritom nastojali da ulogom izvršioca prevrata utiču na one koji su zahvaljujući njihovom prevratničkom činu postali vlast – mora se smatrati normalnom pojavom; apstraktna rasuđivanja deluju iluzionistički u tim relacijama. Kada Vučković prelazi na razmatranje nove spoljne politike pod novom upravom, on šematski procenjuje da se „Srbija vratila idejama kneza Mihaila i Ilije Garašanina”.46 Ne samo što mnogi istoričari drukčije procenjuju pravce nove spoljne politike, već bi i sami upravljači tom novom politikom, a među njima kao najkompetentniji Nikola Pašić, suočeni sa takvom procenom kontinuiteta spoljne politike, posle diskontinuiteta u vremenu vladara Milana i Aleksandra Obrenovića, smatrali za potrebno da se opovrgne takva procena. Novim vladajućim političarima nisu bili potrebni navedeni uzori iz prošlosti, da bi usmeravali svoju politiku smerom uspešne politike. Oni su se rukovodili iskonskim idejama razvoja svoje države, pravcem sve veće samostalnosti i sve većeg proširenja, savremenim oruđima razvojnih potencijala, prema svojim i okolnim potencijalima vremena u kojem su upravljali državom. Za njih knez Mihailo, a pogotovo Ilija Garašanin, nisu imali značaj kojim ih je Vučković (ili neki drugi istoričar) okarakterisao. Nisu čak smatrali za potrebno da njihove dobre i loše poteze upotrebe ili zloupotrebe u argumentaciji kojom bi isticali prednosti svoje politike. Vučkovićev sud o udruženju „Crna ruka” podudara se sa mišljenjem većine istoričara. „Ma koliko pobude osnivača Crne ruke bile rodoljubive... postojanje takvog udruženja stajalo [je] u suprotnosti s osnovnim ustavnim načelima jedne pravne države”... Ocenjujući pomirljive i nepomirljive stavove pojedinih vlada i vladajućih ličnosti, Vučković je s velikom dozom razumevanja isticao sve agresivnije poduhvate crnorukaca u akcijama usmerenim protiv Austro-Ugarske. Ali potvrđujući Apisove veze sa bosanskim atentatorima na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, i on je zaključio da „atentat o kome se namera spontano javila među bosanskom omladinom, bio bi izvršen i bez podrške dobijene od strane Crne ruke”.47 O samom Načertaniju Vučković ima tri članka. U jednom razmatra „učešće Hrvata” u pripremi Garašaninovog Načertanija. U drugom, političku misao Načertanija razabire po nacionalnoj politici kneza Miloša. U trećem pažnju koncentriše na „osnovne misli” Načertanija. Vučkovićevim hipotezama i tezama o „učešću Hrvata” u nastajanju Načertanija, potvrđuje se znano, ali nedovoljno poznato dejstvo izuzetnih idejnih strujanja i ličnih akcija pre učinka najviše citiranih „Saveta” Čartoriskog na nastanak Načertanija. Međutim, prilično nategnuto tu se naročito ističe učinak Gajevog ilirizma i Gajevih poverenika na sastav Načertanija. U vezi sa udelom Gajevog izaslanika Stjepana Cara u sastavu poglavlja Zahovog Plana o Hrvatskoj Vučković kazuje: „Poglavlje Plana posvećeno srpsko-hrvatskim odnosima, a pisano na osnovu Carevih saopštenja, pruža nam dragocene podatke o pravim ciljevima vođstva ilirske ili narodne stranke na početku 1844. godine... Pada u oči da ovo poglavlje sadrži delove zbog kojih, za razliku od ostalih, više liči na izveštaj o jednom političkom razgovoru nego na plan rada.”48 Da ne bi prikrivali dezinformacije koje se nameću naslovom, pa i sastavom ovog Vučkovićevog članka mora se konstatovati i ta konstatacija istaći u našem zaključku: hrvatsko učešće ispoljava se u Zahovom Planu a ne u Garašaninovom Načertaniju. To konstatuje i sam Vučković, nagađanjem razloga izostavljanja poglavlja o Hrvatskoj iz Zahovog Plana u tekstu Načertanija. Stoga treba znati da ovaj Vučkovićev članak ne može biti korišćen u načertanijskim raspravama po pogrešno formulisanom naslovu, već samo po ispravnim delovima sadržaja. Članak Knez Miloš i osnovna politička misao sadržana u Garašaninovom Načertaniju, koji je Vučković objavio u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo 1957. godine, isto je posvećen oslobodilačkim i ujediniteljskim idejama Načertanija pre Načertanija. Počinje se saznanjem da je „svest o nacionalnom [adekvatnije rečeno trebalo bi da tu piše o državotvornom] narodnom jedinstvu svih” Južnih Slovena, po sećanjima na Dušanovo carstvo „postojala kod Srba u meri koja je začuđivala strance.” Knezu Milošu se već konkretno pripisuje da se „zanosio idejom o obnovi srpske carevine.” Vučković kazuje: „U borbi s velikim brojem narodnih starešina, nezadovoljnih njegovom samovoljom, podvrgnut teškom pritisku Rusije, rešene da ograniči njegovu vlast ustrojstvom Saveta, sastavljenog od doživotnih članova, on vidi svoj spas u uvećanju Srbije i u njenom uzdizanju na stepen kraljevine... Očekivao je puno razumevanje od Francuske... Mihajlo Čajkovski, agent kneza Adama Čartoriskog, vođe desnog krila poljske emigracije, pisao je ovome u Carigrad, 27. septembra 1841, da mu je činovnik tamošnjeg srpskog zastupništva Vukašin Radišić rekao da Miloš namerava ujediniti Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Jeline, Banat, Ilire, Dalmaciju, Crnu Goru, planine albanske i stvoriti jugoslovensku carevinu.” Po Vučkoviću, Čartoriski je u svoje Savete Srbiji „uneo skoro istovetnu misao koju je [francuski] vojvoda od Broglie-a” iznosio u jednom govoru 1833. „da je u interesu Francuske da na mesto Otomanske Carevine, kada ovoj otkuca zadnji čas, stvori državu koja bi mogla postati njena saveznica, a za stvaranje takve države on će

46 Vojislav Vučković, Unutrašnja kriza Srbije i Prvi svetski rat, Istorijski časopis Istorijskog instituta, Beograd 1965, 176. 47 Isto, 179, 197. 48 Vojislav Vučković, Učešće Hrvata u Načertaniju, 51, 53.

172

pre svake druge kombinacije pomoći onu sa slovenskom narodnošću.” Vučkovićeva rezonovanja o Načertaniju u ovom članku mogu se sažeti njegovim zaključnim rečima: „Srpsko poreklo političke misli sadržane u Načertaniju ne može biti dovedeno u sumnju. Sami događaji iz tih burnih godina obnovljene Srbije navodili su državnike na njeno izgrađivanje, i ona se prirodno usadila u umove kneza Miloša, Dimitrija Davidovića, Avrama Petronijevića, i najzad Ilije Garašanina, koji je tu misao podrobno razradio u Načertaniju.”49 Treći Vučkovićev članak o Načertaniju, pod naslovom Prilog proučavanju postanka „Načertanija” (1844) i osnovnih misli (1847), štampan je u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo 1861. godine. Za Načertanije, kao delo Ilije Garašanina (i ovde bez pominjanja prvobitnog autorstva Františeka Zaha), Vučković ponavlja da je ono „plan državne politike Srbije”, čime nehotice, i bez namere da to učini, smanjuje njegov značaj kao programa nacionalne politike srpske države. S obzirom da je Načertanije već u prvobitnom Zahovom sastavu poprimalo obeležja kojima ga Vučković najviše karakteriše, tu se pažnja koncentriše na nalaz da gotovo više od Saveta Čartoriskog u Načertaniju dolaze do izražaja saradnički, dopunski saveti „izaslanika Ljudevita Gaja i Stjepana Cara, diplomiranog filozofa i bivšeg franjevca iz Hercegovine Tome Kovačevića”, bivšeg hrvatskog austrijskog oficira poreklom iz Vojne Granice Stevana Hrkalovića, načelnika u Ministarstvu unutrašnjih dela Srbije Atanasija Nikolića.50 U vezi sa novim planom sažetim u „Osnovnim mislima” 1847, godine Vučković informiše: „Glavne misli iz Načertanija unete su u novi plan. Očevidno da Zah sad zna kako Garašanin želi da se formuliše nacionalna politika Srbije. Otvoreno se govori o cilju – stvaranje države u koju ulaze svi Južni Sloveni, a ne samo Srbi – ali se ne spominje raspadanje druge carevine, Austrije. Nema reči o sjedinjenju sa Hrvatima i Slovencima, pominje se oslobođenje katoličkih Srba u Bosni i Hercegovini”... Za taj plan Vučković potvrđuje da je ostao „zakopan u gomili Garašaninovih hartija”.51 Na tri ovde prikazana Vučkovićeva članka o Načertaniju, posle njihovog štampanja u Jugoslovenskoj reviji za međunarodno pravo, kritički je reagovao istoričar Radoslav Perović, u Istorijskom glasniku 1964. godine. Reagovanje ovog istoričara, poznatog po preoštrim kritikama autora sa čijim izlaganjima se nije slagao, odnosilo se na Vučkovićeve nalaze pri identifikaciji primarnih i sekundarnih uticaja na sastav Načertanija. U Vučkovićevim člancima o Načertaniju, vidljivo i po našim prikazima ovde, najviše se ističe nacionalna, srpska, jugoslovenska, južnoslovenska državotvorna ideja kao iskonska pokretačka i stvaralačka snaga rada koji se iskazuje Načertanijem. Sledstveno, udeo savetnika i saradnika srpske, pa i hrvatske nacionalnosti u radu sa Načertanijem uvećava se na račun poljskog inicijatora i češkog sastavljača Načertanija u prvobitnom sastavu. Iako će Perovićeva kritika po prevaziđenim marksističkim formulacijama zvučati odbojno šematski, instruktivno je citirati odlomak u kojem Perović dokazuje kako Vučković nije razabrao „liniju opšte zakonitosti po kojoj se kretao uspon srpskog društva („od Rajića do Garašanina”) i koja je u sukcesivnim fazama razvitka, uslovljavala kvalitativne promene u njegovim ideološkim koncepcijama, pa, između ostalog, i u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Zato je za njega ustavobraniteljska politika prost nastavak Miloševe politike, iako se ona javlja kao reakcija na nju, kao antagonistički izraz novih društvenih potencijala. Iz toga razloga on nije umeo da zapazi, a još manje da oceni, prevratni značaj tridesetih godina prošloga veka u srpskoj ekonomici koji je delio Milošev period od ustavobraniteljskog i označavao novu, višu etapu u razvoju buržoaskih [građanskih] odnosa u srpskom narodu”52... Kritikujući polemički drastično i uvredljivo Vučkovićevo nastojanje da umanji autorske doprinose Čartoriskog i Zaha u Načertaniju, Perović podrobno opisuje i rad pojedinih agenata poljske emigracije u Srbiji i na terenima srpske spoljne politike, da bi i na taj način istakao dominantnu ulogu Poljaka u akcijama koje kulminiraju delom srpskog Načertanija. Vučkovićevo nedovoljno uvažavanje značaja Zahovog Plana, objašnjivo i tada još nepoznatim otkrićima u vezi sa njegovim nastajanjem, Perović nadoknađuje informacijom: „Idejno-političku podlogu Zahovog Plana predstavljaju koncepcije Čartoriskog iznete u Savetima kao organski deo njegovih koncepcija o rešenju Istočnog pitanja i njegove opšte evropske politike. U ovu podlogu ulazi i Zahov raport [Perović ga je ranije naveo] Čartoriskom u kome je izneo svoje poglede o osnovnim zadacima srpske spoljne i unutrašnje politike”53... Perovićeva jednostranost u poređenju sa Vučkovićem je, međutim, isto tako podložna kritici. Ona se ispoljava

49 Vojislav Vučković, Knez Miloš i osnovna politička misao u Garašaninovom Načertaniju, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1957. 50 Vojislav Vučković, Prilog proučavanju postanka Načertanija 1844. i osnovnih misli 1847, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1961, 51. 51 Isto, 76. 52 Isto, 76. 53 Isto, 86.

173

u omalovažavanju Garašaninovog upliva na nastanak Načertanija. Po Peroviću: „Što se tiče Garašanina, kada se podrobno prouče koncepcije [Zahovog] Plana i rukovodeći principi koji su u njemu izloženi, odmah biva jasno da on [Garašanin] nije mogao, u to rano doba svog državničkog početništva, biti ni njegov inspirator; to dokazuje i bliža analiza njegovih sačuvanih pisama iz tog perioda”54...

54 Isto, 88.

174

DRAGOSLAV STRANJAKOVIĆ 1901–1966.

Dragoslav Stranjaković

Prvi Stranjakovićev rad1, štampan na bugarskom jeziku u časopisu Narodna volja, u Parizu 1929. godine, bavi se temom iz srpsko-bugarskih odnosa na liniji integralnog južnoslovenskog jedinstva. Tokom njihovog zbližavanja u godinama zajedničkih oslobodilačkih stremljenja borbe protiv vladavine Turske na Balkanu. U toj borbi nit kontinuiteta srpskih bugarskih bratimljenja prekinuta je objavom rata Bugarskoj 1885. i Drugim balkanskim ratom protiv Bugarske 1913, te učešćem Bugarske u Prvom svetskom ratu na strani Austro-Ugarske i Nemačke protiv Srbije. Posle konstituisanja Jugoslavije, zagovornici veće južnoslovenske države, su obnavljanju prekinute niti srpsko-bugarskog zajedništva, politikom koja je preovladavala pre ratovanja Srba protiv Bugara, odnosno Bugara protiv Srba, 1885. i 1013–1918. godine. Očigledno, Stranjaković je bio pristalica zagovornika te politike srpsko-bugarskog bratstva, pa je tim svojim prvim istoriografskim radom, predočio (pretežno Bugarima) prednosti tog političkog toka.2 Sledeće, 1930. godine, on je istu temu u istovetnoj obradi objavio na francuskom jeziku, u Parizu; u izdanju Lige za približavanje Srba i Bugara i ujedinjenje svih Južnih Slovena. U uvodnoj reči te brošure, rukovodeći Komitet Lige saopštava da „Liga za približavanje Srba i Bugara” sa ciljem ujedinjenja „svih Južnih Slovena, postoji već više godina u Parizu. Ona usko sarađuje sa sličnim ligama u drugim zemljama, koje su povezane formacijom federacije, čije je sadašnje sedište u Pragu. Da bi obelodanila” rezultate ovih pregnuća Liga u Parizu pokreće „seriju publikacija, od kojih je jedna ova od Dragoslava Stranjakovića.”3... Stranjaković:... „U više navrata, okolnosti su bile takve da je ujedinjenje Srba i Bugara moglo biti sprovedeno vrlo lako, ali Srbi i Bugari koji su radili na tom ujedinjenju” nisu uspeli da iskoriste te okolnosti u potrebnoj meri, usled realizatorskih nedostataka. „Međutim,” ne treba smetnuti s uma da Velike Sile, i one prijateljske, kao i one neprijateljske „nikada nisu” bile za opciju „našeg ujedinjenja” kojim bi bila stvorena jedna „solidna i jaka država” sa potencijalima „moćne prepreke njihovoj osvajačkoj politici na Balkanu”4 Da je prvenstveno ujedinjenjem Srba i Bugara već u dalekoj prošlosti bila stvorena jedna jugoslovenska država, po Stranjakoviću, dokazuje se državom vladara Samuila. Po ovoj Stranjakovićevoj argumentaciji,

1 Radoš Ljušić, Bibliografija radova Dragoslava Stranjakovića, Istorijski glasnik 1–2, 1978, 201–212 2 Дейностьта по оближението на Сьрби и Бьлгари вь Миналото, Народна Воля, Pariz 1929, 39–55. 3 Oevore du Rapprochement et de I’Union des Serbes et des Bulgares dans le Passé. La Ligue pour le Rapprochement des Serbes et des Bulgares et pour l’Union des tous les Slaves du Sud, Paris 1930, 32. 4 Isto, 3.

175

Samuilova država nije bila bugarska, pa ni makedonska, već jugoslovenska. „Za svoju epohu”, kazuje Stranjaković, Samuilo je bio „veći Jugosloven nego oni koji naših dana hoće da dokažu da su.”5 A u XIX veku, kada posle Francuske revolucije, u celoj Evropi „nacionalna svest počinje da se budi”, u Srbiji „za vreme vladavine jednog od najvećih Jugoslovena” Mihaila Obrenovića – „Bugari i Srbi mogli su se lako” ako ne i najlakše „ujediniti.”6 Prema Skerlićevoj knjizi Omladina i njena književnost, Stranjaković ističe kako je Ujedinjena omladina srpska okupljala mladost gotovo svih Južnih Slovena. Doslovno: „Na drugom skupu ovog udruženja, koji se održao u Beogradu 6. avgusta 1867. i okupio 3000 osoba, učestvovali su svi Jugosloveni” kojima je stalo da na taj skup pošalju svoje „delegate”.7 Samo iz straha od pokreta liberalizma po ovom pitanju, čak i od republikanstva, vlada Srbije je ovaj skup rasturila. Ipak, kao da je i po Stranjakoviću bilo od većeg značaja savezništvo koje je knez Mihailo sklopio sa „Rumunijom, Grčkom, Crnom Gorom i bugarskim izbeglicama.” Savezništvo sa emigrantima iz Bugarske je, po dodatnom Stranjakovićevom kazivanju, u ovom kontekstu, bilo najznačajnije. Iako: „Ono, zapravo, nije” imalo značenje „saveza, već tačnije ugovora radi regulisanja modaliteta fuzije Srba i Bugara u jednoj zajedničkoj državi; jedan projekat buduće konstitucije bugarsko-srpske ili srpsko-bugarske države.”8 Prema citatu iz dela M. R. Stepanovića, Srbi i Bugari u prošlosti i sadašnjosti (Beograd, 1919, 21–24) tu su preštampane odredbe tog projekta u svih dvanaest tačaka. Prvom odredbom i po Stranjakoviću ističe se najvažnije: da su Srbi i Bugari istog krvnog, slovenskog porekla i iste vere, a pošto nastanjuju susedne regije, proviđenjem je predodređeno da u budućnosti žive pod istom autoritarnom vlašću, sa značenjem istovetne državne zastave. Zaslugama i vrlinama tadašnjeg srpskog vladara, podrazumeva se i nepostojanje bugarske vladarske kuće, a samim tim ni bugarskog vladara – posebnom odredbom. Knez Mihailo Obrenović predviđen je za „vrhovnog šefa Srba – Bugara i komandanta njihove armije.” Zastava će biti sačinjena od srpske i bugarske zastave. Zakonodavstvo će biti istovetno, a primena istih zakona vršiće se istim jezikom prema razlikama „dva dijalekta”. Samo glavni grad planirane zajedničke države tim aktom, sačinjenim u Bukureštu 14. januara 1867. nije određen. Moglo bi se primetiti, da ga je preštampavanjem bez komentara, i Stranjaković smatrao da je najbolje kako je fiksirano, da će izbor tog grada izvršiti zajednička Skupština predstavnika Srba i Bugara. U nastavku ovde citiranih programa, od 14. januara 1867, koje je sastavio odbor bugarske emigracije, Stranjaković je, bez komentara dao preštampati i dopunski deo ovog programskog teksta, u redakciji delegata iz različitih krajeva Bugarske, u Bukureštu 5. aprila iste godine. Dok se u tekstu emigranata programirana država razmatra kao srpsko-bugarska Monarhija, u sastavu izaslanika iz Bugarske ona se definiše formacijom jugoslovenskog Carstva. Stranjakoviću je irelevantna ova razlika i on je u ovom kontekstu obelodanjuje bez komentara. Glavno je da su bugarski predstavnici, u užem i širem sastavu, saglasni u projektu stvaranja zajedničke srpsko-bugarske države, i to pod upravom vladavine srpskog vladara, sa pravima nasledstva. Zato ovaj čin po Stranjakoviću treba smatrati kapitalnim u istoriji nastojanja Bugara i Srba da se ujedine jednom zajedničkom državom. U borbi protiv onovremene vladavine Turske i Austrije, odnosno Austro-Ugarske, kao i protiv imperijalnih zahvata drugih Velikih Sila. Prema ovom zaključku, i ubistvo kneza Mihaila trebalo bi razmatrati bar „pomalo kao delo Austrije”, a sledstveno, i kasnija mešanja Rusije i Austrije u stvari Balkana na isti način osuđivati. Takvim mešanjima onemogućavalo se probitačno ujedinjenje Srba i Bugara, u doglednom vremenskom razdoblju, po Stranjakovićevom vidiku tada u nedogled, sa tadašnjim optimizmom stupajući u arenu politike, politički angažovanom istoriografijom, Stranjaković još pretpostavlja, da to niko neće uspeti da spreči. Za ovakvo rezonovanje, nalazi se argument u radnjama nepokolebljivih pobornika srpsko-bugarskog zajedništva. Po Stranjakoviću: Trebalo je i trebaće se ugledati na potpisnike ugovora Srbije i Bugarske u martu 1923. za vreme vlade Stamboliskog u Bugarskoj. A prethodno, slediti primer Bugarina Karavelova, koga Stranjaković ubraja u Jugoslovene. On citira, po Skerliću, Karavelove izjave u listu Jugoslavija, koji je izlazio u Bukureštu, o potrebi ujedinjenja svih jugoslovenskih „plemena” u jednoj federativno uređenoj državi. Navodi, po sopstvenom saznanju, kako u Beogradu list Jugoslovenska zvezda deluje sa devizom Pravo, Sloboda, Jedinstvo.9 Razumljivo je i prema ovom Stranjakovićevom probugarskom pledoajeu, da je u Srbiji probugarske ideje i akcije preobraćene u protiv-bugarske kada su San-Stefanskim mirom 1878. izvesni srpski krajevi trebalo da pripadnu Bugarskoj i kada su bugarski Egzarhati u Makedoniji i Južnoj Srbiji delovali politikom

5 Isto, 5. 6 Isto, 7. 7 Isto, 8. 8 Isto, 10. 9 Isto, 15–17.

176

velikobugarskih pretenzija. Pre toga, prema ovoj probugarski koncipiranoj raspravi, čak je i rat Srbije protiv Turske 1876. vođen sa namerom da se istodobno Bugarska oslobodi od turskog jarma. U duhu ideja Ujedinjene Srpske Omladine između 1860. i 1870. i politike kneza Mihaila! Zaštitničkom ulogom Rusije u Bugarskoj nametnula se zaštitnička uloga Austrije u Srbiji za vreme vladavine Milana Obrenovića, i po ovoj Stranjakovićevoj dedukciji. Rat Srbije protiv Bugarske 1885. notira se ovde sledom Milanovih pretenzija da brani Berlinskim ugovorom utvrđen status ravnoteže u odnosima balkanskih država. Utešno je i za Stranjakovića što se narod u Srbiji nije dao prevariti mahinacijama svoga kralja. Već u sledećoj deceniji, 1896. u Sofiji je na sastanku predstavnika srpskih i bugarskih studenata proklamovana obnova politike približavanja i ujedinjenja Srba i Bugara. Citira se patetični odlomak predstavnika bugarske studentske omladine u veličanju podsticaja bugarsko-srpskog bratstva. Sećanja na planove velikog vladara Srbije Mihaila, pretežno u akciji ujedinjenja Srba i Bugara, po intonaciji zajedništva balkanskih naroda, i u toj besedi sažimaju se ideje nadahnuća novih naraštaja za jugoslovensku državu sa srpsko-bugarskom osnovom. Osećaji žaljenja i nezadovoljstva daju se otkriti u izlaganju novih pogoršanja u srpsko-bugarskim odnosima. Što se to ispoljava i prelaskom Austrije na stranu Bugarske, a Rusije na stranu Srbije, od sporednog je značaja u toj konstelaciji. Intermeco prvim balkanskim savezom, u ratu protiv Turske, ističe se izrazima pohvale, uz isticanje primarnih zasluga ondašnjeg ministra inostranih dela Srbije Milovana Milovanovića. Za Drugi balkanski rat, u kojem Srbija prednjači ratom protiv Bugarske, Stranjaković okrivljuje Bugarsku, poput većine, ako ne i svih istoričara Srbije (dok bugarski istoričari svojim nalazima utvrđuju krivicu srpske strane). Bilo kako bilo, Srbija je ovim ratom shodno svojim istorijskim težnjama povećana, ali mora, kao nasušnog preduslova maksimalnog razvoja, nije se domogla. Uzalud je i u ovom ratu dosegla tražena morska pristaništa. Nepovoljni demografski parametri, a ne samo srpskim interesima protivstavljeni interesi Velikih Sila, kako je to utvrdio i Stranjaković već u ovom svom prvom radu o jednom od suštinskih problema spoljne politike Srbije – omeli su ostvarenje nasušne potrebe srpske države za morem, poput potreba većine država na zemaljskoj kugli. Poslednje stranice te male, ali značajne Stranjakovićeve rasprave, bar za ovu dosad neobrađenu temu naše istoriografije, posvećene su bugarskom političaru Aleksandru Stamboliskom (1879–1923) kao jednom od najznačajnijih, po Stranjakoviću, u ovom kontekstu, čak najznačajnijem poborniku bugarsko-srpskog, odnosno srpsko-bugarskog jedinstva u borbi za ujedinjenjem svih Južnih Slovena. U granicama jedne južnoslovenske, odnosno integralne jugoslovenske države, federalnog ustrojstva. Stranjakovićevim rečima: „Aleksandar Stamboliski, jedan od najvećih Jugoslovena, jedan od najvećih šampiona ideje ujedinjenja svih Južnih Slovena” bio je šef agrarne stranke i predvodnik pobornika južnoslovenske ideje i države. „Kada je Austrija objavila rat Srbiji 1914. Stamboliski je u bugarskom Parlamentu” potvrdio da želi pobedu Srba nad Austrijancima. Na reagovanje poslaničke većine, da je „izdajnik”, da je „Srbin” odvratio je: „Nisam ni Srbin, ni Bugarin, već Jugosloven.” Kao protivnik objavi rata Bugarske Srbiji, na strani Austro-Ugarske i Nemačke, Stamboliski je svoje jugoslovensko opredeljenje platio zatvorom od 1915. do 1918. Doživeo je da postane predsednik prve agrarne vlade u Bugarskoj i da na tom položaju po ugovoru sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca posvedoči svoje „iskreno prijateljstvo” prema „svim jugoslovenskim narodima, a naročito Srbima.” Njegovo svirepo ubistvo i za Stranjakovića je bilo zločinačko delo bugarskih ekstremnih nacionalista, makedonskih komitskih terorista, u sadejstvu sa Musolinijevom fašističkom Italijom. U vremenu pisanja te rasprave Stranjakovića su podsticala na ovaj rad, tada, bar za preostale pobornike, još uvek perspektivna pregalaštva Lige za „približavanje i ujedinjenje Srba i Bugara”. Zato na kraju ove rasprave i ističe da takve Lige postoje: u Beogradu, Pragu, Brislu, Beču, Berlinu, Minhenu, Parizu, Ženevi, Nansiju, Grenoblu, Tuluzu, Lajpcigu. „Kongres” predstavnika svih tih Liga u Pragu, značajem odluke da će u buduće bolje koordiniranim radom više doprinositi proklamovanom cilju ujedinjenja Srba i Bugara, u Bugarima povećanoj Jugoslaviji, mora da je i njega, Stranjakovića, naveo na zaključak da se i tim radom može, kad tad, doprineti dosezanju tog cilja! U svakom slučaju, u vreme pisanja ove naše rasprave, taj cilj je postao tako utopistički nerealan, čak apsurdan da se samo u istoriografiji ispoljava potreba njegovog obrađivanja. Rad kojim se najviše pročuo i trajno proslavio Stranjaković je posvetio Garašaninovom Načertaniju, čiji je sadržaj već bio poznat, prema tekstu koji je istoričar Milenko Vukićević objavio u časopisu Delo 1906. Kao Program spoljne politike Ilije Garašanina na koncu 1844. godine. Da bi čitaocima obrazložio potrebu za ovim radom, Stranjakoviću se nametnula obaveza da na početku upozna javnost s razlogom i namenom njegove izrade. Stoga on obznanjuje kako je: „Pojava Garašaninovog Načertanija izazvala veliku senzaciju kod čitalačke publike.” Kod naučnika, pak, izazvalo je sumnju i podozrenje ma koliko da su bili skloni da veruju u tačnost samog Načertanija, kao i u to da ga je zaista sastavio Garašanin, iako se program potpuno slagao sa njegovom spoljnom i nacionalnom politikom. Sumnja je bila u toliko osnovanija što izdavač Načertanija nije hteo ni jednom rečju da kaže na koji je način došao do njega i gde se ono nalazilo 1906. On je samo u jednoj

177

primedbi rekao: da mu je došao do ruke program spoljne politike Srbije, koji je pre šezdeset i jednu godinu sastavio stari srpski državnik Ilija Garašanin i da na poleđini tog programa piše: „Uvod po kome su dalja dejstvija sljedovala.” Prema tome sa izdavanjem Garašaninovog Načertanija ostalo je nerešeno nekoliko veoma važnih pitanja, koja bi trebalo po mogućstvu rešiti. Stranjakovićevim rečima: „Treba naime utvrditi, da li se pre 1906. znalo o Načertaniju; da li je ko uticao na Garašanina da sastavi svoje Načertanije; da li je neko pomagao Garašaninu prilikom sastavljanja Načertanija; zašto je Garašanin pisao Načertanije i zašto je Načertanije bilo sastavljeno koncem 1844. godine?” Na „sva” ta pitanja, dodaje Stranjaković, pokušaće „po mogućstvu” da odgovori, podrazumeva se tako da u celosti budu rešena.10 Naravno, na svako od ovih pitanja nije bilo moguće odgovoriti u potpunosti u obimu jednog kratkog članka i sa tadašnjim Stranjakovićevim saznanjima. Tačnim se može smatrati obaveštenje da su za Načertanije znali prijatelji i bliski poznanici Ilije i Milutina Garašanina. Morao je biti upoznat i saglasan sa Načertanijem tadašnji knez Srbije Aleksandar Karađorđević, ali ne i Obrenovići, Miloš, Mihailo i Milan, kako to navodi Stranjaković. Mihailova je vlada iz doba prve vladavine u lošoj konotaciji pomenuta u Načertaniju, pa je nezamislivo da je integralni tekst Načertanija Garašanin predočio Mihailu da bi ga pridobio za njegovo sprovođenje u spoljnoj politici! Na osnovu navedenih izvornih knjiga poljskog istoričara Marsela Handelsmana i odnosnih Biltena, Stranjaković obelodanjuje, kako je u sastavljanju Načertanija „na Garašanina uticala veoma mnogo poljska emigracija i njen zvanični diplomatski predstavnik u Beogradu Franja [František] Zah.” Zašto nije već ovde precizirao Zahov doprinos sastavom Zahovog Plana južnoslovenskog programa može se lako pogoditi, nije još bio upoznat do detalja sa njegovim sadržajem. Svakako, umesto da predoči taj Plan, što će učiniti u svom drugom radu o Načertaniju, on uopšteno, redosledom svog ubeđenja, dopunjuje gore navedenu rečenicu ponovljenim uticajem „poljske emigracije u Srbiji na stvaranju nacionalnog programa Srbije, kao i njen rad na širenju nacionalne svesti kod Južnih Slovena, a naročito Srba i okupljanju svih Južnih Slovena oko Srbije.” Ističući: „Jedan program o značaju, ulozi i važnosti Srbije među Južnim Slovenima” koji je „zvanično priznati vođa poljske emigracije knez Čartoriski sastavio početkom 1843. godine” Stranjaković prilično netačno, s obzirom na Zahov Plan, izrađen na osnovu programa Čartoriskoga, precizira da je taj program „služio Garašaninu za ugled prilikom pisanja svoga Načertanija.”11 Prelazeći na upoznavanje čitalaca sa radom Agencije poljske emigracije za Balkan, u Carigradu, Stranjaković kazuje kako je njen tadašnji šef Čajkovski kao odličan poznavalac prilika „na Balkanskom poluostrvu, a naročito među Južnim Slovenima... uvideo da je jedino Srbija bila u stanju da okupi oko sebe sve Južne Slovene koji su se nalazili pod turskom i austrijskom vlašću. Radi toga on šalje u Srbiju početkom 1842. godine kao stalnog agenta poljske emigracije dr Lenoara, koji je u Beogradu ostao godinu dana. Lenoar se u Beogradu upoznao sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem, Petronijevićem, Vučićem, Garašaninom i stavio se preko pisama u vezu sa knezom Čartoriskim u Parizu, Čajkovskim u Carigradu i Zamajskim u Londonu.” U nastavku, na osnovu podataka objavljenih u Biltenu Poljske Akademije nauka i književnosti sa sedištem u Krakovu, prema Stranjakoviću: Vučić i Petronijević, pismom od 6/19. februara 1843, zatražili su od Čartoriskog da izdejstvuje podršku vlada Francuske i Engleske novoj, ustavobraniteljskoj vladi Srbije, u otporu Rusiji, koja je insistirala na njihovom proterivanju iz Srbije. Međutim, Vučićevo i Petronijevićevo izbeglištvo nije se moglo sprečiti. Oni su morali emigrirati u Tursku, 19. avgusta 1843. ali su napokon uspeli, zahvaljujući i Čartoriskom, da se vrate u domovinu 9. septembra 1844. U međuvremenu, novembra 1843, na mesto Lenoara, prema nalogu Čartoriskog, kao novi izaslanik poljske emigracije, došao je Zah. U odsustvu Vučića i Petronijevića, on je uspostavio najtešnje veze sa Ilijom Garašaninom, tada na položaju ministra unutrašnjih dela. Zaustavljajući se na radu Franje Zaha [autentičnije Františeka Zaha, jer će František postati Franja tek kasnije, kada će kao zakonski prirođen Srbin biti uvršten u pravog Srbina, tako da će u vojnoj službi doseći čak zvanje i položaj generala srpske vojske] on ovde ništa konkretno ne kazuje o njegovom učešću u sastavu Načertanija, prema tome ni o Planu kojim se pretežno služio Garašanin u Načertaniju. Umesto Zahovog Plana, za koji još ne zna, Stranjaković se zadržava na programu Čartoriskog. Da bi se videlo „koliko je i kako uticao program kneza Čartoriskog na Garašanina prilikom sastavljanja svoga Načertanija”.12 U ovom radu, za razliku od sledećeg, Stranjaković se zadržava na programu Čartoriskog i posle citiranja njegovih ključnih odredaba zaključuje: „Treba samo uporediti ovo nekoliko citata iz programa kneza Čartoriskog sa Načertanijem Garašaninovim pa da se odma vidi koliko je i kako uticao knez Čartoriski sa svojim programom na Iliju Garašanina prilikom sastavljanja Načertanija. Knez Čartoriski je u svome

10 Dragoslav Stranjaković, Jugoslovenski nacionalni i državni program Kneževine Srbije iz 1844. Godine. Separat. Odštampan iz Glasnika Istoriskog društva u Novom Sadu, Sremski Karlovci 1931–69; Načertanije Ilije Garašanina, 3. 11 Isto, 5. 12 Isto, 8.

178

programu jasno kazao da Srbija treba da izradi jedan plan za svoju budućnost. Taj plan uzeo je na sebe da izradi Ilija Garašanin. [Pošto Stranjaković još ne zna da je taj Plan uzeo na sebe da izradi František Zah i da ga je Zah i izradio prema tom programu, on pogrešno nastavlja]. To je Garašaninovo Načertanije sastavljeno pod [trebalo je umetnuti pod indirektnim] uticajem i uplivom kneza Čartoriskog i njegovog programa a sa znanjem, verovatno i saradnjom Franje [Františeka] Zaha i Avrama Petronijevića.”13 Prema citatima programa Čartoriskog Stranjaković je, dakle, uporedio adekvatne delove Načertanija, da bi ilustrovao njihovu istovetnost, odnosno njihovu različitost, shodno celishodnim promenama Srbije, koje je Garašanin bolje poznavao i više uvažavao. Dalje, Stranjakovićevim rečima: „Ovaj program ili kako ga je Čartoriski nazvao Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie bio je sigurno poznat u Srbiji.” A ako nije „pre dolaska Zahovog u Beograd, onda ga je on doneo i verovatno pokazao knezu Aleksandru i Garašaninu” kome je poslužio kao podstrek „da napiše svoje Načertanije.”14 S obzirom na sve više isticani problem prava nasledstva u dinastijama Karađorđevića i Obrenovića, Stranjaković ističe kako: „Knez Čartoriski u svome programu kaže da Srbija [treba] da dobije od Porte bez pomoći Rusije ili ma koje druge Sile, nasledno pravo [kurzivom istakao A. R.] za kneževu porodicu [Aleksandra Karađorđevića] iz koje je sama izabrala svoga kneza, istim načinom i istim sredstvima kojima je Miloš to pravo dobio za svoju porodicu.” Poput programa Čartoriskog Garašanin u Načertaniju kaže isto i još dodaje: „No, kao najglavniji i osnovni zakon državni mora se predstaviti i utvrditi u tome, da knjaževsko dostoinstvo mora biti nasledstveno. Bez ovoga načela, koje sačinjava jedinstvo u najvišem državnom dostojanstvu ne može se stalan i postojani državni sojuz među Srbijom i ostalim susjednim Srbima ni pomisliti. Ako Bošnjaci [koje Garašanin smatra Srbima] ne bi ovo primili, to bi otuda kao sigurno sljedovalo raskomadanje Srbalja na provincijalna mala knjažestva pod osobitim vladajućim familijama koje bi nepremjeno tuđem i strogom uplivu (bile) predane, jer bi one među sobom sarevnovale i jedna drugoj zavidele”15... Sa istom intonacijom ističe se i važnost izlaska Srbije na more.16 Upoređivanjem teksta iz Programa, koji je sastavio Čartoriski i Načertanija, čiji je autor Garašanin o značaju crkve i sveštenstva, Stranjaković potvrđuje istovetni cilj u razvoju verske tolerantnosti, da bi se, prvenstveno, pridobili katolički sveštenici, posebno franjevci u Bosni za Srbiju. Na taj način Austrija ne bi mogla više da potpiruje „svađu” između pravoslavne i katoličke braće.17 Prema Stranjakoviću, s obzirom da je ovaj članak posvećen Garašaninovom Načertaniju, načertanijski nacionalni i državni program Srbije jedinstveno je Garašaninovo delo. Ali on za razliku od drugih istoričara, koji ne razmatraju mogućnost saradnje i radnje drugih srpskih autora na tom programu spominje u tom kontekstu i imena Avrama Petronijevića i Vučića Perišića. Samo što je pri toj kombinatorici i suviše enigmatičan: razumljivo usled nedostatka dokumentacije. Tako jednom kazuje: „Knez Čartoriski je u svom programu jasno kazao da Srbija treba da izradi jedan plan za svoju budućnost. Taj plan uzeo je na sebe da izradi Ilija Garašanin. To je Garašaninovo Načertanije sastavljeno pod uticajem i uplivom kneza Čartoriskog i njegovog programa a sa znanjem verovatno i saradnjom Franje Zaha i Avrama Petronijevića” [Kurzivom istakao A. R.]. I još dodaje: „Po našem mišljenju ima dve stvari na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je Petronijević ne samo znao za pripremanje Načertanija već da je na njemu i sarađivao.” Ali ovde ne zaključuje logično po položaju kojim je upravljao Srbijom kao predsednik njene vlade već na osnovu jednog Petronijevićevog pisma iz Vidina povereniku Čartoriskog u Carigradu Čajkovskom „još 3. novembra 1843.” i jednog sporazuma Petronijevića i Vučića sa Čajkovskim u Carigradu, pod pokroviteljstvom francuskog ambasadora, pred njihov povratak u Srbiju, o radu na stvaranju velike južnoslovenske države sa središtem u Srbiji, prvenstveno uz pomoć Francuske u savezu sa Engleskom.18 Sva ova kazivanja i podsticanja zasnivaju se na zamislima, pa i akcijama, protivnika Rusije i Austrije, u nastojanjima za ujedinjenjem svih Južnih Slovena pod predvodništvom Srba Srbije, zbog njihovih državotvornih potencijala. Posle ovih indicija za Petronijevićevo učešće u izradi Načertanija, Stranjaković svoja lutanja u traženju dokaza za ovu pretpostavku, nastavlja da kazuje, kako po njegovom „mišljenju” postoji „još jedna stvar koja bi išla u prilog da je Petronijević znao za Načertanije [to da je znao samo po sebi se razume; pitanje je njegovog učešća u izradi ovog ili nekog vlastitog Načertanija] pre nego što je ono bilo podneto knezu Aleksandru. Po dolasku svome iz Carigrada, u Beogradu septembra [na drugom mestu kazuje pogrešno umesto 9. septembra 9. oktobra] 1844, Petronijević je naskoro opet zauzeo svoj stari položaj kneževskog predstavnika [predsednika vlade] i Ministra spoljnih poslova. Njemu kao Ministru spoljnih poslova spadalo je

13 Isto, 11 14 Isto, 8. 15 Isto, 8, 25. 16 Isto, 9–10. 17 Isto, 10, 25, 27, 28. 18 Isto, 11–12.

179

u nadležnost da sastavi i napiše jedan plan spoljne i nacionalne politike po kome treba da se upravljaju ministri u svome radu. On je mogao i imao pravo da ovlasti nekog od svojih kolega ministara da napiše taj plan ali on nije, sigurno, bio napisan i predan knezu bez njegovog znanja. On je u ovom slučaju, ako ne ovlastio a ono odobrio Garašaninu da napiše taj plan. I sam Garašanin, koji je dobro znao da to spada u nadležnost Ministra spoljnih poslova i koji je bio najveći protivnik da se neko drugi meša u poslove koji njemu ne pripadaju bez dozvole onoga u čije nadležnosti spadaju, i sam ne bi mogao i hteo da to učini. On je celoga svoga života smatrao za nelojalnost, nepoštenje i nezakonitost kad se neko meša u poslove koji ne spadaju u delokrug njegovog rada. Garašanin je mogao sastaviti sam Načertanije ali samo sa znanjem i saglasnošću Ministra spoljnih poslova u čiji je delokrug rada i spadala ova dužnost. Sa odobrenjem i saglasnošću Petronijevića, Garašanin je mogao sastaviti i predati knezu svoje Načertanije bez znanja ostalih ministara ili ma koga drugog”19 Pošto još ne zna za integralni tekst Zahovog Plana, Stranjaković dalje samo ističe njegovu saradnju u izradi Garašaninovog Načertanija. Na osnovu poznavanja, iz poljskih izvora, – Zahovog izveštaja, od 2. aprila 1843,20 Čartoriskom. Značaj ovog Stranjakovićevog članka je u prvenstvu, sadržajem ranije nepoznatih detalja o njegovom nastanku i uticaju. Ali u njemu moraju biti izdvojene radi eliminacije neke netačnosti i preuveličavanja. Pored pogrešne identifikacije Načertanija, identitetom Programa Adama Čartoriskog umesto Plana Františeka Zaha treba navesti: 1. Netačna je konstatacija da se: „Kod nas u javnosti nije ništa znalo za Načertanije pre 1906,” odnosno pre nego ga je objavio Milenko Vukićević u Delu.21 Znalo se, jer je o njemu obelodanio novost da postoji Milan Milićević u Pomeniku znamenitih ljudi 1888. godine. 2. Značaj Načertanija, kao nacionalnog i državnog programa Srbije preuveličan je; iako ga ponegde pominje kao memoar, promemoriju, prema predgovoru nemačkog prevoda Načertanija u Arhivu Ministarstva inostranih poslova Austro-Ugarske.22 Na kraju, s pozivom i bez poziva na Stranjakovića, uvrežilo se pogrešno da je: „Garašaninovo Načertanije služilo sa izvesnim izmenama i dopunama, kao program spoljne i nacionalne politike, ne samo njegovom sastavljaču već i svima ostalim državnicima i političarima Srbije do 1918, kada su ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu ostvarene glavne njegove tačke.” Tu je Stranjaković samo, kao istrajni pobornik ujedinjenja sa Bugarskom, ovom zaključku dodao: „Međutim, ostala je jedna tačka neispunjena na koju je Garašanin obratio naročitu pažnju u svome Načertaniju. Ostalo je neizvršeno ujedinjenje Srba i Bugara u jednu državu. Tek onoga momenta kada se izvrši ujedinjenje današnje Jugoslavije i Bugarske ispuniće se sve glavne tačke programa srpske spoljne i nacionalne politike, koje je. . . izneo u svome Načertaniju jedan od najvećih i najgenijalnijih srpskih političara i državnika devetnaestog veka, Ilija Garašanin.”23 Osam godina kasnije, 1939. Stranjaković je objavio svoj drugi (i poslednji) rad o Načertaniju, u Spomeniku Srpske kraljevske akademije, pod naslovom Kako je postalo Garašaninovo „Načertanije”. Odmah na početku, umesto da kazuje kako je u prvom svom radu, usled tada još nepoznate dokumentacije, pogrešno pisao o poreklu Načertanija, prema programu [kurzivom istakao A. R.] Adama Čartoriskog, Stranjaković tu činjenicu prećutkuje, pa ispada kao da je i tamo bilo sve tačno što je tada napisao o nastanku tog Načertanija. Ne vodeći računa o toj činjenici, kao da se svaki lakoverni čitalac može zavesti (prema praksi mnogih istoričara) ne proveravajući do tančina ranije rečeno, u ranijem istovetnom radu, tu je samo napisao kako je „u svojoj ranijoj studiji” utvrdio: „Da sastavi svoje Načertanije, na Garašanina je uticala veoma mnogo poljska emigracija i njen zvanični diplomatski predstavnik Franja Zah.” Ali, dalje: „U vremenu od objavljivanja ove naše studije došli smo do mnogo novih dokumenata koji dokazuju tačnost ovog našeg ranijeg tvrđenja.”24 [?!] Uistinu, jedini novootkriveni dokument, koji je on dobio od unuka Ilije Garašanina: spis napisan rukom Františeka Zaha, u vidu Plana za nacionalnu i spoljnu politiku Srbije – omogućio je Stranjakoviću, a njegovim posredstvom i srpskoj istoriografiji, da obelodani u pravim razmerama kako je napisano Garašaninovo Načertanije. Tako se manifestuje i zavisnost istorije od dokumenata. Da nije Garašaninov unuk sačuvao i prezentovao jednom istoričaru Zahov Plan, u istoriji bi Načertanije bilo izučavano kao isključivo Garašaninovo delo i kao takvo upamćeno možda čak za sva vremena. Stranjaković: „Ovaj Zahov plan, pored korica od krute plave hartije, ima 20 listova čitko napisanog teksta na

19 Isto, 12–13. 20 Isto, 13. 21 Naizmenične izmene, pa i dopune, tu se iskazuju i napomenom (20): „Da li je i koliko imao uticaja ilirski pokret u Hrvatskoj na Garašaninovo pisanje svoga Načertanija ne može se pouzdano kazati, ali da je on imao uticaja na Petronijevića to se najbolje vidi iz njegovog pisma Čajkovskom u kome on govori o ilirskim narodima i budućoj ilirsko-bugarsko-srpskoj državi.” Isto, 12. 22 Isto, 3–4. 23 Isto, 17. Na kraju, sledi sadržaj Načertanija, prema tekstu koji je objavio Vukićević 1906. godine sa prethodnom napomenom da je tada Stranjaković raspolagao sa Načertanijem, koje mu je dao Viktor Novak u nemačkom prevodu, iz Arhiva Ministarstva inostranih poslova Austro-Ugarske. 24 Dragoslav Stranjaković, Kako je postalo Garašaninovo „Načertanije”, Spomenik Srpske Kraljevske Akademije XCI, Drugi razred, 70, 1939.

180

tankoj, plavoj, špartanoj hartiji, na pola strane (u stupcima), i dva prazna lista”. Onda sledi tekst dokumenta, koji je napisao Zah ćirilicom sa dosta jezičkih grešaka. Dalje: . . . „i po načinu pisanja i po pravopisu vidi se da ga je pisao stranac. Pisac je ceo rukopis pisao polako, gotovo kaligrafski. On često ne ume da upotrebi reči koje odgovaraju i ne ume da da dobru konstrukciju rečenice... Često meša i rodove, mesto ženskog upotrebljava muški... Isto tako ponegde brka sadašnjost sa budućnošću.”25... Veza Zaha sa Garašaninom realno je pretpostavljena u ovom Stranjakovićevom opisu: „Kad je novembra 1843. godine, Zah došao u Srbiju, vođe ustavobranitelja, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, koji su prvi stupili u vezu sa poljskom emigracijom, nisu bili u Beogradu već u izgnanstvu. Stoga je on došao u vezu sa tadašnjim ministrom unutrašnjih dela, Ilijom Garašaninom, na koga ga je sigurno uputio i Čajkovski. Garašanin je u to doba bio, može se mirne duše reći, jedan od najizrazitijih predstavnika ustavobraniteljskog režima i na njega je bio pao najveći teret tog režima. Verovatno preko Garašanina i francuskog konzula Zah se upoznao i sa drugim uglednijim ličnostima u Beogradu. Ipak je u najbližim, najsrdačnijim i najčešćim odnosima Zah bio sa Ilijom Garašaninom. Oni su se češće sastajali i razgovarali o opštim političkim prilikama, položaju Srbije, stanju hrišćana u jugoslovenskim provincijama pod turskom i austriskom vlašću i unutrašnjim prilikama u Srbiji.”26 Navedeno o tim odnosima je neopovrgljivo. Ali da je: „Plod tih srdačnih odnosa i međusobnih razgovora bio Zahov plan napisan pri kraju 1844. godine” – nategnuto je. Gde je nestao Čartoriski, njegov program, njegova uputstva? Kao da se ovde na to zaboravlja, pa sledi neverovatno: „Zah je svoj plan napisao za Garašanina.” [!] Čemu onda ranije i kasnije nagađanje o radu, saradnji, vezi sa Petronijevićem? Ostaje enigma: kako da se primerak, prepis, spomen o tome ne nalazi među korespondencijom sačuvanom u arhivi Čartoriskog; budući da ga ni najbolji poznavalac te arhive Marsel Handelsman nigde ne spominje u svojim radovima o prilikama i ljudima u vezi sa odnosima iz kojih proizlazi Načertanije, čak, verovatno, u više vidova, pa možda i sa više autora! Pozivajući se na argumente svoga rada iz istorije Srbije od 1834. do 1858, kao i na radove poljskog istraživača Handelsmana i ruskog pisca istorije Srbije i Rusije, Nila Popova, Stranjaković ovde ponavlja: „Posle prevrata izvršenog u Srbiji avgusta 1842. godine, vođe ustavobranitelja su preko Lenoara održavale bliske veze sa Čartoriskim u Parizu i Čajkovskim u Carigradu. Na molbu ustavobranitelja, Čajkovski je radio u Carigradu kod Porte a Čartoriski kod engleske i francuske vlade da priznaju promenu u Srbiji, izvršenu Vučićevom bunom. Za sve vreme dok je Rusija energično radila u Carigradu da se uništi prvi izbor Aleksandra Karađorđevića... Čartoriski i Čajkovski su pismima bodrili vođe ustavobranitelja... da istraju u borbi, uveravajući ih da će pobeda biti na njihovoj strani. Pošto je Porta morala popustiti ruskom zahtevu i narediti da se izvrši ponovni izbor kneza u Srbiji, Čajkovski je krenuo iz Carigrada, u proleće 1843. godine, došao u Beograd i lično rukovodio organizacijom rada na pripremanju saziva skupštine i ponovnog izbora Aleksandra Karađorđevića za srpskog kneza, na Vidovdan 1843. godine. Posle drugog izbora, Adam Čartoriski je 4/16. septembra 1843. godine, jednim pismom čestitao Aleksandru Karađorđeviću ponovni izbor.” Sledi u napomeni tekst čestitke Čartoriskog, upućene direktno srpskom knezu, na francuskom jeziku.27 U ovom radu Stranjaković opet navodi Garašaninov rad u duhu Načertanija, na oslobodilačkim akcijama Srba u sprezi sa Hrvatima pod Austrijom, a ne samo Srba i Bugara pod Turskom. Po Stranjakoviću: „Među Srbima i Hrvatima pod austrijskom vlašću Garašanin je do 1848. godine radio toliko koliko su mu dozvoljavale političke prilike i druge razne okolnosti u Austriji. Međutim, 1848. godine, Garašanin je tad glavnu pažnju obratio na rad među Srbima i Hrvatima u austrijskim pokrajinama. Posle ugušenja bune u Mađarskoj, pod vladom strogog i reakcionarnog Bahovog policiskog birokratskog apsolutizma, Garašanin je morao svoj rad na nacionalnom polju među Srbima i Hrvatima u Austriji svesti na najmanju meru.” Tek je za vreme druge vladavine kneza Mihaila, 1861–1868, „sa više elana i uspeha, kao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova obavio nacionalni rad među Jugoslovenima pod austrijskom vlašću.”28 Nedosledno sprovođenje odredaba Načertanija 1848/1849, Stranjaković neće da zapazi u ovom kontekstu. Međutim, očigledno je da politika Srbije, koju revnosno podržava Garašanin, 1848/1849. tokom rata Austrije protiv Mađarske, nolens-volens, nije u skladu sa načertanijskom protivaustrijskom politikom. Antiruski Zahov Plan, kojim se rukovodio Garašanin pri sastavu Načertanija uz prorusku dopunu, takođe iziskuje zanemareno dopunsko objašnjenje. Jer, Stranjaković naglašava posebnom rečenicom kako je Garašanin: „Za vreme dok je bio predsednik vlade od 1861. do 1867. na ostvarenju svoga plana iznetog u Načertaniju – oslobođenju hrišćana ispod turske vlasti, stvaranju velike srpske države na Balkanu i ujedinjenju Jugoslovena pod vođstvom Srbije – radio sa znanjem Rusije i njenim pokroviteljstvom [kurzivom istakao A. R.] mnogo

25 Isto, 68–69. 26 Isto, 70. 27 Isto, 67. 28 Isto, 71.

181

uspešnije nego za vreme vlade kneza Aleksandra Karađorđevića od 1844. do 1858. godine.”29 Budući da će istoričari kasnijih generacija isticati od Stranjakovića i Stranjakoviću bliskih istoričara nepomenute i neistražene načertanijske izvore, delima koja su uticala na ideje i planove Načertanija izvan kruga Čartoriskog, pa i na samog Čartoriskog, ovde se nameće potreba da se dopunski citira kao primarni izvor Čartoriski, bez obzira na značaj kasnijih otkrića. Jer odista: „Srpsko pitanje Čartoriskom je bilo poznato još iz vremena kad je bio ministar spoljnih poslova ruskog cara Aleksandra I, 1803–1807. godine. U to vreme, 1804. godine, u Rusiju je došla jedna srpska deputacija, pod vođstvom prote Matije Nenadovića. Članovi te deputacije izložili su Čartoriskom cilj svoga dolaska, te se on tada podrobno obavestio o prilikama u Srbiji i željama srpskog naroda. O željama i namerama srpskog naroda Čartoriski je nešto bio ranije doznao i od arhimandrita manastira Pive, Srbina Arsenija Gagovića, koji je krajem 1803. godine došao u Petrograd i dopro na ruski dvor. Isto tako Čartoriskom je bio poznat i plan mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića o stvaranju velikog slavjano-serbskog carstva sa jednim ruskim knezom kao vladarom. Svoj memoir Stratimirović je napisao 1. juna 1804. godine i poslao ga na ruski dvor. Na taj način Čartoriski je već tada, u prvoj desetini XIX veka, ušao duboko u suštinu srpskog pitanja, vrlo ga dobro shvatio i razumeo pa je stoga i mogao docnije u srpskim stvarima da igra tako važnu ulogu.”30 Ove se reči takođe mogu koristiti kao potvrda primarnog dejstva političara i politike Srbije na prosrpska opredeljenja Čartoriskog u programu i planu Načertanija. Kasnija otkrića o delovanju drugih faktora u ličnostima (primera radi udeo britanskog diplomate Dejvida Urkvarta po opisu istoričara Ekmečića) i vladama zapadnoevropskih zemalja, svakako su značajna za dopunska znanja o dodatnim uticajima na Čartoriskog i uopšte na stvaranje Načertanija. Ali njima se redosled činilaca istorije i u ovom istorijskom činu ne menja, pa ne bi trebalo ni istoričari iz njima znanih pobuda da ga promene. Od posebnog je interesa kako se i na kraju ove epohalne Stranjakovićeve rasprave (kojom je napokon utvrđeno poreklo Garašaninovog Načertanija) Stranjaković morao da osvrne na pisanje istoričara Ljubomira Durkovića-Jakšića, kojim je opovrgnuto Garašaninovo autorstvo načertanijskog nacionalnog državnog programa Srbije 1844. autorstvom Adama Čartoriskog i Františeka Zaha. Stranjakovićevim kritičkim osvrtom na ovu Durkovićevu tvrdnju, utvrđena je Durkovićeva pogrešna dedukcija zasnovana na jednom Zahovom načertanijskom tekstu, koji, navodno, nije imao, prema tome nema, veze sa Garašaninovim Načertanijem. Genezu Načertanija zapravo i sam je Stranjaković tek ovim, drugim svojim člankom utvrdio, prema tome ni Durković pri pisanju svoje kritikovane postavke o toj genezi, u više navrata ponovljene, nije znao. Pošto od Durkovića korišćeno Zahovo Načertanije ima privesak ili [Zahovih] Nekoliko reči, Stranjaković da bi dokazao zasnovanost svoje kritike, uz Zahov plan, na kojem se zasniva Garašaninovo Načertanije, štampao je i drugi Zahov tekst. A onda da bi doslednost u kritici bila potpuna, štampao je i treći dopunski tekst, zasnovan na provokativnom programu Čartoriskog. Njega je zapravo neadekvatno primenio i on sam, u svom prvom članku, ali to je izostavio da ustanovi! Nije suvišno primetiti u ovom kontekstu ni kako se sama reč načertanije, s obzirom da znači nacrt, pri izradi dokumenata ta reč samo u značenju nacrta koristila. Ali kad je Garašaninovo Načertanije postalo pojam za oznaku revolucionarnog obrta, revolucionarnog preobražaja u državi i društvu, počelo je da se dešava da se taj pojam koristi kao oznaka dokumenta revolucionarnosti u potrebi za novim promenama. Zato iz vremena raspada Jugoslavije i kriza u Srbiji nalazimo dokumente o tome da nam je potrebno novo načertanije u smislu Načertanija. Što bi bilo nerazumljivo, primera radi, u 1836. godini kada je dostavljeno nadležnim crkvenim vlastima za mišljenje i potvrdu „načertanije protiv zakona pravoslavne crkve”.31 Stranjakovićev je prilog u raščišćavanju nedoumica polemike sa Durkovićem oko Načertanija štampanje integralnog teksta programskih Saveta... Čartoriskog iz 1843. godine, o vođenju spoljne politike Srbije, na francuskom jeziku, uporedo sa srpskim prevodom, prema „sastavu koji je predao Garašanin knezu Aleksandru Karađorđeviću 1845. godine”. Zato se ovde najpodrobnije ističu odlomci ovih Saveta. Prema ovim Savetima Čartoriskog, iz 1843. godine, na kojima će se zasnivati Plan Františeka Zaha: Srbija u miru treba da sačeka predvidljivi kraj vladavine Otomanskog carstva. Neuputno je za Srbiju da se da zavarati iluzijama pomoći Rusije, prenebregavajući njene imperijalističke pobude. Borbu za nezavisnost treba zasnivati na savezu sa ostalim potčinjenim južnoslovenskim narodima Austrije i Turske, pod pokroviteljstvom Francuske i Engleske.32 U odnosima sa Poljacima mrskom Rusijom za Srbiju su bili prihvatljivi ovi Saveti zbog ruskih

29 Isto, 72. 30 Isto, 66. 31 AS-KK 1836, XXXV, 444. 32 Nekoliko reči o Rusko-Austriskim intrigama u početku 1845. godine. Spomenik SANU 104. AS-KK 1836, XXXV, 444. Durković o nastanku Načertanija 1844. Nav. delo, 42.

182

imperijalističkih poriva u pokroviteljskim pravima. S tim u vezi:... „pritom svagdar treba izjavljivati da se njeno pokroviteljstvo veoma uvažava, no do sada nisu postojala obstojateljstva u kojima bi ga iskazati nužno bilo. Samo dakle kad bi se taj slučaj izrodio da se Turska podigne na uničtoženije slobode srbske, a Srbi ne bi dovoljno silni bili... joj protivstati, u ovom slučaju bi mogli oni pribeći k pokroviteljstvu Rusije, i ovo zaiskati. No dok se može bez toga biti, razum savetuje ne prizivati sebi pokrovitelja,... jer bi ovaj” uskoro „gospodar mogao biti.” U odnosima sa Poljacima mrskom Austrijom, prihvatljivost je iskazana Savetom: „Prema Austriji valja obazritelnim biti... Austriju ne valja vređati i dražiti pre vremena, no treba se čuvati” njenih ugađanja. „O pravim namerama Austrije ne valja se varati, njen interes je taj da [deluje] protivu dejstva narodnosti Slavjanskoj, jer ako taj narod u skupi dođe u dviženije... onda je zdanije monarhije austriske u opasnosti narušenija. I za to je” i prirodno „da kabinet bečki s negodovanjem i ispovedenijem gleda na Srbsku narodnost, i da joj gledi prouzrokovati sva moguća utesnenija. Austrija ima odavno plan prisvojiti sebi u udobno vreme Srbiju i okresne zemlje po iskazivanju svoga stanja, a dokle god, i ako ne uzmogne ona tu svoju nameru u dejstvo privesti, voli videti da Srbija opet pod jaram turski podpadne. Pa ako ukazuje Austrija kadkad znake tobože blagovolenija prema Srbskoj Narodnosti, ovo samo zato čini da odvrati Srbe od povodljivosti sa Rusijom i da prepreči tim uticaju Srba na sunarodnike svoje živeće pod vladenijem austriskim. Darove Austrije valja primiti, no kao od lažnog i pritvornog prijatelja [Timeo Danaos et dona ferentes – A. R.] s koim će se neki dan boriti morati. Za danas Austrija zakono ništa drugo u Srbiji dejstvovati ne može nego samo hraniti interese svoje trgovine; i zato Srbija da ne pristane sa Austrijom u druga snošenija nego samo komercijalna, a da se čuva svakog drugog saobrašćenija.”33 Što se tiče Francuske, u ovoj se poruci Čartoriskog Srbima kazuje: „Francija za sada nema nikakvo političko pravo... zvanično dejstvovati u Srbiji, no ona može, i hoće dejstvovati davajući savete i upotrebljujući svoje agente. Francuzi” će podržati Srbe kod Porte „i kod drugih” vlada „ako oni postupkom svojim dokazali budu težnje k poretku i tvrdu volju da će stati protiv intriga Rusije; ako dalje potvrde svoju naklonost približiti se k Zapadu, šaljući na primer svoju mladež na vaspitanije u Pariz, i primajući sve ono što se od strane i u ime Francije neposredstveno, ili posredstveno savetovalo bude. Potrebno je da Srbi stupe u trgovački savez sa francuskim trgovcima, da se ovima za početak probitačni predlozi čine... Francija tome teži da kad za Otomansko carstvo udari poslednji čas, na to mesto takva država stupa koja bi mogla postati sojuznica Francije, a u ovom prizreniju predpostavlja Francija narodnost Slavenskoj svakoj” drugoj opciji. U pogledu Engleske, nastavlja Čartoriski u svojim Savetima, isto, da „o blagovoleniju” njenu „nije posumnjati prema Srbiji ako Srbija bude protivu stajala intrigama Rusije, i ako se u njenom ustrojeniju bude iskazivala krepost i poredak. Inače pouzdanije može se očekivati pomoć od francuskog kabineta nežem [negoli!] od engleskog; jerbo je politika Francije svagda više velikodušnog duha znake davala no Anglija, koja je svagdar zauzeta za dobitak trgovine svoje”... Zato: „Samo kad bi Srbija zadobila prolazak” pravcem „Adrijatičeskoga mora, onda bi tek obliznost Janičevski ostrva i Malte ovu zemlju za Angliju znatnu učinila, i pridobila joj finansijalnu i političku polzu.”34 U svakom slučaju, prema ovim Savetima, već se predviđa potreba da Srbija „sebi plan sočini za svoju budućnost. Ona mora gledati da se uveća,” inače će „bitije svoje izgubiti u volneniju oni događaja koji turskom carstvu prete.” Zato mora „vzor svoj nepremeno imati na Slovene, koje sebi u buduće prisajediniti mora, pa toga radi i oslobođenje njiovo podpomagati. Srbija je okružena srodnim narodima, od kojih jedni turskom, drugi austrijskom vladeniju podleže. Njeno uticanje na prvo” trebalo bi da se izradi „rasprostranjenjem prosvete, na druge pak stavljajući im pred oči primere kreposti i mudrosti [kurzivom istakao, kao naravoučenije post festum – A. R.], a poglavito čerez buđenja čuvstva jedne narodnosti [jezik čini naciju i prema ovoj potvrdi, ili pretpostavci Čartoriskog] i jednog” uzajamnog „bratskog interesa.”35 U vezi sa ekonomijom, prema direktnom prevodu s francuskog (s obzirom na nepotpuno adekvatan Stranjakovićev prevod koji ovde umanjuje značenje originala) ističe se, kako treba: „Zainteresovati bogate pregovarače Engleske i Francuske i uz njihovo učešće (ili saradnju „avec leur concours”) oformiti Nacionalnu [Narodnu] banku. Treba izbeći u ovoj operaciji austrijske pregovarače i one koji bi imali interesne veze... sa vladom Austrije.” Valja istaći i kako je Stranjaković, ove Savete, u vidu nacrta, kao „Načertanije” svojom zaključnom primedbom propratio. A u napomeni još dodao kao neophodnu informaciju u sklopu ove rasprave, da je te savete u francuskom originalu Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie objavio prvi put u celini Marcel Handelsmann u svojoj raspravi La question d’Orient et la politique Yugoslave du prince Chartorizski après

33 Isto, 107–109. 34 Isto, 109–111. 35 Isto, 111.

183

1840 (Séances et travaux de l’Académie des sciences morales et politiques, novembre-décembre, Paris, 1929), odakle ga Stranjaković preštampava „u celini. Uporedo sa ovim francuskim tekstom” on daje „i prevod na srpski koji je predat knezu Aleksandru Karađorđeviću, verovatno [kurzivom istakao A. R.] u početku 1845. godine. Nesumnjivo se da utvrditi da je Zah ne samo neke ideje iz Conseils Čartoriskog uneo i u svoj plan, već da je i pojedine rečenice, gotovo od reči do reči prepisao.”36 ... Normalno, bio je agent, poverenik Čartoriskog. Njegovi izveštaji, jednom štampani u celini, otkriće svu zavisnost srpskog Načertanija od poljskih nacrta, osim u suštinskoj izmeni, shodno realno sagledanim mogućnostima ondašnje države Srba. Ljubomir Durković-Jakšić je njemu svojstvenom revnošću u više navrata pisao o Načertaniju.37 U prvim svojim radovima on je isticao kako Garašaninovo Načertanije treba preimenovati u Načertanije Františeka Zaha. Kako je već rečeno, dao se zavesti jednim drugim Zahovim spisom, naslovljenim Moje načertanije ili nekoliko reči tako da je bez uvida u taj tekst poistovetio ga sa Načertanijem koje je Stranjaković preštampao prema tekstu koji je prvi objavio Milenko Vukićević 1906. godine!38 Opravdanje posebnog zadržavanja na sporu koji se zasniva na ličnim propustima izvesnih istoričara, poput ovog spora između Stranjakovića i Durkovića – nalazi se u reperkusijama koje mogu izazvati nedoumice značajnijih razmera. Dvostruko autorstvo u slučaju Načertanija, iako je u ovom slučaju raščišćeno Durkovićevim odustajanjem od pripisivanja Garašaninovog Načertanija Zahovom načertaniju, posle naknadnog Stranjakovićevog otkrića o pravom nastanku Garašaninovog načertanijskog programa – uvek iznova može da izazove nedoumice i sporove pri utanačenju njegovih domašaja u dvojako formulisanim ciljevima. Značajni su podaci kojima i Durković proširuje naše znanje u vezi s Načertanijem. Ističe kako je: „Prateći događaje oko Istočnog pitanja, u nadi da će oni doneti koristi Poljacima, Čartoriski 1841. otpočeo svoju tzv. jugoslovensku politiku na Balkanu, jer je nastojao da potisne uticaj Rusije i Austrije na Južne Slovene. U tom cilju je Turskoj preporučivao da se Južnim Slovenima daju šira prava, a ovima je savetovao da ne ruše Tursku već da se oko Srbije okupljaju i osposobljavaju kako bi pri raspadu Evropske Turske mogli preuzeti vlast na tom prostoru.”39 O radu poverenika Čartoriskog u Carigradu i Beogradu Durković je pisao podrobnije nego drugi. Pored Mihaila Čajkovskog, Ljudevita Zvjerkovskog – Lenoara i Františeka Zaha,40 u njegovim radovima nalazimo nove podatke o još nekim poverenicima Čartoriskog. O izvesnom Nikoli Vasojeviću koji se predstavio Čartoriskom „kao knez slobodnih plemena u Staroj Raškoj između Kneževine Srbije i teokratske Crne Gore.” O Adamu Lišcinskom, prvom izaslaniku Čartoriskog „koji je bio završio medicinu u Engleskoj” i koji je imao da pridobije za južnoslovenske ideje Poljaka, Kopitara, Vuka, Gaja.41 Pošto mnogi Durkovićevi radovi imaju veze sa spoljnom politikom ne dotičući se direktno problema vezanih za Načertanije, njihova obrada moraće uslediti drugom prilikom. Ovde sledi nastavak pregleda Stranjakovićevih radova. Sa Načertanijem se posebno više nije bavio, ali je mnogo puta koristio prilike za isticanje njegovog izuzetnog značaja sve do stvaranja Jugoslavije. Rešio je probleme njegovog nastanka i trajnog delovanja prema svojim južnoslovenskim vizijama i opredeljenjima, istražujući etapna polazišta i odredišta nacionalne spoljne politike Srbije. Ostao je dosledan u otkrićima koja su pored Načertanija, potvrđivala tačnost njegovih navoda o stožeru srpstva u južnoslovenstvu. Pošto se stvaranjem necelovite Jugoslavije 1918. ispituju i nerešena pitanja jugoslovenstva, on ne odustaje, kao što smo videli osvrtom na članke o celishodnosti proširenja nove države priključenjem Bugarske, od integralnog južnoslovenskog utopizma. Da ta istrajnost može biti karakteristična za Stranjakovićev opus u istoriografiji nagoveštava se i raspravom Srbija Pijemont Južnih Slovena 1842–1853, koja je štampana 1932. godine, kao poseban otisak iz Stranjakovićeve doktorske disertacije Vlada Ustavobranitelja od 1842. do 1853. godine. Počeo je vladavinom kneza Mihaila. Primetio je da „je bio širih vidika nego njegov otac... izašao je iz okvira uskog srpsko-šumadiskog nacionalizma. Pored rada na oslobođenju i ujedinjenju srpstva mislio je i nešto radio

36 Isto, 115. 37 Ljubomir Durković [u Spomeniku pogrešno Đurković] – Jakšić: Prvi pisani plan jugoslovenski Načertanije ili nekoliko reči, Zeta, br. 46, 28. HI 1937, Podgorica; Naczzertaniedrieto polskiej polityki jugoslowianskiej. Kurjer Warszavski, Wydanic wieczorne. Warszawa, CXVII, 1937, No 330 (1. grudnia) Petar II Petrović Njegoš (1813–1851), Warszawa, 1937, 136–7, 236. Naczertanie lúb kilka slow, Wschod-Orient, Warszava, IX, 1938, Nr. 1. (styczen–marzec), 26–41; O početku jugoslovenske politike Adama Čartoriskog (1841–1843), Zbornik za Istoriju Matice Srpske, sv. 9, 1974, 30–65; Kako je nastalo „Načertanije” 1844. godine, Pravoslavlje, XXI, br. 498, 15. XII 1987, 10–11; O nastanku, „Načertanija” 1844. godine, Ilija Garašanin (1812–1874), SANU, Naučni skupovi, knj. LIV, Odeljenje Istorijskih nauka, knj. 16. Beograd 1991, 19–43. (Spomenik SANU, 73. Arheografski prilozi, 16, 1994). Bibliografija radova Ljubomira Durkovića-Jakšića. Sastavio Mile Stanić. 38 Durković, Naczertanie lúb kilka slóv. 39 Isto, Pravoslavlje, 15. XII 1987. 40 Izuzetni životni put Čajkovskog, prelaskom u muslimansku veru, omogućuje mu da dosegne položaj turskog paše. A uspon u životu Zaha vrednuje se u Srbiji položajem srpskog generala. (Durković, O nastanku Načertanija, nav. knjiga, 22–25). 41 Durković, O nastanku Načertanija, nav. knjiga, 22–25.

184

na oslobođenju ostalih Južnih Slovena pod turskom vlašću.”42 Kao posebni odeljak, pod naslovom prve rasprave o Načertaniju, štampane prethodne godine, Jugoslovenski nacionalni i državni program Kneževine Srbije iz 1844. godine (Garašaninovo Načertanije), izdvaja Načertanije, da bi se u tom Načertaniju videlo kako Srbija programira ulogu Pijemonta u stvaranju buduće zajedničke države Južnih Slovena. Kada je rekapitulirao prvu dvogodišnju vladavinu Ustavobranitelja uspešnom borbom za učvršćivanje nove vlasti, koja onemogućuje bavljenje poslovima nove spoljne politike, Stranjaković je opetovano prešao, in me-dia res, na sastav Načertanija, rečima: „Na kraju 1844. najizrazitiji predstavnik ustavobraniteljskog režima i narodnih težnji, Ilija Garašanin, sastavio je pismeni program po kome treba da se upravljaju Knez i srpska vlada u nacionalnom radu prema Južnim Slovenima.” Tek posle ove opetovane apodiktičke konstatacije, sledi primedba da je taj program Garašanin „sastavio pod uticajem poljske emigracije a naročito njenog predstavnika u Beogradu Franje Zaha.” Ne vodeći dovoljno računa o ovde rečenom, Stranjaković opet menja redosled: „Da napiše ovde Načertanije Garašanin je bio podstaknut programom kneza Čartoriskog.” A onda konsekventno toj nekonsekventnosti: „Pre no što je Načertanije podneto knezu Aleksandru kao program na kome treba da se upravljaju Knez i srpska vlada u vođenju spoljne i nacionalne srpske politike, za njega su znali, a može biti i na njemu sarađivali, Avram Petronijević i Franjo Zah.”43 Napokon, eliminisanjem prevelikog uticaja Poljaka, involviranjem eventualne saradnje Avrama Petronijevića i umanjivanjem srpstva u Garašaninovom jugoslovenstvu: „Nije to bila samo slučajnost da je Garašanin uzeo na sebe da napiše jugoslovenski nacionalni program Srbije. Uzevši u obzir razne okolnosti i ulogu koju je Garašanin igrao poslednjih godina u Srbiji, on je bio najpozvaniji da to učini. Po svojim dalekovidim političkim planovima i državničkim sposobnostima Garašanin je, nesumnjivo, stajao iznad svih ondašnjih naših političara.”44... Usredsređujući pažnju na neopovrgljive sposobnosti kojima Garašaninova dostignuća postaju epohalna, Stranjaković ovde prenebregava samo da se u godinama o kojima je reč ispred i iznad Garašanina po položaju i uticaju nalaze prvi predvodnici ustavobraniteljstva Vučić i Petronijević. Što u nastavku navedenog veličanja Garašaninove ličnosti, sledi opetovano veličanje njegovih južnoslovenskih državotvornih stremljenja – mora takođe da bude kritički razmotreno. Bez obzira na ispravke koje se nameću drukčijim intoniranjem istoga u drugom kontekstu – otežava se razlučivanje čiste istine od garnirane, pri razmatranju ove istoričarske kontroverzije. Preveliko veličanje neosporive Garašaninove veličine navodi na proizvoljne zaključke o dometima velikana istorije srpske države i srpskoga naroda, pod dejstvom faktora različitih vremena, položaja, zadataka, prepreka, stimulansa... Suviše pojednostavljena upoređenja domašaja različitih vladara, državnika i političara navela su Stranjakovića da u delu koje je predmet ovih naših razmatranja uopšteno zaključuje kako je: „Karađorđevu i Miloševu nacionalnu ideju ujedinjenja srpstva (uglavnom pod turskom vlašću) i Mihailovu nacionalnu ideju rada na ujedinjenju Jugoslovena pod turskom vlašću, Garašanin proširio u jugoslovensku nacionalnu ideju ujedinjenja svih Južnih Slovena u jednu slobodnu i nezavisnu državu. Docnije za vreme druge vlade kneza Mihaila (1860–1868), Garašaninov se politički horizont još više proširio. Ne traži on sad samo oslobođenje i ujedinjenje svih Južnih Slovena, već oslobođenje ispod turskog jarma i ostalih naroda na Balkanskom poluostrvu. On je [po S. Jovanoviću, Spoljašnja politika, 431] prvi izašao na sredu s idejom Balkan balkanskim narodima”45 Previsokom procenom Garašaninovih mogućnosti i na najvišim ministarskim položajima, Stranjaković je granične promene u kreaciji i vođenju spoljne politike nerealno obeležavao Garašaninovim imenom. Iako su to činili i dalje čine drugi istoričari na isti način, za vreme vlasti kneza Mihaila ovakva prenebregavanja vladarevih prerogativa podložna su kritičkoj reviziji. Stranjakovićev odeljak o Garašaninovom radu na stvaranju i usmeravanju nacionalnih organizacija ispunjen je mnoštvom novih, pored, od drugih istoričara preuzetih podataka. Garašanin je bio nenadmašan u iniciranju i rukovođenju odredišta organizovanih otpora protiv turske vlasti izvan Srbije, u Bosni, Hercegovini, Staroj Srbiji., Severnoj Albaniji. Sa predstavnicima Hrvatske bio je povezan vezama Matije Bana, Pavla Čavlovića,46 Stevana Herkalovića. Imao je svoje poverenike i za „održavanje veze sa ljudima iz Bugarske.”47 Odeljak o držanju Srbije za vreme srpskog narodnog pokreta u Vojvodini 1848–1849. godine sadrži zanimljiv

42 Stranjaković, Srbija Pijemont Južnih Slovena 1842–1853, Beograd 1932, 6. 43 Isto, 8. 44 Isto, 9. 45 Isto, 12. 46 Zanimljivo je kako za Čavlovića, bivšeg katoličkog kanonika (Viktor Novak, nav. delo) kazuje da je „pripadao Istočno-pravoslavnoj veri. Studirao je bogosloviju, ali kada je 1836. godine došao u Beograd, svukao je svešteničko odelo i postao učitelj dece jednog Kneževog rođaka (Jugoslovenska Njiva, VIII, 191–193)” Stranjaković, Srbija Pijemont Južnih Slovena, 18. 47 Isto, 20.

185

zaključak u skladu sa Stranjakovićevim uverenjima o cilju upućivanja oružanih odreda pod komandom Knićanina vojvođanskim Srbima u pomoć. Prema tom smeru uverenja i uveravanja: „Knez i srpska vlada su naročito polagali na to da se srpska vojska u borbi sa Mađarima pokaže hrabra i dostojanstvena; njena junačka dela da se čuju i raznesu po celom jugoslovenskom narodu, da bi na osnovu njih taj narod stekao uverenje da je Srbija dovoljno jaka da preduzme akciju za oslobođenje i ujedinjenje svih Južnih Slovena, i da je gotova u svako doba, kad bude potrebno, da pritekne svojoj braći u pomoć.”48... Da je ratovanjem protiv Mađara, i bez rata sa Mađarskom, Srbija bila prisiljena sticajem nepovoljnih okolnosti ignorisati osnovne odredbe Načertanija, ostaje nerazjašnjeno u ovoj Stranjakovićevoj raspravi. Bilo je ne samo prikladnije nego i svrsishodnije u ovom kontekstu ignorisati Načertanije, nego objašnjavati njegovu nepodobnost u datim okolnostima. Ali Stranjakoviću je i u četrdesetosmaškoj konstelaciji strano ovakvo rasuđivanje. On pod impulsom svojih iluzija vidi razvoj događaja prema poljskom sklopu načertanijskog jugoslovenstva. Zato piše: „Kao što se moglo i očekivati 1848–1849. godine oči svih Jugoslovena pod austriskom a osobito pod turskom vlašću bile su okrenute prema Srbiji... Cele 1848. godine Garašaninu su stalno dolazili hristijani iz Turske izjavljujući najveću gotovost soglasiti se sa svim planovima i preustrojstvima Srbije.” Naravno: „Garašaninu je ovo sve naročito godilo. On je bio neumoran u radu na širenju južnoslovenske ideje o ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu pod predvoditeljstvom Srbije. Garašanin je još uvek preko pisama održavao stalne veze sa predstavnicima poljske emigracije u Carigradu. U ovim pismima on je verovatno izlagao svoje misli kako bi se najlepše i najbolje mogao ostvariti njegov plan iznet u Načertaniju.”49 Što su se poljski emigranti tada jedinstveno isticali borbom na strani Mađara u ustaničkom ratu protiv Austrijanaca, Stranjakovića ne obavezuje da se i tim problemom podrobnije bavi. On neće da izaziva pometnju neskladom htenja i zbivanja, pa se ne zadržava ni na uzaludnim nastojanjima onih koji bi ne samo sa strane poljske emigracije već i sa srpske strane, uključujući Garašanina, hteli da se točak zahuktale četrdesetosmaške mašinerije u krivom smeru, preokrene probitačnijim smerom.. Potvrđuje samo da: „sa prikupljanjem” dobrovoljaca „samovoljaca, u Srbiji nije išlo sasvim glatko... Vučić je bio veliki protivnik [tome] da se ide preko bare... I Aleksandar Nenadović u svom pismu Knićaninu od 24. VIII/5. IX 1848. žali se na teškoće sa kojima ima da se bori srpska vlada prilikom prikupljanja samovoljaca.”50 U toj potvrdi Stranjaković ne propušta kazati kako se Garašanin distancirao od nastojanja da se njegovo zalaganje za slanje dobrovoljaca u pomoć Srbima u Vojvodini protumači kao podrška Austriji u borbi protiv Mađara. Opredeljenje za savez Srba i Bugara i u ovoj se raspravi iskazuje. Jedan odeljak posvećen je Garašaninovom nacionalnom radu u Bugarskoj. Ističe se i kako je: „U radu na širenju ideje ujedinjenja Srba i Bugara Garašanin došao u sukob sa ruskom vladom i njenom propagandom u Bugarskoj.”51... Držanje Srbije prema Austriji i Mađarima 1848–1849. nije bilo zasnovano na odredbama Načertanija. Toga je morao biti svestan i Stranjaković, ali to se ne vidi iz njegovih rasprava. Izložio je mahom samo neosporivo: „Pod uticajem februarske revolucije u Francuskoj 1848. godine, pored drugih evropskih zemalja izbiše manje ili veće bune i u pojedinim pokrajinama austriske države. Buna u Beču imala je uglavnom politički karakter; borbu protiv Meternihovog apsolutizma. U Mađarskoj, Hrvatskoj i Vojvodini ona je bila nacionalnog karaktera; borba za narodnu [nacionalnu] samoupravu u okviru Habsburške Monarhije.”52 Garašanin se iz nacionalnih pobuda opredelio za nacionalnu borbu prečanskih Srba, iako je ispalo da se ta borba vodi na strani mrskih Austrijanaca. To su protivurečnosti, samo na izgled apsurdne. Jer, sve zavisi od odnosa snaga zaraćenih u datim okolnostima. Kad je na relaciji odnosa snaga nastala promena koja je ofanzivne Mađare prisilila na defanzivne akcije: „Turski upravnik beogradske tvrđave stalno je tražio od srpske vlade da povuče svoje trupe iz Vojvodine, a s druge strane preporučivao Srbima iz Vojvodine da ne treba s Mađarima da stupe ni u kakve veze, niti da vode pregovore sa izaslanicima mađarske vlade. Međutim, sam paša održavao je neprekidno veze sa raznim izaslanicima mađarske vlade.”53... Dosta reči Stranjaković je posvetio nastojanjima mađarskih izaslanika i poljskih posrednika da se uspostavi mir između Srba i Mađara na ratištima Vojvodine, posle preokreta u ishodu bitaka. Zadržao se najviše na misiji pukovnika Bistšonovskog, u službi kneza Čartoriskog, prema uputstvima mađarskog generala Percela, dok je posebnu pažnju obratio na mirovne ponude zvaničnog predstavnika mađarske vlade, Đule Andrašija. On je, po Stranjakoviću, stekao utisak da je Garašanin „bio jedini pristalica” mogućeg „sporazuma” sa

48 Isto, 39. 49 Isto, 19. 50 Isto, 23. 51 Isto, 55. 52 Držanje Srbije prema Austriji i Mađarskoj 1848/1849. godine, Jugoslovenski Istoriski časopis (JIČ) I, 3–4, 1935, 404–424. 53 Isto, 412–413.

186

Mađarima. Tu se ističe i uloga jednog Hrvata, dr Dragojla Kušlana, u nastojanjima da se okonča rat Srba i Hrvata protiv Mađara. A od poljskih aktera registruje se i angažovanost Lenoara, koji je ranije podrobnije pominjan u vezi s izradom Načertanija. Pri opisu pojedinačnih i skupnih mirovnih pokušaja, Stranjaković očigledno izbegava razjašnjenja utvrđivanjem krivice i krivaca neuspeha. Skoncentrišući izlaganje najčešće na Garašaninov udeo u zbivanjima, suzdržavao se od razmatranja nesklada između reči i dela u vezi sa nezaobilaznim Načertanijem. Preuveličavajući i u ovoj raspravi neosporivu veličinu Garašaninovih sposobnosti i akcija umanjivanjem ili prećutkivanjem uticaja ličnosti koje su u opisanom vremenu bile na položajima vlasti (npr. nedovoljno ispitanog i proučenog Avrama Petronijevića), ovde se neumitno nameće i Stranjakoviću da ovu raspravu zaključi razjašnjenjem dilema oko Garašaninovih protivurečja. Kazuje: „I prilikom svojih pregovora sa mađarskom vladom, Garašanin je pokazao svoje velike političke i državničke sposobnosti. On je vrlo dobro uočio kada je trebalo da promeni svoje držanje prema Austriji, za koju se nikad nije otvoreno i iskreno zalagao. Kako je uspeh promene političkog kursa srpske spoljne politike zavisno u ovo doba od držanja Rusa prema Mađarima, Garašanin nije mnogo žurio sa mađarsko-srpskim pregovorima o zajedničkoj saradnji protiv Austrijanaca. U početku intervencije ruske vojske u Mađarskoj, Garašanin nije odmah prekinuo započete pregovore sa Mađarima, jer je čekao da vidi kakvo će stanovište prema Rusima zauzeti Francuska, Engleska i Turska. Kad je video da ove tri sile ne preduzimaju ništa protiv Rusa da bi spasle Mađare, Garašanin je obustavio dalje pregovore sa raznim izaslanicima mađarske vlade, jer je znao da od ovih pregovora neće imati nikakve koristi ni Srbi ni Hrvati u Austriji, ni Srbi u Kneževini Srbiji.”54 Rasprava Politička propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama, štampana 1936. godine, nastavak je prethodne o politici Srbije na platformi Načertanija. Stranjaković neće da se pomiri sa činjenicama, zapravo nije u stanju da korigira ranije prezentiranu „činjenicu” činjenicom da Srbija iz pragmatičnih razloga ne primenjuje odredbe propisane Načertanijem, ni kad spoljnom politikom rukovodi Garašanin, koji se još i po Stranjakovićevim saznanjima smatra jedinim tvorcem Načertanija. Zato nadovezujući na ranije rečeno u prethodnoj raspravi kazuje: „Pošto je Garašanin sastavio Načertanije, dao se odmah na posao,... na pripreme oko izvođenja svoga nacionalnog programa”... Budući da tu sledi opis akcija na stvaranju srpskih i jugoslovenskih nacionalnih organizacija (pod Turskom i Austrijom), a ne akcija u spoljnoj politici, ovde, narodski rečeno reklo bi se možda, da se Vlasi ne dosete, Načertanije se ističe kao nacionalni program, a ne kao gotovo svuda, pa i u prethodnom, uvodnom pasusu kao „program srpske nacionalne spoljne politike.”55 Poznate, više puta ponavljane radnje Matije Bana, Tome Kovačevića, Stevana Herkalovića, Stevana Verkovića, Pavla Čavlovića, Uroša Boriševa, Filipa Pašalića... u Bosni, Hercegovini, Sremu, Slavoniji, Dalmaciji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Severnoj Albaniji... ne iziskuju da budu izložene i u prikazu ove rasprave. Treba samo primetiti i ovde Stranjakoviću svojstven romantičarski optimizam u iskazu mogućnosti realizacije opisanih planova i akcija. Po Stranjakoviću: „Sa svih strana tada se govorilo: iz Srbije treba dati samo jedan znak i sav narod u pokrajinama gde je propaganda vođena, skočiće na noge, dočepati se oružja, otpočeti borbu sa Turcima, osloboditi se turskoga jarma i ujediniti sa Srbijom u jednu veliku državu. Toga je mišljenja bio sav narod, bez obzira na versku pripadnost i plemensku podvojenost [kurziv je preuzet od Stranjakovića] u svim pokrajinama u kojima je propaganda vođena. Ovakvo svoje mišljenje narod je još bolje ispoljio za vreme druge vlade kneza Mihaila, kada je Garašanin bio pretsednik vlade i ministar inostranih dela”56 U zaključujućem nastavku Stranjaković je još odrešitiji, jer: „Na osnovu svega dosad rečenog jasno se vidi da Garašaninovo Načertanije, taj prvi napisani program o ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu, nije bilo samo mrtvo slovo na hartiji. To je bio plan na kome se stalno i sistematski radilo na oslobođenju i ujedinjenju našeg naroda. Posle postanka Načertanija počeo je [zapravo] rad na političkoj propagandi kod našeg naroda pod turskom i austrijskom vlašću.”57... U doktorskoj disertaciji Vlada ustavobranitelja, 1842–1853. Unutrašnja i spoljašnja politika, štampanoj 1932. godine, posle posveta svojim učiteljima, Stanoju Stanojeviću i Vladimiru Ćoroviću, na uvodnoj strani predgovora, Stranjaković obaveštava stručnjake i javnost kako je: „Posle trogodišnjeg rada na prikupljanju građe u raznim našim arhivama, kao i u Arhivu Ministarstva inostranih dela u Parizu i... Beču, napisao ovu studiju”... U njoj je, skromno rečeno „pokušao [kurzivom istakao A. R.] objasniti mnoge nejasne događaje i ispraviti izvesne pogreške koje su se” dotad „provlačile kroz našu i stranu istorisku literaturu”. Izvesne praznine nije uspeo da popuni usled nemogućnosti da „iskoristi još neke strane arhive: turske, engleske, a

54 Isto, 422. 55 D. Stranjaković, Politička propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama 1844-1858. godine, Beograd 1936, 3. Separat iz Glasnika Istoriskog društva u Novom Sadu, knj. IX. 56 Isto, 41. 57 Isto, 41–42.

187

naročito ruske”... Ali kako će „nesumnjivo, novi podaci” iz tih arhiva „popuniti [preostale] praznine... opšta slika događaja” koju on ovde izlaže „verovatno, neće biti mnogo izmenjena.”58 Da li će to biti tako, u ovoj našoj studiji o spoljnoj politici Srbije u kontroverznoj srpskoj istoriografiji, može se istražiti samo delimično. U dva posebna odeljka, Stranjaković je razmatrao učinak inostranog faktora u pobedi ustavobranitelja, Vučićevom bunom protiv prve vladavine kneza Mihaila. U prvom kratkom odeljku osvrnuo se na: „Držanje Turske, Austrije, Rusije i Francuske za vreme Vučićeve revolucije.” U drugom isto tako kratkom je notirao: „Veze ustavobraniteljskih vođa sa pretstavnicima poljske emigracije.” I po Stranjakoviću, prvobitna Portina podrška Mihailovoj vlasti izmenjena je podrškom ustavobraniteljima usled „nemira u Bosni 1840–1841.” i ustanka „hrišćana u leskovačkom i niškom kraju.” Uzgred rečeno, ove buntovničke akcije, koje je Mihailo nesumnjivo podržao već za vreme svoje prve vladavine, mogu se takođe iskoristiti za opovrgavanje Stranjakovićevih teza o Mihailovim i Garašaninovim nacionalnim organizacijama na bazi Načertanija. Što se tiče Austrije, dokumentovano je: „Kako su ustavobranitelji bili potpomagani od strane Porte, koja se isto tako kao i Austrija borila potajno protiv ruskog uticaja na Balkanu, i kako je knez Mihailo bio u boljim odnosima sa Rusijom nego sa Portom, to je Austrija samim tim bila više naklonjena ustavobraniteljima nego knezu Mihailu”... A u vezi sa Francuskom po istoj akribičnoj dokumentaciji: „Francuska je... posredstvom pretstavnika kneza Čartoriskog u Srbiji i Carigradu, doprinela uspehu ustavobranitelja protiv Kneza [Mihaila] i promeni režima u Srbiji.”59 Kasnije: „Povratak Vučića i Petronijevića iz izgnanstva u Beograd 28. avgusta/9. septembra 1844. smatra se kao uspeh posredovanja kneza Čartoriskog i njegovih agenata”... Od posebnog interesa je Stranjakovićeva dokumentovana informacija o intervenciji francuskog konzula Kodrika „u korist zbačenog Kneza”, koja biva korigovana uputstvom ministra iz Pariza „da se u buduće” uzdrži od takvih koraka. Prema Stranjakoviću: „Francuskom konzulu u Beogradu bilo je izgleda nejasno zašto da mu se zabranjuje da zajedno sa svojim kolegama – stranim konzulima u Beogradu, može u buduće preduzimati korake kod Beogradskog paše u korist zakonitog reda i poretka koji su buntovnici sa Vučićem na čelu narušavali. Njemu to nije bilo jasno zbog toga što nije ništa znao o tajnoj politici francuske vlade koju je ona vodila posredstvom kneza Čartoriskog i njegovih izaslanika u Beogradu i Carigradu”... Sve navedene „činjenice” i s pozivom na kazivanja poljskog istoričara Handelsmana, kazuju „da su Vučić i Petronijević pre bune 1842. godine bili pridobili za” svoju politiku „pored Porte, u nekoliko i francusku vladu.”60 Tako je: „Posle Narodne skupštine od 2/14. septembra 1842” Porta potvrdila „izbor novoga kneza” Aleksandra Karađorđevića, i prihvatila novog srpskog kapućahiju Aleksa Simića na mesto opozvanog pristalice oborenog Mihaila, Jovana Ristića. Ukazom novog kneza, predsednik vlade i ministar inostranih dela postao je Avram Petronijević, a predvodnik uspele bune Vučić Perišić, ministar unutrašnjih dela; Iliji Garašaninu dodeljena je služba Vučićevog zamenika u navedenom Ministarstvu. Analitički je izloženo kako se svrgnuti Mihailo nije pomirio sa sudbinom izgnanika. Obraćao se Meternihu u Austriji i caru u Rusiji... Sve je bilo uzaludno. Iako se Austrija, promenivši u međuvremenu svoju podršku ustavobraniteljima ponovo zauzimala, pored Rusije, za Mihailovu vladavinu. U vezi sa tom promenom, Stranjaković ističe: „Trebalo je samo osam meseci ustavobraniteljske vlasti u Srbiji, da bi austrijska vlada uvidela kako njihov režim ne odgovara interesima njene politike i da zaželi što skoriji njihov pad.”61 Uprkos podrobnom razlaganju dejstava nepomirljivo suprotstavljenih strana za povratak Obrenovića i ostanak Karađorđevića, ostao je nedovoljno objašnjen Karađorđevićev opstanak na vlasti. Ako je Garašanin bio glavni u politici propoljske orijentacije, sa osloncem na Francusku i Englesku, kako to Stranjaković uporno naglašava, onda ustupak Rusije da se zadovolji proterivanjem Petronijevića i Vučića, a ne i Garašanina iziskuje takođe drukčije objašnjenje. U odeljku Da li su austrijske vlasti bile umešane u katansku bunu, prelaskom buntovnika iz Austrije preko Save, 22. septembra/4. oktobra 1844, Stranjaković je zaključio: „U koliko su razni predstavnici austrijske vlasti znali za organizovanje [ove] bune na njenom zemljištu i da li su je i u koliko potpomagali, teško je utvrditi. Ali ne bi bilo bez osnova verovati da su austrijske vlasti znale za bunu i da su je dozvolile da se organizuje na austrijskom zemljištu.” Austrija je morala biti nezadovoljna i politikom novih vlastodržaca u Srbiji kada su oni podsticajima čelnika i emisara poljske emigracije prednjačili u akcijama okupljanja „svih Južnih Slovena oko Srbije.” – Austriju je najviše uznemirilo saznanje da bi „jednoga dana mogla izbiti revolucija među Srbima i ostalim Južnim Slovenima – njenim podanicima, koju bi Srbija svesrdno pomagala.”62 Odeljak Držanje Austrije, Rusije, Francuske, Engleske i Turske prema ustavobraniteljskom režimu, sadrži

58 Stranjaković, Vlada ustavobranitelja, 1842–1853, Beograd 1932, V. 59 Isto, 30–31. 60 Isto, 34. 61 Isto, 47–48. 62 Isto, 73.

188

takođe uglavnom već poznato, Stranjakovićevim načinom ponavljanja i rasuđivanja. Dok su „Rusija i Austrija bile nezadovoljne novim režimom” sputavajući ga u radu, dotle su „Engleska i Francuska” bile mu naklonjene podržavajući ga u poduhvatima kulturnog i ekonomskog napretka. Prisiljavanje nesrpskih podanika Vučićevim harangama za iseljenje nemačkara, u Austriju, izazvalo je velika nezadovoljstva u Austriji. Ilustracije radi, po Stranjakoviću: „Odnosi engleskog i ruskog konzula nisu bili dobri, a sa austrijskim konzulom engleski konzul se nalazio skoro u neprijateljstvu. Samo odnosi francuskog i engleskog konzula su „bili veoma srdačni. Prilikom zvaničnih prijema u Kneževom dvorcu oni su se uvek pojavljivali zajedno”... Turska je tokom Vučićeve bune, po Stranjakovićevim rečima „revolucije 1842. godine,... javno i otvoreno podržavala”, ustavobraniteljski „režim branila... od svih napada pa ma s koje strane oni dolazili.” U narodu, međutim, preveliko tursko prijateljstvo, posebno izraženo u odnosima kneza Aleksandra Karađorđevića „nije bilo simpatično”63 – zaključuje Stranjaković nepogrešivo. Pri izlaganju starih i novih nesporazuma i sukoba koji se završavaju smenom vladara i vladajućih političara, pri osvrtu na prvu vladavinu kneza Mihaila, Stranjaković je konstatovao da je „Mihailo bio dosta obrazovan, vrlo pametan i prilično energičan... U spoljnoj politici se uglavnom držao Rusije i na taj način izgubio simpatije skoro svih ostalih stranih država čija pomoć mu je bila potrebna.”64 Kod Avrama Petronijevića je isticao znanje stranih jezika: nemački, grčki, vlaški, italijanski, turski i francuski.65 Stranjakovićevo rasuđivanje o spoljnopolitičkim odnosima 1848/1849. očituje se ovde u konstataciji da: „Francuska znajući da ruski car Nikola I neće hteti da ravnodušno posmatra stvaranje jedne slobodne demokratske mađarske države u svome susedstvu, predviđala je da će se Rusija, ako Mađarima pokaže dosta otpora i uspeha u borbi sa Austrijom, umešati u unutrašnja austrijska pitanja. Kako, usled ruske vojničke intervencije u Mađarskoj, može doći do pokreta među Slovenima u evropskoj Turskoj, Francuska je gledala da na svaki način, još ranije, odstrani potpuno Srbe od Rusa i na taj način osujeti svaki pokret među Slovenima u Turskoj, jer je od Srbijina držanja u ovom pogledu zavisila i orijentacija ostalih Južnih Slovena.”66... Prenaglašavajući, pod uticajem svojih uverenja, uticaj Srbije na sve ostale Južne Slovene, pod Turskom i Austrijom, Stranjaković konzekventno ističe informaciju: „Kada je u drugoj polovini februara 1849. knez Aleksandar priredio bal, francuski konzul je iskoristio ovu priliku da razgovara opširnije sa Garašaninom i Marinovićem... o ulozi i značaju Srbije za sve Južne Slovene na Balkanskom Poluostrvu.” Nastavljajući „sutradan” ovaj razgovor, konzul je prema Stranjakovićevim rečima „između ostalog rekao: Srbija je žiža nezavisnosti Južnih Slovena. Od nje zavisi jugoslovenska budućnost. U Evropi sada ima oko 60 miliona Slovena pod tuđom vlašću, a srpska vlada je jedina zakonita slovenska vlada. Prema Srbiji su okrenuti svi pogledi Slovena iz Turske, Austrije, a u nekoliko i iz Poljske.” Ovo preuveličavanje uticaja Srbije na sve Južne Slovene razumljivo je s obzirom na prosrpske argumente emigracije Čartoriskog. Ipak, korekciju iziskuje tvrdnja da: „Predstavnici srpskog naroda u Srbiji su ovlašćeni da govore sa izvesnim autoritetom, pošto oni govore u ime svih Slovena.”67 Tom apologetskom tvrdnjom samo se ispoljava zainteresovanost Francuske da na svaki način pridobije Srbiju za politiku distanciranja od kontrarevolucionarne politike Rusije, tih revolucionarnih godina XIX veka. Držanje Srbije povodom spasavanja mađarskih, poljskih, italijanskih... izbeglica preko Srbije iz Mađarske, posle ruske invazije, Stranjaković je samo notirao. U početku: „Dok je srpska vlada preduzimala [označene] mere za dolazak emigranata u Srbiju, dotle su beogradski paša i francuski konzul odlučivali da ih u slučaju njihovog dolaska u Srbiju prime što srdačnije... Garašanin je savetovao beogradskog pašu da se prođe simpatija sa Mađarima.” Međutim, nešto „docnije srpska vlada” je ovaj stav promenila! Kad su: „Komandant poljske legije u mađarskoj buni Visocki i komandant italijanske Monoti, sa jednim delom svojih vojnika prebegli kod Tekije u Srbiju, srpska vlada, na njihovu molbu, dozvolila im je da se što pre sklone u Tursku, što su oni i učinili. Kad je, početkom decenije 1850, Košutova žena pobegla iz Pešte u Beograd, srpska vlada se pokazala prema njoj veoma blagonaklona i predusretljiva. Ministar unutrašnjih dela Garašanin dao je Košutovoj ženi jednog oficira koji će je dopratiti do srpsko-turske granice i izdao naredbu okružnim načelnicima, u mestima kroz koja će Košutova žena proći, da izađu u susret njenim željama i olakšavaju joj sredstva za put.” Tako je: „Ona putovala u Vidin da se sastane sa svojim mužem.”68 Zato je, kako već znamo, Košut nebrojeno puta obelodanio svoju zahvalnost posebno Garašaninu. Posledice 1848. i 1849. na spoljnu politiku Srbije, (skupa sa unutrašnjom politikom) Stranjaković je obradio u posebnom poglavlju, odnosno odeljku u ovoj knjizi. Tačno je konstatovao kako su: „Događaji u 1848–1849. imali velikog uticaja” na spoljnopolitičke odnose između srpske države „i velikih evropskih Sila... Spoljno

63 Isto, 76–77. 64 Isto, 79. 65 Isto, 84. 66 Isto, 118. 67 Isto, 119. 68 Isto, 129.

189

politička situacija se dosta izmenila. Uticaj i upliv Austrije u Srbiji postao je sve” veći, potporom dvora i dvorske kamarile. Rusija je zadržala francuske pozicije u narodu i narodnjačkoj opoziciji. Stranjaković je notirao kako je: „Početkom 1850. godine ruski konzul u Beogradu dostavio Savetu želju ruskog cara da srpski činovnici ne nose više fes, već da ga zamene sa šeširom ili kapom.” Vlada je reagovala upozorenjem, koje je dostavljeno ruskom konzulu „da se u buduće uzdrži svih zvaničnih saopštenja Savetu, kao zakonodavnom telu, već da ih dostavlja samoj vladi, jer on, iako je pretstavnik zaštitničke sile, ne može imati više prava nego ostali konzuli u Beogradu.”69 Skoncentrišuću pažnju na sukobljavanje kneza i kneževe kamarile sa Garašaninom 50-ih godina, Stranjaković kazuje „desilo se i to da je Garašanin, koji je u svome Načertaniju otvoreno i jasno rekao da je potrebno izraditi i nasledno dostojanstvo u porodici vladajućeg kneza u Srbiji, išao 1855. godine u Pariz da traži stranog princa za srpski presto”.70 Slaganje i neslaganje, prijateljstva i neprijateljstva u odnosima ustavobranitelja i ustavobraniteljskih režima na liniji spoljne i unutrašnje politike teško je razlučiti u Stranjakovićevim analizama. Povodeći se njegovim iskazima istinita je najveća opozicija Srbije Austriji, bez oznaka graničnih godina razlaza, kao i najizrazitija naklonost Francuske. „Francuska je bila prva država koja je, pored Turske, priznala ustavobraniteljski režim 1842. godine, i docnije mu stalno [kurzivom istakao A. R.] ukazivala svaku pomoć i potporu [1848/1849?]. Njeni pretstavnici u Beogradu i u Carigradu potpomagali su svaku akciju srpske vlade. Njen konzul u Beogradu... u kritičnim momentima javljao se kao savetnik” knežev i njegove vlade „i njegovi saveti su, uglavnom, uvek bili primani”... Uprkos tome: „Pri kraju 1851. i početkom 1852. godine, odnosi između francuskog konzula i kneza Aleksandra nisu bili baš sasvim korektni.”71 Odnose sa Rusijom Stranjaković je pomnije prikazao. „Dok je u Beogradu bio ruski konzul Danilevski, odnosi između njega i srpske vlade, ako nisu bili prijateljski nisu bili ni neprijateljski. Ali kada je za ruskog konzula došao general Levšin odnosi... bili su uvek zategnuti”... Tek kad je „na njegovo mesto došao šezdesetogodišnji starac Tumanski” uspostavljeni su prisni odnosi72... Pri opisu odnosa sa Austrijom nezaobilazno Načertanije moralo je opet biti spomenuto. Konzul Radosavljević „koji je početkom 1850. godine došao u Srbiju na mesto generala Majerhofera... bio je uslužan i odan svojoj vladi više no što se to od njega zahtevalo”... Bilo je to nedolično za jednog Srbina. Opet se pokazalo kako je to Garašanin „veoma lepo istakao u svome Načertaniju” da se sa Austrijom ne može i ne sme73... Loši odnosi sa engleskim konzulom Fonblankom kulminirali su 1851. kada su demonstranti razbili prozore Konzulata.74 Iznenadnom smrću Avrama Petronijevića 10/22. aprila 1852. u Carigradu, od srčanog udara na oproštajnom prijemu u kancelariji turskog ministra inostranih poslova Ali-paše – knežev predstavnik, u svojstvu predsednika vlade, i ministar inostranih dela postao je Ilija Garašanin. Ovo imenovanje usledilo je tek 13/25. septembra, usled otpora izvesnih Garašaninovih protivnika u zemlji i inostranstvu. „Imenovanjem Garašanina” na vrhovne funkcije vlasti „Francuska, Engleska i Porta bile su potpuno zadovoljne... Austrija, a naročito Rusija primile su ovo [naimenovanje] sa velikim nezadovoljstvom.”75... Insistiranje Rusije da se opozove imenovanje Garašanina za čelnike izvršne vlasti, Stranjaković je podrobno opisao. Pritom je pažnju koncentrisao i na udeo Austrije u tom činu. Jedino što se Stranjakoviću i u ovoj analizi može dokumentovano kritički prigovoriti je izvesna pristrasnost; iako se ona može ovde pravdati ishodom opoziva Garašanina sa tek, nenadmašenim sposobnostima i zaslugama izdejstvovanih čelnih državnih položaja; dejstvima ličnih i državnih neprijatelja. „Svi napori kneza, francuske i engleske vlade i Porte da Garašanin i dalje ostane na svome položaju bili su uzaludni. Knez je najzad morao uvažiti ruski zahtev. On je 14/26. marta 1853. izdao ukaz, kojim se Garašanin razrešava” vladajućih „dužnosti”.76... Znalo se: „Mržnja [neadekvatna reč, u politici su stavovi predodređeni prevashodno interesom, a ne emocijom] Rusije koja je ranije postojala prema Garašaninu povećala se još više Garašaninovim neljubaznim držanjem prema ruskim konzulima u Beogradu i ruskoj politici u Srbiji, Garašaninovim vezama sa poljskim i mađarskim emigrantima... i Garašaninovim prijateljskim odnosima sa francuskom vladom i francuskim konzulima u Beogradu.”77... Pretposlednja, šesta glava posvećena je Srbiji „pred Krimski rat”, 1853–1856. Već se može nazreti da će ona mudrim držanjem distance uspeti da odoli svim iskušenjima sa neizvesnim ishodom angažovanosti. Stranjaković: „Nepovoljne unutrašnje prilike u Srbiji i zamršena politička situacija u Evropi zbog zategnutih

69 Isto, 133. 70 Isto, 146–147. 71 Isto, 160. 72 Isto, 162. 73 Isto, 163. 74 Isto, 168. 75 Isto, 180. 76 Isto, 189. 77 Isto, 190.

190

odnosa između Rusije i Turske, opomenuli su Kneza i srpsku vladu da se više zabave položajem u kojem se nalaze... Austrija, iako je bila u dobrim odnosima sa Rusijom, strahovala je da ruska vlada u slučaju rata sa Turskom” ne pridobije „na svoju stranu Srbiju a preko nje i ostale hrišćane u Evropskoj Turskoj, u kom bi slučaju ovakav pokret imao velikog uticaja i na Jugoslovene koji se nalaze pod austriskom vlašću.”78... Zato je Austrija, uprkos prijateljskim odnosima sa Rusijom, pretpostavila svrstavanje Srbije na strani Turske. „Šta više [čak] francuski konzul je tražio da Knez i srpska vlada obećaju Porti da će Srbi za vreme rusko-turskog rata vojevati zajedno s Turcima protiv Rusa... Francuska vlada je radila” na tome „da na mesto ruskog preovlada njen uticaj u Srbiji... Pred sam Krimski rat došlo je do najoštrijeg sukoba između Francuske, Rusije i Austrije, u pogledu Srbije. Sve tri Sile su se trudile da srpski narod potčine što više svome uticaju”... Ove informacije bile su, međutim, i ovde na mahove iskrivljene nekom proizvoljnom dopunom. Tako na jednom mestu Stranjaković bez provere valjanosti, uopšteno kazuje: „Rusija je želela da svoj uticaj sprovede silom, dok je Austrija mislila da svoj uticaj sprovede pomoću svojih podanika – Srba iz Austrije, obezbeđujući im što više mesta u srpskoj državnoj službi”[!]79 Poslednja glava Srbija Pijemont Južnih Slovena, 1842–1853, preštampana sa novom paginacijom, str. 1–61, u vidu posebne knjižice, već prikazana, ne iziskuje naknadne dopune. Zato se ovde ovaj prikaz završava sa pretposlednjom glavom Stranjakovićeve doktorske disertacije Vladaustavobranitelja 1842–1853. Knjiga u kojoj je Stranjaković opisao Vučićevu bunu, 1842, sa ishodom dolaska na vlast ustavobranitelja, štampana je 1936. godine. U njoj su sumirana i Stranjakovićeva rasuđivanja o okončanju populistički despotskog režima kneza Miloša Obrenovića, pored neizbežnog poraza prve autokratske vladavine kneza Mihaila u borbi sa nadobudnim ustavobraniteljima. Evropski obrazovan Mihailo, suprotno nepismenom Milošu, mogao se ponadati dobijanju podrške ruskog opunomoćenog ministra pri Porti Anatolija Butenjeva, pri suprotstavljanju preteranim zahtevima nepismenih članova Saveta za ograničenje i njegove vlasti. U svom pismu od 20. marta 1840. on je Butenjevu izneo kako u tom Savetu „ima samo dva člana koji znaju nešto pisati, njih” petorica manje znaju i od ove dvojice „a ostali niti pisati, niti čitati ne znaju.”80 Pored mlake angažovanosti predstavnika pokroviteljske Rusije i sumnjive izmiriteljske misije, ustavobraniteljima više naklonjenog čelnika Beogradske tvrđave Hozrev-paše – kneževe pozicije, u presudnom vrenju nezadovoljnog naroda, nisu mogle da se učvrste. Privremeno, oružanim i diplomatskim manevrima zagovornika Mihailove vlasti uspelo se u prisiljavanju ustavobraniteljskih prvaka da napuste Srbiju, sa Vučićem i Petronijevićem na čelu. Ali ubrzo usledila je ponovna intervencija predstavnika zainteresovanih Velikih Sila, Turske, Austrije i Rusije, da se izbeglim ustavobraniteljima omogući povratak. Rečima Stranjakovića: „Za vreme svoga bavljenja u Vidinu i Carigradu, ustavobranitelji” su uspostavili „blisku vezu sa ljudima koji su” imali uticaj „na pravac turske spoljne politike. U tome im nije bilo teško uspeti, pošto su turski vladajući krugovi bili nezadovoljni sa vladom kneza Mihaila Porti „se nije nikako sviđalo što se knez Mihailo i u svojoj unutrašnjoj, kao i u svojoj spoljašnjoj politici najviše, i skoro isključivo, oslanjao na Ruse. Zatim, Porta je verovala da knez Mihailo preko svojih ljudi buni njene podanike u hrišćanskim pokrajinama Balkanu.”81 Znači, još jedan iskaz kojim se opovrgavaju iskazi, pretežno samog Stranjakovića, o istovetnim akcijama organizacija, koje se datiraju i najviše ističu drugom vladavinom kneza Mihaila prema putokazu Garašaninovog Načertanija. U vezi sa povratkom ustavobraniteljskih emigranata, pod pritiskom predstavnika imenovanih Sila i sa pristankom kneza Mihaila, da među prvim povratnicima bude i Avram Petronijević, ali ne i Vučić Perišić, kao okoreli buntovnik, od interesa je Stranjakovićeva procena Petronijevićevih umeća, prvenstveno na terenima diplomatije, a ne i buntovništva. Po Stranjakoviću: Mihailo je odugovlačio pristanak na Vučićev povratak jer je znao „da je on najsposobniji bunu u Srbiji, kad komplet sazre, proizvesti.” Dok „je Petronijević” prvenstveno uvažavan „samo” kao „dobar diplomata”, kao „čovek koji ume da rukovodi spoljnom politikom.”82 Trebalo bi to saznanje da imaju u vidu najviše istoričari, kada raspravljajući o Garašaninovom Načertaniju ne spominju ni mogućnost Petronijevićevog udela u pisanju, ili bar redigovanju načertanijskog programa spoljne politike Srbije. Nemanje dokumenata o nekoj izuzetnoj značajnoj radnji, ne mora da znači nepostojanje te radnje. Igrom slučaja može da se desi i nestanak traženog dokumenta o činu čije se postojanje ipak može dokazati činjenički ubedljivo, argumentom neoborive pretpostavke, zasnovane na analizi okolnih činilaca. Jer i francuska uzrečica: Pas de documents, pas d’histoire može biti opovrgnuta uvažavanjem evidentnih neevidentiranih činjenica. Za Petronijevićevo nesumnjivo učešće u izradi nekog načertanijskog programa nacionalne i spoljne politike

78 Isto, 240. 79 Isto, 259–260. 80 D. Stranjaković, Vučićeva buna 1842. g., Beograd 1936, 29. 81 Isto, 51–52. 82 Isto, 49.

191

Srbije govori i Stranjakovićeva analiza njegovog stvaralaštva na čelu vlade i na položaju ministra inostranih dela: „Skoro punih deset godina za vreme vlade kneza Aleksandra Obrenovića, sa jednim prekidom od godinu dana (od avgusta 1843. do avgusta 1844) dok je bio u izgnanstvu u Turskoj.” Za njega je austrijski kancelar Meternih rekao „da je poznat kao veliki um i vešt čovek.”A Stranjaković dodao: „On je bio sposoban da sređuje, da stvara, da organizuje.”83... Zašto bi onda prepustio Iliji Garašaninu da postane jedini tvorac Načertanija? U završnom poglavlju ove knjige Stranjaković posebno razmatra Držanje velikih evropskih sila za vreme prve Mihailove vlade i Vučićeve bune. I prema Stranjakoviću to držanje nije bilo jednolično. Porta je više bila „naklonjena ustavobraniteljima koji su branili turski ustav. Kneževima Milošu i Mihailu pripisivala je da bune narod protiv turske vlasti i u Bosni. Ruska vlada, ubeđena da je promena režima u Srbiji izvršena s odobrenjem i znanjem turske vlade” naročito u početku manifestovala je izričito nezadovoljstvo. Stranjakovićevim rečima: „Rusija se nikako nije mogla složiti i s tim što je promena režima izvršena bez naznake znanja i odobrenja [Rusije] kao zaštitničke sile srpskih prava.” S pozivom „na nasledno pravo u porodici Obrenovića” nije uspela da odvrati Portu od potvrde izbora Aleksandra Karađorđevića za kneza. Ne odustajući od prvobitnog zahteva, izdejstvovala je samo njegov ponovni izbor. Ali njime opet je bezuspešno manevrisala u pohodu za obaranje novog vladara novog režima. Držanju Austrije Stranjaković je u ovom traktatu smatrao da treba obratiti najpomniju pažnju. Austrija je najviše želela da „potisne uticaj Rusije na Balkanu”, prvenstveno u Srbiji. Ali je zazirala i od prodora drugih Velikih Sila. To se ovde ilustruje predlozima kneza Meterniha „da se povuku svi strani konzulati iz Srbije.” Argumentovano činjenicama da oni „svojim intrigama” u nastojanju „da jedan od drugoga ima nadmoćniji uticaj” uvek iznova stvaraju neželjene komplikacije – takvi apsurdni predlozi mogli su se pričiniti čak probitačnim. Iako ne sprovodljivim. Držanje Francuske, po Stranjakoviću opetovano, rasvetljava se u povećanoj meri uticajem Čartoriskog, čelnika antiruskih i antiaustrijskih agencija poljskih emigranata. „Sa svojom politikom suzbijanja ruskog uticaja” na Balkanu “Čartoriskom nije bilo teško da za svoju stvar pridobije Englesku i Francusku.”84 Što se tiče Engleske, po Stranjakoviću: „Glavni principi politike engleske vlade ostali su isti kao i za vreme osnivanja njenog Konzulata u Beogradu 1837. godine, suzbijanje ruskog uticaja što više”... Ali samo sa pozivom na nekoliko trenutnih uputstava i izveštaja, trajna, tipična anglosaksonska suzdržljivost, pri reagovanju na nove, evropske, orijentire turskim stegama još uvek obuzdavane Srbije – ostaje nedokučiva. U mnogo čitanoj ediciji izdavačke i knjižarske kuće Gece Kona Srpski narod u XIX veku Stranjaković je iz istorije Srbije od 1813. do 1858. u zajednici sa Grgurom Jakšićem, obradio period od 1834. do 1858. On ga je najbolje poznavao, s obzirom da je poglavlje od 1842. do 1853. dobro izučio u svojoj doktorskoj disertaciji (Vlada ustavobranitelja). Ranije neobrađene godine započeo je sa 1834-om, kada je, kazuje Stranjaković: „Dobijanjem šest novih nahija od Turaka bila završena Miloševa borba za oslobođenje Srbije” granicama izgubljenim u Prvom, Karađorđevom ustanku. „To je ujedno” bio „i poslednji Milošev uspeh u spoljnoj”, kao i „u unutrašnjoj politici.” Tako je, izjednačivši „granice svoje države, sa granicama Karađorđeve Srbije, Miloš uglavnom ostvario svoj program spoljne politike. Srbija se posle toga sve do 1878. godine razvijala u tim granicama.”85 Taj uspeh krunisan je ceremonijom puta u Carigrad. Tamo je dočekan s izuzetnim počastima. „Bio je primljen veoma svečano od sultana i visokih državnih činovnika koji su ga” obasipali „velikim i skupocenim poklonima.” U darovima turskim velmožama, Miloš je uzvratio, kako mu je bilo svojstveno kad je trebalo, i velikim sumama novca. Pitanje otvaranja austrijskog Konzulata u Srbiji, posredstvom Turske, Stranjaković je osvetlio podrobnije. Miloš je bio protiv ubrzanog otvaranja stranih konzulata. I po Stranjakoviću: „On je u budućem austrijskom konzulu u Srbiji gledao kontrolora svoga rada i svojih postupaka”... U vezi sa francuskim i engleskim konzulatima, rezonovao je da bi njihovi konzuli „svojim liberalnim i demokratskim idejama mogli” revolucionarno delovati na „srpski narod”. Austrijski Konzulat otvoren je 1836. i prvi konzul Austrije bio je Hrvat Antonije Mihanović. „Na osnivanju austrijskog Konzulata” kazuje Stranjaković „se zadržao malo više zbog toga što je to bio prvi Konzulat koji je ustanovljen u Beogradu, i što je njegovo osnivanje dalo povoda i drugim stranim državama, Engleskoj, Rusiji i Francuskoj da docnije čine to isto.”86 Austrijskom primeru sledio je engleski i Stranjaković ističe kako je Austrija nastojala da Turska odugovlači sa pritiskom na otvaranje Konzulata. U tome, naravno, nije mogla uspeti. Godine 1838. otvoren je engleski i ruski Konzulat, a 1837. francuski. Austrijska i ruska konzularna predstavništva svojim neprikosnovenim nametanjima navela su račundžijski nenadmašivog Miloša da uspostavi najbolje odnose sa nenametljivim

83 Isto, 132. 84 Isto, 153. 85 Grgur Jakšić, Dragoslav Stranjaković, Srbija od 1813. do 1858. godine, Beograd b. g., 53. 86 Isto, 63.

192

engleskim konzulom Hodžesom, koji je kao pukovnik znao za pravila ponašanja i po vojničkom ustrojstvu. Stranjakoviću nije teško razabrati kako je: „U spoljnjoj politici Hodžes savetovao Milošu da se oslobodi velikog uticaja Rusije”, da se „prema Porti drži lojalno”, da sa „Austrijom” održava korektne susedske odnose. „Samo ovde” Stranjaković umesno dodaje još „jednu stvar. Dok je engleska vlada tražila od Miloša potpuno otcepljenje od Rusije, dotle mu, u naknadu za to, nije davala nikakve obaveze sa svoje strane već samo savete. To je, uostalom, bilo u duhu ondašnje [da li samo ondašnje?] engleske politike.”87 Misiju ruskog izaslanika kneza Dolgorukog, sa zadatkom pariranja prevelikog uticaja engleskog konzula Hodžesa, 1837. godine, Stranjaković je takođe pomno razmatrao. Dolgorukovljev zadatak imao je da potpunije sprovede konzul Vaščenko, koji je stigao u Beograd početkom 1838. Po Stranjakoviću, u nadmetanju Vaščenka i Hodžesa oko presudnog uticaja na Miloševu politiku, trebalo bi da preovlada uticaj ruskog konzula, jer je on „imao izuzetan položaj” u poređenju sa položajem „ostalih konzula u Srbiji” kao predstavnik države „protektora Srbije.” Uz to, imao je podršku austrijskog diplomatskog predstavnika. Ali pritom dolazila je do izražaja i „dvolična” uloga Austrije, jer njenim interesima nije odgovarao preveliki uticaj Rusije. Od interesa je i Stranjakovićeva ilustracija predimenzioniranog dejstva Hodžesovih saveta, prema konstataciji da je „engleski konzul dao Milošu toliko samopouzdanja, da je ovaj usadio sebi u glavu ideju potpune nezavisnosti sa naslanjanjem na zapadne Sile.”88 Inače, na izvesna nerešiva pitanja u sklopu držanja Rusije, Stranjaković je dao jedino moguć odgovor tada: „Sve dotle dok ne budemo imali akta iz ruskih arhiva” ona će ostati nerešena.89 Faktori spoljne politike bili su tih godina zapravo razgovetno sekundarni. Nerešiva pitanja unutrašnje politike određivala su tada sudbinu Miloševe vladavine, a posle njegove prisilne abdikacije i vladavine njegovog sina Mihaila. Bar dok njihovi naslednici usled ponovo odlučujućeg nezadovoljstva narodnih masa ne budu prisiljeni da omoguće njihov povratak na vlast. Ali i u tim vremenima pobedonosnih buntovnih pokreta i buna, u pozadini delovala su u izvesnoj meri, opredeljenja najzainteresovanijih Sila. Tu i Stranjaković nalazi za potrebno da napomene kako je: „Rusiji izgledalo da se međusobnim borbama protivnika” u samoj Srbiji, u inostranstvu „najviše koristi Porta”90... Ali u podršci vlade ustavobranitelja najviše se isticala Francuska, posredstvom Čartoriskog. A po rasporedu izlaganja i u ovoj Stranjakovićevoj studiji, prema smeru spoljne politike Srbije odredbama Načertanija. To se očituje i naslovom poglavlja Politika ustavobranitelja – Garašaninovo Načertanije.91 Sledi: Smenjujući poljskog emisara Zvjerkovskog-Lenoara, koji je, i prema Stranjakovićevom saznanju „pripadao levom – revolucionarnom krilu poljske emigracije”, František Zah je dobio zadatak od Čartoriskog da napiše i predloži čelnicima ustavobraniteljske vlasti Plan za vođenje nacionalne spoljne politike Srbije, prema već više puta ponavljanim potrebama i ciljevima. Stranjaković i pri pisanju ovog, u deobi sa Grgurom Jakšićem, njemu pripadajućeg, dela knjige, još ne zna za autentični tekst Plana koji je u Zahovom sastavu predat Garašaninu. Ponavljajući pogrešno ranije rečeno i ponovljeno, o nastanku Načertanija, on još kazuje da je dolaskom Zaha u Beograd plan „spoljne politike ustavobranitelja [kurzivom istakao A. R.]... uzeo da izradi pri kraju 1844. godine Ilija Garašanin.” Nedovoljna akribičnost navela je Stranjakovića ovde da Načertanije ne predstavi kao plan spoljne politike Srbije, već samo ustavobranitelja, što može da navede na alternativu kojom se poništava sve rečeno o Načertaniju kao trajnom nacionalnom, spoljnopolitičkom programu Srbije! Posvećujući i ovom prilikom izuzetnu pažnju Načertaniju, opisom njegovog nastanka i njegove namene na nekoliko štampanih stranica te knjige, on opet, izaziva izvesne nedoumice njemu svojstvenim razlikama u formulaciji karakterističnih obeležja istog dokumenta, istih zbivanja i ličnosti. U vezi sa Vučićevom bunom već je preterao u toj vrsti nedoslednosti, ističući tu bunu odrednicom revolucije. U vezi sa nastankom Načertanija u jednoj rečenici predstavlja ga kao Garašaninovo delo, u drugoj daje do znanja da je presudnu ulogu u pisanju tog dela igrao Zah. Stranjaković: „Rukovodeći se time da srpska vlada treba da radi u jednom određenom pravcu, on se primio da taj pravac formuliše i raščlani u glavnim tačkama u jednom planu.” Odnosno: „Zahov dolazak u Beograd” bio je „od presudnog uticaja za izradu [tog] plana.”92... Umesto Zahovog nacrta, načertanija, u formulaciji Plana, Stranjaković i ovde ističe kako je „Garašaninovo Načertanije... prvi napisani jugoslovenski program” i kako je čak „njegova važnost u toliko veća što je on postao, pre početka značajnog rada biskupa Štrosmajera, Račkog i ostalih velikih pobornika jugoslovenske ideologije.”93 Kako se prastara poslovica o vremenima koja se menjaju i ljudima koji se menjaju u skladu sa tim promenama (Tempora mutantur...), obistinjuje u sklopu navedenog Stranjakovićevog kazivanja o

87 Isto, 67. 88 Isto, 71. 89 Isto, 100. 90 Isto. 91 Isto, 96. 92 Isto, 104. 93 Isto, 106.

193

jugoslovenstvu u vremenu pisanja ove naše knjige – ne treba objašnjavati. Ali da različito jugoslovenstvo Načertanija i Štrosmajera u Srbiji i Hrvatskoj nailazi vremenom na nerazumevanje i osudu istih razmera – jasno je da je u ovom kontekstu treba notirati! Samo u relacijama izjašnjavanja za i protiv pojedinih Sila ili blokova Sila, izvan domašaja Načertanija Stranjakovićeve informacije su pouzdane. Izvesno je da su zagovornici oslonca na Rusiju bili pojedinci i pojedinačne grupe opozicije, sa navijačkom podrškom velikog dela naroda. Na pozicijama ustavobraniteljske vlasti preovladali su pobornici saradništva sa Turskom; usled njenih još neoborivih sizerenskih ingerencija. Austrija, omrznuta konstantno u narodu, uspevala je s vremena na vreme da pridobije vladajuću oligarhiju za svoju politiku. I po Stranjakoviću, tek: „Od 1876. godine i knez [Milan] beše zaplivao u austrijske vode.”94 U poglavlju Srbija 1848. i 1849. godine, poput poglavlja sa istim naslovom u doktorskoj disertaciji Vlada ustavobranitelja 1842–1853. i članka štampanog u Jugoslovenskom istoriskom časopisu, 1935. godine, Držanje Srbije prema Austriji i Mađarima 1848–1849. – Stranjaković, na njemu svojstven način, u više navrata ponovljeno, razmatra događaje od prelomnog značaja navedenih četrdesetosmaških revolucionarnih buntovnih pokreta XIX veka. U vezi sa uticajem prečanskih Srba na držanje vlade Srbije tokom srpskog pokreta u Habsburškoj Monarhiji, tu se ističe: „Dobri administratori, u politici su se držali konzervativnog i reakcionarnog pravca. Za vreme mađarske bune uticali su na kneza da pomogne narodni pokret u Vojvodini ne radi uništenja Habsburške Monarhije i oslobođenja srpskog naroda od austrijske vlasti, već iz sentimentalnog bratskog osećanja.”95 Objektivno procenjivana angažovanost Francuske nastavlja se: „Francuska je posle francuske revolucije naklonjena svim narodima koji su se borili za svoja politička prava, slobodu i narodnost [nacionalnost]. Prema tome, sasvim je razumljivo što je francuska vlada simpatisala pokretu Mađara i trudila se koliko je moguće da im pomogne. Preko svoga konzula u Beogradu opomenula je srpsku vladu da povuče trupe iz Austrije... Francuska vlada je, posredstvom poljske emigracije” radila na tome „da se svi narodi u Austriji sporazumeju sa Mađarima” u borbi „protiv Habsburškog dvora, a za svoja politička prava i građanske slobode. Naročito je na tome rađeno među Srbima i Hrvatima... Posredstvom kneza Adama Čartoriskog i njegovih agenata u Beogradu, Carigradu i Karlovcima, ona je savetovala Srbima i Hrvatima sporazum sa mađarskom stranom. Poljak Bistšonovski poslat je iz Pariza patrijarhu Rajačiću u Karlovce, gde je došao početkom novembra 1848. Sve do juna 1849. godine Bistšonovski se nalazio u Karlovcima, ili u Zemunu, ili u Beogradu” nastojeći da realizuje ciljeve svoje misije, pridobijanjem navedenih predstavnika naroda za zajedničku borbu protiv Austrijske carevine i posle pobedonosne borbe za stvaranje zajedničke države „na federativnoj osnovi”. Ali, pored drugih, ni patrijarha Rajačića nije mogao ubediti u potrebu i mogućnost saveza sa Mađarskim ustanicima. Stranjaković je opisao i uzaludno istovetno nastojanja samog Čartoriskog, polovinom maja 1849, na jednoj konferenciji u njegovom stanu. Isto se ponavlja neuspelim nastojanjima Mađara Đule Andrašija, Hrvata Dragojla Kušlana, sardinijskog kneza Đerutija... Bezbrojnim ponavljanjem Garašaninovih akcija ne potvrđuje se samo Stranjakovićeva istrajnost u radu na istim temama sa istih pozicija. Na taj način dolazi se i do nekih dopuna kojima se koriguju ranija uveravanja. Primera radi, dok Stranjaković, ističe bezbroj puta Garašaninovu konsekventnost u političkim akcijama Srbije, nepromenjenom primenom odredaba Načertanija, odjednom otkriva kako je: „Pomažući svojoj braći u Vojvodini protiv Mađara, ispalo da je Srbija u stvari branila Habzburšku monarhiju, što je bilo protivno duhu ustavobraniteljske spoljne politike i idejama Načertanija”.96 U odeljku Značaj, uloga i rad među Jugoslovenima, navedenog poglavlja, ima takođe izvesnih novina, ali se i tu prenaglašuju već ponavljana saznanja. U preteranoj jednostranosti ističe ce, po stereotipu, da su „za vreme događaja od 1848/49. godine sve velike sile obratile pažnju na Srbiju.” One su zapravo prema svojim interesima pratile i nastojale da utiču na držanje drugih zemalja i naroda. Srbija je pretežno mirnodopskom politikom svakako iziskivala manju pažnju tih nemirnih godina, nego revolucionarna Mađarska. Od značaja je u ovoj Stranjakovićevoj analizi konstatacija da je „u vladi” Srbije bilo podeljeno mišljenje kako se treba držati prema Rusiji, Austriji i Francuskoj „dok su svi bili složni u mišljenju da srpski odnosi prema Porti treba da budu što korektniji ”97 Preuveličani značaj Srbije 1848/1849. kod Stranjakovića se iskazuje i citiranjem jednog izveštaja, sa stanovišta laskavog interesovanja Francuske. „Srbija izvršuje veliki upliv na pokrajine ilirske u Austriji, kao Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju, oblasti koje daju Austriji do 60.000 pešadije. Srbija probuđujući kod ovih duh narodnosti [nacionalnosti] i želju oslobođenja može uticati snažno na oslobođenje Galicije... Prevaga

94 Isto, 112. 95 Isto, 121. 96 Isto, 125, 129. 97 Isto, 130.

194

Srbije izvršuje se neposrednim načinom i na Bugarsku.” Što se Srbija nije dala obmanuti takvim hvalospevima i nije priključila ratu Mađarske protiv Austrije, sa izvesnim ishodom poraza, usled neminovne intervencije premoćne Rusije – daje se objasniti argumentovano sa strane čelnika Srbije hladnokrvnijim prosuđivanjem odnosa snaga sukobljenih Velikih Sila. Susedstvo jačih Rusa i Austrijanaca, daljinom slabijih Francuza i Engleza. Taj zaključak proizlazi i iz Stranjakovićevih procenjivanja pri analizi odluka tadašnje vlade i saveta najuticajnijih ličnosti, uključujući Garašanina. Sledećim radom Srbija za vreme Krimskog rata, Stranjaković potvrđuje, jednom više, da orijentiri spoljne politike moraju biti uvažavani prevashodno prelomnim godinama. Posle revolucionarnih i kontrarevolucionarnih ratova 1848–1849. godine, godinama Krimskog rata, 1853–1855, nastali su novi zaokreti u odnosima Velikih Sila i malih država. Ponovo je uočljivije da su: „U vezi sa predstojećim ratom” Velike Sile „počele obraćati Srbiji veću pažnju”. Već je iznenadna smrt dugogodišnjeg predsednika vlade i inostranih dela Avrama Petronijevića nagovestila promene, koje će uslediti naimenovanjem Ilije Garašanina za novog čelnika državne uprave u unutrašnjim i spoljnim poslovima. Petronijević je tehnikom laviranja napokon uspeo da uravnoteži odnose sa Velikim Silama, Garašanin je u međuvremenu stekao glas izrazitijeg frankofila. Rusija je tako imperativno zatražila da se Garašanin opozove sa tek promovisane vlasti. Da bi ilustrovao nezadovoljstvo u vezi sa tim ruskim zahtevom, Stranjaković navodi jedno pismo čuvenog vojskovođe Stevana Knićanina knezu Aleksandru Karađorđeviću. Knićanin: „U ustavu nigde ne stoji da će Rusija birati i postavljati popečitelje; [ali] dobro, da popustimo tome njenom zahtevu, neće li ona” onda nastaviti sa takvim zahtevom. Osim toga, ako „Vi” čisto promenite „Garašanina, koji nije za” rusku „politiku” i „postavite mene a ja nisam dobar za tursku politiku; što ćemo” onda – „jednog neće Rusi drugog neće Turci i tako moraćemo upravljati bez popečitelja. Sad gledajte kakvo je naše nesretno položenije... Rus [hoće da nas] bije što ne nosimo šapku, a Turci što ne nosimo fesove.”98... Prema Stranjakovićevom rasuđivanju: „Uzaludna su bila opiranja kneza i srpske vlade, morao se ispuniti ruski zahtev.” Garašanin je opozvan 14. marta 1853. Iako je Austrija bila saglasna sa odlukom Garašaninovog opoziva jer je on tada bio ne samo antiruski već i antiaustrijski opredeljen, ona je počela da grupiše odrede svoje vojske na granici prema Srbiji, da bi sprečila, kao konkurent Rusije, eventualni ulazak ruskih trupa u Srbiju, tokom očekivanog rusko-turskog rata. Stranjakovićeva predstava o potencijalima revolucionarnih pobednika ujedinjenjem vaskolikog srpskog naroda u granicama jedne države, potvrđuje se u ovoj situaciji i jednim izveštajem austrijskog izaslanika Majerhofera, ranijeg austrijskog konzula u Beogradu. Značajnije je da te tvrdnje o tim potencijalima bivaju opovrgnute realnijim izveštajima ruskih izvidnika, u ličnosti člana ruskog poslanstva u Beču, Fontona. Srbija nije mogla da iskoristi tursko-ruski rat za ciljeve oslobođenja od turskog sizerenstva, jer na stranu Turske svrstale su se ratom Francuska, Engleska, Sardinija... Iako se u Stranjakovićevoj rekonstrukciji preuveličavaju nastojanja Rusije „da pomoću [kurzivom istakao A. R.] Srba pobuni sve hrišćane na Balkanu protiv Turske i pozove ih u sveti rat za veru i narodnost”, rezonuje se realistički: „Knez i srpski državnici sasvim su pravilno shvatili da je za zemlju najbolje da” u datim „prilikama ostane potpuno neutralna”.99... Po okončanju ovog rata, imenom Krimskog rata 1853–1855, i prema Stranjakoviću Srbija je dobila dosta zahvaljujući svom opreznom držanju: „Na prvom mestu odluka o slobodi plovidbe na celom plovnom Dunavu za nju je imala velikog značaja. Ona nije nigde dopirala do mora, te je ova odluka u toliko bila važnija, jer je Dunavom neposredno vezana sa Zapadom i Crnim morem. Druga, još važnija odluka bila je ona kojom je ruski protektorat u Srbiji zamenjen garantijom evropskih Sila, potpisnica ugovora o miru. I najzad, članom 29 zabranjen je prelazak stranim trupama kroz Srbiju bez prethodnog dogovora ostalih Sila.”100 Prema Stranjakovićevoj dedukciji: „Dakle, antiruska [?!] politika srpske vlade urodila je plodom 1856. godine” navedenim odredbama Pariskog kongresa. Mi bismo korigovali taj nalaz o antiruskoj vladinoj politici, nalazom mudre politike neutralnosti, u tadašnjem ratu Velikih Sila: kada nijedna od njih nije bila spremna da svoju pobedu kruniše priznanjem njene nezavisnosti. Za nezavisnost još nedovoljno opremljene Srbije, prema merilima i jedne i druge strane ratujućih Sila, trebalo je da se sačeka vreme sudbonosnijeg angažovanja. Ona će ga sačekati čekajući strpljivo poukom mudrih da se ne sme prenagliti u suviše rizičnim poduhvatima, koji sami po sebi izazivaju negativne reakcije. Da pad ustavobraniteljskog režima nije mogao biti izbegnut impulsima spoljnopolitičkih pregnuća, proizlazi i iz Stranjakovićevih izlaganja posvećenih nerešivim problemima unutrašnje politike. Njegovi opisi rastućeg nezadovoljstva naroda, i bez uzročnika siromaštva koje nije moglo biti umanjivano radom, u spletu naraslih međusobnih sukoba za prevlast u redovima vlasti, koje dovode do Svetoandrejske skupštine 1858. godine – rezultat su objektivnog rasuđivanja bez primesa pristrasnosti. To proizlazi i iz zaključka: „Umesto da knez i

98 Isto, 144. 99 Isto, 150. 100 Isto, 153.

195

Savet uhvate vezu sa narodom i obaveste se o njegovim potrebama, oni su najveći deo vremena provodili u međusobnoj svađi.”101 U kratkoj raspravi Arbanija i Srbija u XIX veku, štampanoj u Srpskom književnom glasniku 1937. godine, Stranjaković nastoji prikazati srpsko-albanske odnose objektivno u pristrasnoj interpretaciji Garašaninovih nastojanja da se pridobiju svi balkanski narodi pod Turskom za zajedničke oslobodilačke akcije, prema geslu Balkan balkanskim narodima, u uzajamnom pregalaštvu. Suvišno je reći, sa albanskog stanovišta: pod prevagom srpskih podsticaja i da bi se prevladala navodna arbanaška inferiornost. U ovom razdoblju, kao uvek kad se ističe vrhunsko dostignuće decenija, nedvojbeno superiornom agilnošću Ilije Garašanina. „On je prvi od Jugoslovena počeo realno razmišljati” najpre „kako bi se hrišćanski narodi na Balkanskom poluostrvu mogli osloboditi turskog ropstva”, a zatim i svi drugi narodi Balkanskog poluostrva. „Praveći i prvi i drugi plan, koji nisu bili mrtvo slovo na hartiji, već po kojim se aktivno i energično radilo kod svih naroda” Balkana „na spremanju opšteg ustanka protiv Turske, Garašanin je mislio i na oslobođenje Arbanasa i stvaranje njihove nezavisne države.” U skladu sa planiranom borbom, plan za stvaranje nezavisne Albanije, a ne razdeljene interesnim sferama jačih, u ovom kontekstu posebno srpskih interesa – svakako zaslužuje da bude istaknut ovim Stranjakovićevim nalazom jednakopravnih pretenzija svake balkanske nacije. Prema Garašaninovim zamislima, po ovoj Stranjakovićevoj interpretaciji, da bi se sprečilo „da ustanak balkanskih naroda dobije neki šovinistički... karakter.” Nedoslednost u ovoj deklarativno proklamovanoj ravnopravnosti, prema daljem toku Stranjakovićevih izlaganja, nije bilo teško dokučiti. Stranjaković: „Kao najjača balkanska Sila u to doba [Grčka je sa više argumenata pretendovala na prava i obaveze najsnažnije zemlje na Balkanu; međunarodno priznatu nezavisnost izdejstvovala je ranije] Srbija je morala primiti na sebe i najveću ulogu u pripremanju i organizovanju ustanka.” Sledstveno: „Njoj je pripala i najveća teritorija Balkanskog poluostrva na kojoj je trebalo izvršiti organizaciju propagande za opšti ustanak. Pored većeg dela Bugarske, cele Južne Srbije, Bosne i Hercegovine, ona je imala da izvrši organizaciju i u celom severnom i južnom delu južne Albanije.” Tek: „U drugom delu južne Arbanije organizaciju propagande za ustanak trebalo je da izvrši Grčka.” Prema tome: „U glavnom Srbija je imala da pripremi narodni ustanak u unutrašnjosti najvećeg dela evropske Turske, i da izradi vojni plan po kome bi se taj ustanak imao izvesti.”102 Nebezazleno preuzimanje na sebe najtežeg zadatka organizacije sveopšteg ustanka, s predumišljajem radi sticanja prava na najveći deo teritorije posle uspešnog ustanka – jasno proističe iz citiranih navoda. Ali koliko je u tom navodu bilo istine ili neistine, može se utvrditi tek uporedo sa navodima istoričara ostalih balkanskih naroda. Ipak, od značaja je što i po Stranjakoviću: „U svom planu od 1862. godine Garašanin ističe i naročito podvlači, da Arbanija posle oslobođenja ne treba nikako da uđe u sastav nove srpsko-bugarske države, već da ostane potpuno slobodna i nezavisna.” Uostalom, po Garašaninu, tada, „između Arbanasa i Srba [nije bilo] spornih pitanja, a kako bi se i postavila, tako bi se rešila.”103 Zato, i s obzirom na drukčija dešavanja i pisanja valja citirati i istaći Stranjakovićev rezime: „Kroz ceo devetnaesti vek Arbanasi su pokazivali težnju da budu što nezavisniji od centralne vlasti u Carigradu. Turska vlast nad Arbanijom bila je u stvari, često, nominalna; bilo je trenutaka kad se ona uopšte nije osećala. Arbanasi su u suštini priznavali vlast samo svoga bega i plemenskog fisa... Svoju neposlušnost prema Carigradu, Arbanasi su pokazivali i za vreme Krimskog rata. Odbili su zahteve Turske i savete Engleske da se biju protiv Rusa”. Ni „za vreme crnogorsko-turskog rata 1862. godine” nisu se angažovali prema uputstvima turske vlade. Podrobnije se tu opisuju prve Garašaninove akcije 40-ih i 50-ih godina u severnoj Albaniji na teritoriji Miridita, ali se notiraju i kasnije Ristićeve arbanaške veze. Završni zaključak je, moglo bi se reći, po Stranjakovićevom stereotipu: „I posle toga, sve do stvaranja slobodne arbanaske države 1912. godine bilo je pokušaja za zajednički rad između Arbanije i Srbije u duhu programa Ilije Garašanina i kneza Mihaila. Samo svi pokušaji u tome pravcu ostali su bezuspešni, zahvaljujući najviše uticaju nekih stranih sila kojima nije bilo u interesu da Balkan pripadne balkanskim narodima.”104 U Stranjakovićevoj knjizi o knezu Mihailu i kneginji Juliji (Mihailo i Julija) štampanoj 1940. godine, dodiruju se i problemi u nacionalnom zanosu, na prekretnici koja se datira drugom vladavinom kneza Miloša i Mihaila. Stranjaković: „Nacionalni zanos koji je bio obuzeo narod u Srbiji šezdesetih godina prošloga veka, naročito od ponovnog dolaska kneza Miloša na presto, izazvao je ne samo kod prostog sveta i beogradske čaršije već i kod izvesnog broja viđenih i školovanih ljudi negodovanje protiv Julije kao strankinje.”... Ali i po Stranjakoviću, tokom Mihailovih i Julijinih supružničkih veza i raskida takođe dolazi do potpunog izražaja i impresivna

101 Isto, 182. 102 Stranjaković, Arbanija i Srbija u XIX veku, Separat, Beograd 1937, 4. 103 Isto, 5. 104 Isto, 11.

196

privrženost naroda prema kneginji, izrazima divljenja i odanosti. Njima se opovrgava stopostotna tačnost prethodnog uopštavanja. Istina je sadržana i u jednoj i u drugoj tvrdnji. Uopšteno: „Nacionalni duh bio je uzeo toliko maha da se preziralo sve što je strano, a veličalo ono što je narodno. Počelo se javno govoriti o stvaranju srpskog carstva i oslobođenju i ujedinjenju celokupnog srpskog naroda.”105... Konkretno: „Iako strankinja, kneginja Julija se trudila da što bolje podesi svoje ponašanje prema srpskom narodu i na njega ostavi što bolji utisak. Češće, naročito po praznicima i velikim svečanostima oblačila bi srpsko odelo ‘s tepelukom od krupnog bisera i brilijantskim granama oko šamije’... Trudila se da se potpuno prilagodi prilikama i običajima u novoj sredini... Stoga nije nikakvo čudo što je za vreme svoga boravka u Srbiji... stekla veliki broj prijatelja i poštovalaca.”106... Sve se to, naravno, menja vremenom, u zavisnosti od toka događaja, refleksa sredine, u prilikama i neprilikama. Povodom Garašaninovog „pokretanja pitanja prestolonaslednika” pred razvodom Mihailovog i Julijinog braka navodi se „Razlog sledeći: Srbija se nalazi pred ratom s Turcima. Posle toga rata može biti stvorena jedna velika jugoslovenska država kojoj bi Srbija bila na čelu. Ona taj položaj potpuno zaslužuje jer je podnela najviše žrtava. A da osigura svoje prvenstvo u budućoj jugoslovenskoj državi, Srbija može samo pomoću dinastije koju bi primile sve pokrajine koje bi ušle u sastav te države. Pošto knez Mihailo nema dece, Garašanin... pokreće pitanje naslednika, koje je... važno ne samo za interese ostalih pokrajina koje žele da se sa Srbijom sjedine... Preko dinastije” Obrenovića (Garašanin ranije u službi Aleksandra Karađorđevića, mogao je, skriveno, misliti i na suparničku dinastiju) „osiguraće se i prestiž Srbije u budućoj jugoslovenskoj državi.”107 Taj povod Garašaninovog odstranjenja sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, Stranjaković je i ovde iskoristio za podsećanje na iskaz da se u Garašaninovim „rukama nalazio celokupan rad političke propagande Srbije za spremanje opšteg ustanka hrišćana na Balkanu protiv Turaka, za oslobođenje najvećeg dela jugoslovenskog naroda [po tadašnjem preovlađujućem verovanju bar u Srbiji još uvek ne u množini, jugoslovenskih naroda] i njegovo ujedinjenje sa Srbijom.” Stranjaković ni ovom prilikom ne odustaje od tvrdnje da je Garašanin „bio jedan od tvoraca balkanskog saveza”, te dodaje rečenicu kojom potvrđuje da je i knez Mihailo delio to mišljenje. Zato je hteo „da se produži i dalje” Garašaninova „nacionalna politika.”108 Mihailov primat bez rezerve uvažava se i ovde mahom u organizaciji Narodne vojske. Stranjaković: „Godine 1860. [Mihailo] je zatekao samo 4000 ljudi garnizonog voinstva”, a već 1861. ustrojstvom narodne vojske „prva klasa obuhvatila je 50.000 ljudi a druga 40.000 vojnika”... Tako je, i po Stranjakoviću „Srbija postala prva vojnička sila na Balkanu”.109... Ponovljeno: „Za vreme druge vlade kneza Mihaila, Srbija je igrala najvažniju ulogu na Balkanskom poluostrvu. Ona je bila centar oko koga su se okupljale ostale balkanske države. Pod njenim rukovodstvom pripreman je i organizovan [valjda samo u pripremi] ustanak za oslobođenje balkanskih naroda. U tome radu Mihailo se držao devize Balkan balkanskim narodima. Sem toga Srbija je uzela na sebe ulogu Pijemonta među Južnim Slovenima. Ta uloga bila je još ranije predodređena i počela ju je osvajati još od 1844. godine, od pojave Garašaninovog Načertanija u kome je bio iznet nacionalni plan Srbije. Tu se Stranjaković poziva i na kazivanje Slobodana Jovanovića „da je pod Mihailom narodna samosvest dostigla jedan stupanj Jačine kao nikada dotle”.110 Mihailovu nenarodnu unutrašnju politiku Stranjaković je opravdavao Mihailovom narodnom spoljnom politikom. Njegov „lični režim” na platformi „prosvećenog apsolutizma” XVIII veka Evrope imao je za svrhu eliminisanje deoba radom na jedinstvu nacije u borbi za ostvarenje „velikih nacionalnih zadataka” Srbije.111 U registru imena pomenutih u memoarima Dimitrija Marinkovića, koje je za štampu pripremio i uredio Stranjaković, za Garašanina se, prema mnogo puta ponovljenim atributima, opetovano kazuje kako je „prvi kod nas izradio plan nacionalne spoljne politike Srbije, po kome je ona imala da radi na skupljanju oko sebe svih jugoslovenskih plemena na Balkanu i stvaranju velike jugoslovenske države. Taj plan izradio je 1844. godine i poznat je kod nas pod imenom Garašaninovo Načertanije”112 Stranjakovićevo kapitalno delo, monografija o Iliji Garašaninu, štampana je tek posle mnogo godina čekanja, kada je ova knjiga o spoljnoj politici Srbije već bila u završnoj fazi štampanja. Zato je ovde ostala paginacija osvrta na ovu Stranjakovićevu knjigu prema kucanom rukopisu, a ne prema štampanoj knjizi. Kucani tekst rukopisa nalazi se u Arhivu SANU. Prema piščevom predgovoru: „Delo je izrađeno na osnovu ogromne dokumentacije, najvećim delom” dotada „neobrađene ili uopšte neobjavljene, a protumačene kritički i

105 Stranjaković, Mihailo i Julija, Beograd 1940, 26. 106 Isto, 177–178. 107 Isto, 144. 108 Isto, 146. 109 Isto, 192. 110 Isto, 193. 111 Isto, 196. 112 Uspomene i doživljaji Dimitrija Marinkovića 1848–1869, sredio Dragoslav Stranjaković, Beograd 1939, 248.

197

objektivno. Pored toga upotrebljena je sva” dotada „objavljena literatura na našim i stranim jezicima do koje je” autor ove monografije „mogao doći.” Od ukupno dvanaest poglavlja, dva su ispunjena sadržajem spoljne i nacionalne politike u spletu Garašaninovih akcija i stremljenja. Već u uvodnoj reči predgovora, 1949. godine, Stranjaković ističe kako se o Garašaninu najviše zna po Načertaniju, ali su Garašaninove preokupacije u politici bile različito sveobuhvatne kvalitetima „velikog kombinatora.”113 Samo Stranjaković, koji je slavu znamenitog istoričara prevashodno stekao Načertanijem, nije mogao da sam sebe demantuje zbog Garašaninove neizmenljive karakteristične crte akcijama velikog kombinatora, pa je posle prvih uvodnih reči, u ovom kontekstu in media res konstatovao da je „imao [i] izvesne [neizmenljive] principe” s pozivom na Načertanije. Njime „je izložio [dosledan] stav Srbije u odnosu na najvažnija spoljno-politička i nacionalna pitanja.” Stoga je i promene u Garašaninovom stavovima prema Rusiji objašnjavao isključivo promenama u politici Rusije, a ne i Srbije. Po Stranjakoviću, za vreme ustavobranitelja, Garašanin je bio protiv politike države Rusa, jer je ona tada bila protiv državne politike Srba. Tek kada je Rusija uvažila interese srpske države, Garašanin je postao isključivi zagovornik ruske politike. Stranjakovićevim rečima: „Nije Garašanin promenio držanje prema Rusiji, već je ruska vlada uvidela da je njen raniji stav prema Srbiji i Garašaninu bio pogrešan, izazivački i štetan i po njene i po srpske interese.” Sledi naučnije: „O odnosima Velikih Sila prema malim državama i narodima Garašanin je imao sasvim tačno i ispravno gledište. On je smatrao da Velike Sile vode računa samo o svojim interesima i da će male države pomoći samo ukoliko se njihovi interesi budu poklapali sa interesima malih država. Velike Sile u svojoj politici prema malim nemaju nikakvog milosrđa i sažaljenja.”114 Ovu tačnu konstataciju Stranjaković potkrepljuje i citatima Garašaninovih reči. Ali ne razjašnjava politikom samog Garašanina, koji je imajući u vidu tu istinu o Velikim Silama vodio računa da ih ne izaziva inaćenjem, već ukoliko je moguće i potrebno čak pridobije podudarnim interesima male Srbije i odnosne Velike Sile. Uostalom i male države u međusobnim odnosima rukovode se prevashodno svojim interesima, bez milosrđa i sažaljenja prema slabijoj strani. Stranjakovićeva interpretacija Garašaninove politike primerima kritičkih osvrta na izvesne rezultate Pariskog kongresa posle Krimskog rata, bila bi takođe primerenija navođenjem Garašaninovih povoljnih ocena i reagovanja u vezi sa Pariskim mirom 1856. godine. Mihailovu odluku da razvlasti Garašanina opozivom sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela 2. novembra 1867. godine, Stranjaković objašnjava više Garašaninovim neslaganjem sa novom, austrofilskom politikom kneza Mihaila nego, po mnogima primarnim razlogom oponiranja Mihailovoj odluci da se oženi sa bliskom rođakom Katarinom Konstatinović.115 Razlikujući uzroke, razloge i povode, Stranjaković daje odlučujući značaj povodu Garašaninovog neslaganja sa promenom spoljne politike posle Mihailovog sastanka sa Andrašijem u Ivanki, za Mihailovu odluku da razvlasti Garašanina. Ali sam Stranjaković, odmah posle ovog objašnjenja Garašaninovog pada daje do znanja da se i ovo njegovo objašnjenje ne zasniva na neosporivoj dokumentaciji. Sam Garašanin ostao je pri tvrdnji da ne zna zašto je opozvan i da opoziv nije očekivao. Mihailo se zadovoljio nedorečenim argumentom razvlašćenja. Preostalo je i po Stranjakoviću da se dalje traga za neosporivim motivom iznenađujućeg opoziva. Jer je Mihailo u tom opozivu, od. 2. novembra 1867, samo naveo kako je Garašanin „odgovorio potrebama” minulog „perioda” upravljanja Srbijom „ali pred zahtevom [novih] vremena i novim potrebama države” treba „poveriti zemlju novim snagama.”116 Konkretno neizrečeno: Tipa Milivoja Blaznavca a ne Ilije Garašanina. Garašanin nije bio savitljiv poput Blaznavca. Ali ni toliko principijelan koliko po izvesnim Stranjakovićevim opisima biva okarakterisan. Za Stranjakovićevo je knjiško rasuđivanje najvažnije da: „U odnosu prema Velikim Silama i male države treba da imaju uspravan i čvrst stav. Velike ne treba vređati i izazivati ali im ne treba ni sve odobravati, naročito gde nisu u pravu.” Za Stranjakovića, Garašaninova su reagovanja na neprihvatljiva ponašanja Velikih Sila uzorna. On navodi sijaset primera u tom smislu. Prenebregava da bi manje više isto toliko primera mogli drugi navesti za drukčije Garašaninove replike. Stranjaković npr. kazuje: „Kad je srpski narod u pravu on ne treba da preza ni od čega, već da zauzme odlučan stav” bez obzira „prema kome.” Ne primećuje kako suprotno “Garašanin ističe” da „Srbi ne treba prvi da započinju kavgu sa drugima, što lakoumno stavljaju sudbinu naroda na kocku i izlažu državu propasti”. Da je, dakle, neadekvatno tom principijelnom pragmatičnom stavu dodati: „Ali kad se njihova zemlja neopravdano napada i preti joj se oružanom snagom bez ikakva povoda s njene strane, onda se u tome slučaju ne treba pokoriti makar to išlo do iskorenjenja poslednjeg deteta srpskog.”117 Loše je što kasnije, ovde kurzivom isticani deo gornje rečenice asocira na ratove koji će u poslednjoj deceniji

113 Ilija Garašanin, kucana strana 1. 114 Isto, 145–146. 115 Isto, 135. 116 Isto, 136. 117 Isto, 148.

198

XX veka dovesti do razaranja Jugoslavije i najtežih oštećenja Srbije. Garašanin se ne može ubrajati u te vrste političara, i nije ni Stranjakovićeva namera mogla biti da navodi kao uzorna takva, tako pogubna, držanja. U Garašaninovom vremenu Srbija uopšte nije vodila ratove jer su njeni odgovorni vladari i političari, poput Garašanina, znali da ih ne sme voditi, zbog predvidljivih stravičnih posledica poraza. Zato pragmatična Garašaninova rezonovanja i odlučivanja često nisu adekvatno razmatrana i isticana za ugled prema Stranjakovićevim primerima i objašnjenjima. Vidljivo, Stranjaković je mahom argumentima nacionalističkog patriotizma bio najdosledniji u jednostranoj interpretaciji Garašaninove državne spoljne politike. Primenom objektivnijih merila, međutim, mnogi primeri Garašaninovog državničkog držanja i kod Stranjakovića, više nego kod većine nacionalistički orijentisanih istoričara, dolaze do pravog izražaja u spletu odlučujućih istorijskih događaja. I po Stranjakoviću: „Kad je otpočeo Krimski rat Garašanin je odmah istakao da Srbija i prema Turskoj i prema ostalim ratujućim državama treba da zauzme neutralan stav. Jedino takvim stavom ona će otkloniti opasnost od sebe i rđave ratne posledice u slučaju da rat izgubi ona strana kojoj bi ona prišla. I sa turske i sa ruske strane pokušavalo se da se Srbija uvuče u rat, bilo kao saveznik Turske vladajuće sile, ili Rusije, sile zaštitnice. Garašanin je i knezu i vladi objašnjavao i uveravao ih da je neophodno potrebno da zemlja zadrži neutralan stav. To je on činio ne samo pred sam rat, nego naročito 1854. kad je vršena velika presija i od strane zapadnih Sila i Porte da Srbi pomognu Tursku, kao i od strane Rusa da njih pomognu. Samo takvim odlučnim neutralnim stavom Srbija je uspela da otkloni i opasnost okupacije od strane austriskih trupa koja bi se desila da je prišla Rusiji, i neprijateljski i preteći stav Rusije da je prišla Turskoj.”118 Iseljenje Turaka iz varoških naselja, prepuštanje gradova srpskoj državnoj upravi, posle dugih natezanja i uzaludnih misija, uključujući i Garašaninove 1861. u Carigradu, sprovedeno je napokon 1867. dobijanjem gradova. To je bio poslednji uspeh Garašaninove uprave i Mihailove vladavine ističe i Stranjaković. Iste je godine, nešto kasnije, Garašanin razvlašćen, a sledeće, 1868, Mihailo ubijen. Garašaninovu mudrost u procenjivanju mogućeg i nemogućeg Stranjaković je ilustrovao i primerom iz 1862. „kad je bombardovan Beograd.” Tada je Garašanin „smatrao da bi bilo nerazumno ući u rat sa Turskom.” A „Nikola Hristić koji je bio za vođenje rata” morao je da da ostavku.119 Bez Načertanija Stranjakovićeva monografija o Garašaninu nezamisliva je. Prema tome: „U svome Načertaniju Garašanin je istakao da su i Rusija i Austrija, Sile susedne Turskoj, odigrale najvažniju ulogu prilikom raspada turskog carstva. One bi se lako pogodile koji će krajevi evropske Turske pripasti kojoj od njih. Austrija bi tražila zapadne a Rusija istočne pokrajine, tako bi granica išla jednom pravom linijom od Vidina do Soluna. Zato one i mogu raditi na propasti i deobi turskog carstva... Toj nameri Rusije i Austrije usprotiviće se Francuska i Engleska koje se ne mogu složiti sa njihovim povećanjem na račun Turske, jer bi time doveli u opasnost i svoje interese na Istoku.”120 Sledi ponavljanje potvrde Garašaninovog ispravnog razumevanja za distancu Srbije od Rusije, sve dok Rusija pretenzijama prevlasti na Balkanu preko Bugarske zaustavlja prirodne tokove razvoja Srbije. Do promene stava prema Rusiji, po ovom redosledu Stranjakovićevog rezonovanja, u koncepciji spoljne politike koju je Garašanin koncipirao, došlo je kada su čelnici Rusije „uvideli svoju grešku” u odnosima sa Srbijom! Zato Stranjaković i ovde ponavlja: „Kad je otpočeo Krimski rat, Rusi su tražili da ih Srbi pomognu u borbi protiv Turske. Oni su to odbili najviše Garašaninovom zaslugom.”121

Stranjaković je tačno ustanovio, poput drugih istoričara, lako dokazivu promenu u Garašaninovim

koncepcijama spoljne politike Srbije prema Rusiji, za vreme druge vladavine kneza Mihaila. Ali je ostao

dosledan u iskazu o prethodnoj promeni spoljne politike ruske vlade! Ona „sad prihvata političke koncepcije

Ilije Garašanina, spremanje opšteg ustanka u Turskoj i stvaranje balkanskog saveza u istu svrhu.” Pri tome,

Stranjaković utvrđuje i zasluge ruskog konzula Šiškina u politici kojom se veličaju Garašaninova srpsko-ruska

zalaganja. Pa notira čak: „Šiškin je bio u tako bliskim i prijateljskim odnosima sa Garašaninom da ga je

okumio.”122 Sve je to tačno, ali nedovoljnim poniranjem u rovarenje mađarskih konzula, posebno Benjamina

Kalaja, nasuprot Šiškinovim rovarenjima, Stranjaković propušta priliku da svestranijom analizom utvrdi

učinak promađarske promene u politici Srbije posle Mihailovog razgovora s Andrašijem u Ivanki i uspona

antiruski nastrojenog Milivoja Blaznavca u hijerarhiji vrhunske vlasti.

Egocentrizam nacionalizma dalje najviše upravlja Stranjakovićevim mislima. Zato bezbroj puta iznova

ponavlja neumitno: „Približujući se Rusima Garašanin nije napustio svoj osnovni cilj u spoljnoj politici, a to

118 Isto, 152. 119 Isto, 154. 120 Isto, 163. Uobičajena ponavljanja ovde Stranjaković sam potvrđuje napomenom, da navedeni načertanijski izvod potiče iz njegovog članka „Kako je postalo Načertanije”. 121 Isto, 165. 122 Isto, 166.

199

je nacionalni stav. On je samo promenio taktiku [!] da bi lakše mogao ostvariti svoj politički cilj. Dok je ranije

Rusija bila protivnik ostvarenjima Garašaninovih namera, ovoga puta je pristala da ga potpomogne i on nije

video nikakvog razloga da tu ponudu odbije.”123... Da je ovo rezonovanje lišeno rezona motivisanosti u

spoljnoj politici kako velike Rusije tako i male Srbije, proizlazi i iz same činjenice što Stranjaković ostavlja

bez odgovora pitanje: Zašto je Rusija bila prvobitno protiv a zatim za Garašanina kada Garašanin ostaje na

istoj liniji spoljne, nacionalne politike, koju je trasirao Načertanijem 1844. Promenom taktike ne postiže se

promena u strategiji kada je ideja vodilja nepromenljiva.

Stranjakovićeva nekontrolisana krajnost u ocenjivanju odnosa Srbije sa Velikim Silama, usled prevage

patriotskih osećanja umesto premoći bezpristrasnog ocenjivanja, dolazi do izražaja i pri analizi srpsko-

austrijskih nesporazuma i sukoba. Tačno je da je: „Austriju i Nemce Garašanin smatrao kao glavne neprijatelje

ne samo Srbije već i celog srpstva, Jugoslovena i Slovena uopšte. ... Stoga je celog života ostao nepomirljivi protivnik Austrije”... Ali je takođe tačno, što i Stranjaković kad ustreba konstatuje, da je 1848/1849. Garašanin prilično doprineo podrškom Srba, preko bare, da Austrija pobedi Mađarsku. Isto tako je samo delimično istinito da: „U Srbiji Austrija nije imala ni simpatija ni pristalica izuzev jednog malog broja Srba koji su prešli iz Vojvodine a u Austriji se školovali i dobili osnovno vaspitanje”124... Vojvođanski Srbi su u velikoj većini zazirali od Nemaca, Švaba, i boreći se protiv hegemonizma Mađarske pod okriljem Habzburške monarhije, bili pretežno protiv Austrije. Politički odnosi po pravilu zasnivaju se na interesima, a osećanja se ispoljavaju merom interesa. Da ima stalno u vidu tu opšte poznatu činjenicu, mnoge Stranjakovićeve konstatacije ne bi mogle biti umanjivane kritičkim primedbama. Pretežna strahovanja od imperijalnih pretenzija i zahteva velike Austrije bila su neminovna. Stranjaković precizno kazuje: „Godina 1861, 1862. i 1864. u veliko se govorilo... da se Austriji za izgubljenu Veneciju učini naknada na račun turskih provincija; [već] 1861. spominjala se kao naknada Bosna i Hercegovina.”125 Tih godina „Garašanin dolazi prvi put na ideju da se Porta obrati balkanskim narodima i napravi sa njima sporazum za zajedničku odbranu od prodiranja drugih Sila na Balkan.”126 Naravno, bilo je probitačnije ostati pod Turskom, na zalazu, kad se zna da je uspešni ustanak protiv njenog sizerenstva neminovan, već u skorijoj budućnosti, nego potpasti pod dominantnu vlast još uvek moćne Austrije. Dugotrajnu podršku Francuske i Engleske Turska je obezbeđivala strahom od njenog rasparčavanja deobom opasnijih takmaca Rusije i Austrije na poprištima Velikih Sila. Minucioznim korišćenjem arhivskih, rukopisnih i štampanih informacija Stranjaković je napisao iscrpnu monografiju o Iliji Garašaninu, kao najvećem državniku i političaru Srbije, određenog razdoblja. Prevelikim subjektivizmom, svojstvenim, kratkoročno, prema vremenu u kojem je napisao ovo delo a dugotrajno i prema vremenima koja nadolaze, preterao je u mnogim delovima nacionalnog rasuđivanja. Opsednut i romantičarskim idejama sporazumevanja malih balkanskih naroda, u otporu protiv prevlasti Velikih Sila – previše se zadržao i na stvarnim i ne samo pripisivanim Garašaninovim nastojanjima da se pored Srba svi Južni Sloveni, a zatim i ostali balkanski narodi okupe u jednoj državnoj zajednici. Što pritom nije istražio i utvrdio prevagu elemenata srpstva u konglomeratu južnoslovenstva i balkanstva kod Garašanina, podrazumeva se samo po sebi, kako Garašaninovim tako i njegovim, Stranjakovićevim porivima veličanja svog roda. Ti su porivi imanentni posebno kod istoričara, bez obzira na nacionalnu pripadnost, kad su u pitanju vitalni interesi sopstvene nacije. Istovetni su interesi prevagnuli i kad je Stranjaković isticao da je: „U jednom memoaru od 6. maja 1867. godine Garašanin izložio potrebu sporazuma balkanskih naroda” pretpostavljajući „teškoće na koje će nailaziti”... Još odlučujuće Velike Sile ne vide kojom bi državom, ili kojim državama, mogle zameniti Tursku u Evropi. Stoga pomažu Turskoj da se izvlači iz krize u koju sve češće upada. Stranjaković precizira: „Negda turska vlada te krize rešava” kad ne može drukčije „popuštanjem” a gde može „savlađuje silom”. U navedenim godinama: „Uz pomoć Velikih Sila Turska pokušava da reformama poboljša svoj položaj i na taj način zadovoljavajući ih bar malo odlaže” njihovu „borbu za konačno oslobođenje”. Nepovoljni su za Srbiju i ostale balkanske zemlje njihovi međusobni surevnjivi odnosi. Stranjaković ističe: „U engleskom parlamentu više puta je izražena bojazan da bi nestankom Turske došlo do međusobnih krvavih sukoba među hrišćanskim narodima i tako na Istoku nastupio haos veći nego za vreme turske uprave. Takvo gledište” ispoljeno je i „u jednom delu francuske i nemačke štampe.”... Tom gledištu je pogodovala i tada ispoljena netrpeljivost, po ovde pomenutom navodu između Grka, Srba i Bugara. „Svaki od ova tri naroda imao je u svojoj istoriji jednu sjajnu epohu, kad je bio najmoćniji na Balkanu: Grci – vizantisko carstvo, Srbi

123 Isto, 168. 124 Isto, 170. 125 Isto, 160. 126 Isto, 161.

200

Dušanovo i Bugari Simeonovo. Stoga je sasvim prirodno što je svaki od njih mislio na obnovu toga doba svoje prošlosti. Međutim, državnici moraju biti svesni da se kod jednog naroda njegova istorija ne ponavlja” po starim predodžbama. Sledi naravoučenije: Budući da se „kod svakog naroda razvila svest o pravu samostalnog opstanka, on to hoće i da ostvari.” Ali: „Kad bi jedan balkanski narod u želji da mu država bude veća podjarmio neki drugi izložio bi se stalnim unutrašnjim nemirima, trošeći snagu da ih savlada umesto da je troši na sopstveni kulturni i materijalni razvitak. A takve unutrašnje prilike mogao bi najbolje iskoristiti spoljni neprijatelj” [kurzivom istakao A. R.]. Uzajamna popustljivost je najracionalnija. Prema više puta ponovljenoj Garašaninovoj imaginaciji, u budućnosti: „Grci radi svoje bolje bezbednosti treba da stupe u stalni odbrambeni savez sa srpsko-bugarskom. Isto tako i životni interesi Rumunije morali bi je privući tome savezu.”127 Stranjaković poput Garašanina pretpostavlja savez Srbije i Bugarske savezu Srbije sa Hrvatima i Slovencima, po redosledu najpre srpsko-bugarska država, pa onda južnoslovenska, odnosno jugoslovenska, priključenjem Hrvata i Slovenaca, odnosno Hrvatske i Slovenije. Logično, najpre državna zajednica Južnih Slovena iste, pravoslavne veroispovesti, pod istim, turskim, jarmom, a potom proširenje te državne zajednice, priključenjem preostalih Južnih Slovena, druge, katoličke vere, pod jarmom druge, austrougarske države. Pripremanje i potpisivanje savezničkih ugovora Srbije sa Grčkom, Rumunijom i Crnom Gorom 60-ih godina Stranjaković je podrobno analizirao ovde naročito, navodima iz prepiske pregovora predstavnika ovih zemalja i naroda. Na isti način je rekonstruisao razgovore i pregovore sa predstavnicima arbanaških plemena, imajući u vidu potencijale Arbanasa za stvaranje Albanije i njihov udeo u planiranom savezu svih balkanskih zemalja. Sve to Stranjaković je izložio u posebnoj glavi IV pod naslovom spoljna, zapravo „spoljašnja” politika, na nešto preko sto kucanih strana, od 145. do 248. U sledećoj, petoj glavi Stranjaković se zadržao na Garašaninovoj nacionalnoj politici, u obimu od 249. do 340. kucanih strana. Počinje naravno od Načertanija kao programa nacionalne politike Srbije, do koje godine ili do kojeg razdoblja ne kazuje, ali se podrazumeva do stvaranja velike države Jugoslovena, odnosi još veće države Južnih Slovena, željenim uključenjem Bugarske. Prelazeći na sledeće polazište „Srbija je mala država”, mora se povećati da bi izvršila svoju istorijsku misiju i pritom se ekonomski nesputano razvijala, Stranjaković je pažnju skoncentrisao i na Garašaninove preokupacije planovima sticanja morskih pristaništa. „Da bi i u trgovačkom i ekonomskom pogledu Srbija postala što nezavisnija od Austrije, mora tražiti nove trgovačke puteve, mora težiti za izlaskom na more i dobijanjem jednog morskog pristaništa.” Prema tome, i po Stranjakoviću: „Garašanin je sasvim tačno” zaključio najpre da bi trebalo nastojati domoći se puta „preko Skadra do Ulcinja”... Po savetu Engleske, Turska je nudila srpskoj vladi Sutorinu, ali je ona ostala pri Garašaninovom mišljenju da joj se da Ulcinj, jer joj je to mesto bilo bliže. Razmatrajući ovo pitanje, Matija Ban predlagao je da se traži neko drugo mesto, navodio je čak i Dubrovnik. „On je to činio” i „kao lokalni patriota, Dubrovčanin.”... Pored ovih srpskih pretenzija na „srpske hrvatske luke”, pristaništa, gradove, Stranjaković će umetnuti, Hrvati bi ili da se Vlasi ne sete, kako je: „U tome cilju, po pričanju Oreškovića, bio sklopio ugovor sa Hrvatima. Potpisnici su bili u ime Hrvata, Bedeković, Mrazović, Mažuranić, Vončina, Vranicani i Štrosmajer. Radi toga ugovora” sa Srbijom „Hrvati su odbili neke povlastice koje su im nudili Beč i Pešta.” Nesumnjivo, navedeni i nenavedeni pobornici jugoslovenstva u Hrvatskoj, 60-ih godina XIX veka, naročito u vreme vladavine Mihaila Obrenovića, nasuprot proaustrijsko-mađarski i velikohrvatski opredeljenim političarima Hrvatske, bili su za zajedničke oslobodilačke akcije Srba i Hrvata protiv Turske carevine i Habzburškog carstva, odnosno kraljevstva, pod predvodništvom i primatom Srbije, kao tada jedine jugoslovenske države sa atributima državnosti, ingerencijama autonomne nezavisnosti, iako bez državne samostalnosti. Što, naravno, ne znači da su se saglašavali sa svojatanjima hrvatskih krajeva od strane srbijanskih vladara, državnika i političara, a pod uticajem njihovih učenja i većine srpskog naroda. Ali, za razliku od vremena koja će uslediti kada se Jugoslavija bude stvarala, Garašanin je bio svestan i činjenice da pored pregnuća zajedništva oduvek deluju i impulsi suparništva. Zato ostaje, ne kao njegovi naslednici, sto i više godina kasnije, na oprezi, zbog stvarnosti koja se teško da, zapravo ne da izmeniti, zbog urođenih i sticajem neprilika stečenih podozrenja. Ona vode k tome, po tada izgovorenim rečima Garašanina, da se: „Grci boje Bugara, a Bugari i Grka i nas, Hercegovci sumnjaju u Crnu Goru, a Crna Gora i u nas i u Hercegovinu, mi opet u sve ostale.”128... Naravoučenija, na koja ni Stranjaković nije upućivao, iako je po Garašaninu, navedeno kako se: „Iz svih tadašnjih dokumenata vidi ubrzano i grozničavo spremanje za akcije oslobođenja i ujedinjenja. Garašanin je hteo da se prethodno svrše svi poslovi, sve potrebne pripreme, pa tek onda da se uđe u akciju sa stoprocentnim izgledima na uspeh. U leto 1867. godine on izveštava Magazinovića, u Bukureštu, da je i njegova namera da akcija otpočne sa ustaničkim akcijama, ali četama organizovanim po svim krajevima

127 Isto, 212. 128 Isto, 251–253.

201

turskog carstva u jedno isto vreme, iza kojih da bude Srbija sa svojom vojnom snagom, koja treba da se umnoži, a na čemu se radi kod nas dan i noć.” Očigledno je „kad bi nespremni pošli u boj da bi samo prevarili i sebe i druge i tako upropastili celu stvar, koja danas tako dobre izglede ima.129 U vezi sa crnogorsko-turskim ratovima, bez odziva Srbije, Stranjaković takođe umesno citira Garašanina: „Ne treba niko da misli da se Turska može srušiti ratom po krševima, to su gola uobraženja. Tući Tursku u krševinama ne znači uništiti je, nju treba u ravnici pobediti pa da se ne povrati više u krševe.”130 Konkretno: „U crnogorsko-turskom ratu 1862–1863. Srbija nije učestvovala, jer je Crna Gora bez prethodnog sporazuma sa njom ušla u borbu sa Turcima. Da se o tome ranije razgovaralo, srpska vlada bi uticala na kneza Nikolu da od rata odustane i objasnila mu da Srbija ne može nespremna pomoći Crnoj Gori, osim da uvede svoj narod u konačnu propast.”131 U vezi sa Bosnom i Hercegovinom pored raznovrsnih fakata i komentara, po Stranjakoviću: „U pitanju Bosne i Hercegovine Garašanin je imao da računa sa opasnim protivnikom. To je bila Austrija, koja je odavno bacila oko na ove dve srpske [kurzivom istakao A. R.] pokrajine. Stoga je Garašanin morao biti vrlo obazriv i taktičan kako u pitanju rada u Bosni i Hercegovini tako i u pitanju konačnog rešenja njihove sudbine.” Ali je računao, a prema Stranjakoviću, bez dvoumljenja opravdano, da bi „te dve pokrajine, kao i mnoge druge, i po istoriskom i po etničkom i po statističkom pravu, trebalo da pripadnu Srbiji. Austrija je bila odlučno protiv toga.” Pored Srba, pod Turskom i Austrijom, istinski tada ne „svi” ali mnogi „Jugosloveni okretali su se Srbiji sa željom da se sa njom ujedine.” Sam Garašanin, računajući sa nepovoljnim okolnostima „govorio je više puta da on neće pokretati rešenje pitanja Bosne sve dok ne bude siguran da se ono neće rešiti u korist Austrije već u korist Srbije.” Trezveno, bez uobičajene opijenosti, i Stranjaković ovde kazuje: „Imajući ovo na umu ne može se upasti u grešku i prebacivati Garašaninu da je bio neodlučan i odugovlačio početak akcije. Za Garašanina je bilo važno izvršiti sve potrebne pripreme od kojih dve najglavnije – pripremiti duhove za ustanak, organizovati ga tako da uspe i pripremiti teren u inostranstvu [kurzivom istakao A. R.] da posle uspešnog ustanka njegove plodove iskoriste Srbi, Jugosloveni i ostali hrišćani na Balkanu a ne neko drugi.”132 U vezi sa različitim graničnim odrednicama Stare Srbije, i prema Garašaninovim navodima, Stranjaković je izričit: „Srpske zemlje na jugu koje su ulazile u sastav Nemanjićke države, oblasti u kojima je počeo srpski državni život i razvijao se tokom dva stoleća, Garašanin i njegovi savremenici četrdesetih i pedesetih godina nazivali su opštim imenom Stara Srbija. Time su hteli da naprave razliku između nove, Karađorđeve i Miloševe Srbije, stvorene u XIX veku, i one koja je postojala u srednjem veku.”133 U vezi sa pokretom prečanskih Srba u borbi protiv mađarskih revolucionara u ratu protiv Austrije, podršku Srbije prečanskim Srbima, u mnogome zauzimanjem Garašanina, Stranjaković objašnjava, kao i drugde, nacionalnim pobudama pomoći ugroženoj braći. Što je silom okolnosti ta borba vođena na frontu Austrijanaca, najviše je žalio Garašanin. Zato i u ovoj knjizi Stranjaković u više navrata naglašava kako Garašaninu nije preostalo drugo nego da demonstrativnim odbijanjem austrijskog ordena za učešće Srba u ratu protiv Mađara na strani Austrije, otvoreno daje do znanja kako se on nije zalagao za rat koji su vodili Austrijanci protiv Mađara, nego za borbu kojom su Srbi bili prinuđeni da se brane od mađarske najezde. Raspravu o krivici Mađara ili Srba za neuspele mirovne pregovore koji bi doveli do okončanja njihovog istrebljivačkog rata i omogućili njihovo zajedničko ratovanje protiv prevlasti Austrije, Stranjaković je revidirao mišljenjem o zakasneloj mađarskoj povoljnoj ponudi. I po Stranjakoviću: „Povlastice koje su Mađari tokom maja i juna 1849. godine nudili Srbima u Vojvodini bile su vrlo velike i prihvatljive. Ali je sve zavisilo od daljeg ishoda borbe” Mađara protiv Austrijanaca kojima su pristizali u pomoć Rusi. „Nije imalo nikakvog smisla pristati na obećanja” strane koja „neće biti u stanju da ispuni primljene obaveze”134 i koja će onda gubljenjem svojih pobedničkih pozicija ugroziti pobedničke srpske pozicije. Stranjakoviću, kome je na srcu ležalo prvenstveno ujedinjenje Srbije i Bugarske u granicama planirane jugoslovenske države, najviše je stalo da što podrobnije opiše Garašaninovo zalaganje za udruživanje srpsko-bugarskih snaga u pripremanom ratu protiv Turske. „Zbog toga je [i] u Načertaniju posvetio Bugarima osobitu pažnju.”135... Na toj osnovi, tu se ističe učešće Bugara u osnivanju i radu tajnog udruženja u Beogradu krajem 1844; štampanje bugarskog nedeljnog lista „Dunavski Lebed u izdanju Georgija S. Rakovskog; obrazovanje jedne bugarske legije od oko 1000 ljudi za vreme bombardovanja Beograda 1862. godine.”136... Kada se

129 Isto, 254–255. 130 Isto, 260. 131 Isto, 274. 132 Isto, 294. 133 Isto, 297. 134 Isto, 305. 135 Isto, 311. 136 Isto, 312–335.

202

moraju evidentirati nesporazumi koji ometaju razvoj u željenom pravcu, više se prirodno, prema očekivanjima srpskih čitalaca, okrivljuju bugarski akteri. Krivica Bugarske, međutim, moglo bi se reći, utvrđuje se pretežno sa žaljenjem, a ne mržnjom, kao austrijsku, pri analizi austrijsko-srpskih odnosa. Jer, Austrija sa pretenzijama nasleđa oronule Turske izaziva nepodnošljivu podozrivost. U odnosima sa Hrvatskom, po ovom Stranjakovićevom izlaganju: „Garašaninov stav prema Hrvatima mogao bi se podeliti u dve faze. Prvo je trebalo raditi na što prisnijim vezama između Hrvata i Srba u Srbiji i njihovom međusobnom upoznavanju, a tek onda preći na izrađivanje sporazuma za stvaranje zajedničke države. Po Garašaninovoj zamisli, tek pošto se Srbi i ostali Jugosloveni oslobode od Turaka i ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom, imalo se preći na oslobođenje Srba i drugih Jugoslovena od Austrije i njihovo ujedinjenje sa već postojećom [kurzivom istakao A. R.] jugoslovenskom državom ” Znači: „Kako su Hrvati najvećim delom bili pod vlašću Austrije, to se njihovo oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom imalo izvesti u drugoj etapi.” I opet, po liniji Načertanija: „Stoga se u Garašaninovom Načertaniju govori najviše o Jugoslovenima u Turskoj, a malo o Hrvatima.”137 Jednostranost nacionalističke nacionalne hrvatske istoriografije, utvrđivanjem krivice Srba i tamo gde je uopšte nema, ovde se ispoljava, nasuprot ovom tačnom Stranjakovićevom nalazu razloga izostavljanja Hrvata u Načertaniju, zlonamernim nalazom dokaza podmuklih, ćutanjem prikrivenih osvajačkih namera Srbije prema Hrvatima!138 Prve kontakte sa političarima Hrvatske, i po Stranjakoviću, Garašanin je uspostavio posredstvom bosanskih franjevačkih fratara između 1843. i 1848. godine. Događaji revolucionarnih pokreta 1848–1849. „doveli su Garašanina u neposredniju vezu sa vodećim ljudima hrvatskog naroda.” Upućivanjem svoga poverenika Matije Bana banu Jelačiću i Ljudevitu Gaju radi izviđanja pozicije Hrvatske u tekućim poduhvatima, saopštio je „da je budućnost Srbije na Balkanskom poluostrvu a događaji u Austriji je samo posredno interesuju.”139 Prilično konfuzno, mešajući pojmove i ciljeve, Stranjaković je izlagao opisana zbivanja u pokretu kojim Hrvati i Srbi u Austriji, zajedno i odvojeno, opravdavaju i potvrđuju neminovnost ratovanja protiv Mađara u godinama četrdesetosmaških revolucija i kontrarevolucija XIX veka. To se uočava već u rečenici koja sadrži samo informaciju da je „Hrvatska delegacija na čelu sa Ivanom Kukuljevićem početkom maja 1848” u ime bana Jelačića, obavestila Garašanina, kao i kneza Aleksandra Karađorđevića „da Hrvati žele da se izvrši ujedinjenje svih Južnih Slovena i obrazuje jedno carstvo.” Ostalo je da se nagađa pod čijom upravom i kojom prestonicom. Nije odgovaralo Stranjakovićevoj koncepciji: u Zagrebu. Ali zato hrvatska pretencioznost nagoveštava se sledećom rečenicom koja kazuje: „Toga mišljenja [da se stvori jedno južnoslovensko carstvo] bila je većina naroda, ali su se čuli i izvesni glasovi da bi trebalo iskoristiti tu priliku i ujediniti Bosnu sa Hercegovinom [Hrvatskom].” A onda bez veze, sa predumišljajem: „Naročito je Ljudevit Gaj sa svojim prijateljima preporučivao Srbiju kao sredotočje ovog carstva.” Pa opet bezvezno, jer drukčije ne može, sa prikrivenim idejama hegemonizma: „Tu želju Hrvata o stvaranju zajedničke države Garašanin je prihvatio.”140... Stranjaković ovde zamračuje Garašaninovo držanje prema Hrvatima, da ne bi izričitije izrazio njegovu podozrivost prema Jelačićevim planovima i poduhvatima, kao generalu austrijske komande i političaru velikohrvatskih koncepcija. Jer je tada Garašanin bio prinuđen da sarađuje sa Jelačićem u neizbežnom, iako neželjenom ratu protiv Mađara. Kasnije, Garašaninovi iskazi i potezi, kao predsednika vlade i ministra inostranih dela, za vreme vladavine Mihaila Obrenovića, pod sasvim drugim okolnostima, u vezi sa predstavnicima Hrvatske jugoslovenskog smera, bez podozrivosti prema Štrosmajeru, u ovom delu studije bivaju razgovetnije izloženi i razmatrani, nego tamo gde je reč o godinama 1848. i 1849. Zapravo onako kako je te iskaze i poteze Stranjaković interpretirao više prema preovlađujućim propovedima svoga vremena, nego Garašaninovog. U Garašaninovo doba srpstvo je veličano i planovima jugoslovenstva. U vreme Stranjakovićevog pisanja o Garašaninu, u srpstvu su veličana jugoslovenska dostignuća zahvaljujući više Srbima nego ostalim Jugoslovenima. Zbog slabosti tih Jugoslovena, viševekovno neslobodnih pod Habsburškim carstvom. Kao i zbog jačine slobodne Srbije, preko jednog stoleća. U raspravi Zvanična Srbija za vreme ustanka u Hercegovini i Bosni 1882. godine, koja je štampana u časopisu Društva Sv. Save Brastvo, 1940. godine, najpre se konstatuje da je povod za oba ustanka bio isti. Zakon o vojnoj službi kojim se i u ovim krajevima omogućuje obavezno služenje vojnog roka i tako „bez razlike po veri [svakome] pripadne čast da u odbrani svoje [tuđe] otadžbine nose oružje.”141 Za Stranjakovića je takođe od značaja činjenica da su se podjednako: „Na ustanak digli i pravoslavni i muslimani.” U istom zamahu: „Da bi u svoje redove čvršće zbili i jedne i druge, pokretači u Hercegovini istakli su krilaticu da se treba biti za

137 Isto, 336. 138 Petar Šimunić, „Načertanije” tajni spis srpske nacionalne i vanjske politike, Zagreb, 1944. Mirko Valentić, Prva programska formulacija velikosrpske ideje, Izvori velikosrpske agresije, Zagreb, 1991, 58. 139 Stranjaković, Ilija Garašanin, 336. 140 Isto, 337. 141 Bratstvo XXXI, 184.

203

časni krst i vjeru Muhamedovu.” Pored uspešnih bitaka na kraju morali su „podleći najmoćnijoj austrougarskoj vojsci.” Sa očiglednom namerom naglašava se da „nisu našli podrške kod zvaničnih predstavnika vlasti u Crnoj Gori i Srbiji.” Logično po kritikovanoj politici. „Držanje kralja Milana i srpske vlade prema bosansko-hercegovačkom ustanku, posle zaključenja tajne konvencije sa Austro-Ugarskom, 1881. godine, bilo je” štetočinski „određeno.” Citiranjem 2. člana konvencije kategorički se ustanovljuje kako je Srbiji ne samo zabranjeno „da ma šta preduzme u korist ustanika”, već i naloženo „da spreči i svaku akciju u tome pravcu” čak kad „bi poticala od privatne inicijative.” Utešno je bilo za Stranjakovića kao zagovornika saveza slovenskih zemalja i naroda, sa željenim udelom Bugarske, što je mogao potvrditi da su: „Ruska vlada, a naročito slovenski komitet i druga slična udruženja u Rusiji rešili da pomognu ustanicima, šaljući im dobrovoljce, oružje i novac.” Izostankom podrške Srbije, onda je postalo neminovno da „Rusi celokupnu svoju propagandnu akciju i revolucionarnu radnju” prenesu u Bugarsku. Mnoštvo detalja o učešću dobrovoljaca iz Bugarske preko Srbije svedoči o istraživačkom radu koji je Stranjaković morao i ovde svestrano obaviti, njemu svojstvenom akribijom, iako se i tu uopšteno ispoljava prethodno stvorena jednostrana predodžba o razmatranom problemu. Urezuje se u pamćenje zašto je odista „potrebno da se upoznamo” podrobnije sa akcijama dva nedovoljno poznata učesnika dobrovoljačkih poduhvata iz Bugarske preko Srbije, tokom oslobodilačkih ratova Rusije, Bugarske, Srbije i Crne Gore. Biografijom ljudi izuzetnih podviga tu se zapisuju pojedinosti koje karakterišu herojska vremena, na primer: „Stevan Ivanović bio je rodom iz Crne Gore i živeo u Rusiji kao oficir u ruskoj vojsci. Za vreme prvog srpsko-turskog rata 1876. godine došao je zajedno sa dobrovoljcima u Srbiju i bio na frontu na Drini kao srpski oficir. Dobrovoljački komandir Jovan-Vidak Popović, takođe rodom iz Crne Gore, iz riječke nahije sela Građana, od kuće Popović-Lipovac, u ruskoj vojsci bio je oficir, poručnik carske garde. Učestvovao je u crnogorsko-turskom ratu 1876–77. Kad se maja 1882. predao u Užicu vojničkim vlastima našli su kod njega njegova ordenja: sv. Vladimira s mačevima, sv. Georgija vojničkog reda I stepena N° 14, Sv. Georgija IV stepena N° 4956, medalju za rusko-turski rat, medalju Miloša Obilića, medalju za uspomenu iz crnogorsko-turskog rata, medalju srpsku za hrabrost, srpsku spomenicu i grudno ukrašenje počivšeg imperatora Aleksandra II kao oficir njegove lične kompanije i straže. Lipovac je posle 1882. i dalje produžio svoju vojničku karijeru u ruskoj vojsci. Učestvovao je u japansko-ruskom ratu i doterao do generalskog čina.”142... U vezi sa ustankom u Hercegovini i Bosni, pod austrougarskom okupacijom, 1882. godine, Stranjaković usredsređuje pažnju na postupke vladara i vlade Srbije kojima se sprečavaju u Srbiji akcije solidarnosti. Ali notira i argumente kojima se opravdavaju ti postupci položajem Srbije, u zoni Austrije. Tu se konstatuje kako je „narod Srbije bio od samog početka ustanka na strani” ustanika (kako se značenje reči drastično menja, mi smo napisali i dalje pišemo ustanika a ne doslovno, prema Stranjakoviću „na strani ustaša”, kako se onda govorilo i pisalo i u Srbiji). Treba znati i to da Stranjaković ponavlja: „Narod u Srbiji nije nikako mogao da shvati, pa prema tome ni da odobri, držanje kralja Milana i njegove vlade prema ustanku u Bosni i Hercegovini.” Kraljeva „nacionalna politika” osuđivana je u narodu. Ha proputovanju kroz Srbiju dočekivali su kralja i sa sloganima: „Bosna, Hercegovina i Stara Srbija moraju biti naše.” Za Stranjakovića je važno da se zna kako se tajni odbori i pododbori osnivaju u mnogim mestima zarad prikupljanja sredstava pomoći i omogućavanja prelaska granice, umesto zabrane, za dobrovoljce i iz Srbije, te kako okružne, sreske i mesne vlasti ne sprovode striktno ministrova naređenja za sprečavanje navedenih patriotskih akcija. Iako je Stranjakoviću, kao gotovo svim istoričarima, najviše stalo do čuvstva naroda i do osude nenarodne politike kralja Milana i njegove vlade, ipak on ne izostavlja razlog kojim ministar Garašanin (npr. u raspisu od 10. maja 1882. okružnim načelnicima) obznanjuje: vlada „najbolje poznaje” interese države shodno njenoj snazi i njenom položaju „i počem ona u prvom redu nosi odgovornost za uspeh ili neuspeh, to ona neće nikom dozvoliti da joj u to brka, bilo po svojim osećajima ili po svojim računima. Javno mnjenje i pojedini ljudi mogu se rukovoditi raznim željama i simpatijama, a vlada se mora isključivo rukovoditi pameću i hladnim razumom.”143 Zapravo, reči su to vladara austrofilske politike, političara koji zna i prema tom znanju, a ne prema instinktu neznanja, upravlja državom i narodom, da bi izbegao posledice neizbežnog poraza svojoj državi i svom narodu. Opozicija u sastavu liberala i radikala podsticala je ratna raspoloženja, ne vodeći računa o odnosu snaga između malene Srbije, koja tek što je izvojevala međunarodno priznatu nezavisnost i premoćne velike Austro-Ugarske. Naprednjačka vlada žigosana je pod optužbama „da je isuviše pala pod austrougarski uticaj” zapostavljajući „srpske nacionalne interese”. Bratska Rusija isticala se i u tom ustanku kao garant premoći u

142 Isto, 190. 143 Isto, 212. Kurzivom istaknuta ovde ova rečenica kao neuvaženi momenti u deceniji razaranja zajedničke države sa sedištem u srpskoj prestonici sto godina kasnije.

204

sukobu sa Austro-Ugarskom, ignorisanjem njene krivice u prepuštanju Bosne-Hercegovine Austro-Ugarskoj. Prevagnula je, i po Stranjakoviću, neželjena odlučnost naprednjačke vlade da osujeti podvige, u ovoj Stranjakovićevoj raspravi minuciozno istraženih nastojanja imenovanih dobrovoljaca, da se domognu srpskih ustaničkih poprišta u borbi sa austrougarskim okupatorom. Iako usredsređenost istoričara na akcije podrške ustanicima neminovno navodi na zaključke kojima se „držanje zvanične Srbije” ocenjuje kritički, sa istorijske distance nameće se drukčiji zaključak. Razumom a ne osećanjima rukovođena naprednjačka vlada nije mogla da ispolji drukčije držanje od ispoljenog, i nasuprot patriotizmu većine srpskog naroda, a ne samo opozicije. U posthumno štampanom Stranjakovićevom radu Najveći zločini sadašnjice (Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945) koji je za štampu priredio istoričar Jeremija Mitrović, stravična istorija inkvizicije, kao da potvrđuje tačnost navoda o počinjenoj grešci sa srpske strane, stvaranjem Jugoslavije 1918. godine. Jer, po logici ovde nametnutog, činjenički neprihvatljivog rasuđivanja, reakcionarne percepcije, Srbi su „lakomisleno pristali na stvaranje Jugoslavije”. Videli smo, Jugoslavija je stvorena nastojanjima svih Jugoslovena, prvenstveno Srba i Hrvata uz podršku, po interesu i zainteresovanosti Velikih Sila. Mada, već dve tri decenije kasnije, i po Stranjakoviću „Veliki deo hrvatskog naroda shvatio je osnivanje NDH kao priliku za obračunavanje na prvom mestu sa Srbima”. Međutim, bez obzira na sve učinjeno, ne treba se varati i zavaravati, sa pogubnim posledicama, da i: U NDH „samo je [uža] Hrvatska (bez Like, Krbave i Banije), jedan deo Dalmacije i zapadni deo Slavonije neosporno [bila] hrvatska teritorija. Bosna, Hercegovina, južna Dalmacija i Srem i istorijski i etnografski pripadaju Srbima, dok istočna Slavonija, Krbava, Lika, Banija i jedan deo severne Dalmacije etnografski pripadaju Srbima”144... Detaljni opisi stravičnih mučenja i ubistava Srba su kod Stranjakovića autentični. Ali ovakva nedela užasa i strave svojstvena su svim stratištima, logorima i zatvorima. To treba znati i reći radi istine, a ne radi umanjivanja, a kamoli pravdanja tih i takvih zločina NDH i Hrvata pod ustaškom vladavinom u godinama Drugog svetskog rata. Ovde se to saopštava i sa dodatnom namenom da bi se ispravile neispravne Stranjakovićeve dedukcije u završnoj, poslednjoj glavi ove knjige. Jer po njemu: „Sve što se dogodilo Srbima u NDH prirodna je posledica događaja iz poslednjih 100, a naročito 20-ak godina života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi. Da se sa srpske strane htelo pogledati istini u oči od prvog dana ujedinjenja 1919. godine, i Hrvati prihvatili onakvim kakvi oni jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu, verovatno do svega ovoga ne bi došlo, ili bar ne bi došlo u ovakvom obliku i obimu u kakvima se odigralo.”145 Iako sledeći pasus Stranjaković započinje sa tačnom konstatacijom, da je: „Novostvorena država Srba, Hrvata i Slovenaca bila [njihova] zajednička tvorevina”, te da su na njoj „radili”, podrazumeva se decenijama, „najveći umovi, književnici, državnici i političari sva tri naroda”, Stranjakovićeva rekonstrukcija zbivanja biva na njemu svojstven način dezavuisana. Poput ekstremnih nacionalističkih ideologa i političara, naučniku nedozvoljeno, krivicu za nesloge, za pogrešne poteze, egoistične porive, pripisuje drugom narodu, konkretno Hrvatima, kolektivno i pojedinačno. Zato posebno ističe primere nesebičnosti Srbije i Srba nasuprot primerima egocentrizma Hrvatske i Hrvata. Zato navodi prevrtljivost najznamenitijih hrvatskih političara, prećutkujući primere prevrtljivosti svojstvene [po iskazima hrvatskih istoričara] srpskim političarima. Iako zna (kao što znaju, takvim orijentirima rukovođeni hrvatski, i drugi, istoričari) da je u politici takva prevrtljivost, ispoljena ne samo u promeni nego i u promenama stranačke i ideološke pripadnosti uobičajena, naročito, u vremenima zaokreta i preokreta u politici i ideologiji. Tako, i za Stranjakovića karakteristično, opisuje se u ovoj knjizi, kao primarno, zalaganje srpskih političara za organizaciju hrvatsko-srpske koalicije 1905. godine, u interesu Hrvatske, preokupirane borbom protiv mađarskog hegemonizma. Dok se nasuprot moralnim pobudama opredeljenim srpskim političarima Hrvatske, hrvatski političari se prepoznaju po verolomnim karakteristikama, po kojima postaje razumljivo njihovo verolomstvo u odnosima sa Srbijom i jugoslovenstvom u Jugoslaviji. Tako tendenciozno probranim činjenicama protivurečni ispadi i potezi tribunskog hrvatskog političara Stjepana Radića postali su apsurdni. Od strane Stranjakovića predstavljeni Radić je „godinama” bio „u službi Beča”, pevao „himnu Habzburzima i 1914.” slao „pozdravne depeše Franji Josifu”. Naš istoričar je samo prenebregnuo da istoričari ne samo Hrvatske, već svuda u svetu, baveći se politikom i životopisom Stjepana Radića, mogu navesti, pa i navode neobično mnoštvo primera Radićevih misli i akcija suprotnog smera. Čak kad je trebalo, sa svog stanovišta i stanovišta Hrvatske, više puta u interesu Srbije i Srba. Na isti način, za Trumbića, jednog od najrevnosnijih zagovornika Jugoslavije, ne samo sa stanovišta Hrvata već i Srba, pa zato i prvog jugoslovenskog ministra inostranih poslova, Stranjaković je našao za potrebno da navede kako je: „Za vreme prvog svetskog rata... tri puta menjao svoje mišljenje. Na početku rata [od 1914. do 1918] glorifikovao je Austriju... Dok je bio u Rimu, prvo je osnovao Hrvatski odbor, a [tek] u Londonu najviše

144 Dragoslav Stranjaković, Najveći zločini sadašnjice, Beograd 1991, 33, 37. 145 Isto, 483.

205

je radio i zauzimao se na stvaranju Jugoslovenskog odbora, čiji je bio predsednik”146... Promene političara uslovljene prevashodno politikom, koja se menja, predmet su istoriografskih analiza, prema tome i posao istoričara Stranjakovića. Ali ne jednostranim uopštavanjima, već usredsređivanjem na glavnog proizvođača zla. Inkvizicija u NDH 1941–1945, uperena protiv Srba (kao i drugih nehrvata, pored Srba, prvenstveno Jevreja, Roma, a i samih nepoželjnih Hrvata) bilo je delo hrvatskih ustaša fašističkog i nacističkog tipa. Njima su se pridružili, ili samo povlađivali, pripadnici drugih hrvatskih stranaka, ili samo skupina, pojedinaca... da bi se preživelo, pa i napredovalo u poslu i karijeri. Ako je nužno i nečasnim sredstvima i postupcima. Stranjakovićeva knjiga, koju smo ovde dotakli, zaslužuje priznanja pohvalama zbog autentičnih svedočenja o vremenu prevelikih zločina. Da takva vremena ne bi uvek iznova na istom ili drugom tektonski srodnom tlu zakonomerno preovladala, više je nego poželjno da se ne promaši pri utvrđivanju nepatvorenih razloga i uzroka takvim vremenima. Inače, kao i ova knjiga, ispunjena poučnim svedočanstvima zločina, u izvesnim razmerama čak većim nego u vremenima srednjevekovnih inkvizicija, mora i pored pohvala da naiđe na kritike. Utoliko opravdanije što izaziva i neželjene efekte prevelike subjektivnosti. Ta senzibilna subjektivnost učinila je i da Stranjaković, umesto članstva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zasluženog brojem i sadržajem naučnih radova, prema Akademijinim merilima, zasluži godine provedene u zatvorima Srbije i Jugoslavije, prema odredbama vlasti.

146 Isto, 484–487.

206

VIKTOR NOVAK 1889–1977.

Viktor Novak

Ubrajan u polihistorike radovima iz istorije srednjeg veka do naših vremena, Viktor Novak nema sveobuhvatne studije iz razdoblja u kojem se pažnja usredsređuje na Načertanije, čime se ovde obrazlaže relativna kratkoća ovog našeg osvrta na Novakove radove u vezi sa našom temom. Za početak moramo se zato zadovoljiti s podrobnijom analizom male Novakove rasprave o jednom spornom pitanju iz srpsko-hrvatskih odnosa koja je sa stanovišta naše teme, iako po obimu mala, sadržajem od ne malog značaja. Sporno pitanje u vezi sa srpsko-hrvatskim odnosima, u ovoj Novakovoj raspravi razmatra se u sklopu različito prikazanih i objašnjavanih stavova Jurja Štrosmajera u pregovorima sa knezom Mihailom, njegovim poverenicima i drugim predstavnicima Srbije, o pripadništvu Bosne i Hercegovine posle neumitnog prestanka turske vladavine nad tim provincijama. Tu se citiraju i komentarišu mišljenja mnogih stranih i domaćih istoričara uz podsticaje političara, sa namerom da se istina utvrdi prema predočenoj svestranoj dokumentaciji. Novakova erudicija dolazi do izražaja sa svih strana prikupljenom i proučenom dokumentacijom problema koji se razmatra sa ondašnje istorijske distance. Ipak, njegovi nalazi, uprkos toj erudiciji, moraju biti revidirani usled oportunizma, kojim ih, na njemu svojstven način, prilagođava trendu konjunkturnog političkog rezonovanja, po preovlađujućem rezonu u trenutku kada ih obznanjuje. To se ne razabire bez nepristrasnog poniranja u problem, koji politički vremenom umesto da prestane biti aktuelan sve strasnije biva aktualizovan. Prirodom neotklonjivih geopolitičkih uzročnika. Uočljivo je to već u citatu kojim Novak započinje ovu raspravu. Jer: „Kad je publicista Šarl Loazo 1898. objavio u Parizu knjigu Le Balkan Slave et la crise autrichienne, u kojoj se dodiruju oslobodilački planovi kneza Mihaila kao i njegovih istomišljenika i saradnika, Srba i Hrvata u austriskim zemljama, na mig peštanske i bečke štampe, stala je da napada u Hrvatskoj biskupa Štrosmajera, mađaronska i frankovačka štampa kao izdajicu koji je 1866. Srbiji u tim planovima odstupio Bosnu i Hercegovinu.1 Pitanje: Da li je Štrosmajer bio odista spreman da teritoriju Bosne i Hercegovine prepusti Srbiji, i to, u kojoj meri i sa kojim ciljem? postaje na taj način, predmet istraživanja ove Novakove rasprave. Pri tome, on lege artis navodi kazivanja najeminentnijih istoričara Srbije i Hrvatske, Slobodana Jovanovića i Ferda Šišića, svedočenja samih pregovarača sa Štrosmajerom, kneza Mihaila, ministra Ilije Garašanina, političara Jovana Ristića, političkog aktera Antonija Oreškovića. Kazivanja dva najčuvenija istoričara, iako se njihova

1 Viktor Novak, Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošloga veka, Istoriski časopis. Organ Istoriskog instituta SAN, 1, 1–2, Beograd 1948, 181.

207

kompetentnost uvažava, Novak smatra proizvoljnim. Po njemu, tvrdnja „da čitava stvar” u vezi sa Bosnom i Hercegovinom „ako je uopšte postojala, nije došla dalje od prijateljskog razgovora i političkog kombinovanja – mora biti opovrgnuta.”2 Za Novaka, verodostojniji su dokumenti sa iskazima onih koji ističu Štrosmajerovu spremnost da u ime Hrvatske prepusti Bosnu i Hercegovinu Srbiji izuzev teritorije „takozvane turske Hrvatske do Vrbasa.” U skladu sa planiranom vojnom akcijom za stvaranje jugoslovenske države pod predvodništvom vojnički opremljenije Srbije. Podrazumeva se, u savezu sa Hrvatskom, koja je tada, bez zahtevanih državotvornih autonomnih prava pod Austrijom, imala manje mogućnosti da se vojno opremi nego autonomna Srbija sa državnim ingerencijama pod Turskom. Pritom računalo se već i sa planiranom sledećom akcijom za „osnivanje jedne balkanske federacije, nezavisno od Turske i Austrije.”3 Po Novaku, poput drugih, nasuprot trećih, istoričara, spremnost Hrvatske, za vreme vladavine kneza Mihaila, izražena spremnošću Štrosmajera da prizna prioritetna prava Srbije na Bosnu i Hercegovinu, treba smatrati neosporivim. Da bi tu neosporivost dokazao argumentima naučno proverene dokumentacije on je i napisao ovaj članak. Što se tiče Štrosmajerovih prava da zastupa Hrvatsku u pregovorima sa knezom Mihailom, kao neosporivim zastupnikom Srbije, s položajem i funkcijom njenog svemoćnog vladara, Novak to pitanje nije postavio, pa ga nije ni razmatrao. Štrosmajer nije bio na položaju sa koga bi mogao de jure i de facto pregovarati u ime Hrvatske, pa bi i sa tom argumentacijom mogla biti dovedena u pitanje validnost prepuštanja ili neprepuštanja Bosne i Hercegovine Srbiji od strane Štrosmajera. Samo je u tom pogledu nepobitnije da je Štrosmajer bio vođa Narodne stranke u Hrvatskoj, pa je sa stanovišta parlamentarnog legitimiteta kao predstavnik većinske političke stranke u hrvatskom narodu mogao u izvesnoj meri sa pravom da pregovara u ime države Hrvata. Znači, ostalo je sporno samo pitanje: u kojoj meri, sa kojom svrhom i pod kojim je uslovima bio spreman da prepusti Bosnu-Hercegovinu Srbiji, ne vodeći ili vodeći računa o interesima Hrvatske u toj kombinatorici. Pozivajući se pre svega na dokument koji on prvi koristi za tezu o spremnosti hrvatskog, odnosno hrvatskih pregovarača za zajedničke akcije sa Srbijom, kao i na ranije korišćene dokumente od strane drugih istoričara o Mihailovim akcijama u sklapanju savezničkih ugovora sa zainteresovanim predstavnicima balkanskih zemalja – Novak insistira na potrebi da se dezavuišu osporavanja utanačenih hrvatskih ustupaka Srbiji. Što izostaje prilika za njihovu realizaciju, po Novaku treba okriviti Mihaila. On se, prema toj dedukciji, nije odazvao pozivu Pruske i Italije da se koristi ratom protiv Austrije, a uz to se dao obmanuti od Andrašija, na sastanku u Ivanki, perspektivom dobijanja Bosne-Hercegovine pomoću Mađarske i Austrije. Rečima Novaka: „U Beču i Pešti su znali za odnose Štrosmajerove prema knezu. Njih je trebalo po svaku cenu pokvariti, kako ne bi Hrvati imali oslonca u sukobu koji se očekivao usled dualističkog uređenja Monarhije. U tu svrhu doći će na diplomatsku scenu mađarski grofovi Ziči i Julije Andraši, koji će pregovarati sa Mihailom (januara i avgusta 1867) i uspeti da zadobiju Mihaila za njihove teze proširenja Srbije na Bosnu i Hercegovinu mimo Hrvata, koji su takođe polagali prava na te teritorije”.4 Ali Hrvati su bili spremni da se odreknu tih pretenzija da nije „Mihailov sporazum u Ivanki sa Andrašijem, avgusta 1867, koji je opštoj stvari neodoljivo doneo nemale štete” te „Štrosmajera kao i” mnoge „Srbe ne samo rezervisao prema Mihailu, nego ih ogorčio i razočarao.”5 U prebacivanju krivice za osujećeni srpsko-hrvatski savez na Mihaila (što je odgovaralo politici zagovornika primarnog srpsko-hrvatskog jugoslovenstva u vreme pisanja Novakove rasprave, a što u vremenu podsećanja na to ovom raspravom izaziva nevericu, najblaže rečeno) Novak ide tako daleko da u zaključku rezimira kako: „Napuštajući jugoslovensku liniju knez Mihailo nije ni srpskoj mogao dati šireg maha u mrežama Austro-Ugarskim.”6 Zanimljivo je kako ovaj istoričar visokog ranga, sa pozicija više srpskog nego hrvatskog jugoslovenstva i u obimnoj studiji Vuk i Hrvati, u kojoj se razmatraju samo jezikoslovna pitanja srpsko-hrvatskih odnosa, bez ijednog osvrta na neki spoljnopolitički događaj, pri uzgrednom pominjanju kneza Mihaila, povodom njegovog neodazivanja na jednu Vukovu humanitarnu molbu, koristi priliku da ga spoljnopolitički ocrni. Jer: „Bilo je to vreme kad su Južni Sloveni, u punoj naivnosti i zabludi, zajedno sa Štrosmajerom, i sa Ujedinjenom srpskom omladinom, u njemu gledali osloboditelja i ujedinitelja tih progonjenih Slovena u dvema imperijama, habsburškoj i otomanskoj, u sultanovom carstvu, kao i u Habsburgovom klerikalnom kalifatu! Ali, Mihailo će i kasnije dovoljno nerazumevanja pokazati, koja mu nikako ne dižu onu ispevanu romantičarsku veličinu, kakvu mu se htelo da da, posle pogibije, 1868.”7

2 Isto, 183. 3 Isto, 183. 4 Isto, 189. 5 Isto, 184. 6 Isto, 197. 7 Viktor Novak, Vuk i Hrvati, Posebna izdanja SANU, knjiga CDXVII, Odeljenje društvenih nauka, knjiga 62, Beograd 1967, 426.

208

U Novakovoj knjizi o Franju Račkom, sa istih pozicija ističe se kako su posle bezuspešnih pregovora sa predstavnicima Mađarske o poravnanju sa Hrvatskom, 1866. godine, Rački i Štrosmajer počeli „iako neodređeno, više instinktivno zanositi se izvesnim konspirativnim gledanjima naročito prema Srbiji. Tada je Štrosmajer, te, a naročito sledeće godine, Srbima dao pozitivne odgovore u pitanju zajedničke antiturske i antiaustrijske akcije. Sačuvana dokumentacija to danas nepobitno potvrđuje. I kada 13. jula 1866. Štrosmajer piše Račkome, i govori o našem programu, to je nesumnjivo ovaj dalekovidi pogled u zajedničku budućnost Srba i Hrvata.”8... Nije bilo sumnje: „Osećalo se da se sada, posle poraza Austrije u austro-turskom ratu, Beč najzad privoleo na puno popuštanje Madžarima, da s njima zajedno nad svim ostalim narodima Monarhije podeli svoju dotada samodržačku vlast. Tako je od nemadžarskih i nenemačkih naroda u Monarhiji tražena i predlagana federalizacija, zamenjena dualizmom, za koji su sada u Beču bili uvereni da spasava dinastiju, Nemce i Madžare od prevlasti Slovena, kojima su oči ionako uprte preko granica Habsburške Monarhije.”9 U spisima o Štrosmajeru i Račkom, pri osvrtu na događaje i ličnosti u Srbiji, Novak sa pozicija obavezujućeg slovenstva kritički notira kako je Rusija u pregovorima i ugovorima sa Austro-Ugarskom pristala na obavezu da podrži predstojeću okupaciju Bosne i Hercegovine. A u vezi sa srpsko-bugarskim ratom 1885. sa pozicija južnoslovenstva osuđuje Srbiju zbog objave rata Bugarskoj. U Novakovoj zbirci pisama, iz prepiske srpskih naučnika i književnika sa Franjom Račkim, u objavljenom pismu Stojana Novakovića, od 9. avgusta 1876, u vezi sa ratom Srbije i Turske stoji: „U poslednje vreme došlo je [u Srbiju] preko 200 oficira iz Rusije, i svi su otišli k moravskoj vojsci.”10 A u pismu od 17/29. juna 1877, posle poraza Srbije, Novaković naglašava: „Stoga je krajnja potreba popraviti odnose s ruskom vladom, koja ne krije svoje simpatije prema našim ‘konservativcima’ opoziciji sadašnje vlade”11... Novakovićevo pismo od 18. marta 1878. reflektuje razočaranje sa San-Stefanskim mirovnim ugovorom. Potvrđuje se da tim „mirom [u Srbiji] gotovo niko nije zadovoljan, i iz raznih uzroka. Masa je nezadovoljna ponajviše zato što je šarlatanska politika uzvejala nade daleko sjajnije, pa se sad smernim udelom a novim glasanjem hladna voda siplje. Još je nezadovoljan skoro svak nejednakom merom, kojom je odmeravano Srbiji, Bugarskoj i Crnoj Gori, i čudnovatim položajem u kom odsad ostaje Bosna, a ta nejednaka mera je tim nemilija što je u obrnutoj srazmeri prema pregnuću, žrtvama i zasluzi političkoj. Ali je, naravno, stvar ipak krenuta napred i ja se s Vašom ocenom potpuno slažem.”12 U vezi sa srpsko-bugarskim odnosima, Novaković, 28. oktobra 1879, piše Račkom: „Znam da će Vam biti milo lično da čujete, da se naši odnosi s Bugarima znatno popravljaju poslednjim koracima kneza bugarskoga. Nadam se, da će se u tom pravcu napredovati.”13 Povodom Istorije srpskoga naroda koju je napisao Panta Srećković, Rački je u pismu Ilarionu Ruvarcu, 17. februara 1885, saopštio kako se „začudio da može godine 1884. izaći onakova historija srbska.” Doslovno:... „nijesam se toliko čudio piscu, koji mi je od prije poznat bio koliko Učenomu društvu koje je takovo djelo izdalo. Nama je ovdje teško pisati kritiku, jer su, žali bože, takovi odnošaji između dva bratska plemena, Hrvata i Srba, da bi nam se zlo uzelo kada bi nepovoljnu kritiku napisali, a koliko mu drago opravdanu i obrazloženu. Ali vi možete to učiniti.”14 U istoj Novakovoj zbirci, u objavljenom pismu Mihaila Polita Desančića Račkom, 6. decembra 1878, povodom besede Račkoga u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti ističe se: „Vi ste se zaista u tom govoru uzvisili i kao učenjak i kao rodoljub do onog višeg gledišta o prošlosti i budućnosti našeg ukupnog naroda, da Vaš govor mora biti pravi balzam za svakog prijatelja našeg naroda, koji prati tugom razmirice među Srbstvom i Hrvatstvom, što se, rekao bih, periodično ponavlja. Eto baš od skora dobih list iz Dalmacije, gdje se Srbi gorko jadaju na Hrvate. Ovo je za neke uvek tužna stvar. Što znadoh odgovoriti, već to: da nam se valja svima do nekog višeg gledišta uzvisiti. Valja da se smatramo kao jedan narod i onda ne možemo i ne smiemo jedno drugo mrziti, već moramo jedno drugo ispravljati. I pošto videh u Vašem kratkom govoru da je ista struja i u Vas i da u ovom velevažnom vremenu po naš narod moramo gledati da sve razmirice izbegnemo koje idu samo u prilog naših neprijatelja i to ne mogoh no samo da Vam i Vašem govoru iskreno ne čestitam.”15 U Novakovoj raspravi Mihailo Polit Desančić, štampanoj u Letopisu Matice srpske, preovladava duh srpsko-hrvatskog jugoslovenstva, jedno vreme pretežno kroz Desančićeve akcije u Hrvatskom saboru. S patosom, u

8 Viktor Novak, Franjo Rački, Beograd MCMLVIII, 133. 9 Isto, 132. 10 Viktor Novak, Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd 1964, 90. 11 Isto, 101. 12 Isto, 105. 13 Isto, 114. 14 Isto, 142. 15 Isto, 151.

209

prenaglašenoj intonaciji onovremenog zajedništva, koja je Novaku svojstvena, kada razmatra omiljene teme pregalaštva, i sporna pripadnost Srema, Vojvodini ili Hrvatskoj, usaglašava se jednakim poistovećivanjima. „Trojednicu je Polit-Desančić jednako voleo i branio kao i svoju Vojvodinu.”16 Objašnjavajući motive Politovog početnog opredeljenja za savez sa Mađarskom, u krugu unionista, i Novak ističe kako je bilo logično, posle režima Bahovog apsolutizma, a zatim Šmerlingovog centrizma „koji su bili zajednička nesreća i za Mađare, kao i za Hrvate i Srbe” stati na stranu onih koji su hteli nagodbu „sa Mađarima mimo i protiv Beča”. Kasnije, s pozivom na „zanimljivu” Politovu „konfesiju Recimo koju)” (1887), bilo je logičnije zaključiti da je 60-ih godina „propušten istorijski trenutak, kad se eventualno Austrija dala pretvoriti u federativnu državu, u kojoj bi Sloveni imali da vode glavnu ulogu.”17 Osvrćući se na Politov govor u hrvatskom Saboru tokom rasprave o nazivu nacionalnog pripadništva Srba i Hrvata, Novak citira Politove reči: U pogledu „narodnosti [nacionalnosti] Hrvatstvo i Srpstvo nije još posve izjednačeno” jer „narodnost još nije jezik, nego da je jezik samo substrat narodnosti, te da osim toga treba još jedna povest, poseban način odgajivanja, politički pravac itd. Dok Hrvatstvo i Srpstvo u tom izjednačeno nije, dotle ja kao Srbin tražim da se ovo ime kao diplomatično priznaje, a svaku drugu težnju moram smatrati kao težnju za supremaciju. Veli se ovde, da se razdor zameće ako se hoće da se u adresi upotrebi ime hrvatsko srpsko. Gospodo, tim se ne nameće nikakav razdor, dapače je to izraz sloge ne samo među nama nego i prema trećemu. Budite uvereni, gospodo, kad budu jednom Nemci, kad bude Evropa [kurzivom istakao A. R.] čula da se ovaj narod zove Hrvatskosrpskim, bolji će dobiti pojam o nama, nego kad bi se mi nekako stidili kazati svoje ime. Zato ja predlažem da se otvoreno zovemo: hrvatskosrpski narod.”18 Ovakav predlog, poput drugih sličnih predloga, zvučiće generacijama hrvatsko-srpskih, srpsko-hrvatskih sukobljavanja, utopistički, ako ne i obmanjivački. Za Novaka, kako je voleo da ponavlja, bili su samo: Signum temporis. Politova zalaganja u Parlamentu Ugarske za prava Hrvatske u borbi protiv mađarskog hegemonizma, udruženim snagama Hrvata i Srba, Novaku su u ovoj raspravi poslužila za još nepobitnije dokazivanje istorijske zasnovanosti srpsko-hrvatskog, hrvatsko-srpskog zajedništva. Što su već u vremenu štampanja (1933) ove rasprave mnogi ovakve argumente smatrali anahronim, po Novakovom rasuđivanju, tim argumentima će se u nedogled moći nepobitno dokazivati utemeljenost Jugoslavije trajnim temeljima. On nikako nije mogao da se složi sa onima koji su istrajali na tvrdnjama da je Jugoslavija veštačka tvorevina. Tempora mutantur, vremena se menjaju, i mi u njima potvrđivao je i on, ali u drugoj konotaciji. Bio je čak u pravu kad je nepokolebljivo uzvraćao da se jugoslovenska država Jugoslovena ne može smatrati veštačkom državom. Njeno razaranje, pedesetak godina kasnije (od štampanja ove rasprave) neće biti dokazom predodređenosti njenog nestajanja neprirodnim nastajanjem, jer će uslediti prevagom rušitelja njenih temelja, nad graditeljima njenih zidina. U opširnom predgovoru Antologije jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390–1930), Novakovi nalazi, dokumentovani adekvatno probranim dokazima, po sopstvenom Novakovom vrednovanju, bivaju predstavljeni prema rezultatima njegovih istraživanja, ali se time ne eliminišu prevashodni razlozi verovanja u potrebe takvog odbira i takve prezentacije ovde sabranih i objavljenih dokumenata. Dok je vera u postojanost Jugoslavije bila imanentna, ovakve antologije bile su hvaljene po dokumentaciji kojom se datira dugovečnost jugoslovenske ideje sa što starijom genezom jugoslovenske državotvornosti. Zato prvi dokument u ovoj Antologiji počinje 1390. godinom, kada bosanski kralj Stefan Tvrtko „po lozi srpske i hrvatske krvi... proširi svoju kraljevsku titulu prozvavši se” kraljem „Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja.”19 Savremena jugoslovenska državotvornost datirana je, dokumentacijom ove Antologije, jugoslovenskim državotvornim idejama i zbivanjima, počev „od Gajovog Ilirizma i Garašaninovog Južnoslovenstva do Štrosmajer-Mihailovog političkog Jugoslovenstva.”20 Gajevo i Štrosmajerovo hrvatstvo, poput Garašaninovog i Mihailovog srpstva u ovom jugoslovenstvu potiru se. U tom kontekstu svrsishodno je nejednaku jugoslovensku nit podjednako isticati u politici koja biva oličena, najduže i najviše, Gajevim i Štrosmajerovim stremljenjima Hrvatske, poput Mihailovih i Garašaninovih stremljenja Srbije. Prema Novaku, sam ilirizam kao „prvenstveno pokret književnog i duhovnog ujedinjavanja Jugoslovena”, morao bi biti ocenjivan po zaključku, da je „njegova unitaristička ideja od presudne važnosti u razvoju čiste Jugoslovenske Misli.”21 Novakova valorizacija ilirizma preuveličavanjem njegovog nespornog značenja, uz dodavanje spornog učinka, navodnom ulogom preteče i začetnika savremenog jugoslovenskog pokreta – kritički će se proveravati i

16 Viktor Novak, Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, knjiga 337, sveska za jul, avgust i septembar 1933, Novi Sad 1933, 95. 17 Isto, 112. 18 Isto, 114. 19 Viktor Novak, Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva, Beograd 1930, 2. 20 Isto, X. 21 Isto, XIX.

210

korigovati. Njegova su kratkotrajnost i mala rasprostranjenost indikativni. U doba u kojem se, po nekim Novakovim, više karakterističnim nego slučajnim, kontroverzijama, ilirizam u Srbiji afirmiše gotovo s istim pobudama kao u Hrvatskoj, Srbija ima veće mogućnosti za oslobođenje od preostale turske zavisnosti sopstvenim snagama, nego Hrvatska, od austrijske, mađarske potčinjenosti. Ona nije motivisana razlozima Hrvatske da svoje oslobodilačke akcije zasniva na teže sprovodljivim oslobodilačkim idejama ilirizma. Zapravo Novakova doslednost i u preuveličavanju značaja ilirizmom prožimanih oslobodilačkih ideja, pa i akcija, nije konstantna. Ona se čak može opovrgnuti, oprečnim iskazima njegovih nalaza u vezi sa prethodno isticanim dometima ideja koje afirmišu ilirizam u Srbiji. Novak ne prećutkuje već potvrđuje da i njegovi nalazi pokazuju kako „ime ilirsko nije moglo da uhvati šira područja, jer su mu se najvećim delom oduprli Srbi, a Slovence nije nikako zagrejalo”. Ali i tu umanjuje značaj tek navedenog nalaza podsetnikom da je: „Među prvim darodavcima Matice Ilirske, koja se 1842. pokretala, bio sa 100 dukata i knez Miloš Obrenović.”22 Novaku je najviše stalo do toga da se Srbi i Hrvati smatraju pripadnicima jednog istog naroda (u značenju nacije), što i u ovoj knjizi potvrđuje time da mu ne smeta kad se to ispoljava kod Srba i tako da se Hrvati uvršćuju u Srbe, a kod Hrvata Srbi u Hrvate. Zato, u vezi sa spisom Vuka Karadžića Srbi svi i svuda ponavlja da je u tom spisu Karadžić „izneo ideju jedinstva s jednim opštim srpskim imenom za sav naš narod, osećajući genetsku snagu istoriske istine da su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva različita imena, utvrđujući još i neospornu istinu da su južnoslovenski jezici neprekinute verige u jednome lancu.” U tom smislu dodaje da je „još istaknutije ovu misao jedinstva pod jednim srpskim imenom, 1839. pravdao Jovan Subotić, inače idealni pobornik narodnog [nacionalnog] jedinstva.” Prema tome, normalno je „što je Riter Vitezović istu misao izrazio pod jednim hrvatskim imenom u XVII stoljeću”, a „u XIX Ante Starčević.”23 Što Novak prenebregava i u ovom kontekstu uzrečicu da kad dvojica (ili više njih) kazuju isto ne znači automatski da je to isto – mora se ovde smatrati konformizmom koji imperativno iziskuje da bude razotkriven. U svim kazivanjima i dokazivanjima da su Hrvati Srbi, odnosno Srbi Hrvati neistina je ista. Ali poimanje te neistine, njena rasprostranjenost, njene loše posledice nisu istovetne. Kad je izgovara, ispisuje, širi, propagira pisac, literat, jezikoslovac, ma i ranga Vuka Karadžića, njen manji domet je neuporedljiv sa masovnim dometom političara, u rangu ideologa i vođe jedne velike, populističke, stranke, kakav je bio Ante Starčević. Nije isto ni kada ista neistina potiče od Ritera Vitezovića, u XVII veku ili od Jovana Subotića u XIX. Novakova nastojanja da u zbivanjima koja reflektuju srpsko-hrvatske, hrvatsko-srpske, odnose, istakne komponente zajedništva, vidljiva su i u oznakama spoljne politike Srbije, prema „jugoslovenskoj” odrednici srpskog Načertanija. Po Novaku: Dok se na jednoj strani pretapao „ilirizam u jugoslovenstvo”, na „drugoj strani rasla je ideja jugoslovenska i južnoslovenska Aleksandra Karađorđevića i njegovog savetnika Garašanina”,24 podrazumeva se, po Načertaniju, u jugoslovenskoj obradi. Ideja bratstva i jedinstva, kojom se dičila komunistička Jugoslavija, a koja je bila režimski utilitarna u kraljevskoj Jugoslaviji, u vremenu sastavljanja i štampanja ove Novakove antologijske knjige, veliča se patetički. Tako, Novakovim rečima: „Ne samo Srbi i Hrvati iz zemalja austriskih i ugarskih, nego i Srbi iz male kneževine Srbije”, a uz njih i „orlovi crnogorski, dali su u krvi svedočanstva za to bratstvo i jedinstvo” 1848. Tada su: „Ban Jelačić i patrijarh Rajačić, Jelačić i knez Aleksandar Karađorđević, Jelačić i vladika Rade, Jelačić i Stevan Knićanin, one svetle spone koje su simbolički povezale Srbe i Hrvate za sva vremena... [kurzivom istakao A. R. da bi se urezalo u pamćenje, posle drastičnog demantija ove horoskopije] Mala Šumadija sad već preuzima pijemontsku ulogu u pribiranju i oslobađanju Jugoslovenstva.”25... U predgovoru ovakvim apodiktičnim tvrdnjama prejudicirana antologijska dokumentacija, karakteristična je i po zaključku. Tim se zaključkom utvrđuje, prema idealističnoj idejnoj shemi istorije: „Jugoslovenska Misao stvorila je Jugoslaviju.” Tako se i predviđa apologetski iluzorno, kako će ona „da stvori i Jugoslovene, s jednim jedinstvenim narodnim osećanjem i verom u jednu veliku i moćnu budućnost naroda... Plemenski nacionalizmi, [tada samo] srpski, hrvatski i slovenački pretopiće se u Jugoslovenskoj Misli u jedan jedinstveni nacionalizam.”26... Dokumentacija Antologije jugoslovenske misli, koja koncepcijom iskonskog državotvornog „narodnog jedinstva” počinje sa dokumentom iz 1390, a savremeno jugoslovenstvo iz 1844. godine ističe Garašaninovim Načertanijem (u skraćenom obimu, sa ispustima)! Pod naslovom: „Ilija Garašanin 1844. u svome Programu spoljne politike, ili takozvanom Načertaniju, za kneza Aleksandra Karađorđevića, o ulozi Srbije u budućnosti Jugoslovenstva.” Bez nužne ispravke tu se prosleđuje i proizvoljni komentar istoričara Vukićevića o prvom izdanju Načertanija „da se Ilija Garašanin stalno u vođenju politike Srbije držao toga programa kako za vreme

22 Isto, XXI. 23 Isto, XXI. 24 Isto, XXIII. 25 Isto, XXIII. 26 Isto, LXV.

211

kneza Aleksandra Karađorđevića, tako i za vlade kneza Mihaila.”27 Valjda da bi se videlo kako se načertanijska ideja južnoslovenstva iskazuje i drugde među Južnim Slovenima, tu se štampa, sa ispustima, i članak Petra Preradovića iz 1844, godine pod naslovom Jezik južnoslovenski. Po tom Preradovićevom članku: „Jezik južnoslovenski govori se s malom razlikom u čistoći” od Jadranskog „do Crnog mora na prostoru od 6000 m2, sa skoro 16 miliona stanovnika.”28 Da bi srpsko-hrvatsko, hrvatsko-srpsko, bratstvo i jedinstvo, bilo i ilustrovano u ovoj Antologiji, i crkveno verskim primerom, tu je i članak o jednoj srpskoj pravoslavnoj liturgiji uz učešće hrvatskih katoličkih vernika. Prema naslovu: „Srbi i Hrvati, pravoslavni i katolici, pevali su zajedno liturgiju u pravoslavnoj crkvi, u Belovaru, na Bogojavljenje 1845. o čemu izveštavaju peštanske Serbske Narodne Novine i zagrebačke Novine Horvatsko-Slavonsko-Dalmatinske.”29 Pored novinskih članaka, političkih izjašnjavanja, govora, deklaracija javnih ličnosti, društvenih udruženja, stranačkih organizacija, državnih foruma, u početku prožetih samo idejom jugoslovenstva, a po- tom motivisanih i akcijom stvaranja jugoslovenske države, tu se nalaze preštampani i izvesni zvanični državotvorni dokumenti... Krfska deklaracija od 20. jula 1917, Ženevska deklaracija od 9. novembra 1918...

U celosti podvrgnuta kritičkoj proceni, sa stajališta vremena posle nestanka Jugoslavije, razaranjem njenih

temelja, samo po sebi nameće se zaključak da je ova antologija apologetska, lišena iskaza protivnika, a u

priličnoj meri i svedočenja države, aktima državne politike. Iz tih razloga, iako se prihvata argument da joj se

ne može poreći vrednost samim postojanjem, pri oskudici štampanih svedočenja aktera prošlosti – ova zbirka

svedočanstava spada u manje korišćene, što znači i manje upotrebljive izvore istoriografije.

U najveće protivnike jugoslovenske ideje i države Novak uvrštava katoličke crkvene organizacije i

velikodostojnike koji deluju prema uputstvima Vatikana. Njegova knjiga Vatikan i Jugoslavija (I deo) Odnosi

Vatikana prema južnoslovenskim narodima do kraja Prvog svetskog rata, štampana 1953, poput Antologije

jugoslovenske misli..., sadrži relevantnu dokumentaciju prema priloženim pismima, izveštajima, uputstvima,

rasuđivanjima aktera. Mahom papa, kardinala, nadbiskupa, biskupa, kanonika, pored predstavnika pojedinih

država u komunikaciji s Vatikanom, vatikanskim ličnostima. Pošto je ta vatikanska politika usmerena protiv

Jugoslovena, i prema Novakovom rasuđivanju, ova dokumentacija počinje već sa dokumentima iz devetog

veka, ratom Mlečana uz podršku Vatikana protiv Neretljana i drugih slovenskih plemena.

Izuzeće bezuslovne poslušnosti Vatikanskoj politici, i u ovoj Novakovoj knjizi, ilustruje se najviše

Štrosmajerovim jugoslovenskim izjašnjenjima i poduhvatima. Što se to jedva ispoljava u domenima politike,

pošto se ovde štampani dokumenti pretežno odnose na probleme izazvane zahtevima za bogosluženje na

jeziku naroda – kod istoričara preokupiranih pitanjima politike može opet samo izazvati razočaranje.

Da se nalazi većine istoričara o antisrpskoj, što ovde podrazumeva i antijugoslovenskoj, politici Vatikana

mogu potvrditi i nekim dokumentima iz ove zbirke, jesu uteha za razočaranja što ovde nema više ovakvih

dokumenata. U jednom od njih, datiranom 27. avgusta 1913, prema izveštaju austrougarskog poslanika

ministru inostranih poslova Austro-Ugarske, ističe se kako papa Pije X komentariše izrazima žaljenja i

nezadovoljstva srpske tekovine prvog Balkanskog rata protiv Turske i drugog Balkanskog rata protiv

Bugarske, 1913. godine.30 Besmislica s krvavim posledicama izražena je u ovoj zbirci komentarom od strane austrijskog poglavara Slovenije dr Ivana Šušterčića, o ubistvu Franca Ferdinanda. Po tom komentaru, prema verzijama koje će se smatrati verodostojnim beskonačno u izvesnim sredinama obmanjivanim neistinama: Ovo ubistvo bilo je zločinačko delo slobodnog zidarstva, povezanog sa „srpskim popovima” u stroju „velikosrpskog imperijalizma”.31 Tu je i izveštaj austrougarskog poslanika, od 28. jula 1914, ministru Berhtoldu, kojim se opovrgavaju vesti o angažovanosti Vatikana u mirovnoj misiji dobronamernih da se izbegne rat Austro-Ugarske protiv Srbije.32 Ta navodna, ili istinita, angažovanost Vatikana, bila je u funkciji manevara diplomatije, kojom Vatikan maestralno manevriše, da bi i svedočanstvima istorije, naravno provatikanske istoriografije, demonstrirao svoj evanđelski udeo u misijama mira među zavađenim narodima i državama. Angažovanost katoličke crkve, u skladu sa politikom Vatikana, na strani Austro-Ugarske, u ovoj Novakovoj

27 Isto, 103. 28 Isto, 110. 29 Isto, 113–114. 30 Viktor Novak, Vatikan i Jugoslavija, I deo, Odnosi Vatikana prema južnoslovenskim narodima do kraja Prvog svetskog rata, Beograd 1953, 135–136. 31 Isto, 139. 32 Isto, 144.

212

zbirci dokumenata predočava se s nekoliko akata. Pretežno hrvatske i slovenačke provenijencije. Njima se može dodatno posvedočiti kako su crkveni i državni velikodostojnici objašnjavali narodu Hrvatske i Slavonije krivicu Srbije za rat, koji će ubrzo dimenzijama Prvog svetskog rata postati svetski događaj ranije neviđenih razmera i posledica. Tim objašnjenjima nameće se i zanemaren zadatak naše istoriografije da ubistvo Franca Ferdinanda svestranije objasni nego što se ono gotovo isključivo objašnjava Ferdinandovim provokativnim, osvajačkim, imperijalističkim stavovima, planovima, akcijama protiv Srbije i srpstva. Tako da je Franc Ferdinand po toj istoriografiji postao simbolom zločinačkih namera i dejstava protiv države i nacije Srba. Dok po izvesnim dokumentima, i ove Novakove zbirke, on je bio žrtva namere, da shodno svojim ubeđenjima, pri predstojećem preuzimanju carske vlasti, po redu nasledstva prestola prestarelog Franje Josipa, preuredi dualističku Habsburšku Monarhiju u trialističku. Umanjenjem prevelike ingerencije Mađarske, ingerencijama slovenskog, prema tome i jugoslovenskog dela Carstva i Kraljevstva Habsburgovaca. U Srbiji i srpstvu znalo se da time bivaju obesmišljeni i planovi za stvaranje Jugoslavije sa središtem u Beogradu; i ne samo to. Preustrojstvom dualističke Monarhije, po zamislima Franca Ferdinanda, planirano je i priključenje, zapravo pripajanje, Srbije carstvu i kraljevstvu Habsburgovaca. Srbija nije mogla, ni po kakvim učenjima i preporukama, da ignoriše, ili čak sa razumevanjem proanalizira, takve nacrte i planove. U Hrvatskoj, međutim, usled njene potčinjenosti Mađarskoj, preustrojstvo dualističke Monarhije u trijalističku, značilo bi poboljšanje njenog položaja u meri kojom politika Franca Ferdinanda biva drukčije procenjivana nego u Srbiji. Najveća nezadovoljstva planovi Franca Ferdinanda, izazivaju u Bosni, među Srbima. Njihova vekovna težnja da pripajanjem Bosne Srbiji ostvare svoja nedeljiva nacionalna prava, učvršćivanjem položaja Bosne i Hercegovine u Austriji, trijalističkim preustrojstvom Habzburške države, ostala bi za uvek neostvarljiva. Ali time što je to nezadovoljstvo poprimilo razumljive razmere revolucionarnog otpora i što je sa stanovišta revolucionarnih učenja i doktrina tom nezadovoljstvu dodato objašnjenje odgovarajućom krivicom okrivljenog, ne znači da se ta krivica i taj okrivljeni (Franc Ferdinand) ne daju nepristrasno objasniti svođenjem na pravu meru dometa eventualnog trijalističkog ustrojstva Habsburške Monarhije. Dotadašnja, a još više kasnija, iskustva sa ustrojstvima i preustrojstvima evropskih država navode na zaključak da u Evropi mnogonacionalna država, uprkos ravnopravnosti njenih konstitutivnih naroda, nacija (apstrahujući manju ili veću faktičku neravnopravnost) dugovečno ne može opstati. U voluminoznoj knjizi Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, koja je štampana u Zagrebu 1948, a preštampana u reprintu u Beogradu 1986. dolazi do punog izražaja antiklerikalizam Viktora Novaka u vidu osude klerikalnih stavova i akcija katoličke crkve, prema žigosanim delima i dejstvima njenih institucija, foruma, poglavara, glavara, sveštenika, vernika... Od planiranih i većim delom završenih knjiga (tri knjige) o „sekularnom razvoju uloge katoličkog klera u istoriji hrvatskog naroda” počev od Ilirizma „pa dalje kroz čitavih sto godina” Novak je objavio jednu, 1948. godine pod gore spomenutim naslovom Magnum crimen...S obzirom da je tematika obrađena sa stanovišta političkih i ideoloških odnosa u razvoju Hrvatske malo se ova Novakova knjiga može koristiti za temu koja je spoljnopolitička u relacijama Srbije i Jugoslavije. Ipak, i ovde je od interesa kako se ističe da je hrvatski klerikalizam izvorno delo inostranog faktora: Rima i Beča. Po Novaku: „Kao što klerikalizam [za vreme ilirizma] četrdesetih godina prošloga vijeka nije bila samonikla biljka, nego je u Hrvatsku prenijeta preko direktiva i inicijativa Rimske Kurije Pija IX, tako je i pojava klerikalizma XX stoljeća vezana i opet s Rimom kao i s Bečom, u kome je stao cvjetati kršćanski socijalizam pod vođstvom bečkog gradonačelnika Karla Luegera.”33 U vezi sa objavom rata Srbiji 1914: „Austrijski car koji je objavio rat Srbiji u božje ime, zacijelo zato što je bio najkatoličkiji od svih katoličkih vladara i apostolski kralj ugarski, želio je da ima punu podršku Svete Stolice za ovaj rat. I on ju je u punoj mjeri i dobio. O tome svjedoči jedna depeša upućena iz Rima 29. jula 1914. u Beč austrougarskom ministarstvu vanjskih poslova. Uputio ju je austrougarski poslanik pri Vatikanu grof Mariu Palfi. Ovaj dokument izazvao je, pošto je objavljen prvi put 1926., veliku polemiku, u kojoj je vatikanska štampa kao i ostala klerikalna tvrdila da nije autentičan. Taj se dokument čuva u bečkom državnom arhivu (R. A. 801 Interna, LXX) i kao takav dostupan je nauci. Istina njime su se pozabavili i političari i diplomati koji su mu dali određenu interpretaciju. Unatoč demantijima klerikalske štampe između dva svjetska rata, kao i poslije drugoga, ovaj dokument uživa punu historijsku autentičnost.”34 Uvažavajući sa svoje strane važnost ovog dokumenta, i Novak ga je, sa navedenim komentarom, ovde objavio. Uz to opetovano dodao: „Nema sumnje, da su ove misli, iskrene i neuvijene jednako Pija X kao i njegovog državnog sekretara kardinala Meri (Merry) del Vala zadovoljile ne samo grofa Palfia, nego i njegove šefove, ministra grofa Berhtolda i apostolskog cara Franca Jozefa. Iz njih zrači ne samo njihovo političko shvaćanje

33 Viktor Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb MCMXLVIII, Beograd MCMLXXXVI, 6. 34 Isto, 21.

213

sukoba između Austro-Ugarske i Srbije poslije Sarajevskog atentata, nego i njihovo gledanje u vezi sa stavom Srbije kao i svih Jugoslovena u vrijeme aneksione krize kao i za balkanskih ratova.”35 U opovrgavanju tačnosti vatikanskih nastojanja da se smire strasti i nađe rešenje kojim bi se izbegao rat ultimatumom Austro-Ugarske Srbiji, s pozivom i na tek sklopljeni Konkordat između Vatikana i Srbije, prema deklaracijama onih kojima je stalo da se Vatikan u duhu jevanđelja uvek predstavi u službi mira među ljudima, narodima i državama, bar na rečima – Novak ispoljava žestinu polemičara sa pozicija okorelog političkog protivnika Vatikana, ali ne bez istoričarskih argumenata. On se vraća sa dokazima čak na Kalajev memorandum od 10. aprila 1877, kojim je u vezi sa predstojećom okupacijom Bosne i Hercegovine „što se tiče hrišćana, pravoslavnih i katolika, sasvim jezuitski predlagao prividnu ravnopravnost, a u stvari favoriziranje katolicizma.” Jer, katolicizam bolje „organiziran, moći će da prozelitski djeluje u dva suprotna smjera a k istome cilju, ka katoličenju, jednako prema muslimanima kao i pravoslavnima”, sprečavajući istovremeno „zbližavanje pravoslavnih i muslimana” muslimanskim podsticajima.36 Dok je noticom obaveštenja i u ovoj knjizi štampan podatak da su mnogi smrt pape Pia X propratili komentarom da je umro (20. avgusta 1914) od žalosti što nije mogao da spreči izbijanje rata, podrobnije se dodaje: „U času smrti papa je bio uvjeren da ništa na svijetu neće moći spriječiti potpun slom Francuske, a potom i male Srbije, i da će nemačko-austrijsko oružje odnijeti punu pobjedu.” A prema pisanju Karla Sforce još se precizira: „Njegov pošteni ali ograničeni duh vidio je u njemačkom nastupanju Nach Paris samo kaznu, što ju je Bog poslao na najstariju kćer Crkve, koja mu je za njegova pontifikata zadala najviše jada... Pio X je u protestantskim četama Njemačke gledao oruđe, koje je sam Bog odabrao da njime kazni Francusku... Samo (poraženi Francuzi) tako će shvatiti da opet treba da postanu pokorni sinovi Crkve.”37... Posle smrti Pia X, novi papa Benedikt V počeo se isticati diplomatskim veštinama u politici kojom je nastojao da spase Austriju trijalističkim preustrojstvom dualističke Monarhije, manje više prema planu ubijenog Franca Ferdinanda. Podržavao je Majsku deklaraciju slovenačkih poslanika, od 30. maja 1917, u austrijskom parlamentu, nasuprot deklaraciji Jugoslovenskog odbora, od 16. decembra 1916. u Londonu. „Dosljedno tome ne može takođe biti sumnje da Krfska deklaracija, kojoj je osnovna misao bila osnivanje jedne jugoslavenske države izvan okvira Austro-Ugarske, nije mogla dobiti saglasnost vatikanske diplomatije.”38 Kako su promene u spoljnoj politici Vatikana, uslovljene promenama na ratištima, dovele do priznanja faktičkog stanja stvaranjem jugoslovenske države, Novak je opisao rečima: „Kraljevina Srbija sklopila je 1914. konkordat s Vatikanom, 26. jula 1914. prihvatila ga je i ratifikovala Narodna skupština u Nišu, pa je on objavljen u službenim Srpskim novinama 3/16. IX 1914. Uza sve to Pijo X nije odaslao u Srbiju svoga nuncija. Razumljivo je i zašto, kad se znaju njegova antisrpska raspoloženja kao i zalaganja za austrijsku stvar. Unatoč tome od strane Srbije došli su u Rim dr Mihailo Gavrilović i dr Lujo Bakotić kao delegati srpske vlade u Vatikanu. Poslije oslobođenja stvari su se iznova izmijenile. Vatikan se našao pred situacijom kakvu nije ni predviđao a ni želeo da se razvije na Balkanu. Planovi iz 1915. i 1917. nisu više bili savremeni. Štoviše, ni one pretpostavke koje su bile vezane sa klerikalnom Majskom deklaracijom. Pa opet Vatikan nije napuštao ideje da se afirmira na Balkanu. Previranja koja su se u mladoj SHS manifestirala bila su praćena najbudnijom pažnjom Vatikana. Njemu je pred očima naročito bio katolički dio Jugoslovena, Hrvati i Slovenci. Separatističke tendencije, koje su se izražavale u raznim političkim vidovima, nailazile su na puno razumijevanje Vatikana. O tome, nema sumnje, veoma rječito govori mišljenje državnoga sekretara kardinala Gasparija objavljeno u jedinom intervjuu koji je kardinal dao dopisniku Petit Parisien-a početkom aprila 1919. Kardinal je govorio u prilog slovenskoj i hrvatskoj autonomiji, štoviše u republikanskoj formi. Dakako ne stoga što bi kardinal bio republikanac, nego naprosto stoga što mu je bila pred očima druga kombinacija s katoličkim blokom u centralnoj Evropi. Ova misao” Vatikanskog „državnog sekretara, da se katolički Hrvati i Slovenci na bilo koji način izoliraju od pravoslavnih Srba, a približe ostalom katoličkom bloku pojavljivat će se kroz daljnu budućnost kao crvena nit u raznim svojim vidovima. Naročito u doba fašizma”... U tom pogledu karakteristično je da je posle ustanovljenja jugoslovenske države 1918. Vatikan „tek poslije jedne godine dana, 6. novembra 1919, priznao osnivanje države SHS. O tome je izvjestio predsjednik vlade [Kraljevine SHS] Stojan Protić Privremeno narodno predstavništvo 5. III 1920. Iza toga su slijedile diplomatske protokolarne formalnosti. Jugoslovenska vlada zatražila je agreman za svog prvog poslanika pri Vatikanu dr Luju Bakotića, koji je Benediktu XV predao 13. marta 1920. akreditivna pisma. Ovom svečanom audijencijom uspostavljeni su redovni diplomatski odnosi između Kraljevine SHS i Svete Stolice i potrajat će do sloma [Kraljevine] Jugoslavije aprila 1941.”39

35 Isto, 22. 36 Isto, 29. 37 Isto, 45. 38 Isto, 52. 39 Isto, 107–108.

214

U jednoj napomeni Novak je navedenu izjavu kardinala Gasparija, u kontekstu novinarskog intervjua „u prilog slovenskoj i hrvatskoj autonomiji,” prema knjizi Luidža Salvatorelija, o politici Vatikana posle Prvog svetskog rata (La politica della Santa Sede dopo la guerra, Milano 1937) dopunio Salvatorelijevim rečima, ne primećujući da one nisu bile istovetne sa njegovim komentarom. Njime je ustvrdio da su izraz separatističkih težnji, prema znanim separatističkim planovima. Po Salvatoreliju, kardinal Gaspari je samo potvrdio „da jugoslovensko pitanje” nije „jednostavno” i da „izvesne autonomije,” možda republikanskim ustrojstvom, trebalo bi da budu priznate „u novoj jugoslovenskoj državi Hrvatima i Slovencima.” Imajući u vidu Novakovu pragmatičnost, prilagođavanjem stavova političkim imperativima, mogli bismo i ovde ubedljivo pretpostaviti da posle nestanka Jugoslavije, pre svega, rušenjem njenih hrvatskih i slovenačkih stubova, i Novak ne bi više težnje za autonomijom apodiktički smatrao separatističkim. Čak suprotno, njemu svojstvenom elokvencijom, dokazivao bi izvesnost trajnijeg trajanja Jugoslavije decentralizovanim preustrojstvom države Jugoslovena sredstvima autonomnih prava. Utoliko više, što je svojevremeno kardinalovo „žaljenje za komadanjem Austrije, koja bi po njegovom sudu bila brana protiv [onovremenog] nadiranja boljševizma” zvučalo bezvezno. Jugoslavija je bila stvorena, sa stanovišta Velikih Sila Antante, primarno kao slovenska „brana protiv nadiranja boljševizma,” iz slovenske Rusije. Kasniji problemi sukoba i mirenja između Jugoslavije i Vatikana, prevazilaze tematske okvire ove naše knjige, ali je od interesa i u ovim okvirima kako rasprave oko konkordata 1935. (koje su raspirivale strasti, poput rasprave u vezi sa konkordatom 1914) Novak najpre prosuđuje procenom svojevremeno najviše cenjenog profesora pravne historije na Zagrebačkom sveučilištu, dr Marka Konstrenčića. Po Novaku, Konstrenčić je najprikladnije „prišao problemu od gledišta s kojima bi pristupili tom pitanju Štrosmajer i Rački, tražeći sredstva da se i ovim valjano riješenim pitanjem koristi dalekom cilju zbližavanja Zapada s Istokom.”40 Tek posle neuspelih nastojanja da se konkordat ratifikuje, sledi opet odgovarajući komentar: „Nema sumnje konkordatomanija Pija XI – kako [pisac monografije o tom papi] E. Buonatiju naziva nastojanje Pija XI, da pomoću sklopljenih konkordata osigura u pojedinim evropskim zemljama neosporan utjecaj Rimske Kurije – ovakvim okončanjem konkordatske borbe primila je težak... udarac... Međutim, krivo bi bilo mišljenje kao da su vatikanska diplomatija i Rimska Kurija napustile daljnu borbu.”41... Kroz tu borbu, „frankovluk u zajednici s uvrijeđenim klerikofašizmom, koji se poslije odbačenog Konkordata gotovo ostvario [i] stavio u službu neprijatelja” Jugoslavije, moći će da da svoj doprinos ustaškom režimu 1941–1944.42 Pod tim režimom sprovedena strahovlada ilustrovana je najpodrobnije kroz podršku katoličke crkve, njenih prelata i kanonika. Što obimna dokumentacija ove podrške, aktivnim učešćem u toj strahovladi, nije upotpunjena dokumentima iz arhiva Vatikana razumljivo je za ovaj period istorije, arhivarskim razlogom zabrane, usled tada još nedovoljne istorijske distance. Ali za raniji period, posebno za onaj do 1918, pa i do 1941, izostanak ne samo vatikanske arhivske dokumentacije, već i one iz arhiva Srbije i Hrvatske ostao je neshvatljiv, bez Novakovih objašnjenja. Za skeptike, izostankom tih dokumenata, pa i drugih, neophodnih u svestranijoj izvornoj dokumentaciji, ovo Novakovo kapitalno delo, s obzirom na obavezujući sveobuhvatni naslov izuzetne težine, u fokusu institucije čije se trajanje meri milenijumima, a uticaj ceni stotinama miliona vernika širom sveta, u celini deluje dubinski neistraženo, površinski nedovoljno obrazloženo, makoliko u drastičnim pojedinostima delovalo impresivno. U posthumno štampanoj Novakovoj knjizi Magnum tempus, sa manje opravdanja nego, u sticajem prilika i neprilika, prethodno, za njegova života štampanom, a ranije napisanom Magnum crimen-u, prema naslovu opetovano se ističe veličina sadržaja. I to, njemu svojstvenom latinskom terminologijom. Velike reči, izuzetne svrsishodnosti, koje posebno impresioniraju varijantom latinskog akcentuiranja, omiljene su Novaku, obrazovanjem izuzetnog erudite i namenom. Bavio se intelektualnim poslovima pragmatičnog značaja. Kao istoričar bio je jedno vreme direktor najznačajnijeg Istorijskog instituta Srbije. Kao mason bio je niz godina generalni sekretar Saveza masonskih loža Kraljevine Jugoslavije. Kao znalac muzike i pozorišta ocenjivao je njihove izvođače u najčitanijem srpskom glasniku Politici. Kako se i nehotice ističe u predgovoru: „Zbog toga, djelo Magnum tempus govori ne samo o ilirizmu i katoličkom svećenstvu prve polovine 19. stoleća, već takođe o Viktoru Novaku i njegovu vremenu.”43 Iz istih razloga, i za nedovršeni, neštampani, rukopis dela Novakove trilogije, sa tematikom posle Magnum tempus-a, o jugoslovenstvu Josipa Jurja Štrosmajera „i sveštenstva njegovog kruga”, pod naslovom Magnum sacerdos – mogao bi slediti isti zaključak. U predgovoru priređivača edicije, u kome se ističu sa savremenijeg stanovišta obeležja ove Novakove knjige, naglašeno je da u njoj dolaze do izražaja u celosti „tradicionalne metode” istoriografije u XIX veku razrađene

40 Isto, 438. 41 Isto, 467. 42 Isto, 537. 43 Viktor Novak, Magnum tempus. Ilirizam i katoličko sveštenstvo. Ideje i ličnosti. 1838–1849, Beograd MCMLXXXVII, nepaginirane strane, 1.

215

strukturalne metodologije. Tim predgovorom se ta knjiga zapravo predstavlja i ocenjuje više obeležjima vremena njenog štampanja krajem 80-ih godina XX veka, nego njenog pisanja pedesetak godina ranije. U vreme kada ju je Novak pisao zajednička država Jugoslovena još postoji i utemeljenost Jugoslavije se u istoriografiji, kojom se on bavi i koju zastupa argumentom svojih dela – zasniva na temeljima jugoslovenske ideje i jugoslovenskog pregalaštva. Međutim, u vremenu štampanja ove Novakove knjige, posle njegove smrti, već se nazire raspadanje, ili čak razaranje, jugoslovenske državne zajednice, rušenjem njenih ideoloških i političkih i oružanih temelja. Tako se već u štampanom izdanju mnogo ranijeg rukopisa kao post festum moglo sve proceniti drukčije, drugačijim merilima rasuđivanja i suđenja. Ali i sa tom argumentacijom ostaje činjenica da se velika većina jugoslovenskih istoričara, kao uostalom i drugih, svuda u svetu, ne drži teorijskih metodologija već pragmatskih putokaza. Istoriografija u mnogome zavisi od politike, političke komunikacije i ideološke opredeljenosti. U svakom slučaju više nego što se pretpostavlja i zna. Predgovorom, koji nije stereotipni hvalospev, čitalac se informiše da je Viktor Novak pisao Magnum tempus polazeći od uverenja o postojanju jedne jedinstvene jugoslovenske nacije („jugoslovenskog naroda”). Ali kad se izuzmu individualne Novakove preteranosti, svi jugoslovenski dokumenti počev od sredine XIX veka, pa gotovo do kraja XX prožimani su tezom o pripadnosti jugoslovenskih naroda jugoslovenskoj naciji, merilima jezičke srodnosti, aksiomom: jezik čini naciju. Samo protivnici i neprijatelji Jugoslavije, već počev od njenog konstituisanja, ili preciznije još od prvih njenih zagovornika, negirali su opravdanost njenog propagiranja i osnivanja. Kada se začela i dok je postojala, za njih, ona je bila veštačka tvorevina. Novaku je životna pozicija i preokupacija bila jugoslovenska. Za njega su teze o nepostojanju jugoslovenske nacije, te sledstveno o nepostojanosti države jugoslovenskih naroda, iskonski bile tvorevine neprijateljskih veštaka. Da je doživeo razaranje i nestanak Jugoslavije, uprkos njegovoj urođenoj i stečenoj prilagodljivosti novim okolnostima, on bi, za razliku od velike većine, ako ne i gotovo svih istoričara, teže, ako bi uopšte, mogao ustvrditi neosnovanost Jugoslavije nepostojanjem jugoslovenske nacije. Tematika Magnum tempus-a ima sa izvesnog stanovišta manje veze sa našom temom o spoljnoj politici nego ona u delu Magnum crimen, gde se činom bestijalnih zlodela, odnose dva srodna naroda obeležava ranije nezamislivim raskrsnicama rata i mira. Ali Velika vremena hrvatskog jugoslovenskog Ilirizma, koja su prethodila vremenu velikih zločina hrvatskog ekstremnog, isključivog nacionalizma, pokazuju, između ostalog, da vreme genocidnih zločinstava nije bilo neminovno, nije imalo korena u politici prethodnih razdoblja. Što nezavršeni i neobjavljeni Novakov Magnum sacerdos, istorijom Štrosmajerovog hrvatskog jugoslovenstva još eklatantnije dokazuje. Novaku će se s pravom zameriti što je preuveličavanjem misije hrvatskog Ilirizma u Srbiji prenebregnuo da srpstvo nije moglo biti, i nije bilo u Srbiji potisnuto ilirizmom. Zapravo, i u Hrvatskoj hrvatstvo je ostalo primarno. Novak je jednostran. Njemu svojstvenom emfazom isticao je primere ilirskog pregalaštva na tlu Srbije, prema potrebama vremena u kojem je o tome pisao. Značajnije je, međutim, kako ideja hrvatskog ilirskog jugoslovenstva u Srbiji, iako manje nego u Hrvatskoj, srpskim jugoslovenstvom nalazi odraza u politici, bar u tolikoj meri da zagovornici saradništva tokom borbe protiv austrijskog tlačitelja u Hrvatskoj i turskog u Srbiji dobijaju nove impulse za koordinirane akcije. Tu se onda nadovezuje i potreba raščišćavanja pojmova u relacijama jugoslovenskih ideja i akcija. Istrajanjem na integralnom jugoslovenstvu, usled ignorisanja viševrsnog jugoslovenstva – ne može se shvatiti politika koja posle teško sprovodljivog i još teže sprovedenog stvaranja Jugoslavije uspeva olako da realizuje njeno nestajanje. Za Novaka, kome je jugoslovenstvo, poput drugih, i više nego kod drugih Jugoslovena, uvek integralno, jer, inače prevagom srpstva, hrvatstva, itd. koji automatski involviraju velikosrpstvo, velikohrvatstvo,... ne bi ni postojalo, bilo je nezamislivo rastrojstvo Jugoslavije voljom Jugoslovena, bez nasilne intervencije neke Velike Sile, ili nekih Velikih Sila. U tom uverenju mogao se pozvati na godine Drugog svetskog rata kada je okupacionim snagama Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, snagom njihovog oružja, samo privremeno, od 1941. do 1944. odnosno 1945. Jugoslavija bila razdeljena. Da su svi govornici i pisci integralnog jugoslovenstva računali sa činjenicom da je integralno jugoslovenstvo prožimalo čitavim bićem manje brojne Jugoslovene, nesalomljivom doktrinom čistog jugoslovenstva usled rođenja (iz mešovitih brakova), ili izuzetnog vaspitanja i obrazovanja, kroz ceo život – sve bi u vezi sa istorijom Jugoslavije i jugoslovenstva bilo drukčije sprovedeno, razmatrano i ocenjivano. Od prapočetka, jugoslovenstvo je u suštini već iskonskom razlikom u imenu jugoslovenskih naroda, bilo različito. Iako se svuda koristila jednoznačna odrednica, ona se sadržajno razlikovala. Vremenom, posle razaranja Jugoslavije, pokazalo se kako su i najveći Jugosloveni ne samo kraljevine nego i komunističke Jugoslavije pretežno bili samo Srbi, Hrvati, Slovenci... U pojedinostima i u celini, ovom knjigom, više nego drugim njegovim spisima, najviše impresionira Novakova erudicija, u neprevaziđenom poznavanju idejnih strujanja, ideoloških nadgornjavanja, ličnih isticanja, do najtananijih detalja pregalaštva predilirskog i ilirskog razdoblja u istoriji Hrvatske. Katoličko

216

sveštenstvo, inače prevashodno osuđivano prevagom elemenata jezuitskog reda, ovde se uzvisuje najviše primerom progresivnosti nižeg sveštenstva. Novakovim rečima kao masona masonski se potvrđuje, ali i otkriva kako: „U još kruto feudalno doba sedi u [masonskim] ložama pored grofa i njegov sekretar neplemić, pa i sluga koji se međusobno i pored staleških razlika nazivaju braćom. I taj je duh prethodio idealima pokretača Velike Revolucije. Ovako odgajani hrvatski zidari unosili su u profani svet načela” koja mogu nagovestiti „kraj srednjovekovne zaostalosti. Nije čudo da je naprednije sveštenstvo i pored svih zabrana i osuda koje bi rimske pape” izricali „nad slobodnim zidarstvom”... „uverilo [se] da slobodno zidarstvo ne radi ni protiv koje religije”. Slede imena biskupa, vladika, kanonika, sveštenika, članova masonskih loža u ondašnjoj Hrvatskoj i Vojvodini pod Austrijom. Među njima nalaze se: katolički biskup Maksimilijan Vrhovec, pravoslavni vladika Josif Šakabenda, karlovački mitropolit Stevan Stratimirović, dok je bio đakon Kruše[do]lskog manastira.44 Da bi Gajevo ilirstvo mogao predstaviti u konglomeratu jugoslovenstva, na tadašnjem stupnju srpskog, hrvatskog i slovenačkog, Novak kazuje za Gaja: „Filozofske studije u Gracu, kamo je došao iz Beča (1827–8) bile su od osobitog značaja za njegov dalji duhovni razvoj. Tu se on našao prvi put u društvu sa Srbima i Slovencima pa je od njih saznao o stanju u njihovim krajevima, duhovnom i političkom. Sada je Gaj ne samo upoznao ćirilicu nego je i naučio štokavštinu koju je prihvatio kao nosioca njegovih jezičkih načela. Sa Vukovim srpskim narodnim pesmama Gaj je počeo da izučava svu lepotu narodnog jezika.”45... Ali iza i ispred veleučenih instruktivnih, neosporivih konstatacija, prepliću se ovde frazeološke dopune s ornamentima patetike, bez kojih Novak ne može. Primera radi: „Zato se, i pored protivnika sveštenika književnika (Kristijanović) i sveštenika političkih lica (Šrot i drugi) Gaj i okolina najblagorodnije odnose prema sveštenstvu. Nije to bio samo oportunizam i interes koji je ovakvu taktiku zahtevao. Bio je to opšti i zajednički cilj da se složno krenu na posao sve narodne snage. A, Gajeva okolina, iako kipti zdravljem i temperamentom, pokazuje smišljenosti i mudrosti kao da je decenijama provela u teškoj borbi. Jer, treba imati na umu da je ona tek počela da razbija mrak neznanja i predrasuda, isključivosti i netrpeljivosti. Protivnici te netrpeljivosti javili su se upravo u svešteničkim redovima. Oni su najpre manifestovali s jedne strane protiv najvećeg idola preporučitelja, pastora Jana Kolara, a onda i pravoslavnih Srba, koje su u svoje kolo pozivali prvi ilirski pioniri.”46 Gajev proglas iz decembra 1835, kojim se zagovara promena hrvatskog imena u ilirsko, Novakovim komentarom postaje od primarnog značaja, jer je „za sve Hrvate, bez obzira da li govore kajkavski, čakavski ili štokavski, odabrao štokavštinu, da s njome sjedini duhovno najpre sve Hrvate, a onda da ih približi i sjedini i sa Srbima, i po rođenju štokavcima, kojima je tek Vukova reforma zamenila dosadašnju umetnu slavenosrpštinu, sa narodnom štokavštinom koja na kraju osvoji sve pisce kao jedini književni jezik. Ali, u cilju da sva ta brojna raznoimena pokrajinska i plemenska imena podredi jednom opštem i zajedničkom, koje bi sjedinjavalo ta plemena jednoga jezika i književnosti, priklonio se imenu ilirskom, za koje je, u zabludi verovao, kao i mnogi njegovi prethodnici, da je ono pradedovsko i praroditeljsko svih Slovena na Balkanu.”47 U obimnoj knjizi, sa mnoštvom citata, težište ostaje na akcijama ilirizma u krugu nižeg sveštenstva nasuprot većeg dela visokog klera. Za istoriju politike, posebno spoljne, ima manje materijala nego što se očekuje i kad se ne gubi iz vida Novakova sklonost ka izbegavanju preosetljivih tema iz međudržavnih odnosa. Tek u XV poglavlju, u vezi sa Gajevom posetom Rusiji, Novakovo saopštenje na ovu temu od većeg je interesa. Tu piše da je: „Utvrđeno kako je Gaj predao ruskim državnicima od 1838. do 1840. četiri pismena memoranduma. U onome, predanom 1838. u Beču pukovniku Oreškoviću za grofa Bekendorfa, koji je uživao najveće poverenje samog cara Nikolaja II. Gaj između ostalog kaže da je još znatan deo hrvatskog plemstva i katoličkog višeg sveštenstva pod uticajem mađarske aristokratije, a ona je snažna barijera rusko-slovenskim interesima na Balkanu. Gaj se ponosi da stoji na čelu patriota koji deluju na rusko-slovenske interese i da mu je uspelo u svim ilirskim provincijama probuditi težnju za očinskom vladavinom rusko-slovenske matere zemlje. I drugi svoj memorandum predao je Gaj pomenutom Oreškoviću (u Beču) koji” ga je dostavio u Petrograd Neselrodeu. „Ovaj memorandum poznat je tek od 1931. kad ga je otkrio u Lenjingradskom arhivu Filip E. Moslej... i objavio ga 1935”... Posle, u vezi sa Gajevim boravkom u Poljskoj, u Varšavi, ističe se kako je Gaj uveravao da je „veći deo rimokatoličkih rodoljuba Ilirije, a poimence brojni mlađi kler u semeništima” naklonjen pravoslavnoj crkvi, kao nacionalnoj instituciji Slovena. Zato sledi Novakova primedba da je Gaj „u svome povišenom optimizmu, uz koji ga stalno prati razigrana fantazija, nesumnjivo precenio idealističko slovenofilstvo pobunjenog hrvatskog duha, koji je omladinu poneo prema neslućenim dotad idealima, a naročito je preterano uveličavao

44 Isto, 34. 45 Isto, 42. 46 Isto, 85. 47 Isto, 93.

217

mogućnosti koje su izvirale iz istinskog zanosa mladih klerika prema Rusiji i Slovenstvu uopšte, iz njihovog razumljivog mladenačkog slobodarstva i iskrene tolerancije. Sve je to ustvari daleko bilo od prave stvarnosti o kojoj je Gaj govorio u Varšavi i Petrogradu sa živošću koja je bila više plod burne fantazije, ličnih pobuda i želja, nego istinskog izraza” odnosnih pokreta. Ovo Novakovo izuzetno kritičko rezonovanje dolazi do punog izražaja konstatacijom da Gaj nije uspeo da sagleda ciljeve »Sila koje su tada formirale svetsku politiku”, čime se rukovodila „i Rusija cara Nikolaja”. Za Rusiju je tada bilo od prioritetnog značaja da ne „poremeti odnose ni sa Meternihom, ni sa Sultanom”. Ali umesto da objasni pravim razlogom zvanično neslaganje Rusije sa slovenofilstvom kojim se tada dičio Gaj, ovde Novak kazuje da „ruska spoljna politika nije mogla da napusti zbog čuvenih trećestepenih razloga [?!] svoje velike ciljeve, u prijateljstvu s Austrijom i sa Turskom”... pa sledstveno, onda nije bila ni „naklonjena Gajevim političkim zalaganjima iz 1838.”... Iako „idealizam Iliraca” nije uvažavao „prepreke” koje su gušile „njegov zanos za veliko Slovenofilstvo”, nerazumevanje Rusije za ilirski pokret učinilo je svoje. Zato, po Novaku „treba da se kaže, ko zna kojim bi se tokom razvijao ilirizam da je Gaj naišao na puno razumevanje i punu materijalnu pomoć za planove kulturne i političke, izložene u njegovim memorandumima? Međutim, odluka grofa Bekendorfa i njegov izveštaj milostivom Gosudaru knjazu Ivanu Fedoroviču (12. X 1840) o dolasku Gaja u Varšavu i Petrograd i njegovoj izjavi odanosti, kao i njegovih ilirskih domorodaca, ilirskih Slavjana, ali i predlozima za veze, kulturne i literarne, između Rusije i Ilira, bila je za Gaja i njegove planove porazna. Jer, Bekendorf je rešio da je nemoguće s Gajem ući u ma kakve odnose, pa je stoga otklonio i sve njegove predloge. Bilo je to dakle u isto vreme, u isti dan, kad su zagrebački klerici na čelu sa zanosnim Šimagovićem veličali Gajeve uspehe i njegovu slavu – polučenu na tom putu, posle povratka iz carevine Rusije. A, opet, upravo ovaj put bio je početak tragedije samoga Gaja, koja će se u nizu raznih spletova završiti 1848. Sve ono posle biće samo njen epilog.”48 Po tipičnom Novakovom rezonovanju, kad su u pitanju uspesi ili neuspesi ličnosti velikih poduhvata: U odbijanju ruske pomoći Gajevim podsticajima, za vreme ovog njegovog boravka u Rusiji, treba tražiti polazne razloge Gajevih budućih posrtaja. To se ne zapaža odmah po Gajevom povratku sa bezuspešne misije u Petrogradu i Varšavi. Ali i time se lakše da objasniti obrt u Gajevom ponašanju. Sledi poglavlje podviga u Sloveniji. „Ilirizam nailazi na sve veće razumevanje među slovenskim sveštenicima i klericima... U Ljubljani se osniva Slavo-Ilirsko društvo, 1840/1841”... Među Slovencima počinju da se ističu „pravi ilirski ideolozi koji u krugu svojih delanja ne zaostaju ni za onim najboljim” hrvatskim poslenicima.49 Dalja poglavlja sa imenima zagovornika Ilirizma, „ilirskog nacionalizma” kulminiraju saradnjom sa srpskim podvižnicima. Navodi se pismo: U „Serbskom narodnom listu Todora Pavlovića, kao i u Peštansko-Budimskoj Skoroteči”, a onda i u „Petranovićevom Serbsko-Dalmatinskom-Magazinu 1841”.50 U tom sledu: „čitav niz” Iliraca „aktivno sarađuje u srpskim i hrvatskim časopisima, zalažući se za ilirsku misao, naprednu toleranciju, narodnu slogu i duhovno jedinstvo svih ilirskih plemena bez obzira na versku podvojenost... pod ilirskim imenom.”51 Zadržavši se na doprinosima zemunskog kapelana i književnika Stjepana Marjanovića, Novak posebno ističe njegove članke o Beogradu i Beograđanima. Prilikom posete beogradskom paši, Marjanović se susreo sa ustavobraniteljskim prvacima Vučićem Perišićem i Stojanom Simićem „koji su u gradu poradi tadanje srbske bune kod paše pribežište i zaštitu našli i sada kod njega u pohodu bili.” Po Novakovim navodnicima, Marjanović je isticao: „Mi smo sedeli na drvenim stolicama, paša pak pušeći iz vode, rečeni Srbi iz čibuka, na divanu. Jednu dobru uru bili smo skupa, pušili smo, razgovarali smo, pili smo kafu, i jeli poslastice, a zatim okrepljeni, preporučivši se otidosmo. Veliki je ovo utisak, u istinu, u nas učinilo, jer niti iz daleka misliti nismo mogli, da ćemo tako gostoljubivo od jednog turskog velikaša primljeni biti i njegovu sobu po europejskom načinu uređenu videti.”52 U komentaru Marjanovićevih dopisa iz Beograda, Novak kazuje i kako će biti od interesa „za istorika grada Beograda dragoceni podaci i opisi pojedinih kuća kojima ni traga više nema u Sava Mali, na Terazijama i Paliluli... Spominjući srbsko groblje s crkvicom taš Majdan kaže da je u njoj bio 11 veljače 1842 kad se vršila sahrana Karađorđeve žene Jelene.” Marjanovićevim rečima: „Bivša negda zakonita supruga Kara-Đorđa bi istog dana iz svoga stana u crkvu mitropolitsku, među sprovodom neizbrojene množine naroda, kako svoga grčkonesjedinjenoga tako i drugoga veroispovedanja i istih Turaka odpratjena; i dokle bi ovde duge svoje molitve sveštenici pobožno svršili” iznesena bi sprovodom na groblje taš Majdan, gde u crkvici prenoći,

48 Isto, 225–227. 49 Isto, 229–238. 50 Isto, 239–254. 51 Isto, 271. 52 Isto, 291.

218

odkud sutradan, tj. 12. rečenoga meseca otpraćena bi u Topolu, da u grobu svoga ljubljenoga supruga uskrsnuće čeka. Nju oplakuje sin Aleksandar Černi onda poručnik i pomoćnik (ađutant) kod NJ. Svetlosti kneza Mihaila, sada narodom izabrani knez Srbije.” Novak: „Tako je Stjepan Marjanović nesumnjivo jedini poznati Hrvat i još k tome rimokatolički sveštenik, bio prisutan sahrani Karađorđeve žene.” Marjanović je po dodatnoj Novakovoj belešci bio: „spona između beogradskih i zagrebačkih” Iliraca, čija su „nastojanja upravo u Beogradu nailazila na veliko političko razumevanje u vreme državnika Ilije Garašanina.”53 Ovo navođenje Garašanina iziskuje svakako kritičku proveru, jer ne odgovara imidžu kojim većina istoričara karakteriše Garašaninovo srpstvo. U vezi s akcijama Pavla Čavlovića koje su u razmerama jugoslovenske istoriografije vrednovane različitim aršinima, Novak se među istoričarima ističe, kako se i očekuje, sa najviše pohvala. Navodi in extenso Čavlovićeve pesme: U Bačkoj Vili, gde „razdragano kliče od radosti” što se „i kod Srba javljaju pobornici za iste ilirske ideale”.54 U Danici, gde njome „poziva ilirsku Omladinu” da neustrašivo širi ideje sveslovenskog Ilirstva.55 A povodom posete Srbiji, pod impresijom njenih dostignuća, 1843. godine, spevao je Sonetni venac, sa četiri soneta. Za podsećanje, kako je to zvučalo pre 150 i više godina, nije na odmet da ovde citiramo, bar nekoliko od prvih stihova ovih Čavlovićevih soneta: „Gde radosno u vremena stara Čili Serbin, Horvat, Dalmatinac, Slavni Bošnjak, i hrabri Slovinac Nezavisan od tuđih gusara”...56 Sa svim tim pesmama, i poput njih i spisima, kako Novak kazuje, po navici, emfatično: „Međutim, nije bez značenja i važnosti da se spominje da je Pavle Čavlović bio najdublje i najsadržajnije impresioniran svojom posetom Beogradu i Srbiji. Njegov temperament nije mogao da podnosi težnju stege semenišnih propisa, koji su posle istrage protiv njega sve više kočili njegova razbuktala nacionalna osećanja. Protiv svega toga, dizala je njegova vatrena priroda pobunu duha i srca. Boravak u Beogradu još ga je više očeličio u njegovim nacionalnim, gotovo revolucionarnim pogledima, koji nisu tada još u Hrvatskoj nailazi na takva razumevanja kakva je on u svojoj mladenačkoj fantaziji priželjkivao. U jednom povišenom idealizmu želeo je Čavlović da dovede u sklad svoja prebujna nacionalna osećanja kao i osobitu složenost budućeg svešteničkog poziva. Ne mogavši uravnotežiti ove unutrašnje elemente s kojima je vodio borbu i u njihovu sukobu došao je Čavlović do odluke da napusti sveštenički poziv i da izađe iz semeništa kako bi se mogao sav posvetiti samo nacionalnom radu. Letopis beleži da je Čavlovićeva odluka o tome pala sutradan, 26. XI, posle ovacija koje su mu ukazali za pesmu i [u ovoj našoj raspravi nenavedeno] pismo, koje je on sastavio [za srbijanske prvake novog režima] Simića i Jankovića.” U Letopisu se kaže kratko ali istaknuto samo ovo: „Dana 26.-a studena naš obće ljubljeni drug Pavao Čavlović bogoslovac 3-e godine, revan član društva i ujedno bilježnik posle poldana oko pola četiri satih promeni na svijuh veliku žalost duhovni svoj stalež sa svetskim. A eksklerik Pavao Čavlović je već” sledeće godine „u Beogradu – u službi velikih političkih ciljeva koje je objavila u Srbiji kneza Aleksandra Karađorđevića idejna koncepcija [Načertanija] Ilije Garašanina. Ovako je Srbija svojom privlačnom snagom predobila i Pavla Čavlovića – da otad njoj, kao i jugoslovenskoj ideji, posluži neobično sve do 1849. kad mu se posle gubi pravi nacionalni put u slomu – kojemu, izgleda, nije bila dorasla njegova unutrašnja snaga.”57 Ne ulazeći u razmatranje poznatog Branislava, koji je izlazio u Beogradu 1843/1844. ovde mi ističemo samo da je Čavlović najviše učinio za njegovo izlaženje, kao što je doprineo i štampanju beogradskog izdanja knjižice Bogoslova Šuleka (1816–1895) Šta nameravaju Ilirci. Za Branislav Novak uglavnom ističe da ga je finansirao baron Ambroz Vranicani (1801–1870). On je svojim novčanim prilozima omogućio i izgradnju parobroda kojim se povezuje „Sisak sa Zemunom, u stvari Zagreb sa Beogradom”. Novaku je najviše stalo do toga da je za gradnju tog broda „znala i založila se i Srbija, u kojoj je Ilija Garašanin spremao čuveno Načertanije, i u koju su liberalni i revolucionarni Hrvati počeli emigrirati”, i zato da bi u Beogradu izdali „svoje publikacije”... Pored već navedene Šulekove brošure Šta nameravaju Ilirci i navedenog Branislava, sa oznakom da je bio „revolucionarni list”.58

53 Isto, 291. 54 Isto, 246. 55 Isto, 247–248. 56 Isto, 315–317. 57 Isto, 318. 58 Isto, 350–351.

219

Insistirajući na ispunjenju bratskih veza Hrvatske i Srbije, Novak je spomenuo i kako je brod sa imenom Sloga „vršio osobitu misiju u spajanju Srbije i Hrvatske”. Finansijer tog broda, „finansirajući u Beogradu štampanje revolucionarnog Branislava” preko tog broda i njegovog „poverljivog personala, još iste godine, novembra i decembra, do februara 1845, kad je Branislav obustavljen, još dugo” smanjivao „rastojanje između Beograda i Zemuna služeći njihovom duhovnom zbliženju”.59 Zadržavajući se na Branislavu, u godinama pisanja ove knjige o Ilirizmu, Novak nije mogao znati za kasnija pisanja nekih istoričara, posebno istoričara Ljubomira Durkovića-Jakšića o tom listu. Zato je naveo samo kako su o njemu pisali Ferdo Šišić i Pavle Popović, te kako su se o tom listu izjašnjavali izvesni predstavnici Austrije, prema tada znanim dokumentima bečkih arhiva. U Novakovoj analizi Branislavovih članaka, oni se karakterišu obeležjem „naprednog i slobodarskog”60. Pri daljem pominjanju Čavlovića, Novaku nije preostalo drugo nego da iznova dopuni informacije o njemu u društvu velikana srpske istorije i na zadatku unapređivanja bratskih odnosa Srba i Hrvata. U toj je kompoziciji probitačno saznanje da je 1848. kao poverenik „Ilije Garašanina, došavši iz Beograda u Zagreb sa Dubrovčaninom Matijom Banom, održao na Akademiji đačku skupštinu i govorom raspalio omladinu.”61 Zatim, da se ubraja u red „prisnih saradnika Ilije Garašanina” i da je aktivni član beogradskog demokratskog panslavističkog kluba koji je bio u „sudbonosnim previranjima središte odakle su ponikle mnoge važne i dalekosežne akcije”.62 Pominje i od Šišića preuzetu informaciju da je Čavlović učestvovao i u rasturanju ilirsko-panslavističkih proglasa „kojima su se Srbi pozivali da se oslobode turskog ropstva” i ostvare „misao da se osnuje pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem jugoslovenska kraljevina, u koju treba da uđu Srbija, Bosna, Bugarska, Hrvatska, Slavonija, Srem, Dalmacija i Južna Ugarska”.63 Navodeći sa prepoznatljivim naglaskom i Čavlovićeve propagandne govore u duhu srpsko-hrvatskog jedinstva, Novak je opetovano iz bratskih jugoslovenskih pobuda samo preuveličavao zajednička oslobodilačka stremljenja, pod dominantnom ulogom hrvatskih Iliraca i prema, navodnim, direktivama beogradskih istomišljenika! Da bismo u celosti upotpunili uvid u glavne događaje i probleme, kojima se suočava čitalac ove voluminozne Novakove knjige, zadržaćemo se još samo na nekim iskazima: o Gajevom padu, susretima sa vođama Ustavobranitelja u Srbiji i načertanijskom Garašaninovom veličanju. Novakovim rečima: „Ljudevit Gaj bio je meseca maja [1864] u Srbiji, gde je došao u vezu i sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem, kao i sa glavnim i vodećim ličnostima u Srbiji, pa ni najintimniji Gajevi saradnici, nisu bili posvećeni u ciljeve ovog Gajevog putovanja po Srbiji. Niko, sem u Beču na dvoru i pri Meternihovoj kamarili, nije ni naslućivati mogao da je Gaj išao u Srbiju da prikupi podatke o tamošnjim prilikama i da onda izvesti o svemu što je video i saznao iz najpoverljivijih izvora, svesilnog Austrijanca – kneza Meterniha. Niko nije smeo ni kod Hrvata da nasluti takav karakter povereničke misije Ljudevita Gaja. U to, tada nije niko posumnjao ni u samoj Srbiji – jer je hrvatska emigracija, naročito pojedini popovi i bogoslovi, bila sasvim odana srpskoj i jugoslovenskoj akciji koja se organizovala u Beogradu u najprisnijem kolu velikog državnika Garašanina.” Tada, po Novaku, iako „nemamo pouzdanih podataka” (što spada takođe u Novakova povremena žongliranja sa akribijom, tu čak nepotrebno, jer se i bez dokumenata može ustvrditi verodostojno, da se Gaj u Beogradu sa Čavlovićem morao sretati) „možemo sa puno verovatnoće naslućivati da je Gaj tada došao u vezu i sa tamošnjim Hrvatima, sigurno sa Pavlom Čavlovićem, koji je i te, 1864, bio u Beogradu, radeći na velikom narodnom poslu, pa zacelo i sa fratrom Tomom Kovačevićem, pouzdanikom Garašaninovim pri njegovim širokim jugoslovenskim planovima [...]. Ilirci opet u Zagrebu kao i u ostalim gradovima, Gajevim su putovanjima bili ushićeni, jer njihove su oči bile uprte u Beograd već od početka 40-ih godina, a otkako je Čavlović emigrirao, i uz saradnju ostalih hrvatskih rodoljuba (Stjepana Marjanovića u Zemunu) obaveštavao Ilirce o nastojanjima koja su ilirizam skretala sa konspiratorske akcije.”64 U vezi sa aferom Miloša Obrenovića (1780–1860) u Zagrebu 1848, Novak se ne izjašnjava, jedva je i pominje i to u tekstu, gde notira Gajev sukob sa banom Jelačićem „zbog kneza Miloša”, kojim je Gaj „konačno odigrao svoju ulogu”.65 Pri pomenu Ilije Garašanina (1812–1874) Novak ističe nekoliko puta Načertanije kao jugoslovenski nacionalni program.66 Kao Garašaninovi poverenici u akcijama objedinjavanja snaga jugoslovenskih naroda, prema oslobodilačkim planovima koji se naziru, ukoliko nisu izričiti, posebno kad su u pitanju srpsko-hrvatske akcije, navode se Hrvati: Pavao Čavlović, Matija Ban, Tomo Kovačević. U duhu

59 Isto, 353. 60 Isto, 461. 61 Isto, 473. 62 Isto, 475–477, 527. 63 Isto. 64 Isto, 407–408. 65 Isto, 407, 622, 635. 66 U knjizi Radoša Ljušića o Načertaniju, među 65 Istoričara, koji su se izjašnjavali različito o tom nacionalnom programu, Novak se ne pominje, pa bi se po ovoj enciklopediji moglo pogrešno zaključiti da se nije nijednom izjašnjavao o njegovom značaju i obeležju.

220

dobronamernih preterivanja, kojima u ovoj knjizi Novak pribegava i više nego u drugim svojim spisima, kada ističe više navodne nego stvarne zajedničke manifestacije srpsko-hrvatskog pregalaštva u slobodarskim akcijama, kazuje na jednom mestu da su „ilirska nastojanja... upravo u Beogradu nailazila na veliko političko razumevanje u vreme državnika Ilije Garašanina”.67 Zato je i „eksklerik Pavao Čavlović u Beogradu u službi velikih političkih ciljeva koje je objavila u Srbiji kneza Aleksandra Karađorđevića idejna koncepcija Ilije Garašanina”68 Zato u Hrvatskoj: „Što se više razvijala antimađarska akcija, vođe i prvaci” ilirizma „a s njima i znatan dio njihovih pristalica, okreću sve više oči prema Srbiji i Beogradu. To je vreme ideološkog stvaranja političkih koncepcija koje će se u Beogradu iskristalisati u Garašaninovom Načertaniju.69 U tom vremenu, u Srbiji „u kojoj je Ilija Garašanin spremao svoje čuveno Načertanije... su liberalni i revolucionarni Hrvati počeli emigrirati, da u Beogradu izdaju svoje publikacije (Šulekovu brošuru Šta nameravaju Iliri i revolucionarni list Branislav)”. Svi navedeni i nenavedeni hrvatski Ilirci u srpskoj emigraciji „radili [su] u smeru Garašaninovih južnoslovenskih planova”.70 O vezi Františeka Zaha sa Garašaninom napominje samo toliko, da „Zah (emisar kneza Čartoriskog)... savetima i sugestijama [očigledno Novak još ne zna za Zahov Plan, po kome Garašanin sastavlja Načertanije] podstiče kneza Aleksandra kao i Garašanina na akciju u pitanju uloge Srbije pri delu ujedinjenja Južnih Slovena.”71 Neznajući za promenu, ili neudubljujući se u promenu Zahovog Plana, odnosno Zahovih južnoslovenskih zamisli, u konstrukciji srpskog Načertanija, Novaku je stalo da u raznim varijantama istakne kako su „eksklerik Pavao Čavlović i eksfratar Matija Ban... bili posvećeni u celokupnu političku koncepciju Ilije Garašanina i za nju su se zalagali dubinom svojih ilirskih [kurzivom istakao A. R.] ubeđenja”. Da bi bilo što ubedljivije, još se dodaje: „Prema izveštaju austriskog konzula Majerhofera knezu Meternihu (2. III 1848) jasno se vidi da je i u Beogradu postojalo žarište i rasadište ideala i političkih planova koji su upravo u Zagrebu mogli u to doba da naiđu na najveći broj istomišljenika. Beogradski demokratsko-panslavistički klub [i ovde prema navedenom članku Ferda Šišića], čiji su aktivni članovi Čavlović i Ban, bio je u sudbonosnim previranjima središte odakle su ponikle mnoge važne i dalekosežne akcije.”72 Povezanost Iliraca sa nosiocima režima Ustavobranitelja Novak dokazuje i vezama sa Vučićem Perišićem i Avramom Petronijevićem. Navodi pesmu pobornika Ilirizma Martina Nedića, povodom Vučićevog i Petronijevićevog trijumfalnog povratka iz turskog izbeglištva 9. rujna (septembra) 1844.73 Predstavljajući ličnost magnata baruna Ambroza Vranicana (1801–1870) kao ilirskog rodoljuba u preduzetništvu brodskog saobraćaja, Novaku je važno da se zna i za njegovu srbijansku vezu. On je na poslu kojim se hoće vodenim putem povezati „Sisak sa Zagrebom, u stvari Zagreb sa Beogradom, sa dioničarima ne samo hrvatskim nego i srpskim”.74 Posredstvom Gaja nastojao je da pridobije za učešće u ovom poduhvatu i vladara Srbije, kneza Aleksandra Karađorđevića i predvodnike Ustavobranitelja, Vučića i Petronijevića. Da bi što više istakao hrvatsko-srpsku revnost pripadnika ilirskog pokreta, Novak na više mesta usredsređuje pažnju i na ilirsko veličanje slobodarskih podviga Karađorđa, veličajući njegovog sina, tadašnjeg vladara Srbije, sa pozicija jugoslovenskog odnosno južnoslovenskog Garašaninovog Načertanija! Citirajući odlomke stihova pesme posvećene ondašnjem vladaru Srbije, Novak kazuje kako postojeća „cenzura nije bila svesna koliko je ova pesma i pohvala Aleksandru Karađorđeviću bila draga Ilircima i kako je ona bila u stvari samo jedan otsev duboko usađenog osećanja čežnji i duhovnog oslanjanja na bratsku zemlju koja je postepeno ali sigurno koračala ka slobodi čitavog naroda.” Ustvari to je bila „samo nova prilika, da se proslavi Aleksandar Karađorđević, jer, već 1840, pri njegovom dolasku u Srbiju deklamovana je u Zagrebu jedna pesma Ivana Mažuranića Povratak Karađorđeva sina u Srbiju”. Uzgred rečeno: „Glumica Štajn-Maretić bila je u zagrebačkom kazalištu neobično burno aklamovana posle ove recitacije (10. Ill 1840).”75 Za dalje potvrde ovako iskazanih osećanja, Novak s pravom navodi autentične reči pozdrava Gajevih Novina – rođenju Aleksandrovog sina, Petra Karađorđevića, 24. jula 1844. i izraza zadovoljstva istih Novina zbog „iščezavanja mržnje [u tom vremenu] između jednokrvne braće koja je nastajala zbog verskih razlika.”... Ma kako im ovaj naš znameniti istoričar uveličavao značaj, ma koliko ih udenuo u hvalospeve, neprikladne strogo odmerenoj istoriografiji, istinitost tih reči ne može se dovesti u pitanje. One se navode kao dokaz više

67 Isto, 291. 68 Isto, 318. 69 Isto, 344. 70 Isto, 413. 71 Isto, 413. 72 Isto, 473. 73 Isto, 335, 346. 74 Isto, 352. 75 Isto, 345–346.

221

za utemeljenost Jugoslavije 1918., pa prema tome i za neosnovanost kazivanja da je od početka bila veštačka tvorevina.

222

VASA ČUBRILOVIĆ 1897–1990.

Vasa Čubrilović

Prvo je značajno istoriografsko delo Vase Čubrilovića njegova doktorska disertacija: Bosanski ustanak 1875–1878. Već izborom i obradom ovog dela ispoljava se istoričareva osobina svojstvenosti po preokupaciji akcijama i problemima nacionalnih, oslobodilačkih pokreta. Pošto se posvetio istoriji, svedodžbu profesionalnog istoričara shodno svojim ambicijama, osvedočenjima i preživljavanjima (atentatora i sužnja 1914–1918) Čubrilović je hteo dobiti i dobio je knjigom o najvećem ustanku u rodnoj Bosni protiv tuđinske vlasti turske Osmanlijske carevine. Ta vlast prethodila je tuđinskoj vladavini austrijskog Habsburškog carstva, čijoj propasti doprineo je i on bar toliko da mu se ime sačuvalo i u istoriji, a ne samo u istoriografiji. Godine ustanka obrazložio je godinama Istočne krize 1875–1878. Probitačno: „Slabljenje simpatija u Evropi za Otomansku carevinu pod uticajem novih, liberalnih ideja i principa nacionaliteta, jačanje nacionalne svesti i snage balkanskih naroda, osobito Srba, i s tim njihovi spojeni pokreti za oslobođenje i ujedinjenje, poraz Austrije (1866) i Francuske (1870–1871) u ratu protiv Pruske i s time spojena slobodna akcija Rusije na Istoku, stvaranje trojecarskog saveza među Nemačkom, Rusijom i Austrijom i poslovno obraćanje Austrije Balkanu – karakterišu doba predspreme za veliku Istočnu krizu.”1 U prvoj glavi, pri podrobnijem razmatranju uzroka navedenog bosanskog ustanka, objektivno se ističu neočekivani efekti nastojanja da se sprovođenjem reformi u prestarelom feudalnom ustrojstvu, spasonosnim sredstvima regeneriše poredak i umanji dejstvo rušilačkih aktera države i društva. Čubrilovićevim rečima: „I same [Velike] Sile koje su [Turskoj] pomogle u Krimskom ratu [protiv Rusije] gonile su Portu na zavođenje novih reformi. Nešto pod pritiskom sa strane, nešto, opet, iz vlastitog ubeđenja naumio je Carigrad da preuredi upravu, sudstvo, vojsku i finansije u državi, i makar u principu prizna ravnopravnost hrišćana sa muslimanima, te olakša njihov položaj. Hatihumajom od 1856, notifikovan i u Pariskom mirovnom ugovoru, objavio je nove reforme i poboljšanje stanja hrišćana u Turskoj. Činjenicom, da je izdan pod njihovim pritiskom i notifikovan u mirovnom ugovoru, Sile, potpisnice Pariskog mira, samim tim uzele su na sebe i moralnu odgovornost da će se obećane reforme uistinu provesti.”2

1 Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak, 1875–1878, drugo izdanje, priredio Zdravko Antonić, Beograd 1996, 19. (Prvo izdanje 1930. štampano je u ediciji SKA, LXXXIII, Društveni i Istorijski spisi, 35). 2 Navedeno delo, drugo izdanje, 20.

223

Bespristrasnost Čubrilović u ovoj konstelaciji iskazuje saopštenjem da godine u kojima upravljaju turskom državom „dva velika državnika” Ali-paša i Fuad-paša moraju biti razmatrane kao vreme „ozbiljnih reformnih pokušaja i nastojanja da se nađe neka osnovica za miran, zajednički život naroda u Osmanskom carstvu”. Ali: “Činovništvo koje je imalo da sprovede reforme i preporodi carstvo, bilo je u Bosni kao i svuda u Turskoj neškolovano, leno, podmitljivo i nemarno. Male i neuredno isplaćivane plate sigurno ih nisu mogle postaći na rad. Veziri se u Bosni svaki čas menjaju, tek jedan što bi se malo upoznao sa prilikama u novoj sredini, morao je praviti mesto drugome; i tako je stalno išlo.”3 Iskustvom učesnika u revolucionarnom pokretu mlade Bosne i svega što je već doživeo i preživeo u kazamatima Austro-Ugarske, od 1914. do 1918, pa na poprištima politike, kojom se počeo, odnosno nastavio baviti, posle 1918. u novostvorenoj Jugoslaviji – on je dokučio, što samo knjiškim znanjima mnogi istoričari nisu na taj način spoznali, porive istorijskih zbivanja. Zato je mogao napisati kako je: „Strahoviti pritisak pod kojim su živeli hrišćani u Bosni i Hercegovini stotine godina slabio.” Ali: „Malo popuštanje potlačenom samo je nadražaj za sve veće i veće njegove zahteve – dok ne zatraži potpunu slobodu. Tako je bilo u Bosni pred ustanak 1875. Karakteristično je, da je posle uništenja feudalne prevlasti i početka izvođenja reformi započeo niz ustanaka u Bosni i Hercegovini, koji neće prestati dok Turska ne izgubi ove dve pokrajine.” Sledstveno, pod slabijim represalijama otomanskih vlastodržaca, jačao je revolt neturskih naroda. „Svest i spoznaja da Evropa prati svaki njihov postupak prema hrišćanima silila ih je, da onde gde su pre kolac i sablja sudili, upotrebljavaju blaža sredstva... Raja je to osetila; znala je da se evropsko javno mišljenje zanima za njenu sudbinu te je postajala slobodnija i drskija [kurzivom istakao A. R.].”4 Samo prekaljeni borac za prava raje kakav je bio Čubrilović, mogao je kao istoričar da se koristi rečnikom koji rajinu smelost da se ustankom nastoji osloboditi tlačitelja okarakteriše i drskošću. Većina nacionalnih istoričara tu reč nije i ne bi nikada upotrebila u tom kontekstu. Samo u tom prenaglašavanju zaokreta na bolje u režimu Osmanlija, kod Čubrilovića sigurno igra ulogu njegovo strasno i ogorčeno protivstajanje predstojećoj vladavini Habzburgovaca. Ona će smeniti osmanlijsku vladavinu i hvaliće se i biti hvaljena ekonomskim dometima austrougarskog napredovanja na civilizacijski višem stepenu, što Čubriloviću prvoborcu u borbi protiv Habzburške Monarhije ostaje sporno i neshvatljivo. Kako on opisuje preokret poslednjih decenija turske vladavine u prilog raje tako se opravdavala austrijska vlast obrtom koji nastaje pod njenom upravom u Bosni i Hercegovini. Čubrilović kazuje: „Nova [turska] uprava zavela je donekle red u zemlji i pomogla razvitak u prometu i trgovini. Domaći zanati propadaju pod pritiskom konkurencije jeftinijih fabričkih proizvoda sa strane. Tim više razvija se trgovina”... Novi razvoj „u gradovima olakšalo je... stvaranje jakog srpskog trgovačkog staleža koji će sve do aneksije Bosne 1908. voditi glavnu reč u javnom životu srpskog naroda u Bosni”5... Te su reči i rečenice u većem delu istoriografije gotovo identične s onima kojima se mnogi istoričari koriste u opisima napredovanja Bosne pod upravom Austrije posle turske uprave, prenebregavajući napredak o kojem piše Čubrilović. Buntovničke, revolucionarne organizacije u Bosni i Hercegovini i kod Čubrilovića datirane su organizacijama koje su stvarane prema uputstvima i koncepcijama Ilije Garašanina 40-ih godina XIX veka, ali bez spominjanja uloge Načertanija. Odjek vojvođanskog buntovnog pokreta Svetozara Miletića razmatra se delotvorno impulsima obnovljenih akcija u bosansko-hercegovačkim krajevima: „Novosadska Zastava bila je tada” najrevnosniji podstrekač i „branitelj” bosanskog buntovništva. Od nacionalnog pregaoca kakav je bio Čubrilović iznenađujuće deluje naturalistički napisano: „Tada počinje prelaziti u Bosnu bučni, razmetljivi nacionalizam, pun zdravica, gromkih fraza, pesama i... ispršavanja; na njegove degenerisane ostatke” može se još „naići po malim bosanskim kasabama, gde se najviše srbuje posle ispijene koje litre vina.” Samo se i takve konstatacije neutrališu saznanjem da „upravo veze balkanskih revolucionara sa” uzavrelom Omladinom Vojvodine i Srbije „davale su im onu snagu koja im je bila potrebna da dignu ustanak 1875.”6 Suprotno Miloradu Ekmečiću, koji ističe epohalnu ustaničku ulogu seljaštva, on tvrdi: Mladi „građanski naraštaj u Bosanskoj Krajini” zanesen u velikoj meri i podsticajima te Omladine podigao je ustanak 1875.”7 Dosta prostora dobili su i Vasa Pelagić i „nesvršeni đaci socijalisti kao Manojlo Horvaćanin i Kosta Ugrinić” na mestima veličanja doprinosa pojedinih podstrekača Ustanka. U analizi stavova Velikih Sila prema bosanskom ustanku Čubrilović se ne snalazi najbolje. Zbunjuje ga njihova jednodušnost već 1875. godine kad tek započinje najveći ustanak srpskog naroda tada najbrojnijeg u Bosni, da se Bosna, tokom urušavanja Turske, pri prvom zaokretu, u prvoj prilici, ustupi Austriji. Tek započeta, ne zna se po koji put obnovljena ustanička oružana borba, najvećih razmera, protiv nepodnošljive

3 Isto, 21. 4 Isto, 23. 5 Isto. 6 Isto, 31. 7 Isto, 66.

224

turske vladavine sa potencijalima koji nagoveštavaju realnu mogućnost uspeha – Velike Sile navodi na zaključak da sa večitom buntovnom Bosnom Turska u skoroj budućnosti mora raskrstiti. Objektivno posmatrano: ne onako kako su se ponadali ustanici, već smenjivanjem mrskih turskih upravljača smenom mrskijih Austrijanaca. Antiaustrijskim pobudama bivšeg atentatora i sužnja u međuvremenu srušene Austro-Ugarske, Čubrilović je pri pisanju ove knjige o bosanskom ustanku 1875–1878. godine, zaokupljen obavezom da utvrdi i objasni kako i zašto su Velike Sile već 1875. utanačile dodelu Bosne (i Hercegovine) Austriji. Životnim iskustvom poučen da snaga dominira zbivanjima, skoncentrisao se na argumente koje snagom Austrije u Trojecarskom savezu (Austrije, Nemačke i Rusije) dokazuju da se Bosna morala prepustiti Austriji. Sa tog stanovišta posmatrana uloga tadašnjeg ministra inostranih poslova Austro-Ugarske Monarhije Đule Andrašija, perom Vase Čubrilovića ovde se posebno ističe preuveličavanjem uloge Trojecarskog saveza u konstelaciji Velikih Sila. Andraši je tada, tako, po Čubriloviću, prepoznatljivim manevrima uspevao, i uspeo, da utre put koji prečicom na prvoj sledećoj raskrsnici skreće Bosnu-Hercegovinu austro-ugarskim putem. Još su samo ustanici i pobornici Ustanka verovali da od očekivanih opcija: autonomije, priključenja Srbiji, tutorskog zaštitništva Rusije – jedna mora uslediti. Za Čubrilovića, više odbirom činilaca nego procenom svih činjenica. Posle svega što se desilo, istinita je postala verzija da je Andraši „Rusima oteo vođstvo u rešavanju bosansko-hercegovačkog pitanja”, da je „središte odluka opet postao Beč, na koji je gledala” tada „cela Evropa. Ostalim kabinetima dato je jasno na znanje da Austrija ne može pristati ni po koju cenu na stvaranje jedne jugoslovenske državice, a još manje na ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom i Crnom Gorom. Rečju, Andraši je već krajem 1875. uspeo da dokaže evropskim vladama da je bosansko-hercegovačko pitanje austrijsko pitanje, koje se ima rešavati prema željama i interesima Austro-Ugarske Monarhije i nikako drukčije.”8 Čubriloviću bi se tu moglo zameriti što se nije upuštao u razmatranje situacije koja je navela Evropu, uključujući Rusiju, da tako rasuđuje u korist Austrije. Jer, sam Andraši u vreme vladavine kneza Mihaila bio je za priključenje Bosne, do Drine, Srbiji. Tada, kao predstavniku Ugarske, na položaju predsednika mađarske vlade, vodio je prevashodno računa o strahovanjima od previše Slovena, pre svega Srba, u Habzburškoj Monarhiji. Imao je na umu probleme koji su bili nametnuti zahtevima pobornika autonomne srpske Vojvodine. A posle Prvog svetskog rata, 1918. odlučujuće pobedničke Velike Sile, bile su za rešenje kojim je Bosna i Hercegovina priključena Jugoslaviji. Znači, specifične okolnosti, snagom interesa i moći, a ne puste snage su tokom 70-ih godina XIX veka uslovile opredeljenje odlučujućih Velikih Sila za austrijsku opciju rešavanja bosanskog problema. Vremenom uslovljena razgraničenja, koja su u vezi sa Bosnom, s obzirom na njen geopolitički položaj i višenacionalnu osobenost, od izuzetnog značaja – prenebregnute su prema tome na navedenim stranicama Čubrilovićevih izlaganja. Uopštena prevaga Trojecarskog saveza u odnosima Velikih Sila, po Čubrilovićevoj je verziji nedokaziva, jer ne može biti takva kakvu je Čubrilović obelodanjuje u vezi sa prepuštanjem Bosne Austriji. Engleska kao najistrajnija Sila na strani Turske saglašava se s austrijskom opcijom rešenja bosanskog pitanja kada su druge i drukčije opcije i po njenim merilima nemoguće. Ni Andrašijeva uloga u nametanju ili pridobijanju neophodne saglasnosti za prepuštanje Bosne Austro-Ugarskoj nije bila takva kakvu je ovde Čubrilović opisuje. Uostalom, Andraši je samo nešto ranije bio gorljivi zagovornik prepuštanju većeg dela Bosne Srbiji. Što i sam Čubrilović utvrđuje u nastavku svojih izlaganja, kada njemu sve više svojstveno, dopunjuje ranije rečeno korigovanim nalazima. Tako se nameće kritičko razmatranje Čubrilovićevih iskaza o dominaciji Trojecarskog saveza, kojoj se mora maksimalno prilagoditi i Engleska, bar u bosanskom sporu, pristankom na otimanje Bosne od miljenice Turske. Jer, po Čubriloviću: „Najzanimljivije je [u vezi sa bosanskim pitanjem] bilo držanje Engleske ne samo tada, nego i tokom cele Istočne krize. Od svih branitelja Turske u Krimskom ratu, ostala je još jedino ona. Ali protiv Trojecarskog saveza, tada svemoćnog političkog bloka u Evropi, ni ponosna Britanija nije mogla ništa. Francuska se držala povučeno. Italija je morala ići sa Trojecarskim savezom jer nije mogla drukčije, i Engleska je bila tada u tom pitanju gotovo usamljena. U Londonu su bili toga svesni i znali su, dok postoji Trojecarski savez da su nemoćni da išta preduzmu protiv njegove volje. Svaki korak triju severnih Sila u Istočnom pitanju izazvao je tamo potajnu srdžbu, ali su je umeli kriti iza svoje zakopčanosti i prividne ravnodušnosti koju su tada pokazali prema događajima na Balkanu. Potpuno se dezintegrisati nije smeo engleski ministar spoljnih poslova, jer se bojao da ne bude njegova država izbačena iz svoga položaja na Istoku i da druge Sile i bez nje ne stvore zaključke.”9 U daljem toku izlaganja i sam Čubrilović razmatrajući kasnije stavove Velike Britanije navodi na zaključke koji i bez njegovih korekcija ukazuju da dojam o neprikosnovenoj premoći Trojecarskog saveza polovinom

8 Isto, 100. 9 Isto, 101.

225

70-ih godina činjenički nije relevantan za jednoglasnu odluku Velikih Sila 1878. godine, o prepuštanju Bosne i Hercegovine Austriji. Naknadno, i po Čubriloviću u tom kontekstu: „Ako se engleska vlada u početku nije mnogo mešala u Istočno pitanje, tim više je radila na razbijanju trojecarskog bloka. Kao crvena nit provlači se kroz celu tadašnju istočnu politiku Velike Britanije uporno nastojanje njene vlade da izazove i pojača ruske i austrijske opreke na Balkanu, da unese razdor u redove Trojecarskog saveza i da ga sruši privlačeći Austriju sebi. Pošto u tome uspe, ne bi joj bilo tako teško da svome starom protivniku na Istoku, Rusiji, priredi novi Krim. Dok je to postigla na Berlinskom kongresu 1878, engleska diplomatija manevriše sad desno, sad levo, iskorišćuje svaki trenutak u Istočnoj krizi ili da izazove” u Trojecarskom savezu međusobne zađevice, ili da Austriju odvoji od Rusije oslonom na Englesku.10 U odeljku Srbija i bosansko pitanje očituje se Čubrilovićeva osobenost u istoriografiji, gotovo podjednakim podsticajima političara i istoričara. Ona se ispoljava utvrđivanjem i saopštavanjem činjenica koje kod većine istoričara bez životnog iskustva ostaju zamagljena zbog politike od koje se u praksi preterano zazire. Ogleda se to, npr. u rečenici kojom Čubrilović obznanjuje kako tada Bosna „uspe li Austrija da je zauzme i da se trajno utvrdi u njoj” obezbeđuje Austro-Ugarskoj „za dugi niz godina premoć na Jugu [Evrope] i vlast nad Južnim Slovenima”. Suprotno tome „pođe li Srbiji za rukom da je sebi prisajedini, osigurava svoju dolinu Morave sa levog boka, dajući joj više stabilnosti i zabija se kao klin među austrijske južnoslovenske pokrajine. Vladajući Bosnom, Srbija oduzima Dalmaciji njeno prirodno zaleđe, odvaja veliki deo Hrvatske i Slavonije od mora i dobija jedan deo Hrvata.”11 Dok je bio predsednik vlade Mađarske, Andrašiju nisu smetale pretenzije pa ni prava Srbije na Bosnu. On je tada rasuđivao drukčije nego što će rasuđivati na položaju ministra inostranih poslova Austrije. Sam Čubrilović, dopunjujući svoja kazivanja vraćanjem na ranije Andrašijeve stavove (redosled po hronologiji zanemaruje se često, nehotice ili hotimice, da bi se naknadnim dopunama mogle umanjiti, korigovati, učiniti zanemarljivim ranije netačnosti) utvrđuje: „Grof Andraši” kao „ugarski ministar predsednik nije se slagao sa politikom koju u to doba vode službeni bečki krugovi na Balkanu.” Tada „je on protiv širenja Austrije prema Jugu. Svestan je da njegova država ionako ima mnogo Slovena, pa nije želeo da pretovari lađu. Onda, mađarski revolucionar iz 1848/49. stalno je imao pred očima Rusiju... Zato je želeo da odvoji od nje Srbiju, njen najjači oslonac na Balkanu. Uska veza Srba iz Ugarske sa Srbima iz Srbije bila je poznata grofu Andrašiju. I da mu Srbi u Ugarskoj ne bi pravili smetnje želeo je da deluje na njih preko Srbije. On je vrlo dobro znao koliko je škodila Mađarima srpsko-hrvatska saradnja 1848/49. godine i želeo je da tu saradnju u buduće onemogući. Bosna u srpskim rukama trebalo je da postane kamen spoticanja među Srbima i Hrvatima; ona je trebalo da spreči njihovu saradnju u budućnosti.”12 Citirani Čubrilovićevi nalazi opovrgavaju nalaze mnogih istoričara, koji smatraju da su navedena Andrašijeva uveravanja i nastojanja bila lažna, ukoliko su uopšte ispoljavana u duhu politike predaje Bosne (sa Hercegovinom) Srbiji. Sam Čubrilović tim svojim nalazima (kao i nekim drugim) dokazuje kako su mu svojstvene odlike kojima se ističu vrsni istoričari. Raspoznaje istinu i kada nije rasvetljena nužnom rasvetom. On u tome nadmašuje istoričare većeg renomea, koji se diče i uzdižu spektakularnijom erudicijom, očiglednijom argumentacijom, boljim poznavanjem arhivske dokumentacije... Njemu su životni putevi ljudi, naroda, nacija poznati ne samo iz knjiga i arhivalija, koje lično malo istražuje već i, pa čak i više, iz iskustva u životu, za život (posle robije) i životnu karijeru (u najrazličitijim sistemima feudalaca, kapitalista, proletarijata, pa i vulgarnih pljačkaša i ubica). Analizom njegovih istoriografskih spisa, radova i radnji sve se to da dokučiti. Dok je pisao ovu knjigu o ustanku u Bosni 1875–1878, stigavši do skidanja vela sa zagonetnog sastanka Andrašija i kneza Mihaila u Mihailovoj vili u Ivanki, Čubrilović se, usled nepostojećeg zapisnika i osporavanja verodostojnosti iskaza o Andrašijevim bosanskim ponudama Srbiji, razumom opredelio za istinitost Andrašijeve verzije. Napisao je: „O čemu su razgovarali [Mihailo i Andraši] nema tačnih podataka, ali jedno je sigurno – da je Andraši u to doba ponovo davao uverenje srpskoj vladi da Austrija nema aspiracija na Bosnu. Godine 1868. nastavio se ovaj rad i za austrijskog generalnog konzula u Beogradu došao je mladi, ali već tada uticajni Benjamin Kalaj, koji je imao da sprovede Andrašijevu politiku.”13 Kalajev Dnevnik iz tih godina biće obelodanjen mnogo kasnije. Za postojanje tog Dnevnika i u njemu sadržanih neosporivih podataka o Andrašijevoj spremnosti za izručenje Bosne Srbiji još se ne zna u istoriografiji; i Čubrilović ne zna za taj izvor. Ali, on već svojim urođenim ili stečenim umećem snalaženja razaznaje i saopštava, bez ustezanja i podozrenja, da Kalaj ima za zadatak, po Andrašijevim uputstvima da pridobije Srbiju za politiku Mađarske, koja se zalaže za priključenje (većeg dela) Bosne Srbiji. Kako se menja ta politika prema svedočenjima tog Dnevnika saznaće se kasnije, što nije od značaja za ova izlaganja ovde. Tu

10 Isto, 102. 11 Isto, 154. 12 Isto, 157. 13 Isto, 158.

226

se ističe Čubrilovićev doprinos u utvrđivanju neosporivih mena politike koja se 70-ih godina okončava okupacijom Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske.14 U posebnoj glavi Čubrilović izlaže svoje nalaze, zapravo svoja uverenja i uveravanja na osnovu navedene dokumentacije, o čuvenom Rajhštatskom sastanku careva i carevih pomoćnika dve najzainteresovanije Velike Sile, Austro-Ugarske i Rusije, za ishod rata Srbije i Crne Gore protiv Turske 1876. godine. S obzirom na neizvesnost ishoda tog rata obema Silama od podjednake važnosti bilo je da utanače svoje stavove u slučaju pobede, odnosno poraza, jedne ili druge strane zaraćenih. Neizvesni ishod rata sa rezervama – usklađenim obavezama naveo je pregovarače da odustanu od vođenja zapisnika, pa su naknadne beleške učinile da i istoričari svoje pojedinačne nalaze o tom kratkotrajnom sastanku od „svega nekoliko sati”, u manjoj ili većoj meri po svom nahođenju formulišu. Za razliku od situacije 1875. godine, koja prema ranije citiranim Čubrilovićevim nalazima navodi na zaključak o stopostotnom pristajanju svih Velikih Sila na prepuštanje Bosne i Hercegovine Austriji bez rekompenzacija, u vezi sa Rajhštatskim sastankom Austrija saglašava se kompenzacijama Srbiji. Po Čubriloviću, u ovom kontekstu: „Rajhštatski ugovor bio je vrlo važan ne samo za Rusiju i Austriju, nego i za ceo dalji razvoj Istočnog pitanja, a naročito za nas. On će u buduće služiti kao osnovica rusko-austrijskim pogađanjima u Istočnom pitanju. Na prvi pogled izgleda kao da je Austrija izvukla iz njega veliku korist. Rusija joj je dala pristanak da zauzme veliki deo dveju čisto slovenskih pokrajina, Bosne i Hercegovine. Međutim, šta je davala za to? Pristala je da se Srbija i Crna Gora” održe u predratnom statusu „ako ih Turska potuče. Pristala je da se ove dve srpske države [kurzivom istakao A. R.] u slučaju pobede spoje [kurzivom istakao A. R.] posedovanjem Novopazarskog Sandžaka i da dobiju jedan deo Bosne i Hercegovine i da spreče tako njeno širenje prema jugu. Crna Gora dobija luku. Prema tome, Austrija se Rajhštatskim ugovorom [u stvari dogovorom – A. R.] zadovoljava [time] da dobije zaleđe svojoj Dalmaciji, ostalo prepušta balkanskim narodima, uz ogradu, da Južni Sloveni ne stvore veliku, za nju opasnu državu. Što se” Srbije „tiče, Andraši se još tada drži svoga starog plana [?] da podeli Bosnu i Hercegovinu sa srpskim kneževinama. Samo, što se sad ne pogađa neposredno” sa Srbijom „kao pre nekoliko godina s knezom Mihailom i namesničkom vladom, nego sa našom zaštitnicom Rusijom. Ipak je otišao malo dalje. Pre je tražio za svoju državu jedan deo Bosne i Hercegovine do Vrbasa i Neretve, sada daje Srbiji i Crnoj Gori samo mali deo, i to tačno neodređen uz Drinu. U svemu uzevši, upoređujući ga sa kasnijim rusko-austrijskim ugovorima o rešavanju balkanskog pitanja, Rajhštatski sporazum nije bio tako rđav za nas.”15 U komentaru tajnih rusko-austrijskih pregovora, dogovora – ugovora 1876–1877. Čubrilović zaključuje, da je na taj način Austrija sticala sve povoljnije pozicije za svoje prodore na Balkanu. Andraši je pak sledstveno „sve više skretao u vode cara [Franca Jozefa] i njegove vojničke okoline.” Svega „nekoliko meseci” ranije „na sastanku u Rajhštatu” pristao je „da dade jedan deo Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori i ne buni se protiv podele Novopazarskog Sandžaka među” dve „srpske kneževine”. U novoj konstataciji „o tome nema ni govora. Andraši traži celu Bosnu i Hercegovinu za svoju državu, a osigurava sebi [! valjda Austro-Ugarskoj, ali to je manir identifikacije države sa njenim jakim ličnostima] već unapred mogućnost ulaska i u Novopazarski Sandžak. Odsad, vodiće grof Andraši čistu imperijalističku politiku na Balkanu. On ne da ništa Srbiji i Crnoj Gori, sprema se da ih opaše sa tri strane i osigurava se u tajnom ugovoru s Rusijom protiv stvaranja velike južnoslovenske države na Balkanu; umesto toga, predviđa stvaranje bezbroj malih balkanskih tampon državica, s kojima bi se bečka diplomatija mogla igrati, iskorišćujući verske i nacionalne opreke među njima i stvarajući tako nerede, krčiti sebi put dolinom Vardara – Solunu.” Prema tom Čubrilovićevom zaključku, Austro-Ugarska: „Ako je Rajhštatskim ugovorom, ma i prividno, pokazivala volju da u rešavanju Istočnog pitanja pravi ustupke srpskom narodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara [1877. godine] jasno daje na znanje da želi da rešava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celog srpskog naroda, celog južnog slovenstva, bez njih, još više protiv njih.”16 Nadovezujući se na ubrzanja u podsticajima Austrije pravcem koji vodi Bosni, Čubrilović ne može a da ne kaže nešto o nastojanjima Srbije da pomogne učesnicima Ustanka. Svakako: „Položaj Srbije prilikom sklapanja mira s Turskom bio je takav da nije bila u stanju ništa jače učiniti za Bosnu.”17 Taj rat nije vođen zbog Bosne i za Bosnu. To je ponovljeno u vladinoj deklaraciji Srbije i u nalazima izvesnih istoričara, uključujući Čubrilovića. Porivi nisu bili u pomoći bosanskoj braći, već u oslobođenu Srbije od ostatka turske vladavine. Ali ni tim se porivima ne može umanjiti odgovornost odgovornih za pogrešne predračune, preuranjene odluke, nerazborita rasuđivanja, skretanja pažnje od unutrašnjih nevolja na spoljne...

14 Dnevnik Benjamina Kalaja 1868–1875, Beograd – Novi Sad 1976. Obrada i komentar – Andrija Radenić. Drugo, reprint, izdanje, 2002. 15 Vasa Čubrilović, navedeno delo, 198. 16 Isto, 224. 17 Isto, 226

227

U vezi sa „rusko-turskim mirom” u San Stefanu, 19. februara/3. marta 1878, posle poraza Turske u ratu sa Rusijom, Srbijom, Crnom Gorom, Čubrilović utvrđuje: „Sanstefanskim ugovorom za mir nije bio niko zadovoljan osim Rusa i Bugara, a najveće nezadovoljstvo pokazale su Velika Britanija i Austrija.”18 Usled rastrojstva Trojecarskog saveza osamljena je postala Rusija. Austrija se osilila profitima ugovora sa Rusijom od 15. januara 1877, koji Čubrilović više puta pominje pri objašnjavanju ruskih neuspešnih poduhvata austrijskim uspešnim poduhvatima. Prema Čubriloviću, u vezi sa novonastalom situacijom: Austrija „je ostavila Rusiji da se bije po Balkanu, da dobije bitke, a sebi je zadržala da pobere plodove ruskih žrtava i ruskih pobeda. Ali tome je najviše doprinela rđava ruska spoljna politika. Ona je za sve vreme Istočne krize vođena tako nespretno, da je naposletku morala dovesti Rusiju u ćorsokak. Ako je Gorčakov mislio da će se posle uspelog rata lako izvući [i] izigrati Austriju zaključujući mir s Turskom bez njenog pitanja, ljuto se varao. Dok god je imao Bizmarka za leđima Andraši nije trebalo da se boji da bi ga Gorčakov mogao prisiliti na popuštanje ni samom pretnjom rata [!]. Ministar spoljnih poslova Franje Josifa mogao je biti tim sigurniji, što je u sukobu s Rusijom oko Istočnog pitanja mogao uvek da računa i na potporu Velike Britanije. Da se Andraši ne može nagovoriti da popusti pukim cenkanjima i pregovorima, imali su Rusi prilike da se uvere tokom cele Istočne krize. Naprotiv, mogli su videti da je Beč pokazivao tim veću bezobzirnost i veći apetit što se više zaoštrava kriza na Istoku i što je položaj Rusije postajao slabiji. Teško je bilo verovati da će biti drukčije 1878. godine nego poslednje tri godine. Baš naprotiv, bili su svi izgledi da će Austrija jedva dočekati da iskoristi svoj povoljan politički i vojnički položaj prema Rusiji, da pređe preko ugovora sklopljenog sa njom, da potisne svoga starog takmaca sa Balkana i tim jače učvrsti svoj uticaj južno od Save i Dunava.”19 Ovaj dugački citat bio je neophodan da bi se dobio autentični uvid u izlaganje istoričara ponesenog strastima političara. Pri ranijem citiranju Čubrilovićevih iskaza, Andrašijevom spremnošću da se zauzme za pripajanje većeg dela Bosne (i Hercegovine) Srbiji, dokazivala se Čubrilovićeva istoriografska superiornost, u poređenju sa istoričarima koji nastoje da opovrgnu tu Andrašijevu spremnost (i krajem 60-ih i početkom 70-ih godina). Ovim se citatom ilustruju Čubrilovićevi nedostaci rezonima političara, koji sa stanovišta borca protiv austrijskog imperijalizma, u vremenu austrijske Carevine i austrougarske Monarhije mora u svakoj prilici da utvrdi i žigoše isključivost njenih imperijalističkih pobuda i podviga. Skoncentrišući, po običaju, pažnju na Andrašija, koji svojim položajem u Austro-Ugarskoj i dalje u novoj konstelaciji zastupa prevashodno interese Austrije, a ne Mađarske, Čubrilović nastavlja po ranijem: „Tako je i Sanstefanski mir poslužio Andrašiju kao zgodan izgovor da zaboravi na sve obaveze [ranijim ugovorima] prema Rusiji i stavi nove zahteve, koji su daleko prelazili ono što je Austrija dobila tajnim ugovorima u Rajhštatu i Beču. Otišao je i dalje: prekinuo je sa Rusijom, pridružio se Engleskoj i zadao svom starom prijatelju iz Trojecarskog saveza na Berlinskom kongresu takav udarac da ga nikad neće Rusi zaboraviti ni njemu ni njegovoj državi.”20 Zvuči rečito ali ne adekvatno zbivanjima, koja su prethodno sledila. U glavi koja razmatra bosansko-hercegovačko pitanje na Berlinskom kongresu prema odluci o priključenju tih pokrajina Austro-Ugarskoj, privremenim statusom okupirane zemlje – Čubrilović se drži fakata, proučenih nužnom dokumentacijom. Podrobno izlaže i komentariše pojedinosti cenkanja i sporazumevanja. Tu prvi put detaljnije ukazuje na razlike u gledištima Pešte i Beča, Mađarske i Austrije oko okupacije Bosne i Hercegovine. Spominje: Mađari „se još nisu pomirili s mišlju da je Austrougarskoj Monarhiji neophodno zauzimanje dalmatinskog zaleđa. Sam Andraši došao je na kongres još neprestano lavirajući među carem i njegovom vojničkom okolnosti i svojim zaključcima. On, koji je došao u Berlin s planom da dobije Bosnu i Hercegovinu, ne sme ni sad da otkrije karte, nego se trudi da udešavanjem sticaja prilika nametne Mađarima, kao da je samo od sebe došlo pitanje Bosne i Hercegovine. Zato se trudi da se najpre pretrese na kongresu pitanje Bugarske [rešenjem deobe na zapadnu i istočnu Bugarsku], da počne deljenje Turske i stvaranje nove slovenske države na Balkanu, da bi se kao posledica toga nametnula potreba spuštanja Austrije u doline Bosne i Neretve. Iz istog uzroka traži Andraši da neka strana sila predloži na kongresu da Austrija zauzme Bosnu i Hercegovinu.”21 Držanje Srbije u vezi sa Berlinskim kongresom (na tribini kongresa nije imala mogućnost da ga ispolji, jer njeni predstavnici, sa Jovanom Ristićem na čelu, nisu imali pristupa u kongresnu salu za vreme zasedanja, kao ni Rumunija i Crna Gora) bilo je uslovljeno držanjem Rusije na mirovnoj konferenciji u San Stefanu. Zato i Čubrilović kazuje: „Srbija je morala tražiti oslona u Beču da bi dobila njegovu potporu na granici prema Bugarskoj. I za to je morala platiti. Andraši je za pomaganje Srbije prema Bugarskoj vezao sklapanje

18 Isto, 242. 19 Isto, 243. 20 Isto, 244. 21 Isto, 258–259.

228

trgovinskog ugovora sa Austro-Ugarskom, građenje železničke pruge kroz Srbiju, regulaciju Đerdapa.”22 Čubrilović ponavlja ove zahteve, poput mnogih drugih istoričara, kao imperijalističke, iako su to obaveze koje se same po sebi nameću, potrebama Srbije, a ne isključivo Austro-Ugarske. Inače oslonac na Austriju bio je jedino moguć za Srbiju i po Čubriloviću. Kazuje: „I sam Šuvasov [glasnogovornik Rusije] savetovao je Ristiću ne samo da se stara doći do potpunog sporazumljenja sa Austro-Ugarskom no da i nikakav korak kod kongresa ne učini koji bi udario na osudu Grofa Andrašija. Slične savete davao je Ristiću i francuski punomoćnik”. U takvoj situaciji nije se moglo drukčije i po Čubriloviću, nego da se za Srbiju traži: „Stara Srbija, Kosovski Vilajet na jugu, Trn, Pirot, Belogradčik i Vidin na istoku.” Za Bosnu se traži samo razumevanje.23 U rezimeu detaljnog opisa peripetija koje su samo uz otpor osamljene Turske završene izglasavanjem austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, Čubrilović zaokupljen dominantnom ulogom Andrašija, više motivima politike nego potrebama istoriografije kazuje: „Andraši se vratio kući kao pobednik u pravom smislu reči. Uspeo je ne samo da dobije okupacioni mandat i da proturi na kongresu najveći deo svojih zahteva, nego što je, izgleda, za njega bilo najvažnije, da upravo smrvi svoje ruske protivnike... Dugo je skrivao i obuzdavao svoju mržnju protiv ugušitelja mađarske bune 1848–1849. Posle mira u San Stefanu jedva je dočekao da se otrese svih obzira i svih obaveza prema Rusiji i da pusti strasti na volju. Udruživši se na kongresu s Englezima i Nemcima, prešao je Andraši u svom ponašanju prema Rusima granice obzira prema nekadašnjem članu Trojecarskog saveza, pa i preko Granice interesa vlastite države [kurzivom, zbog netačnosti, istakao A. R]... Pokraj sve svoje diplomatske veštine on nije bio u stanju da spreči, što se nije dalo sprečiti, jačanje balkanskih Slovena i stvaranje velike jugoslovenske države.” Normalno, nije bilo nikoga, ni u snu reklo bi se u narodu, da predvidi kraj i te velike državne tvorevine Jugoslovena, poput kraja mnogo dugovečnije i mnogo veće Austro-Ugarske. Zato tada sledstveno i Čubrilović zapisuje, a sada kao kuriozitet mi čitamo: „Uzalud je Andrašiju bila okupacija Bosne i Hercegovine, uzalud će radi odbrane od Slovena baciti svoju državu u zagrljaj nemačkog carstva. Vezivanje sa njim dovešće nekoliko decenija kasnije Austro-Ugarsku u sukob sa celom ostalom Evropom. Grehovi otaca svete se deci. Andrašijev sin biće poslednji austrougarski zajednički ministar spoljnih poslova.”24 U knjizi istoričara Milorada Ekmečića o ovom ustanku u Bosni, 1875–1878, štampanoj 30 godina posle Čubrilovićeve knjige, 1960, manje prostora ustupljeno je propratnim i posledičnim spoljnopolitičkim akcijama, što nam je omogućilo uvid u odnose kojima se bavi naša knjiga. Čak se pored isticanja doprinosa kojim Čubrilović obogaćuje saznanje o jednoj veoma značajnoj buntovnoj prekretnici, obelodanjuje kritička primedba zbog prevelikog prostora ustupljenog spoljnopolitičkoj problematici. Ekmečić: Kao prvi istraživač navedenog ustanka u Bosni, istoričar Aleksa Ivić je: „Tek 1918. godine objavio Fragmente iz istorije bosanskog ustanka 1875. i 1876. godine. Rađena na osnovu podataka iz Državnog arhiva u Zagrebu, njegova je knjiga ipak samo nepovezan skup pojedinosti, iz kojih se ne vidi istorijska cjelina i u kojoj su ličnosti i događaji opisivani po volji, a ne prema srazmjeri koju su imali u samom ustanku. Ivić je slabo cijenio temu o kojoj je pisao i za nju se opredijelio zato što je bila politički aktuelna. Njegova rasprava je pala u zasjenak 1930, kad je izišla opširna studija Vase Čubrilovića... Čubrilovićevom zaslugom pojmovi o ustanku su utaloženi u okvire jednog egzaktnog posmatranja istorije, a naučna terminologija dobila je pravu vrijednost. Prvi put rađena na opširnoj arhivskoj građi, istorija ustanka je tu stekla značaj koji joj pripada, a pojedinosti u njoj obim srazmjeran svom učinku.”25 Posle ovih pohvala sledi prekor koji je u sklopu naše knjige o spoljnoj politici ispao vrlinom usled omogućavanja analize izlaganja o spoljnopolitičkim peripetijama, sa stanovišta Čubrilovićevih ispravnih objektivnih i neispravnih subjektivnih procena o događajima i ličnostima, kao promotora događaja, na spoljnopolitičkom planu. Zbog te koristi ovde nalazimo za potrebno primetiti da je samo sa striktnog, naslovom imenovanog odredišta posmatrana nužna dodatna kritika prethodnoj pohvali. Iako u Čubrilovićevoj knjizi o ustanku odista: „Samo jedna trećina rasprave odnosi se na prikaz unutrašnje istorije ustanka, a dvije trećine na njegovu spoljnu radnju, koja je u većini slučajeva potpuno nezavisna od njega.”26 Ipak, novu spoljnu radnju i Ekmečić dosta tačno obrađuje, čime i on dokazuje da nije bez veze sa unutrašnjom radnjom Ustanka. Politika Velikih Sila, po Ekmečiću takođe „pričinila je i djelimično omogućila povezanost ustanka sa Srbijom.” Međutim, sami ustanici, sa svojim predvodnicima na čelu, sudbinu Ustanka vezuju, u većoj ili manjoj meri, za „posrednu ili neposrednu službenu pomoć iz Srbije.” Ta pomoć, ne samo u očekivanim već i

22 Isto, 260. 23 Isto, 260–261. 24 Isto, 266. 25 Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875–1878, Sarajevo 1960, 7. 26 Isto.

229

mogućim razmerama, uglavnom je izostala. Što Ekmečić obrazlaže prevelikim uticajem austrijske politike na politiku kneza Milana. „Strah” čelnika Austrije „od južnoslovenskog pokreta, razvijen preko mjere koja bi dopuštala ravnodušno posmatranje okolnosti, išao je mnogo dalje od gole bojazni da Srbija ne zauzme Bosnu”. Ekmečiću to proizlazi iz reperkusije u Hrvatskoj. Jer: „Kad je hercegovačka pobuna naišla na vrlo živ odjek u hrvatskoj javnosti, vlasti u Beču nastojale su da ovaj pokret u Hrvatskoj za pomaganje ustanka zadrže na stepenu jedne humanitarne djelatnosti koja ne bi imala politički karakter.” Samo za razumevanje ovih proustaničkih raspoloženja Hrvata trebalo bi da se razjasni, kako je: „Ta ideja korišćenja ustanka” u službi „priključenja Bosne” Hrvatskoj bila „na osnovu virtuelnih prava” podsticana. U godinama preostalog veličanja Štrosmajerovog jugoslovenstva, kada se piše i štampa ova Ekmečićeva knjiga, objektivno i subjektivno nametala se takođe analiza hrvatske spremnosti za prepuštanje većeg dela Bosne Srbiji, pod dejstvom Štrosmajerove politike. Opredeljenje Srbije za uzdržljivo držanje objašnjeno je, i bez saglasnosti istoričara! Knez Milan u Beču, tokom upoznavanja sa stavovima velike susedne države „na licu mjesta” uverio se kako Austro-Ugarska zazire od bosanskog ustaničkog pokreta iz straha da „ne preraste u revolucionarni ili opšti jugoslovenski pokret. Pored austrougarskih, mir su mu savjetovali i ruski predstavnici.” Naročito ruski ambasador u Beču Novikov „koji je inače bio žestoki protivnik svakog ustanka” Slovena „smatrajući ga štetnim za neposredne interese Rusije”. Za utehu istoričara, tadašnje vlade Srbije, prva konzervativna, pod predsedništvom Danila Stefanovića, potom akciona liberalna Stevče Mihailovića i Jovana Ristića, bile su za to da se ustanak pomogne bar oružjem i dobrovoljcima.27 Već 1876. godine, po ovoj Ekmečićevoj knjizi „reformni napori velikih sila i stvaranje uslova za izbijanje srpsko-turskog rata stoje u bliskoj vezi i ispoljavaju se kao istovjetan proces.”28 U osvrtu na presudno držanje Trojecarskog saveza držanjem Austrije i Rusije neminovna je i procena Berlinskog memoranduma, od 12. maja 1876, „sastanka predstavnika” triju „sila saveznica u Berlinu”. Engleska je kritički razmatrala taj memorandum, što je jedna potvrda više za potrebu realnijeg, ne preuveličavanog, značaja ove savezničke koalicije. Kako Ekmečić konstatuje: „U osnovi te engleske politike bila je želja da se razbije ionako labilan Trojecarski savez.”29 Ali je dovođenje u vezu te politike u odnosima Velikih Sila s politikom Srbije u promeni svog suzdržanog držanja u ratu bosanskih ustanika protiv Turske svojim ratom protiv Turske – proizvoljno. U odeljku sa naslovom Izbijanje rata Srbije i Crne Gore protiv turske ističe se odmah prvom rečenicom: „Ideja o ratu protiv Turske povlači se u srpskoj nacionalnoj politici od samog početka ustanka”. Da se ta ideja prenaglašeno povezuje sa izbijanjem ustanka u Bosni proizlazi već iz sledeće rečenice, kojom se kazuje da je ta ideja „bila sastavni dio koncepta [podrazumeva se od ranije] o borbi za oslobođenje.” Istinito je samo da „se čitav rad na organizovanju [srpskog] nacionalnog pokreta u Bosni i Hercegovini vezuje i podređuje ideji o srpsko-turskom ratu” Srbije. Kao u delima većine istoričara i tu se: „Geneza te koncepcije” povezuje sa politikom kneza Mihaila „i njegovih saveza sa balkanskim državama.” Podsticaji za rat došli su neminovno u velikoj meri iz Rusije, ali i Ekmečić stavlja do znanja kako: „treba istaći da je u času opredjeljenja” Srbije za rat, knez Milan znao „da tu mjeru ne odobrava ruski car” znači ni ruska vlada. Rat su sa najviše oduševljenja dočekali srpski ustanici u Bosni. To su manifestovali najrečitije proglasom o ujedinjenju Bosne i Srbije. Najvažnije je bilo i po Ekmečiću, da je: „Sa svoje strane i srpska Vlada u kneževom proglasu kao razlog za rat navodila stanje u Bosni i Hercegovini.”30 Stanje koje se više nije moglo podneti. Povodom srpsko-turskog rata koji je izbio protivno politici Rusije i Austrije, i po Ekmečićevom rasuđivanju, sastanak ruskog i austrijskog cara, i njihovih ministara spoljnih poslova, uz izuzeto prisustvo ruskog ambasadora u Beču Novikova,31 završio se, bez ugovornog zapisnika i komunikea, dvojako isticanim zaključcima. Što dopušta i Ekmečiću da akcentuira po svom nalazu rusku ili austrijsku verziju. Taj nalaz svodi se na isticanje verolomstva Rusije pristankom na priključenje većeg dela Bosne Austriji a ne Srbiji, čak u slučaju pobede Srbije. Kao naravoučenije valja znati i za Ekmečićevu dedukciju poraza Srbije: „Srpski poraz u ratu imao je ogromno dejstvo za ustanak.” U očekivanju sigurne pobede Srbije u ratu sa Turskom: „Proglas o ujedinjenju sa srpskom državom imao je za posledicu da se ustanici [Srbi, a ne muslimani i Hrvati, koji ne učestvuju u ustanku, ili gotovo ne učestvuju, što se prećutkuje] više gotovo nisu ni obazirali na politiku velikih sila [kurzivom istakao A. R.]. Ujedinjenje sa srpskom državom za njih je bio svršen čin i oni se na politiku drugih država nisu mnogo obazirali. Poraz Srbije u ratu, sada je duhove” ustanka „vratio” u realnost. (Sto i više godina kasnije ni to se

27 Isto, 119–138. 28 Isto, 221. 29 Isto, 223. 30 Isto, 233. 31 I Ekmečić različito titulira Novikova, jednom kao poslanika (str. 195), drugi put kao ambasadora (str. 251). Bio je ambasador.

230

neće dogoditi). „Igra velikih sila ponovo dobiva... izvanredan značaj.”32 Za tu igru Velikih Sila nema ni ovde citirani istoričar razumevanja. Opisujući kako se bosanski ustanak Srba „nije slagao sa ruskom zvaničnom politikom”, a najviše ne sa rasuđivanjem predstavnika Rusije ambasadora Novikova, on se poziva i na navodne Novikove „misli da Rusija čeka da ojača do te mjere da može lice u lice stati sama prema cijeloj Evropi, osloboditi oružjem Slovene i napraviti od njih ne Slovene nego Ruse kao što je Bizmark od Nijemaca pravio Pruse, a ne obratno.” Da takva igra Rusije kao i svake Velike Sile bude u što drastičnijoj formi prikazana sledi, da će: „Kasnije [isti] Novikov sprečavati veze ustanika sa Rusijom i biti zagovornik njihovog potpadanja pod austro-ugarsku upravu.”33 Nedovoljno poniranje u nejednostavnu igru Velikih Sila dolazi do izražaja i na drugi način. Prvenstveno kad se različita, međusobno protivurečna opredeljenja, uslovljena dinamikom razlika u razvoju samih događaja i njihovih reperkusija, u skladu ili neskladu sa tim razlikama, navode bez objašnjenja povoda i posledica, a samim tim i dimenzija tih razlika. Tako se dešava da tek citirani iskaz o spoljnoj politici Rusije na platformi odnosa prema bosanskom ustanku, ostaje neobjašnjiv već ako se uporedi sa ranijim opisom te politike. Jer, po tom iskazu suprotno od ranijeg opisa: „U ruskoj istočnoj politici lagano je dozrevala misao da se” bosansko ustaničko pitanje „može pravilno riješiti jedino uspostavljanjem autonomije pobunjenih pokrajina, onako kako je to svojevremeno učinjeno sa Srbijom i Rumunijom. Tu misao izrazio je knez Gorčakov... još 1876”, poput zahteva „da Hercegovinu treba ujediniti kao autonomnu pokrajinu pod upravom [crnogorskog] kneza Nikole” ili ako se to ne da ostvariti, da se bar „planinski krajevi koji su bili pobunjeni 1861.” pripoje Crnoj Gori. To je protivurečno tadašnjoj politici Andrašija kao ministra inostranih poslova Austro-Ugarske. Po Ekmečiću „na toj razlici u gledištima” Rusije i Austrije „došlo je do krize Trojecarskog saveza. Zbog nje on više nije mogao nastupiti kao moralna i politička cjelina.”34 Bez predrasuda i računica istovetna rasuđivanja istoričara Čubrilovića i Ekmečića o Andrašijevoj spremnosti da se veći deo Bosne i Hercegovine prepusti Srbiji a ne Austriji, podjednako opovrgavaju tačnost suprotnih tvrdnji. Nije slučajna ni istovetnost u izostavljanju Načertanija pri utvrđivanju geneze i toka srpskih i jugoslovenskih nacionalnih pokreta. Načertanije još nije u modi. Mada ne tako prizemno, po smeru visoko kotirane istoriografske nauke. Mirno vreme u međunacionalnim odnosima Srbije i ostalih zemalja Jugoslavije, u godinama pisanja i štampanja ovih knjiga, još ne iziskuje obavezujuća izjašnjavanja o mitskim predstavama Načertanija. U vidu navedenih njegovih ujediniteljskih nacionalnih doprinosa s jedne strane, i navodnog učinka njegovim nacionalističkim jednostranostima s druge strane. Posebno u Hrvatskoj, u godinama inkvizicije, 1941–1945. U Srbiji, kasnije, u decenijama rastrojstva i razaranja Jugoslavije, krajem istog, XX veka. Oslobodilačke ideje i akcije nacionalizma iz vremena vladavine kneza Mihaila i Garašaninove vlasti i Čubrilović i Ekmečić povezuju s Mihailovim nastojanjima, u manjoj meri i s Garašaninovim, ali ovde bez Garašaninovog Načertanija. Brojni Savezi, koje je knez Mihailo sklapao s pojedinim balkanskim državama, na nivou priznatih i nepriznatih autonomija, a koji su preuveličani kod mnogih istoričara navodnim ustrojstvom Prvog balkanskog saveza – svedeni su ovde na pravu meru, takođe podjednakim nalazima ova dva istoričara. Jer „ni jedan od tih saveza nije preživeo” smrt kneza Mihaila, ni na papiru „čak ni savez sa Crnom Gorom, nacionalno i politički najbližom balkanskom državom, nije postojao.”35 Sa njom je Srbija, povodom ustanka u Bosni i priprema za rat sa Turskom, morala da sklopi novi saveznički ugovor. Rumunija je čak na poziv Srbije da se obnovi Savez iz vremena vladavine kneza Mihaila, odgovorila da ne zna za postojanje takvog saveza.36 Koliko utiče savremena politika na političku istoriju prošlih vremena, pokazuje, npr. i tvrdnja da je protest bosanskih franjevaca protiv proglasa o ujedinjenju Bosne sa Srbijom, bio delo pritiska Andrašija a ne spontanog otpora tom ujediniteljskom činu. Prema tome, nije verodostojno „da je” u Bosni „svima bilo jasno da u pozadini tih protesta stoji austrougarska diplomatija.”37 Hrvatska i Hrvati, kad je pisana i štampana ta istorija, još su obuhvaćeni tretmanom ideologije i ideje bratstva i jedinstva. Još se ne ispoljavaju traktatima uvažavanih istoričara pojave antihrvatstva i antisrpstva u sklopu jugoslovenstva. Iako se u Ekmečićevoj knjizi na početku kritikuje neadekvatno Čubrilovićevo bavljenje spoljnopolitičkim okolnostima u istoimenoj istoriji ustanka Bosne, i ta Ekmečićeva knjiga završava se, razumljivo, sa dva, doduše kraća, spoljnopolitička poglavlja. Izgubljeni rat Srbije protiv Turske pogoršao je položaj ustanika u Bosni, ali ni pobedom Srbije u ratu sa Turskom nije usledila promena prema iščekivanjima srpskih stradalnika u Bosni i pobednika u Srbiji. Kao što se moralo znati a nije se znalo, sve je zavisilo od arbitraže i odluke

32 Isto, 131, 273. 33 Isto, 131, 226. 34 Isto, 222. 35 Isto. 36 Isto. 37 Isto, 244.

231

Velikih Sila. Najpre je izgledalo da će sve biti rešeno San-Stefanskim mirom. Posle se uvidelo da su neprikosnovene odluke Berlinskog kongresa. San-Stefanski mir i ustanak u Bosni po kraćoj Ekmečićevoj analizi, koja je sažetija nego Čubrilovićeva, potvrdilo se, mnogima znano i neznano, da o svemu odlučuje pobednička velesila. Samo se nije znalo da će ta odluka biti drukčija kad se pobedničkoj Velikoj Sili suprotstavi blok Velikih Sila, sa stanovišta drukčijih interesa. Ekmečić: „Ustanak se produžio sve do austrougarske okupacije. Ali sam po sebi, taj ustanak nije predstavljao snagu koja bi mogla uticati na rješenje sudbine Bosne i Hercegovine. To rješenje potpuno je zavisilo od razvoja međunarodnih odnosa. Zapravo, odnosa Velikih Sila. Dodajući, da je primirje između Rusije i Turske sklopljeno 31. januara 1878. u Jedrenu, a mir 3. marta 1878. u San Stefanu”, Ekmečić kao pobornik i socijalnih zakona, dodatno saopštava, da je to bio i „dan oslobođenja ruskih seljaka kmetskih obaveza”.38 U Ekmečićevom komentaru kazuje se dalje kako je Rusija San-Stefanskim mirom isticala Bosnu tako da se njime ima poboljšati položaj Bosne (i Hercegovine), u meri u kojoj ona ne dovodi u pitanje njenu dalju potčinjenost u granicama Osmanskog carstva, a ostavlja nezavršenim proces njenog daljeg razvoja, prilično nedefinisanim statusom. Od Turske nije se mogla ali nije se ni htela iskamčiti nezavisnost, prema krajnjim ciljevima ustanika, usled tajnih obaveza prema Austriji. Nedokazivo je (navođeno prema iskazima Grgura Jakšića) da je Rusija: „kao uslov da Austro-Ugarska prizna odredbe San-Stefanskog mira, nudila joj okupaciju Bosne i Hercegovine”, onda kad: „Na to rješenje nije pristajao Andraši... sa zahtjevom za stvaranje jedne autonomne makedonske pokrajine u austrougarskoj interesnoj sferi.”39 Nema potrebe, sa čisto naučnog stanovišta, umanjiti već umanjeni domet ruske pobede otporom ostalih Velikih Sila i poštovanjem odluka San-Stefanskog ugovora. Ne odgovara istoriografskoj potrebi za istinom ni nastojanje da se istrajnost ustanika iskazuje verbalnim uveravanjima o ustanku do poslednjih mogućnosti, uprkos neočekivanom držanju Rusije. Da nešto ne štima otkriva i rečenica: „Ustanak je i dalje trajao iako bez planski vođenih i organizovanih poduhvata.”40 U celini, prikrivanje neugodnih istina necelishodno je i rečima koje navode na misao o učešću svih Bosanaca u ovom Ustanku. Muslimani i Hrvati prepustili su Ustanak Srbima, a mnogi su se distancirali, ako ne i suprotstavljali srpskim ustaničkim podvizima. U vremenima pisanja ovih knjiga bila su doduše nepreporučljiva, pa i nedozvoljiva ovakva rezonovanja, kao što su u vreme sastavljanja ove naše knjige neminovna. Da se ne bi uvrežilo u večito pamćenje kako je osnovna: „Karakteristika ustanka 1878” poput 1875–1877, bila uglavnom „njegova stara podijeljenost na sjevernu i jugozapadnu Bosnu.”41 Vremenom uslovljena različitost ispoljava se vrlo često, već smo ilustrovali u više navrata, tokom rasprava oko angažovanosti Srbije u buntovničkim, revolucionarnim zbivanjima Srba izvan Srbije. Srbija je po izvesnim dugotrajnim, a ne samo trenutnim orijentirima u izvesnim hazardnim godinama, odnosno razdobljima, prevlašću ratobornih, ako ne delima, bar rečima, morala više da se angažuje i u bosanskim ustancima 1875–1878. Prema Ekmečićevoj knjizi: „Uporedo sa razočarenjem [već] u odluke San-Stefanskog mira, kod ustanika se javljaju zakašnjela [kurzivom istakao A. R.] ubjeđenja da ustanak iz Srbije uopšte nije bio dobro vođen. Srpskoj vladi se prebacivalo, kad već ni u jednom od dva rata nije poduzela osvajanje bosanskog prostora, što bar nije nastojala da se ‘ranom i ozbiljnom pomoći njenom obrazuje opći narodni pokret, koji je sav narod bosanski od početka ustanka željno očekivao i koji bi – osobito u današnje doba – bio kadar ne samo protiv stati, nego i nedvojbeno sam svojim mišicama, svog petovjekovnog mučitelja otjerati i sjediniti se sa svojom majkom Srbijom.’ U tim okolnostima bila bi onemogućena okupacija”42... Iako su navedene rečenice većim delom preuzete iz lista neobuzdavane Miletićeve vojvođanske stranke liberala, moglo bi se reći i narodnjačke Omladine, Zastave, one su svojstvene pobornicima nacionalnih pokreta u borbi protiv stranih silnika, prvenstveno kada su u opoziciji protiv svojih vlada, pa i vladara. Međutim, tadašnji lakomisleni vladar Srbije, knez Milan, bar se toliko znao obuzdati da prodorom u Bosnu i ne pokuša oprobati snage svoje vojske. Ta vojska bez obzira na odlike hrabrosti pretrpela je nepotrebne gubitke prevremenim prvim ratom protiv Turske, bez saveznika, a bosanskom ofanzivom bila bi desetkovana, kako su razumom a ne emocijama rukovođeni i tada u samoj Srbiji govorili. Drugi oslobodilački rat Srbije bio je usaglašen s ratom Rusije, koja ne dozvoljava da srpske trupe nadiru prema Bosni, kada je Bosnu zajedno sa Hercegovinom iz njoj poznatih razloga već prepustila Austriji. Završno izlaganje u ovoj Ekmečićevoj knjizi u poslednjem odeljku pod naslovom Berlinski kongres i kraj bosanskog ustanka sadrži informacije koje navode čitaoce na zaključak da drukčije nije moglo biti nego što se

38 Isto, 340–341. 39 Isto, 341. 40 Isto, 344. 41 Isto, 344. 42 Isto, 352.

232

zbilo: porazom. Zanimljivo je i kako se pažnja koncentrisala na Vasu Pelagića, kad zatreba, u vreme pisanja još veoma popularisanog pregaoca nacionalnih i socijalnih stremljenja, sa sve više socijalističkih primesa. Ali je najvažnije: Bez obzira na subjektivno i objektivno odabrane odlomke događaja prema uticaju preovlađujućih ideja i ličnosti u tim događajima, konstatovano je istinito i poučno na kraju da nije moglo biti izbegnuto rešenje Berlinskog kongresa. Već: „Razvoj prilika prije Kongresa nije ni blizu pružao ustanicima mogućnost da se njihov glas čuje u međunarodnoj javnosti... Predstavniku ustanika bilo je dopušteno jedino da preda Memorandum i da njegove prepise postavi na mjesta pojedinih punomoćnika za stolom. Misao o ujedinjenju Bosne sa kneževinom Srbijom u jednu državu pokazala se na Kongresu apsurdnom. Tu misao nisu mogli podržati ni sami srpski predstavnici [Srbije] koliko god su je intimno gajili. Rusi su savjetovali Ristiću ne samo sporazumeti se sa Austrijom no i ništa ne preduzimati na Kongresu bez njenog odobrenja, i da možemo toliko uspeti koliko se sa njom saglasimo. U tim uslovima bilo je nemoguće da predstavnici bosanskih ustanika na bilo koji način dođu do izražaja na Kongresu.” Poput Čubrilovića, i prema Čubrilovićevim navodima, ističu se argumenti Berlinskog kongresa i Austro-Ugarske, najviše, za ignorisanje zahteva ustanika, i stavljanje Bosne-Hercegovine pod novu tuđinsku upravu. Imperijalistički zahvat objašnjava se, na uobičajeni način, potrebom primene civilizacijskih normi ponašanja u zemljama i sredinama, navodne necivilizovane zaostalosti. U višenacionalnim zajednicama uzajamnim zlodelima. Kao da Austro-Ugarska nije bila primer nepoželjnih izliva nacionalne netrpeljivosti višenacionalnih državnih tvorevina. Njoj je dato pravo i prema ovde ponovljenim citatima „da povrati red, da zaštiti stanovnike” od nasrtaja jednih „protiv drugih, da u običaje usadi načela mirnog zajedničkog života”43 Tema knjige o bosanskom ustanku nije dozvoljavala Ekmečiću, koji je u tom pogledu krajnje dosledan, da već u ovoj knjizi podrobno razmotri Berlinskim kongresom stvorene efekte austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini. Po mnogim Ekmečićevim ocenama o ovoj upravi, kao i po Čubrilovićevim, pa i većine naših istoričara: Ne može se odgovarajuće parirati ni austrijskoj istoriografiji, kada dokazuje napredak u železnicama, industriji, bankarstvu, trgovini... u poređenju sa razvojem pod Turskom. Ili kada se poslednje putovanje austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevo ne objašnjava isključivo vidovdanskim izazovom već i Ferdinandovim austrijskim jugoslovenstvom (naravno, pod austrijskim carem i nadzorom) nasuprot preovlađujućem srpskom, hrvatskom, bosanskom, bošnjačkom... jugoslovenstvu. Interesantno, kao znak vremena i značaja teme o Bosanskom ustanku 1875–1878: Ekmečićeva knjiga doživela je čak tri izdanja, a Čubrilovićeva dva. Godine 1996. štampana je Ekmečićeva knjiga o ustanku u Bosni u trećem izdanju. Iste godine u istoj novinsko-izdavačkoj ustanovi „Službeni list SRJ”, štampana je i Čubrilovićeva knjiga o bosanskom ustanku u drugom izdanju. Obe knjige ukoričene su istovetno sa konturama mapa Bosne, Hercegovine, Srbije, Makedonije... Ako se imaju u vidu godine ratovanja tokom poslednje decenije XX veka, činjenice navode na misao da je štampanje ovih knjiga o istom ustanku bilo motivisano potrebama novog vremena. Po Ekmečiću, čak: „Nije samo sticaj istorijskih okolnosti razlog da se osetila potreba za novim objavljivanjem ranijih dela o istoriji Bosne i Hercegovine” XIX veka. „Veliki ustanci 1875. do 1878, koji su završeni okupacijom pokrajina od Habzburškog carstva, samo su deo burnog događanja tih godina u celoj jugoistočnoj Evropi, a to je u isto vreme još neiscrpljena zlatna riznica u istoriji diplomatije toga doba.”44 Kad su te reči ispisane i štampane, ustanak o kome je reč, kako to pokazuje i Ekmečić zbio se „u prošlom veku”. Proteklo vreme u međuvremenu prisiljava nas da istaknemo kako su se događaji u tom ustanku i oko tog ustanka dogodili u pretprošlom veku! Promena novim protokom vremena, prisiljava nas i da primedbe iz godine štampanja ovih knjiga budu dopunjene i primedbom o nestanku Jugoslavije kao zajedničke države Jugoslovena. Sada već zvuči paradoksalno pominjanje stare Jugoslavije u godini štampanja trećeg izdanja Ekmečićeve knjige (1996), kada jugoslovenske ruševine još deluju stravično, a reči iz predgovora našeg istoričara kazuju: „Od 1875. do 1878. se odvijala velika revolucija srpskog naroda za ujedinjenje u jedinstvenu nacionalnu državu, ali mu tada nije pošlo za rukom da se na temelju tog ujedinjenja izgradi i prva jugoslovenska zajednica.” Upoređenje novostvorene „jedinstvene” Jugoslavije 1918, sa stvaranjem jedinstvene Italije bilo je oduvek varljivo, ali tokom razaranja ove jugoslovenske države postalo je apsurdno. Čemu onda služe komparacije: „Ustanci pre i posle 1875. su bili delovi nacionalnog pokreta koji se završio ujedinjenjem jugoslovenske zajednice 1918. U isto vreme, oni nisu jedini takvi pokreti u svetu oko čije se istorije lomljahu koplja više i nemilosrdnije nego kod nas”... Još dok se Jugoslavija razvijala smerom ujedinjenja jugoslovenskih naroda, po italijanskom uzoru, bilo je

43 Isto. 44 Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875–1878, 7. Predgovor trećem izdanju, Beograd 1996.

233

svrsishodno ukazivati na italijanski primer. Jer, ni u Italiji kad je stvorena jedinstvena italijanska država Italijani nisu predstavljali kompaktnu zajednicu obeležjima jedne nacije. Kako tačno piše Ekmečić: „Jedinstvena država je stvorena najpre 1860, a pripajanjem Rima i njegovim pretvaranjem u prestonicu nacionalne države 1878. konačno je stvorena jedna država, ali ne i jedan narod [zapravo jedna nacija]. Glavni tvorac ovog jedinstva, Kamilo Kavur, govorio je da postoji jedinstvena država, a da predstoji veliki napor da se utemelji i jedinstvena nacija. Tek u Prvom svetskom ratu 1915. do 1918. italijansko stanovništvo se ponaša kao jedinstvena nacija.”45 Iako se može i ova konstatacija opovrgnuti, jer se većina Italijana već ranijih godina opredelila za pripadnost italijanskoj naciji, zajedničko ratovanje protiv zajedničkog spoljnog neprijatelja je faktor kojim se eliminišu ostaci ranijih deoba, prema bivšim državicama, pokrajinama, provincijama, pa i kraljevstvima... U Nemačkoj, Pruska je mahom ratovima, pored drugih kohezionih faktora, postala poluga nemačkog ujedinjenja, tako da čak velika verska podvojenost između katolika i protestanata ne menja elemente postojanja i postojanosti nemačke nacije i nemačke države. Ali Jugoslavija već svojom malom veličinom nije se mogla meriti aršinima Velikih Sila kakve su bile i ostale Italija, Nemačka... Neuputno je u tom vrtlogu nastojati i iz plemenitih, nacionalnih i klasnih, proradničkih i proseljačkih pobuda, primerom Italije prevazići prepreke koje se ogledaju ne samo u ruševinama starih jugoslovenskih temelja, nego i u novim temeljima ne jedne već nekoliko državica Jugoslovena. Nešto je u tim jugoslovenskim, ili u tom jugoslovenskom temelju, moralo biti trulo što se više nije dalo, a nije ni htelo otkloniti. U istom kontekstu mora se onda i opovrgnuti teza o seljaštvu kao izvoru, začetniku, nosiocu, ideja nacionalizma, pretpostavljenog idejama progresa. Zvučnim imenima autora progresivnih stremljenja ne mogu se identifikovati seljački pokreti nacionalnim pokretima. Pošto se uzorom italijanskog jedinstva htela dokazati probitačnost jugoslovenskog, proizašlo je nedokazivo da je „srpski nacionalni pokret imao istu socijalnu dinamiku kao italijanski”. Italijanski sa gradovima svetskih razmera i standarda, srpski sa selima i palankama balkanskog tipa, opterećenima turskim nasleđem zaostalosti! Suprotno tezama ove Ekmečićeve knjige i od Ekmečića, u ovoj knjizi navedenih naučnika, stručnjaka, ideologa, lidera, moglo bi se navesti mnogo više knjiga i slavnijih autoriteta kojima se argumentovanije i ubedljivije pokazuje i dokazuje kako je građanstvo a ne seljaštvo začetnik i nosilac nacionalizma, u pozitivnom i negativnom smislu. U pozitivnom kad krči puteve progresa, kad je u službi oslobodilačkih pokreta svoga naroda, u negativnom kad izgrađuje i dopunjuje drumove regresa, radi bržeg i lakšeg prisvajanja tuđih teritorija. Ekmečić je u pravu kad kazuje kako su: „Agrarni pokreti srpskog seljaštva odavno bili osumnjičeni da nisu imali nacionalni karakter. Još su osmanlijske vlasti, kod svakog takvog ustanka, obilato optuživale strane agente koji bi dohrlili preko Drine da su seljačkim nemirima davali smisao koju oni nisu hteli. I strana diplomatija, a posebno britanska već je bila oguglala u sličnim ubeđenjima. Posebno su sledbenici katoličkog klerikalizma srednje Evrope u ovom imali izgrađenu reputaciju”46 Ekmečiću se osnovano ne može prebaciti što pobija neosnovane, zlonamerne tvrdnje kojima se pobija povezanost i srpskih agrarnih pokreta u Bosni sa nacionalnim ciljevima ujedinjenja Bosne sa Srbijom. Ali time se ne može dokazati da su ti pokreti dokaz ispravnosti teorije o nacionalizmu seljačkog porekla i karaktera. Moraju se smatrati promašenim, jer su u istini promašeni navodi kojima se ističe kao doprinos naučnim saznanjima otkrića „da je agrarni pokret nacionalna revolucija i da neka druga bez njega i ne postoji”47 Zvuči ne samo neskromno nego i netačno da je: „Osnovna vrednost” ovog dela identifikacija seljačke revolucije sa „nacionalnim ciljevima oslobođenja”. Kao što je netačno da je: „Seljački pokret radikalnije nacionalan nego pokret inteligencije i građanstva.” Pobuda je i ovde u harmoniji sa politikom vremena u kojem se ti radovi pišu. Sticajem okolnosti pravi su zastupnici nacionalizma, buržoazija i inteligencija politički suviše često i mnogo napadani javno, dok je seljaštvo ostalo epski nekompromitovano. Sa stanovišta izvesnih pobornika kritikovanog nacionalizma, postalo je probitačnije predstaviti seljaštvo, a ne inteligenciju i buržoaziju, u ulozi pokretača nacionalnih pokreta. U istom kontekstu „istovetnosti agrarnog nemira i nacionalne pobune” pobija se iz istih motiva, odista precenjena, gotovo u svakom radu velike većine istoričara, uloga nacionalnih organizacija kneza Mihaila, Ilije Garašanina, njegovog Načertanija, itd., u ustaničkim pokretima Bosne (i Hercegovine). Suprotno tim istoričarima, u ovoj Ekmečićevoj knjizi ističe se suviše kategorički da „tajne srpske organizacije nisu pokrenule ustanak 1875.” Kad se odgoneta zagonetka s inteligencijom i buržoaskim građanstvom, postaje razumljiva i neprihvatljiva dedukcija u vezi sa događanjima koji slede. Pošto: „U svim projektima pobune pre nego je izbila, kao i

45 Isto, 8. 46 Isto, 9. 47 Isto, 10.

234

projektima zajedničke države kada je ona bila u toku, inteligencija i trgovci zahtevaju zajednički rad pravoslavnih, muslimana i katolika. Sve su te proklamacije završile na zgarištu neostvarenih nada i nerealnih ideologija koje nisu bile u skladu sa realnim stanjem na zemlji. Nacionalnu svest srpskog naroda nije izgradila gornja klasa, preko kulture i njenih kulturnih ustanova. [Kurzivom istakao A. R.]. Sektarijanski tip nacionalnog pokreta, koji je granice svoje nacije video u okvirima svoje vere, bio je istorijska neminovnost koju nikakva bolja ideološka alternativa nije mogla da potisne sa prvog mesta. Srbi, muslimani i katolici, [zašto ne: pravoslavci, muslimani i katolici; ili, Srbi, Muslimani (Bošnjaci) i Hrvati] jedni po jedni su iz toga kruga otpali, pa i osudili tu plemenitu nameru kao zločin.”48 Rezonovanje protkano logičkim premisama o netačnim zaključcima posledica je nepodudarnih i neželjenih promena. Prema opisanom bosanskom ustanku i doživljenom razvoju Jugoslavije, po ishodu poraza iz tog ustanka i te Jugoslavije. Uzročnici takvog ishoda ne nalaze se u utopiji ili karakteru inteligencije i građanstva, kako to zamišlja, veruje i prezentira kao naučni nalaz imenovani istoričar. Zato su i netačna i neprihvatljiva rezonovanja u verziji kojom se interpretira odista dogođeno. Zato treba pažljivo proučiti i razdvojiti tačne i netačne reči, kojima se ponavlja: „Svaki nacionalni pokret počinje kulturnim preporodom (kao što je standardizovanje književnog jezika, prve nacionalne istorije) a završava se oružanim pokretima za ostvarenje nezavisne države. U opštoj dihotomiji pera i mača, pero uvek stoji na početku nacionalnih buđenja, a oružano nasilje na njegovom kraju. U skladu s tim, nacionalna svest naroda, kao svest o političkim težnjama, u početku se formuliše u okviru ‘elitnog tipa nacionalizma’, a tek kasnije u tipu ‘masovnog nacionalizma’. U elitnom tipu političke programe uvek postavlja inteligencija i buržoazija, a u masovnom tipu – niži slojevi naroda.” Granične godine su različite. Ekmečićevo „stanovište da je elitni nacionalizam kod Srba iščezavao u ustavnim promenama nakon dinastičkog prevrata 1903. Kod Hrvata – tek nakon formiranja zajedničke jugoslovenske države 1918, a kod muslimanskog stanovništva (Albanaca i bosanskih muslimana) posle 1945.”49 Nedovoljna zasnovanost te deobe i periodizacije vidljiva je i prema iskazu da su se: „Ustanci [u Bosni i Hercegovini] od 1875. do 1878. odigrali u vreme elitnog tipa nacionalizma.” Iako su bili rezultat masovnog nacionalizma, čiji su nosioci tada, po Ekmečiću, bili seljaci, a ne inteligencija i građanstvo! Da bi se ta kontroverzija razjasnila Ekmečić objašnjava: „Bitno obeležje koje se opaža u svim javnim vidovima ovih pobuna je nesklad između onoga što bi hteli da postignu i onoga što žele gornje klase, građanstvo i inteligencija. Prvi zahtevaju rušenje feudalnog poretka i oslobođenje seljaka na sopstvenom zemljišnom posedu, kao što je ostvareno u Srbiji posle revolucije 1815. Drugi grade kule u oblacima i zamišljaju nacionalne pobune, u kojima bi se i bosanski kmetovi združili sa svojim muslimanskim begovima u zahtevima da ostvare nezavisnu državu pod srpskim knezom. Po tome ustanci od 1875–1878. jesu balkanska verzija ‘revolucionarnog mandata’, koja se završavala nedovršenom državom, koja nije odgovarala ni jednoj strani u ovom socijalnom savezu koji čini dinamiku procesa za izgradnju nacionalnog identiteta toga vremena.” Istinito je samo ubeđenje da se nacionalna svest, kao i svest o pravu na nezavisnu nacionalnu državu, ne razvija samo prirodno i od rođenja, nego da tu svest treba odgojiti kulturom. „Sistem ‘institucija’ koji je stvoren u Francuskoj revoluciji 1789–1799. znači: standardizovanje nacionalnog književnog jezika, izgradnja svesti o istoriji putem muzeja, škola, naučnih dela, festivala i ceo sistem nacionalnih simbola. Tu spadaju na prvom mestu nacionalni grbovi i zastave. Među ove institucije bez sumnje kasnije spadaju političke stranke i paramilitarističke [! kurzivom istakao A. R.] organizacije, ali se one u početku uglavnom odnose na ono što se obavlja štamparskom mašinom, kao i na muzička, sportska i religiozna udruženja.”50 Ovaj citat nametnut je potrebom upoznavanja metoda i sadržine pisanja istorije jednog od najviše citiranih istoričara. Mnogostrana erudicija u službi jednostrane politike postala je prvenstveno politička... Tragikom izgubljenih ratova Srbije, prilikom razaranja Jugoslavije, u poslednjoj deceniji XX veka, usledila je neminovnost verovanja u vaskrsnuće. Umesto oružanih akcija nameću su kulturna, duhovna... pregnuća. Ne sme se gubiti vera u državu koja prvenstveno svojim izbeglicama, među kojima se nalazi i ovaj, u svetu najpoznatiji srpski istoričar, nameće obavezu verovanja u novu budućnost vizijom budućnosti, po vaskrsnuću. Ali uprkos svemu, mora se kritičkim osvrtom obesnažiti kritika tzv. „elitnog tipa nacionalizma” tzv. „masovnim tipom nacionalizma”. Nije bitno obeležje „elitnog nacionalizma” da iz sebičnih razloga „gornje klase” društva, građana i intelektualaca, i u vreme bosanskog ustanka, ili bosansko-hercegovačkih ustanaka, 1875–1878, ometa borbu kmetova u rušenju „feudalnog poretka”. Radi cilja pridobijanja muslimanskih begova za zajedničku nacionalnooslobodilačku borbu protiv Osmanlijske turske države. Sa stanovišta istog jezika muslimanskih begova i srpskih ustanika! Merilima: jezik čini naciju. Srpski jezik muslimana srpsku

48 Isto, 13. 49 Isto, 14. 50 Isto, 14–15.

235

naciju! Ovde se mora Ekmečiću posebno zameriti što meša učenja o jeziku, veri, naciji, bez veze i sa vezom različitih uverenja, ne vodeći računa o opredeljenjima, koja su suštinski različita od njegovih... dokučivih i nedokučivih, čak i kad se apstrahuje nedoslednost u primenjivanju prava i pravde. Nedoslednost, konfuzijom izgubljenih bitaka i ratova, dolazi do izražaja i u završnim rečenicama predgovora trećem izdanju navedene istorije. I to u kontekstu prećutnog neučešća ili malobrojnog učešća Bosanaca muslimanske i katoličke vere u tom Bosanskom ustanku. A to neučešće, naročito manjeg, hrvatskog dela žitelja Bosne karakteristično je već za ondašnje prilike. Jer, kako to utvrđuje i Ekmečić: „Za sve vreme ustanka od 1875. do kraja 1878, deo bosanskih katolika, predvođen franjevačkim kaluđerima, radije je gledao u Srbiju nego u Austriju” kao u faktor „svog oslobođenja.” Ali: „Drugi i bez sumnje znatniji deo je vlada Austro-Ugarske tajno okupila oko određenih ličnosti i grupa za podršku okupacije.”51 I ne samo to, već i tu prećutno, hrvatsko stanovništvo, zadojeno hrvatskim nacionalizmom pretpostavlja Hrvatsku Srbiji. A muslimansko Bosnu Muslimana (već sa velikim M). Zato je ostalo tačno i netačno: „Za dobro razumevanje današnje jugoslovenske krize, neophodno je dublje poznavanje ‘Velike istočne krize’. Ono što se dešavalo od 1875. do 1878. bilo je istorijski model ovome što se dešava danas [štampano 1996, znači već većim delom urušena, ali još ne sasvim srušena Jugoslavija iz 1918. godine] na istim geografskim širinama, ali u drugim istorijskim okolnostima. Možda je glavna istorijska posledica ustanka 1875–1878. to što je tada propala koncepcija nacije na jezičkoj osnovi.”52 A baš to je prenebregnuo, nehotice, i sam Ekmečić. Najpre, kao što smo već spomenuli, osudom pobornika „elitnog nacionalizma” zbog nastojanja da se pridobiju, umesto da se razvlašćuju, bosanski begovi (srpskog jezika) u bosanskom ustanku (Srbi). Potom, zbog prećutkivanja neučešća, ili nedovoljnog učešća, hrvatskog i muslimanskog stanovništva u ustanku Bosne 1875–1878. Ostalo je uopšteno dosta toga da se nagađa. Kao kod pominjanja „građanskog rata” u Jugoslaviji „posle 1992”, umesto da se definiše pravim imenom rat zavađenih naroda Jugoslavije; što mora se priznati nije jednostavno, pošto pod starim nazivom bratoubilačkog rata teže je snalaziti se. Drugo izdanje knjige Vase Čubrilović o Bosanskom ustanku 1875–1878, štampano iste godine kao i knjiga Milorada Ekmečića, nema Čubrilovićevog predgovora. U međuvremenu je umro. Sigurno je da bi njegov predgovor bio drukčiji od Ekmečićevog. Erudicijom je zaostajao. Posle doktoriranja Bosanskim ustankom, prestao je sa istraživačkim radom u arhivima. Ali učešćem u stvaranju i razvoju Jugoslavije, do smrti koja mu je omogućila da ne doživi njen kraj, razaranjem njenih temelja – sticao je znanja, koja su prevazišla saznanja stečena isključivo arhivskim i knjiškim istraživanjima. Nije se dao zavarati iluzijama i verovanjima. Bio je i ostao nacionalista, ali to nije bio nacionalizam novih generacija, uključujući nacionalizme njegovih učenika i naslednika, koje nije odobravao. Znao je instinktom i razumom iskustva kuda srpski ekstremni nacionalizam vodi u novim uslovima međudržavnih i mađunacionalnih ratovanja. Prilagođavajući se odnosima jačih, razumom je preovladavao porive agresivnosti iako su oni bili opravdavani većom i nepravednijom agresivnošću drugih. Rasprava, po obimu i opisu većeg članka, štampana iste, 1930. godine, Politički uzroci seoba na Balkanu od 1860. do 1880. godine, napisana je Čubrilovićevim načinom rada i rasuđivanja. Samo na osnovu dva, tri dokumenta iz bečkih arhiva i dovoljno obaveštenja iz štampanih dela arhivista i pisaca sa tom tematikom. Iz željenih komentara dovoljnog broja činjenica. Bez suvišnih filozofirajućih primesa. Čubrilović: „Pri proučavanju etnografskih promena na Balkanu u doba o kome” je reč upadljiva je „surovost, s kojom se hiljade porodica isteruju sa svojih ognjišta; slabo poštovanje prava privatne svojine, neobično za XIX vek u Evropi; lakoća, sa kojom ostavlja stari zavičaj i seli se u tuđinu i hrišćanin i musliman. Posledica svega je, da balkanske zemlje često menjaju etnografsku sliku, osobito posle ratova i ustanaka. Nema sumnje da su ekonomski i socijalni faktori moćno, negde odlučujuće delovali na metastazička kretanja na Balkanu, pa i 1860–1880.”53 Surova istorija Balkana na tlu Srbije ogleda se, u ovoj raspravi, u standardnim razmerama ratova i ratovima prouzrokovanih seoba. Nehotice pri čitanju ovog Čubrilovićevog traktata kao da postaje razumljivije nerazumno razaranje Jugoslavije, uz genocidno čišćenje terena pobednika, proterivanjima i ubijanjima pobeđenih, slabijih, nemoćnijih... krajem XX veka. A samim tim i sva međuvremena slična zbivanja razaranjima, ubijanjima, proterivanjima, seobama izbeglica i izgnanika... Povodi su uvek drukčiji, posledice su različite prema minulim i tekućim promenama u sastavu države, naroda, društva... Ali zlodela ostaju karakteristična. Jedino što je postalo utešno: Humanost je takođe postala faktor istorije. Humanitarnim zakonima, napokon, i ratna zlodela podležu kaznama. I to ne samo zlodela pobeđenih već i pobednika, iako potonjih još ne u adekvatnim razmerama.

51 Isto, 15. 52 Isto, 17. 53 Vasa Čubrilović, Politički uzroci seoba na Balkanu od 1860. go 1880. godine, Glasnik Geografskog društva, 1930, XVI, 26–49. Pogledi Vase Čubrilovića na srpsku Istoriju XIX i XX veka, Beograd, Balkanološki institut SANU, 1992, 325.

236

U razdoblju od 1860. do 1880, koje zločinima i seobama opisuje i analizira Čubrilović u ovoj raspravi, Srbija je do 1878. pod Turskom sa pravima autonomne države, a tek je od 1878. potpuno samostalna. Turska specijalnost manifestuje se 1860–1865. i na način kojim su „raseljavali hrišćane i naseljavali Čerkeze i Tatare”. Oni su to pravo stekli već poodavno mačem. Što je svojstveno Čubriloviću, ne snebiva se da doda: „Ali od njih su i balkanski hrišćani naučili da se dobija i gubi na maču ne samo vlast i gospodstvo, nego kuća i imanje. To su osetili na sebi muslimani u zemljama oslobođenim od Turaka... Dok je vladao, Turčin je nemilosrdno gonio raju sa zemlje, ako mu je bilo potrebno, ali, mirio [?!] se sa sudbinom i selio, ako je izgubio bitku. Tu je i rešenje pitanja zašto su hrišćani u Turskoj bili tako pokretljivi, posebnije za nemirnijih vremena, a bezobzirni u rešavanju agrarnog pitanja kad bi se oslobodili. Oni su kmetovi, čifčije, zemlju drži osvajač i ne da je bez boja. Kad imaju izgleda na uspeh dižu ustanke, krve se. Uspeju li, teško priznaju ikakve zakone koji im naređuju da plate zemlju bivšem gospodaru. I on je nije platio nego oteo.”54... U nastavku: „Prodirući preko Dunava – Balkan planini i Marici 1877. ruske vojske su nemilosrdno čistile [kurzivom istakao A. R.] pred sobom tatarsko-čerkeska naselja u Bugarskoj. Većinom su Tatari i Čerkezi sami bežali prema jugu, čim bi se primakla ruska vojska. Tako je od njih očišćena Bugarska. Sa Kosova su se delom odselili i ustupili mesto arnautskim muhadžirima iz krajeva pripojenih Srbiji. [Kurzivom istakao A. R.]. Porta se nije smela više držati na granicama, jer su joj to mirovni ugovori zabranjivali. Danas ima od njih malo tragova u balkanskim zemljama. Tu i tamo ima ponekog sela koje podseća na nekadašnja njihova naselja. Ponegde se može i danas naći neka zaostala porodica. To je sve što je ostalo od onih stotina hiljada dovedenih u Evropu. Drugo je sve izumrlo, pretopilo se u druge narode, ili iselilo u Aziju.”55 Iseljenje Turaka utvrđeno Hatišerifom 1830. godine odugovlačilo se, i kao posledica, između Srba i Turaka sukobi su se zaoštravali. Poznata svađa kod Čukur česme, 1862. godine, završena je krvoprolićem i bombardovanjem beogradske varoši sa kalemegdanskih turskih utvrđenja. Intervencijom Velikih Sila izbegnut je „rat koji je već bio u izgledu”. Odlukom međunarodne Konferencije u Kanlidžu, kanličke konferencije, muslimani su se morali „što je moguće brže” iseliti. Tokom 1862–1863. iselilo se „oko 8000 duša”. Samo u Malom Zvorniku i Sakaru Turci se nisu dali proterati! U vezi sa zakonom od 3. februara 1880. o uređenju agrarnih odnosa, Čubrilović kazuje, odnosno ponavlja, na svoj način, kazivanja drugih istoričara: „Za osnovicu je uzeto načelo zemlja seljaku. Ukidaju se čifluci i spahiluci; seljak postaje vlasnik zemlje uz određenu odštetu begu, koju će odrediti komisija, ako se sami nisu već sporazumeli.” Ali: „Teško je bilo pridobiti srpsku Narodnu skupštinu 1880. da pristane na plaćanje zemlje begovima. Jovan Ristić, braneći vladin zakonski predlog 2. februara te godine podvukao je namerno da su obziri prema turskim posednicima diktirani obavezama Berlinskog ugovora da se mora poštovati sopstvenost. Dodao je, za zakon: Sad su ga pravile srpske ruke i posle nismo sigurni da se ne umešaju tuđe ruke, a tuđa je ruka svagda teža od svoje rođene. Zakon je odmah stupio na snagu.”56 Čubrilovićeva kraća rasprava o Rajhštatskom sporazumu (8. jula 1876) štampana u Srpskom književnom glasniku 1931. godine, nešto je duža od odeljka knjige o bosanskom ustanku pod naslovom Rajhštatski sastanak. Početak je efektniji, prema potrebi posebno štampane rasprave, skromnije rečeno, članka. Neka se odmah zna, iako nije sasvim tačno: Tajni rusko-austrijski sporazum u Rajhštatu godinama je golicao radoznalost evropskih diplomata i istoričara. On je sve do početka XX veka ostao tajna o kojoj se samo moglo nagađati, ali ništa stvarno saznati. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, kad se na ovom pitanju sukobiše Rusija i Austrija osvežila se uspomena na Rajhštat, gde je ruski car priznao Austriji pravo aneksije jednog dela ovih pokrajina.”57 Za razliku od predimenzioniranih kazivanja o premoći Trojecarskog saveza u konstelaciji Velikih Sila, Čubrilović tu ponavlja „da su ugovori sklopljeni među” carevima Rusije, Nemačke i Austrije 1873. godine, zbog izvesnih neistovetnih interesa „mogli biti samo opšte prirode”. Zbog toga, problemi rešavani posebnim sporazumima, te sporazume, u zavisnosti od tih problema, učinili su manje preciznim. Inače političkim motivima netrpeljivosti, a ne hladnokrvnim rasuđivanjem naučnika, može se, poput Čubrilovića, u ovom kontekstu napisati: „Franja Josif i njegov ministar spoljnih poslova, grof Andraši, ulaze u Trojecarski savez ne zato što su verovali da je moguć trajni sporazum s Rusijom na Istoku nego što su se držali stare taktike bečke diplomatije i nastojali da savezom vežu ruke Rusiji u Istočnom pitanju.”58 Mi moramo jednom primedbom malo preinačiti citirano: Dužina je trajanja nekog sporazuma nedokučiva. Trajanje kao i sklapanje sporazuma uslovljeno je interesima vremena, a ne iluzijama večnosti. I Rusija i

54 Isto, 327. 55 Isto, 332. 56 Isto, 341. 57 Vasa Čubrilović, Rajhštatski sporazum (8. jul 1876), Srpski književni glasnik, 1931, XXXIII, 3, str. 187–197; 4, str. 285–293. Pogledi Vase Čubrilovića na srpsku istoriju XIX i XX veka, Beograd, 1992, 313. 58 Isto, 314.

237

Nemačka i Austrija imale su interesa da sklope Trojecarski savez u prvoj polovini 70-ih godina XIX veka. Kada jednoj od njih ili svima njima sopstveni interes prevagne tako i toliko da ranije sklopljeni savez treba olabaviti, raskinuti, prekinuti prestaće i taj savez. Pobedom u Krimskom ratu Rusija bi bila prejaka i Austrija je, normalno, a ne izdajnički, odbila da joj pomogne, prenebregavajući obaveze zahvalnosti zbog pomoći u spasavanju od poraza 1848/1849. Motivi zahvalnosti pokretani motivima emocija u realno vođenoj politici inkompatibilni su. To istoričar Vasa Čubrilović zna i primenjuje, bolje i više nego većina istoričara čija istoričarska dela ovde prikazujemo. Ali i on, naročito, kad je u pitanju Austrija, koja mu je ogorčala, obezvredila... nekoliko najlepših godina mladosti, prepušta emocijama da presude... Ustanci i ratovi koji su usledili tokom 70-ih godina i kojima je Rusija uspela da porazi Tursku, pokazuju da Rusiji Trojecarskim savezom ruke nisu bile vezane. Kao ni Austriji, u poduhvatima za priključenje dela turske teritorije svojim teritorijama. Trojecarski savez je samo olakšao Rusiji i Austriji da podele plen mirnodopskim razračunavanjima i cenjkanjima, bez međusobnog ratovanja. Što je pritom Rusija morala ratovati, a Austrija mogla da u miru sačeka kraj rata i ratova, da dobije što je naumila, proizlazilo je iz situacije nametnute položajem Rusije, što je iskoristila diplomatija Austrije. Ovde se neutralno izlažu inicijative i odzivi u vezi sa sastankom ruskog i austrijskog cara i njihovih vodećih ministara u dvorcu malog grada Češke Rajhštatu, 8. jula 1876. Čubrilović precizira: „Sačuvana je [nepostojanjem zapisnika i rezimea sastanka] i ruska i austrijska zabeleška o ovom sporazumu. Služeći se njima”, kako kazuje, pokušaće „da rekonstruiše(m) šta se razgovaralo, a šta zaključilo u Rajhštatu.” Priznaje: „Teško je doći do prave istine, jer se sporazum pravio usmeno, a zabeleške koje je grof Andraši izdiktovao, posle sastanka, ruskom poslaniku [ambasadoru] Novikovu, nisu ni u Beču, ni u Petrogradu sačuvane u originalu. Njihovi prepisi slažu se u glavnim crtama, ali ima i krupnih razmimoilaženja, koliko karakterističnih za metode tadašnje ruske i austrijske diplomatije, – toliko važnih za budući razvoj rusko-austrijskih odnosa u Istočnoj krizi 1875–1878. godine.”59 Više puta ponavljane verzije, i od strane Čubrilovića, o prepuštanju Bosne i Hercegovine Austriji pristankom Rusije, prema sporazumu u Rajhštatu, dovodi u sumnju ovde sam Čubrilović kazivanjem: Prema ruskoj zabelešci, u slučaju pobede Srbije, u ratu sa Turskom „Austrija je izjavila da ne može dozvoliti da Srbija zauzme i zadrži pravom osvajčna enklav uglavljen između Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. To bi dovelo u opasnost... posebice Dalmaciju i logično bi iz toga sledovalo ili da Srbija zauzme dalmatinsku obalu, ili da austrijska vlada bude prisiljena da je anektuje. Pošto je to isključeno [kurzivom istakao A. R.] onda kao da se ugovorilo da Srbija dobije u Bosni zemljišno proširenje prema Drini; u isto doba i prema Novom Pazaru u Staroj Srbiji i u pravcu Lima. [Citirano pod znacima navoda kod Čubrilovića, ovde kurzivom A. R.] Crna Gora bi se zaokružila jednim delom susedne Hercegovine, dobila bi luku Spič i proširila se prema Limu, tako da se tokom ove reke podeli jezičak zemlje koji ih sada rastavlja među dve srpske kneževine. [Od Čubrilovića citirano, kurzivom A. R.] Tek: Ostatak Bosne i Hercegovine dobila bi Austro-Ugarska Monarhija.”60 Karakteristično, tu nastavlja Čubrilović: „Nije lako danas utvrditi šta je tačno ugovoreno o podeli Bosne i Hercegovine za slučaj turskog poraza.” Što je još bizarnije, za Andrašija, kome se ne veruje da je ikada bio za priključenje Bosne i Hercegovine Srbiji Čubrilović dalje tvrdi: „Jedno je izvesno, Andraši se još drži svoje politike, da treba deliti ove zemlje sa Srbijom i Crnom Gorom”... U svakom slučaju da bi se razumno prosudio izlazak Rusije u susret Austriji u pitanju Bosne, važno je znati: „Nema neslaganja između ruske i austrijske redakcije [sporazuma u Rajhštatu] u pitanju Besarabije oduzete Rusiji posle Krimskog rata 1856. Ona se ima povratiti ruskoj carevini, koja dobija još i pravo da se proširi u Aziji prema Batumu.”61 Da bi doprineli boljem razumevanju i sporazumaških stremljenja Rusije i Austrije, na Balkanu, Čubrilović se nepotrebno vraća u vremena „prve polovine XVIII veka, kad su se Rusi i Austrijanci zajedno borili da potisnu Turke iz Evrope”... Što se tiče Balkana, sa namerom koja dolazi do izražaja u Rajhštatu „da se imaju osnivati na Balkanu samo male države, koje ne bi bile opasne ni za Rusiju ni za Austriju.” Nastavak tog razvodnjavanja još više navodi na svakojake dedukcije. Nesuvislo i suvislo, po Čubriloviću, u ovom kontekstu, (u drugom sastavu, može i drukčije) zato: „Polazeći s ove tačke gledišta, razumljivo je da je Rusija morala pristati na zahtev Austrije da se Srbija i Crna Gora, ako pobede, ne smeju mnogo uvećati. Bosnu i Hercegovinu mogu da dele s Austrijom. Ustupanjem jednog dela ovih zemalja i celog Novopazarskog Sandžaka srpskim kneževinama, Austrija je zatvorila sebi put prema Jugu. Pravo je čudo kako je mogao na to pristati Franja Josif.”62 Veće je čudo što bez veze sa dosad napisanim, tu Čubrilović piše tako da ispada: Austrija je ipak prepustila

59 Isto, 317. 60 Isto, 319. 61 Isto, 320. 62 Isto, 321.

238

bar deo Bosne i Hercegovine, a pride i Novopazarski Sandžak Srbiji. Ne manje čudno, iako razumljivije, mora se tu smatrati i opetovano ponavljanje, koje iziskuje ponovno neslaganje, da su Srbija i Crna Gora ratovale protiv Turske zbog Bosne i Hercegovine. Doslovno, Čubrilovićevim rečima: „Srpske kneževine nisu krile da su ulazile u rat zbog Bosne i Hercegovine.” Razlog, zašto se „ulazi u rat”, ne istražuje se i ne utvrđuje se prema probitačnim, prigodnim, opsenarskim... rečima voditelja rata... To je i Čubrilović kao istoričar dobro znao, ali kao bosanskom političaru Srbije činilo mu se da mora naučnim nalazom istoriografije potvrditi kako je Srbija svoju povezanost sa Bosnom i Hercegovinom dokazala 1876–1878. ratovima za Bosnu i Hercegovinu. Drugi istoričari nebosanskog porekla zbog istovetnog svedočenja ne mogu se pravdati takvim motivima; ali razlog njihovog istovetnog iskaza može se utvrditi takođe izvesnim osobenim ili opšte prihvaćenim konjunkturama. Tadašnji vladari Srbije, kao i tadašnje vladajuće političke ličnosti, mora se i u ovom kontekstu ponoviti, bez obzira na kritičke konotacije istovrsnog ponavljanja, bili su u tom pogledu toliko mudri da se nisu dali zavesti populističkim akcijama prevelikog rizika. Njihov istorijski zadatak bio je da najpre Srbiju oslobode od preostalih obaveza potčinjenosti turskom sizerenu. Tom istorijskom zadatku oni su dorasli i oni će se njega držati i njega sprovesti, da ga ne bi ostavili u amanet sledećim generacijama. Po Čubriloviću, kao da treba zaključiti, nedorečeno: Preveliki prohtevi Grčke, do Carigrada, i Srbije, ujedinjenjem svih Južnih Slovena, pa čak i obnovom Dušanovog carstva, doveli su „do sporazuma u Rajhštatu, da se imaju osnivati na Balkanu samo male države, koje ne bi bile opasne ni za Rusiju ni za Austriju”. Sa stožerom u Srbiji, i Grčkoj, te velike balkanske države, mogle su ometati realizaciju imperijalističkih prohteva imperijalnih carevina Rusije i Austrije. Ta misao kao da nalazi potvrdu u mnogo kasnijim zbivanjima, kada je čak komunistički SSSR pod vođstvom Staljina sprečio stvaranje veće južnoslovenske države od velike Jugoslavije priključenjem Bugarske. Iako su sve tri države bile komunističke. U rezimeu ove rasprave Čubrilović gotovo nedvosmisleno, prepoznatljivo rezonuje kao zainteresovani političar u funkciji nepristrasnog istoričara. Iz ljubavi prema slovenskoj Rusiji, smanjuje njeno, inače više puta ponovljeno neverstvo prepuštanjem Bosne i Hercegovine Austriji. Za Andrašija, pri rekonstruisanju toka sastanka u Rajhštatu, utvrđeno je (na strani 320) kako je bio za priključenje većeg dela Bosne Srbiji. A u rezimeu (na strani 322) napisao je: „Ko jemči da grof Andraši ne bi napravio posle srpske pobede 1876. ono što je uradio posle ruske 1878, i da ne bi zatražio... celu Bosnu?” Što se politike Rusije tiče, bez sumnje: „Da bi se Rusi svim silama trudili da mi zadržimo što veći deo ovih zemalja, naročito ono što osvojimo, razumljivo je samo po sebi.”63 Preplitanje odrednica sastanka, sporazuma, ugovora takođe ukazuje na izvesnu zbrku, političke naravi. Slučajnu ili namernu, pri utvrđivanju verodostojnosti kazivanja. Rečenice o važnosti sporazuma u Rajhštatu u vezi sa ratom Srbije 1876, protiv Turske, koji je izgubljen, može da navede na opravdanje, umesto na osudu tog rata. Osudu zbog prenagljenosti i lakomislenosti ratovanja bez saveznika. Tu Čubrilović piše: „I sama činjenica da su ruski i austrijski car bili prisiljeni da prave jedan takav sporazum bila je od velikog značaja za našu nacionalnu borbu”. Na pogrešno zaključivanje navodi i Čubrilovićev zaključak u vezi sa pobedom u zajedničkom ratu Rusije i Srbije. Ovde se tvrdi: „I protiv volje Franje Josifa i njegovih državnika, Rusija je uspela da pred Austrijom stvori branu na jugu. Ništa u stvari nije menjalo što je ona zaposela Bosnu i Hercegovinu”. Ta „brana” identifikovana je prethodnom rečenicom: „Uvećanjem i proglašenjem nezavisnosti Srbije, Rumunije i Crne Gore, te stvaranjem kneževine Bugarske.”64. A za tu „branu” se zapravo izborila Austrija, a ne Rusija, koja ju je projektovala na račun Srbije, Rumunije i Crne Gore, suviše velikim povećanjem Bugarske! Kada se istoričar Čubrilović koristi pragmatičnim iskustvom političara, onda on mahom nadmašuje izvesne, apstrakcijama rukovođene, istoričare. Ali prilikom rezonovanja emocijama, iz kompleksa pragmatizma, on biva nadmašen i od tih kritikovanih istoričara. Tako je, mešavinom ispravnih i neispravnih rasuđivanja, ovu raspravu, da bi ispoljio svoje rusofilstvo, unatoč svemu, zaključio pasusom: „Rusija je na sastanku [u Rajhštatu] igrala prema nama ulogu zaštitnika. Mnogo se prebacivalo i kod nas i u Rusiji ruskoj vladi što je priznala Austriji pravo na širenje na Balkanu i što je dala pristanak na zauzeće Bosne i Hercegovine. Ja mislim da su se od naše strane uopšte stavljali veliki zahtevi Rusiji, pa je tako bilo i u ovo vreme. Tačno je da je njena politika na Balkanu bila često kolebljiva, lična, da je zavisila od raspoloženja ove ili one uticajne ličnosti na carskom dvoru u Petrogradu, ne retko prema nama neprijateljski raspoloženoj, i da je pravila kompromise štetne našim interesima. Naročito je toga bilo u Istočnoj krizi 1875–1878. godine. Ali u Rajhštatu je ruski car iskreno nastojao da nas što više zaštiti od Austrije. Rusija nije mogla u Rajhštatu osigurati Srbiji ‘Dušanovo carstvo’, ali je pokazala volju da joj pomogne da ga sama obnovi. To je bilo dovoljno.”65

63 Isto, 322. 64 Isto, 323. 65 Isto, 324.

239

Čubrilovićeva istorija Srbija od 1858 do 1878 zajedno sa Ćorovićevom istorijom Srbija od 1878 do 1903 Godine, štampana je 1938. godine u trećoj knjizi edicije Srpski narod u XIX veku. Ona je od posebnog interesa za nas jer se bavi gotovo isključivo događajima iz domena spoljne politike, u vreme Miloševe i Mihailove druge vlade. Po Čubriloviću: „Veliki pokreti nastali u Evropi 1848, pregazili su i ustavobranitelje. Njihova patrijarhalna [!] vladavina, njihov primitivni birokratizam, primljen sa austrijske Vojne Granice ili iz mađarskih županija i Vučićeva seljačka demagogija, nisu više odgovarali shvatanjima i raspoloženju novih prilika i novih naraštaja u Srbiji.”66 Građanstvo i njegova inteligencija preovlađuju „idejom demokratije i načela narodnosti”, nacionalnosti Evrope. Novi stari knez Miloš, kazuje Čubrilović: „U unutrašnjoj politici za vreme 20 godina izgnanstva ništa nije naučio; i sad je želeo da vlada onako samovoljno kako je to činio” u godinama svoje prve vladavine. „Ali u spoljnoj politici pokazuje neke osobine koje nije imao” ranije. „Osetivši novo vreme, prema Turskoj zauzima drugi stav. Mesto nekadašnjeg ulagivanja, podmićivanja” istupa sa otvorenim zahtevima. Ti zahtevi, međutim, nisu revolucionarni, kako ih bar tu predstavlja Čubrilović. Odnose se na promene Ustava od 1838, iseljenje Turaka iz gradova i nasledno pravo. Ne ulazeći u razloge, za Čubrilovića je indikativno da su „Engleska i Austrija bile protiv srpskih zahteva”, Francuska za, a Rusija posle izvesnog zastoja takođe za. Bez uvida u novu arhivsku dokumentaciju, Čubriloviću ne preostaje drugo nego da ukratko ispriča poznate Mihailove pokušaje za pridobijanje podrške Napoleona III i da utanači zajedničke akcije sa Košutom u oslobodilačkim poduhvatima. Predstavljanje druge Mihailove vladavine kod Čubrilovića je sažeto, moglo bi se reći, po već uhodanoj slavljeničkoj shemi na planu spoljne politike. „Druga vlada kneza Mihaila iako srazmerno kratkog veka, nešto preko sedam godina, spada među najznačajnije u istoriji Srbije XIX veka. Nošen velikim nacionalnim poletom svoga vremena i sam spreman i na poslednju žrtvu za ostvarenje nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, knez Mihailo je bio predstavnik jednog pregalačkog naraštaja u Srbiji koji je smatrao za životnu zadaću da uzme na sebe teret nosioca opšte srpske i jugoslovenske misli.”67 Ne po šablonu, ali ne i sasvim tačno: „U ovo doba već je jasno [?] da se na Balkanu može održati samo jedna velika država, i da je ujedinjenje svih Srba ostvarljivo jedino u slučaju ako se postigne ujedinjenje svih Južnih Slovena.”68 Sanjarilo se zapravo o ujedinjenju Srba i srpstva. Bez kritičkih primedbi moglo bi da prođe: „Bilo je nešto u našem nacionalnom pokretu toga doba mladalački bujnog i naivnog, slično Italiji pre poraza u ratovima protiv Austrije 1848/9.”69 Pri pominjanju „revolucionarnih organizacija” u „Turskoj i južnoslovenskim pokrajinama pod Austrijom” one se vezuju prvobitno za ime njihovog osnivača, ili podstrekača Ilije Garašanina, bez Načertanija. Naknadno je Čubrilović dodao, pod uticajem vremena pisanja i štampanja ovih redova: „Ilija Garašanin, jedan od vođa ustavobranitelja, docnije konzervativaca, danas [kurzivom istakao A. R.] je najviše čuven kao prvi srpski državnik koji je u celini shvatio srpski problem, postavio ga i tražio mu rešenje. Pod uticajem ideja Adama Čartoriskog i poljske emigracije on je još 1844. izradio poznato Načertanije, u kome je izneo svoje misli [kurzivom istakao A. R.] o rešenju srpskog pitanja.” On „će kasnije dopunjavati i razrađivati svoje ideje iz 1844.”... Tim idejama on je postao „prvi državnik ne samo srpski, – no i balkanski koji je istakao krilaticu Balkan balkanskim narodima!... Po Garašaninovim idejama, Srbija bi bila stožer, oko koga bi se okupili balkanski narodi... Ali uz svoju opštu, balkansku, Srbiji je bila dužnost da vodi brigu i o svojoj posebno srpskoj i južnoslovenskoj misiji. Uz Crnu Goru kao jedina srpska i južnoslovenska slobodna država ona je, po Garašaninu, bila pozvana da radi na stvaranju jedne velike jugoslovenske države, koja bi obuhvatila sve Južne Slovene, posebice Srbe i Bugare, i u stvari zamenila tursko carstvo u Evropi. [Kurzivom A. R.]. U osnovi uzevši kroz ovu Garašaninovu tridesetogodišnju nacionalno-političku akciju provlači se kao crvena nit ova težnja za stvaranjem jedne velike južnoslovenske države na Balkanu. To je cilj i njegovih Načertanija [kurzivom A. R.], ostalo je sve sredstvo.”70 U vezi sa ratom Pruske i Italije protiv Austrije, Čubrilović iznosi naslovom dobro poznato: „Napredniji [s obzirom na razvoj događaja bolje bi bilo reći opozicioni] krugovi među Srbima”. Srbijanski i vojvođanski liberali „bili su zagrejani za učestvovanje Srbije u prusko-italijanskom ratu protiv Austrije 1866. Oni su držali da bi bila velika šteta ne iskoristiti priliku, kad je Austrija bila zauzeta u Italiji i Nemačkoj, pa ne udariti na nju s leđa i ne vezati tako pitanje srpskog oslobođenja sa borbama italijanskog i nemačkog naroda oko ujedinjenja. Svi su u početku verovali da knez Mihailo neće propustiti ovu zgodu i duboko razočarenje obuhvatilo je 1866. srpske revolucionarne [zapravo opozicione – A. R.] krugove kad su uvideli da je ipak tako bilo. Mihailova

66 Vasa Čubrilović, Vladimir Ćorović, Srbija od 1858–1903, Beograd 1938, 5. 67 Isto, 11. 68 Isto, 12. 69 Isto, 14. 70 Isto, 19–24.

240

politika hladne računice [kurzivom istakao A. R.] i kompromisa ostavila je na njih utisak nedostatka nacionalne energije, propuštanje prilike za obračun s Austrijom kao oskudica smelosti.”71 Ovi redovi pokazuju kako je knez Mihailo uprkos svom nacionalnom nimbusu umeo da savlada svoje i narodne oslobodilačke porive razumnim rasuđivanjem rizika rata s mnogo većom i jačom Austrijom, uprkos njenom izgubljenom ratu sa još moćnijom Pruskom u savezu sa Italijom. U tom kontekstu ne bi trebalo tretirati ni ratobornu Omladinu, ni ratnički nastrojene liberale atributima revolucionarnih organizacija. Bili su popularni populističkom politikom opozicionarstva u odnosima sa vladajućim stranačkim organizacijama i ličnostima. Kao što gotovo uvek biva, kada u narodu preovladaju težnje za oslobođenjem od tuđinske vlasti i ideje slobodarstva uopšte. Inače, zašto bi Srbija uopšte zaratila protiv Austrije kada joj predstoji rat za oslobođenje od turskog sizerenstva. Iako ovde Čubrilović ne razmatra ovu situaciju sa tih pozicija, može se razabrati da kao istoričar ima razumevanja za Mihailovu politiku, potiskujući političarske porive ratobornosti. Ali pišući ove redove u vremenu vladavine Karađorđevića i slavljenja ratničkih poduhvata, i on tu mora politički da se izjasni bar toliko da onima kojima više pogoduje drukčije rasuđivanje, omogući zaključke koji navode na iznalaženje razloga kritičnijeg razmatranja Mihailove opreznosti. Čubrilović: Dok su „sve vlade u Srbiji” bile „pod pritiskom raspoloženja da treba početi već jednom odlučnu borbu za oslobođenje i ujedinjenje, i knez Mihailo i njegov ministar spoljnih poslova, a još više ministar vojni, patili su od preterane metodičnosti i od oskudice u improvizaciji za velike poslove. Kad se dobro prouči njihov rad, a posebice njihovo držanje u velikim međunarodnim sukobima od 1858. ovamo, dobija se utisak da oni pokazuju više smelosti u vreme mira nego u vreme kriza.”72 Ne treba nikako smatrati tačnim Čubrilovićevo rezonovanje, po kojem je: „Nespremnost Grčke 1860. bio jedan od glavnih razloga zašto Srbija nije iskoristila, bar na Balkanu, rat Austrije sa Pruskom i Italijom.” Pretenciozno zvuči i tvrdnja, s kojom se ne bi slagala većina potpisnika savezničkih ugovora sa Srbijom krajem 60-ih godina, da je Srbija: „Kad je vezala za sebe ostale balkanske zemlje ugovorima o savezu balkanskih naroda stvarno postala njihov vođ.”73 Čvrstina tih saveza bila je labava samim tim što su odvojeno ugovarani i nisu verifikovani jednim zajedničkim ugovorom, utanačenih obaveza. Neosnovana kazivanja, politički motivisana, isprepletena nalazima istoričara istine, ogledaju se i u odeljku o dobijanju gradskih tvrđava. Ponavlja se, kako je istinito „da je Srbija propustila (ovde sa dodatkom „možda”) zgodnu priliku da iskoristi za sebe rat u Srednjoj Evropi 1866, ali” nova situacija u Evropi pružala je opet priliku za izvesni „veći spoljnopolitički posao”. Sigurno: „Rđava [turska] uprava dovela je državu [Osmanlija] do [ivica] rasula, neuredne finansije do [mogućnosti] bankrotstva, a ustanci i nemiri do [mogućeg rušilačkog] raspadanja. Na Kritu je ustanak i pomoć koju mu je pružala Grčka, mogla dovesti do grčko-turskog rata... Za Portu je bilo od velike važnosti osigurati se bar za izvesno vreme od Srbije, kao jedine balkanske države, koja je mogla okupiti i povesti protiv Turske balkanske narode.” A i Velike Sile su „posle austrijskog poraza 1866. bile zabavljene važnijim problemima u Srednjoj Evropi, pa su želele na Istoku mir. Iz tih razloga one su htele da plate Srbiji za taj mir turskim gradovima.”74... Kontinuitet politike Franca Jozefa sa politikom ranijih vladara Austrije najsažetije je formulisao Čubrilović načelom legitimiteta pri pobijanju „načela narodnosti”, odnosno nacionalnosti. Usredsređujući pažnju i u ovoj knjizi na Andrašijeve stavove u spoljnoj politici, on nastavlja da ističe preciznije nego većina njegovih kolega kontinuirano Andrašijevo protivljenje bosanko-hercegovačkoj ekspanziji Habzburške Monarhije i u prvim godinama učešća u novoj vlasti, na položaju ministra inostranih poslova dualistički preuređene države. Kazuje kako Andraši još strahuje od priključenja „novih jugoslovenskih pokrajina, s čim bi se doveo u opasnost tek izgrađeni” austrougarski „dualistički sistem”. Čubrilović izbegava da kaže „trialističkim sistemom” vladavine Austrijanaca, Mađara i Slovena, ali upućenima takva promena izgleda razložnom, prema potrebi slabljenja prejakog mađarskog elementa, jačanjem slovenskog. Odeljak o spoljnoj politici kneza Mihaila „na prekretnici” posle Mihailovog sastanka sa Andrašijem u Ivanki, nas najviše zanima prema Čubrilovićevim opredeljenjima za ili protiv nagađanja svih istoričara, da je Mihailo pod dejstvom Andrašijevih uveravanja o pomoći Austro-Ugarske Srbiji da dobije veći deo Bosne i Hercegovine – obustavio revolucionarne oslobodilačke akcije, pripremane prvim balkanskim savezom. Posle pretresa argumenata za i protiv, Čubrilović je i kod ove rasprave zaključio da Mihailo „akciju na opremanje [oslobodilačkog] rata nije napustio”; „postao je samo oprezniji” pri planiranju i pripremanju ratnih dejstava. Od interesa je i za ponašanje generacija budućih vremena Čubrilovićevo razmatranje ratničke psihoze u Mihailovom vremenu. Po Čubriloviću: „Nepopularan zbog svoje unutrašnje politike, knez Mihailo će postati

71 Isto, 32–33. 72 Isto, 35. 73 Isto, 37. 74 Isto, 39.

241

pred svoju smrt nepopularan i zbog svoje spoljne politike. Dinamika naše rase u odlučnim trenucima više je sledila instinktu nego hladnom računu i državnom obziru. Stoga su neretko stradali ljudi inače čestiti i dobri patrioti, koji se nisu slagali sa opštim narodnim raspoloženjem u takvim trenucima. Tako je nešto bilo i sa knezom Mihailom pred njegovu smrt.”75 Čubrilovićevo rezonovanje, lišeno političkih emocija i računica, primerno je i kad razmatra razloge Garašaninovog odstranjivanja sa položaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, zagonetnom odlukom kneza Mihaila, novembra 1867. godine. Kazuje: „Više nego išta drugo, otpuštanje Ilije Garašanina 1867. ostavilo je na srpsko javno mnenje i na [prijateljsku] Rusiju utisak da Mihailo želi da odustane od svoje akcione politike na Balkanu. Ilija Garašanin je [suprotno prvobitnim instrukcijama Načertanija] zadnjih godina važio i u zemlji i na strani kao glavni predstavnik te politike”... Značajan je stoga Čubrilovićev nalaz, po kojem, takođe, Garašanin „nije u novembru 1867. pao sa položaja pretsednika vlade i ministra spoljnih poslova zbog razmimoilaženja sa knezom u spoljnoj politici”. Čubrilović: „Videli smo [po Čubrilovićevom ispravnom viđenju] da ni Mihailo” se nije vezao posledicom razgovora sa Andrašijem „za Austriju i da nije obustavio vojno i diplomatsko spremanje za rat protiv Turske. Do razlaza je došlo na čisto ličnom kneževom pitanju.”76 Pitanju Mihailove ženidbe sa bliskom i mnogo mlađom rođakom i za Čubrilovića je primarni razlog bio, što se: „Knez Mihailo zaljubio u svoju sinovicu Katarinu Konstantinović. Zaljubljen do ušiju, on je došao pod uticaj devojčine majke Anke Konstantinović i hteo je po svaku cenu da se oženi mladom devojkom posle dobivenog razvoda braka sa kneginjom Julijom. Nameravana kneževa ženidba sa bliskom rođakom shvatala se u Srbiji kao rodoskrnavljenje. Protiv toga su ustali mitropolit, Garašanin i dobar deo kneževih savetnika. Još kad je Garašanin knezu postavio pitanje prestolonasleđa uklonjen je sa položaja” na kojem se nalazio.77 Na pitanje, koje se nameće, o raspletu u slučaju da Mihailo nije ubijen, Čubrilović odgovara prema kodeksu istoriografije: „Pogodbeni načini ne upotrebljavaju se u istorijskoj nauci. Pravi razlaz između Rusije i Srbije dolazi tek posle njegove smrti, 1868, kad je Blaznavac... poveo čisto austrofilsku politiku.”78 Od većeg interesa je Čubrilovićev uopšteni sud o knezu Mihailu i njegovoj vladavini. Mihailo je od svih vladara Srbije najviše spominjan po kolektivnom pamćenju nacije, literarnim spisima pisaca i po kontroverznom rasuđivanju istoričara. Tome ide u prilog jedini i jedinstveni spomenik u Beogradu, posvećen njemu u pozi ratnika na konju kojim jezdi sa ispruženom rukom pravcem oslobodilačkih ciljeva Srbije. Tome je mnogo doprinela njegova stravična smrt, i po iskasapljenom obrazu, oružjem izbezumljenih ubica. Kao i njegov privatni život, sa dve nepodobne ljubavi. Čubrilović: „Retko koja ličnost iz istorije Srbije XIX veka je kao knez Mihailo zanimala svoje savremenike i docnije naraštaje... Šta je u stvari ostalo trajno od njega; u čemu je on bio originalan a u čemu je išao za drugima. Objektivno uzevši, Mihailo slabo šta ima svoga originalnoga i u delima i u idejama. Sin Miloša Obrenovića, daleko je izostajao iza svoga oca, osnivača nove srpske države.”... On je uspeo samo da dovrši rešenje pitanja koje je pokrenuo Miloš: „pitanje naslednosti” doma Obrenovića, „pitanje slobode unutrašnjeg uređenja” Srbije „i iseljavanja Turaka iz gradova.”79 Potcenjivanje značaja Mihailove vladavine Mihailovim „slabostima” u Čubrilovićevoj oceni ogleda se mahom u precenjivanju uloge Garašanina i Garašaninovog Načertanija u spoljnoj politici. Po ovoj Čubrilovićevoj proceni: „Mihailova koncepcija srpskog pitanja” bila je „slična koncepciji Ilije Garašanina.” Čubrilović: „Ne veruje(m) da je Garašanin pozajmljivao od Mihaila, pre Mihailo od Garašanina. Jedno stoji kao sigurno, da je Garašanin u svojim načertanijima [?] prvi formulisao naš [nacionalni] program, i da je još za ustavobraniteljskog režima pokušao da vodi spoljnu politiku Srbije u duhu svoje nacionalne koncepcije. Garašanin je počeo i decenijama vodio nacionalnorevolucionarnu propagandu, stvarao revolucionarne organizacije po Turskoj i Austriji; on je od Srbije napravio središte oko koga će se 1861–1868 okupiti balkanski narodi. Mihailo je odobravao Garašaninovu politiku, ali ju je izvodio Garašanin; njegova je bila misao, a njegovo i delo.”80 Ove tvrdnje nisu dokumentima potkrepljene. One se ponavljaju po šablonu koji već preovladava kod nekih istoričara. Izgovor bi se mogao naći u ediciji bez napomena. Uostalom, Čubrilović sam sebe u ne maloj meri opovrgava u sledećem pasusu, o iskonskim porivima nacionalnih oslobodilačkih organizacija. Tu on kazuje: „Uostalom, ideje Ilije Garašanina i kneza Mihaila [sada odjednom podjednako Garašaninove i Mihailove; uobičajene kontroverzije – A. R.] bile su od 1861. do 1868. opšta svojina celog tadašnjeg naraštaja. Na njima je postao, izgradio se Omladinski pokret među Srbima. One nisu bile delo jednog čoveka, nego plod

75 Isto, 50. 76 Isto, 51. 77 Isto, 51–52. 78 Isto, 53. 79 Isto, 53. 80 Isto, 53–54.

242

istorijskog razvoja našeg naroda i posledica primene načela narodnosti pri rešavanju pitanja Srednjeg Podunavlja i Balkanskog Poluostrva.”81 Da se ne bi, valjda, ovim rečenicama nametnuli argumenti opovrgavanja ranije napisanog, Čubrilović sa svojim svojstvima političara vraća se na raniji iskaz ponavljanjem (više puta ponovljeno urezuje se najtrajnije u pamćenje). Dakle: „Videli smo da je Mihailo izbegao 1859–1866 da se umeša u austrijske ratove protiv italijanskog i nemačkog ujedinjavanja... Kad se posle 1855. Rusija pokazala spremnom da pomogne Srbiji u tome poslu [?] knezu Mihailu je nedostajala smelost da se opredeli uz nju i Prusku. Pred svoju smrt zbog jedne devojke [!] on je doveo u pitanje celo svoje delo, i kad je umro [! ubijen] ostavio je zemlju u vrlo teškom međunarodnom položaju. Ni glavno delo Mihailovo, narodna vojska, neće položiti ispit u ratovima 1876–1878.” Navedeno deluje gotovo neverovatno, u kontekstu hvalospeva na drugim mestima isticanih. Ali ovde sledi još neverovatnije. Jer se precizira: „Jedan vladalac bez originalnog u sebi, bez inicijative i udarne snage,... to je bio knez Mihailo.”82 Mogli bismo biti u nedoumici, uprkos svemu, da te reči nisu sledile zbog Mihailovog odbijanja da se povinuje zahtevima lakoverne mase, da se poslušaju demagoški saveti neodgovornih političara iz redova populističke opozicije, koji neće da znaju, kao neznalice ili obmanjivači, a i sami obmanuti, što bi neminovno usledilo po stupanju tada u rat. Protiv Austrije, koja ne gospodari Srbijom. Protiv Turske, čije gospodstvo još nije načeto. Sa neugovorenom, neobavezujućom, praznorečivom podrškom protivnika Austrije, pa i Rusije. Međutim, pri opisu vladavine Namesništva, za vreme maloletstva kneza Milana instruktivni su verodostojnošću, redovi o generalnom konzulu Austro-Ugarske Benjaminu Kalaju. O njemu Čubrilović kazuje, objektivno: „Odlično je poznavao prošlost srpskog naroda.” Njegovi „radovi iz naše istorije i danas spadaju među najbolje te vrste, iskreno se u početku zalagao za austro-srpski sporazum. Neobično kulturan i pristupačan, Kalaj je uspeo da stekne u Beogradu širok krug prijatelja. On se nije mešao u unutrašnje stvari Srbije, kako je to radio ruski konzul Šiškin, a izlazio je srpskoj vladi u susret gdegod je stigao.”83 U ratnoj psihozi prusko-francuskog rata 1870. godine, Čubrilović se bolje snalazi nego u ratobornoj atmosferi rata Francuske i Italije protiv Austrije. Zadovoljava se konstatacijom činjenice: „Nije uspela težnja Srbijina da iskoristi francusko-nemački rat za dobijanje Bosne i Hercegovine. Ona sama nije bila u stanju da rešava ovo pitanje bez oslonca na neku Veliku Silu, a nijedna od njih nije se htela da zauzme za ovo pitanje. Balkanske države odbile su da obnove stare saveze, a Blaznavac i Ristić nisu imali dovoljno smelosti da se odluče na brzu akciju. Dok su oni pregovarali desno i levo i spremali se za življi rad, izmenio se opšti položaj i već se nije moglo u rat.”84 U ovom pasusu ogleda se kontradiktorna proizvoljnost političara i razložnost istoričara. Uvažavanjem glasa populusa, opredeljenjem za ratne oslobodilačke akcije, Čubrilović zaključuje političkim rezonom populizma, da su namesnici Blaznavac i Ristić iz kukavičluka, „nedovoljne smelosti” odustali od rata. Samo za razliku od analize Mihailovog vremena, u vremenu vladavine tih namesnika uvažava se neminovnost „oslonca na neku Veliku Silu”. Objašnjenje za promenu Andrašijevog stava u vezi sa Bosnom ne iziskuje nikakvo nagađanje. „Dualistička Monarhija bila je već koliko-toliko sređena i Mađari kao jedan od vladajućih naroda u njoj, privikavaju se da vode veliku evropsku politiku” bez osvrta na interese neke balkanske zemlje. Proveru zaslužuje i opaska: „Pre proglašenja punoletstva” kneza Milana „u proleće 1872. namesnici su i na to pomišljali da proglase Srbiju samostalnom. Plan je osujetila ruska vlada.”85 Pre ove tvrdnje, Čubrilović je u posebnom odeljku o putovanju kneza Milana u Livadiju, početkom oktobra 1871, nagovestio, nasumice, trajnu obnovu prisnih odnosa Srbije i Rusije. Neodgovornost za reč, koja je svojstvena političarima, i tada dolazi do izražaja. Opšti sud o namesničkoj spoljnoj politici, u posebnom odeljku, pretežno je kritičarski, sa argumentacijom koja podleže kritici argumentovanije od Čubrilovićeve kritike spoljne politike namesnika Blaznavca i Ristića. Opet, navodna neodlučnost u akcijama razlog je Čubrilovićevih negativnih ocena. Zna se, Namesništvo pod prevagom Blaznavčevog uticaja vodilo je austrofilsku spoljnu politiku. „Međutim”, kazuje Čubrilović „kad je došao odlučan trenutak da se iskoriste plodovi ove politike, kad je Austrija 1870. godine nudila Srbiji savez i pristajala na sporazum pri rešavanju istočnog pitanja, namesnička vlada nije smela da to primi.” Sledi oštroumno, kako se ne zna „šta bi uradio Mihailo da je bio u njenom položaju, ali posledica jedne takve politike bila je da smo zbog Austro-Ugarske 1868. napustili prijateljstvo Rusije; to će nam doneti rasturanje balkanskog saveza [? kurzivom A. R.], slabljenje revolucionarne akcije i borbu sa Bugarima u Makedoniji.

81 Isto, 54. 82 Isto, 54–55. 83 Isto, 63. 84 Isto, 67. 85 Isto, 70.

243

Kad se 1870. pružila prilika da Austro-Ugarskoj vežemo ruke u pitanju Bosne i Hercegovine [?!], Namesništvo se prepalo Rusije.” Efektno ali subjektivistički paušalno, i zato neprihvatljivo: „Zbog Austrije izgubila se Rusija, zbog Rusije Austrija; rezultat je bio, kad su se 1872. ove dve Sile sporazumele, nije nam nijedna više verovala, pa će od te godine i Srbija i srpsko pitanje biti za njih objekt za pogađanje, više nego neki činilac na Balkanu, o kome se mora voditi briga.”86 Od posebnog interesa u ovom efektnom rezimeu svega dosad rečenog jeste da kritike idu na račun vladara i vladajućih ličnosti Srbije, a ne Velikih Sila i drugih stranih država, državnika, političara... Suprotno od vremena pisanja ove naše knjige, kada se za sve što nas je snašlo okrivljuju drugi. U poslednjem poglavlju razmatra se period od 1875. do 1878. Počinje se sa ustancima u Bosni i Hercegovini. Zanimljiva je i ovde njegova osobenost, od istoričara koji začetnike ovih ustanaka nalaze u revolucionarnim organizacijama Ilije Garašanina, odnosno Mihaila Obrenovića, ili u pokretima na tlu same Bosne i Hercegovine. Čubrilović, koji se ponosi bosanskim poreklom srpske nacionalnosti, jugoslovenskog kova i značajem Načertanija ovde utvrđuje: „Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. pripremili su i počeli nacionalno-revolucionarni krugovi iz svih srpskih zemalja. Radili su na njemu ljudi iz nekadanje Omladine, naši socijalisti, stari bosansko-hercegovački revolucionari, poznati iz pokreta zadnjih dvadeset godina, mladi trgovci iz Bosne, hajduci, viđeni seljaci i sveštenici – kako je to od starine već običaj bio. Srpska vlada i Knez ne samo da nisu bili umešani u organizovanje pokreta, no su se trudili da ga spreče.”87 Zanimljivo je kako Čubrilović pri razmatranju stavova čelnika Srbije konstatuje: „Jovan Ristić, kao ministar spoljnih poslova i ovaj put je posvedočio svoju staru nacionalnu upornost i borbenost, ali i diplomatsku sporost i obazrivost.” Zamera mu se što nije iskoristio „nespremnost Turske” i zagazio „u rat” već 1875. Dok se Narodna skupština „izjasnila za pomaganje ustanka i po cenu rata.” Za Čubrilovića, sa pozicija političara, nije bilo primarno što se knez Nikola još opirao potpisivanju ratnog ugovora, što Rumunija i Grčka nisu htele ni čuti za ugovore o savezu iz vremena kneza Mihaila. Kao da ne mari, a spominje, kako su prerani ustanci u Bugarskoj tada „bili ugušeni u krvi, i nečuvena zverstva što ih počiniše tom prilikom bašibozučke i čerkeske čete, izazvali veliko uzbuđenje i revolt u Zapadnoj Evropi, posebice u Engleskoj.”88 Nedoslednost i doslednost, zavisno od promenljivih raspoloženja masa u raskoraku ili podudarno sa subjektivnim ili objektivnim merilima ličnog rasuđivanja merodavnih navode Čubrilovića da se u jednom kontekstu post festum, u vezi s izgubljenim ratom, 1876, iskazuje priznanjem, da: „Ni duhovno narodne mase nisu bile bogzna kako spremne za rat. Romantičarsko precenjivanje svoje snage i pesničko oduševljenje omladinskih trubadura za borbu protiv Turske, ograničilo se bilo na dosta uski krug školovanih ljudi i građanstva. Seoska masa u Srbiji, patriarhalna, povučena u sebe, vrlo malo je bila zahvaćena talasom nacionalnog poleta od Mihailovog vremena na ovamo. Ni Mihailo ni Ilija Garašanin, a još manje Jovan Ristić, nisu se razumevali u tajnim ustalasavanjima gomile. Mihailo je ulivao poštovanje i svojim nastupom, Garašanin svojim razrađenim nacionalizmom, Jovan Ristić upornošću, ali nijedan od njih nije umeo, kao Karađorđe, knez Miloš ili Toma Vučić, da pogodi u živac srbijanskog seljaka, da ga ustalasa i povede sobom.”89 Iako ovde imponuje Čubrilovićevo raspoznavanje i razvrstavanje umeća čelnika Srbije, potrebno je razjasniti: Knez Mihailo, Ilija Garašanin, Jovan Ristić... upravljali su državom koja treba da izvojuje i izdejstvuje nezavisnost. Karađorđe, Miloš Obrenović, Toma Vučić Perišić predvodili su mase naroda, koji se pokreće i kreće ustaničkim jurišima ugnjetenih. Veličina male Srbije iskazala se i dokazala delima koja su iziskivala odgovarajuća umeća uslovljena vremenom. Da o tome Čubrilović povremeno vodi i ne vodi računa vidljivo je po njegovim različitim umesnim i neumesnim pohvalama i kritikama. Umesnim, kada rasuđuje merilima zanata istoričara. Neumesnim, kada prepušta instinktima da procenjuju politički podobna rešenja. U vezi sa izgubljenim ratom protiv Turske, u drugom kontekstu, zadovoljio se tako konstatacijom, da je: „Tadašnja naša generacija još pod utiscima pariskih barikada i mađarske revolucije, gde su naoružane narodne mase triumfovale nad organizovanom silom, verovala da za jedan uspeli rat treba više oduševljenja nego ratne spreme i discipline. Rat sa Turskom 1876. pokazaće joj da se ljuto varala.”90 Posebnim odeljkom i u ovoj se knjizi Čubrilović osvrće na Rajhštatski sastanak vladara Austro-Ugarske i Rusije. Treba citirati ravnanja radi ovde Čubrilovićev zaključak: Sporazum u Rajhštatu „dugo je bio kod nas na zlu glasu. Verovalo se da je već tu Austrija dobila pristanak Rusije za okupaciju Bosne i Hercegovine”, što

86 Isto, 70–71. 87 Isto, 74. 88 Isto, 86. 89 Isto, 91. 90 Isto, 92.

244

se ispostavilo kao netačno. Da sam Čubrilović nije bio tako koncizan u svojim više puta različito intoniranim osvrtima na taj sporazum, bio bi suvišan i ovaj naš osvrt. Dok u ranije prikazanom članku, objavljenom u Srpskom književnom glasniku, kazuje: „Nije lako danas utvrditi šta je tačno ugovoreno o podeli Bosne i Hercegovine za slučaj turskog poraza” u srpsko-turskom ratu 1876. u ovoj knjizi iznosi kao izvesno: „Austrija nam je preko Rusije nudila ono što bi dala knezu Mihailu ili Namesništvu, pre deset godina”... kod deobe Bosne sa većim delom u Srbiji. Nesreća je bila što je: „Sve ovisilo od ratne sreće” u tom ratu Srbije!91 Tek tajnim ugovorom Rusije i Austrije, odnosno Austro-Ugarske 15. januara 1877, predviđa se konkretnije austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine. U vezi sa drugim srpsko-turskim ratom ista prebacivanja. Jer, ovde, po Čubriloviću: „Spremanje drugog rata protiv Turske nosi na sebi sve osobine pipavosti i sporosti od kojih se bolovalo prilikom ulaženja u prvi rat 1876. godine [!]. A kad se i stupilo u novi rat bilo je prilično dockan... Ko zna, kako bi izgledale granice Srbije ako ne prema Bosni, a ono prema Bugarskoj i Makedoniji, da je Srbija ušla u rat još u leto 1877. Njeno zadržavanje najvećeg dela zemljišta osvojenog od Turaka koncem 1877. i početkom 1878. govori za to da bi granice sigurno dalje išle na istok ili na jug, nego što je to bilo posle zadocnelog drugog rata”92. Zašto zadocnelog, kada je prethodni rat bio preuranjen, ostaje, prema Čubriloviću, u tom kontekstu nedokučivo. Tako to biva kada se profesionalni istoričar daje uvek iznova zavesti strastima amaterskog političara! Što je Rusija preobratila svoju primarnu naklonost Srbiji u naklonost Bugarskoj, manifestovano San-Stefanskim ugovorom, opet primarna krivica svaljuje se na odgovorne čelnike Srbije! Po Čubriloviću: „Ruski službeni krugovi ohladili su bili prema Srbiji još od zadnje godine knez Mihailove vlade... Mesto velike južnoslovenske države sa Srbijom kao središtem, kako je Rusija bila raspoložena neko vreme za kneza Mihaila da pomogne da se stvori. Petrograd još od 1868. pomaže javljanje Bugara. Zato general Ignjatijev radi na stvaranju bugarskog egzarhata na štetu osnovnih interesa Srbije i Srpstva. Zato predlaže... na carigradskoj konferenciji autonomnu Bugarsku u opsegu koji je zasecao u naše životne nerve... Ne samo da nije moglo biti ni govora o dobijanju Skoplja i Vidina, nego i ono što je srpska vojska osvojila, Niš, Pirot i Vranje, imali su da pripadnu Bugarskoj... Austrija je istiskivana iz Bosne i Hercegovine a Rusija iz Stare Srbije i Makedonije... 3. marta 1878. potpisan je mir u San-Stefanu... Iako je bila ratni saveznik, Srbija nije sudelovala u pregovorima oko sklapanja mira [kurzivom istakao A. R.]... Bosni i Hercegovini [priznata] je autonomija... pod nadzorom Austrije i Rusije”... Srbija je uz nezavisnost dobila Niš, ali Pirot i Vranje su pripali Bugarskoj. Sa Vranjem ustupljen joj je „ulaz u Makedoniju”. Zauzvrat je Srbija dobila „nešto prema Novopazarskom Sandžaku i Kosovu.” Zaključak: Po tom miru „Srbija bi ostala mala državica, uglavnom među dve velike države [kurzivom istakao A. R.] Austro-Ugarske i Bugarske. Bilo bi samo pitanje vremena kad će jedna od njih da je proguta” [kurzivom istakao A. R.] sa novom prestonicom Sofijom na stalnoj Granici „prema Srbima.”93 Čubrilović, u vezi sa San-Stefanskim mirom, pored nezadovoljstva Srbije, ističe ravnopravno i revolt Austro-Ugarske. Šef vojne kancelarije cara Franca Jozefa, general Bek, u promemoriji od 24. marta 1878. izneo je „da se ne može dozvoliti stvaranje velike jugoslovenske države na Balkanu, pa bila to Bugarska ili Srbija... Balkan se mora podeliti na dve interesne sfere zapadnu austrisku i istočnu rusku...”94 Nasuprot ranije rečenom, tu se Čubrilović opet koriguje: Andraši je tražio više nego što je bilo utvrđeno tajnim ugovorom od 15. januara 1877. Rusiji nije preostalo drugo nego da prizna: „2. maja 1878. Austriji pravo okupacije Bosne i Hercegovine i pravo privrednog uticaja u Srbiji i Makedoniji, dakle u zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, ali u pitanju Novopazarskog Sandžaka ostaje na starom stanovištu, da ga podele Srbija i Crna Gora. Polovinom maja popušta Rusija na celoj liniji, pa i u pitanju Novopazarskog Sandžaka. [Kurzivom A. R.] Knez Milan, razočaran ruskom državom... već u proleće 1878. bio je sprečen da povede novu politiku naslona na Austriju. On je to i podvukao u pismu grofu Andrašiju, koga je Ristić nosio sa sobom kad je pošao u Beč na putu za kongres u Berlinu.” Cenjkanja između Andrašija i Ristića imala su i pozitivan ishod. Srpski interesi su odbranjeni „u dolinama Nišave i Južne Morave. Srbija ima gotovo jedino” Andrašiju „da zahvali da je dobila Pirot i Vranje.”95 Čubrilovićeva zaokupljenost Andrašijem tim je iskazom došla do vrhunskog izražaja. U knjizi namenjenoj „širem krugu čitalaca” o Političkoj prošlosti Hrvata, u celosti bez napomena, radi lakšeg čitanja, Čubrilović, kratkim predgovorom, od nekoliko rečenica, kazuje razloge namene. Ta namena je već tada bila nametnuta zaoštravanjem sukoba Srba i Hrvata u zajedničkoj jugoslovenskoj državi. Za smirivanje

91 Isto, 95–96. 92 Isto, 104. 93 Isto, 105–107. 94 Isto, 108. 95 Isto, 109–111.

245

situacije zalagali su se zagovornici Jugoslavije, poput Čubrilovića. Oni su dolazili do zaključka, da su novonastali sukobi posledica nepoznavanja one prošlosti, koja je Srbe i Hrvate navela 1918. godine na stvaranje jedne države Jugoslovena. Čubrilović izričito kazuje: „Gledao sam da naglasim u hrvatskoj istoriji one činjenice koje treba da zna svaki Srbin. Da smo mi Srbi i Hrvati manje jedan drugog optuživali, a više se trudili da se bolje upoznamo, izbegle bi se mnoge zablude, pa i nepotrebna trvenja” proteklih „20 godina.” Jer: „Poznavati znači razumeti. Ako ova knjiga doprinese boljem upoznavanju Hrvata, njihovih težnji i osećanja, ispuniće zadatak radi koga je napisana.” Knjigom je obuhvaćena istorija Srba od dolaska na Balkan do stvaranja Jugoslavije. Prapočetak, naseljavanjem južnoslovenskih plemena na prostore buduće jugoslovenske države, ne zamagljuje se imenima koja navode na zloupotrebe. Hrvati i Srbi raspoznaju se po imenu svog plemena i ne daju povod za njihovu identifikaciju jednim imenom, bilo hrvatskog na račun Srba, bilo srpskog na račun Hrvata. Tek u drugoj polovini knjige počinje istorija razdoblja nacionalnih ideja i pokreta građanstva, od interesa za ovu našu knjigu. Novi predvodnici hrvatskog naroda: „Pobijajući mađarsku teoriju [to je tada teorija vladajućih u mnogonacionalnim državama uopšte, prema principu, država čini naciju, suprotno novom principu: jezik čini naciju – A. R.] o jednom političkom narodu u Ugarskoj, oni su se pozivali na načelo narodnosti [nacionalnosti], da svaki narod ima pravo na svoj samostalan kulturni i politički život.” Tako se desilo, da: „Odluka Donjeg ugarskog doma da mađarski jezik u Hrvatskoj ima da postane nastavni jezik, a za činovnike da mogu biti postavljeni samo oni koji znaju taj jezik, palo je 1835. zahvaljujući energičnom otporu grofa Janka Draškovića i drugova”.96 Masovni nacionalni pokret počinje kod Hrvata, i po Čubriloviću, sa Ljudevitom Gajem; po precima nemačkog porekla (čime se takođe daje opovrgnuti etnička i rasna teorija nacionalizma). Usled većih prepreka razvoju političke borbe: „Kulturna politika Ljudevita Gaja” postala je primarna. Čubrilović kazuje: „Njeni pokretači videli su da hrvatski narod bez jačeg oslonca neće moći da sebi izvojuje kulturnu nezavisnost. Zato se kod njih, što dalje, sve više razvija osećanje da je kulturna saradnja s ostalim Južnim Slovenima jedan od prvih uslova Hrvatskog preporoda. Toj velikoj kulturnoj zajednici Južnih Slovena dao je Gaj ime ilirsko, jer se još verovalo da Južni Sloveni potiču od Ilira”, a i dalje se „često upotrebljavalo kao opšta oznaka za Južne Slovene.” Saglasno Čubrilovićevom temperamentu prilagođavanja novim zaokretima, suprotno mnogim istoričarima rigidnijih rasuđivanja: „Dajući hrvatskom preporodu jednu široku jugoslovensku osnovu, Gaj je uputio sasvim novim putem istoriju hrvatskog naroda. Izgrađujući ubuduće svoju kulturu na opštim jugoslovenskim vrednostima, primajući štokavski dijalekt kao svoj književni jezik, Hrvati su udarili temelje buduće jugoslovenske kulturne saradnje [kurzivom A. R.]. Vera, dotad glavna prepreka zbliženju Srba i Hrvata, neće otsad igrati onako veliku ulogu u hrvatskoj kulturnoj orijentaciji kao pre.”97 Preokupiran idejom jugoslovenstva sa pozicija srpstva, Čubrilović nastoji da izjednači različite porive jugoslovenske državotvorne ideologije Srba i Hrvata. Zato umesto da objasni kako ta razlika u porivima jugoslovenstva ne može biti preovladana jednostranim objašnjenjima, on drukčije porive kod Srba prećutkuje, ili ne priznaje, iako oni proizlaze, normalno, iz drugačijeg položaja Srbije u poređenju sa Hrvatskom. Hrvatska pod Mađarskom, ili Austrijom, nije dosegla, i neće doseći, sve do stvaranja Jugoslavije, položaje srpske države u međudržavnim odnosima. Većom autonomijom do 1878, međunarodno priznatom samostalnošću počev od 1878. Usled te razlike, Hrvatska biva raspolućena između hrvatstva i jugoslovenstva, dok Srbija mora da ističe srpstvo i kad neguje jugoslovenstvo većom perspektivom buduće jugoslovenske države. Logično, i prema Čubrilovićevom rasuđivanju, treba kod Vuka Karadžića prepoznati i utvrditi elemente jugoslovenske ideologije, a u Garašaninovom Načertaniju ciljeve velike Jugoslavije. Iako će nasuprot i Čubriloviću, kod većine istoričara i političara Karadžić i Načertanije biti razmatrani kao reprezenti srpstva. Po Čubriloviću: „Dok je kod Hrvata ilirski preporod vršio veliku kulturno-političku preorijentaciju, sličan se proces odigrava i kod Srba. Do početka XIX veka Srbi su imali versku, pravoslavnu kulturnu orijentaciju... Za vreme prvog ustanka njihova je kulturna orijentacija još usko pravoslavna, politički teži obnovi stare srpske države.” Prema Čubriloviću u ovom kontekstu, istorijski kulturni i politički pokret započinjao se i kod Srba u Srbiji, delima Vuka Karadžića. „Vuk Stefanović Karadžić prihvatajući moderna evropska shvatanja kod Srba... vrši onakvu kulturnu preorijentaciju kod Srba, kakvu je izvršio u isto vreme Gaj kod Hrvata”... S obzirom na Gajevu angažovanost u domenima politike, Čubrilović u Garašaninovom Načertaniju, nalazi dokaze za istovremenu jugoslovensku preorijentaciju kod Srba. Da se hrvatski Jugosloveni s tom Čubrilovićevom tvrdnjom neće složiti, proizlazi iz samog Čubrilovićevog

96 Vasa Čubrilović, Politička prošlost Hrvata, Biblioteka Politike, Beograd 1939, 66. 97 Isto, 67.

246

srpskog jugoslovenskog argumenta da je u Načertaniju „Ilija Garašanin kao glavni zadatak postavio Srbiji da postane središte oko koga će se okupiti svi Južni Sloveni u jednu veliku jugoslovensku državnu zajednicu”... Što pri tome Garašanin nije imao nameru da nametne vođstvo Srba, već samo „preko političke saradnje Južnih Slovena, ističući načelo narodnosti [nacionalnosti pre svega po jeziku], želi sprečiti da posle propasti Turskog Carstva ne dobiju Austriju ili Rusiju za gospodara” – za Hrvate ne menja stvar. Doduše tek sa ove naše distance, posle nestanka Jugoslavije, može se tu dodati, da efekt svega nije bio onakav kakav se pričinjava Čubriloviću, kad je zaključio: „I jedna i druga [hrvatska i srpska] koncepcija su imale svoje opravdanje, nikle su iz istog vrela, dopunjavale su se čineći celinu i određujući liniju kulturno-političkog razvitka i Hrvata i Srba sve do 1918.”98 Pri izjednačavanju hrvatskog i srpskog vojvođanskog pokreta, 1848–1849. Čubrilović nailazi na veće razumevanje. Jer, odista: „Sve dok su Hrvati isticali svoje zahteve prema Mađarima pozivajući se na načelo narodnosti [nacionalnosti], njihova borba je imala nacionalno-revolucionarni karakter. Ali, onog trenutka kad je bečki dvor proglasio Mađare kao buntovnike a Jelačića kao izvršioca svoje volje, on prestaje biti vođ jednog pobunjenog naroda i postaje oruđe u rukama austrijske reakcije. Hrvatski nacionalno-revolucionarni pokret 1848. počinje da gubi svoju samostalnost, da menja cilj i da postaje oruđe u rukama bečke politike protiv revolucije.”99 Što je za našu temu još značajnije, Čubrilovićevim nalazom takođe: „I kod Srba odigrao se sličan proces u Vojvodini. I tamo rat gubi onaj značaj koji je imao u početku. Malo po malo srpsko-hrvatske revolucionarne čete 1848 pretvaraju se ponovo u poslušne graničarske pukove” u službi Austrije. Pri razlikovanju nacionalnih pokreta u Hrvatskoj pod vođstvom Starčevića i Štrosmajera, Starčević ispada manje šovinistički reakcionaran nego što je u stvari bio. Po Čubriloviću: „Pobijajući jugoslovensko jedinstvo... Ante Starčević je prvi” političar „među Hrvatima koji je kao prvu tačku svoga programa istakao nezavisnu veliku Hrvatsku. Zato se i smatra [od koga?] osnivačem modernog hrvatskog nacionalizma.” Inače, spominjanjem Kvaternika, Starčevićevog kova, i Čubrilović kazuje da je bio „preteča vatrenog nacionalističkog fanatizma kod jednog dela hrvatske inteligencije iz konca XIX i početka XX veka.”100 Za razumevanje onoga što će se desiti krajem XX veka poučno je opetovano kazivanje u vezi sa prvim srpsko-turskim ratom 1876. „Prvih meseci ustanka, Srbi i Hrvati u Austriji zajednički rade na njegovom pomaganju [rečima – A. R.]. Ali kako je on dobijao čisto srpsku boju, hrvatski se” otuđuju. Tada se „insceniraju” i veleizdajnički procesi protiv Srba. Od interesa je za razvoj srpsko-hrvatskih, ili hrvatsko-srpskih odnosa i Čubrilovićevo priznanje: „Vraćajući Hrvatima milo za drago, Srbi će se posle staviti u službu Kuenu Hedervariju i biti stub njegovog nasilnog režima u Hrvatskoj preko 20 godina.”101 Posle Kuenove vladavine 1903. nastaje novo doba. Realno i po Čubriloviću: „Plemstvo” gubi raniji uticaj. „Potisnuti u pozadinu, osiromašeni” ubrzano „se povlače u svoje stare kurije da žive životom priča Đalskoga ili Krležine porodice Glembajevi.”102 Karakteristično za Čubrilovića: Novi hrvatski i srpski naraštaji „propovedajući načela jedinstva počinju da cene prvenstveno političare od zanata, sa politikom kao jedinim zanimanjem. Zato ovaj naraštaj [političara] još u samom početku pokazuje svu onu gipkost i moć prilagođavanja stvarnim prilikama, karakterističnim za političare od reči.”103 [Kurzivom A. R.]. Oni utiru put sklapanju hrvatsko-srpske koalicije, rečkom i zadarskom rezolucijom. Preterano ali u dovoljnoj meri istinito: „Veliki značaj i za Hrvate imala je potpuna politička preorijentacija srpske školovane omladine u ovo doba. Ako je kod Hrvata i bilo još moćnih uticaja prošlosti pa ponegde i premoćnih starih shvatanja, kod srpske omladine ovih godina vrši se prava idejna revolucija”. Možda ne u duhu integralnog jugoslovenstva, kako to zamišlja Čubrilović, ali jugoslovenstva sa primesama srpstva, poput jugoslovenstva sa primesama hrvatstva nove hrvatske omladine. Od interesa je i kako emfatično ponavlja Čubrilović: „Već smo spomenuli da je jugoslovenska ideja nikla i razvila se među Hrvatima. Istakli smo da od nacionalnog preporoda... sva velika i duhovna politička strujanja, svi veliki ljudi i politički događaji kod Hrvata manje više vezani su za ovu ideju. Kod Srba ona se u početku javlja kao praktično politička potreba pri izvođenju nacionalnog programa. Tako je jugoslovensku ideju shvatio i u svojim načertanijima [kurzivom istakao – A. R.] obradio Ilija Garašanin”... Da bi bilo još neverovatnije tu Čubrilović čak dodaje: „Tako su se prema” jugoslovenskoj ideji „odnosili knez Mihailo, Svetozar Miletić, Jovan Ristić i svi drugi politički ljudi kod Srba iz starijih naraštaja.”104

98 Isto, 68–69. 99 Isto, 76. 100 Isto, 92. 101 Isto, 93. 102 Isto, 99. 103 Isto, 103. 104 Isto, 108.

247

U duhu vremena tada vladajućih, tu je trebalo konstatovati, i konstatovano je, ponovljenom predodžbom kako: „Od Garašaninovih vremena svi ozbiljniji politički ljudi među Srbima usko vezuju pitanje srpskog oslobođenja i ujedinjenja sa celokupnim jugoslovenskim problemom”... Ne oseća se još kod Čubrilovića, da kod Hrvata već izaziva povećano nezadovoljstvo više puta ponovljeno podsećanje na deklaraciju srpske vlade, u Narodnoj skupštini, septembra 1914. „da je ratni cilj Srbije” u konkretnijoj Čubrilovićevoj verziji „oslobođenje i ujedinjenje ne samo Srba, nego i Hrvata i Slovenaca.”105 Da i pobornici iskrenog, integralnog jugoslovenstva kod Hrvata imaju drukčija shvatanja od onih kojima se hvali Čubrilović, proizlazi već iz sledećih iskaza. Frano Supilo, najrevnosniji hrvatski zagovornik zajedničke jugoslovenske države sa Srbima „se razišao sa Pašićem” u načelu „po kome ima da se izvrši ujedinjenje. Pašić... tradicijama Srbije zastupa načelo oslobođenja mačem i ujedinjenja bez plebiscita.” Izostaje objašnjenje: Ako nisu u pitanju čisto srpske zemlje ili zemlje nastanjene u većini Srbima, „načelo oslobođenja” u praksi označava načelo osvajanja. Zato Supilo hoće da se Hrvatska ujedini sa Srbijom ravnopravno. Prema Supilovim predodžbama, kao 1102. s Mađarskom i 1527. s Austrijom. Samo, što prenebregava Supilo, i tada to nije bilo ravnopravno već pretežno nametnuto rešenje. Situacija nije jednostavna. Vidi se u ovom kontekstu prema Čubrilovićevim ispravnim i iskrivljenim objašnjenjima. Ne kriju se razlike koje postaju sve izričitije. Ali kod Srba su razumnije, nego kod Hrvata. Kao što u verziji hrvatskih istoričara biva obratno. Najbizarnije, kad ne baš istovetno, na protivničkoj, hrvatskoj, strani, moglo bi da zvuči: „Dok su Srbi nacija, oni su narod u čisto etnografskom smislu.”106... Umesto da se željeno ostvaruje bez nadgornjavanja, pažnja se obraća na rešenja kojima srpska ili hrvatska strana stiče poene prednosti. Prema Čubriloviću takođe: U uvek iznova razmatranoj ženevskoj deklaraciji od 9. novembra 1918, „pobedilo je hrvatsko shvatanje o načinu izvođenja državnog ujedinjenja.” Jer: „Narodno veće je priznato kao ravnopravno srpskoj vladi, a Srbija se ovom deklaracijom odrekla svojih prava na pripajanje srpskih delova jugoslovenskih pokrajina bivše Monarhije, zbog kojih je ugazila u rat 1914.” Da Srbija nije „ugazila u rat 1914.” nego da se ratom branila od rata Austro-Ugarske, da ne bi bila izgažena i pregažena, prema tome nije bila u stanju ni da istakne ni da se odrekne, eksplicitno, prava na srpske zemlje Hrvatske, ovde nije važno ni za Čubrilovića; mada se inače obično distancira od ovakvih pretenzija. Zato ovde treba odmah citirati Čubrilovića kako umesno predočava da „jednostavni pojmovi o državi i još jednostavniji metodi upravljanja nisu se mogli s uspehom primeniti na jednu tako kulturno i politički komplikovanu zajednicu kakva je [bila] Jugoslavija. Mešana etnički i kulturno, sa bezbrojnim unutrašnjo-političkim, spoljno-političkim i privrednim problemima Kraljevina Jugoslavija” je tražila „mnogo više iskustva, smisla za organizaciju, takta i veštine u upravljanju”107 nego što su imali političari Srbije, suprotstavljeni političarima Hrvatske. Za istoričara Čubrilovića, kome politika, više nego drugima istog zanimanja, otvara i zatvara vidike, karakteristične su i poslednje dobronamerne poruke ove knjige. Sa ciljem da se izbegne inače neizbežno. Jer, u Jugoslaviji: „Samo ono rešenje državnog problema je istinski jugoslovensko na koga pristanu većina Srba i većina Hrvata. Samo ona državna ideja je istinski jugoslovenska, koja obuhvata u sebi i hrvatsku i srpsku državnu ideju. Nije tačno da se one međusobno isključuju. Sa malo više širine, sa malo više međusobnog poznavanja i popuštanja... naći će se rešenje srpsko-hrvatskom državnom problemu. Jugoslavija je toliko velika da može u sebi obuhvatiti i Tomislavljevu Kraljevinu i Dušanovu Carevinu.”108 Jedini prigovor ovoj plemenitoj poruci bio je ipak poražavajući. Ne samo vođe, nego i vođeni nisu tako rezonovali. Čubrilović se nalazi među istoričarima koji Načertanijem označavaju početak borbe za stvaranje velike Srbije na platformi veće Jugoslavije, a istovremeno istražuju i pronalaze začetke tih intencija već u prvom srpskom ustanku 1804–1813. U raspravi štampanoj 1939. godine, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, on to dokazuje na bosanskom primeru. Ustankom, na početku XIX veka, on predočava nacionalnu svest Srba. „Istina” je i po Čubriloviću da Francuska revolucija označava pobedu nacionalne svesti. Ali to „ne znači da pre nje nije bilo naroda” kod kojeg je već ranije prevagnula nacionalna svest. Ta činjenica se elaborira i pozivom ustanika „bosanskim Srbima da im se pridruže. Samo veze Srbije sa glavnom srpskom masom u Bosni bile su teže [održavane] nego sa Crnom Gorom i Hercegovinom. Razdvojeni od Srbijanaca muslimanskim naseljima u istočnoj Bosni, bosanski Srbi su imali manje uslova za dizanje jednog ustanka.”109 U poslednjem odeljku ovog rada Čubrilović zaključuje: Imenovana „buna u Bosanskoj Krajini u jesen 1809. bila je poslednji revolucionarni pokret među Srbima u Turskoj i Austriji, nastao kao odjek srpskih pobeda na

105 Isto, 115. 106 Isto, 118. 107 Isto, 121, 124. 108 Isto, 127. 109 Vasa Čubrilović, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, Beograd 1939, Pogledi Vase Čubrilovića na srpsku istoriju XIX i XX veka, Beograd 1992, 172–173.

248

Mišaru i Deligradu 1806.”110 U kapitalna dela srpske istoriografije ubraja se Čubrilovićeva Istorija političke misli u Srbiji XIX veka. Ona je štampana 1958. godine, u ediciji izdanja bez napomena, ili sa malo njih, pa se na prvi pogled ni u ovom delu ne može proveriti akribija istoričara. Ali time se ne umanjuje mogućnost procenjivanja oštrine i smera njegovih pogleda na tokove opisane istorije, naročito u vezi sa zbivanjima na spoljnopolitičkim poprištima. Od interesa je za potvrdu istinitosti zapažanja koja su u ovoj istoj knjizi više puta isticana, da u predgovoru sam Čubrilović obelodanjuje da se „o problemima o kojima” tu piše „bavi desetinama godina i kao naučni radnik i kao politički čovek”. Tim se predgovorom potvrđuje da „iz Srbije uglavnom” dolaze „one društvene i političke snage koje” upravljaju „Jugoslavijom od 1918. do 1941.” i da je „kriza” koja će „zahvatiti mladu jugoslovensku državu posle 1918. i potresati je iz temelja sve do njenog sloma 1941. imala često svoje glavne korene u samoj Srbiji.”111 Nije mogao dodati, jer se još nisu nove-stare sile razdora razmahnule dovoljnom snagom, da će istu sudbinu, sa trajnijim posledicama sloma, doživeti i drukčija Jugoslavija, posle njene obnove 1945. godine. Sam naslov ove Čubrilovićeve knjige takođe upućuje na sadržinu posvećenu pretežno unutrašnjepolitičkim zbivanjima i mislima, ali i tu se razlažu misli i akcije spoljne politike u meri kojom se dopunjuju neophodne informacije o spoljnoj politici Srbije određenog razdoblja prema problemima i akterima razmatranim u ovoj našoj knjizi. Što se tiče politike vladara i pisanja istoričara Čubrilovića: „Dok nije došlo do rusko-turskog rata 1827–1829. karakteristično je za Miloševu politiku da nikad, za vreme svih tih pregovora, 1815–1830, ne pomišlja na rat kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva. A bilo je uslova za takav rat. Borba protiv reforama u Turskoj, veliki Grčki ustanak 1821, rusko-turski rat 1827–1829. pružali su za to mogućnost. On je ipak ostao uporan u svojoj politici potpunog širenja uticaja u zemlji i postizanja koncesija od Porte ne oružjem, nego diplomatskim pritiskom i političkim sredstvima. Ova njegova politika postupne emancipacije Srbije i postupnog izgrađivanja njene nezavisnosti donela je ploda posle petnaest godina duge i uporne borbe. Članom 6 mira u Jedrenu 1829. Otomanska Porta se obavezala Rusiji da će priznati Srbiji, prema odredbama Akermanske konvencije 1826, položaj autonomne kneževine u granicama od 1813. Porta je obećala da sve te povlastice srpskom narodu objavi posebnim hatišerifima. Izrazila je to hatišerifima 1830. i 1831.”... Hatišerif od 1833. dopunio je odredbe hatišerifa od 1830. U njemu su navedeni krajevi „koji se imaju da vrate Srbiji, jer su njoj pripojeni za Prvog ustanka a oduzeti 1813.”112 Vlada ustavobranitelja koja je smenila prvu vladavinu Obrenovića, konzekventno i prema Čubriloviću „udarila je osnove građanskoj državi u Srbiji XIX veka”.113 Ponavlja se već više puta rečeno, kako u područjima kulture nosilac građanskih ideja postaje nesporno Vuk Karadžić. U područjima politike, povlađujući istorijskom mitu o Načertaniju, Čubrilović, opetovano, označuje pravce napredovanja putokazom Garašaninovog Načertanija. Za Čubrilovića, izričito: „Ilija Garašanin je prvi građanski državnik u Srbiji u evropskom smislu te reči.”114 Dok je Garašanin obeležen kao konzervativac, „u spoljnoj politici” Čubrilović ga je isticao kao čoveka „za svoje doba širih vidika”... Zanimljivo je kako se „ti širi vidici” očituju u Čubrilovićevoj interpretaciji: „U svome Načertaniju 1844. dao je plan srpske državne politike čijih će se osnovnih ideja držati građanski politički pokreti i ljudi u XIX i XX veku. Po ovim idejama izgradiće se posle ujedinjenja 1918. stara Jugoslavija i na njima slomiti 1941 [kurzivom istakao A. R.]. Zato ćemo se pobliže zabaviti Garašaninovim Načertanijem.” Prema dosadašnjim istraživanjima, Čubrilović je svojevremeno bio prvi srpski istoričar jugoslovenskog nacionalizma, koji je istovremeno ponavljao tvrdnju o ključnom udelu Načertanija u stvaranju Jugoslavije, u pozitivnom smislu, kao i u razaranju Jugoslavije, u negativnoj konotaciji. Očigledan primer rasuđivanja strasnog, emotivnim pobudama rukovođenog političara i razumom kontrolisanog ocenjivača istorijskog događaja prema ishodu posledica. Što se ne očituje npr. pri ocenjivanju Milana Obrenovića kao vladara koji je „bio nesposoban da vodi jednu sređenu, široko zasnovanu spoljnu politiku.”115... Zanimljivo je i kako Čubrilović u prilično opširnom izlaganju o poreklu Načertanija, prema Savetu Čartoriskog i Planu Františeka Zaha, više puta napominje i objašnjava kako je Garašanin pisao Načertanije, još bizarnije rečeno „svoje Načertanije”. Umesto da konzekventno konstatuje kako ga je većim delom prepisao doslovno sa teksta koji je napisao Zah, uz svoje ispravke i dopune prema potrebama i mogućnostima Srbije, merilima „mlade srpske buržoazije” svoga vremena. Pišući o svemu izloženom, u vremenu komunizma,

110 Isto, 220. 111 Vasa Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Beograd 1958, 9. Predgovor. 112 Isto, 128–130. 113 Isto, 145. 114 Isto, 159. 115 Isto, 161, 128–130.

249

prirodno, tome je još dodao da će se načertanijskog državnog programa Srbije najupornije „držati njeni konzervativni građanski državnici sve do Svetskog rata 1914–1918.” Još je zanimljivije Čubrilovićevo objašnjenje za Garašaninove korekcije i ispuste u vezi sa jugoslovenskom državnom koncepcijom Načertanija. Ne iz straha od ratovanja Austrije, već iz uverenja da su sporni krajevi srpski, a ne srpsko-hrvatski, jugoslovenski. Naročito kada je reč o Bosni i Hercegovini. Kazuje: „Garašanin se o tome ne izjašnjava, ali ipak se da nazreti da on ove zemlje smatra za srpske zemlje, i u tom pravcu upućuje glavnu ekspanziju Srbije. Zato predlaže da se tamo pojača propaganda, traži saradnja sa franjevcima u Bosni i sve preduzme kako bi prilikom ujedinjenja Bosne sa Srbijom došlo do njihova potpuna spajanja.”116 Kao preobraćeni političar sa linije nacionalističke politike, na liniji antinacionalističkog programa vladajućeg komunističkog režima, za Čubrilovića je važno da se zna kako i on ocenjuje da je Garašaninov plan za ujedinjenje „Srbije s okolnim srpskim i jugoslovenskim zemljama” karakterističan „za većinu njenih građanskih političara sve do naših dana”... Da oštroumni istoričar i političar Čubrilović neće da zna za činjenicu da građanski političari Srbije nisu uvažavali Garašaninovo Načertanije kao svoj program, jer su oni svi odreda imali svoje stranačke programe, prema kojima su se ravnali i rezonovali – može se čak objasniti. Treba samo imati u vidu potrebu da se zadrži, pa i ojača pozicija koja je stečena u područjima istoriografije i politike, prilagođavanjem novim zahtevima vremena. Da iz ove potrebe stalnog prilagođavanja može da se stekne kapital u iskustvu, znanju, produktu stvaralaštva, delima trajne vrednosti, putokazima progresa, uočljivo je u mnogim Čubrilovićevim kazivanjima. Primera radi, pri konstataciji kojom se obznanjuje autoritetom visoko rangiranog istoričara i visoko kotiranog političara kako: „Pojačani pritisak imperijalističkih sila na Balkanu posle 1870, razvoj buržoaskih država i porast megalomanskih težnji i nacionalne isključivosti kod balkanskih naroda, uticaće tek 1878. na slabljenje međusobnih veza i osećanja uzajamnosti kod njih.”117 Prelazeći posebno u ovoj knjizi na događaje iz vremena vladavine kneza Mihaila i Garašaninove vlasti 60-ih godina, Čubrilović dopunjuje podrobnije mnoge različite, kontroverzne i kontradiktorne nalaze, istim konstatacijama, kako nije čudo „da su njih dvojica [Mihailo i Garašanin!]... spori, pipavi, neodlučni” na terenima spoljne politike. Obojica [!] su u operativi „propustili čitav niz povoljnih prilika za dizanje ustanaka i vođenje rata... Zato će” tek organizacije stvorene „posle 1868,” pošto su „preuzete iz Omladinskog pokreta i mladog socijalističkog pokreta Svetozara Markovića [videli smo suprotno kazivanjima drugog bosanskog istoričara Ekmečića] organizovati i dignuti Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. godine.” Čudno za Čubrilovića u doslednostima, ali normalno za Čubrilovića u nedoslednostima, da u ovom kontekstu nepovoljno ocenjuje Mihaila i Garašanina zato što im je najvažnije „bilo kako će se držati Velike Sile u slučaju jednog rata balkanskih naroda protiv Turske”... Neverovatno: „Suviše velika opreznost i pipavost Mihailove i Garašaninove spoljne politike navela ih je, stvarno, da pored one široke opšte-balkanske politike obračuna s Turskom pod povoljnim međunarodnim uslovima, vode uporedo i politiku kompromisa [to je Čubrilović napisao u vreme agresivnog, ekspanzivnog komunizma, u kome se kompromis izjednačuje s kukavičlukom A. R.] sporazumevanja i traženja ustupaka iz Carigrada. Takvu politiku poveo je posle svog povratka na presto 1859. godine stari knez Miloš Obrenović. On je tražio od Carigrada da mu se prizna pravo nasledstva, pravo unutrašnjeg uređenja države i da se Turci isele iz gradova u Srbiji. Mihailo je nastavio pregovore sa Turskom o ovim pitanjima i onda kad se organizovanjem narodne vojske, sklapanjem saveza sa balkanskim državama i pojačanom revolucionarnom propagandom naveliko spremao za rat protiv Turske. Ovaj metod postupnog jačanja i širenja Srbije na račun Turske usvojio je Garašanin još u svom Načertaniju 1844. i pošto do rata za Mihailova života nije ni došlo, jedini realan uspeh njegove spoljne politike od 1861. do 1868. bio je uklanjanje Turaka iz gradova i uređenje Srbije bez mešanja Otomanske porte.”118 Čubrilović prilično dugo zastupa mišljenje da je nova konstelacija Velikih Sila, 70-ih godina, pogoršala položaj Srbije u međunarodnim, odnosno međudržavnim relacijama. Po šablonu: „Novu epohu istorije Evrope predskazuju Oto Bizmark, kancelar i stvaralac Nemačkog Rajha, otac nemačkog imperijalizma, ili lord Dizraeli, organizator britanskog imperijalizma. Od ove vrste ljudi nije se moglo tražiti razumevanje za interese i težnje malih naroda. To će se najbolje pokazati u istočnoj krizi 1875–1878.”119 Nema druge, u dokaznom postupku rečenog, nego da se nastavi sa citiranjem tipičnih stavova i ocena, ma koliko to izgledalo suvišno. Jer, po Čubriloviću, sa novim, širim i realnijim pogledima na svet: „Zato ne slabi na Balkanu interesovanje za balkansku saradnju koncem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XIX veka samo krivicom namesničke vlade u Srbiji ili zbog neprijateljskog stava Carske Rusije prema Milivoju

116 Isto, 175. 117 Isto, 181–182. 118 Isto, 234. 119 Isto, 269.

250

Blaznavcu. Do labavih međusobnih odnosa naroda na Balkanu, do sve većeg slabljenja osećanja uzajamnosti i saradnje dolazi upravo stoga što svaki balkanski narod pokušava u ovo doba da sam nađe svoj put. Bugari težište svoje nacionalne borbe bacaju tada na dobijanje crkveno školske autonomije i na odvajanje od Carigradske patrijaršije stvaranjem Egzarhata 1871. Kad to postignu, trudiće se da preko ove organizacije prošire svoj kulturni i politički uticaj na sve one pravoslavne zemlje i narode koje su obuhvatili organizacijom svoga Egzarhata. Grčka se otuđuje od Srbije posle Kritske krize 1866–1867, u Rumuniji, posle dolaska na presto princa Karla Hoencolerna, polako slabi interesovanje za saradnju s drugim balkanskim narodima.”120 Da nije sve bilo baš tako, pokazuje uspeh Srbije, da uz pomoć imperijalističkih država, Nemačke, pa i Engleske, pored Francuske i Austrije, da ne spominjemo Rusiju, izvojuje i izdejstvuje međunarodno priznatu samostalnost, odnosno nezavisnost, u toj deceniji imperijalizma. Antagonizmi među samim balkanskim narodima i državama postali su tada vidniji usled povećane snage, svake od njih, a samim tim i povećanih ambicija, da ne kažemo apetita. Posvećujući adekvatnu pažnju na poglede i uticaje Svetozara Markovića u vezi sa njegovim stavovima o spoljnoj politici Srbije, Čubrilović konstatuje dobro poznato, da je „bio isto tako veliki protivnik Austrije i Turske”. Protiv Austrije zbog njenih aspiracija. Protiv Turske zbog njenih sizerenskih prava. Za Markovićevo najbolje delo i on smatra Srbiju na Istoku. Sažeto: Dok su državnici Srbije „bili svesni moći i snage” austrijske carevine, kao „velike evropske sile i izbegavali su, kad god su mogli, sukobe sa njom, Svetozar Marković, revolucionar, politički nevezan [neodgovoran], nije u tom pogledu imao obzira.” Za Čubrilovića, različito od većine drugih istoričara, salonskih pregalaca politike – što veća Srbija, od posebnog značaja je, u posebnom odeljku prikazana Markovićeva kritika velikosrpske koncepcije i Markovićevo rasuđivanje o Balkanskoj federaciji. Opet izričito, Čubrilović kazuje: Protagonisti Velike Srbije „žele da ruše Austriju i Tursku i stvore jednu srpsku ili jugoslovensku državu ne ujedinjenjem nego proširenjem Srbije.” Svetozar Marković zalaže se za jednakost u pravima državotvornosti. „Za” ekspanzivne „težnje dinastije, buržoazije i birokratije u Srbiji” Marković je po, nedokazanoj, Čubrilovićevoj tvrdnji „prvi upotrebio izraz Velika Srbija” zapravo, bilo da je upotrebio, ili nije, istina je sadržana u ubeđenju da je „pitanje o obimu buduće srpske države zavisilo od mnogo važnijih umova no što je [bilo] mišljenje kneževske [kasnije kraljevske] vlade u Srbiji.”121 Da treba uvek biti na oprezi kad se prihvataju ili odbacuju sudovi istoričara, ovde se očituje kod Čubrilovića, opet razumljivo, manje prenagljenom, više proračunatom konstatacijom, iz oportunizma, u vremenu Markovićevog kulta – i time što je za Svetozarevu „kritiku” utvrdio, uopšteno, da je bila „naučno objektivna”.122 Marković je politički angažovan pisao kritički o nedostacima u državi, u društvu, u vladajućim ličnostima. Iako je mnogo puta bio u pravu nije svrsishodno njegovo ocenjivanje odlikama nauke. Naročito ne kad su u pitanju problemi spoljne politike. A vidimo tokom ovih naših izlaganja koliko je naučno objektivna i sama istoriografska nauka! Posle vladavine kneza Mihaila koja je, po mnogima, a posebno po Vasi Čubriloviću, i vlast Ilije Garašanina s njegovim Načertanijem, s manje pažnje obrađuje se vladavina Namesništva Milivoja Blaznavca i Jovana Ristića. U ime revolucionarstva još se iznova podseća kako ni Mihailo, pa ni Garašanin, uprkos revolucionarnom nimbusu, nisu vodili revolucionarnu spoljnu politiku. Nisu digli „ni jedan ustanak”, nisu vodili „nijedan rat”. Zapravo štedeći omiljenog Garašanina, zbog njegovog Načertanija, Čubrilović se ovde zadovoljava apostrofiranjem samog Mihaila, da nije vodio nijedan ustanak, nijedan rat. Novi je vladar, knez Milan, maloletan, pa se pažnja usredsređuje normalno na dvojicu vladajućih namesnika, na Blaznavca i Ristića. Prvenstveno na Ristića, mada je zagovornik i sprovodnik nove spoljne politike Srbije s osloncem na Austriju i Mađarsku sam Blaznavac. Primarno, po Čubriloviću: „Jovan Ristić od početka ne veruje u široke nacionalno-revolucionarne planove Ilije Garašanina i kneza Mihaila. Nigde se nije ni rečju ni delom izjasnio protiv ove koncepcije, ali je u njih sumnjao. On ne veruje u balkansku federaciju ili jednu veliku jugoslovensku državu, koja bi se mogla ostvariti u ovo doba, i pobijao je da se ikad na tome ozbiljno i radilo prilikom stvaranja saveza Srbije sa susednim balkanskim narodima. Jovan Ristić ne veruje ni u Garašaninovu nacionalnu propagandu. On se često podsmevao Garašaninu što je svojim poverenicima u Turskoj svakog dana obećavao da će Srbija u rat dok padne prvi sneg. Zato nije čudo da su se nacionalno-revolucionarni pokreti postupno posle 1868. oslobađali uticaja i nadzora Vlade u Beogradu.” Sledstveno: „Ne verujući u zrelost balkanskih naroda za međusobnu saradnju, sumnjajući u revolucionarnu snagu masa, Jovan Ristić je kao diplomata od rase [kurzivom istakao A. R.] pre svega, u svojim spoljnopolitičkim planovima imao u vidu međunarodne odnose”... Nekonsekventno: Znajući da je „Austrija neprijatelj broj jedan” smatrao je „i on da se Srbija mora uvek oslanjati u svojoj spoljnoj politici na Balkanu na

120 Isto, 304. 121 Isto, 303–304. 122 Isto, 313.

251

Rusiju.”123... Na Berlinskom kongresu bio je prisiljen da se osloni na Austriju da bi od Rusije otete krajeve za ljubav Bugarske, vratio Srbiji! Kada se ne vodi računa o ranije rečenom, onda ispada i da je Ristić „ne osećajući se siguran izbegao odgovor na pitanje austrijske Vlade 1870, bi li Srbija bila spremna da ostane neutralna u slučaju da Austrija, kao saveznica Francuske zarati sa Pruskom, a u naknadu za to da ona pomogne da Srbija dobije Bosnu i Hercegovinu... Francusko-nemački rat je prošao, a u njemu nisu učestvovali ni Austrija [moglo bi da se podrazumeva „ni Srbija”] na strani Francuske, niti ga je Srbija iskoristila da pokrene Istočno pitanje.”124 U odeljku Srbija u Istočnoj krizi 1875–1878; Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. Čubrilović ponavlja više puta ponovljeno. Prenaglašava vezu Srbije sa Bosnom i Hercegovinom u pripremanju bosanko-hercegovačkog Ustanka 1875. godine. Ignoriše još jedno vreme pristanak na prepuštanje Bosne-Hercegovine Austriji, što Rusija prikriva podupiranjem zahteva za autonomnu upravu ove dve oblasti pod Turskom. Usled suviše zamršenih interesa i proračuna, po proizvoljno netačnoj Čubrilovićevoj tvrdnji: „Srbija je dobila dozvolu [Petrograda i Beča] da protiv Turske počne tako dugo očekivani rat” 1876. godine. Za Čubrilovića kao i mnoge druge istoričare, post festum nije bilo teško konstatovati, kako: „Kad je počeo rat 1876, nije bio ispunjen nijedan uslov za njegov povoljan ishod.” Sada je bilo oportuno utvrditi i da je: „Ustanak u Bosni i Hercegovini počeo mimo volje Vlade u Beogradu... Savez balkanski [nije ni bio utanačen – A. R.] se bio raspao. Jovan Ristić i pored svih napora nije uspeo da uvuče u rat protiv Turske kao saveznika nikog drugog osim male Crne Gore”... Na sastanku careva Austrije i Rusije u Rajhštatu 8. i 9. jula 1876. utanačeno je, po ovoj Čubrilovićevoj verziji, da u slučaju pobede Srbije „Austrija pristaje da deli Bosnu i Hercegovinu sa Crnom Gorom i Srbijom”. U vezi s tom konstatacijom, Čubrilović dodaje karakteristično: „O sporazumu u Rajhštatu... pisano je u našoj i stranoj istorijskoj literaturi vrlo mnogo, povoljno ili nepovoljno, već prema tome ko je pisao, kada je pisao, zašto je pisao i sa koga je stanovišta posmatrao ovaj sporazum.”125 Čubrilović je kao rusofil, i u vreme manje konjunkturnog rusofilstva Srbije, posle Informbiroa, opovrgavao opravdanost kritičara Rusije i u istoriografiji zbog prepuštanja Bosne-Hercegovine Austriji već Rajhštatskim sporazumom. Jer, po ovoj Čubrilovićevoj interpretaciji, prema tom sporazumu trebalo je da Srbija dobije bar deo Bosne. Očigledna su Čubrilovićeva nastojanja da odbrani Rusiju od nepovoljnih reagovanja Srbije zbog neočekivane ruske podrške politici koja se završava okupacijom Bosne i Hercegovine. On čak iznosi verziju o spremnosti Rusije da objavi rat Austro-Ugarskoj zbog Bosne! Što je, navodno, osujećeno intervencijom Nemačke na strani Austro-Ugarske arbitražom Trojecarskog saveza. Prema Čubriloviću u ovom kontekstu: „Oslanjajući se na Nemački Rajh, Austrija će” moći „prisiliti Rusiju” tek „u januaru 1877. da joj tajnom konvencijom prizna pravo aneksije Bosne i Hercegovine.” Insistirajući na verziji objave rata Srbije Turskoj 1876. godine zbog Bosne i Hercegovine, Čubrilović brani Jovana Ristića, koji veruje da će javno mnjenje u Rusiji prisiliti rusku vladu da Rusija ratom podrži rat Srba. Poraz u ratu s Turskom primorava i Čubrilovića da konstatuje ne samo kako Srbija još nije dorasla Turskoj da sama ratuje protiv nje, već da taj rat protiv Turske „nije bio” ni „diplomatski kako valja spreman”.126 Iako je 1878. San-Stefanskim mirom Rusije, Srbija trebalo da dobije manje nego što je dobila Berlinskim kongresom Austro-Ugarske i Čubrilović se okomio na Kongres u Berlinu. Prema Čubriloviću: „Duh koji je vladao na Berlinskom kongresu u leto 1878. bio je sve samo ne prijateljski malim balkanskim narodima. U duhu već razvijenog imperijalističkog shvatanja predstavnika velikih evropskih sila, vrste nemačkog kancelara Ota Bizmarka, lorda Dizraelija, predsednika vlade Velike Britanije, grofa Julija Andrašija, ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske i kneza Aleksandra Gorčakova, kancelara ruskog cara Aleksandra III, Balkansko pitanje rešavano je prema odnosu snaga među velikim silama i računalo se samo sa interesima i težnjama velikih sila. Jovan Ristić, kao zastupnik Srbije na Kongresu, i njemu slični delegati malih naroda i država, mogli su samo da obijaju pragove kancelarija predstavnika ovih velikih sila, da moljakaju pomoć ili milost, da primaju zapovesti ili teške uslove i da se trude koliko je to moguće, da što više iščupaju za svoje države i narode u toj borbi velikih oko podele plena na Prednjem istoku.”127 Čubrilovićeva austrijska nedoslednost u prikazu izgradnje prvih železnica u Srbiji pod pritiskom Austro-Ugarske ogleda se nasuprot toj prisili, u isticanju progresa koji donose železnice. „Pre izgradnje” tih „železničkih pruga” koje „će je povezati sa svetskom privredom, Srbija je bila [suviše] privredno zaostala... balkanska država... Posle dobijanja veza preko Soluna i Dunavom preko Crnog Mora s ostalim svetom, Srbija će postupno da se osamostaljuje [i] prema Austriji.”128

123 Isto, 330. 124 Isto, 331. 125 Isto, 344. 126 Isto, 346. 127 Isto, 347–348. 128 Isto, 353.

252

Po Čubriloviću naročito, u ovom kontekstu: Širenjem jugoslovenske ideje u Srbiji i Hrvatskoj povećavalo se neprijateljstvo Austro-Ugarske protiv Srbije. „U Hrvatskoj će od 1883. do 1903. grof Kuen Hedervari kao ban hrvatski sve preduzimati da slomi otpor Hrvata i zavadi ih što više sa Srbima.”129 Čak, navodnim i istinskim ustupcima u korist Srba. Kontroverzna Čubrilovićeva izlaganja ogledaju se drastično, s jedne strane u veličanju zamaha jugoslovenstva, u sferi ideja, s druge strane u osudi čisto srpske politike Srbije, za vreme vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića. Čubrilović: „Napuštena je bila široka jugoslovenska i balkanska politika iz epohe kneza Mihaila, i Srbija je, oslanjajući se na Habsburšku Monarhiju posle 1878. počela voditi svoju usko-srpsku politiku prema drugim balkanskim državama. To će je 1885. odvesti na Slivnicu.” Jer: „Otišlo se tako daleko da je kralj Milan ugazio 1885. u rat protiv Bugarske kako bi sprečio opravdani [kurzivom istakao – A. R. kao retko priznanje istoričara, preokupiranog isključivo problemima svoje nacije] zahtev bugarskog naroda za ujedinjenje Istočne Rumelije i Kneževine Bugarske.”130 Ova Čubrilovićeva knjiga značajna je i po tome što obuhvata period do 1918, do stvaranja Jugoslavije, iako prema naslovu analizira samo tokove razvoja u XIX veku. Za spoljnu politiku to je od krucijalnog značaja. Umesto Trojecarskog saveza Rusije, Nemačke i Austro-Ugarske, pažnju preokupira Savez Rusije, Francuske i Velike Britanije. I prema Čubriloviću: U međuvremenu „rusko-austrijski sporazum u Miršcštatu i reformne akcije u turskim pokrajinama na Balkanu samo su zaoštravali sukobe među velikim silama, izazivali strah među malim narodima na Balkanu i još više dovodili u pitanje mir.”131 Uspelim i neuspelim Čubrilovićevim upoređivanjima ne mogu biti adekvatno rekonstruisana i redefinisana stremljenja spoljne politike Srbije, ni u ovom razdoblju, ali su ona svojstvena istoričaru koji se kao Čubrilović više razilazi nego što se poistovećuje sa većinom drugih istoričara. Njegove omiljene komparacije sa Garašaninom i Ristićem moraju se smatrati neprimerenim. Političkim ličnostima, koje su obeležile epohe svoga vremena u XIX veku, ne mogu se odmeravati svojstva koja krase ili nagrđuju političke ličnosti prvih decenija XX veka. Razvojni potencijali Srbije ranije su bili mnogo manji, rizični poduhvati u spoljnoj politici ređi. Da bi se uspelo, lideri kao Nikola Pašić, moraju pokazati i dokazati kako su pretekli prethodnike. Iskustvom političara i radom istoričara, Čubrilović je to uspevao da dokuči i poduči bolje nego drugi u više navrata. Zato se on najviše ističe time što kazuje kako je kod Pašića primarno „rešenje” nametnutih i odabranih državnih i stranačkih „zadataka” merama „odnosa Velikih Sila i vojne snage Srbije”. Čubriloviću je svojstveno, po njegovom životnom putu, da istražuje i utvrđuje kako Pašiću uspeva da iz svih bitaka, ličnih, stranačkih i državnih izađe kao pobednik, ili bar kao neporažen. Promenljivi odnosi Velikih Sila, kazuje Čubrilović dalekovido, bili su takvi da se posebno na trusnom tlu Balkana „posle 1903. moglo svašta očekivati. Svestan je toga bio i Nikola Pašić, besumnje glavna ličnost u spoljnoj politici Srbije između 1903–1918. Zato je trebalo biti vrlo oprezan, ne izazivati pre vremena Austro-Ugarsku, prilagođavati se čestim promenama odnosa snaga na Balkanu i u Evropi, a u isto vreme spremati se vojnički i politički za krize koje su mogle doći. To je bila taktika spoljno-političkog rukovodstva Srbije posle 1903. Ona je bila obazriva i vrlo pipava, ali i vrlo smišljena i dosledna... Sporazum između Zapadnih sila i Rusije sporo napreduje. Tek posle ruskih poraza u ratu protiv Japana 1904–1905. i revolucije u Rusiji 1905–1906. dolazi do njihova zbližavanja. Ali na Balkanu će stvaranje Trojecarskog sporazuma doći do izražaja tek za Aneksione krize 1908. i 1909.”132 U vezi sa carinskim ratom Austro-Ugarske i Srbije, Čubrilović dobro zapaža i izlaže: „U Beču se nije na vreme opazilo” koliko se Srbija već ekonomski emancipovala trgovinom mimo Austrije. Tamo su na Srbiju još početkom dvadesetog veka gledali kao na jednu zaostalu seljačku balkansku državu, koja živi od izvoza svojih svinja u Monarhiju. Zabraniti joj izvoz, verovalo se u Beču, značilo je ukočiti u njoj sav privredni život i prisiliti je na kapitulaciju. Prepotentnost u ponašanju, ignorisanjem potencijala suparnika, imala je neočekivano dejstvo, prema nadmenim proračunima moćnika. „Carinski rat [umesto planirana 3–4 meseca] trajao je neke četiri godine, od 1906. do 1910. Svršio se potpunim porazom [velike] Monarhije.”133 Nedovoljnim uvidom u autentične dokumente iz relevantnih arhiva Velikih Sila, Austro-Ugarske, Rusije, Nemačke, Engleske... Čubriloviću ne preostaje drugo nego da kombinacijom pretpostavke i saznanja, lavira nedorečenim i kontroverznim zaključcima. Ne vidi se dovoljno koliko je Rusija nastojala da odvrati Austro-Ugarsku od izgradnje železničkih veza sa Solunom zaobilazeći Srbiju vezom „preko Bosne-Hercegovine i Novopazarskog Sandžaka.” Ostalo je neutvrđeno da li se na sastanku predstavnika Austro-Ugarske i Rusije,

129 Isto, 363. 130 Isto, 365–366. 131 Isto, 379. 132 Isto, 401. 133 Isto, 402–403.

253

Erentala i Izvoljskog u Buhlavi, u Češkoj, 15. septembra 1908. Rusija saglasila sa nameravanom aneksijom. I to bez insistiranja na rekompenzaciji Srbiji, zadovoljavajući se rekompenzacijom Rusiji, u podršci plovidbi ruske flote, dotle zabranjenim putevima Bosfora... Tako u prvim redovima jedne stranice knjige piše kako su se Austro-Ugarska i Rusija „sporazumele da Rusija pristane na aneksiju Bosne i Hercegovine” pod navedenim uslovima. A nešto dalje, na istoj stranici stoji; „Trebalo je nekoliko meseci uporne diplomatske borbe i postupno zalaganje moćnog Nemačkog Rajha sa pretnjom rata Rusiji, da zapadne Sile i Rusija pristanu na Aneksiju.”134 Uzajamna podudarnost u politici pripajanja Bosne i Hercegovine Srbiji ističe se i ovde osobinom srpske spoljne politike. Zato je za bosanskog Srbina Čubrilovića od primarnog značaja da se ne prestane ponavljati kako je: „Za Srbiju proglašenje Aneksije u jesen 1908. bilo neka vrsta objave rata od strane Austro-Ugarske. Ovako je to shvatio kako Nikola Pašić ili Milovan Milovanović, [tada] ministar inostranih poslova, tako i ceo narod. Još od vremena Prvog ustanka 1804. i prostim srbijanskim seljacima, kao Karađorđu Petroviću ili knezu Simi Markoviću, bilo je jasno da se u Bosni nalazi ključ nezavisnosti same Srbije [kurzivom istakao A. R.]. Otud uporna borba svih srpskih vlada... počevši od Ilije Garašanina preko kneza Mihaila, Jovana Ristića do Nikole Pašića da se bosansko-hercegovačko pitanje veže za Srbiju. Na tom pitanju se išlo u rat 1876” [Kurzivom istakao ponovljenu netačnost A. R.]. Što je „srpska Vlada dala 31. marta 1909. izjavu da akt Aneksije Bosne i Hercegovine ne vređa njena prava” učinila je „to tek na energičan pritisak svih Velikih Sila i na pretnju Nemačke da će zaštititi Austro-Ugarsku prema Rusiji, ako [Austro-Ugarska] preduzme oružani pohod protiv Srbije, da je prisili na priznavanje Aneksije.” Od značaja je ostalo, i po Čubriloviću, što su: „U aneksionoj krizi i javnost i vlade Velike Britanije i Francuske bile protiv Austro-Ugarske, a na strani Srbije.”135 Da bi delovao ubedljivije, Čubrilović još dodaje kako je: „Proučavajući spoljnu politiku Srbije od druge polovine XIX veka”, utvrdio „da od Garašaninova Načertanija 1844. svi građanski političari i pokreti uzimaju kao osnovicu postavku svoje spoljne politike da treba u sporazumu i u politici uzajamnosti balkanskih naroda tražiti jemstvo za odbranu nezavisnosti balkanskih država i put da se Istočno pitanje reši u njihovu korist. Ove postavke držali su se srpski državnici za vreme najvećih kriza pa i za vreme i posle Aneksione krize 1908–1909. ”136... Posle Aneksione krize pažnju usredsređuje i Čubrilović na pripreme i sklapanje balkanskog saveza. Po Čubriloviću takođe: „Kad su se smirile strasti posle borbe oko Aneksije 1909, u Beogradu se smišljeno i uporno počelo raditi na novom poslu. Međunarodni uslovi bili su povoljni, jer su i Rusija i Zapadne Sile smatrale da je jedan savez balkanskih država najbolje jemstvo protiv austro-ugarskog i nemačkog nadiranja na Balkan. Slične ideje sazrevale su i u nekim drugim balkanskim državama 1911, kad je Italijansko-turskim ratom zbog Tripolisa ponovo pokrenuto Istočno pitanje. Tako je došlo do pregovora i sklapanja saveza između balkanskih država 1911–1912.”137 Važno je, prema Čubriloviću da se zna isto tako, da: „Pritom nisu postavljeni neki daleki ciljevi za docnije čvršće povezivanje balkanskih naroda u neku konfederaciju kako su to zamišljali nekad Svetozar Marković, Mihailo Polit Desančić, a u XX veku balkanski socijalistički pokret. Ne pokreće se ni pitanje stvaranja neke jugoslovenske federacije, na čemu su radili šezdesetih godina XIX veka Ilija Garašanin i knez Mihailo. Do 1912. na Balkanu su se izgradile građanske države sa svojim dinastijama, unutrašnjim društvenim i političkim uređenjem, sa svojim ambicijama i nacionalno-političkim interesima i težnjama. Sve je bilo uneseno u pregovore i o svemu [što ih je interesovalo prema vlastitim interesima!] sa jasno [?] utvrđenim zadacima, primljenim političkim i vojnim obavezama i unapred zajamčenim teritorijalnim i političkim tekovinama svakog pojedinog učesnika saveza. Tursko Carstvo je po tim ugovorima deljeno među balkanske države ne na osnovi primene prava naroda na samoopredeljenje [kurzivom A. R.], nego sporazumom među vladama pojedinih država; pritom su se imali u vidu kako njihova nacionalna prava [po subjektivnim merilima – A. R] tako i njihovi privredni i strategijski interesi [kurzivom A. R. merilima imperijalnih zahvata]. Zato se nije priznalo pravo arbanaškom i makedonskom narodu, nego su njihove zemlje po međusobnim ugovorima bugarske, grčke, srpske i crnogorske vlade podeljene među Bugarsku, Srbiju, Grčku i Crnu Goru.”138 Ovaj predugački citat opravdava se tipičnim Čubrilovićevim pisanjem. Očigledno i na taj način on dokazuje svoju privrženost proklamovanim idealima i idejama jednakopravnog pregalaštva (bar na papiru). Poređenje neuporedivih ličnosti, različitih državotvornih koncepcija i stremljenja, Svetozara Markovića, Mihaila Polita

134 Isto, 405. 135 Isto, 405–406. 136 Isto, 407. 137 Isto, 407–408. 138 Isto, 408.

254

Desančića, Ilije Garašanina, Mihaila Obrenovića, može da fascinira, istinskim i navodnim zaslugama na slobodarskim poprištima Srbije i srpskog naroda. Ali, disonantno zvuče njihova imena u istom društvu, u tolikoj meri da sama po sebi izazivaju kritičke primedbe. A što se tiče Arbanasa i Makedonije, bez obzira na njihovo uvredljivo nepriznavanje ovim ugovorima, njihova odsutnost je razumljiva pošto Albaniju ostale balkanske države još tretiraju kao plemensku zajednicu, a Makedoniju kao geografski pojam. U svakom slučaju, ovakvim primedbama ne umanjuju se odlike stavova kojima Čubrilović posebno o ovako delikatnoj temi, epohalnog značaja, ističe atribute od kojih većina istoričara i dalje zazire. Da se ne moraju uvek prilagoditi namere i odluke malih balkanskih država, pa prema tome i Srbije, stavovima Velikih Sila, vidljivo se ističe primerom rata koji su zajednički povele balkanske države protiv Turske. I po Čubriloviću: „U leto 1912, dok su se dovršavali pregovori među balkanskim državama o savezu u ratu protiv Turske, u Evropi je malo ko verovao u taj rat. Nisu ga želele ni Balkanskom savezu prijateljske sile Trojnog sporazuma, Rusija, Francuska i Velika Britanija, a još manje Nemačka i Austro-Ugarska. Kad se osetilo u kabinetima Velikih Sila da se doista nešto sprema, počela su posredovanja, dolazile opomene, pa i pretnje, i stavljeni razni predlozi za reforme u Turskoj i smirivanje odnosa između nje i drugih balkanskih država.” Čubrilović nije vršio arhivska istraživanja kojima bi mogao do tančina razmotriti stavove Velikih. A nije bilo ni radova drugih istoričara koji bi mu omogućili da se upušta i u takve analize. Ipak je spomenuo da su jedni sumnjali u pobedu balkanskih država a drugi zazirali od te pobede. Zadržao se njemu svojstveno na očiglednom: „Nije bilo lako izvršiti podelu oslobođenih zemalja na Balkanu 1912. Pri ovoj podeli sukobili su se interesi i političke težnje kako pojedinih balkanskih država, tako i Velikih Sila. Austro-Ugarska, uznemirena pobedama Srbije i Crne Gore i odjekom koje su te pobede imale na ostale Jugoslovene u njenim pokrajinama, trudila se da otme ovim srpskim državama plodove njihovih pobeda. Da bi u tom uspela, ona je već 1912. i 1913. bila spremna da ugazi i u rat protiv njih.” Ipak: „Mnogo teži i značajniji su bili sukobi samih balkanskih naroda [zapravo, državica – A. R.] oko podele Turskog Carstva u Evropi.”139 Sa savremenog stanovišta, mora se izraziti posebno priznanje Čubriloviću za rečeno u vezi sa drugim balkanskim ratom: „Poslednjih nekoliko desetina godina bugarska i srpska buržoazija [zapravo vlastodršci buržoazije] toliko su ogrezle u svojoj kulturnoj i nacionalno-političkoj borbi oko Makedonije tražeći je svaka za sebe, da se o njoj nisu mogle sporazumeti ni u Ugovoru o savezu 1912.” Navedene reči su iz konjunkturnih rečnika tada vladajućeg komunističkog režima, i mogle bi biti navedene i kao primer Čubrilovićeve dovitljivosti, ali one istinito ističu stanje večitih nepravdi, u odnosima neravnopravnih. Što u ovom slučaju istoričari Srbije i Bugarske, pa i Grčke, a naravno, i Crne Gore, iako je ona manje zainteresovana, pretežno prećutkuju, pošto više ne smeju otvoreno da brane stavove ranije vladajućih. U tim istoriografijama i dalje, iako zakamuflirano, preovlađuju istoričari starog nacionalističkog građanskog kova. Sam Čubrilović, i u oceni prvog, oslobodilačkog balkanskog rata, protiv Turske, ne može drukčije nego da ističe Načertanije i bez direktnog pominjanja: „Rat sa Turskom 1912. bio je... uspeh načela propovedanih u Srbiji još od [podrazumeva se Načertanija] 1844.”140 Srbija je ojačala i rehabilitovala se od poraza u 1876. protiv Turske i 1885. protiv Bugarske. Novi prestiž koji će doći do izražaja primatom Srbije u zajedničkoj Jugoslaviji 1918. Čubrilović verno opisuje: Pobedom u oba balkanska rata „Srbija je... zavladala dolinom Vardara, Kosovom i Metohijom i dobila zajedničku granicu sa Crnom Gorom. Istina, nije dobila izlaz na more, jer se pod pritiskom Austro-Ugarske morala povući iz Albanije, ali je zato preko prijateljske i savezničke Grčke imala izlaz na Solun. Pobedama u Balkanskim ratovima neobično je skočio politički i vojni prestiž Srbije. Ispravljeni su nepovoljni utisci o njenoj snazi stečeni neuspelim ratovima protiv Turske 1876. i Bugarske 1885. Sve će to podići njen ugled i prestiž u svetu. [Kurzivom istakao A. R.]. Još jednu prednost stekla je Srbija u međunarodnim odnosima u ovim ratovima: usko prijateljsko i savezničko povezivanje sa Crnom Gorom i Grčkom i produbljeno prijateljstvo sa Rumunijom.”141 Iako je ratom protiv Bugarske, 1913, najviše porastao ugled Srbije, žal za nasilno prekinutim bratskim vezama i potreba da se podjednako osude vinovnici, sa konjunkturnog klasnog stanovišta, navode Čubrilovića da naglasi: Ratovi 1885. i 1913. proizveli su „smrtnu mržnju i borbu na život i smrt između srpske i bugarske buržoazije [neprikosnoveni narod u ustrojstvu populističkog komunizma navodi pisca da nedaće, po pravilu najčešće sruči na buržoaziju, a ne na narod – A. R.] za prevlast na Balkanu. One su se pokazale nesposobne da usklade svoje nacionalne ciljeve, ukrote nacionalnu netrpeljivost i suzbiju megalomaniju [kurzivom istakao A. R.]. Interesi vladajućih klasa, dinastija, birokratije i vojnih krugova, zaostalost narodnih masa i nacionalna uskogrudost i netrpeljivost inteligencije odvući će oba naroda u nove sukobe i obračune” 1914–1918. i 1941–

139 Isto, 410–411. 140 Isto, 412. 141 Isto, 414.

255

1945.142 Dobro je Čubrilović izložio kako je smrtni neprijatelj Srbije posle poraza Turske postala Austro-Ugarska, zapravo Austrija, ne samo zbog svojih osvajačkih aspiracija već i zbog svojih ambicija da ujedini Južne Slovene u okviru Habsburške Monarhije. Ali i po Čubriloviću, pozicije Austrije na platformi međudržavnih odnosa Velikih Sila, na položajima koji joj obezbeđuju privilegije, i kada biva poražena (u ratu sa Pruskom, u mirnodopskim sukobima sa Rusijom) omogućuju joj da Srbija ne može razmatrati situacije za vođenje rata protiv nje. Ponavlja i ovom prilikom da je Habsburška Monarhija prisilila carevinu Rusiju da Tajnom konvencijom od 15. januara prizna „pravo na Aneksiju Bosne i Hercegovine”.143 Ovaj osvrt na snagu Habzburške Monarhije služi Čubriloviću i zarad dokazivanja neosnovanosti argumenta kojim se ubistvo Franca Ferdinanda, 1914, povezuje sa svetskim ratom koji izaziva Srbija. Jer, i Čubrilović kazuje: „Kao što se vidi, i pored toga se Austrija pred Prvi svetski rat... usko politički povezala sa nemačkim Rajhom da je postala opasnost za evropsku ravnotežu i izazivala protiv sebe i Rusiju i Francusku i Englesku, ipak u ono doba još niko nije ozbiljno pomišljao na njeno razaranje. S tim su morali [kurzivom istakao A. R.] da računaju državnici Srbije, koji su vodili njenu spoljnu politiku. A morali su da imaju u vidu i odnos snaga između Austro-Ugarske i Srbije. Tu se nije moglo računati na savez sa malim narodima u Podunavlju i na Balkanu, koji bi bio dovoljno snažan da se sam obračuna sa Monarhijom.”144 Malo dalje: „Oslonac na Zapad i Rusiju u borbi protiv Austrije bio je stari san srpskih državnika još od Garašaninovih vremena. Ali, ma koliko bili zaoštreni odnosi između imperijalističkih blokova u Evropi pred 1914, srpski vodeći državnici niti su računali sa njihovim skorim sukobom niti su ga želeli. Pošto su gledali na stvari sa svoga stanovišta, rat nisu hteli nego su tražili predah da se zemlja oporavi od već vođenih ratova 1912. i 1913. i da se novooslobođeni krajevi stope sa starom pretkumanovskom Srbijom... Nespremna za rat, srpska konzervativna buržoazija [uobičajena terminologija, koja se primenjuje u vreme pisanja ove knjige – kurzivom istakao A. R.] još manje će biti spremna za rešavanje nacionalnog i državnog problema koji će se Srbiji nametnuti 1914–1918. u sasvim drugom obliku, značaju i veličini no što su to Nikola Pašić i drugi mogli i pomišljati kad je rat 1914. počeo.”145 Prema šablonskoj i nešablonskoj metodologiji koju manje-više dosledno, ili nedosledno, Čubrilović, na njemu svojstven način primenjuje, proizlazi zaključak: „Tri razrađene koncepcije” spoljne politike „stajale su jedna prema drugoj kad je počeo Prvi svetski rat. Ideje Svetozara Markovića u XX veku prihvatio je i razrađivao Socijalistički pokret. Građanska levica se drži pretežno misli Mihaila Polita Desančića, propoveda jugoslovensku federaciju, ponekad spominjući republiku, ali se više izjašnjava za monarhiju. Konzervativni građanski krugovi prijanjaju uz ideje Ilije Garašanina i kneza Mihaila, kolebajući se između jugoslovenskog i srpskog gledanja na problem, ali ih ne razrađuju.” Da nije bilo baš tako nehotice kazuje sam Čubrilović već u sledećem pasusu. Jer, i po njemu: „U celini uzevši, za većinu političkih ljudi [Čubrilović umesto političar, političari, najčešće kazuje: politički čovek, politički ljudi – A. R.] sve do 1912. ne postavlja se praktično pitanje o ujedinjenju svih Srba, a kamoli Jugoslovena. Zato su prepustili naučnicima, javnim i kulturnim radnicima da o tome misle i raspravljaju. Stoga, kad je počeo Prvi svetski rat napadom Austro-Ugarske na Srbiju, on je našao njenu Vladu kako vojnički nespremnu tako i bez razrađenog nacionalnog programa i jasno postavljenog ratnog cilja.” Stari radikali sa Pašićem na čelu „najmanje su čekali i očekivali ovaj rat. Oni su bili zadovoljni uspesima u ratovima 1912. i 1913. i zato su želeli da se održi mir.”146 U stvarnosti, u Srbiji kao gotovo svuda u Evropi politika se već poodavno sprovodila u parlamentu – Skupštini prema programima i akcijama stranaka, konkretno stranke na vlasti, njenih vladajućih ličnosti sa predsednikom na čelu. Uz manje ili veće ingerencije vladara. Ideje Svetozara Markovića već su u to doba smatrane utopističkim ili zastarelim. Socijalističkim pokretom rukovodila je Socijaldemokratska partija, marksističke orijentacije, prema stavovima tada njenog neprikosnovenog lidera Dimitrija Tucovića. Liberali, odnosno Liberalna stranka, ili liberalne stranke, nisu se isto tako rukovodili idejama nekog teoretičara liberalizma, a najmanje vojvođanskog, u ličnosti Polita Desančića. Radikalna stranka imala je, prema tome, svoj stranački program, koga se u principu držao i Nikola Pašić, primenjujući ga prema proceni glavnog odbora, odnosno njega samog, u društvu savetnika i saradnika. To i Čubrilović iznosi. Što se tiče ideje Ilije Garašanina i kneza Mihaila, podrazumeva se prema odredbama Načertanija već je rečeno bezbroj puta da su šablonski isticani. U operativi, na političkim poprištima o njima niko nije vodio računa. Znači te odredbe su irelevantne za stvarnost.

142 Isto, 415. 143 Isto, 417. 144 Isto, 419. 145 Isto, 420–421. 146 Isto, 441.

256

U vezi sa srpskom i jugoslovenskom, ili samo jugoslovenskom spoljnom politikom, tu Čubrilović piše: „Do Balkanskih ratova radikali su se [u formaciji vodeće i vladajuće stranke] držali usko-srpskog nacionalnog programa: oslobođenje Srba u Turskoj i borba s Austro-Ugarskom za Bosnu i Hercegovinu. I na tom su malo radili do 1908. Tek posle aneksije Bosne i Hercegovine počinju da vode aktivnu nacionalnu [spoljnu] politiku, ali svoju glavnu pažnju upućuju prema jugu – Turskoj. Prvi put se kod radikala govorilo o širim nacionalnim zadacima i prema Austro-Ugarskoj tek 1913. prilikom diskusije u njihovom Glavnom odboru o pitanju da li treba primiti arbitražu ruskog cara u sporu s Bugarskom o podeli Makedonije. Na tome se ostalo.”147 Međutim, u ponesenosti prvim uspesima na bojnom polju, Nikola Pašić, u svojstvu predsednika vlade, pismom, upućenom srpskom poslaniku u Petrogradu 21. septembra, prvi put je formulisao jugoslovenske ratne ciljeve Srbije. Koje ovde Čubrilović integralno navodi. A potom u Narodnoj skupštini predlaže prihvaćenu izjavu, koja se završava formulacijom jugoslovenskog cilja Srbije „za oslobođenje i ujedinjenje sve neoslobođene braće Srba, Hrvata i Slovenaca”. I po Čubriloviću: „Ovom deklaracijom Vlada Srbije je prvi put službeno pred svojim narodom i celim svetom istakla kao svoj glavni ratni cilj oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.” Opsednut Načertanijem i tu Čubrilović još dodaje: „Od knez Mihailovih vremena ovako se nikad nijedna Srpska vlada nije otvoreno izjašnjavala. Zato ćemo se malo duže zadržati na ovoj deklaraciji.”148 Zadržavajući se malo duže, zadržao se na preplitanju srpstva i jugoslovenstva u razvoju tada najveće, Radikalne stranke i njenog najmoćnijeg lidera Pašića. Kako je zamišljeno 1914. ovo jugoslovensko oslobođenje i ujedinjenje, na način kojim će ova zamisao biti ostvarena 1918, da bi već krajem stoleća bila dokrajčena, daje se naslutiti iz ovde izloženog Čubrilovićevog opisa. Iako Čubrilović nije mogao da zna za taj kraj, kojim će, tek posle njegove smrti, drukčije zamišljeno biti razoreno. Prema Čubrilovićevom opisu, koji daje kao političar i istoričar novih, revolucionarnih vidika: „Srbija nije oslobodila Staru Srbiju i Makedoniju pozivajući se na pravo samoopredeljenja naroda, nego se proširila dolinom Vardara 1912, kao i dolinom Južne Morave 1877–1878. Prema tome, njen prvi i osnovni zadatak posle toga je bio preneti na nove oblasti državno uređenje i upravu Srbije, privredu ovih zemalja uključiti u privredu Srbije, narod njihov kulturno i nacionalno asimilovati. Utapanje ovih oblasti u Srbiju trebalo je isto tako da bude potpuno, kao što su se posle 1878. utopili Niš, Pirot, Leskovac i Vranje.” Identifikujući ovu politiku Srbije Pašićevom politikom, režimskim komunističkim, revolucionarnim idejama preobraćeni Čubrilović čak bez ustezanja zaključuje: „Ovakav stav... prema Makedonskom pitanju i dolinom Vardara 1912–1914. govorio je sam po sebi kako on [Pašić] zamišlja i ujedinjenje sa jugoslovenskim zemljama pod Austro-Ugarskom.”149 U vezi sa Krfskom deklaracijom od 20. jula 1917. godine, Čubrilović objektivno kazuje: „Krfski pakt bio je krupan korak napred u procesu stvaranja jugoslovenske države u toku Prvog svetskog rata. On je često napadan i kritikovan od srpskih i hrvatskih separatista. [Kurzivom istakao A. R.]. Ustvari, to je bio kompromis nametnut i jednoj i drugoj strani. Već samim tim što je pristao da prizna Jugoslavenski odbor kao sebi ravan, Pašić je napravio veliki ustupak. Zatim, on je primio načelo samoopredeljenja naroda kao osnovu na kojoj će se izgrađivati buduća jugoslovenska država, pristao je da njeno uređenje ima da bude izgrađeno na osnovi jednakosti i ravnopravnosti Srba, Hrvata i Slovenaca i da konačno bude utvrđeno Ustavom koga će doneti brojno kvalifikovana većina Ustavotvorne skupštine nove države”... Međutim „Nikoli Pašiću nikad nije odgovarao Krfski pakt. Primio ga je što mu je bio naturen, ali čim bi osetio povoljan trenutak da ga se reši, na tome je i radio; docnije nije ga se mnogo držao. Otvoreno je govorio da njegove odredbe imaju deklarativni karakter.”150 U vezi sa Ženevskom deklaracijom od 9. novembra 1918, Čubrilović ponavlja: „Morao je biti izvršen ogroman pritisak na Nikolu Pašića” da na nju pristane. „Izgledalo je kao da pobeđuje prvobitna Supilova dualistička koncepcija nad Pašićevom centralističkom u rešavanju budućeg državnog uređenja.”151... Ali za našu temu je nužno napomenuti da Čubrilović ne odustaje ni ovde od srpskih krivaca u sklopu srpskih dostignuća, pa i tu zaključuje sa Pašićevim vraćanjem na stare srpske i srpsko jugoslovenske pozicije. Na naučnim skupovima, simpozijumima, tribinama, godišnjicama koji su vremenom takođe populistički učestali, ovaj naš istoričar redovno se isticao, već po položaju u hijerarhiji, svojim izlaganjima, svedenim na uopštene osvrte sa karakterističnim procenama i ocenama. Tokom razrade teme Velike sile i Srbija pred Prvi svetski rat, po sopstvenom izboru, svoje izlaganje posvetio je odnosima Srbije i Austrije u XIX veku. Vremenski, prema tome, i sadržajno morao se zadovoljiti sa nešto preko trideset strana štampanog teksta. Ali

147 Isto, 442. 148 Isto, 445. 149 Isto, 451. 150 Isto, 519. 151 Isto, 526–527.

257

je to bilo dovoljno za afirmaciju poznatog, po starim i po novim merilima. Samo je intonacija varirala. Jedna od prvih prelomnih godina obeležena je, kao uvek, nastankom Načertanija, kao nešto samo po sebi razumljivo. Predočeno je apodiktički, čak više nego inače, s obzirom na karakter skupa: „U svom Načertaniju 1844. u kome se ocrtava plan državne politike Srbije u XIX veku, Garašanin označava Austriju kao neprijatelja broj jedan srpskog i uopšte južnoslovenskog oslobođenja i ujedinjenja. Polazeći od ovog stanovišta on stavlja kao prvi uslov Rusiji, ako hoće da ima iskrenu saradnju sa Srbijom u rešavanju balkanskog pitanja, da prestane da čuva austrijske Slovene za Austriju, da se odrekne saradnje sa njom. U svojoj politici na Balkanu i jugoistočnoj Evropi Rusija treba da pomaže izgrađivanje nezavisnih nacionalnih država.”152 Mada je suvišno za posvećene, neupućenima treba kazati da niko od prisutnih eminentnih istoričara Srbije i Evrope, nije nekom kritičkom primedbom korigovao ovde izložene Čubrilovićeve konstatacije u vezi sa Načertanijem. Nije doveo u pitanje svrsishodnost, da ne kažemo i pristojnost, zahteva male balkanske države, još pod sizerenstvom Turske, koji se upućuje velikoj carskoj Rusiji, da „ako hoće da ima iskrenu saradnju sa Srbijom u rešavanju balkanskih pitanja” treba da se odrekne „saradnje” sa velikom Austrijom, najvećim neprijateljem Srbije. A što je još značajnije, niko nije, napokon, iskoristio priliku da razobliči famu o Načertaniju kao nacionalnom državnom programu, po Čubriloviću, u ovoj verziji, planu državne [spoljne] politike Srbije. Trebalo je samo citirati neke formulacije iz Načertanija, koje ukazuju na njegov skučeni domet u vidu promemorije. Ali i taj skup pod svodovima najviše naučne institucije pokazuje kako elementi nauke u istoriografiji bivaju zasenjeni nenaučnim elementima politike. U vezi sa uticajem „velike buržoaske revolucije u Francuskoj 1789.” na Prvi srpski ustanak 1804. Čubrilovićeva konstatacija je relevantna. Ustanak „diže seljaštvo boreći se protiv turskog feudalnog poretka i turske vlasti uopšte, sledeći svoje protivfeudalne i protivturske težnje, bez uticaja ideja francuske revolucije”.153 O buntovnim pokretima 1848/1849, u Vojvodini tačno je takođe: „U početku preovladava liberalnoburžoaska linija razvoja, praćena agrarnim revolucionarnim pokretima seljaka, ali ubrzo stare reakcionarne snage dobijaju potpunu prevagu... Stoga je za nas revolucija 1848–1849. bila više u znaku rata sa Mađarima nego obračuna sa starim vladalačkim apsolutizmom uopšte. Habzburška dinastija i reakcionarni krugovi oko nje vešto su iskoristili nacionalne sukobe svojih naroda da gurnu jedne protiv drugih, a u isto vreme da putem promene vojne sile ugušuju revolucionarne pokrete... I Srbiju je revolucija 1848–1849. zatekla nespremnu. Ustavobraniteljski režim nije imao smisla i razumevanja za buržoasko-demokratske ideje koje propoveda februarska revolucija 1848–1849. Domaća buržoazija je slaba, inteligencija malobrojna, a seljaštvo sa jasnim demokratskim tradicijama, nesposobno da ih nametne svome vođstvu. Stoga na Kragujevačkoj skupštini u leto 1848. ono postavlja sitne zahteve mesnog značaja a ne traži krupne političke reforme.” Što se tiče Garašaninovog uticaja: „Veliki protivnik Austrije, on je od početka želeo da i pokret Srba u Ugarskoj ima protiv-austrijski karakter. U tom smislu slao je savete i poruke u Karlovce. Ali i sam konzervativac, bez razumevanja i smisla sa masama, on nije znao da preporuči i sredstva Srbima i Hrvatima u Ugarskoj, kako će iskoristiti revoluciju da se sruši Habzburška Monarhija. Mada je od početka želeo [zapravo lomio se između želja i stvarnosti, da bi prelomio onako kako je stvarnost iziskivala – A. R.] sporazum sa Mađarima i preko poljskih revolucionara se trudio da održava veze sa Lajošem Košutom, ipak je i njega povukla stihija nacionalnih sukoba u Ugarskoj. Tako je Garašanin, glavni zagovornik saradnje podunavskih naroda u borbi protiv Habzburške Monarhije, bio glavni organizator odašiljanja dobrovoljaca iz Srbije u Vojvodinu u rat protiv Mađara.”154 Za razliku od drugih Čubrilovićevih iskaza, o nespremnosti vladara Srbije da se iskoriste ratovi Austrije, u ovoj raspravi on kazuje da se ispoljila spremnost za iskorišćenje povoljnih prilika austrijskih ratovanja. Ali ni Bizmark 1866. kao ni Napoleon III 1859. nisu želeli na taj način „rešavanje celokupnog austrijskog pitanja”. Isto tako ni rat „protiv Turske se nije mogao voditi, jer balkanski narodi nisu bili za to ni spremni, ni sposobni. Srbija je dobila od Turaka gradove 1862. i 1867. i to joj je bila sva stvarna korist koju je mogla izvući iz velikih evropskih kriza šesdesetih godina XIX veka.”155 Da li se Čubrilović pri pisanju ovih redova setio šta je ranije (u našoj knjizi već navedeno) drugačije pisao ili što će kasnije drukčije pisati o ovim istim situacijama ne znamo. Ali gotovo da je svojstveno istoričarima da se bez osvrta na ranija ili kasnija suprotna kazivanja ističu svojim sopstvenim drukčijim kazivanjima. Kao da

152Vasa Čubrilović, Srbija i Austrija u XIX veku, Velike sile i Srbija pred Prvi svetski rat, Zbornik radova prikazanih na međunarodnom naučnom skupu Srpske akademije nauka o umetnosti, održanom od 13. do 15. septembra 1974. godine u Beogradu, Beograd, SANU, 1976, str. 1–39. Naučni skupovi SANU, IV, Odeljenje Istorijskih nauka. Preštampano u knjizi Odabrani istorijski radovi Vase Čubrilovića, Narodna knjiga, Beograd 1983, 162. 153 Isto, 163. 154 Isto, 165–166. 155 Isto, 168.

258

nesvesno daju argumente onima koji, prema ranijim predodžbama razvrstavanja, istoriju svrstavaju u literarna stvaralaštva, nasuprot stvaralaštvu egzaktnih nauka, matematike, fizike... Da je teško snalaziti se pri ocenjivanju istoriografije zbog raznolikih stavova istoričara, pokazuju i Čubrilovićevi radovi. Stereotipi žonglerstva i oštroumnosti kod njega se upadljivo smenjuju. Tako pri sumiranju događaja 1875–1878. u kontekstu ove rasprave, suprotno ranije ili kasnije drukčije intoniranoj raspravi, o srpsko-austrijskim odnosima zaključuje: „Ustankom u Bosni i Hercegovini 1875. i ratom Srbije i Crne Gore sa Turskom mi smo pokušali da rešimo naše pitanje. Bili smo slabi da to postignemo. Austrija, ne samo što nas nije pomagala u našim naporima, nego se u istočnoj krizi 1875–1878. pokazala kao glavni protivnik našeg oslobođenja i ujedinjenja. To se videlo u svim njenim diplomatskim akcijama i međunarodnim pregovorima i ugovorima.”156 Kako je bilo povremeno drukčije vidi se na Berlinskom kongresu, gde prvenstveno podrškom Austro-Ugarske dobijamo gradove koje je Rusija u San-Stefanskom miru bila prepustila Bugarskoj. U delu Austrijska prevlast u jugoslovenskim zemljama konjunkturno se izlažu uglavnom negativni učinci austrougarskih imperijalističkih zahvata, bez pozitivnih primesa austrougarskog prijateljstva. Primera radi, kada kneževina postaje kraljevstvo uz najveću diplomatsku pomoć Habzburške Monarhije. Privreda gradnjom železnice, stvaranjem banaka, trgovinom, ne samo privrednim i imperijalnim podsticajima velikog suseda, ranije neshvaćenih razmera, modernizuje zaostalu seljačku Srbiju. Naučni i kulturni vidici širili su se i prostorno bliskim prostranstvima Pešte i Beča sigurno više nego udaljenim središtima Francuske i Nemačke, iako ih Čubrilović prećutkuje modelima mrske austrofobije. Spontana animoznost prema Austriji, u čijim je kazamatima robijao preko četiri godine, podsvesno ga je navela da spomene i nesretni srpsko-bugarski rat kao delo austrijskog podstrekača! Tu piše da se „po nagovoru iz Beča, kralj Milan Obrenović upustio u jedan nepravedan i nepopularan rat sa Bugarskom 1885. zbog ujedinjenja severne i južne Bugarske”.157 Kralja Milana nije trebalo nagovoriti na rat protiv Bugarske jer se okomio na nju kako je već rečeno zbog radikala koji su našli utočište u Bugarskoj i iz Bugarske upadali u Srbiju da bi ga svrgli sa prestola. Čubrilović je u dokumentima mogao naći potvrdu samo za tvrdnju da su ga izvesni krugovi iz Austrije ohrabrivali u poduhvatu koji je sam isplanirao. Po ponovljenom osvrtu na „balkanski savez protiv Turske” 1912. Čubrilovićevu pozitivnu doslednost, sa novog stajališta, kada pripisuje buržoaziji (prema preovlađujućem komunističkom klasnom stereotipu) novi sled akcija, nije teško ilustrovati. Nepromenljivo: „Međusobna netrpeljivost, suparništva i velikodržavni planovi buržoazije pojedinih balkanskih naroda, ometali su dugo vremena stvaranje balkanskog saveza protiv Turske. Tome su mnogo doprinela i uplitanja velikih sila u balkanska pitanja. Aneksija Bosne i Hercegovine i mladoturska revolucija 1908. menjaju odnose među balkanskim zemljama. Strah od austrijskog i nemačkog nadiranja približava balkanske narode posle 1908. Surov postupak novog režima u Turskoj sa hrišćanima na Balkanu ubrzava pregovore među balkanskim vladama. Rat Italije i Turske zbog Tripolisa 1911. otvara Istočnu krizu. U Srbiji ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović preuzima inicijativu za stvaranje balkanskog saveza. U tome ga pomažu sile Velike Antante, naročito Rusija.”158... Po uvaženom stereotipu, Čubrilović nastavlja (svaka nacionalna istoriografija ima svoj stereotip): „Najteži utisak u Beču ostavile su srpske pobede u jesen 1912. U brzim pohodima posle bitaka kod Kumanova i Bitolja divizije srpske vojske zaposele su Staru Srbiju, veliki deo Monarhije [Albanije!] i kod Drača i San-Đovana, preko Albanije, izbile na Jadransko more”... Srbija se, po „nagovoru” Rusije, a na zahtev Austrije, povukla iz Drača i „skadarsko pitanje” je rešeno po želji Austro-Ugarske. Životni san, kroz životnu potrebu, izlazak Srbije na more, nije ostvaren. Pripisujući Bugarskoj da je napadom na Srbiju izazvala drugi balkanski rat (nasuprot shemi po kojoj je bugarska istoriografija početak drugog balkanskog rata pripisala napadu Srbije na Bugarsku), Čubrilović je, automatizmom podsvesti ponavljao nekoliko stranica ranije napisano, o istovetnom agresivnom ratu Srbije protiv Bugarske. Kurioziteta radi ponavlja se i ovde, prema Čubriloviću: Bugarska 1913. godine „nije uviđala da su se ideali bugarskog naroda mogli ostvariti samo uz saradnju i međusobno ispomaganje s ostalim balkanskim narodima, a pre svega sa Srbijom i Crnom Gorom i sa jugoslovenskim narodima u Austro-Ugarskoj. Mesto toga, kao što je kralj Milan Obrenović po nagovoru iz Beča napao 1885. Bugarsku nepravedno i protiv volje svog naroda, jer je pripojila sebi istočnu Rumeliju, i vlada Ferdinanda Koburškog, dobrim delom pod istim uticajem, naređuje u leto 1913. svojoj vojsci da napadne na srpsku vojsku u Makedoniji.”159 Moglo bi se, međutim, primetiti da nije nehotice, slučajno, automatizmom podsvesti Čubrilović ponovio

156 Isto, 170–171. 157 Isto, 173. 158 Isto, 178. 159 Isto, 179.

259

navedeno. Hteo je da naglasi zašto nije trebalo da Bugarska ponovi grešku koju je učinio kralj Milan kada je odlučio ratom da spreči ujedinjenje bugarskih pokrajina. Samo, na žalost sa stanovišta Srba i Bugara, usled demografskih razlika, radilo se o različitim pravima i pravilima. Teritorije oko kojih su se sukobljavali srpski i bugarski vladari, 1913. bile su nastanjene pretežno nesrpskim i nebugarskim stanovništvom, Albancima i Makedoncima. Prenebregavanjem takvih činjenica, Balkan će ratovima svojih naroda ostati dugo raspoznavan slikovito kao bure baruta. Kada su u pitanju tokovi razvoja bez emotivnih naboja u rasuđivanju, Čubrilović je na većoj visini. Raspad Austro-Ugarske posle Prvog svetskog rata, kome su prethodili nerešeni sukobi njenih višenacionalnih naroda u periodu uspona svih nacionalizama, protumačio je najrazboritije jednom rečenicom. „U društvu, kao i u prirodi, održavaju se oni organizmi koji su sposobni da se prilagođavaju promenama. Austro-Ugarska to nije bila u stanju i morala je propasti.”160... Posle ultimatuma Austro-Ugarske: „Kao u krizama s Austro-Ugarskom 1909, 1912, 1913 iz Beograda su pitali za savet svoje velike prijatelje. U duhu tih saveta dat je i odgovor na ultimatum [Austro-Ugarske] formalno vrlo popustljiv i tako vešto napisan da se uzima... u istoriji diplomatije kao školski primer diplomatskih odgovora i diplomatskih nota. Ako su hteli samo poniženje Srbije i vraćanje svoga prestiža, Berthold [austrougarski ministar inostranih poslova] i njegovi saradnici su to postigli odgovorom srpske vlade na njihov ultimatum. Ukoliko nisu dobili povoljan odgovor na sve tačke, morali su biti svesni toga da ljudi vrste Nikole Pašića ne bi to radili da su verovali da neće imati podršku kod nekog jačeg.”161 U raspravi, Istorijski osnovi postanka Jugoslavije 1918, takođe preštampanoj među odabranim istorijskim radovima Vase Čubrilovića, ističu se osvrti na držanje Velikih Sila, čemu se takođe vraća, njemu svojstveno, više puta u svojim sveobuhvatnim knjigama i člancima. Oštroumno, kako ume kad hoće, ovde kazuje odmah na početku da su: „Društveni prevrati [posebno oktobarska revolucija 1917. u Rusiji] nastali u nekim ratujućim državama, pre svega u Rusiji, biće, u suštini uzevši, važniji i za konačni ishod rata odlučniji nego li dobijene ili izgubljene bitke na bojnim poljima, ili želje i težnje vlada velikih sila, izražene u njihovim ratnim ciljevima i planovima.”162 Što mnogi zanemaruju, Čubrilović ponavlja: „Vojni krugovi i dinastija” Austrije „želeli su da rat iskoriste za rešavanje jugoslovenskog pitanja u svom smislu”. U smislu politike ubijenog Franca Ferdinanda. Aneksijom Srbije i Crne Gore ujedinile bi se i ove dve države u trialističko preuređenoj dualističkoj Monarhiji. „Tako bi se po njihovom mišljenju, ostvarile vekovne težnje jugoslovenskih naroda, ali u okviru Habzburške Monarhije. Bila je to stara politika vojnih i konzervativnih krugova Monarhije, još iz vremena borbi oko državnog preuređenja [na dualističkoj osnovi] 60-ih i 70-ih godina XIX veka. Ovome će se gledištu priključivati... i austrijska vlada u Beču. Ugarska vlada od početka do konca rata biće protiv toga.”163 Kada su se u rat umešale „Sile Trojnog sporazuma, Rusija, Velika Britanija i Francuska... bez utvrđenih prethodnih sporazuma šta će ko dobiti posle pobede” među njihovim ratnim ciljevima ne navodi se rasturanje Habsburške Monarhije, izdvajanjem njenih neaustrijskih i nemađarskih nacionalnih delova. „U početku opterećivana pred svetskim javnim mnjenjem odgovornošću što je kod nje počeo Prvi svetski rat, zauzeta teškim bitkama s austrougarskom vojskom, vlada Srbije nije postavljala svoj ratni cilj” oslobođenje i ujedinjenje svih jugoslovenskih zemalja. Tek je „svojom Rezolucijom od 7. decembra 1914. u Narodnoj skupštini” ona to učinila. Preimenujući Deklaraciju u Rezoluciju, proizvoljno, Čubrilović dodaje kako „misli(m) da je ovaj zahtev [kurzivom istakao A. R.] Narodne skupštine Srbije bio prvi međunarodni akt u kome se zahtevalo izdvajanje iz Austro-Ugarske Monarhije čitavog skupa zemalja uz primenu načela samoopredeljenja.” Ipak, u kontroverziji s tom prenaglašenom preokupacijom (u mislima) i Čubrilović utvrđuje, da „iz tajnog Londonskog ugovora, sklopljenog u aprilu 1915. između Italije i sila Trojnog sporazuma” kojim se „veliki deo naših [kurzivom istakao A. R.] zemalja u Jadranskom primorju” dodeljuje Italiji, proizlazi kako se „Italija trudila ne da razbije Habzburšku Monarhiju”, već „da spreči stvaranje jedne nove jugoslovenske države u svome susedstvu.”164 Suštinski se ponovljeno konstatuje, od mnogih istoričara zanemareno: „Ovakve neodređene i kolebljive stavove prema održavanju ili razbijanju Habzburške Monarhije imale su sile Trojnog sporazuma sve do revolucije u Rusiji 1917.” Dugo vremena, zapadne Sile se ne „slažu sa ratnim ciljem Srbije da sebi [kurzivom istakao A. R.] prisajedini sve jugoslovenske zemlje Monarhije. Ni carska Rusija, glavni zaštitnik Srbije u Prvom svetskom ratu, nije bila oduševljena da se pravoslavnoj Srbiji priključe milioni katoličkih Hrvata i Slovenaca.” Isto se ovde utvrđuje i jednom od čuvenih Vilsonovih mirovnih „tačaka, o pravu na kulturnu

160 Isto, 182. 161 Isto, 188. 162 Isto, 578. Istorijski osnovi postanka Jugoslavije 1918. 163 Isto, 579. 164 Isto, 580–581.

260

autonomiju [kurzivom istakao A. R.] slovenskih naroda u Austro-Ugarskoj.” Od interesa je i Čubrilovićeva primedba (naravno, u komunizmu, post festum) kako: „Naši građanski istoričari pre rata mnogo su isticali ulogu političkih ljudi i građanskih pokreta u našim zemljama Monarhije pri njenom razaranju”... Što nije bilo tako, ističe Čubrilović. Navodi kao primer srpsko-hrvatsku koaliciju, koja je „do poslednjih dana sarađivala sa vladom u Pešti”. Isti zaključak sledi i po rezoluciji jugoslovenskih poslanika u Beču prema kojoj su oni za ujedinjenje jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske „pod skiptrom Habsburške krune”.165 Za Čubrilovićeve kritičke osvrte sa distance epohe bratstva i jedinstva, od posebnog interesa su njegove kritike u vezi sa nastankom Jugoslavije 1918. godine. U tom kontekstu, on kao istoričar i političar, tada vladajućoj Radikalnoj stranci, a naročito njenom predvodniku Pašiću, prebacuje, da i kada rade „na stvaranju jedne jugoslovenske države... oni tu državu ne zamišljaju kao zajednicu slobodnih i ravnopravnih naroda i zemalja, već teže za prevlašću Srba nad ostalim narodima, i Srbije nad ostalim jugoslovenskim zemljama.” Da bi se videla i druga demokratska strana Srba i Srbije, on ne izostavlja dodati da je „građanska levica, samostalni radikali i uticajni naučni krugovi sa Beogradskog univerziteta” bila protiv toj „Pašićevoj politici” u stvaranju jugoslovenske države. Od značaja je da i Čubrilović, tokom različitih datiranja, odista vijugavih variranja u prevazi za stvaranje velike Srbije ili veće Jugoslavije, u ovom kontekstu, ponavlja, da se Pašić tek „od proleća 1917. sve više priklanja jugoslovenskom rešenju.” I to „posle sloma carskog režima u Rusiji.” Tada, zanimljivo, kazuje „Srbija je od [velikih] saveznika tražila pravo [kurzivom istakao A. R.] da oslobodi i prisajedini sebi jugoslovenske pokrajine [Austrougarske Monarhije].”166 Stepenitost razvoja, kako ovde kazuje Čubrilović, manje-više, istovetna je u Hrvatskoj, dok ne prevagne jugoslovenstvo nad hrvatstvom, prevagom Štrosmajerovog pokreta, odnosno Štrosmajerove stranke, nad pravaškim pokretom, kroz Starčevićevu stranku. Kao kuriozitet, navodimo ovde i Čubrilovićevo bizarno dopunsko kazivanje: „Pod uticajem ova dva pokreta hrvatski narod postaje nacija”!167 Čubrilovićeve konstatacije na liniji vremena pisanja navedenih redova umnogome odudaraju od pisanja većine istoričara u tom vremenu. Zato nastavljamo sa citiranjem takvih izlaganja: „Ratom opustošena i neprijateljskom okupacijom iscrpljena zemlja [Srbija] jedva je dočekala povratak svoje vojske sa solunskog fronta. Društveni nemiri počeće u Srbiji tek posle 1918, kad joj se obnovi privreda, u zemlju vrati izbegla inteligencija i otpočne politički život. Zato je srpska buržoazija mirno mogla poslati svoju vojsku preko Drine i Save, pre svega da se osiguraju granice novoj državi, a zatim da da podršku nejakoj vlasti buržoaskih narodnih veća u zemljama bivše Monarhije protiv revolucionarnih pokreta u gradu i na selu. Tako je ulaskom srpske vojske u jugoslovenske zemlje bivše Monarhije početkom novembra 1918. od prvog dana osigurana u novoj državi premoć srpskoj buržoaziji i srpskoj dinastiji. Oni su, pre svega, pomogli da se učvrsti kapitalistički poredak u svim jugoslovenskim zemljama, a potom su iskoristili svoju premoć da organizuju centralističku državu i u njoj svoju prevlast.”168 Na žalost, Čubrilović se u ovoj raspravi nije osvrnuo na držanje Velikih Sila u dilemi velika Srbija ili veća Jugoslavija. Što će se nestankom Jugoslavije iz 1918. godine, tokom poslednje decenije XX veka nametnuti sudbonosnim značajem za generacije koje su doživele šta su doživele. Po naknadnoj pameti, da je trebalo odustati od stvaranja veće Jugoslavije stvaranjem velike Srbije. Očigledno, za Čubrilovića to pitanje nije bilo od takvog značaja, pošto je Jugoslavija o kojoj je i ovde pisao još postojala. Svakako, i našim ponavljanjem: Jugoslavije pod dominacijom Srbije, kako je Čubrilović i ovde, po ne zna se koji put opisuje, ne bi bilo bez saglasnosti svemoćnih Velikih Sila. U raspravi pod naslovom Jovan Cvijić i stvaranje Jugoslavije, sa stanovišta da su naučnici, pored pregalaca kulture, imali ili nastojali da imaju, uticaja na pravce razvoja srpske i jugoslovenske državne misli, a samim tim, manje ili više, i na spoljno-politička kretanja – Čubrilović se skoncentrisao na ideje i akcije onovremeno najuticajnijeg naučnika. Po Čubriloviću, Cvijić je: „Proučavajući uticaj seoba na etnička mešanja Srba i Hrvata, polazeći sa svog stanovišta, potcenjujući neke druge istorijske i kulturne činioce [kurzivom istakao A. R.] zaključivao da su Srbi i Hrvati etnički uzevši jedan narod.” Na maksimalnom srpsko-jugoslovenskom programu, prema Pašićevim uputstvima srpskom poslaniku u Rusiji, Miroslavu Spalajkoviću, septembra 1914. u izradi tog programa učestvovao je i Cvijić. Taj program kao „etnički jugoslovenski”, predviđen za akciju otcepljenja od Austro-Ugarske, obuhvatao je teritorije „od Banata na istoku do Štajerske i Koruške na zapadu, od Bačke i Baranje na severu do Dalmacije na jugu” U jednoj promemoriji „savezničkim vladama, Cvijić je” izložio „suštinu svojih naučnih proučavanja o

165 Isto, 582.585. 166 Isto, 587–588. 167 Isto, 589. 168 Isto, 598.

261

jugoslovenskim narodima iz kojih proističe neminovnost njihovog ujedinjavanja u jednu državu”... geografskom jedinstvu jugoslovenskih zemalja on dodaje etničko jedinstvo Jugoslovena, koji imaju jedan ili sličan jezik i u patrijarhalnim oblastima sličnu kulturu. Tvrdnja „italijanskih geografa da je geografska granica Italije na planini Dinari”, po Cvijiću je bila jedna besmislica. U nadmetanju te vrste, razumljivo, italijanski su stručnjaci isto ponavljali za Cvijićeve jugoslovenske granice. Međutim, i po Čubriloviću, zahvaljujući Cvijićevim tezama, zapadnoevropski „politički i naučni krugovi dobili su jedan nepristrasno dat uvid u celokupnu problematiku međunacionalnih i međudržavnih odnosa na Balkanu. Ne malo je to doprinelo da su ti krugovi zauzimali pravilnija stanovišta o našim pitanjima, kad ih je trebalo rešavati posle savezničke pobede i rasula Habzburške Monarhije u oktobru i novembru 1918.” Oni su najviše uvažavali informacije dobijene od Cvijića, koji je „bio predsednik etnografske komisije pri jugoslovenskoj delegaciji za mirovne pregovore u Parizu 1919. i 1920. Zahvaljujući njegovim vezama... čitav niz spornih pitanja... rešen je u našu korist”... Po Čubrilovićevom zaključku, Cvijić nije nastojao da se meša u poslove politike, smatrajući da je to vladin posao. Ali je prilikom pretresa pitanja o državnim ciljevima isticao da treba voditi „računa o odnosima snaga i težnjama velikih sila.” Uglavnom, „slagao se s Pašićem da Srbija treba da pored svog maksimalnog programa ima i minimalni program.” Pod minimalnim programom podrazumevao je „proširenje Srbije”. Ne kazuje do kojih granica. Međutim, priklanjajući se sve više jugoslovenskoj opciji prema gledištima „ljudi iz Jugoslavenskog odbora, on se postupno razilazi sa Nikolom Pašićem”... Kad je maksimalni program postao realno ostvarljiv već je bio pristalica građanske levice i kao takav, prenaglašava Čubrilović, protivnik „uskogrude nacionalne politike Nikole Pašića i Stojana Protića”. U tom kontekstu sledi i Čubrilovićeva poruka da je za žaljenje što: „U izgnanstvu osnovana Jugoslovenska liga, čiji je predsednik bio Cvijić, još nije dobro proučena u našoj istorijskoj nauci.” Zaključak: „Bez smisla za dnevnu politiku, Cvijić se brzo povukao iz Jugoslovenske lige. Ostao je u Parizu kao predsednik etnografske komisije za razgraničavanje. Tu je doista mogao mnogo više koristiti zemlji nego da se vratio kući i nevešt u politici upleo u vrzino kolo [kurzivom istakao A. R.] političkih, klasnih i nacionalnih sukoba u novoj državi.”169

169 Isto, 630–635. Izuzetna izjašnjavanja u konfliktnim situacijama, gotovo isključivo na osnovu odnosa snaga sukobljenih strana, procenjenim iskustvom učesnika, bez elemenata pristrasne strasti, došla su do izražaja kod Čubrilovića u diskusiji oko čuvenog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je gotovo usamljen pri traženju da se odustane od ovog akta političke težine sa predvidljivim štetnim posledicama

262

DRAGOSLAV JANKOVIĆ 1911–1990.

Dragoslav Janković

Prva knjiga Dragoslava Jankovića O političkim strankama u Srbiji XIX veka napisana je i odbranjena 1950–1951. kao doktorska disertacija. Bile su to godine lenjinsko-marksističkog pisanja sa strogo ograničenim razgraničenjima. Već i zato ne možemo ni tražiti ni naći u njoj dovoljno obaveštenja o spoljnoj politici. Gotovo sve je usredsređeno ia unutrašnje razmirice političkih stranaka. Ipak, kontroverzije u vezi sa spoljnom politikom preovlađuju i ovde. Tako u vreme Miloševe vladavine možemo izdvojiti kako: „Pod pritiskom novog ustanka srpskog naroda u Beogradskom pašaluku, Porta 1815. morala je da učini Srbima izvesne olakšice i ustupke”... Samo su se „Ove, naizgled sitne privilegije, pokazale u stvarnosti kao značajan korak na putu nacionalnog oslobođenja... Iako je Srbija, formalno, ostala i dalje turski pašaluk... Turci otada stvarno u njoj nisu više gospodari u pravom smislu reči.”1 Notirano je kako su se prema spoljnem faktoru raspoznavale sukobljene strane naroda i kneza Miloša. Zbog Miloševe trgovine sa turskim moćnicima njegova strana je smatrana turkofilskom, a njemu suprotstavljena stranka velikaša proaustrijskom.2 U drugoj glavi, posvećenoj ustavobraniteljima zapisano je da se u „delegacijama koje je Miloš slao u Carigrad i Petrograd” najviše isticao Avram Petronijević, pa je on postao „njegov pretstavnik za črezvičajne poslove, neka vrsta srpskog ministra inostranih poslova.”3 Što se prenebregava preuveličanim veličanjem Ilije Garašanina na položaju ministra unutrašnjih dela. Koliko vreme utiče na Jankovićevo pisanje, s obzirom da su to godine informbirovskog sukoba Titove Jugoslavije sa Staljinovim sovjetskim savezom Rusije, ogleda se tu u citiranju jednog Garašaninovog pisma (Marinoviću) in extenso povodom njegovog smenjivanja sa položaja vlasti, na ruski zahtev: „A što je mene najposle stalo za to trpi li me Rusija ili ne. Ja ne jedem lebac zubima ruskim, niti suštastvujem zaslugom Rusije, nego mojom sobstvenom... Ja služim mom Otečestvu i služiću mu verno bez svakog i najmanjeg straha od Rusije... Rusija bi htela uničtožiti sve što teži za napredkom Srbstva, te su namere očevidne.”... U nastavku se čak citira i jedno Marksovo pisanje protiv Rusije, u sklopu odbrane frankofilske politike Ustavobraniteljske vlasti u Srbiji. Tako i prema Marksu, tada „politička samostalnost stvorila je nove potrebe i prinudila Srbiju na bliže veze sa zapadnom Evropom. Civilizacija je počela da pušta korene, trgovina se raširila, ponikle su nove ideje i mi nalazimo usred bedema ruske sfere interesa, u slovenskoj i pravoslavnoj

1 Dr Dragoslav Janković, O političkim strankama u Srbiji XIX veka, Beograd 1951, 59. 2 Isto, 79. 3 Isto, 81.

263

Srbiji antirusku progresivnu partiju.”4... Da bi se čitaoci upoznali posredstvom jedne već zaboravljene knjige sa karakterističnim pisanjem jednog od vodećih istoričara Srbije njegovog vremena, prilagođenog karakterističnim menama tog vremena, nameće se potreba daljeg citiranja Jankovićevih izlaganja, uprkos dužini teksta, posebno u ovom kontekstu. Jankovićevim rečima: „Iako je Srbija bila slovenska zemlja kao i Rusija, iako su narodi jedne i druge zemlje bili jedne iste vere, ipak je zbog različitih privrednih interesa moralo doći do razlaza [kao tada, u vreme Informbiroa – A. R.]. Trgovačka buržoazija koja je došla na vlast u Srbiji, s obzirom na privredni i geografski položaj Srbije i Rusije, tražila je, prirodno, orijentaciju prema Zapadu. Put kapitalističkog razvitka na koji je stupila Srbija odvodio je Srbiju od apsolutističke Rusije prema zapadnoj Evropi s kojom je nalazila više dodirnih tačaka i u privrednom i u političkom pogledu. Kao što je antiruska spoljna politika ustavobranitelja bila uslovljena unutrašnjim privrednim i političkim razvitkom Srbije, tako je i drugi deo ustavobraniteljskog spoljno-političkog programa koji se odnosio na stvaranje jedne velike jugoslovenske države [kurzivom istakao A. R.] bio u stvari odraz unutrašnjih potreba i nastavak unutrašnje politike ustavobraniteljske Srbije. U tom pogledu karakterističan je poznati plan nacrt („Načertanije”) koji je krajem 1844. godine sastavio Ilija Garašanin da bi se po njemu srpska vlada upravljala u vođenju svoje spoljne i nacionalne politike. Pošto konstatuje da je Srbija tako mala da u ovom stanju ostati ne sme; Garašanin u svom Načertaniju traži put kako da Srbija, sebi priljubi sve narode srbske koji ju okružavaju! Na putu svog uspona, nova vladajuća buržoasko-birokratska klasa već je dakle, predviđala potrebu daljeg teritorijalnog širenja države, što znači: proširenja tržišta za trgovce i zadobijanja novih zvanja i položaja za birokratiju. Pošto je izložio svoj plan oslobođenja Bugarske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Albanije i Vojvodine pod vođstvom Srbije, i prisajedinjenje tih zemalja Srbiji, Garašanin, između ostalog, predviđa da, radi emancipacije od Austrije, Srbija stvori sebi nov trgovinski put do kakvog morskog pristaništa, najbolje preko Skadra u Dulcinj (Ulcinj).”5 Ovim odlomkom dopunjuju se i informacije o Načertaniju, prema pisanju tada marksistički orijentisanog Jankovića. Međutim, on se ne citira u knjizi o Načertaniju, u kojoj su obrađeni stavovi preko pedeset istoričara.6 Za njega je bilo važno da Načertanijem srpska buržoazija predviđa širenje države, ne precizirajući da li u okviru velike Srbije ili još veće Jugoslavije. Inače, prevelika ravnodušnost prema spoljnopolitičkim zbivanjima u vreme vladavine ustavobranitelja ogleda se u nespominjanju srbijanskih dobrovoljaca u ratu srpske Vojvodine, a samim tim nema ni pomena o učešću Srbije u četrdesetosmaškom ratovanju vojvođanskih Srba protiv Mađarske, u revoluciji. Po Jankoviću, šablonski, u ovoj disertaciji: „Revolucija 1848. nije jače zahvatila Srbiju u osnovi zbog toga što u Srbiji toga vremena, s obzirom na njen zakasneli kapitalistički razvitak, nisu još bile sazrele društvene snage koje bi tu revoluciju mogle prihvatiti i poneti... To, međutim, ne znači da nije [primećeno, kako je] revolucionarna 1848. godina... našla odjeka i u Srbiji. Ideje revolucije, naročito ideje nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja [kurzivom istakao A. R.]... našle su odzive [i] u Srbiji, pre svega kod intelektualne omladine, malobrojne, no u ono vreme najnaprednije grupe srpskog društva, a potom i kod narodnih masa [potonje spada u shemu marksističkog pisanja – A. R.] i kod zametanja liberalne buržoazije.”7 Spoljnopolitički problem razvoja srpske države, posle Načertanija, spominje se kod stereotipnog razmatranja „nacionalističkog dela programa prvih srpskih liberala”. Napominje se, za razliku od nemarksističkih građanskih istoričara, da je „u taj deo programa ulazilo ne samo oslobođenje srpskih krajeva ispod turske vlasti i njihovo prisajedinjenje Srbiji (što je bio opravdan i napredan zahtev), nego i osvajanje drugih, nesrpskih delova Balkanskog poluostrva kao tobož srpskih, naročito Makedonije, uspostavljanje ‘vaskrsa’ srednjovekovne srpske države (što je na tadašnjem stepenu razvitka društva i formiranja nacija bio neopravdan i reakcionaran zahtev).” Toj nestereotipnoj konstataciji, samo se dodaje da i kako je „nacionalističkim idejama prvih naših liberala bilo, s jedne strane, dosta romantičarskog idealiziranja i ulepšavanja srednjovekovne srpske prošlosti i ugledanja na nju, a s druge strane izraza velikosrpske megalomanije, ipak je njihov stav u nacionalističkom pitanju, njihova borba za slobodnu, suverenu i nezavisnu Srbiju značila veliki napredak u poređenju sa prethodnim periodima i ideologijama u Srbiji.”8 Da su spoljnopolitički uspesi Srbije posle sticanja nezavisnosti 1878. najpre, najviše uočavani već 1879, Janković posebno ističe. Nabraja ih po klauzuli najvećeg povlašćenja: 17. marta sa Engleskom, 8. maja sa

4 Isto, 88–89. 5 Isto, 89. 6 Radoš Ljušić, Knjiga o Načertaniju, Beograd 1993, 177–179. 7 Janković, nav. delo, 107, 104. 8 Isto, 112.

264

Italijom, 19. maja sa Rusijom, 26. jula sa Švajcarskom, 4. novembra sa Belgijom. Kao odgovarajuće reagovanje ističe ostavku Ristićeve vlade liberala, zbog nepristajanja na zahtev Austro-Ugarske, da joj se prizna pravo „najvećeg polašćenja” u trgovini „bez uzajamnosti”, s pozivom na važeći ugovor sa Turskom iz 1862. godine. Kritički se notira pristanak nove vlade naprednjaka na uslove Habzburške Monarhije. Da su: „Na taj način širom otvorena vrata prodiranju austrijskih industrijskih proizvoda” – smatra se dokazom potrebe kritičkog procenjivanja pristanka na ugovor po austrougarskoj formuli. Isto tako prve državne zajmove od Rusije, Francuske... sa nepovoljnim kamatama Janković ne ističe kao nešto što se nije moglo izbeći, već ih pripisuje u greh vlastodržaca. Iako se precenjuje značaj prvih radničkih demonstracija u Kragujevcu 1876, sa crvenim barjakom na čelu, po lenjinsko-marksističkom učenju, ni Janković njih ne povezuje sa odlukom preuranjenog rata protiv Turske, da bi se odvratila pažnja javnosti sa problema unutrašnje politike, na misiju spoljne politike. Kazuje samo: „Izvešten odmah o ovome, knez Milan bio je van sebe od straha. On je naredio svom predsedniku vlade da ministar vojske, izda nalog komandantu kragujevačke vojske da... sve učesnike pohvata... i svakoga koji se usprotivi njegovim naredbama iseče na komade.”9... Bilo je mnogo uhapšenih: „Međutim, sud je – verovatno i pod uticajem spoljno-političkih okolnosti (rat s Turskom bio je na pragu) – pustio neke kao nevine a neke iz nedostatka dokaza.”10 U osvrtu na akcije Svetozara Markovića, sa stanovišta spoljne politike, Janković je najviše isticao kako je „Marković najoštrije kritikovao velikosrpske [kurzivom istakao A. R.], spoljnopolitičke ideje tadašnjih” vlastodržaca „koji su pitanje oslobođenja balkanskih naroda shvatili kao pitanje proširenja njihove vlasti na ostale krajeve Balkana, kao proširenje teritorije i povećanje broja podanika, kao pretvaranje male Srbije u Veliku Srbiju.”11... Umesto da se angažuju za ustrojstvo federacije „slobodnih i ravnopravnih država” Balkanskog poluostrva. I Janković se, međutim, pridružio onima koji su zamerali Markoviću da je zanemario nacionalnooslobodilačku komponentu državotvornosti. Iz programa Liberalne stranke, od 1881. godine, Janković je izdvojio onaj odlomak o spoljnoj politici kojim se ističu ciljevi nacionalnog i etnografskog ujedinjenja Srba, pored cilja integracije „u konfederaciji (savezu) istočnih naroda, koji imaju sličnu istorisku sudbinu i jednake političke i kulturne interese”, uz prethodno ostvarenje „carinskog saveza s tim narodima i državama”. U praksi, zanemarujući proklamovane socijalne ciljeve sve se više uzvisuju ciljevi „ujedinjavanja srpskih zemalja”, zapravo stranka liberala, najviše insistira na tome „da sebe predstavi kao jedinu nacionalnu partiju, kao jedinog pretstavnika interesa čitavog srpskog naroda.”12 Pri pominjanju austrofilske spoljne politike kneza, odnosno kralja Milana Obrenovića, Janković kazuje: „Svakako da je posle San-Stefanskog mira, knez Milan morao biti razočaran u Rusiju i da je Srbija stvarno bila napuštena od Rusije. Ali to, čini se, nije bio jedini, pa ni glavni razlog zbog koga se Milan bacio u naručje Austrije (kao što to prikazuju neki buržoaski istoričari). Glavni i pravi razlozi za njegovu spoljnu politiku potpunih predavanja Austro-Ugarskoj poticali su iz unutrašnje političke situacije. Njegova spoljna politika bila je uslovljena s jedne strane pretećim nezadovoljstvom narodnih masa a s druge strane anacionalnim stavom samog kneza Milana, njegovim vođenjem računa ne o budućnosti svog naroda, već jedino o sebi i svojoj dinastiji.”13 Interesantno je da tu Janković navodi kao primer jednostranog pisanja „buržoaskih istoričara” o Milanu, samo Vladimira Ćorovića. I zbog Milanove anacionalne spoljne politike tajnom konvencijom usled „nezadovoljstva narodnih masa”. Inače, i Janković ne opovrgava tačnost Milanove anacionalnosti u spoljnoj politici, prenebregavajući da je vodio tri rata za nacionalna prava Srbije (dvaput protiv Turske, jedanput protiv Bugarske). A što je i stranka naprednjaka, pored vladajućeg kneza – kralja, bila za austrofilsku spoljnu politiku, o tome se ovde ne govori. Međutim, ta stranka, suprotno i kazivanjima Dragoslava Jankovića, bila je prožimana naprednim idejama, u skladu sa svojim naprednjačkim imenom. Vezana trgovinskim ugovorima, pored tajne konvencije s Austro-Ugarskom, Srbija je više napredovala nego što je bila unazađena, iako iz kazivanja Jankovićevih to ne proizlazi. Što se tiče spoljne politike Radikalne stranke, po Jankoviću, važno je bilo konstatovati kako se: „Spoljnopolitički program Radikalne stranke nije u suštini mnogo razlikovao od liberalnog. Državna nezavisnost, oslobođenje i ujedinjenje i ostalih delova srpstva – to je bila od početka osnovna spoljno-politička linija Radikalne stranke. Mada su ih u prvo vreme smatrali za internacionaliste, a neprijatelji im čak prebacivali da su anacionalni [kurzivom istakao A. R.] – osnivači Radikalne stranke plivali su u stvari od

9 Isto, 136. 10 Isto, 174–175. 11 Isto, 168. 12 Isto, 190, 200. 13 Isto, 217.

265

samog početka potpuno u vodama buržoaskog nacionalizma”. Kao karakteristično, dodaje se emfatično izjava Pere Todorovića „da bi onome koji bi ujedinio sve srpske zemlje [kurzivom istakao A. R.] dao deset godina najkruće diktature u zemlji”.14 Na to velikosrpstvo radikala Janković najveću pažnju obraća i u ovom kontekstu. Zato ponavlja da i kad su se radikali, sa Pašićem na čelu, mahom predstavljali kao sledbenici Svetozara Markovića, u stvari nastupali su kao protivnici Markovićevih stremljenja. Pošto se ne izostavlja napomena o savezu balkanskih zemalja, posebno sa Bugarskom, ostaje zamerka za izostavljanje objašnjenja ove kontroverzije. U vezi sa osloncem na Rusiju, tu piše: „Mada to u Program [iz 1881] nije ušlo, radikali su, kaogod i liberali, tražili oslonac u prvom redu u carskoj Rusiji. Stvarna opasnost po Srbiju i njenu nezavisnost od austrougarske agresije sve je više približavala Radikalnu stranku Rusiji.” Samo se i tu dodaje prema potrebi ondašnjeg stereotipa: „Ali ne treba zanemariti ni negativni politički uticaj despotske Rusije na život Srbije kako za vreme liberala tako i za vreme radikala.”15 Zaključni deo knjige odgovara vremenu njenog nastanka. Na relaciji spoljne politike rezimira se uopšteno, na prvi pogled, najvažnije. Srbija, međunarodnim položajem „jedne male, politički i ekonomski zavisne zemlje, u susedstvu razvijenije i mnogo jače austrougarske države, koja je težila da je dovede u potpuno zavistan položaj, da je potčini ili sasvim uguši, pored Rusije sa sličnim aspiracijama”, bila je tokom XIX veka, uglavnom sputavana u razvoju. Dodatno, umnogome, i usled reakcionarnih zahvata vladara i vladajućih političkih stranaka. Da je mala seljačka srpska država postala autonomna već u vreme vladavine kneza Miloša, da se napredno građanski poburžoazila dobijanjem gradova već tokom vladavine Miloševog sina, Mihaila, da je izvojevala i izdejstvovala, međunarodnim odredbama, državnu nezavisnost, onda kada su ostale južnoslovenske zemlje, Bugarska, Hrvatska, Slovenija, Makedonija i dalje pod tuđinskom državnom upravom – ne ističe se kao podvig mudro vođene spoljne politike, zbog pretežno kritikovanih vladara i lidera. Ali da ta mudrost iziskuje da bude što više isticana vremenom će postati najevidentnije kada bez nje preovlada stihija rušenja jugoslovenske države sa epicentrom u Srbiji. Što za razorne posledice tog rušenja usled nemudro vođene politike, Janković neće znati (umro je u prvoj godini poslednje decenije jugoslovenske države) možda čini razumljivim to Jankovićevo ignorisanje mudrosti srpskih vladara, državnika i političara Srbije do stvaranja Jugoslavije. U posthumno štampanoj Jankovićevoj knjizi o političkim strankama u Srbiji XIX veka, pod naslovom Rađanje parlamentarne demokratije, po obimu preko dva puta većoj od više decenija ranije štampane knjige, sa istom tematikom, već u predgovoru ističe se da je napisana „s više iskustva, zrelije” nego prethodna. Prirodno, prethodnom knjigom otpočeta je profesionalna afirmacija, a potonjom se završava, sticajem sudbine, i profesionalna karijera i životni put ovog vodećeg istoričara. Od posebnog interesa je s obzirom na temu naše knjige, kako u uvodnom delu svoje knjige Janković procenjuje istovrsna dela naših ranije afirmisanih istoričara Srbije u XIX veku. Za, od mnogih visoko cenjenog autora četvorotomne istorije srpske države, od 1858. do 1903, Živana Živanovića, kazuje da „izlaže (gledano s istoriografske strane, uglavnom nestručno, diletantski) političku istoriju, u razdoblju” druge polovine XIX veka – „pri čemu iznosi na mnoga mesta i dosta opširno svoje ‘refleksije’ (kako on naziva svoja didaktička razmišljanja i ocenjivanja).” Budući da „centralno mesto” u toj istoriji „zauzima Liberalna stranka kojoj je [Živanović] pripadao (iako ta stranka, objektivno posmatrajući, nije igrala centralnu ulogu u političkom životu Srbije poslednjih decenija XIX veka) a posebno se veliča njen šef Jovan Ristić kome je Živanović bio ne samo odan, već kome se moglo bi se reći, vazda iskreno divio.”16... Za drugog istoričara, čuvenog Slobodana Jovanovića, međutim, pored pominjanja njegovih najznačajnijih dela, samo kazuje, da je „znatno više od Živanovića a svakako i stručnije... pisao o političkim strankama u Srbiji XIX veka”... Na žalost, sa stanovišta naše knjige, spoljnopolitički događaji i problemi, i u ovoj opširnoj knjizi o političkim strankama, samo su uzgred notirani i procenjivani. Počinje se ustavobraniteljima: „Spoljnopolitički program ustavobranitelja sastojao se pre njihovog dolaska na vlast i za sve vreme njihovog vladanja u tesnom oslanjanju na Portu, čijom su milošću [!] stvarno i mogli doći na vlast. Rusija, čiju su pomoć uživali do dolaska na vlast, okrenula se posle izbora Aleksandra Karađorđevića protiv ustavobranitelja. I pored toga, za jedno kratko vreme Vučić, kao najistaknutija ličnost režima, potražio je oslonac u Rusiji, a knez Aleksandar se, naročito poslednjih godina svoje vlade, sve više vezivao za Austriju.” Površno i netačno napisano, vidljivo je pominjanje Načertanija bez komentara, sa pogrešnom informacijom da je njegov pisac Ilija Garašanin bio tada predsednik vlade i ministar inostranih poslova. Zna se i Janković je

14 Isto, 239. 15 Isto, 240. 16 Dragoslav Janković, Rađanje parlamentarne demokratije. Političke stranke u Srbiji XIX veka, Beograd 1997.

266

morao znati da je tada bio samo ministar unutrašnjih dela. U vezi sa Garašaninovim buntovnim organizacijama u Bosni i Hercegovini, tačnije od informacija većine istoričara Srbije tu piše: „Garašaninova propaganda, međutim, nije mogla jače zatalasati i šire zahvatiti narodne mase u jugoslovenskim pokrajinama pod turskom vlašću, već se uglavnom zadržala na mreži plaćenih agenata, trgovaca i na izvesnom krugu uglednih ličnosti i intelektualaca iz tih pokrajina.” Bez Načertanija se ne može, i po ovoj Jankovićevoj knjizi. Napisao ju je nekoliko decenija kasnije, i zrelije, po sopstvenom kazivanju, nego svoju prvu knjigu o političkim strankama Srbije XIX veka, a i dalje nije zapazio da je sastavljeno u vidu promemorije, a ne obavezujućeg državnog programa spoljne politike. Nije ga omelo u tom večitom vraćanju na Načertanije, što izučavajući istoriju političkih stranaka nije nailazio ni na jedan podatak koji bi posvedočio o njegovom uvažavanju, da ne kažemo i delovanju, u propovedima i akcijama tih stranaka. Iako je citirao istaknutog političkog delatnika i spisatelja Dimitrija Marinkovića, da: „Politizirati u ono vreme [po čuvenom Benjaminu Kalaju, u svim vremenima u Srbiji] bilo je to što bi se sad reklo, voditi spoljnu politiku” – nije uočio da ovo stalno vraćanje na imaginacijom istoričara nezaobilazno Načertanije spada takođe u politiziranje. Pa tako i ovde: „kao što ćemo kasnije videti, i Omladina je u to vreme za ideal imala obnovu Dušanovog carstva, osvetu Kosova i to sa, što se, više insistira, i Načertanijem predviđalo.”17 U osvrtu na Svetoandrejsku skupštinu, Janković u ovoj knjizi kazuje: „Nacionalizam (nacionalni program) bio je... nerazdvojni deo ideologije svetoandrejskih liberala. Oni su tražili i borili se [ne samo] za puno oslobođenje” od Turaka već „i za proširenje Srbije, tj. za ujedinjenje svih Srba”. U tom pogledu „padali su katkada i u šovinističke preteranosti”.18 Ustajali su „i protiv [Mihailove] spoljne, nacionalne politike kao neaktivne, s odveć dvoumljenja, oklevanja i odlaganja... Umesto rata protiv Turaka, vodi rat u svojoj zemlji protiv svega što je liberalno i napredno.”19 Spoljna politika podrobnije je obrađena i u posebnom odeljku, tamo gde je reč o vladavini Namesništva posle ubistva kneza Mihaila. Tu je Janković napisao: „Iako je s parolom upućenoj seni kneza Mihaila ‘Tvoja misao poginuti neće’, Namesništvo paradiralo kad god je bila reč o spoljnoj politici Srbije njegovog namesničkog vremena, rad na oslobođenju srpskih krajeva [kurzivom istakao A. R.] pod Turskom i njihovom ujedinjenju sa Srbijom, a posebno prisajedinjenjem Bosne i Hercegovine Srbiji [kurzivom istakao A. R.], mada se nije sasvim ugasio, nije bio glavna i prvorazredna briga namesnika i njihovih vlada. Glavna njihova preokupacija bila je... unutrašnja politika” u borbi za odbranu režima. Za potvrdu zaključka naše knjige ovde može koristiti i ovaj Jankovićev zaključak. Tu on kazuje da „namesnici nisu ni napustili niti se odrekli” nacionalne politike kneza Mihaila „ali su je vodili oprezno [kao i Mihailo, što se ne pokazuje – A. R.] čekajući vazda i strpljivo pravi trenutak za akciju pod kojim su (pravim trenutkom) podrazumevali pre svega podršku neke Velike Sile.”20 Od tih Sila jedino su došle u obzir Austro-Ugarska i Rusija. Umnogome, prema informacijama iz Dnevnika austrougarskog konzula Benjamina Kalaja, i propratnih beležaka priređivača Dnevnika, Janković takođe ističe kako je namesnik Blaznavac očekivao neophodnu podršku Austro-Ugarske a njegov kolega Jovan Ristić, Rusije. Značaj putovanja kneza Milana u Rusiju, u Livadiju, na sastanak sa carem, oktobra 1871, prilično je preuveličan kod Jankovića. Gotovo senzacionalističkim rečnikom narodnjačke publicistike: „Od tada, kao osvetu za Livadiju, austrougarski konzul uzeo je taktiku da stalnim pritiskom na materijalne interese Srbije dođe do političkih rezultata, istera Rusiju, a od Srbije načini sebi vazalnu zemlju.”21 U vezi s kritikom spoljnopolitičkih stremljenja, sa stanovišta Svetozara Markovića Janković se zadržao posebno na Markovićevom članku Velika Srbija. Gde se sučeljava politika „oslobođenja i ujedinjenja” sa politikom „osvajanja”. Interesantno je da se ovde „legitimisti” osuđuju kao pobornici osvajačke Velike Srbije.22 Posle izvesnog vremena, kazuje dalje Janković: „Starokonzervativci, koji su u deceniji o kojoj je reč bili godinu dana (od jeseni 1873. do jeseni 1874) na vladi s J. Marinovićem kao predsednikom, vodili su svoju tradicionalnu pomirljivu politiku prema Porti (uz obećanja, poklone, laskanja, kao nekada). Takva je politika potpuno odgovarala drugim Velikim Silama, posebno Austriji, Nemačkoj i Rusiji [Trojecarski savez] koje su se septembra 1872. godine sporazumele da nijedna neće raditi protiv status quo-a. u čitavoj Evropi pa i na Balkanu, i [s pozivom na Kalaja] ne samo da neće pomagati suprotne težnje naroda na Balkanskom poluostrvu, već će čak dejstvovati umirujuće”... Nasuprot Marinkovićevoj starokonzervativnoj vladi, kratkotrajna vlada mladokonzervativaca sa Aćimom

17 Isto, 44. 18 Isto, 49. 19 Isto, 61. 20 Isto, 118. 21 Isto, 122. 22 Isto, 141.

267

Čumićem na čelu, i M. Piroćancem na položaju ministra inostranih dela, nastojala je da vodi trenutnu „nacionalno-oslobodilačku” spoljnu politiku. Ali je ubrzo, posle dva meseca, pala, ne samo zbog svoje liberalne unutrašnje politike, već, kako kazuje Janković, i zbog „nacionalno-oslobodilačke politike, koja u tom trenutku nije odgovarala interesima Velikih Sila”. Jer je: „Trojecarski savez bio čvrsto rešen da održi status quo na Balkanu.”23 Pobedu stranke Ristićevih liberala na izborima avgusta 1875. donela je pretežna, i po Jankoviću, opšta nacionalna ratoborna većina „koju su oni podržavali i vrlo mnogo doprineli rasplamsavanju” strasti, tokom ustanka u Bosni i Hercegovini. Citira se pisanje njihovog lista Istok: „Nema mira dok se Srbija ne ujedini... U Bosni se rešava pitanje o biću ili nebiću Srbije.”24 Ali je kao potvrda iste teze u ovom kontekstu od posebnog interesa i Jankovićevo rasuđivanje, s pozivom na najveći autoritet u istoriografiji, Slobodana Jovanovića: „Motivi koji su opredeljivali liberale da glasaju za pomaganje hercegovačkog [i bosanskog] ustanka odnosno za ulazak u prvi rat protiv Turske najverovatnije nisu bili isključivo patriotski i nacionalno-oslobodilački; nije isključeno da je na njihovo odlučivanje – kao što i Slobodan Jovanović pretpostavlja – uticao strah od širenja ‘komunizma’, jer smo, po njima, mi (Srbija) bili, ‘posle Rusije zemlja u kojoj se komunizam širio’. Svakako je taj strah bio preteran,” ali nije bio „bez osnova.” Sledi izvod iz pisanja Markovićevog lista Oslobođenje.25 U podrobnoj analizi stranačkih programa i akcija, zadržavajući se na stranci liberala, na razini spoljne, nacionalne politike, Janković je napisao: „U nacionalnom pitanju Liberalna je stranka zastupala velikosrpsku [kurzivom istakao A. R.] koncepciju. Tražila je i zalagala se za oslobođenje svih Srba ne samo u susednim oblastima i za njihovo prisajedinjenje srpskoj državi nego i za ujedinjenje svih Srba na čitavom Balkanskom poluostrvu, a u obliku stare istorijske slave i moći kako na političkom tako i na crkvenom planu [kurzivom, citirano iz organa stranke Srpska nezavisnost]. Ona se, dakle, nije zalagala za potpuno oslobođenje srpskog naroda (što su, uglavnom, sve stranke u svojim programima tražile) [bez uveličavanja i bez pominjanja Načertanija, što kao da se i u ovom kontekstu ne zapaža, pa prema tome i ne notira – A. R.] u jednom demokratskom poretku, nego je imala u vidu stvari osvajanja svih balkanskih teritorija kao srpskih [kurzivom istakao A. R.], i vraćanja na prevaziđene hegemonističke odnose, na nekakvo novo ‘carstvo’ u kome bi gospodari bili srpski svetovni vrhovni političari i crkveni poglavari. Da bi se taj cilj mogao postići, Liberalna stranka oslanjala se pretežno na Rusiju; njeno rusofilstvo bilo je izraženo naročito za Ristićeve vlade kao namesnika i ministra [inostranih dela] tokom oslobodilačkih ratova 1876–1878, kao i dok se na čelu Srpske pravoslavne crkve nalazio mitropolit Mihailo.”26 U dopuni se navodi pisanje prvog broja Srpske nezavisnosti, (1. oktobra 1881) u članku koji Janković registruje kao prvi program stranke liberala, da „na polju spoljne politike glavna briga Liberalne stranke jeste i biće: ujedinjenje raskomadanih srpskih delova i zemalja na Balkanskom poluostrvu. U vezi s tim radiće se na ostvarenju carinskog saveza, a potom i konfederacije [kurzivom istakao A. R.] istočnih naroda koji imaju sličnu istorijsku sudbinu i jednake političke i kulturne interese. Pri tom će se oslanjati na Rusiju i druge zainteresovane Velike Sile. „Iz izuzetno značajnog četvrtog programa Liberalne stranke, na vlasti, avgusta 1892, ističe se, da „ne donosi, na hartiji ništa novo; obećavaju se dobri odnosi sa svim a poglavito sa susednim državama’, a u pogledu nacionalne politike kaže se [samo] uvijeno [kurzivom istakao A. R.] da će Liberalna stranka na vlasti vršiti sve one dužnosti koje Srbija, kao kulturna zemlja, ima da ispuni u pogledu nacionalnosti”. Kao peti program Liberalne stranke Janković navodi programatski Ristićev govor na Glavnom odboru stranke, 3. septembra 1895, kad se vratio na položaj predsednika. U tom „programu” centralno mesto zauzimaju Makedonija i Stara Srbija. Ristićevim rečima: „Kad smo mi 1885. pokušali da sprečimo Bugare da ne uđu u Istočnu Rumeliju, mi smo bili na pogrešnom putu. Istočna je Rumelija bugarska očevina. No ne stoji tako i sa Makedonijom; ona je patrimonijum i srpske narodnosti. U Makedoniji i Staroj Srbiji nalaze se naši životni interesi (podvukao Ristić). Tamo su ostala naša braća, da čuvaju kosti Nemanjića, da čuvaju njihove zadužbine, naše svetinje. Ko god pokuša na njih da nasrne, neka zna napred da će imati i s nama da računa, a mi nećemo biti usamljeni”.27 Nastupanje Napredne stranke, posle oslobodilačkog rata protiv Turske, 1878. godine, najrečitije se ispoljava i po Jankoviću u spoljnoj politici. Prestrojavanjem „spoljne politike od dotadašnjeg oslanjanja Srbije na Rusiju na njenu povezanost za Austriju.” Ova je stranka bila dva puta na vlasti. Jankovićevim rečima „jednom dugo, za vlade kralja Milana (od 19. oktobra 1880. do 21. septembra 1883. i od 7. februara 1884. do 1. jula 1887), a drugi put, znatno kraće, pod Aleksandrom Obrenovićem.” Prema Jankoviću izričito: U prvom razdoblju „bila

23 Isto, 171. 24 Isto, 192. 25 Isto, 194–195. 26 Isto, 227–228. 27 Isto, 232–233.

268

je više-manje na liniji napretka, u duhu i smeru značenja njenog naziva, u drugom, dužem, periodu njena vladavina bila je izrazito antiliberalna i antidemokratska, često u suštini protivpravna i nasilnička.”28 Reakcionarni period, Janković obeležava „dobrim delom” spoljnopolitičkim aktom Tajne konvencije, iako dodaje, da je nju sam „knez Milan 16/28. juna 1881. zaključio s Austro-Ugarskom”. Čak precizira: „Konvencija je bila delo kneževo; Napredna stranka, kao stranka, nije imala u tome nikakvog udela. Predsednik naprednjačke vlade Piroćanac je nešto pre Konvencije razgovarao s knezom i Garašaninom, načelno, o potrebi da se Srbija u svojoj spoljnoj politici, posle razočarenja u Rusiju, okrene i osloni na susednu Monarhiju, no pod uslovom da Srbija dobije Solun [?! kurzivom istakao A. R.] i da se ne obrazuje posebna albanska država (što Austriji ne bi bilo ni na kraj pameti da prihvati). Međutim, nezavisno od tog razgovora, knez je u Beč[u] na svoju ruku utvrdio ugovor za čiju su sadržinu znali samo austrougarski ministar inostranih poslova i njegov poslanik u Beogradu, s austrijske strane, a sa srpske, pored kneza, samo njegov ujak pukovnik Katardžin i ministar inostranih dela u naprednjačkoj vladi Č. Mijatović.” Sledi ostavka Piroćančeve vlade, a posle opet, povlačenje te ostavke. Samo, i po Jankovićevom jednostranom zaključku: „Bez Tajne konvencije [čiji značaj i Janković preuveličava – A. R.], teško bi bilo objasniti niz zbivanja u Srbiji, a posebno [reakcionarne?] postupke Napredne stranke tokom drugog dela prvog perioda njene vladavine (juni 1881 – juni 1887).”29 Rat protiv Bugarske 1885. Janković je bez dvoumljenja okarakterisao nepravednim. Konstatuje da je izbio krivicom kralja Milana i Milutina Garašanina, ali ne upušta se u razmatranje razloga i povoda. Povratak Napredne stranke na vlast obeležava se programom novog lidera Stranke Stojana Novakovića. U njemu se ističe da „Srbija tajnih konvencija protivnih svojim narodnim težnjama ni s kim imati ne može”. Imajući u vidu tadašnje odnose Velikih Sila, naglasio je („iako rusofil”) da njegova vlada treba da održava „prema svim Silama, bez predilekcije za koju od njih korektne odnose.” Mimo toga „izjašnjavao se za Mihailovu politiku prema Bosni, za personalnu uniju srpskog i bugarskog prestola, za trgovinski ugovor s Bugarskom i Rumunijom i za propagandni rat Srbije u Turskoj radi podizanja nacionalne srpske svesti i ostvarenja crkveno-prosvetne autonomije u tamošnjim krajevima”.30 Sumirajući stavove i akcije Napredne stranke u spoljnoj politici, Janković kazuje: „Prvi program Napredne stranke predviđao je da će Stranka voditi nacionalnu politiku pomaganja i održavanja veza sa Srbima van Srbije, učvršćivanja bratskih veza sa slovenskim narodima i ostvarivanje načela istok – istočnim narodima, tj. za nacionalni princip u rešavanju Istočnog pitanja.” Međutim, po Jankoviću, dok se u unutrašnjoj politici bar do Timočke bune, ta stranka držala bitnih tačaka svog programa, u spoljnoj politici već je „od prvih svojih dana na vlasti, pa čak i pre no što je stupila na vlast, napustila” u celosti taj deo programa. „Umesto nacionalne i slovenofilske politike, ona je odmah počela voditi austrofilsku politiku, jer je to bio uslov pod kojim je kralj Milan mladim videlovcima – naprednjacima poverio vladu.” Preuveličavajući štetnost Milanove austrofilske politike na mesto rusofilske, Janković je obeležava čak „slugeranstvom” Austriji u vidu „monomanije”, koja negativno utiče „i na nacionalne aspiracije Srbije”. Konkretno, prestala je „da podržava i pomaže svoje sunarodnike” u Austro-Ugarskoj i „kada je u proleće 1882. buknuo ustanak hrišćana i muslimana u Bosni i Hercegovini protiv Austrije sprečavala je pomaganje ustanika oružjem, dobrovoljcima i sl.” Žigosanje Napredne stranke u tom pogledu ide tako daleko da se poistovećuje sa mišljenjem radikalske opozicije da se stranka naprednjaka u Milanovoj službi preobratila u „običnog austrijskog pandura.”31 Zlobnici bi dodali, očigledno u takvoj beskompromisnoj osudi odražava se bivša, predratna, Jankovićeva pripadnost Radikalnoj stranci. Tek u osvrtu na novi program Napredne stranke, 1889. godine, koji se „ni u čemu bitnom, suštinskom, nije razlikovao od njenog prvog Programa iz 1881. godine” kazuje se da i tu biva naglašeno „poštovanje međunarodnih obaveza, održavanje prijateljskih odnosa sa svima državama a bez štete po samostalnost i državnu individualnost Srbije”.32 Međutim, mimo tog programa, mimo svih akcija Napredne stranke pod predsedništvom Milana Piroćanca, Milutina Garašanina, ili Stojana Novakovića, akti spoljne politike pripisuju se gotovo isključivo knezu i kralju Milanu Obrenoviću. Za njega se ističe u sumarnom delu: „Da bi ostvario svoj proaustrijski spoljnopolitički program (zaključio Tajnu konvenciju s Austrijom, Železnički ugovor s Bontuom, obavio zbacivanje mitropolita Mihaila, itd.), Milan je, dovodeći naprednjake na vlast, pristao, kao zauzvrat” i „na njihov unutrašnji program liberalnih reformi”.33 Osvrtom na istoriju Radikalne stranke najpre se raščlanjava prvobitna veza sa idejama i akcijama Svetozara Markovića. Upadljivo deluje formulacija koja navodi na zaključak da Marković i u čuvenom članku Velika Srbija ne žigoše u biti proklamacije i delovanja za ujedinjenje Srba, i srpskih zemalja, u granicama Srbije, već neparlamentarne puteve kojima se do tog ujedinjenja nastoji doći. Jer i po Jankoviću „u spoljnoj politici

28 Isto, 256, 273. 29 Isto, 279–281. 30 Isto, 286–287, 293. 31 Isto, 296–297. 32 Isto, 303. 33 Isto, 316.

269

[Markovićev] zahtev da se ‘dođe slobodom do jedinstva, a ne obratno’, tj. da sloboda (prava ličnosti da po svojoj volji uređuje sve svoje odnose) bude osnova srpskog jedinstva, odnosno ujedinjenja svih srpskih oblasti sa Srbijom”,34 – znači privrženost ideji ujedinjenja svih srpskih zemalja. Zanimljivo je i kako Janković, osvrćući se na akt pridobijanja Radikalne stranke za saradnju, u nastojanjima da se izbegne kapitulacija, produženjem rata protiv Bugarske, kazuje: „Iako je, pretežno blagodareći [Milanu !?] Bugarska pobedila Srbiju u ratu, kralj Milan je ovim obraćanjem na radikale postigao bar dva korisna rezultata: prvi, dobio je podršku najveće političke stranke u zemlji za eventualno produženje rata protiv Bugarske (da bi postigao što povoljniji ugovor o miru) i, drugi, uspeo je da kompromituje [privremeno] vođstvo Radikalne stranke i da razbije njeno jedinstvo.”35 Prema osvrtu na spoljnu politiku Radikalne stranke, Jankoviću je najvažnije, da je: „U oblasti spoljne politike radikalni Program tražio da se neguje sloga sa susednim narodima, da se radi na savezu balkanskih naroda, a pre svega na sporazumu sa Crnom Gorom i Bugarskom. Neoslobođene delove srpstva [i tu neodređeno, kojeg dela] valja potpomagati u kulturnom pogledu i u buđenju svesti o nacionalnom jedinstvu [znači, sve delove srpstva, svo srpstvo]. Posebno bi s Bugarskom, kao geografski najbližom i u nacionalnom pogledu prilično srodnom, trebalo održavati bratske odnose u svakom pogledu težeći jedinstvu s njome.” I Janković smatra za značajno, da: „Jugoslovensko pitanje, tj. pitanje ujedinjenja Srba iz Srbije sa jugoslovenskim narodima iz Austro-Ugarske, a pre svega s Hrvatima, kao tada još neaktuelno, nije našlo mesta u radikalskom Programu iz 1881.”36 Janković citira i pisanje lista radikala Samoupravu u vezi sa srpsko-hrvatskim razmiricama. Tamo piše da se u biti te razmirice ne zasnivaju na razlikama „ni u jeziku, ni u raznim pismenima, ni u veri, ni u imenu, ni u istoriji, već poglavito” na „različitim političkim težnjama”. Po toj razlici u političkim težnjama Srbija teži ujedinjenju Srba iz Turske i Austro-Ugarske, što „nas dovodi u sukob sa našom hrvatskom braćom”. Jer, u isto vreme „hrvatsko-zagrebačka gospoština traži Veliku Hrvatsku”, i to čak „u zavisnom položaju od Austro-Ugarske”. Prećutkuje se da to što traže radikali za sve Srbe spada u kategoriju Velike Srbije, onako kako ono što nacionalne stranke u Hrvatskoj traže spada u kategoriju Velike Hrvatske.37 U rezimeu se dodaje: „Po dolasku radikala na vlast, pokazalo se da se njihova spoljna politika nije bitno razlikovala od politike drugih ranijih vlada, ako od toga izuzmemo politiku Napredne stranke, odnosno naprednjačkih vlada prema Austro-Ugarskoj. I radikali su, kao i liberali (a kao i ranije mladokonzervativci), vodili aktivnu nacionalnu politiku u odnosu na nacionalno identično ili srodno stanovništvo u Turskoj i u Austro-Ugarskoj”. Razumljivo: „Posle naprednjaka, koji su bili, po volji kralja Milana, gotovo bacili Srbiju u naručje Austriji, radikali na vlasti težili su emancipaciji od Austro-Ugarske i u ekonomskom i u političkom pogledu. Oni su na tom putu, nesputavani Tajnom konvencijom (za koju, bar službeno, nisu ni znali) pokazivali dosta energije i smelosti, naročito u svojoj štampi”. Ali u njoj su i objavljivali „neretko nacionalističke članke, naročito o Bosni i Hercegovini kao čisto srpskoj zemlji”... Insistiranje na savezu sa Bugarskom zasnivalo se na iluzijama zbog Makedonije, „na čije su pripajanje” težili i Srbija i Bugarska.38 U objedinjavajućem zaključku, kao i tokom najvećeg dela ovih izlaganja, za razliku od velike većine istoričara, Janković ne pominje Načertanije. Vodio je tu računa, očigledno, o činjenici da izučavajući na dokumentima istoriju političkih stranaka, nijedan od njih i ne pominje postojanje Načertanija, a kamoli da se poziva na neophodnost njegovog uvažavanja kao trajnog državotvornog programa Srbije. Kritiku tu iziskuju samo izvesni odlomci izlaganja o spoljnopolitičkim odnosima srpske države. Poput koncepcije: „Državopravna nezavisnost Srbije, stečena na Berlinskom kongresu 1878, nije donosila, niti sama sobom garantovala i pravu političku nezavisnost.” Što se objašnjava dejstvom Austro-Ugarske i Rusije na njenu spoljnu politiku, koje je zapravo neminovno i ne ograničava njenu nezavisnost. Srbija kao samostalna, nezavisna država, sama, pod uticajem vladajućih stranaka i ličnosti, odlučuje koliko i kako će prihvatiti, ili odbaciti, pritiske i tih Velikih Sila. Logično, prema svojim interesima i procenama: „Velike Sile, a u prvom redu Rusija i Austrija, zainteresovane za Balkan, nastojale su vazda da obezbede svoj politički uticaj, koji bi, na ovom za njih važnom prostoru, zamenio vrhovni suverenitet Turske imperije.” Ostaje nepobitno: „U osnovnim programskim zahtevima sve tri političke stranke za oblast spoljne politike” nije bilo „bitnijih razlika. Sve tri partije isticale su svoj nacionalnooslobodilački [kurzivom istakao A. R] zadatak kakav su, u osnovi, imali i knez Mihailo i Namesništvo posle njegove pogibije. Partije će se zalagati za oslobođenje svojih [kurzivom istakao A. R.] još neoslobođenih krajeva pod Turskom i za njihovo

34 Isto, 320. [kurzivom istakao A. R.] 35 Isto, 358. 36 Isto, 367. 37 Isto, 368. 38 Isto, 400.

270

prisajedinjenje Srbiji, a posebno oslobođenje Bosne i Hercegovine. Osim toga [a to je najvažnije, posle iskustva iz godina razaranja Jugoslavije] gotovo u svim partijskim programima nalazila se izražena želja da Srbija prema svim velikim Silama održava dobre, korektne odnose, a da sa susedima na Balkanu gaji prisne odnose, pa i više od toga.” Razlike su tu iznijansirane prema Jankovićevim predodžbama. Odustajanje od proklamovanih oslobodilačkih akcija za vreme Mihailove i Namesničke vladavine, dobro se objašnjava i Ristićevim pravdanjima, da je izostala neophodna „podrška neke velike Sile”. Sami „liberali su, govoreći o oslobođenju i ujedinjenju okolnih Srba imali na umu povratak na staru slavu i veličinu srpsku, pa su izišli s tradicionalnim zahtevom za ujedinjenjem u obliku stare moći kako na političkom tako i na crkvenom planu”... „Napredna stranka imala je najširi i najnapredniji spoljnopolitički program.” Ali iz samih Jankovićevih izlaganja, to se ne vidi. Ne može se ni videti, jer je na vlasti, po Jankoviću, isključivo pod pritiskom vladara, Milana Obrenovića, a po nama, i pod dejstvom političkih interesa Srbije, posle San-Stefana, i ekonomskih, prema životnim potrebama trgovine sa Austro-Ugarskom – vodila austrofilsku spoljnu politiku. Što se tiče spoljnopolitičkih programa Radikalne stranke „istaknut je kao cilj, savez balkanskih naroda, a pre svega Srbije sa Crnom Gorom i Bugarskom”. Mudra suzdržanost radikala preovladava, iako ni to ne naglašava u potrebnoj meri Janković, kada uprkos verbalnim harangama, ne preduzimaju harangirane akcije, ceneći za onovremenu Srbiju, nesavladivu opasnost od oštrog otpora i reagovanja Habsburške Monarhije. O jugoslovenskom pitanju, Janković je tu napisao ono što se pisalo u vreme kada je Jugoslavija još postojala. Ne može se tražiti ni od njega da piše kako će se pisati posle nestanka Jugoslavije. Čak za razliku od većine istoričara bio je objektivniji, kazujući da: „U programima i u praktičnoj aktivnosti srpskih političkih stranaka u XIX veku, jugoslovensko pitanje nije našlo mesta. Očigledno je da za nj još nije bilo došlo vreme, ne samo zbog moći susedne Monarhije nego i zbog nedovoljne zrelosti samog pitanja. Kad je početkom XX veka (posle 1903) postalo aktuelno, ono će na svoj način naći odgovarajuće mesto i u političko-partijskom životu Srbije.”39 U 1952. godini štampanom članku Prve radničke demonstracije u Srbiji (u Kragujevcu 1876), Janković notira kako se 1875. „u vezi sa izbijanjem Hercegovačkog ustanka očekivao rat s Turskom” pod vladom tzv. akcionog ministarstva Stevče Mihailovića i Jovana Ristića. Ali je knez Milan „ne želeći da ugazi u rat” tu vladu već „posle mesec dana oborio u Skupštini i doveo na vlast (26. IX 1875.) opet mladokonzervativce i mlađe liberale sa Lj. Kaljevićem kao predsednikom vlade”. Zašto je Milan izbegao 1875. rat protiv Turske da bi ga već 1876. posle prvih radničkih demonstracija, 15. februara 1876. izazvao, ne objašnjava se ni u najmanjoj meri sa potrebom obraćanja pažnje od trajno nesagledive unutrašnje opasnosti na brzo savladivi spoljni činilac neizbežnog rata. Međutim, Slobodan Jovanović, koji je, kako kazuje i Janković, pomenute demonstracije „ocenio kao više-manje neozbiljne manifestacije”40, komunsku atmosferu, harangiranjem socijalističkog lista i socijalistički nastrojenih Markovićevaca – razmatrao je kao motiv više preuranjeno povedenog rata 1876. Dobro je, s obzirom na povod pisanja naše knjige, što Janković ističe kako su reakcionarni krugovi prikazivali ove demonstracije i kao „dirigovane iz inostranstva”.41 Tako se i ovim primerom potvrđuje kako se oduvek kada ne valja nešto u zemlji, krivica svaljuje na faktore izvan zemlje. Prelazeći na trajno, sistematsko, izučavanje problema oko stvaranja Jugoslavije, Janković je napisao 1963. godine članak Iz istorije stvaranja jugoslovenske države 1918. godine. Početkom te godine još je ostvarenje ciljeva zagovornika ujedinjenja Jugoslovena izgledalo beznadežno. „Januara 1918. jugoslovensko pitanje, kao pitanje oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda u jednu nezavisnu državu, zapalo je bilo u ozbiljnu krizu usled toga što su se predsednik engleske vlade D. Lojd Džordž i predsednik Sjedinjenih Američkih država V. Vilson u svojim govorima od 5. odnosno 8. januara izjasnili protiv rušenja austrougarske monarhije.”42 U ovom članku Janković se uglavnom zadržava na prepisci oko Trumbićevog predloga za sazivanje obavezujuće skupštine predstavnika krune, vlade, stranaka, vojske, crkve, inteligencije i Jugoslovenskog odbora, u vezi sa navedenim pitanjima, koja se nameću i stavovima Sila Antante. Izlažu se pojedinosti uz neophodna Jankovićeva mišljenja i objašnjenja. Daje se do znanja, iako ne u potrebnoj meri, da se odbijanje Trumbićeve zamisli, prvenstveno od strane Pašića, podrazumeva se i njegove vlade sa sedištem na Krfu, zasniva na očuvanju srpskih preimućstava. Po Jankovićevom komentaru jednog Pašićevog pisma: „Iako je svojim pismom, očigledno, nastojao da zagladi težak utisak zbog odbijanja predloga o opštoj skupštini na kojoj je Jugoslovenski odbor toliko insistirao, Pašić

39 Isto, 430–431. 40 D. Janković, Prve radničke demonstracije u Srbiji (u Kragujevcu 1876), Beograd, 1952, Istorijski časopis Istorijskog instituta S.A.N. knj. III, 164. 41 Isto, 183, 186. 42 D. Janković, Iz Istorije stvaranja jugoslovenske države 1918. godne, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1963, br. 3–4, str. 281.

271

je, ipak, i dalje zadržao svoje osnovne koncepcije o srpskoj vladi kao jedinom predstavniku svih Srba, Hrvata i Slovenaca, kojoj Jugoslovenski odbor može biti samo pomoćno i savetodavno sredstvo.”43 Uzaludno Trumbićevo nastojanje da pridobije i princa Aleksandra, u sporu sa Pašićem, ne nailazi na komentare kojima bi postala jasna solidarnost vladara i vlade u očuvanju stečenih pozicija. Ne vidi se ni dokle ide saglasnost opozicionih stranaka sa predlogom o sazivu predložene Skupštine, od strane Trumbića, odnosno Jugoslovenskog odbora. Razgovetno se objašnjava u potrebnoj meri samo vizija, da bi pomoću predložene skupštine „okolišnim putem” bilo postignuto „faktičko priznanje od strane srpske vlade i Jugoslovenskog odbora kao zvaničnog predstavnika austrougarskih Jugoslovena. Na taj način učinjen bi bio korak ka rešavanju pitanja stvaranja zajedničke jugoslovenske države po koncepcijama Jugoslovenskog odbora, tj. na bazi ravnopravnosti i uzajamnog sporazuma.” S druge strane, navedeni Pašićevi odgovori deluju tako probitačno, realistički, prihvatljivo, mada se iza njih kriju kritikovani hegemonistički porivi, da su poželjni i izostavljeni komentari kojima bi se istakla Pašićeva snalažljivost rasnog, iako po mnogima prevrtljivog političara. Ali bez obzira na karakteristike, u spoljnoj je politici umeće snalažljivosti primarno, naročito kada se neprihvatljive stvari čine prihvatljivim. Kritikovani hegemonistički porivi ogledaju se i u Jankovićevim nalazima koji potvrđuju da: „Nezadovoljan u suštini rezultatima Krfske deklaracije a još više držanjem Pašića i srpske vlade posle toga, bojeći se sve više srbijanske hegemonije u stvaranju jugoslovenske države – Trumbić je osećao potrebu da ojača položaj Jugoslovenskog odbora u odnosu na srpsku vladu, da saveznicima jasno stavi do znanja da jugoslovensko pitanje nije samo srpsko pitanje, već zajedničko pitanje jugoslovenskih naroda. Pošto situacija nije dozvoljavala da otvoreno postavi pitanje priznanja Jugoslovenskog odbora od strane srpske vlade i drugih savezničkih vlada i pitanje slobodnog i ravnopravnog ujedinjenja, on je pokušao da kroz opštu skupštinu [kurzivom istakao A. R.] u stvari ‘prokrijumčari’ stvaranje jednog spoljnopolitičkog odbora, u koji bi svakako i on ušao, i stvaranje jedne ustanove koja bi bila ‘embrion provizornih ustavnosti’ u vreme ujedinjavanja i neposredno posle toga.”44 Iste, 1963. godine, štampan je i Jankovićev referat, na Kongresu slavista u Sofiji, o ulozi naprednih društvenih snaga u stvaranju jugoslovenske države 1918. Godine. Iako nije tačno formulisana uvodna rečenica, sa pozicija napisanog, ostalo je verovatno njome rečeno, da: „U [onovremeno] savremenoj jugoslovenskoj istoriografiji nije još [bilo] proučeno pitanje o faktorima stvaranja prve jugoslovenske države, obrazovane 1918. godine, nije ni približno tačno izvedeno koji su sve spoljni i unutrašnji, politički, društveni i drugi činioci igrali ulogu, i kakvu i koliku ulogu, u procesu nastajanja te države.” Konsekventno navedenom, sa tadašnjih kontinuirano komunističkih pozicija, sugeriše se da je bilo: „Uglavnom opšte usvojeno da je pri stvaranju jugoslovenske države odlučujuću ulogu odigrao jedan, nazadni deo srpske buržoazije [kurzivom istakao A. R.], tzv. velikosrpska buržoazija, tj. onaj njen deo koji je pod zajedničkom jugoslovenskom državom u suštini podrazumevao proširenu veliku srpsku državu. Taj sloj srpske buržoazije, zastupljen najizrazitije u radikalskoj, Pašićevoj stranci i vladi, zajedno s određenim delovima hrvatske, slovenačke i drugih jugoslovenskih buržoazija, a uz moćnu podršku vladajućih krugova [zašto ne dosledno: ‘vladajućih buržoaskih krugova’ – A. R.] pobedničkih sila Antante, organizovao je prvu jugoslovensku državu, uzeo vlast u njoj i dao joj svoj pečat za sve vreme njenog postojanja.”45 Dogmatska pristrasnost ovde se ogleda u stalnom isticanju buržoazije. Nju građanska istoriografija nije pominjala, jer je buržoaska odrednica, nasuprot proleterskoj, označavala klasu eksploatatora. To zna i Janković, pa se u izvesnoj meri distancira od citiranih oznaka, konstatacijom da: „Takvo gledanje na faktore jugoslovenskog ujedinjenja 1918, iako u svojim osnovama može biti prihvatljivo, nije u svakom slučaju potpuno i dovoljno svestrano: društveno-politička stvarnost, kako međunarodna tako i unutrašnja, u kojoj se stvarala prva jugoslovenska država bila je nesumnjivo mnogo složenija, odnosi kompleksniji, uticaji mnogostraniji i uzajamno izukrštani.” U jugoslovenskoj istoriografiji, ni u eri dogmatskog komunizma nisu preovladala dela s atributima buržoazije u pežorativnom značenju. Nedostaci te istoriografije nisu se ispoljavali u većini slučajeva marksističkim preterivanjima, jer marksisti su bili i ostali u manjini čak i u vremenu marksističkog komunizma u Jugoslaviji. Kao bivši i budući građanski istoričar s antiburžoaskih komunističko-marksističkih pozicija u vremenu pisanja ovog svog istoriografskog referata, Janković demonstrira umešnost ekvilibrizma, pa kazuje: „Sa završetkom [Prvog svetskog] rata, Socijaldemokratska partija pozdravila je (2. XII 1918) ujedinjenje jer je, kao i većina buržoaskih stranaka [kurzivom istakao A. R.] u novoj državi, polazila od pogrešnog shvatanja da su ‘Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, jer imaju jedan jezik i jednake ostale etničke osobine’ te da se ‘kao jedan narod

43 Isto, 297. 44 Isto, 303. 45 Dragoslav Janković, Uloga naprednih društvenih snaga u stvaranju jugoslovenske države 1918. Godine, JIČ, Beograd, 1963, br. 4, str. 1 (separat).

272

i osećaju’. Iako je odlučno odbijala svaku saradnju s buržoazijom, Glavna uprava SSDS stala je, ipak, u nacionalnom pitanju na iste pozicije na kojima je stajala i većina buržoazije.”46 Sa istih pozicija: „U poslednjoj ratnoj, 1918. godini, stvaranje nezavisne jugoslovenske države postaje, s malim izuzetkom zajednički cilj svih jugoslovenskih buržoazija, ulazi u akcione programe gotovo svih građanskih političkih stranaka. U tom zahtevu buržoaskih političkih stranaka sadržan je bio istovremeno i interes narodnih masa u jugoslovenskim zemljama. Zbog toga se može reći da se u ovom traženju zajedničke nezavisne jugoslovenske države... buržoazija jugoslovenskih država i zemalja nalazila na liniji istorijskog napretka.”47 Trajna su bila i ostala neslaganja oko ustrojstva zajedničke jugoslovenske države na centralističkoj, federalnoj, ili čak konfederalnoj osnovi. Prevaga je zavisila od moći zastupnika različitih konstelacija. Janković je marksistički i nemarksistički u duhu vremena uopšteno zaključio: „To je omogućilo srpskoj vladi kao predstavniku najvećeg dela srpske buržoazije i zastupniku interesa srpske dinastije, da zajedno s predstavnicima [manjeg ili većeg dela?] hrvatske, slovenačke i drugih jugoslovenskih buržoazija, a oslonjena na imperijalističke sile Antante, obrazuje upravo onakvu državu kakva je odgovarala pre svega i u najvećoj meri njenim interesima.”48 U sledećoj, 1964. godini štampana su dva toma zbirke dokumenata o stvaranju jugoslovenske države, kao zajedničko delo Dragoslava Jankovića i hrvatskog istoričara Bogdana Krizmana. U zajedničkom kratkom predgovoru u potrebnoj meri ističe se da je „način osnivanja jugoslovenske države 1918.... dao pečat čitavom njenom kasnijem razvitku; većina političkih i drugih odnosa i ustanova u njoj vukli su svoj koren u 1918, iz puta i načina nastanka, koji je davao i određeni karakter tim odnosima i ustanovama... Čak i dalje od toga: propast kraljevine Jugoslavije i izbijanje Narodne revolucije 1941. kao i njen tok [zapravo tok istrebljivačkog rata između partizana i četnika, ali to se tada još nije smelo tako napisati] postaju mnogo jasniji kada se znaju zbivanja i odnosi u 1918. godini.”49 Ovaj predgovor sadrži i kritički osvrt na prethodnu zbirku akata hrvatskog istoričara Ferda Šišića. Jer, trebalo je istaći da su u toj zbirci, nasuprot ovoj „uneta sva ona akta koja pokazuju pozitivno raspoloženje, izjave, odluke itd. raznih zvaničnih i nezvaničnih faktora u korist stvaranja određene jugoslovenske države, uglavnom sve ono i samo ono što je doprinosilo stvaranju” stvorene „jugoslovenske države”, kao potvrda pravovaljanosti te države. Razumljivo, ta zbirka štampana je 1920. godine, kada se nametala njena potreba sadržinom odbrane i slavljenja kraljevine Jugoslavije, a ova Jankovićeva i Krizmanova 1964, kada se štampa sve što je potrebno da bi se utvrdilo kako ona kraljevina Jugoslavija nije bila utemeljena kako valja, pa se srušila. Pošto će ova zbirka dokumenata biti iskorišćena u drugoj knjizi ove istorije o spoljnoj politici Srbije, ovde ćemo se zadržati samo na onim aktima ove zbirke, kojima se potvrđuje ili opovrgava valjanost Jankovićevih izlaganja. Mora se zato odmah reći da štampani odlomak iz govora Lojda Džordža nije dovoljan dokaz tadašnjeg čvrstog opredeljenja za sačuvanje Austro-Ugarske. U tom govoru sa nevericom se komentariše sličan govor predstavnika Austro-Ugarske od 25. decembra 1917, da „Centralne Sile ne nameravaju da silom prisvoje ma koju od teritorija što su ih zauzele, niti da liše nezavisnosti ma koju od država koje su tu svoju političku nezavisnost izgubile u toku ovoga rata”. U komentaru te izjave, Lojd Džordž izjavljuje: „Znači li ta izjava da bi Belgija, Srbija, Crna Gora [kurzivom istakao A. R.] i Rumunija bile isto tako nezavisne da upravljaju svojom sudbinom, kao što je to slučaj sa Nemačkom i drugim [nezavisnim] državama? Ili, pak, znači, da bi im se nametnule svakovrsne političke i ekonomske smetnje i ograničenja, koja su u opreci sa položajem i ugledom slobodnog i svog dostojanstva svesnih naroda?” Dalje: „Mi treba da znamo šta ta izjava ima da znači”, zapravo koju težinu ima. Konačno, po istom šefu Britanije: „Isto tako lako” postoji saglasnost „sa Predsednikom Vilsonom da rasparčenje Austro-Ugarske nije ratni cilj” Antante. Dakle, smatra se da je „nemoguće nadati se uklanjanju nemira u tom kraju Evrope... dok god se ne dadne stvaranje autonomije na čisto demokratskim principima onim austrougarskim narodnostima koje je odavno žele”... Za Srbe, Hrvate, Slovence u Austro-Ugarskoj bitno je bilo da se u tom govoru, na osnovu kojeg i Janković smatra, da je Antanta još za očuvanje Austro-Ugarske, kazuje: „teritorijalno poravnanje mora se izvršiti na osnovi prava naroda na samoopredeljenje, odnosno na osnovi principa vladavine pristankom onih kojima se vlada.” Imajući posebno u vidu taj deo govora Džordža Lojda, veći deo Hrvata, zastupnika u Jugoslovenskom odboru, bio je tada rešen da ne da svoj pristanak za dalji ostanak u granicama Austro-Ugarske, već ako nema uslova za stvaranje nezavisne Hrvatske (čije bi primorje znatnijim delom pripalo Italiji) glasa za zajedničku državu sa ostalim Jugoslovenima. Da bi u toj zajedničkoj državi bilo izbegnuto ono što neizbežno očekuje

46 Isto, 7. 47 Isto, 9. 48 Isto, 13. 49 Građa o stvaranju jugoslovenske države (1.1–20. XII1918). Priredili Dragoslav Janković i Bogdan Krizman, Beograd 1964, 5.

273

Hrvatsku i u reformisanoj Austro-Ugarskoj, Trumbić je predlagao sazivanje Skupštine o kojoj govori Jankovićev članak. Od Pašića odbijeni predlog za sazivanje prevremene Skupštine, povećavao je strepnju od ponavljanja sudbine pod Austro-Ugarskom, ali Trumbiću nije preostalo drugo, potvrđeno je i ovim dokumentima, do da nastavi sa nastojanjima onemogućavanja Pašićevih intencija. Jugoslovensko narodno vijeće, sa hrvatskom prevagom, imajući u vidu odnos snaga velikosrpskih i srpsko jugoslovenskih grupacija, prema proceni većine članova Veća, zato nije odlučnije reagovalo ni na pisanje Srpskog Dnevnika da će „srpski žandari naučiti Hrvate i Slovence kako se treba pokoravati zakonima Velike Srbije”. Polazilo se sa stanovišta da ovo pisanje Srpskog Dnevnika „nema nikakve veze sa mišljenjem zvaničnih faktora kraljevine Srbije” i da nije dobro sa srpske strane „voditi zakulisnu politiku uzajamnog sumnjičenja i intrigiranja”.50 Obostrana sumnjičenja, srpska zbog velikohrvatskih ciljeva jugoslovenstva, hrvatska i slovenačka zbog velikosrpstva, nisu bez osnova. U memorandumu srpske vlade o nacionalnim zahtevima Srbije, koji je upućen savezničkim vladama, prema tekstu upućenom predstavnicima Srbije u inostranstvu, 31/18. marta stoji: „Srpski troimeni narod [kurzivom istakao A. R.], Srbi, Hrvati i Slovenci, žele, teže i radiće uvek na tome, da se oslobode austrougarskog jarma i da se ujedine u jednu nacionalnu državu, koja će brojati 11 do 12 miliona žitelja.” Nastavak još više impresionira planovima širih zahvata novih savezničkih država stvorenih prema merilima ovog memoranduma, na braniku od germanske najezde. Jer: Ako bi se „princip nacionalnosti” primenio na navedeni način, onda bi se prostirala „Poljska od Baltičkog mora do Češko-Slovačke Kraljevine, a ova do blizu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na taj način” bi „Nemačka svedena na svoje etnografske granice, na svoju čistu nemačku moć” bila „primorana da napusti svoju osvajačku politiku” za sva vremena. „Na jugu, ka Jadranskom moru, kome germanizam takođe stalno teži... stajaće ujedinjena Italija i Jugoslavija; a na zapadu Francuska, Belgija i Engleska.”51 Kako je teško razaznati se, ili kako se može na različite načine koristiti istoriografska građa, vidljivo je po „deklaraciji srpske vlade o spoljnoj politici i ciljevima rata” koja prethodi navedenom memorandumu. U toj deklaraciji od 30/17. marta stoji: „Mi ne tražimo tuđe zemlje; mi tražimo samo ono što je naše; tražimo da se ukine ropstvo narodnosti, kao što je ukinuto ropstvo ličnosti. Mi tražimo jednakost velikih i malih naroda, slobodu i bratstvo svih narodnosti; tražimo pravi i trajni mir za sve narode; tražimo ono što mora doći docnije, posle ponovnog krvoprolića, ako ne dođe sad; jer mi tražimo ono što je skopčano sa razvitkom kulture i čovečanstva; tražimo slobodnu i ujedinjenu Jugoslaviju; povraćaj Alzasa i Lorene Francuskoj, vaspostavljanje nezavisne Belgije, vaspostavljanje ujedinjene Češke i ujedinjene Poljske Kraljevine... tražimo prisajedinjenje Talijana Italiji, Rumuna Rumuniji i Grka Grčkoj, što sve daje najveće i najčvršće garancije za budući pravedni i stalni međunarodni mir i za napredak svetske civilizacije.”52 U tom redosledu sledi i dokument sa načelnom izjavom Socijalističke omladine Slovenaca „kojom se u ime samouređenja naroda traži federalističko državno ujedinjenje slovenačko-hrvatsko-srpskih krajeva”.53 Pa jedna Pašićeva izjava u Narodnoj skupštini na Krfu, 14/27. aprila 1918, da „umesto imena srpski narod treba uvek upotrebljavati Srpsko-hrvatski narod. U svima novinama, u svima spisima, i svuda gde god se ima prilika za to, jer to je jedan i isti narod. Treba privikavati svet, da i on vidi da je to jedan isti narod, jer strani svet vidi kako se Srbi i Hrvati, i to kako u Zagrebu, tako i u drugim mestima, glože, i on ne može da shvati da je to jedan isti narod, ali da njegovo jedinstvo rastrojava tajno Austro-Ugarska, da ona preko svojih ljudi i agenata radi na tome da uništi ideju jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca.” Pašić tu još dodaje kako treba sami Hrvati i Slovenci sve više da ističu kako sa Srbima sačinjavaju jedan narod jer kad bi samo Srbi to ponavljali „mogle bi da nam se pripišu neke imperijalističke tendencije, da želimo da osvajamo”.54 Kao da čak omaškom, a ne namerno datoj prethodnoj izjavi o troimenom srpskom narodu, ne moraju slediti protestne izjave sa hrvatske strane zbog srpskog jugoslovenstva. U svakom slučaju ovde se nametnula potreba za izostavljenim sličnim izjavama šefa hrvatske stranke prava u Hrvatskoj, Ante Starčevića, o hrvatskom dvoimenom narodu, kojim se Srbi ubrajaju u Hrvate – 55 radi ublažavanja antisrpskih reakcija na takve velikosrpske tvrdnje. U vezi sa Pašićevim odustajanjem od Krfske deklaracije, zapaža se dokument o reagovanju vladinih krugova Engleske. U pismu, od 11/24. avgusta 1918. poslanika Jovanovića Pašiću stoji: „Potrebno je da se na što jasniji način od Vaše strane pokaže da Vi niste napustili program iz Krfske deklaracije – jer Englezi, koji su do

50 Isto, 29. 51 Isto, 157. 52 Isto, 151. 53 Isto, XI, 164. 54 Isto, 177. 55 Isto, 205.

274

sada radili na našem ujedinjenju imaju utisak da [srpska] vlada ima jedan nov program koji se može ovako definisati ‘veća Srbija s izlazom na more’ i strahovanje da je to u sporazumu sa g. Soninom učinjeno u borbi za stvaranjem jedne jake države na Balkanu. Nesloga između Srba i neslaganje sa Jugoslovenskim Odborom nije li znak nesposobnosti za ujedinjenje i slabosti, pitaju se oni?”56 Da nije bilo sve u redu u politici ujedinjenja Srba, Srbo-Hrvata, odnosno Hrvato-Srba i Slovenaca kazuje iznova Pašićeva instrukcija poslanicima Srbije u Parizu, Londonu i Vašingtonu 14/27. avgusta 1918. Nalaže im se opetovano da spreče, međutim, priznanje Jugoslovenskog komiteta kao predstavnika Jugoslovena Austro-Ugarske. Argument da se poput češko-slovačkog komiteta prizna i Jugoslovenski komitet kao predstavnik Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj, sve razgovetnije nije pravovaljan po Pašiću. On sve češće ponavlja: Česi i Slovaci, poput Poljaka, nemaju „svoje slobodne države i vlade, koje bi ih predstavljale i sasvim umesno je bilo da priznaju njihove komitete kao zastupnike i predstavnike njihovih naroda, ali Srbi, Hrvati i Slovenci imaju Srbiju koja vodi rat [kurzivom istakao A. R.] radi njihovog oslobođenja i ujedinjenja sa Srbijom”. Još se dodaje: „Austro-Ugarska je napala Srbiju u sporazumu sa Nemačkom da bi je potčinila i sprečila ujedinjenje sa Srbijom onih Srba, Hrvata i Slovenaca koji žive u Habzburškoj Monarhiji... Dakle, Srbija vodi rat za oslobođenje svoje braće zvane Jugosloveni i ona ih u međunarodnim odnosima predstavlja i zastupa. Priznavati sad drugi centar i druge predstavnike van Srbije značilo bi stvarati dva centra rada, od kud bi potekle nesumnjivo nesuglasice, pa možda i šta gore.” Zato Pašić ide i dalje te traži da Saveznici zvanično priznaju pravo Srbiji „da oslobodi i ujedini Srbe, Hrvate i Slovence u jednu nezavisnu demokratsku državu” kakva je Srbija.57 Spor između Pašićeve vlade i Trumbićevog Jugoslovenskog odbora nije mogao nikako da se reši bez kasnijih posledica. Jer, bez eufemizma, na srpsko insistiranje da se odrekne zahteva za međunarodno priznanje Odbora kao ravnopravnog partnera, Trumbić je insistirao na hrvatskim pravima koja proizlaze iz priznanja ravnopravnosti partnera. Ponovljeno, sa srpske strane: „Srbija, koja sa svojim saveznicima vodi rat za oslobođenje Srba, Hrvata i Slovenaca [Austro-Ugarske, umesto, primarno, za oslobođenje Srbije pod okupacijom Austro-Ugarske] i njihovo ujedinjenje sa kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom, međunarodno predstavlja [što zapravo hoće da se spreči, sa hrvatske strane] naš troimeni narod srpsko-hrvatsko-slovenački i u međunarodnim odnosima govori u ime njegovo. Prema tome, bilo bi neko dvojstvo, ako bi naši postavljali svoje predstavnike kod Jugoslovenskog Odbora.” Ali iako se opravdanost ovakvog umovanja osporava, može se uvažiti argument da veliki saveznici u organizaciji Antante, ne mogu tek tako priznati ravnopravnost zastupništva države Srbije i Odbora Jugoslovena bez jugoslovenske države.58 Kao što ne može tek tako, bez saglasnosti savezničkih Velikih Sila, da se realizuje nastojanje Srbije da ujedinjenjem i priključenjem Srba, Hrvata, Slovenaca iz Austro-Ugarske stvori jugoslovensku državu. Prema rečenom, ili uprkos rečenom, moraju se, dakle, uvažiti i Pašićeva ponavljanja o potrebi nepriznavanja jednakih prava Srbije i jugoslovenskog odbora Hrvatske. Kad se imaju u vidu nastojanja Austro-Ugarske, da na izmaku snaga, pred porazom, izdejstvuje pravo za stvaranje Jugoslavije pod svojim okriljem. Pašićevim rečima: „Došavši do ubeđenja da njene” granice podležu „dislokaciji, kuća Habzburga počela je da sprema koncesije svojim narodima. Po našem saznanju, ona ih već ima pet u svojim fijokama. Primorana na ustupanje, ona objavljuje da je gotova stvoriti i jednu Jugoslaviju pod svojim skiptrom, onu o kojoj je snevao Franc Ferdinand. Je li potrebno dokazivati da bi jedna takva Jugoslavija služila interesima austrougarskim, pošto bi bila potčinjena Nemcima i Mađarima? Naprotiv, Jugoslavija koju bi stvorila Srbija, pomognuta i podržana od naših velikih Saveznika, i osnovana na principima ispisanim u Krfskoj Deklaraciji, bila bi i ostala bi večna saveznica Sila Sporazuma, koje se bore za obrazovanje nacionalnih država, a protiv svake hegemonije, naročito one koja bi došla od strane Nemačke.” Stoga: „Mi očekujemo jednu Deklaraciju u ovom smislu od strane ovih naših Saveznika, ona se sama sobom nameće svojom opravdanošću, našim zajedničkim ratnim ciljevima, a naročito sadašnjom situacijom na bojnim poljima i u unutrašnjosti Austro-Ugarske.”59 Jugoslovenski odbor sa Trumbićem na čelu složio se, bez povlačenja, sa potrebom davanja izjave od strane Sila Antante, izjave kojom se priznaje pravo Srbije da sprovede ujedinjenje Jugoslovena Austro-Ugarske sa Srbijom, pa čak i ulogom Pijemonta, što je izazvalo protivljenje, pa i negodovanje hrvatskih stranaka u opoziciji. Ali je isto tako nastojao na potrebi izjave o zastupničkom pravu Jugoslovenskog odbora u pregovorima oko izvršenja akta ujedinjenja.60 Da bi se videlo kako je akt oslobođenja i ujedinjenja čin „prava i slobode”, a ne sile. Prema Trumbićevom memorandumu britanskoj vladi, od 7. oktobra 1918: „Položaj u

56 Isto, 265. 57 Isto, 269–271. 58 Isto, 243, 301. 59 Isto, 304. 60 Isto, 311.

275

kojem želi g. Pašić da zadrži Jugoslovene iz Austro-Ugarkse”, zapravo Jugoslovenski odbor, „je položaj potčinjenosti”. Prema Pašiću, Jugosloveni iz Austro-Ugarske postaju „objekat oslobođenja, a ne subjekat prava i slobode... Stvaranje Jugoslavije ‘pod egidom Srbije’ znači dati Srbima položaj sličan pruskom primatu.” To je stajalište „koje ne dijele svi srpski politički faktori i koje dovodi Srbiju u sukob s našim suplemenicima” izvan Srbije.61 Bilo kako bilo, sudeći i po, u ovoj zbirci štampanoj izjavi glavnog komandanta francuskih trupa, Franše Deperea, Francuska je bila spremna da prepusti vojnim jedinicama Srbije zaposedanje Jadranske obale i Crne Gore. Već se zna, Depere će „zatvoriti oči” pred tim činom, zadovoljiće se u odgovoru na proteste, prebaciti krivicu na neposlušnost odgovornih. Računao je „da će [vojne] operacije ići lako” a „teže će biti [samo] u pogledu političkom.” U međuvremenu jačao je republikanski pokret u Hrvatskoj, i otpor pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori. Engleski zagovornik ujedinjenja Stid mogao je Pašiću samo da prebaci što Srbija nije prema Krfskoj deklaraciji sprovela međunarodno priznanje ingerencija Jugoslovenskog odbora. Hrvati i Muslimani „ma kako želeli ujedinjenje” sa Srbijom „ne dadu se balkanizirati ni od kakve srpske politike osvajanja ili aneksije”62 Samom Trumbiću nije preostalo drugo nego da se uvek iznova žali prestolonasledniku Aleksandru na samovoljne Pašićeve postupke. Aleksandar, ne bez diplomatskog talenta, uprkos vojničkoj krutosti, slušao je Trumbića kao da mu povlađuje, u stvari bio je saglasan sa Pašićevim potezima.63 Za Trumbića, prestolonaslednik Aleksandar sa vladarskim ovlašćenjima, u odsustvu, od bolesti i vladanja umornog kralja Petra, imao je da arbitrira kao svojevremeno austrijski car Franc Jozef u sukobu Hrvata sa Mađarima! Neslaganje sa Pašićevom politikom, međutim, samo je stranačka opozicija sa malim brojem intelektualaca otvoreno izražavala. Među nezadovoljnicima bio je i poslanik Srba u Velikoj Britaniji Mihailović. Pašić je čekao samo prvu priliku da ga smeni. Prema Pašićevom pismu Protiću, 28. IX/11. X 1918: „U engleskom Ministarstvu spoljnih poslova, i Komitetu za slovenske stvari ima mnogo činovnika koji bi želeli da se Jugoslovenski komitet stavi na ravnu nogu sa Srbijom i srpskom vladom. Njima nije poznato pravo naše stanje, nemaju jasna pojma o tome: šta predstavlja reč Jugoslavija? – Primali su mišljenje jugoslovenskih članova, a Poslanstvo naše, umesto da je zastupalo gledište Srpske Vlade, povlađivalo je, kako čujem, opozicionom gledištu Jugoslovenskog komiteta. Ali sada u toj raspravi ne bi trebalo da smenjujemo poslanika, dokle druga pitanja koja stoje na dnevnom redu ne rešimo. A pre svega dok ne obrazujemo koalicionu vladu.”64 Pašićeva mudrost, za protivnike lukavost, ogledala se u izjavama, poput izjave uticajnom londonskom listu Tajms: „Srpska vlada odlučila je da stoji na stanovištu Krfske Deklaracije. Ona niti želi, niti sprovodi kakvu imperijalističku politiku, pošto je demokratski srpski narod uložio sve u to da se oslobodi od austrougarskog imperijalizma. Srpski narod ne želi zaokupiti predominantni položaj u budućem kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.” Pašićeva svečana izjava „da Srbija smatra svojom nacionalnom dužnošću da oslobodi” Jugoslovene od austrougarskog jarma, i kada su oni već slobodni, ili bar na pragu slobode, izgubljenim ratom Austro-Ugarske – samo po sebi govori o nečem drugom, što prestaje biti tajna za oslobođenje. Njima je već jasno kako je uobičajena fraza da: „Kad oni budu slobodni, osigurat će im se pravo samoopredeljenja, tj. pravo da se slobodno izjasne hoće li se ujediniti sa Srbijom na osnovu Krfske deklaracije, ili stvoriti male države, kako je bilo u davnini.”65 Tada će već ova izjašnjavanja, manje ili više kao u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj biti sputavana zakonima novog oslobodioca slobodnih. U drugom tomu ove građe slede istovrsni dokumenti. Zahvaljujući jednom od prvih ovde štampanih, saznajemo da je prestolonaslednik Aleksandar bio upoznat sa razmimoilaženjima između Pašića i Trumbića. Ali je na Trumbićevu želju za intervencijom, odgovorio da ne vidi „na koji bi način tu mogao intervenisati”... Izrazio se diplomatski „da je po sredi čisto pitanje temperamenta između predsednika [srpske] vlade i predsednika [jugoslovenskog] Odbora.”66... Pismom od 31. oktobra 1918. Trumbić je tražio od Korošca da u ime Jugoslovenskog Narodnog Vijeća, interveniše kod Sila Antante da se Jugoslovenskom odboru prizna napokon pravo predstavnika i zastupnika Jugoslovena, a dobrovoljnim jedinicama Jugoslovena iz Austro-Ugarske status ratujuće strane na strani Antante. Sve „na bazi principa narodnosti [nacionalnosti] i prava naroda da raspolaže sam sobom”.67 Narodno Vijeće je tada jednom predstavkom vladama Alijanse, saopštilo da se konstituisala „Država Slovenaca, Hrvata i Srba” na teritoriji „bivše austrougarske Monarhije”, te da je ta država „spremna stupiti u zajedničku državu

61 Isto, 334. 62 Isto, 344–347. 63 Isto, 350. 64 Isto, 356. 65 Isto, 365–367. 66 Građa o stvaranju jugoslovenske države, II, 371. 67 Isto, 427.

276

sa Srbijom i Crnom Gorom”.68 Da je i na hrvatskoj strani bilo propovednika protiv Krfske deklaracije – svedoči nekoliko akata ove zbirke. Proglasom, 1. novembra 1918, Jugoslovenskog Narodnog Vijeća, u Sjedinjenim Američkim Državama, saopšteno je, da se ne priznaje pravovaljanost Krfske deklaracije, pošto je i Pašićeva vlada pokazala kako se ne radi po njenim odredbama. „Pašićeva ‘egida Srbije’ krije u sebi i veliku opasnost. Stožerni je postulat deklaracije ujedinjenja troimenog naroda našeg i njegove teritorije u jednu novu državu; dočim bi, prema Pašićevoj osnovi, austrougarski Sloveni imali da uđu u postojeću Srbiju. Egida Srbije znači ne samo da bi se srbijanskom dijelu naroda na štetu ostalih priznao povlašten položaj, već da bi se ovim a priori nametnuo monarhiski ustav i nametnula dinastija srpska. To bi bila teška povreda narodnog prava samoopredjeljenja. Nikako i ni pod nikakvom izlikom ne smije se ovo stožerno pravo da izigra.”69 Kako je Pašić umeo da eskivira povlačenjem kad ustreba, vidljivo je u ovoj zbirci po uputstvu kojim je (26. X/8. XI) diplomatskim predstavnicima Srbije u Parizu, Londonu, Vašingtonu i Rimu naloženo da vladama kod kojih su akreditovani saopšte da je: „Kraljevska vlada priznala Narodno Veće u Zagrebu kao legitimnog predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca bivše Austro-Ugarske Monarhije.” Sledstveno da i navedene savezničke Sile priznaju „njihovim dobrovoljačkim trupama karakter ratujuće strane”. A dok se ne obrazuje zajednička vlada, Trumbića smatraju za zastupnika Narodnog Vijeća.70 Suprotno elastičnom Pašiću, kad ustreba, jogunasti Protić je tražio da se ne zaglade prividnim ustupcima nesuglasice između srpske vlade, Narodnog Vijeća SHS bivše Austro-Ugarske i Jugoslovenskog odbora sa Trumbićem na čelu. Po Protiću „Pašić je trebalo da da ostavku” kad mu se stalnom oporbom izjavljuje zapravo „nepoverenje”.71 Na sednici centralnog Središnjeg odbora Narodnog Vijeća Srba, Hrvata i Slovenaca, Austro-Ugarske u rasulu, 23. novembra 1914, čulo se, ne prvi put, kako uglavnom postoje tri grupacije koje se razilaze na liniji utanačene odluke sa Srbijom. Jedna od njih upozoravala je na opreznost, upoređivanjem novonastale situacije sa onom u 1102. i 1868. godini, kada se nagodbenjačka Hrvatska povezala sa Ugarskom. Druga grupa je bila za definitivno odvajanje od Austro-Ugarske statusom nezavisne države. Treća grupacija, koja je upravljala Narodnim vijećem, isticala je rešenje u savezu sa Srbijom, ujedinjenjem svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi. Pritom se pošlo od uverenja da čak iako još ne čine jednu naciju troimenog naroda, u predstojećim decenijama zajedničkog života to će se dogoditi. Prema štampanom zapisniku razlike su se ispoljile istupanjima pojedinaca. Primera radi: predstavnik se jugoslovenske socijaldemokratije izjašnjavao „iz principa protiv monarhije, a za republiku”; učesnik u diskusiji Stjepan Radić, izazvao je posebnu pažnju govorom koji „predstavlja krajnji separatizam”; govornik Tresić-Pavičić izjasnio se da se prihvati „uđuture Krfski pakt” mada „se ne može čitav prihvatiti”; dr Ribar je umirivao duhove primedbom da se ne treba „bojati srpske hegemonije” i „da moramo biti za monarhiju, jer smo nezreli za republiku”; dr Šimraka je ohrabrivao uverenjem da: „Mi moramo konačno pobijediti i stvoriti na Jugu kroz dvije, tri generacije doista jedan narod”, u smislu jedne nacije.72 Sledećeg dana, izglasana je obavezujuća rezolucija prema predlogu sedmočlanog odbora, za pregovore sa predstavnicima Srbije. Na tom zasedanju prvi je uzeo reč, posle ujedinjenja, prva hrvatska žrtva u novostvorenoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Stjepan Radić. Prigovarajući predloženoj rezoluciji u „mnogo čemu” naglasio je „da mora pobijediti misao prave demokracije, a ne misao socijalističko-buržoaske oligarhije, koja” je imala „u Narodnom vijeću prevlast.” Uprkos navedenom, savitljivi, prema mnogima, dovitljivi i prevrtljivi Radić, prihvatio je da bude član pregovaračkog odbora Narodnog vijeća za ugovore sa predstavnicima Srbije. Naputak Narodnog vijeća za delegaciju koja putuje u Beograd sadržao je u jedanaest tačaka obavezujuće odredbe. Prema najvažnijoj, prvoj odredbi: „Konačnu organizaciju nove države može odrediti samo sveopća narodna ustavotvorna Skupština ujedinjenih naroda Srba, Hrvata i Slovenaca s većinom od dvije trećine glasova... Izrijekom se Konstituanti pridržava pravo da odredi Ustav”, podrazumevajući „državnu formu (monarhija ili republika), unutrašnje državno ustrojstvo i osnovna prava državljana; zatim državnu zastavu, te sjedište vlade i drugih državnih vrhovnih organa.73 Sledstveno, prema pismu Srđana Budisavljevića upućenom Svetozaru Pribićeviću, 3. decembra 1918: „Zagreb je primio prilično (ver. hladno) proglas Kraljevstva. U 55. pešad. puku vojnici su vikali Živela republika”.74 Ne usamljeno, prema izveštaju od 5. decembra 1918. iz Varaždina, predsednik Narodnog vijeća Krizman

68 Isto, 430. 69 Isto, 446. 70 Isto, 513. 71 Isto, 553. 72 Isto, 641–642. 73 Isto, 646. 74 Isto, 686.

277

telefonski je tražio „da se pošalje jedan odred srbske vojske ili jedan odred jugoslovenske legije u svrhu održavanja reda i mira, budući da su se počeli pojavljivati boljševički elementi.”75 U zajedničkoj knjizi Dragoslava Jankovića i Bogumila Hrabaka, Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije 1915–1918, Janković je napisao predgovor pod naslovom: O radu srpske vlade za vreme Prvog svetskog rata. Notirajući smenu Pašićeve vlade radikala formiranjem koalicione vlade sa Pašićem na čelu 5. decembra 1914, istakao je najvažnije (za našu temu): „Nova koaliciona vlada je već drugog dana po svom obrazovanju izišla pred Narodnu skupštinu u Nišu sa svojim programom, s jednom deklaracijom u kojoj je, između ostalog, iznela, uopšteno formulisani program oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, kao svoj ratni cilj (program poznat kao Niška deklaracija).” Dodavši: „Bliže o tome” u knjizi koja je ranije štampana Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915.76 Posle opisa teške situacije, konstatuje se tačno: „Ipak, izgleda da je vladi, a u prvom redu njenom predsedniku i ministru inostranih dela Pašiću, kao najteži teret, koji ih je od početka rata 1914. do sloma 1915. pritiskivao, padala spoljnopolitička situacija, odnos savezničkih sila prema Srbiji. Članice” Antante „nisu se izjašnjavale za, ni protiv, ratnog programa srpske vlade, ali na delu, u praksi one su istovremeno preduzimale mere radi svog jačanja, ali koje su išle i na štetu ili protiv nacionalnog programa.”77 Zna se, Rusija se izjašnjavala za ustupanje Makedonije Bugarskoj, da bi je pridobila za rat protiv Centralnih Sila, obećavajući Srbiji kompenzacije na drugoj strani. Francuska i Engleska su Dalmaciju i Istru prepustile Italiji, da bi je odvratile od prilaženja protivnicima. A banatske delove Vojvodine bile su spremne da prepuste Rumuniji, da bi je odobrovoljile za rat na strani Antante. U vezi sa Krfskom deklaracijom tu se izlaže samo najvažnije: Po Jankoviću, time što je: „Srpska vlada uspela da u zaključke uđu oni bitni principi unutrašnjeg uređenja buduće zajedničke države, više ili manje razrađeni, na kojima je ona insistirala, kao što su princip monarhiskog uređenja s dinastijom Karađorđevića na čelu države; princip ustavnog, demokratskog i parlamentarnog državnog uređenja; princip unitarizma s određenim lokalnim samoupravama. Jugoslovenski odbor je mogao da se teši [kurzivom istakao A. R.] da su u deklaraciju ušla i dva principa na kojima je on insistirao, princip nacionalnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca (jer je omogućivao oslobađanje svih, što znači i onih jugoslovenskih zemalja koje su italijanskim imperijalizmom bile ugrožene), i princip samoopredeljenja naroda (iz koga je Odbor izvlačio zaključke da se nova država ne stvara aneksijom jugoslovenskih zemalja od strane srpske države, nego da se stvara nova država na bazi slobodne volje njenih delova i na bazi jednakosti i ravnopravnosti tih delova). Iako su i N. Pašić, kao predsednik srpske vlade i A. Trumbić kao predsednik Jugoslovenskog odbora stavili bili svoje potpise na Krfsku deklaraciju, obojica, nezadovoljni većinom njenih, u osnovi kompromisnih rešenja, morali su uskoro uvideti da je najbitnije, najteže i najstarije pitanje – nacionalno pitanje, a pre svega pitanje srpsko-hrvatskih odnosa – ostalo i dalje otvoreno, nerešeno. Štaviše, to će pitanje u sledećoj, 1918. godini postati glavni razlog daljeg, jačeg pogoršanja i zaoštravanja njihovih međusobnih odnosa.”78 Nedovoljna preciznost u ovom izlaganju, kojom se otežava razumevanje nesuglasica između srpskog i hrvatskog potpisnika Krfske deklaracije, nalazi se u formulaciji spora, spornog nacionalnog pitanja. U principu nacionalno pitanje, podjednako i na srpskoj i na hrvatskoj strani, nije se smatralo razlogom spora, budući da se polazilo sa istog principijelnog stanovišta: Srbi, Hrvati i Slovenci pripadaju istom troimenom narodu. Spor je bio u praksi koja je onemogućavala realizaciju principa. Princip je ostao u teoriji podjednako uvažavan. U akciji sve je zavisilo od odnosa snaga aktera. Srpska strana bila je jača i Pašić je ostao manje popustljiv nego zastupnik hrvatske strane Trumbić. Obojica, primorana na izvesna popuštanja, postigla su sporazum, koji ovde u Jankovićevoj usputnoj interpretaciji, ostaje nedorečen. Videćemo kako to izgleda u knjizi posvećenoj u celini Krfskoj deklaraciji. Pašićevo reagovanje na više puta pomenute govore predsednika engleske vlade Lojda Džordža i predsednika SAD Vilsona, januara 1918, kojima su se oni izjašnjavali, ili se bar činilo da se izjašnjavaju, za očuvanje Austro-Ugarske – i ovde se ističe ispitivanjem mogućnosti pridobijanja njihove podrške za povećanje Srbije „dezaneksijom Bosne-Hercegovine, koja bi se potom pripojila Srbiji”. Taj Pašićev zaokret, koji nije bio tako izričit, Janković prenaglašava Trumbićevim reagovanjem, koje se ispoljavalo od samog početka rada na ostvarenju jugoslovenske ideje u konstituciji zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne od trenutka ovih reagovanja. Prema Jankoviću: „Pošto su taj Pašićev” zaokret, zapravo „taj Pašićev korak ocenili kao napuštanje Krfske deklaracije, kao napuštanje velikog, tj. jugoslovenskog u korist malog tj. velikosrpskog rešenja, dakle kao izdaju jugoslovenske ideje, Trumbić i članovi Jugoslovenskog odbora uložili su protest i počeli se sve više ne samo udaljavati od Pašića i njegove

75 Isto, 707. 76 Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije 1915–1918, Priredili: Dragoslav Janković, Bogumil Hrabak, Beograd 1976, 18. 77 Isto, 19. 78 Isto, 71.

278

vlade, nego i okretati protiv njih. Trumbićeva i Odborova ideja bila je da se na Lojd Džordžov i Vilsonov govor reaguje tako što će srpska vlada sazvati ‘opštu narodnu skupštinu’ od predstavnika Srbije i jugoslovenskih naroda van Srbije, u Parizu ili Londonu, pa da se na toj skupštini manifestuju zajednički zahtevi svih Jugoslovena. Pašić je ovaj Trumbićev predlog o sazivanju opšte narodne skupštine odlučno odbio (verovatno sumnjajući [zapravo znajući] da Trumbić na taj način želi da se osamostali, odn. da postigne ravnopravni položaj sa srpskom vladom). Tako su započela [nastavljena – A. R.] neslaganja, razdori i sukobi između Pašića i Trumbića, odn. srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, tokom čitave 1918.”79 Saradnja sa Jugoslovenskim odborom u početku je bila u izvesnoj meri bratska. Primera radi, na sednici srpske vlade, pod predsedništvom prestolonaslednika Aleksandra, 25. novembra 1916, rešeno je da se „našem londonskom odboru (na ime Dr. Ante Trumbića i Dr. Bože Markovića) stavi na raspoloženje 300.000 dinara u cilju obrazovanja dobrovoljačkih odreda za Srbiju, u Americi”.80 Nedovoljna produbljenost ogleda se u izostavljanju rezultata neophodnih dopunskih istraživanja. Iz šturog zapisnika sa vladine sednice 21. januara 1917. od veoma značajnog saopštenja za istoriju, saznaje se samo da predsednik vlade „saopštava granice naših teritorijalnih pretenzija [kurzivom istakao A. R.], koje dostavlja našim poslanicima na strani da bi prikupili materijal za potkrepljenje”.81 Bez komentara, ostavljeno je čitaocu da traga za podacima o teritorijalnim pretenzijama Srbije, prema toj Pašićevoj informaciji, u tom vremenskom razdoblju. Dok se nepotrebnim komentarom o navodnim strahovanjima Srbije od očekivane intervencije SAD na strani Antante, zbog toga „što je Amerika imala svoje shvatanje austrougarskog pitanja” – samo otežava uvod u domete opravdanosti tog strahovanja.82 Nema cepidlačenja u tim i takvim zamerkama. Te se zamerke zasnivaju na nedostacima koji se ispoljavaju suviše često pri štampanju izvornih dokumenata. Inače, i pri ovakvim zamerkama mora se potvrditi, da su izdavanja ovih štampanih izvora (Janković-Hrabak), na više mesta svojim dopunama u napomenama upotpunili u potrebnoj meri šture zapisničke informacije. Tako se saznaje da je na ministarskoj sednici od 24. marta 1917. u vezi sa, u zapisniku navedenim, telegramom Poslanstva Srbije u Rusiji, raspravljano „o uticaju ruske revolucije na disciplinu [jugoslovenskih] dobrovoljaca i” njihovom držanju „prema ideji ujedinjenja”. Zaključeno je da se podrži uspostavljanje dobrovoljačkih korpusa „Srba, Hrvata i Slovenaca. Ime Jugoslavije” neće se „zvanično upotrebljavati, jer Bugari koji su Jugosloveni nisu s nama. Na taj način svi se zadovoljavaju, jer zadržavaju imena svoga naroda ili plemena”. Da nešto nije u redu, vidi se po vladinom uputstvu poslaniku Srbije: „Ako Hrvati ili Slovenci nisu zadovoljni i žele napustiti [korpus], vi ih onda predajte ruskim vojnim vlastima da urade s njima šta znaju; ili da ih vrate u ropstvo ili da ih uzmu u svoju vojsku. A naši, koji ostanu verni neka obrazuju Korpus srpski”83 U vezi s tim problemom, od interesa je i komentar „da su razlozi za izlazak Hrvata i Slovenaca iz dobrovoljačkog korpusa – agitacije povlašćenih frankovaca i opšte političke prilike u Rusiji.”84 Među Jankovićevim početnim kraćim radovima, u vidu članaka 1940. godine ističe se rad O počecima Radikalne stranke u Srbiji. Tu nema ništa o spoljnoj politici, budući da sama tema nameće strukturalnu analizu društva koje dovodi do stvaranja stranačke organizacije radikala, u borbi protiv konzervativaca i liberala. Jedino se izdvajaju nezadovoljstva izazvana posledicama dva izgubljena rata, 1876. protiv Turske i 1885. protiv Bugarske. Oba rata izazvana su krivicom vladara Milana Obrenovića. „Za vreme prvog rata, 1876. godine, Turci su ušli u istočne krajeve Kneževine, opljačkali su ih, popalili i uništili sve što se moglo uništiti. Stanovništvo je izbeglo u unutrašnjost zemlje. ‘Jad i čemer, golotinja i glad vladala je po zbegovima’ opisuje jedan očevidac. Decembra 1877. godine narodna vojska okupljena u Topoli otkaza poslušnost. Između ostalih pobunjenika, streljan je onda i pukovnik Jevrem Marković”,85 brat Svetozara Markovića. Iako ova smrtna presuda streljanjem, nije imala veze sa ratom, ona je po ratnoj atmosferi izgubljenog rata bila logikom propratnog sumnjičenja jedna od kobnih posledica brzopletog ratovanja. Jankovićev članak O posleratnim radovima na istoriji stvaranja jugoslovenske države 1918, štampan 1962. godine, u atmosferi slobodnog kritikovanja bazičnog, buržoazskog, ustrojstva Jugoslavije, sažima kritički osvrt na dotadašnje istoriografske radove sa navedenom tematikom. Vidi se to već po prvim rečenicama članka. Njima se konstatuje, da: „U jugoslovenskoj istoriografiji, u kojoj je sve do nedavno, bilo vrlo malo obrađivano novije i najnovije razdoblje u razvitku jugoslovenskih naroda, problem stvaranja prve jugoslovenske države 1918. čini donekle, i u izvesnom smislu, izuzetak; za taj problem bilo je gotovo uvek interesovanja i o njemu se pisalo više no o drugim istoriografskim zbivanjima. To svakako dolazi otuda što je devetsto osamnaesta – taj loš početak [kurzivom istakao A. R.] zajedničkog života jugoslovenskih naroda u jednoj državi, određivala

79 Isto, 71. 80 Isto, 215. 81 Isto, 365. 82 Isto, 373. 83 Isto, 395. 84 Isto, 412. 85 Dragoslav Janković, Počeci Radikalne stranke u Srbiji, Biblioteka Politika i društvo, Beograd 1940, 86.

279

u najvećoj meri dalji razvitak neravnopravnih odnosa među jugoslovenskim nacijama [smatranim plemenima] u buržoaskoj Jugoslaviji.”86... Shodno rečenom, za prvu zbirku akata, koju je sastavio vodeći hrvatski istoričar Ferdo Šišić, Janković kazuje, tačno, da je „više manifestaciono-političkog nego naučnog karaktera, obuhvatajući uglavnom samo težnje i akcije u cilju stvaranja jugoslovenske države, buržoaske, centralističke monarhije itd., dakle, onakve kakve će se one pojaviti krajem 1918, a ne i spoljne i unutrašnje borbe i suprotnosti u procesu stvaranja te države”. Dobro je konstatovano i kako, do objavljivanja ovog članka, gotovo niko od istoričara nije koristio veliku zbirku akata, u 30 knjiga, koja je štampana i uzdanju Istorijskog odeljenja Glavnog Đeneralštaba. Slede zbirke manjeg formata, koje štampaju u ovom Jankovićevom članku imenovani istoričari, kao i memoarske knjige učesnika u relevantnim događajima. Za Trumbićev se Dnevnik potvrđuje da pored „praznina” i netačnosti sadrži dragocene podatke, s obzirom na ulogu u pomenutim događajima. Od značaja je utvrditi zavisnost ovog Jankovićevog pregleda od vremena kada je napisan i štampan, poput zavisnosti našeg pisanja od vremena u kojem se to čini. Janković je notirao i ocenjivao odista akribično sastavljeni pregled gotovo svih, ako ne i svih, radova u vezi sa stvaranjem zajedničke države Jugoslovena 1918. godine – u vremenu postojanja Jugoslavije i verovanja, većine ocenjivača, u njenu postojanu trajnost. Zato on umanjuje značaj, a mi povećavamo značenje Trumbićevih zapisa o sukobima oko načina ujedinjenja jugoslovenskog, pretežno srpskog i hrvatskog naroda. Iz istih motiva razumljiva su i Jankovićeva potcenjivanja dela, inače veoma cenjene M. Paulove. Stoga, sa tada stereotipnog, marksističkog stanovišta onog vremena, Jankovićev zaključak ovde se rezimira rezonovanjima: „Da bi se došlo do, u punom smislu reči, naučne, marksističke obrade [kurzivom istakao A. R.] problema stvaranja Jugoslavije bilo bi pre svega nužno znatno veću pažnju obratiti istraživanju društveno-ekonomske situacije i društveno-ekonomskih kretanja u jugoslovenskim zemljama, naročito uoči prvog svetskog rata.” Čak radovi, posle Drugog svetskog rata, sa marksističkog stanovišta napisani u marksističkoj Jugoslaviji, nisu, i po ovoj Jankovićevoj oceni, u tom pogledu na potrebnoj visini: „Zato” i on zaključuje, po stereotipu, da „je neophodno bliže” zapravo bolje „proučiti strukturu buržoazije u svim jugoslovenskim zemljama (naročito u Hrvatskoj i Srbiji, ali ne samo u njima), stepen ekonomskog i društvenog razvitka pojedinih slojeva i delova buržoazije, njihove interese i težnje izražene u programima i u stvarnoj delatnosti stranaka i grupa, njihovu međusobnu povezanost i njihove borbe, njihove stavove prema radničkoj klasi, njihovu povezanost sa spoljnim, inostranim faktorima itd.”87 Da sve to ustvari nije moralo biti tako produbljeno proučeno, da bi se napisala prava istorija stvaranja Jugoslavije, proizlazi već iz činjenice da sve nužne predradnje, nabrojane sa marksističkog stanovišta, ni novi marksisti poput samog Jankovića, u marksistički preobraćenoj radikalskoj Jugoslaviji, neće učiniti. Takva izučavanja u domenima ekonomije i sociologije postala su neophodna tek rušenjem Jugoslavije. Kada su, prvenstveno, ponajpre hrvatski, a potom i srpski rušitelji zajedničke jugoslovenske države, eksploatatorskim motivima Srbije, odnosno Hrvatske, objašnjavali potrebu rušenja Jugoslavije. Da nisu ekonomskim i sociološkim predradnjama uslovljeni dobri istoriografski radovi o stvaranju Jugoslavije, pokazuje i sam Janković isključivo politički motivisanim radovima. To se uočava njegovim radom O političkoj situaciji među Jugoslovenima pred ujedinjenje (u 1918, do oktobra). U tom pogledu bilo je od posebnog značaja što u „poslednjoj ratnoj godini, posle Krfske deklaracije i, što je još važnije posle Oktobarske revolucije, stvari su se i u jugoslovenskom nacionalnom pitanju u mnogome menjale, politički odnosi dobijali drukčije vidove, a sporovi i sukobi – mada ne uvek dovoljno vidljivi... izbijali stalno i ukoliko se približavao kraj rata bili sve izrazitiji”.88 Nova kriza vlade, naizgled zbog autokratske Pašićeve ličnosti i borbe za vlast, bila je i po Jankoviću mnogo „dublja”. Radilo se o različitim stavovima u pitanju približavajućeg ujedinjenja. Po tim stavovima trebalo je utvrditi „da li je [srpski] hegemonistički bila samo radikalska Pašićeva stranka ili čitava srbijanska opozicija?” Na to pitanje, bar u ovom kontekstu, nije ni Jankovićev odgovor koncizan. Napisao je: „Ima momenata u vezi sa ovom krizom vlade na Krfu i u vezi sa saradnjom između srpske opozicije i Jugoslovenskog odbora, počev od sazivanja opšte skupštine pa sve do Ženevske konferencije, koji bi govorili i za jedno i za drugo rešenje”.89 Rečima, kao i svi političari sličnog kova, Pašić je i dalje bio za ravnopravno ujedinjenje. U Hrvatskoj širio se krug hrvatsko-srpskih ujedinitelja. Miroljubivim preokretom još postojeće Austro-Ugarske, rasla je opasnost od ujedinjenja pod okriljem Habsburške Monarhije. Ovde Janković ističe izuzetnim značajem, da je: „Starčevićeva stranka prava, poznata dotle po svojim velikohrvatskim shvatanjima i stavovima, objavila 5.

86 Dragoslav Janković, O posleratnim radovima na istoriji stvaranja jugoslovenske države 1918, Jugoslovenski Istorijski časopis, 1962, br. 2, str. 68. 87 Isto, 87. 88 Dragoslav Janković, O političkoj situaciji među Jugoslovenima pred ujedinjenjem (u 1918. do oktobra), Istorijski glasnik, 1964, br. 4. 89 Isto.

280

juna 1917. izjavu kojom se odrekla svog svehrvatstva i prihvatila gledište da su Slovenci, Srbi i Hrvati jedan jedinstveni narod.”90 Ne kazuje ni Janković da su preostale pravaške formacije ostale na platformi svehrvatstva. Političkim, a ne, kvazi prioritetnim, ekonomsko-socijalnim, pitanjem bavi se i sledeći Jankovićev članak, Narodna skupština za vreme prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, štampan 1966. godine. Najpre se iznosi kako je Radikalna stranka na poslednjim skupštinskim izborima 1912. pobedila sa 84 izabrana poslanika (od ukupnih 166), dok su četiri opozicione stranke (Samostalna radikalna, Liberalna, Napredna i Socijaldemokratska stranka) osvojile svega 75 poslaničkih mesta. Preostalih 7 (disidentnih) poslanika pripadalo je savezničkoj grupaciji radikala. Pošto izbori zakazani za 1/14. avgust 1914. nisu mogli biti održani zbog iznenada izbijenog rata, Skupština je u starom sastavu zasedala u Nišu te godine. I po Jankoviću: „U rešavanju nacionalnog, jugoslovenskog pitanja svakako je najvažnije delo ove Skupštine prihvatanje vladine izjave od 7. XII/24. XI 1914. (poznate u literaturi kao Niška deklaracija)... Nova koaliciona vlada, obrazovana toga dana”, umesto homogene radikalske, neizmenjeno sa Pašićem na čelu, izašla je „pred Skupštinu s jednom deklaracijom o ciljevima rata, u kojoj je, između ostalog, rečeno” kako „uverena u rešenost celoga srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine Srbije smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupština je velikom većinom (izuzev socijaldemokratskih poslanika) prihvatila ovu deklaraciju.”91... Značaj ove izjave, deklaracije, Janković ovde ističe i ponavljanjem ponovljene odluke Skupštine na zasedanju „27/8. VIII 1915” da Srbija „borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda produži uz svoje Saveznike po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih interesa našeg naroda”. Samo tu se morala dodati primedba predstavnika bivše Napredne, tada Nacionalne stranke dr V. Veljkovića da „vlada [Srbije] nije dobila odobrenje od saveznika za program ujedinjenja Srpskohrvatsko-slovenačkog naroda”. Što je Pašić propratio napomenom „da se program srpskog naroda ostavlja po duši i zadacima Srbije, a nikako po sporazumu sa stranim državama”. Ponovljeno, po Jankoviću: „U vođenju spoljne politike, a u vezi s jugoslovenskim pitanjem, značajna je bila i diskusija vođena u Skupštini krajem aprila 1915. povodom zaključivanja tajnog ugovora između Italije i sila Trojnog sporazuma u Londonu. Na glasove o pregovorima i zaključivanju tog ugovora, poslanik Draža Pavlović postavio je ministru inostranih poslova Pašiću pitanje, o skoroj akciji Italije, koja se vezuje sa izvesnim kompenzacijama na štetu našeg srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda. Na to pitanje, Pašić je u skupštinskoj sednici 28. aprila 1915. (dakle, dva dana posle potpisivanja tajnog Londonskog ugovora, čija bitna sadržina nije bila nepoznata srpskoj vladi) izjavio da on smatra, da italijanski političari i državnici ne mogu poći za time da dobiju jedan predeo više ili manje, ovo ili ono ostrvo, jer mogu znati unapred da sila Italije neće biti u tome gradu ili u tome ostrvu, nego će sila njezina biti u slozi srpsko-hrvatsko-slovenačkog plemena i Italije”.92 Tipično Pašićevsko – dodajmo i ovde. U daljem izlaganju, skoncentrisanom na poslanička trvenja oko raznih pitanja, Janković neminovno ističe i više puta ponovljena izdvojena mišljenja „povodom vladine spoljnopolitičke deklaracije”.93 Tako, na jednom mestu konstatuje da: „Posle Pašićevog ekspozea o spoljnoj politici vlade (koji je bio pročitan na tajnoj sednici Skupštine) u javnim sednicama pročitana su dva izdvojena mišljenja, što pokazuje jačanje opozicionih snaga u Skupštini. Na skupštinskoj sednici 20/7. septembra 1916. Ž. Rafajlović je u ime kluba Nacionalne stranke dao izjavu da se njegova stranka slaže s tim da je politika naslona Srbije na njene saveznike jedina koja odgovara interesima i raspoloženju srpskog naroda i da je jedina kadra obezbediti budućnost velike i jake Srbije.” Obznanjuje se da je na tajnoj sednici pročitana izjava protiv vlade, koja kao „nezgodna za javnost” nije objavljena.94 Bar deo opozicionih stranaka nije se slagao sa Pašićevom jugoslovenskom politikom, ističući prednosti svesrpske spoljne politike. Ali se to ni iz ovih izlaganja Dragoslava Jankovića ne vidi, ili ne vidi dovoljno. Kazuje se samo da posle ponovno čisto radikalske vlade i „neposredno posle govora Lojda Džordža i Vilsona od 5. odnosno 8. januara u kojima su se oni izjašnjavali protiv rušenja Austro-Ugarske obećavajući Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj samo njihov puni autonomni razvitak, predstavnici političkih klubova s M. Trifkovićem na čelu, uputili su 14/1. januara predstavku predsedniku vlade Pašiću kojom su tražili hitno

90 Isto. 91 Dragoslav Janković, Narodna skupština Srbije za vreme prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, Anali Pravnog fakulteta, 1966, br. 3–4, str. 328. 92 Isto, 329. 93 Isto, 333. 94 Isto, 334.

281

sazivanje Narodne skupštine, jer je ‘naša nacionalna stvar ušla u strahovitu krizu’. Oni su odlučno zahtevali da srpska Narodna skupština bude sazvana, ne na Krfu, nego jedino u Francuskoj ‘gde diktiraju svi neodložni politički razlozi da se pred forumom središta političke akcije svih saveznika manifestuje naš veliki bol i briga, kao i naša prava, i želje’, i da tu Skupštinu otvori regent ‘čije bi prisustvo u ovim momentima bilo veoma potrebno i korisno’ Pošto je ovaj zahtev opozicionih stranaka bio upućen četiri dana posle predloga A. Trumbića o sazivanju jedne opšte jugoslovenske skupštine u kome su iznete u izvesnom pogledu slične misli, Pašić je – ne bez svakog osnova – sumnjao da je srpska opozicija ostvarila određeni sporazum i saradnju s Jugoslovenskim odborom. Tada je opozicija smatrala da je rešavanje spoljnih problema po svemu preče, treba se njemu posvetiti, a razmatranje unutrašnje nevolje odložiti.”95 Pojednostavljen je rezime o spoljnopolitičkim skupštinskim raspravama. Prema Jankoviću u ovom kontekstu: „Spoljnopolitička delatnost Skupštine, uključujući tu i njenu aktivnost u nacionalnom, jugoslovenskom pitanju, ukoliko nije obavljena na zatvorenim, tajnim sednicama, svodila se uglavnom na pretres vladinih ekspozea o spoljnoj politici Srbije.” I kad nije bilo kvoruma Skupština je radila kao da ga ima „pre svega” da bi zadržala renome parlamentarne uprave prema prohtevima savezničkih Sila i predstavnika „Jugoslovena van Srbije”.96 Na naučnom skupu Jugosloveni i oktobarska revolucija, održanom 1967. godine, Janković je učestvovao radom Dejstvo oktobarske revolucije na političke faktore jugoslovenskog ujedinjenja. U uvodnoj reči on kaže: „U jugoslovenskoj istoriografiji [Drugog svetskog rata] otvoreno je novo polje istraživanja za koje” se ranije „nije htelo znati”. Ono obuhvata period revolucionarnih obrta delovanjem februarske i oktobarske revolucije. Karakteristično je navodi Janković, da je Pašić „davao instrukcije da se za jugoslovensku, navodno demokratsku propagandu u Rusiji upotrebe prvenstveno Jugosloveni iz Austro-Ugarske, a manje Srbi iz Srbije. Austrougarski Jugosloveni trebalo je da se pojave kao eksploatisan i ugnjetavan narod, ‘da kažu’ – savetovao ih je Pašić – ‘da se Jugosloveni bore za građanske i političke slobode i za nacionalnu nezavisnost, jer ih” nemački imperijalisti eksploatišu. „Srbiju je trebalo predstaviti kao uzor demokratske države, koju, upravo zbog toga što je takva, te zato privlačna za susedne slovenske narode Austro-Ugarske, Centralne sile hoće da unište”. I po Jankoviću: Posle Oktobarske revolucije u Rusiji „srpska vlada vodila je u prvo vreme dvosmislenu politiku prema novoj boljševičkoj vladi; s jedne strane solidarisala se s Velikim Silama Antante u borbi protiv socijalističke revolucije, štaviše, ona je podsticala i harangirala vlade zapadnih saveznika da ubrzaju i pojačaju borbu protiv sovjetske vlasti; a s druge strane i u isto vreme, ona je s predstavnicima SOVNARKOM-a, a u prvom redu s komesarom inostranih poslova Trockim, u tajnosti održavala veze ne samo da sazna namere i stavove nove vlade u Rusiji prema Srbiji i jugoslovenskom nacionalnom programu već i da za nj, tj. za stvaranje jugoslovenske države pridobiju novu boljševičku vladu. Preko Trockog srpska vlada je pomogla što brže objavljivanje tajnog Londonskog ugovora iz 1915. godine; u vezi s tim Trocki je jednoj jugoslovenskoj delegaciji govorio o svojim simpatijama prema Srbiji, kojoj Sovjeti žele da pomognu, jer je žrtva agresije i predmet eksploatacije od strane velikih sila, pa su zbog toga i objavili ugovor s Italijom. Drugom prilikom Trocki je obećao da će nova Rusija pomoći Srbiji i u odnosu na Bugarsku, ‘da će revolucionarna Rusija umeti kazniti Ferdinanda bugarskog još strašnije nego uvređeni Nikola II’ itd.” Dalje po Jankoviću: „Veze sa novom sovjetskom vladom srpska vlada pokušavala je da ostvaruje i da održava ne samo preko službenih diplomatskih predstavnika već i preko srpskih i drugih jugoslovenskih socijal-šovinista ili bivših socijalista. Preko njih je Pašić nastojao da uspostavi vezu s istaknutim boljševičkim prvacima, te da sovjetsku vladu zainteresuje i pridobije za jugoslovenski, ili bar velikosrpski [kurzivom istakao A. R.] program srpske vlade.” Zanemarenu velikosrpsku alternativu pri koncepciji jugoslovenskog programa, prema Pašiću svojstvenoj dvojakoj spoljnoj politici, Janković ovde nadoknađuje dodatnom informacijom:... „U to vreme, krajem 1917. i početkom 1918, Pašić se kolebao i gubio veru u mogućnost ostvarenja [srpskog] integralnog jugoslovenskog programa, jer mu je izgledalo da opšta vojna i politička situacija to ne dozvoljava. On je isticao najpre jugoslovenski program i pitao se: ‘zašto ruski revolucionari ne traže izrekom da se dade pravo i sloboda Jugoslovenima da sami reše o tome hoće li ostati pod kontrolom austro-mađarskom, ili žele da se ujedine sa slobodnom demokratskom Srbijom?’, zašto se ruski revolucionari ne zauzmu za jugoslovenski nacionalni program kad taj program nije protivan proklamovanim načelima ruske revolucije, posebno načelu nacionalnog samoopredeljenja?” Međutim, suočeni s kolebljivošću članica Antante u pogledu sudbine Austro-Ugarske Monarhije i njihovom neaktivnošću u jugoslovenskom pitanju, a posebno s nezainteresovanošću, ili bar neaktivnošću nove sovjetske

95 Isto, 338–339. 96 Isto, 354–356.

282

vlade (koja je, razume se, imala da rešava kudikamo krupnije i preče svoje probleme), srpska vlada i njen predsednik povlačili su se na liniju Velike Srbije, vraćali se na misao i program prostog proširenja granica Srbije. ‘Ako se u Rusiji’ – pisao je Pašić „3. decembra 1917 ‘ne slažu s tim, da se celom narodu našem tj. Srbima, Hrvatima i Slovencima [Austro-Ugarske] prizna pravo, da se slobodnim glasanjem sajedine sa Srbima [Srbije], onda ni u kom slučaju ne treba da nam se osporava pravo na Bosnu i Hercegovinu, Srem, Bačku i Banat i deo Slavonije, gde su u većini Srbi, kao i na Liku, Krbavu sa dalmatinskim Primorjem... Mi stojimo na Krfskom programu, ali ako ga nije moguće ostvariti u celini, onda ne treba ostaviti u austrougarskom ropstvu one delove koji se ne mogu osloboditi”. Dalje, Janković pominje i rezoluciju jugoslovenskih emigranata na zboru u Ženevi 5. januara 1918, koja je upućena Trockom i kojim su ,,‘slovenski narodi u Austro-Ugarskoj s oduševljenjem pozdravili rusku revoluciju, jer je ona proklamovala samoopredeljenje naroda, od koga su se oni nadali oslobođenju od tuđinskog gospodara”. Zna i piše, Janković takođe, kako je „sovjetski predlog za demokratski mir ‘bez aneksije i kontribucije’ Pašiću, kao i buržoaskim vladama Antante i SAD, morao izgledati apsolutno neprihvatljiv, on (Pašić) da ipak i iz te situacije izvuče što više koristi za Srbiju i jugoslovenski nacionalni program”. Iako je srpska vlada sa Pašićem na čelu „krajnje negativno ocenjivala oktobarsku revoluciju”, ona i po Jankoviću „izgleda sve do proleća 1918. nije gubila nadu” da bi i od ,,‘marksističko revolucionarne’ (kako je ona nazivala sovjetsku vladu) mogla izvući određene koristi ako se Srbija sa Rusijom drži”.97 Kako je Jugoslovenski odbor uprkos nesporazumima sa Pašićem i negodovanjima zbog njegovih velikosrpsko-hegemonističkih nastojanja, istrajao u koncepciji ujedinjenja, Janković značajem ističe telegram koji je Odbor uputio na adresu Trockog u vezi sa mirovnom konferencijom u Brest Litovsku. Tim se telegramom upućuje protest u vezi sa nemačkim austrijskim punomoćjima u ime austrougarskih Jugoslovena. U tom protestu stoji, da Jugosloveni Austro-Ugarske hoće da se ujedine „sa braćom iz Srbije i Crne Gore u demokratiji, slobodi i jednakosti prava” nove zajedničke države.98 Tu Janković citira i memorandum Jugoslovenskog kluba koji je donesen u Parlamentu u Beču, pod predsedništvom Slovenca Korošeca, koji se upućuje konferenciji u Brest Litovsku, 31. januara 1918, i u kojem stoji „da je jugoslovenski narod u Austro-Ugarskoj otpočeo borbu za nezavisnost pod uticajem revolucije u Rusiji [!], a pod početkom te borbe podrazumevalo se izdavanje Majske deklaracije”... I po Jankoviću: „Jedna od karakteristika memoranduma Jugoslovenskog kluba je očigledno nastojanje da se program i ideje oktobarske revolucije – koje su se, zbog svoje privlačnosti za mase, sve više širile, postajale gotovo opšte – upotrebe kao podrška u ostvarivanju jugoslovenskog buržoasko-nacionalnog programa izraženog u Krfskoj deklaraciji”... U stvari Pašić i njegova vlada bojali su se „da odlaskom Rusije iz rata, pozicije Antante opasno ne oslabe, a posebno da se pregovorima o miru u Brest Litovsku Austro-Ugarska Monarhija ne spase od propasti, čime bi propala ideja o Jugoslaviji formiranoj oko Srbije i pod njenim vođstvom”.99 Studiozni pregled Radova o jugoslovenskom pitanju u Prvom svetskom ratu između 1965–1974, koji je štampan u JIČ-u 1974, dopuna je prikazanog pregleda Radova o stvaranju jugoslovenske države između dva svetska rata, koji je štampan 1966. godine. Ponovno bavljenje istim pitanjem imalo je povod u „dvostruko većem broju novih radova... (dok je u prethodnoj deceniji bilo oko 100 naslova” u ovoj deceniji bilo je „objavljeno oko 230 radova, a među njima i nekoliko obimnijih i značajnijih studija)”.100 Postaje karakteristično naglo povećanje republičkih radova, autora i dela raspoznavanih po republičkoj, zapravo etničkoj nacionalnoj pripadnosti. Iako se račvanja ne ispoljavaju argumentima deoba već nastojanjima da se podjednako istaknu doprinosi svih jugoslovenskih naroda stvaranju Jugoslavije, retrospektivno gledano nazire se takmičenje koje će se na kraju izroditi deobama raskola. Među tim radovima posebnu pažnju privlači arhivska građa u dokumentaciji Hamdije Kapidžića. U izdanju Drago[sla]va Šepića najznačajniji su, i prema Jankovićevoj proceni, dokumenti o Franu Supilu i studija Italija, saveznici i jugoslovensko pitanje 1914–1918. Za ovo drugo Šepićevo delo, Janković kazuje: „Koristeći rezultate dotadašnjih svojih i drugih istraživanja, kao i neke nove izvore (posebno italijanske, zatim arhivalije Sitona Votsona i dr.) Šepić je stvarno prevazišao delo M. Paulove o Jugoslovenskom odboru iz 1925. godine, koje se dotle smatralo osnovnim, gotovo klasičnim, jer je u svoj rad uključio rezultate gotovo svih značajnijih istraživanja vršenih u toku skoro pola veka posle Paulove, i jer je proširio i produbio dotle prilično zanemareni problem spoljnopolitičkog faktora na proces stvaranja jugoslovenske države.”101 Za svoj opsežni rad Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915, Janković ovom prilikom kazuje: Tu se „raspravlja o prvom ratnom programu srpske vlade formulisanom u Niškoj deklaraciji od 7. XII 1914, ali u

97 Dragoslav Janković, Dejstvo oktobarske revolucije na političke faktore jugoslovenskog ujedinjenja, JIČ, 1967, 1–4, 65–67. 98 Isto, 68. 99 Isto, 69–70. 100 Dragoslav Janković, Radovi o jugoslovenskom pitanju u prvom svetskom ratu objavljeni poslednje decenije (1965–1974), JIČ, 1974, 3–4, 95. 101 Isto, 99.

283

isto vreme prikazuje i onovremene spoljnopolitičke, međunarodne okolnosti i odnose kao i političku situaciju u drugim jugoslovenskim zemljama van Srbije s gledišta jugoslovenskog pitanja.” Dalje, potvrđuje da se: „Slično postupa i u delu Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, u kome se uzima, kao centralno, pitanje diskusije i zajedničke izjave srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na Krfu od 29. jula 1917. godine (uzroka Krfskog sastanka, sadržaja i karaktera deklaracije, i t. sl.), ali se u isto vreme nastoji da se obuhvate i sva relevantna zbivanja u vezi s jugoslovenskim pitanjem tokom cele 1917. godine.” Na kraju saopštava da je: „Zajedno s B. Hrabakom 1968. objavio i knjigu, pretežno naučno-popularnog karaktera, o Srbiji i njenim vojničkim i političkim akcijama u poslednjoj ratnoj, 1918. godini.” U članku Profesor Pavle Popović i jugoslovensko pitanje u prvom svetskom ratu, štampanom 1975. godine, Janković se pita šta je svojevremeno opredelilo relativno politički nezavisnog intelektualca da se angažuje u politici stvaranja Jugoslavije „koja, po svojim putevima i metodama sprovođenja, stvarno nije bila demokratska ni napredna?”102 U uvodnom delu, pored uzdizanja Popovićevog rada Janković kritički utvrđuje da su mu shvatanja bila velikosrpska i da je Dubrovnik smatrao srpskim, te da je, pored opšteg uvažavanja i sa hrvatske strane, zbog izuzetne komunikativnosti, kod Supila nailazio na odbojnost. Za jugoslovensko opredeljenje Hrvata, prvenstveno onih iz Dalmacije: „Nacionalistička atmosfera u Italiji uoči njenog ulaska u rat, u proleće je zabrinjavala jugoslovenske emigrante... U jednom svom pismu, Popović je ovako opisao njihov tadašnji état d’âme: Faktički su svi Dalmatinci ovde očajni. Meštrović govori da im svima ostaje samo kuršum u čelo ako to bude (tj. ako Italija dobije Dalmaciju). Deđuli očajan, ne može da spava. Trumbić tako isto. Bakotić detto.” U isto vreme, Popović je: „Posle knjige o Jugoslovenima, počeo odmah da priprema drugu knjigu koju mu je Pižon još u Nišu sugerirao, trebalo je u toj novoj knjizi ‘dokazati kroz literaturu da smo mi svi – jedan narod’, drugim rečima celu istoriju literature trebalo je opisati s naročitim obzirom na dodirne tačke Srba, Hrvata i Slovenaca i isticati sve što ide u prilog tezi da je to jedna zajednička literatura. Ta bi knjiga trebalo da ostane u publici kao vademekum za jugoslovensku književnost i da da svu naučnu argumentaciju našeg književnog jedinstva. Tako je nastala poznata Popovićeva kratka Istorija jugoslovenske književnosti, koju će on prvi put objaviti na engleskom u Londonu 1916. godine.” Sledi Popovićev razgovor s ruskim ambasadorom u Rimu Girsom. On mu je rekao da je i njegovo „tvrdo ubeđenje” stečeno dugim bavljenjem „na Balkanu, iz mnogih razgovora sa ljudima tamošnjim, i iz mnogog čitanja da treba načiniti jednu državu od zemalja srpskih i hrvatskih [i slovenačkih dodao je tek na Trumbićevu primedbu] i to pod vladom Srbije [kurzivom istakao A. R.]... à une seule condition, a to je da se dadu larges, très larges, largissime [kurzivom istakao A. R.] autonomije pojedinim pokrajinama.”103 Spor između srpskog poslanika u Londonu i Trumbića oko sastava memoranduma upućenog engleskom ministru, opet je pokazao kako se razlikuju dela od reči. Ali sa uglađenim Trumbićem ipak se uspevalo izgladiti nesporazume, zapravo nejednake težnje i ciljeve. Sa tvrdoglavim Supilom, išlo je teže. Atmosfera srpskih i hrvatskih sučeljavanja, nacionalizam, uprkos verbalnog jugoslovenstva, naveli su i Popovića da se „intimno u sebi, konačno opredeli za uži, srpski (ili velikosrpski) program, a protiv jugoslovenskog koji mu je sad izgledao kao fantazija”. Ali na sve dileme Pašić je sa svog intimnog stajališta odvratio: Velika Srbija i Jugoslavija je isto; ne treba odvajati. Pižon je dopunjujući Pašića čak precizirao: „Jugoslovenski program je bolji, jer je simpatičnija ideja ujedinjenja nego ideja veće Srbije”, ionako „practically, to će biti veća Srbija.”104 Pavle Popović je posle svega, u raspravi sa onima koji su se odricali Pašića zbog njegovog jugoslovenskog a ne srpskog opredeljenja, ostao na Pašićevoj strani. Po Jankovićevom zaključku: „Iako nije pripadao Pašićevoj Radikalnoj stanci, Popović je u Pašiću osećao svog istomišljenika”, jer mu je „pravi cilj bio: Velika Srbija ili zajednička jugoslovenska država koja će, „practically, biti isto – veća Srbija.”105 Jankovićev članak Stavovi Sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i jugoslovenskih naroda uoči prvog svetskog rata (od Bukureškog mirovno ugovora 10. avgusta 1913. do austrougarskog ultimatuma Srbiji 23. jula 1914) štampan 1976, takođe sadrži informacije kojima se uočljivije sagledavaju izvesna ranija saznanja. Janković i ovim člankom manifestuje svoju neopterećenost tradicionalnim iluzijama nacionalne istoriografije. Već prvom rečenicom on kazuje da su se: „Prve komplikacije i teškoće za Srbiju posle balkanskih ratova pojavile u vezi s Albanijom, a nastale su, u osnovi, kao posledica ekspanzionističke politike Pašićeve vlade i njenog upornog insistiranja na ranijim planovima o izlasku Srbije na Jadransko more.” Sa srpske strane razumljivo, ali sa stanovišta Velikih Sila nerazumljivo, Srbija je pokušala posle osvojenih

102 Dragoslav Janković, Profesor Pavle Popović i jugoslovensko pitanje u prvom svetskom ratu, Novi Sad, LMS, knj. 416, br. 3, str. 219. 103 Isto, 224–226. 104 Isto, 230. 105 Isto, 233.

284

delova Albanije bar da zadrži jedno pristanište, koje bi joj omogućilo brži razvoj izlaskom na morske puteve. „Taj je zahtev, međutim, sada bivao sve manje realan, kako zbog pojačanog neprijateljskog držanja albanskog stanovništva prema Srbiji, posle teških iskustava iz [vremena] okupacije, tako i zbog pojačanog uplitanja Austro-Ugarske i Italije u albanske stvari”... Dodaje se samo, iz razloga unutrašnje upotrebe, da bi se izbegle kritike zbog izneverivanja srpskih interesa Srbije: Da su se „te dve Sile” mešajući se u albansko-srpske odnose „ponašale kao punomoćnice Velikih Sila, iako bez ikakvog pravog osnova, dakle kao mandatar bez mandata”.106 Usled neslaganja Sila Trojnog sporazuma, Srbija se morala povući i u stvarima koje su, i prema Jankoviću, bile zasnovane „na međunarodnom pravu”. U pitanju je bila železnička pruga „od stare granice, tj. od Ristovca do Đevđelije, i od Skoplja do Soluna”. I po Jankovićevom zaključku, u sporu s Austro-Ugarskom, Sile Trojnog sporazuma nisu podržale „opravdani zahtev” Srbije „za otkupom” odnosnih „istočnih železnica”, zbog istovetnih interesa francuskog i austrijskog kapitala. Ali Srbija uprkos i svojih opravdanih ekspanzivnih planova umela je da odustane od njih kad nije u tom pogledu nailazila na saglasnost velikih saveznika. Kako su se izrodile mogućnosti novih sukoba na Balkanu, i posle dva balkanska rata, Janković utvrđuje večitim nezadovoljstvom. Kaže: „Oborena na leđa u Drugom balkanskom ratu, Bugarska se nije mirila s gubitkom Makedonije; u njoj je bujao revanšizam. Razne nacionalističke organizacije, makedonski komiteti i bratstva kao i ugledniji pojedinci u zemlji ili u inostranstvu bili su veoma aktivni u podnošenju peticija i memoranduma sa žalbama na ponašanje Srba u Makedoniji i sa zahtevima za autonomijom u Makedoniji. U isto vreme Bugarska se sve više približavala Trojnom savezu, naročito Austro-Ugarskoj, koja se takođe nije mirila s postojanjem proširene i ojačane Srbije u svom susedstvu. Turska, čijom su se teritorijom naplatili balkanski saveznici, takođe se nije mirila s porazom.” Zaoštravala je naročito sukobe sa Grčkom „oko ostrva u Egejskom moru... Grčku ponudu saveza radi eventualnog rata protiv Turske, Pašić je odbio [kurzivom istakao A. R.], uveren da bi se rat proširio opet na čitav Balkan... Vlade Srbije, Grčke i Crne Gore takođe nisu bile potpuno zadovoljene – srpska vlada je i dalje zadržala svoje tajne pretenzije prema severnoj Albaniji, grčka vlada prema južnoj Albaniji, a crnogorska prema Skadru”.107 Planovima o ujedinjenju Srbije i Crne Gore posvećuje Janković u ovom traktatu posebnu pažnju. Po njemu u navedenoj situaciji do ujedinjenja ne dolazi pretežno usled protivljenja Austro-Ugarske, nedovoljnom koordinacijom mogućih saveznika iz redova Velikih, a u manjoj meri zbog protivljenja kralja Nikole. Kazuje: „Protivrečnosti i zategnuti odnosi između velikih sila, blokova Trojnog sporazuma i Trojnog saveza uoči Prvog svetskog rata, i u sklopu toga izrazito neprijateljski stav Austro-Ugarske prema Srbiji, bili su glavna prepreka ujedinjenju Srbije s Crnom Gorom.” Posle balkanskih ratova ujedinjenje Srbije i Crne Gore „postalo je aktuelno” pitanje „dana”, ali „protivljenje Austrije uvažavala je [i] Rusija”. Sam Pašić, imajući u vidu pre svega stav Austrije, „radije [je] ulazio” u avanturističku politiku prema Albaniji, nego što se usuđivao da povodom Crne Gore rizikuje oružani napad kojim je bečka vlada pretila. Iako je i kralju Nikoli „takav stav protiv ujedinjenja, razume se, odgovarao” ostalo je prema Jankoviću manje važno držanje kralja Nikole. Samo Jankovićevo rasuđivanje u tom pogledu toliko je kontroverzno da na kraju i on zaključuje „da se ostvarenje realne unije između Srbije i Crne Gore lomilo o nepoverenje i stvarno protivljenje crnogorskog kralja više nego i same bečke vlade”.108 Bilo kako bilo, u tom razdoblju nijedan zastupnik Srbije, uključujući u prvom redu Pašića, ne bi bez odlučujućeg saveznika iz redova Velikih Sila, sproveo srpsko-crnogorsko ujedinjenje silom. Što će kasnije 1918. Srbija, sa Pašićem na čelu vladajućih srpskih političara, prenebregnuti otpor pristalica crnogorskog kralja, objašnjivo je pristankom savezničkih Velikih Sila na akt priključenja Crne Gore, kao srpske države državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Janković, ističući promene u agresivnijim nastupanjima Srbije posle dva pobedonosna balkanska rata, usput ističe, kao merilo mudre opreznosti, i uzdržljivo Pašićevo držanje. Da se ne bi delovalo izazivački, nije se Pašić dao zanositi preranim planovima stvaranja suviše velike države. Ali tu opet dolazi do izražaja Jankovićeva nedoslednost. Vraćanjem na temu jugoslovenstva, kazuje da je već tada „politika Srbije, u razdoblju između balkanskih ratova i prvog svetskog rata, u nizu svojih elemenata bila vođena i s obzirom na dalekosežnije planove [kurzivom istakao A. R.] jedne zajedničke jugoslovenske države”.109 I to se potkrepljuje jednom izjavom jednog od Pašićevih najbližih saradnika Laze Pačua, da će „tek posle oslobođenja Stare Srbije i Makedonije da se postavljaju pravi i krupni zadaci nacionalnog ujedinjenja Srba sa svojom braćom Srbima i Hrvatima, kao i sa Slovencima”. Čak „insistiranje srpske vlade da se dođe do konkordata s Vatikanom, pa i po

106 Dragoslav Janković, Stavovi Sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i jugoslovenskih naroda uoči Prvog svetskog rata, Naučni skupovi SANU, knj. IV, Odeljenje istorijskih nauka, knj. 1, Beograd 1976, 308. 107 Isto, 315. 108 Isto, 317–319. Stavovi sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i Jugoslovenskih naroda uoči Prvog svetskog rata. 109 Isto, 323.

285

cenu većih ustupaka i popuštanja sa srpske strane, postaju razumljivije ako se imaju na umu... sledeći planovi srpske vlade o budućoj velikoj jugoslovenskoj državi sa vrlo brojnim katoličkim elementom”.110 Udubljujući se u razmatranje dilema između planova za stvaranje velike Srbije ili veće Jugoslavije, Janković notira i preovlađujuće mišljenje predstavnika Francuske, Engleske i Rusije. Pri tome dolazi do zaključka da pre izbijanja rata 1914. godine „Sile Trojnog sporazuma [Francuska, Engleska, Rusija] nisu bile raspoložene da dozvole Srbiji da... otvori, postavi” problem jugoslovenstva, a potom „i pristupi” jugoslovenskom „rešavanju” problema. I to „ne samo zbog preuranjenog rata s Austro-Ugarskom i Nemačkom, nego i iz svog ubeđenja da Austro-Ugarsku kao konzervativnu državu u srcu Evrope valja održati.”111... Vraćajući se na pitanje odnosa Jugoslovenskog odbora sa srpskom vladom u 1916. godinu, u članku štampanom 1977. godine, prilikom osvrta na pisanje istoričara Dragoslava Šepića o ovom Odboru, Janković preispituje u kojoj su meri tačne navedene tvrdnje o tim odnosima. Prema navedenom nalazu taj Odbor sa Trumbićem na čelu, pod prevelikim uticajem Pašićeve vlade zauzeo je „nezavisniji stav tek 1917. u povoljnijoj situaciji posle pada carizma u Rusiji i ulaska Sjedinjenih Američkih Država u rat”. Dotle „zavisio je od srpske vlade” u tolikoj meri „da je sledio njenu politiku bez mogućnosti da na nju utiče”.112 U tim odnosima bili su od velikog značaja stavovi prema popunjavanju srpske vojske u izbeglištvu, dobrovoljcima iz redova jugoslovenskih zarobljenika austrougarske vojske u Rusiji i jugoslovenskih iseljenika u Americi. Po objektivnom Jankovićevom rasuđivanju: „Srpska vlada dala je [dobrovoljačkom] odredu srpsko ime i smatrala ga srpskim, dok je Jugoslovenski odbor, u to vreme uzdržavajući se od insistiranja, samo izražavao želju da dobrovoljci dobiju ‘oznaku jugoslovensku’ te da se više naglasi jugoslovenski karakter odreda. U dobrovoljačkom odredu, u kome je među oficirima bio veći broj Hrvata i Slovenaca, došlo je bilo odmah u 1916. godini do neslaganja, antagonizama i sukoba koje su uglavnom izazivale srpske starešine, kako oni bivši zarobljenici tako i oni s Krfa, svojim velikosrpskim idejama i držanjem”.113 Pašić, karakteristično za njega, osuđivao je te velikosrpske ideje pojedinaca, ali u neslaganjima sa Trumbićem, ostao na liniji prvobitnih srpskih stavova. Slično je bilo i u pitanju Pašićevog držanja prema italijanskim pretenzijama na Dalmaciju. On je opet na svoj način umirivao Italijane: „Budući interesi srpski i talijanski, zahtevaju da se nađe osnova za sporazumevanje između Srbije i Italije. Mi možemo primiti zahtev Italije da ima nadmoćnost u Jadranskom moru, ali ne možemo primiti da se pod tim zahtevom krije tendencija da se naše zemlje uzmu i da se povredi načelo narodnosti”114 U opsežnom Jankovićevom radu, u obimu knjige od skoro 600 štampanih strana, Srbija i jugoslovenska pitanja 1914–1915, podrobno su izloženi događaji i problemi u vezi sa jugoslovenstvom navedenih godina. Pored uvodnog pregleda istorijata jugoslovenskog nacionalnog pitanja „u programima i u praksi” od 1903. do 1914, detaljno se izlažu u četiri poglavlja tokovi navedenih odnosa. U predgovoru, Janković opravdava zadržavanje samo na 1914. i 1915. godini, relativno malobrojnim radovima, u poređenju sa već onda obimnom istoriografskom literaturom o istim pitanjima u 1916–1918. godini. Ocenjujući te malobrojne radove, za rad Milana R. Đorđevića kazuje da je „kao novinar uneo u svoju polemički intoniranu knjigu Srbija i Jugosloveni za vreme rata 1914–1918. dosta značajnog istorijskog materijala” nesistematski. Od reči do reči: „Braneći Pašića i radikalsku vladu od tadašnje opozicione štampe iz Hrvatske i Slovenije, Đorđević je težio ne da utvrdi objektivnu istorijsku istinu već da po svaku cenu odbrani radikalsku nacionalnu politiku, a da pri tome ocrni tadašnje hrvatske političke vođe emigracije kao separatiste, austrofile i t. sl.” Dalje, po Jankoviću: „Drugi autor, istoričar po struci, takođe radikal, Đ. Jeličić prikazao je razdoblje 1914–1915. u jednom poglavlju (na oko 30 strana) takođe uglavnom nekritički, uopšteno i ulepšano, a polazeći od teze (koncepcije) da nova jugoslovenska država, u državno-pravnom i u nacionalnom pogledu, predstavlja jednostavan kontinuitet, nastavak ranije srpske države.” U daljem nastavku: o delu Milade Paulove (Jugoslavenski odbor, Zagreb, 1925) „od koga moglo bi se reći” i po Jankoviću, „počinje naučno istraživanje jugoslovenskog pitanja u prvom svetskom ratu” tu piše da „obrađuje, u stvari, istoriju jugoslovenske političke emigracije za vreme svetskog rata 1914–1918, pa otuda u poglavlju o razdoblju 1914–1915, glavnu težnju posvećuje predistoriji i istoriji osnivanja Jugoslovenskog odbora. Osim toga, rađeno pretežno na građi hrvatske političke emigracije, ovo delo sasvim nedovoljnu pažnju obraća na značajna vojna i politička zbivanja u Srbiji. Otuda i njegova izvesna jednostranost i uprošćenost ocene o nacionalnoj politici srpske vlade i o odnosima srpske vlade i jugoslovenske političke emigracije

110 Isto, 324. 111 Isto, 329. 112 D. Janković, O odnosima Jugoslovenskog odbora sa srpskom vladom u 1916. godini Historijski zbornik, Zagreb, 1976–77, 455. 113 Isto, 457. 114 Isto, 463.

286

odnosno Jugoslovenskog odbora.” O delu Jovana M. Jovanovića Stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca (u tri knjige, 1928–1930, izdanje Srpske književne zadruge) ovde se kazuje da je ispod očekivanog nivoa s obzirom da je autor u ovde prikazanom vremenu „bio pomoćnik ministra inostranih dela Srbije, dakle, na položaju na kome je autentično i gotovo potpuno mogao upoznati spoljnu politiku u kojoj je najvećim delom aktivno učestvovao”... Nastavljeno: Dva rada znamenitog istoričara Vladimira Ćorovića, Velika Srbija i Ujedinjenje, zasnivaju se na koncepciji: „da je jedino Srbija stvorila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca”... Napisani „o Godišnjicama, početka i završetka prvog svetskog rata u jednom svečanom tonu, s prejakim oduševljenjem za Srbiju” sadrže „i dosta moralističkih, didaktičkih i nacionalističkih stavova”. Produženo: Rad hrvatskog istoričara Dragoslava Šepića, za razliku od radova pomenutih autora, ističe se kao uzoran, po subjektivnom dopadanju. Ne može se apodiktički prihvatiti „da je politička emigracija iz jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske organizovana u Jugoslovenskom odboru na inicijativu i uz svestranu podršku srpske vlade (N. Pašića) i da je taj Odbor, u prvo vreme rata pa i dalje, sve do proleća 1917. ‘u znatnoj meri bio ovisan o srpskoj vladi i slijedio njenu politiku, a da nije imao mogućnosti da utiče na nju’”. Tačno je da taj Odbor nije mogao da nametne svoju politiku Pašiću, ali je od samog početka oponirao velikosrpstvu u Pašićevoj politici. Pašić je podržavao i podsticao delovanje Odbora imajući u vidu njegovu svrsishodnost na liniji svoje jugoslovenske politike. Što ga je uvažavao samo koliko je morao u datom trenutku, razumljivo je, s obzirom na razlike u sferama moći. U uvodnom delu, osvrćući se na spoljnopolitičke programe „građanskih stranaka u Srbiji” Janković kazuje da su svi bili usmereni „na srpski nacionalni program”. Ali obraća pažnju da je u programu Samostalne radikalne stranke izrazitije nego programom Radikalne stranke navedeno „pomaganje raskomadanih i neoslobođenih delova Srpstva”, dodatkom „da Srbija kao Pijemont Srpstva [kurzivom istakao A. R.] učini sve što je kadra za ujedinjenje sviju delova Srpskog Naroda”. Ona je i „sa manje obzira prema Austro-Ugarskoj nego stari radikali tražila, da se gaji duh jugoslovenske zajednice”. Zapravo, bila je jedina, od stranaka, koja je „izrično” spominjala jugoslovensku zajednicu „odnosno jugoslovensko ime uopšte”.115 U stvari, sve stranke bile su za spoljnu politiku koja će ostvariti najpre širenje srpske države na jugu, u granicama Stare Srbije i Makedonije. Za najčešće ponavljanu Staru Srbiju, bez ukazivanja na njene granice, Janković ovde kazuje da se Starom Srbijom „redovno nazivala oblast od južne granice do Šar-planine, tj. današnje oblasti Sandžaka i Kosova”. Makedonija je smatrana srpskom zemljom po navodno srpskom poreklu Makedonaca, u ono vreme najubedljivije prema nalazima Jovana Cvijića. Ipak, i prema Jankoviću: „Bosnu i Hercegovinu – mnogo više i pre nego Makedoniju – sve političke stranke u Srbiji posle 1903. [a i pre 1903. – A. R.] uključujući tu i Socijaldemokratsku [sa usklikom primećuje i D. J.] smatrale su, bez ikakvog dvoumljenja, srpskom zemljom, zemljom, u kojoj žive [isključivo] Srbi, najviše pravoslavne, manje islamske, a najmanje katoličke veroispovesti”. Samo od Bosne-Hercegovine moralo se do 1914. odustati zbog Austro-Ugarske. Za jugoslovenski koncept, Janković tu kazuje, da je „ponikao” među studentskom omladinom, osnivanjem udruženja Slovenski jug 1902. godine. Kao marksista, Janković tu nalazi za potrebno da citira pisanje Slovenskog juga protiv šovinizma „većine građanskih političara i stranaka. Ko hoće da radi na ujedinjenju Južnih Slovena – pisao je Slovenski jug decembra 1903. – taj se mora otresti nacionalnog šovinizma. Prijatelji V(elike) Srbije, V(elike) Bugarske i V(elike) Hrvatske ne mogu biti iskreni borci za jugoslovensku ideju, jer će oni uvek pretpostaviti svoju stvar opštem interesu [...]. Odbacimo nacionalni šovinizam koji nama ne da da dalje vidimo i pođimo pravim putem.” Za ilustraciju ljudskih mana u političarima: „među prvim vođama pokreta” pokrenutog pristalicama kluba Slovenskog juga „isticao se fanatičnim zalaganjem za jugoslovenstvo Ljubomir Jovanović Čupa (student prava, kasnije i četnik – jedan od osnivača organizacije Ujedinjenje ili smrt).”116 Preuveličavajući značaj Slovenskog juga, Janković kazuje kako je „talas [kurzivom istakao A. R.] u 1904. godini zahvatio i nacionalističke narodnjake (bivše liberale) pa je i njihov organ Srpska zastava, boreći se iz opozicije protiv vladajuće radikalske koalicije, oktobra 1904. uveravao hrvatsko-srpsku koaliciju u Hrvatskoj i njenu omladinu da su ‘liberali jedina Stranka u Srbiji, koja je verno sačuvala principe politike kneza Mihaila, dakle ona načela za koja su se borili Gaj i Štrosmajer u Hrvatskoj i za koja se bori zagrebačka napredna omladina. To su načela podmlađenog, moderniziranog nacionalizma, principi jugoslovenske solidarnosti.” 117 Jankovićevo pisanje o talasu jugoslovenstva kojim je tada, pre ili kasnije, bila zahvaćena Srbija, razumljivo je zbog činjenice da napisano potiče iz vremena veličanja Jugoslavije po svaku cenu. Pretežno građanskim nacionalizmom prožeto jugoslovenstvo u Srbiji, međutim, zadržalo je u sebi elemente srpstva u značenju

115 D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915, Beograd 1973, 28–29. 116 Isto, 37. 117 Isto, 40.

287

svesrpstva, kao što je Štrosmajerovo jugoslovenstvo u Hrvatskoj zadržalo elemente svehrvatstva. To je u duhu buržoaskog građanskog nacionalizma, kojim se narodi u višenacionalnim zemljama nadahnjuju, ukoliko se efikasnim sredstvima ne oslobađaju nagona širenja i vladanja na račun drugog, slabijeg, ili bar na izgled slabijeg. Polugu jugoslovenstva, po svojim iluzijama više nego nalazima, Janković dalje vidi: „Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske, koji je započeo januara 1906. (austrougarskom zabranom uvoza stoke iz Srbije), uticao je u značajnoj meri, s jedne strane, ne samo na jačanje nacionalne svesti i nacionalnog jedinstva Srba u Srbiji nego i na njihovo življe interesovanje za Jugoslovene u Austro-Ugarskoj, a s druge strane na porast simpatija, u određenim krugovima jugoslovenskih naroda Austro-Ugarske, prema borbi Srbije, kao i na osećanje solidarnosti s njom.”118 Tačnija je konstatacija da su u Srbiji povećanjem kontranapada na austrougarske napade intenzivirane pretenzije na „srpske” i „srpskohrvatske” oblasti Austro-Ugarske. Javnost je novinskim glasilima indoktrinirana tvrdnjama „da su ne samo Bosna i Hercegovina u etničkom pogledu čisto srpske zemlje, nego da je i Dalmacija, naseljena u većini srpskim stanovništvom i pravoslavne i katoličke vere, i da pravo da budu slobodne i nezavisne” pod okriljem Srbije „takođe imaju i [srpske] pokrajine Srem, Banat i Bačka, Stara Srbija i Makedonija”... Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske je svestranijim prikazom Dragoslava Jankovića razgovetnije izdiferencirala srpsko-hrvatske odnose. Jankovićevim rečima: „U Hrvatskoj je – izgleda to sigurno – aneksija Bosne i Hercegovine imala za jedan od velikih ciljeva da nanese udar jugoslovenskoj ideji, da Srbe u Hrvatskoj prikaže kao veleizdajnike u službi srpske vlade, da razbije srpsko-hrvatsku slogu u Hrvatskoj, te koaliciju kao nosioca te sloge”119... U tom kontekstu rekonstruiše se i dejstvo veleizdajničkog procesa protiv političkih predstavnika Srba Hrvatske. Neutralnije od uobičajene pristrasnosti tu se ističe dvojako dejstvo na srpsko-hrvatske ciljeve. Kazuje se, sa antiaustrijskog stajališta: „Pomenute glavne ciljeve svoje kampanje u Hrvatskoj u vezi s aneksijom, Austro-Ugarska nije uspela da postigne. Koalicija [hrvatsko-srpska] nije bila razbijena, a isto tako ni hrvatsko-srpska sloga [...]. I zato, osim franjevaca i klerikalaca, nijedna politička stranka nije odobravala organizovanu protivsrpsku kampanju”... Citira se pisanje samostalnog Odjeka, koji je „izražavajući u nekoliko svojih napisa simpatije prema Hrvatima” naglasio kako nisu svi Hrvati ni u vreme veleizdajničkog procesa protiv Srba harangirali „da se dotuku Srbi, već su ih branili koliko su i kako su mogli”. Solidarisali su se čak „sa optuženima i osuđenima”... Samo na tome su istrajali jedino slobodoumni delovi hrvatskog društva. Jer, na kraju proizlazi i iz Jankovićevih zaključaka, šematski, kako se „ipak ne može osporiti da je austrougarska politika i njena antisrpska kampanja u vreme aneksione krize postigla, umela je, ili pojačala uzajamno nepoverenje između srpske i hrvatske buržoazije; jasno su izbile na površinu njihove suprotnosti oko Bosne i Hercegovine; za srpsku buržoaziju to su bile srpske zemlje, za hrvatsku (uključujući tu i hrvatski deo Koalicije) – hrvatske”120... Tu bismo morali korigovati stereotipnu kvazi marksističku identifikaciju protivnika, isključivo buržoazijom, jer neugodnim opredeljenjima u ovakvim prilikama svuda se isticao veći deo svakog naroda, u ovom slučaju kako srpskog tako i hrvatskog. U tim i sledećim godinama srpsko-hrvatskih, hrvatsko-srpskih previranja, iskristalisala su se jasnije sukobljavanja oko predstojećeg, u doglednom i nedoglednom vremenu, uvećanja srpske države. Janković citira i pisanje lista koji nadležnima upućuje poruku „da najpre treba da raščiste šta hoće i za šta se bore: da li im je ideal Dušanova Velika Srbija ili Jugoslavija. U prvom slučaju, tj. ako im je ideal ujedinjenje svega srpskog naroda, ‘potrebno je da Maćedonija i Stara Srbija, Bosna i Hercegovina, Srem, Banat, Bačka i Crna Gora, dođu pod krilo Srbije’, a u drugom slučaju da se ujedine svi Južni Sloveni; ovo drugo može nastupiti akcijom ili Austro-Ugarske, ili Srbije ili Bugarske. Međutim, oba se ideala ne mogu ostvariti u isti mah... i zato valja” utvrditi „otvoreno i jasno šta se hoće”121... Očigledno, i po ovom napisu, ne samo Srbija nego i Bugarska, a posrednije i Austro-Ugarska, težile su cilju ujedinjenja svih Južnih Slovena pod svojim okriljem, što je u praksi značilo pod svojom hegemonijom. Tu nije napisano, ali tome je težila i Hrvatska, koncepcijom jugoslovenskih ujedinitelja. Videćemo, kad dođe na red 1918. godina, kako se Srbija opredeljuje za jugoslovensku opciju, prema rasuđivanju srpske vlade po Pašićevim uputstvima. U prvom poglavlju, prvoj glavi ove knjige, Janković razlaže Međunarodne uslove u kojima se stvarao ratni program Srbije 1914–1915. Odmah, prvom rečenicom on konstatuje da: „U vreme izbijanja rata, sile Trojnog sporazuma (Rusija, Engleska i Francuska) nisu imale svoj određeni ratni program ni formulisane stvarne ratne ciljeve... Naslućivalo se da Rusija teži kao glavnom svom cilju zauzimanju moreuza i Carigrada; da Engleska

118 Isto, 41. 119 Isto, 42. 120 Isto, 52. 121 Isto, 57.

288

želi da proširi svoje celokupno carstvo, a Francuska da povrati Alzas i Loren, zauzme Sarsku oblast i neke kolonije – ali diplomatije tih sila dugo nisu, ni pojedinačno ni zajednički, fiksirale uslove zaključenja mira i posleratnu političku sliku Evrope i sveta”122... Prelazeći na pritiske savezničkih Sila, u prvom redu Rusije, na Srbiju da prepusti deo Makedonije Bugarskoj, zarad njenog uključivanja u rat protiv Austro-Ugarske i Nemačke, Janković ističe da je srpska vlada svojim zahtevom na rekompenzaciji delovima Hrvatske „prvi put iznela, mada još uvek neodređeno, nepotpuno i samo u diplomatskim pismenim pregovorima, svoj ratni program, dobijanje srpsko-hrvatske teritorije (slovenačke teritorije, odnosno Slovenci još se ne pominju) uključujući i Primorje i Dalmaciju. Saveznici su primili k znanju onaj deo srpske izjave koji govori o načelnoj spremnosti Srbije da Bugarskoj učini teritorijalne ustupke, ali ne i onaj deo koji sadrži, najkraće formulisan, srpski ratni program; umesto toga saopštili su srpskoj vladi da oni zadržavaju sebi punu slobodu da sami posle rata ocenjuju vrednost napora i žrtava koje Srbija bude u ratu uložila da bi joj prema tome odredili vrednost i veličinu kompenzacija.” Već u sledećoj rečenici nalazi se i preciznija dopuna ovog saopštenja, Jankovićevim rečima: „Međutim, samo nekoliko dana posle” navedenog iskaza „4. septembra/22. avgusta, a povodom savezničkog predloga da se obnovi blok balkanskih hrišćanskih država koji se (predlog), u stvari, svodio opet na zahtev koncesije Bugarskoj – Pašić je preko diplomatskih predstavnika obavestio savezničke vlade da je cilj Srbije da se na Balkanu stvori jedna jaka jugozapadna slovenska država, u čiji bi sastav ušli svi Srbi i svi Hrvati i svi Slovenci [kurzivom istakao D. J.]”... Dalje, citatom i komentarom Pašićevih reči, Janković dopunjuje rečeno. Pašić: „Petnaest miliona Srba, Hrvata i Slovenaca ujedinjenih u jednu državu bili bi ubrzo i vojnički i ekonomski spremni da bi ne samo očuvali mir od narušavanja, nego bi bili i jedan stožer za sve balkanske države.” Janković: „Prema tome, još 4. septembra, predsednik srpske vlade, prejudicirajući Nišku deklaraciju od 7. decembra, upoznao je savezničku diplomatiju sa programom Srbije o stvaranju jedne [jugoslovenske] države”...123 U vezi sa do tančina proučenim pokušajima uspostavljanja mira između Srbije i Centralnih Sila, Janković dobro uočava: „Pitanje separatnog mira između Srbije, s jedne strane, i Austro-Ugarske ili bloka Centralnih sila, sa druge strane, postavljalo se tokom 1914–1915. godine nekoliko puta, ali, čini se, nikad iskreno ni s jedne ni s druge strane. Sva sondiranja uslova za zaključenje posebnog mira posle izbijanja rata do sloma Srbije u jesen 1915. imala su, po pravilu, za cilj, na obema stranama, ne da se mir među njima doista uspostavi i zaključi, nego da se postignu neke druge političke koristi; da se izvrši pritisak na nekog svog saveznika ili na neke, od neutralnih država; da se ispitaju stvarni odnosi među saveznicima u protivničkom taboru ili pokuša da utiče na njih, odnosno pronađu njihove slabe tačke; da se zadobiju izvesne taktičke političke prednosti nad neprijateljem.”124 U vezi sa stavovima pojedinih političkih stranaka prema stvaranju države Jugoslovena, Janković rezonuje: „Iz izloženih pogleda građanskih političkih stranaka i političkih prvaka u Srbiji 1914–1915. na uređenje buduće zajedničke države mogao bi se izvući zaključak, da su sve srpske političke stranke [tu bi trebao reći a ne kaže, sem Socijaldemokratske partije, koja je za oblik federalizma ili čak konfederalizma] bile za unitarističko uređenje buduće zajedničke države, s tim što su” neki političari i političke partije uviđajući „postojanje izvesnih ‘plemenskih’ i teritorijalnih posebnosti... priznavali korisnost izvesne decentralizacije, ili bar zadržavanje u jednom prelaznom periodu postojećih autonomnih ustanova”.125 U vezi sa aktivnostima vodećih intelektualaca, pre svih, profesora univerziteta [Srpska akademija nauka tada nema politički renome kasnijih vremena] – Jovan Cvijić, Aleksandar Belić, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović, Tihomir Đorđević, Jovan Radonić, Stanoje Stanojević, Grgur Jakšić... Janković ponavlja da su odigrali „takođe vrlo značajnu ulogu u utvrđivanju i sprovođenju srpskog programa državnog ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima. Oni su – najčešće angažovani od strane srpske vlade, odnosno njenog Ministarstva inostranih dela – imali veliki udeo u određivanju nacionalne politike Srbije i njenih ciljeva, u nastojanjima da ta politika bude, s obzirom na svoj domet, jugoslovenski a ne usko srpski usmerena [kurzivom istakao A. R.]; u postavljanju i, naročito, obrazlaganju teritorijalnih zahteva Srbije. Oni su, dalje, koristeći svoj naučni renome i društveni ugled, pomagali vladi u realizaciji nacionalnog programa, zalagali su se za njega” i „kod diplomatskih predstavnika saveznih vlada”... Pritom nisu bili jedinstveni u pogledima na konstrukciju buduće države Jugoslovena. Jedni, npr. Bogdan Popović govorili su „o dobrovoljnom ujedinjavanju Jugoslovena na osnovu njihove stvarno slobodno izražene volje”. Drugi, poput Aleksandra Belića, svodili su jugoslovensko pitanje „na čisto srpsko pitanje”.126

122 Isto, 97. 123 Isto, 101–102. 124 Isto, 178. 125 Isto, 275–276. 126 Isto, 277–278.

289

Odeljak o stavovima Socijaldemokratske stranke završava se utiskom [a ne nalazom – A. R.] da je i ona 1915. „prihvatila u jugoslovenskom pitanju program srpske vlade kao uvod, kao nešto što ne protivreči nego samo prethodi ostvarivanju njenog socijaldemokratskog programa Balkanske federacije. Drugim rečima, ona je tada, kao i srpska vlada, smatrala da Srbija kao Pijemont [kurzivom istakao A. R.] treba da oslobodi svu ‘neslobodnu braću, Srbe, Hrvate i Slovence’, a potom bi tako uvećana, ujedinjena država trebalo da uđe u demokratsku balkansku federaciju”127... U osvrtu na principe četničke oficirske organizacije Ujedinjenje ili Smrt, prema pisanju lista Pijemont, Janković je zaključio da je ta organizacija apodiktično zamišljala „stvaranje buduće jugoslovenske države kao teritorijalno narastanje Srbije” u Veliku Srbiju „prisajedinjenjem jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske”128... Poglavlje posvećeno Odjeku ratnog programa Srbije u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske 1914–1915, najpre formuliše: „Objava rata od strane Austro-Ugarske Srbiji 28. jula 1914. i prvi ratni okršaji avgusta i septembra 1914.” izazvali „su niz ‘mera predostrožnosti’ upravljenih uglavnom protiv srpskih, zatim protiv socijalističkih i protiv projugoslovenskih stranaka, listova i pojedinaca u Hrvatskoj i Slavoniji”129... Komplikovana situacija, zavisna od promenljive političke atmosfere, ogleda se umnogome u stavovima javnog mnjenja, što Janković ne uvažava u potrebnoj meri. Ne ističe kontradikcije koje su rezultat smenjivanja mirnodopske atmosfere ratničkom atmosferom. Jedino konstatuje: „Na izborima održanim samo pola godine pre rata, 16. decembra 1913. Hrvatskosrpska koalicija dobila je najviše glasova, što joj je donelo sa 48 mandata apsolutnu većinu; preostalih 40 poslaničkih mesta u Saboru podelili su, Starčevićeva stranka prava -11, Hrvatska stranka prava (Frankovci) – 9, Hrvatska seljačka pučka stranka (braće Radića) – 3, ostali mandati pripali su vanstranačkim kandidatima, od kojih su mnogi podržavali [hrvatsko-srpsku] koaliciju”... Kad je izbio rat, dve najmanje stranke, Frankova pravaška i Radićeva seljačka „izjednačujući sebe s hrvatskim narodom” (što u godinama krize biva po pravilu) postali su predvodnici pogromaških, terorističkih akcija Hrvata protiv Srba.130 Podrobna izlaganja kontroverznih reakcija na ratna zbivanja preopterećuju Jankovićev tekst u meri koja otežava donošenje adekvatnih zaključaka. Primera radi, suviše glomazno: „Iako prilikom započinjanja rata, tj. prilikom austrougarske objave rata Srbiji, ratni program Srbije još nije bio objavljen (već je isticana samo odbrana zemlje – otadžbine, ognjišta kao cilj ratovanja), ipak se u Hrvatskoj, kao uostalom i u drugim jugoslovenskim zemljama, moglo pretpostaviti, predvideti – na osnovu povremenih članaka ili govora koji su poticali iz određenih velikosrpskih [u proseku, samo srpskih] ili jugoslovenskih krugova i organizacija predratne Srbije; ili na osnovu postojanja jugoslovenskog pokreta u Hrvatskoj, zasnovanog na koncepciji nacionalnog, srpsko-hrvatskog unitarizma; ili na osnovu pisanja njenih omladinskih jugoslovenskih listova; ili jednostavno logičkim putem, polazeći od činjenice izbijanja rata sa Srbijom – da će u slučaju ako bi Austro-Ugarska izgubila rat doći do proširenja Srbije hrvatskom teritorijom, ili do njenog spajanja, ujedinjavanja s Hrvatskom. Zato je samo nekoliko dana posle objave rata, grupa samostalnih pravaša u svom listu Narodna odbrana žučno reagovala – koliko nam je poznato, u to vreme jedina u Hrvatskoj – na ratni program Srbije izveden iz austrougarske Crvene knjige.” I tako „srpski narod je obmanut da u Habzburškoj Monarhiji pod teškim jarmom steže sedam milijuna podjarmljenih Srba, koje treba osloboditi [...]. Ma kamo tih sedam milijuna Srba, gdje su ih nabrojali? – Da, to smo mi Hrvati i Slovenci, mi smo, odrođeni sloj srpskog naroda, koji treba osvijestiti, prosvijetliti”131 Za našu temu od posebnog interesa je, bar post festum, posle nestanka Jugoslavije, da Janković utvrđuje kako „velika većina [hrvatskih] stranaka i političara Hrvatske i Slavonije nije bila za ratni program Srbije”. Pored Srba samo su pojedinci iz redova Hrvatsko-srpske koalicije bili za taj i takav program. Sa njima je bio saglasan „svakako” samo „znatan broj predratnih, jugoslovenski orijentisanih omladinaca, intelektualaca i socijalista” Hrvata. „Ostale” hrvatske „političke stranke bile su ili za samostalnu veliku hrvatsku državu, koja bi se eventualno... kasnije udružila sa Srbijom (starčevićevci) ili za veliku hrvatsku, odnosno hrvatsko-slovenačku državu u okvirima Austro-Ugarske s različitim rešenjem budućih njenih odnosa prema Beču i Pešti. U tome je, dakle, razdoblju rata u političkom životu Hrvatske i Slovenije dominirala ne jugoslovenska već velikohrvatska ideja sa zadržavanjem austrougarskog državnog okvira.”132 U kojim su razmerama tačne ove Jankovićeve tvrdnje teško je utvrditi. Svakako, rasuđivanja političara, kao i javnog mnjenja u narodu podložna su promenama. Iako je globalno razmatrano prihvatljivo da su snovi o Velikoj Hrvatskoj bili pretežno lajtmotiv političkih pregnuća Hrvata, u vremenu u kojem je Austro-Ugarska objavila rat, većina žitelja Austro-Ugarske, uključujući hrvatske žitelje, više je računala sa izvesnom pobedom

127 Isto, 324. 128 Isto, 332. 129 Isto, 367. 130 Isto, 358–360. 131 Isto, 369–370. 132 Isto, 393.

290

Austro-Ugarske nego njenim porazom. Za Pašića, kada se odlučio za jugoslovenski program, sigurno su bile irelevantne hrvatske težnje za Velikom Hrvatskom. On je umanjivao značaj hrvatskih težnji za Velikom Jugoslavijom sa dominacijom Hrvata, smatrajući da je takva dominacija apsurdna pored srpske većine u jugoslovenskoj državi. Njemu su sigurno bila od većeg značaja kazivanja da su „hrvatski politički emigranti iz Dalmacije gledali s velikim nepoverenjem na unutrašnju političku situaciju u Banovini, na delatnost njenih političara, jer ih je ta njihova delatnost često demantovala, ometala im program ujedinjenja sa Srbijom, koji su oni bili prihvatili i na čijem su ostvarenju počeli da rade. ‘U Banovinu se još uvek malo ili ništa uzdati’... [može] pisao je Supilo 15. novembra 1914. A. Trumbiću, a F. Potočnjak je sredinom decembra 1914. emigrantima u Rim iz Zagreba doneo ‘najgore utiske depresije i kukavičluka”’133 Od interesa je i Jankovićevo tačno pisanje o hrvatsko-slovenačkim vezama u vezi sa jugoslovenskim programom Srbije. „Jedno od dejstava Niške deklaracije bilo je u tome što je ona dala, posredno, nov podstrek jačanju hrvatsko-slovenačkih političkih veza. Vođi hrvatske političke emigracije, Supilo i Trumbić, iako su pozdravili ‘veliki program’ srpske vlade, ipak su se, intimno, pribojavali srpske hegemonije u budućoj zajedničkoj državi, i zato su odmah potražili potencijalnog saveznika, podršku među Slovencima. Sve slovenačke i hrvatske zemlje – pisao je Trumbić 31. decembra 1914. Supilu – moraju biti u jednoj državi koja god bila [...]. Mi Hrvati moramo držati ovu ideju kao ugaoni kamen, jer ako Slovenija bude od nas odijeljena, Hrvati, i to većina, neće hteti da dođu pod srpskog kralja i tražit će za sebe posebnu državu”.134 Zadržavajući se na sastanku „slovenačkih i hrvatskih predstavnika najkrupnijih stranaka Trsta, Istre, Gorice, Kranjske, Hrvatske i Slovenije” aprila 1915. u Trstu na kojem je proklamovan „cilj Slovenaca i Hrvata” u samostalnosti i ujedinjenju pod srpskom državom, Janković takođe kaže da je: „Pomenuta odluka o ujedinjenju ‘pod srpskom državom’” bila motivisana ciljem da se navedene zemlje i oblasti „spasu od Italije”.135 Vraćajući se na predratnu situaciju u Bosni i Hercegovini, Jankovićeva pažnja se usredsređuje logično na Mladu Bosnu. Ona je prevashodno po marksističkom stereotipu „nasuprot oportunističkim građanskim političarima bila progresivna i antiklerikalna, odlučno protiv kulturne zaostalosti i verskog fanatizma, prema austrougarskom režimu borbena, nepomirljiva, spremna na žrtve... Ta je omladina, kao deo jugoslovenskog omladinskog pokreta, bila odlučno jugoslovenski orijentisana”... Pored konstatacije da su tu bili organizovani pretežno srpski omladinci, pominje se i prisustvo muslimana i Hrvata. Uz to navodi se, zasigurno zbog veće ubedljivosti, na ondašnjoj komunističkoj liniji, i tvrđenje učesnika „da je njihovo jugoslovenstvo bilo intenzivno, ali ne i ‘unitarističko i apstraktno u smislu nekakvog besmislenog zahteva za potpunim izjednačavanjem i jezika, i kulture, i tradicije i nacionalnog individualiteta’ međutim, da o nekom federalizmu između Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo ni govora, nego da se ‘federalizam, ukoliko je o njemu bilo govora, odnosio samo na zajednicu sa Bugarima’”.136 Da bi se razumelo ovo rezonovanje, treba imati u vidu da je ova Jankovićeva knjiga štampana 1973, tj. pre Ustava iz 1974, kojim će komunistički poglavar države i Partije (Josip Broz Tito) nastojati da očuva prevelikim centralizmom kompromitovanu Jugoslaviju. Četvrta, poslednja glava knjige posvećena je odnosima između srpske vlade i jugoslovenske političke emigracije iz Austro-Ugarske navedenih godina. Već odmah na početku ovog dela Jankovićevih izlaganja postaje jasno na čemu je Pašić zasnovao Nišku deklaraciju u Narodnoj skupštini decembra 1914. U sporazumu sa poslanikom Srbije, uz preteranu ili posledičnu Pašićevu saglasnost, svejedno, predvodnici izbeglih iz Dalmacije Supilo, Trumbić i Meštrović, (uz prethodnu ili kasniju saglasnost izbeglica iz Hrvatske, Frana Potočnjaka i Hinka Hinkovića) na sastanku su „sa ambasadorima Francuske, Rusije i Velike Britanije 28. i 29. septembra 1914. izneli podatke o jugoslovenskom karakteru istočne obale jadranskog mora”, pobijajući navedene pretenzije Italije. „Međutim, oni su tu priliku koristili [i] da predstavnicima [Sila] Trojnog sporazuma izlože ne samo jadransko, već, u bitnom, i s njim povezano celo jugoslovensko pitanje.” Prema navedenom izvoru, dokazivali su da je narod Dalmacije, podrazumeva se u ovom kontekstu i Hrvatske i Slavonije „jedan te isti narod, sa svojom braćom u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji, koje zemlje prave njegovo prirodno zaleđe i sačinjavaju sa njegovim primorjem jednu etničku celinu”. Svi zajedno hoće da budu tretirani kao jedan narod, ne samo nacionalno „nego i državno, pod predvodništvom državnog formatora Južnih Slovena [kurzivom istakao A. R.], a to je današnja Srbija”. Posledično: „Pošto je 7. avgusta/24. septembra iz Londona primio izveštaj o tome da mađarski emisari sondiraju u Engleskoj teren da se Mađarska odvoji od Austrije pod uslovom da joj se garantuje teritorijalni integritet i izlaz na more s Rijekom, a da se Istra i Dalmacija predvide za Italiju – Pašić je odmah dao nalog da se obrazuje odbor (komitet) Jugoslovena: ‘Treba što pre pohitati sa obrazovanjem odbora jugoslovenskog u

133 Isto, 393–394. 134 Isto, 419–420. 135 Isto, 426. 136 Isto, 431–432.

291

Londonu, u kome će biti zastupljena Dalmacija, Bosna-Hercegovina, Hrvatska, Slavonija, Slovenija, Banat sa Bačkom, Baranjom i Sremom – da brane jugoslovenske interese i da obaveštavaju mnjenje u Engleskoj i Evropi. Prema tome, Pašić je još 7. oktobra 1914. imao, i izneo, ideju o osnivanju Jugoslovenskog odbora, u kome bi bile zastupljene sve jugoslovenske zemlje u Austro-Ugarskoj, čije bi sedište bilo u Londonu i čiji bi zadatak bio da brani jugoslovenske interese i obaveštava javno mnjenje Engleske i Evrope”.137 Ne odgovara samo činjeničkom stanju Jankovićev zaključak u ovom kontekstu, da su ovde obrazlagane Pašićeve akcije, septembra–novembra 1914, bile na liniji Krfske deklaracije iz 1917. Krfska deklaracija i prema kasnijoj obradi samog Jankovića rezultat je oportune Pašićeve taktike prilagođavanja situaciji reteriranjem, dok je Niška deklaracija iz 1914. bila na liniji agresivnog rasuđivanja, u situaciji koja nalaže da se umesto velike Srbije trasira put veće Jugoslavije. Da bi objasnio kasniji razlaz između Supila i Trumbića, koji se na kraju, 1906. godine manifestuje Supilovim distanciranjem od Jugoslovenskog odbora i stvaranja Jugoslavije – Janković se u ovom kontekstu nije najbolje snašao, izostavljajući karakterne razlike u motivisanju Supilovih i Trumbićevih različitih pozicija. Po Jankoviću, ovde: „Pada u oči da se Trumbić bojao najviše velikog programa Srbije, a Supilo najviše hegemonističkog položaja Srbije.” Tu je istovetan razlog i Supilovog i Trumbićevog strahovanja od prevlasti Srbije. Prema tome tim razlogom ne može se objasniti njihovo sukobljavanje i njihov razlaz. Razlaz između Supila i Trumbića objašnjiv je ne različitim pogledima na odnose Hrvatske sa Srbijom, nego razlikama u karakternim osobinama ta dva hrvatska političara. Obojica su podjednako strepela od srpskog hegemonizma, ali dok je Trumbić spremnošću na cenkanja, na razgovore i pregovore do krajnjih ustupaka, istrajao na saradnji do krajnjih mogućnosti, Supilo sa prekim karakterom odlučio se na povlačenje s arene kad je došao do zaključka da je nemoguć sporazum sa srpskom stranom na ravnopravnoj, a kamoli na premoćnoj bazi hrvatske strane. U odeljku o Niškoj deklaraciji i proklamaciji o Makedoniji Janković uglavnom ponavlja rečeno u svom ranije štampanom članku o istom pitanju. Ojačana srpska vlada, stvaranjem koalicione vlade umesto ranije čisto radikalske, 5. decembra/22. novembra 1914, na zasedanju Narodne skupštine u Nišu 7. decembra dala je izglasati i ratne ciljeve Srbije u ratu sa Austro-Ugarskom. Zasnovana na jugoslovenskoj ideji u istoriju je ušla Niška deklaracija, kojom je odbrambeni rat proširen ciljevima oslobodilačkog rata Srbije. Zarad ujedinjenja Srba Srbije sa Srbima, Hrvatima i Slovencima Austro-Ugarske, posle očekivanog poraza Habsburške Monarhije. Da bi se upamtilo: „Supilo i Trumbić toplo su pozdravili Nišku deklaraciju, koja je u bitnome pogađala njihove aspiracije i podudarala se s njihovim načelima, kao i pobedu srpske vojske u kolubarskoj bici, koja je pala nekako u isto vreme. Organizacija emigranata (koja se u to vreme još nije bila formalno konstituisala kao Odbor) poručila je 14/1. decembra, preko srpskog otpravnika poslova u Rimu Mihailovića, da je složna i ohrabrena izjavom [srpske] vlade da Srbija podnosi i čini ogromne žrtve za oslobođenje sviju potčinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca i molila predsednika vlade da kod vlade i Narodne skupštine Srbije bude tumač njene duboke blagodarnosti za objavljivanje velikog programa koji predstavlja težnje i nadanja celog našeg naroda, a za čije ostvarenje svi njeni članovi uložiće sve svoje snage.” Sledi razmena pisama oduševljenja između „uvek hladnog i odmerenog” Trumbića „i mnogo sklonog preteranom oduševljenju i jakim emocijama” Supila.138 Sa srpske strane usledilo je i ukidanje ograničenih prava Makedonije. Od interesa u ovom sklopu je i Jankovićevo: „Bilo kako bilo, problem Makedonije je i u prvim mesecima svetskog rata, kao i uoči rata, zadavao mnogo briga i stvarao mnogo teškoća Pašićevoj vladi; on se, dakle, namestio da bude” ne samo iz unutrašnjih nego „i iz spoljnopolitičkih razloga što pre rešen”. Kao što će krajem istog veka to učiniti Milošević, čak davanjem slobode Makedoniji da se odvoji od Jugoslavije! Jankovićeve reči, s obzirom na više decenija kasnije izuzetnu odluku vlastodršca Srbije (Slobodana Miloševića) da omogući izuzetno oslobođenje Makedonije od Srbije, pri demontiranju Jugoslavije, krajem XX veka, ovde deluju poučno. Jer, po Jankoviću, u ovom kontekstu, poput makedonskih istoričara: „Eksploatacija Makedonije počela je odmah po njenom prisajedinjenju Srbiji, izazivajući mnoga nezadovoljstva među stanovništvom. Prvi talas kolonizacije Makedonije i Stare Srbije završen je prvih dana rata; posebna kompanija u Ministarstvu narodne privrede naselila je bila dotle u okruzima skopljanskom, kumanovskom, kosovskom, tikveškom, bregalničkom i tetovskom oko 1300 porodica, uglavnom iz starih granica, a predstojalo je i naseljavanje velikog broja porodica iz Bosne i Hercegovine”139... Janković ovde citira zaključak jednog srpskog državnog funkcionera i jednog bivšeg ministra posle privremenog napuštanja Makedonije ulaskom bugarskih trupa 1915. godine: „Kad smo silom izbačeni iz novih

137 Isto, 452–454. 138 Isto, 474. 139 Isto, 475–476.

292

oblasti [u jesen 1915] svako je od nas izneo utisak ne samo da nijedno oko za nama nije zaplakalo, već da se u onom narodu koga smo mi od petovekovnog robovanja turskog oslobodili, oteo uzdah i osetilo donekle i zadovoljstvo što se je nas kurtalisao. Nema veće kazne i osude za jedan režim koji se ovako ispraća, kad se možda još gorim ima da smeni (bugarskim). Neka se samo uprava srpska ukloni, pa će svi drugi valjda bolji biti, – tako su oni govorili, i Srbi i druge narodnosti [uključujući!] u ovim oblastima.”140 Odeljak pod naslovom Aktivnost jugoslovenske emigracije i njeni odnosi sa srpskom vladom, podrobnije pokazuje kako i zašto su ne samo Srbi Hrvatske nego i Hrvati, većim delom, bili ako ne za priključenje Hrvatske Srbiji, ono za ujedinjenje Srbije i Hrvatske u jugoslovensku državnu zajednicu. Po Jankoviću: „Dva značajna događaja u Srbiji krajem 1914. godine – kolubarska pobeda srpske vojske i Niška deklaracija srpske vlade – uticali su na Trumbića i na druge članove jugoslovenske emigracije iz Austro-Ugarske da se određenije okrenu Srbiji i da odlučnije vežu svoju sudbinu za njenu; ti događaji (a naročito ratni uspeh Srbije) povećali su ugled Srbije svuda u Evropi, pa i među jugoslovenskom emigracijom u Rimu, i učinili su da nepoverenje emigranata prema Srbiji, ako je i dalje ostalo, bude na neki način bar potisnuto ili prigušeno.”141 Zadržavajući se na znamenitoj skupštini Jugoslovena u Čikagu, kojoj je prisustvovalo 468 delegata iz svih krajeva SAD, posebno u vezi sa rezolucijom izglasanom 10. marta 1915, Janković citirajući čuvenu češku istoričarku Miladu Paulovu, zapazio je da je Paulova „predimenzionirala” značaj te rezolucije, izjednačujući je sa značajem Niške deklaracije. Ali u nedostatku svedočanstava o javnom mnjenju Hrvatske, pod ratnom upravom Austro-Ugarske, ovo svedočenje Hrvata pored Srba, u krugu uticajnih Jugoslovena Amerike, o opredeljenju za zajedničku državu od nemalog je značaja. Po toj rezoluciji spasenje se od austrougarske uprave takođe vidi „u kidanju svake veze sa austrougarskom Monarhijom” i ujedinjenju „svih Jugoslovena, svih jugoslovenskih pokrajina Austro-Ugarske Monarhije i kraljevine Srbije u jednu državnu cjelinu”... Zato je razumljivo zaključno rezonovanje Paulove: „Srbija je u Nišu izjavila, da smatra za svoj ratni cilj ujedinjenje i oslobođenje Srba, Hrvata i Slovenaca. U Čikagu je taj program dobio potvrdu sa strane [značajnog dela] naroda iz Austro-Ugarske”. Isticana „rezolucija nadoknađivala je izjavu ušutkanog [kurzivom istakao A. R.] naroda u domovini, a u njihovo je ime ovdje prvi put progovorio jedan njegov deo”142... Sa mnogo detalja u ovom tekstu Janković opisuje i nesuglasice koje govore nepobitno o razmimoilaženjima Jugoslovenskog odbora i Pašića, zbog Pašićevih svesrpskih velikosrpskih nametanja, posebno u vezi sa Dalmacijom i odbacivanjem pomisli i pomena o federalnom ustrojstvu države Srba, Hrvata i Slovenaca. Razmimoilaženja se u tom razdoblju otklanjaju redovno popuštanjem sa Trumbićeve strane. Ali da ta popuštanja postaju zametak većih budućih sukobljavanja, u Jankovićevoj interpretaciji ne skrivaju se. Naprotiv, formuliše se u Supilovim skretanjima na liniji velikohrvatstva. Kasnije, tragične posledice ovih uzročnika ostaju nedirnute. U vreme pisanja tih redova Janković ih nije ni mogao sagledati jer nisu bile dosegle krajnje posledične dimenzije. Pri tome dolazi do izražaja i preovlađujuće dejstvo delegata Jugoslovenskog odbora, uključujući čak i Supila, usled mogućnosti odustajanja Srbije od jugoslovenskog programa izborom velikosrpskog programa. Pošto prilično dugo: „Merodavni faktori u Petrogradu, Parizu i Londonu [...] davali su dovoljno jasno na znanje Supilu i Trumbiću da se ne mogu nadati ostvarenju jugoslovenskog programa u potpunosti. U takvoj situaciji Jugoslovenski odbor je morao doći na ideju da, stvarno napušten od Sila Trojnog sporazuma, može doći u situaciju da bude napušten i od Srbije, ili, drugim rečima, da se Srbija zadovolji velikosrpskim [kurzivom istakao A. R.] programom, tj. tzv. ‘malim rešenjem’, te da u jugoslovenskom pitanju pronađe zajednički jezik s Italijom i Trojnim sporazumom (razume se, na štetu Hrvatske). Zato je dosledan i odlučan stav srpske vlade protiv Londonskog ugovora naišao na veliko oduševljenje u Jugoslovenskom odboru. Pašićeva vlada je 6. aprila i 5. maja 1915. predala Silama Trojnog sporazuma protestne note, oštre i energične (razume se, do mere u kojoj je to tada mogla i smela da učini) dozvolila je protestni zbor jugoslovenskih emigranata u Nišu (7. maja), dala je izjavu pred Narodnom skupštinom (27. aprila) i podsticala štampu da oštro piše o povredi načela narodnosti itd.”143 Iako je prejakom rečju ponovne „odanosti Jugoslovenskog odbora prema srpskoj vladi”144 posle ponovnog usvajanja Niške deklaracije iz 1914. u Narodnoj skupštini, avgusta 1915. – Janković izrazio potčinjenost, koja nije bila svojstvena Jugoslovenskom odboru, Jugoslovenski odbor je sa zadovoljstvom proknjižio ovaj gest srpske vlade. Jer, kao što je bilo imanentno strahovanje od hegemonizma Srbije, tako je postojao imanentan strah od prelaska Srbije sa jugoslovenske linije na velikosrpsku liniju. Jugoslovenskom odboru najviše je stalo do stvaranja zajedničke jugoslovenske države, iako ne po svaku cenu.

140 Isto, 480. 141 Isto, 480–481. 142 Isto, 492. 143 Isto, 503. 144 Isto, 507.

293

U poslednjem odeljku, koji je posvećen zaključcima, Janković skreće pažnju i na zapostavljeno pitanje nesaglasnosti srpske opozicije sa jugoslovenskim programom srpske vlade. Tu i Janković napokon kazuje, kako: „Ne treba, a i ne može se, osporavati da je austrougarsko-srpski rat 1914. naneo izvesne ozbiljnije štete jugoslovenskoj ideji i jugoslovenskom pokretu... Nesumnjivo da rat, u kome su se s oružjem u rukama našli na jednoj zaraćenoj strani Srbi iz Srbije, a na drugoj strani Srbi, Hrvati i Slovenci iz Austro-Ugarske, nije moglo povoljno uticati ni doprineti ostvarenju ideje bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, naprotiv, on je u izvesnim slojevima izazvao ili pojačao pojave nacionalističkih strasti i nacionalni antagonizam doveo čak i do stepena” najvišeg. „Okolnost da su se na strani neprijatelja Srbije našli i ‘prečani’ (tj. Srbi, Hrvati i Slovenci iz Austro-Ugarske), nepostojanje ili malobrojnost njihovog otpora [...] izazvali su u mnogim krugovima Srbije, koji su od izbijanja rata očekivali maltene nacionalnu revoluciju jugoslovenskog maha i njihov prelaz na stranu Srbije i srpske nacije, razočarenje, nevericu u postojanje i snagu jugoslovenske ideje, a među nacionalističkim krugovima Srbije potencirali njihova velikosrpska i antijugoslovenska raspoloženja.”145 Zapravo, Jankovićeva knjiga Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915, štampana 1973. godine raspravlja o pitanjima vezanim za Nišku deklaraciju, o kojoj je on štampao 1969. opširnu raspravu. Tu je spoljna politika obuhvaćena počev od 1903. Janković kazuje kako se „s promenom političkog režima” posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i inaugurisanja vladavine kralja Petra Karađorđevića, menja pored unutrašnje politike i spoljna, nacionalna politika. Počinje se, u skladu s vremenom, marksistički, od promene koja se klasno identifikuje buržoaskom. Pošto buržoazija „trgovačka i industrijska, nesumnjivo na svojoj uzlaznoj liniji... uspeva da okupi narodne mase i da ostvari u velikoj meri nacionalno jedinstvo [...] i u borbi za njen, u osnovi buržoaski, nacionalno – [spoljno] politički program.”146 Prema tome, po Jankoviću: „Na polju [spoljne] nacionalne politike sve građanske političke partije Srbije 1903. imale su svesrpski, odnosno velikosrpski program – da rade, u granicama mogućnosti, na oslobođenju i ujedinjenju sveg Srpstva.” Pozivajući se na program Radikalne stranke, Janković ističe da je ona „izuzetni značaj” pridavala „gajenju bratskih odnosa sa Bugarskom”. Dok je stranka samostalaca unela „u svoj spoljnopolitički program i poseban zahtev da se gaji duh jugoslovenske zajednice”. I tu je od posebnog značaja što je „to jedino mesto u programima svih političkih stranaka Srbije do 1914. u kome se izrično pominje ‘jugoslovenska zajednica’ odnosno jugoslovensko ime uopšte”. Kod Nacionalne stranke liberala, ističe se kao „najviši i najsvetliji cilj, ujedinjenje raskomadanih delova” srpskog naroda „na Balkanskom poluostrvu u prirodnim etnografskim granicama, kako na političkom tako i na crkvenom planu”. Godine 1906. obnovljena, bivša austrofilska Napredna stranka, svojim spoljnopolitičkim programom „tražila je samo da se ‘legalnim sredstvima radi na unapređenju interesa svekolikog srpstva i održi što življa veza među raskomadanim srpskim plemenima’ i da se brani princip Balkan balkanskim narodima ‘isključujući svako inostrano tutorstvo i svačije mešanje u balkanske poslove koje bi bilo protivno interesima nacionalnog oslobođenja i samoopredeljenja balkanskih naroda’. Što se tiče jedine radničke partije u Srbiji, Srpske socijaldemokratske stranke, ona je, polazeći sa sasvim drukčijih pozicija nego što su bile pozicije građanskih stranaka, kao cilj svoje [spoljnopolitičke] borbe postavljala rešenje nacionalnog pitanja ne samo srpskog nego i svih drugih naroda na Balkanu – stvaranje balkanske federativne republike.”147 Znači, sve stranke, osim Socijaldemokratske, naglašava Janković, bile su za proširenje Srbije Makedonijom i Bosnom i Hercegovinom, smatrajući ih srpskom zemljom. Međutim, izvan tih stranaka, sve više jača i jugoslovenski pokret Omladine i inteligencije. Prema Jankovićevoj proceni, to se potvrđuje očigledno pokretanjem lista i osnivanjem kluba pod imenom Slovenski jug. Novi impuls ideja jugoslovenstva dobija promenama u Hrvatskoj, na bazi „hrvatsko-srpske saradnje”. Za Jankovića su od posebnog značaja „Veze” koje se uspostavljaju „između Srbije i jugoslovenskih političara u Austro-Ugarskoj” 1906. godine. Poslanici Hrvatsko-srpske koalicije u Hrvatskom i Dalmatinskom saboru, kao i u Bečkom parlamentu, braneći stvar Srbije, „pružaju podršku i srpskoj diplomatiji”. Po Jankoviću, najizrazitije: „Svestrana i svrsishodna moralna podrška jugoslovenske javnosti, simpatije koje su za njenu stvar pokazivali mnogi Jugosloveni van Srbije, pomogli su Srbiji da izdrži teškoće rata.”148 U prekretnice se ubrajaju i Balkanski ratovi 1912–1913. Jankovićevim rečima: Oni: „su doneli Srbiji višestruke promene i u njenom spoljnopolitičkom životu... Srbija je iz tih ratova izišla teritorijalno gotovo dvaput uvećana, približila se Egejskom i Jadranskom moru... obezbeđen je slobodan izvoz na Solun... Naročito je veliki i pozitivan bio odjek balkanskih ratova među Jugoslovenima u Monarhiji, i to ne samo u redovima omladine i intelektualaca, već i znatno šire – među seljacima i radikalima”. Janković citira hrvatskog

145 Isto, 516–517. 146 Isto, 516–517. 147 Dragoslav Janković, Niška deklaracija (Nastajanje programa jugoslovenskog ujedinjenja u Srbiji 1914. godine), Istorija XX veka, Zbornik radova X, Beograd, Institut za savremenu istoriju, 1969, 9–10. 148 Isto, 12.

294

povjesničara J. Horvata, gde se preuveličava prosrpstvo Hrvata: „Rijetko je koji međunarodni događaj tako snažno i duboko djelovao na najšire slojeve naroda u hrvatskim zemljama kao rat država balkanskog saveza protiv Turske 1912. Taj je rat više pridonio osjećanju identiteta sudbine Južnih Slovena, nego svi, pa i najveći ideolozi i pobornici misli slavenske uzajamnosti”... Promena je usledila skretanjem svesrpskog, velikosrpskog programa smerom jugoslovenskog. Po Jankoviću: „Jedna od najznačajnijih posledica balkanskih ratova jeste postepeno menjanje spoljnopolitičkog nacionalnog programa srpskih političkih stranaka, a pre svega vladajuće i najjače Radikalne, ka jugoslovenskom programu... Pašićeva stranka, od 1911. stalno na vlasti, počinje se postepeno okretati, posle obračuna sa Turskom, prema jugoslovenskim zemljama” Austro-Ugarske. „Jugoslovenski program ne ulazi u njen zvanični stranački program, ali u glavi njenih vodećih ljudi počinje prodirati ideja o proširenju [kurzivom istakao A. R.] Srbije jugoslovenskim krajevima austrougarske teritorije, i to ne, kao dotle samo Bosnom i Hercegovinom”149... Kao oprezni političari, lideri Radikalne stranke nisu navedene promene obelodanili revizijom stranačkog programa. Vodili su računa o tome da je Srbiji potreban mir posle dva balkanska rata. Samo Janković ipak uočava kako se ondašnji nacionalni vlastodršci Srbije nisu zanosili blistavim idejama jugoslovenskog nacionalizma toliko, da bi ih te ideje već tada podsticale na suviše rizične jugoslovenske akcije. Pitanju „teritorijalnih kompenzacija Bugarskoj” od strane Srbije prepuštanjem većeg dela Makedonije, osvojenog u drugom balkanskom ratu, da bi Bugarska zaratila „na strani sila Antante ili da bi ostala neutralna”, Janković je obratio veliku pažnju. Vladajuće srpske stranke i ličnosti na čudesan način odolele su tim pritiscima sa strane ne samo Rusije, već i Francuske i Engleske. Kako su u tome uspele u Jankovićevoj obradi ne nalazimo objašnjenje. Ali taj jedinstveni otpor može takođe poslužiti kao primer mudre procene situacije, u prvom redu Pašićeve procene. Srbiji savezničke Velike Sile nisu mogle nauditi kaznama zbog svojih interesa. A sama Bugarska pretpostavljala je više rat, nego nagodbu sa Srbijom. Trebalo je sačuvati hladnokrvnost, stečenu prevaziđenim iskušenjima. Što mnogo kasnije budući vođa Srbije (Milošević) neće posedovati u godinama rušenja Jugoslavije, krajem XX veka, u meri kojom su ovladali njeni vodeći ljudi, sa naobrazbom, iskustvom i predodžbom odgovornih državnika početkom tog veka, može se samo konstatovati, ali ne pravdati, i u raspravi koja se nameće našom knjigom. Pri analizi novih odnosa sa Velikim Silama, počev od novog razdoblja istorije Srbije, 1903. godine, Janković se usredsređuje na razvoj savezničkih veza sa Francuskom. Te se veze ispoljavaju prodorom spoljnoekonomskih faktora uporedo sa spoljnopolitičkim faktorima. Po Jankoviću, najviše isticano: „Kroz čitavu deceniju pre izbijanja prvog svetskog rata, počev još od 1903, Srbija se – da bi se ekonomski i politički emancipovala od Austro-Ugarske i da bi ostvarila svoj tadašnji [ne samo tadašnji, već, moglo bi se reći, neostvarljivi, sve do 1918, iskonski – A. R.] glavni cilj: izlaz na more – sve čvršće i intimnije povezivala, ekonomski i politički, pored Rusije, i sa zapadnim silama Antante – Francuskom i Engleskom.” Povezanost Srbije bila je pred početak rata naročito jaka s Francuskom i njenim kapitalom. „Francuski kapital je za kratko vreme, naročito u vezi s carinskim ratom, preplavio bio razne oblasti državnog i privrednog života Srbije (stočni izvoz, prevoz, izvesni rudnici, izgradnja železničkih pruga). Preko Francusko-srpske banke, koja je tada bila jedna od najjačih banaka u Srbiji, francuski kapital prodro je bio i u oblasti investicija i ‘prožimao na taj način celokupni finansijski i privredni sistem Srbije’. Francuski kapital učestvovao je s 4/5 u državnim zajmovima Srbije [ . . .] Povezan preko najvažnijih poverilačkih grupa s tada najmoćnijom političkom strankom u Srbiji – Radikalnom strankom, i pomažući je skoro otvoreno, francuski kapital je istovremeno vršio i jak pritisak na politiku Srbije, čak jači pritisak no što je nekada bio pritisak, pretežno trgovačkog, austrougarskog kapitala!”150 Iako je citirano preuzeo od specijaliste za veze sa Francuskom (Ljiljane Aleksić-Pejković), bilo bi svrsishodno da je Janković tu dodao, kako je i francuski kapital, poput svakog inostranog kapitala neke velesile, podsticao mentalitet kolonijalne potčinjenosti, potiskujući nagone rada i radinosti. Ti nagoni narode bez kompleksa potčinjenosti, sa manje procenata produktivnih sirovina (Nemačka, Japan...) takmičarskim duhom osposobljavaju na izuzetna dostignuća. Zaostalost u radnim navikama ne može biti nadoknađena viškom vojničkih vrlina; što istoričari gotovo bez izuzetka zanemaruju, čime takođe iziskuju kritičke primedbe. Jer, istorija treba u svakom pogledu vaspitno da deluje. Tačno je opisano kako „s Engleskom Srbija” do 1914. „nije imala tako bliskih veza kao s Francuskom; u Engleskoj je vazda postojalo dosta jako i dosta rašireno nepoverenje prema Srbiji. Zvanični krugovi Engleske bili su rezervisani ili su sumnjali na Srbiju, pre svega zbog njenih veza s Rusijom; oni su bili nezadovoljni spoljnom politikom Srbije i zbog njenog odnosa prema Austro-Ugarskoj (čije je postojanje Engleska smatrala neophodnim za evropsku ravnotežu), zatim i zbog mnogih mera njene unutrašnje politike (kojoj

149 Isto, 13. 150 Isto, 30.

295

‘kraljeubistvo’ 1903. godine englesko javno mnjenje nikad nije moglo oprostiti)”. Citirajući skicu jednog memoranduma iz 1914, Janković uporedo ističe kako je predočeno i Engleskoj da bi i ona imala „koristi od jedne velike [srpske] balkanske države”. Veća Srbija „pruža engleskoj trgovini (izvoznoj i uvoznoj) nov izvor prihoda. Posle sadašnjeg rata Srbija će steći neposrednu vezu s Engleskom putem mora, i time moći se snabdeti svima potrebama koje život traži van zemlje (novac, gvozdene konstrukcije, mašine, manifakture, kolonijalna roba, itd.) iz Engleske. Jedan dobar trgovinski ugovor najbolje je sredstvo protiv ekonomskog prodiranja nemačkog na Balkan. Što prostranija [bude] oblast, sve će lakše [biti] za Englesku u ovom pogledu”.151 Važno je kako i Janković predočava: „U pogledu jugoslovenskog programa srpske vlade, tačnije proširenja Srbije jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske [kurzivom istakao A. R.] Engleska je, kao i Francuska, bila vrlo rezervisana, jer raspad Austro-Ugarske, tj. kvarenje ravnoteže snaga u Evropi, nije odgovarao interesima te dve sile.” Za razliku od nekih drukčijih tvrđenja, tu se tvrdi realno: „Engleska (i zvanična i nezvanična) ostala je još dugo austrofilska, i napustiće Austro-Ugarsku stvarno tek 1918. pred kraj rata... Dugo su u Velikoj Britaniji postojala samo tri aktivna branioca jugoslovenskog programa (V. Stid – N. W. Steed, A. Evans – Sir A. J. Evans i Siton Vatson).” Prema Jankovićevoj dedukciji u ovom kontekstu, merodavni zastupnici Engleske bili su dotle više za povećanje Srbije Bosnom i Hercegovinom, pa izlaskom na Jadransko more. A u vezi sa pretenzijama Italije na Dalmaciju Janković primećuje da je „zvanična Srbija Dalmaciju smatrala svojom srpskom oblašću”.152 U poglavlju o odnosima „u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske, uoči i na početku rata” Janković opisuje kako je: „Hrvatsko-srpska koalicija zasnovala svoje postojanje i svoj nacionalni politički program u skladu s Riječkom i Zadarskom rezolucijom, najvećim delom na hrvatsko-srpskoj slozi i saradnji”. I po Jankovićevom zaključku: „Koalicija je stajala na gledištu srpsko-hrvatskog nacionalnog jedinstva, smatrajući da su Srbi i Hrvati samo delovi jednog istog naroda. To gledište zastupali su predstavnici Koalicije i pred sam rat, na sednicama Sabora (od 27. decembra 1913. do 13. juna 1914).”153 S obzirom na povećanu podršku, koju je tada hrvatski deo Koalicije uživao sa strane Ugarske, Srbi su sigurno više nego Hrvati u toj Koaliciji, bili za jugoslovenski program Pašićeve vlade Srbije. Ali u takva se razmatranja ni ovde Janković ne upušta. Zadovoljava se učestalom stereotipnom konstatacijom: „Koalicija je tokom rata sve više tonula u oportunizam”; što je, razumljivo, imajući u vidu položaj zavisnosti u ratnim uslovima od još uvek svemoćne Austro-Ugarske, ali ostaje nedokazivo uopšteno, bez distanciranja Hrvata od Srba, da je Koalicija „sve više gubila poverenje u narodu Hrvatske i Slavonije”154 Tu je trebalo precizirati da je gubila poverenje pretežno u hrvatskom narodu, jer srpski narod se u tom pogledu razlikovao od hrvatskog i unutar Koalicije, uprkos deklaracijama o jednom hrvatsko-srpskom, ili srpsko-hrvatskom, narodu. Iako se prilikom ove zamerke nameće primedba da Jankovićevo pisanje potiče iz vremena Jugoslavije, a naše posle njenog nestanka, ipak opravdanost zamerke ostaje. Realnijom procenom naraslih snaga velikohrvatskih stranaka, Frankovaca, Starčevićanaca, pa i Radićevaca, mogao je i Janković predočiti opasnost od prodora antisrpskih snaga u vremenima nezadovoljstva sa stanjem koje se kvalifikuje prodorom velikosrpstva. U poglavlju Jugoslovenska politička emigracija i njeni odnosi sa srpskom vladom realnije su analizirani hrvatsko-srpski odnosi na razini jugoslovenstva. Emigranti iz Hrvatske nisu bili sputavani restrikcijama vlade Hrvatske i vladavine Mađarske i Austrije. I prema Jankovićevim istraživačkim nalazima: „Do oktobra meseca 1914. srpska vlada... sa svoje strane nije ništa preduzimala da” uspostavi kontakt sa navedenim emigrantima iz Hrvatske, u Italiji i prema potrebi „da se koristi njihovim uslugama”. Tek „kad su učestali glasovi o akcijama... protiv srpskog plana i programa o stvaranju zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima, ona je rešila da ih potraži i angažuje”. Tada su se i po Jankovićevim informacijama širili glasovi i o kombinaciji stvaranja „nezavisne Hrvatske sa Slavonijom, Dalmacijom i jednim delom Bosne i Hercegovine”. Janković, moglo bi se reći iz pragmatičkog oportunizma, kojeg se ne lišava kad se imperativno nameće, Dalmaciju takođe tretira odvojeno od Hrvatske. Zato bez komentara citira i Pašićevo uputstvo, da: „Treba što pre pohitati sa obrazovanjem odbora jugoslovenskog u Londonu, u kome će biti zastupljene Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slavonija, Slovenija, Banat, sa Bačkom, Baranjom i Sremom – da brane Jugoslovenske interese i da [o tome] obaveštavaju javno mnjenje u Engleskoj i Evropi.”155 U vezi sa Niškom deklaracijom, od 7. decembra 1914, Janković obelodanjuje svoje neslaganje sa Paulovom „da je Deklaracija zasluga samostalaca i posebno [njihovog lidera] Draškovića”. Po verziji Paulove, Pašić

151 Isto, 32. 152 Isto, 33–35. 153 Isto, 39. 154 Isto, 60. 155 Isto, 76–78.

296

„nije preuzeo inicijativu da se defanzivni srpski program zamijeni narodnim. Ali kad su to učinili drugi nije se protivio, da se taj program proširi na Hrvate i Slovence”. Međutim, po Jankoviću, srpsko-hrvatski „ratni program Srbije počeo se u stvari pripremati u Pašićevoj homogenoj [radikalskoj] vladi, bar nekoliko meseci pre no što su samostalci ušli u vladu... Program je izrađivan polako, a u novembru 1914 (po st. k.) kad se sastavlja koaliciona vlada, ona je objavila pred Narodnom Skupštinom, dogovorno sa Vrhovnom Komandom, ratne ciljeve Srbije”. (Navedeno je Janković preuzeo iz III knjige, Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, štampane 1930)156 Od značaja je, a ne samo od interesa da je deklaracija izglasana u Skupštini jednoglasno glasovima poslanika svih građanskih stranaka, osim glasova dva socijaldemokratska poslanika Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, s obzirom da „o deklaraciji nije najpre vođena diskusija”. U svakom slučaju, Janković je korisno notirao pozdravni telegram jugoslovenskih emigranata iz Hrvatske, u kome je izražena „blagodarnost srpskoj vladi” za program „čije [će] ostvarenje” biti delo „celog našeg naroda”.157 U zaključcima koji nisu potpuno usaglašeni sa prethodnim kontroverznim izlaganjem Janković utvrđuje, da: „Spoljnopolitička nacionalna aktivnost Srbije kao države i svih građanskih političkih stranaka u njoj bila je do 1912. usmerena na nacionalno oslobođenje, tj. oslobođenje Srba prisajedinjenjem Srbiji još neoslobođenih srpskih krajeva; pri tome su, kao srpski krajevi smatrani u prvom redu Makedonija i Bosna i Hercegovina.” Ponovljeno: „Jugoslovenska ideja, kao ideja o oslobođenju drugih (nesrpskih) jugoslovenskih naroda i o ujedinjenju s njima, nije postojala ni u građanskim političkim stranačkim programima, ni u političkoj praksi Srbije sve do balkanskih ratova.” Dotle, „naročito” počev od prevrata 1903, jugoslovensku ideju je zastupala „samo vanstranačka omladina i jedan deo intelektualaca – pretežno pristalica Samostalne radikalne stranke”. Za Hrvatsku se i po ovom zaključku ponavlja da je u njoj „jugoslovenska ideja starijeg datuma. Većina građanskih političkih stranaka isticala je pred rat samo veliko hrvatski nacionalni program (tj. prisajedinjenje Hrvatskoj Dalmacije, Bosne i Hercegovine, pa i Slovenije). Neki budući zajednički državni život sa tadašnjom Srbijom nije uopšte uziman u obzir; sva predlagana rešenja nacionalnog pitanja kretala su se isključivo u postojećim državnim okvirima Austro-Ugarske Monarhije, koji uopšte nisu dovedeni u pitanje.” U ovoj zaključnoj rekonstrukciji pada ponovo u oči izdvajanje Dalmacije iz korpusa Hrvatske, tako da se nameće mišljenje da i Janković u izvesnoj meri ne poriče pravo Srba na Dalmaciju, smatrajući je srpskom zemljom, poput Bosne i Hercegovine i Makedonije. Što se tiče nesaglasnosti Socijaldemokratske stranke sa izglasavanjem deklaracije, „bez prethodne obavezujuće diskusije”, ta se nesaglasnost podrazumeva činjenicom da je ona „bila protiv oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda” putem sile, pobedom „u ratu (već za ujedinjenje po slobodnoj volji i akcijom naroda posle rata), i što se vazda zalagala za [utopijsko – što se ne kaže] obrazovanje balkanske federativne republike”.158 U knjizi Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, koja je štampana u 1967. godini, znači pre štampanja rasprave o ranijoj Niškoj deklaraciji, pogledi se menjaju u izmenjenim okolnostima. Uvodnim osvrtom na dotada štampane knjige o stvaranju Jugoslavije ističu se Jankovićevi nazori. Za najviše citirano delo M. Paulove Jugoslovenski odbor kazuje se da je „sa pozicija Jugoslovenskog odbora, koje su joj očigledno bile bliske”. Za knjigu drugog stranca, Hermana Vendela Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo, navodi se samo da sadrži „informacije o razlozima sazivanja i o toku Krfske konferencije, i ocene o karakteru i značaju Deklaracije”. O trotomnoj istoriji neistoričara, diplomate i političara J. M. Jovanovića, Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca zaključuje se: „Iako je kao uticajni savremenik i delimično učesnik relevantnih zbivanja u toku rata bio odlično obavešten, Jovanović... nije dao ni približno ono što bi se od njega moglo očekivati; zato je njegova neobjavljena arhivska građa od mnogo veće vrednosti nego njegovo objavljeno istorijsko delo.” U vezi sa knjigama istoričara Vladimira Ćorovića, Velika Srbija, ili Ujedinjenje i Istorija Jugoslovena samo se naglašava da su „izrazito nacionalistički, velikosrpski intonirane” i da je „kod dobrog dela Srba, naročito u građanskim redovima, postojala živa želja za stvaranjem velike, dušanovske Srbije”... U celini posmatrano, Jankovićev zaključak se svodi na sledeće: „a) da ti radovi i napisi u velikoj većini nisu rezultat istraživanja arhivske i druge izvorne građe, već su zasnovani uglavnom na literaturi; 6) da je pri tome u korišćenoj literaturi najviše vidljiv, jer je najjači, uticaj dela o Jugoslovenskom odboru M. Paulove; v) da su u posleratnoj literaturi, verovatno delimično i pod uticajem Paulove, zaključci i ocene o stavovima i postupcima srpske vlade s Pašićem na čelu, s jedne strane, i Jugoslovenskog odbora s Trumbićem na čelu, s druge strane, a u vezi s Krfskom deklaracijom dati uprošćeno i jednostrano: crno (za prve) – belo (za druge); g) da nastojanja izvesnih posleratnih autora koji su pokušali da daju nova, naučno – objektivna ili marksistička tumačenja zbivanja u vezi s Krfskom konferencijom (kao, na primer, Bastalića, Krleže) nisu mogla dati

156 Isto, 102. 157 Isto, 103. 158 Isto, 105–107.

297

stvarne naučne rezultate, jer im nisu prethodila samostalna svestrana istraživanja i proveravanja novog obimnijeg činjeničnog materijala.”159 Karakteristično za Jankovićevo pisanje, za vreme pisanja i štampanja ove njegove knjige, jeste da se već u prvom poglavlju, novo razdoblje u Prvom svetskom ratu, koje počinje prekretnicama u 1917. godini, ističe počecima „pretvaranja imperijalističkog rata u imperijalistički mir”. Mir, koji se nastoji, najpre u Ugarskoj, a potom i u Austriji, postići neostvarljivim ponudama nagodbe. U Srbiji uspešnim probojem Solunskog fronta. U Rusiji februarskom i oktobarskom revolucijom. Svađama Srba, Hrvata i Slovenaca u dobrovoljačkim korpusima, Janković istraživački posvećuje veliku pažnju. U Rusiji: „Srpski agitatori ne vode [dovoljno] računa da je korpus sastavljen od Jugoslovena, te grde i ruže Hrvate i Slovence”. U Americi: Jugoslovenska legija sprema se prema zamislima Jugoslovenskog odbora Hrvata da bude jezgro buduće vojske Hrvatske i Slovenije, pri sjedinjavanju sa vojskom Srbije.160 U vezi sa raspravama o imenu buduće zajedničke države Jugoslovena, i Pašić još nije za ime Jugoslavija, već za „Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca”. Ali pri naglašavanju jednakosti koje srpsko-hrvatsko-slovenačko jedinstvo označava, ne zaboravlja napomenuti, da je ta jednakost izrazita uprkos tome što „stroga pravda zahteva da ime srpsko preovlađuje, jer Srba ima dva puta više od Hrvata i Slovenaca (7.200.000 prema 3. 500.000)”.161 Prema Jankovićevoj proceni: „Iz” citiranih „Pašićevih reči uoči sazivanja Krfske konferencije proizlazi 1) da je predsedniku srpske vlade u to vreme bilo stalo naročito i pre svega do toga da se izbegne, odnosno odloži suštinsko raspravljanje i meritorno odlučivanje o osnovama nacionalnih odnosa u budućoj zajedničkoj državi; 2) iako je taj svoj stav pravdao prvenstveno spoljno-političkim razlozima i jugoslovenskim nacionalnim interesima, on je svakako morao uzimati u obzir i to da se u postojećoj atmosferi posle revolucije u Rusiji i posle ulaska SAD u rat, ti odnosi ne bi mogli rešavati drukčije nego prema buržoasko-demokratskim principima jednakosti i ravnopravnosti. I zato 3) – kako je i dalje smatrao da brojna prevlast Srba (‘srpskih imena’) daje pravo njima na prevlast u budućoj zajedničkoj državi – on je ipak već tada – u maju 1917. – bio spreman da se odrekne naziva ‘Velika Srbija’ i da prihvati naziv ‘Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca’ u kome se (nazivu) izražava jednakost, kako je on govorio sva tri plemena.” Dalje: „Što se tiče dobrovoljačkog korpusa, Pašić je, dosledno izloženim svojim stavovima, stajao na gledištu, koje je još krajem marta bila zauzela srpska vlada, a naime: da se korpus nazove: Dobrovoljački korpus Srbo-Hrvata i Slovenaca i da se obrazuju srpske, hrvatske i slovenačke jedinice prema broju prijavljenih. ‘Kad Hrvati i Slovenci vide da ne mogu imati toliko pukova koliko imaju Srbi, da su mnogo slabiji, onda će umanjiti svoje agitacije za zaseban rad’. Svako ‘pleme’ moglo bi da se bori pod svojom zastavom.” Znači i Pašić uvažava da je pripadništvo plemena jače od pripadništva „naciji”, u čije se ime stvara jednonacionalna država Srba, Hrvata i Slovenaca! Ovu primedbu Janković, naravno, s obzirom na tadašnje vreme jugoslovenstva, ne stavlja. Smatrao bi je čak neumesnom! Ali je zato isticao kako do 1918. „Pašić završava svoja uputstva srpskom poslaniku u Petrogradu rečima: „Naši ljudi u korpusu i van korpusa treba da budu uzdržani i uvek jednaki prema Srbinu, Hrvatu i Slovencu [kurzivom istakao A. R.]. Mi moramo biti tolerantni?’162 U pogledu dobrovoljačkog korpusa američkih Jugoslovena, pod ingerencijama Jugoslovenskog odbora, prema Trumbićevim uverenjima, Jugoslovenska legija je zamišljena „da služi kao okupaciona vojska u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske kad tome dođe vreme”. Ali tu, strahujući od moguće italijanske okupacije uz mogućnost dolaska neželjenih savezničkih okupacionih jedinica, Trumbić pretpostavlja alternativu da privremeni jugoslovenski okupacioni odredi budu „pod upravom srpske Vrhovne komande, stoga što je Srbija dala tolike žrtve za savezničku stvar i njezina vojska postigla tolike vojne uspehe i stekla takve zasluge za savezničku borbenu stvar, da ona ne treba nove snage preko one što joj je preteklo poslije tolikih katastrofa. Saveznici su stoga zagarantovali Srbiji njeno uspostavljanje tako da srpska vojska nije dužna da daje nove napore za taj cilj. – Ali ono što Saveznici još nisu zagarantovali našem narodu, jeste naše oslobođenje od Austro-Ugarske i ujedinjenje sa Srbijom, pa stoga za taj cilj treba da učinimo sve moguće napore, a u prvom redu da organizujemo našu dobrovoljačku vojnu snagu, koja će zastupati na bojnom polju ideju oslobođenja i svojim žrtvama steći dotične zasluge spram Saveznicima.”163 Ne znamo da li je ovo citiranje Trumbića, Jankoviću više poslužilo za ilustraciju Trumbićeve spremnosti da prizna primat Srbije ili Trumbićeve istrajnosti da snagu dobrovoljnosti priključenja Hrvatske Srbiji, na ravnoj nozi, manifestuje hrvatskom vojnom snagom. Ponavljanje kritičkih primedaba na preuveličavanje značaja

159 Dragoslav Janković, Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, Beograd 1967, 5–9. 160 Isto, 86. 161 Isto, 87. 162 Isto, 88. 163 Isto, 91–92.

298

Jugoslovenskog odbora u stvaranju Jugoslavije od strane Paulove, svakako ne ide u prilog nameri da se ilustruje premoć Trumbićeve istrajnosti u natezanjima sa Pašićem. U stvari, podjednaka je bila Trumbićeva spremnost u priznanju prevage Srbije i pružanju otpora dominaciji Srba. U protivurečnim odnosima Srbije i Srba sa Crnom Gorom i Crnogorcima nema takvih natezanja. Crnogorci su se smatrali Srbima bez pogovora, a sukobi su se ispoljavali na liniji sučeljavanja interesa vladara Srbije i Crne Gore.164 Značajne deklaracije ističu se tih godina i Majskom (ili Bečkom) deklaracijom austrougarskog Parlamenta, 30. maja 1917, u ravni rešenja jugoslovenskog pitanja u granicama Habsburške Monarhije Austro-Ugarske. Prema Jankoviću: „Dok jedni autori smatraju da su potpisnici Majske deklaracije bili iskreni u želji da se zadrže austrougarski okviri habsburške monarhije, drugi, nasuprot tome, veruju pre u ono što su i sami neki u potpunosti posle rata izjavljivali, a naime da je pomenuta klauzula bila samo ‘taktika’, ‘neophodan uslov političkog momenta’, ‘smokvin list’, ‘sigurnosna rezerva, shvatljiva s obzirom na postojeće zakone’. Treći prave razliku među potpisnicima, pa dozvoljavaju da su neki od potpisnika svoj potpis dali ‘s mentalnom rezervacijom’, pa toj okolnosti pridaju veći ili manji značaj. Tako, na primer, za Viktora Novaka ‘nema sumnje, da je za jedan dio potpisnika deklaracije fraza pod žezlom habsburško-lorenske dinastije bila formula, koja je morala da se spomene, kako bi se moglo istom rezolucijom agitirati u širokim masama bez protivljenja vlasti’, ali da su začetnici i tvorci Deklaracije slovenački kancelari N. Šuštarić i A. Korošec hteli i želeli da se pitanje ujedinjenja Jugoslavije sa teritorije Monarhije reši u okviru Monarhije i radi interesa Monarhije.”165 Nema sumnje da su političari tipa Korošeca, kasnijeg zastupnika i sprovodnika politike integralnog jugoslovenstva pod žezlom Aleksandra Karađorđevića, bili u vreme vladavine Austrije za rešenje jugoslovenskog pitanja pod žezlom Habzburgovaca. Tu ne treba mnogo filozofirati – rekli bi neustrašivi. Ali je svakako od interesa, što ističe i Janković, da su tada vodeće stranke Hrvatske zauzimale drukčije stavove u vezi sa Majskom deklaracijom. Starčevićeva stranka prava, sa novih trialističkih pozicija prema srpstvu, izjašnjavala se za Majsku deklaraciju. Hrvatsko-srpska koalicija, sa starih dualističkih pozicija, na vlasti, pod okriljem Mađarske, bila je protiv trijalističke Majske deklaracije. Ne raspolažući sa izjavama članova Jugoslovenskog odbora, Janković se zadovoljava tvrdnjom da je „za Jugoslovenski odbor Majska deklaracija predstavljala... udarac koji je dobio iz zemlje Hrvatske.”166... Prema Jankovićevim izlaganjima: „Ozbiljnije slabljenje Odbora stvarno je počelo još 1916. s istupanjem najjače političke ličnosti, F. Supila iz Odbora i s njegovom akcijom protiv politike i taktike Odbora u rešavanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja. Kao što je poznato, Supilo se razišao s Odborom konačno jula 1916. jer se nije slagao s odnosom Odbora prema srpskoj vladi; dok je Trumbić zajedno s ostalim članovima Odbora smatrao da pitanje unutrašnjeg uređenja buduće zajedničke jugoslovenske države Odbor ne treba da za vreme rata postavlja, ni da time uslovljava saradnju sa srpskom vladom dogod su otvorena mnogo bitnija pitanja [? A. R.] nacionalno oslobođenje i obezbeđenje ugroženih jugoslovenskih nacionalnih teritorija, – Supilo je tražio da se zvanična Srbija, u čije jugoslovenstvo nije verovao, odmah izjasni; i dalje: ukoliko se Srbija ne bi ‘transformisala’ tj. ukoliko ne bi postala jugoslovenska, onda da se ide na stvaranje posebne hrvatske države, pa eventualno tek kasnije zajedničke, jugoslovenske države sa Srbijom. Pošto je dao ostavku na članstvo u Odboru da bi imao slobodne, ničim vezane ruke u borbi za svoje stavove, Supilo je, koristeći svoje mnogobrojne veze sa političarima i diplomatama u savezničkim zemljama, a naročito u Engleskoj, svojom aktivnošću nanosio osetne štete ugledu i autoritetu i Jugoslovenskog odbora i srpske vlade.”167 Opisana razmimoilaženja između srpskih i hrvatskih članova Jugoslovenskog odbora, kao i Odbora i Pašićeve vlade nalagala su „zajedničko raspravljanje o uređenju buduće jugoslovenske države. U takvoj atmosferi, istovremeno povoljnoj i nepovoljnoj po obe strane, stigao je Trumbiću maja 1917. Pašićev poziv na Krf na razmenu misli ‘o svima pitanjima’.”168 Jankovićevo žaljenje što nema sačuvanih autentičnih podataka o neposrednim povodima i razlozima Pašićeve inicijative za saziv Krfske konferencije predstavnika srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, spada u formalne izraze nedovoljne obaveštenosti. Sam Janković je naveo toliko argumenata za saziv te konferencije, da je izostanak pomenutih svedočenja irelevantan za rekonstrukciju relevantnih činjenica. Jer, i po Jankoviću: „Razume se, da je vrlo teško ili [čak] nemoguće odrediti da li je i u kojoj meri Pašićev poziv Trumbiću bio rezultat Pašićeve samostalne procene međunarodne i jugoslovenske ratne i političke situacije a koliko je učinjen po sugestijama ili navaljivanjem drugih. Činjenica je da Pašić sve do proleća 1917. nije osećao potrebu da se dogovori sa Jugoslovenskim odborom, a posebno da zajedno s njim pretresa osnove buduće

164 Isto, 123. 165 Isto, 125–126. 166 Isto, 129–130. 167 Isto, 131–132. 168 Isto, 142.

299

zajedničke države. Polazeći od stava u Niškoj deklaraciji da se Srbija bori za oslobođenje i ujedinjenje svoje neslobodne braće – dakle od pozicije na kojoj je bio i ostao sve do kraja rata – Pašić je u Odboru gledao organizaciju koja treba da radi u duhu politike srpske vlade, tj. da pomaže srpskoj vladi da se dođe do oslobođenja i ujedinjenja”169 U važne političke događaje, kojima su, za vreme održavanja konferencije na Krfu od 15. juna do 20. jula 1917. ojačale pozicije Pašićeve vlade, ubrojane su presude u Solunskom procesu i smena koalicione srpske vlade homogenom radikalskom vladom. Ali time nije smanjena Pašićeva spremnost za utanačenje sporazuma sa Jugoslovenskim odborom, jer su spoljnopolitičke okolnosti, koje su ga navele na otklanjanje nesporazuma sa hrvatskim učesnicima Konferencije, ostale odlučujuće. Janković nedovoljno ističe da su za to presudne Pašićeve sposobnosti manevrisanja, u zavisnosti od potrebe nastupanja ili povlačenja, prema snazi pregovarača. I prema Jankoviću: „Problem osnova na kojima će biti izgrađena buduća zajednička država... pokazao se na Konferenciji kao jedan od najtežih i najsloženijih. On je pokazao ne samo složenost i osetljivost jugoslovenskog nacionalnog pitanja, nego i različitosti i suprotnosti u interesima pojedinih jugoslovenskih buržoazija [ovaj buržoaski stereotip ovde deluje apsurdno, jer će se suprotnosti između nacionalnosti ispoljiti i pod prevagom radničke klasne države, u vreme vladavine komunističkog lidera, Josipa Broza Tita] čim pristupe pokušajima njegovog rešavanja. Mada se formalno niko od učesnika Konferencije, a posebno niko od članova Jugoslovenskog odbora nije izjašnjavao za federativno [a kamo li konfederativno – A. R.] uređenje buduće države, nezadovoljstvo i bojazan od unitarizma, a naročito od centralističkog unitarizma, postojali su kod gotovo svih članova Odbora, a u prvom redu i najviše kod Trumbića.”170 Što je opet u koliziji sa ranijim i kasnijim tvrdnjama o prevelikom Trumbićevom oportunizmu. Pašić, njemu svojstveno, već kod otvaranja Konferencije govori: „Naše jedinstvo može da se izvede na dva osnova; kao jedan narod [da imamo] jedna prava i [jedne] slobode, jedne dužnosti; a može na načelima federacije u većem ili manjem stepenu.” Ali to treba prepustiti vremenu, kad konstituisanjem države, dolazi i to na red. Suprotno Jankovićevom zaključku da niko nije zastupao ideju federalnog uređenja buduće jugoslovenske države, Janković sam navodi kako je Trumbić „iako kritičkom primedbom protiv federacije, kao institucije istupio protiv unitarizma, naročito u zakonodavstvu”, i kako je ustvrdio „da do ujedinjenja jugoslovenskih zemalja ne može uopšte da dođe, ako Hrvatska [specifičnom autonomijom – A. R.] ne bude zadovoljena, odnosno ako u Hrvatskoj bude nepovoljne reakcije. Jer Dalmacija, koja je najhrvatskija zemlja [kurzivom istakao A. R.] čitavu svoju politiku bazira na tome da je sastavni deo političke jedinice – Hrvatska”. Svojim podrobnijim objašnjenjima on je „jasno pokazao svoje prave [autonomne] koncepcije o obliku državnog uređenja”.171 U prilog ove naše konstatacije ide i Jankovićeva dopuna navodom Trumbićevog naknadnog pravdanja, kada je: „Pišući kasnije, osam godina posle donošenja Krfske deklaracije, da bi objasnio svoje držanje na Krfskoj konferenciji, Trumbić tvrdio da se na Konferenciji borio protiv centralizma koji je zastupao sa ‘jednostavnom državom’ i da je u stvari iznosio shvatanja federalizma (govoreći o posebnim zakonodavnim izvršnim organima, govoreći o poslovima pojedinih zemalja koji bi spadali u delokrug posebnih zakonodavstava i posebnih uprava osim onih koji bi se prepustili centralnom zakonodavstvu i centralnoj upravi, spominjući u pogledu teritorijalnog momenta Srbiju, Hrvatsku sa Slavonijom i Dalmacijom, Bosnu i Hercegovinu i Sloveniju, zauzimajući se za donošenje ustava bez majoriziranja Hrvata i Slovenaca)”172... Prenaglašavanjem činjenice oko direktnog zahteva za federalnim ustrojstvom jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca, Janković ignoriše strahovanje od čina kojim se opovrgava koncepcija o jednom troimenom narodu, u smislu jedne nacije. Jer, federalna koncepcija je mahom bila predviđena za višenacionalne, a ne jednonacionalne države. Tek kad su učestale kritike na račun Jugoslovenskog odbora zbog neisticanja zahteva za federalnim ustrojstvom nove države, Trumbić i njegovi jednomišljenici počeli su da intoniraju komponente federacije kojima su se stvarno ili navodno i na Krfskoj konferenciji odupirali komponentama zakamuflirane Pašićeve centralističke Monarhije pod srpskom dominacijom. Prema Jankovićevom završnom zaključku, čin Krfske deklaracije „predstavljao je u stvari kompromis između određenih želja i zahteva obeju strana potpisnica. Srpska vlada i njen predsednik Pašić odrekli su se sporazumom, pre svega, svoje ranije želje da stvore Veliku Srbiju proširenjem srpske države na tadašnju austrougarsku teritoriju nastanjenu Jugoslovenima, a pristali su da se obrazuje nova zajednička država u kojoj nestaje dotadašnji politički i državno-pravni individualitet Srbije. Na drugoj strani, Jugoslovenski odbor i njegov predsednik Trumbić odrekli su se, pre svega, svoje ranije želje da budu u zajedničkoj jugoslovenskoj

169 Isto, 190–191. 170 Isto, 232. 171 Isto, 235, 243. 172 Isto, 247–248.

300

državi što samostalniji u političkom i državno-pravnom pogledu, a pristali su na unitarnu državu, prihvatili su srpsku dinastiju, itd. Zbog tih krupnih ustupaka predstavnika buržoazije i jedne i druge strane, Krfska deklaracija imala je karakter kompromisnog akta, koji, upravo zbog toga, nije mogao u potpunosti zadovoljiti ni jednu ni drugu stranu. Otuda protivrečno držanje obeju strana – potpisnica prema Deklaraciji. Obe strane bile su zadovoljne svojom istorijskom odlukom o stvaranju prve zajedničke slobodne, nacionalne i nezavisne države, a u isto vreme i nezadovoljne zbog ustupaka koje su tom prilikom jedna drugoj učinile. S menjanjem okolnosti i odnosa, spoljnopolitičkih i unutrašnjopolitičkih, tokom druge polovine 1917. i u 1918. rasli su i jačali elementi nezadovoljstva deklaracijom i na jednoj i na drugoj strani. Ti elementi su se javljali takoreći odmah posle potpisivanja deklaracije, a narasli su u 1918. do te mere da su obe strane bile u stvari napustile deklaraciju, iako se nje javno nikad nisu odrekle, a u isto su se vreme uzajamno optuživale zbog tog napuštanja.”173 Slabo interesovanje savezničkih Velikih Sila za odnose koji se nameću i Krfskom deklaracijom, dobro se objašnjava kod Jankovića kad usredsređuje pažnju na interese kojima su te Sile preokupirane neizvesnim ishodom rata. Tačno se, dakle, rezimira: „Propast velike nemačke prolećne ofanzive 1918. s jedne strane, a sve rasprostranjeniji uticaj Oktobarske revolucije, s druge strane, uticaće na imperijalističke sile [kurzivom, prema vokabularu člana vladajuće komunističke Partije – A. R.] Antante da Austro-Ugarsku, najzad, prepuste njenoj sudbini, tj. propasti, a da potpomognu i čak da ubrzaju stvaranje novih buržoaskih nacionalnih [kurzivom opet istakao A. R.] država na ruševinama Austro-Ugarske, kao odbrambenog sistema, koji” treba „da spreči dalje širenje revolucionarnog talasa u Rusiji.” Na srpskoj strani i po gornjem Jankovićevom zaključku: „Nova revolucionarna klima u Rusiji” takođe „je doprinela” i rešavanju srpsko-hrvatskog pitanja na Krfu „putem dogovora i sporazuma” neposredno „zainteresovanih strana.” Forme radi, ako ne drukčije, može se uvažiti i krajnji Jankovićev zaključak, da Krfska deklaracija, uprkos svemu „ima i značaj jednog državno-pravnog akta, jer su njome – kao kod pakta, ugovora – potpisnica (jedna vlada i jedna politička organizacija) preuzeli određene obaveze, i jer je ta izjava saopštena savezničkim vladama”.174 Dok je Krfskoj deklaraciji, dokumentu Konferencije predstavnika srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na Krfu, posvetio obimnu knjigu, Janković se u osvrtu na Ženevsku deklaraciju Ženevske konferencije predstavnika srpske vlade, Jugoslovenskog odbora, Narodnog vijeća Hrvatske i opozicionog bloka Narodne skupštine Srbije zadovoljio prilogom od desetak štampanih strana. U uvodnom delu pregleda dotadašnjih radova o toj konferenciji i deklaraciji, zadržavajući se na dotada najboljem radu hrvatskog istoričara Bogdana Krizmana „po celovitosti i novini građe”, stavio je posebno na taj rad niz prigovora; verovatno da bi obrazložio potrebu dopune kojom bi se produbila znanja o tom događaju. Jer, i Krizmanov rad: „U najvećem delu zasnovan na bogatom i raznovrsnom, dotle nekorišćenom materijalu (iz arhivalija Jugoslovenskog odbora, Narodnog vijeća Srba, Hrvata i Slovenaca, Hrvatske i Slovenije, J. M. Jovanovića, M. Čaginje, M. Čingrije)” ne zadovoljava Jankovićeve kriterijume. I po Jankoviću „ni Krizman, kao ni većina njegovih prethodnika, ne upušta se dovoljno u pretresanje izloženih činjenica, stavova i ocena, ne bavi se, ili ne koliko je potrebno, analizom iznete faktografske građe. Osim toga, iako je koristio obimnu dokumentaciju, propustio je da upotrebi nekoliko izvora, među kojima i vrlo značajnu prepisku između Nikole Pašića i Stojana Protića za vreme Ženevske konferencije”.175 Uprkos nagoveštaju, ni Janković ne daje zadovoljavajuće odgovore na postavljena pitanja. U vezi sa sukobima Pašića i Trumbića on ne razjašnjava zašto su Pašićeve pozicije bile jače, uprkos verbalnim podrškama savezničkih Sila Pašićevom oponentu Trumbiću. Trumbić je „zbog određenih obećanja i moralne podrške koju je od izvesnih saveznika dobio, nerealno ocenjivao mogućnost stvarnog angažovanja i podrške saveznika u sukobu s Pašićem, gubeći iz vida da su saveznici [...] bili u stvari bliži srpskoj vladi i Pašiću nego Jugoslovenskom odboru i njemu”. Pošto i ovde Janković ne objašnjava da je u pitanju odnos snaga koji predstavljaju Pašić i Trumbić, treba i tu reći: Pašić je raspolagao srpskom vojskom, koja je bila nužna za zaustavljanje razmaha revolucionarnih snaga nezadovoljnih masa, u austrougarskom delu buduće Jugoslavije, pod uticajem boljševičke revolucije u Rusiji. Trumbiću je trebalo dati vremena, a vremena nije bilo, za organizovanje hrvatske vojske, u ugušivanju revolucionarnih pokreta za vreme rasula Austro-Ugarske. Preciznije je Janković razjasnio preuveličavani značaj koji je Trumbić pridavao podršci srbijanske opozicije. Tačno, po Jankoviću: „Srbijanska skupštinska opozicija, u koju su Trumbić i članovi Odbora imali veliko poverenje i s kojom su paktirali, bila im je u stvari najmanje pouzdan saveznik. ‘Sva opozicija srpske skupštine – tvrdio je Trumbić Korošecu [tada predsedniku Narodnog vijeća SHS Hrvatske i Slovenije] 31.

173 Isto, 411–412. 174 Isto, 459. 175 Dragoslav Janković, Ženevska konferencija o stvaranju jugoslovenske zajednice 1918. godine, Poseban otisak iz knjige Istorija XX veka – Zbornik radova, V, Instituta za pravnu istoriju na Pravnom fakultetu u Beogradu, Beograd 1964, 225–226.

301

oktobra 1918. – koje ima znatnu većinu, a tako isto javno mišljenje naroda u Srbiji, složno je s nama i neće da Srbija zaigra u našem narodu tursku ulogu [kurzivom istakao A. R.], nego teže za tim da Srbija, kao i ostale naše zemlje bude sastavni deo cjeline, na bazi narodne slobode i jednakopravnosti. Istog dana na sednici Jugoslovenskog odbora u Parizu član Odbora Banjanin je isto tako tvrdio da s Odborom stoji i srpska opozicija, koja predstavlja veći deo naroda u Srbiji.” U nastavku: „Međutim, ti isti predstavnici udružene srpske opozicije samo pola godine pre toga (7. maja) u jednoj predstavci – za koju Trumbić i njegovi drugovi ili nisu znali ili su je zaboravili – pisali su nasledniku prestola ne o sporazumnom i ravnopravnom ujedinjenju, već o našoj (tj. Srba iz Srbije) sposobnosti za veliki zadatak slobodoumne i moderne uprave nad jednom nekoliko puta većom narodnom kraljevinom našom, srpsko-hrvatsko-slovenačkom. Zatim, ti isti predstavnici opozicionog bloka Srbije u isto vreme kad su sarađivali s Jugoslovenskim odborom u borbi protiv Pašićeve politike pregovarali su u Parizu s Pašićem o formiranju koncentracione vlade – što su i učinili posle Ženevske konferencije. To sve pokazuje da Trumbić nije shvatio [nije hteo da shvati, da ne bi digao ruke od poduhvata u koji je uložio sve svoje snage – A. R.] da Pašićeva koncepcija o ujedinjenju nije bila, niti je mogla biti samo Pašićeva, već da je to u stvari bila koncepcija velikosrpske buržoazije, [opet buržoazije kao stereotipa rasuđivanja u vremenu pisanja Jankovićeve knjige, a u stvari većine naroda koji u gomili uvek sluša vodeće predstavnike nacije – A. R.] gotovo bez obzira na njenu stranačku podeljenost.”176 Svodeći, u kontekstu Pašićeve prevlasti, Trumbićev poraz u nadmetanju Pašićevih i Trumbićevih nastojanja za dominacijom, Janković neobjektivno umanjuje Trumbićeve sposobnosti. Po Jankoviću ovde: „U suštini antidemokrat, bez veze sa narodnim masama [u emigraciji!! – A. R.] Trumbić je u toku rata, pretežno kao kabinetski političar i diplomata, mogao uglavnom s uspehom obavljati zadatke radi kojih je Jugoslovenski odbor bio osnovan. Međutim, u prelomnom vremenu koje je nastalo 1918, bez blagovremeno stvorenih veza s narodom i njegovim političkim predstavnicima u zemlji, bez nacionalne političke organizacije (kakvu su, na primer, imali Česi [...] – organizacije koje bi mu omogućile da se odupre i Pašićevim i italijanskim aspiracijama, – on je u vezi sa Ženevskom konferencijom svojim odlučnim i gotovo agresivnim stavovima pokušavao, izgleda, da nadoknadi (ili prikrije) svoju stvarnu slabost i izolovanost.” Da nije bilo tako, i zato što se Hrvatska nije mogla uporediti sa snažnijom Češkom, već sa slabijom Slovačkom, sam Janković je ustanovio sledećim pasusom, u kojem veliča snagu Pašićeve baze. Po Jankoviću, u drukčijom svetlosti osvetljenoj stvarnosti: „Na drugoj strani, Pašić, iako je izgledalo [nije moglo izgledati – A. R.] da je sasvim sam, nije to u stvari bio [zato nije ni u Trumbićevim očima mogao izgledati usamljen – A. R.]. On je, pre svega, stajao na čelu vlade jedne zemlje koja je iz rata izlazila kao pobednička, koja je uživala podršku velikih sila Antante [...] koja je imala svoju vojsku, iako ne veliku i ne jaku u to vreme, koja je imala svoju organizacionu upravu [...]. Pašić je, dalje, imao za sobom jednu političku organizaciju koja je [...] predstavljala još uvek [kurzivom istakao A. R.] jednu od najmasovnijih političkih stranaka u zemlji [...]. On je, zatim, u to vreme uživao poverenje regenta [...]. A u Srbiji, naročito među srbijanskom buržoazijom [i seljaštvom – A. R.], uživati poverenje i podršku monarha značilo je [...] imati realno znatnu političku snagu.”177 Objektivno, bez subjektivnih premisa, Trumbićevu nemoć Janković tu još bolje objašnjava konstatacijom da je: „Pre svega značaj Jugoslovenskog odbora naglo opadao” porastom uloge Narodnog vijeća SHS. „Priznato od strane Srbije, 8. novembra kao legitimna vlada, ono je imalo i izvesna nezvanična obećanja da će biti priznato takođe i od strane francuske, engleske i italijanske vlade.”178... Osvrćući se na „različita tumačenja i [različite] ocene” Ženevskog sporazuma, Janković kao prvo zaključuje da „ne treba nikako gubiti iz vida da je ženevsko rešenje bilo predviđeno samo kao privremeno rešenje, da je ženevskom deklaracijom od 9. novembra 1918. konstatovano ‘ujedinjenje u državu Srba, Hrvata i Slovenaca’ koja se tim danom i tim aktom ‘pojavljuje i prikazuje kao jedna nedeljiva državna celina’ s jednim istim državnim granicama, a da posebne vlade kao i zajednička vlada ostaju dok Konstituanta ‘ustavom ne propiše definitivno ustrojstvo države’, i da je isto tako i u zapisniku s Konferencije predviđeno da zajedničko ministarstvo ‘organizuje zajedničku državu SHS, kojoj će Konstituanta doneti ustav’”. „Prema tome” zaključuje i Janković, da ne bi trebalo ni po njegovom „mišljenju pridavati državno-pravnom rešenju, usvojenom na Ženevskoj konferenciji, veći i dalekosežniji značaj nego što ga je ono stvarno imalo. Ono što je Ženevskim sporazumom bilo predviđeno predstavlja, očigledno, u državno-pravnom pogledu, jednu složenu državu konfederativnog, dualističkog tipa, – ali samo do Konstituante. Zato iz ženevskog rešenja ne bi bilo ispravno i opravdano izvlačiti zaključke o određenim državno-pravnim koncepcijama njihovih tvoraca, a posebno Trumbića i Jugoslovenskog odbora, u to vreme. Štaviše, moglo bi se tvrditi da je većina učesnika,

176 Isto, 238. 177 Isto, 239. 178 Isto, 252–253.

302

sudeći po njihovim prethodnim stavovima, izjavama i sl., bila za unitarističku (decentralizovanu) ili za federativnu državu. Što se ipak došlo na konfederativno rešenje kao privremeno, razloge treba tražiti pre svega u velikoj zaoštrenosti odnosa i u velikom nepoverenju [...] kod Jugoslovenskog odbora, u njegovom strahu od velikosrpskog načina ujedinjavanja, koje se tada [zapravo od početka – A. R.] već dosta jasno naziralo. Ženevska konferencija, dakle, predstavljala je u stvari pokušaj odlaganja [...] da se velikosrpski metod ujedinjenja odloži s nadom da će se kasnije, u Konstituanti, naći bolje, prihvatljivije solucije.”179 Kontroverzija između labavog konfederativnog rešenja ženevskim sporazumom i zamišljenog i planiranog konačnog „sporazumno[g] i ravnopravno[g] rešenja u jednoj novoj Konstituanti” – ostala je nedorečena. Konfederalne koncepcije, koje su dugo smatrane da su u koliziji sa koncepcijom parlamentarne vladavine jednog istog troimenog naroda, nisu bile svojstvene tada ni Jugoslovenskom odboru, pa ni Narodnom vijeću SHS Austro-Ugarske. Pitanje ravnopravnosti postalo je i ostalo presudno zapravo neparlamentarnim nastojanjima suparnika.

179 Isto, 259–260.

303

NIL POPOV 1833–1892.

Nil Popov

Za ovu raspravu o spoljnoj politici značajne su i knjige ruskog istoričara Nila Popova iz istorije Srbije, bez obzira na poznate nedostatke tih knjiga usled suviše jednostranog izlaganja i procenjivanja događaja, gotovo isključivo sa stanovišta panslavizma ruskih slavjanofila. U knjizi Srbija i Rusija, od Kočine krajine do Svetoandrejske skupštine (u ruskom originalu u određenom smislu preciznije: Россия и Сербия. Исторический очерк руского покровительства Сербии в 1806 до 1856) prvo spoljnopolitičko obaveštenje je s kraja 30-ih godina XIX veka, o planu Engleske da podkopa „upliv Rusije na evropsku Tursku.” Prema navedenom planu engleski je agent „i preduzeo mere u Srbiji, Bosni-Hercegovini i Crnoj Gori” da se „najpre krišom” ustroje „nužne [ustaničke] vojne mere”, s tim da na dati znak Srbije „započne” ustanak koji „će Engleska pomagati... jer je ona namerna dati svakoj provinciji osobita nezavisna prava... i postati zaštitnicom tih provincija.” A onda da će i „francuski konzul” raditi na „ispunjenju engleskoga plana.” Sa savetom da Srbi „po primeru Grka potraže pokroviteljstva u nekoliko evropskih država, koje bi za celo dobili, i po gotovu dobili bi onu istu nezavisnost kao i Grci.” Prema planu, trebalo je i Bugare uključiti u bunu.1 Po komentaru Nila Popova, međutim: „Ukoliko su bili iskreni planovi zapadnih država odnosno oslobođenja ne samo Srbije, no i drugih slovenskih oblasti u Turskoj, nije teško pogoditi, jer oni i sami pokazuju glavnu pobudu koja ih je rukovodila, naime, želju da se Bugarska, Srbija, Bosna, Hercegovina, pa i Crna Gora, koja je i bez toga bila slobodna, no još nepriznata kao takva evropskim diplomatima, potčine njihovom pokroviteljstvu. Na taj način pitanje o Srbiji opet se svezivalo sa borbom engleske politike protiv Rusije, i unutrašnji život Srbije [u kontekstu borbe ustavobranitelja, vladara i vladarskih pretendenata, iz kuće Obrenovića i Karađorđevića] morade potpasti pod te spoljne odnošaje.”2 Koliko se u tom vremenu buna i prevrata vodilo računa o stavovima Velikih Sila, prema veličini njihove moći, pokazuju reči privrženika proteranog Miloša, pod prvom vladavinom nedovoljno uvaženog Mihaila, pri isticanju zahteva da se Miloš vrati u zemlju i ponovo vlada kako samo on ume. Miloševi privrženici bez prestanka su ponavljali narodu: „Ištite oca našega, starog Knjaza; ko neće s vama vezujte ga i ubijajte, ne štedite ni ministre; amo ide turski komesar, no ne treba ga se bojati, jerbo je Turska oslabila pa ne more poslati ni jednoga soldata; Rusija ne sme i neće poslati u Srbiju ni 50000 buva a to li soldata; Engleska je u društvu sa starim Knjazom [kurzivom A. R.]; Đermanija se ne sme mešati u naš posao; Porta vam mora dati sve što god hoćete, ako li ne htedne a mi ćemo podići hrišćane u Bosni i Albaniji, ili u kojoj drugoj oblasti, pa će onda

1 Nil Popov, Россия и Сербия. Исторический очерк руского покровительства Сербии в 1806 до 1856, 1869, 47, 49, 51. 2 Isto, 51.

304

Porta morati da ustupi i pristankom na povratak staroga knjaza.”3 Navode se imena onih koji su ponavljali da Miloš „ništa u boga ne želi do samo da se u Srbiju vrati, da iz nje ukloni” nepoželjne, „da podigne Rumeliju, Bugarsku, Albaniju, Bosnu, Hercegovinu, i Epir u saglasju s Grčkom, pa da stvori jedan veliki ustanak protiv Turaka, s tim da Epir, Albaniju i deo Rumelije ustupi Grčkoj, a ostale hrišćane da prisajedini Srbiji, da sebe proglasi za nezavisna a priugotovi konačnu propast Porti”4... Treba li dodati: Načertanija još nema, ali će se isticati navodni načertanijski program: Stvaranje nezavisne Velike Srbije. Znači, i ovim argumentom može se poreći značaj koji se pridaje Načertaniju u značenju prvog svesrpskog ili velikosrpskog nacionalnog projekta. Opet zbog situacije u vremenu pisanja ove rasprave nije suvišno citirati i poruke ustavobranitelja iz emigracije, u vreme prve vlade kneza Mihaila, februara 1842, povodom rešavanja akutnih problema unutrašnje politike. Ustavobranitelji su posredstvom njima naklonjene inostrane štampe u toj poruci napisali: „Dobro, gospodo moja, [ali] vi ćete imati posla ne s Portom nego s Evropom. A imate li kuraži da se protivite Evropi? I tu ćete vi reći, da nemate ništa protiv Evrope, ali će vam Evropa baciti pred noge, kao god i Mehmed-Aliji prepreke kroz koje ćete morati skakati kao što je i egipatski paša skakao... U njega je bilo vojske pa su ga razbili; a šta vi imate?”5 Vučićevom bunom svrgnuta prva vlada kneza Mihaila, avgusta 1842. godine imala je za posledicu uspostavljanje vladavine Aleksandra Karađorđevića, koju je Rusija odbila da prizna, uslovljavajući to priznanje izgnanstvom vođa pobune Vučića Perišića i Avrama Petronijevića. Avram Petronijević, postavši pod novim knezom njegov predstavnik, u rangu predsednika vlade, i ministar inostranih dela, u znak protesta protiv ruskog mešanja u srpske poslove, prema Nilu Popovu: „U peštanskim je novinama pečatao čitave diplomatske beleške upravljene protiv Rusije. On je okrivljavao Rusiju, da ona želi da podčini Srbiju dvema carevima [turskom i ruskom, a ne samo turskom], premda jedna ista i istovetna zemlja... ne može imati dva cara... dalje... kako u akermanskoj konvenciji i u jedrenskom miru nije spomenuto nigde o knjaževskim pravima Miloša, već je ugovor učinjen samo o Srbiji i Srbima, koji mogu sami sebi da biraju knjaza koga hoćeju, pa po tome Rusija nema prava da se meša u izbor knjaza. Pokroviteljstvo je zaštita od tuđinskog napadača”. „Za svaku se zaštitu predpolažu tri pogodbe – ko, koga i od koga je dužan da zaštićava. Svaka je zaštita nekakvo blagodejanje, koje ne može biti silom nametnuto, i stoga nijedna država ne može postati pokroviteljka Srbije doklen je god ona (Srbija) ne bude molila za to... Srbija je dužna da bude blagodarna i priznatelna Rusiji za akermanski i jedrenski mir, i ako bi Porta narušila kakva god prava koja su dobili Srbi u spomenutim ugovorima i time uvredila ruski dvor tek onda bi mogla Srbija da moli Ruse da se umešaju, jer Rusija nije samo pokrovitelnica Srbije, već i braniteljka svojih sopstvenih ugovora. Osim toga Srbija se nije obavezala da bude pod večitim pokrovitelstvom jednoga ma koga dvora; samo ti se kaže, i Srbija u slučaju potrebe može tražiti zaštitu koga god hoće samostalnog dvora, i čak ne samo to jedno, već u jedno isto vreme kod mnogih.” Ovakvo Petronijevićevo istupanje protiv Rusije Nil Popov dopunjuje obaveštenjem jednog privrženika Rusije, da se Petronijević družio s jednim Poljakom, ranijim učesnikom „u poljskoj revoluciji” i da zajedno „grade plan, kako će sasvim da zbace sa Srbije rusko pokrovitelstvo sretstvom četiri jevropske države, i samo iščekuju udobne prilike, pa da objave taj plan savezničkim državama, a Srbiju će napraviti kraljevinom [kurzivom A. R.] i da treba tek samo raditi ono što je suprotno ruskim interesima, a to Ćamil-paša i đeneral Hauer znaju.” Tom obaveštenju nadovezuje se pismo srpskog izaslanika u Carigradu Alekse Simića, u kojem stoji – da u Turskoj „svi ministri koji su naklonjeni Srbiji, tako i sam Sultan potpomažu kako današnju vladu u Srbiji tako i novoga knjaza i nadajući se da će sve ostati kao što je; sama se Porta nada da će joj pomoći u ovome četiri savezničke države, koje su priznale tadašnju vladu i [sadašnjeg] kneza, osim Rusije koja [to] neće”6... Otkrivši prezime poljskog smutljivca Zvjerkovskog, u protivruskoj raboti sa Vučićem i Petronijevićem, Nil Popov iznosi da je „imao nekoliko pasoša”, svaki „sa drugim imenom”, ali najčešće je ponavljao da se zove Luj Lenoar. On je najviše podsticao Petronijevića „da stupi u tajne odnose sa Francuskom, Engleskom i Austrijom”, da ih pridobije „da od knjaževine učine Srbiju kraljevinom i da zbace rusko pokrovitelstvo i sa drugih slavensko-dunavskih plemena.” Tri predstavke istog sadržaja, u predloženom sastavu, Petronijević je posredstvom Čartoriskog u Parizu dostavio francuskom Ministarstvu inostranih poslova i poslanstvima Austrije i Engleske. Po njima, Srbiji je trebalo „dati samostalnost pod pokrovitelstvom te tri države, pridodavši joj nekoliko pograničnih s njome oblasti”... Po tom planu, ili tim planovima, dve-tri godine pre Načertanija, oslobodilački pokret Južnih Slovena sa

3 Isto, 85. 4 Isto, 86. 5 Isto, 128–129. 6 Isto, 179.

305

predvodničkom ulogom Srbije, usmerava se ili bi trebalo da se prilagodi potrebi dobijanja pomoći od tri Velike Sile, Engleske, Francuske i Austrije, usled nezadovoljstva sa ulogom Rusije, na položaju jedine zaštitnice srpskih interesa. Prema Načertaniju, već znano, tu pomoć bi trebalo izdejstvovati samo osloncem na Englesku i Francusku, radi oslobođenja ne samo od ruskog tutorstva, već i od austrijskog imperijalizma. Ruski istoričar Nil Popov, razumljivo, da bi pokazao kako se većina čelnih ljudi Srbije nije slagala sa planom uperenim protiv Rusije, ističe da je pri čitanju pisma inicijatora plana poljskog kneza Čartoriskog, u državnom Savetu samo „Paun Janković odobravao [antirusku] radnju Petronijevića, a svi su ostali savetnici mučali.” Dok je već napolju, izvan prostorija Saveta, na ulici „za vreme slobodnijih razgovora [član Saveta] Stefan Stefanović iskazao svoje nezadovoljstvo protivu Avrama i Pauna, zbog njihovog nepravilnog roptanja i tajnih intriga protivu Rusije. Ostali su savetnici mislili kao i on. Jedan je od njih čak iskazao misao da kad bi Rusija dejstvovala” energičnije „i kad bi se rešila da im pomogne pa ma šta je koštalo, onda bi savetnici mogli da umire Vučića, Petronijevića i Jankovića, i da sam Simić, čovek vrlo praktičan, odmah bi prešao na njihovu stranu te takvim načinom uplivisanje rusko na Srbiju bilo bi obezbeđeno ”7 Za našu raspravu o Garašaninovom Načertaniju od značaja je da se i prema Nilu Popovu, od početka vladavine Ustavobranitelja, pored Vučića Perišića, Avram Petronijević najviše ističe, kao protivnik politike prevelikog oslonca na politiku ruskog pokrovitelja. „Tako” kazuje Popov „kad je ruski konzul posetio beogradskog pašu” i zapitao ga „zašto se već jednom ne” reše navedeni problemi „paša mu odgovori da on o tome ništa nezna, nego da će zapitati o tome Petronijevića i srpsku vladu.” On je „doista pitao Petronijevića i ovaj mu odgovori: Kažite ruskome konzulu, da on nema pravo da pita o tome, to nije njegov posao.”... Međutim, dodaje Popov: „Savetnici koji nisu neprijateljski gledali na rusku vladu, preko drugih savetovali su konzulu, neka Rusija postupa oštrije protiv Vučića i Petronijevića, koji neprestano gaze sve paragrafe Ustava” istupajući protiv Rusije. Iz daljih izlaganja Nila Popova možemo se preciznije nego kod drugih istoričara uveriti kako se Petronijevićevi stavovi usaglašavaju u spoljnoj politici sa stavovima Čartoriskog, koji mu se dostavljaju preko dopisa njegovih agenata, Čajkovskog, Zverkovskog... Oni će posle biti svuda spominjani kao glavni akteri Garašaninovog Načertanija, uglavnom bez pomena Petronijevićevog udela u izradi ovog ili nekog drugog istosmernog nacionalnog programa spoljne politike, možda čak u nekoliko nepoznatih načertanijskih projekata; nepoznatih jer ih nema sačuvanih među dosad otkrivenim i proučenim arhivalijama. Zahtevom Rusije ponovljeno zasedanje Narodne Skupštine u Topčideru, na Vidovdan 1842, završilo se ponovnim izborom Aleksandra Karađorđevića za kneza Srbije, kako to podrobno opisuje Nil Popov, ali ruski zahtev da Vučić i Petronijević napuste zemlju ostao je na snazi i oni su morali napokon otići u izgnanstvo. Tako je tamo njihova veza sa poljskom emigracijom postala još prisnija i čvršća. Izgnanstvo su prihvatili dobrovoljno, da ne bi država zbog njih bila izložena povećanim pritiscima Rusije, sa težim posledicama. Za nauk narodu čiji vođi posle sto pedeset i više godina neće biti voljni da takvu nužnost prihvate dobrovoljno, ponovimo reči onih koji će se povinovati zahtevu da napuste zemlju. Njihovim rečima: „Ni mesto ni vreme” nije pogodno „da se pretresa da li je pravedno ili nije to što od nas tako neizostavno zahteva naš pokrovitelj [Rusija]. Politika je veoma čudnovata stvar, ona često zahteva žrtvu, neobazirući se na to da li je to pravično ili nije. Pa stoga, promisliv o toj Velikoj Sili koja preti nama i našem otačestvu... onda bolje ustupimo, ako je to moguće nego li da podvrgavamo neprekidnoj opasnosti narodno blago”8... Nakon ne mnogo godina izgnanstva, 9. avgusta 1844. obelodanjeno je da je „blistatelna Porta, u saglasju sa ruskim dvorom dozvolila Vučiću i Petronijeviću da se vrate u Srbiju”9... Njihovim povratkom povratila se i njihova svemoćna vlast – konstatuje Popov. Ta činjenica ponovo nameće pitanje: Kako Garašanin, bez dogovora sa Petronijevićem, koji je opet ministar inostranih dela, uz to, zna se, u prognanstvu imao najprisnije veze sa poljskim inicijatorima Načertanija, sastavlja načertanijski državni program spoljne politike bez Petronijevića? Nil Popov, ne spominjući ni jednom rečju postojanje Načertanija, takva pitanja naravno, ne postavlja i njegov odgovor uzalud će se tražiti u ovom njegovom istoriografskom spisu. Dalje, po Popovu: „Turska je vlada [tih godina] ašikovala s Karađorđevićem... Porta je [tada] gledala na Srbiju kao na jednu od najprivrženijih svojih provincija... Toma Vučić-Perišić imao je neograničenu vlast u unutrašnjim poslovima, knjaževski predstavnik i popečitelj inostranih dela, Avram Petronijević, imao je tako isto značenje u spoljašnjim delima.” Na pitanje: „U [datim] uslovima je li mogla srpska vlada raditi samostalno u spoljnim (spoljašnjim) delima? Je li se mogla rešiti da učini kakav god važan korak izvan granica svoje knjaževine?”10 – odgovor je glasio; ne, nije. Sve do mađarske bune u Austriji 1848. godine. Zanimljivo je kako Popov u ovoj istoriji, pri analizi događaja revolucionarne 1848. prvi put spominje

7 Isto, 180–181. 8 Isto, 207. 9 Isto, 213. 10 Isto, 216, 224.

306

postojanje tajnog komiteta u Beogradu. Njegovim rečima: „Tajni komitet, čije planove nisu krili oni poljski begunci koji su pokatkad svraćali u Beograd, taj je komitet isključivao iz zadruge slavenskih naroda sve Ruse, koji žive na istoku od Dnjepra, ali je za to dopuštao u svoju federativnu sistemu (sajuzni sklop) Mađare.” Prema tim planovima, u njegovoj interpretaciji: „Srbija bi morala da potone u uobraženoj [kurzivom A. R.] federativnoj državi Balkanskog poluostrva.” U stvarnosti: Dok su „dobrovoljci” iz Srbije „prelazili preko Save i Dunava i javljali se u logor Stratimirovića, Vučić i Petronijević starali se da zadrže narodni pokret. Tražeći podpore kod susednih velikih država, ali su morali ili hteli ne hteli, da zaustave svoju pažnju na Rusiji. [!?] Vladajuća nad njima, država – Turska – bila je besnažna [slaba], da bi mogla sama sebe da brani; u većem delu njezinih evropskih oblasti plane buna, i šta više ono podkrepljenje koje je Porta mislila da pošlje beogradskom garnizonu moralo se zaustaviti u Bugarskoj. U Vlaškoj i Moldaviji spremao se još veći pokret, sličan po svojim namerama na Madžarski, što je zatim izazvalo stupanje ruske vojske u kneževine i zauzimanje kneževina do 1851. godine na osnovu Balto-Limanske konvencije.”11 Ovo, moglo bi se reći, smušeno izlaganje, u kojem se Vučić i Petronijević predstavljaju kao protivnici narodnog, zapravo buntovnog revolucionarnog pokreta, koji se 1848. rasplamsao u Austriji i tinjao u Turskoj, i zbog čega su oni, navodno, „hteli ne hteli” morali iščekivati podršku Rusije – može se razumeti prikrivanjem razmera i smisla ruske kontrarevolucionarne intervencije. Četrdesetosmaška revolucionarna događanja u Mađarskoj i Rumuniji bila su građanski nacionalna i antifeudalna. U jednonacionalnoj seljačkoj Srbiji, bez feudalizma i feudalaca nije bilo 1848. dovoljnog povoda i razloga za pokrete kojima su pokrenuta buntovništva Srba u Vojvodini, Mađara u Austriji, Austrijanaca pod Habzburgovcima... Za našu temu od interesa je i Popovljevo zapažanje pri upoređivanju karakterističnih svojstava tri vodeće ličnosti u ustavobraniteljskom režimu, Vučića Perišića, Avrama Petronijevića i Ilije Garašanina. Sva su trojica tada bila antiruski nastrojena, ističe Popov. Na jednom mestu navodi, da je Ilija Garašanin „imao veliki upliv na Petronijevića” pri učestalim koškanjima sa Vučićem. Inače potvrđuje da Garašanin nije bio „tako obrazovan i umešan kao Petronijević.” Posle iznenadne smrti Petronijevića, za vreme kratkotrajnog boravka u diplomatskoj misiji u Carigradu, oktobra 1851. godine „bilo [ga je] veoma teško zameniti” na položaju kneževog predstavnika i ministra inostranih dela. „Prošlo je bilo više od godine dana po smrti Petronijevića, a njegovo mesto niko ne zauzme.” Tek: „U oktobru 1852. godine Karađorđević, posle dugog kolebanja, predade tu. . . dužnost Iliji Garašaninu, negledajući na to što novi ruski konzul Tumanski neodobravaše taj postupak.” Već se nazirao rat između Rusije i ostalih evropskih Sila. „Evropa je bila u oči istočne vojne”. Opasnost „položaja u kome se nalazila Srbija” – postala je akutna. Njena sudbina tokom nekoliko nadolazećih decenija zavisiće od njenog držanja u sukobu moćnika koji dele pravdu malim državama i narodima.12 Za ruskog istoričara bilo je najvažnije pitanje: „Zašto je Rusija ostala usamljena” u predstojećem ratu. Da li bi „udeo” ostalih slovenskih zemalja, a među njima i Srbije, na strani Rusije „dobio značaj” koji mu se pridaje i imao uopšte „upliv na njegov svršetak... Kad bi ruska diplomatija dejstvovala drugačije ne samo pred samu vojnu nego i u one desetine godina koje su joj prethodile, kad bi ona umesto polusamostalnosti od Porte i svoje zaštite uspela da im dade punu slobodu, i da ih uvede u kolo evropskih država.” Namere i dometi Velikih Sila i na relacijama malih bili su različiti u različitim vremenima. Nil Popov rezonuje: „Katarina Velika imala je golem plan... da na Bosforu ustanovi hrišćansku carevinu... Josif II bejaše više koristoljubiv: on je želeo da Austriji pridruži malu Vlašku, jedan deo Srbije, Bosne, Hercegovine i Albanije... Pri zaključku tilzitskoga mira i na erfurtskom sastanku Aleksandar I i Napoleon mišljahu da podele evropsku Tursku između Rusije, Francuske i Austrije. Smerahu da dadu Rusiji Vlašku, Moldavsku i Bugarsku, Austriji – Srbiju i Bosnu, Francuskoj – Albaniju, Tesaliju i Moreju... No u sve te planove ruski državnici uvršćivaju pripomoć od samih hrišćana, poglavito slavenskoga porekla. Od vremena Petra I nebejaše u Rusiji... ni jedno trajno carevanje, koje ne bi bilo već stupalo u odnose sa Južnim Slovenima, koje im ne bi obećavalo pomoći, ili ne... zastupalo pred austrijskom vladom ili pozivalo na oružje. Za vlade Aleksandra I glavni vojskovođa državne vojske admiral Čičagov, predvideći da će se prekinuti odnosi sa Austrijom 1812. godine govoraše kako je potrebno da se podigne Srbija, Bosna, Dalmacija, Hrvatska i sva Ilirija”13... Opisima i ocenama zamršenih odnosa Velikih Sila, koji su doveli do Krimskog rata posvetio je Nil Popov mnogo stranica, da bi se razumelo kako je Rusija bila prinuđena da jula 1853. sa svojom vojskom pređe „preko Pruta” i zauzme „svu Moldaviju i Vlašku” kneževinu, kako je Austrija, odbijajući da podrži rusku stranu, bila nezahvalna u odnosima sa Rusijom, koja ju je 1849. spasla od invazije vojske mađarskih revolucionara, kako je „prinuđena Porta da objavi rat” Rusiji „po nagovoru zapadnih” Velikih Sila... S obzirom na temu naše knjige, treba umetnuti da nezadovoljstva Srba i drugih Južnih Slovena, koja su mogla i prema Popovu da ugroze pozicije Austrije, ni tu ne mogu biti dovedena u vezu sa programom Načertanija,

11 Isto, 247. 12 Isto, 270, 280. 13 Isto, 281–282.

307

koje on, naravno, ne pominje, jer u godini pisanja njegove knjige niko i ne zna za postojanje tog programa. U Garašaninovom Načertaniju sve se obrće oko programiranih srpskih, a ne južnoslovenskih oslobodilačkih akcija, pa Popov kazuje: „Još u decembru austrijske vlasti nabasaše na trag južnoslovenske propagande koja izlazeći iz komiteta političkih begunaca, širaše se među Južnim Slovenima Austrije i kneževine Srbije. Doznalo se da se tada sklopilo društvo pod imenom Slavjenski sajuz, koje je napisalo za se ustav i bila mu namera da se koristi koliko se više može uzbunama na Istoku, te da uzbudi opšti ustanak južnoslavenskih plemena.” Načertanijsko „velikosrpstvo”, ukoliko se ne odustane od zloupotrebe tog naziva, moglo bi se tu samo iskonstruisati tvrdnjom da je „to društvo” pod imenom Slavjanski sajuz „imalo vrlo mnogo privrženika u sredini partije koja se nazivala veliko srpska partija, koja je ponikla posle nedaće 1849. g. i težila da stvori jednu veliku srpsku kraljevinu”.14 Zaustavljajući se na Garašaninovim akcijama, počev od njegovog naimenovanja za ministra inostranih dela, Popov naglašava da je Garašanin gledao „neprijateljski na rusko mešanje u srpske poslove” i da je odmah posle preuzimanja dužnosti ministra inostranih dela „zabrani(o) Srbima da idu u ruski Konzulat; jer ruski konzul Tumanski nije savetovao knezu [Aleksandru] da poveri Garašaninu tako važnu dužnost kakva je dužnost knjaževskog predstavnika i popečitelja inostranih poslova”. Dalje iznosi: „Garašanin nije ni od koga krio da srpska vlada želi da se osloni na liberalne države Zapada – Englesku i Francusku. Bečki su ministri podržavali Karađorđevića u tome pravcu laskajući njegovu samoljublju dokazivali su mu da je neophodno da se izbavi od nesaglasnog s njegovim dostojanstvom ruskog pokrovitelstva.” Tu se podrobno opisuje kako je knez Menšikov prilikom svog boravka u Carigradu od Porte tražio da kod srpskog kneza izdejstvuje Garašaninovo uklanjanje sa ministarskog položaja. Knez je oklevao, i tek kad je konzul Tumanski ultimativno zahtevao da se Garašanin ukloni, i to u roku od 24 sata, inače će prekinuti sve odnose sa srpskom vladom, Garašanin je otpušten. Za novog kneževog predstavnika i ministra inostranih dela postavljen je Aleksa Simić. I po Popovu, ipak, sve je ostalo po starom. Garašaninova reč je i dalje najviše uvažavana. Francuski konzul u Beogradu Segir preticao je ruskog konzula Tumanskog.15 Veću uzbunu izazvao je „glas da je ruska vojska zauzela rumunske kneževine i da se primakla granicama Srbije” – piše Popov. A u nastavku ističe: „Narod koji se nadao s pomoću Rusije da oslobodi svoju braću ispod Turske vlasti, prihvati se za oružje i srpskoj vladi padne u deo nov ne manje težak zadatak... Ali obratiti oružje protiv Rusije vlada niti je mogla niti smela. Pri prvom pokušaju... i knjaz i pravitelstvo bili bi oboreni. To su dobro znali i francuski i engleski agenti koji su se bavili u Beogradu.”... Zadovoljili su se pravom Srbije na neutralnost, pri rasplamsavanju rata savezničkih sila protiv Rusije. Priznanjem tog prava lišena je Rusija, prema Popovu „prirodnog i sigurnog saveza u ratu s Turskom”... – To pravo „je smetalo opštem ustanku sviju slovenskih naroda, koji okružavaju Srbiju i na nju se ogledaju kao na svoju potporu; ono je smetalo ruskoj vojsci da učini pohod preko plodnih ravnica zapadne Bugarske, jer bez Srbije nije imala neophodne osnove za svoju radnju”16... Od najvećeg značaja bilo je priznanje ove neutralnosti od strane Porte hatišerifom od decembra 1853, bez prethodnog dogovora sa Rusijom. Rečima Nila Popova: „Tim hatišerifom Porta je tako reći poništila pokrovitelstvo Rusije nad Srbijom, koje je pripadalo Rusiji po pređašnjim dogovorima”... Zanimljivo je isticanje raspisa ministra unutrašnjih dela, od 24. februara 1854. godine, svim okružnim načelnicima da upozore narod da izbegava „suđenja o ratujućim strankama”, kako se ne bi dalo „povoda neslozi i zabuni,... da se ne dopusti nikakvo ogovaranje postupaka pravitelstva, ili grdnje ratujućih država.”... Od interesa je i kako ovaj autor obaveštava čitaoce o uvaženom mišljenju Jovana Marinovića da: „Neutralnost” Srbije „koju je priznala Porta, jeste veliki korak napred” u odnosima sa Portom „koji nas stavlja tako reći u red nezavisnih država već i po tome što ta neutralnost nije samo uslovljena između nas i Turske, nego i prema ostalim državama”.17 U uvodnom delu sledeće knjige Popova, Srbija posle Pariskog mira – Svetoandrejska skupština (1858–1859), štampane u srpskom prevodu 1872. godine, ističe se značaj istorije Srbije u sklopu istorijskih zbivanja u zemljama svih Južnih Slovena, kako onih pod Austrijom i Mađarskom, tako i onih u Bosni, Hercegovini, Staroj Srbiji i Makedoniji pod Turskom. Već „istorijska predanja” povećavaju „istorijski značaj” Srbije, a njeni „politički ciljevi” povezani „sa takozvanim Istočnim pitanjem” uzdižu je obeležjima evropskih dometa. Tako po Popovu: „Do Pariskog mira 1856, politička istorija Srbije određivala se” umnogome „odnosima Rusije i Turske... a docnije suparništvom velikih evropskih sila s Rusijom” ako ne „i među njima samima”... Izlaganje počinje konstatacijom da „rastrojena” ustavobraniteljska vlada, posle Pariskog mira, u odnosima spoljne politike, uglavnom se „podčinjavala volji Turske, ili uticaju Austrije”... Za našu temu o spoljnoj

14 Isto, 308. 15 Isto, 311. 16 Isto, 316. 17 Isto, 318, 321, 323.

308

politici, ova knjiga, posvećena Skupštini koja označava prekretnicu u zbivanjima unutrašnje politike, od neuporedivo je manjeg značaja od prethodne. Moglo bi se čak reći, da je beznačajna. Ipak, i tu se mogu naći rečenice od koristi za potvrdu nekih istina vezanih za spoljnu politiku. Primera radi, u vezi s ovlašćenjima i umećima Ilije Garašanina: isticanje značaja Ministarstva unutrašnjih dela, s Garašaninom na čelu, i na spoljne poslove „od kako je zaveden Ustav i oteran Miloš.” Garašaninu su već tada „bili poznati svi diplomatski poslovi, jer je više puta pozivan da njima upravlja.” Još se precizira da se u tom razdoblju pretežno: „U spoljnim poslovima držao Turaka”, sa uverenjem „da se ne može otkloniti uticaj Porte,” u datim okolnostima i postojećim nesuglasicama „u krugu” čelnih ljudi društva i države, uključujući kneza Aleksandra Karađorđevića i njegove svite.18 Bez komentara tu se ređaju govori skupštinara. Navodi se podrobno kako je Milovan Janković pročitao „zahvalnicu zaštitničkim državama” i povodom ove zahvalnice izglasanu deklaraciju kojom se u citiranoj formulaciji ističe važnost saziva Skupštine „prvi put posle onoga doba kad se okolo Srbije svršavaju važni istočni poslovi, od kojih Srbija bi pošteđena poštovanjem njezine neutralnosti [kurzivom A. R.] i posle onoga doba kad se zadobivena srpska prava ponovo utvrdiše i ujamčiše Pariskim ugovorom”... Uopšteno iznosi se i kako su svi narodni predstavnici, bez obzira na velike razlike ispoljene u žestokim raspravama o unutrašnjim problemima – podjednako uvažavali u odnosima sa Srbijom određena prava Porte i Sila zaštitnica.19 Sve napisano u ovoj knjizi bez ličnih je autorovih komentara. Događaji se navode po hronološkom redu i udelu učesnika u raspravama i odlukama. Tek na poslednjoj strani knjige Nil Popov u nekoliko redova ističe prelomni značaj Sv. Andrejske Skupštine u unutrašnjoj politici, a u izvesnoj meri i spoljnoj. Njegovim rečima: Povratak Obrenovićeve dinastije „potpuno je odgovarao želji celog naroda” takođe na poprištima spoljne politike. Obrenovićevska prošlost oživela je kroz njena „predanja o borbi za oslobođenje Srbije od tuđinskog gospodarstva i tuđinskog uticaja. Dotle su ustavobranitelji zadržavali narodne težnje, plašeći sebe i druge gnevom sultana i garantnih Sila. [?!] Potpuni uspeh političkog prevrata, koji je izvršila sv. Andrejska skupština, pokazao je očigledno da je taj strah bio uzaludan. Pogledajte, rekao je 25. Decembra jedan narodni poslanik, kad je Miloš stupao u dvor, – a nas su uveravali da to neće dopustiti carevi! U tim punim ironije rečima ogleda se radost naroda, što se oslobođava od tuđinskog pritiska” – završni je zaključak Nila Popova. U vezi sa našom temom zaključićemo i mi ovde: Garašaninov uticaj na spoljnu politiku biće sve veći, ali ne i njegovog Načertanija. Nestankom trijumvirata iz vremena vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, Garašanin je ostao sam na vrhu piramidalne vlasti. Posle smrti Avrama Petronijevića nema više takmaca ni u Vučiću Perišiću. Miloš nije praštao Vučićevu bunu, koja mu je sina Mihaila lišila vladarskog položaja. Vučić će to delo morati platiti životom. Knjiga posvećena drugoj vladavini Miloša Obrenovića, posle Svetoandrejske skupštine, 1859–1860, takođe je ispunjena događajima unutrašnje politike, ali ima ne samo rečenica, već i stranica ispunjenih osvrtima na spoljnopolitička događanja. U prvom osvrtu na Miloševu spoljnu politiku ističe se kako se Miloš „najviše oslanjao na Rusiju, dogod ga ona nije napustila u njegovoj borbi” protiv zagovornika decentralizovanja vlasti, sa središtem u državnom Savetu, pod nadzorom ustavobranitelja. Ali kad su na vlasti isti ustavobranitelji postali takođe „despoti”, pa su uz to „još morali neprestano tražiti” podršku za svoju unutrašnju politiku u Carigradu „ili u Beču” – Rusija se saglasila sa povratkom Miloša Obrenovića na kneževski položaj vladara pod sizerenstvom Turske, prema odlukama Svetoandrejske skupštine. Izvesna podrška Velikih Sila Zapada samovoljnoj Miloševoj politici, objašnjiva je i po Popovu tretmanom jednakih prava urođenih i prirođenih Srba, po evropskom uzoru građanske ravnopravnosti. Primera radi, u ličnostima bivših austrijskih podanika, doktora Lindmajera i Paceka, koji su se zahvaljujući tretmanu nediskriminisane ravnopravnosti, domogli veoma uticajnih položaja u državnoj i društvenoj hijerarhiji.20 Širina uskogrudog Miloša u spoljnoj politici ogledala se u nastojanjima da se za stvar Srbije prema potrebi pridobiju sve Velike Sile, posebno one koje su po moći i interesu u datoj situaciji bile najuticajnije. Ta politika ispoljila se u odluci da njegov sin naslednik, „pošto je probavio” prilično na „ruskom dvoru za vreme svoga progonstva, poseti sada i druge dvorove”. Tako Mihailo „15. marta otputuje sa svojom ženom Julijom Hunjadi, u pratnji ljudi koji su vični diplomatskim poslovima, Jovana Marinovića i Koste Cukića, u Beč, Pariz, Berlin i London, te se vrati u Beograd tek 28. maja.”21 Sa kakvom se argumentacijom vodilo ili nije vodilo računa o sugestijama Velikih Sila, Popov je ilustrovao primerom saziva Skupštine posle Svetoandrejske. Prema njemu, na Milošev argument da „Sile pokrovitelice ne žele da se sazove Skupština”, predstavnici liberala, Jevrem Grujić i Milivoje Jovanović „stanu mu dokazivati da je sazivanje zakonito, i da se Sile neće tome protiviti kad se sam akt svrši. Treba sazivati

18 Nil Popov, Srbija posle Pariskog mira – Svetoandrejska skupština, Beograd 1872, 1, 10–11. 19 Isto, 53. 20 Isto, 2–3, 13. 21 Isto, 25.

309

Skupštinu, govorio je Grujić, te će ih bar to odučiti da se ne mešaju u unutrašnje poslove Srbije.” Milošu nije preostalo drugo nego da se odluči za saziv Skupštine „na malu Gospojinu”.22 Od interesa je i informacija (koja nema direktnu vezu sa našom temom, ali je značajna za obeležja vremena čak do pisanja ove rasprave) o malobrojnosti stanovnika, koji se uz to ne odlikuju dovoljnom proizvodnjom neophodnih životnih artikala, u poređenju sa velikim zemljama i narodima. Povodom predstojeće Skupštine, osnivač državne statistike Jakšić izložio je Odboru za saziv Skupštine karakteristične razvojne podatke. Po tim podacima Srbija je imala 1834. samo 674.000 stanovnika, 1846. – 910.000, 1853. – 1,030.000. Od ne manjeg značaja bila je niska proizvodnost rada, a prema njoj i nizak standard života. U Srbiji „državni prihodi povećali su se za 25 godina tek srazmerno umnožavanju ljudstva – od 938.000 talira na 1,114.000, dok međutim u Austriji za isto vreme opšta suma prihoda udvostručila je se”.23 Među spoljnopolitičkim pregnućima liberala ističe se cilj: „potpunog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda”24. Kontradiktorna su, međutim, razjašnjenja o stavovima stranih konzula u vezi sa namerama da se Ustav menja, odnosno ne menja. Igrom slučaja tadašnji ruski konzul u Beogradu, poreklom Srbin, prezivao se Milošević [kao kontroverzni predsednik Srbije u vreme pisanja ove rasprave], sa činom pukovnika. U vezi sa njegovom namerom da putuje u Kragujevac tokom zasedanja Skupštine, Popov kazuje, kako je na putu (Milošević „još ni došao nije do Kragujevca”) dobio pismo „od Miloša, u kome mu je [knez] objašnjavao, da će dolazak konzula u Kragujevac u vreme držanja Narodne skupštine, svi smatrati kao da konzul ima nameru odvratiti knjaza, da ne menja ustav. No ruski konzul, ne gledajući na to, opet se javi u Kragujevcu. Sastane se sa Milošem, [i] ovaj mu je morao obećati da će raspustiti Skupštinu a neće joj ni predlagati izmenu ustava, i da će se ograničiti samo na pretresanje zakona o prestolonasleđu i o poboljšanju poreske sisteme.”25 Dalje iznosi: „Ostali konzuli znali su da se je Milošević sastajao sa starim knjazom, no nisu znali šta je bio predmet njihovog razgovora, te su se starali približiti Miloševom sinu. S njihovog gledišta glavni greh Milošev bio je taj što je pristalica Rusije. U nameri da osujeti uobraženi [kurzivom A. R.] upliv Rusije, francuski konzul Dezesar namislio je bio zbaciti Miloša sa prestola, a na njegovo mesto popeti Mihaila, koji je i po vaspitanju” i po ženidbi sa Mađaricom „bio takav da se nisu imali rašta plašiti suvišnog upliva Rusije na srpske poslove.” Pošto ni narod tada nije bio za ovakve, nove, prevratničke obrte, sam Mihailo je sa indignacijom odbio mogućnost smenjivanja oca da bi se prevremeno domogao prestola. Zaključak Popova o navedenim i nenavedenim mešanjima stranih konzula, svodi se ovde na Miloševu umešnost da adekvatnim ponašanjem u otporu i poslušnosti, na liniji pregovaranja gotovo uvek izdejstvuje ono što je probitačno. Miloš nikada nije gubio iz vida „politički položaj Kneževine, koja je [pretežno] bila pod nesnosnim tutorisanjem Turske, i bajagi pod pokroviteljstvom Velikih Sila, od kojih je svaka” težila „samo” tome „da na sve poslove u Srbiji udari pečat svoje sopstvene prevlasti”.26 Posvećujući veću pažnju spoljnopolitičkim problemima, u drugom delu ove istorije (samo nominalno podeljenu u dve knjige), Popov se zadržao na odnosima uoči rata Francuske, pod vladavinom Napoleona III, i Austrije, pod carem Francom Jozefom „oko italijanske nezavisnosti” – u kontekstu poznatih nastojanja da se Srbija pridobije za akcije na strani jedne ili druge od dveju zaraćenih Sila. Od interesa je dalje izlaganje, kako je princ Napoleon prilikom Mihailovog boravka u Parizu „nagovarao” srpskog kneza „da se stavi na čelo jugoslovenskog pokreta [kurzivom A. R.] koji bi... bio upravljen protiv Austrije.” No već „ruska diplomatija, iako je bila na strani Francuza u vreme [ovog] Italijanskog rata... nije taj plan” odobravala. Uostalom, dodaje, ni sprovesti „ga nije bilo tako lako kao što je mislio princ Napoleon”.27 S obzirom da je tada Miloš bio preokupiran ostvarenjem plana promene Ustava, čemu su se protivile Velike Sile, u skladu sa protivljenjem Porte, izbegavanje sastanka s konzulima, a posebno s ruskim i austrijskim, od strane Miloša, bilo je uobičajeno. Popov navodi: „Kad bi se oni javljali u dvorcu pri kakvoj bilo svečanosti, sa pozdravima, on bi ih slušao stojeći i pošto bi im zablagodario, odmah bi se sakrio u druge sobe, iako je knez Mihailo često zapitkivao oca: Ako je po volji malko da prisednete! Taj italijanski rat je i omeo Miloša” da sprovede plan o promeni Ustava.28 Iz izlaganja u vezi sa ovim ratom može se takođe razabrati kako su žitelji Beograda ispoljavali „svoje simpatije i raspoloženje spram jedne od srpskih zaštitnica a neraspoloženje spram druge. Francuski konzul u društvu sa Sardinskim Destengom ili, ‘Stankom’ kao što ga je Miloš [podsmešljivo, po svojoj navici] nazivao, bili su... više puta” pozdravljani „ovacijama, jer je neuspeh Austrije izazivao radost u Beogradu.” Precenjivanje značaja ovih osećanja vidljivo je i po autorovoj nerealnoj proceni da je narod Srbije sa ostalim

22 Isto, 39. 23 Isto, 44–45. 24 Isto 62. 25 Isto, 71. 26 Isto, 76. 27 Isto, 85. 28 Isto, 86.

310

južnoslovenskim narodima bio već tada spreman za opšti oslobodilački „ustanak” koji „tek što nije buknuo.” Najznačajniji poriv mogao bi se i prema Popovu ustanoviti savezom „između Srbije, Bosne i Crne Gore.” Sve, naravno, mimo Načertanija i sve mimo shvatanja realnih odnosa snaga, o čemu je Miloš uvek najviše vodio računa. On je znao da vojnički za veliki nacionalnooslobodilački poduhvat Srbija još nije spremna. „Miloš je tačnije shvatio interese” države i naroda od „vatrenih patriota.” Slavljenje francuskih pobeda zadržalo se na zdravicama „u čast imperatora Napoleona, oslobodioca Evrope.” Proći će jedanaest godina, da bi se padom Napoleonovog uspona uočilo kako su uzaludna bila verovanja u njegovu svemoć, a prema tome i u pobedu uz njegovu pomoć. Četvrta knjiga Popova Srbija i Turska od 1861. do 1867. godine u srpskom prevodu štampana je u Beogradu 1879. Odmah na početku ove knjige autor ističe: „Kako se uspesi spoljne politike postizavaju s jedne strane silom oružja, a s druge diplomatskom veštinom... to nije čudo da su uvek i svuda postojali u isti mah različiti pogledi na važnost rata i diplomatije, kao izvora istorijskim uspesima u narodnom životu. Narodno čuvstvo svuda se sa većim poverenjem odnosi prema sili oružja, nego li prema sili... uveravanja”... Na prvim stranicama ovih izlaganja, Popov na svoj način nalazi za potrebno da priču započne zbivanjima iz prethodnih godina, kako se ne bi izgubio iz vida kontinuitet u problemima i događajima. Prošlo i predstojeće nezadovoljstvo u Srbiji povezano je sa nezadovoljstvima u Bosni, Staroj Srbiji, Bugarskoj... Tu je od većeg interesa što se posle Miloševe smrti, Mihailovom vladavinom ne samo vraćaju nego i povećavaju, Miloševom nemilošću oduzeta Garašaninova ministarska ovlašćenja! Njemu se omogućuje po položaju da u najvećoj meri primeni uputstva svoga Načertanija, ali pošto i on zna da je to nemoguće, a ne samo nepotrebno, i njegova nacionalna spoljna politika sprovodi se bez veze s Načertanijem. Povećani zahtevi Preobraženske skupštine, protumačeni namerom „da se od Srbije načini nezavisna država” u odnosima sa Portom izazvali su tada njene protivmere, koje su podržale Austrija i Engleska, nasuprot Rusiji i Francuskoj. Popov ističe kako su „Engleska i Austrija” pretile „da će Srbiji otkazati svoju zaštitu, ako se njen državni stroj ne bude povratio na one ustanove” koje su bile „garantovane od Velikih Sila za vreme Pariskog kongresa.” Nasuprot toj pretnji, ostale Sile zaštitnice stale su na stranu Srbije, naglašavajući da je Preobraženska skupština izglasala u okvirima prava međunarodno priznate samouprave srpske države pod sizerenstvom Turske u unutrašnjim poslovima državnog ustrojstva i državnih potreba. Podrobno opisani sukobi Srba i Turaka oko Stambol kapije i Varoš kapije u svetlu intervencija Sila zaštitnica ispunjuju prvi deo knjige. Navode se imena ubijenih i ranjenih u napadima turskih silnika. U zaštiti srpskog življa i podršci srpskim zahtevima da Turci napuste varoška naselja i prepuste gradska utvrđenja srpskim državnim organima, Sile zaštitnice nisu bile jedinstvene. Pod utiskom izazvanim bombardovanjem Beograda sa beogradske turske tvrđave, javno mnjenje širom Evrope prisililo je Sile zaštitnice da se određenije izjasne o svojim stavovima u novonastaloj situaciji, što autor podrobno obrazlaže. Srpske vlasti, iznosi Popov „verujući u mogućnosti pregovora... i da se ne bi zamerile diplomatiji [Velikih Sila] nisu ni pomišljale na organizaciju oružane sile od iskupljenih građana, niti na dozivanje redovne vojske... iz kasarne nove varoši.” Srbima naklonjen francuski konzul Tasti, koji je „stanovao u gostionici Srpskoj Kruni” blizu „kuće Garašaninove”, pisao je „u svom izveštaju Tuvnelu 4/16. juna 1862” da se Garašanin „čudom spasao od tanadi, a zemljaci njegovi skoro su ga krivili da je izdajica, [no] on produži sa umirivanjem” naroda.29 Konzuli Sila zaštitnica svojim stavovima u nastaloj situaciji pokazali su i prema ovom Popovom prikazu kako se odrednice jednog nacionalnog spoljnopolitičkog programa, sačinjenog u jednom istorijskom razdoblju, ne mogu koristiti u drugom, sa drukčijom konstelacijom Velikih Sila. U vreme pisanja Načertanija Francuska i Engleska bile su na jednoj strani, a Rusija i Austrija na drugoj – prema odrednici državnih interesa Srbije. U vreme aktualiziranja zahteva da se beogradska tvrđava, sa čijih je utvrđenja bombardovan Beograd, demilitarizira civilnom srpskom upravom, Francuska i Rusija, a ne Engleska bile su za ispunjenje srpskih traženja. Na konferenciji predstavnika Velikih Sila, od 10. jula do 23. avgusta/4. septembra 1862, u jednom od predgrađa Carigrada, na obali Bosfora, u Kanlidži, u letnjem dvoru velikog vezira Fuad-paše, uz prisustvo turskog ministra inostranih poslova Ali-paše, razmimoilaženja su se ispoljila manje više na isti način. Popov ističe kako je ova konferencija obeležena karakteristikom svih konferencija Velikih na kojima se kroji sudbina malih – time što srpskom predstavniku nije bio dozvoljen pristup. Njegovo učešće bilo je ograničeno na područje kuloara, sredstvima pismenih predstavki i ličnog ubeđivanja.30 Zanimljivo je kako Popov ocenjuje držanje vladajućih, odnosno vodećih ličnosti Srbije na ovoj konferenciji, kao i u vezi sa njom. Garašanin ispada preterano oprezan, u svojoj opreznosti spreman da se zadovolji i minimalnim turskim ustupcima. Ristić više preduzimljiv, verovanjem u premoć Srbiji naklonjenih Sila.

29 Nil Popov, Srbija i Turska od 1861. do 1867, Beograd 1879, 40. 30 Isto, 59.

311

Mihailo pretežno nezadovoljan, usled premoći domaćih i stranih savetnika, da se treba uzdržati od zveckanja oružjem i pri ovom sučeljavanju sa Turskom, kad Tursku u protivljenju prevelikim zahtevima Srbije podučavaju Austrija i Engleska. U tom kontekstu Popov navodi jedno kasnije Mihailovo pismo, od 18. juna 1862, u kojem knez kazuje Ristiću, da: „Sudeći po svemu vidimome i nevidimome... mrtvi se čvor... između nas i Turaka... neće dati odrešiti dok se sa sabljom ne raseče. Ja se za to spremam iako „ne nalazim odziva u ovom mom spremanju u mojoj najbližoj okolini... Međutim, dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj može biti napretka niti meni u njoj opstanka”31... U preskocima razvučenom izlaganju nije lako razabrati in continuo nit rasprave predstavnika Velikih Sila na Kanlidžskoj konferenciji o razrešenju sukoba oko turskih gradskih utvrđenja i varoških naselja. Ipak, za našu raspravu važno je da se ovde više nego kod drugih istoričara ističe, bar delimično, razlika u stavovima kneza Mihaila, predsednika vlade i ministra inostranih dela Ilije Garašanina, te predstavnika Srbije na toj konferenciji Jovana Ristića. A uporedo s tim razlikama i u stavovima Srbima naklonjenih glasnogovornika Vlaške i Moldavije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Mađarske. U vezi sa Garašaninom ističe se kritika njegovih oponenata zbog zadovoljenja s malim turskim ustupcima, jer njegovo istrajanje na zahtevima za veće ustupke, iako ne bi bilo uvaženo na ovoj konferenciji „svakako bi zauzelo” uvaženije „mesto u diplomatskim arhivama.” Navođenje Mihailovog pisma, od 21. jula, Ristiću, u celini, takođe je značajno u tom kontekstu. Knez Mihailo u tom pismu kazuje kako ga je minule „nedelje” posetio „francuski konzul Tasti, po nalogu [ministra inostranih poslova Francuske] Tuvnela” da ga „upita bi li pristao na sledeći arrangement između nas i Turske: da se Turci iz Srbije isele i svi gradovi poruše, osim Beograda, koji bi se imao dezarmirati od strane varoši, i u kome bi se garnizon imao na nekoliko stotina ljudi reducirati (on upravo reče na sto i pedeset ljudi! ne pomislivši da bi se Turci takvom predlogu smejali). Ja sam mu odgovorio, da ja ne nalazim da je Srbiji data dovoljna satisfakcija bez porušenja svih gradova u Srbiji, niti da mi možemo biti uspokojeni, dok je beogradskog grada, koji nas je bombardovao; ali da ja, naposletku, primam predlog g. Tuvnela kao minimum na koji se naša razmirica sa Turcima daje svesti, i to jedinstveno primam zato što to g. Tuvnel predlaže [kurzivom istakao A. R.] rezervirajući sebi pravo da mogu primječenija činiti”. Kad se razmotri u konačnoj verziji ovaj „arrangement ja primam en principe”. Ovde treba istaći razumno držanje ovog vladara, kojeg neki istoričari karaketerišu karakteristikom agresivnog ekstremizma u vođenju srpske nacionalne politike, a koji bi trebalo da je u tom pogledu uzor onima koji će zbog svog ekstremizma ne prihvatajući mišljenje nijedne Sile, posle 130 godina odvesti zemlju u propast.32 Ovo Mihailovo pismo poučno je i po besedi koju tu spominje sa komentarom da njome najviše ističe „patnje hrišćana u Turskoj ne toga radi da auditorijum pred kojim” će „ovu besedu držati” impresionira „nego stranoga sveta radi, koji o ovim patnjama nema poznatija i koga saučastije vredi mnogo puta više nego nekoliko oružanih bataljona”. [Kurzivom istakao A. R. da bi se istaklo, u naše vreme, prenebregavani uticaj inostranog javnog mnjenja na odnose sa inostranim zemljama.] U sukobu sa Turskom bilo je tada za Srbiju od velike važnosti da pridobije englesko javno mnjenje za pristanak na proturski nastrojenu vladu Engleske da ne ignoriše pravedne potrebe i zahteve male države koja je izložena udarima neobuzdanog turskog sizerena. Navodnu spremnost za rat sa Turskom, ako se ne ispune opravdani zahtevi Srbije na konferenciji u Kanlidži, Popov preuveličava, što se potvrđuje činjenicom da Mihailo prihvata odluke Kanlidžske konferencije, formulisane u dvanaest, većinom za Srbiju nepovoljnih odredbenih tačaka. A Mihailova odluka, ma kakva da je, bila bi izvršena, jer bi se zasnivala na njegovoj neprikosnovenoj vlasti. To i autor dokazuje time što navodi Garašaninove reči kojima „govoraše da svoga glasa za rata ne da” ali „ako bi Knez zagazio u rat, on ga ne bi ostavio”33... Po iskazima Popova može se takođe potvrditi da prevaga u odnosima odlučujućih Velikih Sila na Kanlidžskoj konferenciji nije bila na strani Sila naklonjenih Srbiji. Proturski tandem u savezu, Engleska i Austrija, bio je jači od prosrpskog tandema Francuske i Rusije. „Položaj ruske diplomatije posle Krimskog rata i Pariskog mira” nije bio adekvatan položaju ostalih Sila, i već stoga se diplomatski predstavnik više „istrošio u pojedinostima” dugih rasprava. „Italijanski poslanik, ako je i imao nalog da složno radi sa srpskim prijateljima, ipak zbog još neutvrđenog značaja njegove zemlje nije mogao na sebe uzeti inicijativu u podobnom poslu. Ponašanje pruskog opunomoćenika je izazivalo osuđivanje od strane srpskih pokrovitelja, da je knez Gorčakov, na jednom sastanku predstavnika Velikih Sila u Petrogradu nalazio za potrebno izraziti se protiv delovanja” pruskog predstavnika, barona Verterna, u Kanlidži... Tako je prevagnuo stav Engleske i Austrije, da se ne može izmeniti 29. član Pariskog ugovora, „koji je Porti davao pravo držati garnizone u srpskim gradovima.” Vidljivo i po rekonstrukciji ovog autora, neredi koje su izazvali srpski izgrednici u Beogradu pre bombardovanja, kao argument predstavnika proturuski nastrojenih engleskih i austrijskih

31 Isto, 60–61. 32 Isto, 75–76. 33 Isto, 72.

312

predstavnika zasenili su argumente kojima su francuski i ruski delegati, žrtvama i štetama od turskog bombardovanja akcentuirali zahteve za evakuisanje turskih garnizona iz beogradske tvrđave. Prema ovom viđenju, takođe, Srbija je za Portine ustupke: iseljenje Turaka iz svih varoških naselja i rušenje turskih gradskih utvrđenja u Sokolu i Užicu morala ustupiti „znatan deo svoje prestonice,” zarad povećanja „sigurnosti” beogradske tvrđave i dalje u turskom posedu; platiti odštetu oštećenim Turcima za vreme srpskih izgreda, odreći se „naknade za štetu” učinjenu Srbima tokom bombardovanja Beograda. Da bi se čitaoci uverili u verodostojnost autorovog zaključka, navodi se u celosti „pet prvih” tačaka usvojenog „protokola” Kanlidžske konferencije. U komentaru navedenih odredbi Popov još dodaje kako: „Nema nikakve sumnje da se diplomatija [Velikih Sila] požurila kako će tim načinom rastaviti Srbe i Turke koji su gotovi bili na novu kavgu,” a ono što će neminovno uslediti ostaviti za buduća rešenja. A knezu Mihailu ne preostade drugo no „da odgodi rešenje” nerešenih pitanja „do zgodnijega vremena.” U pismu, od 21. septembra/3. oktobra 1862, dodaje Popov, on je velikom veziru Fuad-paši saopštio svoje mišljenje da izglasana rešenja na konferenciji u Kanlidži „ne mogu počinjati novu eru za” bolje „veze među Srbijom i Turskom, i ako ih on od svoje strane i prihvati, da bi se mir održao. Mnogo je mučnije bilo knezu objaviti srpskom narodu ovakav ishod događaja.” Ali on je imao snage za to. Objasnio je da su tako odlučile Velike Sile, a Srbija će sačekati vremena kada će u izmenjenim okolnostima izdejstvovati ili izvojevati svoja neizmenljiva prava.34 U daljem svom izlaganju Popov se zadržava na reagovanjima javnosti širom Evrope, posebno u Engleskoj, u povodu za Srbiju nepovoljnih rešenja Kanlidžsko-carigradske konferencije: Mnogi od Engleza, čije su vlade najviše podržavale Tursku u protivstajanju buntovnim zahtevima potčinjenih hrišćanskih naroda, znali su „u isto vreme daleko za sobom ostaviti sve ostale narode u izrazima sačuvstva prema nastradalima, koristeći se pri tome i parlamentskom govornicom i literaturom i dobročinstvom. Ovakav način delovanja... upotrebljen je” i posle neispunjenja ovih razložnih zahteva na Kanlidžsko-carigradskoj konferenciji. „Englezi koji su navaljivali da se ostave turski garnizoni u najvažnijim srpskim gradovima, dadoše se posle na posao da svima silama svojim pokažu svoje sačuvstvo prema srpskom narodu i kneževini” kritikujući „i rešenje” navedene konferencije. Dalje, u istom smislu: „Tek što su Srbi pročitali u novinama tužnu proklamaciju svoga Kneza koji ih pozivaše da se pokore okolnostima, kad već dobiše... i prva sačuvstva engleskog naroda... Jedan od državnika srpskih, koji je poslat bio u London da se upozna sa tamošnjim” prilikama „pisao je početkom novembra u Beograd da se u velikobritanskom parlamentu spremaju na žestoke debate o stanju hrišćana na Istoku... Ne samo grčka revolucija” koja je imala za posledicu „izgnanje kralja Otona iz Atine, ne samo pokret u Bosni i Hercegovini, no i interesi srpske kneževine biće predmet ovim debatama”.35 U ilustraciji dejstva britanskog javnog mnjenja na vremenom sve objektivniji stav Velike Britanije, iskazima sve većeg razumevanja za potrebe slabije srpske strane na deonicama sukoba sa jačom turskom stranom – autor navodi knjigu engleskog pisca, pastora Viliama Dentona (štampanu u Londonu 1842, a prevedenu na nemački i u nemačkom prevodu jednog bivšeg pastora evangelističke crkve u Beogradu, preštampanu u Berlinu 1865) pod naslovom Srbija i Srbi. U toj je knjizi napisano, kazuje Popov, da: „Srpski narod, koji živi u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i u velikom delu Rumelije [engleski pisac nije, naravno, znao za Načertanije, ali ni u Načertaniju se Rumelija ne smatra srpskom zemljom] duboko je proniknut težnjom k nezavisnosti: u Srba je narodni [nacionalni] duh isto tako probuđen kao ma u koga drugoga evropskoga naroda. Zemlje među Crnim i Jadranskim morem pune su. . . predanja o starom srpskom carstvu; današnji stanovnici tih zemalja [u kojoj meri, ne kazuje se] teže za tim” da obnove „svoju silu i uskrsnu slavu svoju – i oni će to učiniti”36... Engleski zaokret u praksi zvanične državne politike nije još bio uočljiv. Popov svoja dalja izlaganja skoncetriše na nabavke oružja za jačanje oružanih snaga Srbije. Po njemu: „Ratne pripreme bile su za Srbiju neizbežne, Porta nije ispunjavala ni sve odredbe Kanlidžinskog protokola. Zadržavši prema odredbama konferencije [u Kanlidži] garnizone u Beogradu, Šapcu, Smederevu i Fetislanu” Porta nije pokazivala ni najmanju spremnost za pregovore sa srpskom vladom o spornim selima „na srpskoj obali Drine sproću turskog grada Velikog Zvornika, poimenično gledom na Mali Zvornik, Sakar i Rađevinu, kao i gledom na gradić Kastel (Sv. Jelisaveta) na Dunavu... Na sva potraživanja u toj stvari iz Beograda, Porta je odgovarala da ona pravi ispravke po karti koju je 1831. godine sačinila komisija za povlačenje granice, te je poređuje sa hatišerifom od 1833. godine, kao i sa mestima gde su rečena sela bila. Evropska diplomatija se nije mešala u tu sitnu raspravu i Srbija je i dalje umnožavala svoju vojnu snagu.”37 U to vreme, međutim, ističe Popov, u Evropi se u izvesnoj meri menja konstelacija Velikih Sila. Neuspeli

34 Isto, 84–85, 92, 94. 35 Isto, 88. 36 Isto, 99. 37 Isto, 102.

313

ustanak Poljske imao je za posledicu homogenizaciju mnogih evropskih država u politici protiv Rusije. Turska se najviše osmelila na veće ispoljavanje simpatija prema poraženim poljskim ustanicima, nasuprot Rusiji i Austriji, posebno Rusiji, koja je predstavljala najveću latentnu, ako ne i akutnu opasnost turskim posedima na Balkanu. Da su na turskoj teritoriji agenti poljske ustaničke emigracije, sa knezom Čartoriskim na čelu, nalazili sigurna uporišta za širenje mreže antiratnih podrivačkih akcija – proizlazi i iz ovog izlaganja. Debate u engleskom Parlamentu i izjave pojedinih engleskih publicista i političara, prema Popovu iskazuju nastojanja Engleske da posvedoči „istočnim Hrišćanima”, posebno Srbima „da se oni iz Londona mogu nadati boljoj zaštiti nego li iz Peterburga”.38 U ovom delu svojih izlaganja Popov se najviše zadržava na govoru jednog engleskog političara u Donjem domu, koji je kritikujući jednostranu protursku politiku britanskih vlada isticao kako je ta politika bila „razumljiva do Krimskog rata”, ali ne „1863. godine kada je Rusija” bila preokupirana „nemirima u Poljskoj”, a parlamentarna Italija već mogla da se takmiči sa Rusijom „u vodama Levanta.” Po tom poslaniku, Srbija je u svojim slobodarskim pregnućima protiv turskog sizerenstva, zaslužila primarnu podršku Engleske, i sa pozicija engleskih demokratskih pregnuća. U daljem toku ovih izlaganja, Popovu se može zameriti izvesna konfuznost, usled ređanja branilaca i kritičara spoljne politike Engleske bez hronološkog reda i misaone kohezije, tako da se teško razaznaju godine promena u spoljnoj politici te zemlje. Ipak, nije nedokučivo ni kod njega da se ta politika menjala i saznanjem da opstajanje turskih posada u gradskim utvrđenjima Srbije postaje sve veća pretnja novom evropskom miru. Istovremeno s tim saznanjem u Srbiji se nastavlja sve intenzivnije tražiti iseljavanje turskih garnizona iz preostalih gradskih utvrđenja, a u Turskoj se počinje sve otvorenije uviđati da napokon turski garnizoni ta utvrđenja moraju napustiti.39 Popov, kome je izgleda stalo do upoređivanja Garašaninovih i Ristićevih umeća u vođenju nacionalne spoljne politike, navodi kako je Garašanin, u pismu od 15. februara 1866. Ristiću saopštio „da je nameran zapodenuti” pregovore o tome „da se sruše bar utvrđenja u Šapcu, Smederevu i Fetislamu”, a za uzvrat da će knez Mihailo „doći u Carigrad da se [podanički] predstavi Sultanu, što je Porta već odavno želela.” Međutim, Ristić je već znao, na osnovu izmenjenih odnosa Sila u korist Srbije, da se time više ne treba zadovoljiti.40 Mora se istrajati, shodno novim povoljnijim okolnostima, u zahtevu kojim se traži iseljenje turskih posada iz svih gradskih utvrđenja, uključujući kao najvažnije beogradsko utvrđenje. Za to je sastavio Promemoriju, naravno, uz odobrenje Garašanina kao ministra inostranih dela, da je „korisno i za Tursku i za Srbiju predaja [svih preostalih] gradova srpskim garnizonima.” „Izdržavanje turskog garnizona” samo u beogradskom gradu, utvrđenju „staje Portu godišnje po 50.000 dukata, što guta dve trećine od danka što ga Turska prima od Srbije.” A pored ove ušteđevine, i drugih ušteda koje se nadovezuju, time bi se najbrže „ispunila davnašnja želja” Porte, da „srpski knez” dođe u Carigrad „da Sultanu izjavi svoju odanost i gotovost služiti opštim interesima Carevine”.41 Što će već sledeće, 1867. godine, Porta ispuniti zahtev za odlazak turskih garnizona iz gradskih utvrđenja, pokazuje umesnost Ristićevog istrajavanja na tom zahtevu, ali ne i da je taj odlazak bio u direktno posledičnoj vezi s tom istrajnošću. Upoređenja neuporedivih istorijskih ličnosti, kao i običnih stvari, neodrživa su, i sa naučnog stanovišta deplasirana. Iako je to tako, ili baš zato što je tako nije na odmet da se zna kako je sam Garašanin, prema u ovoj knjizi navedenom pismu, odao Ristiću priznanje za doprinos u dobijanju pomenutih gradova. U tom pismu Garašanin je napisao: „Kad bi ime Bizmark bilo zvanje ili dostojanstvo, ja bih Te na mah predstavio Knezu za takoga i ne bih se strašio kritike, koja se obično pri svakom vandžamentu pojavljuje. Neka se poslanici pregone, za gradove, čija je zasluga, koliko god hoće, prava će istina biti, da je to Tvoja zasluga”42... Tu, u zaključku mora se ipak dodati: u svetskoj i domaćoj javnosti dobijanje gradova pripisano je uopšteno „uspehu srpske diplomatije.” Dobijanje „gradova na obali Save i Dunava” bez rata dotle se smatralo nemogućim. Godine su prolazile, da bi se napokon videlo kako je i to moguće. Preovladalo je mišljenje onih koji su znali, da kad se nešto mora neizbežno, pre ili kasnije dobiti, odnosno izgubiti, onda je razumno i najprobitačnije da se to dobije, ili izgubi, sredstvima diplomatije. Ovom knjigom, koja je ispunjena diplomatskim pregnućima srpske istorije od 1861. do 1867. Popov je pokazao kako je probleme neizbežnosti bolje u politici rešavati putevima diplomatskih pregovaranja nego ratničkih razaranja.

38 Isto, 103. 39 Isto, 109. 40 Isto, 118. 41 Isto, 119. 42 Isto, 131.

314

HERMAN VENDEL 1894–1936.

Herman Vendel

Vendelova knjiga Jugoistočnoevropska pitanja (Südosteuropäische Fragen) štampana 1918. godine u Berlinu, kao i njegovi brojni kasniji spisi, prožeta je duhom vremena koje se karakteriše „usponom jugoslovenstva” na balkanskom prostoru jugoistočne Evrope. Polazeći od preovlađujućeg, uz to socijaldemokratskog učenja, on ističe kako je i srpski narod dosegao stepen razvoja nacije tek kada se neodređeni „pasivni nacionalni osećaj seljaštva” počeo ispoljavati „aktivnom” nacionalnom svešću građanstva, sa svojom inteligencijom na čelu. Borbu Srba u Vojvodini (kao i Hrvata u Hrvatskoj) protiv revolucionarne Mađarske, Vendel ne smatra kontrarevolucionarnom. Razmatra je u sklopu niza oslobodilačkih pokreta i ratova „jugoslovenstva”.1 Vendel citira nemački list Der Serbe kako pozdravlja “Slavonce, Hrvate, Srbe i Bugare” kao pripadnike „jedne nacije, po poreklu, jeziku i običaju”, a pored njih i Slovence „kojima preti od Nemaca slična opasnost kao Hrvatima od Mađara” u borbi za „zajedničku jugoslovensku stvar”. Međutim, tragične istorijske okolnosti „gurnule su Jugoslovene pri odbrani svojih nacionalnih prava” na stranu „austrijske reakcije, koja je imala za protivnika i mađarstvo.” U ovoj analizi navodi i Vendel da su Srbi za nagradu dobili isto što Mađari za kaznu, od „Meternihovih naslednika”.2 Po Vendelu, Mađari su posle nagodbe sa Austrijancima, poput Austrijanaca, prema receptu podeli pa vladaj, uspevali sve do srpsko-hrvatskih savezničkih ugovora početkom XX veka, da zavađaju Srbe i Hrvate, kao pripadnike iste nacije, potenciranjem njihovih razlika u ćiriličkom i latiničkom pismu, te pravoslavnoj i katoličkoj veroispovesti. U istom sklopu osuđuje se i potenciranje razlika koje su u Bosni i Hercegovini, pod austrougarskom upravom, dovele do stvaranja bošnjačke nacije sa posebnim bošnjačkim jezikom.3 U pokretu srpske Omladine Vendel uočava ne samo ideologiju svesrpstva već i težnju za ulogom Pijemonta u jugoslovenstvu. U radu bugarskog komiteta u izbeglištvu sa sedištem u Bukureštu, 60-ih godina XIX veka, ističe se poduhvat za stvaranje jedinstvene bugarsko-srpske države pod dinastijom Obrenovića. Da san o stvaranju velike jugoslovenske države „od Bihaća do Varne” nije mogao da se ostvari razumljivo je po Vendelu ne samo zbog slabosti pokretačkih jugoslovenskih snaga već još više zbog protivljenja Velikih Sila.4 Stvaranje odvojene bugarske crkvene uprave pod Egzarhatom, kojim se činom kvare srpsko-bugarski odnosi u sklopu južnoslovenskih pokreta, pripisuje se ovde prenaglašeno i uticaju Rusije. Ona je ovom svojom

1 Herman Vendel. Südosteuropäische Fragen, Berlin 1918, 49. 2 Isto, 51. 3 Isto, 53. 4 Isto, 56–57.

315

podrškom nagovestila cilj kojim će nekoliko godina kasnije, San-Stefanskim mirovnim ugovorom nastojati da stvori veliku satelitsku Bugarsku. Ali san o „Velikoj Bugarskoj, Velikoj Srbiji ili o Velikoj Grčkoj” mogao je biti ostvaren samo na račun „suseda”. Jer: „Balkansko Poluostrvo” prostorno može da omogući „dobar suživot” balkanskim narodima „ali ne i njihovim” ekspanzivnim aspiracijama. Pri tome najčešće je bila presudna u njihovim odnosima uloga Turske, Austrije i Rusije. Po Vendelu, i delovanjem jedne ili druge od tih Sila došlo je: 1885. do „bratoubilačkog” rata između Srbije i Bugarske; 1905. do prekida u stvaranju carinske unije između Srbije i Bugarske; 1913. do prekida balkanskog saveza iz 1912. ratom protiv Bugarske. Bliže je ipak istini, da je u tim ratovima bratskih naroda, odlučujući povod i razlog bio u vlastodršcima Balkana, a ne Evrope.5 Ističući razvoj jugoslovenstva, Vendel pretežno navodi udeo jugoslovenski nastrojenih ličnosti, umanjujući učinak nosilaca antijugoslovenstva. On citira odlomak govora srpskog poslanika Dušana Popovića u hrvatskom saboru u letu 1918, kako će ideja jugoslovenstva pobediti, jer i on kad bi se smatrao ne samo Srbinom, „već i Hrvatom i Slovencem, uvek bi se identifikovao kao Jugosloven”. Po Vendelu, i bez proročanskog dara, moglo se predvideti kako će se u Jugoslaviji stopiti u jednu jedinstvenu „naciju Srbi, Hrvati, Slovenci.” Ostali Jugosloveni se još ne raspoznaju po svojim drugačijim imenima. Apologetski pledoaje jugoslovenstvu, međutim, ne znači da Vendel ignoriše smetnje u razvoju jugoslovenskog pregalaštva. Može se to nazreti i po podeli poglavlja naslovima: „Jugoslovenski uspon. Stara i mlada Crna Gora. Albanski čvorovi. Makedonska sfinga.” U Vendelovim knjigama na nemačkom jeziku provejava isti duh jugoslovenstva. Već sami naslovi njegovih knjiga pokazuju koliki je značaj ovaj nemački pisac istorije Srba, Hrvata, Slovenaca pridavao njihovim istovetnim jugoslovenskim odnosno južnoslovenskim stremljenjima. Na taj način on je tim delima ilustrovao ako ne i dokazao da je jugoslovenska ideja prožimala manje više podjednako jugoslovenske narode sve dok se nisu ujedinili u jednoj državi. U predgovoru njegove najobimnije jugoslovenske knjige Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo, koja je štampana u srpskom prevodu 1925. godine, Dragiša Lapčević je s pravom napisao, sa tada još preovlađujućom, iako već načetom idealizacijom jugoslovenstva, da stvoreno „jedinstvo Jugoslovena nije” bio „puki slučaj, već jedan istorijski neizbežan događaj”.6 Na žalost, naslovi i sadržaji ponekih poglavlja, formulisani prema prevaziđenim merilima, deluju zbunjujuće. Tako zvuči neprihvatljivo: Nacija bez istorije i raje, jer se time hoće dati do znanja da je srpski narod kao raja ostao dugo bez istorije, te da je, kao nacija, zaostao suviše u razvoju. To se tako smatralo sa stanovišta izvesnih Velikih Sila. Iako je tačno da se „raja diže do” stepena nacije, građanskom svešću, tek u drugoj polovini XVIII i prvoj polovini XIX veka. Po Vendelu: „Kad je trebalo navesti Srbe da ginu za veću slavu samodršca svih Rusa” tek onda je „u proglasima carevih generala pisalo da srpska nacija zbilja zaslužuje da bude nacija, a ruske vojvode su pismeno obećavale da će se pri pregovorima za mir voditi ozbiljna briga o oslobođenju Srbije od svih zavisnosti od Porte”.7 Kao protivnik kapitalističkih Velikih Sila, posebno bivše carske Rusije, sa socijaldemokratskih pozicija i u istoriografiji, Vendel ističe: „U ovoj međusobnoj borbi samoživosti i gramzivosti velikih, u ovoj gadnoj otimačini oko ćara i šićara stajali su Srbi [posle poraza Ustanka] sami i ostavljeni na milost i nemilost [pobednika]. Svađa Velikih Sila, koje su bile ravnodušne prema sudbini svoje hrišćanske braće, zamutila je [i] unutrašnje odnose u Srbiji.” Dok su „Jugosloveni Habzburške Monarhije bili ubačeni u tiganj Napoleonove Evrope”8 Karakteristično je i poglavlje pod nazivom „Srpska država i srpski duh.”. Već za kneza Miloša, preokupiranog borbom za što veća autonomna prava, i Vendel kazuje da je maštao „o jednom moćnom srpskom carstvu, koje bi, obuhvatajući Bosnu, Hercegovinu, Staru Srbiju i Crnu Goru, moglo [jednom] postati stvarnost”. U sklopu ove tvrdnje iznosi se i kako je „mitropolit Leontije 1828. u jednoj molbi upućenoj ruskom državnom kancelaru Neselrodu spomenuo kako je Srbija, mada je [tada] imala [samo] 600 kv. milja, svojim položajem određena za žižu slovenskih naroda”9... U vezi sa ustaničkim poduhvatima Bugara, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina XIX veka tu stoji kako je svaki Bugarin koji je „pokušavao da zapali plamičak u grudima svojih saplemenika imao pred očima Srbe, čiji je primer hrabrio, jer su se već bili iščupali iz najgrubljeg položaja. Ista vera, isti rajetinski položaj, jedna jugoslovenska [kurzivom A. R.] krv i jezik s neprimetnim razlikama [posle će neki tvrditi: „s primetnim razlikama”], izgleda da su pripomogli da se stvori jedno srpsko-bugarsko osećanje zajednice”... A „1833.

5 Isto, 58–59. 6 Isto, 8. 7 Isto, 92. 8 Isto, 103. 9 Isto, 132.

316

Miloš je sa jasnom pretnjom stavio Porti do znanja, da i iz Bosne i Hercegovine, Albanije i Crne Gore, kao i iz Makedonije i Bugarske, dolaze i njemu izaslanici i glasovi koji mu javljaju da hoće svi rado da mi se približe i samnom da se ujedine”10... Složenost je problema jugoslovenskog nacionalizma u činjenici da se pre njega, a posle pored njega razvijao srpski, hrvatski, slovenački, crnogorski i makedonski nacionalizam. Vendel u tom kontekstu čak kazuje: „Ni Sloveni Habsburškog carstva nisu ostali nedodirnuti ne toliko političkim buđenjem nacionalnosti koje je dobilo podstreka od francuske revolucije, koliko književno-kulturnim preporodom nacionalnosti koji je potekao iz nemačke romantike. Nejasno i blaženo sanjalaštvo u prošlosti u kome je nacionalizam nemačkog naroda, koji se tek budio, pre bio bezobličan nego izrazit, našlo je odjeka kod Slovena u Austriji što se malo razlikovala sudbina ovih plemena, razdrobljenih i predatih tuđoj vlasti, od sudbine Nemaca koji su tek maglovito sanjali o državnom jedinstvu. Raspoloženju koje je dolazilo od sličnih osećanja odgovarala su i slična znamenja: tamo hrast, ovde lipa, tamo Tevtonija, ovde Slavija, tamo Svenemačka ovde Sveslavija. I tri velika osnivača slavistike, pored Slovenca Jerneja Kopitara, Čeh Josif Dobrovski i Slovak Josif Šafarik – đaci su nemačke romantike, a ono što je bitno u delima prvog putovođe ka čisto duhovnom panslavizmu Slovaka Jana Kolara, poteklo mu je iz nemačkih izvora”11... U stilu patetičnog romantičarskog jugoslovenstva, u sklopu četrdesetosmaških revolucionarnih pokreta, Vendel kazuje kako je: „Jedan od mladih glasnika koji su u proleće 1848... odlazili u razne pokrajine iz Požuna, noseći pod kaputom nalog o ustanku, Pavle Čavlović, šaputao u Kneževini Srbiji na uši koje su mu verovale, da Austrija pati od uzetosti, te da je došao trenutak da se Srbija, Bosna, Bugarska, Hrvatska, Slavonija, Dalmacija i južna Ugarska skuju u jednu jugoslovensku kraljevinu pod vladom Karađorđevića.” Pa čak i kroz glave beogradskih vlastodržaca prošla bi, „bleda predstava o bliskom raspadu Habsburške Monarhije i o spajanju Vojvodine sa Kneževinom Srbijom. (Pod turskim protektoratom.) Kad je u oktobru srpski predstavnik u Carigradu povodom toga” ispitivao kako bi na to reagovala Porta: „Porta nije odmah odbila tu mogućnost”, ali je strahovala da se iz te kombinatorike ne izrodi „neka Jugoslovenska Konfederacija [kurzivom A. R.] u kojoj je Porta već unapred videla pod skiptrom” srpskog kneza „Bosnu, Hercegovinu, Staru Srbiju, Srbiju i Bugarsku”.12 Pišući sa zanosom o idealima jugoslovenstva, Vendel kazuje i kako su 1848. u Austriji, odnosno Mađarskoj „Jugosloveni pokušavali jednim uzvišenim zamahom pravičnosti, čovečnosti i morala da istrgnu politiku iznad zastarelosti. Svoje duhovno oružje uzimali su iz oružnice jednoga Kanta i Herdera”... Navedene postavke ilustruje Vendel i ovim primerom: „U zimu 1848. bečko narodno pozorište je igralo Crni Đorđe u čast Stratimirovića koji je bio došao u Beč, a kako se on pojavio u srpskoj đeneralskoj uniformi, pozdravili su ga iz pune lože gospoda pljeskanjem a dame mahanjem lepeza, a iz parketa je tri puta zagrmelo Živeli Srbi! Ali svaki, i najskromniji uspeh c. k. trupa odmah je jasno pokazivao da Habzburgovci neće maziti jugoslovenske [kurzivom A. R.] oblasti u Monarhiji kao svoju Vandeju, već uvek puštaju da ih rukovodi strah od jačanja Jugoslovenstva. Pošto je Vindišgrecov ulazak u Peštu izgleda pokazivao slom mađarske stvari, Jugoslovenstvo je” poprimilo „ulogu crnca koji je svršio svoj posao. Nije tek onako nasumce Ilija Garašanin pisao Knićaninu da on sluti da bečki dvor nikako ne želi potpun slom Mađarske, pošto bi u tom poslu bilo i zasluge Slovena a oni bi u budućnosti bili mnogo opasniji protivnici nego Mađari. Još se prolivala srpska krv za moć i sjaj austrijske dinastije, a već je austrijski internuncije u Carigradu, grof Štirner” dao do znanja Porti „da Kneževina Srbija u Vojvodini samo zato vežba vojsku, da bi podigla na zajednički ustanak Slovene u Austriji i hrišćane u Turskoj”... I tu Vendel zaključuje: U revolucionarnoj 1848. pored poraza trasiran je put „Jugoslovena ka slobodi i jedinstvu... Time su stvoreni preduslovi za preporod celokupnog Jugoslovenstva i Srbi Habzburškog Carstva su dobili prilike da okuse punu kašiku novijeg, naprednijeg nacionalizma, mesto staroga patriotizma s crkvenim žigom.”13 Po Vendelu, zanesenom ne samo idejom već i politikom jugoslovenstva, u kojoj Srbiji pripada vodeća uloga, Srbija dobija a ne gubi svojim učešćem u izgubljenom boju vojvođanskih Srba. „Dotle je” srpska „Kneževina bila kao u kavezu, sem s Portom dolazila je u dodir najviše još i sa Silom zaštitnicom Rusijom. Sad je prvi put njena spoljna politika prekoračila geografske granice svoje zemlje i sklopila veze i sa ostalim državama. [!] Sticajem prilika, pošto se knez Aleksandar, u borbi sa unutrašnjim protivnicima, oslanjao na bečki dvor, Srbija je došla u zavisnost prema Austriji, te je to pomalo uticalo na njen život idućih godina. Ali ona je ipak i pokraj toga izletela iz kaveza, iz bare isplovila na široko more. Nisu se Srpske Novine tek naprazno hvalile da je evropsko javno mišljenje u Kneževini Srbiji zapatilo rasadnik najhrabrijih junaka, a diplomacija se uverila da Srbija ima uticaja na susedna plemena. Mada je još bila turski vazal, mada je još bila veoma mala i slaba – ova

10 Isto, 135–136 11 Isto, 178. 12 Isto, 229–230. 13 Isto, 259–260.

317

mlada država je postala činilac u međunarodnoj politici, s kojim se moralo računati. Ovaj njen novostečeni ugled povećao je njenu privlačnu moć na podjarmljenu braću. Godina 1848. ostavila je u amanet Kneževini Srbiji da postane žiža težnji celoga Srpstva da postane činilac srpske nacionalne misli i narodnog ujedinjenja.” U ovde navedenoj rečenici Vendel gotovo izuzetno govori o ujediniteljskoj srpskoj ideji, umesto jugoslovenskoj. Ali već u nastavku te rečenice kao da se ispravlja, opet ističe zajedničku jugoslovensku misao. Jer „iznad svih odvojenih glasova, slovenačkog, hrvatskog i srpskog, zvonio je snažni jugoslovenski akord. U jednome velikome dobu za narode, kada je njihovo tlo otvoreno da primi plod, u duši Jugoslovena se probudila svest, da su svi jednokrvna braća, da su svi iste sudbe i da će tek kad se ujedine i njima jednom svanuti. Prvi put se pojavi, iako ne jedinstveno i još kolebljivo, jugoslovenski front za jedinstvo kao politička stvarnost. Ali tada je prvi put Jugoslovenima bilo jasno u duši, da obe ove Sile od kojih oni očekuju ostvarenje svojih želja, Austrija i Rusija, sasvim mirno i bezobzirno idu za svojim samoživim ciljevima.”14 Suviše dug citat iz predugog pretposlednjeg i kratkog poslednjeg pasusa poglavlja „Za slobodu i narodnost” nalazi opravdanje u potrebi da se čitalac autentično upozna jednom više sa Vendelovim kitnjastim veličanjem ideje jugoslovenstva, ovde neadekvatnim primerom učešća Srba, Hrvata i Slovenaca u revolucionarnom četrdesetosmaškom ratu XIX veka. Ali i tu taj neadekvatni primer sadrži adekvatnu poruku o potrebi zaziranja od Austrije i Rusije. Jer, one i kad su bile na srpskoj strani, moglo bi se reći, podjednako, iako ne na isti način, izneverile su očekivanja Srba, pa i ostalih Jugoslovena, 1848/1849. Austrijskim dekretima ukinuta je Srpska Vojvodina, ruskom intervencijom ugušena je ne samo mađarska buna, već i svaka slobodarska pobuda ispoljena u toj buni. U vezi sa Pariskim ugovorom 1856. Vendel je napisao da je njime omogućeno Srbiji da učini „veliki skok unapred”... Naglašava dobitak prava učešća u radu Dunavske komisije, iako je to pravo ostalo dosta nedorečeno. Po Vendelu: „Tu je [Srbija] dobila mogućnost da na internacionalnom polju brani svoje interese na jednoj reci koja vezuje zemlju sa ostalom Evropom. Kao najveći uspeh” ističe se da „Turska više nije” imala pravo da upadne „s vojskom u Srbiju bez pristanka svih Sila potpisnica ugovora”.15 Mihailova vladavina kod Vendela se analizirala bez pominjanja Garašaninove uloge i postojanja Garašaninovog Načertanija. Vendelovim rečima: „Mihaila je mučilo častoljublje da postane nacionalni vladar i da se tako i zove. Misao o tome da u Kneževini nestane i poslednji trag turske vrhovne vlasti, kretala je svaki živac u njemu. Pre svega imala je da se ukloni turska posada iz tvrđava, i iz zemlje i ostali Turci građani, kojih je bilo još oko petnaest hiljada. Kao i ranije Turci su i sad stvarali nezadovoljstvo u narodu, kome su nekažnjeno razgonili svinje, sekli mu kukuruz na struku, puštali mu vino iz buradi. Službene Srpske novine od 1861. utvrdile su da je nemoguće održati red tamo gde još ima Turaka i braniti srpsku svojinu, uz to svaki dan donosi dokaze da nikome nije život siguran. U tome dobu odjeknuo je i na Balkanu ponositi poklik Italia farà da se, te se i knez oružao i spremao. Po zakonu o narodnoj vojsci koja je obuhvatala sve ljude od dvadesete do pedesete godine, postojala su šezdeset i dva bataljona, dvadeset i šest eskadrona i šest baterija. Pred kraj Mihailove vlade srpska vojska cenjena je na sto pedeset hiljada ljudi, a još i ranije je ova mlada vojska smatrana najjačom silom na celom evropskom Jugoistoku. Pošto u Stambolu nije bilo tajne za čije grudi se oštri taj čelik, da bi pokazao ko je gospodar, beogradski paša, komandant beogradske tvrđave, iskoristio je 1862. jedan krvavi sukob Srba i Turaka i bombardovao nebranjenu varoš”16... Krajnji učinak bombardovanja nebranjenog varoškog naselja bio je nepredvidljiv za suviše osionog napadača, iako se po posledicama mogao razumom predvideti. Veći broj tvrđava Turci su morali na kraju napustiti i prava Srba povećati, jer je revolt ne samo Srba, već i naroda većeg dela Evrope bio takav da je primorao Portu na neizbežne ustupke. Da je svenarodna ujediniteljska politika bila već Miloševa vizija, a Mihailova preokupacija potvrđuje se bez pominjanja Načertanija. Vendel: „Miloš je plašio” Turke „masom hrišćanskih naroda koji će se okupiti oko Srba.” A za Mihaila „su podjarmljeni hrišćani Balkanskog Poluostrva i poluslobodni sused i narodi bili... oruđe njegove smele romantičarske politike”... Tu, gotovo izuzetno, uporedo sa Mihailom Vendel ističe i Garašanina (ali bez Načertanija): „Deleći mišljenje Garašaninovo da oslobođenje balkanskih naroda može da bude delo balkanskih naroda i da se od sebičnih Velikih Sila ne treba nadati nikakvom spasu, starao se on da stvori široki, prirodni front protiv turske nasilne vladavine.”17 U vezi sa brojnim savezničkim ugovorima Vendel kazuje: „Mihailo je 1866. sklopio s Crnom Gorom savez za odbranu i napad. To je bio prvi beočug u lancu pripremanog [kurzivom A. R.] velikog balkanskog saveza. Iste godine došao je i sporazum sa Rumunijom, koja je bila u sličnom položaju kao i Srbija, živela u sumraku između slobode i neslobode, a težila samostalnosti. I Grčka se vezala ugovorom od 1867, a vojničkom

14 Isto, 263–264. 15 Isto, 281. 16 Isto, 282. 17 Isto, 283.

318

konvencijom 1868.” Ali umesto da poput mnogih istoričara ustvrdi kako je tim savezničkim ugovorima Srbije sa ostalim balkanskim zemljama, pod Turskom, stvoren Prvi balkanski savez, Vendel ispravno ukazuje na iluzornost svih tih ugovora. Jer, pored svih tih ugovora „Srbija nije bila dovoljno spremna za neku opsežnu ratnu akciju, Grčka je pokazivala” kako hoće „da pusti druge da za nju vade kestenje iz vatre, s Rumunima su se pokidale najjače veze po padu kneza Kuze, [dok] odnos prema crnogorskom Nikoli... počivao je na njegovoj neograničenoj gramzivosti, da što više izvuče u gotovu, a da on ništa ne da.” Mihailu nije preostalo drugo do da dovitljivim pregovorima s Turskom izdejstvuje najvažnije, prepuštanje navedenih tvrđava srpskoj posadi.18 Pri ponovnom spominjanju Garašanina, Vendel kazuje kako Garašanin „nije hteo da bude ni Rusima vodonoša ni Austrijancima skutonoša”, i zato je na ruski zahtev morao biti smenjen sa položaja ministra inostranih dela, u vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića. Od interesa je za našu temu i odlomak kojim Vendel ističe: „Opstanak i zadatak srpske države jako su delovali na držanje Habsburgovaca prema Jugoslovenima u njihovom sopstvenom carstvu. Nemac Fridrih Engels je 1853. smatrao evropsku Tursku kao prirodno nasleđe jugoslovenske rase, a Srbiju kao središte budućih borbi za nezavisnost hrišćana u Turskoj, Bugarskoj, Makedoniji i Bosni. Francuz Kiniber u svome delu Essais sur les révolutions et l’indépendance de la Serbie, pripisivao je Kneževini da će jednoga dana postati središte oko koga će se prikupiti sve slovenske narodnosti evropske Turske, a možda i Ugarske. U svome spisu O ravnopravnosti narodnosti u Austriji, Mađar Etveš je 1850. skretao pažnju na mogućnost da pri nezadrživom raspadu turske sile Srbija uspešno može da igra ulogu Pijemonta u korist svojih jugoslovenskih sunarodnika” pod tuđinskom vlašću. „U oktobru 1851. car Josif je skrenuo pažnju ruskome caru, da on ne dopušta da se dira u opstanak Turske, pošto bi ustanak Jugoslovena u osmanlijskome carstvu mogao biti opasan po mir i bezbednost Austrije i u bečkom dvoru kružio je strah da bi iz jednog pokreta balkanskih Slovena, raspaljenog od strane Rusije, padale varnice i među Srbe i Hrvate u Dunavskoj Monarhiji”19... Iako i Vendel na dovoljnom broju stranica razlaže teze i zalaganja zastupnika antijugoslovenskih stremljenja na liniji srpskih, hrvatskih i bugarskih zemalja, glavna nit vezuje Srbe, Hrvate, Bugare, pa i Slovence (ostali se još ne poistovećuju svojim posebnim imenima) jugoslovenstvom. U tom jugoslovenstvu još se ne raspoznaju razlike između srpskog, hrvatskog, bugarskog, slovenačkog južnoslovenstva. Jugoslovenstvo je, po Vendelu, jedinstvena, integralna celina. U tom kompleksu, kao najistaknutiji pregalac integralnog, ne hrvatskog, jugoslovenstva uzvisuje se najviše Štrosmajer. „Štrosmajer je stalno težio sintezi” piše Vendel. On „je na proširenom Carevinskom Veću [Austrije] isticao istorijsko-političku individualnost Jugoslovena. Pod njegovim uticajem odlučio se Zagrebački Sabor 1861, naravno bez dejstva, da novi službeni jezik nazove jugoslovenskim, a ne hrvatskim i srpskohrvatskim kako je to predlagao Kukuljević. Štrosmajera je bolelo što su sinovi rascepkanog jugoslovenskog naroda razdvojeni na srpsko-hrvatsku književnost u kojoj ih samo azbuka deli, zatim na slovenačku i bugarsku književnost te tako samo rasturaju svoju snagu”... Tu se dodaje i kako se Štrosmajer „nadao da će se slovenački i srpskohrvatski pisani jezici brzo približiti a docnije i stopiti”.20 U vezi sa „Jadranskim sporazumom i San-Stefanskim ugovorom” Vendel piše: Tim ugovorom je: „moskovski pobedilac diktirao pobeđenome Velikoturčinu mir, koji je kvario balkanske planove drugih Velikih Sila i sukobljavao se sa pravom koje su one polagale na Dardanele.” Ali Rusija je morala pristati na reviziju San-Stefanskog ugovora. „Evropa je dobila reč” – ističe Vendel.21 Način Vendelovog pisanja je najkarakterističniji kad piše sarkastično o nadmenosti Velikih Sila na Berlinskom kongresu: „Srbi su mogli da izliju svoje jade i nevolje samo u jednom memoaru, bačenom u koš Berlinskog Kongresa, a kad je Grcima dopušteno te su usmeno izlagali svoju stvar pred velikom gospodom, njihovo predavanje o mukama i čežnjama celog jednog naroda pratilo je pritajeno hrkanje mnogih diplomatskih velikodostojnika, naročito Engleza i Francuza. Uvek se radilo o sili velikih, nikad o pravu malih. Jovan Ristić je u predsoblju kongresa... čas jednome čas drugome izlagao srpsku stvar, oni su ga s dosadom slušali”22... Dalje, sa istom gorčinom sarkazma: „U Radcivilijevoj dvorani za igranje bio je skup cveta evropske državničke mudrosti: predsednik knez Bizmark, za Austro-Ugarsku grof Andraši, za Rusiju knez Gorčakov, za Englesku grof od Bikonsfilda i markiz od Salisberija, i inače sve sami ministri, ambasadori i krupna gospoda. Tu su se prepirale i otimale razbojničke sebičnosti, a uz njih... i tupa ravnodušnost i duboko neznanje. Bizmark je hteo da pobegne na svoje poljsko dobro, da bi se uklonio od berlinske žege. Zato je u početku mislio da za tri dana svrši sa sudbinom čitavih zemalja i naroda, te je ljutito i nestrpljivo odbijao svaki pokušaj da se zadre

18 Isto, 284. 19 Isto, 308–309. 20 Isto, Isto, 345, 347. 21 Isto, 351–352. 22 Isto, 352.

319

u pojedinosti pretresanih pitanja. Tako je besnela površnost. Engleska nije imala pojma o proširenju sofijskog Sandžaka, te su zato pristali na jednu odluku zbog koje su posle vriskali do neba. Austrijski baron od Hajmerlea u svom odborskom izveštaju o crnogorskim granicama izostavio je čitav niz najvažnijih tačaka, te su mu drugi morali skrenuti pažnju na taj nedostatak. Pri glasanju u plenumu o srpsko-bugarskoj granici nastala je zbrka, pošto ni Bizmark, ni ostali državnici nisu znali o čemu je stvar.”23 Karakteristično je Vendelovo pisanje i o spornom makedonskom pitanju, u sukobu Srba i Bugara, s obzirom na njihovo jugoslovensko zajedništvo. Vendel: „Makedonija je... stalno bila jabuka razdora između Bugara i Srba. Ali uzalud su s obeju strana potezani teški topovi psevdo-nauka [kurzivom A. R.], jedni da dokažu da su makedonski Sloveni Bugari, a drugi da su Srbi, uzalud su vešti profesori premazivali celu oblast na karti čas bugarskom, čas srpskom bojom, ne budući ni jedno ni drugo, makedonski Sloveni su bili spojni beočug između Srba i Bugara na lancu jugoslovenskog plemena, koji se protezao od izvora Izonca do Crnog Mora. Kao što srednje-nemački dijalekti po jezikovnome blagu mnogo liče na donjo-nemački, a po izgovoru naginju gornje-nemačkom, makedonski dijalekt [kurzivom A. R.] je imao sa srpskim jezikom zajednički naglasak i promenu glasova, a sa bugarskim član i način padežne promene. Makedonski seljak je mogao svoj govor lako kao od šale da pretvori i u srpski i u bugarski pisani govor, prema tome koje narodnosti je njegov učitelj.” Tako su se Bugari i Srbi međusobno borili često ne kao Bugari i Srbi već kao „egzarhisti sa patrijaršistima”. Različito poimanje pojmova učinilo je „da od dva rođena brata jedan bude Bugarin, a drugi Srbin. Čitava sela pod pretnjom komitskih četa pripajana su od patrijaršije egzarhatu, od egzarhije patrijaršiji”24... U tom zamešateljstvu, nastavlja Vendel: „Muslimani su u svojoj velikoj većini bili nacionalno bezbojni, njihov vođa Šerif Arnautović igrao je čas oduševljenog Srbina, čas ubeđenog Hrvata, a za ponekoga od njegovih pristalica moglo se reći ono što je rečeno za Mustafu bega Halilbašića, da je Srbin kada je u Beogradu, Turčin kad je u Makedoniji, a kod kuće u Bosni Hrvat.” Primer, koji bi i Vendela mogao navesti na misao, a nije, da će na kraju krajeva toliko uzvišeno jugoslovenstvo biti krvavo dokrajčeno, sam Vendel navodi, rečima vođe vojvođanskih Srba Jaše Tomića i Bugarina Aleksandra Cankova. Jer, Jaša Tomić je „neprekidno” ponavljao „da su Srbi, Hrvati i Slovenci tri naroda,” govoreći: „Mi smo srodni, ali nismo jedno.” A: „U jednom spisu o makedonskom pitanju... Aleksandar Cankov je ustao protiv srpske varke o ujedinjenju jugoslovenstva, na koje Bugari ne pristaju, jer bi u političkom životu tako sklopljenih naroda Srpstvo ugnjetavalo ostale svojom velikom većinom.”25 Prevagnula je tada, ipak, jugoslovenska ideja. Vendelovim rečima čak: „I prva socijalistička balkanska konferencija, održana početkom 1910, bila je jugoslovenska konferencija, jer Grčka nije učestvovala, a Rumunija je učestvovala samo posredno; na njoj su bili u potpunom broju izaslanici Srbije, Bugarske, Crne Gore, Hrvatske, Slavonije, Bosne-Hercegovine i Slovenačke, i odlučili su da rade na rešenju balkanskog pitanja putem ujedinjenja naroda Kako je socijalna demokratija bila za srpsko-bugarski savez kao prethodni stupanj Balkanskog saveza, jugoslovenska se misao i dalje u njoj razvijala”... Sve ovo, mora se reći, bilo je prilično nategnuto, jer primarni cilj te konferencije bio je usmeren ka stvaranju federacije balkanskih država i naroda na socijalističkoj platformi, a ne jugoslovenskoj, ili južnoslovenskoj. To se vidi i po tome što se jugoslovenska platforma ilustruje citiranjem jednog članka hrvatskog socijaldemokratskog prvaka Demetrijevića iz 1912. godine, napisanog bez veze sa socijalističkom balkanskom konferencijom, koja je održana dve godine ranije. U Demetrijevićevom članku, napisanom na platformi jugoslovenstva, a ne socijalističke balkanske konferencije, stoji: „Ujedinjenje Jugoslovena i konstituisanje [znači još nepostojeće] jugoslovenske nacije jeste istorijska ideja oslobođenja Jugoslovena, a pravi borac za tu ideju je jugoslovenski proletarijat.”26 Doslednost u isticanju jugoslovenstva adekvatno se artikuliše. Odista je početkom tada novog, XX veka, Srbija postala ne samo velikosrpska već i jugoslovenska „uzdanica.” To Vendel potvrđuje i činjenicom da: „Kad je u junu 1903. Petar Karađorđević na putu iz Švajcarske za” Beograd „prolazio kroz Beč, na stanici su ga pozdravila, bratski združena, četiri studentska društva, srpske Zore, hrvatskog Zvonimira, slovenačke Slovenije i bugarskog Balkana sa: Živeo jugoslovenski kralj.” Dalje, po Vendelu: „Isti poklič je odjekivao u jesen iduće godine na Petrovom krunisanju, kad su se preko sto hiljada Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara slegli u Beograd” da manifestuju jugoslovensku viziju solidarnosti u veličanju srpskog jugoslovenskog kralja.27 Jugoslovenstvom je prožeta cela ova Vendelova knjiga, ali ako se pažljivo pročitaju sve njegove stranice, vidljivo odskaču stremljenja mnogobrojnih protivnika. Samo ih ovde još zasenjuju manifestacije

23 Isto, 352–354. 24 Isto, 507–509. 25 Isto, 510. 26 Isto, 519. 27 Isto, 520.

320

jugoslovenstva. „U februaru 1914. u Pragu su se okupila tri društva jugoslovenskih studenata: srpsko Šumadija, hrvatsko Hrvat, slovenačko Adrija i stopila se u društvo Jugoslavia”. Pa citat: „Mi istupamo pod zajedničkim imenom Jugosloveni i time izjavljujemo da naš nacionalizam nije separatistički, srpski, hrvatski ili slovenački, već jugoslovenski. Za nas je to svršena stvar da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod. Mi nismo samo južni Sloveni, mi hoćemo da budemo Jugosloveni.”28 Ovaj panegirik o jugoslovenstvu Vendel završava citiranjem Hegela: „U svetskoj istoriji znače nešto samo oni narodi koji imaju državu, za njih je ta godina prag, na kome se svršava njihova preistorija, a počinje Istorija.”29 Da će krajem istog, XX veka, ovaj Vendelov citat, dobro doći za objašnjenje razloga stvaranja ne jedne države Jugoslovena nego mnogih jugoslovenskih država, prema prvobitnom imenu njihove nacionalnosti – Vendel sa ondašnjeg stajališta nije mogao predvideti.

28 Isto, 685. 29 Isto, 707.

321

ZAVRŠNI REZIME Ovde su analizirana dela četrnaest najeminentnijih srpskih i dva nesrpska istoričara označenog razdoblja. Svojim analizama o spoljnopolitičkim zbivanjima u Srbiji do 1918. godine oni su doprineli opravdanju naslovom određenog sižea i po kontroverznosti i Načertaniju. Ponavljanja su neminovna usled razmatranja istih događaja prema različitim viđenjima i procenama. Prvi put u istoriografiji utvrđuje se da Načertanije nije delovalo učinkom koji mu se pripisuje, da zapravo kao faktor u zbivanjima nije postojalo. Fenomen preuveličavanja značaja Načertanija može se objasniti prirodom ljudskog ponašanja pri stereotipnom isticanju izuzetnih pregnuća. Zato se samo mali broj istoričara suzdržava od isticanja načertanijskog dokumenta u analizi odnosnih zbivanja prema potrebama vremena. Od događaja epohe svi su pomenuti zavisno od interesovanja i pogleda autora navedenog istoriografskog dela. U tom kontekstu ovaj rezime počinje ponavljanjima o Prvom balkanskom savezu 60-ih godina XIX veka, koji je kao takav postojao samo prema konstrukcijama u istoriografiji. Jer su mnogi istoričari preuveličavali značaj odvojenih pojedinačnih savezničkih ugovora balkanskih zemalja sa Srbijom, samo sa Srbijom, za slučaj rata sa Turskom. I to u formulaciji koja nije uvažavana podjednako od svih potpisnika. Dejstvo nepostojanja zajedničkih ugovornih obaveza je očigledno. Tu treba samo dodati da je ovaj slučaj od neuporedivo manjeg interesa nego interesovanje koje pobuđuje Načertanije, ali njegovo pominjanje već na početku ovog rezimea nameće se svojom učestalošću. Svojstva vladara i vladajućih navedeni istoričari su manje-više verodostojno analizirali. Kod Vladimira Ćorovića, eksponiranog protivurečnim osobinama masona i nacionaliste; kod Slobodana Jovanovića, prožetog odmerenim evropskim liberalnim nacionalizmom suprotno ekstremizmu balkanskih nacionalista; kod Dragoslava Stranjakovića, koji željeno i nužno žigosana nedela antisrpski prožetog hrvatstva amortizuje preteranim srpskim nacionalizmom, u neskladu sa zvaničnim jugoslovenstvom, tako da u sukobu sa odredbama vlasti mora u više navrata, nekoliko godina života provesti u zatvoru umesto na povećanju inače mnogobrojnih radova; kod Vase Čubrilovića, istoričara novog kova, koji se dokazuje prema potrebi građanskim radikalizmom i socijalističkim demokratizmom; kod Dragoslava Jankovića, kome je prirodno da u vremenu građanskog radikalizma piše na jedan, a u vreme režimskog komunizma na drugi podobni način. Sva svojstva istoričara dolaze do izražaja pri isticanju svojstava moćnika vlasti. Kod onih sa većom širinom pogleda, Miloš Obrenović sa renomeom despota oličava vlast realnog političara, bez patrijarhalnih i nacionalnih predrasuda, imajući prvenstveno u vidu potrebe bržeg ekonomskog razvoja države i društva. Štetonosne predrasude kod kneza Miloša bivaju potisnute, da bi kad ustreba progresivni elementi države postali elementarni proizvođači napretka. Nije pravio razlike između Srba i nesrba. Statusom rođenih i prirođenih izjednačio ih je u pravima i obavezama, omogućujući sposobnim pojedincima da se domognu istaknutih položaja bez obzira na strano poreklo. Milošev sin Mihailo, kao prosvećeni autokrata dosegao je renome evropski rangiranog vladara. U istoriografiji je zauzeo mesto kojim je prevazišao dostignuća većine vladarskih ličnosti Srbije. Obasut je hvalama i kritikama u većem obimu i sa više intenziteta nego vladari koji se ističu dužom vladavinom i trajnijim rezultatima vrhovne vlasti. Pažnja kojom se okružuje izazvana je u velikoj meri i sudbinom ubijenog na svirep i nedovoljno rasvetljen način. Ovom studijom obuhvaćeni istoričari nejednako su ga tretirali. Posebno su se razlikovali u ocenama njegovog držanja u odnosu na očekivani rat. Najviše je veličan zbog oslobođenja gradova od turskih garnizona i priprema oko nagoveštenog oslobodilačkog rata protiv turskog sizerena stvaranjem stalnog kadra narodne vojske. A najviše je kritikovan zbog odustajanja od pripremanog rata. Mali je broj onih istoričara koji su imali razumevanja za Mihailovu odluku da izbegne rizik rata bez saveznika u Velikim Silama. Ali rat se nije mogao dobiti već samo izgubiti, bez obzira na pozamašne procene o spremnosti i brojnosti oružanih odreda novostvorene narodne vojske. Turska je bila neuporedivo jača. Videće se to po izgubljenom ratu koji će Srbija povesti, bez saveznika, nekoliko godina kasnije. Iz vremena Mihailove vladavine, u žiži interesovanja bili su određeni prelomni događaji potencirani nagađanjima. Po značaju prevashodno usled nagađanja oko učinka pregovora kneza Mihaila i predsednika mađarske vlade grofa Đule Andrašija, na Mihailovom imanju u mađarskom selu Ivanka, odlukom da se odustane od pripremanog rata Srbije protiv Turske. Usled Andrašijevog obećanja da će izdejstvovati priključenje većeg dela Bosne-Hercegovine Srbiji bez rata, uz pomoć Austrije i Mađarske. U manjem značaju zbog nagađanja razlozima neočekivane Mihailove odluke da razvlasti Iliju Garašanina. Da li je povod tome bila spoljna politika koju menja odustajanjem od rata, čiji je vodeći zagovornik bio Ilija Garašanin, ili je to bio lični sukob izazvan Garašaninovim protivljenjem braku koji je Mihailo nameravao da utanači sa bliskom rođakom. U vezi sa nagađanjima oko ishoda pregovora u Ivanki, istoričari su se razlikovali mišljenjima u formulaciji nalaza jednih da je Andraši delovao na Mihailovu odluku za odustajanje od rata, drugih da su Andrašijeva nastojanja ostala bez dejstva. A neki su se lomili, izražavajući se i za i protiv takvog delovanja. Zapravo,

322

odluku o ratovanju ili neratovanju Mihailo nije ni doneo. Dalje je upravljao državom kao da će se zaratiti i kao da se neće zaratiti. Ostavljao je vremenu da presudi. Sprečiće ga smrt, biće ubijen, pre nego što su se razbistrili odnosi sa prevagom argumenata neratnih ili ratnih opcija. Što se tiče Garašaninovog smenjivanja s vlasti, kod ovde analiziranih istoričara preovladalo je mišljenje da se odlučujući razlog nalazio u njegovom protivljenju braku za koji se Mihailo opredelio bez obzira na reagovanja okoline. Iako je u jednoj izjavi naglasio da su nova vremena iziskivala potrebu za novim ljudima na vodećim položajima vlasti, veću težinu imaju reči kojima je, revoltiran verzijama da je Garašaninovom smenom promenjen pravac spoljne politike, uzvratio da državom upravlja on, a ne njegovi ministri. Oni se moraju zadovoljiti ulogom pomoćnika i savetnika. Na nekim stranicama svojih rasprava istoričari o kojima je ovde reč i vodili su i nisu vodili računa o redosledu u hijerarhiji najviše vlasti. Tako je po nekim tvrdnjama Garašanin čak pretpostavljen Mihailu. Naročito kad se rukovođenje državom ilustruje Načertanijem. Tako se i u ovoj knjizi nailazi na podatak da je Garašanin prihvatio da bude ministar inostranih dela tek kada se Mihailo saglasio sa odredbama Načertanija i prepustio Garašaninu da po njima rukovodi nacionalnom politikom države. Verovatnije je da ta priča nije verodostojna. Mihailo je bio autokrata. I istoričari kada pišu o Garašaninovoj premoći gube iz vida što su ponavljali i što će ponavljati ističući Mihailove autokratske manire. O vladavini kneza Aleksandra Karađorđevića imenovani su istoričari uzgredno po koju reč prozborili. Više su i u vezi sa Načertanijem pominjani ustavobraniteljski čelnici Toma Vučić Perišić. Adam Petronijević... Ostalo je nerasvetljeno Petronijevićevo učešće u izradi Načertanija. Samo neki od ovde predstavljenih istoričara pomenuli su Petronijevićev verovatni udeo u Garašaninovom Načertaniju. Pri eventualnom upoređenju sa Garašaninom, koji se svuda sa pravom ističe kao prvi od tri politička i državna velikana Srbije (drugi je bio Ristić, a treći Pašić), Petronijević se ne bi mogao identifikovati integralno. U ovoj knjizi pominje se čak da je bio obrazovaniji i uspešniji od Garašanina. Istoriografija je ostala sa prazninom koja bi morala biti što pre ispunjena, posle tolikog zakašnjenja. Zna se da je bio jedan od vođa ustavobranitelja, više godina predsednik vlade i ministar inostranih dela, da se isticao u poslu sa strancima i znanjem stranih jezika... Vladavina kneza i kralja Milana Obrenovića u spisima istoričara koji su u ovoj knjizi predstavljeni površno se pominje. Proizlazi u više navrata da je bio anacionalan. Prenebregava se da je vodio tri rata za nacionalna prava Srbije. Neće da mu se oprosti što je vodio austrofilsku politiku. Najveći greh mu se spočitava Tajnom konvencijom sa Austrijom, zapravo Austro-Ugarskom. Njome je vezao sudbinu Srbije sa interesima Austro-Ugarske. Notira se, ali ne uvažava u adekvatnoj meri: da je gubitke San-Stefanskim mirom Rusije, Srbija povratila Berlinskim ugovorom Velikih Sila umnogome zahvaljujući Austro-Ugarskoj; da je pogodnostima Tajne konvencije država obezbeđena od opasnosti državnih udara i da je njen rang u međudržavnim odnosima povišen proglašenjem kraljevstva; da je za rekompenzaciju gubitka Bosne i Hercegovine olakšan prodor u pravcu Kosova i Makedonije; da je Srbija zahvaljujući prvenstveno zauzimanju Austro-Ugarske spašena od gubitka u ratu sa Bugarskom izgubljenih teritorija, kao i od plaćanja ratne štete pobedničkoj Bugarskoj. U najveće Milanove greške i grehe ubrajana su dva izgubljena rata, sa Turskom 1876, sa Bugarskom 1885. Za rat protiv Turske Milan se mogao pozivati na okolnost da je bio naveden i nateran voljom Naroda, koji je smatrao da je krajnje vreme nastalo za oslobodilački rat Srbije protiv Turske, i to istovremenim oslobađanjem ustaničke Bosne i Hercegovine od turskog jarma. Samo za rat s Bugarskom nije se mogao pozvati na olakšavajuće okolnosti. Narod je bio protiv tog rata, Bugarska je bila utočište srpskih prognanika. Najveća i najpopularnija, Radikalna stranka bila je probugarski raspoložena. Odlučujuće Velike Sile smatrale su da su za sankcije protiv Bugarske zbog kršenja Berlinskog ugovora nadležne one, a ne Srbija, koja nije imala ni pravo učešća na zasedanjima Berlinskog kongresa. Kompenzacione zahteve Srbije, zapravo kralja Milana, one nisu bile spremne ni da ozbiljnije razmatraju. Formalno nisu bile saglasne ni sa rešenjem koje je Bugarska nametnula nelegitimnim činom Plovdivskog prevrata, kojim joj je pripojena Istočna Rumelija. Iako su već ranije prećutno predviđale neminovno ujedinjenje dva dela Bugarske. Zato su posle dugog većanja donele mudru odluku da se status neposredne suverenosti Turske povrati, ali tako da se time ne poništi novostvoreno stanje prisajedinjenja dela Bugarske njenom pobedom nad Srbijom! Tako je de fakto Istočna Rumelija ujedinjena sa drugim delom Bugarske, ostajući pod vrhovnom vlašću Turske. Srbija je uzalud ratovala. Dobro je prošla, bez gubitka od Bugarske osvojenih teritorija, i bez plaćanja ratne štete pobedničkoj Bugarskoj. Tako je bilo i deset godina ranije, posle izgubljenog rata protiv Turske 1876. godine. Velike Sile, dakle, nisu uvek bile protiv Srbije i Srba. Tvrdnje samozvanih patriota o večitom neprijateljstvu Velikih Sila spadaju u neistine. Vladavina Milanovog sina Aleksandra Obrenovića nije bila u fokusu istoričara o kojima je ovde reč. Njegova je sudbina bila nesrećna. Ubijen je zbog krivice koju narod smatra neoprostivom, za razliku od ubijenog kneza Mihaila čija je nasilna smrt izazvala duboka saosećanja, tako da je pri rekonstrukciji njegovog života ostao u

323

pamćenju sa najviše pozitivnih detalja. Kralj Aleksandar Obrenović ostao je u sećanju kao loš vladar, iako je u progonima protivnika i greškama loših političkih poteza bio manje upadljiv od većine vladara Srbije. A što je najkontradiktornije, njegova je kobna ženidba bila posledica bolesti, a ne inata, samovolje ili drugih poroka. Uobrazio je, zbog izvesne, otklonjive, telesne mane, da samo sa ženom koja ga je opčinila lepotom i obrazovanjem može imati normalne bračne odnose, nesvestan da ga je osvojila i zalečila da bi postala kraljica. Zato je bio spreman da se odrekne prestola, ali nje nikako. Patrijarhalna sredina ocenjivala ga je po neodgovarajućoj ženidbi. Za sve neželjeno krivica je svaljena na njega i njegovu ženu, koja je tom udajom od ozloglašene udovice postala zloglasna kraljica. Uobičajene verzije o umešanosti neke od Velikih Sila u neželjeno izostale su. U nacionalnoj spoljnoj politici ovaj se vladar nije kompromitovao lošim, a kamoli kobnim odlukama, kao njegov otac ishodom dva izgubljena rata. Po karakternim osobinama lukaviji i beskrupulozniji od njega, nije podlegao iskušenju da ratovima skrene pažnju nezadovoljnog naroda sa pravog razloga nezadovoljstva. Poteze je vukao i iskonskim nagonom za vlast. Austrougarski poslanik u Beogradu, 14. aprila 1893, javio je svom ministru inostranih poslova da je maloletni Aleksandar Obrenović oborio liberalnu vladu i liberalno Namesništvo u trenutku kada su se osećali najsigurniji na vlasti, proglasivši sebe punoletnim za kraljevsku vlast! Rizične poduhvate činio je samo u granicama unutrašnje politike. Ishod spoljnopolitičkih rizika kontrolisao je razumno. Nije bio ni austrofil ni rusofil. Oslanjao se na Austriju, odnosno Austro-Ugarsku ili Rusiju pretežno pri rešavanju unutarpolitičkih i ličnih problema. Spoljnopolitičke konflikte izbegavao je kako ne bi bio prisiljen na nesigurnu arbitražu Velikih Sila. Ratove kao njegov otac ne bi nikako vodio. Akcije u pravcu Stare Srbije i Makedonije posle gubitka Bosne i Hercegovine ostale su mirnodopske. Dolaskom na vlast kralja Petra Karađorđevića intenzivirani su nacionalnooslobodilački poduhvati, ali se ovom knjigom obuhvaćeni istoričari nisu njima bavili u ovde željenom opsegu. Tek pod regenstvom sina mu Aleksandra postaje jugoslovensko pitanje u spoljnopolitičkim razmerama toliko aktualno da se i među ovde predstavljenim istoričarima ističu bar dvojica, manje Vasa Čubrilović, više Dragoslav Janković, koji su se podrobno bavili tim pitanjem. Pod komunističkim režimom Jugoslavije srpski nacionalizam među srpskim istoričarima osuđivan je samo u redovima komunista, kao i onih koji su umeli da se prilagode ili istinski da se oslobode nasleđa građanskog nacionalizma. Od ovde predstavljenih istoričara samo je jedan, Dragoslav Janković, bio član vladajuće komunističke stranke i to se oseća po njegovom načinu pisanja, koji se menja tako da je vidljiva razlika između komunističkog perioda i perioda kada je ponovo postao pobornik građanskog demokratizma Pašićevske Radikalne stranke. Manje upadljivo to se dešava sa Vasom Čubrilovićem, koji je u gimnazijskoj mladosti bio među učesnicima pripreme atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a u Jugoslaviji pod komunizmom, bez članstva u Komunističkoj partiji, uspeo da postane ministar. Odlikovao se pisanjem istorije u razmerama objektivnosti, neuobičajenih u diktatorskim režimima. Stvaranje Jugoslavije sprovedeno je tokom Prvog svetskog rata. Etape su izrazite deklaracijama sprovodnika: Niškom, Krfskom i Ženevskom deklaracijom. Druga vrsta jugoslovenske državnosti planirana je u granicama trijalističke transformacije Habzburške Monarhije, prema formulaciji Majske deklaracije jugoslovenskih članova Bečkog parlamenta. Obradom prve tri deklaracije definišu se odnosi između srpskih i hrvatskih pregovaračkih strana, Nikole Pašića kao predsednika srpske vlade, i Ante Trumbića kao predsednika hrvatskog Jugoslovenskog odbora. Prva, jednostrana Niška deklaracija ne kritikuje se u potrebnoj meri zbog izjašnjavanja predstavnika Srbije kao oslobodilaca Hrvata i Slovenaca, bez prethodne saglasnosti njihovih predstavnika. Prejudicira se da oni nisu kadri sami se osloboditi austrougarske potčinjenosti. Što izaziva kako prikriveno tako i javno nezadovoljstvo Hrvata, a u adekvatnoj meri i Slovenaca. Čini se kao da je Hrvatska, pa i Slovenija, o kojoj se manje vodi računa, zadovoljna statusom oslobođenika. Prenebregava se da i one imaju predstavnike koji se ponose otporom vladavini austrougarskih stranaca. O Krfskoj se deklaraciji u dovoljnoj meri piše kao o kompromisnom srpskohrvatskom aktu dogovora. To se vidi pre svega po valorizaciji učinka Pašićeve elastičnosti mudrog političara (prema sudu protivnika: Pašićevog lukavstva), koji vodi računa o potrebi neophodnog uvažavanja prava hrvatske strane na ravnopravnost u pregovorima i ugovorima predstavnika Srbije i Hrvatske u sklopu spornih pitanja. Prećutno se dešava suprotno. Nagonski, u pritajenim suprotnostima kompetentne srpske vlade, predstavljene u ličnosti elastičnog Nikole Pašića i nedovoljne kompetentnosti Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao Ante Trumbić. Ženevska deklaracija smatra se ravnopravnim aktom ugovora i dogovora istih predstavnika zvanične Srbije i nezvanične Hrvatske. Već se moralo voditi računa o konturama Jugoslavije, pod nadzorom Velikih Sila. Pašić se saglasio sa odredbama ravnopravnosti Srba, Hrvata i Slovenaca u novostvorenoj jugoslovenskoj državi.

324

Saglasnost je preovladala i u odredbi da se država još ne zove Jugoslavijom, dok se troimeni narod ne saživi sa definicijom jednoimene jugoslovenske nacije. Ni pesimisti nisu predviđali da će se u jedinstvenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca umesto jačanja jugoslovenstva dogoditi njegovo slabljenje. Prenebregavala se ljudska priroda kao priroda svih živih stvorenja u međusobnoj netrpeljivosti po nagonu jačeg da potčini slabijeg. Umesto troimenog jugoslovenskog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca nastali su šestoimeni jugoslovenski narodi, Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca, Makedonaca i Bošnjaka. Razdvajanje čak istrebljivačkim ratom postalo je manje više neminovno. Imperije Turska i Austro-Ugarska propale su kao višenacionalne države. Mnogonacionalne države bile su u Evropi nepostojane. Pre ili kasnije jednom je moralo doći do raspada mnogonacionalne jugoslovenske države. Dok se smatrala podjednako jugoslovenskom, nije bila veštačka tvorevina, kao što su već onda oni koji su bili neprijatelji i neprijateljski nastrojeni uveravali svet prema ideji jugoslovenstva. Kada je komunizam nadvladao kapitalizam, pobornici komunizma, pod diktatorskim režimom vladajuće komunističke Partije sa nesavladivim vođom, Josipom Brozom Titom na čelu, verovali su da će jugoslovenske ideje kompromitovanog kapitalističkog jugoslovenstva preživeti ideologijom bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Ali nestankom komunističkog režima postao je neminovan i nestanak tim režimom stvorene druge Jugoslavije. Za treću Jugoslaviju više nisu postojali uslovi da se transformacijom regeneriše. Desilo se ono što se moralo desiti, ako ne dejstvom tolikog rušenja i ubijanja, svakako mirnodopskim stvaranjem posebnih nacionalnih država u krugu svake nacije odvojeno. Ali kako bi se ta teza ostvarila spada u pitanja Šta bi bilo kad bi bilo? kojima se istoriografija ne bavi. Majska deklaracija nije posebno obrađena u delima ovde isticanih istoričara. Ali ona pokazuje kako je postojala i pretpostavka da će se jugoslovenska ideja ostvariti ujedinjenjem Jugoslovena pod okriljem trialistički austro-mađarsko-slovenske reformisane dualističke Habzburške Monarhije. Srbija je bila najsnažnija prepreka stvaranju te trijalističke Monarhije, koju su pretežno zagovarali vojni krugovi Austrije sa prestolonaslednikom Francom Ferdinandom na čelu. Bosna i Hercegovina sa srpsko-hrvatskom većinom stanovništva planirana je snagom odskočne daske Habzburškog jugoslovenstva u krugu tih vojnih krugova. Zato je Franc Ferdinand izabrao Vidovdan kao simbol istorijskog poraza Srbije za manifestaciju trijumfalnog Habzburškog umesto srpskog jugoslovenstva. Zato su nacionalni krugovi srpske Omladine Bosne i Hercegovine odlučili da ubiju Franca Ferdinanda prilikom njegove izazivačke posete Sarajevu. Tako je kao posledica predvidljivih i nepredvidljivih okolnosti tim činom obeležen početak kraja, a ne početak preporoda Habzburške Monarhije. Ponovimo i na ovom mestu: Slično će se dogoditi sa Jugoslavijom krajem XX veka, kada njen suviše moćan vlastodržac opsednut neostvarljivim ciljevima moći, u sukobu sa drugim moćnicima, neće voditi računa o mudroj izreci: Régner c ‘est prévoir. Što se tiče spoljnopolitičkih činilaca, Srbija je do 1918, kada je stvorena Jugoslavija, imala vladara i vladajuće ličnosti koji su vodili računa o tome da se ne dođe u koliziju sa politikom odlučujućih Velikih Sila. Dok je Trojecarski savez Austrije, Rusije i Nemačke bio svemoćan, a rukovoditi se politikom status quo u međudržavnim odnosima, bilo obavezno, politika tog Saveza bila je primarna i za Srbiju. Jedinstvenost u proceni naših istoričara i u tom pogledu je sporna. Umanjivane su ili uvećavane razlike, zavisno od procene razmimoilaženja između Austrije i Rusije prilikom donošenja zajedničkih odluka. Kada je Rusija pristupila savezu Francuske i Engleske taj Savez se nije mogao zvati Trojecarskim, jer je samo Rusija bila carska. Srbiji je bilo lakše da se povezuje sa tim Savezom s obzirom na česte loše odnose s Austrijom i dok je dejstvovao Trojecarski savez. Tokom savezničkih odnosa Rusije, Francuske i Engleske prošlo je vreme kada se Engleska primarno angažovala da bi očuvala Tursku, koja je bila u opasnosti da bude poražena prevagom ruskih snaga u borbi balkanskih zemalja protiv turske vlasti. Nesklad u sve boljim odnosima Engleske i Srbije dogodio se ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage. U monarhističkoj Engleskoj ubistvo kralja, a uz to i kraljice deluje tako potresno da mora uslediti kazna. Srbija je kažnjena prekidom normalnih diplomatskih odnosa i bojkotom sa strane Engleske, dok se strasti nisu stišale. Odluka Berlinskog kongresa da Austro-Ugarska aneksijom dobije Bosnu i Hercegovinu, u Srbiji je imala strahovito dejstvo. Počev od Karađorđevog ustanka Srbija je sve više usredsređivala pažnju svojih žitelja na bosanko-hercegovačke teritorije kao na najznačajnije srpske zemlje pod Turskom. Većinsko stanovništvo smatralo se srpskim ubrajanjem muslimana u poturčene Srbe. Što se u Hrvatskoj tvrdilo suprotno, prema konstataciji da su muslimani Bosne i Hercegovine poreklom poturčeni Hrvati, u Srbiji se povećavao animozitet prema Hrvatskoj, a u Hrvatskoj obratno. Preokupacija Bosnom i Hercegovinom učinila je da su i bratski odnosi sa Rusijom zavisili od odnosa Rusije prema pravima Srbije na Bosnu i Hercegovinu. Kada se pronela vest da je na sastanku ruskog i austrijskog cara u Rajhštatu 1876. Rusija pristala na pripajanje Bosne i Hercegovine Habzburškoj Monarhiji, bio je to šok za Srbiju. Kada je to demantovano, nastala je reanimacija kao posle srčanog udara. Ali već sledeće, 1877.

325

godine, potvrđeno je Peštanskim ugovorom Rusije i Austrije, Austro-Ugarske, da nisu bila suvišna strahovanja od ruskog neverstva. Rusija je iz svojih interesa, s pravom na rekompenzaciju, napokon, bez ograde, pristala da bosansko-hercegovačke teritorije pripadnu Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj, kad Turska bude prisiljena da ih napusti. To se dogodilo već u sledećoj, 1878. godini, kada su Velike Sile na Berlinskom kongresu sporazumno odlučile da aneksijom Bosna i Hercegovina pripadnu Austro-Ugarskoj, s argumentom da je Turska postala preslaba za vladavinu tim teritorijama, ugušenjem tamošnjih revolucionarnih buna. Da ni Austro-Ugarska nije u stanju da taj zadatak sprovede u delo videće se uskoro bunom u 1882. godini, a definitivno ubistvom austrougarskog prestolonaslednika sa posledicom Prvog svetskog rata. Njime će sama Austro-Ugarska prestati da postoji. Berlinski kongres je i u ovoj knjizi cenjenih istoričara više kritikovan zbog dodele Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, nego što je hvaljen zbog zadobijanja nezavisnosti Srbije posle skoro petovekovne potčinjenosti Turskoj. Ono što će se događati u Bosni i Hercegovini krajem XX veka, krivicom srpske i hrvatske strane, događalo se umnogome osećanjima iskonskog revolta zbog pripajanja Bosne i Hercegovine Muslimanima. Ratovi, odbrambeni, oslobodilački i osvajački nisu kao takvi posebno razmatrani. Ostalo je stoga nerazjašnjeno koje je ratove Srbija vodila argumentima opravdanosti ili neopravdanosti. Stara Srbija, za razliku od Bosne-Hercegovine i Makedonije, bila je neodređena, proizvoljna odrednica,1 kada je ubrajana u zemlje, koju Srbija primarno mora da oslobodi od turskog jarma. Mahom se navodi da se taj pojam, taj naziv, ta odrednica odnosi na Kosovo i Sandžak. Ali se dešava da se i te pokrajine pominju pored Stare Srbije koje Srbija treba da oslobodi. U Bugarskoj i Grčkoj zbog te neodređenosti i proizvoljnosti, Srbija je optuživana da zloupotrebom pojma Stara Srbija ubraja i nesrpske pokrajine u srpske zemlje. Među ovde analiziranim istoričarima samo se izuzetno odgonetava da se pod Starom Srbijom podrazumevaju zemlje srednjovekovnog srpskog, mahom Dušanovog carstva, za razliku od teritorije novovekovne, nove Srbije. Time se može objasniti česta upotreba i zloupotreba te odrednice. Pod srednjovekovnim, Dušanovim carstvom nalazile su se zemlje izuzetno velikog prostranstva, pa se odabirom tog prostranstva uvećavala ili smanjivala zemlja koju je nova Srbija prioritetno morala da oslobodi. Zbog isprepletenosti istorijskih i prirodnih prava nisu ni ratovi u ovde razmatranom razdoblju podjednako analizirani i ocenjivani. S oba ova stanovišta, prva dva rata protiv Turske, 1876. i 1878, bila su opravdana. Ali zbog izgubljenog rata i ovde većina cenjenih istoričara okrivila je tadašnjeg vladara, kneza Milana. Logično, jer nije vodio računa o odnosima u snazi Srbije i Turske, Srbije bez saveznika. Za njegovo opravdanje nisu u dovoljnoj meri navedene okolnosti koje su ga navele za preuranjeni rat: Pritisak javnog mnjenja i zahtev da se pomogne srpskim ustanicima Bosne i Hercegovine u ratu protiv Turske. Za izgubljeni rat protiv Bugarske 1885. godine krivica tada već kralja Milana bila je očiglednija. Ali je većina i ovde analiziranih istoričara umanjivala tu krivicu izazovom Bugarske da nasilno sebi priključi Istočnu Rumeliju i na taj način poremeti ravnotežu u snagama Srbije i Bugarske, mimo zaključenja Berlinskog kongresa. Istoričari koji su opravdavali objavu rata Bugarskoj kršenjem odredaba Berlinskog kongresa sa strane Bugarske, nisu uvažili zaključak učesnika Berlinskog kongresa da su kršenja odredbe tog kongresa u nadležnosti Velikih Sila. One su tu odredbu izglasale, a ne Srbija, koja nije imala ni pravo učešća na zasedanjima Berlinskog kongresa. Što je još eklatantnije, ti istoričari nisu ocenjivali Milanovu krivicu. On je zapravo objavu rata Bugarskoj zasnovao na strahu od upada radikalskih buntovnika sa teritorije Bugarske. Tako su izuzev samo donekle kralja Milana svi vladari Srbije, sve dok nije stvorena Jugoslavija, bili prožeti mudrošću kojom su potvrdili znanje upravljanja državom u spoljnoj politici prema predviđanju ishoda odluke koju donose. Ratovali su samo kada se moralo ratovati zbog neodložive nezavisnosti i pretpostavljenog uvećanja Srbije. Nisu vodili ratove prema zahtevima opozicionara, koji i od istoričara bivaju često uvažavani više nego što zaslužuju. Za mnoge opozicionare Srbija je trebalo da sve ratove, kao što su bili Krimski rat, prusko-austrijski rat; francusko-pruski rat, iskoristi i za rat protiv Turske i Austrije. Da nisu bili u pravu nedovoljno se ističe i u delima u ovoj knjizi analiziranih istoričara. U celini, vladari i vladajući političari Srbije do 1918. bili su na visini istorijskih zadataka koji su im bili nametnuti, ili su ih sami sebi nametali u spoljnoj politici. Unutrašnja politika iziskuje drukčiju obradu i ocenu. Na nacionalnom poprištu spoljne politike progresivno je bilo stvaranje Jugoslavije tada preovlađujućom idejom jugoslovenstva. Ali tokom ostvarenja ideje jugoslovenstva stvaranjem i razvojem jugoslovenske države došli su do izražaja potencijali razlika između teorije u stremljenjima i prakse pri realizaciji idejnih planova. Da su te razlike tinjale od prapočetka saopštili smo notiranjem postojanja različito zamišljenih jugoslovenstava, podrazumevalo se prvenstveno suparničkog srpskog i hrvatskog jugoslovenstva, pa onda i crnogorskog, slovenačkog, makedonskog, te bošnjačko muslimanskog jugoslovenstva. Preovladalo je srpsko

1 Slavenko Terzić, Stara Srbija, nastanak imena i značenja o njoj do 1912, Istorijski časopis XLVII-XLVIII, 1995–1996, 91–110.

326

jugoslovenstvo, jer je raspolagalo vojskom i dinastijom, a najviše podrškom pobedničkih Velikih Sila, Francuske, Engleske i Sjedinjenih Američkih Država. Valjalo je tada silom ugušiti snage buntovnog Zelenog kadra Revolucije na teritorijama obezglavljene bivše Austro-Ugarske, prvenstveno uz pomoć preporođene srpske vojske. Post festum, posle promena koje su nastale najpre postojanjem Jugoslavije, više u sukobu nego u slozi jugoslovenskih naroda, zatim nestankom Jugoslavije u ratu samih Jugoslovena, mogu se postavljati pitanja koja nisu u skladu sa stvaranjem Jugoslavije, prema percepciji autora ove knjige. Ali, kao što je već rečeno, istoriografija se ne bavi pitanjima: šta bi bilo da se drukčije zbilo? i mi moramo prepustiti čitaocima da rasuđuju kako rasuđuju. Ako ova knjiga može da doprinese boljem rasuđivanju, svrha njenog štampanja postignuta je.