Uputstvo za pisanje i prezentiranje

naucnih i strucnih radova

Miodrag B. Jovanovic

Gradjevinski fakultet u Beogradu

1 Uvod

Neki opsti principi pisanja i prezentiranja radova mogu se definisati bez obzira navrstu pisanog dokumenta. Osnovni princip je sadrzan u cuvenoj recenici IsaacaGoldberga: ,,Pisanje tehnicke dokumentacije podrazumeva da se koplikovanestvari predstave na najjednostavniji moguci nacin” [9]. U tom cilju, treba sepridrzavati dva osnovna pravila: (i) pisati jasno i koncizno i (ii) uskladiti pisanjesa znanjem i interesovanjem citalaca. Prvo pravilo nalaze da su:

• recenice kratke, bez suvisnih reci;

• recenice u aktivnom obliku;

• suvisne recenice (informacije) izostavljene.

Postoji misljenje da publika bolje pamti informacije na pocetku i na krajuprezentacije, nego u njenoj sredini. Zato je korisno da se kljucne informacijenavedu u uvodu i ponove u zakljucku. Neki (uspesni) predavaci praktikuju davec na pocetku izlaganja, uz sadrzaj, formulisu i glavne zakljucke, da bi ih nakraju izlaganja ponovili, sledeci staru istinu da je ponavljanje kljucni elementucenja.

Jedno od osnovnih pitanja je da li pisanje naucne i tehnicke dokumentacije mozebiti za autora kreativno, a za citaoce ili slusaoce, zanimljivo? Drugim recima,da li se tekstovi koji obiluju ,,suvim” tehnickim podacima, brojkama i formu-lama, mogu uciniti zanimljivim? Odgovor je potvrdan. Naravno, to lakse mogupostici autori sa urodjenim smislom za pisanu rec ili elokventno izrazavanje, alise mnogo toga moze nauciti i vremenom usavrsiti. Citanjem sto vise knjizevnihdela (sto nazalost nije svojstveno tehnickoj populaciji), moze se uvezbati kombi-novanje dva razlicita misaona procesa – faktografskog izrazavanja, koje zahtevaformulisanje naucno–tehnickih tvrdnji i dokaza, i zivopisnog izrazavanja, kojezadrzava paznju i pricu cini zanimljivom. Kao sto je zapisano: ,,Naucnici tezeobjektivnoj logici, dok pisci teze subjektivnoj empatiji sa svojim citaocima”[9]. U tekstu koji sledi, iznose se neki osnovni principi pisanja i izlaganja

1

naucnog i tehnickog stiva, tako da se istovremeno zadovolje uslovi i faktograf-skog i zivopisnog izrazavanja.

Tehnika i tehnologija kreativnog pisanja zasnivaju se na tri cinioca, po ovomredosledu: (i) misao ili ideja je sustina bez koje nema rezultata koji zasluzujuda budu objavljeni; (ii) struktura rada je presudna za preglednu prezentacijurezultata i (iii) stil je vazan da se najmanjim brojem biranih reci, kaze sto vise[8].

Pisanje naucne i tehnicke dokumentacije zapocinje planiranjem. Alogitam plani-ranja sastoji se od sledecih koraka:

1. Definicija teme i pitanja na koje se daje odgovor.

2. Definicija obima i sadrzaja dokumentacije (po poglavljima).

3. Pisanje kljucnih reci i naslova poglavlja (naucni rad), izrada tabela icrteza.

4. Pisanje prve verzije teksta, u skladu sa pravilima izdavaca (naucni rad)ili pravilima i standardima za izradu tehnicke dokumentacije raznih nivoa(studija, generalni, idejni, glavni projekat).

5. Pisanje druge verzije teksta, uz konsultacije koautora.

6. Pisanje konacne verzije teksta, koja moze biti korigovana druga verzija,nova treca verzija, a u slucaju naucnog rada, cak i cetvrta verzija teksta.

7. Izrada prezentacije rada.

Tekst koji sledi daje detaljnija uputstva o svakoj od navedenih faza planiranjai izrade nacne i tehnicke dokumentacije.

2 Pisanje naucnih radova

Pre nego sto se udje u tehnicke detalje pisanja ove vrste radova, treba navestiosnovnu premisu nacnog rada, a to je njegova originalnost. Rad koji se pripremaza objavljivanje u nacnom casopisu prikazuje rezultate originalnih istrazivanjakoji nisu prethodno objavljeni, ili u procesu objavljivanja na nekom drugommestu. To takodje podrazumeva da ako naucni casopis prihvati rad, on viseu istom obliku, bez saglasnosti izdavaca, ne moze biti objavljen, na istom ilidrugom jeziku, u drugom casopisu ili zborniku radova. Ukoliko je deo rezultataistrazivanja vec objavljen, ili je namenjen za objavljivanje na drugom mestu, uuvodu rada se to, kao cinjenica, mora navesti1.

Kako se naucna istrazivanja, po pravilu, zasnivaju na prethodnim saznanjima,informacije preuzete iz razlicitih izvora moraju se citirati, pozivom na reference

1Pretraga objavljenih rezultata istrazivanja u nekoj oblasti, kao i vrednovanje naucnogdoprinosa u relevantnim casopisima moze se danas relativno brzo i efikasno utvrditi pomocumedjunarodnih i domacih bibliografskih i bibliometrijskih baza podataka. Odlican pregledpristupa naucnim informacijama u Srbiji, a posebno uvid u mogucnosti sistema KoBSON,dati su u radu [4].

2

(o cemu ce kasnije biti vise reci). Ukoliko se izvori preuzetih informacija nenavedu, rec je o plagijatu, sto povlaci moralnu i materijalnu odgovornost.

Po definiciji, plagijat je navodjenje necijih reci ili ideja kao sopstvenih. Plagi-ranje clanaka, delova knjiga, radova kolega, izvora sa Interneta itd., namerno ilinenamerno, moze imati razne oblike [12]:

• navodjenje tudjih ideja, direktno ili parafrazirajuci, bez referenciranja;

• koriscenje reci autora, ne navodeci da se radi o citatu i/ili ne navodecireferencu;

• iznosenje sopstvene verzije tudjih ideja ne navodeci reference;

• potpisivanje i podnosenje tudjeg rada kao sopstvenog rada. (Na fakultet-skim studijama, to se odnosi na zadatke sa vezbanja, godisnje elaborate,seminarske i diplomske radove, sto je zloupotreba koja povlaci odgovornostoba studenta – ucesnika u prevari.)

Plagijat se moze izbeci vodjenjem evidencije o izvorima koji se koriste u radu,ukljucujuci URL za izvore sa Interneta. Treba dosledno citirati izvore i proveritida li su svi ukljuceni u tekst rada. Korektno parafraziranje ne znaci izmenusamo pojedinih reci originalnog teksta, iako se on navodi u spisku literature2.Preporucuje se da se parafrazira ceo pasus a ne recenica po recenica [12]. Cesto jemnogo bolje pod navodnicama preneti deo originalnog teksta (uz referenciranje),nego se upustiti u neuspelo parafraziranje.

2.1 Struktuiranje naucnog rada

U pisanju naucnih radova posebnu paznu treba posvetiti struktuiranju rada,naslovu, sazetku (rezimeu) i objasnjenju slika i tabela.

Naslov. Dobro srociti naslov je prvi preduslov za pozitivnu ocenu rada. Naslovmora biti kratak, jezgrovit, informativan i poucan. Informativnost i poucnostnaslova treba da omoguci upucenom citaocu da odmah, pre citanja rada, uocinjegovu sustinu i doprinos. Na primer, naslov:

,,Hidraulicko modeliranje u nepotpunoj slicnosti

erozije recnog korita oko mostovskih stubova”

je relativno informativan i poucan jer upucuje na potrebu primene nepotpuneslicnosti (kao nestandardnog pristupa) u laboratorijskim ispitivanjima lokalneerozije korita oko mostovskih stubova. Ovaj naslov je konkretan i nedvosmislenoukazuje na sustinu rada kroz kljucne reci: ,,hidraulicko modeliranje”, ,,nepot-puna slicnost”, ,,erozija recnog korita” i ,,mostovski stubovi”.

2Slicnost dva teksta se moze lako utvrditi pomocu softvera koji se nudi na vise Internetadresa, na primer, http://www.plagiarismchecker.com/

3

Primeri alternativne, losije formulacije naslova su:

,,Neki aspekti ispitivanja lokalne erozije korita oko mostovskih stubova”, ili,,Prilog proucavanju lokalne erozije korita oko mostovskih stubova”.

Naslov ima i izvesne psiholoske implikacije. Uopsten, nedovoljno konkretannaslov ,,odbija” citaoca kada lista casopis ili zbornik radova, pa takav rad obicnopreskace, ne udubljujuci se u njegov sadrzaj. Tako se moze desiti da dobra ideja,zbog loseg naslova, ne bude odmah primecena, a da neko, ko tu ideju kasnijeume efektno da promovise, neopravdano stekne zasluge umesto autora [6].

Sazetak (rezime). Ovaj deo rada treba da sadrzi pet elemenata:

1. definicija problema;2. kratak iskaz nedostataka ranijih resenja razmatranog problema;3. sustina predlozenog resenja i njegove prednosti;4. opis metodologije koja je koriscena za razvoj i proveru predlozenog resenja;5. kljucni rezultati/pokazatelji.

Ako je sazetak ogranicen na 50 reci, za svaki od navedenih elemenata dovoljnaje jedna recenica, za sazetak od 500 reci, na svaki element otpada deset recenicaitd. Recenice treba da budu kratke, deklarativne i koncizne, po mogucstvupisane u sadasnjem vremenu.

Struktura naucnog rada. Vecina uglednih svetskih izdavaca (Elsevier, Tay-lor&Francis, Springer i dr.) ima standardna uputstva za pisanje naucnih radovai njihovu tehnicku obradu (prelom teksta, slike, citiranje itd.). Sastavni delovinaucnog rada su manje-vise standardizovani i obuhvataju [2, 3, 6]:

1. Uvod u kome se definsu ciljevi, daje kratak pregled dosadasnjih istrazivanja izpredmetne oblasti i navodi glavni naucni doprinos autora. Uvod sadrzi preciznudefiniciju problema i koncizno daje uvid u sustinu i znacaj razmatrane teme.Pregled dosadasnjih istrazivanja daje uvid u trenutni status (,,state-of-the-art”)razmatrane problematike (metodologija resavanja, rezultati itd.), kao i kritickiosvrt na nedostatke postojecih resenja, koje autor zeli da otkloni. Naucni do-prinos autora definise se tako sto se koncizno obrazlaze koncept (ili ideja) nakojoj se zasniva predlozeno resenje, isticuci originalnost i ocekivane prednostiovog resenja u odnosu na prethodna.

2. Opis primenjene metodologije zapocinje navodjenjem polaznih pretpostavki,uslova i ogranicenja. Na taj nacin se, pre prikaza rezultata i njihove anali-ze, stice uvid u opstost predlozenog resenja i mogucnost njegove sire primeneu praksi. Obrazlozenje metodoloskog pristupa u primenjenim tehnickim dis-ciplinama po pravilu sadrzi analiticku i numericku komponentu. Analiticka

analiza dokazuje validnost predlozenog koncepta/ideje. Ako se rad odnosi narazvoj nekog matematicog modela, u ovom delu se navode sve bitne karakteris-tike tog (deskriptivnog) modela (osnovne jednacine, pocetni i granicni uslovi,parametri modela, ulazni podaci itd.). Numericka analiza daje osnove nu-merickog resavanje jednacina matematicog modela (racunska shema, tehnika

4

resavanja jednacina, uslov stabilnosti proracuna itd.). Ovaj deo je od kljucnevaznosti za primenu modela u praksi, pa stoga mora da obuhvati rezultate kali-bracije parametara modela i rezultate njegove provere. Za ovo se koriste poznataanaliticka resenja, rezultati merenja na primerima uproscene geometrije i kon-turnih uslova, kao i rezultati terenskih merenja (ako postoje).

3. Prikaz rezultata istrazivanja. cini po obimu glavni deo rada. Ovi rezultatise analiziraju uz pomoc dijagrama i tabela. U tekstu se daju samo kljucnidijagrami i tabele, a pomocni ,,dokazni” materijal u vidu dijagrama i/ili tabelase moze priloziti u dodatku rada. (Dodaci su uobicajena praksa kada su upitanju magistarske teze i doktorske disertacije, a nisu pozeljni u radovima kojise objavljuju u casopisima ili saopstavaju na naucnim skupovima.)

Nije dozvoljeno da se isti rezultati prikazuju tabelarno i graficki. Prednost imagraficki prikaz, jer omogucava bolje sagledavanje rasporeda i trendova. Trebaprikazati i komentarisati samo one rezultate eksperimenata ili proracuna kojipotvrdjuju ili opovrgavaju naucnu tvrdnju. ,,Neuspesni” rezultati eksperime-nata ili proracuna takodje predstavljaju dragocene informacije za druge is-trazivace i zasluzuju objavljivanje kao i oni ,,uspesni”. Vrlo je vazna objektivnainterpretacija i iscrpna analiza dobijenih rezultata, sa ocenom neizvesnosti iligreske. Ukoliko je moguce, uputno je sopstvene rezultate dovesti u vezu sarezultatima drugih istrazivaca i dati odgovarajuci komentar.

4. Zakljucci se daju u vidu kratkih recenica koje navode sta je glavni doprinosrada, ko ima najvecu korist od rezultata istrazivanja i koji su dalji pravci razvojau datoj oblasti. Treba voditi racuna da zakljucci budu koncizni i jasni, jer mnogiocenjivaci i citaoci naucnih radova najpre citaju samo sazetak i zakljucke, pana osnovu njih sticu utisak o kvalitetu rada.

2.2 Procedura izrade naucnog rada

Preporucljivo je skicirati ,,kostur” rada i pisanje njegove prve verzije jos u tokuistrazivanja. To je narocito vazno ako je rad eksperimentalnog karaktera, papisanje moze pomoci da se rasciste odredjene nedoumice jos dok je u funkcijiinstalirana merna oprema, ponavljanjem eksperimenata. Graficke i tabelarnepriloge treba pripremiti pre, ili u toku pisanja teksta.

Pri pisanju rada, autor treba da ima na umu i cinjenicu da njegova ciljna grupane treba da bude samo sacica uskih specijalista, vec siri krug potencijalnihcitalaca, od kojih neki mogu biti zainteresovani samo za pojedine aspekte ma-terije koja se izlaze.

Ponovljenim iscitavanjem teksta, treba ga ,,ocistiti” od nedovoljno jasnih formu-lacija i viska reci. Kao sto je ranije receno, jasnoca i preciznost izrazavanja na-jbolje se postize kratkim recenicama. Nije na odmet zamoliti kolegu, ili nekogako nije upoznat sa detaljima istrazivanja, da procita rad i ukaze na eventualnepropuste, nejasnoce ili irelevantne informacije. Dobra je praksa ostaviti gotov

5

rad krace vreme, pa ga ponovo revidovati. Narocitu paznju posvetiti pisanjurezimea i zakljucaka, jer su to delovi koje urednici i recenzentni casopisa najprecitaju i na osnovu kojih sticu prvi (a cesto i konacan) utisak o radu.

2.3 Tehnicki detalji

Vec je receno da poznate izdavacke kuce imaju standardne ,,sablone” (,,tem-plate”) za tehnicku obradu naucnih radova, ali je dobro imati u vidu neke opsteprincipe.

Naslov i rezime. Naslov rada treba da bude sto kraci, ali dovoljno infoma-tivan o sustini naucne tvrdnje koja je predmet rada. Naslovi poglavlja trebatakodje da budu kratki. Brojna podpoglavlja nizeg reda nisu preporucljiva, kaoni fusnote.

Rezime, koji se obicno daje na pocetku rada, treba da koncizno prikaze sadrzajrada i ne treba da bude duzi od 200 reci, ili 5% od duzine rada [10]. Pocetnarecenica rezimea treba da, bez ponavljanja naslova, definise cilj istrazivanja.Rezime, koji se pise u trecem licu jednine, treba jasno da ukaze na karakterrada (teorijski, eksperimentalni, pregledni) i da istakne originalni doprinos is-trazivanja. U rezimeu se po pravilu ne navode rezultati ranijih istrazivanja, nitise citira literatura.

Prikaz rezultata. Posebnu paznu autori treba da obrate na prezentaciju nu-merickih rezultata. Uz svaku brojnu vrednost, obavezno se navode jedinice sis-tema mernih jedinica (SI). Decimalni znak je kod nas zapeta. (Izuzetno, mozebiti tacka na dijagramima koji su izradjeni pomocu komercijalnog softvera.)Za vrednosti manje od nule, nulta cifra se obavezno ispisuje (na primer, 0,55umesto .55 ili ,55). Mnostvo nultih cifara se zamenjuje skracenim pisanjem, naprimer, 3,50×106 umesto 3500000, 2,5×10−5 umesto 0,000025. Takodje, trebakoristiti odgovarajuce prefikse, na primer 1 MW umesto 1000000 W, ili 1 µVumesto 0,000001 V. Broj znacajnih cifara treba da odrazava tacnost rezultata.Broj nula u numerickoj vrednosti predstavlja indikator stepena preciznosti; naprimer, brojevi 2, 2,0 i 2,00 nemaju isti stepen preciznosti. (U hidrotehnici jenajcesce dovoljna preciznost od dva decimenalna mesta!)

U naucnim radovima se ne objavljuju rezultati svih merenja ili proracuna. Trebanavesti prosecnu vrednost i dati neku ocenu varijabilnosti. Najmanji fond in-formacija je: broj podataka (N), aritmeticka sredina (x), standardna devijacija(σx, ili sx) ili standardna greska (s.g.). U tekstu ili tabelama, ove informacije semogu ,,kondenzovano” navesti u obliku: x ± σx (N), na primer, 567±3.8 (67).

Slike i tabele. Crtanje grafikona takodje podleze odredjenim pravilima. De-bljina linija koordinatnih osovina i linija mreze treba da bude bar upola manjaod debljine krive koja prikazuje funkcionalnu ili korelacionu zavisnost. Podelana koordinatnim osovinama treba da bude saglasna sa namenom grafikona; akografikon ima samo za cilj da pokaze trend neke zavisnosti, podela na koordi-

6

natnim osama ne mora biti jako ,,gusta”, a ako grafikon sluzi za ocitavanjevrednosti, podela mora biti prilagodjena toj nameni. Ukoliko se na grafikonuprikazuje vise linija, one se moraju jasno razlikovati – debljinom i tipom linije(puna, isprekidana, itd.) ili pomocu simbola ucrtanih tacaka. Bez obzira kojise metod primeni, obavezno je dati objasnjenje – legendu. Ako je neophodno,dopunska objasnjenja se mogu dati u tekstu ispod slike, iza broja slike i njenognaslova (u tzv. ,,caption-u”). Ako je u pitanju prikaz eksperimentalnih rezul-tata, pa se na grafikonu prikazuje linija dobijena osrednjavanjem vise merenja,preporucljivo je prikazati i odstupanja u opsegu ± standardne greske.

Objasnjenu slika i tabela treba posevetiti paznju, jer citanje ovih objasnjenjamoze dati uvid u sadrzaj rada, pre njegovog detaljnog citanja. Preporuka je daobjasnjenje onoga sto je dato na slici ili u tabeli treba staviti u tekst ispod slikeili tekst ispod/iznad tabele, jer se na taj nacin pomaze citaocu da brze shvatiporuku autora. Kako ovaj pristup cesto rezultira da se ispod slike ili uz tabelupojavi citav paragraf teksta, dobra praksa je da se objasnjenja slika i tabelapisu drugacijim fontom u odnosu na tekst rada (recimo kosim, italik fontom),jer se tako vizuelno jasno razlikuju.

Treba naglasiti da objasnjenje slike ili tabele treba da sadrzi samo cinjenicekoje su ,,lokalne” za tu sliku ili tabelu, a koje se nece ponavljati u tekstu rada(na primer, analizu neke zavisnosti koja je graficki prikazana na slici). S drugestrane, tekst rada treba da sadrzi samo ,,globalne” cinjenice (na primer, pored-jenje zavisnosti koje su graficki prikazani na nekoliko slika). Slike, tabele injihova objasnjenja treba pripremiti pre pocetka pisanja samog rada [6].

Formule. Za ispisivanje matematickih tekstova, takodje postoje pravila [10].Pre svega, formule se ispisuju fontom tipa ,,italic”, izuzev matematickih opera-tora, koji se ispisuju fontom tipa ,,roman”3.

Dupli indeksi i eksponenti nisu pogodni; na primer, umesto ex2

bolje je napisatiexp(x2), umesto xi2 bolje je xi,2.

U tekstu je bolje razlomke pisati pomocu kose, nego horizontalne crte; na primer,

(ax + b)/(cx − d), je bolje negoax + b

cx − d. Kosa crta takodje ,,stedi” prostor u

tekstu i omogucava lakse citanje raznih izraza sa eksponentima i integralima;

na primer, umesto e2π x

λ bolje je e2π x/λ, umesto

π

2∫

0

bolje je:π/2∫

0

.

Citiranje. Identifikovanje informacija preuzetih od drugih autora zove se refe-

renciranje i obavlja se pozivanjem na izvor – referencu, u samom tekstu i nakraju teksta, u ,,Spisku referenci”. Treba razlikovati pojmove ,,Spisak referenci”i ,,Spisak literature (bibliografije)”. Spisak referenci sadrzi samo one izvore kojisu citirani u tekstu, a Spisak literature sadrzi sve izvore za koje autor smatrada su relevantni.

3Neki izdavaci se ne drze striktno ovog pravila, pa se moze naici na operator diferenciranjaispisan ,,italic” fontom, na primer dy/dx, umesto pravilnog dy/dx.

7

To znaci da Spisak literature sadrzi ne samo citirane reference, vec i druge izvorekoje je autor rada proucio, ali u tekstu nije eksplicitno naveo.

Referenciranje je obavezno ne samo kada se doslovce citiraju tudje reci, vec ikada se izvor parafrazira – interpretira sopstvenim recima. Ova obaveza proisticepre svega iz potrebe zastite autorskih prava, ali je i vrlo korisna, kako za autoratako i citaoce, jer pokazuje sirinu autorovog istrazivanja, potkrepljuje autorovetvrdnje, omogucuje proveru podataka koji se navode u radu i upucuje citaocana izvore dopunskih informacija [12].

Referenciranje se obavlja pozivanjem na izvor u samom tekstu i navodjenjempodataka o tom izvoru u Spisku referenci, na kraju teksta. Dva su osnovnasistema referenciranja: sistem autor-datum i numericki sistem.

(a) Sistem ,,autor-datum” (tzv. Harvardski sistem) poziv na referencu u tekstudefinise imenom autora i godinom objavljivanja rada u zagradama, na primer(Jovanovic 2003). Ukoliko se referencira vise radova istog autora iz iste godine,oznaci godine se pridruzuju odgovarajuce slovne oznake, na primer (Jovanovic2003a), (Jovanovic 2003b) itd. Ako je ime referenciranog autora deo receniceteksta, u zagradama se navodi samo godina objavljivanja rada, na primer, ,, . . .Jovanovic (2003) je pokazao da . . .”. Ako je u pitanju referenca sa dva autora,oba imena se navode, na primer (Jovanovic i Kapor 2003). Ako ima vise autora,u prvom referenciranju se navode sva imena, a u potonjim, samo ime prvogautora uz dodatak latinske skracenice et al. (,,i drugi”), na primer, (Jovanovicet al. 2003).

Svi referencirani izvori se navode na kraju rada u Spisku referenci, svrstani poabecednom redosledu. Za knjigu se navode se sledeci podaci: prezime autora iprvo slovo imena, godina izdanja, naslov knjige (uspravnim slovima, podvucen),broj ISBN, ime i sediste izdavaca. Na primer,

Jovanovic, M. (2008) Regulacija reka: recna hidraulika i morfologija, drugo iz-menjeno i dopunjeno izdanje, strana 472, ISBN 978-86-7518-084-5, Gradevinskifakultet, Beograd.

Za rad objavljen u casopisu se navode se sledeci podaci: prezime autora i prvoslovo imena, godina izdanja, naslov rada (kosim slovima), naslov casopisa (us-pravnim slovima), broj, ime i sediste izdavaca. Evo dva primera:

Jovanovic, M., Kapor, R., Prodanovic, D., Zindovic, B. (2007) Numericka sim-

ulacija koncentrisanog ispustanja izbagerovanog nanosa u maticu reke, Vodopri-vreda, vol. 39, br. 1-3, str. 79-89.

Komatina, D., Jovanovic, M. (1997) Experimental Study of Steady and Unsteady

Free-Surface Flow with Water-Clay Mixtures, Journal of Hydraulic Research,Vol. 35, No. 5, pp. 579-590.

8

(b) numericki sistem referenciranja poziv na referencu u tekstu definise brojem uuglastim zagradama, na primer [22], a podaci referencirane bibiografske jedinicese daju u Spisku referenci, na kraju rada, na primer:

[22] Jovanovic, M., Kapor, R., Prodanovic, D., Zindovic, B. (2007) Numericka

simulacija koncentrisanog ispustanja izbagerovanog nanosa u maticu reke, Vodo-privreda, vol. 39, br. 1-3, str. 79-89.

Oba sistema su ravnopravna, ali nije dozvoljeno koriscenje oba sistema u istomradu.

3 Pisanje strucnih radova

Ovde se pod terminom ,,strucni rad” podrazuvaju svi tekstovi iz oblasti tehnikekoji nemaju naucni karakter, ili bar ne na onom nivou koji zahteva objavljivanjeu naucnim casopisima. Tu pre svega spadaju tehnicki izvestaji koji se pisu zapotrebe tehnicke dokumentacije – studija, projekata, strucnih misljenja i dr.

Osnovnu tehnicku dokumentaciju cine projekti. Ima ih vise vrsta, u zavisnostiod nivoa projektovanja. Na najnizem nivou se ispituje finansijska opravdanostnekog graditeljskog poduhvata i defnise njegova koncepcija. Na sledecem nivouprojektovanja se razmatraju varijantna resenja i njihovim vrednovanjem po iza-branom kriterijumu, usvaja optimalno resenje. U konacnoj fazi se razradjuju de-talji optimalnog resenja. Shodno navedenoj etapnosti, projektna dokumentacijamoze biti svrstana u vise kategoraja: prethodna studija opravdanosti sa gener-alnim projektom, studija opravdanosti sa idejnim projektom, glavni projekat iprojekat izvedenog stanja. U strucnu tehnicku dokumentaciju spadaju i posebnetematske studije koje se rade za potrebe idejnog projekta.

Materija koja se odnosi na izradu i proveru projektne dokumentacije regulisanaje Zakonom o planiranju i izgradnji, kao i nizom pravilnika, kao sto su naprimer ,,Pravilnik o sadrzini, obimu i nacinu izrade prethodne studije oprav-danosti i studije opravdanosti za izgradnju objekata”, ,,Pravilnik o sadrzaju iobimu tehnicke dokumentacije za izgradnju, rekonstrukciju, sanaciju i dograd-nju brana i akumulacija” i dr. (Najnovije verzije ovih dokumenata mogu se naciu Sluzbenom Glasniku, ili se mogu preuzeti sa Interneta.)

3.1 Sadrzaj projektne dokumentacije

Obim i sadrzaj projektne dokumentacije prilagodjen je nivou projektovanja (stoje odlicno prikazano u literaturi [1]). Medjutim, osnovna struktura za sve vrsteprojekata je manje-vise ista i obuhvata tri osnovna dela pod naslovima:

I Opsti deoII Tehnicki izvestaj iIII Graficki/tabelarni prilozi.

9

Opste deo obuhvata sluzbeno–administrativnu dokumentaciju (resenje o regis-traciji preduzeca, imenovanje projektanata i njihove licence, projektni zadatakitd.). Tehnicki izvestaj, glavni deo gradjevinske projektne dokumentacije, gen-eralno obuhvata tri celine:

(1) uvodni deo u kome se definisu ciljevi projekta i osnove za projektovanje(uslovi i ogranicenja, podloge i sl.)

(2) rezultati tehnicke analize sadasnjeg (,,prirodnog”) stanja;

(3) projektno resenje – najcesce optimalno resenje is skupa varijantnih resenjazasnovanih na osnovu analize pod (2) – i razne reperkusije predlozenog resenjakao sto su: kostanje (na osnovu predmera i predracuna), uticaj na zivotnusredinu i program istraznih radova neophodnih za narednu fazu projektovanja.

Primera radi, u nastavku je dat tipican sadrzaj projekta iz oblasti regulacijereka.

I Opsti deo

- Izvod iz sudskog registra Privrednog suda- Reenje o ispunjenosti uslova za izradu tehnicke dokumentacije- Reenje o imenovanju odgovornog projektanta- Licenca odgovornog projektanta- Izjava odgovornog projektanta- Projektni zadatak- Razna strucna misljenja (J.P. ,,Srbijavode”, RHMZ, ,,Plovput” i dr.)- Razna resenja (ministarstva)

II Tehnicki izvestaj

1. Uvod (opsti podaci o projektu, predmet, ciljevi)2. Osnove za projektovanje

- prethodna tehnicka dokumentacija- regulativa (tehnicki propisi, standardi)- podloge (topografske, hidroloske, hidraulicke, psamoloske, ekonomske i dr.)

3. Analize prirodnog rezima vodotoka- hidroloska- hidraulicka- psamolosko-morfoloska- stabilnost korita

4. Regulisano korito- koncepcija/varijantna resenja (generalni/idejni projekat)- izbor elemenata trase- tip i polozaj regulacionih gradjevina

5. Analize rezima regulisanog vodotoka- hidraulicka- psamoloska- deformacija korita

6. Predmer i predracun7. Uticaj na zivotnu sredinu8. Izbor optimalnog resenja

- kriterijumi za vrednovanje varijantnih resenja- uporedjenje varijanti (dobit/troskovi, ekologija, . . .)- zakljucak

10

9. Program daljeg projektovanja10. Program istraznih radova za naredni nivo projektovanja

- geodetski- geotehnicki- psamoloski (uzorci nanosa)- hidraulicki (merenje polja brzina, . . .)

III Graficki / tabelarni prilozi

- Dijagrami sa detaljnim rezultatima proracuna

- Situacioni planovi (R=1:5000, 1:10000, 1:25000)

- Uzduzni profili (R=1:100/1000, 1:100/5000, 1:200/25000)

- Poprecni profili (R=1:100/100, 1:100/200, . . .)

- Crtezi gradjevina (detalji).

Na nizem nivou projektovanja (generalni, idejni projekti) daju se crtezi tip-skih gradjevina, a u glavnom i izvodjackom projektu, crtezi svih pojedinacnihgradjevina. Glavni projekti zahtevaju crteze u krupnijoj razmeri od one kojase koristi u generalnim i idejnim projektima, a sadrze i posebne tacke koje seodnose na tehnicke uslove izvodjenja radova i zastite na radu.

Prikazana projektna struktura iz oblasti regulacije reka moze se koristiti i zaizradu studija i diplomskih radova.

3.2 Tehnicka obrada

Pravila tehnicke obrade i referenciranja navedena za naucne radove vaze (uzeventualne manje izmene) i za tehnicku dokumentaciju. Razlika je u zaglavljima(tzv. ,,header” i ,,footer”), koja u slucaju tehnicke dokumentacije sadrze mnogoveci fond informacija (logotip firme, podaci o projektu i projektantu, veza sadrugim sveskama projekta itd.). Konkretan oblik i sadrzaj zaglavlja zavisi odprojektantske firme. Pored Spiska referenci ili Spiska literature, tehnicka doku-mentacija po pravilu sadrzi i druge spiskove, kao sto su: Spisak tabela, Spisakslika, Spisak priloga i Spisak fotografija.

4 Prezentiranje radova

Siroka primena personalnih racunara ima za posledicu to da su danas kom-pjuterske prezentacije uobicajena i svakodnevna pojava u svim sferama pro-fesionalnog (pa cak i privatnog) zivota i da se bez njih tesko mogu zamislitiposlovi reklamiranja, ugovaranja, promocije, prezentiranja diplomskih radova,doktorskih disertacija, strucnih pojekta itd.

Nije neophodna velika kompjuterska pismenost da bi se izradila prezentacija.Medjutim, za izradu dobrih prezentacija nuzno je (kao i za vecinu drugih stvariu zivotu), poznavati odredjene principe i pravila. Nije redak slucaj da kvalitetnirezultati dugotrajnog rada ostanu potpuno nezapazeni samo zato sto su slajdoviprenatrpani tekstom pa brzo izazovu dosadu auditorijuma, ili sto razni efekti,

11

animacije, ili napadno sarenilo slajdova nepotrebno odvuku paznu od sustine.Zato je od vazno razumeti i prihvatiti neka osnovna nacela izrade kompujuter-skih prezentacija. Naravno, nikakva uputstva i pravila ne mogu naciniti dobruprezentaciju ako je sadrzaj los. S druge strane, prirodno urodjena sklonost iestetski osecaj pojedinaca mogu im pomoci da i bez mnogo uputstava i knjiskihpravila, proizvedu zanimljive i efektne prezentacije. Za one koji poseduju takvesklonosti, preporuke koje se daju u nastavku bice mozda suvisne i nepotrebne,jer samo potvrdjuju ono sto su intuitivno odavno spoznali i primenjivali. Me-djutim, za neke druge, mogu biti izvor korisnih informacija ili povod za preispi-tivanje dosadasnje prakse. Tekst koji sledi, njima je upravo i namenjen.

4.1 Struktura prezentacije

Prezentacija mora biti dobro osmisljena. Dve su polazne tacke u osmisljavanjuprezentacije: raspolozivo vreme i poruka koja se zeli preneti.

Raspolozivo vreme. Ovo vreme odredjuje kolicinu informacija, odnosno brojslajdova u prezentaciji. Nepisano je pravilo da treba racunati u proseku sajednim slajdom u minuti [11]. Znaci, kratka prezentacija od 10 minuta zahtevasvega desetak slajdova. Ovo treba imati u vidu da se ne bi nepotrebno gubilovreme na pripremu slajdova koji se u zadatom vremenu nece moci prikazati.

Osnovna poruka prezentacije. Kako se u zadatom vremenu najcesce nemogu prikazati svi detalji nekog rada, od kljucne je vaznosti formulisanje os-novne poruke koju treba preneti auditorijumu. U zavisnosti od karaktera rada,ta poruka moze biti neka naucna tvrdnja, glavni rezultat eksperimentalnog is-trazivanja, rezultat konkretnog inzenjerskog projekta itd. Osnovni cilj prezen-tacije je da se u ogranicenom vremenu poruka jasno prenese, po cenu da semnogi detalji (bez obzira koliko se autoru cinilo da su znacajni ili interesantni),moraju izostaviti.

Podela prezentacije. Dobro struktuirana prezentacija podrazumeva podeluna vise tematskih celina – delova ili odeljaka, pri cemu broj odeljaka ne sme bitiprevelik (najvise 4–5), jer ce se u protivnom, auditorijum ,,izgubiti” u previserazudjenom sadrzaju. Podela odeljaka na ,,pod-odeljke” nije preporucljiva.

Uputno je na pocetku prezentacije, odmah iza prvog slajda sa naslovom prezen-tacije i imenom autora, pokazati slajd sa sadrzajem prezentacije, kako bi audi-torijum saznao sta ga ocekuje. Sadrzaj mora biti dovoljno jasan, a broj odeljakadovoljno mali, da auditorijum lako ,,zapamti” njihov redosled i da u svakomtrenutku tokom prezentacije zna gde se izlagac nalazi. Vrlo je vazno da prinavodjenju sadrzaja prezentacije kratko i jasno kaze o cemu se radi, jer su ve-like sanse da u auditorijumu nisu svi dovoljno strucni ili obavesteni. Navodjenjesadrzaja na pocetku prezentacije ima smisla samo ako prezentacija nije veomakratka (5-10 min), sa svaga nekoliko slajdova.

Telo prezentacije cini niz slajdova koji se odnose na metodologiju rada i dobijenerezultate. Broj ovih slajdova je ogranicen trajanjem prezentacije, a o sadrzaju

12

i izgledu ovih slajdova bice vise reci u nastavku. Ovde sa samo napominje da,ukoliko materija nije potpuno teorijskog karaktera, nije uputno u prezentacijinavoditi veliki broj formula, jer one po pravilu zamaraju, a njihova numeracijazbunjuje i tesko se prati.

Na kraju prezentacije obavezno dolazi slajd (ili nekoliko slajdova) sa zakljuccimau kojima se ponavlja osnovna poruka. Saopstenje neke poruke na pocetku i nakraju prezentacije (periodi najvece paznje auditorijuma), doprinosi da se zeljenaporuka zapamti. Treba voditi racuna da zakljucci, koji se daju u vidu kratkihrecenica, faktografski navode rezultate rada. Zaljucci nisu pregled onoga sto je

radjeno, vec su rezime dobijenih rezultata.

Bibliografija. Ukoliko autor zeli da na kraju prezentacije uputi auditorijum udalje izucavanje materije tako sto navede listu bibliografskih jedinica, dovoljno jeda navede samo nekoliko kljucnih jedinica. Dugacka lista sitno kucanih naslovaje siguran nacin da se ni jedan naslov ne zapamti. Citiranje referenci u samojprezentaciji treba obaviti preko imena autora, a ne preko rednog broja, na primer,,(Jovanovic, 2002)”, umesto ,,[12]”.

Dodatak. Dobra je praksa da se u dodatku pripremi materijal koji se neceprikazati, a koji moze biti korisan za odgovore na postavljana pitanja ili udiskusiji posle prezentacije.

Organizacija dokumenata. Umesto jednog velikog dokumenta (fajla), mnogobolje je da se prezentacija sastoji od niza malih dokumenata – fajlova (kojiodgovaraju pojedinim delovima prezentacije) i glavnog ,,master” fajla koji sluzisamo za pozivanje ,,hiperlink-ovanih” delova. To se efektno moze postici postav-ljanjem odgovarajuceg menija iz koga se po zelji mogu pozivati pojedini delovi,bilo po definisanim redosledom, ili na preskok. Pored toga, unutar svakog fajlamoze se ugraditi hiperlinkovani ,,taster” za povratak na glavni meni, ili na prelazu neki drugi fajl.

4.2 Sadrzaj slajdova

Kao sto prezentacija treba da bude dobro struktuirana, tako i sadrzaj svakogslajda treba da bude tako struktuiran da auditorijum odmah shvati koja je in-formacija od primarnog, a koja, od sekundarnog znacaja i kakva je veza izmedjupojedinih slajdova.

Naslov slajda. Svaki slajd treba da na vrhu ima naslov, osim prvog slajda,gde naslov moze biti na sredini, ispisan krupnim slovima iznad imena autora.Naslov svakog slajda treba da verno opise njegov sadrzaj, a naslovi slajdova unizu treba da odrazavaju logican redosled prikaza materije. U principu, naslovtreba da je sto kraci, ali mora biti dovoljno informativan.

Naslovi prezentacija na engleskom jeziku ispisuju se shodno posebnim pravilima.Naslov prezentacije na prvom slajdu mora biti ispisan velikim slovima krupnimfontom (na primer 24 pt). Na ostalim slajdovima, dve su mogucnosti: (a) sveimenice u naslovu pocinju velikim slovom, osim clanova (,,a”, ,,the”) ili predloga

13

(,,on”, ,,of”) itd.; (b) ceo naslov se pise malim slovima, osim pocetnog velikogslova. Nije dozvoljeno mesanje stilova (a) i (b).

Kolicina informacija. Slajd nikako ne sme biti ,,prenatrpan” informacijama.Slajdovi sa previse teksta mogu samo iritirati auditorijum i dovesti do njegovepotpune apatije. Smatra se da slajd treba da sadrzi svega 20–40, najvise 80 reci[11]. To prakticno znaci da na slajdu moze da stane 3–4 kratke recenice. Teksttreba da bude odredjen i jasan, jer, kao sto je ranije napomenuto, auditorijumima najvise oko 60 s da prihvati informaciju sa slajda. Sadrzaj slajda trebada je iskljucivo u funkciji materije koja se izlaze, ali se izvesna objesnjenjai komentari koji nisu na slajdu mogu usmeno saopstiti u toku prezentacije;na primer, kratko podsecanje na znacenje nekog termina, pozivanje na nekaprethodna istrazivanja i sl. (Naravno, vazi i obrnuto; izlaganje se moze i ubrzatipreskakanjem odredjenog broja slajdova, ukoliko se stekne utisak da auditorijumnije dovoljno strucan ili zainteresovan za deo prezentacije, ili ako se kod slusalacauoce znaci zasicenja i umora...)

Tekst. Za ispisivanje teksta na slajdovima, treba se rukovoditi odredjenimpravilima. Evo deset ,,zlatnih pravila”:

1. Ako se koriste pune recenice, treba da budu kratke, sa korektnom inter-punkcijom (tackom na kraju).

2. Umesto dugackih recenica (sa viskom nepotrebnih reci), bolje je koristiti teze.Na primer, umesto, ,,Snimanje korita je obavljeno u dva navrata, 2005. i 2006.godine.”, bolje je kratko napisati: ,,Snimanje korita 2005. i 2006. godine”. Viseteza je pogodno navesti jednu ispod druge, u vidu markiranih lista (,,bullets”,ili ,,numbers”). Ovakve liste su preglednije od dugih paragrafa.

3. Izbegavati dugacke markirane liste, kao i podliste (nivoe drugog i nizeg reda).

4. Bolje je koristiti vise slajdova u nastavku (sa dodatkom numeracije u naslovu(1), (2), (3) . . ., nego pokusati da se na jedan slajd smesti sto vise teksta sma-njenjem slova (,,fonta”). Nikada ne koristiti rucno smanjenje okvira sa tekstom,jer se tako dobijaju fontovi nestandardne velicine, a time i neujednacen izgledteksta na slajdovima.

5. Rec na kraju reda ne treba deliti. Podela teksta na vise redova treba daje logicki zasnovana (princip ,,semantickog razdvajanja”). Izbegavati prelom sapridevom na kraju reda. Na primer, umesto

,,Projekat osiguranja recnog

dna u zoni mosta”

treba napisati:

,,Projekat osiguranja recnog dna

u zoni mosta”.

6. U prezentaciji je cesto pozeljno naglasiti pojedine reci ili citave fraze. To se

14

najbolje postize drugom vrstom fonta (,,italic”), ili drugom bojom. Podvlacenjereci se ne preporucuje. Isticanje reci ili fraza treba koristiti s merom, jer isuvisecesto naglasavanje proizvodi suprotan efekat.

7. Izbegavati mnogo formula. Formule usporavaju prezentaciju i mogu dazbune. Navesti samo one formule koje su apsolutno neophodne. Cilj nije dase mnostvom formula auditorijum impresionira matematickim znanjem, vec dase ukaze na pretpostavke na kojima se zasniva neki matematicki model, na izbormetode za resavanje jednacina tog modela i na objasnjenje relevantnosti resenjaza temu koja je predmet izlaganja [5].

8. U prezentaciji se ne koriste fusnote.

9. Nastojati da velicina slova na crtezima bude usaglasena sa velicinom slova utekstu. Idealno je da se koristi ista velicina slova. Isuvise sitni, necitki brojevina koordinatnim osovinama cine dijagram izlisnim.

10. Nastojati da se prezentacija ,,ozivi” kombinovanjem slajdova i video klipova,kada god je to moguce.

4.3 Slovni znaci

Tipovi i velicine slovnih znakova (,,fontova”) su od velikog znacaja za prezenta-ciju. Izbor fonta koji najbolje odgovara prezentaciji nije trivijalno pitanje, apogresan izbor moze biti koban po krajnji rezultat, jer tesko citljivi i ,,prena-trpani” slajdovi frustriranu publiku okrecu protiv predavaca! Atributi fontova,kao sto su familija, velicina i tezina, direktno uticu na kvalitet prezentacije. Neulazeci dublje u pravila tipografije, ovde se samo daju neke korisne informacijekoje ukazuju na prednosti i mane pojedinih fontova.

Familije fontova. Iz mnostva familija fontova, najpoznatije su ,,Times”, ,,Ariel”,,Helvetica”. Familija fonta obuhvata njegove razne velicine i varijante, kao stosu ,,bold”, ,,italic” itd.

U nacelu, sve familije vontova mogu se svrstati u dve osnovne klase: serifni ineserifni fontovi. Serifi su zakrivljeni zavrseci slovnih znakova. Neserifni, ili,,sans-serfini” fontovi (od francuske reci ,,sans”, sto znaci ,,bez”), su fontovi bezserifa. Font ,,Times” je primer serifnog fonta, a fontovi ,,Ariel” i ,,Helvetica”,neserifnih fontova. Ova recenica je ispisana nesefnim (san-serifnim) fontom.

Smatra se da se neserifni fontovi u prezentacijama lakse citaju, ali je izborfonta, izmedju ostalog, stvar karaktera prezentacije. Serifni fontovi se pre-porucuju za formalne prezentacije koje treba da ostave ,,konzervativni” utisak,ili za prezentacije u kojima se javljaju matematicki simboli i formule. S drugestrane, strucnim prezentacijama projekata bolje odgovaraju neserifni fontovi,jer vizuelnim utiskom (koji odaje racionalnost, bez serifne kitnjavosti), odmahupucuju na tehnicki, inzenjerski karaktera teksta.

15

Korisnicima Knuthovog programa za slaganje teksta TEX i njegovog popularnogmakroa LATEX, dobro su poznati izvorni CM (Computer Modern) fontovi, kojisu narocito pogodni za prikaz matematickih tekstova. CM fontovi su u osnoviserifni i zahtevaju stampace i projektore visoke rezolucije. Njihova neserifnaverzija nije posebno dizajnirana, vec je nastala modifikacijom serifne verzije.Nedostatak obe varijante je sto zahtevaju vise prostora od odgovarajucih Timesfontova, iako ovi vizuelno deluju kao ,,puniji” fontovi.

Za prezentacije se ne preporucuju neproporcionalni fontovi (fontovi fiksne sirine),kao sto je na primer font Courier, kao ni specijalni, egzoticni fontovi, kao su naprimer kaligrafski i gotski fontovi. Ovi fontovi se iz daljine tecko citaju i pub-lika na njih nije navikla. Takodje treba izbegavati ,,script” fontove koji dajuutisak rukopisa (Comic Sans MS, French Script MT i dr.), iako ima i suprotnihmisljenja, da upravo ovi fontovi daju prezentaciji izvesnu licnu notu i cine jeoriginalnom.

Medjutim, bez obzira na izbor fontova, treba voditi racuna o osnovnom pravilutipografije da se u tekstu koristi sto manji broj raznih fontova – najvise dvana jednoj strani normalnog teksta (bez formula, naslova slika i tabela i dr.).Cesto se u novinarstvu koriste neserifni fontovi za naslove, a serifni, za tekstove.Prisutno je ponekad i kombinovanje dva tipa neserifnih, ili serifnih fontova, ucilju isticanja ili naglasavanja. Ovo treba izbegavati ili raditi sa velikim oprezom,jer, iako razliciti, srodni fontovi ne daju zeljeni efekat. Na primer, ne trebakombinovati fontove Arial i Helvetica, jer su veoma slicni, skoro identicni!

Velicina i oblik fonta. Osnovni atribut fonta je njegova velicina. Mera zavelicinu fonta su ,,tacke” – ,,points” (pt). Velicina ,,pt” nije standardizovana.Postoji razlika izmedju evropskog i americkog ,,pointa”. Postoji razlika i medjuproizvodjacima softvera; PostScript i Adobe stanadard precizira da je 1 pt=1/72inca, ili 2,54/72 = 0,0353 cm=0,353 mm, dok je u TEX-u, 1 pt=1/72,27 inca,ili 0,351 mm. Visine slova (fontova) su na primer: 10 pt=3,53 mm (3,51 mm),11 pt=3,88 mm (3,85 mm), 12 pt=4,24 mm (4,21 mm) itd. Medjutim, ovakodefinisana ,,visina” je proizasla iz vremena starih stamparija koje su koris-tile olovna slova. Danas, navedene velicine ne predstavljaju stvarnu velicinufontova. Naime, razni tipovi fontova imaju razlicite velicine iako su im dekla-risane velicine (10 pt, 11 pt, 12 pt itd), iste. Stoga, velicine se danas koristeiskljucivo u relativnom znacenju, na primer, velicine 10–12 pt su pogodne za,,normalno citanje”, velicine 24–28 pt, za ispisivanje teksta na slajdovima itd.

Izbor velicine fonta za prezentacije zavisi od citljivosti slajdova, na koju uticebroj linija po slajdu i udaljenost auditorijuma od projekcionog platna. Iskustvopokazuje da na slajdovima moze biti najvise 10–20 linija teksta. Sto manjelinija, a sto krupnija slova, to bolja citljivost teksta4 .

4Jedna od dobrih strana LATEX klase za izradu prezentacija ,,Beamer”, je u tome stoima tako ugradjene parametre koji se odnose na velicinu fonta i broj redova, da korisnikune dozvoljava ,,prenatrpavanje” slajdova, sto mu daje izvesnu prednost u odnosu na poznatiprogram MS Power Point c©. Beamer je idealan program za matematicke prezentacije.

16

Pri izradi prezentacije, vrlo je vazno da se ista velicina slova (jedna za nasloveslajdova, druga za pojedine delove teksta) konzistentno primeni od prvog doposlednjeg slajda. Medjutim, treba voditi racuna da se ne koriste isuvise sitnaslova, manja od 24 pt (izuzetno 20, odnosno 18 pt.). Sitnije fontove je boljekoristiti na svetloj podlozi (na tamnoj podlozi nisu dovoljno citki), a pozeljnoje i da budu u bold verziji.

Naslovi slajdova se po pravilu ispisuju krupnijim slovima. Medjutim, uocena jepojava da naslove, iako su ispisani izrazito krupnijim slovima, publika paradok-salno, najcesce ne primecuje i ,,preskace”. Ovaj psiholoski efekat se moze pre-vazici ispisivanjem naslova normalnom velicinom slova u bold ili italic varijanti,ili slovima u boji.

Sto se tice oblika fontova, od interesa mogu biti ,,iskosena” (italic) slova i ,,mala-velika” (small capital) slova. Iskosena slova mogu biti izvedena iskosenjemudesno postojecih obicnih, uspravnih slova, ili posebno dizajnirana kao potpunonovi font. Prednost ima ova druga varijanta. Kosi fontovi sluze za isticanjedelova teksta, pri cemu ovaj efekat u prezentacijama najcesce nije dovoljnonaglasen, pa je bolje koristiti masna slova ili slova u boji. Iskosena serifnaslova daju utisak rukopisa, sto moze biti privlacno u smislu davanja prezentacijiizvesnog licnog obelezja. Medjutim, otezana citljivost ovo ne opravdava. Slicnoje i sa ,,malim velikim” slovima – daju formalno obelezje tekstu (sto ponekadmoze biti pozeljno), ali je citanje otezano. Zaljucak: ,,iskosena” i ,,mala-velika”slova treba izbegavati.

Takodje se treba uzdrzati i od koriscenja zasencenih slova; cilj ozbiljne prezentacijeje prenos informacija, a ne prikaz dizajnerskih ,,egzibicija”.

Tezina fonta. Termin ,,tezina fonta” se odnosi na debljinu slova. Obicno sefontovi razlikuju po tome sto su ,,obicni” (regular), ili ,,masni” (bold). Postoje irazne varijante ,,polumasnih” (semibold), ,,jakomasnih” (ultrabold) i ,,tankih”(thin) i ,,jakotankih” (ultrathin) fontova. U tipografiji vazi pravilo da isticanjereci masnim slovima unutar teksta nije preporucljivo. To medjutim, ne vazi zaprezentacije. Naprotiv. Na slajdu sa malo teksta, rec ispisana masnim (bold)fontom je odmah uocljiva i izdvojena od drugih reci, mnogo efektnije nego daje ispisana kosim (italic) slovima. Jos bolje resenje je ispisivanje izdvojenih reciobicnim slovima u jakoj boji, kao sto je na primer crvena boja.

4.4 Grafika

Prema starom kineskom verovanju, slika govori vise od hiljadu reci (iako ponekadrec moze izazvati jaci utisak od hiljadu slika [11]). Pri koriscenju grafike, trebaimati u vidu sledeca pravila.

1. Teziti, gde god je moguce, da se slajd obogati bar jednom slikom, a kombi-novanje vise slika na istom slajdu moze znacajno doprineti da prezentacija budesazetija i kraca, pod uslovom da su slike dovoljno jasne.

17

2. Ako se slika kombinuje sa tekstom, treba je postaviti na levoj strani slajda,a tekst koji objasnjava sliku, na desnoj strani.

3. Rasterska grafika (kao sto su fotografije), moze se anotirati ukoliko to isticepojedine detalje, ili doprinosi razumevanja materije koja se izlaze.

4. Vektorska grafika treba da sledi tekst u pogledu boje, na primer, crna bojaza ,,normalne” linije, crvena, za istaknute (naglasene) delove, zelena, za primereitd.

5. Tip i velicina slova na grafickim prilozima treba da bude uskladjena satekstom (po mogucstvu identicni font), a takodje i razmak linija.

6. U izlaganju, sliku treba u potpunosti objasniti. Voditi racuna da prilikomuvozenja slike iz drugog dokumenta, ona moze sadrzati previse detalja za cijeobjasnjenje nema vremena. U tom slucaju, sliku treba uprostiti izbacivanjemnepotrebnih informacija. S druge strane, preporucljivo je uvecati neki detaljslike, ako to doprinosi da se nesto lakse objasni i da to auditorijum brze shvatii zapamti.

4.5 Vizuelni efekti i animacije

Animacije su odlicno sredstvo za postizanje sto efektnijeg opsteg utiska, zapomoc u objasnjenjima, kao i za razbijanje monotonije. Na primer, vrlo jeefektno ako se prezentacija zapocne i paznja auditorijuma odmah privuce videosnimkom nekog dogadjaja koji je prethodio i izazvao ono sto je predmet izla-ganja. Objasnjenje moze biti lakse i razumljivije ako se sukscesivno ukljucujedeo po deo neke sheme ili ako se u toku objasnjenja pojedini delovi skicezaokruzuju, ili anotiraju na neki drugi nacin (strelicama, raznim simbolima,promenom boje). Konacno, za auditorijum je efektnije da se umesto statickog,primeni dinamicki prikaz neke markirane liste, sukscesivnim otvaranjem redova,u skladu sa brzinom izlaganja.

Medjutim, animaciju treba koristiti s merom. Ona nije sama po sebi svha, nitije njen cilj da zabavi publiku. Preterano koriscenje raznih vizuelnih efekata(kao sto su ,,padajuca slova”, ,,klizajuci” ili ,,rotirajuci” redovi, ,,ragradljivi”slajdovi, ,,coveculjci u pokretu” i sl.) nepotrebno odvlaci paznju od onoga stoje predmet izlaganja i ne ostavlja utisak ozbiljne prezentacije.

Aktiviranje video snimka iz same prezentacije je izvanredno efikasno sredstvoza prikaz nekog procesa ili rezultata proracuna. Na primer, prikaz rezultataproracuna prostiranja poplavnog talasa pomocu animacije je najefikasniji nacinprezentacije rezultata i najbolje docarava fiziku pojave koja je simulirana pomocunumerickog modela. Zato se preporucuje da se video zapisi i animacije koristeza prezentaciju rezultata proracuna gde god je to moguce. Paznja: pre izlaganjaobavezno proveriti da li su prezentacija i video zapis u istom direktorijumu i dali funkcionise pokretanje video klipa iz odgovarajuceg slajda (sto ce postedetiizlagaca i auditorijum nepotrebnih frustracija tokom prezentacije).

18

4.6 Izgled slajda

Izgled slajda je vrlo vazan za opsti utisak o prezentaciji. Svi komercijalni softver-ski paketi imaju veci broj gotovih stilskih ,,sablona” (,,template-a”) koji definisuizgled slajdova – boju pozadine, vinjetu, fontove itd. Izbor stilskog sablona nijesamo stvar licnog ukusa, vec i karaktera prezentacije. Razne prilike diktirajurazne stilove. Na primer, ako je prezentacija dugacka i sadrzi vise odeljaka, trebaizabrati stil koji omogucava autidorijumu da lako prati gde se izlagac nalazi utoku prezentacije5 .

Prezentacija deluje veoma uredno i organizovano ako svi slajdovi imaju na dnurezervisan prostor (,,footer”) sa datumom, odrednicom prezentacije i brojemslajda. Odrednica moze da sadrzi naziv maticne institucije, ili naziv skupa nakoji se odnosi prezentacija. Ime predavaca i njegova afilijacija treba da se nadjuna prvom slajdu, ispod naslova prezentacije; ponavljanje imena predavaca nasvakom slajdu je suvisno (i deluje samoljubivo).

Vrlo bitan element izgleda slajda su boje. Broj boja na slajdu (pozadine, tek-stova, anotacija itd.) treba da bude ogranicen, a njihovo menjanje, umereno.Narocito treba voditi racuna o odnosu boje pozadine i teksta. To vazi pravilo,,najveceg kontrasta”. Naime, na beloj pozadini, tekst treba da je tamne bojei obrnuto, na tamnoj podlozi, boja slova treba da je vrlo svetla. Nikako nekoristiti svetlo zenenu ili svetlo zutu boju na svetloj podlozi! Takodje moze bitiproblematicno koriscenje iste boje za pozadinu i tekst u razlictim nijansama,jer ono sto izgleda dobro na ekranu racunara, moze biti necitko na platnu, zbogtoga sto razni monitori, projektori i pisaci, ne prikazuju istu boju na isti nacin.Ako slajdove treba stampati na papiru (,,handouts”), vec u startu treba odbacitikoriscenje tamne pozadine.

4.7 Nacin prezentovanja radova

Pored osnovnih preporuka da prezentaciju treba prilagoditi raspolozivom vre-menu i da sadrzaj i izgled slajdova treba pripremiti na odgovarajuci nacin, pos-toje jos neki detalji u vezi sa tehnikom izlaganja o kojima treba voditi racuna,jer mogu bitno uticati na krajnji utisak o prezentaciji.

Treba uvek imati na umu da prezentacijom autor javno prezentuje i svoju licnost

[5]. Mnogi ljudi imaju urodjen osecaj (mozda je prejako reci talenat) da najasan, koncizan nacin uvedu auditorijum u temu, da pokazu da vladaju mate-rijom o kojoj govore i da svoje argumente efektno potkrepe slajdovima. Njimapreporuke nisu mnogo potrebne. Za one druge, preporuke mogu biti od koristida otklone nedostatke kojih najcesce nisu svesni.

U tehnickim disciplinama se po pravilu javna prezentacija obavlja u vidu us-

menog saopstenja, pa citanje ranije pripremljenog teksta nije dozvoljeno. Javnogovorenje pred auditorijumom za vecinu ljudi predstavlja neuobicajenu situaciju,

5LaTeX c©-ova klasa ,,Beamer” ima niz stilskih sablona koji neprekidno prikazuju redosledodrednica na svakom slajdu [11].

19

koju neizbezno prati trema. Kao mnoge stvari u zivotu, vestina javnog govorenjase uci (u mnogim zemljama predmet ,,javno govornistvo” se uci u srednjimskolama), a vremenom se kroz iskustvo ta vestina usavrsava. U nekim profesi-jama (glumci, ucitelji, univerzitetski nastavnici i dr.) obracanje auditorijumuvremenom postaje manje-vise rutinski posao koji se obavlja bez velikog strahai treme6.

Da bi se savladala vestina javnog obracanja, treba dakle sto vise vezbati. Dobraje praksa, iz mnogih razloga, da se obavi generalna proba izlaganja rada. Prvo,to je prilika da se proveri da li se trajanje izlaganja uklapa u raspolozivo vremei ako to nije slucaj, da se tempo izlaganja na odgovarajuci nacin koriguje. Nijedovoljno proci kroz prezentaciju u mislima, jer samo govor moze da otkrije,,krizne” tacke u prezentaciji i moguca mesta zastoja. (Da se i ne govori otome koliko je vazno da se govornik ,,navikne” na sopstveni glas). Drugi vazanrazlog generalne probe, narocito ako se ova obavi u prisustvu kolega ili nekog izporodice, je provera tehnike izlaganja, koja se odnosi na glasnost, dikciju, brzinu

govora i stav.

Ukoliko nisu u pitanju fizioloski razlozi, tih govor se obicno smatra indikatoromnesigurnosti i treme i odmah izaziva negativnu reakciju publike. Zahtevi za glas-nijem govoru moze jos vise uzdrmati samopouzdanje govornika, vec na samompocetku prezentacije. S druge strane, isuvise brz govor – veliki ,,verbalni fluks”(u nameri da se prezentacija ,,udene” u propisano vreme), ostavlja los utisaknapamet naucenog teksta.

Stav govornika pri izlaganju je detalj kome se ne posvecuje dovoljno paznje,a vrlo je bitan. Naime, zlatno je pravilo da govornik nikada ne sme okrenuti

ledja auditorijumu [5]. Uputno je da na licu mesta govornik unapred proverigde se nalazi platno, projektor, racunar, pult za izlaganje, mikrofon itd., kakosebe nebi doveo u neprijatnu situaciju da se prilikom izlaganja okrece, saginje,trazi tehnicku pomoc itd., sve ono sto govornika dekoncentrise, a na publikuostavlja los utisak. Pri izlaganju publici ne treba odvlaciti paznju preteranomgestikulacijom, koja moze biti odraz temperamenta, ali i nesvesni pokazateljtreme.

Jedan od vaznih detalja je pojava samog govornika. Ukus u oblacenju je subjek-tivna kategorija, ali je nesporno da odeca govornika treba da ostavi utisak uredne

licnosti. Preporuka je da stil odevanja za prezentacije ne bude ni suvise sportskineobavezan (kao na izletu), ni suvise formalan (kao na svadbi ili pogrebu). Nas-tojati da stil odevanja ne odvlaci paznju publike sa prezentacije. U tom pogledu,previse upadljiv stil (kod dama, preterana sminka, jako kratke suknje, previsokestikle itd.) moze privuci paznju auditorijuma, ali tesko da moze poboljsati uti-sak o prezentaciji ako ova, sama po sebi, nije dovoljno kvalitetna.

6Izvesna doza treme je pozeljna, jer stimulise kreativnost govornika; autor nikada nece za-boraviti 1968. godinu studentskog protesta, kada je, u prepunoj auli Gradjevinskog fakulteta,nekoliko koraka od naseg proslavljenog glumca Steve Zigona bio svedok njegove neskrivenetreme pred izvodjenje govora Robespjera iz komada ,,Dantonova smrt”. Govor je tako nadah-nuto izveo da je na kraju auditorijum bio u delirijumu odusevljenja.

20

Nekoliko reci o interakciji govornika i publike. Govornik ne sme, zbog treme isopstvene nesigurnosti, da ostavi utisak potpunog ignorisanja publike. Napro-tiv, dobra je praksa da se fokusira na nekoliko (prijateljski raspolozenih) licaiz publike i da se tokom izlaganja njima obraca, prateci njihovu reakciju. Naosnovu te reakcije, iskusan govornik moze da upravlja prezentacijom, da je us-porava ako zakljuci da su ,,izabrani” slusaoci zainteresovani za detalje, ili da jeubrzava ako zakljuci da su zasiceni ili nedovoljno zainteresovani.

U odnosu sa auditorijumom, vrlo je vazno da govornik zadrzi prisebnost i punusamokontrolu posle izlaganja, kada zapocne diskusija i kada treba odgovoriti napostavljena pitanja. Govornik treba da sledi nekoliko zlatnih pravila [5].

1. Dopustiti licu iz publike da zavrsi postavljanje pitanja. Nesigurni i nervozniizlagac moze pasti u iskusenje da prekine govornika iz publike usred recenice ida pocne da odgovara na pitanje za koje misli da je postavljeno. To nikako neciniti!

2. Nije lose ponovo formulisati pitanje. Ne samo da to pomaze onima iz publikekoji nisu jasno culi ili razumeli pitanje, veci daje malo vremena govorniku da sepribere, koncentrise i razmisli o odgovoru.

3. Odgovor na postavljeno pitanje treba da bude kratak i direktan. Dugacak,,,zapetljan” odgovor ostavlja utisak nekompetentnosti izlagaca, a kada se sveoduzi, iritira publiku (koja jedva ceka kraj prezentacije, narocito ako se pozavrsetku servira posluzenje).

4. Bolje je priznati neznanje odgovora na postavljeno pitanje, nego objasnjavatinesto sto nije u vezi sa pitanjem. Uvek se moze dati ucitiv odgovor u stilu,,nazalost nisam imao priliku da se upoznam sa tim radom”, ili ,,ovo pitanje bicepredmet mog istrazivanja u narednom periodu” i sl. Na taj nacin se otklanjaopasnost produbljenja diskusije u nezeljenom smeru. Sa upornim i agresivnimdiskutantom iz publike (unapred racunati sa tim da takvih moze biti) nikad

se ne prepirati. Mirno mu odgovoriti u stilu ,,nazalost, izgleda da se po ovompitanju ne mozemo sloziti”, ili ga prosto zamoliti za privatan nastavak diskusijeposle prezentacije.

I na kraju, nesto u vezi sa pocetkom i krajem prezentacije. U Americi vazi pre-poruka da se izlaganje zapocne i zavrsi nekom duhovitom primedbom, posalicom,ili vicem. Na pocetku izlaganja, time govornik sebi smanjuje tremu, relaksirapubliku i pridobija je za sebe, a na kraju, podize raspolozenje publike, a timei opsti utisak o prezentaciji. Medjutim, oprezno sa ovom preporukom! Ukolikogovornik nije po prirodi duhovita osoba, bolje je da ovu preporuku zaboravi. Uprotivnom, sav trud oko prezentacije bice nepotrebno procerdan.

21

Literatura

[1] Andjus, V., Maletin, M., Metodologija projektovanja puteva, Gradjevinskifakultet, ISBN 86-840049-10-7, Beograd, 1993.

[2] American Society of Civil Engineers, ASCE, Editors’ and Reviewers’ Guide

to the Journals of ASCE, 1988.

[3] The American Society of Mechanical Engineers, ASME, An ASME paper,ASME Manual MS-4, Board on Communications, 1982.

[4] Filipi-Matutinovic, S., Elektronski izvori informacija u nauci - znacaj,

vrste, dostupnost, procena vrednosti, Univerzitetska biblioteka ,,SvetozarMarkovic”, http://www.kobson.nb.rs/upload/documents/

[5] Garland, J., C., Advice to Beginning Physics Speakers, Physics Today, July,1991.

[6] Milutinovic, V., The best method for presentation of research results, IEEETCCA Newsletter, Autust, 1996.

[7] Milutinovic, V., A Good Method to Prepare and Use Transparencies for

Research Presentations, IEEE, TCCA, Newsletter, March, 1997.

[8] Peat, J., Elliott, E., Baur, L, Keena, V., Scientific Writing – Easy when

you know how, BMJ Books, ISBN 0-7279-1625-4, London, 2002.

[9] Rosenberg, B., Spring into Technical Writing for Engeneers and Scientists,Addison-Wesley, 2005, prevod: Skok u pisanje tehnicke i projektne doku-

mentacije za inzenjere i naucnike, Kompjuter biblioteka, Cacak, 2006.

[10] The Royal Society, General Notes on the Preparation of Scientific Papers,London, 1974.

[11] Tantau, T., User’s Guide to the Beamer Class, Version 3.06, Oct. 2005.

[12] Uputstvo za ucenje: Pisanje eseja, Izbegavanje plagijata, Navodjenje refer-

enci koriscenjem Harvard sistema (sistem autor-datum), Ekonomski fakul-tet, Beograd, 2009.

22

Sadrzaj

1 Uvod 1

2 Pisanje naucnih radova 2

2.1 Struktuiranje naucnog rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

2.2 Procedura izrade naucnog rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

2.3 Tehnicki detalji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

3 Pisanje strucnih radova 9

3.1 Sadrzaj projektne dokumentacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

3.2 Tehnicka obrada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

4 Prezentiranje radova 11

4.1 Struktura prezentacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

4.2 Sadrzaj slajdova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

4.3 Slovni znaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

4.4 Grafika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17

4.5 Vizuelni efekti i animacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

4.6 Izgled slajda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

4.7 Nacin prezentovanja radova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

23