UPRAVLJANJE OTPADOM U EVROPSKOJ UNIJI – OBAVEZE SRBIJE KAO ZEMLJE KANDIDATA ZA ČLANSTVO

Igor Vavić1, dipl. inž., Tatjana Živković2 dipl. pravnik, dr. Đorđe Jovanović3, dipl.inž., 4doc. dr Dragan Radović

1Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeqstvo i zaštitu životne sredine, Novi Sad

2Gradska uprava grada Beograda

3 Fakultet za menadžment,Novi Sad.

Sažetak: Loše upravljanje otpadom u Srbiji ima nesagledive posledice po zdravlje i život ljudi odnosno životnu sredinu. Uvođenje reda i minimizacija ovakvog uticaja zahteva ogromna novčana sredstva i znanje koje ćemo, kao zemlja kanditat za pristupanje zajednici evropskih naroda, morati da uložimo. Gde se danas nalazi EU a gde Srbija u oblasti upravljanja otpadom?

U radu je dat prikaz razvoja evropske regulative u ovoj oblasti sa posebnim naglaskom na savremena stremljenja odnosno težnju EU da uspostavi održivi sistem upravljanja otpadom kroz prevenciju nastajanja otpada odnosno promovisanje "društva reciklaže". EU nije zadovoljna stanjem u ovoj oblasti što je zaključak poslednjeg Izveštaja evropske komisije za implementaciju zakona iz oblasti upravljanja otpadom. Da li Srbija ima razloga za zadovoljstvo i kakav je napredak načinjen od donošenja Zakona o upravljanju otpadom 2009. godine? Koji su to koraci koje Srbija mora hitno napraviti kako bi se prekinulo sa praksom lošeg upravljanja otpadom? Ovo su samo neka od pitanja na koje se radom pokušalo odgovoriti.Ključne reči: upravljanje otpadom, EU, Srbija, životna sredina, zakonska regulativa

UVOD

Održivo upravljanje otpadom je, sigurno, jedna od najznačajnijih oblasti zaštite životne sredine. Stvaranje otpada ima stalni trend rasta i predviđa se da ovaj problem neće biti rešen u narednih 20 godina. Iako je utvrđen trend rasta, većom zastupljenošću kompostiranja, reciklaže i insineracije uz iskorišćenje energije, smanjuju se odložene količine na deponije. Tradicionalni mehanizmi upravljanja otpadom "naredi i kontroliši", od strane regulatornih tela, se u EU napuštaju jer se pokazuju kao nedovoljno efikasni za promociju redukcije stvaranja otpada odnosno ohrabrivanje postupka reciklaže i ponovne upotrebe.

Poseban problem u oblasti upravljanja otpadom a koji nije karakterističan za druge oblasti kontrole u zaštiti životne sredine jeste identifikacija otpada, kao takvog, od strane regulatornog tela i privrede. Najkritičnije je upravljanje otpadima koje zakonodavac ne prepoznaje kao takve te ni nisu predmet regulative iz ove oblasti. Radi se o otpadu iz građevinarstva, poljoprivrede i rudarstva. Dalje, specifičnost oblasti upravljanja otpadom jeste činjenica da postojanje otpada ne mora da predstavlja trenutno zagađenje i merljivu štetu. Često možemo govoriti samo o potencijalu otpada kao polutanta. Stoga je neophodna njegova kontrola od "kolevke do groba" koja svojom složenošću ostavlja dosta nedoumica poput one gore navedene – šta je otpad?. Neki od novijih dokumenata EU prepoznaju ovaj

1

problem te su aktuelizovana pitanja nusproizvoda kao otpada ili otpada koji ima kupca za druge namene od onih zacrtanih načelom hijerarhije u upravljanju otpadom. Identifikovani su od strane Evropske zajednice i drugi problemi u ovoj oblasti kao što je postojanje "šume propisa" koju je potrebno redukovati i učiniti jasnijom.

Sve napred rečeno traži od EU reviziju u oblasti upravljanja otpadom pri čemu se kao novi i ultimativni indikator održivog upravljanja javlja stalna redukcija u stvaranju otpada. Sigurni mehanizmi za sprovođenje još nisu utvrđeni ali centralno mesto, za sada, zauzimaju zahtevi kao što su produžena odgovornost proizvođača za svoj proizvod, dizajniranje ekološki prihvatljivih proizvoda, čistije tehnologije i dostizanje postavljenih reciklažnih i drugih ciljeva.

Srbija, kao zemlja kanditat, nalazi se u izuzetno teškom položaju kada je reč o problemu otpada. Takav položaj, pre svega, određuje malo izdvajanje države za zaštitu životne sredine iz BND (0.3%) kao i slab administrativni kapacitet za promociju, implementaciju i prinudu sprovođenja legislative iz oblasti zaštite životne sredine. Transponovana regulativa EZ iz ove oblasti nije kompletirana. Postoje i brojne neusaglašenosti kao što je pitanje kvaliteta transponovanja legislative što se može pokazati kao ogroman problem. Obzirom na neuspostavljenu infrastrukturu za sprovođenje transponovanih odredbi pitanje njene implementacije, zapravo, još nije ni započeto. Ove činjenice čine oštar kontrast kretanjima u EU.

KRATAK ISTORIJAT RAZVOJA EU REGULATIVE U OBLASTI UPRAVLJANJA OTPADOM

Do 1974. godine, zapravo, nije postojala specifična regulativa za ovu oblast već se upravljanje otpadom "provlačilo" kroz zakone iz oblasti zaštite javnog zdravlja. Jedan od retkih, specifičnih zakona iz ove oblasti bio je Zakon o odlaganju otrovnog otpada (Deposit of Poisonous Wastes Act 1972) u U.K. koji je odlaganje bilo kakvog otrovnog, štetnog otpada na zemljište na način koji je rizičan po životnu sredinu okarakterisao kao kršenje zakona.

Striktnija kontrola države u oblasti upravljanja otpadom usvojena je u U.K. Zakonom o kontroli zagađivanja (Control of Pollution Act 1974) kada je, po prvi put, uvedeno licenciranje aktivnosti u oblasti upravljanja otpadom. Ova novina brzo je transponovana u jednu od najznačajnijih direktiva - Okvirnu Direktivu o otpadu iz 1975 godine (75/442/EEC). Njom se u zajednici uspostavljaju "pravila igre" u oblasti upravljanja otpadom. Ova direktiva dopunjena je i izmenjena Direktivom 91/156/EEC koja je, opet, ukinuta 17. maja 2006. godine i zamenjena Direktivom 2006/12/EC. Nova, okvirna direktiva usvojena je 19. novembra 2008. godine i njome se zamenjuju i ukidaju kako okvirna direktiva iz 2006. godine tako direktiva o opasnom otpadu iz 1991. Zemlje članice obavezale su se na njenu transpoziciju do 12. decembra 2010. godine.

EU REGULATIVA O OTPADU DANAS

Iako je celokupna regulativa EU iz oblasti zaštite životne sredine (koja broji oko 750 pravnih akata koji čine korpus izvora prava životne sredine u EU) duboko i višeznačno povezana, na ovom mestu će se pokušati dati prikaz najsveobuhvatnijeg njenog dela – oblast otpada i čistih tehnologija.

Najvažnija je svakako Direktiva Saveta 2008/98/EC o otpadu /Directive 2008/98/EC of the European Parliament and of the Council of 19 November 2008 on waste and repealing certain Directives/ kojom se ukidaju direktive 75/439; 91/689 i 2006/12 i koja uspostavlja pravni okvir za upravljanje otpadom u okviru EU. Direktivom se predviđaju mere sa ciljem zaštite životne sredine i ljudskog zdravlja smanjnjem celokupnog uticaja prilikom upravljanja otpadom na korišćenje resursa i istovremenim povećanjem efikasnosti korišćenja istih. Članom 4. naglašen je značaj hijerarhije u upravljanju otpadom gde prevencija njegovog nastajanja zauzima najviše mesto. Članom 13. Direktive obavezane su zemlje članice da donesu Nacionalni Plan upravljanja otpadom u skladu sa načelom hijerarhije kojim će se predvideti mere za upravljanje a kojima će se preduprediti rizik po vodu, vazduh, zemljište, biljke i životinje, kojima će se preduprediti i eliminisati ugrožavanje kroz buku i neprijatne mirise i kojima će se sprečiti uticaj na ruralne oblasti i mesta od posebnog interesa. Članom 28. Direktive

2

podvlači se vrsta informacija koja je neophodna kao deo Plana – vrsta, količina i izvor generisanog otpada, otpad koji će najverovatnije biti transportovan van zemlje članice, detalji oko postojeće šeme prikupljanja otpada te podaci o najvećim postrojenjima za odlaganje otpada i njegovu ponovnu upotrebu. Deo neophodnih informacija je i plan zatvaranja postojećih postrojenja, potrebna nova infrastruktura i sl. Zemlje članice obavezane su da do 13. decembra 2014. Godine izrade nacrt Programa prevencije nastajanja otpada, u skladu sa načelom hijerarhije. Ovaj Program može se uvrstiti u planove upravljanja otpadom, druge odgovarajuće programe ili može funkcionisati kao zaseban program. Cilj svakog zasebnog programa je prekidanje veze između ekonomskog rasta i uticaja na životnu sredinu u smislu generisanja otpada. I Nacionalni plan i Program trebalo bi evaluirati, najmanje, svakih šest godina i ukoliko je neophodno izvršiti njihovu reviziju. Zemlje članice moraju osigurati transparentnost oba dokumenta uz maksimalno učešće javnosti prilikom njihove izrade.

Zemlje članice moraju osigurati odvojeno sakupljanje papira, stakla i metala iz domaćinstava sa ciljem ponovne upotrebe i reciklaže 50% prikupljenog otpada do 2020. godine. Cilj za neopasan otpad iz građevinarstva i rušenja je 70%. Tokom 2014. godine Direktivom je predviđeno sagledavanje učinka u postizanju ovih ciljeva i postavljanje sličnih za druge tokove otpada.

Iako Direktiva (članom 16.) ne predviđa da svaka zemlja članica ima pun spektar postrojenja za tretman otpada naglašava se potreba samodovoljnosti lokalnih zajednica u smislu operacija odlaganja i ponovne upotrebe otpada i to postrojenjima koja će biti najbliža mestu njegovog generisanja. Takođe se naglašava potreba donošenja mera za podsticanje "produžene odgovornosti proizvođača".

Pregled ostale važnije EU regulative u oblasti upravljanja otpadom

Direktiva Saveta 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu

European Parliament and Council Directive 94/62EC of 20 December 1994

Direktiva Saveta 96/59/EC o odlaganju PCB i PCT

Council Directive 96/59/EC of 16 September 1996 on the disposal of polychlorinated biphenyls and polychlorinated terphenyls (PCB/PCT)

Direktiva Saveta 2006/66/EC koja zamenjuje i dopunjuje Direktivu 91/157/EEC o baterijama i akumulatorima i otpadnim baterijama i akumulatorima

Directive 2006/66/EC of the European Parliament and of the Council of 6 September 2006 on batteries and accumulators and waste batteriesand accumulators and repealing Directive 91/157EEC

Direktiva Saveta 75/439/EEC o odlaganju otpadnih ulja koju dopunjuju Direktive 1987/101/EEC; 91/692/EEC; 2000/76/EC.

Council Directive 75/439/EEC of 16 June1975 on the disposal of waste oils

Direktiva Saveta 2000/53/EC o istrošenim vozilima

Directive 2000/53/EC of the European Parliament and of the Council of 18 September 2000 on end-of life vehicles

Direktiva 2002/95/EC o ograničavanju korišćenja nekih opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi

Directive 2002/95/EC of the European Parliament and of the Council of 27 January 2003 on the restriction of the use of certain hazardous

3

substances in electrical and electronic equipment

Direktiva 2002/96/EC o otpadu od električne i elektronske opreme

Directive 2002/96/EC of the European Parliament and of the Council of 27 January 2003 on waste electrical and electronic equipment(WEEE)-Joint declaration of the European Parliament, the Council and the Commission relating to Article 9(OJ L37,13.2.2003, p. 24-39

Odluka Saveta 93/98/EEC od 1. Februara 1993. o zaključivanju u ime Zajednice Konvencije o kontroli prekograničnog kretanja opasnih otpada i njihovom odlaganju (Bazelska konvencija)

Council Decision 93/98/EEC of 1 February 1993 on the conclusion, on benhalf of the Community, of the Convention on the control of transboundary movements of hazardous wastes and their disposal (Basel Convention)

Direktiva Saveta 91/689/EEC o opasnom otpadu

Council Directive 91/689/EEC of 12 December1991on hazardous waste/ koju dopunjuju Direktive 94/31/EC i 166/2006/EC

Direktiva o industrijskim emisijama 2010/75/EU koja praktično zamenjuje Direktivu 2000/76/EC o insineraciji otpada.

Directive 2010/75/EU of the European Parliament and of the Council of 24 November 2010 on industrial emissions (integrated pollution prevention and control) (Recast)

Direktiva o odlaganju otpada na deponije 99/31/ EC

Directive 99/31/ EC 26 april 1999 on the landfill of waste

Uredba Evropskog parlamenta o statistici otpada 2150/2002 EC i Uredba Evropskog parlamenta o statistici otpada 849/2010/EC koje obavezuje države članice da izveštavaju Evrostat o statističkim podacima o otpadu uz preporučene standarde, definicije i klasifikacije.

Regulation on waste statistics EC 2150/2002 and Commission Regulation on waste statistics No 849/2010, amending Regulation EC 2150

Ostali relevantni dokumenti

Šesti akcioni program EU /(2002 -2012) - 6th Environmental Action Plan/ adresirao je problem otpada i resursa kao jedan od četiri glavna prioriteta. Program i dalje prati hijerarhiju u upravljanju otpadom prilikom postavljanja ciljeva (član 1. tačka 4.). Podvučen je značaj ideje integrisane politike proizvoda u redukovanju otpada. Krajnji cilj je ostvarivanje održivih modela proizvodnje i potrošnje kroz smanjenje otpada i obezbeđenje potrošnje resursa koje neće prevazići kapacitete životne sredine. O tome govori i član 8. Programa sa zacrtanim ciljevima:

- smanjenje količine otpada za 50% do 2050. godine.- 22% proizvodnje struje iz obnovljivih resursa.

4

Iako je u završnoj godini svoje implementacije, Program je postao sastavni deo EU Strategije do 2020. godine za pametan, održiv i sveobuhvatan rast.

Tematska strategija o prevenciji i reciklaži otpada /Thematic Strategy on the prevention and recycling of waste/ usvojena 21.12.2005. godine sa osnovnim ciljem pojednostavljenja i razjašnjenja postojećeg pravnog okvira u oblasti upravljanja otpadom i ustanovljavanje instrumenata za unapređivanje upravljanja otpadom i smanjenja otpada.

UPRAVLJANJE OTPADOM U EU – DANAS

EU je svoju politiku u upravljanju otpadom postavila u opšti kontekst politike upravljanja resursima. U razvijenom delu Evrope više nije pitanje koliko upravljanje otpadom utiče na zdravlje i život ljudi odnosno na životnu sredinu već je pitanje održivog upravljanja resursima odnosno obezbeđivanje infrastrukture za dominantnu poziciju proizvoda nastalih ponovnom upotrebom materijala. Ovo ne treba svatiti u idealističkom smislu jer osigurati da nema rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu u upravljanju otpadom je praktično nemoguć zadatak – većina, ako ne i sve operacije u upravljanju otpadom uzrokuju ili u najmanju ruku prestavljaju rizik po zdravlje i životnu sredinu.

Da bi se razumela današnja politika EU a i mesto gde se Srbija nalazi neophodno je, kratko, osvrnuti se na evoluciju razvoja metoda upravljanja otpadom.

Na evolutivnoj lestvici prvu fazu je obeležilo prikupljanje otpada na velike deponije sa dobrim menadžmentom a koji je podrazumevao preduzimanje mera zaštite životne sredine kroz kontrolu procednih voda, emisiju gasova, emisiju dioksina itd. uz istovremeno što duže korišćenje deponija kroz njihov dobar dizajn i operacije sabijanja.

Drugu fazu je označavala tranzicija, preusmeravanje što veće količine otpada sa deponija na insineraciju što je smanjivalo zapreminu generisanog otpada za tri četvrtine a i smanjilo određene rizike po zdravlje. Naknadno se, kao deo ovog procesa, ispostavila potreba za iskorišćenjem potencijalne kalorijske vrednosti ovako spaljenog otpada u cilju dobijanje energije.

Treći korak predstavljalo je usmeravanje ka reciklaži kako onoj vezanoj za preradu odbačenog proizvoda u ponovo upotrebljivi proizvod tako i onoj za dobijanje nove sirovinske baze (materijalnoj reciklaži). Kao metod imala je i ima neuporedive prednosti u odnosu na deponovanje i insineraciju kako u pogledu uticaja na životnu sredinu primenom metode tako i kroz smanjenje zadiranja u resurse.

Izvor: Institut za evropsku politiku u životnoj sredini (2003):

odlaganje kompostiranje insineracija reciklaža

Vazduh CH4, CO2, neprijatni mirisi

CH4, CO2, neprijatni mirisi

Emisije SO2, Nox, HCI, HF, NMVOC, CO, CO2, N2O, dioksini, dibenzofurani, teški metali

Praškaste materije

Voda Teško opterećene procedne vode u podzemne vode

Depozicija opasnih supstanci u površinske vode

Otpadne vode

Zemljište Akumulacija Odlaganje šljake, Odlaganje

5

hazardnih supstanci

letećeg pepela i ostataka finalnih ostataka

Pejzaž Zauzeće zemljišta, ograničenost za druge namene

Zauzeće zemljišta, ograničenost za druge namene

Vizuelna intruzija,

ograničenost za druge namene

Vizuelna intruzija

Ekosistem Kontaminacija i akumulacija toksičnih supstanci u lanciu ishrane

Kontaminacija i akumulacija toksičnih supstanci u lanciu ishrane

Kontaminacija i akumulacija toksičnih supstanci u lanciu ishrane

Naselje Izloženost ljudi Izloženost ljudi buka

Okolina Opasne supstance Opasne supstance

Četvrti evolutivni korak, na kome je i danas fokus u EU jeste prevencija otpada kroz proizvodnju više proizvoda sa istom količinom sirovina. Takođe, i zamena proizvodnje pružanjem određenih usluga. Bitan segment ove evolutivne faze je, dakako, kompostiranje. U ovom koraku usvojene su i određene Direktive fokusirane na kvalitativnu prevenciju otpada kroz smanjenje opasnosti ovih tokova otpada a koji mogu predstavljati rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Evropa se, bar kada je reč o planiranju i donošenju određenih strateških odluka, nalazi daleko. U petoj generaciji rešavanja problema otpada. Dok je prevencija otpada trenutno u fokusu, evropa razmišlja o sveukupnom životnom ciklusu materija - politici toka sirovina, proizvoda, otpada - koji će u celosti imati najmanji uticaj na životnu sredinu i predstavlja rešavanje globalnih problema vezanih za upravljanje otpadom i njihovim indirektnim, skrivenim uticajem na životnu sredinu.

U kretanju ka tkz. "društvu reciklaže" zemlje EU podeljene su u tri kategorije – one sa visokim performansama (zelene), tranzicione (žute) i limitirajuće (narandžaste).

Iako su definisani ciljevi do 2020. godine a kada je reč o postotku reciklaže i ponovne upotrebe otpada (50% za papir, karton, metal i staklo) poreklom iz domaćinstava, Komisija nije uspostavila iste ciljeve za otpad iz proizvodnje i industrije.

6

Pregled Direktiva od značaja za prevenciju otpada

Postavljanje efektivnih i smislenih indikatora u oblasti upravljanja otpadom nije dovoljno razrađeno ni u EU. Čine se pokušaji u tom pravcu i kao primer može se uzeti aktuelan rad na merenju uspeha u reciklaži. Škotske performanse za 2008./2009. godinu u reciklaži su, ako je indikator tona – postotak sveukupnog recikliranog otpada - 33%. Kada se kao indikator, međutim, uzme ugljenični otisak onda je taj procenat 27%. Škotska Vlada, kao i druge evropske vlade želi da koristi oba indikatora ali je ovo još u fazi razvoja i zahteva dodatni rad. Formirana je posebna radna grupa eksperata i praktičara da razvija ovaj indikator. Stoga se zajednica koristi statističkim podacima koji su, ipak, dovoljno egzaktni,

7

uporedivi i tačni da bi mogli predstavljati osnovu za ocenu preduzetih mera u upravljanju otpadom – kao loše, stagnirajuće ili napredne. Izvor ovakvih podataka je EUROSTAT.

U proteklim decenijama utvrđen je trend stalnog rasta količine otpada, između ostalog i komunalnog, opasnog, ambalažnog i onog nastalog izgradnjom i rušenjem objekata. Ovaj trend, predviđa se, imaće svoj vrh 2016. godine, a nakon toga generisana količina do 2030. godine biće na tom nivou ali neće opadati. Za petnaest zemalja članica, u periodu 1996. – 2005. godina, utvrđen je trend rasta generisanog otpada od 36%! Nakon 2005. godine ovaj procenat rasta drastično opada 1-3% godišnje što je uslovljeno nepovoljnim ekonomskim okolnostima. Generalno, na nivou 27 zemalja članica generiše se između 2, 6 do 2,9 biliona tona otpada. Po stanovniku EU godišnje se generiše 3.5 tone.

Gledajući specifično sektore generisanja otpada, trend je:- komunalni otpad, u periodu 1997. – 2008. godina ima rast od 5% /sa 499 na 524kg po stanovniku EU godišnje/;- opasan otpad, u periodu 1997. – 2006. godina ima rast od 15%. Međutim, u 12 najrazvijenijih zemalja članica on ima značajan trend smanjenja pre svega uvođenjem čistijih tehnologija i zatvaranjem rudnika;- za otpad iz građevinarstva, u nedostatku egzaktnih cifara, kaže se samo da ima "izuzetan" rast u ovom periodu;- industrijski otpad ima, generalno, trend rasta do 2005. da bi se od tada primetio pad u sektoru rudarstva i manufakture a ostali deo ima stalni trend povećanja od 6%.Trendovi u prevenciji otpada, odnosno smisleni indikatori za njegovo praćenje ne postoje, ali se

zaključuje da je fokus na hemikalijama preko mera kao što je REACH i sličnima koje su dale značajan doprinos zastupljenosti prevenciji.

Tržište u EU za ponovnu upotrebu otpada postoji ali bez merljivih indikatora. Tokom perioda 1995. – 2006. godina, prisutno je više nego dvostruko povećanje insineracije otpada uz njegovo energetsko iskorišćenje. Po glavi stanovnika primetan je rast insineracije komunalnog otpada – sa 70kg na 102kg po stanovniku. Predviđa se rast otpada tretiranog na ovaj način do 2018. godine a zatim stagnacija. Stopa reciklaže raste iako veoma različito u zavisnosti od zemlje članice. Veoma udaljeni od usaglašenosti sa zacrtanim ciljevima su zemlje kao što su Bugarska, Rumunija, Grčka, Kipar, Latvija i Litvanija. Generalno, na nivou EU, u posmatranom periodu najveći rast reciklaže zabeležen je kod komunalnog otpada – sa 19% na 38%. Ovoj činjenici svakako je doprinela direktiva o odlaganju na deponije odnosno promenjena taksena politika. Za otpad iz građevinarstva, stepen reciklaže je oko 53% (cilj 70% do 2020.). Papir i karton se reciklira na nivou od oko 70%. Ambalažni otpad 59%. Za elektronski otpad stopa reciklaže je oko 79%, međutim samo 23% od ukupne količine elektronskog otpada je registrovano na tržištu. Samo oko 18% akumulatora i baterija je reciklirano na nivou EU. U posmatranom periodu, prisutno je smanjenje odlaganja na deponije sa prosečnih 62% na 42%. Međutim, šest zemalja članica – Slovenija, Bugarska, Malta, Portugal, Rumunija i Slovačka imaju trend poveanja količine odloženog otpada. Svi napred rečeni pokazatelji direktno utiču na emisiju CO2 te je utvrđen pad emisija sa 207,2 miliona tona u 1995. godini na 141,2 miliona tona u 2007. godini.

Kada je reč o komunalnom otpadu Eurostat navodi sledeće podatke. U evropskoj uniji generiše se godišnje, po stanovniku između 500 i 550 kg komunalnog otpada. U ovaj otpad spada sav izuzev industrijskog i otpada iz poljoprivrede. Pri tome, češka ima najnižu produkciju – 294 kg po stanovniku a najveću Danska sa 801 kg po stanovniku. Od ukupno stvorenog komunalnog otpada u EU oko 42% je, u proseku Unije, na neki način tretirano. Od tih 42% reciklirano i kompostirano je oko 40% (22% odnosno 17%), 20% je završilo u insineraciji, a oko 40% je odloženo na deponije. Pri tome velika je raznolikost, po zemljama članicama, u načinu postupanja sa otpadom. Dok u Bugarskoj i Rumuniji skoro 100% završava na deponijama dotle oko 50% se spaljuje u Danskoj, Luksemburgu i Švedskoj. Zemlje sa najvećim postotkom reciklaže su Nemačka, Belgija, Švedska, Irska i Estonija (od 30 do 40%). Kompostiranje je najzastupljenije u Austriji, Italiji, Luksemburgu i Holandiji (28 – 38%).

8

Tabela o generisanim količinama i načinu postupanja sa komunalnim otpadom u EU

EU ima dobru infrastrukturu za upravljanje otpadom. Radi se o 5170 postrojenja za insineraciju otpada uz iskorišćenje energije, 3897 ostalih postrojenja za insineraciju, 50682 postrojenja za reciklažu, 10286 deponija. U 27 zemalja članica, oblast upravljanja otpadom direktno zapošljava između 1,2 do 1,5 miliona ljudi. Evropska Komisija upozorava, međutim, da postrojenja nisu dovoljno uposlena jer izvoz otpada, naročito na azijska tržišta, je u porastu. Tako se 2006. godine na ova tržišta izvezlo oko 3% otpadnog papira, 10% otpadnog metala i čak 71% otpadne plastike.

Tkz. "EU Pilot" projekt postao je operativan aprila 2008. godine sa ciljem da obezbedi brže i bolje odgovore na pitanja pokrenuta od strane građana i privrede a vezana za implementaciju EU legislative. Projektom je obezbeđenn i dizajn komunilkacije između službi Komisije i vlasti zemalja članica. U Projektu participira 25 zemalja članica a od interesa je podatak da u ukupnom broju slučajeva vezanih za probleme implementacije EU legislative čak 33% otpada na zakone iz oblasti zaštite životne sredine. U okviru ovih 33% procenjuje se učešće od čak 20% pitanja vezanih direktno ili indirektno za upravljanje otpadom.

9

UPRAVLJANJE OTPADOM U SRBIJI

Srbija, kao zemlja kanditat, nalazi se u izuzetno teškom položaju kada je reč o problemu otpada. Postoji pozitivan trend ali samo u pogledu usvajanja horizontalnog zakonodavstva, zadovoljenjem rokova za transpoziciju zakonodavstva EU u nacionalno zakonodavstvo. Zaokret u načinu razmišljanja načinjen je 2009. godine usvajanjem Zakona o upravljanju otpadom ("Službeni glasnik" RS, br 135/2009) i Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu ("Službeni glasnik" RS, br 135/2009). Ove zakone, međutim, nisu blagovremeno pratila neophodna podzakonska akta čime je načinjen "pravni vakum" za primenu njihovih odredbi. Praksa je, pravno uređenih država, da se i pre usvajanja zakona pripreme neophodni podzakonski akti kako bi, po stupanju zakona na snagu, njegove odredbe bile primenjive. Navedena dva zakona, tri godine od njihovog donošenja, još uvek ne prate svi, zakonom predviđeni, podzakonski akti. Ovo nam govori da usvajanje i donošenje zakona iz oblasti zaštite životne sredine u Srbiji nema kao primarnu funkciju brzu i efikasnu regulaciju već funkciju prikazivanja spremnosti države da jednog dana prihvati pravila igre koja važe u razvijenom pravnom društvu. Prihvatanje kanditature Srbije za članstvo u EU je stvarna prilika za promenu ovakve politike.

Mnogo veći problem jeste neizgrađena infrastruktura za zakonito upravljanje otpadom. U Srbiji se godišnje odloži na deponije 2.3 miliona tona otpada čija se struktura uglavnom nagađa. U funkciji je trenutno 160 tkz. "registrovanih" deponija i 4500 "divljih". Sve one čine nesagledanu ali veliku štetu po životnu sredinu odnosno zdravlje ljudi. Većina je starosti preko 20 pa do 54 godine i njihova popunjenost je evidentna. Locirane su na način kojim direktno utiču na sve resurse obzirom da ne ispunjavaju, najčešće, ni minimum tehničko-tehnoloških i sanitarnih uslova. Krenulo se, istina, sa gradnjom regionalnih deponija od kojih je šest u radu a šest u izgradnji ili završnoj fazi izrade dokumentacije.

Slika 1. Lokacija tkz. "registrovanih" deponija u Srbiji/izvor ISBN 978-86-6161-016-5 /

Tabela regionalnih deponija – izgrađenih i u izgradnji10

lokacija opštine

1 Lapovo Batočina, Despotovac, Rača, Velika Plana

2 Jagodina – „Gigoš“

3 Leskovac – „Želkovac“

4 Kikinda Kikinda

5 Vranje – „Meteris“

6 Pirot Pirot, Babušnica, Bela Palanka, Dimitrovgrad

7 Užice – „Duboko“ Užice, Čačak, Čajetina, Požega, Kosjerić, Lučani, Arilje, Ivanjica, Bajina Bašta

8 Srem – Sremska Mitrovica Sremska Mitrovica, Šabac

9 Valjevo – „Kalenić“ Valjevo, Ub, Lajkovac, Obrenovac, Barajevo, Osečina, Mionica, Ljig, Vladimirci, Koceljeva

10 Subotica - Subotica Subotica, Bačka Topola, Mali Iđoš, Čoka, Kanjiža, Senta, Novi Kneževac

11 „Halovo“ Zaječar, Negotin, Bor, Majdanpek, Knjaževac, Kladovo, Boljevac

12 Inđija Inđija, Stara Pazova, Ruma, Irig, Šid i Sremski Karlovci

Izgradnja regionalnih deponija u Srbiji je fazna i za samu izgradnju računa se investicija od 20 miliona eura. U proseku, po izgrađenoj deponiji, za sada je uloženo oko 15 miliona eura. Njihova funkcionalnost i operativnost umanjena je činjenicom da se kasni sa formiranjem transfer stanica kao njihovih neophodnih pratilaca.

Strategijom upravljanja otpadom u Srbiji za period 2010–2019. je predviđena izgradnja 26 regionalnih centara za komunalni otpad koji bi u svom sastavu imali i postrojenja za separaciju reciklabilnog otpada, postrojenja za biološki tretman otpada i transfer stanice. U postavljenim kratkoročnim ciljevima (2010-2014. godina) predviđena je izgradnja 12 regionalnih centara za upravljanje otpadom. Jasno je da se sa ovim poslom kasni. Ovoj konstataciji, pored nepostojeće prateće infrastrukture za šest izgrađenih deponija, doprinosi i činjenica da se sa poslom sanacije (kako stoji u zacrtanim ciljevima) postojećih smetlišta, kao najvećeg rizika po životnu sredinu, nije započelo. O sanaciji se govori i kada je reč o planiranim sredstvima Fonda za zaštitu životne sredine (775 miliona dinara). Postavlja se pitanje svrhe sanacije ako je ne prati proces zatvaranja smetlišta koji u sebi uključuje brojne, izuzetno skupe, radove i aktivnosti. Tada ne možemo govoriti o sprečavanju dalje štete i rizika po životnu sredinu i

11

privođenja ovih prostora određenoj nameni već o "guranju pod zemlju" višedecenijskih grehova. Poseban problem je nepostojanje titulara ovih aktivnosti. U razvijenim zapadnim zemljama to su operateri čiji nastavak obavljanja delatnosti jeste uslovljen potpunim finansiranjem ovakvih aktivnosti. Aproksimacija je da za zatvaranje postojećih deponija i naknadnu brigu o njima potrebno 142 miliona eura. (Ministarstvo). Ovaj iznos je veoma diskutabilan ako je cilj sprečavanje dalje štete ovakvih lokacija po životnu sredinu a naročito ako se ima u vidu potreba određivanja njihove buduće namene.

U Srbiji se, izuzev postojećih kapaciteta cementara, zanemarljivo malo ulaže u postrojenja za insineraciju otpada uz iskorišćenje energije. Izgledi su da će Srbija "preskočiti" ovu evolutivnu fazu u upravljanju otpadom.

Nadu uliva aktiviranje privatnog kapitala u treću fazu – reciklažu. Iako govorimo o procentima donje polovine prve desetice (niko ne zna tačno koliko) sigurno je da će ovaj vid upravljanja otpadom i u Srbiji zauzimati značajno mesto.

Postrojenja za upravljanje opasnim otpadom (ne računajući "privremena" skladišta), pre svega za tretman, jedva se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Da bi slika izgledala još nepovoljnije potrudile su se lokalne samouprave koje ne žele ovakva postrojenja na svojoj teritoriji. Retki su izuzeci, poput postrojenja vrednog 11 miliona eura, planiranog uz regionalnu deponiju "Halovo". Ovakav stav lokalne samouprave i građana dvostruko opterećuje srbijansku privredu koja je "na kolenima ". Izvoze se toliko potrebne devize a s druge strane izostaju investicije u jednu od naprofitabilnijih delatnosti. Ne treba zaboraviti da razvijena evropa, upravo iz ekonomskih i održivih razloga, insistira na izgradnji što većeg broja ovakvih postrojenja kako se otpad ne bi izvozio u tolikoj meri kao do sada.

O velikim postrojenjima za kompostiranje nema ni naznaka a osnovni su uslov implementacije direktive o deponijama. Ova činjenica umanjuje značaj svake novoizgrađene regionalne deponije jer se opet radi na bahatom korišćenju, u evropi danas, najvažnijeg resursa – zemljišta.

Treći, otežavajući faktor, usko povezan i sa prethodna dva jeste neizgrađenost administrativnih kapaciteta za ispunjavanje velikih obaveza koja evropa nameće u oblasti upravljanja otpadom. Ovo je naročito izraženo na nivou lokalnih samouprava i gradova koji bi trebalo da budu nosioci aktivnosti u planiranju, promociji i realizaciji upravljanja otpadom. Umesto toga, lokalna samouprava je često najveći "kočničar" razvoja ove oblasti usled neznanja, neadekvatnog planiranja i obeshrabrivanja i ono malo domaćih investitora spremnih da ulažu u inače profitabilnu granu. Kada je reč o pokrajini odnosno republici takođe se može govoriti o neizgrađenosti ovih kapaciteta, pre svega inspekcijskih. U "šumi" propisa iz oblasti zaštite životne sredine čije sprovođenje ovi organi nadziru malo prostora ostaje za, toliko neophodno, potpuno praćenje svih tokova otpada.

ZAKLJUČCI

12

Razvijena, pre svega severozapadna, evropa koristi drugu generaciju propisa namenjenu rešavanju problema u upravljanju otpadom – koji ima globalni uticaj, indirektan uticaj, često skriven, pogodan za globalno rešavanje

Srbija se nalazi u prvoj generaciji problema rešavanja otpada – koji ima direktan, vidljiv uticaj na životnu sredinu a, kao zemlja kandidat za prijem u zajednicu evropskih naroda, u obavezi je da harmonizuje nacionalnu regulativu sa drugom generacijom evropskih propisa iz oblasti zaštite životne sredine.

Ovu kontradiktornost prate ključni problemi:

- potreba precizne transpozicije EU zakonodavstva;

- izgradnja administrativnih kapaciteta za ispunjavanje velikih obaveza;

- značajna finansijska sredstva neophodna za implementaciju EU zakonodavstva.

- implementacija zakonodavstva;

Svi navedeni problemni su međusobno isprepletani a iskustva istočnoevropskih zemalja su jasna. Evropa je voljna da izdvoji velika finansijska sredstva za ove poslove a na zemlji kandidatu je da ta sredstva utroši na najbolji mogući način – namenski. Stoga, kad je reč o ovim sredstvima država mora uvesti striktnu kontrolu da se ne bi ponovili primeri Slovačke i Mađarske gde su sredstva iz ISPA (Instrument for Structural policies for Pre- Accesion) i ERDF (European Regional Development Fund) zloupotrebljavana. Implementacija direktiva u oblasti upravljanja otpadom zahteva, kako je navedeno u Nacionalnom Planu za pridruživanje EU, teško investiranje. U takvim okolnostima, zaštita životne sredine ne sme biti prostor za nenamensko trošenje sredstava, najčešće u svrhu samopromocije određene političke grupacije ili pojedinca. Srbija, ukoliko želi da reši ove probleme mora rešiti i sopstveni problem malog izdvajanja za unapređenje i zaštitu životne sredine iz raspoloživog bruto domaćeg proizvoda koji sada iznosi tek 0,3% BDP. Pored svega navedenog, posao neće biti završen ukoliko se ne privuku strane investicije u ovoj oblasti koje za pretpostavku imaju srušene administrativne i infrastrukturne barijere.

Rešavanje našeg nacionalnog problema u upravljanju otpadom ne zahteva fine mehanizme, pre svega u sferi dizajniranja proizvoda, procesa, optimizaciji tršišta i potrošnje već grube rezove u prvoj, početnoj, fazi evolucije sistema upravljanja otpadom koji su zemlje severozapadne evrope započele pre tridesetak godina – kontrolisano odlaganje isključivo na savremeno dizajnirane regionalne deponije (kada je u pitanju komunalni otpad), uspostavljanje deponija i centralih skladišta opasnog otpada uz dobar menadžment istima. Uspešan završetak prve evolutivne faze u upravljanju otpadom podrazumeva zatvaranje, sanaciju i rekultivaciju svih neuslovnih smetlišta po savremenim standardima koji podrazumevaju adekvatna tehnička rešenja i stalni monitoring. Sve van ovog sistema je bonus u upravljanju otpadom (procentualno povećanje reciklaže, ekološki prihvatljivi tretmani otpada, eventualno prevencija nastajanja itd). Sledeći kratkoročni korak (uz izgledno preskakanje sledeće evolutivne lestvice u upravljanju otpadom (a što je povećano učešće insineracije uz iskorišćenje energije na uštrb deponovanja) trebalo bi biti agresivniji zaokret ka kompostiranju kako bi se, u međuvremenu izgrađene regionalne deponije, što duže koristile.

IZVORI:

13

Environmental Law, Stuart Bell&Donald McGillivray – seventh edition, Oxford University Press, ISBN 978 – 0 – 19 – 921102 - 09

ISSN 1608-7321 General Report on the Activities of the European Union — 2011 (Chapter 5)Izveštaj se može naći na sledećem linku: http://europa.eu/generalreport/pdf/rg2011_en.pdf

Thematic Strategy on the prevention and recycling of waste http://europa.eu/legislation_summaries/environment/sustainable_development/l28168_en.htm

Report on the Thematic Strategy on waste prevention and recycling 

 6th Environmental Action Plan

Europe 2020 Strategy for smart, sustainable and inclusive growthhttp://ec.europa.eu/europe2020/index_en.htm

Energy, transport and environment indicators, Product code: KS-DK-11-001 ISBN: 978-92-79-21384-7 ISSN: 1725-4566 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_OFFPUB/KS-DK-11-001/EN/KS-DK-11-001-EN.PDF

EC - optimizacija tržišta za reciklažu – Finalni Izveštaj Arcadis & eunomia, 07/13105/LF 19 november 2008

Statistika otpada i upravljanje otpadom u Republici Srbiji ISBN 978-86-6161-016-5 Издавач: Републички завод за статистику Београд, Милана Ракића број 5 www.stat.gov.rs

14