Pojam i modeli demokratije

Pojam demokratije

Demokratija se određuje kao oblik političkog sistema koji omogućava narodu

uticaj na vršenje javne vlasti, u kome se upravljanje i javna vlast vrše u

interesu naroda, tj. društvene većine, uz garantovanje osnovnih prava čoveka i

građanina.

Demokratija mora ispunjavati barem dva osnovna kriterijuma: politička prava i

civilne slobode. Pod političkim pravima pre svega podrazumevamo slobodne

i kompetitivne izbore, dok su civilne slobode nezamislive bez slobode govora i

udruživanja. Da bi demokratija bila legitimna njena politička elita mora voditi

politiku u skladu sa željama njenih građana i to u dužem vremenskom periodu

kako bi se očuvala politička stabilnost. Građani moraju imati mogućnost da

smene vladu koja ne radi u njihovim interesima, po unapred utvrđenoj,

legitimnoj i mirnoj političkoj proceduri.

Osobine demokratije:

transparentnost

ograničena državna vlast

vladavina prava

slobode i prava građana

politička jednakost i razumna socio-ekonomska jednakost

odgovornost nosilaca političke vlasti

dekoncentracija vlasti po horizontalnim i vertikalnim linijama

organizovana opozicija

izbori za organe političke vlasti

sloboda mas medija i aktivno javno mnenje

Modeli demokratije

Arend Lajpahrt razlikuje dva dominantna modela demokratije : većinsku i

konsensualnu demokratiju. Po Lajpahrtu, većinski model je isključiv,

kompetitivan i suparnički dok model konsenzusa karakterišu angažovanost,

pregovaranje i kompromis.

Lajpahrt se smatra da je konsesualni model više demokratičan. Ovakav

zaključak sledi iz uverenja da u većinskim sistemima većina vlada, dok je

manjina u konstantnoj opoziciji i kontinuiranom isključenju iz vlasti. Smatra se

da demokratiju mora da odlikuje stalno učešće svih zainteresovanih strana u

donošenju presudnih političkih odluka. Takođe u dvopartijskom stranačkom

sistemu (odlika većinskog modela) stranačke platforme se ne razlikuju mnogo i

nisu u stanju da reprezentuju sve političke interese u zajednici. Ovakvo načelo

prestaje da bude demokratsko pogotovo u heterogenim društvima, pa su zato

pluralitetska društva najčšeće i konsensualne demokratije, gde se forsiraju

interesi manjine. Pluralistička društva su društva suštinski izdeljena po

etničkim, kulturnim ,jezičkim, ideološkim i religijskim osnovama. Ove podele

igraju i bitnu ulogu u opredeljenju birača za političke platforme kao i u samom

političkom procesu. Zbog toga je od izuzetne važnosti da se interesi manjina u

ovakvim društvima uvažavaju. Manjine ne smeju biti isključivane iz vlasti jer bi

takva situacija doprinela rastu međusobnih antagonizama i osećaju

diskriminacije i isključenosti.

Osobine modela demokratije

Kao primere multietničkih društva sa konsensualnim obeležijima Lajphart

navodi Belgiju, Švajcarsku i EU (ograničeno). Homogena društva i čiste

većinske demokratije su : Velika Britanija, Novi Zenland i bivše britanske

kolonije na Karipskim ostrvima.

Odlike većinskog (Vestminsterskog modela)

Dimenzija izvršna vlast-stranke:

Izvršna vlast skoncentrisana u jednopartijskom kabinetu

Dvopartizam

1

Dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom

Većinski i diproporcionalni izborni sistem

Pluralizam i kompetitivnost interesnih grupa

Federalno-unitarna dimenzija:

Unitarna i centralizovana vlast

Koncentracija zakonodavne vlasti u jednodomnom zakonodavnom telu

Fleksibilni ustav koji se menja prostom većinom

Poslednju reč o ustavnosti zakona ima zakonodavno telo koje ga i donosi

Centralna banka koja je zavisna od izvršne vlasti

Odlike konsensualnog modela

Dimenzija izvršna vlast-stranke:

Koaliciona vlada

Višepartijski sistem

Ravnoteža između izvršne i zakonodavne vlasti

Izborni sistem proporcionalnog predstavljanja

Korporativizam interesnih grupa

Federalno-unitarna dimenzija:

Federalna i decentralizovana vlast

Jak dvodomni bikameralizam

Rigidni ustav koji se menja kvalifikovanom većinom

Zakoni podležu sudskoj reviziji ustavnosti koju vrše Ustavni sudovi.

Centralna banka je nezavisna

Tipologija demokratija

Liberalna demokratija

Liberalna demokratija je oblik političkog sistema koji je oblikovan pojmom

liberalizma tj. vrednošću slobode. Razlikujemo 3 vrste liberalne demokratije:

klasičnu, modernu i neoliberalnu.

Klasična liberalna demokratija se vezuje za Lokovo poimanje demokratije i

ideju „očuvanja života, slobode i imovine kao osnovnih sloboda“. Pozicija i

karakter države su funkcionalizovani s obzirom na te vrednosti. Nejednakosti u

bogatstvu, društvenom položaju i političkoj moći su prirodne i neizbežne i

vlada ne bi trebalo da čini nikakve pokušaje da se u njih meša.

Moderna liberalna demokratija, „liberalizam 20. veka“ – industrijalizacija je

dovela do stvaranja ogromnih socijalnih razlika, tako da dolazi do revidiranja

ideje minimalne države i počinje da se brani ideja „zaštitničke države“. Ideja

individualizma je i dalje naglašena, naglašava se značaj političke participacije

kako bi se obezbedile legitimne veze između građana i države.

Neoliberalna demokratija – „liberalizam od 70ih godina do globalnog

društva“ – nastoji da spoji laissez faire filozofiju sa suštinski konzervativnom

filozofijom društva, on predstavlja jedan oblik tržišnog fundamentalizma,

tržište se smatra superiornijim u odnosu na državu, ekonomska intervencija je

pretnja individualnoj slobodi. Veliki uticaj globalizacije – nacija država postaje

„tržišna država“ u cilju stvaranja globalno povezane ekonomije.

Poliarhična demokratija

Ovaj model ističe kao glavne osobine demokratije participaciju i kompeticiju i

pretpostavlja se postojanje moderne države koja garantuje individualna prava,

slobodu asocijacije i fer prebrojavanje glasvoa.

Konsocijalna demokratija

Model političkog sistema dizajniran za multietnička društva. Naglašava se

proces pregovaranja između političkih elita, između kojih treba da postoji puna

saglasnost o odlukama. Pokušaj da se zaobiđe „vladavina većine“.

2

Model multikulturalnog građanstva

Nastoji da inkorporira manjinska prava u liberalnu teoriju. Kimlika ističe tri

grupe manjinskih prava: na priznavanje prava, prava samoupravljanja i prava

predstavljanja. Zastupa se koncept diferenciranog građanstva kao koncept

naspram univerzalnog građanstva, jer se smatra da tako diferencirana prava

pružaju način ispunjenja liberalnih težnji – moramo da težimo da osiguramo da

sve nacionalne grupe imaju priliku da održavaju sebe kao distinktnu kulturu.

Diskurzivni model demokratije

Diskurzivna demokratija pretpostavlja komunikativnu racionalnost –

preferencije i stavovi nisu nešto dato ili nepromenljivo, već se individualne

potrebe i javni interesi otkrivaju kroz raspravu. Politika je proces odlučivanja

kroz diskusiju.

Participativna demokratija

Suštinu i smisao politike traži u samom procesu odlučivanja. Ovaj model

nastoji da razvije sistem demokratije koji će omogućiti direktnu participaciju i

uticaj građanja u procesu političkog odlučivanja na svim nivoima politilke

organizacije, kroz različite forme neposredne demokratije

Kosmopolitska demokratija

Ovaj model nastoji da proširi okvire demokratiju kako bi izašao u susret

globalizmu i globalističkom preuređenju društva i politike. Ideja je utapanje

države u globalnu zajednicu pri čemu bi država zadržala neke važnije funkcije.

Klasifikacija savremenih političkih režima

Zapadne poliarhije

Opšte gledano, zapadane poliarhije su ekvivalentne režimima koji su određeni

kao „liberalne demokratije“. Stoga, njihovo jezgro čine: SAD, Zapadna Evropa i

Australoazija. Prema Hantingtonu, takvi režimi su proizvod prva dva talasa

demokratizacije.

Režime zasnovane na poliarhiji odlikuju dve opšte osobine:

(1) postoji visok stepen tolerancije prema opoziciji, koja je u stanju da

kontroliše sklonosti vlasti prema ka samovolji

(2) stvaranje dovoljno širokih mogućnosti za učestvovanje u politici kako bi se

obezbedio stabilan nivo zainteresovanosti naroda

Međutim, zapadne demokratije ne obeležavaju samo predstavnička

demokratija i kapitalistička organizacija privrede, već i kulturno i ideološko

usmerenje koje je najvećim delom proizvod zapadnog liberalizma. Najveći

značaj ovog nasleđa ima koncept „liberalnog individualizma“, koji naglašava

jedinstvenost svakog pojedinca i ističe postrebu da društvo bude organizovano

tako da najbolje zadovolji potrebe i zanimanja pojedinaca od kojih je

sastavljeno.

Sve zapadne poliarhije nisu iste, što potiče, pre svega, od političkog cilja koji

želi da se postigne, i u tom smislu podele na one koje žele da ostvare

centralizaciju i vlast većine, i one koje teže podeljenosti i pluralizmu. Lajphart

je ovu podelu uobličio podelom na većinsku i konsenzualnu demokratiju.

Nove demokratije

Prema Hantingtonu, ovo su režimi koji nastaju trećim talasom demokratizacije.

Pad komunizma je omogućio proces demokratizacije koji se zasnivao na

liberalnom obrascu Zapada – pre svega, prihvatanja višestranačkih izbora i

uvođenja privrednih reformi. Međutim, nove demokratije ne možemo

okarakterisali kao „liberalne demokratije“ jer, sa jedne strane, komunističko

nasleđe nije moglo biti otpisano „preko noći“, a sa druge, tranzicija je izazvala

3

probleme potpuno drugačije od onih sa kojima se suočavaju zapadne poliarhije.

Ti problemi su:

(1) političko – kulturološke posledice komunističke vlasti: nemogućnost

uspešnog razvoja građanske kulture koja naglašava participaciju, pregovore i

konsenzus

(2) problem privredne tranzicije – dovodi do drastične društvene nejednakosti,

porasta nezaposlenosti i inflacije

(3) ponovna pojava etičkih i nacionalnih tenzija usled slabosti državne vlasti

Nove demokratije nisu iste, i pre svega se razlikuju po stepenu privredne i

ekonomske razvijenosti, tj. po tome da li je reforma tržišta bila sprovedena

brzo i srazmerno i bez većih problema, ili preko volje i nepotpuno i time

izazvala ozbiljne političke napetosti.

Istočnoazijski režimi

Opšte je prihvaćen stav da modernizacija znači ozapadnjivanje, tj. da je

indsustrijski kapitalizam uvek praćen liberalnom demokratijom. Ovako

stanovište zanemaruje razlike između kultura koje su bile pod uticajem drugih

ideja i vrednosti, u slučaju istročnoazijskih zemalja – konfučijanskih. Samim

tim, postoji poseban sistem azijskih vrednosti koje se razlikuju od zapadnih:

(1) veća usmerenost na privredne nego na političke ciljeve – zainteresovani su

da podstaknu vlast i obezbede obilje, ali ne i da uvećaju građanske slobode (u

zapadnom značenju tih sloboda)

(2) država je opštepoštovana, a večito vladajuće stranke se tolerišu – postoji

opšta saglasnost da država, paternalistički nastrojena, treba da donosi odluke

o privatnim i javnim ustanovama i osmišljava strategije za nacionalni razvoj

(3) kult vođe – zbog konfučijanskog naglašavanja odanosti, discipline i dužnosti

– ovo često dovodi do autoritarizma

(4) porodica – iz velikog poštovanja prema porodici proizilazi i „grupno

mišljenje“, što obično graničava mogućnost da se usvoje ideje kao što su

individualizam i ljudska prava, zapadno shvaćeni

Islamski režimi

Uspon islama kao političke snage je imao ozbiljan uticaj na politiku Severne

Afrike, Bliskog Istoka i delova Azije. Sa druge strane, postoje brojni režimi su

podizani i obnavljani na islamskim osnovama. Islam nikada nije bio samo

religija. To je pre način života koji daje obrasce političkog i privrednog

ponašanja, kako za pojedince, tako i za narode. Iz tog razloga, postoji težnja

političkog islama da stvori teokratiju u kojoj bi politički i drugi poslovi bili

zasnovani na „višem“ verskom načelu. Politički islam je poprimio različite

oblike, od krajnjeg fundamentalizma do pluralizma.

Fundamentalistički islam postoji pre svega u Iranu– sve zakonske akte

odobrava Savet za zaštitu ustava čija je svrha da obezbedi saglanost sa

načelima islama. Takođe, šerijatsko pravo se sprovodi kao zakonski i moralni

pravilnik. Važi i za Saudijsku Arabiju. Međutim, postoji i zemlje kao što je

Malezija, u kojoj je islam i državna religija, a predsednik duhovni i svetovni

nosilac vlasti, ali postoji neki oblik političkog pluralizma.

Vojni režimi

Vojni režimi su režimi koji opstaju pre svega zahvaljujući vojnoj moći i

sistematskoj represiji, i u tom smislu pripadaju autoritarnim režimima.

Hijerarhija u političkom životu se određuje u odnosu na mesto u vojnom lancu

komandovanja, a svaka vrsta ustanova kojima se može izraziti protivljenje je

zabranjena.

Postoje različite vrste vojnih režima – oni u kojima oružane snage preuimaju

neposrednu kontrolu vlasti (Južna Amenrika), diktature

jednog čoveka i sl.

4

Savremeni modeli institucionalne

konfiguracije vlasti

Uređivanje horizontalne ravni organizacije političke vlasti spada u red ključnih

i najsloženijih pitanja političke teorije i prakse. Od pravilnog odabira političko –

institucionalnog aranžmana vlasti u dobroj meri zavisi egzistencija, priroda i

karakter države.

U trenutku kada u istorijskom razvoju dolazi do stupnja u kada je potrebno

ograničiti kraljevu vlast, morao se napraviti izbor između dva sistema – ili bi se

morahu oduzeli lični prerogativi i podvrgnuo njegov kabinet narodno

izabranom telu, parlamentu, čime je stvoren parlamentarni sistem, ili bi se,

pak, monarh zamenio novim, demokratski izabranim vladaocem, čime je

stvoren predsednički sistem.

U teorijsko – normativnoj ravni, osnovne premise organizovanja

institucionalnih odnosa i procesa kod svakog od ovog dva sistema su

prepoznatljivi. Međutim, na terenu empirijske analize dolazi se do zaključka da

niti postoje niti funkcionišu modeli čistog parlamentarizma ili

prezedencijalizma, već je prisutna izvesna hibridizacija ovih sistema. Takođe,

pored njih, u praksi postoje i prelazni oblici ova dva oblika organizacije vlasti,

semi – prezidencijalni i polu-parlamentarni sistem.

Predsednički i parlamentarni sistem, grubo

Istorija konstitucionalizma je večito traganje za magičnom formulom kojom bi

se ustanovio idealan ekvilibrijum izvršne i zakonodavne vlasti, koji nikada nije

bio pronađen.

Predsednički sistem se, grubo rečeno, zasniva na: (1) razdvojenosti tri vrste

vlasti i njihovoj organizacionoj i funkcionalnoj samostalnosti (2) izvršna vlast

ne završi od parlamentarne podrške (3) predsednik je neposredno izabran.

Isto tako grubo može se definisati i parlamentarni sistem, on podrazumeva: (1)

saradnju i ravnotežu izvršne i zakonodavne vlasti (2) kabinet direktno

odgovoran parlamentu (3) ako postoji predsednik, bira ga parlament i njemu je

odgovoran.

Zašto se opredeliti za jedan ili drugi sistem?

Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2)

„demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i

integralni karakter zemlje i predstavlja neku vrstu mosta između različitih

partija i grupa

Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne

postojanja institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba

izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava

fleksibilnost – ukoliko rad predsednika nije zadovoljavajući, on se gotovo ne

može smeniti

Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz

parlamentarnu većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru

višepartijskog sistema (3) obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji

konstitucionalni okvir

Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi

konstantnoj krizi parlamentarnog sistema

A na pola puta...

Međutim, postoje autori koji smatraju da ni čist parlamentarizam niti čist

prezidencijalizam ne obezbeđuju stabilan okvir za demokratiju, te se zalažu za

jedan od hibridnih sistema – semiprezidencijalizam ili semiparlamentarizam.

Prihvatanjem jednog ili drugog sistema, po njihovom mišljenju, obezbeđuje se

pouzdaniji i konzistentniji okvir za funkcionalnu i stabilnu demokratiju.

5

Za polupredsednički sistem je karakterističan neposredno izabrani

predsednik i odgovornost kabineta i parlamentu i predsedniku.

Polupredsednički sistem kombinuje elemente mekog parlamentarizma sa

slabim i nedovoljno uticajnim parlamentom i institucijama predsedničkog

sistema, pri čemu prevagu dobija izvršna vlast izražena u instituciji „jakog

predsednika“.

Sa druge strane postoji i polu-parlamentarni oblik, kancelar demokratija,

koja je izgrađena u cilju političke stabilnosti i efikasnosti sistema vlasti. Želja

za stabilnošću se izražena političkom suprematijom i konstitucionalnom

predominacijom kancelara nad predsednikom republike.

Opšta obeležja parlamentarnog sistema

Princip podele vlasti: izvršna vlast zavisi od parlamentarne podrške. Postoji

fuzija, saradnja i ravnoteža izvršne i zakonodavne vlasti. Mandat izvršne i

zakonodavne vlasti nije fiksiran, tj. izbori se mogu raspisati pre isteka

mandatnog perioda

Izvršna vlast: (1) bicefalna, sastoji se od nejakog šefa države (ima

ceremonijalne funkcije) i jake vlade (ima efektivne funkcije) (2) bira se

posredno, u legislaturi (3) kolegijalno telo u kome premijer ima poziciju prvog

među jednakima (4) postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) parlament može da izglasa

nepoverenje vladi, a vlada može, obično uz konsultaciju sa šefom države, da

raspusti parlament (2) delegirano zakonodavstvo i pravo zakonodavne

inicijative u rukama premijera

Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz

parlamentarnu većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru

višepartijskog sistema (3) obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji

konstitucionalni okvir

Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi

konstantnoj krizi parlamentarnog sistema

Opšta obeležja predsedničkog sistema

Princip razdvajanje vlasti: sastoji se u odvajanju izvršne vlasti od

parlamentarne podrške. Počiva na principu check and balances –različiti načini

na koji izvršna, zakonodavna i sudska vlast kontrolišu jedna drugu. I

zakonodavna i izvršna vlast imaju svoj fiksiran mandat dobijen na neposrednim

izborima, koji je njen izvor legitimnosti.

Izvršna vlast: (1) monocefalna, sastoji se od jakog predsednika u kome su

spojene ceremonijalne i efektivne funkcije – on je šef države, šef izvršne vlasti,

šef partije i šef oružanih snaga (2) predsednik se bira neposredno (3)

predsednik bira vladu i usmerava je (4) ne postoji personalno preklapanje za

zakonodavnom vlasti

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) postoji fiksirano vreme mandata,

samo u izuzetnim slučajevima se to krši (2) delegirano zakonodavstvo i pravo

zakonodavne inicijative u rukama premijera, pravo veta

Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2)

„demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i

integralni karakter zemlje i predstavlja neku vrstu mosta između različitih

partija i grupa

Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne

postojanja institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba

izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava

fleksibilnost – ukoliko rad predsednika nije zadovoljavajući, on se gotovo ne

može smeniti

6

Osnovne odlike polupredsedničkog sistema

Izvršna vlast: bicefalna, sastoji se od predsednika i vlade

Predsednik: (1) bira se na opštim i neposrednim izborima sa fiksnim

mandatom (2) efektivna vlast – kontrola izvršne i zakonodavne vlasti, presudan

faktor u međunarodnim dogovorima (3) bira vladu i kontroliše je

Vlada: (1) Predsednik imenuje Prvog ministra, a na njegov predlog i ostale

članova vlade (2) odgovorna je parlamentu koji može da je smeni (3) u praksi

ima manje uticaja od Predsdnika (4) ne postoji personalno preklapanje za

zakonodavnom vlasti

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti:

Uticaj predsednika: (1) otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta

(2) proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera) (3) ima

pravo da raspusti parlament

Uticaj vlade: (1) ima zakonodavnu inicijativu (2) pravo da podnosi

amandmane na zakonske predloge (3) kako je zakonodavna funkcija

parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su Ustavom eksplicitno

stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim

propisima (4) određuje dnevni red parlamenta

Uticaj parlamenta na vladu: (1) izglasava joj nepoverenje (2) poslanička

pitanja

Oblici vertikalne organizacije vlasti

Unitarna država

Ogomna većina savremenih država ima unitarne sisteme vlasti. U njima je

suverena vlast u jednoj, nacionalnoj instituciji. Pošto je u unitarnom sistemu

ustavna suprematija dodeljena centru, svaki sistem necentralne vlasti postoji

zahvaljujući njemu. Ovo naizgled stvara nekontrolisanu centralizaciju.

Međutim, u stvarnosti, u unitarnom sistemu odnos između centra i periferije je

složen i mora postojati da bi odgovorilo zahtevima društvenog života.

Dekoncentracija vlasti se može shvatiti kao prenos ovlašćenja državne vlasti

sa središnje vlade na izvesne organe, pri čemu preneta ovlašćenja vlasti ostaju

pod neposrednim nadzorom središnje vlasti.

Decentralizacija vlasti je prenos ovlašćenja državne vlasti sa središnje vlade

na necentralni organ, pri čemu necentralni organ nije podrvrgnut centralnom

u smislu nadzora nad celishodnošću akata koji donosi. Decentralizacija vlasti

de može javiti u tri vida:

(1) realna decentralizacija postoji kada se jedan krug poslova središnje vlasti

poveri telu koje samostalno odlučuje. Nadzor nad radom tog tela vrši samo

sudska vlast, koja se izjašnjava o zakonitosti akta, ali ne i o njegovo

celishodnosti.

(2) personalna decentralizacija vlasti postoji onda kad se jedan krug

poslova prenese u nadležnost nekoj grupi građana, s obzirom na njihova

svojstva (pripadnost jednom narodu, jezičkoj zajednici, veroipovesti i sl).

(3) teritorijalna decentralizacija postoji kada se jedan određen krug

poslova vlasti, ili čak celina ovlašćenja vlasti prenese na neki organ ili telo, čija

se nadležnost prostire na jednom delu državnog zemljišta.

Federacija

Federacija je vertikalni oblik organizacije vlasti gde postoji podela države na

federalne jedinice – državice, a između federacije i federalnih jedinica postoji

ustavom definisana podela vlasti.

7

Federacija može nastati decentralizijom (unutrašnjim preobražajem jedne

unitarne države u federalnu) i agregacijom (spajanjem dve ili više država u

jednu, federalno uređenu).

Sastojci pojma federacija:

(1) suverenost – pripada federaciji, a ne federalnim jedinicama

(2) pluralitet jedinica

(3) participacija – učestvovanje federalnih jedinica u stvaranju državne volje

(4) ustav – odgovornosti i ovlašćenja svakog nivoa vlasti deinisani su ustavom

Regionalna država

Regionalna država nastaje devolucijom, kojom se uspostavlja najveći mogući

stepen decetralizacije, koji ne dovodi do njegovog pretvaranja u federalni

sistem. Regionalna država se razlikuje od federalne po tome što su moć i

odgovornosti regiona izvedeni iz centra, a ne ustavom dati. Regionalne države

su uglavnom stvorene kao odgovor na povećane napetosti u državi i posebno

kao pokušaj da se udovolji pojačanim regionalnim i ponekada nacionalističkim

zahtevima.

Unija i konfederacija

Unija i konfederacija su oblici posebnih veza među državama, a ne oblici jedne

države. Razlikujemo dve vrste unija: personalnu (dve ili više država vezane

samo ličnošću vladaoca – primer zemlje Komonvelta) i realnu unija (veza dve

države koje nisu vezane isključivo ličnošću vladaoca, već i nekim zajedničkim

državnim organima, primer je bivša Austro-Ugarska).

Konfederacija je zajednica država, za razliku od federacije, nije konfederacija

ta koja je suverena, već države od kojih se ona sastoji. Ovaj oblik nastaje usled

postojanja spoljne opasnosti ili utvrđivanja međunarodnih položaja. Uređenje

konfederacije se ne definiše

Pojam i obeležja regionalne države

Negde između unitarne države i federacije

Klasična nauka o državi poznaje dva oblika državnog uređenja – unitarnu

državu i federaciju. Poslednjih decenija javlja se i treći oblik državnog uređenja

– tzv. regionalna država, koja je „nešto između“ unitarno uređene države i

federacije. Idejno, ona spaja dobre strane i unitarne i federalno uređene

države, a u isto vreme otklanja pojedine slabosti i jednog i drugog oblika

državnog uređenja. Regionalna država više od federacije obezbeđuje „jedinstvo

u različitosti“, a sa druge strane izbegava preteranu koncentraciju vlasti

svojstvenu unitarnoj državi. Ona vodi računa o posebnostima pojedinih delova

jedne zemlje, daje im pravo na sopstveno organizovanje, ali im ne dopušta

mogućnost ugrožavanja državnog jedinstva.

Regionalna država se uvodi tamo gde se javljaju značajni razlozi istorijske,

etničke, jezičke, geografske ili ekonomske prirode koji zahtevaju da se

pojedinim područjima zemlje prizna poseban status.

Obležja regionalne države

(1) status i organizacija regiona:

Do’s : imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim

ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan

stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda.

Dont’s: regioni ne mogu imati elemente državnosti i značajna prava na

samoorganizovanje kao federalne jedinice, kao što ne mogu ni raspolagati

ustavotvornom vlašću.

(2) učešće u organizaciji i funkcionisanju centralih organa: u okviru

dvodomog parlamenta, regioni učestvuju u obrazovanju gornjeg doma, bilo

zajedno sa drugim subjektima bilo sami

8

(3) odnosi dva nivoa vlasti – države i regiona: odnosi su stavljeni u

hijerarhijsku osnovu i u zakonodavnoj i u izvršno-upravnoj sferi. Kontrolu

ustavnosti i zakonitosti regionalnih propisa mora vršiti ustavni sud, a rad

regionalnih organa mora biti podvrgnut nadzoru državnih organa sa pravom

ukidanja, odnosno poništavanja nezakonitih i necelishodnih akata.

Koncept regionalne države u Španiji i Italiji

Regionalna država javlja se kao poseban oblik državnog uređenja u dve

evropske zemlje: u Italiji 1948. i u Španiji 1978. godine. Regionalna država se

uvodi kao način da se nivelišu geografske, kulturne, etničke i ekonomske

razlike između delova ovih zemalja.

Italija

Struktura: 15 regiona sa redovnim statusom i 5 regiona sa posebnim

statusom (Sardinija, Sicilija i 3 pogranična regiona)

Akt uređenja: (1) Status regiona sa redovnim statusom se načelno uređuje

ustavom, a preciziran regionalnim statutima koji moraju biti u skladu sa

ustavom. Regionalne statute donosi najviši regionalni organ, regionalni savet,

a potvrđuje Parlament svojim zakonom (b) Status regiona sa posebnim

statusom se uređuje statutima koje u obliku ustavnih zakona donosi parlament,

pri čemu je slobodan da taj status prilagodi specifičnim uslovima regiona u

pitanju

Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe,

raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj

sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu

ubiranja sopstvenih prihoda.

Organizacija vlasti u regionima: (a) regionalni savet – predstavničko telo

izabrano opštim i neposrednim izborima (b) regionalni odbor – izvršni organ,

bira ga regionalni savet (c) predsednik odbora – predstavlja region i

proglašava regionalne propise

Kontrola vlasti u regionima: (a) komesar – imenuje ga Vlada, on kontroliše

rad regiona (b) Komisija za kontrolu regionalne uprave – kontroliše zakonistost

upravnih akata regiona (c) mogućnost raspuštanja regionalnog saveta

Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se

bira na regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora

odgovarajući broj senatora u odnosu na broj stanovnika u regionu; pored

senatora, u Senat ulaze i bivši predsednici republike i 5 doživotnih senatora

„zaslužnih građana“

Španija

Struktura: 17 autonomnih zajednica

Akt uređenja: Ustav predviđa uvođenje „autonomnih zajednica“, a status je

uređen statutom autonomnih zajednica, koje izrađuje posebna lokalna

skupština koju sačinjavaju delegacije pokrajna i članovi oba parlamenta. Kortes

na kraju donosi Statut.

Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe,

raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj

sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu

ubiranja sopstvenih prihoda. Postoji „Fond za kompenzacije“ koji postoji u cilju

smanjivanja ekonomskih razlika između regiona. Svi regioni imaju sopstvenu

zastavu i ambleme.

Organizacija vlasti u regionima: (a) skupština – izabrana opštim i

neposrednim izborima (b) savet vlade – izvršno upravni organ, bira ga

skupština i njoj je odgovoran (c) predsednik – bira ga skupština, imenuje kralj,

on rukovodi izvršnom vlasti i predstavlja region, odgovoran je skupštini

Kontrola vlasti u regionu: (a) visoki sud pravde – uklapa se u jedinstvenu

organizaciju sudske vlasti u zemlji (b) poseban delegat vlade – koordiniše

9

državnu upravu u tom regionu sa upravom same zajednice (c) Ustavni sud –

nadgleda ustavnost propisa regiona (d) računski sud – nadzire ekonomska i

budžetska pitanja

Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se

bira na regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora

odgovarajući broj senatora u odnosu na broj stanovnika u regionu, plus

skupština imenuje još po jednog senatora na svaki.

Pojam, vrste i načela demokratskih izbora

Pojam i vrste izbora

Izbori su nesumnjivo jedan od najznačajnijih delova demokratskog političkog

sistema. Oni su najvažniji oblik participacije građana i participacija u kojoj

socijalno – strukturalna pozicija ne igra ulogu.

Izbori služe za stvaranje predstavničkih tela ili za postavljenje osoba na

izbornu funkciju. Na izborima se odlučuje o kandidatima, ali i o stručnim

pitanjima. Na izbornu volju građana utiču političke stranke i političke i

nepolitičke organizacije svojim predlozima.

Funkcije izbora

Funkcije izbora su brojne: (1) omogućavaju legitiman izbor upravljača (2) služe

za informisanje i edukaciju građana o ključnim društvenim pitanjima (3)

političkim partijama i liderima služe kao pokazatelj volje građana, kao i

njihovih aspiracija (4) oni su faktor stabilnosti i „ventili“ popuštanja napetosti i

eventualnih političkih konfliktnosti u jednom društvu (5) pokazatelj

demokratičnosti jednog političkog poretka.

Uloga izbora u liberalnim demokratijama

Dva su mišljenja o ulozi izbora i liberalnim demokratijama:

(1) teorija odozdo prema gore – zanima je u kojoj meri izbori čine vlade

odgovornima onima kojima vladaju; najvažnija funkcija je usmeriti

komunikaciju odozdo prema gore

(2) teorija odozgo na dole – smatra da su izbori instrument širenja vlasti elite

nad narodom; funkcija izbora je da poveća legitimnost vladajuće klase

U stvarnosti, istina je između – izbori su razmena uticaja elita i birača. Elite

dobijaju dodatni autoritet u zamenu za pokazivanje razumevanja za interese

birača. Jedino tako birači utiču na vladine odluke – u zamenu za poslušno

pridržavanje odluka u kojima su delimično učestvovali.

Načela demokratskih izbora

Postoje 4 temeljna načela demokratskih izbora:

1. Opšte biračko pravo – svi građani imaju pravo glasa i mogu biti kandidati

na izborima bez obzira na pol, rasu, jezik, prihode, imovinu, zanimanje, status

ili klasu, veroispovest ili političko uverenje. Ipak, moraju biti ispunjeni

određeni uslovi kao što su određeni broj godina, državljanstvo, mesto

stanovanja, kao i određeni nivo intelektualne svesti.

Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 3 načina:

a) isključivanjem određenih grupa stanovništva (etničke, verske manjine,

žene, itd)

b) utvrđivanjem cenzusa (porez, imovina, prihodi)

c) obrazovnim cenzusom

2. Isto biračko pravo za sve – glas svakog birača ima jednaku vrednost.

Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 2 načina:

a) klasnim izbornim pravom – biračko telo se deli u određene klase koje biraju

određeni broj zastupnika

b) pluralnim biračkim pravom – jedan glas više vredi od drugog

10

3. Pravo birača na tajnost – druge osobe nemaju uvid u odluku drugih

glasača. Ostvarivanje ovog načela je danas u rukama izbornih organizacija.

4. Neposredno biračko pravo – birači samo biraju nosioce mandata, za

razliku od posrednih koji podrazumevaju izbornika. Razlikujemo (1) formalne

posredne izbore – elektori su podređeni biračima (2) supstancijalane posredne

izbore – izbornici su nezavisni i po vlastitom nahođenu biraju nosioce mandata.

Izbori kroz istoriju

Širenje biračkog prava je u korelaciji sa industrijskom revolucijom i širenjem

države – nacije, tj. jačanjem nacionalne svesti. Prve zemlje koje su donele opšte

pravo glasa su Francuska, Nemačka i Švajcarska. Pravo glasa za žene je prvo

uvedeno na Novom Zelandu (pre 1900), a poslednje u Švajcarskoj 1971. Velika

Britanija je zemlja koja je poslednja ukinula nejednako biračko pravo, 1948.

Postoje kompetitivni, polukompetitivni i nekompetitivni izbori. Jedino

kompetitivni izbori su izbori tipični za demokratsko društvo. Oni

podrazumevaju određea načela: (1) izborni predlog (2) naticanje kandidata (3)

jednaki izgledi u pogledu kandidovanja (5) sloboda izbora omogućena tajnim

glasanjem (6) izborni sistem koji ne sme proizvesti politički pogrešne izborne

rezultate (7) ograničenost mandata.

Tipologija kompetitivnih izbora

1. Konstituivni izbori

Rezultat izbora potvrđuje legitimnost novog režima i služi kao referendum o

demokratiji. Često su prelazni jer se široka koalicija, koja se bori na

konstituivnim izborima posle pobede raspadne.

Primer: DOS, početni postkomunistički izbori u većini istočnoevropskih zemalja

devedesetih.

2. Restruktuirajući kritični izbori

Ovim izborima se menja snaga stranaka i redefinišu odnosi između stranaka i

društvenih grupa. Potpuno restruktuiranje često traje dva ili tri ciklusa

kritičnih izbora.

Primer: Američki predsednički izbori 20ih i 30ih godina u kojima je iskovana

demokratska koalicija New Deala.

3. Normalni izbori

Rezultat ovih izbora izražava ravnotežu dugoročnih stranačkihlojalnosti

biračkog tela u celini. Pobeđuje vodeća stranka u stranačkoj identifikaciji.

Primer: Pobeda demokrata na predsedničkim izborima SAD.

4. Odstupajući izbori

Na ovim izborima, stranka prirodne većine izgubi izbore zbog činioca kao što

je posrnula ekonomija ili nezanimljiv kandidat.

Primer: Pobeda republikanaca na predsedničkim izborima SAD.

5. Izbori na kojima slabi stranačka vezanost

Na ovim izborima, najvažnije stranke gube podršku, ali ne dolazi do novih

rascepa koji bi zamenili postojeći sistem. Uobičajeno za zapadne demokratije.

Primer: Britanski izbori 1974. u kojima su liberali, mala stranka dobili veliki

broj glasova zbog nezadovoljstva birača velikim strankama.

Polukompetitivni i nekompetitivni izbori:

pojam i vrste

Za razliku od kompetitivnih izbora, na kojima birači slobodno biraju između

najmanje sve ponude, kandidata ili stranaka, u poludemokratijama i

nedemokratskim sistemima postoje polukompetitivni i nekompetitivni izbori na

kojima je ova mogućnost, na jedan ili drugi način, uskraćena.

Tipologija

11

1. Dominantna stranka

Polukompetitivni oblik izbora, jer se zadržava privid nadmetanja. Vladajuća

stranka se služi pokroviteljstvom, korupcijom, kontrolom medija, pa i

nameštanjem rezultat glasanja da bi osigurnala svoj ostanak na vlasti.

Primer: poludemokratije, npr. Egipat i Singapur.

2. Izbor kandidata

Polukompetitivni tip izbora jer dopušta donekle izbor kandidata, ali ne i

stranke.

Primer: manje autoritarne komunističke države (Poljska) i u jednostranačkim

sistemima u zemljama u razvoju (Kenija).

3. Aklamacijski izbori

Nekompetitivni oblik izbora sa samo jednim kandidatom. Izbor je ograničen na

fazum nominovanja kandidata. Primer: totalitarni režimi, npr. Sovjetski Savez.

Pojam i elementi izbornog sistema

Izborni sistem predstavlja sistem kojim se određuje položaj svih subjekta u

izbornom procesu, određuju njihova prava i obaveze, kao i međusobni odnosi.

On precizira mere, radnje i postupke neophodne za efikasno odvijanje izbora

prema prihvaćenim načelima i normama.

Biračko pravo

Biračko pravo je osnovni element izbornog sistem i ono može biti aktivno i

pasivno. Aktivno biračko pravo je pravo građanina da bira nosioce političke

vlasti, a pasivno je pravo građanina da bude biran. Opšte biračko pravo je

jedno od najznačajnihig obeležja demokratskih izbora i podrazumeva da svi

građani, bez obzira na pol, rasu, jezik, prihod, imovinu, profesiju, stalež, klasu,

obrazovanje, veru ili političko opredeljenje imaju pravo da biraju i da budu

birani. Za uživanje opšteg biračkog prava uobičajene su sledeće kvalifikacije:

državljanstvo, punoletstvo, poslovna sposobnost (sposobnost za samostalno

obavljanje radnji), prebivalište i registracija u biračkom spisku.

Uslov demokratskih izbora je da bračko pravo bude ne samo opšte već i

jednako. Jednako biračko pravo znači da se ono ostvaruje prema načelu

„jedan čovek, jedan glas“ i da glas svakog birača ima jednaku vrednost.

Birački spisak

Jedna od prvih etapa izbornog postupka je dokazivanje biračkog prava koje se

vrši upisivanjem u birački spisak. Birački spisak je javna isprava koja služi za

evidenciju birača. On je forma potvrđivanja da upisana lica imaju biračko

pravo, a neupisana ne.

Izborne jedinice

Obrazovanje izbornih jedinica je jedno od najvažnijih i najspornijih pitanja

izbornog sistema, jer broj, veličina i granice izbornih jedinica mogu direktno

da utiču na rezultate izbora. Izborne jedinice su teritorijalne celine, u čijim

okvirima se rezultati glasanja prevode u raspodelu poslaničkih mesta. Poželjno

je da izborne jedinice predstavljaju celinu u etničkom, privrednom,

komunikacijskom, prirodnom i drugom pogledu. Formiranjem izbornih

jedinica ne sme biti ugrožena jednakost biračkog prava, tj. poslanik bi trebalo

da se bira na jednak broj birača.

Prema broju poslanika koji se u njima bira razlikujemo jednomandantne i

višemandatne izborne jedinice. Prema veličini izborne jedinice, razlikujemo

male i velike izborne jedinice. Za većinski sistem je tipičan veći broj manjih

izbornih jedinica, najčešće jednomandatnih. Za proporcijalni sistem je tipičan

manji broj većih izbornih jedinica, čak i cela država može biti jedna izborna

jedinica.

Kandidovanje

12

Kandidovanje je bitna faza izbornog olučivanja u kojoj se određuju kandidati

između kojih će birači na izborima izabrati poslanike. Kandidate za poslanike

mogu predlagati političke partije ili grupe građana.

Postoje dve vrste kandidature: pojedinačna kandadatura i kandidatura listama.

Pojedinačna kandidatura je vezana za većinski sistem i male izborne

jedinice u kojima se bira jedan poslanik. Na glasačkim listićima su imena

kandidata i birači se opredeljuju za njih prevashodno kao ličnosti , su u

drugom planu je partijska pripadnost. Kandidatura listama je vezana za

proporcijalni sistem raspodele vlasti i veće izborne jeidnicie u kojima se bira

više poslanika. Partije i grupe građana predlažu liste kandidata u svakoj

izbornoj jedinici. Kandidati ne učestvuju u izbornoj trci kao pojedinci, već kao

članovi partijske ekipe.

Prema načinu glasanja razlikuju se zatvorene i otvorene liste kandidata. Na

zatvorenoj listi redosled kandidata se ne može menjati a glasanje se vrši

samo za listu u celini; partijsko vođstvo određuje redosled kandidata i birači na

njega ne mogu uticati. Na otvorenoj listi, birači se opredeljuju ne samo za

listu u celini, nego svojim glasom mogu uticati i na redosed i konačni izbor

pojedinih kandidata.

Sprovođenje izbora

Za sprovođenje relularnih izbora potrebno je angažovanje brojnih insitucija,

organa i službi. Osnovni zahtev koji se postavlja je da organi koji izbore

sprovode moraju biti nezavisna i nepristrasna tela. Neposredno sprovođenje

izbora se sastoji u glasanju birača.

Raspodela mandata

Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela

mandata između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski,

proporcijalni i mešoviti sistem. Najbolji kriterijum razlikovanja predstavlja

cilj koji se želi postići.

Prestanak mandata

Istekom predviđenog vremenskog roka političkim predstavnicima prestaje

mandat, pa se organizuju novi redovni izbori. Periodično ponavljanje izbora

predstavlja političku kontrolu naroda nad nosiocima vlasti.

Metode raspodele poslaničkih mandata

Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela

mandata između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski,

proporcijalni i mešoviti sistem.

Većinski sistem

Većinski sistem je najstariji i najrasprosranjeniji način raspodele mandata. Kao

ključni regulativni princip izbora, većinski sistem primenjen je najpre u Velikoj

Britaniji i SAD.

Većinski sistem se najčešće primenjuje u jednomandatnim izbornim

jedinicama. U tom slučaju, zemlja se deli na onoliko izbornih jedinica koliko

predstavničko telo ima članova. Mandat se u svakoj zbornoj jedinici dodeljuje

kandidatu koji osvoji većinu glasova. Postoje dve varijante:

Sistem realtivne većine znači da je za predstavnika izabran onaj kandidat

koji dobije najviše glasova. Ovaj sistem podstiče na smanjivanje broja političkih

partija i postepeno vodi dvopartizmu. Različite partije koje imaju bliske

političke ideje se povezuju i ističu zajedničkoj kandidata, jer tako imaju više

mogućnosti za uspeh. Na taj način, ovaj sistem dovodi do eliminisanja

ekstremnih i radikalnih političkih partija i doprinosti stabilnosti političkog

sistema i lakšemformiranju parlamentarne većine i stabilne vlade.

13

Sistem apsolutne većine je sistem u kome se mandat dodeljuje kandidatu

koji dobije više od polovine ukupnog broja glasova. Može se desiti da niko od

kandidata ne dobije apsolutnu većinu. S obzirom na način rešavanja takve

situacije, postoje tri podvarijante sistema apsolutne većine: (1) organizuje se

drugi krug glasanja u kome učestvuju samo dva kandidata sa najviše osvojenih

glasova u prvom krugu (2) organizuje se drugi krug glasanja u kome učestvuju

svi kandidati iz prvog kruga koji su prešli određeni prag (3) sistem

preferencijalnog glasanja – u ovom sistemu se kandidati rangiraju, ako više od

polovine glasača ne stavi jednog kandidata na prvo mesto, kandidat sa

najmanjim brojem glasova se eliminiše, a njegovi glasovi se redistribuiraju

ostalim kandidatima, prema tome ko je stavljen na drugo mesto. Taj postupak

se ponavlja dok neko ne postigne apsolutnu većinu. Sistem apsolutne većine ne

dovodi do dvopartijskog sistema, ali doprinosti povezivanju partija. On

ublažava političke suprotnosti, marginalizuje radikalne političke partije i

doprinosti stabilnosti političkog poretka.

U višemandatnim izbornim jedinicama, većinski sistem se primenjuje u dva

verzije: (1) kandidati su grupisani po partijskim listama i glasa se za listu u

celini – lista koja ostvoji većinu glasova dobija sve mandate u izbornoj jedinici

(2) pojedinačne kandidature i pojedinačna glasanja – kandidati koji dobiju

najviše glasova osvajaju mandat.

Proporcijalni sistem

Proporcijalni sistem se istorijski kasnije pojavio i koncipiran je na osnovu

uočenih slabosti većinskog sistema. Najveći broj savremenih razvijenih zemalja

koristi ovaj sistem. Proporcijalne sisteme možemo podeliti na ekstremne i

umerene. Ekstremni proporcijalni sistemi imaju za cilj da ostvare maksimalnu

proporciju osvojenih glasova i mandata. Ovi sistemi se baziraju na jednoj

izbornoj jedinici i niskom cenzusu. Umereni proporcijalni sistemi imaju za cilj

da ograniče uticaj manjih partija i oni se zasnivaju na većem broju izbornih

jedinica i većem cenzusu.

Postoje dva osnovna modaliteta proporcijalnih sistema: (1) sistem izbornog

količnika (2) sistem najvećeg količnika.

Sistem izbornog količnika podrazumeva utvrđivanje broja glasova (kvote) koju

partijske liste moraju dostići da bi osvojile jedan mandat. Najčešće se

primenjuju Herova kvota i Hagenbah–Bišofova. Herova kvota se dobija kada

se ukupni broj glasova u izbornoj jedinice podeli sa brojem poslanika koji se u

njoj bira. Taj broj pokazuje koliko glasova vredi jedno poslaničko mesto. Često

se desi da na taj način ostane jedan broj neraspoređenih mandata. Za rešenje

takve situacije se najčešće koristi metod najvećeg ostatka (neraspoređeni

mandati pripadaju redom onim listama koje, nakon podele mandata prema

kvoti imaju najveći ostatak neiskorišćenih glasova. Hagenbah – Bišofova

kvota se izračunava tako što se ukupan borj glasova u izbornoj jedinici podeli

sa brojem poslaničkih mesta uvećanim za jedan.

Sistem najvećeg količnika omogućava da se direktno podele svi mandati. Ovaj

sistem se često naziva i D’Ontov sistem. Broj glasova koji je dobila svaka lista

u izbornoj jedinici se deli brojevima 1, 2, 3, sve do broja poslanika koje se bira

u toj izbornoj jedinici. Dobijeni količnici se sređuju po veličini, pri čemu se u

obzir uzima onoliko najvećih količnika koliko se poslanika bira u izbornoj

jedinici. Postoji i varijacija ovog sistema, Sent – Lagijev sistem, koji funkcioniše

kao D’ Ontov, samo uz drugačije deljitelje.

Ups&downs većinskog i proporcijalnog sistema

Prednosti većinskog: lak za razumevanja, obezbeđuje neposrednu vezu

kandidata i birača, obezbeđuje da se izaberu najugledniji i najsposobniji ljudi,

poslanik je zavisniji od birača, olakšava obrazovanje stabilne parlamentarne

većine i vlade

Mane većinskog: omogućava veliku disproporciju broja mandata i glasova,

onemogućava predstavljanje manjina

Prednosti proporcionalnog: omogućava verno predstavljanje raspoloženja

birača, olakšava predstavljanje manjina

Mane proporcionalnog: teško obrazovanje parlamentarne većine, a kao

rezultat toga dovodi do labavih koalicionih vlada

14

Tranzicije u demokratiju

Demokratija je kompromis – ona je nagodba koju sklapaju sukobljenje skupine

kada shvate neizbežnost podele vlasti. Skupine koje uviđaju da je nemoguće

monopolizovati vlast zadovoljavaju se nagodbom koja nudi makar priliku da se

na izborima dođe do nekog položaja. Put do demokratije, tj. demokratizaciju,

možemo podeliti u 3 faze: liberalizaciju, tranziciju i konsolidaciju.

Liberalizacija

U ovoj fazi totalitarni režim popušta pritisak i ublažava represiju i omogućava

otvorenije političko nadmetanje. Politički zatvorenici se puštaju na slobodu, a

cenzura medija se smanjuje. Liberalizaciju pokreće osećaj neuspeha unutar

same autoritarne koalicije, kada vladari shvate da režim gubi na delotvornosti i

legitimnosti. Autoritarna elita popušta pritisak, dopušta opoziciji da se

organizuje, a sama pravi strategije opstanka na političkoj sceni.

Tranzicija

U ovoj fazi stari režim se raspada i uvode se demokratske institucije.

Demokratska tranzicija je potpuna kad se uspostavi slobodno izabrana vlast sa

suverenim autoritetom. Tranzicije se događaju na dva načina: (1) reformom –

postojeće elite pokreću mirne promene (2) rupturom – opozicija preuzima

inicijativu, a stari režim se ne uništava izvana i to i nasilnim putem. Bez obzira

kako je tranzicija započela, u jednom trenutku dolazi do pregovora između

relevantnih aktera – tvrdolinijaša i umerenjaka starog režima, umerenih i

radikalnih reformista opozicije. Ishod ovih pregovora je najčešće dogovor ovih

strana. Do dogovora se može doći ili prihvatanjem stare vlasti da mora doći do

demokratizacije ili iznuđivanjem nekih ustupaka koji će rezultirati nepotpunom

tranzicijom, što dalje dovodi do „poludemokratije“.

Konsolidacija

Konsolidacija je završna faza demokratizacije. Političke elite se navikavaju na

novu demokratiju i prihvataju je kao jedinu igru u gradu. Demokratija je

konsolidovana kada osigurava prihvaćeni okvir za političko nadmetanje.

„Vladari“ dolaze i odlaze sa vlasti na regularan način, na sveopštim, slobodnim

i fer izborima. Svi akteri političkog života se pridržavaju demokratije, iako ne

moraju nužno da veruju u nju.

Tranzicija i konsolidacija demokratije

Tranzicija

Demokratska tranzicija je završena kada je postignuta dovoljna saglasnost

o političkim postupcima za dolaženje do jedne izabrane vlade, kada vlada

dolazi na vlast neposredno na osnovu slobodnih i sveopštih izbora, kada takva

vlada ima stvarnu vlast da stvara novu politiku i kada postoji podela vlasti.

U tom smislu, treba razlikovati pojam liberalizacije i pojam demokratizacije.

Liberalizacija može podrazumevati mešavinu političkih i društvenih promena

(manje cenzure, veći prostor za organizovanje i aktivnost radničke klase,

uvođenje izvesnih garancija ličnih sloboda, oslobađanje političkih zatovrenika,

itd). Demokratizacija je širi pojam od liberalizacije, ona podrazumeva

liberalizaciju ali zahteva i slobodne i poštene izbore.

Konsolidacija

Bihejviorističko shvatanje konsolidacije – demoktratski režim je

konsolidovan na određenoj teritoriji ako nijedan važniji nacionalni, društveni,

ekonomski, politički ili institucionalni akter ne ulaže značajna sredstva u

pokušaju da postigne svoje ciljeve tako što će stvoriti nedemokratski režim ili

pribeći nasilju ili stranoj intervenciji da bi se otcepio od države.

15

Atitudialno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan

ako je velika većina stanovnika uverena da su demokratski postupak i

demokratske institucije najpogodniji način upravljanja kolektivnim životom u

društvu u kome žive i ako je podrška antisistemskim alternativama više ili

manje izolovana od prodemokratskih snaga.

Ustavno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan

ukoliko se i državne i nedržavne snage na čitavoj teritoriji države iz čvrsto

ustaljene navike potčinjavaju metodu rešavanja sukoba u okviru konkretnih

zakona, postupaka i institucija ustanovljenim novim demokratskim procesom.

„Arene“ konsolidovane demokratije

Konsolidovanim demokratijama je neophodno da imaju 5 interaktivnih arena

koje jedna na drugu utiču pozitivno, kako bi do konsolidacije u delotvornoj

državi uopšte moglo da dođe.

Građansko (civilno) društvo

Samoorganizovane grupe, pokreti, pojedinci, realtivno autonomni u odnosu na

državu, pokušavaju da izraze vrednosti i ideje u koje veruju, da stvaraju

asocijacije, ostvaruju solidarnost i unapređuju svoje interese. Oni su ti koji

započinju i usmeravaju tranziciju.

Političko društvo

Do konsolidacije demokratije ne može doći ako ne postoji političko društvo.

Ono se stvara radi osporavanja legitimiteta postojeće javne vlasti i državnog

aparata. Stranke posreduju između države i građanskog društva. Uz političko

društvo idu i institucije: političke stranke, izbori, odgovarajuća izborna pravila,

politička vođstva, međustranački savezi i zakonodavstvo. Ovi elementi

omogućavaju odabir demokratske vlade i nadzor nad njenim radom.

Vladavina prava

Svi značajni akteri, a naročito demokratska vlada i država moraju poštovati i

podržavati primat prava – mora postojati konsenzus o ustavu, prihvatanje

određenih procedura, kao i postojanje jasne hijerarhije zakona i nezavisan

sistem pravosuđa. Po prvi put zakoni se poštuju iznad vladinih direktiva.

Državna administracija

Da bi demokratija odgovorila potrebama modernog društva, demokratska

vlada mora da bude sposobna i efikasna kako bi time opravdala svoj monopol

na legitimnu upotrebe sile na sopstvenoj teritoriji. Ona mora biti sposobna da

delotvorno komanduje, reguliše i formira politiku. Da bi to bilo moguće,

potrebno je da postoji državni administrativni aparat – birokratija.

Ekonomsko društvo

Ekonomsko društvo posreduje između države i tržišta. Bez značajnog stepena

tržišne slobode ne može se ostvariti ni građansko društvo. Demokratska

konsolidacija zahteva institucionalizaciju socijalno i politički regulisanog

tržišta, kako bi se otklonile velike nejednakosti u društvu i izbegli socijalni

nemiri i urušavanje demokratije.

Talasi demokratizacije

Šta su talasi demokratizacije?

Da bi jedna država prešla u demokratiju, ona mora da prođe kroz proces

demokratizacije. Demokratizacija obuhvata: (1) okonačanje autoritarnog

16

režima (2) uspostavljanje demokratskog režima (3) konsolidaciju demokratskog

režima

Talas demokratizacije je grupa tranzicija nedemokratskih u demokratske

režime koja nastupa u određenom vremenskom periodu, a brojnošću značajno

prevazilazi istovremena tranzicije u suprotnom smeru.

U modernom dobu odigrala su se 3 talasa demokratizacije. Za svakim od prva

dva talasa demokratizacije nastupao je povratni talas u kojem su se neke, ali

ne sve zemlje, koje su prethodno prešle u demokratiju vratile nedemokratskoj

vladavini.

Prvi talas demokratizacije

Prvi talas (1828-1926). Njegovi koreni su u Američkoj i Francuskoj revoluciji.

Istinski nastanak nacionalnih demokratskih institucija je fenomen 19. veka.

Postoje dva kriterijuma (Džonatan Sanšajn) za određivanje trenutka kad

devetnaetovekovni politički sistemi stiču minimalni stepen demokratske

kvalifikacije u kontekstu kog veka: (1) 50 procenata odraslih muškaraca ima

pravo glasa (2) Postoji odgovorna izvršna vlast koja mora odražavati podršku

većine u izabranom parlamentu, ili se bira na periodičnim opštim izborima.

Prvi talas demokratizacije je do kraja 19. veka zahvatio zemlje Zapada –

Sjedinjene Američke Države, Švajcarsku, Francusku i Veliku Britaniju. Do

početka Prvog svetskog rata, kroz tranziciju u demokratizaciju je prošlo još 29

zemalja.

Prvi povratni talas (1922-1942) Preovlađujući politički razvoj tokom

dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bilo je okretanje od demokratije

i povratak na tradicionalne oblike autoritarne vladavine, ili uvođenje novih,

masama okrenutih, brutalnijih i sveobuhvatnijih oblika totalitarizama. Počeo

Musolinijevim Maršem na Rim 1922.

Drugi talas demokratizacije

Drugi talas (1943-62). Talas koji počinje pri kraju Drugog svetskog rata, te su

faktori tranzicije nedemokratskih u demokratske režime većinski politički i

vojni. Većina zemalja koja je u tom talasu prešla u demokratiju spada u tri

kategorije:

(1) zemlje u kojima su ratni saveznici nametnuli demokratiju -Zapadna

Nemačka, Italija, Japan, veći deo Austrije, Južna Koreja

(2) zemlje koje su krenule ka demokratiji zato što su zapadni saveznici pobedili

u ratu - Grčka, Turska, Brazil, Argentina, Peru. Ekvador, Venecuela, Kolumbija

(3) prekomorske zemlje u kojima je počeo proces dekolonizacije zbog

narastajućeg nacionalizma

Drugi povratni talas (1958-1975). Krajem pedesetih godina, politički razvoj i

tranzicije režima mnogih zemalja se, nizom vojnih udara, opet okreću ka

autoritarizmu. Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine svih

društava na svetu se moglo smatrati autoritarnim.

Treći talas demokratizacije

Treći talas (od 1974 pa nadalje). Započeo je u 25 do ponoci, u četvrtak, 25.

aprila 1974. godine u Lisabonu, u Portugalu, kada ja jedna radio stanica

pustila pesmu „Grandola Vila Morena“. Najpre se manifestovao na jugu

Evrope, da bi se proširio preko Latinske Amerike, Centralne Amerike i Azije.

Krajem decenije, ona će savladati i komunističke zemlje (Mađarska, Baltičke

republike, Poljska, Istočna Nemačka, Čehoslovačka, Rumunija, Bugarska).

Može se uočiti 5 razloga trećeg talasa demokratizacije:

(1) problem legitimnosti autoritarnih sistema u svetu u kojem su demokratske

vrednosti široko prihvaćene

17

(2) globalni ekonomski rast šezdesetih godina dvadesetog veka, koje je uticao

na rast životnog standarda, širenje obrazovanja i veliki rast gradske srednje

klase u mnogim zemljama

(3) značajne promene u doktrini i aktivnostima katoličke crkve koje su se

manifestovale na Drugom vatikanskom koncilu 1963-65, te transormacija

nacionalnih crkava koje su prestale da brane status quo i počele da se

suprotstavljaju autoritarizmu

(4) promene spoljašnjih aktera, EU, SAD i Rusije

(5) efekat „grudve snega“, pojačan novim sredstvima međunarodne

komunikacije, kojim su prve demokratske tranzicije u trećem talasu stimulisale

slične događaje u drugim zemljama i ponudile im model za menjanje režima

Osnovni izvori Ustava UK

Tri varijacije britanskog političkog sistema

Razlikujemo 3 faze britanske političke istorije za koje su karakterističke i tri

varijacije britanskog političkog sistema:

(1) faza apsolutne monarhije – traje do 1688. Glorious Revolution

(2) faza uspostavljanja ustavne monarhije – od 1689. Bill of Rights do Zakona

od narodnom predstavništvu iz 1832.

(3) faza dubokih izbornih i demokratskih reformi – nadalje

Izvori Ustava Ujedinjenog Kraljevstva

Magna Carta Libertatum (1215) – razdvaja se kraljeva volja od prava, uvodi

se ideja suprematije prava i ističe značaj saglasnosti podanika kao osnova

valjanog sistema vladavine.

Peticija o pravima (1628) – po prvi put se pominju ideje koje će biti

ustoličene u Bill of Rights – zabrana uvođenja bilo kakvih davanja bez opšte

saglasnosti u Parlamentu, zabrana kažnjavanja pojedinca bez pravnog osnova i

saslušanja, ukidanje prekih sudova, zabrana stalne vojske kranja.

Akt o sazivanju Parlamenta (1640) – kralj postaje obavezan da bar jednom u

tri godine sazove parlament.

Habeas Corpus Act (1679) – uspostavljanje garanija za zaštitu čoveka od

samovolje vlasti i policije.

Bil o pravima (1689) – kralj više ne može samostalno da donosi zakone,

zabranjuje se ubiranje poreza i držanje vojske bez saglasnosti Parlamenta,

imunitet poslanika, daje se sloboda govora i rasprave.

Akt o nasleđivanju (1701) – utvrđuje se način dolaska na englesko presto,

kao i nezavisnost sudstva od izvršne vlasti.

Zakon o narodnom predstavništvu (1832) – početak uključivanja jačajući

radničke klase i buržoazije u politički život Engleske.

Klasifikacija izvora ustava UK

Ustav se sastoji iz dve velike grupe izvora:

I - USTAVNI ZAKONI I PRAVILA (obavezni su):

1. istorijske povelje i peticije – Magna Carta Libertatum, Peticija o

pravima, Bil o pravima

2. ustavni zakoni koji regulišu nadležnost nekih organa vlasti, građanska

prava i slobode – Habeas Corpus Act, Akt o nasleđivanju

3. sudske odluke (case law)

4. običajno pravo (common law)

II – USTAVNE KONVENCIJE (nisu obavezni)

18

Ovde spadaju običaji, tradicija i praksa koja je stvarala obrasce ponašanja

određenih instituija, npr. Kabineta.

Ustav Ujedinjenog Kraljevstva

Iako nema pisanog ustava, smatra se da je Ujedinjeno Kraljevstvo ustavna

monarhija. Ustav UK se može posmatrati kao „skup pravila igre“ koja stoje

iznad političkih razmirica i borbi, oko kojih postoji konsenzus i koja su urezana

u svest i sistem vrednosti svih građana Ujedinjenog Kraljevstva.

Ta pravila, između ostalog, su: suprematija Parlamenta, parlamentarizam,

kolektivna i individualna odgovornost, uloga biračkog tela, snažna i kritička

opozicija, sloboda, funkcionalna organizacija, poverenje u političare i građane.

Vertikalna organizacija vlasti UK

VB kao unitarna država

Ujedinjeno Kraljevstvo je unitarna država, unija koju čine Engleska, Vels,

Škotska i Severna Irska (1922. Južna Irska se odvojila i stvorila nezavisnu

državu).

Do 1999. godine, samo Severna Irska je od vanengleskih delova UK imala svoj

parlament. Uprava na Škotskom i Velsom je bila poverena sekretarima Škotske

i Velsa, koji su, ujedno i članovi Kabineta. Dolaskom laburista na vlast,

vertikalna organizacija UK se menja – promenjen je status Severne Irske i data

je mogućnost formiranja parlamenta u Škotskoj i Velsu što će oni i učiniti

1999.

Problem Severne Irske

Severna Irska više od četvrt veka predstavlja nemirno područje Ujedinjenog

Kraljevstva. U oštrom sukobu se nalaze protestanti i katolici, organizovani u

posebne političke organizacije: Alisterski unionisti i Demokratski unionisti

na strani protestanata i Šin Fein, zajedno sa IRA (vojna organizacija) na strani

katolika.

Lokalna samouprava

Engleska spada u red zemalja sa razvijenom ali komplikovanom lokalnom

samoupravom. Lokla samouprava se sastoji od 3 nivoa jedinica: okruga,

srezova i parohija. U svim jedinicama se biraju lokalna veća na čijem čelu se

nalazi mer (u gradovima) ili predsednik veća (u drugim mestima). Lokalna

samouprava uživa određen stepen autonomije, a njen rad je velikim delom

regulisan aktima Parlamenta. Oblici participacije u lokalnoj zajednici nisu na

zavidnom nivou – opadanje interesovanja čak i za lokalne probleme je deo

ograničenih mogućnosti građana da učestvuju u donošenju ključnih političkih

odluka.

Struktura, položaj i funkcije britanskog

parlamenta

Položaj britanskog parlamenta

Britanski sistem slovi kao parlamentarna demokratija, što daje ideju da je

sedište vrhovne vlasti u Parlamentu. Po engleskom ustavu, Parlament ima

pravo da donese ili poništi bilo koji zakon, pri čemu nijednom pojedincu ili

organu nije engleskim zakonima dato pravo nepriznavanja ili neprimenjivanja

tih zakona.

U novije vreme, ovakva pozicija parlamenta se teško može očuvati. Ulaskom u

Evropsku Uniju, kao nadnacionalnu zajednicu i prihvatanjem njenih zakona,

19

pravila i institucija, kao i potpisivanjem Evropske konvenicje od ljudskim

pravima, čime se Evropskom sudu za ljudska prava daje mogućnosti revizije i

poništenja bilo kojega akta države, pa i zakona, parlament drastično gubi na

svojoj nadmoćnosti. Pored toga, dublji uvid u stvarne tokove političkog života i

raspodele moći, pokazuje znatno skromnije mesto Parlamenta u britanskom

političkom sistemu od onog koje mu se pripisuje.

Funkcije parlamenta

(1) zakonodavna funkcija

(2) izbor vlade

(3) kontrola i kontrabalansiranje izvršne vlasti

(4) odobravanje i izglasavanje budžeta

(5) obezbeđivanje demokratičnosti i efikasnosti procesa političkog odlučivanja

kroz parlamentarnu raspravu.

Struktura parlamenta

Parlament se sastoji iz tri dela: monarha, Gornjeg i Donjeg doma. Tročlani

parlament se sastaje u retkim prilikama i više je ceremonijalnog značaja.

Gornji dom

Od reforme iz 1999. godine, ovaj dom broji 690 članova: svetovnih lordova,

duhovnih lordova, pravnih lordova i doživotnih perova.

Funkcije: pravo suspenzivnog veta od jedne godine na predloge izglasane u

Donjem domu. Ovo ne važi za finansijske zakone.

U novije vreme postoji tendencija da se Gornji dom ukine ili da se izvrši

radikalna transformacija. Predlaže se da se Gornji dom ubuduće bira i to po

proporcijalnom izbornom metodu, ili da on bude predstavničko telo četiri

pokrajne. Ovakvim reformama, na „zadnja vrata“ bi se uveo proporcionalni

sistem i neki stepen federalizacije Ujedinjenog Kraljevstva.

Donji dom

Donji dom ima 659 članova koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim

izborima. Zasedanja Donjeg doma kraju od kraja oktobra do jula. Kvorum za

glasanje nije potreban. U Donjem domu su prevashodno zastupljeni

predstavnici viših i srednjih slojeva.

Funkcije: (1) donosi zakone, (2) izglasava budžet (3) debatuje o ključnim

političkim pitanjima (4) konstituiše i kontroliše vladu.

Spiker

Sednicama donjeg doma predsedava Spiker, koga poslanici biraju prostom

većinom na početku rada svakog novog Parlamenta. Tokom mandata, on

stanuje u Vestministerskoj palati i ima na raspolaganju 10 saradnika. Spiker,

iako pripada jednoj od partija, nastoji da se ponaša neutralno, te nema ni pravo

glasa, sem u slučaju jednakog broja glasova pri odlučivanju o nekoj stvari.

Ovlašćenja Spikera: (1) odlaže ili zaključuje sednicu i ponovo je saziva (2) stara

se za poštovanje Ustava i Poslovnika Donjeg doma (3) održava komunikaciju sa

Kraljicom (4) daje i oduzima reč poslanicima (5) po potrebi određuje postupak

glasanja i poništava glasanje u slučaju neregularnosti (6) po potrebi preduzima

disciplinske mere i poziva policiju u slučaju kršenja pravilnika i rada (7)

interpretira pravila procedure i rada Donjeg doma.

Zaštita od opstrukcije rada parlamenta

Giljotina – ograničavanje vremena rasprave i stavljanje predmeta na glasanje

posle predviđenog vremena

Zaključivanje po odsecima – određeni zakonski predlog se podeli na delove i

o njemu se raspravlja u fazama

20

Kengur – pravo spikera da odlučuje o kojim amandmanima na zakonski

predlog se može raspravljati

Britanski specificum

Institucionalizovana opozicija – smisao i funkcija opozicije je da kritikuje

Vladu i obezbedi alternativnu vladu za predstojeće izbore. Lider opozicije

dobija redovnu godišnju platu od države.

Poslanička pitanja – poslanici mogu postavljati pitanja iz delokruga Vlade ili

pojedinih resora premijeru ili članovima Vlade.

Kratka istorija

Parlament vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Concilium), koji je u 12.

veku sazivao monarh i koji je bio sastvaljen od moćnije vlastele i sveštenstva.

Velikom poveljom iz 1215. ustaljuje se praksa sazivanja ovog tela. Magnum

Concilium se polako pretvara u Parlament, sastavljen od plemstva,

sveštenstva i građanstva. Dvodoma struktra se stvara u 14. veku,

izdvajanjem Gornjeg doma (crkvena vlastela) i Donjeg dom (predstavnici

grofovija i gradova i sitno plemstvo). Reform Act iz 1867. parlament počinje

da gubi svoju snagu i stavlja se pod primat izvršne vlasti.

Zakonodavni proces u britanskom

parlamentu

Vrste zakona i način donošenja

Zakoni koje parlament donosi mogu biti javni zakoni (Public Acts) ili privatni

zakoni (Private Acts - individualni zakoni koji se odnose na pojedina fizička i

pravna lica).

Zakonski predloge može podnositi Vlada (Public bills) i članovi parlamenta

(Private members bills). Preko 80% zakonskih predloga podnosi Vlada.

Do konačnog izgleda zakona, zakonski predlog prolazi trofaznu proceduru, koja

se sastoji iz tri čitanja:

Prvo čitanje - upoznavanje Doma sa zakonskim predlogom.

Drugo čitanje - načelna rasprava o predlogu, i, posle eventualnog prihvatanja,

upućivanje odgovarajućim odborima na razmatranje.

Treće čitanje - detaljna rasprava i glasanje o predlogu.

Postupak glasanja

Postupak glasanja je liberalan i može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv,

ustajanjem ili sedeći na mestu, prolaženjem od jedan od dva hodnika koji se

nalaze iza spikerovih leđa. Četiri poslanika, spiker i tri zamenika ne glasaju.

Odbori u Parlamentu

Iako je Parlament organizovan i orijentisan prvenstveno na rad u plenarnim

sednicama, jedan deo njegove aktivnosti se odvija u odborima. Dom komuna

ima 3 vrste odbora.

Odbor celog Doma – deo Dom koji se sastaje u specijalnim prilikama, kad

treba raspravljati o finansijskim pitanjima ili doneti zakon po hitnom postupku;

radi po drugačijoj proceduri od uobičajene.

Stalni odbori – nadležni su za zakonske predloge koji potiču od Vlade. Imaju

svoj stalni (20) i promenljivi sastav (30). Prilikom njihovog formiranja, vodi se

računa o zastupljenosti partija proporcijalno njihovoj jačini u Domu.

Predsednike stalnih odbora imenuje spiker

Posebni odbori – formiraju se za pojedine grupe pitanja, posle čega se

raspuštaju.

Mesto, struktura i funkcija britanske vlade21

Vlada je nastala izdvajanjem užeg dela političkih poslanika iz kraljevog

Privatnog saveta krajem 16 . početkom 17. veka. Okviri za osnov i položaj

Vlade predstavljaju ustavne konvencije.

Monarh je dužan da mandat za sastav Vlade poveri lideru partije koja dobije

većinu glasova (ne mesta u Parlamentu!) na izborima. Članovi Vlade moraju

biti članovi Parlamenta, jednog ili drugog doma. Jednopartijska vlada

otelovljuje načelo većinske vladavine. Manjina je isključena iz vlasti i ima

status opozicije.

Organizacija vlade (tabela iz sveske) + mlađi ministri pg.

355

Premijer, Atila Bič Božiji

Prvi ministar, ili premijer je prva i najuticajnija ličnost Kabineta i šire političke

scene. Izvori njegove moći su brojni:

(1) preko budžeta raspolaže sa 1/3 do 2/3 nacionalnog dohotka

(2) ima pravo zakonodavne inicijative

(3) delegirano zakonodavstvo – pravo Vlade da donosi podzakonske propise

koji dobijaju zakonsku snagu istekom 40 dana od njihovog podnošenja

Parlamentu (Kabinet donosi 1500-2000 takvih propisa godišnje, a Parlament

60-70 zakona)

(4) odlučuje o dnevnom redu i formuliše odluke Vlade

(5) kadrovska moć – moć da postavlja i smenjuje jedan broj najviših državnih

funkcionera. On formira i smenjuje članove Kabineta i može u svako vreme

praviti rokade između poslanika u prvim i zadnjim klupama

(6) „kuhinjski kabinet“ – sekretarijat i posebni vladini odbori

(7) lider partije

(8) lični štab saradnika i savetnika u Dauning streat 10

(9) savetnički tim premijera

(10) državna adminisracija

(11) odlučuje o raspuštanju Parlamenta

Funkcionisanje kabineta

Odluke kabineta se donose bez glasanja, zaključivanjem prvog ministra. Nema

formalnog zapisnika sa sednica Kabineta. Neslaganje članovi Kabineta mogu

izraziti podnošenjem ostavke. Sednice Kabineta su tajne. Administrativno –

tehničke poslove obavlja sekreterijat kojim rukovodi prvi ministar. Kabinet ima

moć da postavlja i smenjuje šefove parlamentarnih komiteta.

Odgovornost i ograničenja Kabineta

Vlada može da funkcioniše samo ako obezbedi podršku u Parlamentu. Postoji

dvostruka ministarska odgovornost: individualno i kolektivno. U slučaju

kolektivne odgovornosti, Parlament može izglasati nepoverenje Vladi, i u tom

slučaju treba očekivati ostavku Vlade. Nova konstitucionalna realnost

dozvoljava Vladi da ignoriše svoje poraze u glasanju o nekim zakonima, ako se

narednim glasanjem otkrije da ona ima podršku u Parlamentu i ako nema

„veće galame“ od opozicije i štampe. Takođe treba reći da Vlada, u slučaju

izostanka poverenja Parlamenta, može da raspusti Dom komuna i raspiše nove

izbore.

Administracija

Jačanje pozicije i uloge Vlade je praćeno instititucionalnim i numeričkim

jačanjem javne uprave ili administracije. U Civil service ulaze centralni resori i

organi uprave koji se najčešće nazivaju komisije, komiteti i saveti.

Administracija se najčešće javlja kao „četvrta vlast“, kao glavni pregovarač sa

interesnim grupama. Od visokih javnih službenika se očekuje politička

22

neutralnost, međutim, u novije vreme, umesto klasičnog apolitičnog birokrate,

na scenu stupa politički birokrat.

Partije i partijski sistemi u Velikoj Britaniji

Ujedinjeno Kraljevstvo ima tipičan dvopartijski sistem, što unači da postoje

dve dominirajuće partije, od kojih jedna putem većinskog sistema dobija

mandat za sastav vlade. Ustav i pravo ne govore o partijama. Osnovne partije

su Laburistička i Konzervativna, pored njih postoji i Liberalno – demokratska

partija, zeleni, velški i škotski nacionalisti, pet različitih partija u Irskoj i

Britanska nacionalna partija kao ekstremna desnica.

Začetke političkih partija treba tražiti u parlamentarnim francijama u 18. veku,

na jednoj strani vigovaca koju tražili parlamentarne reforme, i na drugoj

torijevaca, koji su podržavali kralja. Kasnije, iz torijevske partije će se izroditi

Konzervativna, iz vigovske Liberalna. Laburistička partija će nastati 1900.

Konzervativna partija

Lider: David Cameron

Dve struje: (1) konzervativna – zastupa pozitivnu ulogu države u

obezbeđivanju države blagostanja (2) neoliberalna – slobodno tržište i znatno

sužavanje državnih aktivnosti.

Organizacija:

(1) Parlamentarna frakcija – Komitet 1922 – čine je konzervativni poslanici,

njen cilj je doprinese boljem orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanika

u parlamentarnim debatama i njihovom ponašanju u skladu sa partijskom

politikom

(2) Partijsko nacionalno vođstvo – na vrhu je Nacionalni savet. Pre

parlamentarnog zasedanja, on organizuje partijsku Konferenciju koja pre

svega ima simbolički značaj, sa ciljem da pokaže jedinstvo, veličinu i snagu

partije; Izvršni organ Nacionalnog saveta je Izvršni komitet, najmoćniji organ

partije

(3) Lokalna partijska organizacija

* bičevi – „ulje u mašineriji parlamentarnog biznisa“

Socijalna struktura: viši slojevi društva, delovi aristokratije, bogatiji slojevi,

veliki biznismeni, farmeri i pripadnici liberalnijih profesija, deo srednjeg sloja i

radničke klase.

Osnovne ideje: apsolutna individualna sloboda, privatna svojina kao osnova

slobode, šanse i nezavisnosti, slobodno tržište i konkurencija, ekonomska

politika treba da se zalaže za stvaranje pogodne klime za procvat preduzeća,

ali bez hiperregulacije, zalaže se za postojeći partijski i izborni sistem i vojno

jaku VB

Laburistička partija

Lider: Tony Blair, uskoro Gordon Brown

Osnovne ideje: veliki preokret 1997. sa dolaskom Toni Blera na čelo partije

(New Labour – new life for Britain); ideologija trećeg puta, Gidens kao guru:

socijalizam, u formi državne intervencije je mrtav, generalno prihvatanje

globalizacije i verovanje sa kapitalizam mutira u „ekonomiju znanja“,

naglašavanje značaja zajednice i moralne odgovornosti, država treba da traga

za strategijama nacionalnog prosperiteta u uslovima pojačane globalne

konkurencije, prioritet je obrazovanje, privatna svojina polako postaje bitna,

pomeranje partije od sindikata ka srednjim slojevima

Organizacija:

(1) Parlamentarna frakcija - čine je laburistički poslanici, njen cilj je

doprinese boljem orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanija u

parlamentarnim debatama i njihovom ponašanju u skladu sa partijskom

politikom

23

(2) Nacionalno vođstvo – Konferencija je formalno najviši organ partije,

sastaje se jednom godišnje da odredi smerove partijske politike, ona bira

Nacionalni izvršni komitet koji je najmoćniji organ partije

(3) Lokalna partijska organizacija

Osnovni izvori i odlike Ustava SAD

Kako je do ustava došlo

Posle otkrivanja severnoameričkog kontinenta, obrazuju se kolonije (prva

Virdžinija 1732), koje su sačinjavale sastavni deo Britanskog carstva.

Vremenom, one počinju da se odupiru britanskoj vlasti, donošenjem sopstvenih

zakona i opiranjem plaćanja poreza. Na Drugom kontinentalnom kongresu

(1775 – 1781), donosi se odluka o otpočinjanju borbe protiv VB, Deklaracija o

nezavisnosti (4. jula 1776) i o obrazovanju konfederacije obrazovanjem

Članova Konfederacije i večite unije. Ovakva orgnizacija je podrazumevala 13

nezavisnih država koje su na organe konfederacije prenosile određena

ovlašćenja. Sva ovlašćenja vršio je Kongres koji je bio sačinjen od delegata

država članica. Ovlašćenja su bila malobrojna – Kongres nije imao pravo

naređivanja građanima određenih država, mobilizacije, kao ni pravom

prikupljanja poreza, određivanja carina niti regulisanja spoljne trgovine. Nije

postojala ni zajednička valuta. Ovakav vid uređenja je bio veoma labav i 1787.

se saziva Ustavotvorna skupština sa ciljem revizije „Članova Konfederacije“.

Ciljevi – stvaranje jedinstvene zajednice koja bi mogla da se odupre spoljnoj

opasnosti i da očuva nezavisnost, obezbeđivanje interesa buržoazije, zaštita

privatne svojine i postavljanje narodne vlasti putem izbora i efikasnim

mehanizama ograničavanja vlasti.

Postojale su dve koncepcije: (1) Virginia plan – jaka centralna vlast, šire

nadležnosti saveznog zakonodavnog tela koje bi bilo konstituisano prema broju

stanovnika i državi (2) New Jersey plan – produženje konfederacije sa

centralnim zakonodavnim telom u kojem bi sve države imale jednaki broj

članova. Na kraju se došlo do srenjeg rešenja – Connecticat compromise –

dvodomo zakonodavno telo – Senat (sastoji se iz po dva člana iz svake države)

i Predstavnički dom (članovi izabrani od strane građana, svaka država daje

broj kongresmena prema broju stanovnika, ima prednost u finansijskim

pitanjima). Za donošenje zakona potrebna je saglasnost oba doma. Da bi ovo

bilo ostvareno, bilo je potrebno donošenje novog ustava.

Izvori ustava

Tri su osnovna izvora Američkog ustava: (1) rešenja iz prakse pojedinih država

(2) ideje iz engleskog ustava (3) liberalne misli – Lok, Monteskje, Ruso, ali i

„očeva osnovača“ – Vašington, Medison, Frenklin, Hamilton i Tomas Džeferson

(nije otac osnovač ali je izneo koncept „najbolja je vlada koja najmanje

upravlja“).

The constitution i tajna večne mladosti

Ustav SAD se sastoji iz 7 članova i 27 amandmana – (1) o zakonodavnoj

vlasti (2) o izvršnoj vlasti (3) o sudskoj vlasti (4) o odnosima u federaciji (5) o

promeni Ustava (6) o raznim pitanjima (7) o stupanju na snagu Ustava.

Ustav iz 1787. nije uključio Bil o pravima, što će biti urađeno 1791. Postoje

dve kategorije u Bilu o pravima: civilne slobode (zaštita građana od

neadekvatne aktivnosti države) i civilna prava (obligacije nametnute države

da preuzme afirmativne aktivnosti da se zaštite građani od ilegalnih akcija

drugih privatnih građana i drugih državnih agencija).

Američki ustav spada u „krute ustave“ – osnovni tekst ustava nije promenjen

od nastanka, samo su mu priključivani amandmani kojima je osnovni tekst

dopunjavan. Njegovoj „krutosti“ doprinosi i posebna tehnika tumačenja

ustava koji vrši Vrhovni sud SAD. Ovaj sud vrši i procenu ustavnosti zakona i

drugih propisa. Tumačeći ustav, Vrhovni sud je u nizu slučajeva priznavao

ustavnost u onim zakonima koji u značili izmenu ustavnih odredbi.

24

Ustavni običaji takođe doprinose njegovoj „dugovečnosti“ - (1) članovi

Predstavničkog doma moraju da imaju stalno mesto boravka u svojoj izbornoj

jedinici (2) izbornici za izbor Predsednika SAD prenose stavove svojih birača

(vezani mandat?), (3) kabinet predsednika postoji iskljičivo kao ustavni običaj,

ne postoji nigde u Ustavu, običaj je da Predsednik u kabinet imenuje lica koja

predstavljaju najvažnije regione (4) obaveza Predsednika da se posle 2

mandata više ne kandiduje (Ruzvelt prekršio 1940).

Federativno uredjenje u SAD

Organizacija savezne države

SAD obuhvataju 50 država plus distrikt Kolumbija (u kome se nalazi

Vašington) i 5 pridruženih država (Portoriko, American Samo, Guam,

Northern Mariana Islands, U.S. Virgin Islands). Pitanje raspodele nadležnosti 2

stepena vlasti je rešeno u amandmanu X. Sve države su ravnopravne i imaju

isti status u okviru države. Ravnopravnost se ogleda u jednakoj zastupljenosti

svih država sa po dva senatora u Senatu. U praksi, ravnopravnost dovodi do

favorizovanja malih i zaostalih država – na primeru ekonomije, ove, uglavnom

poljoprivredne i konzervativne države blokiraju donošenje progresivnih zakon.

Organizacija federalnih jedinica

Svaka država ima svoj ustav, koji je „Klauzulom suprematije“ podređen

saveznom ustavu. Struktura vlasti u federalnim jedinicama slična je strukturi

savezne vlasti. Svugde (sem u Nebraski) postoji dvodomo predstavničko telo

(Predstavnički dom i Senat) i guverner koji se bira i koji je pandan Predsedniku

SAD. Organizacija izvršno-upravne vlasti i sudstva nije unificirana, kao ni

lokalna samouprava. Sem u Luizijani, svuda je na snazi Common law.

Razlozi uvođenja i postojanja federalnog uređenja

Razlozi za uspostavljanje federacije su brojni: istorijski razlozi (nastala je

povezivanjem nepovezanih kolonija), nastojanje da se stvori istovremeno velika

i efikasna država, realne ekonomske i geografske razlike među zemljama.

Dualan i kooperativan federalizam

U početku u SAD je postojao dualan tip federalizma – federalizam u kome

postoje 2 faktora – federacija i federalne jedinice koji su svaki za sebe

samostalni u okviru sopstvenih nadležnosti, koje su relativno precizno uređene

saveznim ustavom.

Međutim ovakav tip federalizma postaje zastareo, što se ogledata i kroz dve

krize: Građanski rat 1861 – 65. (Reconstruction) i Velika ekonomska kriza 1929

– 33. (New Deal), posle kojih dolazi do jačanja funkcija centra, tj. preraspodele

ovlšćenja u korist saveznih organa. Ovakve reforme su bile neminovne: (1)

stvara se potreba za jačanjem uloge države koja se pojavljuje kao jedinstveni

subjekt u spoljnoj politici i postaje lider „zapadnog bloka“ u periodu

međunarodne zategnutosti (2) dolazi do napretka industrije, tehnologije i

usavršavanja transporta, što dovodi do stvaranja potrebe za jakim centrom koji

će se baviti ekonomskim planiranjem i napretkom.

Iz tih razloga, SAD prelaze na kooperativan tip federalizma – ravnoteža

između federacije i federalnih jedinica se remeti u korist federacije, tj. njeni

opšti interesi su stavljeni u prvi plan.

Tehnike širenja nadležnosti saveznih organa

1. XVI amandman – Kongres je ovlašćen da uvodi i ubira porez na dohodak,

bez obaveze da ubrane iznose deli sa federalnim jedinicama. 80% ukupnih

prihoda SAD čini porez na dohodak.

2. Implied powers – prećutna ovlašćenja kojima se teorijski legitimira

proširivanje ovlašćenja centra. Primena ove doktrine se ogleda u raznim

odredbama Ustava: (a) Klauzula o trgovini – po Ustavu, Kongres je ovlašćen

da reguliše trgovinu između država onda kada trgovačka roba prelazi granice

25

između država. Primernom doktrine o prećutnim ovlašćenjima, Kongres

reguliše i one delatnosti koje, mada same ne predstavljaju trgovinu, imaju

neposredan ekonomski efekat na nju (npr. proizvodnju). (b) Klauzula

o opštem blagostanju – Kongres je ovlašćen da ubira poreze, takse carine i

trošarine, da izmiruje dugove i stara se o zajedničkoj odbrani i opštem

blagostanju US. (c) Due Process of Law – reguliše korišćenje pojedinih prava,

pre svega biračkog, sa ciljem da se onemogući državama da svojim zakonima

uskraćuju tj. ograničavaju određena prava (npr. mere segregacije).

3. Vrhovni sud ocenjuje ustavnost zakona – ima mogućnost proglašavanja

neustavnim onih zakona koje izlaze iz „koncepcije o raspodeli nadležnosti“ tj.

onih zakona koji za cilj imaju zadržavanje nadležnosti u rukama lokalnih

državnih organa.

4. Obrazovanje „američke nacije“

5. Sistem finansijske pomoći koje savezna država daje članicama radi

obavljanja funkcija koje se nalaze u njihovoj nadležnosti, pri čemu se pomoć

daje pod određenim uslovima, čime se federalne jedinice kontrolišu.

Horizontalna organizacija vlasti SAD

Kako je sve počelo...

Već je Monteskje došao do zaključka da je najbolji oblik državne vlasti onaj u

kome sva ovlašćenja nisu koncentrisana u jednim rukama, nego su podeljena

između nosilaca više posebnih funkcija vlasti. Tako je onemogućena

koncentracija i zloupotreba vlasti, jer se nosioci pojedinih vlasti drže

međusobno u ravnoteži, odnosno, „vlast ograničava vlast“.

Teorija i praksa

U SAD postoje tri posebne vlasti – zakonodavna (Kongres), izvršna

(Predsednik) i sudska (Vrhovni sud). U teoriji, svaka od ovih vlasti ima

sopsveni domen nadležnosti, samostalna je u obavljanju zadataka i nezavisna.

Međutim, potpuna odvojenost i nezavisnost 3 vlasti značila bi u praksi

neodrživo cepanje u osnovi jedinstvene državne vlasti, izazvala bi sukobe

nadležnosti nosilaca vlasti i vodila bi paralisanju državnih mehanizama. Iz tog

razloga, u Ustavu je predviđen niz ublažavanja i odstupanja od oštre podele

vlasti – odnosi nosilaca tri vlasti su regulisani shodno stavu da „vlast

ograničava vlast“ – izmišljen je čitva sistem „kočnica i ravnoteža“ sa ciljem

omogućavanja normalnog funkcionisanja države, a u isto vreme, sprečavanje

da se jedna vlast preterano osamostali i da preuzme odlučujuću ulogu.

Vreme je učinilo svoje...

Vremenom, dolazi do modifikovanja odnosa tri vlasti, koje je delimično vršeno

putem amandmana i tumačenjem Ustava, a prevashodno u praksi, u skladu sa

promenljivim odnosima snaga. Otuda je u raznim periodima razvoja SAD bilo

moguće govoriti o Kongresnoj vladavini, izrazitoj prevlasti Predsednika, a čak i

vladavini Vhovnog suda.

Kako Kongres kontroliše Predsednika

Impičment – vidi pitanje 34.

Senatorska kurtoazija – pre imenovanja nekog saveznog službenika u

jednoj od država, Predsednik je dužan da za mišljenje pita senatore uzabrane

u toj državi. Tek po dobijanju pozitivnog odgovora on vrši imenovanje. Ako

Predesdnik to ne uradi, stupa u dejstvo mehanizam „senatorrske kurtoazije“

kojim će senatori podržati „zaobiđenog“ kolegu i glasati protiv imenovanja.

Saglasnost zaključivanja međunarodnih ugovora – nijedan zaključeni

međunarodni ugovor ne može stupiti u dejstvo bez 2/3 saglasnosti prisutnih

članova Senata.

26

Kako Predsednik kontroliše Kongres

Suspenzivni veto - Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na

potpis predsedniku, posle čega on postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da

svoju saglasnost, zakonski predlog se vraća Kongresu na razmatranje i ovaj

postupak je poznat kao suspenzivni veto. Međutim, Kongres može skinuti

ovaj veto dvotrećinskom većinom oba doma, što se retko dešava, te se

suspenzivni često pretvara u apsolutni veto.

Džepni veto – ukoliko Kongres usvojeni zakonski predlog dostavi

Predsedniku na potpis u toku poslednjih deset radnih dana pre zaključenja

zasedanja, on ga može „staviti u džep“, jer mu je, formalno posmatrano,

uskraćena mogućnost da svoj stav iznese u Ustavom mu ostavljenom roku od

deset dana. Takođe, za razliku od suspenzivnog veta, Predsednik ne mora da

obrazlaže razloge nepotpisivanja. Samim tim, džepni veto ima karakter

apsolutnog.

Izvršni sporazumi – način na koji Predsednik zaobilazi Senat pre

zaključivanju međunarodnih ugovora. Po pravilu, izvršnim ugovorim bi

trebalo da budu regulisana manje važna pitanja u odnosima između SAD i

drugih država. Međutim, broj izvršnih sporazuma raste na račun

međunarodnih ugovora, a time i osamostaljenje Predsednika.

Check and balances na primeru Ustavnog suda

Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po

principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na

osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda (2) Sudije

se biraju doživotno te Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni

ustavnost zakona koje donosi Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i

pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud nije ravnopravan sa nosiocima

druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika Džeksona: „Džon

Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako može,

i izvrši.“

Mesto, struktura i funkcije Kongresa u

Sjedinjenim Američkim Državama

Mesto Kongresa nekad i sad

Odnos centar – federalne jedinice: prema Ustavu, Kongres je zakonodavni

organ SAD, čija su zakonodavna ovlašćenja ograničena Ustavom, tj.

zakonodavnim nadležnostima federalnih jedinica. Vremenom se dolazi do

zaključka da ova ovlašćenja nisu dovoljna za ispunjavanje uloge zakonodavca,

te je stvorena teorija o „prećutnim ovlaščenjima“, što je dovelo do proširivanja

funkcija federacije u odnosu na federalne jedinice.

Odnos Kongres – Predsednik: idejno, Kongres je trebalo da ima ulogu

utvrđivanja generalnih pravaca politike i koordinaciju i kontrolu izvršne vlasti.

Vremenom, moć i uticaj Kongresa se smanjuje na račun statusa i funkcija

predsednika SAD.

Funkcije Kongresa

Zakonodavna funkcija: vidi odnos Kongres – Predsednik. Osnovne inicijative

i smernice u donošenju zakona sve više potiču od izvršne vlasti.

Kontrolna i kontrabalansirajuća funkcija: odobravanje finansijskih

sredstava, odnosno budžeta federacije preko koga zakonodavno telo kontroliše

rad egzekutive.

Procedura impičmenta: optužbe protiv visokih državnih funkcionera u

određenim slučajevima. Pokretanje impičmenta počinje u Komitetu za

pravosuđe Predstavničkog doma a završava se u Senatu, koji, u svojstvu

Vrhovnog suda donosi odluku o impičmentu 2/3 većinom. Da bi optužba bila

pravovaljana, Predstavnički dom mora doneti Bill of Impeachment.

27

Struktura Kongresa

Kongres se sastoji iz dva doma: Predstavničkog doma i Senata. Na ovaj način

se ispunjava koncept SAD kao državno pravne zajednice kako građana, kao i

svojih sastvnih delova, tj. federalnih jedinica.

Članovi Kongresa ne smeju istovremeno biti nosioci izvršnih funkcija (razlika

sa VB), čime se postiže načelo podele vlasti.

House of Representatives

Predstavnički dom čini 435 postanika biranih prema broju stanovnika. Vreme

mandata poslanika je 2 godine. Predstavničkim domom predsedava Spiker koji

je pripadnik većinske partije i njoj naklonjen (razlika sa VB). U okviru HoR

postoje partijske organizacije: Kokus (Demokrate) i Konferencija

(Republikanci). Ove organizacije služe da „priremaju“ svoje članove za sednice

HoR, ali njihove odlike ne obavezuju poslanike (razlika sa VB). Svaka od partija

u HoR ima svog predstavničkog vođu (floor leader) kome u radu pomažu

bičevi.

Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica

podešeno potrebama vladajućih partija.

Senate

Senat čini 100 senatora, po 2 iz svake države, izabranih na 6 godina. Senatom

predsedava Potpredsednik SAD, koji sam nije senator i nema pravo glasa.

Slično HoR-u postoje partijske vođe.

Senat u praksi predstavlja uticajnije telo od HoR, što se ogleda kroz sledeće:

(1) Senat obavlja funkciju kontrabalansiranja ili filtriranja unutar same

legislative (2) manje je telo te lakše obavlja određene političke funkcije (3) ima

značajnije funkcije u oblasti međunarodnih odnosa, odbrambene strategije i

energije (4) daje odobrenje na imenovanje visokih državnih funkcionera koje

vrši predsednik SAD (5) duži mandat (6) veći administrativni i pomoćni

personal (7) uloga Vrhovnog suda u slučaju impičmenta (8) istražna funkcija –

ima značajna i široka ovlašćenja, može za svako pitanje od javnog interesa da

obrazuje posebnu istražnu komisiju.

Kongresni odbori

Iako nisu predviđeni Ustavom, u oba doma pomažu njihovom funkcionisanju.

Postoje stalni (formiraju se za pojedina područja delatnosti) i povremeni

28

odbori (formiraju se za pojedina područja delatnosti, po obavljanju određenog

posla iščezavaju).

Proces donošenja zakona u Kongresu

Godišnja zasedanja Kongresa počinju 3. januara zajedničkom sednicom oba

doma na kojoj nastupa i Predsednik sa svojom Porukom o stanju Unije, koja

je, zapravo, program vladajuće partije i predsednika. Zasedanja traju do jula.

Kongres se sastaje najmanje jedanput godišnje.

Zakonska funkcija je najznačajniji vid delatnosti Kongresa. Pravo zakonodavne

inicijative imaju članovi Kongresa i zakonski predlozi mogu se podnositi u oba

doma. Postupak donošenja zakona je trofazan.

Prva faza zakonodavnog postupka

U prvoj fazi, zakonski predlog se podnosi Predstavničkom domu ili Senatu.

Pravo na podnošenje zakona ima poslanik, koji predlog podnosi u pismenoj

formi odgovarajućem službeniku HoR ili sekretaru Senata. Po zakonu,

predloge ne mogu podnositi predsednik ili državni sekretari. U realnosti, 4 od

5 zakona koji su postali zakoni su predlozi administracije koji samo dobijaju

formu poslaničke inicijative.

Druga faza zakonodavnog postupka

U drugoj fazi se pristupa analizi podnetog predloga. Najveći deo analitičkog

rada se odvija u stalnim ili privremenim odborima. Na sastanke odbora se

često pozivaju stručnjaci i predstavnici organizacija, ali i nosioci izvršnih

funkcija. Odbori imaju pravo da podneti zakonski predlog izmene, dopune, čak

i pripreme sasvim nov predlog. Odbori imaju pravo i da odbace predlog, no,

postoji mogućnost Discharge rule - a, po kome predlog o kome je odbor dao

negativnu ocenu može da izađe pred HoR ako se sakupi peticija više od

polovine članova doma.

Treća faza zakonodavnog postupka

Iz odbora, zakonski predlog ponovo dospeva u HoR, pa u Senat, u kojima se

pristupa raspravi o izveštaju odbora, nakon čega se predlog zakona usvaja i

odbija. Eventualne nesuglasice HoR i Senata se rešavaju u Zajedničkom

odboru koji je sastavljen od jednakog broja članova oba doma.

Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na potpis predsedniku,

posle čega on postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da svoju saglasnost,

zakonski predlog se vraća Kongresu na razmatranje i ovaj postupak je poznat

kao suspenzivni veto. Međutim, Kongres može skinuti ovaj veto

dvotrećinskom većinom oba doma, što se retko dešava, te se suspenzivni često

pretvara u apsolutni veto.

Filibaster ili opstrukcije

Za razliku od parlamentarnog sistema u VB, u SAD ne postoji mogućnost

zabranjivanja ometanja normalnog rada Kongresa koji može biti vršen na više

načina – držanjem višesatnih govora, nepostojanjem bilo kakve obaveze govora

o određenoj materiji, itd.

Položaj, način izbora i uloga Predsednika SAD

Položaj predsednika SAD

Predsednik SAD predstavlja najmoćniju i najznačajniju instituciju u političkom

sistemu SAD. Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu

SAD poverena je predsedniku. On se bira na 4 godine sa mogućnošću jednog

29

ponovnog izbora. Ne postoji odgovornost predsednika ili izvšne vlasti pred

Kongresom, ali postoji niz principa kojima se Kongres i Predsednik međusobno

ograničavaju. Predsednik je krivično odgovoran u slučaju izdaje, primanja mita

i drugih teških zločina i prestupa. Nejga optužuje Predstavnički dom, a sudi mu

Senat. Postupak optužbe se naziva impičment.

Uloga predsednika SAD

Predsednik SAD je šef izvršne vlasti – on je šef države, sef administracije i

vrhovni komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da zaključuje

međunarodne ugovore (uz saglasnost Senata) i izvršne sporazume.

U vršenju svojih funkcija predsednik se oslanja na skup saradnika koje sam

imenuje i koji se zove Kabinet. Kabinet ima 13 resora: (1) State Department

(2) finansija (3) unutrašnjih poslova (4) odbrane (5) poljoprivrede (6) pravde

(7) trgovine (8) rada (9) stanovanja i urbanizma (10) transporta (11) energije

(12) zdravlja i socijalnih službi (13) obrazovanja + stalni predstavnik SAD u

Ujedinjenim nacijama. Članovi Kabineta ne mogu biti clanovi Kongresa. Oni su

samo i jedino odgovorni Predsedniku i imaju savetodavnu funkciju. Pri odabiru

članova kabineta, Predwednik brine o zastupljenosti različitih regiona zemlje,

rivalskih grupa u okviru partije, pojedincima koji su mu pomogli da bude

izabran, itd. U toku svog mandata, predsednik može smenjivati članove.

Pored Kabineta, predsedniku u radu pomaže i Izvršna kancelarija, sklop tela,

organa i službi kao što su: Bela kuća („kuhunjski kabinet“), Biro za

upravljanje i budžet, Savet za nacionalnu bezbednost (organ važniji od

samog kabineta po pitanju nadležnosti u oblasti odbrane i spoljnih poslova),

CIA, itd.

Postoji i niz veoma važnih organa i tela, koji nose naziv komisije, odbori,

uprave i koji su u visokoj meri specijalizovani za pojedine oblasti i u velikoj

meri samostalni. Ova tela su ovlašćena za utvrđivanje obaveznih pravnih

pravila u svojim oblastima, za donošenje tarifa, te je njihov značaj veliki: NASA,

Komisija za međudržavnu trgovinu, Komisija za atomsku energiju, itd.

Način izbora predsednika SAD

Predsednik SAD se bira posredno, preko izbornika. Svaka država imenuje

onoliko elektora koliko ima predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore

ne mogu biti birani članovi Kongresa, niti bilo koja lica u službi SAD. Svi

elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose političke partije, tako

da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila većina

birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se obajve rezultati glasanja za

elektore, poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata,

prilikom glasanja elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički

dom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira

Predsednika.

Jednom izabran, Predsednik SAD ostaje na svojoj funkciji do isteka

četvorogodišnjeg mandata.

Izvori moći i uticaja predsednika u

američkom političkom sistemu

Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu SAD

poverena je predsedniku. Predsednik se bira na 4 godine sa mogućnošću

jednog ponovljenog izbora. Ne postoji odgovornost predsednika ili izvršne

vlasti pred Kongresom. Predsednik predstavlja najmoćniju i najznačajniju

instituciju u političkom sistemu SAD.

Njegova moć proističe iz raznovrsnih izvora:

(1) Ustavna ovlašćenja i funkcije predsednika – on je šef države, šef

administracije i vrhovni komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da

30

zaključuje međunarodne ugovore (uz saglasnost Senata) i izvršne sporazume.

Samo ove funkcije mu daju izvanredne mogućnosti samostalnog uticajnog

delovanja.

(2) Ustavom nisu sasvim precizirana, pa ni ograničena ovlašćenja predsednika

kao vrhovnog komandanta oružanih snaga.

(3) Predsednik je lider vladajuće partije.

(4) Predsednik ima pravo imenovanja velikog broja najviših državnih

funkcionera, od ministara i diplomatskih predstavnika pa do sudija Vrhovnog

suda.

(5) Predsednik se „stara o tačnom izvršavanju zakona“ – u krug izvršnih

ovlašćenja spada i pravo donošenja podzakonskih akata, pravila i instrukcija.

(6) Zakonodavna ovlašćenja – Kongres se poslednjih decenija često odlučuje

na prenošenje svojih zakonodavnih ovlašćenja na Predsednika. Nizom zakona,

koji sadrže samo osnovne i načelne odredbe, Kongres ovlašćuje Predsednika

(ili pojedine organe izvršne vlasti) da svojim potpisima detaljno „urede

materiju“.

(7) Mogućnost zakonodavne inicijative – Poruka o stanju Unije, kao i priča o

4/5 zakona koje zapravo predlaže izvršna vlast. Pored toga, Predsednik

Kongresu upućuje i druge predloge i poruke na osnovu ustavnog prava da

Kongresu može „iznositi na razmatranje mere koje bude smatrao potrebnim i

celishodnim“.

(8) Pravo suspenzivnog i džepnog veta.

(9) Predsednik je šef administracije koja ima nekoliko miliona ljudi i brojne

institucije.

(10) Raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima preko administracije.

Vrhovni sud u političkom sistemu SAD

Uloga Ustavnog suda

Vrhovni sud Sad je nosilac sudske vlasti. On ima Ustavom određenu

prvostepenu i apelacionu nadležnost u krivičnoj i građanskoj materiji.

Međutim, najvažnija funkcija koju on vrši, i to bez izričitog ustavnog ovlašćenja

je ocena ustavnosti zakona, tj. tumačenje Ustava. Ocena ustavnosti zakona

nije apstraktna, već je uvek vezana za neki određeni spor. Odluka Suda o

eventualnoj neustavnosti zakona ne deluje prema svima, već samo inter partes

tj. između stranaka u sporu. Međutim, kako u SAD odluke najviših sudova

imaju snagu precedenta, dejstvo tih odluka je, praktično, opšte važeće.

Sastav Ustavnog suda

Ustavni sud se sastoji od 9 sudija (predsednik + 8 sudija) koje se biraju na

„dokle se dobro drže“, što je često i doživotno. Njih imenuje Predsednik, na

osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda. Predsednik

imenuje istaknute pravnike sa dužim sudijskim ili advokatskim stažom, pri

čemu ulogu igraju i politički razlozi.

Postupak odlučivanja

Odluke Vrhovnog suda se donose većinom glasova sudija koje su učestvovale

u odlučivanju. Relativno su retke odluke koje su donete jednoglasno, a mnoge

od njih su donete tesnom većinom. Sudije koje se izjašnjavaju protiv odluke

imaju pravo da svoje mišljenje napismeno obrazlože, a to obrazloženje se

objavljuje uz odluku. U pojedinim slučajevima, ova obrazloženja će dovesti do

kasnijeg menjanja stava Suda o određenim pitanjima.

31

Ustavni sud kao „prikriveni zakonodavac“

Da bi se zakonima mogao sprovoditi Ustav, oni moraju biti saglasni sa

Ustavom, a nadležan za ocenu te ustavnosti je Vrhovni sud. Na taj način, Sud

postaje „prikriveni zakonodavac“. Istini za volju, Sud ne može doneti zakon, ali

može sprečiti primeljivanje zakona, čime stavlja apsolutni veto na njega.

Vrhovni sud, na taj način, navodi Kongres da se „povinuje“ stavu Suda i da u

novopripremljeni tekst unese odredbe koje će biti po njegovoj volji.

Tumačenje Ustava

Ustav SAD važi u nepromenjenom obliku više od dva veka. To je moguće pre

svega zbog toga što su ustavne odredbe katkada neodređene i nejasne, ili

jednostavno nedovoljno razvijene i nedorečene. U takvoj situaciji, Ustav

zahteva da bude tumačen. U početku svog rada, Sud je tumačenju Ustava

pristupao isključivo sa pravne strane. Vremenom, Sud pristupa elastičnijem

tumačenju Ustava, vodeći računa o svim političkim i društveno – ekonomskim

uslovima. U svom tumačenju Ustava, Vrhovni sud može ustavnoj odredbi dati

ili onaj isti smisao kakav joj je eventualno davan i do tada, ili joj može dati

novi, drugačiji smisao. Kako će Sud tumačiti Ustav zavisi i od sastava Suda.

Sudokratija

Ideja „sudokratije“ u SAD se vezuje za period vladavine predsednika

Ruzvelta i New Deala. Ruzvelt je uspeo da Kongres počne sa donošenjem

niza progresivnih zakona na liniji New Deala. Međutim, Ustavni sud, u kome su

preovlađivali konzervativci je počeo zakone New Deala sistematski da

proglašava neustavnim, čime se opstruirao rad Kongresa i Predsednika.

Check and balances na primeru Ustavnog suda

Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po

principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na

osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog sud (2) Sudije se

biraju doživotno te Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni

ustavnost zakona koje donosi Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i

pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud nije ravnopravan sa nosiocima

druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika Džeksona: „Džon

Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako može,

i izvrši.“

Partije i partijski sistem u SAD

Dvopartijski sistem i nastanak partija

SAD su država sa dvopartijskim sistemom. Za razliku od Velike Britanije, u

kojoj postoji izražena funkcija liberalne i izvesnog broja manjih partija, u SAD

sve partije pored Demokratske i Republikanske su beznačajne.

Nastanak dve partije se vezuje za Džefersona i Hamiltona i ideja koji su oni

zastupali. Sa jedne strane, oko Džefersona su se okupljali antifederalisti

(slaba centralna vlast), kasnije Demokrate, a oko Hamiltona federalisti

(centralna vlast, protektionizam), koji će se transformisati u Republikance. Ova

polarizacija ne industrijski Sever (federalisti) i poljoprivredni Jug

(antifederalisti) s kraja 18. i početka 19. veka nije bila organizovana u političke

institucije, te se ne govori o političkim partijama.

Sredinom 19. veka, partije se konsoliduju i počinju efektivno da dejstvuju.

Republikansku partiju je formalno obrazovao Abraham Lincoln, a

Demokratsku Andrew Jackson.

Funkcije partija

Funkcije partija su mnogobrojne: (1) ideološka – štiti postojeći poredak i

odnos snaga u njemu, sprečavajuči pojavu drugih tipova partija, pre svega

32

rigidnih (2) regrutovanje kandidata za liderske pozicije (3) glavni izvor

„opremanja“ ključnih političkih institucija (4) socijalizirajuća, tj.

edukaciona – izlažu društvene probleme i načine na koji oni mogu biti rešeni

(5) kritička snaga – ukazuju na propuste i neadekvatne radnje vlasti (6)

redukcija tenzija i konflikata.

Program i socijalna struktura Republikanaca

Republikanska partija je većim delom partija koja se zalaže za slobodno tržište,

manju državu regulativu, veću inicijativu za pojedince, niže poreze, kresanje

socijalnih izdataka, jaku odbrana, favorizovanje viših slojeva i suprotstavljanje

reformama.

Samim tim, glasačko telo Republikanske partije čine bogati biznismeni, viša

tehnokratija, stariji ljudi, stanovnici ruralnih sredina i Južniji delovi SAD.

Program i socijalna struktura Demokrata

Pregram Demokratske partije, kao partije levog centra je: veće naglašavanje

radnih i potrošačkih prava, aktivnija uloga države, pravednija raspodela

dohotka, zdravstvena zaštita, socijalna sigurnost i obrazovanje.

Socijalna struktura Demokrata je uglavnom vezana za srednje i niže slojeve,

siromašne kategorije, radnike i veliki deo intelektualaca, mlađe, stanovnike

velikih grdaova, pripadnike manjih etničkih grupa, katolike, Jevreje i crnce.

Organizacija partija

Pre svega treba reći da ne postoji formalno članstvo u partijama u SAD. Pre

svega postoje relativno malobrojni partijski radnici i podržavaoci partije. Obe

velike nacionalne partije su u suštini koalicije partija koje postoje u

državama. Otuda se kaže da ne postoji jedna Demokratska partija već 50 njih,

kao i što Republikansku pariju sačinjava 50 republikanskih partija.

Partijska organizacija se sastoji iz tri dela: partijskog rukovodstva, kongresnog

dela partije i lokalne organizacije sa članstvom.

Nacionalna partijska konvencija se sastoji od nekoliko hiljada delegata

koje biraju partijske organizacije po državama. Konvencije se sazivaju svake

četvrte godine, pre glavnih predsedničkih izbora, sa osnovnim zadatkom da

donesu politički program partija i odrede kandidate za predsednika i

podpredsednika na postojećim izborima. Na Konvenciji se bira Nacionalni

komitet koji upravlja partijom između dve Konvencije. U njega ulaze po dva

predstavnika iz svake države. Srce centralne partijske mašinerije je Centralni

partijski štab.

Lokalne organizacije: na nivou država postoje partijske konvencije i

centralni komiteti, u okruzima okružni, a na nižim nivouima lokalne

organizacije deluju rejoni i mesne organizacije.

Kongresni deo: najuticajniji i najorganizovaniji deo partijske orgnizacije.

Organizacija partije se sastoji od svih kongresmana, odnosno senatora. U

okviru Kongresa postoje partijske organizacije: Kokus (Demokrate) i

Konferencija (Republikanci). Ove organizacije služe da „priremaju“ svoje

članove za sednice, ali njihove odlike ne obavezuju poslanike

Izbori i izborni sistem u SAD

Izbori u SAD predstavljaju značajan politički događaj i verovatno najveći

politički spektakl. Oni su glavni oblik političke participacije u SAD kao i u

drugim demokratskim zemljama.

A ko se tu bira i zašto je to važno?

U SAD se biraju mnoga tela, od raznih organa i tela na nivou državica, preko

saveznog nivoa, pa sve do najznačajnijih izbora za Predsednika, Predstavnički

dom i Senat. Izbori za predsednika predstavljaju glavni i najinteresantniji

politički događaj u SAD. Izbori za Predstavnički dom i za trećinu senatora su

33

bitni jer pokazuju mišljenje mnjenja o predsednikovoj popularnosti i politici u

protekle 2, odnosno 3 godine.

Izborni sistem SAD

Izborni sistem je većinski i veoma složen, sa velikim ovlašćenjima federalnih

jedinica u konstituisanju mnogih saveznih organa. Kongres donosi neke zakone

kad je reč o izbornim jedinicama i kampanjama, uslovima za sticanje

građanstva i godinama za sticanje pasivnog biračkog prava. Ostalna izborna

normativna regulativa je prepuštena državama, federalnim jedinicama. Države

su dosta dugo ograničavale biračko pravo raznim vrstama cenzusa, od

imovinskog, pa do pismenosti i nastanjenosti. U novije vreme, uklonjena su i

ovakva ograničenja, osim zahteva nastanjenosti od 30 dana u izbornoj jedinici

u kojoj se glasanje obavlja. Izbori su opšti, jednaki, javni i fakultatvni.

Izbori za Predstavnički dom

Poslanici Predstavničkog doma tj. kongresmeni se biraju na dve godine, bez

ograničenja reizbornosti, opštim i neposrednim uninominalnim izborima

građana po izbornim jedinicama. Za izbor poslanika dovoljna je relativna

većina glasača. Ukupan broj poslanika je 435, a broj predstavnika jedne

izborne jedinice varira od broja stanovnika, prosek je 480 000 stanovnika.

Kandidat za kongresmena mora imati 25 godina, mora najmanje 7 godina biti

državljanin SAD i stanovati u izbornoj jedinici u kojoj se kandiduje.

Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica

podešeno potrebama vladajućih partija.

Izbori za Senat

Senatori se biraju na opštim izborima na šest godina, s tim što se 1/3

senatskog sastava bira svake druge godine. Drugim rečima, postoje tri „grupe“

senatora i svake druge godine bira se jedna od njih. Izborne jedinice čine

pojedine države, od kojih svaka daje po 2 od 100 senatora. Postoji mogućnost

reizbora.

Uslovi za senatsku kandidaturu su da kandidat ima 30 godina, da je građanin

SAD devet godina i da stanuje u državi u kojoj se kandiduje.

Predsednički izbori

Predsednik SAD se bira na četiri godine, sa mogućnošću još jednog reizbora.

Predsednik SAD se bira posredno, preko izbornika. Svaka država imenuje

onoliko elektora koliko ima predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore

ne mogu biti birani članovi Kongresa, niti bilo koja lica u službi SAD. Svi

elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose političke partije, tako

da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila većina

birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se objave rezultati glasanja za

elektore, poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata,

prilikom glasanja elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički

dom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira

Predsednika.

Kandidat za predsednika SAD mora biti lice koje je građanin i rođen u SAD,

star najmanje 35 godina i sa prebivalištemu SAD najmanje 15 godina. On mora

imati odgovarajuće političko iskustvo i to sa visokih političkih položaja. Gotovo

obavezno, on mora biti i dobro finansijski situiran. Prilikom izbora predsednika

vodi se računa o pravilu „balansiranog tiketa“ – geografskom balansu po

kome ako predsednik dolazi sa jednog kraja zemlje, potpredsednik je, po

pravilu, sa drugog. Važan uslov za uspeh u političkom nadmetanju je i

pripadnost jednoj od dve partije.

Osnovna obeležja švajcarskog federalizma

Multietnicipiripi država

34

Švajcarska je višenacionalna, višejezička, verski i ekomski složena zajednica.

Najbrojnije nacije su Nemci (65%), Francuzi (18%) i Italijani (12%). Razlike

među kantonima su ogromne u ogledaju se, između ostalog, u razlikama po

veličini teriotrije, visini nacionalnog dohotka, broju stanovnika i plodnosti

zemljišta. Zvanični jezici su: nemački, francuski, italijanski i retoromanski.

Vertikalna organizacija vlasti

Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald,

Bazel i Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona,

tako da faktički postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored

ogromnih razlika, ravnopravni.

Švajcarska federacija nema svoje političko-administrativno sedište u jednom

gradu. Savezna skupština i Savezno veće su u Bernu, Savezni sud u Lozani,

Narodna banka u Cirihu.

U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog

kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona,

koja se vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer

funkcije Federacije rastu na račun kantona.

Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive

nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše

Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

Funkcije i nadležnosti federacije

Funkcije federacije su: spoljni poslovi, vojni poslovi, celokupno izdržavanje

vojske, monopol na proizvodnju i prodaju oružja, ubiranje carina i poštanskih

taksa, određena prava oporezivanja, bankarsko-monetarni sistem, železnice i

pošte, telefon, radio i televizija, visoke škole, značajna ovlašćenja na području

trgovine, kontrola nad saobraćajem, socijalna politika i zaštita porodice.

U odnosu na kantone, Federacija ima pravo da preduzima neophodne mere

protiv kantona koji propuste da vrše svoje obaveze. Rešavanje sporova između

kantona spada u nadležnost Federacije. U evenutalnom sukobu saveznog i

kantonalnog zakona, prednost ima savezni. Savezni sud ocenjuje ustavnost i

zakonitost kantonalnih zakona, ali nije obavezan da procenjuje ustavnost

saveznih.

Funkcije i nadležnosti kantona

Kantoni su u nizu nadležnosti, kompetencija ili aktivnosti upućeni na

Federaciju:

Ustav - kantoni imaju svoje ustave, ali su dužni da traže od federacije

„garantovanje svojih ustava“, tj. potvrđivanje

Međunarodni odnosi – zabranjeno im je da sklapaju posebne međunarodne

saveze ili političke ugovore, naročito trgovinske i carinske. Imaju pravo

zaključivanja odnosa sa stranim državama o predmetima koji se odnose na

javnu ekonomiju, susedske odnose i policiju, uz obavezu da ugovori ne mogu

da sadrže odluke protivne Federaciji ili pravima drugih kantona.

Ekonomija –ne mogu sprečiti slobodnu trgovinu i ekonomiju na teritoriji

cele Federacije. Kantoni imaju sopstvene izvore finansiranja ili ih obezbeđuju

učešćem u određenom procentu u saveznim prihodima, ili dobijaju

subvencije od saveza.

Vojska - ne mogu imati više od 300 ljudi stajaće vojske.

Skupštinski sistem u Švajcarskoj

Suštinska obležja Švajcarske su: federativno državno uređenje koje

garantuje posebnosti i samostalnost kantona, a pritom ne ugrožava efikasno

funkcionisanje celine, rasprostranjeni mehanizmi neposrednog i

poluposrednog učešća građana u vlasti, kao i međunarodno priznat status

neutralnosti. Švajcarsku odlikuje i specifična politička kultura koja neguje

kompromis i koalicije i shvatanje nacije kao političke, voljom zasnovane

zajednice.

35

Vertikalna organizacija vlasti

Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald,

Bazel i Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona,

tako da faktički postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored

ogromnih razlika, ravnopravni.

U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog

kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona,

koja se vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer

funkcije Federacije rastu na račun kantona.

Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive

nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše

Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

Horizontalna organizacija vlasti

Vrhovni organ vlasti u Švajcarskoj je Savezna skupština koju čine dva veća:

Nacionalno veće (predstavlja sve građane Švajcarske i bira se proporcijalno) i

Veće kantona (u koje kantoni šalju svoje predstavnike). Dvodoma dtruktura

ima za cilj da jedan dom predstavlja sve građane zemlje, a drugi federalne

jedinice i na taj način i građani i kantoni učestvuju u zakonodavnoj vlasti.

Savezna skupština odlučuje o najbitnijim pitanjim politike države: o zadacima i

učinku saveza, o organizaciji i postupku saveznih vlasti, o obavezama kantona,

o spoljnoj politici, spoljašnjoj i unutrašnjoj bezbednosti, reguliše pitanje vojne

službe i upotrebe vojske, odobrava budžet i određuje obim poreskih obaveza,

odlučuje o ustavnim pravima građana i ograničavanju tih prava, izriče

pomilovanja. Iako vrhovni zakonodavac, Savezna skupština je ograničena

pravima kantona i građana Švajcarske. Sadržaj ovog ograničenja ogleda se u

pravima građana i kantona na referendum u ustavnim i zakonodavnim

pitanjima.

Izvršna vlast Švajcarske je Savezno veće ili vlada, a Predsednik vlade je ujedno

i predsednik države. Savezna vlada se sastoji od 7 članova koje bira Savezna

skupština na svakiom prvom zasedanju posle opštih izbora za Nacionalno veće,

na 4 godine. Pri izboru, Savezna skupština vodi računa o srazmernoj

zastupljenosti geografskih i jezičkih oblasti zemlje. Ona koordinira i planira

državne delatnosti i određuje sredstva potrebna za njihovo ispunjenje.

Zadužena je za izvršenje zakona i odluka Savezne skupštine, kao i presuda

sudske vlasti Saveza. Savezna vlada predstavlja Švajcarsku prema

inostranstvu, potpisuje i ratifikuje međunarodne ugovore i podnosi ih Saveznoj

skupštini na odobrenje. Čist skupštinski sistem je teško ostavriti u praksi,

prvenstveno zbog glomaznosti skupštine koja smanjuje njenu efikasnost. Iako

je Savezna skupština najviši organ vlasti kome su svi ostali organi vlasti

podređeni , neke specifičnosti položaja i nadležnosti Savezna vlade dovode do

odstupanja od skupštinskog sisteam organizacije. To se ogleda kroz: (1) zakone

kojima Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje donosi akte

sa zakonskom snagom (2) „puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna

skupština daje Saveznom veću da donosi propise koji mogu biti, ako je

potrebno čak i suprotni zakonima ili Ustavu

Od opštinskog, preko kantonalnog, do saveznog nivoa vlasti, ceo sistem

prožimaju institucije inicijative i referenduma. Ove dve forme neposredne

demokratije omogućavaju građanima učešće ne samo u poslovima lokalne

zajednice, već i u zakonodavnim i ustavnim pitanjima kantona i federalne

države.

Struktura i uloga Federalne skupštine u

političkom sistemu Švajcarske

Struktura i način rada Federalne skupštine

36

Švajcarska ima skupštinski sistem. Savezna ili Federalna skupština je najviši

organ vlasti u federaciji. Ona je dvodomo telo i sastoji se iz Nacionalnog veća

i Veća država. Ne postoji predsednik Savezne skupštine, u slučaju zajedničke

sednice, predsedava predsednik Nacionalnog veća. Veća su ravnopravna i

nema specijalizacija funkcija ili nadležnosti među njima. Za skupštinsku odluku

je potrebna saglasnost oba veća, ako se saglasnost ne postigne, predlog se

odbacuje. Pri većima postoje stalne i povremene komisije kao savetodavna tela.

Nacionalno veće

Poslanici Nacionalnog veća se biraju na 5 godina, na opštim, jednakim,

neposrednim i tajnim izborima po proporcionalnom principu, osim u

kantonima i polukantonima u kojima se poslanici biraju po normi jedan

poslanik na 24000 stanovnika. S obzirom na veličinu kantona, velike su razlike

između broja predstavnika pojedinih kantona u Nacionalnom veću. Aktivno

biračko pravo imaju svi građani sa navršenom 20. godinom, a pasivno svi oni

koji imaju pravo glasa.

Veće država

Veće država ima 46 članova (po dva člana iz svakog kantona, a iz svakog

polukantona po jedan), koji se biraju po većinskom principu. Trajanje mandata

predstavnika kantona varira od kantona do kantona. Poslanici Veća država

platu dobijaju od kantona. Poslanici imaju slobodan mandat.

Funkcije Savezne skupštine

Skupština donosi zakone, godišnji budžet, odluke o ratu i miru, potvrđuje

međunardne ugovore, bira članove Saveznog suda, daje predloge i zahteve

Saveznom veću.

Položaj i funkcije Saveznog veća u

švajcarskom političkom sistemu

Izbor članova Saveznog veća

Nosilac izvršne vlasti u švajcarskom sistemu je Savezno veće. Ono se sastoji

od 7 članova koje bira Savezna skupština većinom glasova na zajedničkoj

sednici oba veća. Članovi se biraju na 4 godine sa mogućnošću reizbora.

Članovi SV ne mogu istovremeno biti poslanici ili imati neku drugu dužnost u

Federaciji.

Struktura članova Saveznog veća

Prilikom konstituisanja Saveznog veća vodi se računa o njegovoj strukturi,

odnosno partijskoj i regionalnoj zastupljenosti. Kriterijumi pri

konstituisanju: veličina kantona, višejezičnost, višeetičnost, snaga partija.

Iz tog razloga, Savezno veće čine: 2 člana iz najvećih kanona Ciriha i Berna, 1

član iz centralnog kantona fransukog dela Vo, 1 član iz manjih francuskih ili

italijanskih kantona, 3 člana iz istočnog, severozapodnog i centralnog

kantona (pretežno nemačkog jezika). Pri izboru su takođe zastupljene i tri

glavne partije (Radikalnu, Socijaldemokratsku i Konzervativnu) i jednu manju

partiju.

Organizacija Saveznog veća

Savezno veće je resorski oranizovano, sastoji se iz sledećih resora: (1)

Politički departman (2) Departman finansija i carina (3) Departman privrede

(4) Departman transporta i veza (5) Unutrašnji departman (6) Departman

pravde i policije (7) Vojni departman.

Savezno veće je kolegijalni i kolektivni organ. Sastaje se oko 90 puta godišnje.

Ono je kolektivni šef države. Savezna skupština imenuje predesdnika

37

konfederacije na godinu dana bez mogućnosti reizbora. On nema posebna

ovlašćenja.

Odnos zakonodavne i izvršne vlasti

Savezno veće je odgovorno Saveznoj skupštini i radi na sprovođenju

skupštinske politike. Ukoliko radi protiv, Skupština može poništiti njegovu

odluku. Međutim, Savezna skupština ne može opozvati Savezno veće, niti je

ono obavezno da u slučaju spora sa Skupštinom podnese ostavku. Članovi

Saveznog veća imaju pravo da prisustvuju i učestvuju u radu skupštinskih

sednica, ali nemaju pravo glasa. Savezno veće je glavni inicijator u

donošenju zakona i ima mogućnost određivanja roka za stupanje na snagu

nekog zakona.

Savezno veće je u praksi proširilo svoju moć i krug nadležnosti. Dva su

formalna osnova za to:

(1) zakoni kojima Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje

donosi akte sa zakonskom snagom

(2) „puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna skupština daje Saveznom

veću da donosi propise koji mogu biti, ako je potrebno čak i suprotni

zakonima ili Ustavu

Oblici neposredne demokratije i participacije

u Švajcarskoj

Smatra se da je Švajcarska zemlja koja ima najrazvijenije oblike neposredne

demokratije i političke participacije na svetu. Participacija i neposredna

demokratija nije samo normativno programirana već i funkcionirajuća, ne

postoji samo na mikro, već i na makro nivou. Na ovaj način, povećava se

stvarna mogućnost uticaja širokih slojeva populacije. Međutim, o njihovoj

kompetitivnosti se može diskutovati.

Oblici neposredne demokratije, pogotovo referendumi se održavaju od 15 do

18 puta godišnje na sva tri nivoa (opštinskom, kantonskom i saveznom).

Izbori za organe vlasti

Važan oblik participacije su izbori za organe vlasti. Međutim, treba

napomenuti da je izlaznost na ovim izborima nešto manja nego u ostalim

demokratskim zemljama, pre svega zbog postojanja drugih oblika neposredne

demokratije.

Zemaljska i opštinska skupština

Zemaljska skupština – skupovi svih građana, najinteresantniji oblik

neposredne demokratije; u srednjem veku je postojala u svim manjim

kantonima, danas je ostala samo u jednom kantonu i 4 polukantona, više kao

atrakcija nego kao ozbiljna institucija.

Opštinske skupštine – skupovi svih građana jedne opštine, analogan

zemaljskim skupštinama, vremenom gubi na značaju.

Referendum i neposredna inicijativa

U slučaju izmene ustava, pravo neposredne inicijative imaju svi građani

Švajcarske, posle čega se taj zahtev iznosi na referendum.

U slučaju izmene zakona (kao i opšteobaveznih odluka i međunarodnih

ugovora), građani nemaju pravo neposredne inicijative, ali imaju pravo u

periodu od 90 dana od dana objavljivana da zahtevaju da se zakon iznese na

referendum. Tek u slučaju pozitivnog izjašnjavanja birača, zakon stupa na

snagu, u slučaju negativnog izjašnjavanja, zakon se smatra odbačenim.

Na nivou kantona, narodna inicijativa i referendum takođe postoje, sem u

onim kantonima i polukantonima gde postoji zemaljska skupština. Građani se

38

izjašnjavaju o donešenim zakonima na nivou kantona. Postoji i na opštinskom

nivou.

Opšta obeležja političkog sistema Francuske

Kratki istorijski osvrt

Francuska je država koja je u poslednja 2 veka, promenila 16 ustava, tri

ustavne monarhije, dve imperije, jednu semidiktaturu i pet republika. Do

poslednjeg „velikog obrta“ je došlo 1958. sa 16. ustavom i dolaskom Charles

de Gaulle-a na vlast. On je kompletno reformisao sistem, sa idejom da raniji

nestabilni skupštinski sistem, sa razuđenom i krhkom pluralizovanom

partijskom strukturom pretvori u neku vrstu polupredsedničkog sistema sa

jakom izvršnom vlašću.

Vertikalna organizacija vlasti

Francuska je najunitarnija država u Evropi. U osnovi francuske unitarne i

centralizovane države stoji ideja da jedna kulturno različita sredina mora imati

unitarnu organizaciju politike i vlasti. Srce Francuske je Pariz, koji je središte

ne samo političkog, već i ekonomskog i kulturnog života Francuske.

U vertikalnoj organizaciji se razlikuju tri nivoa:

(1) 36 000 komuna –imaju svoj savet i mera koji se biraju na 6 godina (2) 96

departmana – imaju svoj generalni savet koji donosi odluke o značajnim

pitanjima kao što su putevi, stambena politika i deo „welfare politike“ (3) 21

region – nemaju značajne funkcije.

Postoji striktna hijerarhija po nivoima vertikalne organizacije, koja se sastoji iz

strogog nadzora centralnih organa nad departmanima kao i u nadzoru

departmana nad opštinama.

Horizontalna organizacija vlasti

Izvršna vlast – bicefalna, sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i

vlade sa premijerom na čelu.

Zakonodavna vlast – dvodoma – sastoji se od Nacionalne skupštine

(predstavničko telo građana) i Senata (predstavničko telo teritorijalnih

jedinica.

Uticaj predsednika na izvršnu i zakonodavnu vlast

Uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali nema

pravo da ga smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte.

Uticaj na zakonodavnu vlast: otvara i zaključuje vandredna zasedanja

parlamenta, proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera),

ima pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspiše nove vandredne izbore

(sem u slučajevima kada vrši izuzetna ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog

rada).

Uticaj vlade na parlament

(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada predlaže

imaju znatno veću prohodnost

(2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori

generalnu debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne

donošenje odluke o zakonskom predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i

Nacionalne skupštine

(3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja

koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose

reguliše vlada svojim propisima

(4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre mešanje

odbora u te stvari, samim tim i primat nad njima

39

(5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako se

u Skupštini propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo

vlada može da utiče na povećanje/smanjenje budžeta

(6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

Uticaj parlamenta na vladu

Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna

– izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi,

vlada može izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti

poverenje. Drugo, sam parlament može samoinicijativno raspravljati o

poverenju vladi - predlog za izglasavanje nepoverenja vladi mora potpisati

najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a glasanje o predlogu se

održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od ukupnog

broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja

parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

Položaj, način izbora i funkcije predsednika

Francuske

Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim

kabinetom) i vlade sa premijerom na čelu. Predsednik Francuske se bira na

neposrednim izborima na 5 godina sa mogućnošću neograničenog reizbora.

Položaj i funkcije predsednika

(1) standard jambo paket: predsednik države (simbol integriteta,

nezavisnosti i kontinuiteta države), vrhovni komandat oružanih snaga, ima

pravo amnestije, ima pravo imenovanja nekoliko značajnih političkih funkcija

bez ratifikacije (razlika sa USA), ima ulogu arbitra u sukobima različitih

interesa i grupa.

(2) međunarodna funkcija: simbol poštovanja međunarodnih ugovora, prima

odgovarajuće diplomatske predstavnike, vodi međunarodne pregovore i

potpisuje međunarodne ugovore.

(3) uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali

nema pravo da ga smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte.

(4) uticaj na zakonodavnu vlast: ima pravo zakonodavne inicijative, otvara i

zaključuje vandredna zasedanja parlamenta, proglašava zakone i ima pravo

suspenzivnog veta (štrajk pera), ima pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i

raspiše nove vandredne izbore (sem u slučajevima kada vrši izuzetna

ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog rada).

(5) referendum – može da raspiše referendum o tri vrste zakona: (a) koji se

odnose na organizaciju javnih vlasti (b) koji sadrže potvrdu nekog sporazuma

francuske zajednice (c) kojima se ovlašćuju pojedini subjekti za ratifikovanje

nekog međunarodnog ugovora koji bi, iako ne protivureci ustavu, mogao da

utiče na rad političkih institucija.

(6) vandredna ovlašćenja u posebnim prilikama ako: (a) postoji ugroženost

institucija Francuske, njene nezavisnosti ili teritorine (b) dođe do prekida

redovnog funkcionisanja ustavnih javnih vlasti.

Odgovornost predsednika

Iako se smatra da je predsednik Francuske faktički politički i krivično

neodgovoran, ipak postoji neka doza političke odgovornosti, makar posredne.

Pre svega, građani na svakih 5 godina vrše reizbor predsednika čime mu

ukazuju poverenje ili ga uskraćuju. Sa druge strane, kada predsednik iznese na

referendum određeno pitanje, moguće je da se građani izjasne protivno

njegovim očekivanjima i želji.

Treće, postoji institucija 0poziva predsednika – u slučaju njegove krivične

odgovornosti za veleizdaju. Kako je veleizadaja širok i krajnje nejasan pojam, o

40

tome šta je veleizadaja utvrđuje Visoki sud pravde kao specijalni politički

organ koji se sastoji od po 12 poslanika i 12 senatora koje biraju dva

parlamentarna doma. Postupak opoziva pokreću oba dome svojim istovetnim

odlukama, apsolutnom većinom svih članova.

Struktura i funkcije francuske vlade

Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim

kabinetom) i vlade sa premijerom na čelu. Prema Ustavu, vlada Francuske ima

zamašne funkcije. U praksi, vlada predstavlja znatno niže sprat dvospratne

zgrade izvršne vlasti političkog sistema Francuske.

Način izbora

Vlada se obrazuje na taj način što Predsednik imenuje Prvog ministra, a na

njegov predlog i ostale članova vlade. Prilikom imenovanja, Predsednik nije

obavezan da konsultuje bilo koga, može da imenuje nekoga iz redova

poslanika, ali i vanparlamentarnu ličnost. Ono o čemu Predsednik mora paziti

pri izboru premijera je da Premijer mora imati poverenje Parlamenta.

Struktura vlade

Vlada Francuske je sastavljena od Prvog ministra i članova vlade. Ustavom ili

zakonom nije propisan broj i vrsta ministarstava. Promene u vladi, bilo

personalne ili pojedinih ministarstava se vrše uredbom Predsednika na predlog

Prvog ministra. Funkciju ministra vrše lica koja nisu poslanici („ne može se u

isto vreme biti kontrolor i kontrolisani“), po pravilu su to visoki funkcioneri i

istaknuti stručnjaci. Ministri se različito rangiraju:

(1) državni ministri – titula nije funkcionalno određena koliko izražava visoki

politički rang, partijski uticaj i lični prestiž

(2) ministri koordinatori – koordinatori nekoliko srodnih ministarstava

(3) ministri sa porfeljom – ministari spoljnih i unutaršnjih poslova, ministar

pravde, finansija, itd.

(4) državni sekretari – zamenici ministara važnijih resora ili rukovodioci

manjih ili manje značajnih resora

Pored ministara, u vladu spadaju i:

(1) Ekonomski i socijalni savet – savetodavno telo pri vladi u oblasti

ekonomskih i socijalnih odnosa.

(2) Državna uprava – sve do novijeg vremena Francuska nije imala dovoljno

razvijenu administraciju, dok danas francuska administracija spada u

najprofesionalnije i najkompetentnije birokratije regiona.

Način rada

Vlada Francuske drži tri vrste sastanaka:

(1) sednice ministrskog saveta – najvažniji, saziva ih Predsednik i on određuje

ko će im prisustvovati

(2) sastanci saveta kabineta – skup svih članova vlade, predsedava ima

Premijer, raspravlja se o manje važnim, tehničkim pitanjima

(3) međuministarski sastanci – sazivaju i Predsednik i Premijer, sazivaju se ad

hoc radi rešavanja nekog pitanja.

Funkcije i uticaj vlade na parlament

(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada

predlaže imaju znatno veću prohodnost

(2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori

generalnu debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne

41

donošenje odluke o zakonskom predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i

Nacionalne skupštine

(3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja

koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose

reguliše vlada svojim propisima

(4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre

mešanje odbora u te stvari, samim tim i primat nad njima

(5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako

se u Skupštini propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo

vlada može da utiče na povećanje/smanjenje budžeta

(6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

Uticaj parlamenta na vladu

Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna

– izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi,

vlada može izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti

poverenje. Drugo, sam parlament može samoinicijativno raspravljati o

poverenju vladi - predlog za izglasavanje nepoverenja vladi mora potpisati

najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a glasanje o predlogu se

održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od ukupnog

broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja

parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

42

Mesto, uloga i struktura parlamenta u

Francuskoj

Struktura parlamenta

Parlament je dvodomne strukture. Jedan dom je Nacionalna skupština, kao

predstavničko telo građana, a drugi dom je Senat kao predstavničko telo

teritorijalnih zajednica. Do 1995. godine, parlament se sastojao u dva redovna

zasedanja godišnje, pri čemu je u zasedanju provodio nepunih šest meseci. Od

1995. godine, maksimum zasedanja je povećan na devet meseci.

U okviru parlamenta postoje i parlamentarni odbori (komisije), 6 stalnih i

nebrojano ad hoc odbora koji traju dok služe svrsi.

Nacionalna skupština

Nacionalna skupština je donji dom ili opštepredstavničko telo građana.

Poslanici se biraju na neposrednim izborima na vreme od 5 godina.

Nacionalna skupština ima 491 poslanika. Nacionalnom skupštinom predsedava

Predsednik Nacionalne skupštine i on ima manji uticaj i rejting nego spiker

britanskog Donjeg doma.

Izbori za Nacionalnu skupštinu su uninominalni, tj. u svakoj izbornoj jedinici

se bira po jedan poslanik, po većinskom sistemu u dva kruga. Zemlja je

podeljena na vrlo neujednačene izborne jedinice, te možemo govoriti o

svojevrsnom „gerrymandering-u“.

Senat

Senat je gornji i slabiji dom parlamenta i sastoji se od predstavnika

teritorijalnih jedinica, koji se biraju na 9 godina, u trogodišnjim intervalima

(trećina po trećina).

Senat je posredno biran od strane izbornog koledža koji se sastoji od članova

Narodne skupštine i predstavnika lokalne vlasti. Izbori se organizuju po

departmanima, a broj senatora u pojedinom deparmanu zavisi od broja

stanovnika. Izborni metod je mešovit – u departmanima sa manje od pet

senatora se praktikuje većinski sistem, a u onima sa više od pet proporcijalni.

Odnos Nacionalne skupštine i Senata

Nacionalna skupština i Senat u ravnopravni osim u sva slučaja: (1) Skupština

ima pravo da prvo razmatra budžet (2) Kabinet je odgovoran pre Skupštini

nego Senatu. Iako je slabiji od Skupštine, Senat može da odbaci zakonske

predloge vlade. No, to pravo je ograničeno činjenivom da Nacionalna skupština

može da nadjača Senatski veto.

Funkcije parlamenta

(1) zakonodavna funkcija – prema ustavu donose obične zakone i organske

zakone (zakone kojima se uređuje organizacija i način funkcionisanja ključnih

državnih institucija)

(2) izglasavanje budžeta

(3) kontrola i kontrabalansiranje vlade

(4) centar političkih diskusija i rasprava

Zakonodavni proces

Predlog za donošenje zakona može da podnese vlada, što je češći i

„delotvorniji“ slučaj ili poslanik, koji prethodno mora da obezbedi potvrđivanje

Biroa Skupštine, Biroa Komiteta za finansije i vlade o njegovoj ustavnoj

prihvatljivosti.

Procedura za „normalne zakone“: Predlog za donošenje zakona potiče od

vlade ili poejdinih članova parlamenta. Predlozi se upućuju Nacionalnoj

43

skupštini i Senatu. Ako su predlozi u pitanju zakona iz socijalne ili ekonomke

politike, upućuju se Ekonomskom i socijalnom savetu (koji su u sklopu vlade!),

a zatim odgovarajučim parlamentarnim komitetima. Po usaglašavanju primedbi

i pripreme izveštaja o zakonskom predlogu i amandmanima, zakonski materijal

se vraća u Nacionalnu skupštinu. Predlog se upućuje i Senatu na razmatranje.

Posle svih peripetija i rasprava, ako se slože da sve valja, zakonski predlog se

stavlja na glasanje. Zakonski predlog postaje zakon ako ga u istom obliku

usvoje oba doma. Najzad slede potpisi premijera, predsednika i objavljivanje

zakona.

Nije isključeno da nekad dolazi do razmimoilaženja između Skupštine i Senata.

U takvim slučajevima se obrazuje mešovita komisija za usaglašavanje. Ako

ta komisija nije u mogućnosti da dođe do zajedničkog teksta, vlada je nadležna

da odluči da li će se donošenje odluke o tome prepustiti Nacionalnoj skupštini,

koja onda sama glasa o zakonskom predlogu.

Procedura za organske zakone: U slučaju donošenja organskih zakona

potrebna je apsolutna većina poslanika, odnosno, svih članova parlamenta, a

zakoni koje se tiču promene statusa Senata mogu biti doneti samo na

sednicama oba doma.

Partije i partijski sistem u Francuskoj

Partije i partijski sistem predstavljaju najvitalniji deo dinamičnog francuskog

političkog sistema. Veliki broj partija odgovarajuće reprezentuje veliku

različitost političkih interesa i principa u Francuskoj. Prve partije nastaju još u

vreme Francuske revolucije, kada dolazi do podele na žirondince i jakobince.

Krajem 19. i početkom 20. veka dolazi do konstituisanja modernih političkih

partija. U Francuskoj su partije čvršće organizovane i dublje socijalno

utemeljene. Partijski članovi plaćaju redovnu članarinu, prisustvuju partijskim

sednicama, usvajaju i propagiraju partijsku ideologiju i učestvuju u drugim

partijskim aktivnostima. Međutim, među partijama često dolazi do

pregrupisanja i reorganizovanja.

UMP – Union pour le Mouvement Populaire

Lider: Nicolas Sarkozy (kandidat za izbore)

Nastanak: Posle predsedničkih izbora 2002. i izbora Žak Širaka za

predsednika, dolazi do urdruživanja (1) RPR - Okupljanje za Republiku (2)

Liberalne demokratije (3) dela UDFa – Union pour la Democratie Francaise (4)

deo Radikalne partije u jednu stranku - Union pour le Mouvement Populaire ili

UMP.

Može se reći da je UMP partija koja je podržavala rad predsednika Širaka.

Međutim, od 2004. godine, partija se sve više okreće ka Nicolasu Sarkozyju.

On Insistira na postojanju "reda i zakona" što je pokazao kada je uveo nekoliko

ključnih mera kojim je predupredio delinkvenciju u francuskim siromašnim

četvrtima. Zalaže se za slobodno tržište, socijalne reforme u smeru manje

uloge države i smanjenje poreza. Euroskeptik.

Parti Socialiste

Lider: François Hollande

Kandidat za izbore: Ségolène Royal

Smatra se da je Socijalistička partija najdalje otišla u reformizmu i samim tim

se okrenua pre svega srednjim slojevima i delovima „nove inteligencije“.

Socijalistička partija je jedna od najvećih partija u Francuskoj. U partiji su

postojala velika previranja kada je reč o Ustavu EU, tako je zvanični stav

partije bio „za“ ustav, dok su mnogobrojni bitni Socijalisti naknadno istupili sa

stavom protiv. Krajem 2006. dolazi do izbora za kandidata za Predsednika, na

kojima pobeđuje Segolene Royal, čime se i određuje neki dalji program partije

– program „trećeg puta“. Segolene je za EU.

Union pour la Democratie Francaise

44

Lider: François Bayrou (kandidat za predsedničke izbore 2007.)

Unija za francusku demokratiju je liberalno – demokratska partija koja se

zalaže za minimalnu državu, liberalnu ekonomiju, individualizam,

neograničenu privatnu inicijativu, evropski federalizam (zalaže se stvaranje

Sjedinjenih Evropskih Država).

Zeleni

Ekološki pokret nije toliko snažan i popularan u Francuskoj koliko u nekim

drugim zapadnoevropskim zemljama. Oni su najmlađa politička partija u

Francuskoj. Partija je usmerena prevashodno na zaštitu okoline, pacifizam,

solidarizam sa narodima nerazvijenih zemalja i društveno defavorizovanim

grupama.

Nacionalni front

Lider: Jean-Marie Le Pen

Nacionalni frot je partija ekstremne desnice. Zastupa liberalnu ekonomiju i

autoritarnu antiliberalnu politiku, podržavaju smrtnu kaznu, oštre kazne za sve

devijantnosti, hijerarhijsko i organsko ustrojstvo društva, očuvanje i

produženje autoritarne tradicije i nacionalizam koje se približava rasizmu.

Euroskeptici.

Opšta obeležja nemačke kancelarske

demokratije

Vertikalna organizacija vlasti

Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih

jedinica. Svaka federalna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi

sa osnovim principima republikanske, demokratske i socijalne države u okviru

značenja Osnovnog zakona. Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i

federalnih jedinica je kooperativni federalizam koji pretpostavlja saradnju

između federacija i federalnih jedinica u obavljanju državnih funkcija.

Izvršna vlast

Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu.

Vlada predstavlja stvarni centar političke vlasti u Nemačkoj.

Politička uloga nemačkog predsednika je r protokolarnog karaktera, od njega

se očekuje da je partijski nepristrasan i on nema pravo da utiče na politiku

vlade. On predstavlja državu i potpisuje pripremljene ugovore, vrši akreditacije

i prima ambasadore. Formalno predlaže kancelara, koga bira parlamentarna

većina.

„Kancelar demokratija“ – sadrži tri osnovna principa:

(1) kancelar princip – kancelar imenuje ministre i formira vladu, organizuje

izvršnu vlast i formuliše opšte političke smernice

(2) kabinet princip – svi vladini zakonski predlozi koji se upućuju parlamentu

moraju prethodno da „prođu“ kroz kabinet. Pravo kancelara da definiše

globalnu politiku, a sa druge strane postojanja nezavisne ministarsko –

departmanske jurisdikcije se manifestuje u pravilu da se oni ministri koji se na

slažu sa odlukama kabineta javno ne suprotstavljaju donetim odlukama

(3) princip ministarske odgovornosti – svaki ministar je lično i potpuno

odgovoran za aktivnosti i funkcionisanje svog departmana. Kancelar nema

naredbodavnu vlast prema ministrima u delokrugu njihovog rada, kabinet

može odbiti ministarski predlog, ali ne može izdavati nikakve posebne direktive

koje se odnose na delokrug rada i nadležnosti resornog ministra

45

Konstruktivno izglasavanje nepoverenja – ako želi da smeni kancelara,

parlament je obavezan da pre postavljanja pitanja poverenja odredi novog

kancelara, što je u uslovima postojanja dva velika partijska bloka i teških

uslova za izglasavanje gotovo nemoguće.

Zakonodavna vlast

Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i

Bungesrata. Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta.

Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom,

već predstavlja skupinu predstavnika koji su imenovani i opozvani od svojih

pokrajinskih vlada. On predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u

procesu odlučivanja na nivou federacije. Budestag je jači dom.

Izvori i osnovna načela nemačkog Ustava

Izvori nemačkog ustava

U periodu od sto godina, 1849 – 1948. godine Nemačka će, s obzirom na soju

burnu i revolucionarnu istoriju promeniti 4 ustava. Današnji Osnovni zakon,

donet 23. maja 1949. godine predstavlja pravni okvir funkcionisanja političkog

sistema Nemačke. Iako pod okriljem okupacionih sila, Nemačka je donela

ustav, koji na uspešan način objedinjava tekovine svog demokratskog i

ustavnog razvoja. Novi ustav preuzima od Ustava iz 1848. godine princip

vladavine prava, ustav i federalizam, od Bizmarkovog ustava iz 1871. preuzima

nacionalno jedinstvo, a po uzoru na Vajmarski ustav iz 1918. uređuje

republikanski oblik vladavine.

Osnovni zakon iz 1948.

Iako Osnovni zakon predstavlja ustav Zapadnonemačke države, u njemu su

date konture za uređenje objedinjene Nemačke, tako da pravno uobličavanje

50 godina kasnije, ujedinjenjem Nemačke nije tražilo donošenje novog ustava.

Ustav je fleksibilan i može se dopunjavati dvotrećinskom većinom u oba

doma, pri čemu postoje određene ustavne odredbe, koje se tiču federalne

strukture države i osnovnih prava koje se ni u kom slučaju ne mogu menjati.

Prema Osnovnom zakonu, novi poredak počiva na ideji pravne države i načelu

parlamentarnog režima, koji je obnovljen obrascem racionalizovanog

parlamentarizma. Restaurirana parlamentarna demokratija je potpuno

posrednička, Ustavom se priznaje uloga političkih partija u obrazovanju

političke volje naroda, ali samo pod uslovom da njihove namere nisu

narušavanje osnovnog liberalnog i demokratskog poretka.

Mesto ljudskih prava u Osnovnom zakonu

Trauma Trećeg rajha je ostavila dubok ožiljak u nemačkom narodu, a ogleda se

i u samom Usatvu – izbegava se bilo kakav emocionalni naboj, nacionalni

simboli i zapaljive reči, a čak je i smanjen broj političkih praznika.

Dignitet čoveka je najviša vrednost i središte Ustava. Ljudska prava su

osnovna kategorija ustava, a ustavom se nastoji da se osiguraju neke garancije

u zaštiti ovih prava – na taj način su tvorci ovog ustava komplementirali

individualističku filozofiju sa aktivnom, iako ograničenom ulogom države. Valja

imati na umu da Ustav govori o pravima a ne obavezama i dužnostima. Ova

prava su apsolutna i neuslovljena samo ako se ne koriste da podrivaju ustavni

poredak Nemačke. Zakon propisuje da postoje neke vrednosti koje su iznad

države. Ova prava se ne mogu suspenzovati ni u vreme vandrednog stanja.

Osnovne odlike nemačkog kooperativnog

federalizma

46

Vertikalna organizacija vlasti

Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih

jedinica. Dva su presudna razloga za uspostavljanje federalističkog uređenja:

(1) distanciranje od bilo kakvih mogućnosti povratka nacističkog totalitarnog

centralizma (2) duga nemačka tradicija konfederalizma kao forme političo –

državne organizacije.

Svaka fereralna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi sa

osnovim principima republikanske, demokratske i socijalne države u okviru

značenja Osnovnog zakona.

Kooperativni federalizam

Osnovni princip federativnog uređenja je princip funkcionalne raspodele

nadležnosti. Po tom principu, zakonodavna vlast je najvećim delom

koncentrisana na saveznom nivou, dok najveći deo administrativne vlasti pada

u nadležnost federalnih jedinica. Doduše, neka posebna područja poput

spoljnih poslova i odbrane zemlje su u neposrednoj nadležnosti federalne

administracije.

Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i federalnih jedinica je

kooperativni federalizam koji pretpostavlja saradnju između federacija i

federalnih jedinica u obavljanju državnih funkcija. Do kooperativnog

federalizma se došlo iskustvom da apsolutna i čista podela nadležnosti nije

moguća.

Međutim, kooperativni federalizam je omogućio suprematiju federacije na 2

načina: (a) federacija proširuje krug svojih nadležnosti i aktivnosti putem

nedorečenih formulacija (b) ustavnom reformom je uveden institut zajedničkih

nadležnosti Saveza i federalnih jedinica, čime su „otvorena vrata“ federaciji da

sasvim legalno ulazi u aktivnosti federalnih jedinica.

Procedura odlučivanja predviđa da se najveći deo odlučivanja odvija u

Bundestagu, a kad odluka zadire u interese pokrajna, saglasnost mora da da i

Bundesrat. Ako dođe do sukoba ova dva doma, predmet spora se upućuje

zajedničkoj komisiji. Ako se ni u tom telu ne postigne dogovor, sve počinje

ispočetka.

Finansijski federalizam

Termin finansijski federalizam se odnosi na način finansiranja federacije i

federalnih jedinica. Kao federacija, Nemačka se sastoji iz različito razvijenih

pokrajna. Od 16 federalnih jedinica, može se reći da postoji šest bogatih

pokrajna, koje značajno finansiraju drugu, mnogo brojniju grupu siromašnijih

pokrajna.

U središtu spora stoje 4 grupe pitanja:

(1) iznos sredstava koje bogate pokrajne daju siromašnim – smatra da se da

postojeći sistem raspodele nije ni racionalan i pravedan; predlaže se lak i

ukidanje malih skupih pokrajna – ovaj zahtev je umeren i protiv tri grada

pokrajne – Berlina, Bremena i Hamburga.

(2) iznos sredstava koja Nemačka federacija izdvaja za siromašne pokrajne

(3) poreski sistem – bogate pokrajne zahtevaju da dobiju veći deo „poreskog

kolača“ – dosadašnji način raspodele je zasnovan na principu da pokrajne

dobijaju novas prikupljen naplatom poreza na promet u zavisnosti od broja

stanovnika

(4) bogatije pokrajne traže i svoju kontrolu trošenja sredstava koja se ustupaju

siromašnim pokrajnama

Lokalna uprava

Teritorijalo uređenje Nemačke obuhvata 4 nivoa organizovanja: federativni,

federalnih jedinica, okruga i opština. Lokalna samouprava u Nemačkoj ima

duboko utemeljenje, usled tradicionalne iscepkanosti i šarolikosti nemačkog

prostora.

47

Osnovi i okviri organizacija lokalne samouprave uređeni su Saveznim ustavom i

ustavima federalnih jedinica. Saveznim ustavom su određene granice

prostiranja nadležnosti kako federalnih jedinica, tako i lokalne uprave.

Ustavom se garantuje postojanje i delovanje lokalne zajednice, obezbeđuje

zaštita suverenosti lokalne zajednice u poslovima njene izvorne nadležnosti i

fiksira obaveza opština da imaju odgovarajuća predstavnička tela (skupština),

kao i pravo građana da na izborima biraju svoja predstavnička tela. Autonomija

lokalnih zajednica pretpostavlja i odgovarajuču finansijsku autonomiju.

Državice su slobodne u organizovanju lokalne samouprave. Skupština

predstavlja osnovni organ vlasti i donosi osnovne linije lokalne politike i načina

njene realizacije. Za lokalnu orgnizaciju važi princip supsidijarnosti – poslovi

lokalne vlasti se obavljaju na primarnom nivou, a ako to nije moguće, onda se

prenose na viši nivo organizvovanja.

Struktura, način rada i funkcije nemačkog

parlamenta

Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i

Bungesrata.

Struktura i način rada Bundestaga

Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta. Bundestag se

bira na neposrednim izborima na 4 godine. On se može raspustiti samo u

izuzetnim slučajevima. Jedan poslanik se bira na 60 000 stanovnika.

Rad Bundestaga je uređen poslovnikom o radu. Sednicama predsedava

predsednik (spiker) i njegovi zamenici. Predsednik poseduje izvesna

disciplinka ovlašćenja.

U organizovanju parlamentarnog rada najvažnije telo je Savet starijih –

upravljačko telo koj se sastoji od predstavnika parlamentarnih partijskih

frakcija, proporcionalno njihovoj snazi u Bundestagu. Savet čine predsednik

Bundestaga, tri podpredsednika i 12-15 predstavnika svih frakcija.

Pored saveta postoji i predsedništvo Bundestaga – ono se sastoji od

predsednika i potpredsednika i bavi se organizaciono – administrativnim

pitanjima.

Rasprave predstavljaju ključni deo plenarnih sednica. U slučaju manje važnih

ili neproblematičnih tačaka dnevnog reda, Savet starijih može odlučiti da se ne

vodi debata i odmah da se pristupi glasanju.

Parlamentarni odbori – daju veliki doprinost radu Parlamenta. Njihovi

sastanci nisu javni i oni su mesto na kojima se vrše najdublja razmatranja

prilikom zakonodavnog procesa.

Funkcije Bundestaga

(1) zakonodavna funkcija – čime određuje pravace unutrašnje i spoljašnje

politike. Parlament je u zasedanju najveći deo godine, što se može zaključiti iz

velikog dela donešenih akata.

(2) učestvuje u formiranju vlade – bira Saveznog kancelara na predlog

Saveznog predsednika i može da ga ukloni izglasavanjem nepoverenja (ali

prethodno mora da izglasa novog kancelara)

(3) kontrola i supervizija izvršne vlasti – ogleda se u samom načinu rada i

odlučivanja Bundestaga, u procesu razmatranja i izglasavanja, odnosno

kontroli budžeta, institutu poslaničkih pitanja, mogućnošću interpelacije, kao i

mogućnošću formiranja istražnih odbora (imaju za cilja da istražuju aktivnosti

vlade za koje postoji osnovana sumnja da su obilovale zloupotrebom

ovlašćenja)

(4) parlament učestvuje u biranju predsednika i pola članova Federalnog

ustavnog suda

Tok zakonodavnog procesa

48

Inicijativu za podnošenje zakona mogu imati Savezi predsednik, Bundesrat,

poslanici i vlada. Predlog zakona može ponuditi vlada (najvažniji), 30 poslanika

Bundestaga i većina pokrajinskih vlada.

Kada je reč o predlozima zakona koji se pripremaju u vladi, prvo idu na

potvrđivanje u vladi, pa onda u Bundesrat. U Bundesratu se predlog ozbiljno

ispituje u odgovarajućim odborima. Posle toga, predlog dolazi u Bundestag.

Prvo čitanje predstavlja upoznavanje sa predlogom. Posle prvog čianja, predlog

se upućuje odborima na razmatranje i primedbe (najznačajnija razmatranja).

Drugo čitanje je odvija na plenarnoj sednici Bundestaga, na kojoj se posle

referisanja predstavnika odgovarajućeg odbora predlaže usvajanje,

modifikovanje ili odbacivanje određenog nacrta zakona. Ukoliko se predlozi

odbora prihvate nastaje treće čitanje kojim se usvaja dati nacrt zakona, a ako

ne, vraćaju se odborima.

Posle trećeg čitanja pristupa se glasanju. U slučajevima donošenja odluka koji

se tiču federalnih jedinica potrebna je i saglasnost Bundesrata. U slučaju

nesaglasnosti dva doma sastaje se Odbor za medijaciju. Na kraju zakonodavne

procedure Savezni predsednik potpisuje zakon čime se on smatra usvojenim.

Struktura i funkcije Bundesrata

Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom,

već predstavlja skupinu predstavnika koji su imenovani i opozvani od svojih

pokrajinskih vlada. On predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u

procesu odlučivanja na nivou federacije. Broj predstavnika zavisi od veličine,

odnosno broja stanovnika u pokrajni. Članovi Bundesrata imaju imperativni

mandat, odnosno rade prema instrukcijama svojih vlada. Bundesratom

predsedava predsednik koji se bira iz redova ministra – predsednika.

Funkcije Bundesrata:

(1) iniciranje zakona i učestvovanje u zakonodavnom procesu – u fazi

razmatranja zakonskih predloga, a zatim posle njegovog prihvatanja u

Bundestagu. U slučaju zakona koji se tiču federalnih jedinica, Bundesrat ima

pravo suspenzivnog veta (koji Bundestag može oboriti). Ukoliko je reč o

zakonima koji bitnije ne zalaze u interese pokrajna, Bundesrat ima samo pravo

prigovora, koji Bundestag može, ali ne mora uvažiti.

(2) bira pola sastava ustavnog suda

Položaj, struktura i uloga nemačke vlade

Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu.

Vlada predstavlja nešto više od izvršnog organa vlasti. Ona predstavlja stvarni

centar političke vlasti u Nemačkoj. Zbog velikih broj partija, vlada je

koaliciona.

Struktura i organizacija vlade

Vlada se sastoji od federalnog kancelara, koji je i predsedavajući i šef vlade i

saveznih ministara, čiji broj nije utvrđen. Izvršna vlast se više pojavljuj u licu

kancelara ili ministara nego u vidu vlade kao kolektivnog tela. Vlada se u svom

radu oslanja na moćnu i obimnu državnu administraciju.

Na predlog Predsednika Nemačke, parlament bira Saveznog kancelara i može

da ga ukloni izglasavanjem nepoverenja (ali prethodno mora da izglasa novog

kancelara). Kancelar bira ministre, predlaže ih predsedniku na potvrđivanje i

utvrđuje njihovu odgovornost.

Osnovni principi ustrojstva vlade su kancelar princip, resornost i kolegijalnost.

Savezni kancelar uređuje osnovne pravce politike i odgovoran je za to. Ministri

vode poslove svojih resora samostalno i po svojoj odgovornosti. Ministri

finansija, pravde i unutrašnjih poslova imaju poseban status tj. pravo veta na

one odluke vlade koje su suprotne njihovim odlukama, ili donete bez njihovog

učešća.

49

Položaj i uloga kancelara

(1) prva ličnost vlade i najmoćnija figura političkog establišmenta –

ustanovljava osnovne smerove politike i snosi za njih odgovornost, a svaki

ministar vodi poslove svog resora samo u okviru osnovnih smerova. On

određuje broj ministara i njihove odgovornosti i upravlja njihovom sudbinom.

(2) može tražiti od predsednika da raspusti Bundestag

Položaj i uloga vlade

(1) predlaže zakone (i to one koji se uglavnom i donose)

(2) ima pravo da donosi akte sa zakonskom snagom, za koje je , samo u

određenim slučajevima, potrebna saglasnost Bundesrata

(3) ima mogućnost da donosi vandredne dekrete – ako Bundestag uskrati

poverenje kancelaru, a istovremeno ne predloži sukcesora na to mesto i

predsednik ne odluči da raspusti Bundestag, predsednik može proglasiti

vanredno legislativno stanje u slučaju da predlog koji je egzekutiva proglasila

kao urgentan bude odbijen u Bundestagu (?!)

Izbori i izborni sistem u Nemačkoj

Izbori u Nemačkoj su opšti, slobodni, jednaki direktni i tajni. Aktivno i pasivno

pravo glasa imaju državljani Nemačke sa navršenih 18 godina. Na izborima

učestvuje i po 30 i više partija.

Izborni sistem

Nastojeći da se maksimalno kombinuju princip reprezentativnosti narodne

volje i princip stabilnosti, odnosno efikasnosti političkog poretka, usvojen je

sistem kombinacije proporcionalnog i većinskog metoda. Po ovom

kombinovanom izbornom sistemu, polovina poslanika se bira po većinskom

sistemu (direktni mandati), a druga polovina po proporcionalnom sistemu (po

partijskim listama). Prohibitivna klauzula za proporcionalne izbore iznosi 5%

za partijske liste, a tri direktna mandata u većinskom izbornom sistemu.

Izbori za Bundestag

U izborima za Bundestag svaki birač ima dva glasa i popunjava dva glasačka

listića, odnosno, dva dela glasačkog listića simultano. Na jednom delu se

nalaze pojedinačno imenovani kandidati po izbornim jedinicama, a na drugom

su partijske liste kandidata.

„Prvi glas“ birači daju za kandidata koji treba da bude izabran po pluralnom

većinskom metodu u jednomandatnim izbornim jedinicama. „Drugi glas“

birači daju za jednu od partijskih (aka zemaljskih) lista, koje se ističu u

federalnim jedinicama kao izbornim jedinicama. Izborne jedinice su

višemandatne, a mandati se raspodeljuju po proporcionalnom metodu.

Partijska lista sadrži broj kandidata koji je istovetan sa brojem kandidata koji

se bira u datoj izbornoj jedinici. Partijsko rukovodstvo određuje redosled

kandidata na listi i taj redosled se posle ne može menjati. Zakonom je

predviđena mogućnost dvojne kandidature, odnosno, mogućnost da jedno lice

bude kandidat i u jednomandatnim i u višemandatnim odnosno federalnim

izbornim jedinicama.

Raspodela mandata

Raspodela mandata se odvija po D’Ontovom sistemu, odnosno principu

proporcijalnosti koji pretpostavlja da broj mandata treba da bude procentualno

proporcijalan broju glasova koji je partijska lista ostvojila u datoj izbornoj

jedinici. Konačan obračun poslaničkih mandata na osnovu „drugog glasa“ vrši

se tako što se od ukupnog broja mandata koje je partija dobila na zemaljskoj

listi oduzima broj mandata koja je partija osvojila na osnovu većinskih izbora u

izbornim jedinicama koje se nalaze u okviru date federalne jedinice.

50

U slučaju da partija osvoji veći broj mandata putem većinskog, a ne

proporcijalnog metoda, raspodela mandata se odvija po pravilu „dodatnog

mandata“. Partija sa više direktnih mandata nego mandata sa partijske liste u

federalnoj jedinici dobija pravo da zadrži „prekobrojne glasove“. To uzrokuje i

promenu broja poslaničkih mesta u Bundestagu za broj dodatnih mandata.

Prohibitivnom klauzulom od 5% se omogućava da u parlamentu bude

predstavljena samo ona partija koja na celoj teritoriji Nemačke dobije 5%

„drugih glasova“. U slučaju da ne ispuni ovaj uslov, partija ima pravo da bude

predstavljena u parlamentu ako dobije tri direktna mandata.

Izbori za Predsednika

Mandat predsednika traje 5 godina i bira ga Federalna skupština uz

mogućnost da bude samo jednom reizabran. Predsednika bira jedno posebno

političko telo – neka vrsta savezne izborne skupštine.

Partije i partijski sistem u Nemačkoj

Kako su partije ustrojene Ustavom i zakonom

Ustavom se određuju opšti cilj, položaj, funkcije i karakter političkih partija.

Osnovni smisao i obaveza partija je da „doprinesu formiranju političke volje

naroda“. Osnovni zakon ističe mogućnost osnivanja partija uz eksplicitno

postavljanje dva zahteva: (1) da partije poštuju određene demokratske principe

(2) da Ustavni sud zabrani rad neke od partija ako ona, po merodavnim

procenama, nije u skladu sa osnovnim principima Nemačke.

Partijski poredak

U Nemačkoj postoje dve glavne partije – Socijaldemokratska partija i savez

Hrićansko – demokratske i Hrišćansko – socijalne

unije. U međuprostoru ove dve glavne partije postoji nekoliko partija

(Liberalna partija, Zeleni, Partija demokratskoh socijalizma i Republikanska

partija) koje su kooperativne i adaptivne, te stoga mogu biti koalicioni partneti

bilo koje od ove dve partije. Ovakva konstalacija partija se podudara sa idejom

ustavotvorca da sistemski suzi mogućnosti fragmentacije partijskog i

parlamentarnog sistema uvođenjem prohibitivne klauzule od 5%. Time je

stvoren partijski sistem koji je stabilan i efikasan i doprinosti stabilnosti i

konsolidaciji političkog sistema.

Možemo reći da je nemački partijski sistem dvoipopartijski sistem. Dve

osnovne partije pokrivaju 90% biračke populacije, a uzima se jedna od manjih

partija kao partner vladajuće partije u koalicionim vladama.

Hrišćanska partija

Hrišćanska partija je savez Hrićansko – demokratske i Hrišćansko – socijalne

unije. Oficijelno, to je partija centra, koja se bori za demokratsku organizaciju

javnog života na osnovu hrišćanskih moralnih vrednosti i hrišćanske

odgovornosti.

Ova partija je višestruko složena i heterogena partija, orijentisana ka

socijalnom progresu i „pravednom miru svih naroda“. Ova pratija snažno

podržava NATO.

U socijalno – ekonomskom smislu, ova partija ističe privrženost principu

socijalno – tržišne privrede: društveni progres za sve, jednakost šansi,

kodeterminacija za zaposlene, veća uloga studenata, seljaka, roditelja i

učitelja, veća participacija građana, ali i naglašavanje lične slobode i svojine.

Socijaldemokratska partija

U početku, Socijaldemokratska partija je bila radikalna leva socijalistička

partija koja se vremenom približavala (i približila) prema centru i desno. Od

partije koja je prihvatala marksizam, ona postaje partija koja ga odbacuje i

prihvata kapitalistički okvir.

51

Socijaldemokratska partija nije homogena partija, što je rezultat dugog

istorijskog razvoja – ona regrutuje i „leve“ birače, ali i one koji su zalažu za

ideje „centra“. Dok sa jedne strane, oteletvoren u liku Šredera, postoji deo

partije koji se zalaže za ideju „trećeg puta“ – primat ekonomije nad politikom,

borbu protiv nezaposlenosti, otvaranje novih radnih mesta, negovanje bliskih

odnosa sa biznismenima, bolje zdravstvo i školstvo, „više pravde“, postoji i

drugi deo partije koji je više tradicionalan, i dužan za regrutovanje „levih

birača“, a zalaže se za državu blagostanja, veću zaposlenost i socijalna

davanja, sporiji, ali humaniji ekonomski rast.

Može se reći da je u partiji pobedila „opšteprihvatljiva ideja“ u cilju

regrutovanja što većeg članstva – u okviru toga, ciljevi partije su: da pretvori

nemačku državu u državu dece i mladih, smanjenje poreskih obaveza, ali

povećanje obaveza za milionere, kao i reformu obrazovnog sistema i

zdravstvenog osiguranja.

Opšta obeležja polupredsedničkog sistema u

Poljskoj

Poljski politički sistem je zasnovan na principu saradnji, podeli i ravnoteži

zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Zakonodavnu vlast u Poljskoj vrše Sejm i

Senat, izvršnu vlast vrše Predsednik i Savet ministara, a sudsku sudovi i

tribunali.

Struktura zakonodavne vlasti

Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i

Senata. Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U

okviru parlamenta postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni

komiteti.

Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom

predviđenim slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada

postaju Narodna skupština. Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma,

a u njegovom odsustvu maršal Senata.

Uticaj predsednika na Parlament

Predsednik ima pravo raspuštanja Sejma, upućivanje poruka Sejmu, Senatu ili

Nacionalnoj skupštini, potpisivanja ili obijanja potpisivanja zakona.

Suspenzivni veto – ovlašćenje predsednika da poptipiše ili odbije potpisivanje

zakona usvojenog u parlamentu. Predsednik može koristiti ovo pravo u slučaju

kada postoji sumnja o ustavnosti zakona (obraća se Ustavnom sudu za

savet, posle čega, u slučaju neustavnosti, potpisuje i proglašava samo ustavni

deo zakona ili vraća tekst zakona radi otklanjanja tog dela) ili tipično pravo

suspenzivnog veta, koje, doduše, Sejm može oboriti ako pri ponovnom

izglasavanju zakona zakon dobije 3/5 glasova.

Odnos predsednika i vlade

Predsednik učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta ministara. Predsednik

određuje kandidata za premijera, a na premijerov predlog i članove Saveta.

O prestanku rada vlade učestvuje na dva načina: (1) formalno – ako je

prestanak mandata vlade rezultat izglasanog nepoverenja u parlamentu ili

ostavke celog saveta (2) suštinski – Sejmu može predložiti pokretanje

odgovornosti nekog ministra pred Državnim tribunalom.

Vlada ograničava predsednika utoliko što pola njegovih funkcija ona mora da

predloži, verifikuje ili da mu bude savetodavni organ.

Uticaj parlamenta na vladu

Vladi može biti izglasano nepoverenje u Sejmu: (1) kao posledica zahteva

premijera da se Sejm izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom

52

članu, ili celoj vladi. U slučaju neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje

se ne može ponoviti pre proteka tri meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼

Sejma.

Uticaj parlamenta na predsednika

Narodna skupština može da donese odluku o pokretanju postupka smene

predsednika Republike, odluku ustanovljavanja da je predsednik trajno

nesposoban da vrši svoju funkciju zbog svog zdravstvenog stanja. Takođe,

predsednik polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom.

Položaj i struktura parlamenta u Poljskoj

Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i

Senata. Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U

okviru parlamenta postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni

komiteti.

Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom

predviđenim slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada

postaju Narodna skupština. Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma,

a u njegovom odsustvu maršal Senata.

Sejm

Sejm čini 460 poslanika koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim

izborima, proporcijlnim izbornim sistemom na 4 godine. Mandat Sejma može

biti skraćen: (1) samoraspuštanjem (2) raspuštanjem od strane predsednika

ako u propisanom postupku Sejm tri puta bezuspešno pokuša da izabere vladu

ili ukoliko posle 4 meseca od podnošenja predloga budžeta Sejm ne usvoji

budžet.

Sejmom predsedava maršal Sejma, on predsedava sednicama, štiti prava

Sejma i predstavlja ga.

Senat

Senat čini 100 članova, koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima

na 4 godine. Mandat Senata može biti skraćen u slučanju raspuštanju Sejma,

s obzirom da se ova odluka na njega automatski primenjuje.

Senatom predsedava maršal Senata, on predsedava sednicama, štiti pravo

Sejma i predstavlja ga.

Funkcije Sejma i Senata

Svoje funkcije, Sejm i Senat vrše na tri načina:

(1) kada obavljaju iste poslove, ali organizaciono i funkcionalno odvojeni -

zakonodavna funkcija.

Zakonodavna procedura: Zakon može da predloži poslanik, vlada ili

predsednik. Sejm prvi razmatra zakonske predloge i kada ih on usvoji, oni se

donose na izjašnjavanje Senatu, koji u roku od 30 dana može da ga usvoji sa ili

bez izmena, ili da odbije donošenje. Odluku Senata o izmenama ili odbijanju

donošenja zakona razmatra Sejm, koji tu odluku može usvojiti ili odbaciti

apsolutnom većinom najmanje polovine poslanika.

(2) isključiva nadležnost Sejma – kontrola vlade, raspisivanje referenduma,

proglašenje ratnog stanja i zaključenje mira, izbor članova Državnog tribunala,

razmatranje i odobravanje primene budžeta, razmatranje akata predsednika

donetih u ratnom stanju, odlučivanje o sopstvenoj organizaciji i proceduri rada

(3) zajedno, u Narodnoj skupštini – donošenje odluke o pokretanju postupka

smene predsednika Republike, podnošenja zakletve predsednika i

ustanovljavanja da je predsednik trajno nesposoban da vrši svoju funkciju zbog

svog zdravstvenog stanja.

Karakter i struktura izvršne vlasti u Poljskoj53

Izvršna vlast u Poljskoj je podeljenja između predsednika i vlade (Saveta

ministara).

Predsednik, in short

Predesdnik Poljske se bira na opštim, neposrednim, tajnim izborima na period

od 5 godina, sa mogućnošću jednog reizbora, po većinskom, dvokružnom

izbornom sistemu.

Predsednik može biti privremeno zamenjen (ako sam to izabere ili ako Ustavni

sud utvrdi da je potrebno) ili trajno smenjen (ako umre, podnese ostavku, sud

poništi izborni postupak, Nacionalna skupština utvrdi zdravstvenu

nepodobnost ili ga smeni Državni tribunal). Predsednik može biti pozvan na

odgovornost i smenjen zbog kršenja Ustava i zakona, ili zbog povrede drugih

prava u postupku koji pokreće Narodna skupština 2/3 većinom ukupnog broja

članova, a na predlog ¼ članova. Odluku o odgovornosti donosi Državni

tribunal.

Funkcije predsednika

(1) vrhovni komandant vojske – ove poslove vrši posredno preko ministra

odbrane u mirnodopskom stanju, ili glavnokomandujućeg koga on imenuje na

zahtev premijera.

(2) najviši predstavnik u međunarodnim odnosima – ratifikuje i otkazuje

međunarodne ugovore, imenuje i opoziva diplomatske predstavnik Poljske i

prima postavljenja i opozive stranih diplomatskih predstavnika. Ove funkcije

obavlja u saradnji sa premijerom i odgovarajućim ministrom.

(3) kontrola izvršne vlasti - učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta

ministara

(4) kontrola zakonodavne vlasti - raspuštanje Sejma, potpisivanje zakona i

upućivanje poruka Sejmu, Senatu ili Nacionalnoj skupštini, pravo suspenzivnog

veta

(5) oličava državnu vlast unutar države – dodeljuje državljanstva, odlikovanja i

zvanja i daje pomiovanja

(6) sijaset deklarativno – tehničkih poslića koje sprovodi bez konsultacije sa

drugim organima – otvaranje prvih sednica parlamenta, raspisivanje izbora i

referenduma i sl.

(7) za vreme vandrednog stanja može donositi propise za zakonskom snagom

Savet ministara, in short

Savet ministara je vlada Poljske, kojom predsedava premijer Saveta ministra.

Postoji i zamenik prvog ministra.

Savet ministara se bira na tri načina: predsednik imenuje kandidata za

premijera, koji posle toga sastavlja predlog članova Saveta, o kome se posle

glasa u Sejmu na osnovu programa vlade. Ako prvi način ne urodi plodom,

Sejm bira premijera i članove vlade. Ako ni to ne uspe, ponavlja se prvi

postupak. Ako ni to ne uspe, predsednik raspusšta parlament i objavljuje nove

izbore.

Vladi može biti izglasano nepoverenje: (1) kao posledica zahteva premijera da

se Sejm izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom članu, ili celoj

vladi. U slučaju neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje se ne može

ponoviti pre proteka tri meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼ Sejma.

Premijer može dati ostavku koju predsednik može, ali ne mora da prihvati.

Funkcije vlade

(1) predlaganje i izvršavanje zakona; donošenje uredbi

(2)usklađivanje i nadzor nad radom organa državne administracije

(3) predlaganje budžeta i nadzor nad njegovom primenom

(4) unutrašnja bezbednost i javni red

(5) spoljna bezbednost

54

(6) kontrola međunarodnih odnosa

(7) opšta kontrola narodne odbrane

Funkcije premijera

(1) izbor vlade i upravljanje njenim radom, kao i načinom izvršenja njenih

propisa

(2) donošenje uredbi

(3) vrši nadzor rada lokalne samouprave

(4) sef zaposlenima u državnoj administraciji

Osnovne odlike političkog sistema Ruske

Federacije

Vertikalno uređenje

Rusija je federacija sastavljena iz 6 vrsti federalnih jedinca: (1) 21 republike

(2) 48 oblasti (3) 7 krajeva (4) 1 autonomne oblasti (5) 7 autonomsnih okruga

(6) 2 federalna grada – Moskva i Sankt Peterstburg.

Podela vlasti?

Ruska federacija svakako pripada grupi sistema podele vlasti. Međutim, ako

posmatramo realne odnose u Rusiji i izuzetno jaku poziciju predsednika Rusije,

zbog čega ovaj sistem dobija karakteristike dominacije jedne državne funkcije

nad drugom, izvršne nad zakonodavnom posebno, možemo reći da ovaj sistem

poprima odlike sistema jedinstva vlasti.

Zakonodavna vlast

Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet

federacije i donji dom, Državna duma. Savet federacije je donji dom ruskog

parlamenta i on je predstavnički dom federalnih jedinica Rusije. Ovaj dom ima

360 poslanika, po 4 predstavnika iz svake federalne jedinice, 2 birana na

neposrednim izborima i 2 imenovana od strane parlamenta i izvršnog organa

federalne jedinice. Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom

koga čine 450 poslanika biranih na 4 godine.

Izvršna vlast

Izvršna vlat u Rusiji je bicefalna, sastoji se iz jakog Predsednika i

marginalizovane vlade.

Predsednik

Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4

godine sa mogućnošću jednog reizbora. On određuje osnovne pravce

unutrašnje i spoljne politike države, on je vrhovni komandant oružanih snaga.

Uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog

veta (Duma može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih

promena, isključivo pravo predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo

obraćanja federalnoj skupštini.

Uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje

strukture izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa

vlade i određivanje njenih poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom

predsednika.

Vlada

Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade

uz saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako

imenovanog predsednika. Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici

predsednika i federalni ministri o čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje

55

Predsednik Rusije na osnovu predloga predsednika vlade. Vladom predsedava

predsednik Rusije. Po Ustavu, vlada ima ulogu izvršne vlasti, koji se, u

realnosti, svode na manji broj manje značajnih poslova u okviru izvršne

funkcije, koji su pritom podređeni predsedniku.

Partije i partijski život

Predsednik Rusije je Vladimir Putin i on je iz najjace partije u Rusiji

„Ujedinjena Rusija“. Pored nje, značajnije su još i Komunistička, Libreralno –

demokratska, itd.

Federalna skupština u Ruskoj Federaciji

Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet

federacije i donji dom, Državna duma.

Svi poslanici parlamenta uživaju imunitet koji je jednak za sve oblike

odgovornosti i vrste delikata dok su na vlasti. Izuzetak imuniteta se odnosi na

pritvaranje i pretres, u slučaju da je poslanik zatečen u izvršenju ili na mestu

krivičnog dela.

Savet federacije

Savet federacije je donji dom ruskog parlamenta i on je predstavnički dom

federalnih jedinica Rusije. Ovaj dom ima 360 poslanika, po 4 predstavnika iz

svake federalne jedinice, 2 birana na neposrednim izborima i 2 imenovana od

strane parlamenta i izvršnog organa federalne jedinice. Ustavom nije

predviđeno raspuštanje tj. ograničenje mandata Saveta federacije.

Državna duma

Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom koga čine 450

poslanika biranih na 4 godine. Predsednik može raspustiti Dumu u 3 slučaja:

(1) ako 3 puta odbije da da saglasnost na njegov predlog za predsednika vlade

(2) ako 2 puta u 3 meseca izglasa nepoverenje vladi, a predsednik odbije da je

smeni (3) ako na zahtev vlade Duma ne izglasa njoj nepoverenje, a predsednik

odbije da smeni vladu. Državna duma se ne može raspustiti prve godine

mandata i 6 meseci pre isteka mandata, kao ni u slučaju ratnog ili vandrednog

stanja.

Način rada parlamenta

Domovi federalne skupštine zasedaju na odvojenim i zajedničkim sednicama.

Oba doma biraju iz svog sastava predsednika i njegove zamenike koji rukovode

sednicama i nadležni su za pitanja unutrašnje organizacije. Domovi obrazuju,

kao svoja radna tela, komitete i komisije koji obavljaju parlamentarna

razmatranja.

Funkcije parlamenta

Funkcije Saveta federacije: donosi odluke o promeni državnih granica,

raspisivanju izbora za predsednika Rusije i njegovom razrešenju, potvrđuje

odluke Predsednika o uvođenju ratnog ili vandrednog stanja, kao i o

postavljanju visokih državnih funkcionera.

Funkcije Dume: donosi odluke o optužbama predsednika Rusije, proglašava

amnestiju i bira guvernera i ombudsmana; daje saglasnost na imenovanje

predsednika vlade i odlučuje o poverenju vladi.

Zajednička nadležnost: zakonodavstvo – učestvuju oba doma, doduse

neravnopravno, tek kada Duma usvoji tekst ona ga daje Savetu federacije na

razmatranje, koji tekst može da odobri, prećutno posle 14 dana odobri ili

odbije. Prećutno odobravanje se ne odnosi na zakone koji se odnose na budžet,

poreze, doprinose, finansije, međunarodne ugovore, granice, rat i mir. Čak i

56

ako Savet federacije odbije neki zakon, putem 2/3 većine, Duma ipak može da

ga donese.

Za zakone koji se tiču zastave, grba, himne, vandrednog stanje, sudskog

sistema, ustavotvorne skupštine, promene Ustava ili ponovnog odlučivanja na

suspenzivni veto Predsednika, oba doma su jednaka.

Pravo predlaganja zakona imaju predsednik Rusije, Savet federacije i Duma

kao celima, svaki član parlamenta, vlada i predstavnička tela federalnih

jedinica. Pravo predlaganja zakona iz njihove nadležnosti imaju i Ustavni,

Vrhovni i Vrhovni arbitražni sud.

Predsednik u političkom sistemu Ruske

Federacije

Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4

godine sa mogućnošću jednog reizbora. Predsednik Rusije uživa

„neprikosnovenost“ tj. apsolutnu neodgovornost ok je na vlasti. Ako

predsednik ne može da vrši svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik vlade uz

ograničenje da ne može raspuštati dumu, raspisivati izbore niti predlagati

promene ustava.

Funkcije predsednika

(1) garant Ustava i prava i sloboda čoveka

(2) određuje osnovne pravce unutrašnje i spoljne politike države – on rukovodi

spoljnom politikom, vodi pregovore i potpisuje međunarodne ugovore,

postavlja i rešava ambasadore i druge predstavnike i prima akreditivna i

opozivna pisma stranih predstavnika.

(3) vrhovni komandant oružanih snaga i kao takav utvrđuje vojnu doktrinu,

uvodi ratno i vandredno stanje i dodeljuje najviša vojna zvanja. O uvođenju

ratnog i vandredno stanja treba samo da obavesti parlament.

(4) raspisuje referendum, odlučuje o državljanstvu i političkom azilu, dodeljuje

odlikovanja, zvanja i pomilovanja.

(5) uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog

veta (Duma može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih

promena, isključivo pravo predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo

obraćanja federalnoj skupštini.

(6) uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje

strukture izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa

vlade i određivanje njenih poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom

predsednika.

Vlada u političkom sistemu Ruske Federacije

Način izbora i mandat vlade

Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade

uz saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako

imenovanog predsednika. Ukoliko Duma da saglasnost, postupak je okončan.

Međutim, ukoliko ona tu saglasnost 3 puta odbije, predsednik Rusije imenuje

predsednika vlade i bez saglasnosti Državne dume, a Dumu raspušta.

Vladi mandat traje koliko i predsedniku, osim ako predsednik ne odredi

drugačije – zvanično, može da da ostavku, ali predsednik ima pravo da je

odbije; takođe, Duma može da joj izglasa nepoverenje i da to predloži

predsedniku, al i od toga slaba vajda.

Struktura vlade

57

Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici predsednika i federalni ministri o

čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje Predsednik Rusije na osnovu

predloga predsednika vlade. Vladom predsedava predsednik Rusije.

Funkcija vlade

Po Ustavu, vlada ima ulogu izvršne vlasti, koji se, u realnosti, svode na manji

broj manje značajnih poslova u okviru izvršne funkcije, koji su pritom

podređeni predsedniku.

To su: sprovođenje Ustava, federalnih zakona, normativnih ukaza predsednika

Rusije, jedinstvene finansijske politike, kao i politike u oblasti kulture, nauke,

prosvete, zdravstva, socijalnog staranja i ekologije, preduzimanje mera za

obezbeđenje odbrane zemlje i mera za ostvarenje zakonitosti, prava čoveka,

očuvanje svojine i javnog reda i borbe protiv kriminala.

Opšta obeležja političkih sistema zemalja u

razvoju

Opšte karakteristike

(1) duboko ukorenjene hijerarhijsko – piramidalne i ritualističko – parohijalne

strukture političke vlasti

(2) tradicionalna autoritarna, komunitarna (komunitarnost – postojanje

društvene solidarnosti, favorizuju se jake, stabilne i konerentne porodične

strukture i familijarni odnosi) i patrimonijalna politička kultura

(3) formalni konstitucionalizam – velika razlika između normativno – filozofske

ravni i onoga što stvarno jeste

(4) nedovoljna institucionalizacija političkog poretka uz visok stepen

personalizacije vlasti

(5) jaka, efikasna i sveprisutna paternalistička država, sa razgranatim

birokratskim aparatom, postoji politička dominacija birokratsko – vojnih elita i

veliki uticaj vojske u procesu kreiranja politike i profilisanja političkog sistema

(6) ograničeni i kontrolisani partijski sistem sa dominantnom jednom partijom

ili jenom koalicijom

(7) izborno – procesualni formalizam i nerazvijenost izbornog sistema i procesa

Klasifikacija Diamonda, Linca i Lipseta

Diamond, Linc i Lipset smatraju da je granica između demokratkih i

nedemokratskim režima zamagljena i diskutabilna, a da se unutar nje nalazi

širi opseg različitih političkih režima.

(tabela str. 2)

Pseudo – demokratije su režimi u kojima postojanje formalnih demokratskih

političkih institucija služi kao maska u cilju legitimiziranja autoritarnih

dominacija.

Hegemonistički partijski sistem nije autoritarni režim, ali ni demokratski

zbog česte upotrebe državne prinude i zabrane kompeticije opozicionih partija

na izborima. On je više institucionalizovan, a manje personalizovan od pseudo –

demokratija.

Semi – demokratije su one zemlje u kojima su faktička moć lgitimno

izabranih nosilaca vlasti i kompetencija političkih partija toliko ograničeni da

izborni rezultati ne proizvode istinsku izbornu volju birača. Ovakva režime

karakteriše visok stepen ograničenja građanskih sloboda u kojima opozicione

političke snage ne mogu da artikulišu svoje interese i zahteve.

Klasifikacija nedemokratskih režima preko mogućnosti

izbora

58

Autodiktature – odbijaju održavanje izbora i traže „auto – legitimaciju“ kroz

zahtev da se otelotvori biračka volja ili da se zemlja pripremi za uspostavljanje

demokratije

Mono – diktature – dozvoljvaju nekompetivivne izbore sa jednim kandidatom,

partijom ili jednom listom kandidata

Semidiktature – u njima postoji održavanje polukompetitivnih izbora putem

kojih oni obezbeđuju demokratsko maskiranje. Na ovakvim izborima, režimska

partija se takmiči sa drugim partijama, ali je tim partijama uskraćena svaka

šansa za pobedu raznim oblicima izborne manipulacije ili obezbeđivnjaem da

se na ključne političke funkcije ne može doći pobedom na izborima.

Semidemokratije vs. semidiktature

Razliku je teško uočiti. Teorijski, semidemokratije daju izborne rezultate koji

značajno odstupaju od biračkih preferenci, dok je u semidiktatorskim režimima

uskraćena šansa kompeticije za vlast. Razlikovanje ova dva režima možemo

vršiti kroz prizmu rasnih i etičkih dimenzija režima. Semidemokratija isključuje

ili smanjuje izborni efekat etičko – manjinskih preferenci, dok u

semidiktatorskim režimima partija koristi etničke podele da bi sebi obezbedila

nelegalno osvajanje vlasti.

Klasifikacija političkih sistema zemalja u

razvoju

Najšira klasifikacija savremenih autokratija:

(1) tradicionalna apsolutna demokratija

(2) teokratija

(3) personalistička diktatura

(4) militaristička diktatura

(5) jednopartijska država

(6) plebiscitarni cezarizam

Najčešća klasifikacija: autoritarni i totalitarni sistemi

Lincova klasifikacija: autoritarni, totalitarni i personalistički (moderni

sultanizam, oligarhijska demokratija, kaudeljizam – vladavina militaristički

poglavica i kazikizam – vladavina lokalnih političkih bosova)

Hantingtonova klasifikacija:

(1) jednopartijski sistemi

(2) persolnalistički sistemi

(3) militaristički režimi

(4) rasne oligarhije

KLASIFIKACIJA JUGOISTOČNE AZIJE

Horizontalni pristup:

(1) ograničeno prezidencijale (Filipini i Singapur)

(2) neograničeno prezidencijalne (Indonezija)

(3) parlamentarne (Malezija)

(4) semiparlamentarne (Tajland)

Vertikalni pristup:

(1) unitarne republike (Filipini, Indonezija, Singapur)

(2) unitarne ustavne monarhije (Tajland)

(3) apsolutističke monarhije (Bruneji)

(4) federativne ustavne monarhije (Malezija)

Stepen ostvarene demokratizacije:

(1) stabilne demokratije (Filipini)

(2) semi-demokratije (Singapur, Malezija i Tajland)

(3) nedemokratski sistemi (Indonezija)

59

Model i obeležja iliberalne demokratije u

zemljama u razvoju

Kako je nastala demokratija u zemljama koje ne znaju šta

ona znači

Demokratizacija zemalja u kojima demokratija nije pojam koji je utemeljen u

kulturu, filozofiju i istoriju predstavlja kalemljenje demokratske prakse i

institucija na društva koja imaju bitno drugačije kulturno nasleđe, različite

načine organizovanja političkog života, kao i pominjanje ideja naroda i nacije.

Sredinom 90ih godina, pojavio se veliki broj zemlja u svetu koje su prihvatile i

razvile određen model demokratije koji je omogućavao demokratsku strukturu,

ali nije obezbeđivao osnovne građanske slobode. Ovaj model demokratije

praktikovale su zemlje u razvoju i on se označava kao „iliberalna demokratija“.

Iliberalizam vodi poreklo iz Jugoistočne Azije.

Ideja „odmerene“ ili „kontrolisane“ demokratije je vremenom postala praksa u

zemljama u zazvoju, posebno u onima koje su pokazale sposobnost da

kombinuju neliberalne mere sa ekonomskim rastom i socijlanom stabilnošću.

Da bi ovakav režim mogao da opstane, potrebno je da se razvije sistem

razlilčitih mehanizama društvene kontrole.

Iliberalna demokratija, dve vrste

Ako se iliberalna demokratija definiše kao sistem koji dozvoljava politička

prava, ali sistematski ograničava i uskraćuje građanske slobode, onda je važno

da se odredi smisao reči „sistemski“, tj. Potrebno je napraviti distinkciju

između onih režima koji su iliberalni po konceptu (by design) i onih koji su

iliberalni sa nedostatkom ili greškom.

Iliberalizam po konceptu označava politički sistem koji je rezultat promišljene

akcije vladajućih političkih elita, koje imaju ambiciju da kontrolišu građane i

političku proceduru. U tom slučaju, politički sistem je složen sistem zakona,

pravila i regulativa.

Iliberalizam sa greškom je politički sistem koji je posledica lošeg upravljanja,

zapuštenosti, siromaštva, bolesti, rata i sličnih aktivnosti koje lišavaju građane

mogućnosti da koriste svoja građanska prava i slobode. Politički sistem je

rezultat nagomilanih društvenih mana i anomalija.

Teza Farida Zakarije

Farid Zakaria iznosi tezu da da bi jedna država postala prava liberalna

demokratija, nije dovoljno da se obezbede otvoreni, slobodni i fer izbori, već i

ustavna zaštita za princip vladavine prava, podelu vlasti i osnovne građanske

slobode. Na osnovu toga, on razlikuje demokratske i konstitucionalno liberalne

sisteme.

Demokratski sistem: legitimnost sistema se ogleda u odgovarajučoj

proceduri izbora vlasti – ovako izabrana vlast smatra da, s obzirom da je opšte

izabrana, ima pravo da stvori jaku centralizovanu državu sa pravom i

ovlašćenjem da radi šta hoće u cilju ostvarenja „najboljih interesa društva“, pa

i da državu „pravi ispočetka“.

Konstitucionalno – liberalni sistem: legitimnosti sistema se ogleda u zaštite

individualne anatomije i dostojanstva pojedinca od svih izvora prinude (države,

crkve i društva) . Vlast izabrana u ovakvim sistemima nastoji da održi red,

poredak i da sprovodi politiku napretka, a ne „rušenja i građenja ispočetka“.

Fale:

1. Moderni nedemokratski politički režimi

2. Komparativni pristup proučavanja političkih sistema

60

61