UNIVERZITET U NOVOM SADU POLJOPRIVREDNI FAKULTET

Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela

Trg Dositeja Obradovića br. 8 21 000 Novi Sad

tel: 021/ 485-3397; 458-138;

Vlada Republike Srbije Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, Nemanjina 22-16 11000 Beograd

Izveštaj projekta:

STUDIJA „MOGUĆNOSTI I EKONOMSKI ASPEKTI UPOTREBE ŽETVENIH OSTATAKA ZA PROIZVODNJU TOPLOTNE ENERGIJE“

Rukovodilac projekta: Dekan: Prof. dr Nedeljko Tica Prof. dr Nedeljko Tica

__________________ ___________________

Novi Sad, 13.11.2015. godine

Studija je sačinjena u saradnji sa

Vladom Republike Srbije Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine,

Nemanjina 22-16 11000 Beograd

U okviru projekta:

Mogućnosti i ekonomski aspekti upotrebe žetvenih ostataka za proizvodnju toplotne energije

Rukovodilac projekta:

1. Prof. dr Nedeljko Tica, uža naučna oblast Računovodstvo i ekonomika poljoprivrednih gazdinstava, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,

Tim za realizaciju projekta 2. Dr Vladislav Zekić, uža naučna oblast Računovodstvo i ekonomika

poljoprivrednih gazdinstava, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,

3. Dr Dragan Milić, uža naučna oblast Računovodstvo i ekonomika poljoprivrednih gazdinstava, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,

4. Doc. dr Dejan Janković, uža naučna Sociologija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,

5. Prof. dr Todor Janić, uža naučna oblast Poljoprivredna tehnika, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,

Volonteri 6. Radmila Govedarica,

7. Olga Bogojevac,

8. Selena Đajić,

9. Nataša Miodanić,

10. Andrijana Aleksić.

Partnerska organizacija

11. PSS „Poljoprivredna stanica“ Novi Sad

Napomena:

Pored potrebe da se u Izveštaju prikažu rezultati istraživanja isti je svojom strukturom i obimom namenjen i za disemenaciju dobijenih rezultata.

U skladu sa time uvid u navedeni materijal omogućava upoznavanje sa osnovama teorije troškova, ocenom mogućnosti i utvrđivanje ekonomskih obeležja upotrebe žetvenih ostataka za proizvodnju toplotne energije.

U skladu sa time materijal korisnicima daje polazne osnove za upoznanje sa navedenom problematikom, upućuje ih u metode pribavljanja tačnih i ažurnih ulaznih informacija potrebnih za obračuna troškova, odnosno omogućava da se osposobe za samostalnu obradu podataka i obračun troškova energetskog korišćenja žetvenih ostataka u uslovima finansijskih i tržišnih kretanja.

Na ovaj način moguće je detalno sagledati problematiku praktične primene pretstavljenog modela i potencijalne nepreciznosti pri interpretaciji rezultata.

Pored toga, dobijeni rezultati treba da predstavljaju kvantitativnu osnovu za donošenje upravljačkih odluka, kako u domenu privrednih organizacija, tako i državnih institucija.

Korišćenje dobijenih rezultata od strane državnih institucija je od posebnog značaja, jer dosadašnja iskustva ukazuju da je ekonomičnost ovog načina proizvodnje energije teško moguća bez državnih stimulacija.

Autori

Sadržaj: 1. ENERGIJA I RAZVOJ LJUDSKOG DRUŠTVA ......................................... 1

2. ANALIZA POGODNOSTI POJEDINIH VRSTA BILJNIH OSTATAKA ZA KORIŠĆENJE U ENERGETSKE SVRHE ....................................................... 9

3. POTENCIJAL I OKVIRI UPOTREBE BILJNIH OSTATAKA U ENERGETSKE SVRHE, ......................................................................................... 15

4. MOGUĆNOSTI ZA ENERGETSKU EKSPLOATACIJU BIOMASE ..... 23 4.1. DIREKTNO SAGOREVANJE BIOMASE .......................................................... 28

4.2. BRIKETIRANJE BIOMASE ........................................................................... 29

4.3. GASIFIKACIJA BIOMASE ............................................................................ 29 4.4. PROIZVODNJA BIOGASA ............................................................................ 30

4.5. PROIZVODNJA BIODIZELA ......................................................................... 33

4.6. PROIZVODNJA BIOETANOLA...................................................................... 34

5. PODACI O TEHNOLOGIJI PRIKUPLJANJA ODNOSNO SPREMANJA BILJNIH OSTATAKA ............................................................................................. 37

5.1. TEHNOLOGIJA PRIKUPLJANJA ODNOSNO SPREMANJA BILJNIH OSTATAKA . 41 5.1.1. Linije mašina za konvencionalne bale ................................................ 42

5.1.2. Linije mašina za valjkaste bale ........................................................... 51

5.1.3. Linije mašina za velike četvrtaste bale ................................................ 56

5.1.4. Linije mašina za stogove ..................................................................... 58

5.1.5. Linije mašina za briketiranje na polju ................................................ 61

5.1.6. “Whole Crop” sistem .......................................................................... 62 5.2. OSNOVNE SPECIFIČNOSTI POJEDINIH OBLIKA SPREMANJA SLAME ............. 63

5.3. BRIKETIRANJE BILJNIH OSTATAKA ........................................................... 67

5.4. SKLADIŠTENJE ŽETVENIH OSTATAKA STRNIH ŽITA ................................... 72

5.5. TEHNIČKO-TEHNOLOŠKA REŠENJA ZA SAGOREVANJE SLAME ................... 74

6. UTVRĐIVANJE EKONOMSKE OPRAVDANOST KORIŠĆENJA ŽETVENIH OSTATAKA KAO IZVORA ENERGIJE ........................................ 79

6.1. NAČIN OBRAČUNA TROŠKOVA .................................................................. 85

6.2. UTVRĐIVANJE POJEDINIH KATEGORIJA TROŠKOVA ................................... 95

6.2.1. Obračun troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina ............ 95

6.2.1.1. Troškovi amortizacije ..................................................................... 97

6.2.1.2. Troškovi kamata na angažovana sredstva ...................................... 99

6.2.1.3. Troškovi održavanja i popravki pogonskih i priključnih mašina . 101

6.2.1.4. Pogonski troškovi ......................................................................... 105

6.2.1.5. Troškovi smeštaja pogonskih i priključnih mašina....................... 109

6.2.1.6. Troškovi osiguranja pogonskih i priključnih mašina ................... 112 6.2.1.7. Troškovi poreza, taksi i ostalih troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina ........................................................................................... 114

6.2.2. Obračun troškova materijala ............................................................ 115

6.2.3. Obračun troškova radne snage ......................................................... 115

6.2.3.1. Troškovi zarada stalno zaposlenih radnika .................................. 116

6.2.3.2. Troškovi naknada sezonskih radnika ........................................... 118 6.3. PREDRAČUNI TROŠKOVA ENERGETSKE EKSPLOATACIJE BIOMASE .......... 119

6.3.1. Kalkulacije troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina ...... 120

6.3.1.1. Troškovi korišćenja lakog traktora .............................................. 120

6.3.1.2. Troškovi korišćenja srednjeg traktora ......................................... 122

6.3.1.3. Troškovi korišćenja teškog traktora ............................................. 125 6.3.1.4. Troškovi korišćenja prese za male četvrtaste bale ....................... 126

6.3.1.5. Troškovi korišćenja prese za velike valjkaste bale ....................... 127

6.3.1.6. Troškovi korišćenja prese za velike četvrtaste bale ...................... 128

6.3.1.7. Troškovi korišćenja zvezdastih grablji ......................................... 129

6.3.1.8. Troškovi korišćenja traktorskih prikolica .................................... 130

6.3.1.9. Troškovi korišćenja manipulatora za slaganje bala..................... 131 6.3.1.10. Troškovi eksploatacije skladišnog objekta ................................... 133

6.4. OBRAČUN TROŠKOVA ENERGETSKE EKSPLOATACIJE SLAME .................. 136

6.4.1. Troškovi energetske eksploatacije slame strnih žita spremljene u obliku konvencionalnih bala ...................................................................................... 136

6.4.1.1. Troškovi spremanja slame ............................................................ 137

6.4.1.2. Troškovi transporta bala .............................................................. 139 6.4.1.3. Troškovi manipulacije i skladištenja ............................................ 143

6.4.1.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku malih četvrtastih bala ..................................................... 144

6.4.2. Troškovi energetske eksploatacije slame spremljene u formi valjkastih bala 145 6.4.2.1. Troškovi spremanja slame ............................................................ 145

6.4.2.2. Troškovi transporta bala .............................................................. 146

6.4.2.3. Troškovi manipulacije i skladištenja ............................................ 147

6.4.2.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku valjkastih bala ................................................................. 148

6.4.3. Troškovi energetske eksploatacije slame spremljene u formi velikih kvadratnih bala ............................................................................................... 149 6.4.3.1. Troškovi spremanja slame ............................................................ 149

6.4.3.2. Troškovi transporta bala .............................................................. 150

6.4.3.3. Troškovi manipulacije i skladištenja ............................................ 150

6.4.3.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u velikih kvadratnih bala .............................................................. 151

6.4.4. Troškovi sagorevanja ........................................................................ 152 6.4.4.1. Troškovi sagorevanja balirane slame .......................................... 156

6.4.4.2. Troškovi eksploatacije postrojenja za sagorevanje uglja ............. 161

7. TROŠKOVI ENERGETSKE EKSPLOATACIJE SLAME SPREMLJENE U OBLIKU PELETA I BRIKETA ........................................................................ 165

7.1. TROŠKOVI PELETIRANJA ......................................................................... 166 7.2. TROŠKOVI BRIKETIRANJA ....................................................................... 168

7.3. OCENA EKONOMSKIH EFEKATA ENERGETSKE UPOTREBE SLAME STRNIH ŽITA SPREMLJENIH U OBLIKU PELETA I BRIKETA ................................................... 171

8. MESTO ŽETVENIH OSTATAKA U SISTEMU OČUVANJA ŽIVOTNE SREDINE ................................................................................................................ 173

9. PROCENA UTICAJA POSMATRANIH TEHNOLOGIJA NA PROMENU VREDNOSTI ZEMLJIŠTA ............................................................. 179

10. UTICAJ NAVEDENIH TEHNOLOGIJA NA RURALNIH RAZVOJ I OČUVANJE DRUŠTVENE STRUKTURE SELA .............................................. 184

11. DRŽAVNA POLITIKA I OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U POLJOPRIVREDI ................................................................................................. 195

12. MOGUĆNOSTI I EKONOMSKI ASPEKTI UPOTREBE ŽETVENIH OSTATAKA ZA PROIZVODNJU TOPLOTNE ENERGIJE ........................... 201

13. LITERATURA .............................................................................................. 205

14. PRILOZI ........................................................................................................ 223

Pregled tabela:

Tabela 1. Biološki odnosi između proizvodnje zrna i žetvenih ostataka za pojedine ratarske useve. ............................................................................................................. 15 Tabela 2. Prosečne godišnje količine žetvenih ostataka posmatranih ratarskih useva na teritoriji Srbije i Vojvodine u periodu od 1990-2014. godine (tona) .......................... 18 Tabela 3. Struktura prosečnih godišnjih količina žetvenih ostataka u Srbiji i Vojvodini za period od 1990-2014. godine (u %) ........................................................................ 18 Tabela 4. Prosečne godišnje stope proizvodnje osnovnih ratarskih useva na teritoriji Srbije i Vojvodine u periodu 1990-2014. godine ........................................................ 19 Tabela 5. Najvažnije fizičke osobine biomase ............................................................ 24 Tabela 6. Energetska vrednost žetvenih ostataka ratarstva ......................................... 25 Tabela 7. Utrošak radnog vremena radnika pri primeni različitih metoda baliranja slame ........................................................................................................................... 50 Tabela 8. Poređenje podataka različitih tipova bala slame ............................................. 64 Tabela 9. Prednosti i nedostaci pojedinih formi bala .................................................. 64 Tabela 10. Sirovine za proizvodnju briketa ................................................................ 71 Tabela 11. Energetska vrednost pojedinih vrsta biomase ........................................... 75 Tabela 12. Koeficijenti korekcije za troškove održavanja i popravki u toku veka trajanja pogonskog sredstva ...................................................................................... 104 Tabela 13. Standardni režimi upotrebe traktora sa specifičnom potrošnja goriva .... 106 Tabela 14. Upotreba pogonskih mašina .................................................................... 108 Tabela 15. Utrošci motornog ulja za razne snage motora ......................................... 109 Tabela 16. Obračun troškova korišćenja smeštajnog objekta ................................... 111 Tabela 17. Premijske stope osiguranja za tarifnu grupu 4. – vučna vozila ............... 113 Tabela 18. Premijske stope osiguranja za tarifnu grupu 7. – priključna vozila ......... 113 Tabela 19. Obračun troškova neto zarada stalno zaposlenih radnika ........................ 118 Tabela 20. Obračuna neto naknada ........................................................................... 119 Tabela 21. Osnovni podaci o traktoru IMT-539 ....................................................... 120 Tabela 22. Predračun troškova korišćenja traktora IMT – 539 pri baliranju slame strnih žita .................................................................................................................. 122 Tabela 23. Osnovni podaci o srednjem traktoru MTZ – 820 ................................... 123 Tabela 24. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri baliranju slame strnih žita .................................................................................................................. 124 Tabela 25. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri procesu transporta i manipulacije bala slame ............................................................................................ 125 Tabela 26. Predračun troškova korišćenja traktora Steyr CVT 6225 pri procesu baliranja .................................................................................................................... 125 Tabela 27. Predračun troškova korišćenja prese Wellger – 730 a pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita .................................................................................................... 127

Tabela 28. Predračun troškova korišćenja prese John Deere - 592 pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita ...................................................................................... 128 Tabela 29. Predračun troškova korišćenja prese Case 434 pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita .................................................................................................... 129 Tabela 30. Predračun troškova korišćenja zvezdastih grablji ................................... 129 Tabela 31. Osnovne tehničke karakteristike prikolice Zmaj Z – 489 ....................... 130 Tabela 32. Predračun troškova korišćenja prikolice Zmaj - 498 ............................... 131 Tabela 33. Predračun troškova korišćenja manipulatora .......................................... 132 Tabela 34. Predračun troškova korišćenja skladišnog objekta .................................. 134 Tabela 35. Troškovi grabljenja ................................................................................. 137 Tabela 36. Troškovi baliranja - male četvrtaste bale ................................................ 138 Tabela 37. Obračun troškova veziva – male četvrtaste bale ..................................... 139 Tabela 38. Brzina kretanja pojedinih sistema za transport balirane slame................ 141 Tabela 39. Troškovi utovara malih četvrtastih bala .................................................. 142 Tabela 40. Obračun troškova transporta malih četvrtastih bala ................................ 143 Tabela 41. Troškovi manipulacije pri skladištenju malih četvrtastih bala ................ 144 Tabela 42. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku malih četvrtastih bala............................................................................................................................ 144 Tabela 43. Troškovi baliranja - valjkaste bale .......................................................... 146 Tabela 44. Obračun troškova veziva – valjkaste bale ............................................... 146 Tabela 45. Troškovi transporta – valjkaste bale........................................................ 147 Tabela 46. Obračun troškova manipulacije – valjkaste bale ..................................... 148 Tabela 47. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku valjkastih bala ... 148 Tabela 48. Troškovi baliranja – velike kvadratne bale ............................................. 149 Tabela 49. Obračun troškova veziva – velike kvadratne bale ................................... 150 Tabela 50. Troškovi transporta – velike kvadratne bale ........................................... 150 Tabela 51. Obračun troškova manipulacije – velike kvadratne bale ......................... 151 Tabela 52. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku velikih kvadratnih bala............................................................................................................................ 151 Tabela 53. Donja toplotna moć pojedinih vrsta žetvenih ostataka ............................ 152 Tabela 54. Vrednosti ukupnih troškova investicija za bioenegretska postrojenja u poređenju sa postrojenjima na lož-ulje i gas ............................................................. 155 Tabela 55. Obračun poterebne količine slame (god) ................................................ 158 Tabela 56. Predračun investicija u postrojenje za sagorevanje biomase - slame ...... 158 Tabela 57. Osnovni podaci vezani za ložište za sagorevanje balirane biomase ........ 159 Tabela 58. Obračun troškova eksploatacije ložišta za sagorevanje bala slame ......... 159 Tabela 59. Troškovi sagorevanja malih četvrtastih bala ........................................... 160 Tabela 60. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem malih četvrtastih bala............................................................................................................................ 160 Tabela 61. Troškovi sagorevanja valjkastih bala ...................................................... 160

Tabela 62. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem valjkastih bala .... 161 Tabela 63. Troškovi sagorevanja velikih četvrtastih bala ......................................... 161 Tabela 64. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem velikih četvrtastih bala............................................................................................................................ 161 Tabela 65. Karakteristike pojedinih vrsta uglja ........................................................ 162 Tabela 66. Obračun poterebne količine uglja (god) .................................................. 162 Tabela 67. Obračun investicija u postrojenje za sagorevanje uglja .......................... 163 Tabela 68. Osnovni podaci vezani za ložište za sagorevanje uglja ........................... 163 Tabela 69. Obračun troškova eksploatacije ložišta za sagorevanje uglja .................. 163 Tabela 70. Utvrđivanje troškova sagorevanja kamenog uglja .................................. 164 Tabela 71. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem kamenog uglja.... 164 Tabela 72. Troškovi amortizacije postrojenja za peletiranje ..................................... 166 Tabela 73. Troškovi održavanje postrojenja za peletiranje ....................................... 166 Tabela 74. Troškovi električne energije .................................................................... 167 Tabela 75. Troškovi zarada ....................................................................................... 167 Tabela 76. Troškovi peletiranja po toni proizvedenog peleta ................................... 167 Tabela 77. Troškovi prozvodnje peleta (d/toni) ........................................................ 168 Tabela 78. Troškovi korišćenja mobilne prese za briketiranje slame ....................... 169 Tabela 79. Troškovi briketiranja slame ..................................................................... 170 Tabela 80. Troškovi pakovanja briketa ..................................................................... 170 Tabela 81. Troškovi briketiranja po toni proizvedenog briketa ................................ 170 Tabela 82. Gornje toplotne moći ksilema i kore nekih domaćih vrsta drveća .......... 171 Tabela 83. Uporedni pregled cene dobijene energije ................................................ 202

Pregled grafikona: Grafikon 1. Kretanje obima žetvenih ostataka na terijtoriji Srbije u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100) ....................................................................................... 16 Grafikon 2. Kretanje obima žetvenih ostataka za užu Srbiju u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100) ............................................................................................ 17 Grafikon 3. Kretanje obima žetvenih ostataka za Vojvodinu u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100) ............................................................................................ 17 Grafikon 4. Struktura proizvodnje žetvenih ostataka po pojedinim usevima za period od 1990-2014. godine ................................................................................................. 19

1

1. ENERGIJA I RAZVOJ LJUDSKOG DRUŠTVA

Budući da energija u bilo kom obliku predstavlja osnovu za svaku čovekovu aktivnost, prisutno je stalno povećanje potreba i potrošnje energije. Sa druge strane, trenutna struktura primarnih izvora energije ne može, na globalnom nivou, obezbediti takav trend povećanja proizvodnje. Ograničene zalihe fosilnih goriva, a posebno sirove nafte, čije se rezerve procenjuju na period 30 - 40 godina, navode čovečanstvo da se okrene traženju zamene za naftu i njene derivate. Sa globalnom energetskom krizom usko su vezani i globalni ekološki problemi. Uz to, činjenica je da bi se navedeni period trajanja postojećih rezervi sirove nafte, sveo na manje od deset godina, kada bi ukupno stanovništvo na Zemlji trošilo energiju na nivou zemalja razvijenog sveta. Ubrzanim ekonomskim razvojem zemalja Azije, a posebno Kine, ova mogućnost sve više postaje izvesna. Izvršene analize pokazuju da je poboljšanje kvaliteta života u Kini u periodu između 1950. i 1990. godine dovelo do povećanja emisije ugljendioksida po stanovniku za sedam puta1. Navedene činjenice indirektno ukazuju da energetska kriza nije izraz lošeg stanja prirodnih izvora, već posledica globalne politike, odnosno neracionalne eksploatacije postojećih izvora energije. Ona predstavlja produžetak monopolske politike krupnog kapitala, tako da, na posredan način, možemo zaključiti da je nedostatak energije proizvod tehnološkog razvoja i na njemu utemeljenog novog svetskog poretka. Drugim rečima, prirodne rezerve energije na zemlji praktično su neiscrpne, ali postojeća tehnološka osnova ove resurse koristi na krajnje neracionalan način. Nedostatak, odnosno obilje energije, uslovljeni su pravcem razvoja tehnologije i ekonomije. Ovo je posebno očigledno ako znamo da je na našim prostorima, kao i u svetu, oduvek dostupna, a danas drastično zapostavljena, energija dobijena organskom konverzijom. Samo biljni pokrivač zemlje iznosi više od 18.000 milijardi tona suve materije, čiji je energetski ekvivalent 30x1021 džula. Godišnja produkcija biljne mase putem fotosinteze iznosi 173 milijarde tona suve materije2. Svetska kretanja u oblasti korišćenja obnovljivih izvora energije pokazuju da se sve razvijene zemlje ubrzano orijentišu na intenzivno korišćenje svih raspoloživih obnovljivih izvora energije. Evropska zajednica izmenila je u ovoj oblasti svoje planove, propisujući da do 2010. godine udeo biomase u proizvodnji komercijalne energije poraste od planiranih 6% na 12%.

1 Milutinović, S.: “Urbanizacija i održivi razvoj”, Fakultet zaštite na radu, Niš, 2004, str. 47. 2 Sassou A., "Biotehnologies: challenges and promisses", Uesco, Paris, 1985, str. 328.

2

Sprovodeći ovaj program neke od zemalja Evrope već danas imaju oko 20% komercijalne energije proizvedene iz biomase (Austrija, Švedska, Finska), dok kod nerazvijenih zemalja ovaj procenat dostiže i do 5%3.

Pored toga, postavlja se pitanje kolika je stvarna cena energije koju danas trošimo. Na to pitanje teško je dati odgovor, jer postoje teškoće da se tačno predvide ekonomske dimenzije budućih ekoloških problema koji se na ovaj način kumuliraju. Potpune posledice sadašnje politike korišćenja raspoloživih energetskih resursa osetiće tek sledeće generacije. Jedno je sigurno, energija je skupa i cena joj je mnogo veća nego što to danas izgleda. Pored toga, dodatni razlog i impuls za korišćenje biomase potiče od sve strožih uslova koje nameće zaštita životne sredine i nužnosti iznalaženja tehnoloških rešenja koja omogućuju održivi rast društva.

Činjenica da naša zemlja ima relativno visoku stopu rasta potrošnje energije (6 – 7% godišnje) i da smo u rezervama primarne energije približno šest puta siromašniji u odnosu na svetski prosek, još više nas upućuje na racionalno korišćenje i najmanjih količina otpadnih goriva4. Navedene okolnosti, između ostalog, jasno nalažu i pronalaženje mogućnosti za širu upotrebu biomase kao izvora za dobijanje energije. Imajući u vidu navedene razloge, korišćenje biomase u Srbiji ima značaj, ne samo za trenutno rešavanje problema manjka energije i njene visoke cene, već usled neminovnog iscrpljivanja fosilnih goriva i rastućeg problema globalnog zagrevanja zbog emisije ugljendioksida. Dodatni značaj razmatranjima potencijala obnovljivih izvora energije u celini, a posebno u slučaju Srbije, daje proces prilagođavanja i pripreme za uključivanje Srbije u Evropsku uniju5.

Opšti pojam biomase veoma je širok i podrazumeva organsku materiju biljnog i životinjskog porekla. Međutim, prema procenama od ukupno nastale biomase na planeti Zemlji, iskoristi se manje od 4%. Od toga približno 1,2% koristi se za hranu ljudi i životinja, 1% za proizvodnju papira i kartona, a svega 1% se utroši u energetske svrhe, odnosno kao gorivo6. Na žalost, energetska primena biomase većim delom je ograničena na drvo, kao gorivo za loženje, što uglavnom nije ekološki opravdano i ne može biti osnov za dalje povećanje upotrebe biomase. 3 Gierulski K., Marcin P.,: “Utilisation of solid biomass for energy, porposes in Poland”, EC Baltic Renewable Energy Centre, Institute for Building, Mechanisation and Electrification of Agriculture, 2001, str. 4. 4 Perunović, P., Pešljanski, L., Timotić U.: “Biomasa kao gorivo”, Savremena poljoprivredna tehnika, 1-2, 1983, str. 10. 5 Vojinović-Miloradov Mirjana, Delić Stanislava, Pejanović, R., Zekić, V.: "Mehanizmi podrške korišćenju obnovljivih izvora energije", Agroekonomika br. 39-40, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008, str. 69-80. 6 Tomanović, R., Stojanović, N.: “Proizvodnja energije iz biomase”, Poljoprivreda kao korisnik i izvor energije, Zbornik radova, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1983, str. 7- 14.

3

Ostaci biomase, koji predstavljaju potencijalni energetski izvor, prema domaćim autorima7 prvo su podeljeni na one koji nastaju u šumarstvu i na one koji nastaju u poljoprivredi. Ostaci biomase, koji nastaju u poljoprivredi, podeljeni su prema granama poljoprivrede na ostatke u ratarstvu, voćarstvu sa vinogradarstvom i stočarstvu. Ostaci u stočarstvu se uglavnom odnose na tečni stajnjak, odnosno na izmet životinja. Iako je ovaj ostatak direktno životinjskog porekla, s obzirom da se sastoji od organske materije, koja je u osnovi biljnog porekla, on se tretira kao biomasa. Otpadna biomasa koja se javlja u drvnoj industriji se posebno procenjuje, dok se otpadna biomasa iz industrije koja pripada poljoprivredi analizira na drugi način, smatrajući da je ipak najveći deo potencijalno raspoložive biomase sadržan u ostacima koji se javljaju pri primarnom ubiranju poljoprivrednih proizvoda.

Neophodno je znati da primarna prednost biomase kao izvora energije nije u njenom ogromnom potencijalu, pošto je isti iskoristiv samo ograničeno, već u obnovljivosti. Upravo obnovljivost daje suštinsku prednost biomasi nad klasičnim, fosilnom gorivima koja su u relevantnom vremenskom periodu neobnovljiva i samim time ne mogu biti osnov za planiranje održivog rasta koji podrazumeva racionalno korišćenje energije8. Dakle, mora se izbeći iscrpljivanje prirodnih izvora energije koji se, s obzirom na relativno kratak ljudski vek, ne obnavljaju. Istovremeno se mora sprečiti zagađenje okolne sredine, kako bi se život u prirodi odvijao normalno. Veoma je značajno da pored toga što snabdevanje energijom danas počiva pretežno na fosilnim gorivima, još samo pre 250 godina čovečanstvo je bilo upućeno uglavnom na regenerativne izvore energije, od kojih je najznačajnija bila biomasa. U periodu burnog razvitka i napretka ljudskog društva u celini, korišćenje regenerativnih izvora energije je potisnuto zbog njihove neekonomičnosti u odnosu na fosilna goriva.

Dakle, neophodna je nova koncepcija razvoja, koja kao integralni deo mora da sadrži sistem ekološke poljoprivrede, koji bi trebalo da optimalno uvažava sve faktore reprodukcije, počev od zemljišta i plodoreda, preko agrotehnologije i tehnike, genetike i selekcije, ishrane i zaštite. Jasno je da je samo ovo put do racionalnog korišćenja sirovina i energije, čime treba stvoriti osnove za nove koncepte energetske reprodukcije u poljoprivredi. Energetska reprodukcija, u uslovima porasta broja stanovnika, mora da bude proširena i da stvori ekološki zaštićene poljoprivredne biosisteme,

7 Ilić, M. i sar: “Energetski potencijal i karakteristike ostataka biomase i tehnologije za njenu pripremu i energetsko iskorišćenje u Srbiji”, Studija, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, Beograd, 2002, str 7. 8 Corselius, K., Wisniewski, S., Ritchie, M.: “Comprehensive research studies comparing conventional and sustainable systems”, Sustainable Agriculture, The Institute for agroculture and trade policy, SAD, 2001, str. 7.

4

kao osnov za dugoročno održivu i profitnu proizvodnju. Ovakva integralna koncepcija razvoja poljoprivrede bazira se na optimalnom plodoredu ratarskih biljaka, zelenim površinama za ispašu stoke, optimalnoj zastupljenosti stoke po jedinici obradive površine, radi održanja plodnosti zemljišta, te pored ostalog postizanjem energetske samodovoljnosti na što višem nivou. Od posebnog značaja za novu koncepciju razvoja poljoprivrede je njeno uključivanje, kao ravnopravne komponente, pri izradi razvojnih planova u ruralnim sredinama. Ruralna područja, mada ne predstavljaju pokretačku ekonomsku snagu, imaju veliku važnost jer: 1) predstavljaju egzistencijalnu osnovu za značajan deo populacije, naročito za onaj deo populacije koji nema uslova da se uključi u zvaničnu ekonomiju, 2) ruralna područja predstavljaju osnovu prehrane stanovništva, 3)predstavljaju osnovu za širok spektar ekoloških resursa kao što su voda, vazduh, biodiverzifikacija, bioenergija i turističke znamenitosti, 4) od posebnog su značaja za iskorišćenje bioenergetskih resursa. Iako ruralni resursi ne predstavljaju sami po sebi faktor sigurnosti u pogledu zadovoljenja osnovnih potreba na održivoj osnovi, oni predstavljaju veoma važan deo ruralno diverzifikovanog budžeta domaćinstava9, čime se uvođenje tehnologija za iskorišćavanje bioenergenata olakšava.

Dosadašnja mala iskorišćenost biomase prvenstveno je prouzrokovana niskom toplotnom vrednosti biomase po jedinici transportne zapremine i veoma izraženom prostornom disperzijom. Zbog ovih karakteristika, najveći deo trenutno neiskorišćene biomase ne može da bude ekonomično eksploatisan. Bez obzira na to, usled ogromnih potencijala biomase, navedene činjenice nimalo ne umanjuju njen značaj kao izvora energije. Iskorišćavanje ovoga resursa je veoma bitno, samo u Velikoj Britaniji svake godine nastane oko 170 hiljada tona otpadne biomase, od čega oko 60 hiljada tona nastaje u zatvorenim objektima10.

Poznato je da osnovna proizvodnja ratarskih useva povlači za sobom istu ili čak i do tri puta veću količinsku produkciju biljnih ostataka. U nekim reonima sporedne sirovine su zauzele svoje funkcionalno mesto u nastavku procesa proizvodnje, a negde predstavljaju sirovinski balast. Tako, na primer, proizvodnja pšenice, ukoliko ne postoji stočarska proizvodnja, ima sirovinski materijal koji opterećuje primarnu proizvodnju, pa se slama spaljuje ili u najboljem slučaju zaorava.

9 Rauch, T., Bartels, M., Engel, M.: “'Regional Rural Development – A regional response to rural poverty”', Universum Verlagsanstalt, Wiesbaden, 2001, str. 34. 10 Sillsoe, A.: “Appraisla of farm waste menagment options”, Report No ETSU B/FV/00224, Energy from biomass, Vol. 5: straw, poultry litter and energy corps as a energy sources, Westminster, 1993, str. 8.

5

Prosečna godišnja količina celuloznih otpadaka u Vojvodini, prema procenama, iznosi oko 9 miliona tona11 samo u poljoprivredi, dok se isti potencijal na nivou Srbije procenjuje na skoro 13 miliona tona12. Usled toga, poljoprivreda, pored toga što predstavlja izvor hrane i sirovina za industrijsku preradu, postaje sve značajnija kao potencijalni izvor energije. Mada su mogućnosti poljoprivrede u ovome sektoru ograničene, posebno u domenu ekonomičnosti energije proizvedene na ovaj način, te drugih specifičnosti poljoprivrednih proizvoda i karaktera same proizvodnje, ova tehnologija sve više dobija na značaju zbog sve prisutnije navedene nestašice fosilnih goriva i nagomilavanja ekoloških problema. Varijabilni prirodni faktori i faktori okruženja, kao i postignuti stepen koncentracije i specijalizacije proizvodnje utiču na formiranje različitih sistema proizvodnje i tipova poljoprivrednih organizacija. Svi su striktno ograničeni okvirima poljoprivredne proizvodnje, te skoro svaki oblik proizvodnje uključuje mogućnost proizvodnje nekog vida energije.

Ovakve tvrdnje zastupa širok krug autora, te se žetveni ostaci pominju i kao “veoma vredan proizvod u kome je skoncentrisana velika masa organske i mineralne materije i značajna količina energije”13. Ovakav stav pokazuje jedan novi kvalitet u posmatranju ovoga resursa, jer se isti pominje kao proizvod, a ne sporedni rezultat proizvodnje. Naime, biomasa je jedan od načina da se iskoristi ogromni potencijal Sunca, jer je svaki list mali sunčani kolektor, čija je cena koštanja zanemarljiva u odnosu na druge vrste kolektora14.

Samo manji deo slame se koristi, dok se skoro dve trećine spaljuje na parceli zbog problema pri zaoravanju. Prema procenama15, na bazi ankete iz 1979. godine, kojom je bilo obuhvaćeno 127.000 ha polja pod slamom, u Vojvodini je na poljima spaljeno 61,3%, presama sakupljeno 36,3%, a samo 2,1% slame isečeno je i zaorano.

Ovakva praksa, pored očiglednih gubitaka iskoristive biomase, prouzrokuje i brojne negativne posledice. Uobičajeno sagorevanje

11 Brkić, M.: “Korišćenje nekih nekonvencionalnih izvora energije u protekloj deceniji u Vojvodini”, Savremena Poljoprivredna tehnika, VDTP, Novi Sad 3 (12), 1986, str. 81. 12.Brkić, M, Janić, T.: “Mogućnosti korišćenja biomase u poljoprivredi”, Zbornik radova sa II savetovanja: “Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva”, Regionalna privredna komora, Sombor, “Dacom”, Apatin, 1998, str. 6. 13 Kastori, R. i sar.: “Ekološki aspekti primene žetvenih ostataka kao alternativnog goriva”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 20. 14 Žeželj M.: “Energetski potencijali biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 3. 15 Tadić L.: “Neki rezultati ispitivanje mašina za spremanje slame”, Savetovanje Vojvođanskog društva za poljoprivrednu tehniku, Zbornik radova sa savetovanja u Aranđelovcu, 1981, str. 131 – 150.

6

žetvenih ostataka ne dovodi samo do gubitka organske materije u njima i značajne energetske vrednosti, već i do uništenja humusa i mikroorganizama u površinskom sloju zemljišta. Pored toga, pri spaljivanju žetvenih ostataka u atmosferu, pored ugljenika, odlaze i drugi značajni biogeni elementi kao što su azot i sumpor. Kao produkt sagorevanja ostaje pepeo, koji sadrži samo mineralne materije i to većim delom u obliku teže pristupačnom za biljke. Veoma je nepovoljna i činjenica da, u toku sagorevanja žetvenih ostataka, najbolje sagoreva najvredniji deo biljke, lišće, koje ima povoljniji hemijski sastav, dok stabljika, posebno kod kukuruza, teže sagori. U toku sagorevanja žetvenih ostataka troši se značajna količina kiseonika i istovremeno zagađuje sredina dimom i pepelom, te se pored štetne uništava i korisna fauna16. U kombinaciji sa intenzivnim korišćenjem poljoprivrednog zemljišta, uz neznatnu upotrebu organskih đubriva, svi ovi faktori dovode do trajne degradacije poljoprivrednog zemljišta. Pored toga, dolazi i do drugih ekološki neprihvatljivih posledica. Uprkos mnoštvu štetnih posledica, spaljivanje žetvenih ostataka na parceli je dosta učestala pojava. U uslovima slabo razvijenog stočarstva, unutar poljoprivede naše zemlje, žetveni ostaci ne nalaze svoju upotrebu na gazdinstvu, te usled toga predstavljaju nekoristan balast. Od presudnog značaja za ovu pojavu je i to da je za uspešno zaoravanje žetvenih ostataka, na primer kukuruzovine ili stabljike suncokreta, potrebna odgovarajuća mehanizacija, čije korišćenje prouzrokuje određeni utrošak rada i materijalnih sredstava. Da bi se navedeni troškovi i problemi izbegli, pristupa se najjednostavnijem, ali ekološki, a time i dugoročno posmatrano ekonomski, najnepovoljnijem rešenju, spaljivanju na parceli. Ovoj štetnoj praksi pogoduje i činjenica da je kontrola sprovođenja zakonskih propisa u vezi sa sagorevanjem žetvenih ostataka nedovoljno efikasna. U prilog ove prakse ide i činjenica da se spaljivanjem žetvenih ostataka na parceli postiže i korist od uništavanja semena korovskih biljaka i štetočina, pa je time olakšana osnovna obrada zemljišta.

Usled toga, značaj istraživanja mogućnosti energetske upotrebe žetvenih ostataka veći je od prostog tehnološkog napretka, jer ona predstavljaju alternativni pravac razvoja, kojim moraju da krenu nerazvijene zemlje. Da bi se ovaj razvoj mogao pravilno usmeriti, nužno je prethodno stvoriti kako tehničko-tehnološku, tako i ekonomsku osnovu za razvoj, ocenjivanje i primenu alternativnih tehnologija.

Posebnu pažnju bi trebalo posvetiti tehničkim rešenjima za energetsko

16 Kastori R. i sar.: “Ekološki aspekti primene žetvenih ostataka kao alternativnog goriva” Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 6.

7

iskorišćenje biomase. Pri tome akcenat bi trebalo staviti na tehnička rešenja koja bi omogućila korišćenje biomase na postojećoj ili modifikovanoj opremi. Ovakva rešenja bi u znatnoj meri smanjila početna investiciona ulaganja i direktno uticala na ekonomičnost energetske upotrebe biomase. Ovaj princip u ekonomskom smislu može biti implementiran i kvantifikovan kroz primenu metoda diferencijalnih kalkulacija. Ostvarenje ovih ciljeva moguće je postići samo uz podsticajne mere odgovarajućih institucija države. Država treba da vrši podsticanje domaće industrije u pravcu proizvodnje opreme za energetsko korišćenje biomase17.

17 Zekić, V., Jovanović, M.: "Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom valjkastih bala", Revija agronomska saznanja, UDK 43, ISSN 0354-2092 broj 5, Novi Sad, 2006, 38.

8

9

2. ANALIZA POGODNOSTI POJEDINIH VRSTA BILJNIH

OSTATAKA ZA KORIŠĆENJE U ENERGETSKE SVRHE Direktno sagorevanje biomase moguće je izvršiti putem rekonstruisanih energetskih postrojenja na tečna goriva (lož-ulje i mazut) i čvrsta goriva ili sagorevanjem u postrojenjima koja koriste biomasu kao osnovno gorivo. Smatra se da su sredstva uložena u ove programe isplativa u roku od tri do četiri godine, a ekonomika ukupnog poslovanja korisnika postaje povećana. Na ovaj način troškovi nabavke goriva svode se na minimum, jer se snabdevanje vrši iz sopstvenih otpadnih sirovina. Time se postiže ekonomska, ali i tehnološka sigurnost korisnika. Kada se govori o tehnološkoj sigurnosti korisnika, prvenstveno se misli na veću energetsku samodovoljnost tehnoloških procesa, čime se u velikoj meri smanjuje rizik ukupne proizvodnje. Kao konačni korak u razvoju tehnologije sagorevanja moguće je započinjanje specijalizovane proizvodnje biomase isključivo za potrebe proizvodnje energije. Ekonomičnost ovoga procesa predmet je mnogih razmatranja, pri čemu već postoje i razvijena rešenja za njenu ocenu (Walsh, Becker, 1996).

Za razliku od programa direktnog sagorevanja biomase, kojim investitori obezbeđuju sopstveno snabdevanje energijom, programi briketiranja biomase su namenjeni za snabdevanje drugih korisnika (uglavnom individualnog sektora). Da bi biomasa postala pogodna za ovaj oblik korišćenja potrebno ju je energetski koncentrisati (sabiti) i prevesti u oblik i veličinu pogodnu za manipulaciju i transport. Na taj način korišćenje biomase postaje dostupno većem broju korisnika (postaje roba koja može da učestvuje u tržišnom prometu), ali sa dodatnim troškovima obrade, transporta i prometa. Iz tih razloga ovaj postupak se primenjuje samo tamo gde se biomasa ne može koristiti u blizini njene proizvodnje, odnosno mesta sakupljanja, pošto ona najčešće nastaje kao sporedni proizvod. Tehnološko-tehnički postupci za proizvodnju briketa iz biomase su i u svetu i kod nas praktično rešeni, ali je pitanje njihove ekonomičnosti i konkurentnosti prema drugim energetskim izvorima još uvek neizvesno, zbog čega se još uvek nalaze u fazi ispitivanja i dokazivanja za primenu u praksi. Oprema i procesi sagorevanja peleta i briketa se puno ne razlikuju od istih namenjenih za sagorevanje drveta. Mada, budući da su pelete i briketi uniformnih dimenzija lakše je izvesti automatizaciju ovih procesa. Istraživanja u svetu kreću se i u pravcu razvoja ovakvih sistema namenjenih dobijanju energije u uslovima ruralnih sredina, pri čemu se teži maksimalnoj autonomnosti sistema (Bass, 2001). U ovom slučaju, reč je o malim ložištima namenjenim pojedinačnim domaćinstvima. Pored

10

ovakvih istraživanja, izvode se i istraživanja koja kombinuju plantažni uzgoj biomase vezan sa tehnologijama briketiranja koja se baziraju na proizvodnji visokog obima (Hitoshi, 2001).

Nepotpuno sagorevanje biogoriva je dvostepena konverzija energije. U prvom stepenu se iz biogoriva nepotpunim sagorevanjem (gasifikacijom) proizvodi mešani gas - biogas (u kojem dominira CO sa nešto CH4). Nakon hlađenja i prečišćavanja biogas se može upotrebiti za vrlo različite namene: za pogon SUS motora, zagrevanje objekata, itd. Bez prečišćavanja biogas se može direktno upotrebiti za proizvodnju toplotne energije u procesu sušenja poljoprivrednih proizvoda. Tehologija za proizvodnju biogasa daje gas čija se toplotna vrednost kreće od 4 do 7 MJ/Nm3 kod jednostavnije tehnologije procesa, pa sve do 18 MJ/Nm3 za sofisticiranu tehnologiju koja uključuje oksigensku gasifikaciju i koja se ređe primenjuje. Tehnika gasifikacije bila je aktuelna još pre 50 godina, kada se kao gorivo koristilo: drvo, ugalj i oklasak. Danas se ovaj problem reafirmiše u domenu istraživanja energetskih potencijala poljoprivrede i kao potencijalna goriva se istražuju: oklasak, kukuruzovina, slama, stabljika suncokreta, itd.

Biogas nastaje u procesu anaerobne fermentacije stajnjaka (bez prisustva kiseonika), dejstvom baterijskih kultura koje se nalaze u gnojivu. U prvoj fazi, pod uticajem bakterija, ugljeničke materije prelaze u isparljive kiseline i vodu, a u drugoj kiseline prelaze u metan i ugljendioksid. U ovom procesu organske materije čvrstih otpadaka smanjuju se za 50% do 70%, a uz biogas se dobija i prevreli stajnjak koji sadrži azot, kalijum i fosfor (Mulić, 1995). Bilo koja organska materija koja predstavlja izvor neophodnih sastojaka u procesu proizvodnje biogasa, kao što su ugljenik, azot, fosfor, kalijum, magnezijum itd., može se koristiti kao sirovina za dobijanje biogasa. Najpovoljnije je u ove svrhe koristiti komunalne i industrijske otpadne vode, ljudske i životinjske ekstremente i biljnu biomasu. Najčešće se na velikim farmama u dovoljnim količinama nalaze tečni stajnjak i sporedni proizvodi ratarstva, tako da se oni najviše koriste kao sirovina za dobijanje biogasa. Kao gorivo biogas sadrži 70% do 75% metana, te je njegova toplotna moć od 20 do 25 MJ/m3, što odgovara 0,7 do 0,8 kg ekvivalentnog uglja, odnosno 0,6 m3 prirodnog gasa. Primenom prevrelog stajnjaka znatno se štedi mineralno đubrivo i štiti životna okolina. Postojeća stočarska proizvodnja u našoj zemlji stvara velike količine stajnjaka, od čega su velike količine u vidu tečnog stajnjaka. Ovaj stajnjak je često izvor ekološke opasnosti, odnosno ekološkog zagađenja. Naime, smatra se da u biološkom smislu farma od 50.000 tovljenika zagađuje životnu sredinu kao naselje od 250.000 stanovnika. Ovaj problem se veoma produktivno može rešiti i kroz preradu ovog otpada, čime se mogu proizvesti znatne količine biogasa. Veoma je značajno da se

11

u istom procesu dobija i prevreli stajnjak koji predstavlja supstitut za mineralno đubrivo.

Ekonomičnost proizvodnje biogasa još nije dokazana, ali se pretpostavlja da ona može biti isplativa ako se računaju sva tri efekta ovog procesa (proizvodnja energije, proizvodnja prevrelog stajnjaka i zaštita životne okoline). Promene u pristupu i realizaciji koncepta proizvodnje i potrošnje energije u Srbiji tek predstoje, što je većim delom uslovljeno obezbeđivanjem potrebne energije i potrebom za očuvanjem životne sredine. U skladu sa time, tehnologija proizvodnje biogasa, koja trenutno ne omogućava ekonomičnu proizvodnju, ipak ima dugoročnu perspektivu.

Problem zagađenja posebno je prisutan pri intenzivnoj proizvodnji u svinjarstvu, gde se ona izvodi na velikim kapacitetima farmi, te su efekti zagađenja koncentrisani i uočljivi. Shodno tome, ne sme se zanemariti ni manje upadljivo zagađenje koje potiče od manjih proizvođača, ali ono zbog malog pojedinačnog kapaciteta i prostorne disperzije ne stvara značajne probleme i samim time nije predmet interesovanja. Međutim, kumulativni efekti ovakvog zagađenja sigurno se ispoljavaju u dužem vremenskom periodu.

U našim uslovima proizvodnja biogasa bi trebalo da se orijentiše na stajanjak svinja, budući da je njegova biološka vrednosti niska. Otpaci ratarske proizvodnje nisu najpovoljnija sirovina u procesu fermentacije. Celuloza, koja predstavlja osnovni izvor ugljenika u proizvodnji biogasa, u svom sastavu sadrži lignin koji se veoma teško razlaže i uz to otežava razlaganje same celuloze. U skladu sa time, potrebna je fizička, hemijska ili fizičko-hemijska priprema, koja prouzrokuje dodatne troškove. Uz to, poljoprivredni otpaci imaju veoma nizak sadržaj azota koji omogućava umnožavanje mikroorganizama koji učestvuju u procesu fermentacije. Zbog toga se oni moraju predviđati samo u smeši sa drugim, azotom bogatim materijama.

Otpadne vode prehrambene industrije se u procesu prečišćavanja obrađuju anaerobnim vrenjem. Usled velikog sadržaja organskih sastojaka postiže se uspešno vrenje uz dobijanje znatnih količina gasa. Posebna prednost ovih otpadnih voda je visoka temperatura, tako da nije potrebna dodatna energija. Osnovni nedostatak je visok sadržaj jedinjenja sa sumporom, od kojih u procesu nastaje sumpor-vodonik. Komunalne vode predstavljaju izvor sa malim sadržajem neophodnih elemenata u proizvodnji biogasa. U skladu sa time ne koriste se kao sirovina za proizvodnju biogasa. Fermentori za anaerobno vrenje predstavljaju samo sastavni deo postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

12

Udeo energije proizvedene putem biogasa u bilansu zemlje može da bude značajan. Ovo povećanje moguće je ostvariti pod uslovom da se preradi što veći deo raspoloživih sirovina. U slučaju pojedinih potrošača, proizvodnja biogasa može da pokrije veći deo energetskih potreba povećavajući energetsku nezavisnost. Pri potrebi za stalnim radom određenih delova postrojenja, biogas može biti komplementarni izvor energije. Uz proizvedenu energiju kroz primenu prevrelog stajnjaka štedi se mineralno đubrivo i štiti životna okolina. Sagledavanje ekonomskih aspekata proizvodnje biogasa treba bazirati na primeni diferencijalne kalkulacije i senzitivnih analiza troškova. Ovim putem moguće je svako posmatrano rešenje testirati u promenljivim uslovima i pratiti promene troškova. Uvođenjem ekonomski efektivne proizvodnje biogasa stvara se mogućnost poboljšanja ekonomskih rezultata u okviru svinjarske proizvodnje. Ekonomsko vrednovanje uticaja na zaštitu životne sredine moguće je analizirati isključivo na nivou društva i kroz finansijsku podršku, koju korišćenju obnovljivih izvora pruža država (Zekić, Jovanović, 2007).

Rast cena goriva, smanjenje rezervi sirove nafte, težnja da se pronađe gorivo sa boljim ekološkim osobinama, očuvanje ekonomske nezavisnosti od izvoznika nafte sve više upućuje brojne istraživače u svetu i kod nas na upotrebu biodizel goriva koje može da se proizvede iz ulja biljnog porekla. Dok je tehnološki proces proizvodnje biodizel goriva manje – više poznat, dotle je njegovoj ekonomskoj analizi posvećeno znatno manje pažnje. Istorijski posmatrano, ideja o upotrebi biljnih ulja kao goriva, nastala je istovremeno sa početkom masovnije eksploatacije goriva dobijenih iz nafte. Međutim, tek tridesete godine prošlog veka se smatraju pravim počecima naučnih istraživanja vezanih za ovu problematiku. U godinama Drugog svetskog rata i posle njega, korišćena su biljna ulja kao zamena za dizel gorivo, čista ili pomešana sa njim.

Smanjenje svetskih rezervi sirove nafte, rast cena goriva, kao i saznanje o štetnosti produkata njenog sagorevanja, sedamdesetih godina ponovo otvaraju vrata istraživanjima na ovom polju. Od tada, pa do današnjih dana razrađene su metode za eliminaciju problema vezanih za korišćenje biljnih ulja kao goriva, među kojima je najznačajnija metoda transesterifikacije biljnih ulja nižim alkoholima. Zbog svog biološkog porekla i sličnih osobina mineralnom dizelu, ovo gorivo je komercijalno nazvano biodizel. Sa proizvodnjom i primenom biodizel goriva u Evropi i u svetu daleko se odmaklo. Koristi se u gradskom saobraćaju, za rad poljoprivrednih mašina, kao i za grejanje prostorija u specifičnim uslovima. U Evropskoj Uniji je opredeljenje za proizvodnju biodizel goriva konkretizovano kroz Direktivu 2003/30/EC. Direktivom je predviđeno da udeo biogoriva raste po stopi od 0,75%, počev od 2005.

13

godine, i da do 2010. godine bude 5,75% konvencionalnih goriva zamenjeno alternativnim gorivima.

Naša zemlja poseduje značajan potencijal za proizvodnju biodizela. Biodizel na bazi domaćih sirovina može biti cenovno konkurentan D2 gorivu. Međutim, da bi proizvodnja biodizela zaživela potrebno je: u Zakon o energetici dodati plan proizvodnje i korišćenja biodizel goriva i stimulisati izgradnju distributivne mreže i time omogućiti uredno snabdevanje potrošača biodizel gorivom. Pored toga, potrebno je primeniti odgovarajuće mere državnih stimulacija (Jovanović et al., 2004) Pri tome je podsticaj razvoja postrojenja većeg kapaciteta od posebnog značaja, budući da je na taj način moguće postići viši stepen ekonomičnosti proizvodnog procesa.

Etanol se može proizvesti hemijskom sintezom ili fermentacijom. Od ukupne proizvodnje etanola preko 60% se proizvodi fermentacijom i naziva se bioetanol. Etanol se može proizvesti i sintezom iz vode i etena u prisustvu sumporne kiseline kao katalizatora. Procese fermentacije moguće je primeniti na svim sirovinama u kojima ima šećera, koji je moguće metabolisati putem kvasca ili polisaharida, koji se mogu razgraditi do šećera. Bez obzira što je etanol prvenstveno korišćen za proizvodnju alkoholnih pića, trenutno se najveći deo proizvodnje utroši kao gorivo (Kim, Dale, 2005). Druge sirovine, kao otpadne vode raznih tehnoloških procesa, imaju veliki potencijal, bez obzira na to što je koncentracija šećera u ovim biljkama niža nego u proizvodima poljoprivrede.

14

15

3. POTENCIJAL I OKVIRI UPOTREBE BILJNIH OSTATAKA U ENERGETSKE SVRHE,

Kako putem statističke evidencije nije moguće doći do podataka o proizvodnji žetvenih ostataka, procena ukupnog potencijala polazi od proizvodnje osnovnih ratarskih useva. Podaci o pretpostavljenom odnosu količine glavnog proizvoda i nusproizvoda uzeti su iz domaćih izvora i daju se u narednoj tabeli. Podaci u tabeli 1. korišćeni su pri analizi raspoloživih žetvenih ostataka. Procene ostalih autora18 ne odstupaju u znatnoj meri od prezentovanih podataka. Odstupanja se najčešće odnose na proporciju između prinosa kukuruza i njegovih žetvenih ostataka.

Tabela 1. Biološki odnosi između proizvodnje zrna i žetvenih ostataka za pojedine ratarske useve19.

Usev Odnos zrno / žetveni ostaci

Pšenica 1 : 1 Kukuruz 1 : 1

Soja 1 : 2 Suncokret 1 : 2

Ječam 1 : 1 Ovas 1 : 1 Raž 1 : 1,2

Prosečna vrednost, na ovaj način utvrđene godišnje količine prinosa pojedinih useva, množi se sa koeficijentima koji označavaju količinske odnose prinosa i žetvenih ostataka. Na ovaj način dobiće se prosečne količine žetvenih ostataka na teritoriji Vojvodine i Srbije u proteklih dvadeset godina, odnosno ukupan iznos nusproizvoda navedenih ratarskih useva. Svrha analize je da se pokažu potencijalni izvori sirovina za proizvodnju biomase, koji do sada nisu adekvatno iskorišćavani. Takođe, pokazaće se i dinamika obima proizvodnje ovih proizvoda, te na osnovu linearnog trenda, eventualno, buduće kretanje količina žetvenih ostataka.

Kretanje obima nusproizvoda u ratarstvu razmatra se posebno za Srbiju, Srbiju bez Vojvodine i Vojvodinu. Ovakva analiza je veoma značajna ako se imaju u vidu razlike u uslovima i poljoprivrednoj proizvodnji između 18 Novaković D., Đević M.: “Tehnološko – tehnički sistemi skupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, 1997, str. 57. 19 Brkić, J. M., Janić, V.T.: "Mogućnosti korišćenja biomase u poljoprivredi", Zbornik radova sa II savetovanja: “Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva”, Regionalna privredna komora, Sombor, “Dacom”, Apatin, str. 6.

16

navedenih regiona. Rezultati analize pokazuju kretanje, kako ukupnih količina nusproizvoda ratarske proizvodnje u Srbiji i Vojvodini20, tako i pojedinačnih useva. Statistička analiza pokazuje trend obima žetvenih ostataka i tako ukazuje na pravac budućeg kretanja količina nusproizvoda.

U posmatranom periodu ispoljena je tendencija povećanja potencijalnih količina nusproizvoda ratarstva na teritoriji Srbije i to za 0,74% prosečno godišnje u periodu od 1990. do 2014. godine. Ovaj trend je mnogo jače izražen u Vojvodini, gde stopa rasta iznosi 1,19%, dok u Srbiji postoji poad proizvodnje navedenih ratarskih useva iznosi -0.05% prosečno godišnje. Tendencija povećanja proizvodnje u ratarstvu na teritoriji Srbije delom se može pripisati rastu udela analiziranih useva, a delom opštem povećanju poljoprivredne proizvodnje posle 2000. godine.

U narednim grafikonima jasno je prikazana opisana tendencija, gde se uočava da je došlo do značajnog pada ratarske proizvodnje i samim tim proizvodnje žetvenih ostataka u Srbiji i Vojvodini (grafikon 1, 2 i 3).

Grafikon 1. Kretanje obima žetvenih ostataka na teritoriji Srbije u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100)

y = 0,8464x + 101,96

020406080

100120140160

1990

1991

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

Inde

ksi -

%

Godina

Ratarska proizvodnja na području uže Srbije nije značajno promenila tendenciju u toku analiziranog perioda (grafikon 2). Godina s najnižim nivoom proizvodnje posmatranih useva, a samim tim i najnižim raspoloživim količinama njihovih žetvenih ostataka tokom analiziranog perioda je 2000. godina. Razlog za ovu pojavu je izuzetno mala količina

20 Navedenih sedam ratarskih useva, koje su uvršćene u analizu, svakako ne reprezentuju ukupnu ratarsku proizvodnju u Srbiji, ali predstavljaju njen dominantan deo.

17

padavina tokom ove godine, koja se usled niskog procenta navodnjavanih provršina izuzetno negativno odrazila na prinose u biljnoj proizvodnji.

Grafikon 2. Kretanje obima žetvenih ostataka za užu Srbiju u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100)

y = -0,0927x + 107,36

0

20

40

60

80

100

120

140

16019

90

1991

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

Inde

ksi -

%

Godina

Kao i u regionu uže Srbije, u regionu Vojvodine (grafikon 3) postoji tendencnija rasta u posmatranom periodu.

Grafikon 3. Kretanje obima žetvenih ostataka za Vojvodinu u periodu od 1990. do 2014. godine (1990=100)

y = 1,4484x + 98,502

0

20

40

60

80

100

120

140

1990

1991

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

Inde

ksi -

%

Godina

18

U naredne dve tabele (2 i 3) i grafikonu 4, prikazane su prosečne godišnje količine žetvenih ostataka u Srbiji i Vojvodini, odnosno količine nusproizvoda ratarske proizvodnje i to po pojedinim usevima. Uočljivo je da najveći deo žetvenih ostataka dolazi od kukuruza i pšenice, što je i očekivano jer su ova dva useva najrasprostranjenija u ratarskoj proizvodnji Srbije. Udeo od preko 10% u ukupnom potencijalu žetvenih ostataka, pored navedena dva useva, ima jedino suncokret, ječam i soja učestvuju sa preko 5%, dok je doprinos ovsa i raži u ukupnim količinama žetvenih ostataka simboličan. Udeo pojedinih useva u ukupnoj setvenoj strukturi može da bude dobar putokaz u pogledu razvoja novih tehnologija za ubiranje žetvenih ostataka i proizvodnju biomase.

Tabela 2. Prosečne godišnje količine žetvenih ostataka posmatranih ratarskih useva na teritoriji Srbije i Vojvodine u periodu od 1990-2014. godine (tona)

Usevi Ukupno Uža Srbija Vojvodina Pšenica 2.361.452 998.332 1.363.120 Kukuruz 5.495.243 2.124.530 3.370.713

Soja 259.275 21.785 237.490 Suncokret 818.036 60.993 757.043

Ječam 292.065 125.448 166.617 Ovas 104.017 88.694 15.323 Raž 12.042 9.539 2.503

Ukupno 9.342.130 3.429.321 5.912.809 Izvor: Republički zavod za statistiku.

Tabela 3. Struktura prosečnih godišnjih količina žetvenih ostataka u Srbiji i Vojvodini za period od 1990-2014. godine (u %)

Usevi Ukupno Uža Srbija Vojvodina Pšenica 25,28 29,11 23,05 Kukuruz 58,82 61,95 57,01

Soja 2,78 0,64 4,02 Suncokret 8,76 1,78 12,80

Ječam 3,13 3,66 2,82 Ovas 1,11 2,59 0,26 Raž 0,13 0,28 0,04

Ukupno 100,00 100,00 100,00

19

Grafikon 4. Struktura proizvodnje žetvenih ostataka po pojedinim usevima za period od 1990-2014. godine

25%

59%

3%

9%3%

pšenicakukuruzsoja suncokretječamovas

U narednoj tabeli pokazana je dinamika obima nusproizvoda ratarske proizvodnje u Srbiji i Vojvodini pomoću prosečnih godišnjih stopa rasta u analiziranom periodu (1990-2014). Pozitivnu stopu rasta beleže kukuruz, suncokret, soja i ječam. Relativno visoku stopu pada proizvodnje imaju ovas i pšenica, dok je nešto manje izražen pad proizvodnje kod raži.

Kada se posebno analiziraju uža Srbija i Vojvodina, dolazi se do nešto drugačijih rezultata. Na području Vojvodine, koje ima bolje uslove za eksploataciju žetvenih ostataka i proizvodnju biomase, pozitivnu stopu rasta imaju sve kulture osim pšenice i ovasa. Region uže Srbije beleži pad obima proizvodnje, kod svih analiziranih useva, osim kod kukuruza, soje i ječma. Kod soje je dinamika rasta veoma izražena, što može da bude veoma značajno, s obzirom na to da ovaj usev ima relativno veću količinu nusproizvoda u odnosu na zrno, tj. glavni proizvod.21

Tabela 4. Prosečne godišnje stope proizvodnje osnovnih ratarskih useva na teritoriji Srbije i Vojvodine u periodu 1990-2014. godine

Usevi Ukupno Uža Srbija Vojvodina

Pšenica -0,84 -0,73 -0,91 Kukuruz 1,21 0,23 1,79

Soja 7,98 5,92 8,10 Suncokret 1,47 0,11 1,59

21 Tehnološki odnos zrno/žetveni ostaci kod soje iznosi 1 : 2.

20

Usevi Ukupno Uža Srbija Vojvodina

Ječam 0,99 2,04 0,17 Ovas -1,99 -1,90 -2,51 Raž -0,11 -1,00 3,65

Izvor: Republički zavod za statistiku.

Na bazi analiziranih podataka moguće je zaključiti da se potencijalni obim žetvenih ostataka u ratarskoj proizvodnji Srbije i Vojvodine poslednjih deset godina blago povećava. Rast proizvodnje izražen je u oba regiona, ali treba imati u vidu manji udeo žetvenih ostataka u odnosu na glavni proizvod kod novih sorti. Bez obzira na to, obim poljoprivredne proizvodnje u ovom periodu značajno je smanjen, tako da kod navedenih analiziranih useva obim proizvodnje još nije dostigao period iz sredine osamdesetih godina.

Očigledne su razlike između pojedinih useva u pogledu količine žetvenih ostataka. Iz prethodnih podataka vidi se da najveći obim nusproizvoda, u odnosu na glavni proizvod, imaju industrijski usevi (suncokret i soja), dok je kod žita (pšenica, ječam, kukuruz, raž i ovas) količina žetvenih ostataka, u odnosu na glavni proizvod, znatno manja. Međutim, u setvenoj strukturi dominiraju žita i to posebno pšenica i kukuruz, tako da na ova dva useva otpada skoro 80% ukupnih žetvenih ostataka u ratarskoj proizvodnji Vojvodine i preko 84% u okviru ratarske proizvodnje uže Srbije. Posle pšenice i kukuruza, jedino suncokret i ječam imaju nešto značajniji doprinos u obimu žetvenih ostataka, dok je učešće ostalih useva simbolično.

Tendencije u kretanju proizvodnje pojedinih useva pokazuju smanjenje učešća pšenice i strnih žita u setvenoj strukturi (osim raži koja se gaji na veoma malim površinama), a pretpostavlja se da će se ovaj trend nastaviti i u narednom periodu, odnosno da će u ratarskoj proizvodnji doći do proizvodne supstitucije žita industrijskim biljem. Pretpostavka daljeg širenja površina pod industrijskim biljem proizilazi iz očekivanog poboljšanja ekonomskog položaja poljoprivrede, a shodno tome i povećanih ulaganja u proizvodnju, što bi trebalo rezultirati preferiranjem kapitalno intenzivnijih useva u ratarskoj proizvodnji, kao što su usevi koji se koriste u industrijskoj preradi. Međutim, u setvenoj strukturi će i dalje dominirati pšenica i kukuruz, i samim tim ostati najznačajniji izvor žetvenih ostataka u poljoprivrednoj proizvodnji. Ovo ukazuje na potrebu anticipiranja razvoja tehnologija koje bi se bazirale na ubiranju žetvenih ostataka i proizvodnji biomase od nusproizvoda ovih useva. Naravno, ovo ne znači da treba zanemariti i druge useve, posebno ne one čija je proizvodnja u ekspanziji.

21

Sa daljim razvojem biološkog potencijala useva realna je pretpostavka da će doći do smanjivanja raspoloživih količina žetvenih ostataka. Naime, očigledna je tendencija da sa unapređenjem sorti, odnosno uzgojem novih sorti i hibrida, dolazi do pomeranja odnosa slama/zrno u korist zrna. U budućnosti, ova tendencija će da umanji raspoložive količine nusproizvoda u ratarskoj proizvodnji. Međutim, empirijsko predviđanje tehonoloških proboja u biološkom potencijalu biljaka veoma je složeno i prevazilazi okvire ovoga rada, što ne znači da se ovaj trend sme ignorisati u postupku anticipiranja budućih raspoloživih količina žetvenih ostataka.

Ako se analizira kvalitet raspoloživih količina biomase, pre svega se mora voditi računa o vlažnosti slame pojedinih useva u momentu žetve. Naime, slama pšenice i drugih strnih žita, u momentu ubiranja, ima od 15% do 20% vlage. Navedena vrednost je pogodna za energetsku primenu i briketiranje. Ova okolnost čini slamu strnih žita osnovnim potencijalnim izvorom energije u analiziranom sektoru. Za razliku od slame strnih žita, istraživanja pokazuju da kukuruzovina u oktobru mesecu, odnosno u momentu ubiranja, ima i do 48% vlage22. Ova okolnost čini kukuruzovinu nepogodnom za baliranje, pa se njeno spremanje po pravilu vrši u formi stogova. Mada u našoj praksi postoji čak i mehanizacija za mašinsko spremanje kukuruzovine23, ovaj način spremanja je veoma ekstenzivan i nije pogodan za veći obim energetske eksploatacije. Navedena tvrdnja se odnosi na robnu proizvodnju, koja se organizuje na velikim posedima. U slučaju sitnog individualnog sektora, usled latentne nezaposlenosti i niskog nivoa robnosti24, eksploatacija žetvenih ostataka ima veću perspektivu. Isti okviri i činioci upotrebe postoje i za žetvene ostatke suncokreta25. Ovde nije uključena ljuska suncokreta, koja kao potencijani energetski izvor već samom tehnologijom prerade suncokreta biva koncentrisana u uljarama. Na ovaj način ukupna problematika njenog korišćenja svodi se na adaptaciju kotlova za njeno sagorevanje ili na proces briketiranja čime se ovaj, sada već skoro konvencionalni energent, stavlja u tržišni promet.

22 Novaković D., Đević M.: “Tehnološko – tehnički sistemi skupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za nuklearne nauke, Vinča, 1997, str. 65. 23 Mićić, J., Đević, M., Novaković, D., Oljača, M., Šotra, D.: 56. Mićić, J., Đević, M., Novaković, D., Oljača, M., Šotra, D.: “Razvoj postupaka i mašina za prikupljanje biomase u ratarskoj proizvodnji”, Zbornik radova: XIV simpozijum jugoslovenskog društva za poljoprivrednu tehniku, Obrenovac, 1990, str. 257-267. 24 Živković, D.: “Ekonomski problemi poslovanja privatnih poljoprivredih gazdinstava”, Magistarski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2002, str. 91. 25 Zekić, V., Tica, N., Milić, D.: "Ekonomski rezultati proizvodnje suncokreta", Agroekonomika br. 39- 40, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 105, 2008.

22

Slama soje je pogodnija za energetsko korišćenje u odnosu na žetvene ostatke pšenice, kukuruza i suncokreta. Ona ima povoljan odnos hranljivih materija, odnosno veći sadržaj proteina, što čini ovaj nusproizvod ratarstva kaloričnijim.

U skladu sa ranije navedenim, žetveni ostaci sa najvećim mogućnostima energetskog iskorišćenja su slame strnih žita. Njihova procenjena količina u Srbiji, prema ovim istraživanjima, iznosi približno 2.769.576 tona. Od toga se 1.547.563 tona proizvede u Vojvodini, pri čemu najveći deo čini pšenica sa 88%, zatim ječam sa 11%, dok ovas i raž zajedno čine tek nešto preko 1%. Prema ranijim istraživanjima navedena količina predstavlja energetski ekvivalent od gotovo 5.5 miliona tona lignita26.

26 Jovanović, M., Zekić, V.: "Poljoprivreda kao proizvođač energije", Letopis naučnih radova, br. 1-2, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 10, 1999.

23

4. MOGUĆNOSTI ZA ENERGETSKU EKSPLOATACIJU

BIOMASE Biomasa koja predstavlja nusproizvod poljoprivrede je tradicionalni i obnovljivi izvor hrane i sirovina za preradu u energiju. Korišćenje biomase u energetske svrhe nije novijeg datuma, ali u većini slučajeva reč je o ekstenzivnim metodima ubiranja, transporta i uskladištenja biomase, koji su ekonomski i organizaciono neodrživi u savremenom okruženju. Ovakvi metodi iskorišćenja žetvenih ostataka mogući su samo u slučajevima latentne nezaposlenosti u ekstenzivnoj poljoprivredi. Nemogućnost da se zanemari veliki potencijal ovoga resursa i njegova obnovljivost teraju ljude da pronađu rešenja koja su u mogućnosti da obezbede ekonomski isplativu eksploataciju ovoga resursa. Trenutno biomasa nema značajniji udeo u potrošnji energije. Veliki rast potrošnje u poslednjoj deceniji ostvaruje gas, čiji porast iznosi 15%, u isto vreme potrošnja nafte je porasla za 13,1%, dok je potrošnja uglja opala za 5,3%. Porast potrošnje hidroenergije je iznosio 22,8%, nuklerne energije 25,7%, a povećanje potrošnje ostalih oblika primarne energije, u koje spada i biomasa iznosilo je 68,1%. Iako je potrošnja ovih oblika primarne energije imala najveći rast, njihov udeo u ukupnoj potrošnji energije je ostao veoma skroman, samo oko 1,3% . Najveći udeo i dalje imaju tečna goriva, 39,8%, a zatim ugalj sa 23,2% i prirodni gas sa 22,4%. Udeo hidroenergije iznosio je 7%, a nuklearne energije 6,4%27.

U skladu sa tim, sporedni proizvodi poljoprivrede se sve više posmatraju kao značajan sirovinski potencijal i dobijaju sve veći značaj u industrijskoj primeni. Trenutno se kod nas nedovoljno koriste, mada ih ima u osnovi koliko i glavnih proizvoda, kada su u pitanju strna žita, dok je kod drugih useva ovaj odnos više na strani nusporoizvoda. Recimo, kukuruz pored kukuruzovine daje i oklasak kao nusproizvod. U osnovi, na eksploataciono raspoloživu količinu žetvenih ostataka velik uticaj ima i način ubiranja.

Prosečna godišnja količina celuloznih otpadaka u Vojvodini prema procenama iznosi oko 8.000.000 tona i to: kukuruzovina 4.140.000 t/god, šapurika 910.000 t/god, slama (žitarica) 1.870.000 t/god, stabljika suncokreta i sirka 600.000 t/god, drveni otpaci iz šumarstva 90.000 t/god, drveni otpaci iz prerade 180.000 t/god, otpaci voćarstva i vinogradarstva 110.000 t/god, trska i šikara 100.000 t/god. Smatra se da društveni sektor koristi samo oko 15% slame, dok individualni sektor koristi oko 50% slame i 20% kukuruzovine, tako da je moguće doći do opšteg zaključka da

27 Lekić, A: “Neke novije energetske tehnologije”, Mašinski fakultet Sarajevo, www.mef.unsa.ba, 2000, str. 6.

24

približno 75% žetvenih ostataka poljoprivrede praktično nema produktivnu namenu28.

U većini slučajeva ovi žetveni ostaci se sagorevaju na polju. Zagađivanje sredine, odustajanje od korišćenja barem trećine prinosa i uništavanja prirodnih resursa, u prvom redu humusa, veoma su loši rezultati takvih postupaka.

U dogledno vreme, dok se biomasa ne bude koristila na bolji način, ona može biti energetski potencijal koji treba imati u vidu pri svim analizama potencijalnih izvora energije. Kao osnovna energetska upotreba žetvenih ostataka najpre se posmatra njihova energetska konverzija putem sagorevanja, mada oni predstavljaju i sirovinu za proizvodnju etanola29.

Energetska vrednost žetvenih ostataka definiše se na standardnom nivou sadržaja vlage koji se kreće od 10% kod slame, do 25% kod kukuruzovine. U navedenim slučajevima njihova energetska vrednost je od 14.000 do 18.000 kJ/kg, što je ravno drvetu. Kada se govori o biomasi, bez obzira na ovakvu činjenicu, potrebno je znati da se karakteristike različitih vrsta biomase razlikuju, tako da je veoma nelogično govoriti uopšteno o ovoj problematici. Najvažnije fizičke osobine biomase30 date su u mogućim rasponima u tabeli 5.

Tabela 5. Najvažnije fizičke osobine biomase

Fizičke osobine Vrednost

Toplotna moć 5-10 MJ/kg (zavisno od vlažnosti)

Gustina 400 – 900 kg/m3 Nasipna gustina 40 – 600 kg/m3 Toplotna moć po m3 0,7 – 12 MJ/m3 Sadržaj vlage 8 – 50% Sadržaj pepela 1 – 10% Sadržaj isparljivih gorivnih materija 50 – 70% Temperatura sinterovanja pepela 650 – 800 oC

Kao što se da zaključiti, osobine biogoriva, odnosno vrste biomase koje mogu da posluže za energetsku eksploataciju nisu ujednačene. Međutim, ako se analiziraju nusproizvodi ratarstva, ovaj sud se može zanemariti

28 Brkić, M.: “Korišćenje nekih nekonvencionalnih izvora, energije u protekloj deceniji u Vojvodini”, Savremena poljoprivredna tehnika, VDTP, Novi Sad, broj 3, 1986, str 81—85. 29 Kerstetter, J., Lyons, J.: “Wheat Straw for Ethanol Production in Washington: A Resource, Technical, and Economic Assessment”, Washington State University Cooperative, Washington 2001, str 6. 30 Oka, S., Jovanović, Lj.: “Biomasa u energetici”, Biomasa – obnovljvi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997, str. 12.

25

(tab. 6), pošto su posmatrani na standardnom nivou vlage ,žetveni ostaci ratarstva relativno izjednačeni po svojim osobinama31. Navedeni podaci se odnose na idealne uslove, kada je vlažnost žetvenih ostataka svedena na minimum. U realnim eksploatacionim uslovima ove veličine su po pravilu niže32.

Tabela 6. Energetska vrednost žetvenih ostataka ratarstva

Vrsta žetvenih ostataka Energetska vrednost (kJ/kg)

Slama strnih žita 16.200 Kukuruzovina 17.100 Sojina slama 18.200 Stabljika konoplje 15.700 Suncokretova ljuska 17.600

Navedena tvrdnja o ujednačenim osobinama žetvenih ostataka može veoma lako da bude zamka pri analizi mogućnosti njihove energetske upotrebe. Naime, budući da se poljoprivredna proizvodnja izvodi pod direktnim uticajem klimatskih faktora, vlažnost spremljene biomase znatno varira. Usled toga može doći do delimične ili potpune neupotrebljivosti žetvenih ostataka za proizvodnju energije.

Žetveni ostaci su, za razliku od uglja, skoro bez sumpora i sa malim sadržajem pepela (2 do 8%)33. Znajući za postojanje pretnje ekološke katastrofe i globalne promene klime Zemlje, ova činjenica je veoma značajna. Sa stanovišta globalne promene klime, najveći problem predstavlja enormna emisija CO2, zatim SO2, koje nastaju pri sagorevanju fosilnih goriva.

Navedene činjenice daju veoma pozitivnu sliku ekološkog aspekta primene ovoga goriva, mada se ovaj podatak ne sme jednostrano tumačiti. Zaključak o ukupnoj ekološkoj pogodnosti ovoga načina upotrebe žetvenih ostataka treba doneti na osnovu analize, koja bi prvenstveno obuhvatila očuvanje plodnosti zemljišta, a tek u drugom planu očuvanje čistoće atmosfere. Problem zagađenja atmosfere je oblast koja ne može biti rešavana samo iz ugla poljoprivredne proizvodnje. Bez obzira na to,

31 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 93. 32 Galić, S.: “Spaljivanje uginulih životinja i konkfikada na farmi i zagrevanje farme”, PTEP - časopis za procesnu tehniku i enegetiku u poljoprivredi, Novi Sad, 2003, str.126. 33 Brkić, M.: “Biomasa kao hrana, sirovina i energija budućnosti”, Savremena poljoprivredna tehnika, 3, 1982, str. 111 – 116.

26

poljoprivreda je veoma značajan faktor bez čije kontrole nije moguće izvršiti ublažavanje negativnih procesa vezanih za klimatske promene34.

Kao osnovni oblik energetskog korišćenja žetvenih ostataka, u svetu i kod nas, se primenjuju postupci energetske konverzije, koje u osnovi možemo podeliti na:

- direktno sagorevanje biomase kao čvrstog goriva i - gasifikaciju biomase (generatorski gas i piroliza).

Dosadašnje analize ukazuju na to da su glavni problemi za ekonomično korišćenje slame i drugih žetvenih ostataka visoki troškovi prikupljanja (ubiranje i baliranje ili drugi oblik sabijanja), transporta od mesta proizvodnje do mesta potrošnje, te manipulacije i skladištenja. Ovakvu troškovnu problematiku prvenstveno izaziva dispergovanost na velikim površinama, mala zapreminska gustina svih oblika žetvenih ostataka, te nestalni udeo vode. Nestalni udeo vode je uzrokovan prirodom nastanka samih žetvenih ostataka, koji su biološki materijal. Usled toga, pri procesu spremanja biomase dolazi do promene sadržaja vlage u dva smera. Po skidanju useva, u uslovima nepostojanja atmosferskih padavina, dolazi do sušenja otkosa, pri čemu je po pravilu izraženije sušenje gornjih slojeva, bez obzira na to da li je slama u rasutom ili baliranom stanju. Dinamika ovoga procesa zavisi od vlažnosti zemljišta. Do značajnijih degenerativnih procesa dolazi pri padavinama, kada se žetveni ostaci intenzivno vlaže i usled čega može doći do uništenja žetvenih ostataka. Vlažna slama truli i nije pogodna za bilo koju upotrebu. Pored toga, sezonska proizvodnja uslovljava povećane troškove skladištenja, te ovo dalje povećava, već visoke, troškove energetske eksploatacije pomenutog resursa.

Zbog toga se ulažu napori da se konstruišu efikasne i visokoproduktivne mašine koje će obaviti ovaj posao sa što manje utrošene energije i ljudskog rada. Problem zamene skupljeg, manuelnog rada, jeftinijim, mašinskim je već skoro stotinu godina jedna od glavnih oblasti snižavanja troškova proizvodnje u razvijenim zemljama. Kod nas, u uslovima niskih nadnica, ova mogućnost smanjenja troškova nije postojala ,zbog činjenice da je ljudski rad bio jeftiniji od mašinskog. Pored toga, supstitucija manuelnog rada mašinskim u svom prvom koraku zahteva investiciona ulaganja u mašine. Ova okolnost, u uslovima male akumulacione moći poljoprivrede i nepovoljnih uslova kreditiranja, kočila je nabavku novih mašina, te je primena savremenih i skupih mašina u poljoprivredi bitno ograničena. 34 Gommes, R.: “Current climate and population constraints on world agriculture”. In: Agricultural Dimensions of Global Climate Change. H.M. Kaiser and T.E. Drennen (eds.), St. Lucie Press, Delray Beach, Florida, 1993, str. 67 – 86.

27

U skladu sa napred navedenim, moguće je ustanoviti da je data okolnost prvenstveno uzrokovana ekonomskim faktorima. Uvaživši tendenciju da se rastom nadnica u našem poljoprivrednom sektoru nabrojane okolnosti menjaju, logično je očekivati stvaranje prostora za normalno dejstvovanje faktora tehničko-tehnološkog progresa. Ova okolnost nalaže da se pri ekonomskim analizama u poljoprivredi, bez obzira na finansijske pokazatelje, primat daje tehnološkim rešenjima sa manjim udelom troškova radne snage, te se ona moraju testirati putem senzitivne analize troškova.

Balirana biomasa može da se koristi u industrijskim ložištima direktnim sagorevanjem ili postupkom gasifikacije. Ovaj način korišćenja razvijen je usled opšte tendencije nedostatka tečnih i gasovitih goriva, kao i radi pozitivnih ekonomskih efekata proizvodnje toplotne energije proizvedene na ovaj način. Znajući da je ova primena, zbog troškova transporta prostorno ograničena, ekonomična upotreba se obično ograničava na zagrevanje prostorija poljoprivrednih uprava, za sušenje poljoprivrednih proizvoda, za zagrevanje prostorija za odgoj stočnog podmlatka i slične namene. U skladu sa time počinje se sa sve većim korišćenjem biomase u energetske svrhe. Pokazalo se da biomasa u vidu slame, kukuruznih oklasaka, piljevine i drugih otpadaka samlevena, presovana u granule ili brikete može u velikoj meri zameniti tečna i gasovita goriva. I kod nas, i u tehnički razvijenim zemljama sveta, čine se napori da se proširi područje primene biomase na račun goriva dobijenih iz naftnih derivata. U tom cilju konstruisane su nove peći za što potpunije sagorevanje biomase35.

Međutim, za šire korišćenje biomase kao energenta u individualnim ložištima (pećima u domaćinstvu) biomasa se mora još više energetski koncentrisati, odnosno sabiti i dovesti u pogodniji oblik za transport i manipulaciju. Dakle, mora postati pogodna za robni promet. U tom cilju obavlja se briketiranje i peletiranje biomase.

Svojevremeno je u Vojvodini sagrađeno 48 postrojenja za direktno sagorevanje drvnih otpadaka, 79 postrojenja za direktno sagorevanje poljoprivrednih otpadaka i 13 postrojenja za briketiranje otpadne biomase. Pored svega, ostvarena supstitucija nafte biomasom bila je veoma mala36. Sve ovo ukazuje da je ovoj oblasti u najskorijem vremenskom roku neophodno posvetiti veću pažnju. Naime, za efikasnu primenu ovih tehnologija neophodna je veća pomoć državnih organa.

35 Stanković, L., Babić, Lj., Samardžija, M.: “Nove konstrukcije peći za sagorevane biomase”, Zbornik radova: Bioenergetska reprodukcije u poljoprivredi, Beograd, 1995, str. 209. 36 Brkić, M.: “Izveštaj o postignutim rezultatima korišcenja alternativnih izvora energije u SAP Vojvodini”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1989, str. 5-7.

28

Stav stručnog auditorijuma je da bi osnova poljoprivredne proizvodnje u našim uslovima trebalo da se bazira na sistemu salaša. Usled uništenja sistema salaša u našoj zemlji naneta je velika šteta poljoprivrednoj proizvodnji. Za efikasno bavljenje poljoprivredom neophodno je organizovati život proizvođača i njegove porodice neposredno uz proizvodne kapacitete. Za razvoj poljoprivrede nužno je stvoriti sistem premija, efikasno kreditiranje, te razrađeni poreski sistem37 koji bi uz ostale navedene i druge mere bio u stanju da stvori osnovu za sigurnost u radu, poverenje i stalan porast proizvodnje. Kao konačni rezultat aktivnosti u supstituciji klasičnih energenata energijom proizvedenom iz biomase trebalo bi da nastane gazdinstvo koje bi u većoj meri bilo energetski nezavisno38.

Pored toga, mogućnost da se manje produktivna zemljišta koriste za proizvodnju drvne mase, kroz takozvane farme drveta39, daje dodatne mogućnosti poboljšanja razvoja ruralnih sredina.

4.1. Direktno sagorevanje biomase Direktno sagorevanje biomase moguće je izvršiti putem rekonstruisanih energetskih postrojenja na tečna goriva (lož-ulje i mazut) i čvrsta goriva ili sagorevanjem u postrojenjima koja koriste biomasu kao osnovno gorivo.

Smatra se da su sredstva uložena u ove programe isplativa u roku od tri do četiri godine, a ekonomika ukupnog poslovanja korisnika postaje povećana. Na ovaj način troškovi nabavke goriva svode se na minimum, jer se snabdevanje vrši iz sopstvenih otpadnih sirovina. Time se postiže ekonomska, ali i tehnološka sigurnost korisnika. Kada se govori o tehnološkoj sigurnosti korisnika, prvenstveno se misli na veću energetsku samodovoljnost tehnoloških procesa, čime se u velikoj meri smanjuje rizik ukupne proizvodnje. Kao konačni korak u razvoju tehnologije sagorevanja moguće je započinjanje specijalizovane proizvodnje biomase isključivo za potrebe proizvodnje energije. Ekonomičnost ovoga procesa predmet je mnogih razmatranja, pri čemu već postoje i razvijena rešenja za njenu ocenu40.

37 Brkić, M.: “Izveštaj sa stručnog putovanja u Dansku”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2002, str. 10. 38 Uran, V.: “Projektiranje energetski neovisnog gazdinstva”, Traktori i pogonske mašine, Jugoslovensko društvu za traktore, pogonske mašine i održavanja, Novi Sad, 2003, str. 97. 39.Wood J., Jong, S.: “Plant fibre crops”, Department of Agricultural Science, The University of Tasmania, Hobart, 2004, str 8. 40 Walsh, E., Becker, A.: "BIOCOST: A Software Program to Estimate the Cost of Producing Bioenergy Crops". Proceedings of Bioenergy '96, Nashville, Oak Ridge National Laboratory, Tennessee, 1996, str. 480 – 486.

29

4.2. Briketiranje biomase Za razliku od programa direktnog sagorevanja biomase, kojim investitori obezbeđuju sopstveno snabdevanje energijom, programi briketiranja biomase su namenjeni za snabdevanje drugih korisnika (uglavnom individualnog sektora). Da bi biomasa postala pogodna za ovaj oblik korišćenja potrebno ju je energetski koncentrisati (sabiti) i prevesti u oblik i veličinu pogodnu za manipulaciju i transport. Na taj način korišćenje biomase postaje dostupno većem broju korisnika (postaje roba koja može da učestvuje u tržišnom prometu), ali sa dodatnim troškovima obrade, transporta i prometa. Iz tih razloga ovaj postupak se primenjuje samo tamo gde se biomasa ne može koristiti u blizini njene proizvodnje, odnosno mesta sakupljanja, pošto ona najčešće nastaje kao nusproizvod.

Tehnološko-tehnički postupci za proizvodnju briketa iz biomase su i u svetu i kod nas praktično rešeni, ali je pitanje njihove ekonomičnosti i konkurentnosti prema drugim energetskim izvorima još uvek neizvesno, zbog čega se još uvek nalaze u fazi ispitivanja i dokazivanja za primenu u praksi.

Oprema i procesi sagorevanja peleta i briketa se puno ne razlikuju od istih namenjenih za sagorevanje drveta. Mada, budući da su pelete i briketi uniformnih dimenzija lakše je izvesti automatizaciju ovih procesa. Istraživanja u svetu kreću se i u pravcu razvoja ovakvih sistema namenjenih dobijanju energije u uslovima ruralnih sredina, pri čemu se teži maksimalnoj autonomnosti sistema41. U ovom slučaju, reč je o malim ložištima namenjenim pojedinačnim domaćinstvima. Pored ovakvih istraživanja, izvode se i istraživanja koja kombinuju plantažni uzgoj biomase vezan sa tehnologijama briketiranja koja se baziraju na proizvodnji visokog obima42.

4.3. Gasifikacija biomase Nepotpuno sagorevanje biogoriva je dvostepena konverzija energije. U prvom stepenu se iz biogoriva nepotpunim sagorevanjem (gasifikacijom) proizvodi mešani gas - biogas (u kojem dominira CO sa nešto CH4). Nakon hlađenja i prečišćavanja biogas se može upotrebiti za vrlo različite

41 Bass, J.: “Self-Powered (autonomous) Pellet Stove Demonstration”, Hi-Z Technology, Inc. Project 5099, 2001, str. 3. 42.Hitoshi, H, Yoko, W., Tomoyuki, K., Kanji1, Z.: “Bio-coal briquettes and planting trees as an experimental CDM in China”, Keio Economic Observatory Discussion Paper G-No. 136, WG4-30, Keio, 2001, str. 6.

30

namene: za pogon SUS motora, zagrevanje objekata, itd. Bez prečišćavanja biogas se može direktno upotrebiti za proizvodnju toplotne energije u procesu sušenja poljoprivrednih proizvoda. Tehologija za proizvodnju biogasa daje gas čija se toplotna vrednost kreće od 4 do 7 MJ/Nm3 kod jednostavnije tehnologije procesa, pa sve do 18 MJ/Nm3 za sofisticiranu tehnologiju koja uključuje oksigensku gasifikaciju i koja se ređe primenjuje43.

Tehnika gasifikacije bila je aktuelna još pre 50 godina, kada se kao gorivo koristilo: drvo, ugalj i oklasak. Danas se ovaj problem reafirmiše u domenu istraživanja energetskih potencijala poljoprivrede i kao potencijalna goriva se istražuju: oklasak, kukuruzovina, slama, stabljika suncokreta, itd.

U Institutu za poljoprivrednu tehniku Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, svojevremeno je izgrađeno eksperimentalno postrojenje za gasifikaciju oklaska kukuruza i dobijeni su početni rezultati ovog istraživanja. Cilj ovih istraživanja je da se iz čvrstog biogoriva putem gasogeneratora dobije gasovito gorivo. Nedostatak gasifikacije (gasogeneracije) biogoriva je povećan stepen gubitaka pri konverziji goriva. Zbog toga ovaj oblik korišćenja biomase još ne nalazi značajnu primenu u praksi. Bez obzira na to, ovaj oblik konverzije energije ostaje značajan potencijalni put za energetsku eksploataciju biomase. Naime, primenom gasovitog goriva moguće je potpuno automatizovati proces sagorevanja, čime se kroz smanjenje troškova rada dugoročno stvara osnov ekonomične primene.

4.4. Proizvodnja biogasa Biogas nastaje u procesu anaerobne fermentacije stajnjaka (bez prisustva kiseonika), dejstvom bakterijskih kultura koje se nalaze u gnojivu. U prvoj fazi, pod uticajem saprofitskih bakterija, ugljenične materije prelaze u isparljive kiseline i vodu, a u drugoj kiseline prelaze u metan i ugljendioksid. U ovom procesu organske materije čvrstih otpadaka smanjuju se za 50% do 70%, a uz biogas se dobija i prevreli stajnjak koji sadrži azot, kalijum i fosfor44. Bilo koja organska materija koja predstavlja izvor neophodnih sastojaka u procesu proizvodnje biogasa, kao što su ugljenik, azot, fosfor, kalijum, magnezijum itd., može se koristiti kao

43.Grupa autora: “Tehnical and market assessment biomass gastificatiom in the UK Energy from biomass”, Aston University, Report No ETSU B 1167, Volume 5: straw, poultry litter and energy corps as a energy sources, Westminster, 1999, str. 74. 44 Mulić, R.: “Strateški značaj biogoriva u poljoprivredi” Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 41.

31

sirovina za dobijanje biogasa. Najpovoljnije je u ove svrhe koristiti komunalne i industrijske otpadne vode, ljudske i životinjske ekskremente i biljnu biomasu. Najčešće se na velikim farmama u dovoljnim količinama nalaze osoka i sporedni proizvodi ratarstva, tako da se oni najviše koriste kao sirovina za dobijanje biogasa. Kao gorivo biogas sadrži 70% do 75% metana, te je njegova toplotna moć od 20 do 25 MJ/m3, što odgovara 0,7 do 0,8 kg ekvivalentnog uglja, odnosno 0,6 m3 prirodnog gasa.

Primenom prevrelog stajnjaka znatno se štedi mineralno đubrivo i štiti životna okolina. Postojeća stočarska proizvodnja u našoj zemlji stvara dnevno preko 250.000 tona stajnjaka, što godišnje čini više od 40.000.000 tona biootpada u vidu tečnog stajnjaka. Ovaj stajnjak je često izvor ekološke opasnosti, odnosno ekološkog zagađenja. Naime, smatra se da u biološkom smislu farma od 50.000 tovljenika zagađuje životnu sredinu kao naselje od 250.000 stanovnika. Ovaj problem se veoma produktivno može rešiti i kroz biopreradu ovog otpada, čime se može proizvesti približno 4.000.000 Nm3 biogasa dnevno, što čini 1.400.000.000 Nm3 biogasa godišnje. Ovo je ekvivalent proizvedenoj elektroenergiji od 3.500.000.000 kWh godišnje. Veoma je značajno da se u istom procesu, godišnje dobija oko 25.000.000 tona prevrelog stajnjaka, koji predstavlja supstitut za mineralno đubrivo.

Ekonomičnost proizvodnje biogasa još nije dokazana, ali se pretpostavlja da ona može biti isplativa ako se računaju sva tri efekta ovog procesa (proizvodnja energije, proizvodnja prevrelog stajnjaka i zaštita životne okoline). Promene u pristupu i realizaciji koncepta proizvodnje i potrošnje energije u Srbiji tek predstoje, što je većim delom uslovljeno obezbeđivanjem potrebne energije i potrebom za očuvanjem životne sredine. U skladu sa time, tehnologija proizvodnje biogasa, koja trenutno ne omogućava ekonomičnu proizvodnju, ipak ima dugoročnu perspektivu.

Problem zagađenja posebno je prisutan pri intenzivnoj proizvodnji u svinjarstvu, gde se ona izvodi na velikim kapacitetima farmi, te su efekti zagađenja koncentrisani i uočljivi. Shodno tome, ne sme se zanemariti ni manje upadljivo zagađenje koje potiče od manjih proizvođača, ali ono zbog malog pojedinačnog kapaciteta i prostorne disperzije ne stvara značajne probleme i samim time nije predmet interesovanja. Međutim, kumulativni efekti ovakvog zagađenja sigurno se ispoljavaju u dužem vremenskom periodu.

U našim uslovima proizvodnja biogasa bi trebalo da se orijentiše na stajanjak svinja, budući da je njegova biološka vrednosti niska. Otpaci ratarske proizvodnje nisu najpovoljnija sirovina u procesu fermentacije. Celuloza, koja predstavlja osnovni izvor ugljenika u proizvodnji biogasa, u svom sastavu sadrži lignin koji se veoma teško razlaže i uz to otežava

32

razlaganje same celuloze. U skladu sa time, potrebna je fizička, hemijska ili fizičko-hemijska priprema, koja prouzrokuje dodatne troškove. Uz to, poljoprivredni otpaci imaju veoma nizak sadržaj azota koji omogućava umnožavanje mikroorganizama koji učestvuju u procesu fermentacije. Zbog toga se oni moraju predviđati samo u smeši sa drugim, azotom bogatim materijama.

Otpadne vode prehrambene industrije se u procesu prečišćavanja obrađuju anaerobnim vrenjem. Usled velikog sadržaja organskih sastojaka postiže se uspešno vrenje uz dobijanje znatnih količina gasa. Posebna prednost ovih otpadnih voda je visoka temperatura, tako da nije potrebna dodatna energija. Osnovni nedostatak je visok sadržaj jedinjenja sa sumporom, od kojih u procesu nastaje sumpor-vodonik.

Komunalne vode predstavljaju izvor sa malim sadržajem neophodnih elemenata u proizvodnji biogasa. U skladu sa time ne koriste se kao sirovina za proizvodnju biogasa. Fermentori za anaerobno vrenje predstavljaju samo sastavni deo postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Udeo energije proizvedene putem biogasa u bilansu zemlje može da bude značajan. Ovo povećanje moguće je ostvariti pod uslovom da se preradi što veći deo raspoloživih sirovina. U slučaju pojedinih potrošača, proizvodnja biogasa može da pokrije veći deo energetskih potreba povećavajući energetsku nezavisnost. Pri potrebi za stalnim radom određenih delova postrojenja, biogas može biti komplementarni izvor energije. Uz proizvedenu energiju kroz primenu prevrelog stajnjaka štedi se mineralno đubrivo i štiti životna okolina. Sagledavanje ekonomskih aspekata proizvodnje biogasa treba bazirati na primeni diferencijalne kalkulacije i senzitivnih analiza troškova. Ovim putem moguće je svako posmatrano rešenje testirati u promenljivim uslovima i pratiti promene troškova. Uvođenjem ekonomski efektivne proizvodnje biogasa stvara se mogućnost poboljšanja ekonomskih rezultata u okviru svinjarske proizvodnje. Na ovaj način bi bilo moguće, u određenoj meri, umanjiti neizvesnost koja je trenutno karakteriše45. Ekonomsko vrednovanje uticaja na zaštitu životne sredine moguće je analizirati isključivo na nivou društva i kroz finansijsku podršku, koju korišćenju obnovljivih izvora pruža država46.

45 Zekić V., Okanović Đ., Živković B.: “Ekonomičnost proizvodnje tovnih svinja na individualnom sektoru”, Savremena poljoprivreda, (LVII), 1-2,. UDC: UDK: 636.4.084.52, 2008, str. 61. 46 Zekić, V., Jovanović, M.: "Utvrđivanje kriterijuma za sagledavanje ekonomskih aspekata proizvodnje biogasa radi daljnje proizvodnje toplotne i/ili električne energije na AD Mitrosrem", Revija agronomska saznanja, UDK 631.6, ISSN 0354-5865, broj 5, Novi Sad, 33 – 36, 2007.

33

4.5. Proizvodnja biodizela

Rast cena goriva, smanjenje rezervi sirove nafte, težnja da se pronađe gorivo sa boljim ekološkim osobinama, očuvanje ekonomske nezavisnosti od izvoznika nafte sve više upućuje brojne istraživače u svetu i kod nas na upotrebu biodizel goriva koje može da se proizvede iz ulja biljnog porekla. Dok je tehnološki proces proizvodnje biodizel goriva manje – više poznat, dotle je njegovoj ekonomskoj analizi posvećeno znatno manje pažnje. Istorijski posmatrano, ideja o upotrebi biljnih ulja kao goriva, nastala je istovremeno sa početkom masovnije eksploatacije goriva dobijenih iz nafte. Međutim, tek tridesete godine prošlog veka se smatraju pravim počecima naučnih istraživanja vezanih za ovu problematiku. U godinama Drugog svetskog rata i posle njega, korišćena su biljna ulja kao zamena za dizel gorivo, čista ili pomešana sa njim.

Smanjenje svetskih rezervi sirove nafte, rast cena goriva, kao i saznanje o štetnosti produkata njenog sagorevanja, sedamdesetih godina ponovo otvaraju vrata istraživanjima na ovom polju. Od tada, pa do današnjih dana razrađene su metode za eliminaciju problema vezanih za korišćenje biljnih ulja kao goriva, među kojima je najznačajnija metoda transesterifikacije biljnih ulja nižim alkoholima. Zbog svog biološkog porekla i sličnih osobina mineralnom dizelu, ovo gorivo je komercijalno nazvano biodizel. Sa proizvodnjom i primenom biodizel goriva u Evropi i u svetu daleko se odmaklo. Koristi se u gradskom saobraćaju, za rad poljoprivrednih mašina, kao i za grejanje prostorija u specifičnim uslovima. U Evropskoj Uniji je opredeljenje za proizvodnju biodizel goriva konkretizovano kroz Direktivu 2003/30/EC.

Pri oceni ekonomskih parametara potrebno je poći od prodajnih (otkupnih) cena uljarica. Pored cene sirovina, kao najveće stavke troškova u fazi prerade uljarica u sirovo ulje, bitni su i drugi troškovi (čišćenje semena, usitnjavanje semena, ceđenje ulja, filtriranje i degumiranje). U fazi reesterifikacije potrebno je obračunati troškove različitih vrsta materijala (metanola, natrijum hidroksida, sumporne kiseline, demi-vode i energije). Materijalni troškovi umanjuju se za vrednost nusproizvoda. Prema postojećim istraživanja postrojenja nižeg kapaciteta ne ostvaruju zadovoljavajuće ekonomske rezultate47.

Naša zemlja poseduje značajan potencijal za proizvodnju biodizela. Biodizel na bazi domaćih sirovina može biti cenovno konkurentan D2 gorivu. Međutim, da bi proizvodnja biodizela zaživela potrebno je: u 47 Jovanović, M., Bošnjak, D., Zekić, V.: "Economic charasteristic of fuel-grade biodiesel production", Savremena poljoprivreda, Novi Sad, 2005, str. 251.

34

Zakon o energetici dodati plan proizvodnje i korišćenja biodizel goriva i stimulisati izgradnju distributivne mreže i time omogućiti uredno snabdevanje potrošača biodizel gorivom. Pored toga, potrebno je primeniti odgovarajuće mere državnih stimulacija48 (premije za proizvođače koji gaje uljarice, premije za proizvedeno biodizel gorivo, uvođenje ekoloških poreza na fosilne energente kojima će se stimulisati proizvođači biodizela. Pri tome je podsticaj razvoja postrojenja većeg kapaciteta od posebnog značaja, budući da je na taj načim moguće postići viši stepen ekonomičnosti proizvodnog procesa.

4.6. Proizvodnja bioetanola Etanol se može proizvesti hemijskom sintezom ili fermentacijom. Od ukupne proizvodnje etanola preko 60% se proizvodi fermentacijom i naziva se bioetanol. Etanol se može proizvesti i sintezom iz vode i etena u prisustvu sumporne kiseline kao katalizatora. Procese fermentacije moguće je primeniti na svim sirovinama u kojima ima šećera, koji je moguće metabolisati putem kvasca ili polisaharida, koji se mogu razgraditi do šećera. Bez obzira što je etanol privenstveno korišćen za proizvodnju alkoholnih pića, trenuno se najveći deo proizvodnje utroši kao gorivo49. S obzirom na to da su šećeri i polisaharidi, koje je moguće koristiti u proizvodnji etanola veoma rasprostranjeni u biljkama, postoji veliki broj potencijalno mogućih sirovina za proizvodnju etanola. Generalno, sirovine koje sadrže šećere se mogu razgraditi direkno metaboličkim putem, te ne zahtevaju skupu pripremu. Sirovine koje sadrže skrob i lignocelulozu su jeftinije, ali je prevođenje ovih sirovina do oblika koji je pogodan za obradu kvascima skupo. Druge sirovine, kao otpadne vode raznih tehnoloških procesa, imaju veliki potencijal, bez obzira na to što je koncentracija šećera u ovim biljkama niža nego u proizvodima poljoprivrede.

Poznato je da se biogoriva mogu dodavati u različitim količinama konvencionalnim pogonskim gorivima ili ih kompletno zamenjivati. Kada se govori o etanolu kao gorivu, onda se najčešće misli na smešu 85% etanola i 15% benzina, koja se označava sa E85. Ovo gorivo odgovara za upotrebu u Otto motorima. Medutim, izmedu E85 i benzina postoje značajne razlike. Etanol je odličan rastvarač, pa pri konstrukciji sistema za napajanje motora gorivom treba voditi računa o materijalima koji će biti 48 Jovanović, M., Bošnjak, D.,Zekić, V.: "Ekonomska analiza proizvodnje biodizela", Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj, 3-344, Poljoprivredni fakulteta u Zemunu, 2004, str. 138. 49 Kim, S., Dale, B.E.: Enviromental aspects of ethanol derived from no−tilled corn grain: nonrenewable energy consumption and greenhouse gas emmision, Biomass and Bioenergy, 2005, str. 28.

35

primenjeni. Za instalacije za napajanje etanolom od metala koriste se prokron, bronza, gvožđe, a od nemetala fiberglas, veštačka guma (Buna-N, Neopren), polipropilen, viton, teflon i sl. Ovakve mere nisu potrebne kada se koriste mešavine goriva koje sadrže ispod 10% etanola. Pored toga, za razliku od benzina, etanol je dobar provodnik električne struje. Etanol je manje isparljiv i stoga teže zapaljiv. Energija koju etanol poseduje je osetno niža u odnosu na benzin, dok mu je temperatura paljenja viša. Etanol, u odnosu na benzin, sagoreva sporije, odnosno manje eksplozivno. Bez obzira na to, etanol spada u vrlo zapaljive supstance, tako da su pri rukovanju etanolom i svim mešavinama etanola neophodne maksimalne mere predostrožnosti.

Najveću proizvodnju bioetanola ima Brazil koji još od šezdesetih godina 20. veka vodi energetsku politiku koja promovise etanol kao motorno gorivo. Brazil je i danas vodeći proizvođač etanola, sa godišnjom proizvodnjom od preko 4 milijarde galona etanola iz šećerne trske. Na drugom mestu nalazi se SAD sa tri milijarde galona. Brazil i SAD zajedno proizvode 80% od ukupne svetske proizvodnje etanola50. Proizvodnja etanola kao, pogonskog goriva, je u okviru Evropske zajednice značajna. Postoje dve direktive Evropske komisije o biogorivima. Prva direktiva je doneta u maju 2003.god. U skladu sa njom zemlje članice treba da dostignu 2% udela obnovljivih goriva do kraja 2005.god. i 5,75% udela do kraja 2010.god. Druga direktiva, koja se odnosi na oporezivanje energetskih proizvoda je usvojena 2003. godine, a po njoj zemlje članice mogu da izuzmu biogoriva od poreza na naftne proizvode mineralnog porekla. U skladu sa time moguće je očekivati rast proizvodnje u narednom periodu.

50 Dixon, S., Klein, T., kiuru, L., Vona, C., Jones, R.: The growing role of biofuels in global transport: From myth to reality, Energy and Climate, 2005.

36

37

5. PODACI O TEHNOLOGIJI PRIKUPLJANJA ODNOSNO

SPREMANJA BILJNIH OSTATAKA

Količina slame koja se može sakupiti po hektaru najčešće se kreće od 3000 do 4500 kg, a u velikoj meri zavisi od useva, vremenskih uslova, dužine stajanja na zemljištu i drugih faktora. Pri utvrđivanju kapaciteta poljoprivrede kao izvora energije može se poći od vrste ostataka i njihove prosečne količine po hektaru površine datog useva. Ova veličina, unutar pojedinih useva, zavisi od ukupnog prinosa, sorte, te uslova proizvodnje. Za neke ratarske useve količine ostataka su procenjene prema sledećim navodima51:

slama strnih žita 3 – 4 t/ha

sojina slama 2 – 3 t/ha

kukuruzovina 4 – 5 t/ha

stabljika suncokreta 2 – 3 t/ha

oklasak kukuruza 0,7 – 0 ,9 t/ha

Pri utvrđivanju potencijalno raspoloživih količina žetvenih ostataka moguće je poći od ostvarenih prinosa i zasejanih površina. Ali, bez obzira na potencijale žetvenih ostataka koji su u našoj zemlji znatni, osnov ekonomski prihvatljive energetske eksploatacije ovoga resursa čine efikasno izvedene mere sakupljanja, transporta, manipulacije i skladištenja.

Za ocenu mogućeg uspeha energetske eksploatacije žetvenih ostataka neophodno je u prvoj fazi sistematizovati i vrednovati znanja i iskustva o mogućim postupcima i mašinama za ubiranje, transport, manipulaciju, skladištenje i energetsku konverziju sporednih proizvoda ratarstva, posebno slame i kukuruzovine. Pri izradi metoda za ocenu ekonomičnosti i utvrđivanje postupaka za njihovo adekvatno sprovođenje potrebno je na poljoprivrednim gazdinstvima utvrditi osnovne tehničko-tehnološke parametre korišćenja mašina i postupke koji su standardni za uslove individualnog i društvenog sektora u Srbiji.

51 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova sa II savetovanja: “Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva”, Regionalna privredna komora, Sombor, “Dacom”, Apatin, str. 87.

38

Navedenu tehničko-tehnološku šemu moguće je sačiniti na osnovu brojnih i raznovrsnih izvora: naučne, stručne i patentne literature, konsultacija sa vodećim naučnim ustanovama, materijala proizvođača mašina i opreme, iskustava proizvođača i korisnika mašina za spremanje sporednih proizvoda ratarstva, proizvodnih iskustava sa poljoprivrednih gazdinstava, kao i na osnovu podataka eksperimenata i ispitivanja na terenu koji nisu do sada publikovani.

Pri definisanju tehnologije neophodno je da ubiranje, transport i manipulacija sporednih proizvoda ratarstva budu projektovani tako da ih je moguće izvesti:

savremenim linijama mašina,

po postupcima čiji su učinci, ekonomičnost i pouzdanost na nivou savremenih tehničko-tehnoloških rešenja poljoprivrednih mašina,

uz troškove koji omogućuju ekonomično korišćenje sporednih proizvoda ratarstva kao stočne hrane, goriva ili sirovine za neki drugi vid prerade.

Sporedni proizvodi poljoprivrede sve više dobijaju na značaju. Trenutno se kod nas nedovoljno koriste, mada ih prema procenama ima više nego glavnih proizvoda. Na primer, količina slame kod pšenice jednaka je količini zrna. Uvođenjem novih sorti pšenice javlja se tendencija smanjenja količine slame u odnosu na zrno.

Slama se upotrebljava odavno, u prvom redu kao prostirka pri uzgoju stoke, zatim za ishranu preživara, a zatim i kao gorivo za loženje, mada nije zanemarivo ni korišćenje slame za proizvodnju građevinskog materijala. Razvoj tehnike i njena sve veća primena u poljoprivrednoj proizvodnji posle Drugog svetskog rata donela je znatne promene na polju mogućnosti i perspektive upotrebe slame. Sa uvođenjem produktivnih grla u stočarstvu i prestankom korišćenja domaćih autohtonih rasa, koje su bile mnogo skromnije u pogledu zahteva za hranom i negom, slama je kao stočna hrana privremeno izgubila svoj značaj. Slama se može koristiti i kao kvalitetna stočna hrana prilagođena ishrani visoko produktivnih rasa, ali samo ukoliko se izvrši njeno oplemenjivanje različitim postupcima. Međutim, ovakvi postupci do sada nisu značajnije zastupljeni u području komercijalne poljoprivrede, te nemaju proizvodni značaj.

39

Smanjenje stočnog fonda52 u proteklom desetogodišnjem periodu smanjilo je potrebu za slamom kao prostirkom, a porast primene mineralnih đubriva smanjio je potrebe za stajnjakom kao osnovom nadoknađivanja hranljivih materija iznetih iz zemljišta.

Sa smanjenjem upotrebe slame u procesu poljoprivredne proizvodnje otvaraju se mogućnosti za veću industrijsku upotrebu slame u svrhu dobijanja energije, odnosno kao sirovine u preradi celuloze. Umanjivanjem površinama pod šumama, slama postaje sve važnija sirovina u proizvodnji celuloze, posebno u proizvodnji kartona. Pored toga, slama služi i kao sirovina za proizvodnju izolatorskih ploča i ploča za proizvodnju nameštaja.

Energetska kriza je skrenula pažnju na činjenicu da toplotna vrednost 3 kg slame približno odgovara toplotnoj vrednosti jednog kilograma lož- ulja53, s tim da okvirna ekonomska analiza ukazuje da odnos vrednosti jednog i drugog energenta ide u korist slame54.

Danas se kao osnovna tendencija u ovoj oblasti ističe činjenica da se nusproizvodi ratarstva smatraju sve vrednijim, a znajući da je energetska kriza u domenu fosilnih goriva sve više izražena, može se očekivati i dalji porast njihovog značaja. Od posebnog uticaja je sve prisutnija težnja da se kroz ovakav odnos prema sporednim proizvodima biljne proizvodnje spreči zagađivanje prirodne sredine i uništenje oraničnog sloja koje nastaje spaljivanjem slame na parceli.

Pored slame strnih žita, za energetsku primenu u našoj zemlji interesantna je i kukuruzovina, jer su u pitanju ukupno veće količine. Pored toga, zaoravanje kukuruzovine je zbog većeg volumena i specifične građe komplikovanije nego zaoravanje slame. Mada, neovisno od energetske primene, od značaja je i činjenica da kukuruzovina ima veću hranljivu vrednost nego slama55. U skladu sa time, kukuruzovina se može, kroz proces oplemenjivanja, uključiti u ishranu produktivnih rasa goveda i kao takva ima manje mesta u energetskoj primeni. Zajedno sa istraživanjima optimalnih načina korišćenja kukuruzovine, usled sličnosti materijala, vode se istraživanja mogućih rešenja za adekvatno iskorišćenje glave i

52 Nikolić – Đorić, Emilija. i sar.: “Promene broja stoke i živine centralne Srbije u periodu 1999 – 2002. godine”, Razvoj i struktura promena agrarne privrede i ruralnih područja, (zbornik radova), Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2003, str. 109. 53.Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistem skupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa – obnovljvi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997, str. 54. 54 Tica, N.: “Ekonomska obeležja skupljanja slame”, Agroekonomika, Novi Sad, 1996, str. 78. 55 Kastori R. i sar: “Ekološki aspekti primene žetvenih ostataka kao alternativnog goriva” Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str 19.

40

stabljike suncokreta. Bliskost problematike upotrebe ovih žetvenih ostataka potiče iz sličnosti na planu fizičkih osobina.

Nusproizvode ratarstva, za bilo koju namenu korišćenja, potrebno je ubrati, sakupiti, upakovati, transportovati do skladišta, a potom uskladištiti u periodu između ubiranja i upotrebe. Ni u ovom segmentu se ne može izbeći izražena sezonost biljne proizvodnje.

Savremeno ubiranje, transport i manipulacija slame vrši se linijama mašina za presovanje i sređivanje slame. Presovanje žetvenih ostataka omogućava relativno dobro prilagođavanje potrebama potencijalnih potrošača. Do 1980. godine, u Vojvodini se spremanje žetvenih ostataka vršilo uglavnom sistemom konvencionalnih četvrtastih bala, a samo 0,1% slame sređivano je u obliku valjkastih bala. Danas je ta proprocija znatno pomerena u korist mašina za valjkaste i velike četvrtaste bale. Na žalost, linije mašina i objekata za ubiranje, sakupljanje, transport, manipulaciju, čuvanje i pripremu bala slame na poljoprivrednim gazdinstvima u našoj zemlji, uglavnom nisu kompletirane i svojim kapacitetom su prilagođene internim potrebama gazdinstava. Kapaciteti ,koji su u poslednjih deset godina svedeni na tehnološki minimum, su u najvećoj meri prilagođeni potrebama stočarstva. Pored toga, spremanje se vrši uz veliko angažovanje ručnog rada. Uz to, znanja potrebna za kombinovanje mašina, radi formiranja najpogodnije linije mašina za ubiranje, transport, manipulaciju i pripremu slame u našoj praksi nisu dovoljno razvijena. Mnogo veći problem je nepostojanje svesti o njihovoj neophodnosti.

Svaka analiza koja se odnosi na iskorišćavanje žetvenih ostataka treba da se uključi u procenu ekonomske isplativosti posmatrane tehnologije. Ekonomska isplativost pojedinih tehnologija je osnov za definisanje koncepcije razvoja i davanje konkretnih odgovora na pitanja adekvatne upotrebe pojedinih mašina. Problem ekonomike poljoprivredne tehnike dobija na značaju pojavom sve većeg broja specijalizovanih mašina. Po pravilu, ovo su sredstva velike nabavne vrednosti, što u kombinaciji sa uskim poljem korišćenja otežava rentabilnost njihove primene. Pored toga, ekonomski položaj naše poljoprivrede je takav da se ulaganja moraju veoma pažljivo proceniti, međusobno uporediti, a odluke doneti na bazi egzaktnih pokazatelja56.

56 Jovanović, M, Zekić, V.: "Model za utvrđivanje troškova korišćenja pogonskih mašina na ispitivanom gazdinstvu", Agroekonomika, br. 29, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 66, 2000.

41

5.1. Tehnologija prikupljanja odnosno spremanja biljnih ostataka

Dobrim postupkom spremanja žetvenih ostataka može se smatrati onaj koji je u zadovoljavajućoj meri pouzdan, tako da se može neometano i sa potrebnim učinkom sprovoditi u promenljivim uslovima poljoprivredne proizvodnje i u isto vreme biti ekonomski prihvatljiv za potencijalne oblasti upotrebe žetvenih ostataka kao proizvoda celog procesa.

Uzevši u obzir uslove u kojima se nalazi i posluje naš poljoprivredni sektor, bitna je i što niža investicija u mašine za spremanje slame. Za ostvarenje ovoga cilja od presudnog značaja je mogućnost iskorišćenja ili modifikovanja postojećih pogonskih i priključnih mašina.

Naravno, potrebno je da proizvod procesa sakupljanja, odnosno spremanja, bude u formi koja je povoljna za transport, skladištenje i finalnu upotrebu.

Postupak spremanja obuhvata niz aktivnosti koje se mogu klasifikovati na sledeći način:

- ubiranje, koje se sastoji od presovanja ili podizanja i seckanja na njivi,

- transport bala ili rinfuze od njive do ekonomskog dvorišta i

- manipulacija, odnosno aktivnosti grupisanja bala i njihovog utovara na transportno sredstvo na njivi, te istovar i kamarisanje ili odlaganje u ekonomskom dvorištu.

Postupci za sređivanje slame mogu se podeliti u tri grupe, od kojih svaka ima svoje specifičnosti:

- spremanje slame u obliku bala,

- spremanje slame u stogove,

- spremanje slame u rinfuzi.

Kada se govori o tehničko-tehnološkim rešenjima za eksploataciju nusproizvoda ratarstva u energetske svrhe misli se na čitav niz organizaciono tehničkih rešenja za ubiranje, sakupljanje, manipulaciju, transport, skladištenje i finalno korišćenje.

U skladu sa tim, gornja podela prema postupcima za sređivanje, odnosno ubiranje slame žita, može se posmatrati kao veoma uska podela jednog dela raspoloživih resursa nusproizvoda ratarstva poljoprivrede. Vezano za to, posebno je značajno naglasiti da su količine kukuruzovine znatne, ali da usled svojih osobina kukuruzovina nije pogodna za mehanizovano

42

sakupljanje kao slama. Zbog toga se dalji rad usmerava na slamu strnih žita kao osnovni izvor biomase za energetsku upotrebu. Ova okolnost ne znači da istraživanja ne treba usmeriti i na žetvene ostatke kukuruza i drugih useva, već samo sužava polje rada u cilju dobijanja preciznijih rezultata.

Bitno je istaći da postoje jasno definisani načini za izvođenje sakupljanja, manipulacije, transporta i skladištenja žetvenih ostataka strnih žita, te je u postupku utvrđivanja ekonomske opravdanosti energetskog iskorišćavanja nusproizvoda ratarstva neophodno analizirati moguće tehničke šeme za faze sakupljanja, manipulacije, transporta i skladištenja.

Ovo znači da bi u prvoj fazi rada trebalo izvesti analizu ukupnih mogućnosti za eksploataciju žetvenih ostataka. Pri tome se kod izbora načina ubiranja žetvenih ostataka, te njihove kasnije eksploatacije, mora poći od sledećih pretpostavki:

- aktivnosti eksploatacije žetvenih ostataka se moraju izvršavati sredstvima koja su rasprostranjena na našem poljoprivrednom sektoru,

- sama tehnika ubiranja mora biti izvodljiva u praksi i mora imati jasne tehničke normative utroška rada, energije i materijala,

- izabrane metode eksploatacije moraju biti prilagođene specifičnostima poljoprivrednog sektora Vojvodine. Tačnije, mora se uvažavati postojanje društvenog i individualnog poljoprivrednog sektora sa svim specifičnostima.

5.1.1. Linije mašina za konvencionalne bale Tehnike baliranja slame strnih žita su u prethodnom periodu doživele niz promena i unapređenja. Pre 25 - 30 godina uglavnom su korišćeni kombajni sa ugrađenim presama za baliranje slame. Na taj način su dobijane bale niskog pritiska i male gustine sabijanja . Ovaj način spremanja slame imao je prednosti sa aspekta organizacije rada, jer je prva faza u spremanju slame obavljana zajedno sa ubiranjem žita. Ali, ovaj način je davao slamu malog stepena sabijenosti i male specifične težine, koja se kretala od 8 do 10 kilograma, što je znatno manje u odnosu na bale srednjeg pritiska koje se kreću do 25 kilograma i bale visokog pritiska od

43

50 kilograma po komadu57. Navedene okolnosti uzrokuju specifičnosti u eksploatacionoj primeni. Odnosno, presa postavljena na kombajnu često je bila uzrok problema pri žetvi i produženja trajanja žetve zrna. Uzevši u obzir intenzivnost ove operacije i njen uticaj na ukupne rezultate proizvodnje, ovo je veliki nedostatak. Usled toga, prese su skinute sa kombajna, a poznati proizvođači su ponudili nove mašine za baliranje, među kojima su prve bile prese za standardne, četvrtaste, bale visokog pritiska. Zatim su se pojavili ostali sistemi za spremanje žetvenih ostataka, odnosno prese za valjkaste bale i velike četvrtaste bale koje se sve više koriste u našoj praksi, a zatim manje upotrebljavani uređaji za spremanje slame u stogove i brikete.

Danas konvencionalne bale imaju gustinu oko 120 kg/m3, izuzimajući nekoliko rešenja, koja se u nas ne primenjuju. Ova rešenja se i u drugim zemljama primenjuju više kao izuzetak, a specifična težina kod njih dostiže i do 200 kg/m3 58. Na svim savremenim rešenjima presa za konvencionalne bale postoji jednostavan uređaj za podešavanje gustine sa kosom ravni i uređaj za podešavanje dužine bala.

Sistem rada prese visokog pritiska bazira se na pogonu prese preko priključnog vratila traktora, uređaju za podizanje, koji podiže masu sa zemlje i ubacuje je u prostor gde se ona zahvata grabuljama, ili pužem, te se prosleđuje u kanal za presovanje. Dimenzije kanala za presovanje na presama raznih proizvođača se međusobno razlikuju, ali se kao srednja mera može uzeti mera koje imaju Wellger prese (veoma zastupljene u našoj poljoprivredi). Dimenzije ovih bala se kreću u granicama 360-400mm x 480mm x 500-1200mm (širina x visina x dužina)59. Pri davanju ovakvih podataka, mora se naglasiti da je kroz podešavanje prese moguće podešavati dužinu bala, dok visina i širina isključivo zavise od dimenzija kanala za sabijanje i ne mogu se menjati. Pošto je u pitanju prvo tehničko rešenje za samostalno baliranje slame, nedostaci ovog tipa presa su uglavnom otklonjeni tokom eksploatacije proteklih godina, te su one veoma pouzdane u radu. Ovo je verovatno osnovni razlog što ovih presa ima na skoro svim gazdinstvima koja vrše sakupljane žetvenih ostatka.

Sam proces baliranja je organizaciono veoma jednostavan i vrši se kroz korišćenje prese agregatirane traktorom odgovorajuće snage. Za razliku od

57.Novaković D., Đević M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa - obnovljivi izvor energije, Društvo termičara Jugoslavije, Nuklearni institut Vinča, 1997, str 53. 58.Novaković D., Đević M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa - obnovljivi izvor energije, Društvo termičara Jugoslavije, Nuklearni institut Vinča, 1997, str. 58. 59 Ibid, str. 58.

44

toga, utovar i transport konvencionalnih četvrtastih bala može da se vrši na više načina.

Jedna od osnovnih razlika između pojedinih načina utovara je u činjenici da li se bala nakon sabijanja i izlaska iz prese odlaže na zemlju ili se utovara direktno na transportno sredstvo. U slučaju da se bala odlaže na zemlju, utovar se vrši naknadno na traktorske prikolice ili druga prevozna sredstva, mehanizovano ili ručnim putem. Osnovni problem ovakvog oblika utovara je ležanje bale na zemlji, čime se ona, u slučaju da je zemljište vlažno, natapa vlagom. Pored toga, utovar ručnim putem zahteva veliki utrošak ljudskog rada. Ovaj model se može bazirati na utovaru pojedinačnih bala ili utovaru prethodno kumulisanih bala. Kumulisanje bala se obavlja putem specijalnog uređaja koji se pričvršćuje na presu i uz određeno smanjenje učinka prese vrši kumulisanje bala. Procenjuje se da se smanjenje učinka kreće od 10 do 20% u odnosu na standardni učinak prese60. Utovar bala, bez njihovog grupisanja, vrši se ručno na skoro svim individualnim i ponekim velikim poljoprivrednim preduzećima. Traktor vuče prikolicu sa ili bez nadgradnje, a utovar i slaganje se vrši ručno. Za ovakav utovar neophodno je angažovanje velikog broja radnika. Pored toga, ako su bale slagane ručno, a nisu povezane, lako može doći i do rušenja tovara. Zbog toga se prikolica za transport konvencionalnih bala po pravilu oprema postavljanjem specijalne nadgradnje od drveta ili metala.

Mehanizovanje procesa utovara malih četvrtastih bala moguće je uraditi korišćenjem:

nabacivača bala,

utovarača bala,

mehanizovanih samoutovarnih prikolica.

Mehanizovan način prikupljanja i utovara bala može se izvesti pomoću nabacivača koji nosi i pokreće traktor svojim hidrauličnim sistemom. Traktorista pri nailasku bale na nabacivač aktivira ventil upravljanja hidraulike traktora, te nabacivač baca balu u prikolicu. Slaganje se vrši samo od sebe, bez ručnog nameštanja, te je iskorišćenje tovarnog prostora malo, a prilikom utovara, usled mehaničkih oštećenja, dolazi i do razvezivanja bala.

Prikupljanje razbacanih bala može da se vrši i utovaračem bala, pri čemu transportni lanci sa specijalnim zupcima podižu bale sa zemlje i transportuju ih duž vođice do prikolice gde ih čovek uzima i slaže. Traktor 60 Muhin A.F.: “Obosnovdnie racionalnogo kompleksa mašin dlja zagotovki pressovannog sena” Traktori i seljhozmašini, Nr. 3, 1975, str. 23-27.

45

vuče prikolicu zakačenu za utovarač koji dobija pogon preko priključnog vratila.

Kao mera za povećavanje učinka pri utovaru malih četvrtastih bala izvodi se kumulisanje bala. Kao što je ranije navedeno, kumulisanje bala se može vršiti istovremeno sa sabijanjem, pri čemu se uređaj priključuje za samu presu, ili naknadno, posebnim uređajem pogonjenim traktorom. Ovim se omogućava lakša manipulacija balama pri njihovom utovaru na pogonsko sredstvo. Kumulisanjem, bale se grupišu u celine pogodne za utovar i dalji transport. Pošto se izvrši grupisanje, bale se odlažu na njivi, a zatim se uređajem postavljenim na viljuške utovarača hvataju i tovare na transportno sredstvo. Postoje prosti, horizontalni i složeniji, vertikalni, kumulatori, ali ova rešenja nisu upotrebljavana u našoj praksi, te se o njihovim eksploatacionim mogućnostima i osobinama malo zna. U svetu postoje i druga, kompleksna, rešenja podizača, odnosno kumulatora – manipulatora konvencionalnim balama.

Metode utovara konvencionalnih bala, kada se on obavlja paralelno sa sabijanjem, mogu biti vršene putem:

utovara vođicama za bale, pri čemu se utovar može vršiti na prikolicu koju vuče sama presa ili na samostalno pogonjeno transportno sredstvo, sa ili bez ručnog slaganja na prikolici,

utovara bacačem bala.

Utovar bala u prikolicu vrši se pomoću vođica načinjenih od profila gvožđa postavljenih na izlaz iz kanala prese. Pošto bale izlaze iz prese približno kontinuelno, one jedna drugu potiskuju u transportno sredstvo. Utovar preko vođica postavljenih na presu može biti direktno u transportno sredstvo, odnosno prikolicu vezanu za presu ili transportno sredstvo koje ima poseban sopstveni pogon. Utovar bala pomoću bacača bala vrši se bacačem postavljenim na izlaz iz kanala prese. Da bi isti bio moguć, transportno sredstvo mora imati nadgradnju od metala kako bi se bale zadržale na njemu, jer se njihovo raspoređivanje vrši samo od sebe, bez ručnog nameštanja. Smatra se da se pri utovaru bala direktno iz prese u paralelno voženo vozilo ostvaruje najveći učinak, jer su gubici manji nego kod odlaganja ili bacanja bala, a nema ni smetnji koje se javljaju pri zameni prikolica.

Sve napred navedene metode mehanizovanja procesa baliranja slame putem klasičnih četvrtastih bala nisu predmet оbračuna troškova. Razlog za ovakav stav leži u činjenici da bez obzira na stepen mehanizovanja ovoga procesa, njegova radna intenzivnost, odnosno utrošak manuelnog rada pri tehnološkim operacijama znatno je veći u odnosu na moderne sisteme ubiranja koji se baziraju na balama veće zapremine, sabijenosti i

46

mase. Zbog toga sistem energetskog iskorišćenja slame, baziran na spremanju klasičnih bala, svoje mesto može da traži isključivo na osnovu široke rasprostranjenosti na terenu i niskih nadnica u poljoprivredi naše zemlje.

Kada se govori o sistemu ubiranja i baliranja žetvenih ostataka, isti nije dobro posmatrati kao skup odvojenih operacija, već se analiza mora izvoditi na ukupnom sklopu mašina kojim se vrši proces baliranja. Postoji čitav niz tehničko-tehnoloških sklopova mašina koje se koriste pri transportu i manipulaciji konvencionalnih bala. Izabrana kombinacija mašina i upotrebe manuelnog rada za konkretno gazdinstvo formira se na osnovu raspoloživih mašina, a veoma često i na osnovu stečenih navika i znanja kojim raspolažu rukovodioci ovih operacija. Kao osnovne tehničko-tehnološke šeme, odnosno celine, formirane od više mašina koje se koriste u procesu spremanja slame sistemom malih četvrtastih bala mogu se izdvojiti61:

I. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, traktor sa prikolicom i istovarač bala,

II. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, traktor sa prikolicom, utovarač i istovarač bala,

III. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa sa vođicama za utovar u prikolicu, traktorska prikolica i istovarač bala,

IV. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa sa bacačem bala u traktorsku prikolicu, traktor sa prikolicom i istovarač bala,

V. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, traktorski bacač bala, traktor sa prikolicom i istovarač bala,

VI. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, samoutovarna prikolica i istovarač bala,

VII. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa sa kumulatorom za bale, utovarač kumulisanih bala i traktorska prikolica sa traktorom,

VIII. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa sa kumulatorom za bale, slagač kumulisanih bala u stogove i samoutovarno - samoistovarna prikolica za stogove,

IX. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, samoutovarna prikolica koja transportuje i ostavlja gotove stogove,

61 Muhin A.F.: “Obosnovdnie racionalnogo kompleksa mašin dlja zagotovki pressovannog sena” Traktori i seljhozmašini, Nr. 3, 1975, str. 23-27.

47

X. Kosačica, bočne univerzalne grablje, presa, samoutovarna prikolica i transporter gotovih stogova.

Bitno je napomenuti da je kosačica, kao deo tehnološkog sklopa, dodata kao naznaka operacije košenja koja se vrši u slučaju da je proizvodnja organizovana isključivo u svrhu proizvodnje biomase za proizvodnju energije, stočnu hranu ili za neke druge namene. U standardnim proizvodnim uslovima, gde se baliranje sprovodi nad žetvenim ostacima strnih žita, ova operacija se izvodi u sklopu ubiranja glavnog useva, te se ovi troškovi izostavljaju pri obračunu troškova baliranja.

Polazna odluka pri utvrđivanju troškova energetske eksploatacije slame je pitanje obračuna vrednosti slame na parceli. Postoji više pristupa pri obračunu ove vrednosti. Valorizacija vrednosti slame ili bilo kojeg proizvoda može da se izvodi na više načina. Kao osnovne načine za valorizaciju materijala koji se koristi u poljoprivrednoj proizvodnji moguće je primeniti sledeće principe: 1) princip preovlađujuće tržišne cene, 2) princip cene koštanja, 3) princip cene zamene i 4) princip prinosne vrednosti. Pri utvrđivanju cene koštanja nailazi se na teškoće kad se radi o tzv. vezanim proizvodima, gde se zajedničkim troškovima dobiva nekoliko proizvoda, a ipak treba utvrditi cenu koštanja svakog proizvoda posebno. U navedenoj situaciji mogu se primeniti dva osnovna principa: 1) princip zamene i 2) princip prinosne vrednosti. U prvom slučaju to je cena zamene posmatranog materijala nekim drugim materijalom ili, u drugom slučaju, preradnu (upotrebnu) cenu koja pokazuje povećanje vrednosti koje se ostvaruje upotrebom posmatranog materijala.

Kako je veoma teško govoriti o povećanju vrednosti u proizvodnji koja koristi biomasu ako energiju, moguće je primeniti samo prvi princip, odnosno princip zamene. U ovom slučaju potrebno je vrednost slame kao energenta utvrditi u odnosu na drugo gorivo iste energetske vrednosti.

U posmatranom slučaju moguće je izvesti poređenje sa ugljem, pri čemu od obračunate vrednosti slame treba oduzeti sve troškove njenog spremanja62. Budući da vrednost slame obračunata na ovaj način predstavlja samo diferenciju troškova pri izradi obračuna u radu vrednost slame na parceli nije uvrštena. Ovakav pristup pri obračunu troškova spremanja, odnosno energetske eksploatacije, korišćen je zbog činjenice da slama, koja po ubiranju useva ostaje na parceli, u osnovi predstavlja smetnju za zasnivanje nove proizvodnje, te je njeno odnošenje ekonomski korisno.

62 Zekić, V., Tica, N.: "Valorizacija vrednosti slame strnih žita", Agoekonomika, broj 36, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2007, str. 187 – 198.

48

Kao osnovno obeležje pre tumačenja rezultata, neophodno je izneti da uporedna ispitivanja deset linija datih u prethodnom pregledu nisu vršena istovremeno na jednom gazdinstvu, već je učinak pojedinih mašina normiran prema ispitivanjima sa raznih gazdinstava. Pri tome, kao polazna veličina, uzet je prosečan prinos slame od 5 t/ha, a učinak prese smanjen je za 15% kada je na nju postavljen uređaj koji služi za klizanje bala direktno u transportno sredstvo ili za bacanje bale. Naime, ovakva organizacija zahteva utrošak vremena za zamenu prikolica i smanjuje manevarsku sposobnost ukupnih mašina pri ubiranju, čime se učinak dodatno smanjuje. Takođe, smatra se da kumulator prikačen za presu umanjuje učinak prese za približno 10%.

Najveći gubici, utrošak rada i izdaci pokazali su se na liniji I. U liniji II utovar bala u transportno sredstvo izvodi se utovaračem bala, a sve ostale operacije izvode se na isti način kao u liniji I. Utrošak rada pri pripremi slame linijom II je manji, a izdaci praktično ostaju isti u odnosu na liniju I, jer je učinak utovarivača ograničen učinkom dva radnika koji slažu bale na prikolici. Osim toga, utovarivač se koristi u agregatu sa transportnim sredstvom, pa se usled njegovog zakašnjenja pri transportu, efekti utovarača smanjuju.

U liniji III bale iz kanala za presovanje preko vođica dospevaju na transportno sredstvo gde ih slažu radnici. Ovim načinom je mehanizovan ručni utovar bala, a korišćenje posebnog traktora i utovarača bala je isključeno. Međutim, primena ovih usmeravajućih vođica za bale je moguća samo kad nije potrebno sušenje bala na polju. Osim toga, agregatirana prikolica sa presom smanjuje učinak prese zbog pogoršanja manevarske sposobnosti i gubitka vremena za zamenu prikolice. Primena prese velikog učinka neracionalna je zbog činjenice da dva radnika i ovako teško stižu da slože prispele bale. Budući da se teži postizanju što većeg učinka prese, primena ovakve linije nema neku naročitu perspektivu jer je učinak prese smanjen.

U liniji IV, utovar bala u prikolicu vezanu sa presom vrši se bacačem bala postavljenim na presu, tako da je potpuno mehanizovan proces ubiranja i utovara bala. Ovde se mogu primeniti prese većeg učinka, ali sigurno je da se potpuno iskorišćenje tehnoloških mogućnosti ne može postići zbog smanjenja manevarske sposobnosti, gubitka vremena na zamenu prikolice i usled čekanja na dolazak praznih prikolica. Pri ovome je nemoguće ostvariti prirodno dosušivanje bala na polju. Iskorišćenje nosivosti i zapremine transportnog sredstva korišćenjem bacača bala je manje, jer se bale na transportno sredstvo ne slažu, pa je ovakav način opravdan pri transportu bala na manje rastojanje (ne više od 10 – 12 km) .

49

U liniji V bacač bala je postavljen na traktor koji se koristi nezavisno od prese. To dozvoljava utovar bala posle njihovog dosušivanja u polju, obezbeđuje maksimalni učinak prese, što utiče da utrošak rada, te su izdaci ove linije manji od izdataka prethodne linije. Treba istaći da učinak bacača bala zavisi od umešnosti traktoriste.

U liniji VI, za utovar i transport bala se koriste samoutovarne prikolice, pa je upotreba svih mašina potpuno samostalna, što olakšava organizaciju rada. Bale se prikupljaju posle njihovog dosušivanja, a mehanizovano ubacivanje i slaganje omogućava potpuno iskorišćenje transportnih kapaciteta. Bez obzira na to što se slaganje bala u stog vrši posebnim slagačem, ipak ova linija ima manje gubitke rada od prethodne. Međutim, samoutovarna prikolica predstavlja skup agregat i njena ekonomičnost dolazi do izražaja samo na malim rastojanjima (do 2 km).

Linija VII predstavlja potpuno mehanizovan način pripremanja slame pomoću kumulatora koji je agregatiran presom, a utovar na transportno sredstvo izvodi se traktorskim utovaračem dimenzionisanim prema obliku kumulisanih bala. Nedostatak sistema javlja se u smanjenju proizvodnosti prese agregatirane sa kumulatorom bala. Ova linija isključuje težak ručni rad, ali izdaci ostaju i dalje vrlo visoki.

U liniji VIII utovarač bala formira stogove na samom polju slažući bale koje prikuplja kumulator agregatiran sa presom. Ova linija predstavlja potpuno mehanizovan proces sa malim utroškom ljudskog rada i izdacima pri transportu na 1 – 1,5 km. Pri transportu na veća rastojanja troškovi brzo rastu i prelaze troškove drugih linija. Ovde, kao i u prethodnim linijama, dolazi do smanjenja učinka prese, ali za razliku od linije VII, slagač stogova i transportno sredstvo rade nezavisno jedno od drugog što isključuje njihovo uzajamno zadržavanje.

U liniji IX, utovar, transport i formiranje stogova ostvaruju se samoutovarnom prikolicom. Ova linija, kao i prethodne dve, potpuno isključuje težak ručni rad. Utrošak rada i izdaci za liniju IX bliski su izdacima za liniju VIII, a niži nego u svim drugim posmatranim linijama pri transportu na rastojanje 1 – 1,5 km. Za transport na veća rastojanja izdaci brzo rastu.

Utrošak rada pri pripremi slame mašinama prikazanim linijama VIII i IX je podjednak. Međutim, u liniji VIII učinak prese usled agregatiranja s kumulatorom bala je smanjen, a u liniji IX mašine rade nezavisno, što znači da učinak jedne ne zavisi od druge, pa je time olakšana organizacija procesa pripreme slame. Bitan nedostatak ovog kompleksa jeste transport na veća rastojanja zbog skupih samoutovarnih prikolica. Zbog toga je sačinjena linija mašina X koja predstavlja najefikasnije i najekonomičnije

50

rešenje, jer se prikupljanje bala u stogove izvodi samoutovarnim prikolicama, a transport se obavlja posebnim samohodnim vozilima. Time su uz vrlo male troškove i potpuno isključenje ručnog rada, obezbeđeni priprema i transport slame na veća rastojanja. Ove linije su interesantne jer se izbacivanjem kosačice i grablji (one su iste u svim linijama) dobijaju kompletne linije za ubiranje, transport i manipulaciju konvencionalnih bala slame i kukuruzovine.

Institut za mehanizaciju poljoprivrede u Vageningenu (Holandija), izvršio je obimna ispitivanja linija mašina za spremanje slame i sena. Neke mogućnosti uvođenja pratećih mašina posle prese za četvrtaste bale (kumulatori, utovarači, specijalni transporteri) i vreme rada radnika po toni spremljene slame pri primeni navedenih mašina u poređenju sa sistemom velikih četvrtastih bala daju se u tabeli 763.

Tabela 7. Utrošak radnog vremena radnika pri primeni različitih metoda baliranja slame

Linija mašina Preso-vanje

Formir-anje

kamare Utovar Trans-

port Istovar i slaganje Ukupno

minuta rada radnika po toni slame Ručno kamarisanje bala sa transportom putem zadnjeg utovarivača traktora

10 16 2 16 25 69

Ručno kamarisanje bala, mehanizovan utovar na transportnu prikolicu

10 8 18 5 25 66

Kamarisanje putem kumulatora, mehanizovan utovar na transportnu prikolicu

12 0 16 5 10 43

Sistem velikih četvrtastih bala, mehanizovan utovar na transportnu prikolicu

10 8 6 5 32

Na osnovu podataka navedenih u narednoj tabeli, utrošak rada radnika se primenom mašina za kumuliranje, utovar, istovar i slaganje bala može znatno smanjiti. Primenom odgovarajućih mašina za kumuliranje i utovar konvencionalnih bala potrebno vreme rada radnika smanjuje se sa 69 min/t na 43 min/t. Upotrebom linije mašina za velike četvrtaste bale potrebno vreme rada radnika smanjuje se u još većoj meri (32 min/t). Pri ovom razmatranju treba sagledati i troškove. Smanjenje utroška živog rada po jedinici proizvoda, odnosno balirane slame ne znači uvek i manje

63 Koning, K., Edens, F.J., Leeuwerke, H.B.: “Werkmethoden bij het verzamelen von stroen hooipakken”, IMAG, Wageningen, 1978, str. 46.

51

troškove. Zbog toga navedeni pokazatelji ne moraju da budu toliko povoljni kao što to u prvi mah izgleda.

Veoma je bitno istaći da je problem sabiranja, transporta i manipulacije slame usko vezan za način organizovanja poljoprivredne proizvodnje, veličinu imanja i druge uticajne faktore za pojedina gazdinstva.

5.1.2. Linije mašina za valjkaste bale Linije mašina za valjkaste bale čine sistemi mašina koje formiraju velike valjkaste bale, vrše njihov utovar i transport. Uvođenjem ovih mašina omogućeno je veliko povećanje produktivnosti spremanja žetvenih ostataka. Ovo su sistemi bazirani na principu “jedan radnik jedna mašina” i orijentisani su ka racionalizaciji procesa ubiranja i smanjenju korišćenja živog rada. Prese kojima se formiraju bale valjkastog oblika koriste se kao dominanto sredstvo za ubiranje žetvenih ostataka u skoro svim zemljama sa razvijenom poljoprivredom. Kod nas se, prema procenama rasprostranjenosti, nalaze odmah iza presa za proizvodnju konvencionalnih četvrtastih bala, sa jasnom tendencijom da ih potpuno zamene, posebno na velikim gazdinstvima. Ova okolnost se mora posmatrati u kontekstu strukture poljoprivrednog sektora u našoj zemlji, gde dominacija individualnog sektora uslovljava posebnu rezervu vezanu za dalje širenje ove tehnologije.

Kao osnovne prednosti ubiranja slame presama za valjkaste bale, u odnosu na konvencionalne prese za četvrtase bale, mogu se navesti:

manji utrošak ljudskog rada kod utovara, istovara i kamarisanja bala,

veći učinak,

brzo uklanjanje bala sa polja,

smanjen utrošak veziva

manji uticaj padavina na gubitak kvaliteta slame.

Linije mašina za valjkaste bale su u širokoj meri uvedene u praksu razvijenih zemalja, a u našoj zemlji je taj proces sporiji, prvenstveno zbog male investicione moći naših preduzeća. Ova okolnost, povezana sa nepovoljnim uslovima na finansijskom tržištu (čime je znatno otežano eksterno finansiranje), čini glavnu smetnju modernizacije tehnike u poljoprivredi naše zemlje. Usled toga, tehnologija spremanja slame putem baliranja u velike valjkasta bale i pored brojnih prednosti nema adekvatne razvojne perspektive u našoj zemlji.

52

Dimenzije i ostale osobine valjkastih bala dobijenih baliranjem slame, pored razlika koje potiču iz osobina supstrata koji se balira, odnosno njegove vlažnosti, variraju i u zavisnosti od konstrukcijskih rešenja pojedinih proizvođača presa. Prečnik ovih bala varira od 1200 mm, pa sve do 1800 mm. Širina bala kreće se od 1200, pa do 1600 mm. Ređe se nalaze bale čija je širina veća i kreće se do 1800 mm64.

Bitno je istaći da je loša osobina ovih presa, koja ima negativan uticaj na njihov učinak, okolnost da su sva dosadašnja rešenja izvedena tako da se vezivanje bale i istovar vrše pri mirovanju traktora.

Ako se kao osnovna konstrukcijska razlika između pojedinih presa uzme način namotavanja, prese za valjkaste bale se mogu podeliti na dve grupe:

formiranje bale namotavanjem u mašini,

formiranje bale namotavanjem, odnosno kotrljanjem po zemlji.

Prese koje formiranje bale izvode namotavanjem u mašini, prema konstruktivnom rešenju, dele se na tri tipa:

prese promenljive zapremine komore za presovanje, kod kojih se valjkaste bale oblikuju pomoću pokretnih traka, odnosno kaiševa. Ova grupa ima podgrupu kod koje se donji deo prostora za presovanje sastoji od određenog broja valjaka, (sistem Vermeer) i podgrupu presa koje umesto ovih valjaka za presovanje imaju posebnu traku,

druga grupa su prese promenljive zapremine komore za presovanje, kod kojih se bale oblikuju pomoću lanaca sa poprečnim letvama,

prese kod kojih se valjkasta bala oblikuje u komori konstantnog prečnika koja se formira pokretnom trakom, lancima sa poprečnim letvama ili valjcima.

Prese za valjkaste bale sa tvrdim jezgrom i površinom bale formiraju bale tako što pick-up uređaj dotura masu na valjke čije okretanje, zajedno sa elastičnim kaiševima, izaziva obrtanje čitave mase. Priliv mase u komoru za sabijanje mora da bude konstantan, kako bi kaiševi od samog početka do kraja formiranja bale bili u mogućnosti da pritežu i zajedno sa valjcima okreću masu. Samo ovim putem ostvaruje se ujednačena gustina mase po čitavom preseku. Formiranje bale vrši se po pravilnoj kružnoj spirali zahvaljujući elastičnim kaiševima zatezanim oprugama smeštenim sa

64 Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske .proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za .nuklearne nauke, Vinča, 1997, str. 58.

53

strane prese. Formirana bala vezuje se aktiviranjem uređaja za vezivanje sa sedišta vozača traktora za koji je presa pričvršćena. Istovar bala na zemlju izvodi se valjcima postavljenim na platformu, kroz otvor na zadnjem delu prese. Valjkaste bale načinjene presama klasičnog tipa najčešće imaju dužinu od 1,20 do 1,80 metara, a prečnik se kreće od 1,50, pa sve do 2,10 metara.

Gustina i prečnik bala koji se želi postići kod ovih vrsta presa zavise od zategnutosti opruga za regulaciju traka i mogu se podešavati u okviru određenih granica. Sam proces baliranja kontroliše radnik na traktoru koji pri određenoj zategnutosti traka zaustavi kretanje i aktivira dovod veziva za vezivanje bale. Pošto je prečnik bale veličina koju određuje čovek, veoma je bitno da se ostvari ujednačenost dimenzija bala. U suprotnom to izaziva probleme pri transportu i skladištenju. Vezivanje bala se obavlja obavijanjem vezivom sa 10 do 12 obmotaja po metru širine bale. Po formiranju bale zadnji zid prostora za oblikovanje bale se pokreće nagore i bala se pomoću pokretnih valjaka izbaci iz prostora za oblikovanje.

Gustina bala, odnosno specifična težina, je u direktnoj srazmeri sa pritiskom koji se primenjuje u procesu sabijanja bale. Kod užih bala moguće je vršiti veći pritisak na balu, pri čemu se gustina može povećati za 40 kg/m3. Prema podacima proizvođača gustina bala se kreće od oko 150 kg/m3 ,za bale čija je širina 1,20 metara, pa do približno 100 kg/m3 ,za bale širine 1,80 metara. U našoj praksi najčešće se pribegava formiranju bala čiji je prečnik između 1.400 i 1.800 mm. Izvedena istraživanja pokazuju da se postignuta gustina kreće od 160, pa sve do 208 kg/m3, čime se njihova maksimalna težina kreće od 550 do 570 kilograma.

Druge izvedbe presa ovog tipa imaju traku za presovanje izvedenu od lanaca sa poprečnim letvama. Materijal se dovodi do prostora za sabijanja bez prolaska kroz valjke, te je mašina zato manje osetljiva u eksploatacionim uslovima. Česte su izvedbe presa sa uređajem za prikupljane slame širine 1,80 metara, dok se širina bale formira na 1,65 metara, čime se omogućuje bolje popunjavanje ivica bale i time bolje formiranje. Veoma je bitno da je pravilno formiranje bale moguće jedino iz bogatog otkosa, te ako je otkos siromašniji treba vršiti cik-cak kretanje u cilju boljeg popunjavanja.

Za razliku od napred navedenih, postoje i prese za valjkaste bale koje izrađuju bale sa konstantnim prečnikom, pri čemu je jezgro meko, a površina tvrda. Sabijanje se takođe vrši putem pokretnih traka za presovanje koje su fiksirane za zidove prese. Pick-up uređaj ubacuje materijal direktno u prostor za oblikovanje, gde se materijal stavlja u kružno kretanje kao neoblikovana masa. Presovanje započinje tek onda kada je prostor za presovanje sasvim napunjen. Zatim se na spoljni sloj

54

bale dodaje novi materijal, a da pri tom obim cele bale ostaje isti. Spoljni sloj ovih bala je zato prilično zbijen, znatno više nego masa u sredini bale. Pored opisanih konstrukcijskih rešenja ovakvu izvedbu prese, odnosno cilindričan oblik i kružno kretanje unesene mase može se postići valjcima koji se okreću, a raspoređeni su po obimu komore. Kod ovih presa materijal se dovodi u kružno kretanje pomoću određenog broja valjaka koji su postavljeni u krug oko prostora za presovanje. Prednost ove konstrukcije je u tome što su uređaji za pogon valjaka ugrađeni u bočne stranice. Valjci potpuno zatvaraju prostor za oblikovanje bale, tako da ne može doći do gubitka mase. Kontinualnim dovođenjem mase bala se sabija od spolja ka unutra, čime se stvara manje sabijeno jezgro i posebno snažno sabijen spoljni sloj. Ovakve bale imaju visoku otpornost na atmosferske padavine, lakše je sušenje jezgra, jer ono nije jako sabijeno. Pored toga, omogućeno je lako odvajanje prilikom njenog kasnijeg korišćenja. Kada se komora napuni i dostigne željeni pritisak presovanja, uključuje se sistem za vezivanje. Nakon toga otvor komore se otvara pomoću hidrauličnih cilindara, a vezana bala izbacuje se na zemlju.

Hesse65 je ustanovio da kod bale načinjene presama navedenog tipa od slame jare pšenice gustina jezgra iznosi oko 75 kg/m3 ,dok gustina na 15 cm od spoljnog zida iznosi 130 kg/m3. U skladu sa tim, prosečna gustina cele bale iznosila je 85 kg/m3. Veoma značajna posledica ovakve neravnomerne gustine bale je veća otpornost ovakvih bala na kišu. Ovim je direktno smanjeno propadanje slame u slučaju kada se bale ovoga sistema skladište na otvorenom prostoru.

Postoje još i prese koje formiraju tvrdo jezgro, a meku površinu valjkaste bale. One se od ostalih presa razlikuju po tome što formiraju bale na zemlji valjanjem otkosa, pa je konstrukcija pick-up uređaja i ostalih radnih organa prilagođena ovom načinu rada. Napravljena bala se jednostavno ostavlja na površini njive. Ovaj tip prese se manje koristi u praksi. Problem je u tome što se materijal iz otkosa namotava kotrljanjem po zemlji, te je teško doći do potrebne gustine bale, a dolazi i do povećanja vlažnosti materijala koji se sabija. Problem sa nedovoljnom gustinom naročito je izražen pri sabijanju materijala sa kraćim stabljikama. Pored male sabijenosti bale, problem sa eksploatacionim korišćenjem ovih presa je to što se ove bale ne vezuju, te je veoma teška dalja manipulacija sa njima. Iz navedenih razloga ovaj sistem baliranja nije u velikoj upotrebi, te se i ne koristi u našoj praksi.

Za razliku od poljoprivrede naše zemlje, gde se u značajnoj meri ne razmatra pitanje utroška ljudskog rada, u Zapadnoj Evropi se uvek kao 65 Hesse, Th.: “Dichtemessungen und Grossballen mit Hilfe des Spitzendrucksondierverfahren”, VDI Tagung,, Düsseldorf, 1977, str. 128.

55

primarno rešenje analiziraju linije mašina prilagođene na smanjenom utrošku manuelnog rada. Ovi tehnički sklopovi su bazirani na ranije navedenom principu jedan čovek jedna mašina. Kod nas navedeni tehnološki sklop mora biti pažljivo i posebno analiziran iz sledećih razloga:

ovaj sistem je prilagođen velikim porodičnim gazdinstvima koja kod nas još uvek ne čine značajan deo poljoprivrednog sektora,

navedeni sistem podrazumeva velike investicije u opremu. U našem sistemu poljoprivredne proizvodnje, u kome izostaje stimulativna uloga države, ove investicije ne mogu biti rentabilne.

Kao osnovni uzrok druge navedene tvrdnje može se navesti okolnost malog iskorišćenja tehnološkog kapaciteta specijalizovanih mašina, čime se znatno smanjuje i njihova ekonomska isplativost.

Transportovanje valjkastih bala može da se vrši običnim prikolicama ili specijalnim prikolicama izrađenim isključivo za transport valjkastih bala, koje mogu biti izvedene i kao samoutovarne. Primena prikolica specijalizovanih samo za jedan posao, uzevši u obzir sezonost posla i mali obim korišćenja, nije opravdana, te se kao logično rešenje nameće konstrukcijska nadogradnja na standardnim prikolicama.

Postoji više rešenja utovarača, odnosno istovarivača valjkastih bala. Sva tehnička rešenje su zasnovana na mehanizmu utovarača koji se veže za traktor. Jedine razlike su u izvedbi radnih organa koji se izvode u formi šiljaka koji nabadaju balu sa čeone strane, ili u obliku komplikovanih formi, odnosno uređaja sličnim klještima koji stežu balu.

Izbor uređaja za koji će se pojedina preduzeća opredeliti zavisi od činjenice da li preduzeće poseduje sredstva da kupi nov uređaj za utovar ili će vršiti rekonstrukciju nekog od svojih postojećih utovarača. Utovarači valjkastih bala se moraju primenjivati za utovar i istovar bala sa transportnog sredstva, jer su one zbog svoje težine nepogodne za ručni utovar.

Iskustva sa terena su ukazala da je za transport i manipulaciju veoma pogodan uređaj koji se montira na prednji utovarač traktora. Pri manipulaciji, bala se nabada na šiljke, a potom se sa gornje strane prihvata zupcima. Na taj način omogućeno je čvrsto držanje bale, te se ona može sigurno prenositi i odlagati. Ovim uređajem bale se mogu slagati u više redova po visini, što je od presudnog značaja pri skladištenju.

Pored toga, za ređanje bala od slame mogu se koristiti uređaji sa dugačkim šiljkom koji se zabada po sredini bale, najčešće u pravcu ose bale. Okvir sa šiljkom priključuje se na konstrukciju prednjeg traktorskog utovarača.

56

Pored jednog dugačkog šiljka, na bočnim stranama, na razmaku od oko 0,50 metara, obično se postavljaju još dva šiljka dužine 0,20-0,30 metara, kako bi se sprečilo zaokretanje bale. Pošto je bala nabijena na šiljak u horizontalnom položaju, podiže se pomoću hidraulike traktora.

Odmotači bala upotpunjuju liniju mašina za valjkaste bale, jer su one zbog svojih velikih dimenzija često nepogodne za direktnu upotrebu. Postupak izrade valjkaste bale bazira se na sabijanju koje se vrši pri spiralnom namotavanju, zbog toga se odmotavanje najčešće izvodi tako što se pomoću šiljaka usađenih u centar bale i pogonjenih vratilom traktora vrši odmotavanje bale. Odmotači bala mogu poslužiti i za kraći transport po skladištu ili mestu upotrebe slame, odnosno kukuruzovine. Pored odmotavanja, priprema bale za upotrebu može da se vrši i zasecajem, mada ovaj metod zahteva oruđa sa sečivima koja se brzo troše i zahtevaju utrošak više energije.

5.1.3. Linije mašina za velike četvrtaste bale Prese za velike četvrtaste bale su razvijene tokom poslednjih tridesetak godina. Danas je na raspolaganju široka paleta raznih presa, a poslednjih desetak godina na tržištu su prisutne i izvedbe samohodnih presa. Prese su obično robusne konstrukcije, koja omogućava sabijanje slame na veće pritiske i postizanje veće gustine. Gustina bala slame se najčešće kreće od 100 do 120 kg/m3, a postiže se i do 150 kg/m3 66. Za rad sa presama za velike četvrtaste bale potreban je traktor snage iznad 100 kW, a za veće izvedbe i učinke i preko 140 kW.

Potpunu liniju mašina za formiranje sistema za ubiranje žetvenih ostataka sa velikim četvrtastim balama čine:

- presa za velike četvrtaste bale,

- sabirač velikih četvrtastih bala,

- utovarivač – manipulator velikih četvrtastih bala,

- distributer velikih četvrtastih bala.

Ovaj sistem mašina poznat je pod imenom “Big baler” i predstavlja, po redosledu, poslednju tehnologiju spremanja slame i kukuruzovine. Prednosti ovoga sistema nad ostalim sistemima, u određenim uslovima, mogu biti brojne i u praksi se brzo uočavaju. Prese za velike četvrtaste 66.Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za nuklearne nauke, Vinča, 1997, str 58.

57

bale zbog visokog kapaciteta ostvaruju prednosti, pre svega na velikim imanjima, jer je učinak veliki, a broj mašina i prevoznih sredstava koji se pri tome angažuju je mali. Ovim sistemom moguće je potpuno automatizovati proces izrade bala, utovara, transporta, skladištenja, izuzimanja i distribucije, a sve to uz veoma mali utrošak ljudske radne snage, ali uz znatna inicijalna ulaganja i samim tim znatne troškove.

Primena presa za velike četvrtaste bale moguća je do 18% vlažnosti slame, odnosno sena, jer je sabijanje ulaznog materijala takvo da omogućuje očuvanje materijala. Kao glavne osobine ovoga sistema mogu se istaći:

- bale su u obliku prizme, te je njihovo slaganje veoma jednostavno,

- broj proizvedenih bala po jedinici površine je manji nego kod ostalih sistema baliranja,

- masa bala je 500-1200 kilograma, zavisno od vlažnosti slame.

Rešenja koja su primenjena pri projektovanju presa za velike četvrtaste bale omogućuju veću produktivnost i manji broj prohoda po njivi, a transport ove forme slame je znatno olakšan i pojednostavljen. Kao primer, moglo bi se navesti da se pri utovaru velikih četvrtastih bala na transportno sredstvo sa šest zahvata utovara na transportnu platformu postavlja šest bala, što prema masi odgovara količini od 240 do 280 malih konvencionalnih četvrtastih bala. Masa se pri baliranju sabija dejstvom sabijača sa veoma laganim hodom. Na taj način izbegava se mlaćenje i lomljenje, a masa se gura i pritiska, bez lomljenja i oštećenja. Ovim se smanjuje obijanje lišća i nežnih delova biljke što se povoljno odražava na kvalitet sena, što je kod slame manje značajno. Pored navedenog, sistem rada prese u odnosu na druge sisteme baliranja značajno smanjuje utrošak veziva za istu količinu ubranog materijala. Tako, na primer, za vezivanje jedne tone slame spremljenom presom za velike četvrtaste bale potrebno je oko 50 metara veziva, dok potrošnja pri spremanju standardnim sistemom malih četvrtastih bala za istu količinu slame iznosi i preko 300 metara67. U slučaju spremanja slame na velikim površinama ova razlika u utrošku veziva predstavlja značajnu uštedu.

Sabirač bala je mašina čije učešće u procesu prikupljanja žetvenih ostataka nije uvek obavezna, niti je uslov za potpunu mehanizaciju celog procesa. To je poseban uređaj koji omogućava kumulisanje četvrtastih bala i služi za transport i istovar na jedno mesto. Preko vizuelnog pokazivača traktorista saznaje kada je sabirač napunjen i spreman za istovar. Ovim se 67.Tešić, M.: “Studija o mogućnostima mehanizovanog ubiranja, transporta i manipulacije sporednih sredstava ratarstva”, Fakultet Tehničkih nauka – Institut za mehanizaciju, Novi Sad, 1983, str. 31 - 32.

58

smanjuje upotreba i kretanje transportnih sredstava po parceli, jer se bale istovaraju na krajevima parcele gde se tovare na transportna sredstva. Na ovaj način uz korišćenje sabirača sa širokim pneumaticima ostvaruje se manje gaženje, te je uz manja oštećenja pri sabijanju ovaj sistem posebno pogodan za manipulaciju lucerkom.

Za utovar gotovih bala i slaganje u kamare u ekonomskom dvorištu predviđeni su utovarivači montirani na prednji deo traktora koji se obično sastoje od kratke donje viljuške sa pravim šiljcima i gornjeg dela sa lučnim šiljcima.

Distributerom se mehanizuje poslednja faza pri spremanju i korišćenju velikih četvrtastih bala slame. Ovi sistemi su veoma efikasni i iskazuju svoje prednosti samo kod velikih kapaciteta.

Pri analizi ove tehnologije nephodno je uzeti u obzir visoke troškove nabavke presa za velike četvrtaste bale, jer su prese za velike četvrtaste bale od 2,5 do 5 puta skuplje od presa za valjkaste bale. Pored toga, njihova relativno mala zastupljenost u našoj zemlji, uz ograničen investicioni potencijal poljoprivrede i nepovoljne uslove kreditiranja ovih tehnologija, bez obzira na sve njene prednosti, trenutno isključuju iz daljih analiza o energetskom iskorišćenju slame žita.

5.1.4. Linije mašina za stogove

Ovaj sistem spada u novija rešenja prikupljanja slame, sena i kukuruzovine. Usmeren je na smanjivanje manuelnog rada na minimum kroz korišćenje specijalizovanih mašina.

Klasičan sistem za ubiranje slame sistemom stogova sastoji se od sledećih mašina:

- prese za izradu stogova,

- transportera stogova,

- uređaja za distribuciju.

Pri upotrebi ovoga sistema, spremanje slame, sena i kukuruzovine izvodi se po sistemu jedan čovek - jedna mašina, što rezultira vrlo velikim učinkom po jedinici površine, koji u određenim uslovima omogućava rentabilnost primene ove linije mašina.

Presa za formiranje stogova se sastoji iz “pick – up” uređaja, kojim se slama kupi i podiže do pneumatskog transportera gde se posredstvom jake vazdušne struje podiže i ubacuje u komoru za sabijanje i oblikovanje

59

plasta. Sabijanje se vrši putem krova prikolice koji je izveden u formi hidrauličkog sabijača. Pneumatski transporter mase konstruisan je tako da se tokom rada klati razbacujući masu, koju je pokupio pick-up uređaj, po čitavom prostoru prikolice. Ovakvim kretanjem i konstrukcijskom izvedbom oblika slivnika, koji vrši usmeravanje pravca mase po izlasku iz transportera, pomaže se ravnomerno raspoređivanje mase po celoj površini komore. Sabijanje je nakon toga ravnomerno, što je značajno za očuvanje kvaliteta slame ili kukuruzovine tokom skladištenja.

Konstrukcija sabijačkog krova je tako izvedena da se spreči naglo izlaženje vazduha iz prese. Vazdušna struja, stvorena pneumatskim transporterom za ubacivanje mase u presu, dobija spiralni smer, usporava se i deponuje lišće i sitne delove biljke u unutrašnjost stoga. Masa se sabija nakon ubacivanja određenog sloja u komoru za sabijanje. Pri sabijanju, kretanje mašine se zaustavlja. Broj sabijanja u toku izrade jednog stoga je između dva i osam, a zavisi od gustine koja se želi postići. Poslednjim sabijanjem stog dobija zaobljenu gornju površinu koja deluje kao krov i ne propušta vodu u unutrašnjost.

Podizanjem zadnjih vrata na gore, oslobađa se prostor za izlaz stoga. Druga konstrukciona rešenja izvode se tako što se podigne gornji deo stranice, koji je ujedno i deo krova za sabijanje, dok se donji deo spušta na zemlju i postaje klizeća površina pri istovaru stoga. Rukovanje tokom rada, kontrola, istovar stogova i ostale radnje izvode se sa sedišta vozača traktora. Presu za formiranje stoga vuče traktor, a pogon radnih organa izvodi se preko priključnog vratila i spoljne hidraulične instalacije traktora.

Transport stogova je direktni nastavak mehanizovane linije ovog sistema, a obavlja se isključivo specijalnim transporterom stogova. Utovar stoga se obavlja automatski, pomoću lanaca koji se nalaze na podu transportera, a dobijaju pogon preko priključnog vratila traktora. Neophodno je da svaka presa za stogove ima svoj transporter, jer zbog dimenzija stogove nije moguće transportovati drugim sredstvima.

Nošeni transporter stogova kači se na zadnji deo traktora u tri tačke. Sastoji se od donje viljuške s pravim i gornje viljuške sa povijenim šiljcima. Donja viljuška se pri utovaru podvlači pod stog, a gornja ga priteže odozgo. Traktor hidraulikom podiže utovareni stog i odnosi ga na mesto za istovar.

Dimenzije na ovaj način dobijenih stogova su: 240 x 300 cm u preseku i 210 do 640 cm po dužini. Masa stoga slame pri sadržaju vlage od 15 do

60

20% se kreće od 1.300 do 4.000 kg. U ovom slučaju specifična gustina stoga se kreće od 60 do 90 kg/m3 68.

Za neke transportere stogova izrađen je poseban uređaj nazvan “stek fider” ili “stek procesor”, koji se montira na prednji deo transportera. On je sastavljen od noža koji odseca deo stoga po vertikali, poprečno u odnosu na transporter. Iseckana masa pada u korito poprečnog transportera koji je, ovako iseckanu, iz slivnika istovara na željeno mesto.

Ovaj sistem spremanja nalazi u određenim uslovima veću primenu, prvenstveno zbog prednosti koje potiču iz:

- velikog učinka mašina u procesima baliranja i transporta,

- lakog transporta sabijene slame i

- neznatnog angažovanja radne snage u procesu manipulacije.

Pored navedenog, prednost ovoga sistema je i to što nije potreban materijal za vezivanje. Međutim, potrebne su visoke investicije u specijalizovanu opremu. Pored toga, primena ovoga sistema za spremanje slame i kukuruzovine nameće obaveznu upotrebu specijalnih transportera. Transport, utovar i istovar stogova nekim drugim klasičnim sredstvima nije moguć, pa bi ovo rešenje moglo doći u obzir samo kod velikih gazdinstava koja imaju velike količine slame i kukuruzovine koju treba ubirati i transportovati na srazmerno malu udaljenost, prema procenama do 4 km udaljenosti69.

Upravo okolnost da je transport na veće udaljenosti otežan i da primena ovoga sistema zahteva veći broj veoma skupih i usko specijalizovanih mašina, ovaj metod se stavlja izvan područja praktične primenljivosti u našoj zemlji.

U skladu sa navedenim visokim ulaganjima u nabavku mašina, skoro potpunim odsustvom ovakvih mašina u našoj zemlji, te ograničenim investicionim potencijalom poljoprivrede, uz nepovoljne uslove kreditiranja, ova tehnologija mora da se, bez obzira na sve svoje prednosti, trenutno isključi iz daljih analiza o energetskom iskorišćenju slame žita.

68 Tešić, M.: “Studija o mogućnostima mehanizovanog ubiranja, transporta i manipulacije sporednih sredstava ratarstva”, Fakultet Tehničkih nauka – Institut za mehanizaciju, Novi Sad, 1983, str. 6. 69 Tešić, M.: “Studija o mogućnostima mehanizovanog ubiranja, transporta i manipulacije sporednih proizvoda ratarstva”, Fakultet tehničkih nauka – Institut za mehanizaciju, Novi Sad, 1983, str. 37.

61

5.1.5. Linije mašina za briketiranje na polju

U novije vreme pojavile su se mašine za povećanje zapreminske mase slame pri ubiranju putem briketiranja koje se izvodi direktno na parceli. Ovim mašinama moguće je postići sabijanje mase žetvenih ostataka do 850 kg/m3, što daje nasipnu masu od približno 500 kg/m3. Briketiranje je moguće izvoditi na ulaznoj sirovini vlažnosti 16 – 18%70. Ovo je jedini način spremanja koji stvara formu pogodnu za transport na duže relacije, odnosno stvara formu pogodnu za tržišni promet. Međutim, prema iskustvima iz prakse ova forma je pogodnija za naknadno spremanje žetvenih ostataka, pri čemu se spremanje odvija stacionarnim ili mobilnim uređajima prilagođenim za briketiranje balirane slame.

U suštini, proces briketiranja može da se izvodi putem:

- mobilnih briketirki,

- stacionarnih briketirki.

Kada se govori o mobilnim briketirkama ne treba se ograničiti na mašine namenjene za briketiranje u polju. Naime, postoje i briketirke koje proces briketiranja izvode kod već balirane slame, koja je dopremljena u ekonomsko dvorište. U slučaju da se briketiranje obavlja direktno u polju dolazi do znatnog smanjenja troškova transporta usled povećanja zapreminske mase. Ali, u ovom slučaju se javlja utrošak pogonskog goriva u procesu briketiranja. Naime, mobilne briketirke priključuju se na vratilo traktora i njihov pogon se obezbeđuje kroz utrošak dizel goriva.

Do utroška dizel goriva dolazi i u slučaju briketiranja mobilnim briketirkama, koje ne vrše briketiranje slame u polju, već se briketiranje sabijenih bala slame vrši u ekonomskom dvorištu. Na ovaj način se vrši konverzija visoko koncentrovanog oblika energije u niže koncentrovani, što, bez obzira na odnos konverzije, sa energetskog stanovišta nema velikog opravdanja. Pored toga, uspešnost procesa briketiranja uslovljena je standardnim sadržajem vlage koji u eksploatacionim uslovima u polju nije moguće uvek obezbediti. Usled navedenih činjenica, upotreba mobilnih briketirki za rad u polju, bez obzira na sve prednosti u pogledu transporta briketa u odnosu na transport na drugi način sabijenih žetvenih ostataka, postaje skupa za upotrebu. Sa druge strane, stacionarne briketirke povećavaju troškove manipulacije žetvenim ostacima, i po pravilu zahtevaju mnogo veća ulaganja koja uključuju i objekte. Pored toga, ponekada je veoma teško naći sredstva za investiranje u ovakvu visoko 70 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 94.

62

specijalizovanu opremu, tako da je dovedeno u pitanje odvijanje ukupnog procesa.

U skladu sa napred navedenim, ekonomičnost procesa briketiranja u polju je veoma problematična i neće biti razmatrana u daljem toku rada, već se rad bavi briketiranjem balirane slame. Ovo rešenje predstavlja srednju soluciju između stacionarnih i mobilnih briketirki.

5.1.6. “Whole Crop” sistem

Pri razmatranju upotrebe biomase, odnosno žetvenih ostataka posebno je značajan tzv. “Whole-Crop” sistem žetve, koji se proučava u Švedskoj u institutu "Kockums Construction AB"71. Osnovna karakteristika ovoga sistema ubiranja useva je u tome da kombajn, mada kosi žito na isti način kao i standarni kombajni, pri tome ne odvaja slamu od zrna, već pokošenu masu ubacuje u kontejner koji je pričvršćen na šasiji kombajna. Za rad po ovome sistemu su korišćeni rekonstruisani kombajni američkih proizvođača, koji su svojom konstrukcijom osposobljeni za kontinuelni dvadesetčetvoročasovni rad, pogonjeni putem hidrostatskog prenosa i opremljeni motorima od 177 kW. Zbog smanjenog gaženja zemljišta kombajni su snabdeveni širokim pneumaticima.

Pri radu se, kao i u slučaju standardnog kombajna, u zavisnosti od useva koji se skida menja heder. Napunjen kontejner se mehanizmom za skidanje kontejnera odlaže u polje. Transport skinutog useva sa polja obavlja se šleperima prilagođenim za prenos kontejnera sa polja. Šleperi imaju potpuno automatizovanu izmenu praznog i punog kontejnera, čime se korišćenje ljudskog rada svodi na minimum. Kontejneri su u posmatranom slučaju izrađeni od drveta, sa zapreminom od oko 40 kubnih metara. Nakon transporta masa se suši uz istovremeno odvajanje zrna od slame koja se koristi za stočnu ishranu ili neku drugu upotrebu. Veliki učinak mašina ovoga sistema pri radu u polju omogućava brzo ubiranje useva i njegovo sklanjanje sa polja, što je naročito važno u klimatski nestabilnim oblastima, sa kratkim periodima suvog vremena i iznenadnim padavinama.

71 Lucas G.N.: “Whole – Corp Harvesting”, Power Farming LVIII, Uppsala, 1978, str. 8 – 11.

63

Prednosti ovoga pristupa ubiranja useva zasnivaju se na:

- integralnom ubiranju useva, što otvara mogućnosti za kompletnije i racionalnije korišćenje žetvenih ostataka,

- transportu sa korišćenjem kontejnera, što je ideja koja se već duže analizira unutar poljoprivredne proizvodnje, kao način za smanjenje troškova transporta.

Bez obzira na to, ovaj sistem zanimljiv je samo kao alternativa postojećeg sistema ubiranja useva, pri čemu bi korišćenje slame žita za dobijanje energije bilo samo jedan od logičnih delova ovoga procesa.

5.2. Osnovne specifičnosti pojedinih oblika spremanja slame

Kada govorimo o razlikama između pojedinih sistema za spremanje žetvenih ostataka moramo istaći da najveći uticaj na troškove kasnije manipulacije i skladištenja ima specifična gustina. Iz podataka koji se odnose na specifičnu gustinu pojednih oblika biomase,72 u poređenju sa drugim energentima, moguće je videti se da je gustina energije slame u formi velikih četvrtastih bala oko tri puta veća nego kod kratke rinfuze, odnosno seckane slame.

Iz napred navedenog moguće je izvesti zaključak da najveći uticaj na postupak transporta i troškove istog ima forma u kojoj se biljni proizvod nalazi. Za uspešno spremanje, kao i korišćenje u energetskom postrojenju, poželjno je da gustina biomase bude što veća, odnosno specifična zapremina što manja. Gustina biomase značajno i direktno utiče na cenu manipulacije, transporta i skladištenja. Stoga se preduzimaju različite mere sabijanja biomase, a u najvećem broju slučajeva to su tehnike presovanja koje su detaljno obrađene u prethodnom delu rada. Dugačka slama, dobijena bez prethodnog seckanja, odnosno kratka rinfuza, dobijena nakon seckanja, koristi se samo izuzetno, kada su transportni putevi kratki i kada postoje povoljni uslovi za skladištenje. Pri tome energetsko postrojenje treba da bude konstruisano za sagorevanje takve forme biomase.

Na osnovu napred navedenog dalji rad na utvrđivanju troškova energetske eksploatacije biomase usmeren je prema sistemima za baliranje i 72 Ilić, M. i sar: “Energetski potencijal i karakteristike ostataka biomase i tehnologije za njenu pripremu i energetsko iskorišćenje u Srbiji”, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, Beograd, 2002. str 65.

64

briketiranje slame. Izbor načina spremanja, koji će predstavljati tehničko- tehnološki osnov za utvrđivanje troškova, izvršen je na osnovu dva parametra. Prvi parametar je pogodnost samog sistema za primenu, odnosno procena troškova koji bi nastali kao rezultat, dok se kao drugi parametar uzima rasprostranjenost izabranog sistema ubiranja u praksi, odnosno realnost primene u praksi.

Tabela 8. Poređenje podataka različitih tipova bala slame

Vrsta presovanih bala

Gustina presovanja,

kg/m³

Gustina skladistenja,

kg/m³

Broj bala za 1 t slame

Potrebna snaga

traktora kW

Potrebna dužina

veziva m/t

Konvencionalne 120 120¹/93² (100¹/77²) 40 preko 25 290

Valjakaste 110 85 (77) 3,0-6,5 preko 40 340 Velike četvrtaste 150 150 (100) 1,7-5,0 preko 100 180 1složeno, 2nesloženo

U prethodnoj tabeli su upoređene karakteristike pojedinih oblika bala, dok su u tabeli date osnovne prednosti i nedostaci pojedinih sistema ubiranja.

Tabela 9. Prednosti i nedostaci pojedinih formi bala

Vrsta bala Prednosti Nedostaci

Konvencionalne Cena prese, umerena cena veziva, potreba za traktorom manje snage, pogodne za skladištenje i manipulaciju, mogućnost loženja celih bala.

Ručna, relativno visok utrošak veziva, niža pouzdanost u radu od ostalih presa.

Valjkaste Umerena cena prese, jednostavna i potpuno mehanizovana manipulacija, jednostavno odmotavanje, , mogućnost rada sa traktorima srednje snage.

Visok utrošak veziva, niži učinak zbog, osetljivost na kvalitet veziva, deformisanje, potreban veći transportini i skladišni prostor

Velike četvrtaste Viši pritisak sabijanja, visok učinak, mala potrošnja veziva, transportibilnost, skladištenje, mehanizovanost procesa i najniža cena manipulacije, najniži utrošak veziva.

Visoka nabavna cena, potreban traktor velike snage, osetljivi vezači na primenu nekvalitetnog veziva, složena dezintegracija.

U skladu sa navedenim, u daljem toku rada se analiziraju data tri metoda ubiranja žetvenih ostataka strnih žita:

ubiranje putem klasičnih malih bala, ubiranje putem valjkastih bala,

ubiranje putem velikih kvadratnih bala.

65

Prvi metod odabran je usled njegove velike rasprostranjenosti u praksi. Pored toga, relativno mala početna investicija je bitan faktor brzog uvođenja u proizvodnu praksu. Bitne prednosti su i umerena cena veziva, koje ne mora biti visokog kvaliteta, mogućnosti upotrebe traktora manje snage, relativno dobro skladištenje, jednostavno slaganje na transportno sredstvo, laka dezintergacija i usitnjavanje mašinama niže cene, te mogućnost loženja celih bala. Osnovni nedostatak je činjenica da je ručna manipulacija gotovo neizbežna, da se manipulacija i skladištenje obavlja uglavnom ručno, uz korišćenje pomoćnih sredstava. Loše strane su i relativno visok utrošak veziva, te niža pouzdanost u radu u odnosu na ostale vrste presa.

Ovaj način spremanja trebalo bi da bude osnov za korišćenje biomase kao energije na malim individualnim gazdinstvima, gde loše strane ovoga metoda ne predstavljaju veliku smetnju. Veliki utrošak živog rada nije problem u seoskim domaćinstvima u kojima svakako postoji velika latentna nezaposlenost, dok se niža pouzdanost može tolerisati u sistemu individualnog gazdinstva i relativno niske vrednosti mašina.

Drugi metod, ubiranje žetvenih ostataka putem velikih okruglih bala, izabran je takođe zbog relativno dobre zastupljenosti, te trenda zamene postojećih sistema za sakupljanje slame sistemima baziranim na okruglim balama. Osnovne prednosti ovoga sistema na prvom mestu su umerena cena prese, jednostavna i potpuno mehanizovana manipulacija, a u procesu odmotavanja koristi se jednostavan i jeftin uređaj. Pored toga, valjkaste bale se lako i povoljno skladište, a postoji i mogućnost rada sa traktorima srednje snage. Kao osnovni nedostaci koji ograničavaju ovu tehnologiju mogu se navesti utrošak veziva visokog kvaliteta, niži učinak prese u polju, zbog potrebe zastoja u toku vezivanja i izbacivanja bale iz radnog prostora, deformisanje bala pri nedovoljno kvalitetnom vezivanju, loše osobine u transportu zbog praznog prostora, te potreban veći skladišni prostor.

Sistem četvrtastih bala kao osnovne prednosti nad drugim sistemima baliranja nudi viši pritisak sabijanja, visok učinak prese i malu potrošnju veziva. U poređenju sa drugim sistemima baliranja ima najbolje osobine u transportu, dobre osobine pri skladištenju, te mogućnost potpune mehanizovanosti procesa i najnižu cenu manipulacije. Nedostaci navedenog sistema ogledaju se u visokoj nabavnoj ceni prese, potrebom za korišćenjem traktora velike snage, neophodnim specijalnim sredstvima za manipulaciju, vezačima osetljivim na primenu nekvalitetnog veziva, te potrebi za posebnim sredstvima za dezintegraciju.

66

Stog kao jedini preostali sistem za sabijanje žetvenih ostataka je neprihvatljiv kao opcija zbog visoke investicije u nabavku specijalizovanih mašina i činjenice da se ovaj sistem uopšte ne koristi na gazdinstvima u našoj zemlji.

Osnovne tehničko-tehnološke šeme za ubiranje žetvenih ostataka i normativi učinaka utvrđeni su na osnovu:

podataka iz literarnih izvora,

informacija dobijenih od proizvođača opreme,

istraživanja izvedenih na terenu u okviru projekta.

Kao što se vidi, poslove sakupljanja, transporta, manipulacije i skladištenja moguće je obavljati sa skoro neograničenim brojem tehničko-tehnoloških agregata, sastavljenih od pogonskih i priključnih mašina. Izbor optimalne kombinacije zavisi prvenstveno od uslova proizvodnje koji su veoma promenljivi, te je optimalna varijanta mašina samo teorijski pojam kome se u praktičnim uslovima teži. U radu će se ekonomski efekti energetskog korišćenja žetvenih ostataka analizirati sa aspekta dve tehničko-tehnološke celine.

Prva celina se bazira na tehnologiji ubiranja putem malih klasičnih bala. Ova tehnologija podrazumeva veliko korišćenje manuelnog rada pri poslovima manipulacije, skladištenja i sagorevanja žetvenih ostataka. Kao osnovne karakteristike ovoga procesa mogu se izdvojiti korišćenje mašina manje pojedinačne vrednosti, te niska mehanizovanost ukupnog procesa. Pored toga, prednost ovog procesa je u tome što ne zahteva odmotače bala ili skupa i komplikovana ložišta, jer je male četvrtaste bale moguće u ložište uvoditi u celosti.

Druga celina se bazira na tehnologiji valjkastih bala, tačnije valjkastih bala sa tvrdim jezgrom i omotačem. Ova tehnologija podrazumeva skoro potpuno odsutstvo manuelnog rada pri poslovima manupulacije, skladištenja i sagorevanja žetvenih ostataka. Naime, radi njihove velike mase, valjkastim balama nije moguće manipulisati ručno. Kao osnovne karakteristike ovoga procesa mogu se izdvojiti korišćenje mašina veće pojedinačne vredosti i visoka mehanizovanost ukupnog procesa. Prema dosadašnjim istraživanjima, spremanje slame sistemom valjkastih bala ostvaruje niže troškove u odnosu na sistem malih četvrtastih bala73.

73 Zekić, V.: “Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom valjkastih bala i sistemom malih četvrtastih bala”, PTEP, Novi Sad, 2008, str. 85.

67

5.3. Briketiranje biljnih ostataka Briketiranje slame strnih žita spada u metodu kojom se žetveni ostaci dovode u formu koje je pogodna za njihov tržišni promet, jer se ovim procesom dovode u oblik koji se može relativno efikasno transportovati. Naime, termofizičke karakteristike biomase, a naročito mala zapreminska masa i neusklađenost između dinamike nastajanja biomase i potreba u energiji, imaju značajnu ulogu pri izboru načina njene upotrebe za proizvodnju energije. Problemi vezani za prikupljanje, transport, skladištenje i manipulaciju uticali su na uvođenje procesa briketiranja biomase čime joj se znatno povećava zapreminska gustina. Tako, na primer, gustina balirane slame iznosi od 70 do 100 kg/m3, a nasipna gustina briketa je od 300 do 500 kg/m3, što znači da se briketiranjem gustina slame povećava oko pet puta, jer se specifična težina briketa kreće od 800 pa sve do 1.200 kg/m3 74.

Dosadašnja istraživanja u svetu su pokazala da biomasa nije najpogodnije gorivo za proizvodnju električne energije, niti za proizvodnju pare, odnosno vrele ili tople vode u industrijskim kotlarnicama ili gradskim toplanama. Najrealniji potrošač energije dobijene iz biomase je upravo poljoprivredna delatnost, kao i svi drugi mali potrošači koji ne zahtevaju veće količine goriva. Za potrošnju izvan agrokompleksa, praktično, u obzir dolazi samo briketirana biomasa. Svi ostali oblici spremanja žetvenih ostataka nisu, zbog male zapreminske mase, ekonomični za transport na veće udaljenosti, te se kao takvi ne mogu naći u robnom prometu.

Da bi se biomasa mogla briketirati neophodno je da poseduje odgovarajuće osobine, odnosno da je prethodno pripremljena. Ova priprema podrazumeva sledeće75:

sušenje do vlažnosti koja omogućuje uspešno briketiranje, najbolje 16 do 18%,

usitnjavanje, odnosno seckanje na krupnoću od 10 mm.

Ovako pripremljena biomasa se zagreva i presuje u brikete. Za sušenje, sitnjenje, zagrevanje i presovanje troši se energija koja povećava cenu 74 Grover, P.D., Mishra, S.K.: “Biomass briquetting: Technology and practices”, Food and agriculture organization of the United nations, FAO Regional Office for Asia and the Pacific, Bangkok, 1996, str. 10. 75 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str 84.

68

biomase, odnosno određuje cenu briketa, koja se danas u maloprodaji kreće oko 50 – 60 €/toni, s tim da, prema izjavama proizvođača, može biti i niža za desetak procenata.

Na cenu briketa veliki uticaj ima vlažnost biomase, koja se zbog tehnologije briketiranja mora održavati od 16 do 18%. Ukoliko se radi o vlažnijoj biomasi, ona se mora sušiti, za šta se troši energija, zbog čega dolazi do smanjenja ekonomičnosti ukupnog procesa. U ovom slučaju veoma je bitan način na koji se dobija energija za sušenje, dakle bitno je da li se radi o toplotnoj energiji proizvedenoj sagorevanjem nekog jeftinog goriva ili se za sušenje koristi električna energija.

Cena proizvodnje briketa, svedena na jedinicu proizvedene energije (MJ ili kWh), je prema procenama, istog reda veličine kao u slučaju korišćenja uglja, prirodnog gasa, a nešto povoljnija od korišćenja drveta, dok je znatno povoljnija u odnosu na lož-ulje, električnu energiju i tečni naftni gas (propan-butan).

Imajući u vidu činjenicu da su tečna i gasovita goriva deficitarna i da je prisutna nesigurnost u snabdevanju ovim gorivima, a uzevši u obzir i osobine samih briketa i tehnologiju njihovog sagorevanja, konkurentnost briketa realno je ceniti na osnovu poređenja sa ugljem ili drvetom kao alternativnim gorivom.

Briketi od biomase poseduju određene prednosti u odnosu na ugalj, pa i na mazut. Pošto sirovina od koje se proizvode briketi ima veoma mali sadržaj sumpora (zavisno od vrste ova veličina se kreće 0,01 do 0,05%), u produktima sagorevanja briketa je zanemarljivo mala koncentracija oksida sumpora (S02 i S03)76. Ovo je veoma značajno zbog smanjenja korozije i male emisije štetnih materija u okolinu.

Pored toga, sadržaj mineralnih primesa je u biomasi znatno manji nego u uglju, pa je i količina pepela koja preostaje nakon sagorevanja briketa manja, što je takođe povoljno u odnosu na zagađenje životne sredine. Ove okolnosti nije moguće jasno ekonomski kvantifikovati, ali se u svakoj ekonomskoj analizi mora uzeti u obzir njihov značaj.

Kao što je ranije okvirno navedeno, briketiranje biomase se može vršiti pomoću stacionarnih i mobilnih briketirnica. U prvom slučaju je postrojenje za briketiranje smešteno u posebnom objektu na određenoj lokaciji, a biomasa se doprema sa mesta nastajanja na dati terminal. Pri tome je ograničen ekonomski opravdani radius prikupljanja i dovoza biomase do terminala sa privremenim skladištenjem. U ovome slučaju 76 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 94.

69

moraju se uzeti u obzir način i tehnologija ubiranja, manipulacije i transporta, pri čemu se kao opcije mogu analizirati sve ranije navedene metode za spremanje biomase.

Pored toga, uzevši u obzir sezonost prispeća slame žita kao ulazne sirovine, u okviru analize ekonomičnosti ovakvoga postrojenja neophodno je uzeti u obzir i postojanje skladišta u svrhu obezbeđenja kontinuelnosti proizvodnje.

Naravno, ekonomske analize moguće je vršiti i za manji obim korišćenja postrojenja pri čemu se troškovi skladištenja ne mogu umanjiti (budući da su većim delom vezani za fiksne troškove objekta), osim ako se analizira upotreba postrojenja samo u toku sezone skidanja useva, kada se kao proizvod za skladištenje javljaju samo briketi. Pri tome, veoma je bitno imati u vidu da su briketi visoko higroskopni i da samim time zahtevaju ili specijalne uslove skladištenja ili specijalnu ambalažu, što u oba slučaja komplikuje i poskupljuje proces proizvodnje.

U drugom slučaju se radi o mobilnom samohodnom agregatu opremljenom motorom s unutrašnjim sagorevanjem koji služi za pokretanje uređaja, sakupljanje, usitnjavanje, zagrevanje, sušenje i presovanje biomase u brikete. Za pogon ovog agregata se koristi dizel gorivo, pa se tada umanjuje efekat supstitucije deficitarnog goriva briketima.

Pri tehnologiji briketiranja usitnjeni materijal se pod određenim pritiskom pretvara u kompaktnu formu velike zapreminske mase pogodnu za dalju manipulaciju i korišćenje. Pri standardnoj tehnologiji,77 pritisak se ostvaruje dejstvom valjaka, klipa ili pužne zavojnice od 0,5 MPa do 20 MPa, i temperature od 50 - 90 stepeni Celzijusa, čime dolazi do termoplastičnih deformacija lignina i njegovog povezivanja bez dodatka vezivnih sredstava. U samom supstratu se odvijaju fizički i hemijski procesi, tako da se čestice međusobno povežu u jednu homogenu celinu.

U tehnologiji izrade briketa bez dodatka vezivnog materijala koriste se dva postupka i to:

suvi postupak, gde je sirovina vlažnosti od 10 do 25% vlage

vlažni postupak, gde je sirovina vlažnosti od 25 do 40% vlage.

Pri briketiranju se očigledno troši energija koja najčešće iznosi 30 do 60 kWh po toni briketa. Ova uložena energija ima presudan uticaj na cenu briketa, pošto je cena biomase od koje se proizvode briketi mala. Uvidom 77 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995. str. 84.

70

u dosadašnje radove se može zaključiti da su briketi iz biomase povoljni za termoenergetska postrojenja male snage gde se loženje vrši ručno i povremeno. Postrojenja male instalisane snage ekonomski ne mogu da podnesu troškove mehanizacije i automatizacije, zbog čega im je i stepen korisnosti manji.

Za veća industrijska postrojenja, kod kojih zbog povećane potrošnje goriva nije moguće ručno loženje, potrebno je mehanizovati dovod goriva i automatizovati proces sagorevanja radi postizanja većeg stepena korisnosti. Pored toga, za postrojenja veće snage neophodan je stalni rukovalac postrojenjem. U takvim slučajevima se pokazuje ekonomski povoljnijim, a tehnološki je potpuno izvodljivo, da se biomasa koristi u obliku u kome nastaje. Za tačnije opredeljenje, neophodno je i u svakom konkretnom slučaju napraviti tehno-ekonomsku analizu, pa usvojiti povoljnije rešenje.

Ispitivanjem na oko 50 postrojenja za briketiranje i peletiranje sa ehaničkim i hidrauličnim presama došlo se do nekoliko empirijskih pokazatelja vezanih za utrošak energije78:

mehaničke prese za briketiranje imaju potrošnju električne energije 0,07 - 0,14 kWh/kg

mehaničke prese za peletiranje imaju potrošnju električne energije 0,05 - 0,11 kWh/kg

hidraulične prese za briketiranje imaju potrošnju električne energije 0,02 - 0,06 kWh/kg

Na bazi ovoga izveden je zaključak da prosečan ekvivalent za odnos uložene energije u odnosu na dobijenu iznosi približno 1 : 5, mada se ovaj odnos tiče samo procesa briketiranja i u njemu nije sadržana energija koja je uložena pre procesa briketiranja.

Osnovna linija za briketiranje žetvenih ostataka, u slučaju da je reč o stacionarnom postrojenju, najčešće se izvodi u obliku sledeće tehničko-tehnološke celine:

1) Traka za sirovinu,

2) Separator sa drobilicom,

3) Silos sa transporterom,

4) Sušara,

5) Mehanička briket presa,

78 http:\\www.dacom.co.yu\energija

71

6) Staza za hlađenje i pakovanje,

7) Pult za upravljanje linijom.

Navedena šema je samo okvirna jer se oprema za briketiranje formira u skladu sa uslovima proizvodnje.

Sirovine za briketiranje, pored slame i drugih žetvenih ostataka, predstavljaju različite vrste i kategorije ostataka, prvenstveno u poljoprivrednoj proizvodnji, šumarstvu, drvnoj i tekstilnoj industriji. U većini oblika proizvodnje, sirovina za briketiranje predstavlja nusproizvod i često je i problem za dalje odvijanje procesa proizvodnje u kojoj nastaje.

Tabela 10. Sirovine za proizvodnju briketa79

Privredne oblasti iz kojih potiču osnovne sirovine za briketiranje Vrsta sirovine

Šumski ostaci i otpad granjevine, lišće, panjevi...

Ostaci primarne i finalne obrade drveta piljevina, blanjevina, bruševina, kora, krupni i sitni komadi...

Ostaci ratarske proizvodnje slama strnih žita, soje, uljane repice, kukuruzovine, stabljike suncokreta...

Ostaci iz prerade poljoprivrednih useva kukuruzni oklasak, ljuska semena od suncokreta, stabljike kudelje...

Ostaci iz voćarske i vinogradarske proizvodnje reznice voćki i vinove loze, komine, koštice voća...

Ostaci u tekstilnoj proizvodnji i industriji viskoze razni ostaci

Briketi i pelete mogu se koristiti u svim ložištima kako u domaćinstvu tako i u svim mehanizovanim energetskim postrojenjima.

Ovaj postupak briketiranja biomase daje mogućnost da se briketi dobijeni na ovaj način mogu koristiti za grejanje i kao hrana za životinje.

Proizvodnju briketa moguće je organizovati u seoskim zadrugama kao i u malim i srednjim preduzećima. Time bi dobar deo sela bio autonoman, kako u rešavanju energetskih potreba, tako i u mogućoj proizvodnji hrane za životinje i to od ostataka iz svoje primarne proizvodnje. Energetski briketi mogu se koristiti u svim ložištima, kako u domaćinstvu, tako i u mehanizovanim industrijskim ložištima. Energetski briket je veoma kalorično gorivo jer ima toplotnu moć (15-18 MJ/kg) ravnu drvetu. Sagorevanje je čisto i potpuno, uz 0,5-7% pepela, a pepeo je mineralno

79 http:\\www.dacom.co.yu\sirovine

72

đubrivo koje se može mešati sa zemljom80. S obzirom na to da u briketu nema sumpora, on je čisto ekološko gorivo, a sagorevanjem ne zagađuje životnu sredinu.

Briketi se mogu pakovati u kartonske kutije, natron vreće, pvc foliju, ili pvc vreće, težine od 10 do 50 kg. Transportna pakovanja idu na paletu do 1000 kg.

5.4. Skladištenje žetvenih ostataka strnih žita

Ono što je posebno karakteristično za nusproizvode poljoprivredne proizvodnje je činjenica da se dinamika njihovog nastajanja ne poklapa sa dinamikom potreba u energiji, što uslovljava potrebu njihovog skladištenja. Ako se još ima u vidu njihova mala gustina i laka zapaljivost, onda je jasno da skladišta moraju biti velika i relativno skupa, sa posebnim sigurnosnim merama zaštite od požara. Dakle, mala nasipna gustina i druge osobine ostataka ratarske proizvodnje su od bitnog uticaja na troškove manipulacije i skladištenja.

Za troškove skladištenja i manipulacije biomase presudne su fizičke osobine, od kojih je svakako najznačajnija nasipna gustina. Najmanju gustinu ima slama u rastresitom stanju kada ona iznosi svega oko 50 kg/m3, tako da je zapreminski toplotni kapacitet ovakve biomase oko 50 puta manji u poređenju sa lož-uljem, što predstavlja ključni nedostatak biomase u pogledu manipulacije i skladištenja, te se zbog toga pristupa njihovom sabijanju. Pored toga, na eksploatacione fizičke osobine žetvenih ostataka od presudnog uticaja je tehnologija njihovog prikupljanja. Postoje velike razlike između slame prikupljene u obliku visokopritisnih bala, velikih bala ili briketa i peleta. Nasipna gustina pojedinih vrsta biomase81 kreće od 70 pa do 100 kg/m3 pri slaganju bala u velike kamare, dok najveću specifičnu gustinu imaju uskladišteni briketi koji ostvaruju specifičnu masu od 300 do 500 kg/m3.

Velika gustina slame ostvaruje se samo kod otpresaka: briketa i peleta, ali njihova proizvodnja zahteva veći utrošak energije, te primenu složenih i skupih presa. Zbog toga se i danas slama najčešće sreće u formi bala raznih oblika i veličina. Dobar postupak spremanja je onaj koji je pouzdan u eksploataciji, ostvaruje dovoljan učinak i pri tome stvara prihvatljive troškove. Osim toga, investicija u mašine za spremanje i dobijanje slame u 80 http:\\www.dacom.co.yu\energetski_briketi 81 Ilić, M. i sar: “Energetski potencijal i karakteristike ostataka biomase i tehnologije za njenu pripremu i energetsko iskorišćenje u Srbiji”, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, Beograd, 2002, str. 67.

73

formi koja je povoljna za transport i skladištenje trebalo bi da bude što niža.

Skladištenje žetvenih ostataka može da se obavi u rinfuzi pod nadstrešnicama ili u kamarama, u balama složenim u kamare ili u balama složenim pod nadstrešnicu i u stogovima na otvorenom prostoru. Zbog niske sabijenosti žetvenih ostataka u rinfuznom obliku isti su isključeni iz razmatranja, te se mogućnosti njihovog skladištenja nadalje ne pominju.

Skladištenje konvencionalnih bala najčešće se obavlja slaganjem u kamare. Slaganje se vrši ručno, uz korišćenje transportnih traka za podizanje na visinu. Jedan sloj bala u kamari se prepušta uticaju okoline, te štiti unutrašnjost. Na ovaj način moguće je prema procenama iz prakse sačuvati oko 80% mase. Nakon prosušivanja i ove bale mogu da se koriste za sagorevanje, te je ovaj način veoma pogodan.

Ručno formiranje kamara omogućava postizanje većih visina. Time se smanjuje površina kojom je kamara izložena delovanju spoljnih faktora, te površina zemljišta potrebna za skladištenje. Pri formiranju kamara treba voditi računa i o razmaku među kamarama, koji se, zbog zaštite od požara, povećava u skladu sa visinom i dimenzijom kamare. Zakonskim propisima zaštite od požara, regulisan je razmak među kamarama i propisano rastojanje od drugih objekata. Razlog tome je nastojanje da se spreči prenošenje požara sa jedne na drugu kamaru, ili sa kamara na druge objekte.

Velike bale, bez obzira da li je reč o valjkastim ili četvrtastim, zbog svoje velike težine skladište se isključivo primenom mehaničkih sredstava. Kod nas su to najčešće traktori sa prednjim utovarivačem. Primenjuju se razna rešenja koja su opisana u ranijem delu rada, od jednog ili više šiljaka, pa do hidraulički pokretanih hvatača. Visina skladištenja zavisi od visinskog dometa sredstva za manipulaciju. U skladu sa tim, na posmatranim gazdinstvima gazdinstvu za valjkaste bale prečnika do 1,5 m primenjuje se slaganje do pet redova, a za one prečnika do 1,8 m slaganje u četiri reda. Velike četvrtaste bale takođe se slažu u četiri do pet redova po visini. Poželjno je da se u prvom redu napravi razmak između bala u središnjem delu, da bi se tako povećala stabilnost stoga, ali i olakšalo sušenje. Kod ovih bala, usled visokog sabijanja i pogodnog oblika, ostvaruje se najveća gustina uskladištenja.

Pored navednog skladištenja na otvorenom prostoru, moguće je u svrhu zaštite žetvenih ostataka od spoljnih uticaja (u prvom redu vlage i truljenja) izvršiti izgradnju objekata za njihovo skladištenje. Cilj ove mere je smanjenje gubitaka upotrebljive biomase i očuvanje njenih energetskih svojstava. Naravno, kroz ove mere neophodno je postići odgovarajući

74

pozitivni ekonomski efekat. Ovoj okolnosti treba pristupiti veoma analitično, jer ovi objekti stvaraju troškove amortizacije, održavanja, osiguranja i kamate na uložena sredstva. Zbog toga, pre odluke o izgradnji ovakvog objekta, nužno je pažljivo proceniti njegovu ekonomsku celishodnost. Ona prvenstveno zavisi od:

- gubitaka biomase kroz procese truljenja,

- slabljenja energetskih osobina biomase,

- mogućnosti i troškova zaštite na druge načine,

- prirodnih uslova regiona.

Donošenje ovakve odluke moglo bi se uprošćeno posmatati kao izračunavanje odnosa troškova i koristi od skladištenja biomase u navedenim objektima. Pored toga, pri donošenju ovakvih odluka uvek treba razmatrati više mogućih tipova objekata i za svaki posebno utvrditi ukupne troškove. Obično je reč o objektima čelične konstrukcije sa armirano betonskim temeljima, stubovima samcima i betonskim podom, koji imaju samo osnovnu elektro instalaciju.

5.5. Tehničko-tehnološka rešenja za sagorevanje slame Postrojenja sa sagorevanjem biomase mogu se podeliti na peći - male uređaje za zagrevanje neposredne okoline, odnosno jedne prostorije, male kotlove za zagrevanje domaćinstava, kotlove srednje snage za sisteme centralnog grejanja i za proizvodnju toplote za tehnološke potrebe. Postoje i srednji kotlovi namenjeni za proizvodnju električne energije i toplote. Zbog osobina biomase veliki kotlovi koji koriste biomasu kao jedino gorivo se veoma retko grade, mada se biomasa može koristiti u velikim kotlovima kroz takozvano kosagorevanje, gde biomasa zamenjuje jedan deo osnovnog goriva, po pravilu ugalj. Procenat zamene se najčešće kreće od 10 do 15%82. Pored toga, postoje i kombinovana postrojenja koja kao gorivo koriste i veoma različite energente kao što su biomasa i prirodni gas83.

Mali kotlovi, sa snagom do 100 kW, namenjeni za grejanje individualnih stambenih zgrada, najčešće su ručno loženi, mada mogu da imaju određen stepen automatizacije u samom procesu ubacivanja slame u ložište. Kotlovi ovoga kapaciteta po pravilu ne raspolažu uređajima za izdvajanje 82 Wiltsee, G.: “Lessons Learned from Existing Biomass Power Plants”, Appel consultans, http://www.westbioenergy.org/lessons, 2002, str 2. 83 Zachritz, W.: “Feasibility Study of A Biomass Power Plant Cofired with Natural Gas for the Village of Angel Fire, New Mexico”, Southwest Technology Development Institute, New Mexico State University, Las Cruces, New Mexico, Lincoln, 2000, str. 1.

75

prašine iz dimnih gasova. Kotlovi sa termičkom snagom iznad 100 kW nude se na tržištu uglavnom sa automatizovanim loženjem, te su zbog svoga velikog kapaciteta često opremljeni sistemom za izdvajanje prašine iz dimnih gasova.

Generalno, kotlovi manjih snaga imaju veću specifičnu cenu, ali presudan uticaj na cenu ima stepen automatizacije. Ipak, nije zanemarljiv ni uticaj vrste goriva na cenu kotla. Tako su kotlovi za sagorevanje slamaste biomase, o kojoj je reč u radu, do 50% skuplji od kotlova iste snage, namenjenih za sagorevanje drvenaste biomase, odnosno drvenog otpada. Do ove okolnosti dovodi činjenica da je otpad iz industrije drveta približniji standardnim energentima i jednostavniji za sagorevanje.

Za uspešno korišćenje biomase u energetske svrhe neophodno je dobro poznavati njene termofizičke karakteristike, one koje imaju najveći uticaj na koncepciju i konstrukciju postrojenja za korišćenje biomase. Danas se raspolaže dovoljno pouzdanim podacima o vrstama i raspoloživim količinama biomase, njenom kvalitetu i sastavu, krupnoći, vlažnosti, troškovima prikupljanja i pripreme, transporta, skladištenja i sagorevanja, te ceni proizvedene energije.

Osnovni deo biomase koji se može koristiti u energetske svrhe čine ostaci u šumarstvu, preradi drveta i poljoprivredi. Osnovne energetske osobine pojedinih vrsta biomase pri standardnom sadržaju vlage, kada je ista pogodna za energetsku upotrebu84 prikazane su u narednoj tabeli.

Tabela 11. Energetska vrednost pojedinih vrsta biomase

Materijal Energija (kJ/kg)

Slama strnih žita 16.200 Kukuruzovina 17.100 Sojina slama 18.200 Stabljika konoplje 15.700 Suncokretova ljuska 17.600 Komina grožđa 14.500 Reznice voćki 17.900 Bukovina 17.200 Reznice vinove loze 18.500 Jelovina 16.800 Kora četinara 16.700 Lišćari 16.200

84 Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova sa II savetovanja: “Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva”, Regionalna privredna komora, Sombor, “Dacom”, Apatin, str. 93.

76

Biomasa predstavlja i sirovinu koja se može koristiti za različite namene, za đubrenje (kroz zaoravanje), potom putem oplemenjivanja za proizvodnju stočne hrane, kao prostirka za stoku, te za industrijsku preradu. Zbog ovoga, za proizvodnju energije, treba koristiti samo onaj deo biomase koji se ne može ekonomičnije iskoristiti za druge potrebe. Prema procenama, ovaj udeo se kreće do 40% od ukupnih žetvenih ostataka ratarstva85.

Za sve vrste biomase karakterističan je veoma sličan kalorijski sastav, odnosno energetska vrednost. Osnovne razlike se ogledaju u specifičnoj težini, vlažnosti i sadržaju mineralnih primesa. Gorivnu masu čine ugljenik, kiseonik i vodonik, dok je sadržaj sumpora mali, a sadržaj mineralnih primesa različit. Temperatura omekšavanja (topljenja) pepela je relativno niska u odnosu na druga goriva, što pričinjava ozbiljne probleme pri sagorevanju biomase.

U biogorivima dominantni sastojak je celuloza (preko 50%), zatim pentozin, furfurol i drugi. Toplotna moć biogoriva se kreće u okviru 15-18 MJ/kg, dok elementarna analiza biomase, svedena na suvu masu goriva, ima sastav sličan sastavu drveta. U slami i oklascima ima 45-55% ugljenika, 35-40% kiseonika i azota, oko 5% vodonika, a približno 6% pepela86. Za sagorevanje biomase, odnosno biogoriva, konstruisana su posebna kotlovska postrojenja, prilagođena sastavu goriva pripremljenog na posebnim mašinama i uređajima radi što boljeg sagorevanja.

Po toplotnoj moći po jedinici mase biomasa je, zavisno od vlažnosti, ekvivalentna drvetu ili lignitu. Biomasu karakteriše visok sadržaj isparljivih materijala (volatila) koji se najčešće kreće od 70 do 80%87. Sve vrste biomase, osim komadnog drveta, su male zapreminske gustine što otežava i poskupljuje prikupljanje, transport, skladištenje i manipulaciju. Pored toga, biomasa je lako zapaljiva zbog čega su prilikom skladištenja nužne posebne mere protivpožarne zaštite.

Dosadašnja iskustva u sagorevanju drvnog otpada su dovoljna da se mogu ponuditi kvalitetna postrojenja za širu upotrebu. Međutim, kada se radi o ostacima ratarske proizvodnje, odnosno žetvenim ostacima, proizvođači postrojenja moraju voditi računa o razlici u sastavu u odnosu na klasična

85 Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistem skupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa – obnovljvi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997, str. 56. 86 Babić Lj., Stanković, L., Doroški P.: “Tehnička rešenja mašina za pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranja toplotne enrgije”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 191. 87 Perunović, P., Pešenjanski, L.: “Mogućnosti korišćenje briketa – peleta od biomase u energetske svrhe”, Zbornik radova sa II savetovanja: »Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva«, Regionalna privredna komora, Sombor, »Dacom«, Apatin, 1998., str. 79.

77

goriva. Razlika se u osnovi ogleda u povišenom sadržaju mineralnih primesa i u niskoj temperaturi topljenja pepela.

Specifičnosti postrojenja za sagorevanje biomase u odnosu na ložišta za sagorevanje standaradnih čvrstih goriva u osnovi se sastoje u sledećem88:

sagorevanje biomase se odvija u potpuno zagrejanom ložištu,

biomasa je najčešće samlevena, ili usitnjena, ili je presovana u granule,

ložišta su po pravilu opremljena automatskim uređajima za preciznu regulaciju.

Sam proces sagorevanja uslovljen je činjenicom da u ložištima gorivo mora potpuno da sagori, što se omogućava i oblikom ložišta i vremenom zadržavanja goriva potrebnog za ostvarenje postupka sagorevanja. Zbog ovoga se ispred ložišta često montiraju postrojenja za sitnjenje biomase. Ova postrojenja se najčešće montiraju u slučaju da se radi o ložištima velikih snaga. Usitnjeno gorivo upućuje se po potrebi u peći kotlovskih postrojenja. Po pravilu biomasa potiče od usitnjenih kukuruznih oklasaka, ili od usitnjene slame, ili od drugih bioloških otpadaka. U slučaju otpadaka od drveta mora se pristupiti prethodnom usitnjavanju ili mlevenju na posebnim sitnilicama. Usitnjena masa se zatim duvaljkom ubacuje u silos, a odatle posebnim transporterom i duvaljkom ubacuje u ložište kotlovskih postrojenja. Biomasa se može skladištiti u silosu, a moguća je i varijanta po kojoj se usitnjena biomasa odlaže na deponiju, odnosno pod nadstrešnicu. Kasnije se, po potrebi, traktorskim pretovaračem biomasa transportuje ili prebacuje u silos.

Sa baliranom slamom postupak je nešto drukčiji. Klasične ili valjkaste bale (rol bale) prenose se prikolicama do posebnih mašina za sitnjenje stabljike slame. Usitnjena biomasa duvaljkom se transportuje do ciklona, gde se odvaja od struje vazduha i pada u prikolicu, a iz prikolice se, posle transporta, ubacuje u odgovarajući silos. Otuda se biomasa, po potrebi, pomoću duvaljki ubacuje u ložište kotlovskih postrojenja. Učinak ovakvih kotlovskih postrojenja može biti 50-500 kW, dok se specifična toplotna moć otpadaka procenjuje na maksimalnih 16.000 kJ/kg89. Količina ubačenog goriva u ložište treba da je usklađena prema količini utrošene toplote. Dovod primarnog i sekundarnog vazduha podešava se regulatorima za količinu goriva i u zavisnosti od njegove vlage. Ovi

88 Babić Lj., Stanković, L., Doroški P.: “Tehnička rešenja mašina za pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranja toplotne energije”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str.191. 89 Perunović, P., Pešenjanski, L., Timotić, L: “Biomasa kao gorivo”, Časopis "Savremena poljoprivredna tehnika", VDPT, Novi Sad, 9, 1-2, 1983, str. 10.

78

zahtevi su ispunjeni ugradnjom posebnih uređaja za automatsku regulaciju na kotlovskim postrojenjima.

Ovakva postrojenja su veoma skupa, komplikovana i traže kontrolisane uslove skladištenja goriva, a povećane investicije u njih nije moguće opravdati većim stepenom iskorišćenja goriva. Pored toga, niski troškovi radne snage u našoj zemlji još uvek čine niži stepen automatizacije ekonomski prihvatljivim, što se mora imati u vidu pri izboru postrojenja za sagorevanje.

79

6. UTVRĐIVANJE EKONOMSKE OPRAVDANOST

KORIŠĆENJA ŽETVENIH OSTATAKA KAO IZVORA ENERGIJE

Kao finalna faza u planiranju primene svake tehologije izvodi se utvrđivanje troškova eksploatacije i procena potencijalnih finansijskih rezultata. Dosadašnja istraživanja pokazuju da projekti koji se bave iskorišćavanjem alternativnih izvora energije ne moraju po pravilu da budu neprofitni90. Međutim, ovakve rezultate treba uzeti sa rezervom, jer ovi projekti uglavnom uživaju veće ili manje kreditne i poreske subvencije od strane države. Pored toga, u posmatranom slučaju izdvojeni su samo profitabilni projekti, dok je broj neprofitabilnih daleko veći. Utvrđivanje troškova i ocena finansijskih rezultata bazira se, kako na teorijskim obrascima za utvrđivanje troškova, tako i na praktičnim iskustvima vezanim za obim i način nastanka pojedinih kategorija troškova. Budući da je redukcija troškova zajedničke agrarne politike EU jedan je od glavnih ciljeva nove reforme91, ekonomska opravdanost ostaje jedan od osnovnih kriterijuma za uvođenje novih tehnologija i postupaka.

Troškovi u svom opštem teorijskom pojmu predstavljaju vrednosni izraz utrošaka materijalnih sredstava i rada koji se kroz proces proizvodnje transformišu u nove proizvode i usluge. Vrednosno izražavanje utrošaka potrebno je zbog svođenja na zajednički imenitelj i utvrđivanja finansijskog rezultata poslovanja. Troškovi se mogu definisati kao finansijski izraz naturalnih utrošaka u procesu proizvodnje. Oni podrazumevaju cenovno izražene utroške inputa proizvodnog procesa koji su bili korišćeni pri stvaranju proizvoda i usluga92. Majcen troškove definiše na sledeći način: “Troškovi su u novcu izražena količina živog rada, opredmećenog rada i ukalkulisanih ugovornih, odnosno zakonskih obaveza, potrebnih za proizvodnju učinaka”93. Markovski troškove određuje kao “vrednosno izražena trošenja sredstava i rada koja su sastavni deo cene koštanja učinaka94. Kvantitativno troškovi su funkcija umnoška utrošaka faktora proizvodnje i cena po jedinici utroška95. Pojam

90 http://www.westbioenergy.org/june1999, “Six Biomass Energy Projects in California, Colorado, Nebraska, New Mexico and Texas to Share $ 259.309”, 1999. 91 Zekić, V.: "Promene u Zajedničkoj agrarnoj politici Evropske Unije kao posledica proširenja Unije", Finansije, br. 5-8, Privredni pregled, Beograd, str. 102-108, 2002. 92 Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet, Subotica, 1997, str. 135. 93 Majcen, Ž.: “Troškovi u teoriji i praksi”, Zagreb, 1971, str. 28. 94 Markovski, S.: “Troškovi u poslovnom odlučivanju”, Mladost, Zagreb, 1983, str. 10. 95 Bandin, T.: “Ekonomika preduzeća”, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 38.

80

troškova može se jednostavno definisati kao “vrednost utrošena u reprodukciji ”96 ili “vrednosti utrošene za proizvodnju proizvoda”97.

Ako se problematika troškova u poljoprivredi posmatra sa teorijskog aspekta, može se reći da korišćenjem činilaca proizvodnje u poljoprivredi nastaju isti elementi troškova kao i u ostalim oblastima privrede: troškovi rada, troškovi materijala i amortizacija osnovnih sredstava. Zbog specifičnosti kapaciteta poljoprivrednih preduzeća, sredstava za proizvodnju i izvesnih specifičnosti same poljoprivredne proizvodnje, pojedini troškovi u poljoprivredi se manifestuju na drukčiji način nego u ostalim oblastima privrede, pa se javljaju i posebni problemi u vezi sa njihovim obračunavanjem98.

Specifičnosti poljoprivrede, odnosno procesa poljoprivredne proizvodnje uslovljavaju posebnost problematike troškova poljoprivrede u odnosu na troškove ostalih delatnosti. Kao osnovne specifičnosti poljoprivredne proizvodnje koje determinišu i problematiku troškova mogu se navesti99:

delovanje zemljišta kao osnovnog sredstva za rad,

reprodukovanje nekih sredstava rada u naturalnom obliku,

povećanje mase početnog materijala u procesu proizvodnje,

zavisnost vremena proizvodnje od prirodnih uslova,

nepodudarnost vremena proizvodnje i radnog perioda,

izvođenje radnih operacija sledstveno vremenu,

spori obrt uloženih sredstava,

relativno sporo prilagođavanje novim tržišnim uslovima,

potrebna kvalifikaciona struktura radnika,

mogućnost proizvodnje na teret prirodnih resursa.

Skoro sve navedene specifičnosti povećavaju složenost utvrđivanja troškova i njihovo vezivanje za pojedine učinke ili proizvode. Posebno izražena specifičnost obračuna troškova u poljoprivredi nastupa u procesu njihovog rasporeda u slučajevima kada postoji više proizvoda u okviru jedne proizvodnje. Upravo ova okolnost ima veliki značaj pri utvđivanju 96 Jakovčević, K.: “Troškovi u menadžmentu”, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str. 19. 97 Schmalenbach, E.: “Kostenrechnung und Preispolitik, Köln und Opladen”, 7 Auflage, 1956, str. 6. 98 Lisavac, S.: “Karakter troškova poljoprivrednog gazdinstva”, Doktorska disertacija, Beograd, 1966, str. 22. 99 Šomođi Š.: “Organizacija poljoprivrednih preduzeća” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1990, str. 181.

81

troškova enegretske eksploatacije žetvenih ostataka, jer oni predstavljaju nusproizvod ratarske proizvodnje.

Za sastavljanje kalkulacija troškova osnov čine faze i podfaze procesa reprodukcije100, tako da je pre utvrđivanja metoda obračuna nužno utvrditi tehnološku šemu eksploatacije žetvenih ostataka, odnosno slame strnih žita. Na osnovu navedene šeme potrebno je izraditi sistem obračuna putem kojeg je moguće utvrditi troškove energetske eksploatacije slame.

Za obračun je bitna činjenica da mnoge vrste proizvodnje unutar poljoprivrede daju vezane proizvode. Kao što je ranije navedeno, ova činjenica je od velikog značaja u skoro svim kalkulacijama u poljoprivredi, a posebno u pogledu žetvenih ostataka. Naime, žetveni ostaci u svojoj osnovi su isključivo nusprizvod ratarske proizvodnje. Zbog ovoga, veoma je složeno doći do cene koštanja žetvenih ostataka, odnosno njihovog učešća u troškovima proizvodnje glavnog useva.

Postoji više metoda za utvrđivanje vrednosti žetvenih ostataka ratarske proizvodnje koji se u osnovi temelje na dva principa:

princip rasporeda troškova,

princip upotrebne vrednosti.

Prva grupa metoda temelji se na ocenjivanju udela žetvenih ostataka u ukupnim troškovima proizvodnje, dok se druga grupa bazira na ocenjivanju vrednosti na osnovu ekvivalentne količine nekog drugog proizvoda koji je u procesu proizvodnje zamenljiv sa žetvenim ostacima. U osnovi, najčešće je reč o stočnoj hrani ili mineralnim đubrivima.

Pored navedenog, kao osnov ocene, može se uzeti i tržišna cena, jer se žetveni ostaci, bez obzira što po pravilu nisu predmet razmene na tržištu, otkupljuju od strane fabrike “Lepenke” iz Novog Kneževca, a povremeno su i predmet prodaje između domaćinstava. U skladu sa time, navedene cene se mogu uzeti kao jedno od merila pri utvrđivanju vrednosti.

U obračunima izvedenim u radu, ova se vrednost ne uzima u obzir zbog činjenice da se žetveni ostaci u našoj zemlji najčešće sagorevaju na parceli, što je u svakom slučaju mnogo nepovoljnije od njihovog odnošenja sa parcele.

Naravno, pored vrednosti slame na parceli, na ekonomske efekte njene eksploatacije uticaj imaju i ostale faze u procesu energetskog iskorišćavanja žetvenih ostataka. U skladu sa tim nužno je veoma oprezno

100 Dmitrović-Šaponja Lj., Tubić-Rakovački S.: “Kalkulacije u poljoprivredi – značaj i specifičnosti”, Strategijski menadžment 4/99, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999, str. 61.

82

formirati metode obračuna troškova pojedinih faza imajući pri tome u vidu sve specifičnosti i entropiju101 poljoprivredne proizvodnje.

Sve napred nabrojane specifičnosti poljoprivrede čine osnov ukupne tehnologije ubiranja žetvenih ostataka. Pored toga, uslovi i faktori rada većim delom zavise od uticaja spoljne sredine, a i sama proizvodnja sadrži biološku komponentu. Sagledavši napred navedeno, moguće je barem delom sagledati složenost troškovne problematike u poljoprivredi, posebno u posmatranom slučaju. Ova činjenica ne znači da se ovom problematikom nije potrebno baviti, već naprotiv, da je nužno posvetiti veću pažnju, širi pristup i imati posebnu obazrivost u tumačenju rezultata u odnosu na slične probleme unutar drugih privrednih oblasti.

Dodatni značaj ukupnoj problematici troškova u poljoprivredi daje okolnost da je poljoprivreda zbog direktnog uticaja svojih proizvoda na osnovni životni standard stanovništva izložena većem stepenu društvene, odnosno državne kontrole. Ova činjenica se u našim uslovima konkretno svodi na kontrolu cena osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, a sve to uz nedovoljnu brigu o cenama inputa i regresiranju proizvodnje i drugim oblicima stimulisanja proizvodnje. Ovim se još više aktuelizira troškovna konkurentnost poljoprivredne proizvodnje.

Vezanost sadašnjeg sistema poljoprivredne proizvodnje za utrošak velikih količina energije, u kojoj veliki deo čini nafta i njeni derivati, čini poljoprivredu posredno i generatorom platnog deficita sa inostranstvom. Zbog ove činjenice, posmatrane tehnike energetske supstitucije dobijaju poseban značaj. Aktivnosti na supstituciji uvoznih energenata, u današnjem dobu intenzivnog agrarnog protekcionizma, ne smeju da zanemare uticaj na makro aspekte poslovanja poljoprivrede. Supstitucijom energenata koji se nabavljaju na svetskom tržištu energentima koji se proizvode na samom gazdinstvu moguće je samodovoljnost poljoprivrede podići na jedan viši, kako kvantitativni, tako i kvalitativni nivo, čime se stvaraju okolnosti za njenu veću tehnološku i ekonomsku stabilnost.

Ako se tome doda prelazak naše privrede u sistem tržišnog poslovanja, uz složenu društveno-političku situaciju u zemlji, dolazi se do punog značaja upravljanja troškovima u oblasti poljoprivrede. Pri tome nije moguće zanemariti veliki uticaj razvoja ovih tehnologija na postizanje energetske samodovoljnosti i zaštitu životne sredine.

Ocenjivanje ekonomske isplativosti upotrebe žetvenih ostataka u svrhu dobijanja energije neophodno je početi izborom priključnih i pogonskih

101 Kao najočigledniji primer promenljivosti i neizvesnosti mogu se navesti atmosferske padavine. U slučaju da se zbog istih poveća vlažnost žetvenih ostataka njihova energetska moć se znato smanjuje, usled čega može doći i do potpune neupotrebljivosti.

83

mašina za procese sakupljanja, transporta, manipulacije, skladištenja i energetske konverzije, odnosno sagorevanja. Izbor mora da uključi detaljna tehničko-tehnološka rešenja za svaku od navedenih faza energetske upotrebe žetvenih ostataka. Sam izbor se u suštini sastoji od izbora konkretnih tehnologija i mašina kojima će one biti realizovane, te utvđivanju konkretne organizacije posla.

Dakle, sredstva poljoprivredne tehnike čine neophodan uslov za odvijanje svih, pa i navedenog proizvodnog procesa u poljoprivredi. Za njihovo efikasno korišćenje moraju se sagledati i rešiti brojni organizaciono-ekonomski problemi102:

problem maksimalno mogućeg obima korišćenja sredstava mehanizacije,

utvrđivanje dužine ekonomskog (optimalnog) veka upotrebe sredstava mehanizacije,

problem ekonomski najcelishodnijeg izbora sredstava mehanizacije za dati obim i strukturu poljoprivredne proizvodnje (utvrđivanje optimalnog kapaciteta i strukture sredstava mehanizacije) i dr.

Adekvatno rešavanje bilo kojeg od posmatranih problema (izuzevši prvi, posmatran u čisto tehničkom smislu) pretpostavlja poznavanje troškovne problematike poljoprivredne tehnike, odnosno u datom slučaju pogonskih mašina i mašina za prikupljanje, transport i manipulaciju žetvenih ostataka, te uređaja za energetsku konverziju.

Pored toga, troškovi korišćenja pogonskih mašina su veoma kompleksni troškovi tj. sastoje se iz većeg broja elemenata, pri čemu veličinu i iznos svakog elementa uslovljava široka grupa uticajnih faktora. Ova osobina čini proces utvrđivanja troškova pogonskih mašina glomaznim i komplikovanim. Uz to troškovi korišćenja svakog pojedinačnog pogonskog i priključnog sredstva zavise od njegovog obima korišćenja, starosti i čitavog niza drugih faktora.

U radu se ne analizira analitička problematika troškova pojedinih pogonskih i priključnih mašina, već se koristi ranije razvijen metod obračuna103 koji je za potrebe obračuna izvedenih korigovan. Izmene se odnose na proširenje modela sa metodologijom za obračun troškova priključnih mašina. Do navedenog modela došlo se korekcijom postojećeg uz primene potrebnih tehničkih normativa.

102 Andrić, J.: Ekonomika mehanizacije, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str. 3. 103 Zekić, V.: “Upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina u poljoprivredi”, Magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2000.

84

U uslovima visoke tržišne dinamike poslovanja, troškovi se ne smeju tretirati kao jednom zadata statička veličina, već svaka metodologija za utvrđivanje troškova u sebe treba da implementira komponentu dinamičkog predviđanja, praćenja i analize troškova. Uz to, metodologija mora da uvažava specifičnosti naših ekonomskih kretanja, a za navedenu problematiku troškova pogonskih i priključnih mašina posebno mora da uvaži: slabo razvijeno finansijsko tržište i otežane uslove obezbeđenja kredita, malu kumulativnu moć poljoprivrede, nedostatak državne pomoći.

Sve ovo treba do omogući efikasno upravljanje troškovima kako bi se oni efikasno planirali i kontrolisali, te da bi se njihov nivo držao na optimalnoj visini. Pojam optimalnog nivoa ni u kom slučaju ne sme se poistovetiti sa minimalnim nivoom troškova. U slučaju da se upravljanje troškovima vodi principom minimalnih troškova dolazi do zanemarivanja uticaja troškova na rezultate rada i u konačnom smislu na vrednost proizvodnje. Često se u praksi, u svrhu smanjenja troškova izbegava izvođenje određenih poslovnih aktivnosti, pri čemu se kao najočigledniji primer navode mere kvalitetnog i redovnog održavanja opreme. U poslovnoj praksi se posebno zapaža negativan uticaj ušteda koje su u proteklom periodu vršene na izgradnji i održavanju adekvatne kadrovske strukture. Na ovaj način preduzeća su direktno rušila osnovu efikasnog poslovanja. Ova činjenica se mora imati u vidu, jer uspešna primena metoda koji se u radu prezentuju zahteva visoko kvalifikovane osobe.

Novi sistemi poljoprivredne proizvodnje teže korišćenju specijalizovanih i skupih mašina velikog kapaciteta kao osnovnom sredstvu za izvođenje proizvodnog procesa i zameni za sve skuplju radnu snagu te je značaj navedene problematike unutar poljoprivredne proizvodnje sve veći. Ova tendencija kod nas nije izražena u toj meri zbog izuzetno niskih nadnica u poljoprivredi, usled čega se postavlja pitanje ekonomske opravdanosti ovakvih zahvata. Bez obzira na to, ova okolnost se ne može isključiti zbog nemogućnosti odvijanja pojedinih tipova proizvodnje bez specijalizovanih mašina. Iz tih, razloga navedeni model mora da omogući precizno sagledavanje ekonomike upotrebe upravo ovakvih mašina.

Pored toga, poljoprivredna tehnika, a unutar nje posebno pogonske mašine, predstavljaju zajednički resurs, odnosno kapacitet koji deli različite proizvodnje poljoprivrednog preduzeća. One čine značajan element horizontalne proizvodne strukture poljoprivrednog preduzeća. Nužnost postojanja ove strukture proističe iz potrebe racionalnog i ekonomski efikasnog načina korišćenja faktora proizvodnje104. Uz poznavanje navedenih relacija, troškovi njihovog korišćenja se mogu 104 Novković N.: “Planiranje i projektovanje u poljoprivredi” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1996, str. 173.

85

minimizirati putem ispravnih upravljačkih odluka. Imajući u vidu da troškovi korišćenja pogonskih mašina imaju značajan udeo u ukupnim troškovima poslovanja nužno je veoma dobro poznavanje ove problematike.

Pored toga, potrebno je znati da transformacioni procesi, odnosno promene u raspolaganju resursima preduzeća u cilju poboljšanja konkurentske pozicije zahtevaju kvalitetnu strategijsku analizu. Primena kvantitativnih metoda predstavlja osnovu za donošenje optimalnih upravljačkih odluka što posebno dolazi do značaju na primerima velikih poslovnih sistema105. U navedenu svrhu, pored modela za obračun troškova potrebno je uključiti i kvantitativne strateške modele. Samo na taj način moguće je doći do pravaca na koji način pristupiti u planiranju budućeg energetskog razvoja i kako se postaviti prema korišćenju obnovoljivih izvora energije, odnosno u konkretnom slučaju biomase106.

6.1. Način obračuna troškova Pri izradi kalkulacija polazi se od standardnih šema za izradu i podelu troškova. Troškovi pri izradi kalkulacija mogu se podeliti na bazi više parametara. Sa aspekta vezivanja troškova za konačne nosioce, podela se može izvršiti prema dva osnovna principa (uzrok nastanka i način ili metod raspodele na pojedine proizvode), pošto su ove podele u svojoj suštini podudarne i daju iste rezultate107 možemo za potrebe rada ukupne troškove pogonskih i priključnih mašina podeliti na:

- direktne,

- indirektne ili opšte troškove.

Pod pojmom direktnih troškova smatraju se oni troškovi koji terete samo jedan proizvod ili u datom slučaju jedinicu spremljenih i za energetsku upotrebu raspoloživih žetvenih ostataka, odnosno jedinicu proizvedene energije.

Pod pojmom opštih troškova mogu se obuhvatiti troškovi koji nastaju iz potrebe “ostvarenja opštih uslova za pravilno i normalno odvijanje procesa

105 Zekić, V.: "Problemi i mogućnosti primene metoda operacionih istraživanja pri donošenju upravljačkih odluka u poljoprivrednim preduzećima u našoj zemlji", Agroekonomika, br. 28, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 168-181, 1999. 106 Zekić, V., Jovanović, M.: "Predlog strategije za korišćenje energije iz biomase kao obnovljivog izvora energije u AD Mitrosrem", Revija agronomska saznanja, UDK 631.6, ISSN 0354-5865, broj 5, Novi Sad, 21 – 23, 2007. 107 Marko, J., Jovanović, M., Tica, N.: “Kalkulacije u poljoprivredi”, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1998, str. 26.

86

proizvodnje”108. Radi jednoznačnog tumačenja rezultata i subjektivne komponente opštih troškova, pri izradi kalkulacija i konačnom obračunu troškova unutar rada opšti troškovi su zanemareni. Ovakav pristup ima više opravdanja:

indirektni troškovi većim svojim delom predstavljaju fiksne troškove,

uticaj indirektnih troškova na krajnje rezultate poslovanja nije racionalno posmatrati iz ugla neophodnog minimiziranja, jer jedan njihov deo čine i troškovi rada stručnih službi,

noviji metodi operacionih istraživanja (linarno programiranje) za osnovni finansijski pokazatelj uzima i neto prihod koji se dobija kada se od vrednosti proizvodnje oduzmu direktni (varijabilni) troškovi, odnosno koji sadrži dobit uvećanu za opšte troškove.

U skladu sa ranije iznetim, korišćeni sistem obračuna troškova i na bazi njega formirana struktura pomoćnih i glavnih kalkulacija prilagođena je obračunu direktnih troškova. Pri tome, metod utvrđivanja ukupnih troškova polazi od opštih šema za utvrđivanje troškova energetske eksploatacije žetvenih ostataka ratarske proizvodnje, odnosno slame strnih žita. Ove šeme služe kao osnova za formiranje metoda izrade pomoćnih i glavnih kalkulacija.

Kao osnovni metod podele ukupnih troškova koji nastaju pri energetskoj eksploataciji žetvenih ostataka može se uzeti podela prema elementima troškova, koja se može primeniti na svaku od faza navedenog procesa.

Kao prvi elementi posmatraju se troškovi materijala koje čine troškovi direktnog materijala (troškovi veziva i troškovi pomoćnog materijala koji su obuhvaćeni obračunom troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina).

Kao naredni element troškova mogu se navesti troškovi direktnog rada koje čine sledeći podelementi:

- troškovi zarada stalnih radnika,

neto zarade,

troškovi poreza, doprinosa i drugih davanja,

- troškovi naknada sezonskih, odnosno povremeno angažovanih radnika,

108 Mijić Đ.: “Finansijska analiza sa knjigovodstvom”, Savez studenata Poljoprivrednog fakulteta, Beograd, Zemun, 1962, str.102.

87

neto zarade,

troškovi poreza, doprinosa, drugih davanja,

operativni troškovi isplate – troškovi zadruga.

Kao veoma značajna kategorija u svim fazama posmatranog procesa nastaju i troškovi korišćenja pogonskih i priključnih mašina, te ostale opreme koja se koristi u pocesu proizvodnje energije. Elemente ovih troškova čine:

- Troškovi pribavljanja

amortizacija

kamata na uložena sredstva

- Troškovi održavanja

troškovi nege, provere tehničke ispravnosti i preventivnih popravki

troškovi popravki (tekuće i generalne)

- Pogonski troškovi

gorivo

mazivo

ostalo (pomoćni material)

- Troškovi smeštaja

- Troškovi osiguranja

- Troškovi poreza i taksi

- Troškovi rukovođenja i organizacije rada sredstvima mehanizacije.

Navedena šema za utvrđivanje troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina je preuzeta iz literature109, a potom modifikovana za potrebe obračuna. Osnovna modifikacija se odnosi na izostavljanje troškova rukovođenja i organizacije rada sredstvima mehanizacije, koja se kao kategorija opštih troškova ne obuhvata u obračunu.

U radu se utvrđuju, prate i analiziraju samo troškovi ostalih grupa, koje se u najvećoj meri javljaju kao direktni troškovi. Njih je direktno ili putem određenog ključa moguće vezati za pojedine pogonske ili priključne

109 Andrić J.: Ekonomika mehanizacije, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str. 29.

88

mašine. Troškovi rukovođenja i organizacije rada sredstvima mehanizacije imaju veliki značaj i ni u kom slučaju se ne smeju zanemariti. Međutim, kako je u prethodnim razmatranjima naglašeno, optimiranje ove kategorije troškova mnogo je komplikovanije u odnosu na utvrđivanje optimalnog nivoa za ostale grupe troškova. U prethodnim kategorijama moguće je direktnije povezati troškove i utroške, dok je u navedenoj grupi troškova teško ustanoviti sve pozitivne efekte nastalih troškova i normirati ih na određenom nivou. Ovo je posebno naglašeno sa porastom stepena tehničke složenosti posmatranih sredstava mehanizacije, čime se dodatno usložnjavaju organizaciono-ekonomski problemi i uslovljava povećanje navedene kategorije troškova.

Bez obzira na osnov nastajanja troškova, sa aspekta njihovog dovođenja na optimalni nivo najznačajnija je podela na: 1) fiksne110, koji se ne menjaju pri promeni obima korišćenja i 2) varijabilne111, koji se pri promeni obima korišćenja menjaju.

Sasvim izuzetno moguće je javljanje i tzv. regresivnih troškova, koji pri povećanju stepena zaposlenosti opadaju i u apsolutnom iznosu112. Ova pojava temelji se na supstituciji jednog faktora proizvodnje drugim i nema ekonomski značaj.

Navedenu podelu na fiksne i varijabilne troškove, kao i definicije istih, treba uslovno shvatiti i to posebno u pogledu fiksnih troškova. Tačnije, potrebno ju je posmatrati samo kao osnovni teorijski okvir reagovanja troškova u odnosu na promenu proizvodnje, odnosno obima korišćenja113.

Iznos fiksnih troškova, odnosno stepen njihove zastupljenosti u ukupnim troškovima je najvećim delom uslovljena tehničkom opremljenošću preduzeća114. Ekonomski progres i savremeni privredni tokovi utiču na povećanje njihovog udela u ukupnim troškovima poslovanja. Fiksne troškove moguće je podeliti na apsolutno fiksne i relativno fiksne troškove, tj. one koji su fiksni samo unutar određene zone zaposlenosti115. U praksi, jako je mali broj troškova za koje se može reći da su apsolutno fiksni tj. da se ne menjaju bez obzira na promenu obima proizvodnje116, ali

110 koji se još nazivaju i stalni, nepromenljivi, konstantni, čvrsti, vremenski, postojani, troškovi kapaciteta. 111 nazivaju se još i promenljivi. 112 Schmalenbach, E.: “Kostenrechnung und Preispolitik, Köln und Opladen”, 7 Auflage, 1956, str. 40 – 70. 113 promena obima proizvodnje u širem tumačenju navedenih kategorija 114 Jakovčević, K.: “Troškovi u menadžmentu”, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str. 68. 115 Lisavac, S.: “Karakter troškova poljoprivrednog gazdinstva”, Doktorska disertacija, Beograd, 1965, str. 129. 116 Takse pri osnivanju, fiksne članarine i dr.

89

ova podela ima punu važnost unutar određenih zona zaposlenosti u kojim se odvija poslovanje privrednih subjekata i na bazi kojega su dimenzionirani njihovi kapaciteti. Zbog toga se u procesu praktičnog utvrđivanja troškova može prihvatiti da su određene kategorije troškova fiksne.

Kao očigledan primer relativno fiksnih troškova u okviru poljoprivredne proizvodnje, najčešće se navodi primer iz oblasti pogonskih mašina, odnosno troškovi amortizacije kombajna za povrće, pri čemu zonu zaposlenosti čini godišnji kapacitet posmatrane mašine. Isti je primer moguće navesti i u slučaju presa za baliranje.

Pošto su fiksni troškovi uslovljeni kapacitetima, odnosno tehnologijom i strukturom osnovnih sredstava, na njih se ne može značajnije uticati u okvirima kratkoročnog planiranja. Analiza ovih troškova spada u domen strateškog, odnosno srednjeročnog planiranja. Veoma je bitno znati da značajan deo fiksnih troškova čini amortizacija, koja je u osnovi obračunska kategorija i ne uslovljava odliv sredstava, tako da se često zanemaruje. Ovo na duži rok dovodi do uništenja tehničke osnove i ozbiljnog narušavanja samog procesa proizvodnje.

Sa druge strane, varijabilni troškovi su kategorija troškova kojim se prati domen operativnog planiranja i kao takvi po pravilu su predmet ekonomskih analiza. Osnovni razlog za to je i niska ekonomska margina potrebna za njihovu korekciju. Tačnije, promena fiksnih troškova uslovljava tehničko-tehnološke ili organizacione promene, što nije jednostavno i zahteva angažovanje znatnih finansijskih sredstava. Uz to, imajući u vidu dugoročne efekte ovih promena na poslovanje, potrebno je imati u vidu i mogućnosti promene uslova okruženja čime se racionalnost odluka donetih u prošlosti dovodi u pitanje. U slučaju varijabilnih troškova korekcije se vrše daleko jednostavnije.

Pri analizama i planiranju, te sprovođenju procesa upravljanja varijabilnim troškovima, osnovna osobina koju je potrebno imati u vidu je intenzitet reagovanja pojedinih kategorija varijabilnih troškova na promenu obima proizvodnje. Varijabilni troškovi se na osnovu intenziteta reakcije na promenu obima proizvodnje bazično dele na:

1) proporcionalne,

2) progresivne,

3) degresivne.

U praksi, a posebno u slučaju poljoprivredne proizvodnje, pojedine kategorije troškova često se ne mogu podvesti pod jedan od ova tri definisana oblika. U okviru poljoprivrede, određene kategorije troškova

90

menjaju svoju reagibilnost sa promenama dijapazona proizvodnje. Ova specifičnost je uzrokovana biološkim faktorima proizvodnje i njihovim uticajem na odnose između ulaganja i proizvodnje. Navedena specifičnost je intenzivno izražena u odnosima između ulaganja faktora proizvodnje i visine prinosa u biljnoj, odnosno obima proizvodnje u stočarskoj proizvodnji. Ova pojava se značajno ne manifestuje kod troškova koji se analiziraju u ovom radu, tako da nije unošena u model, ali se ne sme izgubiti iz vida prilikom tumačenja rezultata.

U uslovima poslovanja koji postoje u našoj zemlji veoma je izraženo postojanje pojave remanencije troškova. Ova pojava javlja se u ekonomici preduzeća u uslovima kada preduzeće ograničava, odnosno smanjuje obim (smanjuje broj smena, ukida proizvodnju i sl.), ili snižava nivo intenziteta proizvodnje117. Ova pojava je jedan od veoma bitnih, čak presudnih pratilaca velikih društvenih i tržišnih pomeranja koji obeležavaju vreme u kome se nalazimo.

U najopštijem tumačenju, pod remanencijom troškova može se smatrati pojava zaostajanja nivoa troškova pri smanjenju obima ili intenziteta proizvodnje. Neki autori ovu pojavu nazivaju i pojmom ireverzibilnosti troškova118.

Do ove pojave dolazi usled toga što se u okolnostima naglog smanjenja proizvodnje pojedine kategorije troškova ne smanjuju istim tempom kojim su rasle. Razlozi za to mogu biti sledeće prirode:

pravnog karaktera, kao na primer zakonska obaveza firme da isplati određen deo zarada bez obzira na kretanje obima proizvodnje,

socijalnog karaktera, čime se pravda ne otpuštanje radnika sa dužim stažom,

ekonomsko-politički razlozi takođe deluju u istom smeru, ali na nivou ukupno zaposlenih,

razlozi organizacionog karaktera, tj. nemogućnost smanjenja određenih grupa troškova (osvetljenje, grejanje) bez obzira na smanjenje obima proizvodnje,

razlozi uzrokovani dugoročnom poslovnom politikom, čime se teži očuvanju kvalifikovanih kadrova, bez obzira na trenutnu situaciju,

117 Tannhäuser, S.: “Dinamika vlastnỳch nakladov v zavislosti od zmeny objemu vỳroby”, SVTL, Bratislava 1965, str. 167. 118 Majcen, Ž.: “Troškovi u teoriji i praksi”, Ekonomski fakultet, Zagreb, 1971, str. 131 – 135.

91

pored navedenog, postoje i psihološki razlozi, jer su zaposleni skloni da svoj rad prilagođavaju potrebama i dr.

Ova ekonomska zakonitost može da ima veliki značaj za problematiku troškova koji se analiziraju u radu. Nastanak navedene pojave u praksi najčešće uzrokuje kombinovano dejstvo većeg broja navedenih i drugih faktora. Uticaj pojedinih faktora je teško tačno utvrditi, ali ova pojava dominantno obeležava ekonomiku poslovanja poljoprivrednih preduzeća u našoj zemlji, te je u skladu sa time potrebno donositi upravljačke odluke vezane za moguće načine proširenja obima i povećanja intenziteta proizvodnje. Upravo iz ovoga razloga neophodno je analizirati mogućnost proširenja korišćenja nusproizvoda ratarstva, jer se na ovaj način višak radnika može koristiti u navedenim aktivnostima. Uz to, moguće je uz korišćenje postojeće mehanizacije uticati na smanjenje troškova energije i povećanje vrednosti proizvodnje putem stvaranja novih proizvoda.

Model za utvrđivanje ekonomske isplativosti energetske upotrebe biomase, odnosno žetvenih ostataka bazira se na većem broju faza putem kojih se dolazi do ukupnih troškova.

Prva faza u procesu utvrđivanja ekonomskih efekata energetskog korišćenja nusproizvoda ratarstva, u konkretnom slučaju slame strnih žita, je izrada predračuna koja se sastoji iz dve celine:

izrada predračuna za pojedine kategorije troškova pogonskih i priključnih mašina,

izrada predračuna za pojedina pogonska i priključna sredstva.

Izradi predračuna za pojedine kategorije troškova prethodi utvrđivanje metoda obračuna troškova prema pojedinim kategorijama troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina, troškova radne snage i utrošenog materijala. Uloga ove faze je da stvori osnovu za izradu kalkulacija konkretnih pogonskih mašina i omogući dalji obračun troškova. Obračun troškova pogonskih i priključnih mašina obuhvata:

troškove amortizacije,

troškove kamata na angažovana sredstva,

troškove održavanja i popravki,

pogonske troškove,

troškove smeštaja,

troškove osiguranja,

ostale troškove korišćenja.

92

Troškovi radne snage obuhvataju troškove koji nastaju kroz angažovanje stalnih, odnosno povremenih i sezonskih radnika. Ove dve kategorije potrebno je posebno posmatrati, ne samo zbog različitog pravnog statusa zaposlenih i drugačijeg metoda obračuna primanja i poreza i doprinosa koji se odnose na njih, već i različitog karaktera ovih troškova u odnosu na promenu obima proizvodnje.

Kada se govori o troškovima materijala, misli se na troškove koji se obuhvataju izvan kategorija troškova pogonskih i priključnih mašina, gde se materijal obračunava prema posebnim normativima. Troškovi materijala koji se direktno iskazuju nisu posebno komplikovani za utvrđivanje, jer se sastoje iz troškova veziva koje se koristi u procesu baliranja slame.

Druga faza u procesu izrade predračuna odnosi se na izradu predračuna za pojedina pogonska i priključna sredstva. U ovoj fazi utvrđuju se konkretni troškovi za jedinicu kapaciteta pojedinih pogonskih i priključnih mašina koje se koriste u procesu spremanja slame strnih žita. Ovi obračuni izvode se uz pretpostavku da su upotrebljavana sredstva prosečne starosti i da su korišćena u standardnim uslovima eksploatacije. Pored toga, u okviru ove faze utvrđuju se troškovi eksploatacije skladišnih objekata po jedinici skladišnog kapaciteta.

U narednoj fazi, na osnovu definisanih tehničkih normativa i ranije utvrđenih troškova pogonskih mašina, radne snage i materijala svedenih na jedinicu učinka dolazi se do konkretnih kalkulacija po tehnološkim fazama procesa spremanja. Na osnovu ovih podataka utvrđuje se cena koštanja za pojedine vrste žetvenih ostataka, posmatranih kao gorivo u slučaja da se analizira sagorevanje bala slame. Pored toga, slama se posmatra kao sirovina u procesu proizvodnje u slučaju kad se analizira proizvodnja briketa za loženje. Analiziranje proizvodnje briketa za loženje nastavlja se kroz dalji obračun troškova briketiranja prema izabranoj tehnološkoj šemi.

Na kraju se izvodi analiza ekonomskih efekata energetskog iskorišćenja slame tj. cenovna komparacija sa klasičnim izvorom toplotne energije, u konkretnom slučaju sa kamenim ugljem, odnosno sa drvetom za loženje u slučaju proizvodnje briketa.

Pri upoređivanju slame i uglja kao izvora toplotne energije i njihovom ekonomskom ocenjivanju, neophodno je izvesti korekciju za povećane troškove eksploatacije postrojenja za sagorevanje. Ovo je neophodno zbog konstrukcijskih razlika postrojenja za sagorevanje biomase, koja su usled toga skuplja u odnosu na postrojenja za sagorevanje klasičnih goriva.

93

Kao naredni korak, koji je neophodno učiniti kako bi se zadovoljio princip dinamičke analize troškova i proces utvrđivanja ekonomskih efekata doveo na realan nivo, te dao kompletnije rezultate, neophodno je izvesti i čitav niz senzitivnih analiza. U procesu izvođenja senzitivnih analiza ocenjuje se intenzitet promene pojedinih kategorija troškova u zavisnosti od promena pojedinih bitnih faktora proizvodnje. Senzitivne analize mogu biti izvođene za promenu odgovorajućih tehničkih, odnosno količinskih parametara i za promenu vrednosnih parametara, odnosno cena pojedinih inputa. Druga analiza je od većeg značaja, jer odstupanje tehničkih parametara za svoj uzrok po pravilu ima faktore koji se ne mogu kontrolisati ili subjektivne faktore koji nisu adekvatan osnov pri izvođenju analiza.

Pored navedenog, od presudnog je značaja u sledećoj fazi analize troškova izvršiti primenu diferencijalnih kalkulacija. Integrisanje ove logike neophodno je zbog praktičnih okvira primene izvršenih istraživanja. Naime, utvrđivanje ukupnih kalkulacija je od velikog značaja i presudno je pri analizi novih investicija. U realnim proizvodnim uslovima, činjenica da se pojedina linija proizvodnje isključuje iz plana proizvodnje zbog nepovoljne analitičke kalkulacije, ne znači da svi troškovi uvršteni u njen obračun prestaju da postoje. Ovde se najčešće radi o troškovima amortizacije, kamata, osiguranja, zarada stalnih radnika i raznim vrstama opštih troškova koji su fiksnog karaktera.

Iz ovih razloga, ponekada je veoma korisno ekonomske okvire pojedinih aktivnosti sagledati kroz diferencije u odnosu na postojeće stanje, a ne samo opštim metodama analitičkih kalkulacija.

Pored toga, nije poželjno zanemariti ni finansijski aspekt uticaja poslovnih aktivnosti na novčane tokove. Ove promene, u slučaju da su negativne, mogu u znatnoj meri da otežaju proces poslovanja privrednog subjekta i uzrokuju velike troškove. Ovi troškovi nastaju po više osnova, a najočigledniji vid su bankarske kamate, koje se najčešće u računovodstvenoj evidenciji preduzeća vode kao opšti trošak. Ovo u samom startu onemogućava bilo kakvu analizu ovih troškova. Mnogo češći oblik troškova koji nastaju usled loše finansijske situacije preduzeća je povećanje cena repromaterijala do kojih dolazi usled nabavke sa dužim rokovima plaćanja. Ova pojava, mada je opšte poznata, nije do sada kvantifikovana, ali ako se zna da popusti za kraće rokove plaćanja iznose i do 3% na mesečnom nivou, potpuno je jasno da ova činjenica zahteva makar okvirnu analizu.

Na kraju, moguće je zaključiti da konačna svrha jednoga ovakvoga metoda nije u tome da utvrdi ukupnu ekonomičnost pojedinih procesa, već

94

da ukaže na okvire troškovne problematike, moguću dobit, postojanje latentnih rezervi, te da obezbedi njihovu okvirnu kvantifikaciju.

Kako bi bilo moguće doći do svih napred navedenih veličina i odgovoriti na većinu postavljenih pitanja, neophodno je izraditi matematički model koji obuhvata navedene troškove i izvođenje potrebnih analiza.

Izrada matematičkog modela za obračun troškova energetske eksploatacije nusproizvoda ratarstva, u konkretnom slučaju slame strnih žita, izvodi se u dva koraka: 1) izrada logičkog modela i 2) implementacija istog kroz program za tabelarna izračunavanja. U toku ranije izvedenih istraživanja izrađen je logički model za utvrđivanje troškova energetskog iskorišćavanja slame strnih žita119. Implementacija prezentovanih odnosa izvedena je kroz program za tabelarno izračunavanje, čime je obezbeđena međusobna povezanost analiziranih količinskih i vrednosnih veličina, te obrada podataka u realnom vremenu.

U osnovi, svi analizirani troškovi koji se utvrđuju u obračunu troškova mogu se podeliti na:

troškove korišćenja pogonskih i priključnih mašina,

troškove rada,

troškove materijala.

Ova podela se mora posmatrati sa rezervom, jer su troškovi korišćenja pogonskih i priključnih mašina veoma kompleksna kategorija koja u sebi sadrži mnogo veći broj elemenata od tri, koja su prethodno navedena.

Drugi delovi procesa energetske upotrebe žetvenih ostataka takođe imaju specifičnu strukturu troškova, tako da skladištenje stvara troškove koji se mogu podeliti na troškove manipulacije, koje čine troškovi rada i korišćenja pogonskih i priključnih mašina (u slučaju da se iste koriste) i troškove eksploatacije građevinskog objekta, koje čine troškovi amortizacije, održavanja, osiguranja i kamate na angažovana sredstva ili gubitak uskladištene mase u slučaju da se skladištenje vrši na otvorenom.

U osnovi, dolazak do konačne kalkulacije troškova je proces u kome je neophodno izvesti čitav niz operacija i kroz niz obračuna i pomoćnih kalkulacija doći do elemenata neophodnih za izradu konačne kalkulacije, cene koštanja jedinice energetski raspoložive biomase, odnosno žetvenih ostataka. Ova veličina se zatim koristi za izradu kalkulacija sagorevanja i utvrđivanja cene koštanja dobijene energije prema ranije izvedenom modelu.

119 Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006, str. 70.

95

6.2. Utvrđivanje pojedinih kategorija troškova

Od realnosti i primene metodologije za utvrđivanje pojedinih kategorija troškova zavisi realnost procene ekonomskih efekata energetskog korišćenja žetvenih ostataka. U vremenu kada je tržišna efikasnost postala uslov opstanka poljoprivredne proizvodnje, tačna procena i obuhvatanje troškova predstavljaju veoma bitan činilac poslovanja. Oblast energetskog iskorišćenja nusproizvoda ocenjena je kao jedan od mogućih načina za poboljšanje konkurentnosti gazdinstva. Kao osnovni koraci za iznalaženje mogućnosti da se nusproizvodi iskoriste na ekonomski efikasan način navode se: 1) iznalaženje mogućnosti energetskog iskorišćenja otpadne biomase, odnosno slame strnih žita, 2) izrada kompjuterskog ekonomskog modela koji je u stanju da izvede potrebne komparacije i senzitivne analize tehnologija mogućih za primenu120.

U skladu sa iznetim, metodologija za utvrđivanje pojedinih kategorija troškova bazira se na sistemu povezanih obračuna i pomoćnih kalkulacija, čime se teži postizanju što boljeg obuhvatanja troškova, pri čemu se obračun pojedinih kategorija bazira na normativima utroška rada i materijala.

6.2.1. Obračun troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina Izradi kalkulacija korišćenja pogonskih i priključnih mašina pristupa se u skladu sa opštim principima i metodama, pri čemu se obračun troškova za pogonske mašine izvodi po sledećim elementima:

troškovi amortizacije,

troškovi kamata,

troškovi održavanja i popravki,

troškovi pogonskog goriva,

troškovi motornog ulja,

troškovi ulja za diferencijal i menjač,

troškovi guma,

troškovi osiguranja,

120 Sillsoe, A.: “Appraisl of farm waste menagment options”, Report No ETSU B/FV/00224, Energy from biomass, Volume 5: straw, poultry litter and energy corps as a energy sources, Westminster, 1993, str. 10.

96

troškovi smeštaja,

troškovi poreza i taksi.

Priključne mašine, usled odsustva pogonskog agregata, te samim time odsustva pogonskih troškova i jednostavnijeg održavanja, imaju manje složenu problematiku troškova u odnosu na pogonske mašine. Zbog toga izrada kalkulacija troškova korišćenja priključnih mašina izvodi se prema sledećoj šemi:

troškovi amortizacije,

troškovi kamata,

troškovi održavanja i popravki,

troškovi ulja i maziva,

troškovi guma,

troškovi osiguranja,

troškovi smeštaja,

troškovi poreza i taksi.

Ne postoji idealna šema za izradu kalkulacija troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina, te pri izboru metoda izrade kalkulacija prvenstveno treba uzeti u obzir grupisanje podataka potrebnih za izradu kalkulacija unutar interne evidencije privrednog subjeka za koji se troškovi utvrđuju. Do šeme korišćene u radu došlo se kroz kombinacije i korekcije šema iz literarnih izvora, uz uvažavanje specifičnosti posmatranih preduzeća.

Model koji je prezentovan u radu pokušava da analizira i obuhvati sve bitne elemente troškova, a da pri tome zadrži dovoljan nivo uopštenosti koji treba do omogući univerzalnost primene. Implementacija modela na slučajeve pojedinačnih gazdinstava treba da se izvodi u skladu sa uslovima proizvodnje i osnovnim osobinama gazdinstva. Kao osnovne specifičnosti koje treba uzeti u obzir, kao faktore relevantne za analizu troškova korišćenja pogonskih mašina na gazdinstvu navode se121:

tip zemljišta,

tehnologija proizvodnje,

struktura i starost mašinskog parka,

veličina gazdinstva,

121 Krmpotić, T., Veselinović, B.: “Ekonomski značaj praćenja i analiza troškova mehanizacije”, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 7 – 8, 1986, str. 466.

97

veličina parcela,

komunikacije,

organizacija rada,

opremljenost mašinske radionice,

kvalifikaciona struktura zaposlenih u mašinskoj radionici

obrazovni rad sa kadrovima u mašinskoj radionici.

Veoma je bitno znati da veći broj faktora iz prethodne liste, oni koji nemaju čisto tehnički karakter, imaju uticaj i na troškove radne snage. Ova kategorija troškova je drugi značajan elemenat troškova energetske upotrebe žetvenih ostataka. Naime, usled karaktera tehničko-tehnoloških rešenja eksploatacije žetvenih ostataka, ove dve kategorije troškova se prepliću i jedna su drugoj komplementarne122, tako da se moraju posmatrati kao jedinstvena celina.

Kao veoma bitnu okolnost treba pomenuti i činjenicu da unutar ukupnog poljoprivrednog sektora Srbije postoji izrazita latentna nezaposlenost, odnosno višak radne snage. Pored toga, moderni sistemi poljoprivredne proizvodnje teže supstituciji živog rada mašinskim, što nadalje smanjuje potrebu za radnom snagom i pojačava nezaposlenost. Usled toga, a i zahvaljujući nemogućnosti preduzeća da trenutno otpušta radnike koji postaju višak, može se ustanoviti da su troškovi radne snage potrebne za dodatne radove barem jednim delom fiksna kategorija.

U kojoj meri će navedeni faktori biti uvaženi i implementirani unutar modela za utvrđivanje troškova zavisi od ocene o stepenu njihovog uticaja na troškove i mogućnosti njene tačne kvantifikacije.

6.2.1.1. Troškovi amortizacije Sredstva mehanizacije, odnosno pogonske i priključne mašine, kao i druga osnovna sredstva, učestvuju u većem broju proizvodnih ciklusa. Kroz njih ona se postepeno fizički troše prenoseći svoju vrednost na ostvarene radne učinke, odnosno na dobijene proizvode. Na bazi navedenog, može se reći da “deo vrednosti koju sredstva mehanizacije prenesu na ostvarene radne učinke, a zatim na dobijene proizvode, u jednom procesu proizvodnje, odnosno jednom obračunskom periodu, nazivamo amortizacija”123.

122 Naime, pojedine operacije mogu se izvršavati sa većim ili manjim učešćem manuelnog rada. 123 Bichler, R.: “Methoden der Investitionsrechnung”, Stuttgart, 1976, str. 86.

98

U literaturi se pojam amortizacije, pored navedenog pristupa, tretira i kao izvor finansiranja budućih investicija. Osnovna svrha amortizacije je pravovremeno obezbeđenje finansijskih sredstava za zamenu osnovnih sredstava u onome momentu kada ona nisu u stanju da ekonomično obavljaju svoju funkciju124. U literaturi se kao osnovni faktor gubitka funkcije osnovnog sredstva navodi dotrajalost, međutim u uslovima sve bržeg tehnološkog razvoja ovaj faktor sve više gubi na značaju.

Pošto merljivo fizičko trošenje osnovnih sredstava ne odražava dovoljno tačno intenzitet prenosa njihove vrednosti na radne učinke, ova vrednost je stvar procene. Za njenu tačnost nužno je definisati osnovne faktore trošenja osnovnih sredstava i njihov udeo u ukupnom trošenju. Pri obračunima izvedenim u radu korišćen je metod proporcionalne vremenske amortizacije.

Pored primenjenog metoda, na iznos troškova amortizacije uticaj ima način određivanja amortizacione osnovice i procenjeni vek trajanja. Prema propisima125 amortizaciona osnovica pogonskih i priključnih mašina se formira na bazi nabave vrednosti dobavljača uvećane za zavisne troškove i troškove dovođenja osnovnog sredstva u stanje funkcionalne ispravnosti u slučaju da isti postoje. Ovim se u potpunosti obuhvataju troškovi nabavke pogonskog sredstva. Međutim, veoma dinamična monetarna kretanja u našoj zemlji, pri čemu stopa inflacije prevazilazi zvanično objavljenu stopu rasta cena na malo, ne omogućava očuvanje realnog iznosa amortizacione osnovice putem revalorizacije prema važećim zakonskim propisima.

Iz tog razloga, kao amortizacionu osnovicu prilikom utvrđivanja troškova amortizacije, potrebno je uzeti novonabavnu vrednost iste ili ekvivalentne pogonske mašine na domaćem tržištu.

Vek trajanja pogonskih mašina određuje se u skladu sa računovodstvenim politikama pojedinih preduzeća koje su usklađene sa MRS. Inostrani literarni izvori, dužinu veka trajanja traktora procenjuju na 10 godina, pri eksploataciji na krupnom poljoprivrednom sektoru koji se bavi i iznajmljivanjem pogonskih mašina126, pa do 12 godina pri eksploataciji na individualnim gazdinstvima manjih površina127. U skladu sa napred iznetim, procena veka trajanja za pojedine pogonske mašine vršena je na bazi praktičnih iskustava o veku eksploatacije unutar koga sredstvo obezbeđuje zadovoljavajući nivo pouzdanosti.

124 Andrić J.: Ekonomika mehanizacije, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str. 30. 125 Zakon o računovodstvu i reviziji, ("Sl. glasnik RS", br. 46/2006 i 111/2009) 126 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 28. 127 Funk M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft” (KTBL), Darmstadt, 1996, str. 10.

99

Procena veka trajanja priključnih mašina (prese, traktorske prikolice, utovarivači i elevatori) vršena je prema istim principima kao i u slučaju pogonskih mašina. Naime, u skladu sa zakonskim propisima za navedena sredstva je predviđen vek trajanja od šest do deset godina, dok je vek trajanja normiran na dvanaest godina za obične traktorske prikolice, a deset godina za prese i ostale mašine.

Uslovi visoke dinamike tržišnih kretanja i česte promene spoljnotrgovinskih propisa otežavaju formiranje stabilnih cena pogonskih i priključnih mašina. U radu se koriste cene koje su dobijene od preduzeća koja se bave uvozom i prometom pogonskih i priključnih mašina na dan 01.10.2015. godine

6.2.1.2. Troškovi kamata na angažovana sredstva Loš finansijski položaj poljoprivrede u našoj zemlji javlja se usled nedostatka sredstava za investicije. Zbog nemogućnosti da obezbede sredstva za investiranje iz sopstvenog poslovanja, poljoprivredna preduzeća su često primorana da uzimaju kredite pod nepovoljnim uslovima i time nadalje otežavaju svoj položaj. U skladu sa tim, može se reći da finansiranje poljoprivrede trenutno funkcioniše u začaranom krugu. Znatan deo kredita odlazi na vraćanja starih dugova i kamata. Ovim se dovodi do visokih troškova finansiranja i permanentnog nedostatka finansijskih sredstava u poljoprivredi. Troškovi nastali na ovaj način moraju se uvažiti pri utvrđivanju bilo koje kategorije troškova poljoprivrednog preduzeća.

Pored toga, moderan pristup ekonomici preduzeća sopstvena sredstva tretira kao kapital, tj. sumu vrednosti koja ima svojstvo da se uvećava, tj. vrednost koja donosi višak vrednosti128. U skladu sa tim, bez obzira na izvore finansiranja, neophodno je uzeti u obzir postojanje latentnih troškova kamate na uložena sredstva.

Kod izračunavanja kamate nužno je definisati tri veličine:

iznos koji se ukamaćuje,

kamatnu stopu,

period angažovanja sredstava.

Za iznos koji se ukamaćuje najpravilnije je uzeti preostalu neamortizovanu vrednost osnovnog sredstva. Ovaj metod je najtačniji, međutim složen je 128 Žarković, V.: “Politička ekonomija”, Viša ekonomsko-komercijalna škola Novi Sad, Novi Sad, 1971, str. 47.

100

za primenu i nema dovoljan stepen opštosti, te se za obračun troškova kamate koriste prosečno angažovana sredstva. Naravno, obračun je u svakom slučaju nužno prilagoditi datoj situaciji.

Određivanje kamatne stope koja će biti primenjena na navedenu osnovicu je daleko složeniji problem čijem rešenju treba pristupiti pažljivo. U slučaju da se finansiranje vrši putem kredita, za kalkulativnu kamatnu stopu se uzima realna kamatna stopa. Pojam realna proističe iz činjenice da pri uzimanju bankarskih kredita, uslovi mogu da budu takvi da ugovorena kamatna stopa bude manja od realne. Do ovoga dolazi zbog:

anticipativnog plaćanja kamata,

uslovljavanja držanja određenog depozita u banci,

obračunavanja posebnih troškova pored kamatne stope.

Date okolnosti dovode do povećanja troškova finansiranja iznad ugovorene kamatne stope ili do smanjenja raspoloživih sredstava. U oba slučaja realna kamatna stopa odstupa od nominalne (ugovorene) kamatne stope.

Pored toga mora se voditi računa o strukturi sredstava kojima se finansira nabavka sredstava mehanizacije. U slučaju mešovitog finansiranja kalkulativna kamatna stopa se računa kao ponderisana aritmetička sredina izabranih kamatnih stopa za svaki vid finansiranja.

U uslovima našeg finansijskog tržišta, do realno isplativih kredita sa razumnim kamatnim stopama nije lako doći. U skladu sa posmatranom činjenicom iznalaženje kalkulativne kamatne stope najčešće se svodi na iznalaženje interne kamatne stope unutar privrednog subjekta. Ona se može izvesti kao: 1) stopa dobiti na uložena sredstva unutar privrednog subjekta, 2) stopa dobiti na uložena sredstva unutar privredne grane, 3) stopa dobiti na uložena sredstva unutar privrede.

Pošto u našoj poslovnoj praksi poljoprivredna preduzeća retko posluju sa pozitivnim finansijskim rezultatom, a cela privreda se nalazi u ekonomski lošem položaju, dolazak do interne kamatne stope na navedeni način nema logičkog opravdanja, jer bi ona u većini slučajeva bila negativna. Pored toga, u uslovima postojećih inflatornih kretanja samo utvrđivanje stope dobiti putem klasične knjigovodstvene evidencije je veoma neprecizno.

Pored toga određivanje kalkulativne stope unutar svakog modela za utvrđivanje i upravljanje troškovima zavisi i od načina svođenja

101

vrednosnih podataka na isti uporedni nivo, čime je nužno odstraniti inflatorna kretanja129.

Bez obzira na navedeni tehnički aspekt dolaska do interne kamatne stope i iznosa kalkulativne kamate, kao dominantan faktor navedene kategorije troškova javlja se period otplate – amortizacije posmatranih sredstava mehanizacije, tj. period angažovanja sredstava.

Za vrednost ove veličine moguće je uzeti amortizacioni period koji se može dobiti putem zakonski propisanih amortizacionih stopa ili samostalnom procenom veka trajanja, što je u skladu sa metodom obračuna troškova amortizacije.

6.2.1.3. Troškovi održavanja i popravki pogonskih i priključnih mašina

Kao što je istaknuto u prethodnom delu rada, pogonske mašine se kroz proces korišćenja troše. Efekti ovog trošenja nisu isti na svim delovima pogonskog sredstva, pa je za dostizanje normiranog veka trajanja nužno sprovoditi određene mere održavanja koje treba da omoguće normalno korišćenje i zadovoljavajući nivo pouzdanosti pogonskih mašina. Pri tome treba ostvariti ekonomično funkcionisanje i minimalne troškove po jedinici učinka u toku veka upotrebe. Pored toga, u toku veka upotrebe pogonskih mašina dolazi do kvarova čije je otklanjanje uslov za dalju upotrebu.

U većem broju literaturnih izvora posebno se analizira problematika troškova održavanja i popravki priključnih mašina, koji u osnovi imaju manji stepen složenosti u odnosu na pogonske mašine. Međutim, kako se u radu analiziraju priključne mašine velike složenosti, koje se od pogonskih mašina, u konkretnom slučaju traktora, mogu razlikovati samo po izostanku pogonskog agregata, odnosno motora, ove razlike se mogu zanemariti.

Pod pojmom tehničkog održavanja treba podrazumevati skup svih radova nege, kontrole i podešavanja koja se izvode bez otvaranja glavnih sklopova mašine. Popravke mašina su aktivnosti kojima se neispravna

129 Gogić, P.: “Uticaj visine stope inflacije i stope za obračun efikasnosti uloženih sredstava na visinu investicionih ulaganja u hidromelioracije”, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1984, str. 523.

102

mašina osposobljava za rad130. Ukupne mere održavanja se mogu obuhvatiti sledećom šemom131:

1. Preventivno održavanje:

a. nega,

b. proveravanje ispravnosti tehničkog stanja,

c. preventivne popravke.

2. Tekuće i generalne popravke:

a. tekuće održavanje,

b. generalne popravke.

Navedenim operacijama nad pogonskim i priključnim mašinama stvaraju se direktni utrošci materijala i rada, te različite vrste opštih troškova. Za većinu direktnih utrošaka možemo reći da su proporcionalni korišćenju posmatranog sredstva, tj. brzini fizičkog trošenja pojedinih radnih delova.

Pored toga, izvođenje ovih mera uslovljava nastanak opštih troškova radionice i zarada stručnog osoblja. Ovi troškovi posmatrani u okviru kraćeg vremenskog perioda, mogu se tretirati kao fiksni troškovi.

Kada se govori o opštim troškovima održavanja, potrebno je istaći da su značajnim delom uslovljeni organizacionim i drugim subjektivnim faktorima konkretnog preduzeća. Dovođenje ovih troškova na optimalan, odnosno minimalan nivo, moguće je samo kroz optimiranje kapaciteta objekata, opreme i broja zaposlenih. Rešavanje ovakvog problema samo po sebi otvara novu problematiku za čije rešavanje je moguće koristiti čitavu paletu metoda uključujući i simulaciju132. Neophodno je istaći da minimiziranje troškova stručnog osoblja na duži period dovodi do opadanja efikasnosti rada mašina i negativnih finansijskih rezultata.

Najdetaljniji pristup utvrđivanju direktnih troškova održavanja mogao bi poći od specifikacije utrošaka rada i materijala po pojedinim merama održavanja. Pri tome se koriste specifikacije proizvođača za utrošeni materijal i normativi utroška rada posmatranih preduzeća.

Za svaku meru se utvrđuje interval izvršenja i time omogućava svođenje posmatranih troškova na jedinicu učinka, odnosno čas rada mašine. Navedeni metod pored svoje detaljnosti poseduje nekoliko nedostataka 130 Furman, T., Stojaković, S.: “Održavanje mehanizacije u proizvodnji suncokreta”, Savremena poljoprivredna tehnika, 5, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1997, str. 317 – 318. 131 Andrić J.: Troškovi i kalkulacije u poljoprivrednoj proizvodnji, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1998, str. 143. 132 Šomođi Š.: “Simulacija u poljoprivredi” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1991, str 39.

103

koji znatno umanjuju efikasnost njegove primene. On ne obuhvata troškove neplaniranih popravki i veoma je obiman, čime se ne zadovoljava pretpostavka o jednostavnosti korišćenja.

Drugi pristup temeljio bi se na uvid u vanbilansnu evidenciju poslovnih subjekata putem koje je moguće rekonstruisati troškove održavanja i popravki za protekli period. Na bazi navedene evidencije bilo bi moguće utvrditi troškove za pojedine kategorije pogonskih mašina. Ovaj metod nije dobar za primenu, jer u sebi sadrži veliki stepen netačnosti. Prvenstveno, ovim metodom procenjeni troškovi bi poprimili uticaje subjektivnih slabosti organizacije rada, različitih vrsta zloupotreba i netačnosti knjigovodstvene evidencije, te nedostatak znanja i obrazovanja zaposlenih133. Pored toga, uvažavali bi, u našim uslovima veoma rasprostranjenu praksu minimiziranja mera, a samim time i troškova preventivnog održavanja. U ovome slučaju mora se uvažiti činjenica da je jedna od jakih ili slabih strana koju treba potražiti u poslovanju održavanje. Dobro održavanje može da minimizira zastoje u radu, kašnjenje ili loš kvalitet. Visok kvalitet nalaže adekvatno preventivno održavanje, a ne održavanje po potrebi134.

Iz navedenih razloga u okvirima rada obuhvatanje ovih troškova vršeno je putem modela za predviđanje troškova održavanja u toku ukupnog veka eksploatacije pogonskih mašina razvijenog unutar Instituta KTBL135” kojim se data grupa troškova tretira sa normativističkog pristupa. Troškovi održavanja i popravki normiraju se u odnosu sa ukupnom novonabavnom vrednosti posmatranog sredstva. Određivanje ovoga normativa bazira se na domaćim izvorima136, normativima razvijenim unutar Instituta KTBL137 i iskustvenim normativima sa terena.

Raspored troškova unutar perioda eksploatacije vršen je putem modela razvijenog na bazi dugogodišnjeg praćenja Instituta KTBL138. Ovim modelom ukupni troškovi se raspoređuju na sate korišćenja, a zatim se vrednost troškova održavanja dobijena na bazi planskih sati koriguje putem koeficijenata.

133 Križnar, M., Klinar, I.: “Poljoprivredne mašine – održavanje, remont i rezervni delovi” Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1997, str 73 – 75. 134 Ljutić, B.: “Strateški biznis planovi”, MBA, Beograd, 1997, str. 102. 135 Kuratorium fur Technik und Bauwesen in der Landwirtschaft Darmstadt 136 Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997, str. 235 – 260. 137 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 35 – 46. 138 Funk M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft” (KTBL), Darmstadt, 1996, str. 9.

104

Ako se posmatra raspored ukupnih troškova održavanja i popravki u toku veka eksploatacije, zapaža se opadajuća tendencija rasta, što je u skladu sa primerima iz domaće literature139.

Tabela 12. Koeficijenti korekcije za troškove održavanja i popravki u toku veka trajanja pogonskog sredstva

Period eksploatacije (u procentima) od iskorišćenja nominalnog veka trajanja Koeficijent korekcije

od do 0 10 0,45 10 20 0,69 20 30 0,83 30 40 0,93 40 50 1,02 50 60 1,09 60 70 1,16 70 80 1,22 80 90 1,28 90 100 1,33

Kretanje godišnjih troškova održavanja i popravki pogonskih mašina je u svom najvećem delu vezano za obim korišćenja u toku posmatrane godine140. Zbog toga troškove održavanja i popravki možemo smatrati varijabilnim troškovima u funkciji obima korišćenja. Samo manji deo, vezan za uklanjanje posledica delovanja spoljnih uticaja, može se tretirati kao veličina koju dominantno određuje faktor vremena.

Troškovi održavanja, ako ih posmatramo na godišnjem nivou, rastu sa povećanjem starosti posmatranog sredstva. Bez obzira što se proces trošenja odvija linearno u funkciji obima korišćenja i vremena, njegovi efekti imaju kumulativno delovanje. Iz tih razloga troškovi održavanja osnovnih sredstva imaju najčešće progresivan karakter, pa je vek trajanja pogonskih sredstava limitiran upravo kretanjem troškova održavanja. Ako bi zanemarili ovu činjenicu, moglo bi se reći da je održavanjem moguće vek pogonskih i priključnih mašina produžiti neograničeno.

139 Andrić J.: Troškovi i kalkulacije u poljoprivrednoj proizvodnji, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1998, str. 140. 140 Izuzevši fiksne troškove mašinske radionice

105

6.2.1.4. Pogonski troškovi

Pogonski troškovi obuhvataju sve kategorije troškova koje su neposredno vezane za pogon i kretanje agregata. Ova kategorija troškova neposredno je vezana za obim korišćenja pogonskih mašina. Često se ovi troškovi ubrajaju u apsolutno varijabilne, ali moguće je da do njih dolazi i usled promene fizičko - hemijskih svojstava maziva, kada oni ispoljavalju svoj fiksni karakter.

Unutar pogonskih troškova pogonskih i priključnih mašina obuhvataju se troškovi:

pogonskog goriva,

motornog ulja,

maziva,

guma i ostalog pomoćnog materijala.

Obračun utroška pogonskog goriva izvodi se samo za pogonske mašine i ova kategorija troškova čini najveći deo pogonskih troškova. Do planiranih utrošaka pogonskog goriva nije teško doći, jer su oni najvećim delom u funkciji utrošene energije. Postoji veći niz istraživanja kojima je razrađen veoma detaljan sistem normativa za utvrđivanje utrošaka pogonskog goriva141.

Troškovi pogonskog goriva za pojedina pogonska sredstva u funkciji su cene pogonskog goriva i potrošnje. Potrošnja pogonskog goriva prvenstveno zavisi od snage motora pogonske mašine, specifične potrošnje pogonskog goriva i strukture korišćenja, tj. stepena iskorišćenja nominalne snage motora. Pored ovih faktora, na potrošnju goriva veliki uticaj ima način rukovanja i stepen ispravnosti mašine. Praktična iskustva govore da promena rukovaoca pogonskog sredstva može dovesti do smanjenja potrošnje pogonskog goriva od 10 do 30%. Bez obzira na to što ova dva faktora imaju veliki uticaj, teško ga je tačno kvantifikovati, te nisu predmet dalje analize.

Potrošnja goriva u velikoj meri zavisi i od faktora spoljne sredine. U uslovima snižene spoljne temperature potrošnja goriva se povećava i do 60% usled pogoršanja toplotnog stanja motora, povećanja vremena za zagrevanje motora, smanjenja stepena korisnosti transmisije zbog promene

141 Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu” , Institut za poljoprivrednu tehniku, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1995.

106

viskoznosti ulja za podmazivanje. Ako se ovome dodaju pogoršani putni uslovi, periodično puštanje motora u rad radi zagrevanja (za vreme stajanja) i upotreba ulja i goriva sa neodgovarajućim eksploatacionim osobinama, potrošnja se može povećati 1,5 do 2 puta. Pored toga, povećanje nadmorske visine utiče na smanjenje efektivne snage motora za 7 do 8% na svakih 1000 metara nadmorske visine142. Pored ovoga, mašinski parkovi i na privatnom i na društvenom sektoru su zastareli i odavno amortizovani pa je utrošak goriva veći nego što bi bio u normalnim uslovima143.

Sve navedeno ukazuje na teškoće tačnog normiranja potrošnje pogonskog goriva. Zbog navedenih razloga potrošnja se izračunava na bazi prosečnih vrednosti. Za dobijanje 1kWh pri korišćenju klasičnih pogonskih mašina potrebno je utrošiti, u zavisnosti od režima rada, 220-450 grama dizel goriva standardnog kvaliteta144. Kao prosečna vrednost navodi se potrošnja od 250 grama dizel goriva po kWh145.

Specifična potrošnja goriva značajno varira u zavisnosti od režima rada dosežući minimum na približno 80% iskorišćenja snage motora. Zbog navedenog, za utvrđivanje potrošnje goriva potrebno je doći do strukture korišćenja i specifične potrošnje za svaki od pojedinih režima rada. Jedan od modela putem kojega je moguće doći do utrošaka pogonskog goriva je model prof. Renijusa146 kojim se definiše pet klasičnih režima upotreba traktora i standardna struktura korišćenja.

Tabela 13. Standardni režimi upotrebe traktora sa specifičnom potrošnja goriva

Režim rada

Stepen iskorišćenja

obrtnog momenta

(%)

Stepen iskorišćenja

obrtaja motora

(%)

Stepen angažovanja

snage motora

(%)

Procenat učešća u vremenu

korišćenja (%)

Potrošnja goriva (gram /kWh)

Vrste poslova

A 88 95 83,6 31 228 Teški poslovi – oranje

B 48 85 40,8 18 249

Srednje teški poslovi– transport

142 Ercegović, Đ., Đokić, M.: “Analiza uticajnih faktora na potrošnju goriva i maziva kod dizel motora” Savremena poljoprivredna tehnika, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995, 4, str. 204. 143 Lazić, V., Turan, J.: “Rad žitnih kombajna na seljačkim gazdinstvima”, Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1999, 4, str. 134. 144 Renijus, K.: ”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Verlagsunion – Agrar, BLV Verlagsgesellschaft, Műnchen, 1985, str. 83. 145 Andrić J.: Troškovi i kalkulacije u poljoprivrednoj proizvodnji, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1998, str 130. 146 Renijus, K.: ”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Verlagsunion – Agrar, BLV Verlagsgesellschaft, Műnchen, 1985, str. 83.

107

Režim rada

Stepen iskorišćenja

obrtnog momenta

(%)

Stepen iskorišćenja

obrtaja motora

(%)

Stepen angažovanja

snage motora

(%)

Procenat učešća u vremenu

korišćenja (%)

Potrošnja goriva (gram /kWh)

Vrste poslova

C 40 53 21,2 19 243 Nega, laki poslovi

D 15 100 15,0 20 450 Laki transport

E 0 40 0,0 12 25 Rad u mestu

Putem podataka prezentovanih u prethodnoj tabeli moguće je izračunati potrošnju goriva za pojedina pogonska sredstva imajući u vidu njihovu snagu (kW) i profil korišćenja. Na ovaj način moguće je utvrditi i potrošnju goriva za pojedine agrotehničke operacije. Potrošnjom pogonskog goriva bavili su se i brojni domaći autori,147 dajući pri tome rezultate koji su u skladu sa napred navedenim.

Pošto se ovaj rad bavi upravljanjem troškova za specifične operacije, odnosno za proces baliranja, te transporta i manipulacije, polazi se od dva režima korišćenja za pogonske mašine: 1) Teški poslovi, ekvivalentni oranju, odnosno baliranju, gde se motor koristi sa 88% iskorišćenja obrtnog momenta, 95% iskorišćenja obrtaja motora, 83,6% angažovanja snage motora i ostvarenoj potrošnji od 228 grama dizel goriva po kWh, i 2) srednje teški poslovi, odnosno transport, kada se motor koristi sa 48% iskorišćenja obrtnog momenta, 85% iskorišćenja obrtaja motora, 40,8% angažovanja snage motora, i ostvarenoj potrošnji od 249 grama dizel goriva po kWh. I u drugim literaturnim148 izvorima takođe se nailazi na saglasne podatke, pa se može zaključiti da prosečna potrošnja po kWh nominalne snage pogonskog sredstva iznosi približno 250 grama, što u uslovima prosečnog iskorišćenja snage motora od 40% dovodi do potrošnje od približno 100 grama po kWh nominalne snage motora. Pa tako, potrošnja pogonskog goriva, u skladu sa navedenim, iznosi približno 100 grama/kW snage za sat prosečnog angažovanja ili 0,1176 l/kWh, što za traktor snage 66 kW iznosi 7,762 l/h rada, što približno odgovara prethodno prezentovanom modelu. Bitno je naglasiti da pri formiranoj tehnologiji koja sa analizira u radu nisu moguće uštede pogonskog goriva. Ova mogućnost postoji samo pri promeni primenjene tehnologije proizvodnje i promene na nivou ukupnog korišćenja pogonskih mašina,

147 Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu”, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995, str 154. 148 Andrić J.: “Ekonomika mehanizacije”, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str. 92.

108

gde je moguće postići uštedu i do 50% u odnosu na potrošnju pogonskog goriva pri klasičnim metodama149.

Prihvaćeni normativi utroška pogonskog goriva za analizirane mašine (tab. 12) dati su na bazi modela prezentovanog u narednoj tabeli, a utvrđeni su za pojedina pogonska sredstva.

Tabela 14. Upotreba pogonskih mašina

Tip pogonskog sredstva

Naziv pogonskog sredstva Snaga motora

(kW)

Potrošnja pog. goriva (l D2/času

korišćenja) Laki traktor IMT – 539 25 3,07 Srednji traktor – baliranje MTZ - 820 60 13,54 Srednji traktor – transport MTZ - 820 60 7,36 Teški traktor – baliranje Steyr CVT 6225 225 45,11 Na osnovu navedenih normativa izvodi se obračun utroška goriva po pojedinačnim operacijama, prema izabranim tehnološkim postupcima.

Ispravna upotreba pogonskih mašina uslovljena je adekvatnim podmazivanjem svih pokretnih delova odgovarajućim mazivom. Pod mazivom se podrazumeva bilo koja materija pomoću koje možemo da smanjimo trenje između površina i trošenje materijala sa površina koje su u međusobnom delovanju i relativnom kretanju. Dakle, osnovna funkcija maziva je podmazivanje. Osim toga, mazivo treba da udovolji i drugim zahtevima, tj. da odvodi toplotu, zaptiva, smanjuje udare i vibracije, štiti od korozije, prenosi snagu, kretanje itd. Ovo može da se ostvari primenom različitih vrsta maziva koja su prema agregatnom stanju podeljena na gasovita, tečna, polutečna i čvrsta150.

Utrošci maziva su u najvećoj meri proporcionalni potrošnji goriva i iznose 4-5% količinskog utroška goriva kod pogonskih sredstava klasične konstrukcije151. Utrošci maziva za pogonske mašine novije konstrukcije iznose ispod 3% od potrošnje pogonskog goriva152. Korišćeni normativi utroška motornog ulja za pogonska sredstva savremene konstrukcije, datih prema snazi motora, obračunati su na bazi prezentovanih podataka (tab. 13).

149 Brčić, J.: “Mehanizacija i transport u poljoprivredi sa stanovišta energetskih zahtjeva i mogućnosti smanjenja utroška energije”, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1983, str. 17. 150 Anđelić, T. i sar.: “Inžinjersko mašinski priručnik”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987, str. 600. 151 Andrić J.: “Ekonomika mehanizacije”, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str.94. 152 Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu”, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995, str. 17.

109

Zapaža se da je potrošnja ulja za podmazivanje niža za pogonske mašine većih snaga, što je nužno uvažiti pri izradi kalkulacija. Navedena potrošnja ulja je nešto viša od normativa za potrošnju ulja koje daju drugi autori153, prema kojima ukupna potrošnja ulja iznosi 1,75% od potrošnje pogonskog goriva.

Tabela 15. Utrošci motornog ulja za razne snage motora Snaga motora

(kW) Potrošnja (l/100 h)

Potrošnja (l/h)

Potrošnja (l/h po kW motora)

25 4 0,04 0,00160 50 5 0,05 0,00100 75 7 0,07 0,00093

100 8 0,08 0,00080 125 10 0,10 0,00080 150 11 0,11 0,00073

Obračun troškova mašinskog ulja izveden je za potrošenu količinu, koja iznosi 2% od potrošnje pogonskog goriva, što je realna veličina u našim uslovima. Naime, razlika između posmatranih normativa utroška ulja potiče iz činjenice da povećan sadržaj sumpora u pogonskim gorivima domaće proizvodnje skraćuje period zamene i do 50%.

Troškovi diferencijalnog ulja i tovatne masti za podmazivanje pokretnih delova utvrđeni su prema normativima Zadružnog saveza Vojvodine. Troškovi guma utvrđeni su srazmerno iskustvenim normativima pošto njihov utrošak u najvećoj meri zavisi od režima i uslova eksploatacije.

6.2.1.5. Troškovi smeštaja pogonskih i priključnih mašina U svrhu zaštite sredstava mehanizacije, odnosno pogonskih i priključnih mašina od spoljnih uticaja (u prvom redu korozije i niskih temperatura) vrši se izgradnja objekata za njihov smeštaj. Cilj ovih mera je postizanje uštede na troškovima održavanja, dužeg veka trajanja i veće pouzdanosti pogonskih sredstava. Dakle, kroz ove mere se žele postići odgovarajući pozitivni ekonomski efekti.

Sa druge strane, ovi objekti stvaraju troškove amortizacije, održavanja, osiguranja i kamate na uložena sredstva. Zbog toga pre odluke o izgradnji

153 Furman T. i sar.: “Potrošnja goriva i maziva u poljoprivredi”, Traktori i pogonske mašine, Jugoslovensko društva za traktore, pogonske mašine i održavanje, Novi Sad, 2003, str. 9.

110

ovakvih objekata, nužno je pažljivo proceniti njihovu ekonomsku celishodnost. Ona prvenstveno zavisi od:

vrednosti sredstava mehanizacije za čije se čuvanje grade,

osetljivosti posmatranih sredstava na spoljne uticaje,

mogućnosti i troškova zaštite pogonskih sredstava od atmosferskih uticaja,

obima korišćenja posmatranih sredstava,

prirodnih uslova regiona,

mogućnosti zamene sredstava mehanizacije, odnosno investicionih mogućnosti preduzeća.

Donošenje ovakve odluke moglo bi se uprošćeno posmatati kao izračunavanje odnosa troškova i koristi od držanja sredstava mehanizacije u navedenim objektima. Pored toga, pri donošenju ovakvih odluka uvek treba razmatrati više tipova mogućih objekata i za svaki posebno utvrditi ukupne troškove.

Pored ovakvog, kvantitativnog, pristupa za ocenjivanje celishodnosti izgradnje objekata za smeštaj pogonskih mašina mogu se u skladu sa napred navedenim tezama formirati odgovarajuće zakonitosti po pitanju ekonomske opravdanosti izgradnje ovih objekata. Sredstva veće vrednosti, osetljiva na spoljne uticaje, sa malom mogućnošću drugog vida zaštite i malim obimom korišćenja, imaju veće potrebe za izgradnju smeštajnih objekata. Loši klimatski uslovi regiona i mala investiciona moć poljoprivrednog preduzeća dodatno utiču na potrebu za smeštajnim objektima.

Teži deo analize odnosi se na utvrđivanje pozitivnih efekata. Oni se odražavaju kroz:

smanjenje troškova eksploatacije kroz manje troškove održavanja,

duži vek upotrebe,

povećanje pouzdanosti pogonskih i priključnih mašina.

Pošto navedena problematika u mnogome prevazilazi okvire ove monografije, rad se ograničava na utvrđivanje troškova smeštaja pojedinih sredstava i njihovog udela u ukupnim troškovima.

Dolazak do navedenih podataka moguće je vršiti prema sledećoj šemi:

1. u prvom koraku se dolazi do ukupnih troškova za izabrani objekat,

111

2. zatim se utvrđuje iznos troškova po kvadratnom metru,

3. koji se dalje prema potrebi za parkirnim prostorom raspoređuju na pojedina pogonska sredstva.

Obračuni izvedeni u radu pretpostavljaju da se za smeštaj pogonskih i priključnih mašina koristi tipski objekat metalne konstrukcije postavljen na betonskim temeljima samcima sa betonskim podom. Noseća konstrukcija objekta izrađena je od čeličnih profila, dok su zidovi i krov izrađeni od jednostrukog talasastog lima. Prosečna visina objekta je 4,5 metara. Objekat je opremljen osnovnom elektro i sanitarnom mrežom. Primer ovakvog obračuna za montažni objekat od metala površine od 800 m2, po ceni izgradnje od 14.760,00 dinara po m2, daje se u narednom pregledu.

Tabela 16. Obračun troškova korišćenja smeštajnog objekta154

Opis Iznos (d)

Struktura (%)

Osnovnica za amortizaciju 17.424.000,00 Propisan amortizacioni vek 25,00 Stopa amortizacije (%) 4,00% Godišnji iznos amortizacije 696.960,00 49% Troškovi održavanja 139.392,00 10% Osnovica za ukamaćivanje 9.060.480,00 Kamata (%) 6,00% Troškovi kamate 543.628,80 38% Troškovi osiguranja 53.160,62 4% Ukupni troškovi 1.433.141,42 100% Površina (m2 ) 800,00 Troškovi (d/m2) 1.791,43

Kao što se vidi, troškovi eksploatacije ovakvih objekata mahom se odnose na amortizaciju i troškove interkalarne kamate. Uvidom u prirodu troškova moguće je doći do zaključka da su isti pretežno fiksnog karaktera. Prilikom procene vrednosti ovih objekata moguće je koristiti i druge metode155 Utvrđivanje površine smeštajnog objekta, potrebne za smeštaj pojedinih sredstava, izvršen je prema dimenzijama posmatranih pogonskih i priključnih mašina.

154 Izvor: JK “Gradnja” Budisava 155 Tica, N., Milić, D., Zekić, V. : "Prinosna vrednost građevinskih objekata u poljoprivredi", Agroekonomika br. 41-42, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009, str. 133-140.

112

6.2.1.6. Troškovi osiguranja pogonskih i priključnih mašina

Osiguranje je institucija koja nadoknađuje štetu nastalu u društvu, u njegovoj privredi ili kod ljudi, usled dejstva rušilačkih prirodnih sila ili nesretnih slučajeva156. Privredne organizacije, osiguravajući svoju imovinu i zaposlene, štite se od štetnih dejstava i poremećaja druge prirode. Značaj osiguranja u modernoj privredi prevazilazi sigurnost i stabilnost poslovanja pojedinačnih preduzeća i dobija širi društveni značaj u održanju stabilnosti ukupnog privrednog procesa. U skladu sa time, osiguranje ima veliki značaj i u poslovanju poljoprivrednog preduzeća157.

Osiguranje je u suštini udruživanje sredstava pravnih i fizičkih lica preko specijalizovanih institucija u cilju podele rizika. Osiguranje se može posmatrati sa ekonomskog, tehničkog i pravnog aspekta i u zavisnosti od toga i definisati. Zbog nemogućnosti da se preduprede svi rizici poslovanja, osiguranje čini temelj stabilnosti savremene privrede.

Osiguranje pogonskih sredstava spada u domen osiguranja motornih vozila i u skladu sa tim može se govoriti o:

osiguranju autokaska,

osiguranju vozila i radnih uređaja od loma,

osiguranju autoodgovornosti.

Osiguranje od autokaska predstavlja osiguranje samog vozila sa standardnom opremom (alat, pribor, standardno isporučeni rezervni delovi). Ovo osiguranje pokriva štetu koja je nastala oštećenjem ili uništenjem kasko osiguranog vozila usled158: saobraćajne nezgode, pada ili udara nekog predmeta, požara, groma, eksplozije, oluje i drugih predviđenih slučajeva.

Pored potpunog kasko osiguranja postoje i drugi oblici tzv. delimičnog kasko osiguranja. Ovi oblici osiguranja nisu od značaja prilikom razmatranja problematike osiguranja pogonskih i priključnih mašina, te se ne analiziraju u radu.

Kasko osiguranje se može zaključiti sa ili bez franšize (procentualnog dela štete koji u slučaju nastanka osiguranog slučaja pada na teret osiguranika).

156 Marović, B.: “Osiguranje i špedicija”, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin” Zrenjanin, Zrenjanin, 1999, str 1. 157 Žarković, N.: “Značaj osiguranja za poljoprivredno preduzeće”, Agroekonomika, 29, Poljoprivredni fakultet, 2000, str. 136-143. 158 Uslovi za kombinovano osigurnje motornih vozila, DDOR Novi Sad, 1999, str 2.

113

Premija osiguranja se računa u procentima od ugovorene sume osiguranja. Suma osiguranja maksimalno može biti u iznosu novonabavne vrednosti novog sredstva, a minimalno polovina navedenog iznosa. Pored toga, u zavisnosti od likvidiranih šteta u prošloj godini, osiguranik je mogao da ostvari odgovarajući bonus – umanjenje premije ili malus – povećanje premije, odnosno premijske stope. Uz to, osiguravajući zavodi odobravaju popust od 10% na obračunatu premiju pri višegodišnjem ugovaranju osiguranja.

Pogonska vozila su svrstana u dve grupe159:

grupu premija 4. – vučna vozila (u koju spadaju traktori),

grupu premija 7. – priključne mašine (u koju spadaju prikolice).

Premijske stope sa odgovarajućim procentima franšize za traktore su date u okviru tarifne grupe 4. – vučna vozila.

Tabela 17. Premijske stope osiguranja za tarifnu grupu 4. – vučna vozila Odbitna franšiza u % od iznosa naknade

Franšiza 0 10 15 20 30

Premijska stopa (%) 0,74 0,67 0,63 0,52 0,41 Pored toga, za osiguranje vučnih vozila starosti preko 8 godina odobrava se 10% popusta na odgovarajuće premije osiguranja.

Osiguranjem traktora nisu obuhvaćeni priključci na traktoru, osim ako se to posebno ne ugovori. Osiguranje prikolica se vrši prema premijskim stopama iz tarifne grupe 7. – priključna vozila, dok se priključne mašine ne osiguravaju po osnovu kasko osiguranja.

Tabela 18. Premijske stope osiguranja za tarifnu grupu 7. – priključna vozila

Odbitna franšiza u % od iznosa naknade

Franšiza 0 10 15 20 30

Premijska stopa (%) 1,33 1,20 1,13 0,93 0,73 Autokasko osigurano pogonsko sredstvo moguće je, pored toga, dopunski osigurati od rizika loma160. Ovim osiguranjem se osiguravač obavezuje da 159 “Kasko osiguranje – uslovi osiguranja i tarife premija” "DDOR Novi Sad", Novi Sad, 2003, str. 72-83. 160 “Uslovi za osiguranje mašina od loma i nekih drugih opasnosti”, "DDOR Novi Sad", Novi Sad, novembar 2009.

114

isplati naknadu u slučaju štete prouzrokovane uništenjem ili oštećenjem osigurane stvari i to usled161:

greške u konstrukciji, materijalu i izradi,

neposrednog delovanja električne energije,

prskanja ili raspadanja dejstvom centrifugalne sile,

nedostatka vode i sl.

Osiguranje pogonskih mašina od rizika autoodgovornosti162 vrši se samo za ona pogonska sredstva koja učestvuju u javnom saobraćaju. U najvećem broju slučajeva to su traktorski agregati malih i srednjih snaga. Ovo osiguranje plaća se prema snazi motora pogonske mašine, odnosno prema nosivosti za teretne prikolice.

Na osnovu navedenih podataka obračunavaju se troškovi obaveznog osiguranja traktorskih agregata. Isti su obračunati u skladu sa izvedenim istraživanjem. Prema sličnom obrascu izvodi se i obračun troškova obaveznog osiguranja za prikolice.

6.2.1.7. Troškovi poreza, taksi i ostalih troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina

Porez je oblik javnih prihoda koji država naplaćuje od fizičkih i pravnih lica kao obavezno i nepovratno davanje za njeno funkcionisanje163. U našoj zemlji prema važećim zakonskim propisima ne plaća se porez na pokretnu imovinu, dok se poreza na promet, koji se inače plaća pri kupovini poljoprivrednih mašina, oslobođaju pravna i fizička lica čija je osnovna delatnost poljoprivredna proizvodnja. Porez se u ovoj sferi javlja kod vršenja usluga drugim licima, i to kao porez na promet usluga.

Takse su poseban oblik naknada za usluge koje državni organi izvršavaju na zahtev fizičkih i pravnih lica. Za poljoprivredne pogonske mašine plaćaju se takse164 i drugi oblici troškova. Pri registraciji pogonskih sredstava plaćaju se različite administrativne takse. Pored toga, bez obzira na snagu, plaća se komunalna taksa. Svake godine se mora uraditi tehnički pregled. Pri izradi saobraćajne dozvole takođe se plaća taksa. Tačan iznos ovih troškova zavisi od opštine u kojoj se sredstvo registruje.

161 “Uslovi za kombinovano osigurnje motornih vozila”, "DDOR Novi Sad", Novi Sad, 2009, str. 2. 162 “Uslovi za osiguranje od autoodgovornosti”, DDOR Novi Sad, 2009. 163 Ekonomska enciklopedija, 1986. 164 Iznosi na dan 01.08.2008. godine

115

6.2.2. Obračun troškova materijala

Troškovi materijala matematički predstavljaju sumu utroška materijala i cene materijala. Obračun pribavljanja materijala vrši se na paritetu ekonomsko dvorište proizvođača. Utrošci materijala u procesu baliranja uslovljeni su tehnikom ubiranja i brojnim subjektivnim faktorima.

Troškovi materijala koji se direktno obuhvataju u radu čine samo troškovi veziva pri procesu baliranja. Ovi troškovi izračunavaju se na osnovu specifičnog utroška veziva za svaku presu po toni balirane slame i cene veziva na tržištu. U ovom slučaju utrošci veziva su normirana na bazi specifikacije proizvođača, a korišćena je veleprodajna tržišna cena za kilogram polipropilenskog veziva. U pitanju je vezivo koje koriste analizirane prese, tako da je omogućena puna uporedivost troškova materijala.

6.2.3. Obračun troškova radne snage U procesu energetskog iskorišćenja žetvenih ostataka ratarske proizvodnje, pored dugotrajnih težnji da se proces mehanizuje i dalje se angažuje znatan broj radnika i tom prilikom utroši znatna količina manuelnog rada.

Utrošeni rad može se podeliti na rad rukovaoca poljoprivrednih mašina i na rad pomoćnih radnika na manipulaciji same slame. Kada se govori o manipulaciji slame, treba imati u vidu da se ručna manipulacija vrši samo u slučajevima spremanja u male četvrtaste bale. Pri spremanju u velike valjkaste bale, zbog njihove težine, manipulacija se vrši putem traktorskih utovarivača, te se manuelni rad troši samo kroz rad rukovaoca mašine.

Podela utrošenog rada, na rad rukovaoca poljoprivrednih mašina i rad na manipulaciji, je značajna i zbog samog obračuna zarada angažovanih uposlenika. Naime, rukovanje mašinama zahteva kvalifikovanu radnu snagu i iz toga razloga u ovome slučaju reč je o stalno zaposlenim radnicima. Pored toga, zaposleni na ovim poslovima angažuju se i na drugim poslovima u toku godine, te se obračun njihovih zarada obavlja u skladu se obračunom zarada za stalno zaposlene, koji podrazumeva obračun svih poreza i doprinosa.

Rad na manipulaciji žetvene mase ne zahteva posedovanje kvalifikacije i izrazito je sezonskog karaktera. Od ove tvrdnje može se izuzeti samo deo rada vezan za manipulaciju pražnjenja magacinskog prostora, odnosno

116

snabdevanje ložišta ili pogona za briketiranje i mora da se odvija kontinuirano u toku grejne sezone, odnosno rada postrojenja. Zbog navedene okolnosti, radnici koji obavljaju poslove manipulacije najčešće se angažuju preko takozvnih omladinskih zadruga, čime se izbegava stvaranje obaveze preduzeća da ih plaća izvan sezone radova.

6.2.3.1. Troškovi zarada stalno zaposlenih radnika Zarade su definisane kao primanja koja se ostvaruju po osnovu radnog odnosa i po osnovu ugovora o privremenom i povremenom obavljanju poslova i radu van prostorija poslodavca. Pri tome, pod zaradom koja se ostvaruje iz radnog odnosa smatra se zarada definisana zakonom kojim se uređuju radni odnosi, što podrazumeva bruto iznos zarade, naknadu zarade i dodatke na zaradu. Pod zaradom koja se ostvaruje po osnovu napred navedenih ugovora podrazumeva se naknada za rad i sva druga primanja (u bruto iznosu) koja se ostvaruju po tim osnovama.

Zaradu, u poreskom smislu, predstavljaju i primanja u obliku bonova, novčanih potvrda, akcija ili robe činjenjem ili pružanjem pogodnosti, opraštanjem duga, kao i pokrivanjem rashoda obveznika novčanom naknadom ili neposrednim plaćanjem. Sva primanja po osnovu rada imaju isti poreski tretman, nezavisno od toga u kom obliku se ostvaruju. U protivnom, takve isplate bi mogle biti uzrok latentne poreske utaje.

Na zarade i druge prihode koje ostvaruju fizička lica plaća se porez na dohodak građana. Pored toga, na zarade i ostale prihode građana, plaćaju se i doprinosi za socijalno osiguranje, porez na fond zarada, doprinosi komorama i zadružnim savezima i druge obaveze.

Poreze i doprinose i druge obaveze plaćaju fizička lica na ostvarene prihode iz svih izvora, osim onih koji su oslobođeni, odnosno izuzeti od oporezivanja. Pri tome, predmet oporezivanja su prihodi, bez obzira na to da li su ostvareni u novcu, u naturi, činjenjem ili na drugi način. Obračunavanje i plaćanje poreza na zarade i porez na dohodak građana načelno uređuje Zakon o porezu na dohodak građana, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju i veći broj pravilnika i odluka koji konkretno preciziraju metode obračuna. Sva davanja vrše se prema stopama datim u prilozima.

Zaposleni imaju pravo165 na povećanja zarade od 10 do 150% u slučajevima prekovremenog ili noćnog rada.

165 Na osnovu Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 70/2001)

117

Pored zarada, zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini zarade koju bi ostvario da radi u slučaju odsustvovanja sa rada u vreme:

praznika koji je neradni dan,

godišnjeg odmora,

plaćenog odsustva,

vojne vežbe,

odazivanja na poziv državnih organa.

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene nesposobnosti za rad u visini i na način utvrđen Zakonom. Pored toga, zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, takođe u visini i na način utvrđen Zakonom.

Pored iznosa zarade i ukupnih davanja koji zajedno čine troškove zarade, drugi, veoma bitan parametar, pri proceni troškova radne snage u slučaju stalno zaposlenih radnika je stepen iskorišćenja rada, odnosno stepen efektivno potrošenog radnog vremena. Naime, pri obračunu troškova rada polazi se samo od vremena trajanja tehnološkog procesa za koji se troškovi utvrđuju. Bez obzira na to, jasno je da veliki deo plaćenih sati stalno angažovanih radnika otpada na plaćeni godišnji odmor, praznike i druge slučajeve navedene u ranijem tekstu. Pored toga, jasno je da radnici imaju prava i na druga primanja koja takođe terete čas efektivnog rada. U okviru rada ova okolnost nije uzeta u obzir tokom obračuna iz više razloga. Prvo, veoma je teško proceniti stepen iskorišćenja, pored toga na svaki čas utrošenog direktnog rada stvara se i jedan deo opštih troškova vezanih za troškove organizacije i evidencije. Međutim, osnovni razlog stava da se ove okolnosti ne uzimaju u obračun pri utvrđivanju troškova rada je činjenica da je veći broj navednih problema obeležje subjektivne slabosti preduzeća i da zbog kontrolne uloge planskih kalkulacija ne sme biti uzet u obzir.

Obračun zarada za stalno zaposlene radnike za niže stepene stručne spreme daje se u narednoj tabeli. Kao osnov obračuna uzeta je prosečana zarada u privredi Republike Srbije166, koja je umanjena za 30%. Navedena osnova je podeljena sa prosečnim brojem radnih sati po mesecu, koji iznosi 168 časova. Obračun zarade vršen je prema jednom radnom času i daje se u sledećem pregledu.

166 Prosečna zarada za mesec maj 2008. godine

118

Tabela 19. Obračun troškova neto zarada stalno zaposlenih radnika

Red. br. Opis I i II stepen

stručne spreme 1 Neto zarada 43.925,00 2 Časovi rada 168 3 Neto zarada po času rada 261,46 4 PIO 87,60

Zdravstveno osiguranje 44,90 Osiguranje za slučaj nezaposlenosti 5,48

5 Porez 31,84 6 Ukupan odliv po času rada 431,28

Prema obračunu, ukupni troškovi jednog časa rada stalno zaposlenih radnika iznose 431,28 dinara. Množenjem ovoga iznosa sa planiranim utrošcima rada dolazi se do troškova rada stalno angažovanih radnika.

6.2.3.2. Troškovi naknada sezonskih radnika Poreska i druga izdavanja na ova primanja obračunavaju se u skladu sa obračunom poreza na prihode koje ostvaruju članovi učeničke, omladinske ili studentske zadruge i fizička lica po osnovu prikupljanja i prodaje sekundarnih sirovina, šumskih plodova i lekovitog bilja167.

Porez na dohodak građana obračunava se po stopi od 20%, na oporezivi prihod koji se dobije kada se od bruto prihoda (ugovorene naknade) odbiju normirani troškovi koji iznose 20%. Kod oporezivanja ovih prihoda primenjuje se poreska olakšica - umanjenje obračunatog poreza za 40%. Za iznos manje plaćenog poreza, odnosno za umanjenje od 40%, ostaje licu koje ostvaruje prihod, te se za taj iznos uvećava neto prihod za isplatu.

S obzirom da se poreska olakšica (poreski kredit), umanjenje obračunatog poreza do 40%, priznaje fizičkom licu, smatra se da naknadu uvek treba ugovarati u bruto iznosu.

Na ove prihode, plaćaju se doprinosi za PIO, od 2% i za zdravstveno osiguranje, od 1% za slučaj povreda na radu i profesionalnog oboljenja, na osnovicu koju čini ugovorena naknada (bruto ili neto). Obveznik plaćanja doprinosa je omladinska, odnosno studentska zadruga. Prihodi članova učeničke, omladinske i studentske zadruge po pravilu ne podležu obavezi plaćanja poreza na promet usluga. Ukoliko nisu ispunjeni uslovi za poresko oslobođenje po Zakonu o porezu na promet, porez na promet se posebno obračunava po stopi od 20%.

167 Član 85. Zakona st. 2. i 3.

119

Obračun za primanja člana zadruge može se vršiti i u slučaju ako je ugovorena bruto naknada, mada se zbog jednostavnosti naknada najčešće ugovara u neto iznosu, preračunavanje na bruto iznos može se vršti primenom odgovarajućeg koeficijenta (1,11). Naknada za sezonske poslove na poljoprivrednom sektoru Srbije prosečno iznosi 80,00 dinara po času rada. Obračun ukupnih troškova po času rada dat je u narednoj tabeli.

Tabela 20. Obračuna neto naknada

Red. br. Opis Iznos (d)

1 Ugovorena neto naknada 180,00 2 Koeficijent za preračun na bruto 0,76 3 Bruto naknada 236,84 4 Ukupni troškovi po času rada 236,84

Na ovaj način utvrđeni su troškovi sezonske radne snage po času rada i oni pri ugovorenoj ceni po času rada od 180,00 dinara iznose 236,84 dinara. Množenjem ove veličine sa planiranim angažovanjem radne snage dolazi se do troškova rada za sezonske radnike prema pojedinim operacijama. 6.3. Predračuni troškova energetske eksploatacije biomase Kao sledeći korak, posle definisanja metoda obračuna troškova zarada pristupa se izradi predračuna korišćenja pogonskih i priključnih mašina. Ova faza podrazumeva izradu predračuna za sve bitne elemente konačne kalkulacije, odnosno kalkulacije troškova korišćenja pogonskih mašina za pojedine režime korišćenja, kalkulacije troškova korišćenja priključnih mašina, kalkulacije rada postrojenja za energetsku konverziju, odnosno sagorevanje žetvenih ostataka, kalkulacije troškova zarada za stalno zaposlene i sezonske radnike izvedene u prethodnom delu rada.

120

6.3.1. Kalkulacije troškova korišćenja pogonskih i priključnih mašina

Jedan od koraka u procesu utvrđivanja ekonomskih efekata energetske upotrebe slame je izrada predračuna troškova za sve pogonske i priključne mašine. Pre same izrade kalkulacija korišćenja pojedinih pogonskih i priključnih mašina, potrebno je definisati osnovne parametre vezane za uslove i način korišćenja pojedinih mašina. Postoji veoma veliki broj parametara vezanih za eksploataciju poljoprivrednih mašina koji imaju uticaj na troškove. Kao osnovni tehničko-tehnološli parametri koji utiču na troškove ekspolatacije mogu se navesti starost i godišnji obim korišćenja mašine. U radu, ove veličine su definisane na tehnološki optimalnom nivou za obim korišćenja i za prosečnu starost mašine. Kada govorimo o prosečnoj starosti potrebno je istaći da nije u pitanju prosečna starost tehnike u našoj zemlji, koja iznosi od 15 – 20 godina, već starost mašine na sredini svog eksploatacionog veka definisanog pod pretpostavkom optimalnog iskorišćenja na godišnjem nivou.

6.3.1.1. Troškovi korišćenja lakog traktora IMT-539 je laki traktor domaće proizvodnje široko zastupljen u poljoprivredi Srbije. U pitanju je naslednik prvog domaćeg traktora IMT – 533 proizvedenog prema licenci Massey Fergusona. Mada je konstrukcija ove mašine veoma stara, u pitanju je traktor male snage i niskih troškova eksploatacije. Posebnu pogodnost čini jednostavna nabavka rezervnih delova. U pitanju je izuzetno prilagodljiva mašina pogodna za široku paletu radova. Ovaj traktor koristi se u radnim operacijama baliranja slame, odnosno pogonjenja prese za baliranje slame sistemom malih četvrtastih bala. Osnovne karakteristike traktora IMT-539 i podaci na bazi kojih je izvedena izrada kalkulacija dati su u narednoj tabeli.

Tabela 21. Osnovni podaci o traktoru IMT-539168

Kategorija Laki traktor Naziv sredstva IMT – 539 Snaga motora (kW) 25 Trajanje po vremenu (godina): Prema zakonskoj amortizacionoj stopi 7 Realno u standardnim eksploatacionim uslovima 10

168 Prema podacima proizvođača IMT Beograd

121

Trajanje po učinku (časova korišćenja) 8.000 Godišnji obim korišćenja (časova korišćenja) 800 Nabavna vrednost (d) 861.200

Pri izradi kalkulacija vek trajanja posmatrane pogonske mašine procenjen je na 8.000 časova korišćenja. U okviru ovoga perioda ukupni troškovi održavanja procenjeni su na bazi kalkulacija iz prakse na 90% od nabavne vrednosti nove mašine na tržištu. Procene date veličine se za posmatranu kategoriju traktora u literaturnim izvorima kreću od 90 do 120%169 ili je normirana na 105%170 za vek upotrebe od 10.000 časova rada. Međutim, iskustva sa posmatranom mehanizacijom pri eksploataciji i normativi proizvođača171 ukazuju na vek trajanja od 6.000 pa do 8.000 časova korišćenja. Niža procena troškova održavanja bazira se na novim istraživanjima172 i relativno niskoj ceni rezervnih delova i ostalog potrošnog materijala.

Predračun troškova korišćenja izveden je na nivou jedne godine, za režim rada koji mašina ostvaruje na poslovima baliranja, a pri pretpostavljenom obimu korišćenja od 800 časova u toku godine. Predviđen je period korišćenja od ukupno 10 godina i srednja starost od 3.600 časova korišćenja. Planirana potrošnja goriva je 6,47 l dizel goriva po času korišćenja173. Mašina se osigurava po osnovu kasko i obaveznog osiguranja i ima obezbeđen smeštaj. Korišćene cene su date Prilogu.

Ako se navedene veličine uporede sa statističkim podacima za Vojvodinu, može se ustanoviti da su u velikoj meri povoljnije od njih. Prosečan obim korišćenja kategorije traktora u koju spada IMT-539 (snage motora do 26 kW) u društvenom sektoru Vojvodine je za analizirani dvadesetogodišnji period (1980 – 1999) iznosio 498 časova godišnje174. Ova veličina je u znatnoj meri manja od planiranih 800 časova korišćenja godišnje. Pošto je posmatrana mašina široko raspostranjena na individualnom sektoru, značajno je navesti podatak da obim korišćenja na privatnom sektoru

169 Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997, str. 235 – 259. 170 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 35. 171 Cvetković, V. i sar.: “Funkcionalno tehničke karakteristike motora za traktore IMT”, Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1995, str 47. 172 Tica, N., Zekić, V., Milić, D.: "Analiza troškova ekosploatacije lakog traktora", Agroekonomika br. 41-42, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009, str. 126-133. 173 Obračunato prema ranije prezentovanom modelu. 174 Zekić, V.: “Upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina u poljoprivredi”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2000, str. 23.

122

prema procenama iznosi 300 – 400 časova godišnje175. Ovo ukazuje na nedovoljnu iskorišćenost poljoprivredne tehnike, čime se povećavaju troškovi i nadalje otežava ekonomski položaj na privatnom sektoru.

Pored toga, planska kalkulacija je izrađena za sredstvo u petoj godini korišćenja (period korišćenja od 3200 do 4000 časova rada), što se bazira na pretpostavci o ravnomernom godišnjem obimu korišćenja od 800 časova. Ovaj podatak treba posmatrati u svetlu veoma visoke prosečne starosti poljoprivredne tehnike koja je još 1996. godine procenjena na 11 godina176. Prikaz troškova predračuna korišćenja utvrđenih prema navedenim parametrima dat je u sledećoj tabeli.

Tabela 22. Predračun troškova korišćenja traktora IMT – 539 pri baliranju slame strnih žita

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 104.060,00 8,93 130,08 Troškovi kamata 34.339,80 2,95 42,92 Troškovi održavanja i popravki 95.527,08 8,20 119,41 Troškovi pogonskog goriva 828.078,45 71,06 1.035,10 Troškovi ulja 13.764,71 1,18 17,21 Troškovi dif. ulja i maziva 23.186,20 1,99 28,98 Troškovi guma 24.842,35 2,13 31,05 Troškovi kasko osiguranja 7.700,44 0,66 9,63 Obavezno osiguranje 898,00 0,08 1,12 Troškovi smeštaja 32.245,68 2,77 40,31 Troškovi poreza i taksi 700,00 0,06 0,88 Ukupno 1.165.342,71 100,00 1.456,68

6.3.1.2. Troškovi korišćenja srednjeg traktora Kao osnovna pogonska mašina u procesu ubiranja, transporta i manipulacije žetvenih ostataka strnih žita koristi se traktor Belorus MTZ – 820. U pitanju je traktor srednje kategorije, dobro poznat i široko zastupljen u našoj zemlji. Minski Traktorski Zavod sa svojim poznatim mašinama je već dugi niz godina prisutan na našem tržištu. Može se reći, da posmatrana linija traktora zajedno sa svojim predhodnicima traktorima MTZ – 50/52 i MTZ –80/82, predstavlja sinonim za traktor srednje klase. Inače MTZ – 820 je mašina širokog spektra upotrebe i sem manjih

175 Nikolić, R. i sar.: “Pravci razvoja pogonskih mašina i traktora”, Savremena poljoprivredna tehnika, 22, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1996, str. 294. 176 Lazić, V. Turan, J.: “Starost poljoprivredne mehanizacije za prolećne radove” Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1996, 22, str. 273.

123

problema sa hidraulikom može se, zbog svoje relativno niske cene, smatrati idealnim traktorom u svojoj kategoriji. Osnovni podaci o posmatranom sredstvu, kao i podaci od značaja za projekciju troškova korišćenja prikazani su u narednoj tabeli.

Tabela 23. Osnovni podaci o srednjem traktoru MTZ – 820 177

Kategorija Srednji traktor Naziv sredstva MTZ – 820 Snaga motora (kW) 60 Trajanje po vremenu (godina): Prema zakonskoj amortizacionoj stopi 7 Realno u standardnim eksploatacionim uslovima 10 Trajanje po učinku (časova korišćenja) 9.000 Godišnji obim korišćenja (časova korišćenja) 900 Novonabavna vrednost (d) 1.495.000 Kao što se vidi iz prethodne tabele, vek trajanja MTZ – 820 pri izradi kalkulacija procenjen je na 9.000 časova korišćenja. Ukupni troškovi održavanja i popravki u datom periodu normirani su na vrednost koja iznosi 75% od nabavne vrednosti. U okviru ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, troškova režije. Ova veličina nije u celosti u skladu sa procenama datim unutar drugih istraživanja, gde se ova veličina za traktor posmatrane kategorije procenjuje na preko 100% od nabavne vrednosti178 za normirani vek od 10.000 časova rada. Sa druge strane, prilikom korišćenja navedenog traktora na individualnom sektoru moguće je ostvariti i znatno niže troškove održavanja179. Kao i u prethodnom slučaju, niži troškovi su predviđeni zbog nižih nadnica i relativno povoljnih cena rezervnih delova i ostalog potrošnog materijala.

Dakle, troškovi korišćenja su utvrđeni na godišnjem nivou za obim korišćenja od 900 časova, u desetogodišnjem periodu korišćenja. Predpostavljenja je srednja starost mašine od 4.050 časova. Mašina se osigurava i ima obezbeđen smeštaj. U obračun je uključeno obavezno i kasko osiguranje, dok su troškovi smeštaja obračunati za korišćenje 25 m2 smeštajnog prostora. Korišćene cene daju se u Prilogu.

177 Prema podacima uvoznika “Agropanonka” Novi Sad 178 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 35. 179 Zekić, V.: "Analiza troškova eksploatacije srednjeg traktora", Traktori i pogonske mašine, god. 13, br. 4, JUMTO, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, str. 133-138, 2008.

124

Izrada kalkulacija izvodi se posebno za slučaj eksploatacije traktora u procesu baliranja i za slučaj da se traktor koristi za transport ili manipulaciju. U drugom slučaju traktor se u navedenim procesima koristi pri približno istom stepenu opterećenja, tako da su potrošnja goriva i drugi bitni parametri izjednačeni.

Ako se veličine na bazi kojih su urađene kalkulacije uporede sa statističkim podacima za Vojvodinu, može se ustanoviti da su veličine, na bazi kojih je vršena izrada kalkulacija, povoljnije od statističkih podataka. Prosečan obim korišćenja kategorije traktora u koju spada MTZ – 820 na nivou Vojvodine u društvenom sektoru za protekli dvadesetogodišnji period (1980 – 1999) iznosi 798 časova rada godišnje180. Pri tome su odstupanja za datu kategoriju traktora (snage motora od 38 do 66 kW) manja od odstupanja za traktore manjih snaga motora.

Prikaz troškova korišćenja na primeru traktora MTZ – 820 pri eksploataciji u procesu baliranja daje se u narednoj tabeli. Pri ovoj operaciji potrošnja goriva je 13,54 litara dizel goriva po času korišćenja181, dok su ostale veličine u obračun uključene prema normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 24. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri baliranju slame strnih žita

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 193.600,00 7,56 215,11 Troškovi kamata 63.888,00 2,49 70,99 Troškovi održavanja i popravki 148.104,00 5,78 164,56 Troškovi pogonskog goriva 1.949.169,27 76,08 2.165,74 Troškovi ulja 32.400,00 1,26 36,00 Troškovi dif. ulja i maziva 54.576,74 2,13 60,64 Troškovi guma 58.475,08 2,28 64,97 Troškovi kasko osiguranja 14.326,40 0,56 15,92 Obavezno osiguranje 1.791,00 0,07 1,99 Troškovi smeštaja 44.785,67 1,75 49,76 Troškovi poreza i taksi 900,00 0,04 1,00 Ukupno 2.562.016,16 100,00 2.846,68

Prikaz troškova korišćenja traktora MTZ – 820, pri eksploataciji u procesu transporta i manipulacije, daje se u narednoj tabeli. Pri ovoj operaciji potrošnja goriva je 7,21 litar dizel goriva po času korišćenja, dok su ostale

180 Zekić, V.: “Upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina u poljoprivredi”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2000, str. 23. 181 Obračunato prema ranije prezentovanom modelu.

125

veličine u obračun takođe uključene prema normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 25. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri procesu transporta i manipulacije bala slame

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 193.600,00 12,11 215,11 Troškovi kamata 63.888,00 4,00 70,99 Troškovi održavanja i popravki 148.104,00 9,26 164,56 Troškovi pogonskog goriva 1.038.886,12 64,97 1.154,32 Troškovi ulja 32.400,00 2,03 36,00 Troškovi dif. ulja i maziva 29.088,81 1,82 32,32 Troškovi guma 31.166,58 1,95 34,63 Troškovi kasko osiguranja 14.326,40 0,90 15,92 Obavezno osiguranje 1.791,00 0,11 1,99 Troškovi smeštaja 44.785,67 2,80 49,76 Troškovi poreza i taksi 900,00 0,06 1,00 Ukupno 1.598.936,58 100,00 1.776,60

6.3.1.3. Troškovi korišćenja teškog traktora Prikaz troškova korišćenja traktora na primeru Steyr CVT 6225 pri eksploataciji u procesu baliranja daje se u narednoj tabeli. Pri ovoj operaciji potrošnja goriva je 45,11 litara dizel goriva po času korišćenja182, dok su ostale veličine u obračun uključene prema normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 26. Predračun troškova korišćenja traktora Steyr CVT 6225 pri procesu baliranja

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 1.379.400,00 9,65 919,60 Troškovi kamata 455.202,00 3,18 303,47 Troškovi održavanja i popravki 633.144,60 4,43 422,10 Troškovi pogonskog goriva 10.826.562,20 75,75 7.217,71 Troškovi ulja 202.500,00 1,42 135,00 Troškovi dif. ulja i maziva 303.143,74 2,12 202,10 Troškovi guma 324.796,87 2,27 216,53 Troškovi kasko osiguranja 102.075,60 0,71 68,05 Obavezno osiguranje 1.791,00 0,01 1,19 Troškovi smeštaja 62.699,94 0,44 41,80

182 Obračunato prema ranije prezentovanom modelu.

126

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi poreza i taksi 900,00 0,01 0,60 Ukupno 14.292.215,94 100,00 9.528,14

6.3.1.4. Troškovi korišćenja prese za male četvrtaste bale

Troškovi korišćenja prese za male četvrtaste bale skoro da imaju iste elemente kao i troškovi korišćenja pogonskih mašina. Razliku čini izostavljanje troškova pogonskog goriva, motornog ulja i osiguranja. Troškove korišćenja prese moguće je podeliti na: 1).troškove amortizacije, 2) troškove kamata na angažovana sredstva, 3) troškove održavanja i popravki, 4) troškove ulja i maziva, 5) troškove guma i 6) troškove smeštaja.

Radi rasprostranjenosti na poljoprivrednom sektoru Srbije i zastupljenosti na posmatranim individualnim gazdinstvima, za presu sistema malih četvrtastih bala izabrana je presa u tipu Welger 730 a.

Ova presa u procesu baliranja proizvodi bale slame dužine 800 mm, širine 490 mm i visine od 360 mm. Masa bala zavisi od podešavanja prese i vlažnosti balirane biomase, a može da varira od 12, pa sve do 35 kilograma. U eksploatacionim uslovima ova veličina se kreće oko 15 kilograma. Za pogonjenje ove prese najadekvatinije je koristiti traktor IMT – 539.

Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog perioda korišćenja od 10 godina i veka trajanja od 3.000 radnih časova. Predpostavljeni godišnji obim korišćenja iznosi 300 časova. Ukupni troškovi održavanja i popravki u ukupnom periodu eksploatacije normirani su na vrednost koja iznosi 55% od nabavne vrednosti. Navedena veličina određena je na osnovu procene dobijene analizom podataka sa terena, dok literaturni podaci predviđaju vek eksploatacije od 2000 časova, pri čemu procena troškova održavanja iznosi i do 90% novonabavne vrednosti mašine183. Unutar ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, te troškova režije.

Prikaz troškova korišćenja na primeru prese Wellger – 730, a pri eksploataciji u procesu baliranja, daje se u narednoj tabeli. Obračun je izveden prema normativima iz prethodnog dela teksta. 183 Krmpotić., T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997, str. 237.

127

Tabela 27. Predračun troškova korišćenja prese Wellger – 730 a pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 196.020,00 49,05 653,40 Troškovi kamata 64.686,60 16,19 215,62 Troškovi održavanja i popravki 109.967,22 27,52 366,56 Troškovi dif. ulja i maziva 3.079,08 0,77 10,26 Troškovi guma 4.398,69 1,10 14,66 Troškovi smeštaja 21.497,12 5,38 71,66 Ukupno 399.648,71 100,00 1.332,16

6.3.1.5. Troškovi korišćenja prese za velike valjkaste bale

Troškovi korišćenja prese za valjkaste bale imaju iste elemente kao i troškovi korišćenja prese za male četvrtaste bale. Ovi troškovi se takođe mogu grupisati u sledeće grupe: 1) troškovi amortizacije, 2) troškovi kamata na angažovana sredstva, 3) troškovi održavanja i popravki, 4) troškovi ulja i maziva, 5) troškovi guma i 6) troškovi smeštaja.

Radi rasprostranjenosti i zastupljenosti na posmatranom gazdinstvu, za presu sistema valjkastih bala izabrana je presa John Deere – 592, model 1.81 M regular. Reč je o presi koja žetvene ostatke strnih žita balira u bale184 čije dimenzije iznose 117 cm u širini, dok prečnik same bale može da se reguliše od početnih 60 pa do krajnjih 180 centimetara, pri čemu se postignuta gustina baliranja kreće oko 190 kg/m3. Na ovaj način valjkaste bale imaju zapreminu od 0,33 do 2,98 m3, njihova masa se kreće do maksimalnih 570 kilograma, dok se pri radu ova veličina fiksira na 350 kilograma po bali. Konstrukcija prese dozvoljava da se vezivanje bala izvodi klasičnim vezivom ili mrežom. Moguće je presu opremiti i sa oba uređaja, tako da se prema potrebi koristi jedan ili drugi način rada. Za potrebe rada analizirana je presa opremljena uređajem za vezivanje standardnim vezivom, pri čemu ne postoje razlike u eksploatacionim karakteristikama, već samo u ceni prese. Za pogonjenje ove prese potreban je traktor minimalne snage od 44 kW, tako da je za ovu svrhu moguće koristiti traktor Belorus MTZ – 820.

Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog perioda korišćenja od 10 godina i veka trajanja od 3.000 radnih časova. Predpostavljeni godišnji obim korišćenja iznosi 300 časova. Ukupni troškovi održavanja i popravki u datom periodu normirani su na vrednost koja iznosi 60% od nabavne 184 Prema katalogu uvoznika “RES TRADE” Novi Sad

128

vrednosti nove mašine. Ova veličina normirana je na osnovu procene dobijene analizom podataka sa terena, dok literaturni izvori govore o veličini koja iznosi od 65%185, pa sve do 90% nabavne vrednosti nove mašine186. U okviru ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, te troškova režije.

Prikaz troškova korišćenja prese na primeru John Deere 592, pri eksploataciji u procesu baliranja, daje se u narednoj tabeli. Obračun je izveden prema normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 28. Predračun troškova korišćenja prese John Deere - 592 pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 440.440,00 48,91 1.468,13 Troškovi kamata 145.345,20 16,14 484,48 Troškovi održavanja i popravki 269.549,28 29,93 898,50 Troškovi dif. ulja i maziva 7.547,38 0,84 25,16 Troškovi guma 10.781,97 1,20 35,94 Troškovi smeštaja 26.871,40 2,98 89,57 Ukupno 900.535,23 100,00 3.001,78

6.3.1.6. Troškovi korišćenja prese za velike četvrtaste bale Troškovi korišćenja prese za velike kvadratne bale imaju iste elemente kao i troškovi korišćenja ostalih presa. Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog perioda korišćenja od 10 godina i veka trajanja od 3.000 radnih časova. Predpostavljeni godišnji obim korišćenja iznosi 300 časova. Ukupni troškovi održavanja i popravki u datom periodu normirani su na vrednost koja iznosi 60% od nabavne vrednosti nove mašine. Ova veličina normirana je na osnovu procene dobijene analizom podataka sa terena, dok literaturni izvori govore o veličini koja iznosi od 65%187, pa sve do 90% nabavne vrednosti nove mašine188. U okviru ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih

185 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 36. 186 Krmpotić T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997, str. 237. 187 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 36. 188 Krmpotić T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997, str. 237.

129

delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, te troškova režije.

Prikaz troškova korišćenja prese na primeru Case 434, pri eksploataciji u procesu baliranja, daje se u narednoj tabeli. Veličina bala se kao i u prethodnom slučaju fiksira na 350 kilograma po bali. Obračun troškova je izveden prema normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 29. Predračun troškova korišćenja prese Case 434 pri baliranju žetvenih ostataka strnih žita

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 1.270.500,00 51,27 4.235,00 Troškovi kamata 419.265,00 16,92 1.397,55 Troškovi održavanja i popravki 712.750,50 28,76 2.375,84 Troškovi dif. ulja i maziva 19.957,01 0,81 66,52 Troškovi guma 28.510,02 1,15 95,03 Troškovi smeštaja 26.871,40 1,08 89,57 Ukupno 2.477.853,94 100,00 8.259,51

6.3.1.7. Troškovi korišćenja zvezdastih grablji

Troškovi korišćenja zvezdastih grablji obračunati su na osnovu kalkulacije je izvedena na osnovu ukupnog perioda korišćenja od 10 godina i veka trajanja od 3.000 radnih časova. Predpostavljeni godišnji obim korišćenja iznosi 300 časova. Ukupni troškovi održavanja i popravki u ukupnom periodu eksploatacije normirani su na vrednost koja iznosi 20% od nabavne vrednosti. Navedena veličina određena je na osnovu procene dobijene analizom podataka sa terena. Unutar ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, te troškova režije. Isti su prikazani u narednoj tabeli.

Tabela 30. Predračun troškova korišćenja zvezdastih grablji

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 54.450,00 57,76 181,50 Troškovi kamata 17.968,50 19,06 59,90 Troškovi održavanja 11.107,80 11,78 37,03 Troškovi smeštaja 10.748,56 11,40 35,83 Ukupno 94.274,86 100,00 314,25

130

6.3.1.8. Troškovi korišćenja traktorskih prikolica Transport bala slame po pravilu se obavlja prikolicama koje vuče traktorski agregat. Transport se može obavljati klasičnim prikolicama ili specijalizovanim prikolicama za prevoz bala slame. U našim uslovima sreću se i modifikovane prikolice koje su manjim ili većim nadogradnjama osposobljene za prevoz bala slame. Specijalizovane prikolice najčešće se koriste u slučaju prevoza valjkastih bala. Ova okolnost uzrokovana je specifičnim oblikom bala i njihovom velikom masom.

Radi rasprostranjenosti u poljoprivrednim preduzećima, kao transportna prikolica u okviru rada uzima se prikolica Zmaj Z – 489, ukupne nosivosti 8 tona. Osnovne tehničke karakteristike prikolice Zmaj Z – 489 daju se u narednoj tabeli.

Tabela 31. Osnovne tehničke karakteristike prikolice Zmaj Z – 489189

Opis Vrednost Nosivost (kg) 8.000 Sopstvena masa (kg) 2.460 Dužina sa rudom (mm) 6.430 Širina (mm) 2.355 Visina poda od tla (mm) 1.280 Visina prikolice (mm) 2.320 Dužina sanduka (mm) 4.720 Širina sanduka (mm) 2.130 Visina sanduka (mm) 1.000 Zapremina sanduka (m3) 10 Broj osovina 2 Istovar dvostrani bočni Pneumatici 13/65 -1816PLY Električna instalacija (V) napon 12 Dozvoljena brzina (km/h) 30 Potrebna snaga traktora (kW) 40-60

U pitanju su dvoosovinske prikolice univerzalne namene pogodne za transport različitog tereta u poljoprivredi i drugim oblastima. Dobra zaptivenost tovarnog prostora omogućuje transport zrnastog materijala u rinfuzi, a hidraulični istovar, laku manipulaciju tereta. Transport se može učiniti rentabilnijim formiranjem vučnog voza. Navedena maksimalna nosivost, zbog male specifične težine bala, nije limitirajući faktor transportnog kapaciteta, već se kao limit postavlja zapremina tovarnog

189 Prema podacima proizvođača “Zmaj” Beograd

131

prostora. Ova zapremina se u znatnoj meri može povećati ranije pomenutim nadogradnjama. Projektovanje troškova održavanja izvedeno je za prikolicu srednje starosti, pri čemu se uvažava raspored troškova održavanja jednak rasporedu korišćenom kod drugih priključnih mašina.

Prikaz troškova korišćenja prikolice na primeru Zmaj – 498, pri eksploataciji u procesu transporta balirane slame, odnosno malih četvrtastih bala, daje se u narednoj tabeli. Obračun je izveden prema normativima utrošaka i troškova prikazanih u nastavku teksta.

Tabela 32. Predračun troškova korišćenja prikolice Zmaj - 498

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 54.450,00 42,48 65,34 Troškovi kamata 21.235,50 16,57 25,48 Troškovi održavanja 16.661,70 13,00 19,99 Troškovi smeštaja 35.828,54 27,95 42,99 Ukupno 128.175,74 100,00 153,81

Kalkulacija u radu je izvedena na osnovu pretpostavljenog ukupnog veka trajanja od 10.000 radnih časova. Ukupni troškovi održavanja i popravki u periodu eksploatacije od dvanaest godina normirani190 su na vrednost koja iznosi 30% od nabavne vrednosti nove prikolice. Procenjeni vek trajanja iznosi 12 godina, mada prema literaturnim izvorima iznosi i do 15 godina u kojima je moguće ostvariti do 15.000 časova korišćenja191. Obračun troškova izveden je za obim korišćenja od 833 časa godišnje. U okviru ovih troškova obuhvaćeni su ukupni troškovi održavanja koji se sastoje od rezervnih delova, pomoćnog materijala, troškova zarada, amortizacije opreme i objekata, te troškova režije.

6.3.1.9. Troškovi korišćenja manipulatora za slaganje bala Bez obzira na način skladištenja balirane slame, čak i u slučaju da se spremanje slame vrši u obliku malih kvadratnih bala, upotreba manipulatora je mera za povećanje učinka pri manipulaciji balama slame. U slučaju da se spremanje slame vrši u obliku valjkastih bala, upotreba manipulatora je neophodna, jer bale mogu da imaju i preko 500 kilograma, čime je isključena svaka mogućnost ručne manipulacije.

190 Funk M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft”, (KTBL) , 1996, str. 14. 191 Ibdn, str. 14.

132

Za utovar i istovar valjkastih bala koristi se agregat sastavljen od traktora, snage od 40 do 60 kW i pick – up uređaj. Upotrebom sklopa manipulatora stvaraju se troškovi koji standardno nastaju pri korišćenju poljoprivredne tehnike. Ove troškove čine:

troškovi korišćenja traktorskog agregata,

troškovi korišćenja manipulatora,

troškovi zarade traktoriste.

Analiziran je uređaj za manipulaciju jednostavne konstrukcije, koji se sastoji iz tri oštra čelična tela koja služe za nabadanje bala. Problem u obračunu nastaje usled više konstrukcijskih izvedbi sa čime varira i cena. Izabran je najjednostavniji uređaj koji se montira na prednju hidrauliku traktora. Nabavna cena ovakvog uređaja domaće proizvodnje iznosi oko 1200 € i ista je korišćena u obračunu. Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog veka trajanja od 10.000 radnih časova. Ukupni troškovi održavanja i opravki u datom periodu normirani su na vrednost koja iznosi 20% od nabavne vrednosti novog sredstva192.

Jedno od osnovnih pitanja koja se postavljaju pri utvrđivanju troškova je raspored troškova amortizacije traktora, jer je univerzalna mašina i može da se koristi i u izvođenju drugih operacija. Pri korišćenom metodu obračuna, ovi troškovi se raspoređuju na optimalan godišnji obim korišćenja mašine, čime se ne ulazi u strukturu upotrebe ovoga sredstva. Operacija manipulacije se tereti ranije obračunatim troškovima traktora po času korišćenja. Troškovi priključne mašine obračunavaju se prema ranije iznetoj metodologiji obračuna troškova i daju se u narednoj tabeli.

Tabela 33. Predračun troškova korišćenja manipulatora

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 14.520,00 43,97 14,52 Troškovi kamata 4.791,60 14,51 4,79 Troškovi održavanja i popravki 2.962,08 8,97 2,96 Troškovi smeštaja 10.748,56 32,55 10,75 Ukupno 33.022,24 100,00 33,02

Ukupni troškovi se raspoređuju na jedinicu učinka, odnosno ulaze u obračun cene časa korišćenja sklopa koji se koristi za manipulaciju. Zatim se ovi troškovi uključuju u obračun ukupnih troškova manipulacije.

192 Prema podacima proizvođača

133

6.3.1.10. Troškovi eksploatacije skladišnog objekta

Neslaganje vremena proizvodnje, odnosno pristizanja i vremena potrošnje slame strnih žita uslovljava neophodnost njihovog lagerovanja. Slama pristiže sa skidanjem glavnog useva, što je po pravilu period od petnaest do dvadeset dana. Sa druge strane, potrošnja slame se proteže na čitavu godinu, te je skladištenje slame neophodno.

Žetvene ostatke moguće je skladištiti na otvorenom prostoru ili unutar odgovarajućih objekata ili nadstrešnica.

U slučaju da se žetveni ostaci skladište na otvorenom prostoru, u zavisnosti od oblika u kome su spremljeni, oni mogu da se skladište u obliku:

stogova,

kamara bala i

u rasutom stanju.

Praktična iskustva su pokazala da u slučaju skladištenja u obliku stogova dolazi do očuvanja oko 80% mase, s time što postoji mogućnost da se navlažena slama prosuši i koristi za loženje. Naravno, da bi se ovi rezultati postigli neophodno je skladištenje izvršiti na adekvatan način i obezbediti masu od atmosferskih uticaja u što većoj meri.

U svrhu zaštite balirane ili briketirane biomase od spoljnih uticaja (u prvom redu atmosferskih padavina) vrši se izgradnja objekata za njihovo skladištenje. Cilj ovih mera je očuvanje upotrebne vrednosti ovih proizvoda, u konkretnom slučaju očuvanje njihove energetske vrednosti. Dakle, kroz ove mere se žele postići odgovarajući pozitivni ekonomski efekti.

Do ocene opravdanosti izgradnje ovakvih objekata moguće je doći putem poređenja očuvanja upotrebne vrednosti biomase, tj. procentom neupotrebljive slame u slučaju skladištenja na otvorenom i troškova eksploatacije objekta za skladištenje. Veoma značajna je okolnost da se proces skladištenja slame odvija u veoma nepovoljnim uslovima. Tačnije uskladištavanje žetvenih ostataka vrši se u relativno kratkom periodu u toku godine, a njeno izuzimanje u toku cele godine. Ova okolnost uzrokuje relativno malo iskorišćenje skladišnih kapaciteta i samim time povećava troškove po jednici uskladištene slame.

Ovi objekti stvaraju troškove amortizacije, održavanja, osiguranja i kamate na uložena sredstva. Zbog toga, pre odluke o izgradnji ovakvog objekta, nužno je pažljivo proceniti njegovu ekonomsku celishodnost. Ona

134

prvenstveno zavisi od odnosa ekonomskih koristi, od čuvanja žetvenih ostataka na ovaj način i troškova eksploatacije objekta. Pored toga, pri donošenju ovakvih odluka uvek treba razmatrati više mogućih tipova objekata i za svaki posebno utvrditi ukupne troškove eksploatacije, kao i troškove po jedinici skladišnog kapaciteta.

Pošto navedena problematika u mnogome prevazilazi okvire ovoga rada, analiza se ograničava na utvrđivanje troškova eksploatacije skadišnog objekta i troškova po jedinici uskladištene slame.

Utvrđivanje ovih troškova moguće je izvesti na osnovu sledećih podataka:

1. u prvom koraku se dolazi do ukupnih troškova za izabrani objekat,

2. u drugom koraku dolazi se do skladišnog kapaciteta izraženog u maksimalnoj mogućoj količini slame koja može da se uskladišti,

3. zatim se dolazi do prosečnog iskorišćenja magacinskog prostora u toku godine,

4. utvrđuje se iznos troškova po kvadratnom metru ili drugoj jedinici skladišnog kapaciteta, u ovom slučaju kubnom metru, i

5. na kraju, iznos troškova se dalje raspoređuje na jedinicu skladištene slame.

Kao primer obračuna troškova za skladišni objekat koristi se dvostrano otvoren objekat čelične konstrukcije sa betonskim temeljima samcima i betonskim podom od 1200 m2 ukupne korišćene skladišne površine, visine od 10 metara, po ceni izgradnje193 od 7.590,00 d/m2. Obračun troškova eksploatacije opisanog objekta dat je u narednoj tabeli.

Tabela 34. Predračun troškova korišćenja skladišnog objekta

Opis Jed. mere Vrednost Struktura (%)

Osnovica za amortizaciju d 15.972.000,00 Propisan amortizacioni vek god. 25,00 Stopa amortizacije % 4,00% Godišnji iznos amortizacije d 638.880,00 49% Troškovi održavanja d 127.776,00 10% Osnovca za ukamaćivanje d 8.305.440,00 Kamata % 6,00% Troškovi kamate d 498.326,40 38%

193 Prema predračunu tipskog objekta JK ”Gradnja” Budisava

135

Opis Jed. mere Vrednost Struktura (%)

Troškovi osiguranja d 48.730,57 4% Ukupni troškovi d 1.313.712,97 100% Površina m2 1.200,00 Troškovi po m2 d 1.094,76 Troškovi po m3 d 109,48

Objekat je napravljen od jednostrukog lima, bez izolacije i poseduje samo osnovnu elektro instalaciju koja omogućuje osvetljenje i napajanje uređaja manjih snaga. Bitno je navesti da površina smeštajnog kapaciteta nije korišćena pri obračunu troškova već zapremina, odnosno ukupan korišćeni kapacitet objekta. U ovome slučaju isti je utvrđen na visinu od 10 metara, u skladu sa projektom objekta. Pored navedenog obračuna, potrebno je izvesti korekciju troškova po kubnom metru sa planiranim obimom korišćenja objekta. Do odstupanja između nominalnog i korišćenog kapaciteta dolazi iz više razloga: 1) objekat ne može biti uvek napunjen, odnosno korišćen sa punim kapacitetom, već je taj stepen niži, u konkretnom slučaju objekat se puni jednom, a prazni u toku cele godine, 2) zbog slaganja materijala uvek postoje određeni gubici iskorišćenja skladištnog prostora. U skladu sa time objekat se sigurno ne koristi sa svojim punim kapacitetom, već je pretpostavljen maksimalni stepen korišćenja od 50%. U ovom slučaju troškovi iznose 218,95 dinara po kubnom metru skladištene slame. Kako se gustina slame kreće od 130 kg/m3 za male četvrtaste bale, pa do 190 kg/m3 za valjkaste i velike kvadratne bale, ovi troškovi iznose preko 1.600,00 dinara po toni za male četvrtaste bale, odnosno približno 1.100,00 dinara po toni za valjkaste i velike kvadratne bale.

Na osnovu navedenog, kao osnovni korak pri utvrđivanju troškova skladištenja bitno je doneti odluku o načinu skladištenja. Naime, neophodno je odlučiti da li se skladištenje baliranih žetvenih ostataka vrši na otvorenom prostoru ili pod nadstrešnicom. Uvidom u troškove skladištenja u analiziranom objektu, neminovno se dolazi do zaključka o ekonomskoj neracionalnosti skladištenja u zatvorenom prostoru. Čak i u slučaju da se obuhvatanje troškova izvodi u skladu sa pretpostavkom da pri skladištenju žetvenih ostataka u objektu ne dolazi do njihove degradacije, nema ekonomskog opravdanja za izgradnju skladišnog objekta. Dakle, u radu se polazi od pretpostavke da se slama skladišti na otvorenom prostoru, te se u skladu sa ranijim navodima troškovi skladištenja procenjuju kroz ocenu vrednosti gubitka do 20% količine uskladištene slame.

136

6.4. Obračun troškova energetske eksploatacije slame

Kao što je ranije napomenuto, troškovi eksploatacije slame u svakom obliku uključuju troškove spremanja slame, transport do mesta skladištenja, troškove manipulacije i skladištenja, te troškove energetske konverzije, odnosno sagorevanja. Ako se vrši poređenje sa standardnim energentima neophodno je izvršiti korekciju razlike cene standardnih ložišta u odnosu na ložišta za biomasu koja su zbog problema pri spaljivanju biomase skuplja od klasičnih ložišta.

U suštini, obračun troškova energetske eksploatacije trebalo bi da počne sa obračunom vrednosti žetvenih ostataka, odnosno slame na samoj parceli. Mogućnosti za izvođenje ovoga obračuna navedene su u prethodnom delu rada. U konkretnom slučaju, pri obračunu troškova energetskog korišćenja slame, vrednost žetvenih ostataka se obračunava u iznosu od 480 dinara. Naime, obračun troškova energetske eksploatacije se sastoji iz utvrđivanja:

troškova spremanja,

troškova transporta,

troškova manipulacije,

troškova skladištenja,

troškova sagorevanja.

Obračun troškova vrši se u skladu sa podelom ukupnog procesa na dve tehnološko-ekonomske celine. Obračun troškova spremanja, transporta, manipulacije i skladištenja obavlja se posebno, jer su ove aktivnosti povezane i međusobno uslovljene194. Obračun troškova sagorevanja vrši se u drugoj fazi. Zasebno obračunavanje ovih troškova izvodi se zbog odvojenosti samog procesa i činjenice da se ovi troškovi izračunavaju i za ugalj kao alternativni energent.

6.4.1. Troškovi energetske eksploatacije slame strnih žita spremljene u obliku konvencionalnih bala

Spremanje slame u vidu malih četvrtastih bala je skoro najčešće korišćena metoda na individualnom sektoru, a sigurno raširena i na velikom, bivšem društvenom sektoru. Ova metoda, iako tehnološki prevaziđena, ima i određene prednosti u odnosu na baliranje slame u velike okrugle ili četvrtaste bale. Osnovna prednost ovoga metoda spremanja slame je u 194 Podatke o normativima učinka pojedinih sklopova za spremanje žetvenih ostataka prikupila je partnerska organizacija PSS „Poljoprivredna stanica“ Novi Sad.

137

širokoj zastupljenosti ove vrste presa, kako na individualnom tako i na krupnom sektoru. Individualni sektor je zbog svog malog kapaciteta vezan za ovu tehnologiju. Naime, prosečna veličina individualnih gazdinstava u našoj zemlji je veoma niska. Ona se kreće od 2,75 ha ukupne, odnosno 1,35 ha obradive površine u Crnoj Gori, do 2,91 ha ukupne, odnosno 2,76 ha obradive površine u Vojvodini. Sa sadašnjom prosečnom veličinom, od 3,43 ha ukupne, odnosno 2,36 ha obradive površine, naša individualna gazdinstva spadaju među najsitnija u Evropi195. Pored toga, reč je o poznatim i proverenim rešenjima koja su svoju efikasnost pokazala u praktičnoj primeni. Značajna je i okolnost da je obezbeđenje rezervnih delova i potrošnog materijala veoma jednostavno, pa i ukupno održavanje ove vrste presa ne predstavlja problem. Utvrđivanje normativa i obračun troškova procesa ubiranja slame strnih žita, sistemom malih četvrtastih bala, izvedeno je na osnovu ranije sprovedenog istraživanja196.

6.4.1.1. Troškovi spremanja slame

Troškovi spremanja uključuju operacije grabljanja i baliranja. Grabljanje slame se vrši samo u slučaju da gustina otkosa nije dovoljna za pravilan rad prese. Obračun troškova grabljanja prikazan je u narednoj tabeli i isti je za sva tri posmatrana načina spremanja.

Tabela 35. Troškovi grabljenja

Opis Jedinica Troškovi po času rada (d/t)

Učinak po času rada

(tona/čas rada)

Troškovi po toni slame

(d/toni) Rukovalac traktora 1 431,28 6,00 71,88 Traktor MTZ 820 1 1.776,60 6,00 296,10 Zvezdaste grablje 1 314,25 6,00 52,37 Ukupno 474,34

Utovar se može vršiti na više načina, od kojih je najekstenzivniji utovar na prikolicu čistim manuelnim radom. Mada postoje i razni više ili manje mehanizovani načini za utovar, na našem individualnom sektoru, pa i na poljoprivrednim dobrima koja su slabije opremljena poljoprivrednom tehnikom, utovar balirane slame vrši se ručno.

Troškovi spremanja slame sistemom malih četvrtastih bala se sastoje iz troškova korišćenja agregata sastavljenog iz traktora i prese za baliranje,

195 Živković, D.: “Ekonomski problemi poslovanja privatnih poljoprivredih gazdinstava”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2002, str 26. 196 Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, prilog 13, 2006.

138

zarade traktoriste, te troškova utrošenog veziva. Troškovi utovara se zbog povezanosti ovih aktivnosti utvrđuju zajedno sa troškovima transporta.

Sam proces baliranja vrši se agregatom sastavljenim od traktora i prese za male prizmatične bale. Za pogonjenje ove prese potrebna snaga traktora je oko 30 kW, te je pogon prese moguće vršiti i sa traktorom manje snage. Za potrebe rada analiziran je agregat koga čini sprega traktora IMT – 539 i prese Wellger 730 a. Za upravljanje ovim agregatom angažuje se jedan radnik, traktorista. Veoma je važno da zaposleni, angažovan na navedenim poslovima ima dovoljno radnog iskustva, jer u suprotnom veoma lako dolazi do zagušenja prese i loma kardanskog vratila traktora. Iz navedenih razloga koristi se traktorski agregat na donjoj granici potrebne snage, te se u slučaju zagušenja prese traktor gasi bez oštećenja prese ili traktora. Uz to, promenjiva gustina slame na pojedinim delovima parcele iziskuje podešavanje prese u toku rada. Procenjeni učinak ovakvog agregata u toku radnog dana u trajanju od 12 časova može da iznosi i do 4.000 bala dnevno. Određivanje učinka za potrebe rada izvršeno je, uz pretpostavku optimalnog korišćenja radnog vremena i ne postojanje kvarova i značajnijih zagušenja u toku rada. Prema normativu posmatranog preduzeća, učinak za radno vreme od osam sati iznosi 2.400 bala dnevno. Prema tome, u radnom vremenu od 12 časova, procenjen je učinak od 3600 bala slame u realnim uslovima, tako da učinak iznosi 300 bala, odnosno 4,5 tona balirane slame po času rada (prilog 15). Radni dan u trajanju od 12 časova ne predstavlja izuzetak kod radova sezonskog karaktera, te se mora uzeti u obzir pri obračunu.

U procesu baliranja dobijaju se bale dužine 800 mm, širine 490 mm i visine od 360 mm. Težina bala zavisi od podešavanja prese i vlažnosti balirane biomase, tako da ona može da varira od 12, pa sve do 35 kilograma. Iskustva sa posmatranog gazdinstva ukazuju da je najrealnija procena težine oko 15 kilograma, te se ista koristi u radu.

Kao što je ranije navedeno, troškovi baliranja uključuju troškove korišćenja traktorskog agregata, prese i zaradu rukovaoca traktora. Utvrđivanje troškova baliranja malih četvrtastih bala prema ranije navedenim obračunima i normativima daje se u narednoj tabeli.

Tabela 36. Troškovi baliranja - male četvrtaste bale

Opis Jedinica Troškovi po času rada (d/t)

Učinak po času rada

(tona/čas rada)

Troškovi po toni slame

(d/toni) Rukovalac traktorom 1 431,28 3,50 123,22 Traktor IMT - 539 1 1.456,68 3,50 416,19 Presa Wellger - 730 1 1.332,16 3,50 380,62 Ukupno 920,03

139

U toku procesa baliranja dolazi i do utroška materijala, veziva za povezivanje bala. U slučaju baliranja malih bala navedenom presom koristi se polipropilensko vezivo tip p 320 u količini koja prema normativima iznosi 1,4 kilograma toni. Obračun troškova veziva za proces baliranja malih četvrtastih bala prema ranije navedenim veličinama prikazan je u narednoj tabeli.

Tabela 37. Obračun troškova veziva – male četvrtaste bale

Vrsta veziva Utrošak po toni balirane slame

(kg/toni)

Cena veziva (d/kg)

Troškovi po toni slame (d/toni)

PP vezivo 1,40 280,00 392,00 Troškovi utovara na prikolicu, mada isti nastaju na parceli, obuhvataju se u okviru transportnih troškova. Ovde, kao i kod drugih povezanih procesa, može se govoriti samo o uslovnoj podeli na pojedine organizaciono – tehnološke celine, jer se učinak ukupnog procesa temelji na učinku onog dela procesa koji čini usko grlo. U slučaju baliranja i transporta ne postoji direktna uslovljenost navedenih procesa, mada duže ležanje bala na parceli dovodi do povećanja vlažnosti i slabljenja eksploatacionih osobina slame.

6.4.1.2. Troškovi transporta bala Troškovi transporta slame obuhvataju utovar bala na traktorsku prikolicu i transport od parcele do ekonomskog dvorišta ili neke druge lokacije gde se slama skladišti. Transport se vrši sa dve traktorske prikolice koje su vučene traktorom MTZ – 820. Troškovi se obračunavaju prema ceni jednog časa korišćenja navedenih mašina i troškovima zarade za traktoristu. Ukupni troškovi transporta na određenu udaljenost se raspoređuju na jedinicu transportovanja slame.

Ukupna količina transportovane slame određuje se na osnovu zapremine prikolice. Uzevši u obzir malu zapreminsku masu slame sabijene u ovome obliku, zapremina prikolice je osnovni parametar transportnog kapaciteta.

U osnovi na visinu cene transporta i manipulaciju slame najznačajnije utiču sledeći faktori:

forma slame, odnosno stepen sabijenosti koji preko mogućnosti i efikasnosti manipulacije i mogućnosti opterećenja transportnog sredstva određuje ekonomičnost transporta,

transportno rastojanje,

140

vrsta i stanje transportnih puteva. Ova okolnost utiče preko ograničenja brzine kretanja tim putevima i samim time promenljivog utroška vremena

vrsta i konstrukcijska izvedba transportnog sredstva (preko površinskog ili zapreminskog kapaciteta ili nosivosti i mogućnosti ostvarenja što veće brzine na putevima određene kategorije).

Osim navedenih faktora, kod konvencionalnih bala slame javlja se i uticaj izabranog načina manipulacije. Način manipulacije diktira izbor transportnog sredstva, te će tako njegova uloga biti dvostruko izražena u obračunu troškova.

Kada se govori o transportnim rastojanjima bitno je naglasiti da pored udaljenosti, značajan uticaj na transport ima i stanje puteva. Na osnovu podloge, putevi mogu da se podele na letnje i tvrde puteve. Za pojedine vrste puteva i određena transportna sredstva koriste se brzine iz literaturnih izvora koje odgovaraju prosečnom stanju puteva. Pri tome, posebno su definisane brzine u radnom, odnosno putu transportne kompozicije opterećene teretom, a posebno u povratnom hodu kada je kompozicija prazna. Do ove razlike ne dolazi zbog opterećenja, već više zbog mogućnosti ispadanja bala sa prikolica. Bitno je napomenuti da nepovoljno stanje, naročito letnjih puteva, može da prouzrokuje znatno niže brzine kretanja transportnih sredstava.

Izbor samog transportnog sredstva u osnovi zavisi od forme i načina manipulacije, što je u praksi dominantno određeno opremljenošću pojedinog gazdinstva, odnosno raspoloživim pogonskim i priključnim sredstvima. U nastavku teksta daju se moguća transportna sredstva za transport konvencionalnih bala197:

1. Traktor sa specijalnom prikolicom koja zahvata stog od 40 bala. Manipulacija se sastoji od formiranja grupa od 8 bala i njihovog slaganja (specijalnim prednjim traktorskim utovaračem) u stogove od po 5 grupa po visini.

2. Traktor sa univerzalnom prikolicom. Utovara se i istovara ručno, a ukupno se transportuje 135 bala.

3. Traktor i prikolica sa dogradnjom za prihvatanje većeg broja bala. Transportuju se 264 bale, a utovar i istovar se vrše ručno.

197 Martinov, M., Topalov, S.: “Uticaj izbora linije mašina za transport i manipulaciju slame na cenu sređivanja”, Savremena poljoprivredna tehnika, VDPT, Novi Sad, l—2 (9), 1983, str. 50.

141

4. Traktor i dve prikolice sa dogradnjom — transportni voz. Istovremeno se transportuje 528 bala, a utovar i istovar se vrše ručno.

5. Traktor sa dve prikolice bez dogradnje, ali sa proširenom platformom (često se sreće na našim imanjima). Utovara se i istovara ručno 414 bala.

6. Traktor i prikolica sa nadgradnjom u obliku kaveza. Utovar se vrši mašinski, bacačem bala. Utovara se u proseku 100 bala, a istovar se vrši ručno.

7. Kamion sandučar i kamionska prikolica. Ručno se utovara i istovara 182 i 140 bala.

Pri obračunu troškova transporta veoma je bitno postaviti liniju mašina, pri čemu se mora voditi računa o uslovima opremljenosti u poljoprivredi naše zemlje. Ova opremljenost je za veliki broj gazdinstava veoma niska i po pravilu ne dopušta izbor optimalne kombinacije pogonskih i priključnih mašina. Pored toga, postoji problem pouzdanosti postojećih mašina, pri čemu sezonski karakter rada dodatno komplikuje situaciju. Podaci o mogućim brzinama pojedinih sistema daju se u narednoj tabeli, preduzetoj od istog autora.

Tabela 38. Brzina kretanja pojedinih sistema za transport balirane slame

Transportni sistem Vrsta puta Brzina u

radnom hodu Brzina u povratnom

hodu km/h km/h

1 letnji 8 16 2 letnji 7 14

tvrdi 20 20 3 letnji 7 14

tvrdi 20 20 4 letnji 5 12

tvrdi 20 20 5 letnji 5 12

tvrdi 20 20 6 letnji 8 20

tvrdi 20 20 7 letnji 20 20

tvrdi 60 60

Analizom korišćenih rešenja u našoj praksi i ranije izvedenih istraživanja, izabrana je klasična kompozicija za transport malih četvrtastih bala. Ova kompozicija se u našoj praksi po pravilu sastoji od traktora za vuču i dve modifikovane prikolice. Najčešće se za pogon ovakve kompozicije koristi

142

traktor snage motora od 40 do 60 kW. Kao najčešće korišćen tip traktora i ovde se koristi MTZ – 820. Prikolice koje se koriste za transport, najčešće su modifikovane starije prikolice Zmaj – 470, ili paralelni noviji modeli Z – 489. U najvećem broju slučajeva reč je o prikolicama koje su starije i sa dotrajalim bočnim stranicama. Skidanjem stranica i dodavanjem konstrukcije na pod prikolice, povećava se njen kapacitet i on tada čini približno 150 bala standardnih dimenzija. Na ovaj način jednim standardnim agregatom, u praksi nazvanim voz, može se u jednom ciklusu prevesti približno 300 malih četvrtastih bala. Posle izbora sistema prevoza pristupa se organizaciji utovara.

U našoj poslovnoj praksi, u najvećem broju slučajeva utovar na traktorsku prikolicu se izvodi korišćenjem manuelnog rada, odnosno utovar vrši sezonska radna snaga bez korišćenja mehaničkih pomagala. Standaradna organizacija ovoga radnog procesa na ispitivanom gazdinstvu podrazumeva angažovanje šest do osam radnika. Proces rada analiziran u radu podrazumeva angažovanje osam radnika. Ovaj proces organizuje se tako što se sa svake strane prikolica, koje vuče traktor, nalazi po jedan radnik, tako da na pojedinačnu prikolicu utovar vrše dva radnika, dok se po dva radnika nalaze na prikolicama i slažu bale na prikolicu. Pri ovakvoj organizaciji rada, dnevni učinak radne grupe iznosi približno petnaest ranije navedenih kompozicija za radno vreme od dvanaest časova, odnosno ukupno 4.500 bala slame prosečne težine od 15 kg. Pri tome, dnevni učinak iznosi 67,5 tona slame, odnosno 5,63 tona slame na sat. Obračun troškova utovara balirane slame, izveden prema prethodno navedenim normativima, daje se u narednoj tabeli. Prosečna udaljenost je procenjena na 7 kilometara.

Tabela 39. Troškovi utovara malih četvrtastih bala

Opis Osoba Troškovi po

času rada (d/t)

Učinak po času rada (t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Manuelana radna snaga 8 1.894,74 5,63 336,84 Ukupno 336,84

Bitno je napomenuti da data organizacija podrazumeva upotrebu dva ili tri transportna voza. U konkretnom slučaju analizira se angažovanje dva transportna voza, mada se time postiže niži učinak grupa za utovar i istovar. Ovakva organizacija procesa transporta izabrana je zbog korišćenja ove organizacione šeme na ispitivanom gazdinstvu. Na ovaj način se postiže manji intenzitet rada navedenih grupa radnika, što je uz radni dan od dvanaest časova neophodno. Kako se na svaku radnu grupu

143

angažuju dva transportna voza, procenjeni učinak jednog transportnog voza prosečno iznosi jednu polovinu učinka radne grupe, odnosno 2,81 tonu na sat korišćenja. Obračunati troškovi prikazuju se u narednoj tabeli.

Tabela 40. Obračun troškova transporta malih četvrtastih bala

Sredstvo Broj Troškovi po

času rada (d/t)

Učinak po času rada (t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Rukovalac traktorom 1 431,28 2,81 153,34 Traktor MTZ – 820 1 1776,60 2,81 631,68 Prikolica Zmaj – 489 2 153,81 2,81 54,69 Ukupno 839,71

6.4.1.3. Troškovi manipulacije i skladištenja Manipulacija i skladištenje obuhvataju troškove unosa u skladišni prostor i troškove eksploatacije samog skladišta. U slučaju organizacije dve radne grupe za utovar i istovar bala slame, na ispitivanom gazdinstvu se takođe vrši angažovanje osam radnika na poslovima manipulacije. U ovom slučaju njihov dnevni učinak iznosi oko 4.500 komada klasičnih bala, odnosno 5,63 tone balirane slame na sat198. Bitno je istaći da je intenzitet rada u slučaju slaganja bala u stogove veći nego u operaciji kada se iste tovare na prikolice. Na ovaj, način na svaka dva transportna voza dolazi po jedna grupa za utovar i jedna grupa za istovar od osam radnika. Pri manipulaciji bala, odnosno njihovom slaganju u stogove, koristi se elevator pogonjen elektromotorom, s napomenom da su njegovi troškovi od marginalnog značaja, tako da nije uvršten u obračun.

U slučaju skladištenja na otvorenom prostoru, pristupa se kamarisanju bala. Na ovaj način se formiraju kamare osnove 10 x 60 metara, pri čemu njihova visina dostiže i do 20 metara199. Obračun troškova manipulacije obuhvata samo troškove manuelnog rada do kojih dolazi bez obzira na način skladištenja.

198 Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, prilog 17, 2006. 199 Zekić, V.: "Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom malih četvrtastih bala", Traktori i pogonske mašine, UDK 631.372, ISSN 0354-9496, Godina 12, broj 2, JUMTO, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2007, 28.

144

Tabela 41. Troškovi manipulacije pri skladištenju malih četvrtastih bala

Opis Osoba Troškovi po

času rada (d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni) Manuelana radna snaga 8 1.894,74 5,63 336,84 Ukupno 336,84

Troškovi skladištenja se, u skladu sa napred navedenim metodom, obračunavaju polazeći od pretpostavke da se slama skladišti na otvorenom prostoru. Troškovi skladištenja procenjuju se kroz vrednost gubitaka do 20% količine korišćene slame, pri čemu se obračun primenjuje za utvrđene troškove sakupljanja, transporta i manipulacije.

6.4.1.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku malih četvrtastih bala

Na osnovu obračunatih troškova, prema pojedinim kategorijama i utvrđenih učinaka, moguće je doći do ukupnih troškova spremanja, transporta i manipulacije slame, spremljene u obliku malih četvrtastih bala. Obračun uključuje sve troškove utvrđene u ranijem delu rada, dok su troškovi skladištenja obračunati kroz pretpostavljene gubitke korišćene slame od 20%. Ekonomsko vrednovanje ovoga gubitka izvedeno je na osnovu troškova prethodnih faza u procesu spremanja slame. Pregled ukupnih troškova spremanja slame u obliku malih četvrtastih bala daje se u narednoj tabeli.

Tabela 42. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku malih četvrtastih bala

Kategorija troškova (prema operacijama)

Troškovi (d/toni)

Struktura (%)

Nabavna vrednost slame 480,00 10,97 Grabljenje 420,35 9,61 Baliranje 920,03 21,03 Materijal 392,00 8,96 Transport 839,71 19,19 Manipulacija 673,68 15,40 Skladištenje 649,16 14,84 Ukupno 4.374,94 100,00

145

6.4.2. Troškovi energetske eksploatacije slame spremljene u formi valjkastih bala

Sakupljanje slame strnih žita sistemom valjkastih bala predstavlja skoro potpuno mehanizovan način spremanja žetvenih ostataka. Osnovna osobina ovoga sistema su povećane dimenzije i sabijenost bala, pri čemu se dobija samo šest do sedam bala po jednom hektaru. U odnosu na to da pri istim uslovima kod korišćenja linija za klasične četvrtaste bale dobijamo i preko 200 bala po hektaru, vidljivo je pojednostavljenje procesa i smanjenje troškova manipulacije.

U skladu se ukupnim konceptom tehnologije izrade valjkastih bala, proces sakupljanja je ovim putem visoko mehanizovan. Ovo podrazumeva skoro potpuno odsustvo manuelnog rada u manipulaciji ovom vrstom bala slame. Ukupna manipulacija valjkastim balama obavlja se mehanizovano, putem utovarivača pričvršćenih na traktorski agregat. Obračuni u radu izvedeni su na osnovu terenskog ispitivanje izvedenog u okviru ranijih istraživanja200.

6.4.2.1. Troškovi spremanja slame

Troškovi spremanja slame sistemom valjkastih bala se sastoje iz troškova korišćenja agregata sastavljenog od traktora i prese za baliranje, zarade traktoriste, te troškova utrošenog veziva.

Utovar bala na prikolicu vrši se utovarivačem koji je pričvršćen na prikolicu. Troškovi utovara bala obuhvataju se zajedno sa troškovima transporta.

Prema ranijim istraživanjima, sakupljanje slame u obliku valjkastih bala obavlja se presom John Deere – 592 koja se pogoni uz pomoć traktora MTZ – 820 snage 60 kW. Kao rezultat procesa baliranja dobijaju se standardne rolobale približne težine. Navedena kombinacija pretpostavlja korišćenje standnog traktora srednje snage.

Prema podacima sa ispitivanog gazdinstva, pri sakupljanju, ostvaruje se prosečan prinos slame od 2,5 do 3 tone po hektaru, dok se pri obračunu koristi prinos od 3 tone slame po hektaru. Normirani učinak prese prema specifikaciji proizvođača je 9 tona balirane slame na sat, ali je u praksi moguće ostvariti učinak od približno 2,5 hektara na čas rada, čime se ovaj 200 Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, prilog 14, 2006.

146

učinak smanjuje na oko 5,5 tona balirane slame po času rada. Obračun troškova izveden je prema navedenim normativima i uključuje troškove korišćenja izabranog traktora, prese i zaradu rukovaoca traktora.

Tabela 43. Troškovi baliranja - valjkaste bale

Sredstvo Broj Troškovi po času rada (d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni) Rukovalac traktorom 1 431,28 5,50 78,41 Traktor MTZ - 820 1 2.846,68 5,50 517,58 Presa John Deere - 592 1 3.001,78 5,50 545,78 Ukupno 1.141,77

U toku procesa baliranja dolazi i do utroška materijala, veziva za povezivanje bala. U slučaju baliranja valjakstih bala navedenom presom koristi se polipropilensko vezivo tipa 320. Utrošak prema normativima iznosi od 30 od 50 metara veziva po bali. Prema iskustvima sa terena i ranijim istraživanjima navedena potrošnja iznosi oko 40 metara po bali, što iznosi oko 1,25 kilograma po toni balirane slame. Obračun troškova veziva za proces baliranja valjkastih bala prema ranije navedenim veličinama prikazani su u narednoj tabeli.

Tabela 44. Obračun troškova veziva – valjkaste bale

Vrsta veziva Utrošak po toni balirane slame

(kg/toni)

Cena veziva (d/kg)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

PP vezivo 1,25 280,00 350,00

6.4.2.2. Troškovi transporta bala

Troškovi transporta slame, balirane u obliku valjkastih bala, obuhvataju utovar i transport od parcele do ekonomskog dvorišta ili neke druge lokacije gde se slama skladišti. Transport se vrši traktorskim prikolicama koju vuče traktor MTZ – 820. Troškovi se obračunavaju prema ceni jednog časa korišćenja navedenih mašina i troškovima zarade za traktoristu. Ukupni troškovi transporta na određenu udaljenost se raspoređuju na jedinicu transportovane slame. Prosečna udaljenost je procenjena na 7 kilometara. Pored korišćenog sistema, transport valjkastih bala moguće je vršiti i drugim kombinacijama mašina.

147

Mogući sistemi manipulacije i transporta za valjkaste bale prema iskustvima sa terena i literaturnim izvorima201 su: 1) traktor sa prednjim utovaračem i zadnjom viljuškom. Traktor zahvata dve bale; 2) Traktor sa hederskom prikolicom. (Prikolica za transport hedera za strna žita prepravljena je za transport 11 bala slame). Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem; 3) Traktor sa univerzalnom prikolicom. Istovremeno se prenosi 6 bala slame. Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem; 4) Traktor sa dve univerzalne prikolice — transportni voz. Istovremeno se transportuje 12 bala. Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem; 5) Traktor sa univerzalnom prikolicom, sa dogradnjom koja omogućava prevoz 12 bala. Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem; 6) Traktor sa dve univerzalne prikolice sa dogradnjom. Istovremeno se prevoze 24 bale. Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem; 7) Kamion sandučar i kamionska prikolica. Prevozi se 8 + 8 bala. Utovar i istovar se vrši prednjim traktorskim utovaračem.

Za transport se po pravilu koriste standarne nadograđene prikolice, te se u posmatranom slučaju transport obavlja sa dve takve prikolice. Obračun troškova uključuje troškove traktora, korišćenje prikolice i zarade rukovaoca.

Tabela 45. Troškovi transporta – valjkaste bale

Sredstvo Broj Troškovi po

času rada (d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame (d/toni)

Rukovalac traktora 1 431,28 3,00 143,76 Traktor MTZ - 820 1 1776,60 3,00 592,20 Prikolica Zmaj - 489 2 153,81 3,00 51,27 Ukupno 787,23

6.4.2.3. Troškovi manipulacije i skladištenja Troškovi manipulacije i skladištenja valjkastih bala za razliku od istih troškova u slučaju malih četvrtastih bala specifični su samo po okolnosti da se manipulacija navedenom vrstom bala izvodi mehanizovano.

Troškovi manipulacije obuhvataju troškove utovara i slaganja bala. Pri manipulaciji nastaju troškovi korišćenja traktorskog agregata sa montiranim manipulatorom i troškovi zarade rukovaoca traktora.

201 Martinov, M., Topalov, S.: “Uticaj izbora linije mašina za transport i manipulaciju slame na cenu sređivanja”, Savremena poljoprivredna tehnika, VDPT, Novi Sad, l—2 (9), 1983, str. 50.

148

Pretpostavljeni utrošak vremena zan navedne operaciju iznosi ukupno 7,50 tone balirane slame na sat, te se obračun troškova daje u narednoj tabeli.

Tabela 46. Obračun troškova manipulacije – valjkaste bale

Sredstvo Broj Troškovi po času rada

(d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Rukovalac traktora 1 431,28 7,50 57,50 Traktor MTZ - 820 1 1.776,60 7,50 236,88 Manipulator 1 33,02 7,50 4,40 Ukupno 298,79 Troškovi skladištenja se, u skladu sa napred navedenim metodom, obračunavaju polazeći od pretpostavke da se slama skladišti na otvorenom prostoru. Troškovi skladištenja procenjuju se kroz vrednost gubitka do 20% količine korišćene slame, pri čemu se obračun primenjuje na utvrđene troškove sakupljanja, transporta i manipulacije.

6.4.2.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku valjkastih bala

Na osnovu obračunatih troškova prema pojedinim kategorijama i datih učinaka moguće je doći do ukupnih troškova spremanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku valjkastih bala. Obračun uključuje sve troškove utvrđene u ranijem delu rada, dok su troškovi skladištenja obračunati kroz pretpostavljeni gubitak korišćene slame od 20%. Ekonomsko vrednovanje ovog gubitka izvedeno je na osnovu troškova prethodnih faza u procesu spremanja slame. Pregled ukupnih troškova spremanja slame u obliku valjkastih bala daje se u narednoj tabeli.

Tabela 47. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku valjkastih bala

Kategorija troškova (prema operacijama)

Troškovi (d/toni)

Struktura (%)

Nabavna vrednost 480,00 11,77 Grabljenje 420,35 10,31 Baliranje 1.141,77 28,00 Materijal 350,00 8,58 Transport 787,23 19,31 Manipulacija 298,79 7,33 Skladištenje 599,63 14,70 Ukupno 4.077,77 100,00

149

6.4.3. Troškovi energetske eksploatacije slame spremljene u formi velikih kvadratnih bala

Sakupljanje slame strnih žita sistemom velikih kvadratnih bala predstavlja potpuno mehanizovan način spremanja žetvenih ostataka. U skladu se ukupnim konceptom tehnologije izrade velikih kvadratnih bala, proces sakupljanja je ovim putem visoko mehanizovan. Ovo podrazumeva potpuno odsustvo manuelnog rada u manipulaciji ovom vrstom bala slame. Ukupna manipulacija balama obavlja se mehanizovano, putem utovarivača pričvršćenih na traktorski agregat. Obračuni u radu izvedeni su na osnovu terenskog ispitivanja.

6.4.3.1. Troškovi spremanja slame

Troškovi spremanja slame sistemom velikih kvadratnih bala se sastoje iz troškova korišćenja agregata sastavljenog od traktora i prese za baliranje, zarade traktoriste, te troškova utrošenog veziva.

Prema ranijim istraživanjima, sakupljanje slame u obliku valjkastih bala obavlja se presom Case koja se pogoni uz pomoć traktora Steyr cvt 6225. Kao rezultat procesa baliranja dobijaju se standardne rolobale.

Normirani učinak prese prema specifikaciji proizvođača je 25 tona balirane slame na sat, ali je u praksi moguće ostvariti učinak od približno oko 18,5 tona balirane slame po času rada. Obračun troškova izveden je prema navedenim normativima i uključuje troškove korišćenja izabranog traktora, prese i zaradu rukovaoca traktora i daje se u narednoj tabeli.

Tabela 48. Troškovi baliranja – velike kvadratne bale

Sredstvo Broj Troškovi po času rada (d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Rukovalac traktora 1 431,28 18,50 23,31 Traktor Steyr 6225 1 9.528,14 18,50 515,03 Presa Case 434 1 8.259,51 18,50 446,46 Ukupno 984,81

U toku procesa baliranja dolazi i do utroška materijala, veziva za povezivanje bala. U slučaju baliranja valjakstih bala navedenom presom koristi se polipropilensko vezivo tipa 320. Utrošak iznosi oko 1,50

150

kilograma po toni balirane slame. Obračun troškova veziva za proces baliranja valjkastih bala prema ranije navedenim veličinama prikazani su u narednoj tabeli.

Tabela 49. Obračun troškova veziva – velike kvadratne bale

Vrsta veziva Utrošak po toni balirane slame

(kg/toni)

Cena veziva (d/kg)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

PP vezivo 0,60 280,00 168,00 6.4.3.2. Troškovi transporta bala

Troškovi transporta slame, balirane u obliku valjkastih bala, obuhvataju utovar i transport od parcele do ekonomskog dvorišta ili neke druge lokacije gde se slama skladišti. Transport se takođe vrši traktorskim prikolicama koju vuče traktor MTZ – 820.

Za transport se po pravilu koriste standardne nadograđene prikolice, te se u posmatranom slučaju transport obavlja sa dve takve prikolice. Obračun troškova uključuje troškove traktora, korišćenje prikolice i zarade rukovaoca.

Tabela 50. Troškovi transporta – velike kvadratne bale

Sredstvo Broj Troškovi po

času rada (d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame (d/toni)

Rukovalac traktora 1 431,28 3,15 136,91 Traktor MTZ - 820 1 1.776,60 3,15 564,00 Prikolica Zmaj - 489 2 153,81 3,15 48,83 Ukupno 749,74

6.4.3.3. Troškovi manipulacije i skladištenja Troškovi manipulacije i skladištenja valjkastih bala za razliku od istih troškova u slučaju malih četvrtastih bala specifični su samo po okolnosti da se manipulacija navedenom vrstom bala izvodi mehanizovano.

Troškovi manipulacije obuhvataju troškove utovara i slaganja bala. Pri manipulaciji nastaju troškovi korišćenja traktorskog agregata sa montiranim manipulatorom i troškovi zarade rukovaoca traktora.

151

Pretpostavljeni utrošak vremena za navedene operaciju iznosi ukupno 8,00 tone balirane slame na sat unutar ukupnog procesa (utovar, istovar, manipulacija u skladištu), te se obračun troškova daje u narednoj tabeli.

Tabela 51. Obračun troškova manipulacije – velike kvadratne bale

Sredstvo Broj Troškovi po času rada

(d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Rukovalac traktora 1 431,28 8,00 53,91 Traktor MTZ 820 1 1.776,60 8,00 222,07 Manipulator 1 33,02 8,00 4,13 Ukupno 280,11 Troškovi skladištenja se, u skladu sa napred navedenim metodom, obračunavaju polazeći od pretpostavke da se slama skladišti na otvorenom prostoru. Troškovi skladištenja procenjuju se kroz vrednost gubitka do 20% količine korišćene slame, pri čemu se obračun primenjuje na utvrđene troškove sakupljanja, transporta i manipulacije.

6.4.3.4. Ukupni troškovi sakupljanja, transporta i manipulacije slame spremljene u velikih kvadratnih bala

Na osnovu obračunatih troškova prema pojedinim kategorijama i datih učinaka moguće je doći do ukupnih troškova spremanja, transporta i manipulacije slame spremljene u obliku valjkastih bala. Obračun uključuje sve troškove utvrđene u ranijem delu rada, dok su troškovi skladištenja obračunati kroz pretpostavljeni gubitak korišćene slame od 20%. Ekonomsko vrednovanje ovog gubitka izvedeno je na osnovu troškova prethodnih faza u procesu spremanja slame. Pregled ukupnih troškova spremanja slame u obliku valjkastih bala daje se u narednoj tabeli.

Tabela 52. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku velikih kvadratnih bala

Kategorija troškova (prema operacijama)

Troškovi (d/toni)

Struktura (%)

Nabavna vrednost 480,00 13,32 Grabljenje 420,35 11,66 Baliranje 984,81 27,33 Materijal 168,00 4,66 Transport 749,74 20,81 Manipulacija 280,11 7,77 Skladištenje 520,60 14,45 Ukupno 3.603,62 100,00

152

6.4.4. Troškovi sagorevanja

Ako se govori o troškovima sagorevanja biomase, bitno je naglasiti da toplotna moć predstavlja jedan od osnovnih pokazatelja upotrebljivosti neke materije kao goriva. U narednoj tabeli su prikazane vrednosti donjih toplotnih moći biogoriva pri njihovim skladišnim vlažnostima (žitna slama 14%, kukuruzovina 16% i slama soje i uljane repice 12%). Iz navedenih podataka se može videti da su u pitanju toplotne moći (donja granična vrednost) koje su slične onim koje poseduje lignit iz domaćih ugljenih kopova202, a koje su nešto niže od ranije predstavljenih podataka datih na minimalnom sadržaju vlage u slami.

Tabela 53. Donja toplotna moć pojedinih vrsta žetvenih ostataka

Biomasa Donja toplotna moć (MJ/kg)

Pšenična slama 14,00 Ječmena slama 14,20 Ovsena slama 14,50 Ražena slama 14,00 Sojina slama 15,70 Slama uljane repice 17,40 Kukuruzovina 13,50

U biogorivima dominantni sastojak je celuloza (preko 50%), zatim pentozin, furfurol i drugi manje zastupljeni sastojci. Toplotna moć biogoriva se kreće u okviru 15-18 MJ/kg, dok elementarna analiza biomase, svedena na suvu masu goriva, ima sastav sličan sastavu drveta203.

Oblast sagorevanja biomase je veoma raširena za proučavanje, te je pre svega uslovljena vrstom i sortimentom biomase, njenim anulometrijskim sastavom i oblikom (rastresita, balirana, briketirana i peletirana), sadržajem vlage, vrstom postrojenja u kojem biomasa sagoreva i drugim faktorima204.

202 Janjić, T., Brkić, M.: “Sagorevanje balirane biomase”, PTEP, Novi Sad, 1998, str. 118. 203 Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za nuklearne nauke, Vinča, 1997, str 54. 204 Perunović, P., Pešenjanski, L., Timotić, L: “Biomasa kao gorivo”, Časopis, "Savremena poljoprivredna tehnika", VDPT, Novi Sad, 9, 1-2, 1983, str. 9-15.

153

Kao osobina od presudnog značaja za analiziranje troškova sagorevanja žetvenih ostataka ratarstva, odnosno slame, je obim, tj. energetski kapacitet postrojenja za sagorevanje. U literaturnim izvorima se najčešće sreću radovi koji se odnose na postrojenja veće snage i višeg nivoa automatizacije. Reč je o ložištima koja služe kao izvor toplotne energije za čitava postrojenja ili čak i stambena naselja. Ovakvim načinom rada zanemarena je veoma velika populacija sitnih korisnika, individualnih potrošača koji bi koristili slamu sa sopstvenog poseda. U ovome slučaju najčešće je reč o pećima na ručno loženje koje su prilagođene za etažno grejanje manjih objekata.

Ovakva ložišta u svojoj osnovi nemaju puno razlika u odnosu na ložišta koja se standardno koriste u domaćinstvima, kako po svojoj ceni, tako i po načinu eksploatacije, te se ne javlja značajnija razlika u troškovima korišćenja.

Poznato je da cena proizvedene energije iz biomase zavisi u velikoj meri od vrednosti investicije u dato postrojenje za proizvodnju energije. Jedna od najčešće primenjivanih tehnologija energetskog korišćenja biomase je sagorevanje. Zbog toga su za sagorevanje biomase, odnosno biogoriva, konstruisana posebna kotlovska postrojenja, prilagođena sastavu i granulama goriva pripremljenog na posebnim mašinama i uređajima radi što boljeg sagorevanja205.

Osnovne specifičnosti postrojenja za pripremu i sagorevanje većih količina biomase u odnosu na klasična postrojenja su sledeća:

a) sagorevanje biomase vrši se u potpuno zagrejanom ložištu,

b) biomasa je prethodno samlevena, ili usitnjena, ili je presovana u granule,

c) ložišta su po pravilu opremljena automatskim uređajima za preciznu regulaciju.

Količina ubačenog goriva u ložište treba da je usklađena sa količinom utrošene toplote. Dovod primarnog i sekundarnog vazduha podešava se regulatorima, u skladu sa količinom goriva i njegovom vlagom. Ovi zahtevi su ispunjeni ugradnjom posebnih uređaja za automatsku regulaciju. Kod parnih kotlova, kao gorivo mogu da služe i granule presovane od biomase. Ubacivanje granula se obavlja spiralnim transporterom, čija se brzina reguliše automatskim uređajima.

205 Babić, Lj., Stanković L., Doroški, S.: “Tehnička rešenja mašina za pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranje toplotne energije”, Bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, Zbornik radova, Beograd, 2003, str. 191.

154

Sve napred navedene metode odnose se na standardno kotlovsko postrojenje za sagorevanje već usitnjene slame strnih žita. Ovakava postrojenja su dosta složenija od sistema koji su analizirani na terenu i po pravilu se sastoje od: l) pužnog izuzimača, 2) ventilatora, 3) kotla, 4) vrtložnog ložišta, 5) ciklona, 6) dimnjaka, 7) vrata za čišćenje, 8) silosa za slamu.

Prethodno izneti navodi odnose se na ložišta velikog kapaciteta, dok je analizirano ložište formirano kotla nominalne snage od 750 kW i koristi bale slame kao gorivo.

Kotlovi za sagorevanje biomase do skoro su bili, po pravilu, male instalisane snage i relativno niskog stepena iskorišćenja energije206. Sada su u razvijenim zemljama mali kotlovi za potrebe grejanja domaćinstava dostigli vrlo visok stepen korisnosti (preko 85%) i imaju mali stepen emisije nesagorelih gasova (ispod 100 ppm ugljenmonoksida). Cena malih kotlova na biomasu pokazuje vrlo širok dijapazon, a uglavnom zavisi od vrste goriva, načina doziranja goriva i stepena automatizacije rada kotla.

Generalno, kotlovi manjih snaga imaju veću specifičnu cenu, ali ipak presudan uticaj na cenu ima stepen automatizacije. Nije zanemarljiv ni uticaj vrste goriva na cenu kotla. Tako su kotlovi za sagorevanje slamaste biomase, po pravilu, 10 do 50% skuplji od kotlova iste snage, namenjenih za sagorevanje drvenaste biomase.

Kod sistema sa snagom ložišta iznad 5 MW dolazi do izražaja primena skupljih sistema za izdvajanje prašine iz dimnih gasova. Najčešće se koriste elektro-filtri ili filtri sa vrećastim ulošcima umesto multiciklona, ili dodatno uz primenu multiciklona. Osim toga, kod većih snaga se kotlovi delimično koriste i za proizvodnju pare (za obezbeđenje toplote neophodne u okviru tehnološkog procesa), što dovodi do viših troškova nego kod postrojenja koja proizvode toplu vodu.

Ovde važe sledeća okvirna pravila: kada se želi postojeći kotao na tečno gorivo koristiti kao kotao na biomasu, tada se obično dogradi predložište. Pored predložišta potrebno je dograditi sistem za dopremu i sistem za doziranje biomase. Kotlovi srednjih i većih snaga, po pravilu su opremljeni odgovarajućim sistemima za manipulaciju gorivom. Stepen korisnosti ovako izgrađenih kotlova na biomasu se kreće od 85 do 96%, s tim što noviji kotlovi imaju viši stepen korisnosti.

206 Agarwal, A.K. “Recent technologies for the conversion of biomass into energy, fuels, and useful chemicals”, TERI Information Monitor on Environmental Science 4 (1), 1–12, Centre for Energy Studies, Indian Institute of Technology, New Delhi, 1999, str. 5.

155

Vrednosti ukupnih troškova investicija za usvojena bioenegretska postrojenja, i poređenje sa klasičnim postrojenjima na lož-ulje i gas, daju se u narednoj tabeli207.

Tabela 54. Vrednosti ukupnih troškova investicija za bioenegretska postrojenja u poređenju sa postrojenjima na lož-ulje i gas

Opis

Ukupni troškovi

postrojenja (000 €)

Investicije u opremu

(%)

Investicije u

građevine (%)

Investicije u elektro i

laku metalnu opremu

(%)

Ostali troškovi

(%)

Ukupni troškovi

ekvivalentnog postrojenja

na lož-ulje ili gas

(000 €) Primer 1. 500 kW kotao

125-250 70-80 15-20 2-3 10-15 90-110

Primer 2. 1 MW kotao sa zgradom

250-400 55-65 20-30 3-6 10-15 100-150

Primer 3. 5 MW toplana

1.250-1.500 50-60 20-30 5-10 10-15 550-750

Primer 4. 10 MW parni kotao – toplana sa zgradom

5.500-7.000 50-55 30-35 3-6 10-15 1.500-2.000

Primer 5. 14 MW toplana

8.500 -11.000 55-65 20-30 5-10 10-15 3.500-7.500

Da bi se omogućilo vrednovanje ovih troškova, dati su orijentacioni podaci za ukupne troškove izgradnje postrojenja istog kapaciteta sa loženjem prirodnog gasa ili lož-ulja. Iz navedenih podataka može se videti da su troškovi postrojenja koja koriste biomasu u Evropi, otprilike duplo viši u odnosu na troškove kod postrojenja iste snage, loženih prirodnim gasom ili lož-uljem. Troškovi investicione izgradnje postrojenja za sagorevanje biomase u našoj zemlji su u odnosu na iznete podatke niži za 50 – 60%208, tako da se ova činjenica mora uzeti u obzir pri utvrđivanju troškova sagorevanja. Razlika u troškovima izgradnje ovakvih postrojenja potiče iz činjenice da postrojenja za sagorevanje slame, građena u našoj

207 Ilić, M. i sar: “Energetski potencijal i karakteristike ostataka biomase i tehnologije za njenu pripremu i energetsko iskorišćenje u Srbiji”, 2002, str 167. 208 Prema informacijama dobijenim od specijalizovanih preduzeća iz ove oblasti

156

zemlji, nemaju složene uređaje za manipulaciju gorivom, niti uređaje za prečišćavanje dima.

6.4.4.1. Troškovi sagorevanja balirane slame

Radi mogućnosti poređenja tehnologija za spremanje slame troškovi sagorevanja balirane slame utvrđuju se na tipskom postrojenju. U pitanju je postrojenje za sagorevanje slame koje se nalazi u preduzeću Mitrosrem Sremska Mitrovica. U pitanju je vrelovodni (toplovodni) kotlu termičke snage 750 kW koji se koristi za zagrevanje farme svinja sagorevanjem biomase. Ložište je prilagođeno za spaljivanje uginulih životinja i konfiskata korišćenjem naftnog tečnog gasa kao dopunskog goriva.

Biomasa koja se koristi kao gorivo za pogon kotla pšenična slama.

Kotlovsku celinu sačinjavaju ložište, konvektivni paketi, taložna komora i dimnjak. Transport vazduha i dimnih gasova obezbeđuju ventilator svežeg vazduha i odsisni ventilator dimnih gasova. Produkti sagorevanja koji nastaju u ložištu prolaze kroz dimne cevi konvektivnih zagrevnih površina (dva prolaza) i kroz dimnjaču, na kojoj su paralelno postavljeni ventilator i nepovratna dimna klapna, ulaze u taložnu komoru.

Taložna komora je zidana. Dimni gasovi posle napuštanja taložne komore odlaze u dimnjak, odnosno u okolnu atmosferu.

Projektovanje, izgradnja i montaža kotlarnica na biomasu ima svojih specifičnosti koje uslovljavaju posebnu konstrukciju ložišta, dimnjače, taložne komore i dimnjaka. Ložište ovog kotla zidano je šamotnom opekom u šamotnom malteru i pojedini delovi ložišta su izrađeni od vatrostalnog betona. Ukupna masa šamotnog materijala i betona je 30 t.

Šema kotla sa koga su prikupljeni podaci prikazana je u nastavku teksta 209.

209 Brkić, M., Janić, T., & Galić, S. [2005]. Energetska efikasnost i emisija gasova kotla za zagrevanje farme svinja i spaljivanje uginulih životinja korišćenjem biomase i gasa. Poljoprivredna tehnika, 30(3), 95-103.

157

(1 - čelični dimnjak H = 14 m, 2 - taložna komora, 3 - gorionik, 4 - razmenjivač voda – produkti sagorevanja, 5 - šamotno ložište 30 t, 6 - vrata za ubacivanje konfiskata i uginulih životinja, 7 - vrata za pepeo, 8 - vrata za primarni vazduh, 9 - vrata za ubacivanje biogoriva, 10 - vrata za čišćenje cevi razmenjivača, 11 - polaz i povrat vode, 12 - ventilator primarnog vazduha, 13 - ventilator produkata sagorevanja, 14 – otvor za merenje gasova, HP – hidraulični potiskivač bala slame)

Gorivo, balirana slama u fizičkom smislu dve bale (90 x 110 cm), potiskuje se do ložišta kotla (slika, poz 5). Otvaraju se vrata na ložištu (9) i kroz njih se ubacuje gorivo. Otvaranjem vrata prestaje da radi ventilator (12). Zatvaranjem vrata ventilator se uključuje. Temperaturni režim vode u kotlu je 90/70oC. Radni pritisak je 4 bara-a. Temperatura u ložištu prosečno iznosi 760183ºC dok je srednja vrednost dimnih gasova iznosila 183ºC.

Bez obzira na nominalnu snagu od 750 w prosečno toplotno opterećenje kotla u režimu intenzivnog opterećenje računato preko utrošenog goriva iznosi 499 kW što je znatno niže od nominalnog dok energetska efikasnost kotla iznosi cca 66,2%. Usled potrebe manuelnih intervencija (žaranje vatre) višak vazduha u dimnim gasovima je prevelik (λ = 5) što je uzrok prevelikog gubitka energije sa izlaznim gasovima (>27%).

158

Na navedenom postrojenju i pri predviđenoj potrošnji slame, izveden je obračun troškova sagorevanja za sva tri posmatrana sistema sakupljanja slame. Pored toga, planirani su i troškovi radne snage koji su ukalkulisani na nivou koji podrazumeva angažovanje dva radnika. Obračun troškova zarada izveden je prema obračunu koji je korišćen pri utvrđivanju troškova stalno angažovane radne snage, pri čemu je iznos neto ličnog dohotka umanjen za 30%, a zarada obračunata za period od 6 meseci za jedno lice. Navedeno umanjenje izvedeno je u skladu sa činjenicama da se za date poslove koristi najniža kvalifikovana radna snage i da grejna sezona traje pola godine. Obračun poterebne količine slame dat je u narednoj tabeli.

Tabela 55. Obračun poterebne količine slame (god)

Red. broj Opis Jed.

mere

Vrednost van

grejne sezone

Vrednost u toku grejne sezone

Ukupno

1 Angažovana snaga kotla kWh 300 700 0 2 Energetka vrednost slame kJ 13.100 13.100 13.100 3 Potrošnja goriva kg/h 82 192 275 4 Broj radnih dana

150 215 365

5 Količina slame t 297 993 1.289 6 Stepen iskorišćenja goriva

65%

7 Ukupna količina slame

1.984 Obračun investicija u postrojenje za sagorevanje biomase daje se u narednoj tabeli. Tabela 56. Predračun investicija u postrojenje za sagorevanje biomase - slame

Opis Kom. Pojedinačno (d)

Ukupno (d)

Izrada i montaža toplovodnog kotla, kapaciteta Qk = 750 kw 1 1.960.200,00 1.960.200,00 Izrada i montaža pratece opreme 1 798.600,00 798.600,00 Građevinski deo 1 1.452.000,00 1.452.000,00 Ukupno 4.210.800,00 Izvor: ŠUKOM D.O.O. – Srbija, Knjaževac

Prema zakonskoj regulativi, amortizacioni vek ovakvih postrojenja iznosi osam godina, odnosno amortizaciona stopa iznosi 12,5%. Procenom veka upotrebe postrojenja koja su već duži niz godina u eksploataciji dolazi se do zaključka da je na ovaj način određeni period prekratak, odnosno da je

159

realni vek trajanja duži. Zbog toga je za potrebe izračunavanja troškova korišćen period od petnaest godina, pri čemu primenjena amortizaciona stopa iznosi 6,7%, odnosno na dvadeset godina za postrojenja na ugalj, gde amortizaciona stopa iznosi 5%. Obračun kamata izveden je na isti način kao u prethodnom delu rada. Godišnji troškovi održavanja procenjeni su na 3,5% vrednosti novog postrojenja. Oni za ukupan vek iznose nešto preko 50% nabavne vrednosti, što je u skladu sa podacima proizvođača.

Pri proceni troškova ovoga postrojenja polazi se od osnovnih podataka koji se odnose na postrojenje i ostale bitne veličine.

Tabela 57. Osnovni podaci vezani za ložište za sagorevanje balirane biomase

Opis Jed. mere Vrednost

Osnovnica za amortizaciju d 4.210.800,00 Procenjen amortizacioni vek god. 15 Stopa amortizacije % 6,7% Kamatna stopa % 6%

Pored toga planirani su i troškovi održavanja, zarada, kamata, angažovanja sredstava, te osiguranja. Troškovi navedenog postrojenja obračunati su za period od godinu dana i daju se u narednoj tabeli. Tabela 58. Obračun troškova eksploatacije ložišta za sagorevanje bala slame

Kategorija troškova Iznos (d)

Struktura (%)

Amortizacija 280.720,00 18,86 Održavanje 147.378,00 9,90 Zarade 912.926,31 61,33 Kamata 134.745,60 9,05 Osiguranje 12.847,15 0,86 Ukupno 1.488.617,06 100,00

Uporedivost troškova energetske eksploatacije slame, odnosno na ovaj način dobijene energije, sa energijom dobijenom sagorevanjem alternativnog goriva, u konkretnom slučaju uglja, nije moguće postići bez dve vrste korekcija. Veliki broj analiza nije uvažavao ovu okolnost i svojim rezultatima je favorizovao sagorevanje slame. Neophodne korekcije se odnose na: 1) korekciju za povećane troškove eksploatacije postrojenja za sagorevanje slame i 2) korekciju koja se odnosi na smanjen stepen iskorišćenosti goriva. Korekcija za povećane troškove eksploatacije postrojenja, odnosno ložišta, izvodi se putem obračuna ukupnih troškova

160

postrojenja za sagorevanje slame i paralelnog postrojenja koje kao svoje gorivo koristi ugalj. Korekcija koja se odnosi na smanjenje stepena iskorišćenosti goriva izvodi se uvećanjem troškova sagorevanja za ovaj, neiskorišćeni deo. Stepen iskorišćenja goriva procenjen je na 65%210. Konačna uporedivost se omogućuje svođenjem troškova na kWh. Rezultati eksploatacije analiziranog postrojenja prema navedenoj metodi daju se posebno za male četvrtaste, a posebno za valjkaste bale.

Analiza troškova sagorevanja za male četvrtaste bale u koje je uključen i gubitak usled nepotpunog iskorišćenja goriva prikazana je u narednoj tabeli.

Tabela 59. Troškovi sagorevanja malih četvrtastih bala

Opis Jed. mere Iznos

Ukupan obim spaljene slame tona 1.984 Cena goriva d/t 4.374,94 Trošokvi goriva din. 8.678.560,62 Troškovi postrojenja din. 1.488.617,06 Ukupni troškovi din. 10.167.177,68

Uporedivost je omogućena svođenjem troškova na 1 kWh dobijene energije. Rezultati eksploatacije analiziranog postrojenja u slučaju da se kao gorivo koriste male četvrtaste bale daju se u narednoj tabeli.

Tabela 60. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem malih četvrtastih bala

Opis Jedinica mere Vrednost

Troškovi dobijene energije d 10.167.177,68 Količina dobijene energije kwh 4.692.000,00 Troškovi dobijanja kWh d/kwh 2,17 Usled razlike u ceni goriva, odnosno balirane slame po toni, troškovi energije dobijene sagorevanjem valjkastih bala i cena dobijene energije dati su u narednim tabelama.

Tabela 61. Troškovi sagorevanja valjkastih bala

Opis Jed. mere Iznos

Ukupan obim spaljene slame tona 1.984 Cena goriva d/t 4.077,77

210 Mirko, B. i sar.: “Program intenziviranja korišćenja biomase kao goriva u Vojvodini”, PTEP – Časopis za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi, 5, 2001, str. 60.

161

Opis Jed. mere Iznos

Trošokvi goriva din. 8.089.064,57 Troškovi postrojenja din. 1.488.617,06 Ukupni troškovi din. 9.577.681,63 Tabela 62. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem valjkastih bala

Opis Jedinica mere Vrednost

Troškovi dobijene energije d 9.577.681,63 Količina dobijene energije kwh 4.692.000,00 Troškovi dobijanja kWh d/kwh 2,04 Troškovi energije dobijene sagorevanjem velikih četvrtastih bala i cena dobijene energije dati su u narednim tabelama.

Tabela 63. Troškovi sagorevanja velikih četvrtastih bala

Opis Jed. mere Iznos

Ukupan obim spaljene slame tona 1.984 Cena goriva d/t 3.603,62 Trošokvi goriva din. 7.148.491,56 Troškovi postrojenja din. 1.488.617,06 Ukupni troškovi din. 8.637.108,62 Tabela 64. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem velikih četvrtastih bala

Opis Jedinica mere Vrednost

Troškovi dobijene energije d 8.637.108,62 Količina dobijene energije kwh 4.692.000,00 Troškovi dobijanja kWh d/kwh 1,84

6.4.4.2. Troškovi eksploatacije postrojenja za sagorevanje uglja Konačni zaključci o ekonomskoj celishodnosti energetske eksploatacije slame strnih žita mogu se doneti samo kroz poređenje troškova na ovaj način dobijene energije, sa troškovima energije dobijene putem konverzije klasičnih goriva. Dosadašnja poređenja najčešće su se odnosila na cene koštanja ekvivalentne količine slame sa cenom lož-ulja ili drugih klasičnih elemenata. Ovakva poređenja su dovodila do veoma pozitivnih ocena

162

ekonomskih efekata energetske eksploatacije slame, ne vodeći računa pri tome o realnosti navedenog metoda. Naime, ako uporedimo slamu i lož-ulje, veoma teško se može doći do zaključka o međusobnoj zamenljivosti ovih goriva. Prema svojim fizičkim osobinama slama je najbliža drvetu, ali dragocenosti i nedostatak ovoga resursa isključili su ga iz uporedne analize, te je za poređenje izabran ugalj. Osnovni razlog za primenu uglja, kao alternativnog energenta, je okolnost da je ugalj veoma raširen energent, tehnologija sagorevanja je najbliža baliranoj slami, a u isto vreme nema drugu primenu. Osnovne karakteristike različitih vrsta uglja daju se u narednoj tabeli 211.

Tabela 65. Karakteristike pojedinih vrsta uglja

Klasa uglja Grupa unutar klase Energetska vrednost (MJ/kg)

Lignit Lignit A <14,6 Lignit B 14,6-19,3

Mrki ugalj 19,3-26,7 Kameni ugalj 24,4-32,5

Antracit >32,5

Obračun troškova sagorevanja uglja izvodi se na postrojenju ukupnog kapaciteta 750 kW, pri čemu planirana ukupna potrošnja iznosi 1.046 tona uglja, prosečne energetske vrednosti 19.000 kJ/toni. Obračun poterebne količine slame dat je u narednoj tabeli.

Tabela 66. Obračun poterebne količine uglja (god)

Red. broj Opis Jed.

mere

Vrednost van

grejne sezone

Vrednost u toku grejne sezone

Ukupno

1 Angažovana snaga kotla kWh 300 700 0 2 Energetka vrednost uglja kJ 19.000 19.000 19.000 3 Potrošnja goriva kg/h 57 133 189 4 Broj radnih dana

150 215 365

5 Količina uglja t 205 684 889 6 Stepen iskorišćenja

85%

7 Ukupna količina uglja

1.046

211 http://hypertextbook.com/facts/Energy Density of Coal.htm

163

Obračun investicija u postrojenje za sagorevanje uglja daje se u narednoj tabeli.

Tabela 67. Obračun investicija u postrojenje za sagorevanje uglja

Opis Kom Pojedinačno (d)

Ukupno (d)

Izrada i montaža toplovodnog kotla, kapaciteta Qk = 750 kw 1 1.634.000,00 1.634.000,00 Izrada i montaža pratece opreme 1 798.600,00 798.600,00 Građevinski deo 1 1.452.000,00 1.452.000,00 Ukupno 3.884.600,00 Izvor: ŠUKOM D.O.O. – Srbija, Knjaževac

Pri proceni troškova ovoga postrojenja polazi se od osnovnih podataka, koji se odnose na postrojenje i ostale bitne veličine izložene u narednoj tabeli.

Tabela 68. Osnovni podaci vezani za ložište za sagorevanje uglja

Opis Jed. mere Vrednost

Osnovnica za amortizaciju d 3.884.600,00 Procenjen amortizacioni vek god. 15 Stopa amortizacije % 6,7% Kamatna stopa % 6%

Pored toga, planirani su i troškovi radne snage koji su obračunati na nivou koji podrazumeva angažovanje dva radnika. Obračun troškova zarada izveden je kao i u slučaju prethodnog postrojenja, tj. prema obračunu koji je korišćen pri utvrđivanju troškova stalno angažovane radne snage, pri čemu je iznos neto zarade umanjen za 30%, a zarada obračunata za period od šest meseci. Obračun kamata izveden je na isti način kao u prethodnom delu rada. Godišnji troškovi održavanja procenjeni su na 2% vrednosti novog postrojenja. Oni za ukupan vek iznose 40% nabavne vrednosti što je u skladu sa literaturnim podacima. Troškovi navedenog postrojenja obračunati su za period od godinu dana i daju se u narednom pregledu.

Tabela 69. Obračun troškova eksploatacije ložišta za sagorevanje uglja

Kategorija troškova Iznos (d)

Struktura (%)

Amortizacija 258.973,33 18,69 Održavanje 77.692,00 5,61 Zarade 912.926,31 65,88 Kamata 124.307,20 8,97 Osiguranje 11.851,91 0,86 Ukupno 1.385.750,76 100,00

164

Obračunska vrednost potrošenog uglja izvedena je na osnovu tržišne cene. U konkretnom slučaju ova cena je utvrđena na nivou od 12.500,00 dinara po toni kamenog uglja212. Navedena cena se odnosi na naručivanje velikih količina uglja i za manje količine (pojedinačne nabavke do 10 tona) se povećava i do dvadeset odsto. Bitno je napomenti da je prema zakonu o porezu na promet u ovu cenu uključen i porez na promet od 20%. Troškovi transporta do ekonomskog dvorišta nisu eksplicitno uključeni u cenu, već se pretpostavlja da se nabavka ovako velike količine uglja izvodi na paritetu franko kupac. Kako bi se omogućila uporedivost troškova energetske eksploatacije slame, izvedene su korekcije koje se odnose na stepen iskorišćenosti goriva. Analiza troškova sagorevanja u koje je uključen i gubitak usled nepotpunog iskorišćenja goriva daju se u narednoj tabeli.

Tabela 70. Utvrđivanje troškova sagorevanja kamenog uglja

Opis Jedinica mere Iznos

Ukupan obim goriva tona 1.046 Cena goriva d/t 12.500,00 Trošokvi goriva din. 13.073.684,21 Troškovi postrojenja din. 1.385.750,76 Ukupni troškovi din. 14.459.434,97

Konačna uporedivost je omogućena svođenjem troškova na 10.000 kJ, odnosno 1 kWh dobijene energije. Rezultati eksploatacije analiziranog postrojenja prema navedenoj metodi daju se u narednoj tabeli.

Tabela 71. Utvrđivanje cene energije proizvedene sagorevanjem kamenog uglja

Opis Jedinica mere Vrednost

Troškovi dobijene energije d 14.459.434,97 Količina dobijene energije kwh 4.692.000,00 Troškovi dobijanja kWh d/kwh 3,08

212 Veleprodajna cena na dan obračuna.

165

7. TROŠKOVI ENERGETSKE EKSPLOATACIJE SLAME

SPREMLJENE U OBLIKU PELETA I BRIKETA Kao osnov za utvrđivanje troškova energetske eksploatacije slame spremljene u obliku briketa za spremanje sirovine mora da posluži jedan od ranije navedena dva načina baliranja slame. Sam proces briketiranja može da se odvija na dva načina:

1. klasični način, pri kome se formira ukupno postrojenje za briketiranje, odnosno peletiranje, koje je stacionirano u posebnom objektu,

2. briketiranje putem mobilne briketirke koja se priključuje na traktor, te u ovom slučaju briketirka prilazi skladištenoj slami u ekonomskom dvorištu.

Pri briketiranju na klasičan način, slama se transportuje do pogona za briketiranje u kome se vrši dalja obrada i pakovanje. Obrada se sastoji od procesa suvog briketiranja putem kojeg se slama sabija na 1000 – 1200 kg/m3, pri čemu dobija nasipnu masu od približno 500 kg/m3. Na ovaj način slama se dovodi u oblik pogodan za tržišni promet. Uvid u navedeni način briketiranja vršen je na modelu razvijenom unutar programa Ujedinjenih nacija213. U pitanju je tipski projekat postrojenja za briketiranje koji predviđa nominalni kapacitet prerade do 1.500 kilograma po času rada. Navedeni kapacitet postiže se primenom dveju presa kapaciteta 750 kilograma po času rada. Projektovanje proizvodnje, na ovaj način konstruisanog postrojenja, izvedeno je uz planiranu radnu godinu od 300 dana i radno vreme od osam časova. Na ovaj način došlo se do nominalnog godišnjeg kapaciteta od 3.600 tona proizvedenih briketa, odnosno prerađene slame. Ako se zna da ubrani prinos slame retko kada iznosi preko 3 tone po hektaru, dolazi se do potrebe da se za ovu svrhu iskoristi slama sa 1.200 hektara. Ako se u obzir uzme veličina gazdinstva u našoj zemlji i okolnost da se slama koristi i za druge namene, dolazi se do zaključka da je za održavanje ovoga kapaciteta neophodno vršiti dokupljivanje slame na tržištu. Ovakav koncept je još uvek neprihvatljiv u našim uslovima iz dva osnovna razloga: 1) ovaj način u najmanjem slučaju dovodi do poremećaja ekonomičnosti ovakvog procesa i 2) slama najčešće nije predmet tržišnog prometa u našoj zemlji.

213 Grover, P.D., Mishra, S.K.: “Biomass briquetting: Tehnology and practices”, Food and agriculture organization of the United nations, FAO Regional Offcie for Asia and the Pacific, Bangkok, 1996.

166

7.1. Troškovi peletiranja Pri peletiranju, slama se transportuje do pogona za peletiranje u kome se vrši dalja obrada i pakovanje. Obrada se sastoji od procesa suvog peletiranja putem kojeg se slama sabija na 1000 – 1200 kg/m3, pri čemu dobija nasipnu masu od približno 600 kg/m3. Na ovaj način slama se dovodi u oblik pogodan za tržišni promet. U pitanju je projekat postrojenja za peletiranje koji predviđa nominalni kapacitet prerade do 1.500 kilograma po času rada. Projektovanje proizvodnje, na ovaj način konstruisanog postrojenja, izvedeno je uz planiranu radnu godinu od 300 dana i radno vreme od osam časova. Na ovaj način došlo se do nominalnog godišnjeg kapaciteta od 2.880 tona proizvedenih peleta. Obračun troškova korišćenja postrojenja za peletiranje počinje sa obračunom troškova amortizacije koji je prikazan u narednoj tabeli. Tabela 72. Troškovi amortizacije postrojenja za peletiranje

Opis Jedinica mere

Vrednost (d)

Osnovica za amortizaciju opreme dinara 43.560.000 Procenjeni vek korišćenja godina 10 Godišnji iznos amortizacije dinara 4.356.000 Nominalni godišnji učinak tona 2.880 Troškovi amortizacije d/toni 1.513 Na osnovu tehničkih parametara posmatranog postrojenja i iskustvenih normativa predviđeni su i obračunati godišnji troškovi amortizacije. Obračun je prikazan u narednoj tabeli. Tabela 73. Troškovi održavanje postrojenja za peletiranje

Opis Jedinica mere

Vrednost (d)

Procenjeni godišnji troškovi održavanja dinara 3.049.200 Nominalni godišnji učinak tona 2.880 Troškovi održavanja d/toni 1.059 Sledeću bitnu kategoriju čine troškovi električne energije. Prvenstveno je potrebno izvršiti obračun cene električne energije. Obračun je izvedne u skladu sa trenutnim cenovnikom Elektroprivrede Srbije, sistemu obračuna za mernu grupu i ostvarenim troškovima rada postrojenja u praksi. Obračun troškova električne energije je izveden u skladu sa instalisanom snagom, iskorišćenjem i kapacitetom postrojenja. Obračun je prikazan u narednoj tabeli.

167

Tabela 74. Troškovi električne energije

Opis Jedinica mere

Vrednost (d)

Nominalna snaga postrojenja kW 200 Stepen iskorišćenja nominalne snage % 70% Angažovana snaga postrojenja kW 140 Utrošak energije na sat kWh 140 Nominalni kapacitet t/čas 1,5 Utrošak energije po toni kWh 93 Cena d/kWh 11,14 Troškovi električne energije d/toni 1.040 Troškovi zarada obračunati su na osnovu angažovanja osam lica, prosečne zarade u Republici Srbiji i kapaciteta postrojenja. Obračun troškova se daju u narednoj tabeli. Tabela 75. Troškovi zarada

Opis Jedinica mere Vrednost

Broj lica - 12 Zarada dinara 431 Troškovi rada d/čas 5.175 Troškovi rada d/toni 3.450 Ukupni troškovi peletiranja koji uključuju prikazani su u narednoj tabeli. Prilikom obračuna uključeni su normirani troškovi amortizacije objekata i opšti troškovi rada. Tabela 76. Troškovi peletiranja po toni proizvedenog peleta

Opis Iznos (d/toni)

Amortizacija objekata 124 Amortizacija opreme 1.513 Održavanje 1.059 Energija 1.040 Rad 3.450 Opšti i ostali troškovi 1.078 Troškovi peletiranja 8.263 Budući da troškovi proizvednog peleta zavise od cene sirovine ukupnih troškova pelete daje se u narednoj tabeli.

168

Tabela 77. Troškovi prozvodnje peleta (d/toni)

Opis Male četvrtste bale

Valjkaste bale

Velike četvrtaste bale

Cena sirovine 4.374,94 4.077,77 3.603,62 Troškovi transporta do pogona 217,75 217,75 217,75 Ukupna cena sirovine 4.592,69 4.295,52 3.821,37 Troškovi peletiranja 8.263,44 8.263,44 8.263,44 Ukupno 12.856,13 12.558,96 12.084,81 7.2. Troškovi briketiranja Drugi model pretpostavlja upotrebu mobilne briketirke. Na osnovu procene potrebnog kapaciteta dolazi se do približnog kapaciteta od 400 kg po času rada. U ovom slučaju na bazi projektovanog kapaciteta, uz planiranu radnu godinu od 120 dana i radno vreme od osam časova, nominalna godišnja proizvodnja iznosi 380 tona briketa. Ova proizvodnja zahteva istu količinu slame za preradu, što je količina koja se može obezbediti na većini gazdinstava u našoj zemlji.

Zbog navedenih činjenica za analiziranje ekonomskih rezultata briketiranja slame odabrano je briketiranje putem mobilne briketirke koja se priključuje na traktor. U radu je analizirana presa domaćeg konstruktora214, čija se proizvodnja planira u saradnji sa više domaćih preduzeća. Navedena presa ima nominalni kapacitet briketiranja od 400 kg po času rada. Presa se pri radu pogoni preko priključnog vratila traktora. Potrebna snaga za pogonjenje prese u uslovima normalnog rada se procenjuje na 30 do 40 kW, te se za pogonjenje može koristiti traktor MTZ –820. Navedena presa proizvodi brikete čija nasipna masa iznosi oko 500 kg/m3. Dobijeni briketi su kružnog oblika, pri čemu im prečnik iznosi 10 cm, a dužina oko 15 cm. Briketi su svojim oblikom predviđeni za loženje u ložištima malog kapaciteta – pećima.

U slučaju spremanja slame strnih žita putem briketiranja, troškovi briketiranja se izračunavaju polazeći od cene slame sakupljene u formi valjkastih bala uvećanoj za sve pripadajuće troškove. To znači da se polazi od ranije utvrđenih troškova sakupljanja, transporta, manipulacije i skladištenja slame kao i troškova briketiranja koji se sastoje od sledećih troškova: 1) troškova korišćenja traktora, 2) troškova korišćenja prese za

214 Samostalna zanatska radnja Milutin Perović, Lovćenac.

169

briketiranje, 3) zarada stalnih i sezonskih radnika, 4) troškova ambalaže i 5) troškova korišćenja skladišta215.

Troškovi korišćenja traktora obračunavaju se prema ranije izloženom metodu, pri čemu se koriste troškovi obračunati pri procesu baliranja, pošto je u pitanju sličan stepen iskorišćenja snage motora.

Troškovi korišćenja prese za briketiranje obračunati su prema metodu za utvrđivanje troškova priključnih mašina. Vek trajanja se procenjuje na deset godina, sa godišnjim korišćenjem od 1.000 časova. Pri obračunu, troškovi održavanja u radnom veku korišćenja prese normirani su na 55% vrednosti novog sredstva. Sa kapacitetom od 400 kg/h i planiranim obimom korišćenja dolazi se do planirane godišnje proizvodnje od 380 tona. Pri projektovanju ukupne godišnje proizvodnje polazi se od planiranih 950 časova rada godišnje, mada ta okolnost nema direktan uticaj na definisani kapacitet na kome se izvodi obračun troškova koji je normiran na 1.000 časova, pošto se presa može dodatno koristiti i za briketiranje stočne hrane, deteline i lucerke.

Tabela 78. Troškovi korišćenja mobilne prese za briketiranje slame

Kategorija troškova Ukupan iznos (d)

Struktura (% )

Iznos po času korišćenja

(d) Troškovi amortizacije 141.520,00 48,58 141,52 Troškovi kamata 46.701,60 16,03 46,70 Troškovi održavanja 79.392,72 27,25 79,39 Troškovi hidrauličkog ulja i maz. 2.223,00 0,76 2,22 Troškovi smeštaja 21.497,12 7,38 21,50 Ukupno 291.334,44 100,00 291,33

Troškovi zarada obračunavaju se prema ranije utvrđenim iznosima troškova po času rada stalnih i sezonskih radnika, pri čemu se planira angažovanje jednog stalno zaposlenog radnika i dva sezonska radnika. Planira se pojedinačno angažovanje svakog zaposlenog u trajanju od 950 radnih časova godišnje.

Obračun troškova briketiranja slame spremljene u obliku malih kvadratnih bala, koja je za potrebe procesa prethodno razmotana, daje se u narednoj tabeli.

215 Zekić, V., Jovanović, M., Tica, N.: "Ekonomski pokazatelji proizvodnje briketa od slame strnih žita", Revija agronomska saznanja, br. 13, Novi Sad, 2009, str. 54-57.

170

Tabela 79. Troškovi briketiranja slame

Sredstvo Broj Troškovi po času rada

(d/t)

Učinak po času rada

(t/h)

Troškovi po toni slame

(d/toni)

Rukovalac traktorom 1 431,28 0,40 1.078,19 Traktor MTZ - 820 1 2.846,68 0,40 7.116,71 Presa za briketiranje 1 291,33 0,40 728,34 Radnici 2 473,68 0,40 1.184,21 Ukupno 8.923,24

Pored troškova koji su navedeni u prethodnom odeljku, zbog relativno visoke hidroskopnosti briketa, potrebno je dodati troškove ambalaže. Naime, da bi se očuvala svojstva briketa potrebno je iste upakovati u PVC foliju ili neku drugu vodonepropusnu ambalažu. U suprotnom, neophodno je obezbediti posebne uslove skladištenja, odnosno skladištenje u objektima bez prisustva atmosferske ili druge vlage. Kako posebni uslovi skladištenja u ovom slučaju nisu ekonomski prihvatljivi, pristupa se pakovanju u PVC vreće. Pri pakovanju u standardne PVC vreće moguće je u jednu vreću smestiti oko 30 kilograma briketa, te su troškovi pakovanja po toni obračunati prema pregledu koji se daje u narednoj tabeli.

Tabela 80. Troškovi pakovanja briketa

Vrsta ambalaže Utrošak po toni briketa (kom/toni)

Cena vreće (d/kom.)

Troškovi po toni briketa

(d/toni)

Pakovanje u PVC vreće 33 1/3 16,20 540,00

Troškovi skladištenja se procenjuju na osnovu troškova korišćenja magacinskog prostora od 250 m2. Procena ovih troškova vrši se na osnovu troškova objekta koji se koristi za smeštaj pogonskih mašina, i oni iznose 1.791,43d/m2, odnosno za celokupnu površinu objekta od 250 m2 iznose 447.856,70 dinara. Ako se isti rasporede na planiranu proizvodnju od 380 tona godišnje, dolazi se do troškova od 1.178,57 dinara po toni.

Ukupni troškovi briketiranja koji uključuju i troškove utrošenog materijala (slame) po toni proizvedenog briketa prikazani su u narednoj tabeli.

Tabela 81. Troškovi briketiranja po toni proizvedenog briketa

Opis troškova Troškovi (d/toni)

Struktura (%)

Slama 4.374,94 29,13

171

Opis troškova Troškovi (d/toni)

Struktura (%)

Briketiranje 8.923,24 59,42 Pakovanje 540,00 3,60 Skladištenje 1.178,57 7,85 Ukupno 15.016,75 100,00

7.3. Ocena ekonomskih efekata energetske upotrebe slame strnih

žita spremljenih u obliku peleta i briketa

Tehnologija briketiranja koristi se kao pokušaj da se utvrdi mogućnost tržišne realizacije slame kao goriva za loženje. Procesom briketiranja slama se sabija, pri čemu se postiže nasipna masa od približno 500 kg/m3. Ovim se briketi, po svojim osobinama približavaju drvetu, te se vrednosno poređenje izvodi sa drvetom kao alternativnim energentom. Transportna, odnosno nasipna masa drveta se kreće od 400, pa sve do skoro 700 kilograma po kubnom metru216. Ova veličina u najvećoj meri zavisi od stepena vlažnosti drveta, pri čemu se kroz veću masu ne dobija na energetskoj vrednosti, već se ona, naprotiv, po pravilu smanjuje. Energetska vrednost, a i specifična masa drveta, varira u zavisnosti od vrste drveta.

Tabela 82. Gornje toplotne moći ksilema i kore nekih domaćih vrsta drveća

Vrsta drveta

Gornja toplotna moć (u apsolutno suvom stanju)

MJ/kg

Prosečne vrednosti zapreminske mase

kg/m3 Drvo Kora Drvo Kora

Bukva 18,82 18,00 680 580 Hrast 18,36 19,70 650 425 Crna topola 17,26 18,00 410 412 Smrča 19,66 21,20 430 340 Jela 19,46 21,00 410 460 Bor 21,21 20,62 580 300

Kako je toplotna moć drveta u prethodnoj tabeli data za drvo u apsolutno suvom stanju, navedene vrednosti se moraju posmatrati sa rezervom, te se realna toplotna moć drveta po kilogramu može izjednačiti sa toplotnom moći briketa. Zapreminska masa drveta takođe se procenjuje na osnovu

216 Stevanović Janežić, T., Kolin, B., Jaić, M., Danon, G.: “Unapređenje tehnologija drveta u korealciji sa svojstvima konstituenata drveta”, Monografija, Šumarski fakultet, Beograd, 1995, str. 115 -129.

172

podataka iz ranije tabele na približno 500 kg/m3. Na osnovu navedenih veličina moguće je izvesti uporedni odnos u kome se jedna tona peleta, odnosno briketa zamenjuje sa dva kubna metra drveta. Ovakvo poređenje neophodno je učiniti zbog činjenice da se tržišni promet, a samim time i određivanje cene drveta, izvodi svođenjem iste na kubni metar transportne zapremine. Tržišna cena 1 m3 drveta na dan obračuna na tržištu prosečno iznosi oko 3.600,00 dinara.

Ako se ova veličina uporedi sa cenom proizvodnje 500 kilograma peleta, odnosno briketa, koja prema izvedenim obračunima iznosi 12.084,81, odnosno 15.016,75 dinara i na ovaj iznos doda PDV po stopi od 20% dobija se iznos od 14.501,77, odnosno 18.020,10 dinara dinara. Polovnina navedenih vrednosti iznosi 7.250,88, odnosno 9.010,05 dinara. U skladu sa time moguće je doneti zaključak o neekonomičnosti proizvodnje briketa od slame.

Naime, ovako visoka cena proizvodnje ne ostavlja prostor za pokriće osnovnih troškova proizvodnje, a kamoli za ostvarenje dobiti. Pored toga, briketi su zbog svoje hidroskopnosti, a time i uslovljenog pakovanja, složeniji za manipulaciju i skladištenje. Na ovaj način se troškovi njihove tržišne distribucije nadalje povećavaju. Osnovni razlog za ovako visok nivo troškova leži u visokim troškovima peletiranja, odnosno briketiranja. Troškove briketiranja moguće je smanjiti kroz izgradnju postrojenja većeg kapaciteta. Međutim, kod proizvodnje peleta i briketa na ovaj način postavlja se pitanje obezbeđenja količine slame potrebne za iskorišćenje povećanog kapaciteta postrojenja. Ovim se ponovo ispoljava neekonomičnost transporta slame na veće udaljenosti, te njeno odsustvo iz tržišnog prometa.

173

8. MESTO ŽETVENIH OSTATAKA U SISTEMU OČUVANJA

ŽIVOTNE SREDINE Pored ekonomskih efekata, primenom žetvenih ostataka ratarstva u svrhu dobijanja energije stvaraju se efekti na životnu sredinu. Ocena posledica koje ovakva proizvodnja energije ostavlja na okruženje, odnosno prirodnu sredinu, veoma je kompleksna i zahteva detaljno strateško odlučivanje217. Rešenje problema očuvanja životne sredine, između ostalog, nalazi se u racionalnijem korišćenju energije u opštem smislu, a tek potom u iznalaženju i većem korišćenju alternativnih i obnovljivih izvora energije koji u manjoj meri zagađuju životnu sredinu. U okviru obnovljivih izvora, određeni značaj pripada i energiji biomase biljnog i životinjskog porekla, posebno u ruralnim sredinama. Njihovim sagorevanjem, ili hemijskim preobražajem, mogu se dobiti i drugi proizvodi, dok se posredstvom mikroorganizama mogu preobratiti u gorivo ili hranu. Ovakav vid iskorišćavanja biomase može da bude ekonomski, u svakom slučaju i ekološki opravdan218.

Bez obzira na to, biomasa kao izvor energije nije ekološki bezopasna. Tačno je da su po pravilu u pitanju otpadni materijali manjeg obima i da se prilikom sagorevanja istih atmosfera manje zagađuje određenim štetnim elementima. Bez obzira na to, nekontrolisano iskorišćavanje biomase i organskih otpada neretko može da rezultuje narušavanjem životne sredine. Ova tvrdnja se posebno odslikava kroz proces smanjenja površina zemljišta pod šumom. Međutim, ono što je u ovom trenutku sasvim izvesno jeste činjenica da nijedan od potencijalnih alternativnih izvora u potpunosti ne zadovoljava poželjne ekonomsko-ekološke standarde. Fosilna goriva su za sada jeftina i ima ih u zadovoljavajućem obimu, no troškovi izolovanja, transportovanja i odlaganja njihovog sadržaja mogli bi biti visoki, a ekološki aspekt u svemu tome je prilična nepoznanica.

Sa druge strane, sve izraženija glad za energijom i problemi zaštite čovekove sredine nameću potrebu ekonomski i ekološki efikasne energetske proizvodnje. Koncept održivog razvoja primenjuje se odavno u industrijski razvijenom svetu, a podrazumeva korišćenje prirodnih dobara na način koji omogućuje zadovoljenje potreba sadašnjih generacija, bez ugrožavanja mogućnosti budućih naraštaja da i oni nesmetano koriste ta dobra. Ovo je moguće ostvariti kroz ograničeno korišćenje neobnovljivih 217 Brkić, M., Janić, T., Tešić, M., Zoranović, M., Turan, J., Zekić, V., Dedeović, N., Igić, S:: "Strategija gazdovanja energijom na poljoprivrednim kombinatima sa aspektra korišćenja energije", Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2008, str. 1 – 6, 218 Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006, str. 142.

174

prirodnih resursa i neuporedivo veću orijentaciju na korišćenje obnovljivih. Žetveni ostaci gajenih biljaka predstavljaju značajnu količinu biomase zbog čega je razumljiva težnja da se oni koriste za dobijanje energije i raznih drugih proizvoda. Pri tome, potrebno je imati u vidu da redovno odnošenje žetvenih ostataka sa njiva ili njihovo uništavanje na samoj parceli u određenim okolnostima može sa stanovišta očuvanja plodnosti zemljišta dugoročno da bude veoma štetno.

Jasno je da žetveni ostaci, odnosno nusproizvodi najznačajnijih gajenih biljaka predstavljaju veliku količinu organske materije. Ona se pored korišćenja u energetske svrhe može koristiti na više načina: kao stočna hrana neposredno ili u prerađenom obliku, kao prostirka u stočarstvu i slično, čime se posredno ponovo uključuje u proces kruženja materije. Pored toga, žetveni ostaci mogu i da se zaoru i time direktno vrate u kruženje materije. Bez obzira na velike mogućnosti da se žetveni ostaci produktivno iskoriste, oni se po pravilu sagorevaju.

Masa i hemijski sastav žetvenih ostataka pojedinih gajenih biljaka značajno se razlikuju219. Stoga, njihovo zaoravanje, odnošenje sa njiva ili sagorevanje ima različiti ekološki, a dugoročno i ekonomski značaj. Ako se žetveni ostaci posmatraju analitički, može se zapaziti da se na primer kočanke kukuruza koje zaostaju nakon krunjenja klipova ili nusproizvodi pri preradi stabljike konoplje odlikuju velikim sadržajem teško razgradivih materija (lignin i celuloza), niskim sadržajem mineralnih materija i azota i teško su razgradive u zemljištu. U ovom slučaju postoje jasni argumenti da se ova vrsta žetvenih ostataka koristi za proizvodnju energije. Nasuprot tome, listovi šećerne repe i u momentu vađenja repe još uvek sadrže značajnu količinu mineralnih materija i azota, te je njihovo zaoravanja izrazito korisno. Stablo suncokreta odlikuje se veoma visokim sadržajem lignina i celuloze, te je organska materija teško pristupačna za biljke. Pored toga, žetveni ostaci suncokreta se odlikuju velikim udelom kalijuma, te se pepeo može koristiti kao kalijumovo đubrivo. Sa stanovišta razgradnje organske materije u zemljištu, veoma je značajan i odnos sadržaja ugljenika i azota. Ovaj odnos različit je i u žetvenim ostacima pojedinih biljnih vrsta. Najpovoljniji je kod leguminoznih biljaka. Mobilizacija azota iz žetvenih ostataka je utoliko brža ukoliko je odnos C/N uži. Smatra se da je odnos C/N idealan ako je 10:1, povoljan od 10 do 20:1, a nepovoljan ako je veći od 20:1.

Analizirajući navedeno, kao i ranije iznete podatke, jasno je da su žetveni ostaci veoma vredan nusproizvod. U njima je skoncentrisana velika masa organske materije i značajna količina energije. Ovo ukazuje da su žetveni

219 Kastori, R.: “Zaštita agroekosistema”, Feljton, Udžbenik, Novi Sad, 1995, str. 29.

175

ostaci značajni i sa ekonomskog i sa ekološkog aspekta. Međutim, da bi se zemljište moglo blagovremeno pripremiti za naredni usev neophodno je na parceli obraditi ili sa nje ukloniti žetvene ostatke. Ekološki su prihvatljivi oni načini koji omogućavaju posredno ili neposredno vraćanje žetvenih ostataka u većoj ili manjoj meri, odnosno ne sprečavaju kruženje materije u agroekosistemima.

Kao što je već konstatovano i pored prihvatljivih rešenja u novije vreme se žetveni ostaci, uprkos zakonskoj zabrani, veoma često spaljuju na parceli ili odnose sa njiva i koriste kao energetski materijal ili kao sirovina. U oba slučaja dolazi do trajnog isključenja (izuzev zaostalog pepela) materija sadržanih u žetvenim ostacima iz kruženja materija ekosistema, zbog čega su pomenuti postupci ekološki neprihvatljivi. Stalno uklanjanje žetvenih ostataka sa parcele višestruko je štetno. Najveću štetu predstavlja gubitak organske materije. Ovo dovodi relativno brzo do smanjenja sadržaja humusa u zemljištu i time njene biogenosti i plodnosti. Kao gore rešenje postoji i sagorevanje žetvenih ostataka, kada u atmosferu pored ugljenika odlaze i drugi biogeni elementi kao što su azot i sumpor. Ako je sagorevanje potpuno, ostaje samo pepeo koji sadrži samo mineralne materije i to većinom u teže pristupačnom obliku za biljke. U toku sagorevanja žetvenih ostataka najbolje sagoreva najvredniji deo biljke, lišće koje ima povoljniji hemijski sastav, dok stabljika teže sagori. U toku sagorevanja žetvenih ostataka troši se značajna količina kiseonika i istovremeno zagađuje sredina dimom i pepelom, a uništava se i korisna fauna. Sagorevanje žetvenih ostataka predstavlja i veliku opasnost zbog mogućnosti nekontrolisanog širenja požara. Poznati su i primeri kada je pri spaljivanju žetvenih ostataka došlo i do ljudskih žrtava. Osim toga, sagorevanje zahteva i određeni utrošak rada i materijalnih sredstava. I pored brojnih štetnih posledica, spaljivanje žetvenih ostataka na parceli je dosta učestala pojava. Za to postoji više razloga. U uslovima slabo razvijenog stočarstva žetveni ostaci ne nalaze svoju upotrebu na gazdinstvu, te predstavljaju nekoristan balast. Uspešno zaoravanje žetvenih ostataka, na primer kukuruzovine ili stabljike od suncokreta, zahteva odgovarajuću mehanizaciju i s tim u vezi određeni utrošak rada i materijalnih sredstava. Da bi se pomenuti troškovi i poteškoće izbegli, pristupa se najjednostavnijem, ali ekološki, a time i ekonomski najnepovoljnijem rešenju, spaljivanju. Potrebno je istaći da ovoj štetnoj praksi pogoduje i činjenica da je kontrola sprovođenja zakonskih propisa u vezi sa sagorevanjem žetvenih ostataka nedovoljno efikasna. Korist koja se spaljivanjem žetvenih ostataka na parceli postiže je uništavanje semena korovskih biljaka i štetočina. Međutim, istovremeno dolazi do uništavanja i brojnih korisnih organizama. Kao korist se navodi i sagorevanje

176

zagađenih žetvenih ostataka, koji su zagađeni pesticidima, a pored toga ostvaruje se i lakša osnovna obrada zemljišta.

Nastankom energetske krize postalo je veoma aktuelno korišćenje žetvenih ostataka u cilju dobijanja energije. Ovaj način korišćenja žetvenih ostataka ekološki takođe nije prihvatljiv, ali je mnogo bolji nego njihovo sagorevanje na oranici. Pri tome, često se polazi od pogrešnog stava da žetveni ostaci predstavljaju bezvrednu sirovinu koju samo treba dopremiti do ložišta. Pri korišćenju žetvenih ostataka na ovaj način, potrebno je imati u vidu i činjenicu da sakupljanje i prevoz žetvenih ostataka podrazumeva kretanje teških mašina i transportnih sredstava po oranici, što dalje doprinosi njihovom sabijanju i time kvarenju strukture zemljišta. Pored toga, za izvođenje ovih operacija potrebno je utrošiti određene količine pogonskog goriva. Postoje i žetveni ostaci čija je upotreba kao goriva opravdana, a ekološki nije posebno štetna, kao što su na primer šapurike. One su siromašne hranljivim materijama i teško razgradive u zemljištu.

U brojnim ogledima koji su izvedeni kod nas i u svetu dokazano je povoljno dejstvo zaoravanja žetvenih ostataka na prinos i njegov kvalitet, te je pri izradi bilansa hranljivih materija i pri proučavanju ekonomičnosti upotrebe žetvenih ostataka za energetske i druge svrhe potrebno voditi računa i o ovoj činjenici220.

Najveća šteta koja nastaje pri sagorevanju žetvenih ostataka je uništavanje organske materije koja je izuzetno važna sa stanovišta plodnosti zemljišta, a može da utiče i neposredno na životne procese biljaka221.

Zemljišta bogata humusom sadrže velike zalihe biogenih elemenata (C, N, P i S) koje humus čuva od ispiranja i mineralizacijom stavlja biljkama na raspolaganje. Takode, humusne materije u znatnim količinama putem absorpcije vezuju jone i katijone mikroelemenata i čuvaju ih od ispiranja iz zemljišta, a u obliku koji je lako pristupačan biljkama. Stoga su obradiva zemljišta bogata humusom istovremeno i plodna zemljišta, povoljna za intenzivnu biljnu proizvodnju i dobijanje hrane dobrog kvaliteta. Iz ovih razloga potrebna je stalna briga o organskoj materiji zemljišta, jer od nje zavise proizvodne mogućnosti zemljišta. Zbog toga je obaveza svakog poljoprivrednog proizvođača da količinu organske materije u zemljištu poveća, ili u najgorem slučaju, održi na zatečenom nivou. Do intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje u nas organska materija u zemljištu je održavana unošenjem stajnjaka. Međutim,

220 Krupernikov, M.: “Počvovedenie”, Mir, Moskva, 1982, str. 332 – 349. 221 Kastori, R.: “Uticaj organske materije zemljišta na fiziološke procese biljaka”, Zbornik III naučnog kolokvijuma “Quo vadis pedologija”, Padinska Skela, 1990, str. 11 – 14.

177

uvođenjem mehanizacije smanjio se broj radne stoke, što je izazvalo smanjenu proizvodnju stajnjaka. Pored toga, industrijski način tova izazvao je promenu načina držanja i uzgoja grla, te je znatno smanjena količina stajnjaka. Po mišljenju agroekonomista, stajnjak preterano opterećuje troškove proizvodnje i uvećava cenu koštanja poljoprivrednih useva. S druge strane, navedeno stanje u stočarstvu izazvalo je teškoće oko realizacije sporednih produkata biljne proizvodnje (slame, kukuruzovine, lista i glave šećerne repe). Nesumnjivo, na raspolaganju su ogromne količine žetvenih ostataka ratarske proizvodnje koje treba zaorati posle svakog useva u svrhu očuvanja organske materije zemljišta, ili, ukoliko se ukaže pogodnije tržište, treba ih tamo plasirati.

Uzroci smanjenja humusa (organske materije) koji predstavalja osnovni izvor plodnosti vojvođanskih zemljišta u ispitivanom periodu su sledeći: smanjena ili izostavljena upotreba organskih đubriva, u prvom redu stajnjaka, sagorevanje žetvenih ostataka ili njihovo odnošenje sa parcele, nepoštovanje plodoreda. Na bazi raspoloživog stočnog fonda u Vojvodini početkom devedesetih godina moglo se proizvesti 7.728.610 tona stajnjaka, odnosno pet tona po hektaru za svaku vojvođansku njivu. I dok je na svakom hektaru holandske njive bilo u proseku tri grla rogate stoke, vojvođanska oranica je imala 0,15-0,18 grla po jednom hektaru222. Gubici humusa u Vojvodini prema procenama223 iznose, zavisno od tipa zemljišta, od 960 do 1.350 kg po hektaru oranice godišnje, a zaoravanjem slame, kukuruzovine i lišća šećerne repe moguće je obnoviti samo od 400 do 900 kg humusa po hektaru, u zavisnosti od količine zaorane suve materije. Kao zaključak moguće je izneti ocenu da žetveni ostaci gajenih biljaka predstavljaju značajnu sirovinu koja ima izvanredno važnu ulogu u kruženju materije agroekosistema, posebno u uslovima nedovoljne upotrebe organskih đubriva. Sa druge strane, žetveni ostaci su obnovljiv i zbog toga potencijalno veoma bitan izvor energije. Redovno odnošenje žetvenih ostataka sa njiva ili njihovo uništavanje, sa stanovišta očuvanja plodnosti zemljišta može dugoročno da bude veoma štetno. Žetveni ostaci, pored toga što predstavljaju organsku masu, odlikuju se i relativno velikim sadržajem mineralnih materija značajnih u ishrani biljaka. Sa druge strane, rastuće potrebe za energijom naprosto nalažu korišćenje jednog dela njihovog potencijala za proizvodnju energije.

Budući da je u periodu od poslednjih trideset-četrdeset godina došlo do znatnog oštećenja zemljišta izazvanog smanjenjem sadržaja humusa svako 222 Bogdanović, Darinka: “Biološko ratarenje – stvarnost ili utopija” Zbornik radova, 16, XXIV Seminar Agronoma, Pula, 1989, str. 49-64. 223 Vučić, N., Kišgeci, J., Živanov, N.: “Agrosylviculture – an approach to food production and energy growing. Producting biomass for energy, Report and Proceedings of CNRE Workshop, Upsala, 1987, str 17.

178

rešenje za iskorišćavanje žetvenih ostataka mora da bude deo multifunkcionalne poljoprivredne proizvodnje. Ona mora biti usmerena ka održivom razvoju i samim time mora da uvažava neophodnost očuvanja plodnosti zemljišta. U slučaju da se energetska eksploatacija biomase poreklom iz poljoprivrede vrši bez uvažavanja ove činjenice, ugrožava se osnovna prednost biomase kao izvora energije, njena obnovljivost.

179

9. PROCENA UTICAJA POSMATRANIH TEHNOLOGIJA NA

PROMENU VREDNOSTI ZEMLJIŠTA

Utvrđivanje objektivne vrednosti poljoprivrednog zemljišta predstavlja složen postupak zbog potrebe da se sagleda više pretpostavki o budućim događajima. Proces povraćaja izvršenih ulaganja u kupovinu zemljišta je dugotrajan i praćen je brojnim vrstama rizika, tako da je potreban duži vremenski period za ocenu opravdanosti ovakvih ulaganja. U nekim slučajevima složenost ovog postupka predstavlja glavni razlog zbog kojeg kupci i prodavci oklevaju u pogledu donošenja odluka koje se tiču transakcija ove vrste.

Osnovna karakteristika zemljišta koja ga razlikuje od matične (geološke podloge) jeste plodnost. Plodnost zemljišta je mera njegove sposobnosti da zadovolji potrebe biljaka za mineralnim materijama i vodom. Upravo ta osobina predstavlja suštinu njegove vrednosti, jer se na osnovu plodnosti stvara mogućnost za obavljanje poljoprivredne proizvodnje, odnosno mogućnost za ostvarivanje ekonomskih koristi. Zemljište je jedan od osnovnih uslova života, odnosno prirodnih resursa jer se na njemu proizvodi hrana, kao i energija. Pedogeneza ili proces formiranja zemljišta je veoma složen i dugotrajan. Ovaj proces je uslovljen čitavim nizom faktora, kao što su tip podloge, nadmorska visina, ekspozicija, nagib terena, klima datog područja, tip vegetacije i slično. Prema prisustvu ili odsustvu, razvijenosti i debljini zemljišnog horizonta, na osnovu fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, razlikuje se veliki broj osnovnih i prelaznih zemljišnih tipova, koji se kreću od plitkih zemljišta kao jedne krajnosti do dubokih, razvijenih, plodnih zemljišta koja predstavljaju drugu krajnost.

Fizička i hemijska struktura i biološka aktivnost zemljišta određuju njegovu plodnost i imaju veliki značaj u održavanju njegove produktivnosti. Održavanje i povećanje plodnosti zemljišta se, između ostalog, postiže minimiziranjem gubitka zemljišnih čestica i hranljivih materija putem erozije, oticanja i njihove infiltracije u podzemne vode. Pored toga zemljište predstavlja i prostor za stanovanje i privrednu aktivnost. Takođe ono predstavlja mesto ili izvor za eksploataciju mineralnih sirovina. Zemljište je ograničen resurs, kako u prirodnom tako i u ekonomskom smislu. Zemljište se koristi u različite svrhe, a u najvećoj meri za proizvodnju hrane, odnosno za poljoprivrednu proizvodnju. Namena i korišćenje zemljišta određeni su njegovom plodnošću koja direktno utiče na prihode.

Na osnovu klasifikacije u pogledu plodnosti zemljišta koja imaju potencijal za gajenje biljaka uglavnom se koriste za poljoprivrednu

180

proizvodnju, mada u nekim situacijama i lokalitet zemljišta može da opredeli namenu za koju će zemljište biti korišćeno. Zemljište u blizini urbanih i privrednih područja bez obzira na kvalitet pod uticajem potreba za širenjem stambenih i privrednih potreba koristi se za ove svrhe. Potencijal zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju pored bioloških determinisan je i ekonomskim faktorima. Pod ekonomskim potencijalom za poljoprivrednu proizvodnju zemljišta podrazumeva se ekonomski opravdano korišćenje u poljoprivrednoj proizvodnji. Prema ovom kriterijumu za određivanje namene zemljišta potencijal za poljoprivrednu proizvodnju imaju ona zemljišta na kojima je moguće postići prinose koji imaju ekonomsko opravdanje, odnosno čija vrednost proizvodnje prevazilazi troškove koji su bili potrebni za tu proizvodnju.

U poljoprivrednoj proizvodnji, gde zemljište predstavlja jedan od faktora proizvodnje, u naučnom i praktičnom smislu često se javlja potreba za utvrđivanjem njegove vrednosti. Ovaj postupak utvrđivanja vrednosti u teoriji i praksi se naziva procenjivanje, vrednovanje, taksacija ili valuacija. Razlozi za njegovo vrednovanje su brojni i polaze od utvrđivanja ekonomske opravdanosti investicija u kojima učestvuje poljoprivredno zemljište do utvrđivanja vrednosti prilikom njegovog prometa. Vrednovanje poljoprivrednog zemljišta moguće je izvesti na više načina u zavisnosti od toga koje polazne pretpostavke se uzmu prilikom utvrđivanja vrednosti. Utvrđivanje vrednosti zasniva se na shvatanju karakteristika i značaja, kao i pojedinačnog doprinosa različitih faktora koji utiču na njegovo vrednovanje. U tom smislu ističu se dva osnovna faktora koji utiču na stvaranje vrednosti i koji ujedno predstavljaju polazne pretpostavke za dva osnovna koncepta utvrđivanja vrednosti poljoprivrednog zemljišta.

Prvi faktor predstavljaju ekonomski efekti koje se ostvaruju od korišćenja zemljišta. Ovaj faktor predstavlja osnovu za utvrđivanje vrednosti na osnovu koristi koje proističu od nekog sredstva, odnosno ovaj faktor predstavlja polaznu osnovu za vrednovanje uz pomoć prinosnih metoda.

Drugi faktor nastaje na osnovu ograničenja u pogledu ponude i tražnje poljoprivrednog zemljišta, što je posledica činjenice da je zemljište ograničen resurs koji ima tendenciju smanjenja površina. Polazeći od promena na tržištu koje uzrokuju promenu ponude ili tražnje vrednovanje je moguće izvršiti na osnovu tržišnog ili prometnog pristupa metom poređenja sa vrednošću ovog prirodnog dobra sličnih osobina čiji promet je zabeležen.

Navedeni faktori predstavljaju osnovu za utvrđivanje vrednosti prema dva različita pristupa, ali se takođe može reći da između njih postoji uzajamna veza. Ukoliko postoje ekonomske koristi od poljoprivredne proizvodnje to

181

će za posledicu imati povećanu akumulaciju u poljoprivredi koja se može iskoristiti za investiranje u kupovinu poljoprivednog zemljišta. Pored toga profit u poljoprivredi može predstavljati i motiv investitora da ulažu u poljoprivrednu proizvodnju, pa samim tim i u kupovinu zemljišta. Dakle, pozitivni ekonomski efekti u poljoprivrednoj proizvodnji predstavljaju faktor koji utiče na povećanje tražnje za poljoprivrednim zemljištem, a povećana tražnja uzrokuje rast cena. U tom smislu važi i obrnuta situacija kada su ekonomski efekti u poljoprivredi negativni posledično će doći do smanjenja tražnje, pa samim tim i do pada prometnih ili tržišnih cena.

Da bi se utvrdila vrednost nekog dobra potrebno je da postoji volja dve ili više strana da u nesmetanim uslovima izvrše promet tog dobra. U takvoj situaciji vrednost tog dobra predstavlja iznos koji je jedna strana u kupoprodajnoj transakciji spremna da plati drugoj strani koja to dobro nudi na prodaju. Ova činjenica predstavlja specifičnost koja utiče na njegovo vrednovanje.

Postoji nekoliko bitnih karakteristika tržišta poljoprivrednog zemljišta. Tržište poljoprivrednog zemljišta je mnogo manje organizovano od tržišta poljoprivrednih proizvoda, što znači da je potrebno više vremena za odvijanje transakcija, a često je sam promet složeniji od prometa većine poljoprivrednih proizvoda ili drugih dobara. Ukoliko ne postoji kontinuirana ponuda i tražnja koja je uređena na osnovu unapred određenih pravilima teško se može govoriti o tržišnoj vrednosti, jer u odsustvu navedenih elemenata u kontinuitetu nije moguće konstatovati da postoji tržište tog dobra, pa samim tim tržišna vrednost. U tom smislu, imajući u vidu da se radi o prometu koji se odvija sporadično, može se reći da se radi o prometnim vrednostima zemljišta. Ono što karakteriše promet ovog dobra jeste da se u našim uslovima ostvaruje promet relativno malih površina na godišnjem nivou u odnosu na ukupne površine u područjima prometa, pa se usled toga može reći da ovakva vrsta prometa nema obeležja pravog tržišta, koje podrazumeva organizovani, kontinuirani promet sa konstantnom ponudom i tražnjom .

Kao što je rečeno, u smislu motiva za promet, ključni faktor koji utiče na promet poljoprivrednog zemljišta je period povraćaja uloženih sredstava u poljoprivrednoj proizvodnji, koji je u uzročno-posledičnoj vezi sa ostvarenim ekonomskim rezultatima u poljoprivredi. Na osnovu toga ekonomska valorizacija poljoprivrednog zemljišta ili mogućnost njegovog vrednovanja zasniva se na ostvarenim ekonomskim rezultatima u poljoprivrednoj proizvodnji koja se na tom zemljištu odvija. Međutim, promet zemljišta može biti pod uticajem brojnih faktora, kao što su mogućnost konverzije ili promene namene usled urbanog razvoja. Takođe vrednost zemljišta može biti pod uticajem sklonosti investitora za ulaganje

182

u ovu vrstu imovine. Uticaj ovog faktora, posebno dolazi do izražaja kod investitora koji se bave poljoprivredom. U tim slučajevima, pored razloga koji su determinisani ekonomskim motivima do izražaja dolaze i subjektivni razlozi investitora. Pored navedenih faktora, poreska politika, državni podsticaji za ulaganje u poljoprivredu i slično, mogu uticati na promet, pa samim tim i na vrednost zemljišta. Ukoliko se prilikom utvrđivanja vrednosti zemljišta u obzir uzmu navedeni faktori, onda se može reći, da se ona nalazi pod uticajem faktora koji karakterišu ponudu i tražnju za ovim resursom. Treba napomenuti da neizvesnost koja prati ostvarivanje ekonomskih rezultata u poljoprivredi ima značajan uticaj na promet poljoprivrednog zemljišta. Odluke koje se odnose na kupovinu poljoprivrednog zemljišta zasnivaju se na pitanjima da li će i u kojem vremenskom periodu ovakva investicija biti vraćena. Planiranje ovakve vrste investicija veoma često zahteva projekcije u vremenskom intervalu od 20 do 30 godina, što dovodi do povećanja neizvesnosti u pogledu ostvarivanja planiranih rezultata.

Problem vrednovanja poljoprivrednog zemljišta je složen zbog velikog broja faktora koji utiču na njegovu vrednost, pa samim tim veliku pažnju treba posvetiti izboru metoda koji će na najbolji način izraziti tu vrednost. Pored faktora koji utiču na vrednost svake pojedinačne parcele zbog njenog pojedinačnog značaja na lokalitetu na kojem se nalazi, vrednost zemljišta ima globalnu tendenciju rasta zbog povećane potrebe za hranom na globalnom nivou. Od 2000. godine, poljoprivredni proizvođači širom planete su uspeli da povećaju svoju proizvodnju pšenice, pirinča i drugih žitarica za 16%. Međutim, problem je u tome, što je u istom periodu potražnja za hranom na globalnom nivou porasla za 20%. Brži tempo rasta za poljoprivrednim proizvodima u odnosu na tempo rasta poljoprivredne proizvodnje moguće je rešiti kroz racionalnije korišćenje postojećih površina, odnosno kroz rast produktivnosti zemljišta ili kroz stvaranje novih površina primenom raznih meliorativnih i drugih mera. Pored toga dugoročno posmatrano ukoliko se nastavi ovakav trend odnosa rasta poljoprivredne proizvodnje i tražnje za poljoprivrednim proizvodima posledice takvog odnosa će se odraziti na rast cena zemljišta. Postoji uzajamni odnos nekih ekonomskih i socijalnih kretanja koji se odražava na vrednost poljoprivrednog zemljišta. U tom smislu, očigledan je uticaj rasta broja stanovnika na planeti od oko 80 miliona godišnje. Takođe, veliki uticaj na rast tražnje za poljoprivrednim proizvodima, pa samim tim i na rast profita u poljoprivredi koji utiče na rast cena zemljišta ima povećanje kupovne moći masovno rastuće srednje klase u zemljama poput Indije i Kine. Kod ovih novih potrošača koji se brojčano izražavaju u stotinama miliona raste učešće mesa i kvalitetnijih prehrambenih proizvoda, što je uzrokovalo nagli rast cena prehrambenih roba.

183

Pored navedenog poljoprivreda u sve većoj meri se uključuje u proizvodnju energije i to u vidu biogoriva , što za posledicu ima povećanu tražnju za poljoprivrednim proizvodima koji predstavljaju izvor za proizvodnju ove vrste energije. Na osnovu navedenih tendencija u pogledu povećanja potrebe za proizvodnjom hrane i učešća poljoprivrede u proizvodnji energije postavlja se pitanje da li će u budućnosti biti dovoljno poljoprivrednog zemljišta na kojem se može organizovati proizvodnja koja zadovoljava ove potrebe u potpunosti.

Prema istraživanjima koje su sproveli FAO i Međunarodni institut za primenjenu analizu sistema, smatra se da u bliskoj budućnosti do 2030 godine neće doći do poremećaja u pogledu ponude i tražnje za hranom i energijom iz poljoprivrede. Ova istraživanja pokazuju da još uvek postoji veliki potencijal za povećanje prinosa na postojećim površinama ( u nekim zemljama i do 80 % u odnosu na prinose koji se sada ostvaruju), kao i u primeni boljih načina u organizaciji korišćenja postojećih površina. Ovim istraživanjima je takođe utvrđeno da postoji veliki potencijal u pojedinim područjima za povećanje poljoprivrednih površina pre svega u podsaharskoj Africi i Latinskoj Americi. Ipak zaključci sprovedenih istraživanja ukazuju da nedostatak poljoprivrednih površina na globalnom nivou u bliskoj budućnosti nije izvestan, ali da već sada postoje problemi u pojedinim regionima. Usled toga neophodno je probleme sa vrednovanjem zemljišta posmatrati na nivou određenih oblasti ili regiona.

Ovi problemi u vezi sa vrednovanjem nisu uvek posledica odnosa lokalnih potreba za proizvodnjom hrane i energije, kao mesta za privrednu aktivnost i stanovanje. Takvi problemi mogu biti i posledica društveno-ekonomskih i političkih prilika.

U svakom slučaju moguće je doći do zaključka da će uvođenje posmatranih tehnologija imati direktan uticaj na rast cena zemljišta budući da istraživanja224 izvršena na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu ukazuju da na vrednost poljoprivrednog zemljišta utiču ekonomski rezultati ostvareni u poljoprivredi, koji se odražavaju na prinosnu vrednost poljoprivrednog zemljišta.

Rezultati analize pokazuju da prinosna vrednost poljoprivrednog zemljišta (kako na osnovu kalkulativne, tako i na osnovu stvarne zemljišne rente) ima najveći stepen povezanosti sa prometnom vrednošću poljoprivrednog zemljišta, odnosno u najvećoj meri doprinose objašnjenju rasta cena.

224 Milić, D. (2015): Metodi vrednovanja poljoprivrednog zemljišta, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

184

10. UTICAJ NAVEDENIH TEHNOLOGIJA NA RURALNIH RAZVOJ I OČUVANJE DRUŠTVENE STRUKTURE SELA

Potražnja za gorivima neprekidno raste dok je povećana upotreba fosilnih goriva ograničena zbog međunarodnih obaveza, ekoloških pitanja i finansijskih razloga. Ovi faktori su privukli globalnu pažnju prema razvoju nekonvencionalnih ili obnovljivih oblika energije uključujući i bioenergiju Udeo obnovljive energije i bioenergije u ukupnoj proizvodnji energije je veoma nizak .

Aktuelni planovi vlada predviđaju značajano korišćenje zemljišta, vodnih i ljudskih resursa u pravcu programa bio-energije, što može imati i nepopravljive društveno-ekonomske i ekološke efekte. Ukolko bi se ovakvi program sprovodili razumno i adekvatno, može se očekivati ubrzani razvoj i korišćenje bio-energije koje bi akomuliralo brojne prednosti za društvo u celini.

Mnoge zemlje imaj velike površine klasifikovane kao neplodna zemljišta (ledina, pustoš, pustinja…) i degradirane šume, a koje bi mogle da se koriste za gajenje biomase, što bi moglo da dovede do veće površine pod vegetativnim pokrivačem i zaštitom od daljeg propadanja; smanjenje uvoza naftnih derivate i unapređenje privrede, smanjenje uvozne zavisnosti i energetske bezbednosti; smanjivanje emisije CO2 i SO2, povećanje kvaliteta vazduha i slično.

Rast zaposlenosti u farmskim aktivnostima na razvoju bioenergije, kao što su podizanje useva za biogoriva, prikupljanje semena, briketiranje i prevoz biomase, može dovesti do angažmana (zaposlenja) većeg broja ljudi i pomoći u podizanju ekonomskog položaj ljudi u ruralnim područja. Takvi povećani prihodi mogu da umanje ekonomske disparitete između bogatih i siromašnih u ruralnim područjima, kao i između ruralnih i urbanih područja.

Viši nivoi prihoda su u pozitivnoj korelaciji sa porastom stope pismenosti, medicinske nege i ishrane. U mnogim nerazvijenim područjima u svetu, tradicionalna upotreba biomase kao “domaćeg” goriva za kuvanje, grejanje i druge svrhe izaziva brojne zdravstvene probleme, naročito među ženama i decom u siromašnim seoskim sredinama.

Negativni uticaji

• debata “biogoriva vs. sigurnost (is)hrane”

• učešće malih farmera (gazdinstava) u projektima bio-goriva je neizvesno iz brojih razloga: nestabilnost tržišta i cena sirovina

185

mogu da ih odvrate od ovakvih dugoročnih invsticija; zahteva se pristup zemljištu koje se navodnjava; investicije u biodizel i bioetanol proizvodnju mogu biti značajne

• promene u načinu i vrsti gajenja biljaka, kao i promene od useva za hranu na komercijalne useve mogu da kreiraju problem u nezaposlenosti manjih farmera. Dosadašnje prakse obrade zemljišta ih često zahtevaju celogodišnji angažman, dok komercijalni usevi mogu da imaju drugačije zahteve.

• generalno, energija iz sistema biomase je radno intenzivnija nego dobijanje energije iz fosilnih goriva, ali distribucija poslova između različitih faza u proizvodnji biogoriva je veoma važna. Ako je rukovanje biomasom i njen transport glavni faktor onda će ruralne mogućnosti za zapošljavanje biti promovisane. S druge strane, ako marginalna zemljišta i pašnjake za ove potrebe obrađuju veći farmer, onda će to imati negativan efekat na siromašne seoske zajednice, usled očekivane velike mehanizovanosti u skoro svim fazama ovog procesa, što smanjuje mogućnosti angažmana ljudi (zapošljavanja).

Pozitivni uticaji: Energija iz biomase pruža brojne socio-ekonomske prednosti i prednosti po zaštitu životne sredine.

• mogućnosti zapošljavanja stanovništva u ruralnim sredinama

• prednosti po pitanju zaštite ž.sredine

• prednosti po pitanju zaštite zdravlja stanovništa

• mogućnosti zapošljavanja žena i određenih marginalnih grupa

• moguće unapređenje HDI (Human Development Index) Koliko je to moguće, postojeće kvalitetnije poljoprivredno zemljište treba da bude pošteđeno , a zemljište lošijeg kvaliteta i degradirano zemljište bi trebalo da se koristi za gajenje useva za bio-energiju. Dostupnost zemljišta za useve za biogorivo je ključno pitanje na globalnom nivou. Mali proizvođači će biti zainteresovani za useve za proizvodnju bio-energije i bio-goriva samo ako se uvere u više ekonomske povraćaje. Ovo zahteva uvođenje programa i mera za podršku i razvoj svesti kod proizvođača radi razvoja njihove motivacije, svesti, kapaciteta za ovakvu proizvodnju (ali i finansijsku i tehničku podršku, kreditnu podršku, podršku u osiguranju, povoljnijim inputima, otkupu sirovina, cenovnu podršku…).

186

Kako bi se efikasno kvantifikovali i evaluirali socio-ekonomski efekti bio-energije, ORNL je identifikovao 16 indikatora koji spadaju u 6 osnovnih oblasti: socijalno blagostanje, socijalna prihvatljivost, energetska sigurnost, spoljna trgovina, profitabilnost, očuvanje resursa i 12 principa u vezi sa održivim sistemom sertifikacije bio-goriva. KATEGORIJA INDIKATOR Socijalno blagostanje zapošljavanje Prihodi domaćinstva Bolovanje zbog povreda Sigurnost hrane (cenovna pre svega) Socijalna prihvatljivost Javno mnenje (povoljno ili nepovoljno) Transparentnost (odluka, dokumenata, projekata…) Participacija relevantnih aktera (stejkholdera) Rizik od katastrofa Energetska sigurnost Energetska sigurnost (dolara po galonu bio-goriva) promenjivost cene fosilnih goriva Spoljna trgovina odnos u robama uvoz izvoz spoljnotrgovinska razmena u novčanim jedinicama Profitabilnost Povraćaj na investicije

neto sadašnja vrednost Očuvanje (konzervacija) resursa korišćenje neobnovljivih izvora energije povraćaj na investicije kod fosilnih goriva Princip 1 Princip 2 Princip 3 LEGALNOST PLANIRANJE,

MONITORING I KONTINUIRANO UNAPREĐENJE

EMISIJA GASOVA STAKLENE BAŠTE

Princip 4 Princip 5 Princip 6 LJUDSKA PRAVA I PRAVO NA RAD

RURALNI I DRUŠTVENI RAZVOJ

LOKALNA SIGURNOST (IS)HRANE

Princip 7 Princip 8 Princip 9 Princip 10 KONZERVACIJA ZEMLJIŠTE VODA VAZDUH Princip 11 Princip 12 KORIŠĆENJE TEHNOLOGIJE, INPUTA I MENADŽMENTA OTPADOM

ZEMLJIŠNA PRAVA

Deverzifikacija aktivnosi i prihoda kao pravac ruralnog razvoja Diverzifikacija ruralnih gazdinstava/domaćinstava podrazumeva sticanje dodatnih prihoda na gazdinstvu ili van njega sa ciljem poboljšanja životnog standarda, smanjivanja ranjivosti domaćinstva u smislu prihoda, odnosno, bavljenje dodatnim aktivnostima, koje mogu ili ne moraju biti

187

vezane za proizvodnju ili preradu hrane na gazdinstvu. Dosadašnje iskustvo velikog broja zemalja pokazuje da glavni oslonac ruralnoj ekonomiji više ne može biti samo poljoprivreda, već širok spektar aktivnosti zasnovanih upravo na neaktiviranim potencijalima ruralnih područja (Bogdanov 2007: 23).

Pojedini autori (Chaplin, Davidova and Gorton 2004) diverzifikaciju određuju upravo u tom pravcu, kao proces smanjivanja zavisnosti od poljoprivrede. U zavisnosti od mnogih faktora koji su prisutni na gazdinstvima, ali i u lokalnoj zajednici, regionu i društvu u celini moguće je očekivati veći ili manji stepen diverzifikacije na gazdinstvima/domaćinstima u ruralnim područjima. Davis and Pearce (2000) naglašavaju sledeće faktore od uticaja: sastav domaćinstva (dostupnost dodatne radne snage, rodni obrasci i ograničenja, odgovornost u donošenju odluka), obrazovanje i veštine (koje se čini da značajnije utiče u zapošljavanju van farme nego u aktivnostima na farmama); pristup finansijama (koji može, ali i ne mora uvek biti povezan sa zemljištem i veličinom gazdinstva), infrastruktura (koja može da podstakne rast i zapošljavanje – pristup radnim mestima), socijalni kapital (kao vertikalne i horizontalne mreže i različiti uslovi njihovom pristupanju, zbog različitog socio-ekonomskog statusa). Takođe, ističe se (Chaplin, Davidova and Gorton 2004) i mogući uticaj drugih faktora poput: obrazovanja u poljoprivredi, saradnje sa savetodavnom službom, stepena specijalizacije na gazdinstvu, razvijenosti saobraćajne infrastrukture i sl.

Istraživanja pokazuju da značajan broj farmera kombinuje poljoprivredu sa drugim aktivnostima koje donose prihode (Ellis, 2000; van der Ploeg et al. 2000; van der Ploeg 2004; 2008; Chaplin, Davidova and Gorton 2004; Connor et al. 2006; Davis 2006; Davis et al. 2007; Winters, Davis, Carleto 2009). Međutim, u istraživanjima rađenim u zemljama Centralne Evrope, došlo se do zaključka da je nivo diverzifikacije u ovim zemljama relativno nizak i da je mala verovatnoća da farmerska gazdinstva stvore dovoljno novih radnih mesta da reše problem visoke ruralne nezaposlenosti (Chaplin, Davidova and Gorton 2004).

Značaj diverzifikacije dohotka i(ili) aktivnosti u domaćinstvima u ruralnim područjima je veliki, naročito diverzifikacije poljoprivrednih gazdinstava, čije se transformacije u toku vremena mogu posmatrati preko strukture porodičnog budžeta kao sintetičkog pokazatelja. Poljoprivreda je, kao delatnost, u globalnim i ruralnim ekonomijama razvijenih zemalja izgubila na značaju koji je nekada imala. Ipak, ona i dalje ima veliki uticaj na ekonomiju i razvoj ruralnih područja u ovim zemljama, bez obzira na mali udeo farmerske populacije. Međutim, veliki broj gazdinstava ne može da obezbedi zadovoljavajući nivo kvaliteta života samo iz poljoprivrednih

188

prihoda i nalaze se u situaciji da moraju ili žele da diverzifikuju svoje aktivnosti i prihode.

Značaj poljoprivrede za ruralna područja ogleda se pre svega u proizvodnji hrane (kao trajnoj i nužnoj aktivnosti i funkciji poljoprivrede i ruralnih sredina), u oblikovanju ruralnog-prirodnog prostora i njenog uticaja na način života u ruralnim područjima, ali i u delatnostima direktno ili indirektno vezanim za poljoprivredu. U svakom slučaju, veliki deo ruralnog prostora podrazumeva obradive površine koje poljoprivreda koristi, što implicira značaj zemljišta, šuma i voda, kao prirodnog, ali i ekonomskog resursa i upućuje na nezaobilazan značaj svojinskih-zemljišnih i drugih odnosa koji u velikoj meri mogu da profilišu određene tendencije razvoja u ruralnim područjima. Ne čudi činjenica da se, usled dejstva ovih faktora, ali i modernizacije u poljoprivredi, ruralni razvoj i dalje značajno razmatra u odnosu na poljoprivredna gazdinstva i njihov razvoj, kao i njihov direktan ili indirektan uticaj na ruralnu ekonomiju (sastavljenu od poljoprivrednih i nepoljoprivrednih delatnosti) i ruralno-prirodno okruženje (kao jedan od najznačajnijih resursa ruralnih područja).

Generalno posmatrano, iako postoje različite klasifikacije i podele diverzifikacije (Ellis, 2000; Davis and Pearce 2000; Davis and Bezemer 2003 i dr.) mogu se identifikovati dva osnovna modela diverzifikacije u odnosu na to koji su faktori uticali na odluku o diverzifikaciji:

prvi model diverzifikacije - privučen potrebom (engl. demand-pull) u kom napredniji slojevi ruralne zajednice radi povećanja dohotka, kvaliteta života i sl. koriste prilike i razvojne mogućnosti u okviru ruralne nepoljoprivredne ekonomije

drugi model diverzifikacije – nemaštinom pritisnut (engl. distress-push) koji najčešće koriste siromašniji slojevi ruralne zajednice, gde se zapošljavanje van farme javlja kao strategija preživljavanja i opstanka jer na samoj farmi ne postoje prilike i mogućnosti (Davis and Pearce 2000: 8; Davis and Besemer 2003; Bogdanov 2007).

U pravcu ovih modela, Dejvis i Pirs (Davis and Pearce 2000: 8) navode čitav niz tzv. push i pull faktora diverzifikacije.

Donekle na sličnoj liniji razlikovanja je i podela na dva tipa diverzifikacije (koja se međusobno ne isključuju): diverzifikaciju dohotka – koja se vezuje se za relativno siromašnija domaćinstva i diverzifikaciju aktivnosti – za koju se opredeljuju domaćinstva koja već imaju akumulirane neke resurse i koriste prililike koje postoje, svoje eventualne komparativne prednosti i sl. (Davis and Pearce 2000; Bogdanov, 2007).

189

Pomenuti autori napominju da je za kreatore agrarne i ruralne politike veoma važno da razlikuju ove modele jer svaki od njih može zahtevati drugačiji odgovor tj. adekvatne političke mere za podršku. Pored toga, zadatak politike usmerene na podršku diverzifikaciji je da pruži potrebne informacije i smanji barijere za pristup tržištima znanja, kapitala, inputa i outputa, naročito kada su u pitanju mala porodična gazdinstva. Prema Elisu (Ellis, 2000), diverzifikacija ruralnih domaćinstava ima nekoliko ključnih determinanti među kojima su sezonost, tržište rada, kreditno tržište, strategije za izbegavanje rizika, strategije za adaptaciju i suočavanje sa okolnostima, strategije za sticanje sredstava.

Ukoliko se stvari posmatraju nešto šire, u kontekstu modernizacije poljoprivrede, diverzifikacija se mora sagledavati kao jedna forma ruralnog razvoja (posmatranog na nivou gazdinstva), koja ima svoje različite oblike i prakse, a koji su nastali kao rezultat različitih strategija, definicija i operacionalizacija ciljeva koje farmeri (i njihove porodice) sebi postavljaju u okvirima istih ili sličnih strukturalnih uslova (Janković and Novakov 2014). Modernizacija, tržište i tehnološka utakmica (tzv. „tehnološki mlin“) prouzrokovali su pritisak na farmere, koji su posmatrano iz ugla modernizacije, morali da povećavaju obim proizvodnje, tehničku efikasnost, ubrzano usvajaju nove tehnologije i prilagođavaju marketing strategije i strategije upravljanja farmom. Na toj hipotezi mnogi autori (van der Ploeg et. al 2000; Wiskerke 2004; O’Connor et al. 2006 i dr.) smatraju da se tu zapravo radi o dvema različitim paradigmama: s jedne strane, paradigmi modernizacije poljoprivrede, koja se ogleda u principima „ekonomije veličine“ („economy of scale“), „koja je dosegla svoje intelektualne i praktične limite“ i s druge strane, paradigmi ruralnog razvoja, koju ovi autori posmatraju mnogo šire od prostog dodatka postojećem obrascu razvoja (modernizacije) poljoprivrede i koji je, na nivou gazdinstva, najčešće analiziran preko diverzifikacije i sličnih procesa.

Referentna grupa autora (van der Ploeg et al. 2000: 391) tvrdi da je „paradigma modernizacije, koja je svojevremeno dominirala politikom, praksom i teorijom, zamenjena paradigmom ruralnog razvoja“. I drugi autori (O’Connor et al. 2006: 3) ističu nove razvojne trendove: „Na mnogim različitim, ali snažno međusobno povezanim nivoima, Evropa pravi otklon od modernizacije u poljoprivredi ka ruralnom razvoju. Ovaj drugi model polako se utemeljuje kao vodeći princip u formulaciji politika, razvoju preduzeća i kreiranju novih institucionalnih uređenja“.

Na osnovu čega pomenuti autori izvode ovakve zaključke?

Pomenuti efekti modernizacije doveli su do krize u poljoprivredi i njenoj vitalnosti kao sektora. Farmeri se suočavaju sa povećanim troškovima, sa

190

jedne i stagnirajućim ili čak opadajućim prihodima, sa druge strane. Prouzrokovan je pritisak na farmere, koji su, posmatrano iz ugla modernizacije, morali da povećavaju obim proizvodnje, tehničku efikasnost, ubrzano usvajaju nove tehnologije i prilagođavaju marketing strategije i strategije upravljanja farmom. Prehrambena sigurnost i samodovoljnost u poljoprivredi mnogih zemalja (izuzimajući nerazvijene zemlje) odavno je dostignuta, što znači da su viškovi hrane i borba za tržišta već odavno prisutni. Pored toga, nestabilna tržišta, drugačije preferencije potrošača (naglasak na „kvalitetnoj hrani“ i sumnja u prehrambenu sigurnost proizvoda proizvedenih na konvencionalan, intenzivan način), ekološki pritisci i pitanja dobrobiti životinja , i (za državu) visoki troškovi izvoznih subvencija, doveli su do ovakve situacije. Ovaj problem se, naravno, nije javljao svugde, u svim granama poljoprivredne proizvodnje na isti način i u isto vreme, ali možemo tvrditi da je ovaj trend u poljoprivredi širom sveta generalno prisutan.

Istraživači već nekoliko godina unazad primećuju da farmeri pokušavaju da odgovore na ovakvu krizu tako što traže izlaze u nekoliko različitih oblika generisanja novih prihoda. Ovde se po mišljenju pomenutih autora, upravo radi o formama (i praksama) ruralnog razvoja, posmatranih u vezi sa poljoprivredom, odnosno, posmatranih na nivou farme (odnosno porodičnog gazdinstva i domaćinstva kao celine).

Razvojni trendovi ili struktura ruralnog razvoja na nivou farme, odnosno, tri osnovna tipa odgovora na postojeću krizu u poljoprivredi su: 1. diverzifikacija aktivnosti i prihoda van farme (mešovita gazdinstva) (engl. pluriactivity), odnosno, re-utemeljenje resursa (engl. regrounding); 2. proširivanje (engl. broadening); 3. produbljivanje (engl. deepening) (van der Ploeg et al. 2000; van der Ploeg 2004; 2008; Wiskerke 2004; O’Connor et al. 2006; Knickel and Renting 2000 i dr.).

Mešovita gazdinstva: prva strategija u okviru ovog tipa jeste sticanje prihoda van farme (ovo se najdirektnije odnosi na ono što se podrazumeva pod pojmom „pluriaktivnost“). Ovo je način da se prihodi i aktivnosti diverzifikuju, tako što zarada ostvarena van farme (može da) služi za potrebe domaćinstva, odnosno, za potrebe ulaganja u farmu. Ovi prihodi mogu da imaju manje ili veće učešće u strukturi ukupnih prihoda u domaćinstvu (i praktično reflektuju dobro poznatu činjenicu da struktura porodičnog budžeta razotkriva aktivnosti i promene koje se dešavaju na gazdinstvu).

Druga i drugačija strategija usmerena je na nove načine mobilizacije i korišćenja resursa u okviru porodičnog gazdinstva i domaćinstva, ali i ruralne zajednice. Na ovaj način jača se vitalnost farme i njeno održanje. Strategija može da bude smanjivanje troškova, koje podrazumeva

191

„supstituciju eksterno obezbeđivanih inputa sa efikasnijim korišćenjem internih resursa farme“ (ovo se odnosi na reutemeljivanje resursa). To takođe može da uključuje smanjivanje korišćenja eksternih inputa agrohemije (đubriva, koncentrata npr. zamenom sa stajnjakom, silažom), ali istovremeno i smanjivanje učešća plaćene radne snage ili kredita.

Proširivanje se odnosi na sve češću pojavu da se jedan deo prihoda domaćinstva ostvaruje iz nepoljoprivrednih aktivnosti (odnosno onih prihoda i aktivnosti koje nisu direktno u vezi sa proizvodnjom hrane), a koje se realizuju u okvirima same farme. Ovaj tip prakse ruralnog razvoja podrazumeva različite aktivnosti kao što su:

• agroekološke mere: npr. menadžment prostorom, predelima (engl. landscape management). Ovakvim i sličnim merama nastoji se umanjiti negativni ekološki efekat intenzivnog bavljenja poljoprivredom. U okviru ovih šema, farmerima je ili plaćena kompenzacija za to što ne obrađuju neko zemljište (engl. set aside) (odnosno napuštaju intenzivnu praksu obrade koja ima negativne efekte) ili usvajaju prakse farm menadžmenta koje imaju pozitivne agro-ekološke efekte (i koje opet mogu da budu povezane sa drugim aktivnostima, na primer, agroturizam ili proizvodnja kvalitetne hrane);

• agroturizam: kao odgovor na potrebe urbanog čoveka koji želi da provede slobodno vreme u prirodi (ponuda smeštaja, konzumiranja hrane, ali i direktna prodaja hrane i tradicionalnih proizvoda iz proizvodnje sa farme), kao i seoski turizam u celini (koji, kao turizam u ruralnim područjima, ima čitav niz podvrsta);

• nove forme aktivnosti na farmi: npr. ponuda novih aktivnosti (usluga) u okvirima farme za posetioce ruralnih područja - pecanje, lov, jahanje konja, iznajmljivanje biciklova, sportske opreme, ali i proizvodnja bio-gasa, bio-energije (npr. vetrenjače), pružanje drugih različitih vrsta usluga itd. ili diverzifikacija u smislu aktivnosti koje nisu usmerene na proizvodnju hrane, već drugih kultura ili životinja (lan, konoplja, uljana repica, lekovito bilje i tome sl.).

Produbljivanje se odnosi na transformaciju poljoprivrednih aktivnosti koja ima za cilj da se ostvari veći prihod, odnosno, veća dodata vrednost po jedinici proizvoda. Znači, umesto prodaje sirovine prerađivačima, farmeri „iza svojih kapija“ sami prerađuju svoje proizvode i na taj način imaju aktivnu ulogu u definisanju specifičnog kvaliteta proizvoda sa farme. Tako oni ostvaruju veće prihode, koje bi inače morali da prepuste npr. prerađivačima (eksternim akterima). Ovo se odnosi na visoko kvalitetne i

192

regionalno specifične proizvode (proizvodi sa zaštićenim i(ili) geografskim poreklom), organsku proizvodnju (koja je subvencionisana i čiji proizvodi imaju veoma visoku cenu na tržištu), direktan marketing i drugo. Sve ove aktivnosti, prema mišljenju mnogih autora, mogu takođe da povećaju zaposlenost na farmi i u lokalu, da povećaju kontakte i komunikaciju između proizvođača i potrošača i generalno mogu da se posmatraju kao odgovor na potrošačke zahteve u vezi sa kvalitetom hrane, sledljivošću proizvodnje i hranom koja ima distinktivne osobine po pitanju kvaliteta.

Empirijski podaci o ovim tipovima aktivnosti u vezi sa ruralnim razvojem, prema istraživanju (O’Connor et al. 2006) sprovedenom u sedam zemalja Evropske Unije na uzorku profesionalnih farmera , pokazuju da oko 80% farmera praktikuje neke od pomenutih aktivnosti: više od polovine (51%) farmera bavili su se aktivnostima koje impliciraju „proširivanje“ i „produbljivanje“; 27% farmera sticalo je prihode i van farme (procenat bio mnogo veći ukoliko bi se u obzir uzeli mali „part time“ i „hobi farmeri“); 60% farmera su imali neku vrstu aktivnosti po pitanju redukcije troškova. Važno je istaći da se veći deo ovih grupa farmera međusobno preklapa po pitanju ovih aktivnosti. Svega 17% farmera nije bilo angažovano ni po jednom od ovih tipova aktivnosti (van der Ploeg 2008: 156-161).

Na primeru Irske, Kinzela i saradnici (Kinsela et al. 2000) pokazuju da je, od sedamdesetih do kraja devedesetih, sticanje prihoda van farmi poraslo sa 30% na 44%, a projekcije za 2010. godinu pokazivale su da će čak 60% poljoprivrednih domaćinstava biti angažovano na nekim oblicima vanfarmskih aktivnosti.

Podaci na primeru Holandije (van der Ploeg 2008: 33), kao jednog od najvećeg svetskog izvoznika hrane, ukazuju da je 70-75% farmera sticalo prihode van farmi. Na profesionalnim mlekarskim farmama, oko 30% prihoda je sticano iz ovih izvora (van farmi), a na ratarskim gazdinstvima ovo dostiže brojku od oko 50%. Generalno govoreći, porodični prihodi su veći na ovakvim farmama, nego na čistim poljoprivrednim gazdinstvima koja sve prihode stiču iz poljoprivrede.

Proizvodnja BIO-energije može da se posmatra i iz ugla multifunkcionalnosti poljoprivrede jer putem različitih strategija razvoja farmskih i vanfarmskih aktivnosti, značaj farmera i dalje ostaje velik u oblikovanju ruralnih sredina i prema tome „poljoprivreda jeste i nadalje mora ostati glavna veza između ljudi i okruženja i farmeri imaju dužnost da budu čuvari mnogih prirodnih bogatstava ruralnih područja“ (The Cork declaration 1996; slično Kayser 1995; O’Connor et al. 2006 i dr.). Ovakav

193

značaj poljoprivrede čini središno mesto onoga što se naziva njenom multifunkcionalnošću.

Iako je sama ideja da poljoprivreda ima (manifestne i latentne) funkcije, koje nadilaze proizvodnju hrane poprilično samorazumljiva, novina jeste ukazivanje na značaj različitih posledica aktivnosti i procesa, direkno ili indirektno povezanih sa poljoprivredom. Pojam multifunkcionalnosti postao je, poslednjih decenija, veoma popularan u naučnom i istraživačkom diskursu, međutim pitanje je koliko je multifunkcionalnost poljoprivrede realno uvažena i operacionalizovana putem mera u agrarnoj i ruralnoj politici (naročito manje razvijenih zemalja koje teže ka ubrzanoj modernizaciji poljoprivrede). Koncept multifunkcionalne poljoprivrede, od početka devedesetih godina prošlog veka, ima sve značajniju ulogu u raspravi o budućnosti poljoprivrede i ruralnom razvoju (Renting et al. 2009: 112), iz prostog razloga što poljoprivreda doprinosi, kako proizvodnji hrane i ekonomskom razvoju, tako i društvenom, ekološkom, kulturnom razvoju pa čak sadrži i etičke aspekte (dobrobit životinja, fer trgovina) (Renting et al. 2008: 363). Prema ovoj grupi autora (Renting et al. 2008) potrebno je razlikovati najmanje dva pristupa: uži i širi pristup, „„uži“ pristup koji se fokusira na nepoljoprivredne aktivnosti i javna dobra koja obezbeđuje poljoprivreda, i „širi“ pristup, koji pozicionira preorijentaciju na multifunkcionalnu poljoprivredu u okvirima opštijih transformacija u odnosu poljoprivrede i društva“ (Renting et al. 2008: 364).

Obično se za pomenuti uži pristup vezuju analitički okviri koje je postavio OECD (OECD 2001) i koji konceptu multifunkcionalne poljoprivrede pristupa sa stanovišta tržišnih odnosa. Prema ovom stanovištu, „ključni elementi multifunkcionalnosti su: 1) postojanje različitih robnih i ne-robnih autputa, koji se zajednički proizvode od strane poljoprivrede, 2) činjenica da neki od ovih ne-robnih autputa imaju karakteristike javnih dobara, a tržišta za ova javna dobra ne postoje ili loše funkcionišu“ (OECD 2001: 7). U okviru ovakvog pristupa, relevantne funkcije poljoprivrede se analiziraju uglavnom sa stanovišta pozitivnih posledica (biodiverzitet, prirodni pejzaži, upravljanje vodnim resursima itd) ili negativnih posledica (zagađivanje životne sredine, erozija tla itd.), koje ima poljoprivreda i koje, iako predstavljaju javno dobro (javni interes), nisu dovoljno uzete u obzir u regulativnim mehanizmima na tržištu roba. Osnovna ideja je kako ostvariti „nadoknadu“ za proizvodnju takvih dobara, odnosno, definisanje kriterijuma radi opravdavanja legitimnosti javne podrške poljoprivredi koja proizvodi ova dobra (Renting et al. 2008: 364). U tom smislu, multifunkcionalnost je karakteristika poljoprivredne delatnosti, ali, istovremeno, i njen cilj i vrednost po sebi, što znači da cilj politike treba da bude dostizanje što je moguće većeg stepena

194

multifunkcionalnosti poljoprivrede (naravno u kontekstu njenih pozitivnih posledica). (OECD 2001: 9)

„Širi pristup“, za koji se zalažu pojedini autori (Renting et al. 2008) , obuhvata pozicioniranje multifunkcionalne poljoprivrede u širi kontekst (pored tržišta), što podrazumeva analizu opštijih promena u odnosu između poljoprivrede, ruralnog društva i društva uopšte. Ovo znači da se značaj multifunkcionalne poljoprivrede sagledava u odnosu na društvo u celini (i negativne posledice produktivističkih agro-industrijskih modela razvoja poljoprivrednih gazdinstava i domaćinstava). U okviru ovakvog pristupa prevazilazi se sama funkcija proizvodnje hrane i javnih dobara i ukazuje se na sledeće funkcije poljoprivrede:

1. „proizvodnja hrane, uključujući distinktivne kvalitativne osobine prehrambenih proizvoda (zanatski/tradicionalni, regionalni/lokalni, specifični način proizvodnje itd);

2. obezbeđivanje dobara i usluga za ne-prehrambeno tržište (turizam, rekreacija, staranje o životnoj-prirodnoj sredini, obrazovanje, energija, sirovine za ne-prehrambenu preradu itd.);

3. ekološke funkcije (biodiverzitet, pejzaži, upravljanje vodnim resursima, ruralne specifičnosti itd);

4. kulturne funkcije (identitet, nasleđe itd.);

5. socijalne funkcije (sigurnost ishrane, socijalna kohezija, obrasci naselja(vanja), zaposlenost itd.);

6. etičke funkcije (fer trgovina, dobrobit životinja itd.)“ (Renting et al. 2008: 366).

195

11. DRŽAVNA POLITIKA I OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U

POLJOPRIVREDI Značaj razvoja i većeg korišćenja obnovljivih izvora energije danas predstavlja opšte mesto u energetskoj politici najrazvijenijih zemalja sveta. U prilog tome govori odluka zemalja OECD-a iz juna 2009. godine, o prihvatanju ovlaštenja za razvoj Strategije zelenog razvoja (Green Growth Strategy225), u okviru koje bi trebalo zajedničkim okvirom koordinirati različite razvojne aspekte. Ovakav pristup znači neophodnost harmonizacije ekonomskih, društvenih i ciljeva zaštite životne sredine u budućim razvojnim strategijama, čiji je osnovni cilj promocija obnovljivih izvora energije. U ovom kontekstu poljoprivredna proizvodnja postaje sve interesantnija, usled njenog potencijala za produkovanje ovakvog oblika energije. Ipak, pri aktualnom tendencijama u potrošnje energije, kao i hrane, treba imati u vidu da se budući energetski sistem ne može u većoj meri zasnivati na proizvodnji obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede.226

Poznato je da se proizvedena organska masa u poljoprivredi koristi za tzv. četiri F: Food – hrana, Feed – hrana za životinje, Fiber – vlakna i Fuel – gorivo. Ovo je, naravno, uprošćen prikaz proizvodnog spektra poljoprivrede, ali jasno ukazuje na ulogu poljoprivrede u proizvodnji energije. Inače, energija dobijena od biomase predstavlja svaki izvoz energije proizveden od goriva koja nisu fosilnog porekla, kao i biološkog materijala. Bioenergija iz poljoprivrede može da potiče od osnovnog proizvodnje, na primer proizvodnja ratarskih kultura koja najčešće služi za dobijanje tečnih goriva i agro-šumarstvo, gde se dobijaju čvrsta goriva. Takođe, izvori ove energije mogu da predstavljaju i ostaci u biljnoj i stočarskoj proizvodnji.

Međutim, činjenica je da se danas veliki deo poljoprivrednih proizvoda, koji se mogu koristiti kao hrana za ljude ili za životinje, koristi za proizvodnju bio-goriva. To su pre svega žitarice (kukuruz u najvećoj 225 Ukratko, „zeleni razvoj“ (Green growth) podrazumeva transformaciju trenutnog ekonomskog razvoja u održivi ekonomski razvoj, odnosno promociju rasta i razvoja uz redukciju zagađenja i emisije gasova koji uzrokuju efekat staklene bašte, povećanje efikasnosti korišćenja prirodnih resursa, očuvanje biodiverziteta i jačanje energetske sigurnosti. Takođe, ovakav rast bi trebao da doprinesu smanjenju siromaštva, kroz stvaranje perspektiva za rast zaposlenosti, ali i boljem kvalitetu života kroz poboljšavanje zdravstvene situacije (OECD, 2009). 226 Usled očekivanog rasta populacije, kao i tempa privrednog razvoja, u budućnosti se može očekivati, s jedne strane, rast potražnje za energijom, a, s druge strane, rast potražnje za poljoprivrednim proizvodima u prehrambene svrhe, pogotovo za proizvodima stočarstva. Sve ovo ukazuje na to da proizvodnja energije iz poljoprivredne proizvodnje može samo u ograničenoj meri doprineti ostvarivanju energetske sigurnosti, pogotovo ako se imaju i vidu i ekološke posledice ovakvog načina proizvodnje energije (Field B.C., Campbell J.E., Lobell B.D., 2008, pp. 69-71).

196

meri), ali i industrijsko bilje – uljana repica, šećerna repa, šećerna trska i drugo. To su energetski najvredniji proizvodi i jasno je izražen rastući trend njihove upotrebe u neprehrambene svrhe. Ovde je važno istaći etički i ekonomski aspekt „zauzimanja“ zemljište sa kulturama koje služe za proizvodnju energije. Kao prvo, pitanje etičnosti korišćenja hrane za proizvodnju raznih vrsta goriva proizilazi iz činjenice da veliki deo svetske populacije gladuje, a ovakav vid korišćenja agrarnih proizvoda direktno ugrožava osiguranje dovoljnih količina hrane na globalnom nivou.227 Drugo, ovakve tendencije dovode do rasta cena poljoprivrednih proizvoda,228 što se negativno odražava na ekonomsku dostupnost hrane. Jasno je da su ovakvim trendom ugrožena populacija najsiromašnijih zemalja, ali i niže socijalne kategorije stanovništva relativno razvijenijih zemalja.

Poseban problem ekspanzije poljoprivredne proizvodnje za proizvodnju energije predstavljaju negativne posledice po životnu sredinu. One nastaju usled intenziviranja biljne proizvodnje kroz povećanu upotrebu hemijskih inputa – sredstava za zaštitu bilja i mineralnih đubriva. Pored toga, pojava monokulture je veoma česta, kao i uvođenja tzv. marginalnog zemljišta u proizvodnju, čime se dodatno pojačava pritisak na agro-okruženje. Ovo poslednje, ogleda se kroz pretvaranje pašnjaka u obradivo zemljište, te krčenje šuma, što bi u krajnjem slučaju dovelo do smanjivanja raspoloživih površina za alternativnu, ekološki prihvatljivu, upotrebu. Takođe, povećana upotreba biomase zahtevala bi veći obim transporta, što bi usled emisije štetnih gasova, dodatno doprinelo zagađenju vazduha. Proizvodnja energije iz neprehrambenih proizvoda agrara, kao i ostataka poljoprivredne proizvodnje (žetveni ostaci i nus-proizvodi stočarske proizvodnje) predstavlja manje kontroverzan način stvaranje energije.229 Međutim, efikasnost proizvodnje goriva je svakako manja, pošto su potrebni složeniji i skuplji proizvodni kapaciteti za pretvaranje ovakvih materija u bio-gorivo. Ipak, i neprehrambene poljoprivredne kulture bi 227 Procenjuje se da trenutno u svetu oko 870 miliona ljudi u većoj ili manjoj meri gladuje, što čini populaciju veću od stanovništva EU i SAD zajedno. Najviše ih je locirano u Aziji i Sub-saharskoj Africi, gde živi preko 90% od ukupnog broja gladnih, a od navedenog broja čak 98% čine žitelji zemalja u razvoju (www.thp.org). 228 Rast cena hrane direktna je posledica rasta tražnje za poljoprivrednim proizvodima koji se koriste za proizvodnju bio-goriva. Na primer, u poslednjoj deceniji cena kukuruza u SAD-u je više nego utrostručena, što je direktna posledica korišćenja ove žitarice za proizvodnju bio-goriva (www.ers.usd.gov). 229 Korišćenje ekstremenata domaćih životinja kao materijala za proizvodnju bio-goriva može da ima pozitivne efekte na životnu sredinu, posebno u područjima sa intenzivnom stočarskom proizvodnjom, tj. velikim brojem uslovnih grla po ha poljoprivredne površine. Pozitivni efekti na agro-okruženje izostaju kod korišćenja žetvenih ostataka, pošto, usled vraćanja dela hranjivih materija u zemljište, zaoravanje istih predstavlja prihvatljiviji agro-ekološki postupak. Međutim, ako se žetveni ostaci spaljuju na njivi, onda korišćenje istih u proizvodnji energije ima i agro-ekološko opravdanje.

197

mogle konkurisale za zemljište sa usevima koji se koriste za ishranu ljudi i stoke. U krajnjoj instanci, ovakav vid proizvodnje energije mogao bi imati sličan ili čak isti efekat kao i u prethodno opisanom slučaju.230

Sa pozicije ruralnog razvoja, proizvodnja energije iz poljoprivrede može imate pozitivne posledice u smislu povećanja mogućnosti zaposlenja, kao i rasta poljoprivrednih dohodaka. Rast dohotka bi bio posledica povećanje tražnje, samim tim i cena poljoprivrednih proizvoda. S druge strane, perspektiva stvaranja novih radnih mesta zavisila bi od lokacije prerađivačkih kapaciteta, koja može biti i u urbanim centrima, tj. bliže tržištu i edukovanoj radnoj snazi. Takođe, proizvodnja i upotreba bio-goriva može da poveća nivo kvaliteta života u ruralnim područjima i kroz unapređenje odnosu unutar samog ruralnog društva, povezujući proizvođače, prerađivače i potrošače na lokalnom nivou (Parris, K., 2004, pp. 32-33).

Državna politika prema proizvodnji energije iz poljoprivrede obuhvata čitav set politika, počev od agrarne politike, politike zaštite životne sredine, energetske politike i na kraju industrijske politike. Iz ovog se vidi kompleksnost formulacije politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije, pošto su za navedene politike u nadležni različiti resori državne administracije. Koordinacija svih relevantnih resora u cilju postizanja komplementarnosti među pojedinim politikama od ključnog je značaja za formulisanje koherentne politike koja treba da determiniše ovaj sektor. Relativni značaj ove politike zavisiće od značaja koji proizvodnja energije u poljoprivredi ima u nekoj zemlji.

Tendencije u agrarnim politika većine razvijenih zemalja, kao i aktualni procesi trgovinske liberalizacije, rezultiraju redukovanjem proizvodno vezane podrške poljoprivrednim proizvođačima.231 U tom kontekstu, glavno pitanje za državnu politiku je da li je ekonomski racionalno korišćenje biomase moguće bez državnih subvencija, odnosno u kojoj meri je ovako proizvedena energija tržišno konkurentna energiji dobijenoj od fosilnih goriva. Stoga je i ekonomičnost proizvodnje bio-goriva u tesnoj zavisnosti od cena fosilnih goriva, tj. odnosa cena bio-goriva i fosilnih goriva. Kako su cene bio-goriva veće, a potrošači uglavnom nisu spremni da plate skuplje gorivo, komercijalna konkurentnost bio-goriva

230 Smanjenje proizvodnje i/ili površina pod „prehrambenim“ usevima, uz relativno neelastičnu tražnju za njima (što je slučaj za većinu žitarica), neminovno dovodi do rasta cena istih. 231 Ovakve tendencije su posebno izražene kod zemalja EU, gde je tokom poslednjih 20-tak godina značajno transformisana Zajednička agrarna politika (Common Agricultural Policy - CAP) u pravcu smanjenja proizvodno-vezanih oblika podrške poljoprivredi (coupling), tj. cenovne podrške. S druge strane, reforma CAP-a vodi ka jačanju podrške nezavisne od obima proizvodnje (decoupling) i to u najvećoj meri kroz sheme jedinstvenih plaćanja (Single Payment Scheme – SPS).

198

može se obezbediti putem različitih oblika državnih subvencija – od proizvodnih subvencije do poreskih olakšica i slično.

Razvijenije zemlje,232 danas, subvencioniraju proizvodnju obnovljivih izvora energije u poljoprivredi u celom proizvodnom toku i to kroz: promociju istraživanja, razvoja i širenja adekvatnih tehnologija, regresiranjem inputa za ovakvu proizvodnju, olakšavanjem pristupa izvorima finansiranja, poreskim olakšicama proizvođačima, kao i cenovnom podrškom, subvencioniranjem skladištenja i distribucije, i na kraju uticajem na širenje tržišta za ovakvim izvorima energije – izgradnja potrošačke svesti, potrošačke subvencije i drugo (Burrell A., 2011, pp. 6-7). Osim subvencioniranjem, rast konkurentnosti na tržištu goriva može se povećati i kroz razvoj tehnologije proizvodnje bio-goriva, kao i podsticanja vertikalnih i horizontalnih integracija u proizvodnom lancu, a u cilju povećanja ekonomije obima.

Kod subvencioniranja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede, vodeći se ekonomskim i ekološkim implikacijama, pažnja mora biti usmerena na pitanje koje oblike ovakve proizvodnje treba podsticati. Problem je što u dovoljnoj meri nisu proučeni svi efekti ovakvog načina dobijanja energije. Svakako da se može očekivati da namenska proizvodnja biljnih kultura namenjenih proizvodnji bio-goriva ima pozitivne efekte na dohodak farmera, ali i moguće negativne efekte na životnu sredinu, kao i prethodno opisane negativne efekte na prehrambenu sigurnost.

S druge strane, korišćenje nus-proizvoda poljoprivredne proizvodnje može pozitivno uticati kako na životnu sredinu, tako i na dohodak poljoprivrednog gazdinstva. U skladu sa napred navedenim, državna podrška proizvodnji bio-goriva trebala bi prevashodno biti usmerena na promociju ekološko održivih metoda korišćenja biljnih i životinjskih ostataka u proizvodnom procesu. Cilj bi bio poboljšanje ekonomskog položaja poljoprivrednog gazdinstva i to kroz povećanje racionalizacije proizvodnje, tj. puno iskorišćenost resursa, kao i veću energetsku nezavisnost samog gazdinstva. Naravno, ne treba zaboraviti i pozitivne efekte na agro-okruženje.

232 Zemlje EU nemaju jedinstvenu politiku prema proizvodnju i korišćenju biomase u cilju dobijanja obnovljivih izvora energije, već svaka država članica razvija sopstvenu politiku u zavisnosti od istorijskih, ekonomskih i drugih specifičnosti. U junu 2010. godine zemlje članice EU podnele su njihove nacionalne planove za proizvodnju biomase (National Biomass Plans), što je u skladu sa Direktivom o obnovljivim izvorima energije (Renewable Energy Directive) iz 2008. godine. Razlike u pojedinim nacionalnim planovima posledica su različitih komparativnih prednosti i političkih preferencija. Federalna politika obnovljivih izvora energije SAD-a, u najvećoj meri se koncentriše ka proizvodnji bio-goriva, dok je manje interesovanje usmereno ka korišćenju biomase.

199

Davanje proizvodnih subvencija može biti skuplji i neefikasniji vid podsticanja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede za razliku od, na primer, podrške kapitalnim investicijama i istraživačko-razvojnim projektima usmerenim ka stvaranju boljih i efikasnijih tehnologija. Podsticanje i finansiranje istraživanja novih tehnologija, u kojima država ima neospornu ulogu, predstavlja jedan od osnovnih poluga za kreiranje „održivog“ tržišta obnovljivih izvora energije. Naravno, država bi najviše trebalo da podstiče bazična istraživanja za koja privatni sektor nije zainteresovan. U protivnom, postoji rizik da državno podsticana istraživanja istisnu istraživanja koja bi bila preduzeta od strane privatnog sektora, kao i da se javi pristrasnost prema postojećim tehnologijama, koje će težiti da zadrže konkurentske prednosti u odnosu na nove tehnologije. Pored toga, uloga države je krucijalna u difuziji znanja prema ka poljoprivrednicima i proizvođačima energije.233 Naravno, važno je omogućiti i adekvatne finansijske izvore za ulaganje u tehničke kapacitete neophodne za proizvodnju bio-goriva.

Jasno je da je proizvodnja bio-goriva efikasnija u većim i centralizovanijim prerađivačkim kapacitetima. U tom smislu, državna politika mora biti usmerena u pravcu promocije stvaranja horizontalnih i vertikalnih integracija, što bi manjim farmerima olakšalo uključivanje u ovakav vid proizvodnje i u krajnjoj instanci povećalo cenovnu konkurentnost obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede. Pored potrošnje ovakve energije na samoj farmi, trebalo bi podsticati njenu proizvodnju i u komercijalne svrhe, gde je jedno od najvažnijih pitanja kako ovakve vidove energije distribuirati u komercijalne mreže.

Ovakve intervencije su poželjne u cilju ispravljanja „tržišnih barijera“, čije postojanje je čest slučaj kod obnovljivih izvora energije.234 Iako mnoge od ovih barijera nisu posledica tržišnih slabosti ili nedostataka, njihovo tolerisanje može postati uzrokom tržišnih slabosti (primer bi bio inertnost tržišta ka usvajanju novih tehnologija i slično). Ovde je važno praviti razliku između stalnih i povremenih tržišnih nedostataka. U drugom slučaju, korektivne mere bi trebale biti ograničenog trajanja i ako je moguće praćene i drugim merama u pravcu željene regulacije tržišta. Posebno je zanimljivo funkcionisanje složenog lanca snabdevanja tržišta, gde su intervencije moguće u mnogim njegovim tačkama. U tom kontekstu, neophodno je dobro poznavanje funkcionisanja lanca

233 Ovde do izražaja dolazi značaj efikasno organizovane savetodavne službe, koje je od presudne važnosti kada je u pitanju prenos znanja ka, naročito, manjim poljoprivrednim gazdinstvima, čiji vlasnici uglavnom nemaju mnogo iskustva u ovakvim aktivnostima. 234 U kontekstu tržišnih nedostataka, obnovljivi izvori energije se mogu posmatrati slično kao javna dobra ili eksternalije, pa u tom pravcu treba razmišljati i kod formulisanja državne politike u cilju redukcije ovih nedostataka.

200

snabdevanja, kako bi se identifikovale one tačke, gde podsticaji moraju biti pojačani u cilju prevazilaženja određenih ograničenja.

Ostvarivanje održivog ekonomskog razvoja, odnosno rešavanje problema iscrpljivanja raspoloživih fosilnih goriva, ali i narastajućih ekoloških problema, utiče da pitanje obnovljivih izvora energije postaje sve aktuelnije. Poljoprivreda predstavlja relativno značajan potencijalni izvor ovakve energije, koja može da se produkuje kao osnovni proizvod ili da nastane usled korišćenja nus-proizvoda biljne i stočarske proizvodnje. Formulisanje adekvatne državne politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije u poljoprivredi podrazumeva sagledavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih posledica iste. S jedne strane, može se očekivati rast prihoda farmera, kao i pozitivno dejstvo na razvijenost ruralnih područja, dok se s druge strane, korišćenje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za proizvodnju energije može imati niz negativnih posledica. U tom kontekstu, državna politika bi u najvećoj meri trebala biti usmerena na podršku istraživanju i razvoju tehnologija u korišćenju biljnih i stočarskih ostataka, kao i difuziji znanja. Ovim putem najefikasnije bi se delovalo na rast tržišne konkurentnosti ovako proizvedene energije uz najmanje ekološke rizike.

201

12. MOGUĆNOSTI I EKONOMSKI ASPEKTI UPOTREBE

ŽETVENIH OSTATAKA ZA PROIZVODNJU TOPLOTNE ENERGIJE

Izvesnost da će fosilna goriva, pri ovakvoj dinamici potrošnje, veoma brzo postati deficitarna nalaže veće korišćenje alternativnih izvora energije. Zbog velikog potencijala, obnovljivosti i određenih pogodnosti vezanih za očuvanje životne sredine biomasa je posebno pogodna za energetsku eksploataciju. Najpristupačniji deo biomase predstavljaju otpaci i nusproizvodi šumarstva, drvne industrije, poljoprivrede i primarne prerade poljoprivrednih proizvoda. Bez obzira na činjenicu da poljoprivreda produkuje veliku količinu različitih vrsta biomase, za energetsku primenu pogodne su samo određene vrste. Za neposredno sagorevanje najpogodniji su žetveni ostaci ratarske proizvodnje, a unutar njih slama strnih žita. Korišćenje žetvenih ostataka kao goriva je posebno pogodno u okviru velikih poljoprivrednih imanja gde je njihovo prikupljanje, transport i skladištenje moguće izvesti na industrijski način. Procena vrste biomase koja je najpogodnija za energetsku eksploataciju, te načina same eksploatacije, bazira se na mogućnostima alternativne primene i proceni vremena koje je potrebno da se pojedine tehnike uvedu u punu eksploataciju.

U skladu sa prethodno izvedenim obračunima, ocena ekonomskih efekata energetske upotrebe slame strnih žita izvodi se posebno za sagorevanje balirane slame, a posebno za proces proizvodnje briketa.

Ocena efekata energetske upotrebe slame strnih žita izvodi se prema pojedinim vrstama sistema za spremanje slame. Metod ocene ekonomskih efekata se bazira na ukupnim troškovima spremanja, transporta, manipulacije i skladištenja, te korekciji za razliku u troškovima same energetske konverzije, odnosno sagorevanja.

Kao osnovni metod ocene ekonomskih efekata energetske upotrebe slame spremljenih sa sva tri posmatrana sistema baliranja primenjuje se poređenje cene energije dobijene na ovaj način, sa cenom energije dobijene iz klasičnih izvora energije. Kao što je ranije navedeno, energent sa kojim se vrši komparacija je kameni ugalj. U skladu sa potrebom da se iz poređenja isključe razlike koje proističu iz različite enegetske vrednosti i tehnologije sagorevanja, poređenje se izvodi svođenjem na cenu za 1kWh.

U dosadašnjim istraživanjima često su ekonomska poređenja vezana za energetsku primenu žetvenih ostataka na nivou sirovine za dobijanje

202

energije, procenjene prema paritetu franko ekonomsko dvorište, dok je svođenje na istu uporednu osnovu vršeno putem svođenja troškova prema energetskoj vrednosti sirovina . Poređenje izvedeno na ovaj način ne uvažava: 1) povećane investicije u opremu za sagorevanje, 2) povećanje troškova sagorevanja na samom ložištu, 3) te niži stepen iskorišćenja, čime se slama kao gorivo favorizuje.

U skladu sa izvedenim obračunima na osnovu dobijenih rezultata moguće je doći do rezultata datih u narednoj tabeli.

Tabela 83. Uporedni pregled cene dobijene energije

Opis Male

četvrtaste bale

Valjkaste bale

Velike četvrtaste

bale Ugalj

Troškovi dobijanja kWh (d/kwh) 2,17 2,04 1,84 3,08

Jedna od zamerki koju je moguće dati za izvedeni obračun može da se odnosi na izostavaljanje obračuna kamata na angažovana sredstva. Ove kamate se odnose na sredstva koje preduzeće angažuje u procesu spremanja slame kroz kumuliranje ukupnih troškova. Naime, u toku procesa spremanja slame preduzeće veže sredstva. Prosečan period vezivanja sredstava moguće je proceniti na osnovu momenta skidanja slame sa parcele i trajanja grejne sezone. Ako se mesec juli odredi za period kada počinje proces sakupljanja, a mesec april kao kraj grejne sezone, moguće je doći do vremena angažovanja sredstava od deset meseci. U ranijim obračunima korišćena je kamata od 6% na godišnjem nivou, za period od deset meseci iznosi 5%. Dinamiku angažovanja sredstava i njihovog oslobađanja moguće je proceniti uz pretpostavku da prosečna angažovana sredstava iznose oko 50% od ukupnih sredstava. Na bazi navedenih veličina moguće je utvrditi da troškovi angažovanih sredstava iznose 218,75 d/t u slučaju malih četvrtastih bala, a proporcionalno niže za ostale načine spremanja. Kamate ulaganja u osnovna sredstva su već uključene u troškove. Očigledno je da ni uključivanje ovih veličina u obračun u većoj meri ne menja ranije iznete rezultate.

Kao drugu fazu u oceni ekonomskih efekata energetske upotrebe balirane slame strnih žita potrebno je izvesti obračun vremena povraćaja uloženih sredstava. Ovaj obračun može da pretpostavi dve hipotetičke situacije: 1) odlučivanje o izgradnji novog ložišta, pri čemu se vrši izbor između klasičnog ložišta i ložišta na baliranu slamu i 2) odlučivanje o zameni postojećeg ložišta na ugalj ložištem na baliranu slamu.

203

U prvom slučaju izvodi se poređenje između troškova ova dva sistema projektovana istom kapacitetu, kada se posmatra povraćaj povećanih ulaganja koja nastaju pri izboru ložišta za sagorevanje balirane slame. U drugom slučaju, takođe se porede ukupni troškovi eksploatacije, ali se prati povraćaj vrednosti ukupne investicije u postrojenje za sagorevanje slame. Pri obračunu diskontovanja rezultata u godinama eksploatacije koristi se kamatna stopa od 6%.

Prema obračunima investicija datim u tabelama u prethodnom tekstu, investicije u postrojenje za sagorevanje slame iznose 4.210.800,00 dinara, a investicije u postrojenje za sagorevanje uglja 3.884.600,00 dinara.

Obračunom troškova eksploatacije postrojenja na godišnjem nivou, koji sadrži troškove goriva i troškove eksploatacije, ustanovljeno je da oni u slučaju postrojenja za sagorevanje slame godišnje prevazilaze potrebnu investiciju.

Očigledno je da u slučaju odlučivanja između ova dva alternativna postrojenja, povećana ulaganja u postrojenje koje zahteva veće investicije - za sagorevanje slame, vraća se već u prvoj godini eksploatacije. Za slučaj da se donosi odluka o zameni postojećeg postrojenja novim, obračunava se povraćaj ukupne investicije.

U ovom slučaju povraćaj uloženih sredstava se javlja se pri kraju prve godine eksploatacije, tako da se navedena investicija može oceniti kao veoma efektivna.

Kao konačni zaključak se iznosi tvrdnja da je energija dobijena iz slame sa sopstvenog gazdinstva jeftinija od energije dobijene iz uglja. Ako se posmatra vreme povraćaja investicije u postrojenje za sagorevanje slame, opet se može oceniti kao veoma povoljno. Period povraćaja sredstava je izuzetno kratak i pokazuje visoku efektivnost investicije.

Na osnovu ekonomskih pokazatelja proizvodnje peleta i briketa se moguće je doneti zaključak o neekonomičnosti iste. Njihova, veoma visoka, cena proizvodnje ne ostavlja prostor ni za pokriće osnovnih troškova proizvodnje, a kamoli za ostvarenje dobiti.

Posmatrano sa ekološkog aspekta, žetveni ostaci gajenih biljaka predstavljaju značajnu biomasu koja ima izvanredno važnu ulogu u kruženju materije agroekosistema, posebno u uslovima nedovoljne upotrebe organskih đubriva. Stoga, redovno odnošenje žetvenih ostataka sa njiva ili njihovo uništavanje, sa stanovišta očuvanja plodnosti zemljišta može da bude dugoročno veoma štetno. Žetveni ostaci, pored toga što predstavljaju organsku masu, odlikuju se i relativno velikim sadržajem mineralnih materija značajnih u ishrani biljaka. Ove činjenice dovode do

204

zaključka da je slama prvenstveno značajna kao sirovina u raznim postupcima proizvodnje stočne hrane ili industrijske prerade. Tek preostali deo biomase, čije odnošenje ne ugrožava očuvanje plodonosti zemljišta, treba korsititi kao gorivo za dobijanje toplotne energije. S druge strane, korišćenjem slame umesto tečnih goriva smanjuje se zagađenje okoline. Emisija sumpordioksida se svodi skoro na nulu, dok se emisija pepela u poređenju sa ugljem smanjuje oko 10 puta. Pored toga, usled ulaska naše zemlje u međunarodne asocijacije i potpisivanjem većeg broja sporazuma, može se očekivati da će Srbija u dogledno vreme biti primorana da znatno više koristi obnovljive izvore energije. Od obnovljivih izvora energije, korišćenje biomase, za sada, spada u potencijalno najekonomičnije.

Usled visokih investicija potrebnih za energetsko korišćenje slame, uvođenje ovakvih tehnologija u proizvodnju energije može se postići samo istovremenim pokretanjem aktivnosti u više oblasti. S jedne strane, neophodno je razviti odgovorajuća tehnička rešenja, te uspostaviti odnos cena energenata koji neće davati prednost uvoznim energentima i električnoj energiji u odnosu na biomasu. Prilikom razvoja tehnoloških rešenja, prednost se mora dati onim tehnološkim rešenjima koja su već raširena u praksi. Ovo pre svega uslovljava mala investiciona moć poljoprivrede, a zatim i niska kvalifikaciona struktura radne snage u poljoprivredi. Ostvarenje ovako kompleksnih ciljeva moguće je postići samo uz podsticajne mera odgovarajućih institucija države. S druge strane, povećavanje energetskog iskorišćenja slame imalo bi pozitivan uticaj na razvoj ruralnih sredina i zapošljavanje lokalnog stanovništva. Pretpostavka je da bi se sa povećanjem proizvodnje energije u ruralnim regijama, usled iskorišćenja biomase, stvorili uslovi za zadržavanje radno sposobnog, a latentno nezaposlenog stanovništva u seoskim i industrijski nedovoljno razvijenim regionima. Država bi trebalo da vrši podsticanje domaće industrije u pravcu proizvodnje opreme za energetsko korišćenje biomase. Pored toga, neophodno je omogućiti što većem broju potencijalnih korisnika biomase da se upoznaju sa mogućnostima korišćenja biomase kao energenta.

Početni pravac u energetskoj upotrebi biomase čini stvaranje uslova u kojima će poljoprivredna gazdinstva, u što većem obimu, koristiti sopstvene nusproizvode za proizvodnju energije, odnosno stimulisati organizovanje energetski nezavisnijih farmi. U ovom slučaju troškovi transporta ostataka biomase su relativno niski, što predstavlja značajan uslov ekonomičnosti celokupnog procesa.

205

13. LITERATURA

1. Agarwal, A.K. “Recent technologies for the conversion of biomass into energy, fuels, and useful chemicals”, TERI Information Monitor on Environmental Science 4 (1), 1–12, Centre for Energy Studies, Indian Institute of Technology, New Delhi, 1999.

2. Anastas, P., Warner J. (1998). Green Chemistry: Theory and Practice. New York, Oxford, University Press.

3. Andrić, J.: “Ekonomika mehanizacije”, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980.

4. Andrić, J.: “Troškovi i kalkulacije u poljoprivrednoj proizvodnji”, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1998.

5. Anđelić, T. i sar.: “Inžinjersko mašinski priručnik”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987.

6. Aston University, “Tehnical and market assessment biomass gastificatiom in the UK Energy from biomass”, Report No ETSU B 1167, Volume 5: straw, poultry litter and energy corps as a energy sources, Westmister, 1986.

7. Babić, Lj., Stanković, L., Doroški P.: “Tehnička rešenja mašina za pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranja toplotne energije”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

8. Bandin, T.: “Ekonomika preduzeća”, Savremena administracija, Beograd, 1993.

9. Barros, G., Alves, L., Osaki M. (2010), Bio-fuels, food security and compensatory subsidies, China Agricultural Economic Review, Vol. 2, Issue 4, pp. 433-455.

10. Bass, J. (2001): Self - Powered (autonomous) Pellet Stove Demonstration, Hi-Z Technology, Inc. Project 5099.

206

11. Bass, J., Thelin, J. Jay: “Self-Powered (autonomous) Pellet Stove Demonstration”, Hi-Z Technology, Inc. Project 5099, San Diego, 2001.

12. Benjamin, D., Winters, P., Carletto, G., Covarrubias, K., Quiñones, E., Zezza, A., Stamoulis, K., Azzari, C., and Stefania, DiGiuseppe (2010): A Cross-Country of Rural Income Generating Activities. World Development 38 (1): 48-63

13. Bichler, R.: “Methoden der Investitionsrechnung”, Stuttgart, 1976.

14. Bogdanov, Natalija (2007). Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija. UNDP. Beograd.

15. Bogdanović, Darinka: “Biološko ratarenje – stvarnost ili utopija” Zbornik radova, 16, XXIV Seminar Agronoma, Pula, 1989.

16. Brčić, J.: “Mehanizacija i transport u poljoprivredi sa stanovišta energetskih zahtjeva i mogućnosti smanjenja utroška energije”, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1983.

17. Brkić, M, Janić, T.: “Mogućnosti korišćenja biomase u poljoprivredi”, Zbornik radova sa II savetovanja: »Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva«, Regionalna privredna komora, Sombor, »Dacom«, Apatin, 1998.

18. Brkić, M., Janić, T., Tešić, M., Zoranović, M., Turan, J., Zekić, V., Dedeović, N., Igić, S:: "Strategija gazdovanja energijom na poljoprivrednim kombinatima sa aspektra korišćenja energije", Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2008.

19. Brkić, M.: “Biomasa kao hrana, sirovina i energija budućnosti”, Savremena poljoprivredna tehnika, Vojvođansko društvo za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 3 (8), 1982.

20. Brkić, M.: “Izveštaj o postignutim rezultatima korišćenja alternativnih izvora energije u SAP Vojvodini”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1989.

21. Brkić, M.: “Korišćenje nekih nekonvencionalnih izvora energije u protekloj deceniji u Vojvodini”, Savremena poljoprivredna tehnika, Vojvođansko društvo za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 3 (12), 1986.

207

22. Burrell, A. (2011), Renewable energy from the rural sector: the policy challenges, OECD, Paris. (www.oecd.org/tad/sustainable-agriculture/48309185.pdf)

23. Chaplin, H., Davidova, S. and M. Gorton (2004). Agricultural adjustment and the diversification of farm households and corporate farms in Сentral Europe. Journal of Rural studies. Vol. 20:61-77

24. Connor, D, Renting, H, Gorman, M. and J. Kinsella (2006). The evolution of rural development in Europe and the role of EU policy. In Connor, D, Renting, H, Gorman, M. and J. Kinsella (ed). Driving rural development: policy and practice in seven EU countries. Van Gorcum. Assen.

25. Corselius, K., Wisniewski, S., Ritchie, M.: “Comprehensive research studies comparing conventional ana sustainable systems”, Sustainable Agriculture, The Institute for agroculture and trade policy, SAD, 2001.

26. Davis J. R. and D.J. Bezemer (2003). Key emerging and conceptual issues in the development of the RNFE in developing countries and transition economies. Natural Resources Institute, DFID, World Bank. Report II. UK

27. Davis, J. (2006). Rural non-farm livelihoods in transition economies: emerging issues and policies. eJADE. FAO.Rome. Vol.3.No.2. P.180-224.

28. Davis, J. and D. Pearce (2000). The Rural Non-farm Economy in Central and Eastern Europe. Natural Resources Institute. Discussion Paper No. 2000/04. UK.

29. Dixon, S., Klein, T., kiuru, L., Vona, C., Jones, R. (2005): The growing role of biofuels in global transport: From myth to reality, Energy and Climate.

30. Dixon, S., Klein, T., kiuru, L., Vona, C., Jones, R.: The growing role of biofuels in global transport: From myth to reality, Energy and Climate, 2005.

31. Dmitrović-Šaponja, Ljiljana, Tubić-Rakovački, S.: “Kalkulacije u poljoprivredi – značaj i specifičnosti”, Strategijski menadžment 4/99, Ekonomski fakultet Subotica, 1999.

208

32. Đurović, Biljana: “Nacionalno zakonodavstvo za obnovljivu energiju i konzervaciju energije”, Alternativni izvori energije i budućnost njihove primene u Jugoslaviji, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, knjiga 50, Podgorica, 1998.

33. E. Papargyropoulou, R. Padfield, O. Harrison, C. Preece (2012): The rise of sustainability services for the built environment in Malaysia, Original Research Article, Sustainable Cities and Society, In Press, Corrected Proof, Available online 7 June 2012.

34. Ehrlich P, Ehrlich A. (1990): The population explosion. London, UK: Hutchinson; 1990.

35. Elkington , J. (1994): Towards the sustainable corporation: win – win – win business strategies for sustainable development., Calif. Manag. Rev., 36 (2): 90 – 100.

36. Ellis, F. (2000). The Determinants of Rural Livelihood Diversification in Developing Countries. Journal of Agricultural Economics. Vol.51(2):289-302

37. Ercegović, Đ. Đokić, M.: “Analiza uticajnih faktora na potrošnju goriva i maziva kod dizel motora” Savremena poljoprivredna tehnika, 4, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995.

38. Field, C., Campbell, E., Lobell, D. (2008), Biomass energy: the scale of the potential resource, Trends in Ecology and Evolution, Vol. 23, Issue 2, pp. 65-72.

39. Fischer G, Schrattenholzer L. (2003) Global bioenergy potential through 2050. Biomass and Bioenergy, 2001; 20: 151–9.

40. Funk, M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft” (KTBL), Darmstadt, 1996.

41. Furman, T. i sar.: “Potrošnja goriva i maziva u poljoprivredi”, Traktori i pogonske mašine, Jugoslovensko društvu za traktore, pogonske mašine i održavanje, Novi Sad, 2003.

42. Furman, T., Stojaković, S.: “Održavanje mehanizacije u proizvodnji suncokreta”, Savremena poljoprivredna tehnika, 5, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1997.

209

43. Galić, S.: “Sagorevanje uginulih životinja i konkfikada na farmi i zagrevanje farme”, PTEP - časopis za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi, Novi Sad, 2003.

44. Gierulski, K., Marcin, P.,: “Utilisation of solid biomass for energy, porposes in Poland”, EC Baltic Renewable Energy Centre, Institute for Building, Mechanisation and Electrification of Agriculture, 2001.

45. Gogić, P.: “Uticaj visine stope inflacije i stope za obračun efikasnosti uloženih sredstava na visinu investicionih ulaganja u hidromelioracije”, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1984.

46. Gommes, R.: “Current climate and population constraints on world agriculture”. In: Agricultural Dimensions of Global Climate Change. H.M. Kaiser and T.E. Drennen (eds.). St. Lucie Press, Delray Beach, Florida, 1993.

47. Granić, G.: “Ekonomsko-financijski aspekti implementacije nacionalnih energetskih programa”, Nacionalni energetski programi - uvodna knjiga, Energetski institut "Hrvoje Požar", Zagreb, 1998.

48. Grover, P.D., Mishra, S.K.: “Biomass briquetting: Tehnology and practices”, Food and agriculture organization of the United Nations, FAO Regional Offcie for Asia and the Pacific, Bangkok, 1996.

49. Guinee J. B., Gorree M., Heijungs R., Huppes G., Kleijn R., Koning A., Oers L., Wegener S.A., Suh S. Udo de Haes H.A. (2002): Handbook on life cycle assessment: operational guide to the ISO standards, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht.

50. Hesse, Th.: “Dichtemessungen und Grossballen mit Hilfe des Spitzendrucksondierverfahren”, VDI Tagung, Düsseldorf, 1977.

51. Hitoshi, H, Yoko, W., Tomoyuki, K., Kanji, Z.: “Bio-coal briquettes and planting trees as an experimental CDM in China”, Keio Economic Observatory Discussion Paper G-No. 136, WG4-30, Keio, 2001.

52. Hitoshi, H, Yoko, W., Tomoyuki, K., Kanji, Z.: Bio-coal briquettes and planting trees as an experimental CDM in China,

210

Keio Economic Observatory Discussion Paper G-No. 136, WG4-30, Keio, 2001, str. 6.

53. Ilić, M. i sar: “Energetski potencijal i karakteristike ostataka biomase i tehnologije za njenu pripremu i energetsko iskorišćenje u Srbiji”, Studija, Institut za nuklearne nauke “Vinča”, 2002.

54. Implications to Agricultural Viability, American Agricultural Economics Association Annual Meeting, Orlando, FL, July 2008. (http://ageconsearch.umn.edu/bitstream/6132/2/470566.pdf)

55. Jakovčević, Klara: “Troškovi u menadžmentu”, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995.

56. Janković D., Miladinov, J., Rodić, V. i D. Bošnjak (2014). Diverzifikacija na gazdinstvima: studija slučaja u opštini Novi Kneževac. Agroekonomika. Vol 43(63-64); UDC: 355.432.3; ISSN 0350-5928 (Print); ISSN 2335-0776 (Online). Str. 50-62.

57. Janković, D. and M. Novakov (2014). Modernization of agriculture and rural development: a case of the farm diversification. Thematic proceedings from the International Scientific Conference „Sustainable agriculture and rural development in terms of the republic of Serbia strategic goals realization within the Danube region“ – rural development an (un)limited resources. Institute of Agricultural Economics. Belgrade. pp.. 225-242.

58. Janjić, T., Brkić, M.: “Sagorevanje balirane biomase”, Časopis PTEP, JDPTEP Novi Sad, 1998.

59. Jovanović, Lj.: “Biomasa u svetu”, Biomasa – obnovljivi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997.

60. Jovanović, M., Bošnjak, D., Zekić, V.: "Economic charasteristic of fuel-grade biodiesel production", Savremena poljoprivreda, Novi Sad, 2005, 246 – 251.

61. Jovanović, M., Bošnjak, D., Zekić, V.: "Ekonomska analiza proizvodnje biodizela", Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj, 3-344, Poljoprivredni fakulteta u Zemunu, 2004, 127 -139.

211

62. Jovanović, M., Bošnjak, D.,Zekić, V.: Ekonomska analiza proizvodnje biodizela, Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj, 3-344, Poljoprivredni fakulteta u Zemunu, 2004, str. 138.

63. Jovanović, M., Zekić, V.: "Model za utvrđivanje troškova korišćenja pogonskih mašina na ispitivanom gazdinstvu", Agroekonomika, br. 29, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 65-75, 2000.

64. Jovanović, M., Zekić, V.: "Poljoprivreda kao proizvođač energije", Letopis naučnih radova, br. 1-2, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998, str. 5-14.

65. Kastori, R. i saradnici: “Ekološki aspekti primene žetvenih ostataka kao alternativnog goriva”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

66. Kastori, R.: “Uticaj organske materije zemljišta na fiziološke procese biljaka”, Zbornik III naučnog kolokvijuma “Quo vadis pedologija”, Padinska Skela, 1990.

67. Kastori, R.: “Zaštita agroekosistema”, Udžbenik, Feljton, Novi Sad, 1995.

68. Kayser, B. (1995). The future of the countryside. In Ploeg, J. D. van der and G. van, Dijk (eds). Beyond modernization. The impact of endogenous rural development. Royal Van Gorcum. Assen.

69. Kerstetter, J., Lyons, J.: “Wheat Straw for Ethanol Production in Washington: A Resource, Technical, and Economic Assessment”, Washington State University Cooperative, Washington 2001.

70. Kim, S., Dale, B.E.: Enviromental aspects of ethanol derived from notilled corn grain: nonrenewable energy consumption and greenhouse gas emmision, Biomass and Bioenergy, 2005, str. 28.

71. Kim, S., Dale, B.E.: Enviromental aspects of ethanol derived from notilled corn grain: nonrenewable energy consumption and greenhouse gas emmision, Biomass and Bioenergy, 2005.

212

72. Koning, K., Edens, F.J., Leeuwerke, H.B.: “Werkmethoden bij het verzamelen von stroen hooipakken”, IMAG, Wageningen, 1978.

73. Križnar, M., Klinar, I.: “Poljoprivredne mašine – održavanje, remont i rezervni delovi” Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1997.

74. Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, 1997.

75. Krmpotić, T., Veselinović, B.: “Ekonomski značaj praćenja i analize troškova mehanizacije”, Ekonomika poljoprivrede, 7 – 8, Novi Sad, 1986.

76. Krupernikov, M.: “Počvovedenie”, Mir, Moskva, 1982.

77. Lazić, V. Turan, J.: “Starost poljoprivredne mehanizacije za proljećne radove” Savremena poljoprivredna tehnika, 22, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1996.

78. Lazić, V., Turan, J.: “Rad žitnih kombajna na seljačkim gazdinstvima” Savremena poljoprivredna tehnika, 4, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1999.

79. Lekic, A: “Neke novije energetske tehnologije”, Mašinski fakultet Sarajevo, www.mef.unsa.ba, 2000.

80. Lisavac, S.: “Karakter troškova poljoprivrednog gazdinstva”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 1965.

81. Lucas, G.N.: “Whole – Corp Harvesting”, Power Farming LVIII, Uppsala, 1978.

82. Ljutić, B.: “Strateški biznis planovi”, MBA, Beograd, 1997.

83. Majcen, Ž.: “Troškovi u teoriji i praksi”, Mladost, Zagreb, 1971.

84. Marko, J., Jovanović, M., Tica, N.: “Kalkulacije u proljoprivredi”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998.

85. Markov. Ž.: “Prikaz principa Zakona o zaštiti životne sredine”, Savetovanje: Ekotehnologija u prehrambenoj industriji i

213

biotehnologiji, Zbornik radova, Tehnološki fakultet, Beograd, 1995.

86. Markovski, S.: “Troškovi u poslovnom odlučivanju”, Mladost, Zagreb, 1983.

87. Marović, B.: “Osiguranje i špedicija”, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 1999.

88. Martinov, M., Topalov, S.: “Uticaj izbora linije mašina za transport i manipulaciju slame na cenu sređivanja”, Savremena poljoprivredna tehnika, VDPT, l—2 (9), 1983.

89. Mićić, J., Đević, M., Novaković, D., Oljača, M., Šotra, D.: “Razvoj postupaka i mašina za prikupljanje biomase u ratarskoj proizvodnji”, Zbornik radova: XIV simpozijum jugoslovenskog društva za poljoprivrednu tehniku, Obrenovac, 1990.

90. Mihajlov, Anđelka, Andrić, Branka: “Prikaz osnovnih principa uvođenja čistih tehnologija u zemlje Istočne i Srednje Evrope”, Savetovanje: Ekotehnologija u prehrambenoj industriji i biotehnologiji, Zbornik radova, Tehnološki fakultet, Beograd, 1995.

91. Mijić, Đ.: “Finansijska analiza sa knjigovodstvom” Savez studenata Poljoprivrednog fakulteta, Beograd, Zemun, 1962.

92. Milić, D. (2015): Metodi vrednovanja poljoprivrednog zemljišta, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

93. Miller, W.: “Rice Straw Feedstock Supply Study for Colusa County California”, Western Regional Biomass Energy Program, WRBEP Contract Number 55006, Woodland, 1999.

94. Milutinović, S.: “Urbanizacija i održivi razvoj”, Fakultet zaštite na radu, Niš, 2004.

95. Mirko, B. i sar.: “Program intenziviranja korišćenja biomase kao goriva u Vojvodini”, PTEP – Časopis za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi, 5, 3, 2001.

96. Muckenhausen, E.: “Bodenkunde”, Frankfurt an Main, 1981.

214

97. Muhin, A.F.: “Obosnovdnie racionalnog kompleksa mašin dlja zagotovki pressovannog sena” Traktori i seljozmašini, Nr. 3, 1975.

98. Mulić, R.: “Starteški značaj biogoriva u poljopriveredi” Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

99. Mulić, R.: Strateški značaj biogoriva u poljoprivredi, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995, str. 41.

100. Nikolić – Đorić, Emilija i sar.: “Promene broja stoke i živine centralne Srbije u periodu 1999 – 2002. godine”, Razvoj i struktura promena agrarne privrede i ruralnih područja, (zbornik radova), Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2003.

101. Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu”, Institut za poljoprivrednu tehniku, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1995.

102. Nikolić, R. i sar.: “Pravci razvoja pogonskih mašina i traktora” Savremena poljoprivredna tehnika, 22, Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1996.

103. Novaković, D., Đević, M.: “Tehnološko – tehnički sistemi sakupljanja biljnih ostataka ratarske proizvodnje”, Biomasa obnovljivi izvor energije, Jugoslovensko društvo termičara, Institut za nuklearne nauke, Vinča, 1997.

104. Novković, N.: “Planiranje i projektovanje u poljoprivredi” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1996.

105. OECD (2001). Multifunctionality: Towards an Analytical Framework. Paris. Organisation for Economic Co-operation and Development.

106. OECD (2009), OECD and Green Growth: Statement on OECD‘s Green Growth Strategy, OECD, Paris. (http://www.oecd.org/ dataoecd/42/28/44273385.pdf)

107. Oka, S., Jovanović, Lj.: “Biomasa u energetici”, Biomasa – obnovljivi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997.

215

108. Oka, S., Jovanović, Lj.: Biomasa u energetici, Biomasa – obnovljvi izvor energije (zbornik radova), JDT, Beograd, 1997, str. 12.

109. Parris, K. (2004), Agriculture, Biomass, Sustainability and policies: an Overview, in: Biomass and agriculture: Sustainability, markets and policies, OECD, pp. 27-36.

110. Pejanović, R., Tica, N., Zekić, V.: "Procena vrednosti kapitala agrarnog preduzeća u procesu privatizacije", Kapital u poljoprivredi (tematski zbornik), Ekonomski fakultet u Subotici, 2004.

111. Pejanović, R., Tica, N., Zekić, V.: "Procena vrednosti kapitala agrarnog preduzeća u procesu privatizacije", Kapital u poljoprivredi (tematski zbornik), Ekonomski fakultet u Subotici, 2004, str. 253 – 258.

112. Perunović, P., Pešenjanski, L., Timotić, L: “Biomasa kao gorivo”, Časopis "Savremena poljoprivredna tehnika", VDPT, Novi Sad, 9, 1-2, 1983.

113. Perunović, P., Pešenjanski, L.: “Mogućnosti korišćenje briketa – peleta od biomase u energetske svrhe”, Zbornik radova sa II savetovanja: »Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva«, Regionalna privredna komora, Sombor, »Dacom«, Apatin, 1998.

114. Ploeg, J. D. van der (2008). The new peasantries. Struggles for autonomy and sustainability in an era of empire and globalization. Earthscan. London.

115. Ploeg, J. D. van der, Renting, H., Brunori, G., Knickel, K., Mannion, J., Marsden, Terry, de Roest, K., Sevilla-Guzmán, E. and Flaminia, Ventura (2000). Rural development: from practices and policies towards theory. Sociologia Ruralis. Vol 40 (4). P. 391-408.

116. Ploeg, J.D. van der (2004). Mobilizing local actors: Stakeholder activities and networking in rural areas. In European Committee. DG VI (Ed.). Planting seeds for rural futures. Rural policy perspectives for a wider Europe. Second European Conference

216

on Rural Development. Salzburg. (November 2003). European Commission

117. Rauch, T., Bartels, M., Engel, M.: “Regional Rural Development – A regional response to rural poverty”, Universum Verlagsanstalt, Wiesbaden, 2001.

118. Renijus, K.:”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Verlagsunion – Agrar, BLV Verlagsgesellschaft, Műnchen, 1985.

119. Renting H., Vogelezang, L., Roep, D., Oostindie, H. and J. D. van der Ploeg (2006). Going backwards to find a way forward. In O’Connor, D., Renting, H., Gorman, M. and J. Kinsella (eds). Driving rural development: policy and practice in seven EU countries. Royal Van Gorcum. Assen.

120. Renting, H., Oostindie, H., Laurent, C., Brunori, G., Barjolle, D., Jervell, A.M., Granberg, L. And Heinonen, M. (2008). Multifunctionality of agricultural activities, changing rural identities and new institutional arrangements. International Journal of Agricultural Resources, Governance and Ecology. Vol. 7 (4/5). P. 361-385.

121. Sarah Luchner, Kristen Johnson,Alicia Lindauer, Taryn McKinnon, Max Broad (ED.) (2013). Social Aspects of Bioenergy Sustainability Workshop Report. BCS, Incorporated & Bioenergy Technologies Office. Wachington. USA

122. Sassou, A., "Biotehnologies: challenges and promisses", Uesco, Paris, 1985.

123. Schmalenbach, E.: “Kostenrechnung und Preispolitik, Köln und Opladen”, 7 Auflage, 1956.

124. Schmid, A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995.

125. Sillsoe, A.: “Appraisla of farm waste menagment options”, Report No ETSU B/FV/00224, Energy from biomass, Volume 5: straw, poultry litter and energy corps as a energy sources, 1993.

126. Smeets, E.M.W. , Faaij, A.P.C., Lewandowski, I.M., Turkenburg, W.C. (2007): A bottom-up assessment and review

217

of global bio-energy potentials to 2050, Progress in Energy and Combustion Science 2007; 33:56–106.

127. Speth JG (1990): Can the world be saved? Ecol Econom 1990;1: 289–302.

128. SRPS ISO 14040:2008 Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Principi i okvir, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, 2008.

129. SRPS ISO 14044:2009 Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Zahtevi i uputstva za primenu, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, 2009.

130. Stanković, L., Babić, Lj., Samardžija, M.: “Nove konstrukcije peći za sagorevanje biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

131. Starzer, O., Rakos, C., Sedmidubsky A.: “BIO-COST: Impact of different national biomass polices on investment costs of biomass district heating plants”, Energie Verwertungsagentur Wiena, 2001.

132. Stevanović Janežić, T., Kolin, B., Jaić, M., Danon, G.: “Unapređenje tehnologija drveta u korealciji sa svojstvima konstituenata drveta”, Monografija, Šumarski fakultet, Beograd, 1995.

133. Šefčić, Đ.: “Istraživanje kriterijuma za ocenjivanje efektivnosti postupaka u valorizaciji slame”, Doktorska disertacija, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, 1990.

134. Šomođi, Š.: “Organizacija poljoprivrednih preduzeća” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1990.

135. Šomođi, Š.: “Simulacija u poljoprivredi” Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, 1991.

136. Tadić, L.: “Neki rezultati ispitivanje mašina za spremanje slame”, Savetovanje Vojvođanskog društva za poljoprivrednu tehniku, Aranđelovac 1981, Zbornik radova, 1981.

218

137. Tannhäuser, S.: “Dinamika vlastnych nakladov v zavislosti od zmenz objemu vyrobz”, SVTL, Bratislava 1965.

138. Termotehnika Perović: “Mobilna hidraulična briket presa”, PTEP, Novi Sad, 5 (2001)1, 2001.

139. Tešić, M.: “Studija o mogućnostima mehanizovanog ubiranja, transporta i manipulacije sporednih proizvoda ratarstva”, Fakultet Tehničkih nauka – Institut za mehanizaciju, Novi Sad, 1983.

140. Tica, N., Milić, D., Zekić, V.: "Prinosna vrednost građevinskih objekata u poljoprivredi", Agroekonomika br. 41-42, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009, str. 133-140

141. Tica, N., Zekić, V., Milić, D.: "Analiza troškova ekosploatacije lakog traktora", Agroekonomika br. 41-42, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009,

142. Tica, N.: “Ekonomska obeležja skupljanja slame”, Agroekonomika, Novi Sad, 1996.

143. Tomanović, R., Stojanović, N.: “Proizvodnja energije iz biomase”, Poljoprivreda kao korisnik i izvor energije, Zbornik radova, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1983.

144. Tomanović, R., Stojanović, N.: Proizvodnja energije iz biomase, Poljoprivreda kao korisnik i izvor energije, Zbornik radova, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, 1983, str. 7- 14.

145. Uran, V.: “Projektiranje energetski neovisnog gazdinstva”, Traktori i pogonske mašine, Jugoslovensko društvo za traktore, pogonske mašine i održavanje, Novi Sad, 2003.

146. Vetković, V. i sar.: “Funkcionalno tehničke karakteristike motora za traktore IMT” Savremena poljoprivredna tehnika, Institut za poljoprivrednu tehniku, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1995.

147. Vojinović-Miloradov Mirjana, Delić Stanislava, Pejanović, R., Zekić, V.: "Mehanizmi podrške korišćenju obnovljivih izvora energije", Agroekonomika br. 39-40, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008.

219

148. Vučić, N., Kišgeci, J., Živanov, N.: “Agrosylviculture – an approach to food production and energy growing. Prodicting biomass for energy, Report and Proceedings of CNRE Workshop, Upsala, 1987.

149. Vunjak, N.: “Finansijski menadžment: poslovne finansije”, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999.

150. Walsh, E., Becker, A. (1996): BIOCOST: A Software Program to Estimate the Cost of Producing Bioenergy Crops. Proceedings of Bioenergy '96, Nashville, Oak Ridge National Laboratory, Tennessee, str. 480 – 486.

151. Walsh, E., Becker, A.: "BIOCOST: A Software Program to Estimate the Cost of Producing Bioenergy Crops". Proceedings of Bioenergy '96, Nashville, Oak Ridge National Laboratory, Tennessee, 1996.

152. Wiltsee, G.: “Lessons Learned from Existing Biomass Power Plants”, Appel consultans, http://www.westbioenergy.org/lessons, 2002.

153. Winters, P., Davis, B., Carleto, G,., Coverrubias, K., Esteban J.,Quiñones, Zezza, A, Azzarri, C. and K. Stamoulis (2009): Assets, Activities and Rural Income Generation: Evidence from a Multicountry Analysis. World Development. Vol.37(9): 1435-1452.

154. Wiskerke, J.S.C (2004). Rural sociology in the Netherlands: past, present and future. Agrarwirtschaft und Agrarsoziologie. 02/04. P. 39-63.

155. Wood, J., Jong, S.: “Plant fibre crops”, Department of Agricultural Science, The University of Tasmania, Hobart, 2004.

156. Working Group for Sustainable Biomass Utilisation Vision in East Asia (2008), ‘Social Aspects of Biomass Utilisation’, in Sagisaka, M. (ed.), Sustainable Biomass Utilisation Vision in East Asia, ERIA Research Project Report 2007-6-3, Chiba: IDE-JETRO, pp.104-129.

157. www.ers.usd.gov

158. www.thp.org

220

159. Zachritz, W.: “Feasibility Study of A Biomass Power Plant Cofired with Natural Gas for the Village of Angel Fire, New Mexico”, Southwest Technology Development Institute, New Mexico State University, Las Cruces, New Mexico, Lincoln, 2000.

160. Zekić V., Okanović Đ., Živković B.: Ekonomski aspekti proizvodnje svinjskog mesa, Savremena poljoprivreda, (LVII), 1-2,. ISSN 0350-1205 UDK 338.512:636.4:637.5, str. 206-211, 2007.

161. Zekić, V., Jovanović, M. (2007): Utvrđivanje kriterijuma za sagledavanje ekonomskih aspekata proizvodnje biogasa radi daljnje proizvodnje toplotne i/ili električne energije na AD Mitrosrem, Revija agronomska saznanja, UDK 631.6, ISSN 0354-5865, broj 5, Novi Sad, 33 – 36.

162. Zekić, V., Jovanović, M., Tica, N.: "Ekonomski pokazatelji proizvodnje briketa od slame strnih žita", Revija agronomska saznanja, br. 13, Novi Sad, 2009.

163. Zekić, V., Jovanović, M.: "Predlog strategije za korišćenje energije iz biomase kao obnovljivog izvora energije u AD Mitrosrem", Revija agronomska saznanja, UDK 631.6, ISSN 0354-5865, broj 5, Novi Sad, 21 – 23, 2007.

164. Zekić, V., Jovanović, M.: "Senzitivna i diferencijalna analiza ekonomskih efekata korišćenja biomase u energetske svrhe ", Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2008.

165. Zekić, V., Jovanović, M.: "Utvrđivanje kriterijuma za sagledavanje ekonomskih aspekata proizvodnje biogasa radi daljnje proizvodnje toplotne i/ili električne energije na AD Mitrosrem", Revija agronomska saznanja, UDK 631.6, ISSN 0354-5865, broj 5, Novi Sad, 33 – 36, 2007.

166. Zekić, V., Jovanović, M.: "Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom valjkastih bala", Revija agronomska saznanja, UDK 43, ISSN 0354-2092 broj 5, Novi Sad, 2006.

167. Zekić, V., Tica, N., Milić, D.: "Ekonomski rezultati proizvodnje suncokreta", Agroekonomika br. 39- 40, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 104-110, 2008.

221

168. Zekić, V., Tica, N.: "Valorizacija vrednosti slame strnih žita", Agoekonomika, broj 36, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2007.

169. Zekić, V.: "Analiza troškova eksploatacije srednjeg traktora", Traktori i pogonske mašine, god. 13, br. 4, JUMTO, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, str. 133-138, 2008.

170. Zekić, V.: "Problemi i mogućnosti primene metoda operacionih istraživanja pri donošenju upravljačkih odluka u poljoprivrednim preduzećima u našoj zemlji", Agroekonomika, br. 28, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 168-181, 1999.

171. Zekić, V.: "Promene u Zajedničkoj agrarnoj politici Evropske Unije kao posledica proširenja Unije", Finansije, br. 5-8, Privredni pregled, Beograd, str. 102-108, 2002.

172. Zekić, V.: "Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom malih četvrtastih bala", Traktori i pogonske mašine, UDK 631.372, ISSN 0354-9496, Godina 12, broj 2, JUMTO, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2007.

173. Zekić, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006.

174. Zekić, V.: “Upravljanje troškovima korišćenje pogonskih mašina u poljoprivredi”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2000.

175. Zekić, V.: “Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom valjkastih bala i sistemom malih četvrtastih bala”, PTEP, Novi Sad, 2008.

176. Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

177. Žarković, N.: “Značaj osiguranja za poljoprivredno preduzeće”, Agroekonomika, 29, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2000.

178. Žarković, V.: “Politička ekonomija”, Viša ekonomsko-komercijalna škola Novi Sad, Novi Sad, 1971.

222

179. Žeželj, M.: “Energetski potencijali biomase”, Bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP ''Mladost'', Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

180. Živković, D.: “Ekonomski problemi poslovanja privatnih poljoprivredih gazdinstava”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2002.

223

14. PRILOZI Prilog 1. Procenjene količine žetvenih ostataka strnih žita u ratarskoj proizvodnji na teritoriji Srbije i Vojvodine (t)235.

Godine Ukupno Uža Srbija Vojvodina

Apsolut. Učešće (%) Apsolut. Učešće

(%) 1990 8.269.839 3.230.453 39,06 5.039.386 60,94 1991 12.556.867 4.797.543 38,21 7.759.324 61,79 1992 7.388.298 2.937.210 39,75 4.451.088 60,25 1993 7.876.186 2.762.144 35,07 5.114.042 64,93 1994 8.569.870 3.342.043 39,00 5.227.827 61,00 1995 9.323.638 3.805.126 40,81 5.518.512 59,19 1996 7.957.449 2.781.341 34,95 5.176.108 65,05 1997 10.458.979 4.287.186 40,99 6.171.794 59,01 1998 8.894.487 3.291.095 37,00 5.603.391 63,00 1999 9.508.333 3.815.043 40,12 5.693.290 59,88 2000 5.919.442 2.182.411 36,87 3.737.031 63,13 2001 9.932.969 3.762.429 37,88 6.170.540 62,12 2002 9.169.719 3.759.852 41,00 5.409.867 59,00 2003 6.553.988 2.603.501 39,72 3.950.487 60,28 2004 11.178.635 4.411.741 39,47 6.766.894 60,53 2005 10.655.929 4.029.230 37,81 6.626.699 62,19 2006 9.616.045 3.453.932 35,92 6.162.112 64,08 2007 7.115.197 2.246.744 31,58 4.868.452 68,42 2008 10.102.629 3.543.281 35,07 6.559.348 64,93 2009 10.070.283 3.571.659 35,47 6.498.624 64,53 2010 11.054.598 3.755.004 33,97 7.299.594 66,03 2011 10.910.226 3.522.734 32,29 7.387.492 67,71 2012 7.420.580 2.601.676 35,06 4.818.904 64,94 2013 10.583.180 3.354.304 31,69 7.228.876 68,31 2014 12.465.875 3.885.334 31,17 8.580.541 68,83

Prosek 9.342.130 3.429.321 36,71 5.912.809 63,29 Stopa

promene 0,74 -0,05 1,19

235 pšenica, kukuruz, soja, suncokret, ječam, ovas, raž