by voki

2

1.

Ovo je bilo... uvrnuto.

Kao da se stvarnost pretočila u san. Naravno, ostrvo Volabi uvek

je ostavljalo takav utisak na one koji su ga prvi put posećivali.

Najveće u nizu tropskih ostrva na severnoj obali Australije,

predstavljalo je savršen prizor: egzotično zelenilo oivičeno belim

peščanim plažama i okruženo toplim tirkiznim okeanom, gotovo

uvek okupano blistavom sunčevom svetlošću.

Međutim, Suzi Džekson više nije bila nova na ovom predivnom,

rajskom mestu. Ovo okruženje za nju je bilo ništa drugo do

stvarnost, a blaga trema koju je osećala dok je posmatrala kako

privatni hidroavion glatko klizi po površini vode i zaustavlja se na

kraju mola bila je uzrokovana ničim drugim do pukim saosećanjem

s devojčicom koja je stajala pored nje. Bila joj je sasvim dovoljno

blizu da se njeno gotovo neprimetno drhtanje prenese i na Suzi.

Jednim brzim, sigurnim stiskom, ona još jače obgrli devojčicu oko

ramena.

Iz malenog aviona izašao je prvo pilot, koji je stao da ga priveže za

dok, a potom i jedna izdužena muška silueta koja se, hodajući po

uzanom molu, sastavljenom od drvenih letvica, polako ali sigurno

kretala prema njima dvema. I onda se dogodio.

Trenutak kada su ivice stvarnosti počele da se zamagljuju.

Toliko od očinske figure koju je očekivala da će pozdraviti kroz

nekoliko sekundi. Poslednje reči ohrabrenja za devojčicu pokraj nje

zamrle su na Suzinim usnama i ona je samo mogla da netremice

posmatra muškarca koji je, približavajući im se sve više, kao nekom

magijom pretvorio skromni drveni mol u modnu pistu.

Na sebi je imao verovatno najnoviji model armani odela, koje je

nosio s odgovarajućim stilom i elegancijom. Savršeno skrojene crne

pantalone. Nehajno olabavljenu tamnu kravatu s bež prugicama i

besprekorno belu košulju s otkopčanim poslednjim dugmetom.

Sako mu je bio ležerno prebačen preko ruke u kojoj je držao tanku

by voki

3

crnu aktovku. U drugoj ruci držao je mobilni telefon koji mu je bio

prislonjen na uvo.

Je li uvek tako hodao?

S jedne strane tako opušteno i prirodno, a s druge kao da je bio

vrlo svestan svoje pojave i neprestano izložen reflektorima. Činilo se

kao da mu to nimalo nije smetalo. Štaviše, on je gotovo zahtevao

pažnju.

U redu, možda je ovaj čovek bio čuveni i visoko cenjeni

neurohirurg iz Sidneja i najverovatnije ključna ličnost na sutrašnjoj

ceremoniji otvaranja, budući da je donirao poprilično novca za

opremanje novog, najsavremenijeg medicinskog centra na ostrvu

Volabi, koje je šest meseci ranije poharao ciklon Vili. Međutim, stvar

je bila u tome što ona, Suzi, uopšte nije bila bitna u čitavoj ovoj priči,

već Stela - devojčica koja je, drhteći od uzbuđenja, stajala kraj nje. I

to bez pomoći štaka. Nestrpljivo čekajući da se najvažnija osoba u

njenom životu obraduje i pohvali ono što je, u bukvalnom smislu te

reči, bio veliki korak napred.

Stelino uzbuđenje očigledno je bilo zarazno. Ili je možda neka

vrsta zebnje učinila da se Suzina utroba skvrči i usne osuše dok im

se Aleks Vavunis sve više približavao. Zaklopio je telefon jednim

brzim i već dobro uvežbanim pokretom prstiju, i sada je bio

dovoljno blizu da je Suzi mogla da nazre jasno definisane crte

njegovog lica, tu snažnu vilicu blago ublaženu senkom, ali mnogo

više šarmantnim i neodoljivim osmehom. Tamna kosa, tamne oči,

maslinast ten. Bore na njegovom čelu nagoveštavale su da se često

mrštio.

Međutim, sada se nije mrštio. Suzi kao da nije bila tu, kao da je

stajala izvan nevidljivog štita koji je stvorila gotovo opipljiva spona

između oca i kćerke. Kako li je to, pitala se pomalo čeznutljivo, biti

najvažnija osoba u životu jednog ovakvog čoveka?

Utom se Aleks Vavunis najednom uozbilji, potvrđujući Suzin prvi

utisak, i dok je pažljivo osmatrao svoju kćerku, ponosni smešak i

oduševljenje na njegovom licu naglo izbledeše. U jednom jako

kratkom trenutku izgledao je čak pomalo izbezumljeno. Kao da nije

by voki

4

uspevao da prepozna devojčicu koja je stajala pred njim. Gotovo kao

da je video duha.

- Stela! Ali šta je ovo? Kako to izgledaš?

Stelin stidljivi smešak razvuče se u ponosni osmeh. Pogledaj me,

tata, govorio je. Reci mi da treba da budem ponosna na sebe. Suzino lice

se takođe ozari. Sve je postigla sama, govorilo je. Zar to nije prelepo?

Ipak, činilo se kao da Aleks Vavunis nije ni primećivao odsustvo

štaka. Preneraženo je piljio u Stelu. Suzi je posmatrala čitav prizor,

zbunjena naglom promenom na njegovom licu, ne želeći da

poveruje u ono što se upravo dešavalo pred njenim očima. Njegovo

zadovoljstvo bilo je pomračeno negodovanjem, a ponos nečim što je

moglo da se nazove samo jednim imenom - razočarenje. Ne,

nemoguće. Sta je moglo da bude toliko poražavajuće?

— Ti si... - Aleks zastade, a preobražaj od brižnog roditelja do

autoritativne očinske figure bio je munjevit. - Ti si to našminkana?.

Stela se namah sneveseli. - Ja... Večeras je diskoteka. Rekla sam ti...

- I šta si to obukla? Čija je to garderoba?

- Moja.

Stelin otac ispusti neki neodređen zvuk, koji je najviše ličio na

izraz nipodaštavanja. Kao da je napamet znao apsolutno svaki

komad odeće u plakaru svoje kćerke, i da je shvatio da mu ništa od

onoga što je ona sada imala na sebi nije bilo poznato.

A možda zapravo i jeste bilo tako. U tom slučaju, Suzi bi pre

mogla da ga okarakteriše kao luđaka koji ima potrebu da sve drži

pod kontrolom, nego kao brižnog roditelja. S druge strane, trebalo je

ostaviti prostora i za faktor iznenađenja. Ono što je Stela nosila u

tom trenutku prilično se razlikovalo od svega što je ponela sa sobom

u kamp, ali varijacije na temu džinsa, nekoliko brojeva većih majica i

bejzbol kačketa teško da su bile nešto što bi jedna devojčica volela

da obuče za svoj prvi izlazak u diskoteku, zar ne?

- U hotelu ima jedan butik... - nastavila je Stela odvažno. - Rekao si

da mogu da kupim sve što mi treba i da to stavim na račun tvoje

sobe.

- Da, ali... - Aleks baci još jedan pogled na kćerkine krpice i

uzdahnu.

by voki

5

Njegov uzdah kao da se nadneo nad svima njima poput teškog

olujnog oblaka. Bio je to uzdah čoveka koji je imao snage da se suoči

sa svim mogućim stresnim situacijama i odlučuje o pitanjima života

ili smrti, koji nije očekivao da će se susresti s ovako nečim. A o

odobravanju i da ne pričamo.

Stela više nije zvučala tako hrabro. U njenom glasu osećala se

nesigurnost. - Sta nije u redu s mojom garderobom?

- Sve je u redu - promrmljala je Suzi.

Suknja je bila savršena - nekoliko slojeva nabrane čipke veselih

boja, u ciganskom stilu, dosezali su do polovine listova. Savršena

dužina i kroj za njeno prvo pojavljivanje u javnosti s novom

protezom.

Beli čipkani top takođe je bio predivan. Baš onakav kakve je

većina tinejdžerki obožavala da nosi. Budući da butik u hotelu nije

nudio prevelik izbor, Suzi joj je pozajmila svoj. Znala je da će Stela

biti malčice uplašena naglim isticanjem svojih grudi, s obzirom na to

da je korset bio blago popunjen i da je imao fišbajn, ali devojčica je

svoj stid vesto skrivala i izgledala je ponosno, jer je za nju to bio

znak da više nije devojčica i da je konačno kročila u devojačke vode.

- Izgleda kao donji veš - oštro je rekao Aleks Vavunis. Odmahnuo

je glavom s izrazom neverice na licu. - Lepo vaspitane grčke

devojčice nikada se ne pojavljuju u javnosti u donjem vešu, Stela.

- Ali...

Suzi je mogla da oseti kako Stelino samopouzdanje iščezava. Sva

ona radost i uzbuđenje što će otac videti njen napredak i novi,

devojački izgled, nezaustavljivo su nestajali, poput vazduha koji čili

iz probušenog balona. Zabezeknuto je gledala u Stelinog oca. Kako

je mogao to da joj uradi? Da li je uopšte imao pojma koliko je bilo

teško doći do ove tačke? Samopoštovanje njegove kćerke stajalo je

na staklenim nogama. Je li on toga uopšte bio svestan?

Određeni stepen neodobravanja bio bi razumljiv. Možda čak i

prihvatljiv. Bila je već pripremljena na tako nešto, budući da joj je

Stela u nekoliko navrata pričala koliko njen otac ume da bude strog,

ali Suzi se nije mnogo osvrtala na ta upozorenja. Bilo joj je mnogo

važnije to što je Stela bila tako ponosna na svog čuvenog oca i što ga

by voki

6

je toliko volela. Svaki roditelj u kojeg je dete imalo tu količinu

poverenja svakako je morao da radi barem nešto dobro, i to ju je

držalo u ubeđenju da će i on, poput nje, biti u potpunosti oduševljen

Stelinim napretkom tokom protekle nedelje.

Gospode dragi! Pa ona je bila kriva za sve!

Suzina ruka i dalje je počivala na Stelinom ramenu i mogla je da

oseti kako devojčica postaje sve napetija. Očekivala je da je već u

sledećem trenutku optužujući odgurne od sebe, zbog situacije u

kojoj se zatekla. I zaplakaće, u to nije bilo nikakve sumnje. Ono što je

trebalo da bude radostan susret, pretvorilo se u beskrajno tužan

prizor, neprijatan za sve.

- Trebalo je da me Čarls Veterbi sačeka ovde i obezbedi nam

prevoz - rekao je Aleks. - Idemo pravo u hotel. Tamo možeš da se

presvučeš - dodao je namršteno, pogledajući preko Stelinog ramena.

Suzi je ispratila njegov pogled. Da, nešto malo dalje niz stazu koja

je vodila prema medicinskom centru, ugledala je Čarlsa u njegovim

invalidskim kolicima. Koliko dugo li je bio tamo? Da li je čuo njihov

razgovor?

Na osnovu njegovog izraza lica, činilo se da nije, i ona oseti

duboko olakšanje. Medicinski direktor bolnice u Krokodajl Kriku

zaradio je svoj položaj kao srce ove zajednice. Nikada nije prestajao

da svojim prstima opipava puls svoga kraljevstva. Ne samo da je

vodio ogromnu bolnicu koja je bila glavni klinički centar za čitav

Severni Kvinslend, ili njeno izuzetno opremljeno istureno odeljenje

na ostrvu Volabi, gde se nalazio kamp za bolesnu decu i njihove

roditelje, već se činilo da je uvek bio upućen u sve bitne stvari koje

su se dešavale u životu njegovog osoblja.

Suzi mu uputi jedan blag osmeh, ali već narednog trenutka

postade svesna da je bespotrebno tražila njegovo odobravanje.

Znala je da nije učinila ništa loše, i znala je da i on to zna. Čarls je bio

čovek koji je dve godine ranije izašao u susret Aleksu Vavunisu,

kada se ovaj raspitivao gde bi mogao da pošalje kćerku na

rehabilitaciju, nakon veoma intenzivne hemoterapije kojoj je bila

podvrgnuta zbog jednog tipa raka kostiju od koga je obolela. Njen

direktor svakako je znao mnogo više o ličnosti Stelinog oca nego što

by voki

7

je ona mogla da nasluti iz priče svoje mlade pacijentkinje, te je bilo

sasvim moguće da ga ova situacija nije nimalo iznenađivala.

Svi su primetili koliko je Suzi postala privržena ovoj devojčici

tokom svoje prve nedelje u kampu, a Čarls je baš juče, s izrazom

blagonaklonosti na licu, prokomentarisao njenu posvećenost, pošto

je zapazio da s njom provodi čak i svoje slobodno vreme.

On je video sve ono za šta je Stelin otac očigledno bio slep. Suzin

osmeh najednom nestade s njenog lica. Možda je Čarls takode video

da ovaj projekat pomaže i njoj isto koliko i Steli. Da se zbližila s

ovom tinejdžerkom zato što su neki događaji od protekle nedelje

učinili da se i ona oseća isto tako usamljeno i odbačeno, kao što je to

nesumnjivo bio slučaj sa Stelom.

Čarls se u svojim kolicima dovezao do samog početka mola na

obali. Pilot hidroaviona završio je s vezivanjem letelice i sada je

hodao prema njima s koferom u ruci. Ona i Stela bile su poput

malenog ženskog ostrva koje su sa svih strana neumitno opkoljavali

muškarci. Stoga nije bilo nimalo iznenađujuće što je Stela u jednom

trenutku zadrhtala i kao da je izgubila ravnotežu. Stajanje bez

ikakve pomoći bila je za nju već dovoljna novina, a sada se sigurno

osećala na neki način ugroženo. Upravo iz tog razloga Suzi je za

svaki slučaj u slobodnoj ruci držala štake. Sakrivene iza leđa.

Međutim, na njeno iznenađenje, Stela se uspravi. Uspela je da

povrati ravnotežu. Suzi se svideo način na koji je ponosno i prkosno

isturila bradu.

- Ne - rekla je svom ocu.

- Ne? - ponovio je zapanjeno. - Kako to misliš ,,ne'' ?

- Ja ne idem u hotel.

- Ali sve je dogovoreno.

U njegovom glasu osećalo se nestrpljenje. - Rezervisao sam nam

apartman. Zar se ne sećaš da si mi ti sama rekla da ne želiš da budeš

u spavaonici s drugom decom?

Naravno da nije želela, pomislila je Suzi ljutito. Zato što mora da

skida protezu svako veče pred spavanje, zar ne?

- Nisi čak htela ni da dođeš u kamp ove godine - nastavio je Aleks.

- Na kraju si pristala samo zato što sam rekao da ću doći na

by voki

8

otvaranje medicinskog centra, premda sam u svom radnom

rasporedu jedva pronašao vremena za to.

Čarls na to začuđeno podiže jednu obrvu. Gospodin Aleks

Vavunis bio je pozvan na otvaranje kao najveći sponzor čitavog

projekta. To je trebalo da bude izraz učtivosti i zahvalnosti, a ne

naredba koja će uzrokovati bilo kakvu neprijatnost.

- Dopala ti se ideja o luksuznom apartmanu - nastavio je Aleks

strogim glasom. - I to što ćeš u nedelju moći da se vratiš sa mnom,

umesto da ostaneš još jednu sedmicu. Sve je već ugovoreno, Stela.

I to je bilo to. Ili možda nije?

- Predomislila sam se - reče Stela. Duboko je udahnula topao

tropski vazduh. - Spavaonica mi se sada sviđa... I sviđa mi se moja

nova odeća... i... i to što mogu da se šminkam ako želim. Uskoro

punim četrnaest godina i Suzi je rekla...

- Suzi? - naglo je prekide otac, a potom tiho i narogušeno dodade:

- Ko je, do đavola, ta Suzi?

- To sam ja - odgovori Suzi. Gospode, da li je ovo bas moralo da zvuči

kao pisak uplašenog miša, zapitala se.

Po prvi put Aleks pogleda pravo u nju, a Suzi dozive njegov prek

pogled kao fizički udarac. Oštar i prodoran. Osećala se poput bubice

probodene iglom, tako da ne može da pobegne. Možda, čak, nikada.

Za divno čudo, uprkos neprijatnoj situaciji u kojoj se zatekla, Suzi

nije ni imala želju da pobegne. Steli je bio potreban saveznik, a to je

bila upravo ona. Jedino što je morala da prestane da obraća pažnju

na svoje srce koje je počelo da udara kao ludo, i na neki neobičan,

peckavi unutrašnji osećaj koji je nedvosmisleno podsećao na strah.

- Suzi Džekson. - Bio je to Čarlsov glas. Smiren, ali odlučan. U

svakom slučaju zaštitnički. - Naša cenjena fizioterapeutkinja, Alekse.

Ona i Stela su tokom protekle nedelje činile zaista izvrstan tim.

- Čarlse - Aleks ubaci svoj mobilni telefon u džep pantalona i

ispruži ruku da pozdravi čoveka koji je sada stajao pored Stele.

- Drago mi je što te vidim.

- Takođe, Alekse. Jako smo srećni što si uspeo da dođeš.

by voki

9

- Imao sam sreće što se otvaranje podudarilo sa Stelinim

boravkom ovde. Bilo je krajnje vreme da vidim mesto koje je toliko

promenilo život mog jedinog deteta.

- A da ne pominjemo prijateljstva koja je stekla - dodao je Čarls,

bacivši pogled na Suzi. - Hvala bogu što se ovoga puta nije isprečilo

ništa što bi te zadržalo u Sidneju.

Aleks potapša džep u koji je nekoliko trenutaka ranije spustio svoj

mobilni. - Od hitnih slučajeva nikada ne možeš da pobegneš, Čarlse,

ali ne moram ja to da ti kažem, znaš već i sam. - Je li moguće da su

tek pošto je kročio na ostrvo već iskrsli neki novi profesionalni

problemi? - Međutim, ovaj put sam im rekao da će morati nekako da

se snađu i bez mene.

Šarmantan osmeh ponovo mu se vratio na lice, ali Suzi to nije

uspelo da zavara. Apsolutno je nije zanimao njegov posao, niti je

dolazio u obzir kao izgovor za bilo šta, a pogotovo ne za vreme koje

je mogao da provede sa svojom kćerkom. Već je polako sticala veo-

ma jasnu sliku o tome koliko je ovaj čovek sebe i svoju karijeru

smatrao važnim, dok je po njenom mišljenju Stela trebalo da bude

na mnogo višem mestu na njegovom spisku prioriteta.

Sve što je činio jednostavno nije bilo dovoljno dobro.

- Možda čak i isključim telefon - rekao je Aleks, a Suzi se jedva

suzdrža da ne frkne.

- Dobra ideja - reče Čarls blago, a potom pogleda preko svog

ramena. - Kart koji će vas prevesti do hotela samo što nije stigao, ali,

ukoliko ti nije previše vruće, mogao bih na brzinu da te provedem

kroz centar.

Suzi na ovaj Carlsov predlog spontano klimnu glavom, žarko

želeći da Stelin otac nestane na neko vreme, ne bi li pokušala da

kako zna i ume ublaži posledice razgovora koji su on i njena draga

pacijentkinja doskora vodili.

Nije bila te sreće.

- Prvo ćemo otići do hotela — reče Aleks čvrsto. - Ne mogu da

dozvolim da mi kćerka ide unaokolo kao...

- Kao šta? — Stela podiže glas koji je nepogrešivo nagoveštavao

suze. - U čemu je toliki problem s mojim izgledom, tata? Suzi je

by voki

10

rekla... - Njen glas najednom utihnu, kao da joj je ponestalo snage.

Zar mu je bilo toliko teško da kaže kako izgleda predivno?

- šta je Suzi rekla?

Aleks se nadmeno okrenu prema fizioterapeutkinji svoje kćerke.

Njegov pogled se nakratko zaustavi na njenoj raspuštenoj kosi koja

je dosezala do ramena, uvek blago ukovrdžanoj od slane vode i

sunca, da bi se potom spustio ka bodiju koji je nosila ispod

raskopčane košulje, s rukavima podvrnutim do laktova. Zatim je

skliznuo još niže, na teksas šorts s iskrzanim porubom koji je

savršeno isticao njene duge, osunčane noge.

Suzi pocrvene. Nije se moglo reći da je nosila baš profesionalnu

uniformu, ali atmosfera u Krokodajl Kriku ionako nikada nije bila

preterano formalna. Osim toga, sada se nalazila na ostrvu s

gomilom dece koja su bila na raspustu. Na kratkom odmoru od

života koji se uglavnom vrteo oko iscrpljujućih, a ponekad čak i

smrtonosnih bolesti.

Bili su ovde da bi se zabavljali, a njena uloga bila je da im

pomogne onoliko koliko je to bilo neophodno - da podseća decu

koja su patila od ozbiljne astme da rade vežbe disanja, da obezbedi

terapiju onima koji su bolovali od cistične fibroze i cerebralne

paralize, i, i možda je u nekom trenutku prešla granicu odnos

stručno lice-pacijent sa Stelom, ali da nije, Stela bi i dalje bila po

strani. Skrivajući se od ostale dece. Od života. Od provoda i zabave.

A njen otac je želeo da je pošalje nazad u taj tamni vilajet? Suzi

isturi bradu na isti način na koji je to i Stela učinila nešto ranije.

Pročistila je grlo, a potom dovršila Stelinu rečenicu, i sama

zapanjena sopstvenom odvažnošću.

- Rekla sam da izgleda apsolutno predivno.

Njen prkos ga je očigledno jako razbesneo.

- Izgleda kao... - procedio je - ... izgleda kao prostitutka.

Stela na te njegove reči povika: - To što si rekao je užasno! Kako si

mogao?

Aleks na trenutak zatvori oči i duboko udahnu. Kada ih je opet

otvorio, njegov izraz lica bio je znatno mekši. Podigao je ruku kao

da se izvinjava. - Oprosti mi, latria, ali ti imaš samo trinaest godina,

by voki

11

a ja te zatičem kako nosiš donji veš u javnosti i lica nafrakanog

šminkom. Šta si uopšte očekivala da pomislim?

Nije bilo nafrakano. Bila je vrlo diskretno našminkana, što je bio

plod njenog višečasovnog boravka u Suzinom bungalovu tog

popodneva. Suzi zausti da mu se usprotivi, ali Stela je preduhitri.

- Volela bih da nisi ni dolazio. - Devojčica pokuša da se izmigolji iz

Suzinog zagrljaja, kao da nije primetila ili pak želela da prihvati

očev pokušaj izvinjenja. Tražila je svoje štake.

Suzi se zapita da li joj je to pametno. Možda je trebalo da pokaže

svom ocu da je konačno uspela dahoda s protezom - što je sve do

ove nedelje odbijala čak i da pokuša.

Ipak ne. Stela je bila isuviše uznemirena da bi se prisetila kako da

održava ravnotežu. Ukoliko bi sada pala, to bi za nju predstavljalo

poniženje koje nikako ne bi mogla da prevazide. Suzi joj je pomogla

da se osloni na štake, što je trajalo svega nekoliko sekundi.

Pošto je podigla glavu i pogledala u svog oca, niz njeno bledo lice

potekoše potoci suza koji kao da su se već neko vreme nestrpljivo

tiskali da uteknu iz njenih lepih očiju s dugim, tamnim trepavicama.

- Vrati se tamo odakle si došao! - uzviknula je. -Mrzim te!

Potom se vesto okrenula i zaobišla Carlsa, uputivši se ka kraju

mola.

- Stela!- Glas njenog oca nedvosmisleno je zvučao poput naredbe.

Međutim, Stela se pravila da ga ne čuje. Konačno se dočepavši

staze, hodala je sve brže, onoliko koliko je to uopšte bilo moguće s

parom štaka i nogom amputiranom do kolena. Najsavremenija

proteza koja je izgledala tako savršeno realistično nije ni dodirivala

tlo. Ponovo je postala ono što je bila do pre nekoliko dana.

Najobičnije estetsko pomagalo.

Suzi se obruši na Aleksa.

- Kako ste mogli?

Njegovo lice u tom trenutku nimalo nije podsećalo na lice roditelja

jedne tinejdžerke. Zbunjenog pogleda koji kao da pita kako su se, do

đavola, stvari tako izmakle kontroli, zagleda se u Suzi, dok njegov

izraz postade potpuno običan.

by voki

12

- Izvinite, šta ste rekli? Vaša kćerka je jutros prešla gotovo pedeset

metara bez pomoći štaka. Pre nedelju dana nije mogla čak ni il.i stoji

bez njih, i radile smo punom parom da bismo došle dovde. - Reči su

nekotrolisano pojurile iz nje, noseći sav bol i razočaranje koje je

osećala u Stelino ime. - I upravo to je radila kada ste stigli, što je

trebalo i da primetite. A ne prokletu šminku! - Suzi ljutito uzdahnu,

usmerivši svu svoju srdžbu u pogled koji je uputila Aleksu. - Kako

ste mogli? - ponovila je.

Usledila je duga pauza i ćutanje s obe strane. Suzi je primetila

kako je Aleks najednom ustuknuo. Znala je da su njene reči doprle

do cilja. Sada je razmišljao kako da se suoči s tako ličnim napadom.

Pilot je već neko vreme stajao podalje od njih i očigledno, zbog

bujice ljutitih reči koja je kuljala na sve strane, nije imao preveliku

želju da im priđe. S dubokim interesovanjem posmatrao je nešto u

vodi, ispod mola, premda Suzi nije mogla da vidi šta.

S obzirom na tišinu koja je nastupila, sada su svuda oko njih mogli

da se čuju raznorazni zvukovi. Nežni lalasi koji su se razbijali o

obližnju plažu. Cvrkutanje egzotičnih ptica u tropskoj šumi.

Udaljena graja i dečji smeh.

Vrućina je bila nepodnošljiva.

Međutim, žarko sunce nije bilo krivo za vrelinu koju je Suzi

osećala. Ona je isijavala iz čoveka koji je stajao pred njom. Njegova

nesputana energija bila je ubitačno snažna. Nije to bio samo bes.

Svako je mogao da pobesni, a posebno otac čiji je autoritet javno

kritikovan i opovrgnut. Ne. Njegova snaga poticala je od besa

dodatno naglašenog mešavinom inteligencije, položaja i... i

najmoćnije muževnosti s kojom se Suzi ikada susrela.

Nikada u životu nije upoznala nekoga poput njega.

Šta je, do đavola, mislila da radi?

Njegov glas bio je savršeno oličenje utiska koji je upravo stekla o

njemu. Bio je to smiren i hladan, ali preteći huk.

- Stela je moja kćerka, gospođice Džekson. Podizao sam je od njenog

trećeg meseca. - Na trenutak je zastao, kako bi njegove reči

poprimile na značaju. - Mislim da mi nije potreban neko ko će mi

govoriti kako to treba da činim.

by voki

13

Očigledno jeste, pomislila je, ali ovaj odgovor zadržala je za sebe.

Usne su joj bile isuviše suve i nalazila se na ivici suza. Želela je da se

okrene i da pobegne, kao Stela, ali znala je da to neće učiniti.

Nikako!

Tišinu je prekinuo neki neobičan zvuk, nalik predenju. Dolazio je

od malenog vozila na električni pogon koje je izabralo baš taj

trenutak da se pojavi. Ovi ostrvski kartovi, s dva sedišta i

mogućnošću da vuku prikolicu za prtljag pri tom, nisu zagađivali

prirodnu sredinu.

- Moj prevoz? - Aleks se okrenuo, odajući utisak osobe koja je

upravo savladala neprijatnu prepreku. Ipak, kada je ugledao

novopridošlicu, zvučao je nešto manje siguran u sebe.

- A šta je ovo, do đavola?

- Garf- odgovori Čarls kratko. - Ljubimac našeg kampa.

Kao što je to često bio slučaj, prazno mesto u kar-ni ili prikolici

zauzimalo je jedno ogromno, vunasto stvorenje.

- Ali šta je to? Nikada nisam video tako nešto!

- Labradudla. Mešavina labradora i pudle. Hipoalergen pas.

Morali smo da budemo pažljivi s izborom ljubimca i da izbegavamo

sve one koji bi mogli da izazovu napade astme. Čak smo i s njim na

oprezu kada je reč o bliskom kontaktu s pojedinom decom.

Garf to nije mogao da zna. On je očigledno jedva čekao da se

vozilo zaustavi, a kada se to desilo, skočio je sa sedišta i otrčao u

pravcu u kome je Stela otišla. Suzi se nasmejala. Garf kao da je imao

ugrađen čip da nanjuši nesrećnu decu, i on je u ovom trenutku

verovatno bio najbolji lek za Stelu.

Pošto je pas nestao iz vidokruga, Aleks zadovoljno klimnu

glavom. - Naći ćemo se ovde za pola sata, ako li to odgovara - rekao

je Čarlsu. - Možeš li samo da ini kažeš gde je Stelina spavaonica?

Suzi zausti da odgovori, ali spazivši Čarlsov izraz lica, ipak odluči

da ništa ne kaže.

- Šta kažeš na jedno hladno pićence? - rekao je Aleksu. - Ne znam

za tebe, ali meni bi baš prijalo. - Nasmešio se. - Ne zaboravi da smo

na ostrvu, i da ovde vreme sporije prolazi. Nikuda ne idemo i nigde

ne moramo da žurimo.

by voki

14

Veoma diplomatski, zaključi Suzi. U svakom slučaju mnogo više

od onoga što je ona htela da predloži, a to je da bi Stela neko vreme

trebalo da bude sama, pre nego što se ponovo susretne s ocem.

Čarls svakako nije bio neko koga je bilo lako odbiti. On možda

jeste bio u invalidskim kolicima, ali to nikako nije umanjivalo značaj

njegove reči - ona je ovde bila zakon. Nalazili su se na njegovoj

teritoriji.

Aleks je ipak bio toliko ljubazan da prihvati njegov predlog.

Klimnuo je glavom. - Ne mogu da kažem ne jednom hladnom pivu.

Moram da priznam da mi je ovo bio već dovoljno dug i naporan

dan.

Je li to bila neka vrsta zakasnelog izvinjenja? Ili možda nagoveštaj

da je Suzin prvi utisak ipak bio ispravan, a daje njegova reakcija na

Stelin izgled bila samo kap koja je prepunila čašu?

Čarls je bio dovoljno dovitljiv da pridoda kratak komentar na te

njegove reči. - Nimalo ne sumnjam u to - rekao je saosećajno. - Hajde

da pošaljemo tvoj prtljag u hotel, pa da vidimo šta frižider u mojoj

kancelariji ima da ponudi.

- Dogovoreno.

- Samo ćemo prvo svratiti do centra, ukoliko nemaš ništa protiv.

Moram da obiđem Lili.

- Lili? Tvoju kćerku?

- Ne oseća se dobro.

- Zao mi je što to čujem.

- Nije ništa ozbiljno, ali znaš već kako virus može da oslabi malu

decu. Odlučio sam da je ovo popodne zadržim u medicinskom

centru kako bismo mogli da pratimo njeno stanje.

Glas dvojice muškaraca postajao je sve tiši kako su odmicali

stazom. Pilot je to shvatio kao znak da konačno dovrši svoj prelazak

preko mola.

Prokleti bogataš - promrmljao je. - Misli da je bogom dan, zar ne?

Jesi li dobro, Suzi? Jesam, hvala ti, Vejn. Jadno dete. - Da... Bolje da

pođem da je potražim. Naravno. - Vejn ubaci svoj crni kofer u

prikolicu električnog vozila i pozdravi vozača. - Primetio sam par

mrtvih ptica kako plutaju ispod pontona, ortak. To su one kreštave,

by voki

15

ne znam tačno kako se zovu. Bolje da neko preduzme nešto pre

nego što se nasuču na plažu. Deca se kupaju na tom mestu.

Vozač otkači radio s komandne table. - Prijaviću to, ali mislim da

su šumari još uvek s klincima na nekom izletu.

Za to vreme, Suzi se već lagano približavala dečjem kampu.

Grupice dece s roditeljima ili negovateljicama već su kretale na

plažu na kasno popodnevno plivanje. Mahnula je Beniti Grin,

medicinskoj sestri okruženoj nekolicinom pacijenata o kojima se

brinula, inače obolelim od raka, a potom je uzvratila širok osmeh

malom Deniju, koji je, nakon poslednje hemoterapije, i dalje bio bez i

jedne dlake na glavi.

Bilo je teško dugo ostati srdit u ovakvom okruženju. Samo se

nadala da je Stela uspela nekako da se smiri i da je ostrvo imalo isti

magični uticaj i na nju. Ili je možda ljuta na Suzi što je, premda

nenamerno, bila uzročnik njenog sukoba s ocem? Ali biće da se

samo osećala izuzetno bedno.

Nevoljeno i odbačeno.

Kuda li je otišla?

Sigurno ne u spavaonicu, zajedno s ostalima koji su hrlili unutra i

takmičili se ko će pre da stigne da uzme svoj peškir. Stariji su se

verovatno radovali diskoteci i zasigurno su pričali o tome, što bi

Steli još više otežalo njenu ionako nezavidnu situaciju, kao da joj

neko trlja so na ranu.

Da nije otišla u bungalov koji je dodeljen Suzi, jer je ostajala na

sutrašnjoj ceremoniji otvaranja, kao i na gala večeri koju je restoran

hotela s pet zvezdica nakon toga priređivao? Stela je znala gde se on

nalazi zato što su upravo tamo provele uzbudljivo popodne birajući

njenu novu garderobu i šminkajući je za večerašnji provod.

Međutim, takođe je znala da je Suzi taj bungalov trebalo da deli s još

nekim osobljem iz bolnice u Krokodajl Kriku. Teško da bi imala

snage i volje da potpunim strancima objašnjava otkud ona tu,

ukoliko se oni kojim slučajem pojave.

by voki

16

Ne. Suzi je skrenula sa široke staze koja je vodila s plaže. Jedan

njen ogranak išao je ka spavaonicama, trpezariji i klubu, a drugi ka

novosagrađenim eko-bungalovima u tropskoj šumi. Načinila je

zaokret i jednom užom stazom krenula nazad prema plaži, ubeđena

da će pronaći Stelu na jednom od najboljih mesta za osamljivanje i

razmišljanje u čitavoj okolini.

Tako je i bilo. Stela je sedela skrivena između dva stara prevrnuta

drvena čamca. Njena povijena figura iscrtavala je neke naizgled

besmislene oblike u pesku tankom grančicom koju je bezvoljno

držala u ruci, nesvesna predivnog pogleda na okean i malena ostrva

koja su samo potvrđivala njihovo prisustvo u raju. Pored nje je

sedeo Garf, radoznalo trepćući svojim krupnim braon očima ispod

zlatnih lokni koje su ih gotovo u potpunosti skrivale od tuđih

pogleda. Bio je dovoljno blizu da može da ga pomazi, ali ipak na

razumnoj udaljenosti da ispoštuje njeno trenutno raspoloženje.

Zapravo se činilo kao da pas uživa u prizoru koji je Stela uporno

ignorisala.

Suzi se pažljivo pope na čamac, skliznu niz suprotnu stranu, a

potom odluči da čučne, a ne da sedne, Inidući da, poput Garfa, nije

želela da previše naglo zauzme Stelin prostor. Nije mogla čak ni da

bude sigurna da li je uopšte dobrodošla. Možda je samo ona osećala

da je njihov odnos prerastao u nešto mnogo više od odnosa

terapeut-pacijent.

- Ćao - rekla je blago. - Jesi li dobro, dušo? Jedini odgovor bio je

jedan mrzovoljni frktaj. Suzi je šakom zahvatila fini beli pesak i

pustila da joj isklizi kroz prste. - Doktor Veterbi je poveo tvog oca u

obilazak medicinskog centra. Pretpostavio je da bi neko vreme

želela da budeš sama.

- Upravo tako, želim da budem sama. A sad, idi.

- Mislim da je tvoj tata već imao naporan dan pre nego što je došao

ovamo - nastavila je Suzi. - Malčice se šokirao videvši te tako

obučenu i našminkanu, ali to će ga sigurno brzo proći.

- Ne, neće.

- Nećemo mu dozvoliti da te spreči da odeš u diskoteku.

- Ne želim da idem.

by voki

17

Nije valjda očekivala da će joj poverovati? Izgleda da nije znala da

je Suzi čula njen jutrošnji razgovor sa četrnaestogodišnjim

Džejmijem, novim drugarom koga je upoznala ovde na ostrvu.

- Ideš večeras u disko-klub?

- Ne znam, možda.

- Dođi obavezno, biće zabavno.

- Dobro... dogovoreno.

- Strava. Vidimo se onda tamo.

Čak i da je bila svesna Suzinog prisustva u tom trenutku, Stela

zasigurno ne bi obratila pažnju na nju, jer je njeno lice, utonulo u

Džejmijev zavodnički osmeh, bilo slika i prilika tinejdžerke koja se

po prvi put u životu „ozbiljno" zaljubila.

Suzi je tu njenu tajnu iskoristila kao emotivni ključ da Stelu

navede da konačno probije i poslednju prepreku i počne da hoda. I

zato se taj dan od samog jutra kretao uzlaznom linijom, počevši od

izuzetno uspešne fizikalne terapije, pa sve do kupovine i šminke.

Bio je to vrhunac uzbuđenja koje je potom bilo naglo presečeno.

Ponovo ju je obuze bes.

- Tvoj tata nije u pravu - rekla je Suzi odlučno. - Prokomentarisao

je tako tvoj izgled zato što nije svestan da odrastaš. Druga deca neće

pomisliti ništa slično, veruj mi. - Džejmi to neće pomisliti, htela je da

kaže, ali nije se usudila.

Stela se još više sklupča. - Nije ni važno. Ne zanima me.

Potom pogleda u vedro nebo, kao da očekuje da se dogodi nešto

iznenadno, i nezgrapno ustade pridržavajući se za čamac. Dohvatila

je štake ne gledajući u Suzi. - Uostalom, kome se uopšte ide u tu

glupu diskoteku?

Ta povijena ramena, ozlojeđen ton i potpuno izbegavanje pogleda

bili su joj stravično poznati.

Opet su se vratile tamo gde su bile pre samo nedelju dana.

Na početak.

Očajna, Suzi je posmatrala Stelu kako se s mukom kleće po pesku.

Proteklih nekoliko dana dešavalo se nešto predivno. Nešto što je

ispunilo prazninu u njenom srcu magijom, i pričinilo joj više radosti

nego što je ikada mogla da pretpostavi da njen posao može da učini,

by voki

18

ali taj novi, pozitivan osećaj sada je najednom iščezao, zahvaljujući

ljudskom faktoru. Čak ni Garfova glava na njenom kolenu nije bila

dovoljna daje uteši.

Suzi ispruži noge, i pas se opušteno prući preko njih, zarobivši je

svojom težinom. Videla je kako dva dečaka trče po plaži, u susret

Steli. To nisu bila deca iz kampa, ali Suzi ih je u poslednjih nekoliko

dana često viđala kako se šegače unaokolo, i nimalo joj se nisu

dopadali.

- Zak, pogledaj! - uzviknuo je jedan od njih. - Eno još jedne nakaze

iz dečjeg kampa!

- Na-ka-za! - ponovio je njegov drugar bezobrazno. - Hajde, beži

nazad u šumu kod ostalih nakaznih žabica!

Smejući se, klinci su nastavili da jurcaju po plaži u svojim

markiranim surferskim šortsevima, nesvesni bola koji su upravo

naneli.

Suzine šake sakupiše se u pesnice. Naglo je ustala, želeći da

presretne dečake i očita im bukvicu, ali je u tom trenutku krajičkom

oka spazila kako se približava još jedna grupica mladih. Ovo su već

bila deca iz kampa, predvođena Džejmijem.

On je zasigurno čuo ruganje bezobzirnih tinejžera jednoj od

njegovih štićenica, a Stela je znala da ih je čuo, što je stvar činilo još

gorom.

Visoko i vitko Džejmijevo telo, preplanulo od toliko sati

provedenih na surfovanju, žustro se kretalo po pesku. Dok je hodao,

njegova razbarušena kosa, prošarana pramenovima posvetlelim od

sunca, nestašno je poskakivala. Suzi je bilo sasvim jasno zašto se

toliko sviđao devojčicama.

I ne samo devojčicama. Oduševljeno lajući i tražeći pogledom

odobrenje od Suzi, Garf se zaleteo prema njima, da se pridruži

zabavi.

Posmatrala je Džejmija kako se saginje da ga dočeka i pomazi

njegovo mekano krzno. Da angažuje ovog mladića da proba da

povrati Stelino samopouzdanje? Može li to da uradi a da ne ispadne

previše providno? Da uopšte pokuša tako nešto? Suzi je dobro znala

odgovor na ovo pitanje, ali očajnički je želela da pomogne, kako god

by voki

19

zna i ume, što bi verovatno i učinila da joj misli nisu bile prekinute

zvonjavom njenog mobilnog telefona.

Bio je to Čarls.

— Možeš li da izdvojiš nekoliko minuta i dođeš do moje

kancelarije? - upitao je. - Aleks bi želeo da popriča s tobom.

Samo nisam sigurna da li ja želim da pričam s njim. - Suzi je i dalje

posmatrala Džejmija. Sustigao I i PIK- čudne dečake i sigurno im je

govorio ono što je i Suzi planirala da im kaže. Nasmešila se. Stela je

nesumnjivo imala dobar ukus.

- Suzi! - uzviknuo je Čarls, dok mu je glas zvučao kao da se

zabavlja. Premda je u njemu istovremeno mogla da se oseti i izvesna

doza prekora. Čarls ne bi pi cd ložio ovakav susret ukoliko nije

smatrao da će on koi istiti ljudima do kojih mu je stalo.

Poput nje.

I Stele.

Suzi uzdahnu. - Odmah dolazim.

2.

— To je savršeno rešenje.

- Slažem se.

Međutim, Suzi nije delovala baš ubeđeno.

- Da vidim, jesam li dobro razumela - izgovorila je Suzi polako, i

dalje gledajući u Čarlsa. - Vi želite da ja provedem vikend u

najluksuznijem apartmanu u hotelu, koji je bio rezervisan za Stelu i

gospodina Vavunisa, a da gospodin Vavunis prede u moj bungalov?

- Zovite me Aleks.

Tek sada je primetio kako su oči Steline fizioterapeutkinje bile

zapanjujuće plave. Uostalom, mora se priznati da kada su se prvi

put videli na doku nije preterano obratio pažnju na njen fizički

izgled. Ili je to možda bilo zato što su sada bile ušuškane u neutralan

by voki

20

dekor ove klimatizovane prostorije u novom medicinskom centru?

Ili zato što više nije imala konkurenciju u beskrajnom plavetnilu

neba i okeana?

Kako god, izraz u ovim očima nije mu bio nimalo blagonaklon,

niti se činilo da će prihvatiti predlog da ga oslovljava samo imenom.

Prokletstvo! Znao je da je prethodno bio nepristojan, ali teško da bi

se moglo reći da nije bio izazvan, i nije mu padalo na pamet da dubi

na glavi kako bi uspostavio primirje.

- To je najbliži eko-bungalov spavaonici u kojoj su »mršiene

devojčice - rekao je Čarls smireno. - Kompromisno rešenje koje će

omogućiti Steli da provodi vreme sa svojim ocem, ali da

istovremeno bude blizu drugara. - On izvi jednu obrvu. - Osim toga,

to je i jedini slobodan bungalov s dve spavaće sobe. A šta ćemo s

Majkom i Emili?

Aleks ispusti dubok uzdah. Očekivao je da će plan koji su Čarls i

on smislili uz pivo biti prihvaćen s oduševljenjem. Koja žena ne bi

htela da zameni najprostiju kolibu u šumi za najluksuzniji

apartman? Ali ne, s gospođicom Džekson, očigledno, nije bilo lako.

I to ne prvi put.

Tapkao je prstima po naslonu stolice. Majk i Emili? - upitao je

zbunjeno. Majk je jedan od pilota našeg helikoptera - ljubazno je

odgovorio Carls. - Takođe je i medicinski tehničar. Emili je

anesteziolog u našoj bolnici u Krokodajl Kriku.

- I moja najbolja prijateljica - dodala je Suzi.

- Pa? - Aleks nije shvatao povezanost, ali nije mogao a da ne

primeti neki poseban ton u Suzinom glasu kojim je želela da mu

stavi do znanja koliko je odana ljudima koje naziva svojim

prijateljima. Nije nimalo sumnjao u to.

- Oni dolaze na sutrašnje otvaranje - nastavila je Suzi. - I trebalo je

da delimo bungalov.

- To je već rešeno - rekao je Čarls. - Ništa ne brini. Pošto je

nesvesno gricnula donju usnu, otkrila je svoje ravne, savršeno bele

zube. - Ali hotelski kompleks se nalazi na južnom kraju ostrva.

Prilično je daleko od dečjeg kampa.

by voki

21

- Tako je - reče Aleks zadovoljno. Ako je Stela bila uporna da

ostane u kampu, on bi bio na sasvim drugoj planeti, zar ne? A

možda je, što se njegove kćerke tiče, već ionako bio u nekoj drugoj

galaksiji? Šta joj se, do đavola, desilo za tako kratko vreme?

- Ali je bliže od kopna - podsetio je Čarls Suzi. - A ti si putovala

tamo i nazad čitave nedelje. Sta kažeš na to da ti stavim jedan kart

na raspolaganje?

Suzi se široko osmehnu, iznenađena. - Može i bicikl.

Aleks konačno odahnu. - Puno vam hvala, gospođice Džekson.

Drago mi je što ste nam izašli u susret.

Krajevi njenih usana se izviše, ali to nije bio pravi osmeh. Ne kao

onaj koji je uputila Čarlsu. Ovaj je pre ličio na suptilnu osudu

njegove formalnosti.

- Zovite me Suzi.

- I hoću. - Mogao je da ode čak i dalje u učvršćivanju ovog novog

sporazuma. Mogao je da joj ponudi nov početak. Aleks ustade i

pruži joj ruku. - Drago mi je što smo se upoznali, Suzi.

Uzvratila mu je na isti način, pružajući mu pomalo rezervisano

svoju ruku, kao da čak ni ova formalnost nije bila sasvim na mestu.

Ruka joj je bila topla. I mekana. A stisak iznenađujuće čvrst.

Zašto je i dalje bila tako ozbiljna? Zašto se nije barem nasmešila?

Njene plave oči gledale su ga s nepoverenjem. Možda jeste pristala

na primirje, ali to nije značilo da je u potpunosti izbrisala iz sećanja

ono što se desilo. Moraće da zaradi njeno poštovanje.

Aleks Vavunis nije bio naviknut na nepoverljivost.

U stvari, bilo je upravo suprotno. Zene uglavnom nisu čak ni

čekale na njegov poziv da bi mu se približile. Služile su se svim

raspoloživim sredstvima kako l«i privukle njegovu pažnju.

Uključujući, i to više nego jednom, i njegovu kćerku.

Bilo je pravo osveženje to što je neko pokušao da mu protivureči u

Stelino ime, ali nije samo Suzi bila ta koja je nepoverljiva. Šta mu je

Čarls maločas rekao? Da su Suzi i Stela činile neverovatan tim

prethodne nedelje? Aleks je morao još da proceni koliko je veza

između ove žene i njegove kćerke bila čvrsta, a s obzirom na onu

neprijatnu porodičnu čarku po njegovom dolasku, bilo bi krajnje

by voki

22

mudro da izbegava bilo kakvu vrstu protivurečenja dok se prašina

malčice ne slegne.

Ako je ono što mu je Čarls rekao bila istina, dugovao je puno ovoj

ženi, a on nije bio čovek koji je za sobom ostavljao neizmirene

dugove. Međutim, prvo je želeo da proveri koja je bila njena

motivacija za to, da se uveri da niko nije iskorišćen, a posebno ne

njegovo dete.

Ovaj njegov zavet bio je možda zastareo, ali zakleo se sebi da više

niko nikada neće upotrebiti Stelu zarad sopstvene koristi.

- Možeš li ti da pokažeš Aleksu gde je bungalov?

ljubazno je upitao Čarls. - Džil želi da dođe da bi bila uz Lili.

Prekasno je za uobičajene linije feribota ili liidroaviona, a obećao

sam joj da ću pokušati da organizujem neki prevoz.

***

Aleksov crni kofer već je bio otpremljen u hotel.

- Ja ću se pobrinuti da ga pošalju nazad u kamp - rekla mu je Suzi.

- Mislim, čim uspem da se odlepim od šampanjca i kavijara.

Nije se nasmejao. Staviše, okrenuo je glavu od nje, prema okeanu,

dok su polako išli prema bungalovu. Da nije pomislio da je bila

kritična prema tako besnom izboru smeštaja? Ili još gore, da je bila

ozbiljna?

Možda čovek prosto nije imao smisla za humor.

Uostalom, nije mu ni bio potreban. Žene su sigurno padale pred

njim poput snoplja, a to bi nesumnjivo činile čak i da nije imao

dodatne adute kao što su nesagledivo bogatstvo i međunarodna

reputacija jednog od najboljih pedijatrijskih neurohirurga na južnoj

hemisferi.

Suzi gotovo neprimetno odmahnu glavom. Njoj to ne bi bilo

dovoljno. Za nju je najbolji dokaz da je neko zaista živ bio upravo

spontan i srčan osmeh.

S druge strane... Suzi pode za rukom da nakratko osmotri čoveka

koji je hodao pored nje. Bilo je više nego lako zamisliti kakvu

by voki

23

reakciju kod žena je uzrokovao i sam pogled na Aleksa. Staviše, i

ona sama je osetila neko neobično uzbuđenje.

Nešto što već veoma dugo nije osetila.

Gospode dragi!

Da to nije bila privlačnost?

Suzi zabaci kosu unazad jednim odsečnim pokretom glave.

Nemoguće. Ne pošto je onako ponizio Stelu. A pogotovo ne pošto se

setila kako je neprijatno i nadmeno naglasio reč gospođica kad joj se

prvi put ohuiio. Pitala se zašto li je bio tako ubeđen da nije udala.

Zato što je procenio njen izgled i ličnost i zaključio da se niko ne bi

zainteresovao za nju?

Ako ništa drugo, barem nikako nije mogao da zna kako ju je

njegova žaoka pogodila tamo gde najviše boli. Mada, to nije bilo

bogzna kako utešno.

Jedva čujna melodija neke klasične muzike dopirala je niotkuda.

Tek kada je Aleks zastao, shvatila je da dolazi iz njegovog džepa.

Izvinite me na trenutak — rekao je, vadeći mobilni iz džepa. Isti

onaj koji je rekao da će isključiti. - Ovaj put zaista moram da se

javim - dodao je, pošto je bacio pogled na displej koji je emitovao

plavičastu svetlost. - To je moj šef.

Suzi je načinila još jedan ili dva koraka pre nego što je zastala, ali

nije se okrenula. To je moglo da se protumači kao prećutni protest

što i dalje nije bio u stanju da postavi Stelu na prvo mesto svoje liste

prioriteta.

Brza razmena medicinske terminologije bila joj je krajnje

nezanimljiva, ali potom se ritam razgovora najednom promenio i

Suzi zateče sebe kako predano prisluškuje.

Da li roditelji žele da razgovaraju sa mnom? — Na-Itao je

neprijatan muk dok je slušao odgovor s druge strane. - Molim te,

reci im da mi je mnogo žao.

I zaista je zvučao kao da mu je žao.

Najiskrenije. I veoma brižno.

Suzi se trudila da ne dopusti da se njeno mišljenje o ovom čoveku

promeni baš tako naglo i tako drastično. Zašto nije ovako zvučao

kada je pričao sa svojom kćerkom?

by voki

24

Teško da je mogla da ne čuje težak uzdah koji je ispustio. Zatim je

usledila kratkotrajna tišina, a onda je pročistio grlo i vratio se svom

uobičajenom hladnom i poslovnom tonu.

- Možete li samo da mi kažete kakvo je Melanino stanje? Neko

vreme neću biti dostupan na mobilni. Kakvi su rezultati magnetne

rezonance?

Usledila još jedna razmena medicinske terminologije, a nakon toga

i pozdrav, i Suzi je konačno čula onaj prepoznatljivi zvuk telefona

koji se gasi.

- Izvinite zbog ovoga - promrmljao je Aleks. Požurio je da sustigne

Suzi. - Danas smo imali pakleni dan na odeljenju.

- Je li?

Suzi je samo pokušala da bude ljubazna. U svakom slučaju, nije

očekivala od Aleksa da počne da joj priča o svom profesionalnom

životu. Moglo se reći da je tišina koja ih je okruživala pre bila

prijatna nego nelagodna. Ali onda je u nekom trenutku postalo

previše tiho. Gde su se denula sva deca? Da nisu svi bili na plaži? Ili

su se okupili oko kakve zajedničke aktivnosti pred večeru?

Hladovina koju je šuma pružala takode je u početku bila prijatna,

a onda su široke krošnje drveća najednom počele da deluju nekako

preteče. Bilo je vrelo i vazduh kao da je stajao. Do njih nije dopirao

ni dašak morskog povetarca.

Ili je ta preteča atmosfera imala veze s njenim pratiocem? Suzi

pogleda u stranu i prestravi se kad shvati da je Aleks netremice

posmatra. Bio je namršten, a ona je osećala kao da je iznova

procenjuje.

Rano jutros operisao sam jednog četrnaestogodišnjeg dečaka - reče

Aleks iznenada. - Njega i njegovi ig brata sinoć je udario neki pijani

tinejdžer koji je izgubio kontrolu nad vozilom. Brat je preminuo na

licu mesta. Učinili smo sve što je u našoj moći da spasimo Šona, ali

ubrzo smo shvatili da nema mnogo smisla da u životu održavaju

samo aparati. Imamo poprilično pacijenata na listi čekanja kojima je

potreban organ. Dok sam dolazio ovamo, pričao sam o tome s

njihovim roditeljima. Šef mi je saopštio da su upravo doneli nilluku

by voki

25

da ga isključe s aparata... i da su se složili da doniraju Šonove

organe.

- Uh... - Suzi nije znala šta da kaže. Morala je da prizna da je Stelin

otac uistinu imao stresan dan. Nikome ne bi mogla da promakne

istinska tuga u njegovom glasu dok je pričao o tragediji dečakovih

roditelja. Aleks je predano brinuo o svojim pacijentima. Bila je

sigurna da je veliki deo njegovih misli i njegovog srca sada bio

negde druge, pored kreveta na odeljenju intenzivne nege oko koga

se okupila porodica dečaka da kaže poslednje zbogom detetu koje

su morali da izgube.

Po drugi put Suzi se osetila zarobljenom Aleksovim pogledom koji

je, premda joj je bilo teško da u to poveruje, ovaj put bio još moćniji.

Ovo već nikako nije ličilo na površno odmeravanje. Možda je želeo

da oceni kakav su utisak njegove reči ostavile na nju. Da li je Suzi

razumela zašto je bio toliko zaprepašćen kada je ugledao kćerku

koja se za samo nekoliko dana pretvorila u pravu pravcijatu

tinejdžerku? Kao da ovaj uzrast nije bio već dovoljno težak za

svakog roditelja, a kamoli za nekoga ko je u prilici da se

svakodnevno susreće s najgorim mogućim scenarijima.

Naravno da je razumela. I poštovala je svakoga iz medicinske

profesije ko je tako brinuo o svojim pacijentima. Ali Stela je bila

njegova kćerka. Njegovo jedino dete. Osim što se nalazila u vrlo

nezgodnim godinama, morala je da se bori s nečim sa čim, na svu

sreću, većina dece nije morala da se susretne - sa smrtonosnom

bolešću. Stela je bila... posebna, i kada bi neko povukao liniju u

pesku, Suzi nikako ne bi smela sebi da dopusti da bude povučena na

Aleksovu stranu. Ona nije poznavala ovog čoveka. Možda je bio

toliko pametan da zna kako da manipuliše ljudima oko sebe.

To bi moglo da objasni i zašto je onako preterao kada se suočio s

kćerkinim navodnim bezobrazlukom.

Ova pomisao bila je poput hladnog tuša pozitivnom mišljenju koje

je polako počela da stiče o Aleksu. Skrenula je pogled. Imala je čak i

izgovor za to, budući da su se u tom trenutku našli na delu staze na

obodu šume, s koga se pružao veličanstven pogled na zaliv u obliku

potkovice s njihove desne strane.

by voki

26

- A ko je Melani? - upitala je radoznalo, više zbog toga što je želela

da prekine neprijatnu tišinu koja se opet isprečila između njih.

- Još jedna pacijentkinja. Kćerka jedinica. Ima deset godina i jutros

je operisana, ali otkrili smo da je tumor na njenom mozgu nemoguće

hirurški otkloniti. Ukoliko ne uspemo da ga suzbijemo

hemoterapijom, veoma brzo će se proširiti na ostatak mozga. Stvari

stoje mnogo gore nego što sam mislio.

Prvi u nizu eko-bungalova pojavili su se s njihove live strane. Bili

su postavljeni na kratke šipove kako bi zaštitili svoje goste od

neželjenih posetilaca iz životinjskog sveta, i napravljeni od drvenih

greda koje su savršeno uklapale u okolnu tropsku šumu. Podsećali

su na kućice za lutke - tako mali i primamljivi; bajka Koja je bila

kilometrima daleko od okrutne stvarnosti o kojoj je Aleks pričao.

Dva bungalova delovala su zapušteno, s nezastakljenim

prozorima i verandom oko koje nije bila rasprostrta mreža, ali u

trećem je očigledno neko boravio. Ligeštul sa crveno-belim platnom

stajao je pored bureta koje je služilo kao sto. Jedan stari kauč s

jastučićima vedrih boja dominirao je ostatkom prostora, a površina

luireta i ograda verande bili su ukrašeni kamenčićima i školjkama.

Hvatač vetra je proizvodio slabašan zvuk, pokrenut naletom

morskog povetarca koji je opet dopirao do njih.

Aleks je zastao i polako se okrenuo da osmotri more, a potom da

baci još jedan pogled na bungalov.

- Predivno! - uzviknuo je. - Izgleda kao da je oduvek bio ovde.

- To je Betin bungalov - objasni mu Suzi. - Ona je doktor u

medicinskom centru. Na prvi pogled se zaljubila u ovo mesto. To je

jedina koliba koja je nakon Vilija ostala gotovo neoštećena. Ostale su

poput olupina i koristimo ih za musave aktivnosti, kao što je recimo

grnčarstvo. Vidite? - Pokazala je prstom na drugu verandu koja je

bila zatrpana i dalje mahom bezobličnim i neglaziranim činijama

napravljenim od gline.

- Bungalov u kome ćete vi biti smešteni je nov - nastavila je. - Ali

trudili su se da koriste iste materijale. -Nasmejala se, što je mogao da

bude znak da su sada već na dobrom putu ka boljoj komunikaciji,

by voki

27

zahvaljujući tome što se on malo otvorio. - Mreža protiv komaraca

takode je nova, tako da će vas bolje štititi.

- Nisam ni razmišljao o komarcima. - Aleks je zvučao iznenađeno.

Da li je zaista očekivao da istovremeno bude u toku sa svim onim

što se dešava u Sidneju i da ima na umu šta sve može da ga snađe u

ovom okruženju? - Da li predstavljaju veliki problem?

- Uglavnom nije tako strašno - odgovorila je Suzi. - Pronaći ćete

sprej za zaštitu od insekata u svom bungalovu.

- A šta je s bolestima koje prenose komarči, kao na primer denga?

- Već godinama nije zabeležen nijedan slučaj.

- Sto ne znači da ih više neće biti - rekao je Aleks pomalo

uznemireno. -Treba voditi računa o tome da Stela bude uvek dobro

zaštićena.

Budući da je sada već bio nekoliko metara ispred nje, nije mogao

da vidi kako je Suzi zavrtela glavom, niti da čuje njen pomirljivi

uzdah.

Na Aleksovo veliko olakšanje, Stela je bila u bungalovu u koji ga je

Suzi povela.

Mogao je da čuje njen glas kada su zakoračili na verandu, dok je

delićem svog mozga polako počinjao da shvata kako je ovo mesto

mnogo prijatnije za boravak od luksuznog apartmana u hotelu.

Mreža iznad njihovih glava i oko verande bila je toliko tanana da je

bila gotovo nevidljiva, a okolno drveće tako blizu da je icdrnje na

ovom mestu bilo poput sedenja usred šume.

Onaj veći deo njegovog mozga osluškivao je kćerkin smeh i osećao

kako tenzija koja se stvorila oko njegovog dolaska, kao i dešavanja

koja je ostavio za sobom, u fidneju, polako blede.

Kada je poslednji put čuo Stelu da se tako smeje? Užasno davno,

verovatno još pre nego što joj je dijagnostikovan rak, a od tada je

prošlo već preko dve godine. Je li to bio pozitivan uticaj kampa?

Ako je tako, njegova donacija za obnovu do sada mu se već

desetostruko isplatila. Morao je da stavi do znanja osoblju koliko je

cenio njihov trud.

Aleks se okrenuo, nameravajući da presretne Suzin pogled i kaže

joj nešto u znak zahvalnosti, ali ona ga je već bila pretekla i žustrim

by voki

28

koracima je hitala ka unutrašnjosti bungalova. Na njenom licu

blistao je širok osmeh.

- Majk! Šta vi radite ovde?

- Tražili smo tebe - odgovorio joj je jedan ženski glas.

Aleks je zakoračio u prostranu, prijatnu prostoriju i video Suzi

kako se grli s jednom plavušom. Njegov pogled površno prelete

preko čoveka koji je stajao pored njih, isprativši njegov osmeh

uperen u pravcu Stele, koja jesedela na trščanom dvosedu.

Međutim, njen osmeh naglo je izbledeo pošto je ugledala svog oca

kako ulazi u bungalov. Sada je delovala uznemireno i neverovatno

nervozno. Skrenula je pogled i Aleks je odmah shvatio o čemu je reč.

Zagledao se u dečaka koji je stajao na suprotnom kraju dvoseda.

Trudio se da izgleda opušteno, s peškirom nehajno prebačenim

preko jednog ramena, bez majice koja bi pokrila njegovo još uvek

ćosavo poprsje i sa surferskim šortsem koji mu se jedva držao na

kukovima.

- Dobar dan - rekao je dečak. - Vi mora da ste Zvezdin tata.

- Molim? Ko?

Suzi oseti potrebu da se umeša. - Ovo je Aleks, - rekla je,

predstavivši ga svima istovremeno. - Stelin otac. Aleks, ovo su Majk

i Emili. Već smo ih pominjali.

- Ćao! - uzviknu Majk, ispruživši mu ruku. - Drago mi je što smo

se upoznali, Aleks.

Emili se simpatično smeškala i klimala glavom. Suzi se okrenula

prema dečaku.

- Ćao, Džejmi! Jesi li se dobro isplivao?

- Bilo je strava!

Aleks je naglo izvukao ruku iz Majkovog stiska i prestao da se

smeška Emili. Opet je uputio jedan namrgođeni pogled u pravcu

dečaka. - Kako si to nazvao moju kćerku?

Džejmi pocrvene. Zaustio je da odgovori, ali glas mu je zamro, a

obraze mu obli još zagasitije rumenilo. Stela je i dalje piljila u svog

oca, dok Majk nije skidao osmeh s lica.

- Zvezda — odgovorio je konačno. - Stela znači „zvezda".

by voki

29

Da - reče Aleks suvo. - Ja to dobro znam. Ali ja ne znam - uzvrati

Stela. - Nikad mi nisi rekao.

- Majk je takode Grk - požurila je da objasni Suzi, očigledno

pokušavajući da spreči još jedan sukob između oca i kćerke. Je li ona

zaista mislila da on i Stela tu rade ništa drugo osim što se svađaju?

Majk Pulos - reče Majk predusretljivo. - Moji roditelji su vlasnici

najboljeg grčkog restorana u čitavoj severnoj Australiji. Zove se

Atina. Nalazi se baš iznad puta, u Krokodajl Kriku.

Na pet minuta odavde - dobacila je Emili. Potom se ona i Majk

pogledaše i nasmešiše kao da se radi o nekoj intimnoj pošalici, koja

nikako nije uključivala Aleksa.

Činilo se da ventilator na plafonu gotovo uopšte ne rashlađuje

prostor. On spusti svoju aktovku, prebaci sako preko naslona

trščane stolice koja je činila garnituru s dvosedom, zavrnu rukave na

košulji i prestade da se trudi da se uklopi u ovo veselo društvance.

Zeleo je da se istušira, da se presvuče i provede neko vieme sa

svojom kćerkom. Umesto toga, njegov bungalov je bio krcat

strancima koji su se šalili na račun grčkog sujeverja, njegova kćerka i

dalje je imala na sebi one odvratne krpice, a savršen primer

hodajućeg testosterona nije skidao pogled s nje. Kakav haos!

Međutim, ni to nije bilo najgore. Kada je na trenutak uhvatio Suzin

pogled, učinilo mu se da ona tačno ina kako mu je, kao i da smatra

da je apsolutno zaslužio da se oseća neprijatno.

A onda je spazio kako je gricnula donju usnu svojim snežnobelim

zubima. Možda je tek drugi put primetio da to čini, ali znao je da to

znači da je upravo donela neku važnu odluku.

- Čujte... - obrati se Suzi svojim prijateljima. - Znate da više niste

smešteni ovde, zar ne?

Emili klimnu glavom. - Zato smo i pošli da te pronađemo. Da

proverimo da li si razgovarala sa Čarlsom.

- Tvoj tata će biti u ovom bungalovu - objasni Suzi Steli. - Mi se

selimo u hotel. Ovde imaju dve spavaće sobe, tako da i ti možeš da

ostaneš. - Potom se nasmejala i pokušala da je ohrabri. - Zaista je

blizu spavaonica, a kladim se da je krevet mnogo udobniji.

by voki

30

Stela je gledala u prazno, a Džejmi je pošao ka vratima. - Bolje da

ja krenem - rekao je. - Vidimo se u diskoteci, Stela! - A zatim se

nasmešio i dodao: - Mislim, Zvezdo.

Aleks frknu u sebi. Novi nadimak njegove kćerke zvučao je kao

ime kakve starlete iz holivudske žute štampe, ali to ipak nije bilo

vredno ponovne rasprave. A pogotovo ne sada dok je Stela piljila u

njega, očekujući da ponovo dođe do iste.

- Mogu li da idem u diskoteku, tata?

Ovo pitanje predstavljalo je veliki izazov, a znao je da bi pozitivan

odgovor svakako popustio napetost među njima. Aleks zapravo nije

imao problema s diskotekom, već s nečim sasvim drugim.

- Naravno - odgovorio je.

Stela je izgledala iznenađeno. Zadovoljno, ali oprezno. - I smem da

idem u svojoj novoj odeći?

- Samo što ću ja morati da pronađem neki drugi top uzviknu Emili

očajno. - Ne možemo da idemo obučene kao bliznakinje.

- A zašto da ne? - Suzi je takođe piljila u Aleksa, a njen pogled bio

je isto tako izazovan kao i Stelin nekoliko renutaka ranije. - Taj top je

fenomenalan.

- Slažem se - dobaci Majk, odobravajući klimnuvši glavom. — Šta

ti misliš, Džejmi?

Ali Džejmi se samo još jednom nasmeši i nestade, nulmuvši

rukom brzinom munje.

Aleks je sada bio u centru pažnje. Svi su željno iščekivali da

pristane - pa čak i Suzi i Stela, iako su znale koliko bi to bilo u

suprotnosti s njegovim principima. Uzdahnuo je.

Možda - rekao je. - Moram još da razmislim. Bilo je pretopio za

donošenje odluka koje bi mogle da imaju izuzetno neprijatne

posledice. Bio mu je potreban tuš, još jedno pivo, i malo mira.

Pokupiću svoje stvari - reče Suzi, prekidajući tišinu. - Hajdemo u

hotel. Trebalo bi da ostavimo tatu i kćerku malo nasamo.

Hvala - Aleks pokaza glavom na svoju aktovku. Moram još da

napišem govor za sutrašnju ceremoniju otvaranja.

Mogli biste to da uradite večeras, dok Stela bude bila u diskoteci.

by voki

31

Nije mogla da propusti priliku da mu ne nametne svoje mišljenje o

tome kako da postupi po pitanju noćašnjeg izlaska. Ipak, nije

očekivala da će ostati u bungalovu dok mu se jedinica bude švrćkala

unaokolo u donjem vešu. I dok bude plesala s dečacima.

Mada, ona nije mogla da pleše, zar ne?

Aleks je načinio nekoliko koraka i seo kraj svoje kćerke. Grlo mu

se u trenutku toliko steglo da mu je bilo teško i da se nasmeši,

premda je to želeo da učini.

Jedva da je i primetio kada su ostali napustili bungalov.

Diskoteka u kampu bila je namenjena starijoj deci i obično je

počinjala oko osam sati uveče, pošto se dovoljno smrkne za lajt-šou

na plaži. Jedan od šumara, Ben, bio je disk-džokej amater. Imao je

svoje ozvučenje, i poput većine osoblja na ostrvu, bio je presrećan da

iskoristi svoju veštinu kako bi klinci uživali i zabavili se.

Međutim, bilo je i mnogo odraslih koji su se takođe radovali

povremenom đuskanju uz dobru muziku, uključujući Suzi, Emili i

Majka. Njihova vožnja biciklom te večeri ka severnom kraju ostrva

Volabi bila je prekinuta zvonjavom mobilnog telefona, prvo

Majkovog, a potom i Suzinog.

Majk je prvi završio razgovor i pričao je s Emili kada je Suzi

konačno zaklopila svoj telefon.

- Čarls želi da se vratiš nazad u Krokodajl Krik? U ovo doba noći?

Samo da bi pokupio Džil?

- Jedino tako može da stigne ovamo pre sutra ujutru. Lili je

bolesna.

- Je li nešto ozbiljno? - upita Emili zabrinuto.

- Čarls je popodne rekao da je u pitanju obična prehlada - ubaci se

Suzi. - Ne može da bude nešto mnogo ozbiljno.

- Čini mi se da i Čarls to misli - složi se Majk – ali očigledno ne

može da ubedi Džil da je zaista tako. Iskreno, ja mislim da on misli

da ona preteruje, ali već kakve su majke, moraju da budu uz dete

kad god im nešto fali, pa bila to i blaga prehlada.

by voki

32

- Da... - Emili klimnu glavom. - U pravu si. Uostalom, dugujemo

Čarlsu uslugu. Misliš?

- Naravno - Emili u šali blago munu svog muža u rebra. - Ne znam

da li se sećaš, ali ovde smo zahvaljujući njemu. A to je

podrazumevalo i vožnju helikopterom, ni manje ni više nego na

ostrvo Volabi. - Nasmejala se. - Samo pomisli na sebe kao na ličnog

pilota Čarlsa Veterbija. Mogu ja da plešem i bez tebe. - Potom se

okrenula ka Suzi. - Plesaću sa svojom najboljom drugaricom.

- Bojim se da nećeš - reče Suzi tugaljivo. - Barem ne celo veče.

Zvala me je Miranda Karlajl. Upoznali ste je pre neko veče, sećate

se? Ona je specijalista za plućne bolesti i koordinator u dečjem

kampu. Zabrinuta je za stanje jednog od naših dečaka koji boluje od

cistične fibroze. Moram da svratim do medicinskog centra da vidim

treba li joj neka dodatna pomoć. Potrudiću se da stignem u

diskoteku pre nego što se žurka završi.

- I ja — obeća Majk. Emili pomirljivo slegnu ramenima. - Nema

problema, što se mora, mora se. Vidimo se onda kasnije.

***

Na Suzino veliko iznenađenje, s obzirom na to da je bio petak

uveče, novi medicinski centar na ostrvu Volabi vrveo je od ljudi.

Činilo se kao da ih je bilo posvuda, a specifičan oblik Čarlsovih

invalidskih kolica blokirao je hodnik kroz koji je Suzi morala da

prođe kako bi došla do soba pacijenata.

Uprkos tome što je bilo očigledno da su imali nameru da vode

privatan razgovor, Suzi je prepoznala piskutav glas majke Lorin

Alendejl, Kirsti. Lorin je bila još jedno od nekolicine dece u kampu

koja su bolovala od cistične fibroze. Lepuškasta, krhka tinejdžerka

bila je ovde od juče, kada joj je zašivena nezgodna posekotina na

bradi, ali izgleda da to nije bilo ono što je najviše mučilo gospodu

Alendejl.

- Moramo da je smestimo u bolnicu, doktore Veterbi - rekla je

Lorinina majka užurbano, trudeći se da ne povisuje glas. - Ona je na

by voki

33

listi čekanja za transplantaciju pluća, za boga miloga! I najmanja

infekcija... mogla bi da bude... - očajna, žena se okrenu, baci se u

muže-vljevo naručje i plačući zari lice u njegovo rame.

Rik Alendejl možda nije delovao toliko uznemireno poput svoje

supruge, ali njegova nepokolebljiva briga za porodicu bila je vidljiva

u pogledu koji je uputio Čarlsu.

- Lorin ne pokazuje nikakve znake infekcije - rekao je Čarls.

Kirsti promoli glavu iz svog utočišta. - Ali zamalo da se onesvesti!

Ruke su joj bile u potpunosti ukočene.

- Hiperventilacija - smiren glas dolazio je od Mirande, specijaliste

za bolesti pluća, koja je stajala pored Čarlsa. - Sada se ponovo oseća

savršeno dobro. Pretpostavljam da se to desilo zbog prevelikog

uzbuđenja nakon priprema za diskoteku.

- Ona nikako ne sme u diskoteku! - povika Kirsti. - Tamo će biti

sva deca na jednom mestu, a okolo vlada gripa.

Sudeći po načinu na koji su se obližnja vrata u tom trenutku

odškrinula, bilo je očigledno da je Lorin prisluškivala razgovor

svojih roditelja i lekara. Suzi se samo nadala da devojčica nije čula

baš sve, ali kada se pojavila, Lorin je delovala vrlo nesrećno.

- Idem u diskoteku - rekla je odlučnim glasom. — Ne možeš to da

mi zabraniš.

Lorin je bila Stelina vršnjakinja, ali jedina zajednička stvar koju su

imale bila je zaljubljenost u Džejmija. Doduše, sada je tome moglo

da se pridoda i buntovništvo protiv roditeljskog autoriteta. Nikad se

ne zna, možda na kraju postanu najbolje drugarice, pomislila je Suzi.

- Suzi! - Miranda prva primeti njeno prisustvo. - Ti si jutros

pomogla Lorin sa čišćenjem disajnih puteva. Kako ti se čini njeno

stanje?

- Nema nikakvih promena od juče - odgovori Suzi, , a potom se

nasmeši Lorin. - Moram da je pohvalim, ove nedelje se izuzetno

trudila.

- Doktore Veterbi? - Jedna krupna žena, nakinđurena

pozamašnom količinom zlatnog nakita, pojavi se iza Suzi. - Možete

li ponovo da pregledate Edija, molim vas? Nije mu dobro, kaže da

mu se bol u grudima još pogoršao.

by voki

34

Čarls pokrenu svoja kolica.

-Je li doktorica Stjuart s njim?

- Ona je uradila testove. Elektro... šta god.

- Elektrokardiogram?

- Da. I izvadila mu je poprilično krvi. Mislim da je otišla negde sa

svim tim epruvetama.

Čarls se kretao prema Suzi. Pošto je prošao mimo Alendejlovih, na

trenutak je zastao.

- Ti si dežurna večeras - rekao je Mirandi. - Ovde svakako ima

mesta da zadržimo Lorin preko noći, a siguran sam i da ćemo sutra

moći da organizujemo neki let ukoliko bude bilo potrebe.

- Ne! - uzviknu Lorin izbezumljeno. - Ne možete da me naterate

da idem kući. Želim da ostanem ovde.

- Isuviše je opasno, draga - reče joj majka strpljivo. - Prepuno je

insekata!

- Briga me za insekte! Nikada nisam bila u diskoteci. Molim te,

mamice! Šta ako...? - Lorin dramatično razrogači oči. - Šta ako mi je

ovo poslednja prilika?

- Draga, ne govori to! - povika Kirsti očajnički, čvrsto zagrlivši

kćerku.

Miranda na trenutak zatvori oči.

- Gde je Džek? - upita je Suzi. - Ako završim s njegovom terapijom,

mogu da pođem s Lorin u diskoteku i da je držim na oku.

- Soba broj četiri - odgovori Miranda mirno. -Pridružiću ti se čim

završim ovde. - Potom je blago povisila glas: - Prepisala sam Džeku

još jednu terapiju antibioticima, ali pluća mu ne zvuče baš najbolje.

Rik se blago namršti. - Znate kako, kažu da se virusi najlakše

pokupe u bolnicama. Svež vazduh na plaži možda i nije tako loša

ideja.

- Misliš? - Kirsti pogleda uplašeno preko rame-kdn da će neko

iznenada da izleti iz sobe i sve ih zarazi.

- Idem da pogledam kako je Džek - reče im Suzi. – Njemu zaista

nije dobro.

Alendejlovi su to shvatili kao znak da treba da napuste zgradu.

by voki

35

- Idemo - reče Kirsti užurbano. – Pričaćemo o diskoteci kad

izađemo napolje.

Džek Hevens je imao dvanaest godina i bio je prilično nezavistan.

Došao je u kamp bez porodice, i vrlo lepo se prilagodio. Obično mu

je polazilo za rukom da vežbe disanja radi sam, ali sada se osećao

jako slabo.

- Boli me glava – požalo se Suzi. – Sav sam vruć i sve me boli.

- Znači kao da imaš grip, dušo – reče Suzi saosećajno. – Da li ti se

čini da teže dišeš?

Džek umorno klimnu glavom. – Doktorka Miranda je rekla da

moram da ostanem ovde večeras. Zbog lekova, kiseonika i svega

toga.

- Mi ćemo brinuti o tebi – obećala Suzi. Došla sam malo da ti

pomognem damalo pročistiš grudi. Ako se otarasimo nekih

bezvezarija iz tvojih pluća, ostaće manje mesta gde bakterije mogu

da se sakriju i da se razmnožavaju. Jesi li spreman za akciju? Biću

nežna, i verujem da ćeš ubrzo početi da se osećaš bolje.

- U redu<

- Dobar dečak. Idem samo da donesem nekoliko finih, velikih

jastuka.

Ovaj put je u hodniku slika bila nešto drugačija. Alendejlovi su

nestali, ali je zato tu bila Bet Stjuart, koja je Čarlsu pokazivala jedan

ružičasti list papira.

- Nema znakova infarkta - rekla je. - Mislim da bol u grudima

potiče od virusne infekcije.

- Izgleda da nekoliko ljudi ima slične simptome. - Čarls je zvučao

umorno. - I baš je moralo da se desi sad, za vreme trajanja kampa?

- Izborićemo se mi s tim. - Bet se osmehnu Suzi. - Kako je Džek?

- Ne oseća se baš najbolje. Idem da vidim koliko mogu da mu

pročistim pluća. Potrudiću se da terapija ne traje dugo.

Međutim, trajala je duže nego obično. Dečak je bio umoran i svaka

promena položaja, kako bi se drenirali različiti delovi pluća, bila je

spora. Suzi se trudila da bude što opreznija dok je nežno pritiskala

by voki

36

njegov maleni grudni koš svojim sastavljenim šakama. Iskašljavanje

je takode bilo bolno, sporo i ne baš efikasno.

- Probaj da duvaš - ponavljala je Suzi - kao da želiš da zamagliš

ogledalo, sećaš se? Ponekad je to delotvornije od iskašljavanja.

Miranda se vratila i terapija je prekinuta pregledom i davanjem

lekova. Na kraju mu je prepisala jake antibiotike, a Suzi je ostala da

pomogne sestri da Džeka smesti u udoban položaj za spavanje.

U trenutku kada je odložila opremu koju je koristila, bilo je već

pola deset. Napustila je medicinski centar, žureći u susret mračnoj,

toploj noći. Zadržala se mnogo duže nego što je planirala, ali je

imala taman toliko vremena da stigne na još jedan ili dva plesa,

poštoto je Ben uglavnom puštao muziku do deset. Već je mogla da je

čuje, i premda je bila podaleko od plaže, otimah se osetila bolje i

poletnije.

Međutim, gotovo istovremeno začula je još jedan zvuk. Suzi se

bezvoljno javi na svoj mobilni.

- Izvinite što vas uznemiravam... - Glas s druge strane žice sigurno

je primetio njenu bezvoljnost. — Čini mi je dao vaš broj. Ovde Aleks

Vavunis.

Suzi mu je prepoznala glas čim je progovorio. Poput ga ostalog u

vezi sa Stelinim ocem, i njegov glas je predstavljao jedno sasvim

novo iskustvo. Bio je autoritativan. Mračan. I u njemu se osećao

gotovo neznatan nagoveštaj stranog akcenta. Morala je duboko da

ttil.ihne pre nego što je skupila snagu da mu odgovori.

- U redu je. Šta mogu da učinim za vas, Aleks?

- Reč je o Steli.

- Šta se desilo?

- Ja... Ne znam. - Pročistio je grlo. - Ona... Ne želi da priča sa

mnom.

Suzi je bacila pogled na plažu, i iz ove udaljenosti mogla je da vidi

strobo svetlost kako se prelama na prsim. - Zar Stela nije u

diskoteci?

Ne, ona... Zaključala se u kupatilu. Sigurno su se opet posvađali.

Verovatno oko garderobe koju je Stela želela da obuče za disko. Ali,

by voki

37

to jr već trebalo da bude rešeno pre nekoliko sati. Koliku dugo je

Stela bila zaključana u kupatilu? I zašto je Aleks zvao baš nju?

- Suzi? - Glas mu je sada bio mekši i, premda je to pilo gotovo

neverovatno, nekako zbunjen i beznadežan. - Mislim da će mi

trebati vaša pomoć.

3.

Brzinom kojom se kretala, Suzi je za veoma kratko vreme prešla

razdaljinu između plaže i bungalova, što je opet bilo dovoljno da joj

kroz glavu prođu najcrnje misli.

Zašto je Stela bila zaključana u kupatilu? Da li je povredena?

Možda čak i bez svesti? Je li njen otac bio toliko zauzet pisanjem

zadivljujućeg govora da nije primetio koliko dugo je ona bila

odsutna?

Ili je opet pribegao klasičnom roditeljskom popovanju, objasnivši

svojoj kćerki na kakvu vrstu morala je njena odeća ukazivala? Ako je

tako nešto bilo u pitanju, Suzi je bila rešena da mu očita bukvicu,

svidelo se to njemu ili ne.

A povrh svega, biće prinuđen i da se suoči s njenim izborom

garderobe za to veče. Na sebi je imala mekani kratki top od streča

bez bretela i svetle uske farmerke s niskim strukom koje će mu

zasigurno delovati još neukusnije od minića. Naravno, nije očekivala

da će sresti Aleksa u diskoteci. Njen izgled bio je više kao neka vrsta

podrške Steli.

Dok je čekala da joj Aleks otvori vrata, nesvesno je zarila palčeve

za pojas farmerki, koje su savršeno isticale njeno vitko telo, i

nestrpljivo je tapkala nogom po drvenom podu verande.

Do đavola, izgledao je tako smireno! Kretao se po prostoriji s

istom onom opuštenošću i lakoćom koju je zapazila i dok im je

dolazio u susret nakon što se tog popodneva iskrcao iz hidroaviona.

by voki

38

Kao da je posedovao savršenu kontrolu nad svakim prostorom u

kome bi se zatekao.

Njegov osmeh i pozdrav bili su savršeno kurtoazni, kao da se

apsolutno ništa nije dešavalo.

- Hvala vam što ste došli - rekao je.

Svakojake optužbe, osude i uvrede vrzmale su se po Suzinom

mozgu, otimajući se da budu izrečene, ali pošto je ušla u sobu i

osvrnula se oko sebe, sve te reči zamrle su na njenim usnama.

Njegova navodna kontrola nad situacijom bila je čista iluzija. Još

uvek je imao na sebi svoju belu košulju, ali u nekom trenutku

pažljivo zavrnuti rukavi, sada su bili napola odvrnuti, dok su

manšete slobodno visile. Nekoliko gornjih dugmića bilo je

otkopčano, a stopala su mu bila bosa. Njegove oči, koje je upamtila

kao tamne, sada su bile crne kao noć. Kao jame bez dna u koje bi

mogla da upadne ukoliko ne bude oprezna. Mišići njegove vilice bili

su toliko stegnuti da je jasno videla oštre dlačice brade koje su se

polako pomaljale, nakon što se najverovatnije samo tog dana nije

obrijao. A koliko li je tek puta prošao svojim ukočenim prstima kroz

kosu da bi izgledala tako nakostrešeno?

Pred sobom je imala roditelja koji je bukvalno bio bolestan od

brige. Snužden. Možda čak i bespomoćan.

Bio je to poslednji prizor koji je očekivala da će ugledati i Suzi oseti

kako se njena prva procena ovog naizgled uvek savršeno

kontrolisanog čoveka razbija u paramparčad. Da je želela, mogla je

polako da krene da sastavlja rasute deliće, i morala bi da učini

svestan napor da ga, u nameri da ga uteši, kojim slučajem ne

dodirne.

Aleksu se to zasigurno nikako ne bi svidelo. On nije bio neko ko je

navikao da moli za pomoć, i Suzi je instinktivno znala na kakav bi

otpor s njegove strane naišla kada bi samo za milimetar prekoračila

granicu profesionalnog ophođenja. I to što ju je pozvao i zatražio da

dode, već ga je činilo dovoljno ranjivim. Time je Suzi dao mogućnost

da se ili nepopravljivo naljuti na njega, ili pak da mu se približi.

Nije joj trebalo dugo da donese i tu odluku. Srcem, naravno, a ne

glavom.

by voki

39

- Šta se desilo? - upitala je nežno. - Kako mogu da vam

pomognem?

- Ušla je u kupatilo... - Aleks pogleda na svoj ručni sat - pre

otprilike dva sata. Prvo sam pomislio da doteruje šminku za izlazak

ili tako nešto...

Suzi otvori usta, ali ih odmah potom zatvori, ohrabrivši ga da

nastavi jedva vidljivim podizanjem obrva.

- Pošto nije izašla ni nakon pola sata, pokucao sam na vrata i pitao

je da li je sve u redu.

- I? - Suzi iznenada prođe neka jeza niz kičmu i koža joj se skroz

naježi. - Da li je sve u redu?

- Rekla mi je da... - Aleksovo lice poprimi izraz najvišeg stepena

očaja, a potom joj na licu mesta pokaza kako je onako uspeo da

nakostreši kosu. – Recimo samo da mi je stavila do znanja da je moje

prisustvo u njenoj blizini krajnje nepoželjno.

Suzi skrenu pogled s njegovih sjajnih crnih pramenova, ali nije

mogla da sakrije ironičan osmeh koji su joj njegove prethodne reči

izmamile na lice. Pitala se da li je on bio čovek kome je mogla slepo

da veruje. U tom trenutku onaj smešak najednom iščeznu. Da se nije

naljutio i vikao na nju? Da nije udarao na vrata i uplašio Stelu? Ko

zna kako je Aleks izgledao kada je bio zaista ljut? Bilo joj je potrebno

mnogo hrabrosti da postavi svoje sledeće pitanje.

— Jesu li vrata zaključana?

— Zar mislite da nisam probao da ih otvorim? - ton mu je bio oštar.

Suzino srce na trenutak zastade, a onda oseti kako se sva

nakostrešila. Nije postojao nijedan razlog zašto bi ovaj čovek imao

moć nad njom. Zapravo je bilo upravo suprotno, ona je njemu bila

potrebna. Možda ipak nije bio tako bespomoćan.

Međutim, Aleks potom umorno odmahnu glavom, a njegov izraz

lica opovrgnu sve njene sumnje. - Izvinite, ali sve sam pokušao.

Prozor je zatvoren, a staklo je peskirano, pa ne mogu da vidim

unutra. Vrata se zatvaraju rezom s unutrašnje strane tako da nema

svrhe da šaljem po rezervni ključ. Ostaje jedino mogućnost da

provalim unutra. Da, razmišljao sam o tome, ali sam na kraju ipak

odlučio da popričam s njom.

by voki

40

— Ali ona ne odgovara?

- Ne.

— Da se nije povredila?

— Mislim da nije. Plakala je, ali mi nije zvučalo kao da to čini zbog

fizičkog bola.

- Imate li neku ideju šta je moglo toliko da je uznemiri?

Aleks napeto uzdahnu i raširi ruke kao da želi da joj stavi do

znanja da je u potpunosti izgubljen. - Zaista ne znam. Rekao sam joj

da može da obuče šta god hoće za diskoteku. - Bacio je ovlašan

pogled na Suzi, kao da želi da osmotri kako je ona odevena. Učinilo

joj se da teško diše. - Takode sam joj poželeo da se lepo provede. I

da... ako onaj dečko ne misli da je predivna, to znači da mu fali

daska u glavi.

Suzi se nasmeši. — Rekli ste to? Stvarno?

- Stvarno. - Aleksu se vrati osmeh, a oštre crte njegovog lica

najednom kao da su smekšale. - Ona... Ja... Osećam se kao da sam

zakoračio na jednu sasvim novu planetu, Suzi. U kamp sam poslao

malenu devojčicu, a zatekao sam mladu ženu, i to ženu koja misli da

sam postao njen neprijatelj.

Suzi se i dalje smešila. - Potpuno vas razumem, Aleks. Ne brinite.

Osećate se poput svakog drugog roditelja tinejdžera. - Okrenula se

prema zatvorenim vratima na suprotnom kraju prostorije. - Pa, i ja

sam nekada bila tinejdžerka. Videću šta mogu da učinim.

- Bila je tako srećna kad je ušla tamo. - Aleks je i dalje stajao na

istom mestu, u blizini ulaznih vrata, posmatrajući Suzi. - Prosto ne

shvatam šta se dogodilo.

Suzi pokuca na vrata kupatila. - Stela? Nije bilo odgovora.

- To sam ja, Suzi - nastavila je. - Jesi li dobro, dušo?

Glupo pitanje. Nije ni čudo što je podstaklo prigušen jecaj.

- Mogu da ti pomognem - ponudila se Suzi, iskreno se nadajući da

je to što je upravo izgovorila istina. Nia god da te muči.

Opet tišina. Ipak, Suzi je imala utisak da je Stela sluša.

- To sam samo ja - dodala je. Okrenuvši se, dala je i ukom znak

Aleksu da izađe, na šta je on saveznički klimnuo glavom i izašao na

verandu, zatvarajući vrata za sobom. - Ja neću nikuda otići, Stela.

by voki

41

Ako želiš, možemo da razgovaramo kroz vrata, ali bilo bi bolje il.i

me pustiš unutra.

Suzi se ugrize za usnu kako bi pustila da tišina potraje barem dok

Stela ne razmisli o njenom predlogu. Konačno, kada je već pomislila

da neće uspeti, čula je zvuk vučenja noge po podu i neko neobično

udarali je po vratima.

- Šta se događa? Reci mi samo da nisi povređena!

- Koristim moju štaku... - Stelin glas je bio promakao. Plakala je

toliko dugo da je zvučala kao da je n.ivukla tešku prehladu. - Da

otvorim bravu.

Suzi je začula još jedan udarac, a potom metalni ?,vuk brave koja

se pomera. Pritisnula je kvaku i vrata III se otvorila.

- Ponovo ih zaključaj - naredi joj Stela.

- U redu. - Nakon što je nakratko osmotrila devojčicu koja je sedela

na podu, između klozetske šolje i bidea, u lepo sređenom kupatilu,

Suzi posluša. Stela je izgledala iscrpljeno i uznemireno, ali ne i

povredeno.

Pošto je zaključala vrata, Suzi zatvori poklopac šolje i sede,

naginjući se napred ne bi li pokušala da iznudi Steli barem jedan

pogled u njenom pravcu.

- Šta se desilo, malena? - upitala je brižno. - Zašto nisi otišla u

diskoteku?

Stela brižnu u plač, i Suzi je bez mnogo razmišljanja privi uza se.

U sledećem trenutku Stelina glava našla se u njenom krilu, a sve što

je mogla da učini bilo je da gladi njenu gustu, tamnu kosu, dok je

devojčica neutešno jecala.

- Bilo je užasno... - progovorila je konačno. - Moja nova suknja je

uništena.

- Šta se dogodilo?

- To je... To je... - Stelin glas se pretvori u gotovo nečujan krik - krvi

Suzi na sekund prestade da diše. Stela se povredila, bilo je prvo

što je pomislila. A potom se sve kockice najednom složiše u jasnu

sliku. Uopšte je nije čudilo što Aleks nije bio dobrodošao.

- Pa ti si dobila menstruaciju, dušo?

by voki

42

Suzine farmerke bile su mokre od suza, a Stela je, brišući nos o

njenu nogavicu, unezvereno klimala glavom.

- I to prvu?

- Rekli su... da ću verovatno dobiti mnogo kasnije zbog

hemoterapije. Nisam mislila da će mi se ovo desiti u kampu. A

posebno ne večeras!

- Da... - Suzi nastavi da je mazi po kosi - pravi smor, zar ne? Zao

mi je što si propustila diskoteku.

- Kladim se da je Lorin bila tamo.

Suzi nežnim pokretima skloni nekoliko bogatih pramenova Steline

kose sa njenog lica. - Ali Džejmiju se ti sviđaš - rekla je.

- Kako to znaš?

Pa došao je ovde, zar ne? Da proveri da li ideš u pikoteku.

Stela više nije plakala. Podigla je glavu tek toliko da uputi Suzi

jedan sumnjičav pogled ispod oka.

Otkriću ti jednu tajnu - nastavila je Suzi. - Momci zovu nadimkom

samo one devojke koje im se dopadaju, Zvezdo.

Sada mu se više neću sviđati. Biće razočaran što večeras nisi došla,

ali preći će I neko toga - Suzi se nasmeja. - To što se nisi tamo

pojavila možda se ispostavi i kao dobar potez. U svakom slučaju,

imao je priliku da te vidi u novoj garderobi.

Stela se konačno malčice uspravi. - Misliš da će hteti da priča sa

mnom?

- Otiđi ujutru na plažu, nasmeši se i vidi šta će se drsiti.

- Ali ne mogu!

- Zašto?

- Zato što... znaš već.

Suzi odmahnu glavom. - Menstruacije jesu jedna jako neprijatna

stvar, ali te ne sprečavaju da radiš ono što bi inače radila. Hajde da

te sredimo. - Pogledala je u ormariće. - U ovim kupatilima obično

možeš da Dadeš sve što ti treba. Za početak, ne bih ti preporučila

tampone, ali pronaći ćemo već nešto drugo. Idem da ti donesem

pidžamu. Daj mi tu suknju i gaćice. Odneću ih u hotel na pranje i

vratiću ti ih sutra kao nove, obećavam.

by voki

43

- Mnogo vam hvala.

Suzi prihvati čašu crnog vina i zavali se u udobni ligeštul na

verandi. - Bilo mi je zadovoljstvo. Srećna sam što sam uopšte bila u

stanju da pomognem.

- Što verovatno treba pripisati vremenu koje ste proveli s mojom

kćerkom tokom protekle nedelje. - Aleks je sipao sebi vino.

- Očigledno ste se jako zbližile.

- Ona je sjajno dete. Sigurno ste veoma ponosni na nju.

- Naravno da jesam. - Aleks odloži flašu na bure. - Sigurni ste da je

sada dobro?

- Zaspala je. Ujutru ću još proveriti kako je, ali pošteno smo se

ispričale o svemu - Suzi se omaknu blagi smešak, premda se svojski

trudila da zvuči krajnje profesionalno. - Sve sam joj objasnila i

potpuno se smirila.

Aleks se sagnu, a potom se spusti u ligeštul pored njenog. - Nije

mi ni palo na pamet da je reč o nečemu kao što je menstruacija.

- A zašto bi? Pa vi ste muško.

- To nije nikakav izgovor. Ja sam samohrani roditelj i trebalo bi da

mislim na sve.

- Ali već razmišljate o toliko toga, mora nešto ponekad i da vam

promakne. Nemojte sebi da prebacujete, Aleks. - Bilo joj je sve lakše

da ga oslovljava imenom. To je već nešto značilo. - Čak i da vam je

to palo na pamet, Stela bi opet bila strašno postidena, možda i više

nego što već jeste.

- Je li uvek ovako? Mislim, prvi put?

- Zavisi - Suzi otpi jedan dug gutljaj vina - ni moj nije bio baš

najsrećniji. To je bila jedina stvar u kojoj sam prestigla svoju sestru

bliznakinju, Hanu. Kada se to desilo, bile smo na raspustu, u

školskom kampu. Imala sam dvanaest godina i nisam imala ništa

kod sebe, premda je to bila škola za devojčice. Svi su imali ni

uvrnutu filozofiju da samo gubitnici i štreberi traže pomoć od

nastavnika.

- Pa šta ste radili?

- Snašla sam se. Pomoću rolni neverovatno grubog toalet papira -

Suzi užurbano otpi još jedan gutljaj, želeći da spere stid koji je u tom

by voki

44

trenutku osetila. Zašto je, do đavola, ispričala Aleksu nešto tako

lično iz svog života?

- Hvala bogu, dečaci u tom uzrastu ne moraju da se suočavaju sa

sličnim stvarima - Aleks je zvučao daleko opuštenije. I dalje je bio

raščupan, u istoj košulji i neobrijan, ali više nije ličio na uzrujanog

roditelja, već na primamljivo ležernog muškarca. - Mislim da lii

najbliže tome bio moj prvi...

Naglo je zastao i pogled mu se susrete s njenim, lilago razrogačivši

oči, stavio joj je do znanja da mu je jezik bio brži od pameti i da ipak

ne bi bilo na mestu đa joj ispovedi nešto poput onoga što je upravo

zaustio da ispriča.

Ona je vrlo dobro znala o čemu se radi. O prvim vlažnim snovima

koji su burno označavali ulazak svakog dečaka u pubertet.

Neizgovrene reči lebdele su između njih, stvarajući

najneverovatniji seksualni naboj koji je Suzi ikada osetila.

U pomoć! Teška tropska tama koja ih je okruživala najednom kao

da je bila lišena kiseonika. Pritiskala ih je poput toga.

Obmotavala ih. Oboje.

Glasno noćno kreketanje žaba, grebuckanje sitnih stvorenjaca,

lepet krila sova i slepih miševa, sve je to nestalo. Suzi je mogla da

čuje slabašno brujanje.

Je li to seksualna energija prštala oko njih?

Premda je pre zvučalo kao pulsiranje njene sopstvene krvi, koje je

sada bilo poprilično užurbano. To je takode moglo da objasni

iznenadno rumenilo koje joj je oblilo obraze. Na sreću, bilo je isuviše

mračno da bi ga Aleks primetio.

Iskapila je vino iz čaše. - Trebalo bi da krenem.

Gospode dragi! Morala je da pročisti grlo kako bi se oslobodila

poražavajuće i tako očigledne promuklosti. Skočila je na noge. -

Sutra je važan dan, mislim otvaranje i sve to... Jeste li već napisali

govor?

- Ne - Aleks je takode ustao, sledeći njen primer - sada ću da

poradim na tome. - I on pročisti grlo. - Izvinite - promrmljao je -

nisam mislio da...

by voki

45

Šta? Da je postidi pričajući o stvarima koje se obično zadržavaju za

sebe?

Ili da je učini bolno svesnom toga koliko ju je prokleto privlačio?

Suzi zamahnu glavom, kao da tim svojim gestom želi da odbaci

malopredašnju pomisao. - U redu je - prekinula ga je - nema

nikakvih problema.

Zakoračila je unazad u istom trenutku kada je Aleks koraknuo

prema njoj. Bila je to neka vrsta podsvesne reakcije, kao da je njeno

telo prepoznalo izvesnu količinu magnetske privlačnosti i da je

jedina smislena stvar bila da se kloni opasne zone.

- Srećno s govorom - dobaci mu Suzi, već na stepenicama. -

Vidimo se sutra.

Međutim, viđanje nije usledilo onoliko brzo koliko je očekivala.

Ili koliko se nadala?

Suzi je morala dobro da porazmisli o svojim osećanjima s obzirom

na stepen razočaranja koje je doživela pošto u osam sati narednog

jutra u Vavunisovom buungalovu nije zatekla nikoga.

Premda se trudila da ne donese još neki ishitreni zaključak o

Aleksu, činilo joj se nemogućim da je odlučioo tla doručkuje u

bučnoj i krcatoj trpezariji u kampu samo da bi bio sa Stelom. Pre će

biti da su se kartom odvezli do hotela gde su za bogatim švedskim

stolom pi igli da biraju šta će pojesti, pa bila to i prepeličja jaja, ili su

se pak odlučili za nešto jednostavnije u jednom oil barova gde je

mogla da se popije savršena šoljica kafe, a u kojoj je Suzi već uspela

da uživa pošto se tog jutra ranije probudila.

Mogli su čak veoma lako da prođu neopaženo pored nje. Suzi je

ostavila svoj bicikl ispred medicinskog centra, pošto je odlučila da

prošeta plažom, noseći sandale u rukama, kako bi osetila milovanje

toplih morskih talasa po stopalima. Pazila je da ne odšeta predaleko

i ne pokvasi jedini pristojan šorts koji je imala.

Pocepani teksas šorts od juče sada je bio zamenjen ovnu od platna,

boje peska, koji joj je dosezao gotovo do kolena. I top je, naravno,

dobio svoju zamenu. Sa ciljem da izgleda što profesionalnije

moguće, obukla je svoju potpuno novu „zvaničnu" majicu kratkih ru

kava na kojoj je zelenim koncem bilo izvezeno Kamp Krokodajl Krik.

by voki

46

Bila je bele boje i na njoj se takode na lazila poslednja maskota

kampa - braon plišani kuc koga je Bet donela pre nekoliko nedelja.

Imao je uš koker španijela, cilindar, crne čizme i štap s belom dr-

škom. Na jedan pritisak dugmenceta, umeo je da stepuje uz

melodiju Putting on the Ritz i uvek je uspevao da zasmeje decu. Pravi

ljubimac u kampu, Garf, bio je u opasnosti da bude smaknut s prvog

mesta top-liste najomiljenijeg stvorenja medu klincima.

Suzi se nadala da će zasmejati i Aleksa, a svakako je zasmejala

puno dece kada je ušla u trpezariju.

- Hoćemo Ričija! - povikala je jedna mala devojčica. - Može li

danas da pleše na našem stolu?

- Zavisi - reče jedna od sestara koja je to jutro bila zadužena za

psića. - Plesače ukoliko vaša grupa prva završi s doručkom i ne

zaboravi da odloži tanjire na kolica.

Suzi je pogledom preletela po prostoriji. Bilo je dosta odraslih -

roditelja koji su ovde boravili sa svojom decom, organizatora,

instruktora za specijalne aktivnosti i medicinskog osoblja, poput

sestre Benite Grin, koja je sedela za stolom s decom obolelom od

kancera.

Od Aleksa nije bilo ni traga ni glasa, ali je zato za jednim obližnjim

stolom ugledala Stelu. I to ni manje ni više nego pored Džejmija.

- Ćao, Stela! - doviknu joj Suzi veselo. - Gde ti je tata?

- Otišao je da se vidi s nekim tipom iz medicinskog centra. S onim

u kolicima.

- S doktorom Veterbijem?

- Da, dogovorili su se da zajedno doručkuju. Trebalo bi kasnije da

ručam s njim u hotelu.

- Odlično. Nas dve ćemo završiti terapiju mnogo pre toga.

Stela odmahnu glavom. - Ali ja ne želim da idem na ručak. Ja bih

na plažu.

- Treba da održim čas surfovanja nekim starijim klincima - rekao je

Džejmi. - Jeste da ovde nema baš Miiih pravih talasa, ali mogu da

vežbaju stajanje na i lasci, a možda čak i uhvate neki talasić. Mogla

bi i ti da podeš s nama, Zvezdo. Ako ništa drugo, možeš da surfuješ

telom. - To je izgovorio kao da je nedostatak jedne potkolenice bila

by voki

47

pre neka nelagodnost, nego prepreka. Suzi ga pogleda i nasmeši mu

se.

- Verovatno ću samo da gledam - promucala je Stela. — Doktorka

Miranda me je zamolila da budem sudija na takmičenju u pravljenju

zamkova od peska za mlađu decu.

- Hajdemo onda odmah da odradimo tvoju terapiju - predloži joj

Suzi. - Moram i ja uskoro da se vratim u medicinski centar, da

proverim stanje nekih pacijenata.

Stela se pomagala svojim štakama dok su napuštale trpezariju, ali

Suzi je bilo drago što vidi da se devojčica nije mnogo oslanjala na

njih. Kao da su bile tu tek da bi se osećala sigurnije.

- Sviđa mi se kako hodaš — rekla je. — I što si došla na doručak i

sela pored Džejmija. Zaista si na neki način zvezda, znaš? - Suzi

uputi osmeh Steli koja je skakutala pored nje. - Možda i ja počnem

tako da te zovem.

- Džejmi je seo pored mene - poveri joj se Stela. -Rekao je da se

zabrinuo da nisam dobila grip ili nešto slično, poput druge dece, i

da se možda zato nisam pojavila u diskoteci.

- I šta si mu ti rekla?

- Da me je boleo stomak - Stela je zvučala kao da se brani.

- Pa, nije da nije istina. A... je li ti tata jutros nešto rekao?

- Ne. Bio je baš dobar prema meni. - Stela kao da je bila

iznenađena. - Mislila sam da će biti ljut što sam se svađala s njim.

Jesi li mu ti kazala da ne bude?

- Ne. On te verovatno razume mnogo bolje nego što misliš. Ili je

prosto fin.

Stela uzdahnu. - Ma, on je samo tata. Nego, kako ti se sviđa hotel?

- Sjajan je! Krevet je toliko veliki da mogu da spavam i poprečke.

Mada, Suzi prethodne noći gotovo da nije ni spavala. Ona čudna

energija koju je osetila u bungalovu držala ju je budnom. Misli su joj

bile obuzete Aleksom - njegovim crnim očima i razbarušenom

kosom; zvukom njegovog glasa, a pre svega onom tako očiglednom

ranjivošću koju je prvi put videla kod jednog tako moćnog

muškarca.

by voki

48

Nagoveštaj čoveka od krvi i mesa ispod naizgled neprobojnog

oklopa uglađenosti i forme.

- U sobi sam zatekla šampanjac u metalnoj posudi s ledom i

ogromnu korpu prepunu tropskog voća - nastavila je Suzi. - Na

jastuku su bile čokoladice i prospekti o svim onim kul aktivnostima

koje možeš da radiš u nekom takvom hotelu. Kojim to?

- Pa, sve one luksuzne stvari, kao što su na primer spa centri i lični

fitnes treneri. Paraglajding, ronjenje, privatni piknici na pustim

ostrvima. Sve što smisliš, oni mogu da sprovedu u delo. A da, imaju

i odličnu praonicu veša. Ostavila sam ti suknju na buretu na ivo joj

verandi.

- Hvala ti.

Nema na čemu, draga. - Došle su do dela objekta koji je Suzi

koristila za fizikalne terapije. Bio je skromno, ali primereno

opremljen, s dve paralelne šipke za vcžbe stajanja i hodanja. - Sta

misliš da te štake ostaviš kod vrata, Stela? Mislim, Zvezdo. Ako si

mogla juče bez njih, možeš i danas. Možda čak i pokušamo neke

korake na pesku.

- Dobro si učinio što si je smestio u bolnicu.

- A da nismo malo preterali? - upita Džil So. Ona je brinula o

devojčici nad kojom je Aleks, na Betinu molbu, upravo sprovodio

neurološki pregled. Čarlsova partnerka. Lili je bila njihova štićenica.

Džil je imala flaster zalepljen na obrazu koji je izgledao prilično

izobličeno i natečeno, ali ovo nije bio zgodan trenutak da je pita šta

se desilo.

- Ne, niste - Aleks je odložio čekić za ispitivanje refleksa, ali je i

dalje pridržavao Lilinu nogu presavijenu u kolenu. - Možeš li da

ispružiš nogu, Lili?

Mogla je, i to je bilo dobro. Negativan Kernigov znak. Aleks joj

spusti nogu na krevet i prebaci prekrivač preko bolesne devojčice,

čije su se oči ponovo sklapale od iscrpljenosti.

- Počela je da ispoljava ove simptome juče, je li tako?

- Tako je - s teškoćom je izustio Čarls, čija kolica su se nalazila

tačno pored kreveta koji je bio smešten u sobi na odeljenju za hitne

by voki

49

slučajeve. - Ali meni su delovali kao klasična virusna infekcija. Imala

je blago povišenu temperaturu, bila je malčice šmrkava, i to je sve -

zvučao je kao da se brani.

Džil nije ništa rekla. Samo je mirno stajala pokraj krevera i držala

Lili za ruku. Aleks je uhvatio njen pogled, upućen Čarlsu. Upitan.

Između njih dvoje jasno se osećala neka vrsta napetosti, što je bilo

razumljivo s obzirom na situaciju. Bili su zabrinuti za Lili, a Aleks je

znao da barem zasad ne može da odagna njihove strahove i strepnje.

- Bet kaže da je imala noćne more.

- Pre bih rekla halucinacije - prošaputa Džil.

- Bila je to noćna mora! - prekinu je Čarls. - Rekao sam ti da je bila

uznemirena zbog mrtve ptice koju je pronašla pre neki dan.

- Ali videla ju je kako leti po sobi.

- Imala je temperaturu i nalazi se na nepoznatom mestu.

Lili ponovo otvori oči. Pogledala je prvo u Čarlsa, potom u Džil,

pa onda opet u Čarlsa. Donja usna joj je drhtala. - Hoću da idem

kući - jedva je progovorila.

Aleks se primače bliže uzglavlju i osmehnu se uplašenom detetu.

Ovde si da bismo svi mi mogli posebno da brinemo o tebi - rekao

je. - Sećaš li se mog imena, Lili?

Devojčica klimnu glavom. Oči su joj se caklile, a na obrazima su joj

bridele dve jarkocrvene mrlje, koje su ukazivale na visoku

temperaturu. Međutim, mnogo veću zabrinutost izazivale su njena

mlitavost i dremljivost. Aleks je imao utisak da je njen nivo svesti

bio prilično nizak.

- Kako ti je vrat, malena? - skliznuo je rukama iza Liline glave. —

Ovde.

- Boli me.

- To su joj žlezde - reče Čarls oštro.

Aleks uhvati njegov pogled. Obojica su znali da nije su i no to u

pitanju. - Hajde da sačekamo još malo - rekao je blago, uspravivši se.

- Izađimo napolje, neka lili malčice odmori i odspava - predložio je. -

Marsa, možeš li da ostaneš s njom, molim te? Mogla bi sada da joj

daš jednu dozu paracetamola.

by voki

50

Sestra Marsa klimnu glavom, približavajući se krevetu dok su se

svi ostali kretali prema vratima.

- Bet je u pravu - rekao je Aleks, odmah pošto su izašli u hodnik. -

To što nema osipa i što je Kernigov znak negativan veoma je

pozitivno, ali ne možemo da odbacimo mogućnost da je u pitanju

meningitis dok ne uradimo lumbalnu punkciju.

Za trenutak je zavladala neprijatna tišina. Meningitis je bila

zastrašujuća reč, pa čak i za tako visoko profesionalne stručnjake

poput njih.

Čarls je prvi prekinuo muk. - Ja ću to da uradim.

- Ne - reče Bet odlučno. - Ti ne možeš. Dobro znaš da ne možeš.

Trenutno je kod nas jedan od najboljih pedijatrijskih neurohirurga u

zemlji. Koliko si lumbalnih punkcija uradio na deci, Aleks?

- Ne bih mogao tačno da kažem. Mnogo.

- Pretpostavljam mnojgo više od Čarlsa i mene zajedno - rekla je

Bet. - Žao mi je, ali to bi bilo vrlo nepromišljeno. Ti si njen tata,

Čarlse. Ti možeš samo da je držiš za ruku.

- Ja ću ostati s njom - rekla je Džil.

A onda je samo na trenutak nešto odvratilo Aleksovu pažnju.

Nešto dalje niz hodnik u kome su se nalazili, Suzi je ulazila u

medicinski centar. Ovog jutra izgledala je gotovo uštogljeno, kose

uredno sakupljene u konjski rep. Na sebi je imala dugačak šorts i

komotnu majicu s nekom smešnom slikom na njoj.

Nije bilo ni traga onim beskonačno dugim preplanulim nogama,

plavim loknama koje su neobavezno padale na njena gola ramena,

niti udolini između njenih savršenih grudi, jedva skrivenoj

čipkanim topom, koja ga je opsedala dok je sinoć bezuspešno

pokušavao da zaspi. Na njegovo iznenađenje, činilo se da mu je njen

jutrošnji ozbiljni izgled još više raspaljivao maštu.

A pogotovo kad se nasmešila.

Aleks uhvati sebe kako pilji u Suzine usne. Srećom, njen pogled

bio je usmeren prema Bet.

- Izvinite što vas prekidam - rekla je - da li ste možda videli

Mirandu?

- Unutra je, sa Džekom - odgovori joj Bet.

by voki

51

Suzi je potomjpogledala u Čarlsa. A onda u Džil. — Je li sve u

redu? Šta ti se desilo s obrazom?

- Ništa strašno. I ne, nije sve u redu. - Za trenutak se činilo da će

Džil izgubiti neverovatnu kontrolu koju je naizgled posedovala.

- Lili je bolesna. Upravo se spremaju da joj urade lumbalnu

punkciju.

- Ako ste slobodni, mogli biste da nam pomognete obrati se Aleks

Suzi. - Možda će nam biti potrebno dodatno osoblje.

- Gospode... - saosećanje učini njene oči još tamnije plavim, ali

Aleks nije smeo sebi da priušti ponovno skretanje pažnje. - Ne naša

Lili... - Zagrlila je Džil.

- Hajde da se bacimo na posao - reče Aleks odsečno. Nije želeo da

stoji tu i posmatra Suzi kako grli ljude. Nije ni čudo što je Džil

delovala tako zabrinuto. Samo ju je podsetila na moguću ozbiljnost

situacije. Uputio je nesrećnoj ženi jedan ohrabrujući osmeh, ne bi li

je barem malo obodrio.

- Ne brinite - rekao je. - Recimo da je ovo bespotreban test koji

radimo iz čiste predostrožnosti, da bismo otklonili bilo kakve

sumnje. Daćemo joj lokalnu anesteziju, tako da će čitav postupak biti

gotovo bezbolan. Pored toliko ljudi oko nje koji je poznaju i vole, ne

može a da joj ne bude dobro.

Nekoliko minuta kasnije Aleks je bio spreman, u zelenom

hirurškom odelu i sa zaštitnim rukavicama na rukama. Ostali su

takode bili adekvatno obučeni, u sada krcatoj prostoriji. Lili je

uplašeno zurila u sve njih, razrogačenih očiju. Napetost je bila

gotovo opipljiva. Što pre ovo okončaju, to bolje.

- Koju iglu si pripremila, Bet?

- Dvadeseticu.

- Da li se sonda poklapa sa cevi?

- Sve je provereno. Dobri smo - potvrdila je Bet.

- U redu. Lili, hajde ako možeš da legneš postrance, malena.

Uradićemo ti jedno ispitivanje na leđima koje će nam pomoći da

shvatimo zašto se tako osećaš. Tako ćemo znati koji lek treba da ti

damo, važi?

- Važi...

by voki

52

- Džil, ti budi blizu njenog uzglavlja i drži je za ruku. Čarlse,

možeš li da držiš ruku na Lilinom kuku i nogama? Marša? I ti ćeš

držati noge. Suzi, ti budi pored mene. Ako bude bilo potrebe,

pridržaćeš Liline ruke i ramena. - Potom je svima klimnuo glavom,

kao znak da zahvat počinje. Trebalo je da zajedničkim snagama drže

devojčicu apsolutno nepomičnom.

Bet prebrisa Lilina leđa sredstvom za dezinfekciju, a zatim Aleks

poče lagano da prelazi prstima niz njenu kičmu, pažljivo brojeći

tihim glasom. Znao je da ga Suzi posmatra.

- Tražim prostor između trećeg i četvrtog lumbalnog pršljena -

rekao joj je. - Jesi li nekada prisustvovala lumbalnoj punkciji?

Suzi klimnu glavom.

- Nije preterano komplikovano - Aleks je govorio veoma tiho, dok

je Lili bila okrenuta na drugu stranu, i slušala nešto što joj je Džil

pričala. - Lokalna anestezija je najgori deo. - Potom je podigao glas: -

A sad jedan mali boc - upozorio je Lili.

Osetio je kako se devojčica zgrčila dok joj je ubrizgavao lokalni

anestetik, i nakratko je tužno zacvilela. Takođe je mogao da oseti

kako ju je u tom trenutku svako od njegovih pomagača čvršće

pridržao. Džil je i dalje nešto pričala Lili, ali on nije razaznavao reči.

Aleks je uzeo iglu i sondu. Približio je iglu udubljenju između

pršljenova i lagano je ubo, povlačeći sve vreme sondu kako bi

proverio da li je moždano-kičmena tečnost počela polako da kaplje.

Tačno je znao kad je na pravom mestu, budući da bi se u tom

trenutku otpor igle osetno smanjio. Potom je prozirna tečnost

neometano potekla, napunivši tri epruvete neophodne za

ispitivanje. Na kraju je sonda zamenjena i čitav aparat sklonjen, a

sestra je na punktirano mesto prislonila sterilnu gazu.

- Gotovo je - rekao je Aleks. - Bila si jako hrabra devojčica, Lili.

Odlično!

- I vi ste bili odlični - šapnula mu je Suzi. - Jedva ila se išta čulo. -

Pomogla je Džil da vrati Lili u ležeći položaj. - Pravi si šampion, Lili,

samo da znaš!

- A šta je s testovima krvi? — upitao je Čarls.

by voki

53

Aleks je skrenuo pogled s nasmejane Suzi. - Odmah sada ćemo joj

uzeti krv, da vidimo kakva je tu situacija.

- Neki antibiotik?

- Benzilpenicilin. Neophodne su neurološke provere na svakih

pola sata. Kako reaguje na svetio i verbalne komande, kao i stisak

obe ruke - uostalom, znaš već kakva je procedura. Trenutno joj je

zabranjen unos tečnosti, barem dok ne saznamo šta je u pitanju.

- Poslaćemo uzorke prvim sledećim brodom ili letom —

nadovezala se Bet.

- Majk će ih odmah odneti - Čarlsove reči zazvučale su poput

izričite naredbe i svi uperiše pogled u njega, na šta se on pomalo

postiđeno nasmeši. - Znam, znam, oprostite mi, možda sam malčice

preterao, ali reč je o mom detetu. Moram što pre da znam šta nije u

redu s njom, jer ću u suprotnom poludeti.

Bet mu se blagonaklono osmehnu. - Pa to je sjajno. Znači da ćemo

imati rezultate već danas po podne.

Suzi je i dalje pomagala Džil da namesti Lili u neki udoban

položaj, te joj Aleks reče da pridrži ruku devojčice da joj on još samo

izvadi krv. Bet je već držala u ruci epruvete, spremne da budu

napunjene. Lili jedva da je i primetila šta joj rade. Činilo se da sluša

ono što je Bet govorila Džil.

- Mnogo je dobro što si uspela da dođeš i budeš s njom. Mali Robi

Henderson je takode smešten u bolnicu, jadničak, ali njegova mama

je samohrana majka i ne može nikako da ostavi ostalu decu samu, a

ima ih još četvoro.

- Šta se dešava s Robijem? - upitala je Lili. - Je li i on bolestan kao

ja?

- Otprilike. Suzi, znaš Robija, zar ne? On je jedan od tvojih

pacijenata?

- Robi? Tamnokosi desetogodišnjak? Cerebralna paraliza?

- Tako je.

Pošto je izvadio Lili krv, Aleks ju je sada priključio na infuziju,

kako bi počela da prima antibiotike. Nije bilo više razloga da ostane

u sobi i sluša ovaj razgovor, ali još uvek mu se nije izlazilo. Je li to

by voki

54

možda bilo zbog Suzinog cvrkutavog glasa? Ili zbog načina na koji

je njen konjski rep poskakivao svaki put kad bi klimnula glavom?

- Znam ga - rekla je Suzi - premda nisam radila individualnu

terapiju s njim. Jednom se pridružio mojoj plivačkoj grupi, ali

aktivnosti u kampu do sada su bile sasvim dovoljne za održavanje

njegovih zglobova pokretljivim. I on je zaradio grip?

Sinoć je počeo da povraća. Ima visoku temperaturu i žali se na

glavobolju i peckanje u očima.

-I mene peckaju oči - rekla je Lili. - Ali ja nisam povraćala.

Čarls se lagano udaljavao od njenog kreveta. –I nećeš - dobacio je,

trudeći se da mu glas zvuči bezbrižno i opušteno. - Vidimo se malo

kasnije, Lili. Moram da Idem da sredim još neke stvari za današnje

svečano otvaranje. Džil će ostati s tobom, zar ne, Džil?

- Naravno.

Premda mu to nije bila namera, Aleks je čuo razgovor o Robiju. -

Možda je u pitanju ista stvar. Hoćete

II da ga pogledam?

- Ukoliko se stanje još pogorša, molila bih vas da to učinite -

odgovorila je Bet.

- Ako okolo kruži virus gripa, nije tako neobično da se pojavi i

meningoencefalitis. U tom slučaju potrebno je preduzeti izvesne

mere opreza.

- Želim da znam imamo li još sličnih slučajeva -naložio je Čarls. -

Proverite medu osobljem da li je neko nešto primetio. Ako je grip...

- Poslednje što nam sada treba je da se virus proširi na bolesnu

decu - dodala je Bet.

Aleks klimnu glavom Marši, koja mu je u tom trenutku pokazala

pripremljene uzorke. - Uradili smo sve šio je u našoj moći kako

bismo što pre otkrili o čemu se radi. Sve što nam sada preostaje jeste

da čekamo i nadgledamo pacijente.

Međutim, činilo se kao da ga Čarls više nije slušao. Dovezao se do

kreveta, poljubio Lili i šapnuo joj nešto na uvo.

Minut kasnije, Suzi je sa Čarlsom, Aleksom i Bet izašla iz sobe.

- Možda bih sad mogao da pregledam Robija - rekao je Aleks. -

Dok sam još ovde.

by voki

55

- Kakav odmor! - rekla je Suzi uzdahnuvši, ali Aleks ie u njenim

očima mogao da vidi odobravanje.

To mu se svidelo. Moglo bi se čak reći da je gotovo bilo vredno

odustajanja od predivnog jutra na tropskoj plaži.

- Mislim da trenutno nema potrebe za tim - kazala je Bet. -

Najiskrenije se nadam da neću ni morati da vas zovem, ali videćemo

se već večeras, pa ću vam reći kako stoje stvari.

Aleks je vodio računa da ne pogleda pravo u Suzi. Trudio se da

njegovo pitanje zvuči kao da je upućeno svima. - Svi idete na gala

večeru?

- Naravno - rekla je Suzi. - Mi nikada ne propuštamo dobre

zabave, a posebno ne one u srcu tropske prašume, zar ne, Čarlse?

- Nikako. - Ipak, Čarls je zvučao kao da mu je uživanje bila

poslednja stvar o kojoj je razmišljao, što nije bilo nimalo

iznenađujuće s obzirom na Lilino stanje. - Upravo si me podsetila da

imam sastanak sa šefom restorana povodom rasporeda sedenja.

Hoćeš li malo da prošetaš po hotelskom kompleksu, Alekse?

Aleks učtivo odmahnu glavom: - Ne bih sad, ali obići ću ga kad

dođe vreme ručku. Sada bih iskoristio slobodno vreme da vidim šta

radi Stela.

- Mislim da je na plaži - reče mu Suzi. - Uposlili su je da bude

sudija na takmičenju u pravljenju zamkova od peska.

- Bože dragi! - povika Bet, pogledavši na svoj sat. Hoćeš li da

obiđeš Džeka, Suzi?

- Idem. Potrebna mu je jedna dobra terapija kako lii pročistio

pluća.

- Upozori Mirandu na to koliko je već sati. Mislim da je htela da

bodri Džoša i navija za njegov zamak.

Pošto je izašao iz medicinskog centra, Aleks na trenutak zastade,

spuštajući svoje sunčane naočare s glave na oči i uživajući u zracima

sunca koji su grejali njegove gole noge i ruke. Čudilo ga je, a

istovremeno mu je i godilo to što opušteno letnje odevanje ovde nije

bilo nimalo neprofesionalno, pa čak ni tokom vizite.

by voki

56

Toplota je bila gotovo podjednako opijajuća poput jakog mirisa

nekog tropskog cveća koje je bujalo u blizini, i Aleks oseti potrebu

da se protegne, udovoljavajući svojim mišićima dok je duboko

udisao vazduh, a zatim se lagano otisnu u jednu laganu šetnju.

Možda toga nije bio svestan, ali ni on nije bio imun na magiju koju

je ostrvo posedovalo. Ovo mesto je neverovatno izoštravalo čula, a

ona na koja se on obično oslanjao, kao što su vid i sluh, bila su

nekim čudom neuporedivo nevažnija od ukusa, mirisa i dodira.

Zavodljivo okruženje nagonilo ga je da još dublje istraži upravo ta

ćula.

Zašavši u prijatnu šumsku hladovinu, Aleks ispusti zadovoljan

uzdah. Imao je nekoliko minuta samo za sebe, što je za njega bilo

gotovo ekskluzivno zadovoljstvo. Veći deo ostatka dana posvetiće

najvažnijoj osobi u svom životu - svojoj kćerki. Ipak, tokom trajanja

ove kratke šetnje niko nije mogao da ga spreči da mu misli odlutaju

tamo gde ih je neko neodoljivo privlačio, zar ne? Ne.

Maštarenje o Suzi nije moglo da boli.

A od prošle noći, kad nije radio ništa drugo, činio je uglavnom to.

Ona nije mogla da zna koliko je bio očajan. Dovoljno očajan da

zatraži pomoć po prvi put u svom životu.

Nikada pre to nije uradio. Nije to uradio ni kada mu se život

okrenuo naglavačke, kada je njegova mlada supruga umrla tako

iznenada i tragično, ostavljajući ga samog s detetom koje je tada bilo

još beba. Nudili su mu pomoć, naravno, i previše pomoći, ali Aleks

je imao potrebu da se sa svojim bolom suoči sam, uzimajući stvari u

svoje ruke. Samo goli instinkti i snaga volje pomogli su mu da nauči

da se brine o devojčici i pokuša da koliko-toliko ponovo sastavi svoj

život.

Nije tražio pomoć ni kada mu je sudbina poslala još jedan snažan,

potencijalno smrtonosni udarac i kada su njegovoj voljenoj mezimici

dijagnozirali rak. Tada mu je bilo mnogo lakše da preuzme kontrolu

i iskoristi svoje znanje i poznanstva kako bi kćerki omogućio

najbolje moguće lečenje.

Međutim, prošle noći je izgubio kontrolu. Nije bilo načina da

pobedi - silom ili snagom volje, a instinkti su ga u potpunosti

by voki

57

napustili. Morao je da zatraži pomoć od nekoga, a pri tom nije znao

da li toj osobi može da veruje. Predao je u ruke neverovatnu

količinu moći ženi koja je mogla da je iskoristi kako bi mu se

osvetila zbog njegove grubosti prilikom njihovog upoznavanja. Ili

pak da ospe paljbu na njegovo roditeljsko samopouzdanje. Ali ona

tu moć nije upotrebila ni za i a drugo do da pomogne Steli.

Aleks je zapravo bio siguran da Suzi nije bila u stanju da načini

bilo kakvu surovost. Primetio je njenu Inigu. Njeno razumevanje.

Njenu volju da pomogne.

Kao nekim čudom, dok su sinoć ispijali vino na verandi, ona je

nekako uspela da pređe granicu koju je on smatrao nepremostivom.

Sva nepoverljivost je isparila i on ju je doživeo kao jednu čistu,

nepatvorenu osobu, kakve u životu nije imao prilike često da sreće.

Bila je tako lepa.

Da. I Suzi je bila sastavni deo ostrvske magije.

Izazov za njegova čula. I to baš cela. Bilo je predivno gledati je.

Zvuk njenog glasa i smeha predstavljao je istinsko zadovoljstvo. A

kad bi je, recimo, poljubio, znao bi i kakvog je ukusa, zar ne? Jesu li

njena kosa i koža takode mirisale poput tropskog cveća? U najgorem

slučaju, ukoliko večerašnje gala otvaranje bude podrazumevalo bilo

kakav ples, moći će da je uzme u svoje naručje i sazna kakav je

osećaj dodirivati je...

Aleks naglo promeni pravac i skrenu na putić koji je vodio prema

plaži.

Bilo mu je potrebno jedno pošteno plivanje u okeanu.

Samo se nadao da je voda dovoljno hladna.

by voki

58

4.

-Još šampanjca, Suzi?

- Pa, mogla bih. - Suzi ispruži svoju čašu. - Barem na moram da

pešačim do kuće, zar ne?

- Ne moraš čak ni da voziš bicikl. Dovoljno je samo da te ubacimo

u lift. Zvezdin tata nam je zapravo učinio veliku uslugu. Šta ti misliš

o tome?

- Trebalo je da ti i Majk dobijete luksuzni apartman. Malo je

smešno da ja sama tumaram po onako ogromnom prostoru.

- Ali mi imamo sobu s pogledom na bazen. Savršena je. Sinoć smo

išli na noćno kupanje. Veoma romantično. Nigde nije bilo ni žive

duše. Da smo hteli, mogli smo da plivamo goli golcijati.

- Pa jeste li? - Suzi sumnjičavo pogleda svoju najbolju prijateljicu, a

potom zinu: - Jeste! Ne mogu da verujem! Ti si načisto luda žena,

Emili Pulos!

- To je bila Majkova ideja.

Suzi oseti potrebu da romantično ponoćno kupanje zameni nekom

drugom temom. - Ovo mesto je ogromno, zar ne? Ima najmanje sto

zvanica, a potpuno smo odvojeni od ostalih gostiju.

- Manje-više. Ovo je glavna prostorija kongresnog centra, a ovog

vikenda se održava i medicinska konferencija.

Ovo je bila fina, neutralna tema. - Je l' neko iz Krokodajl Krika

učestvuje na toj konferenciji?

Emili odmahnu glavom: - Vrlo je uskostručna. Epidemiologija.

Suzi se osmehnu. - Koža, je l' tako?

Emili se nasmcja: - Ne, uzročnici bolesti i slične stvari. Suzi, pa ti si

se našalila!

- Šta je tako neobično u tome? Ti to hoćeš da mi kažeš da nisam

zabavno društvo?

- Ma ne! - Emili joj dodirnu ruku na način koji je ukazivao na

dugogodišnje poznanstvo i blisko prijateljstvo. - Samo... Ne znam...

by voki

59

Juče mi se učinilo da le nešto muči. Bila si jako ćutljiva dok smo

dolazili u hotel.

- Još sam bila besna zbog Aleksovog ponašanja prema Steli, to je

sve. Mislila sam da je potpuni kreten.

- Mislila si? - Emili je pogleda preko okvira svojih naočara. - Prošlo

vreme?

Suzi slegnu ramenima: - Izgleda mi da sam pogrešila. Tip nije loš.

Emili je prostreli očima. - Nije loš? Pa on je predivan! - uzviknula

je, a potom se nalaktila na sto i naslonila glavu na ruke, čeznutljivo

uzdahnuvši. - Možda je stvar u tome što je Grk. Oni su tako prokleto

zgodni, visoki i crni, zar ne?

- Em, nemoj da ti padne na pamet da me nasankaš. < "ovek živi u

Sidneju. Ako već nije bezecovan, sigurno su mu sve žive udavače u

gradu za petama. Osim mga, on već ima porodicu, a ja želim svoju

decu, znaš io i sama.

Emili ispusti zvuk kojim joj je stavila do znanja razume šta

pokušava da joj kaže. Suzi je dobro zna koliko vremena je njena

drugarica provela razmišlj jući o tome zašto bi možda bilo bolje da

se između 1 i Majka ništa ne desi. I još nešto, ona je bila žena, većina

žena reagovala bi isto. Prvo ih neki muškar neodoljivo privuče, a

onda smisle gomilu razloga da budu s njim. Čisto ludilo.

Ipak, Emili i Majk su uspeli, a to je već bilo nešt zar ne?

Dve žene su neko vreme ćutale, posmatrajući sku Drugi ljudi za

njihovim stolom bili su uvučeni u nc ke svoje razgovore, a s

dolaskom kafe i kolača, koji s označili kraj večere, buka je postala još

jača. Mnogi s napuštali svoja mesta i prelazili za druge stolove, meša

jući se međusobno. Petočlani bend je postavljao svoj instrumente na

jedan deo omanjeg plesnog podijuma,

Prigušeno svetio nije uspevalo da ublaži sjaj i ras koš proslave.

Srebrni pribor za jelo, porculanski tanjiri i kristalne čaše caklili su se

na belim lanenim stolnja-cima. Žene su blistale u svojim

veličanstvenim halji nama, nakinđurene skupocenim nakitom, dok

su svi muškarci bili u crnim smokinzima, koji su automatski

doprinosili tome da još više dobiju na šarmu i privlačnosti. A možda

by voki

60

je za sve to bio kriv šampanjac. Suzi nije mogla da odoli a da ne baci

još jedan pogled naj sto preko puta.

Tamo je bio Čarls, naravno. Kao i gradonačelnik Krokodajl Krika,

njihov poslanik u parlamentu i Džordž Pulos, koji je predvodio

kampanju i rukovodio prikupljanjem sredstava za izgradnju novog

Kedicinskog centra. Njihove supruge su takođe bile tu< ili je

barem trebalo da budu. Stolica pored Čarlsa bila je prazna.

Gde li je Džil? - upita se Emili naglas.

Sigurno je s Lili. Jesi li čula da su jutros morali da joj rade

lumbalnu punkciju?

Da. Letela sam s Majkom za Krokodajl Krik kad jr nosio te hitne

uzorke.

- Mislila sam da ne voliš helikoptere. I ne volim.

Suzi se nasmeja. - Ali toliko voliš Majka da prelaziš ireko toga, zar

ne?

- Tako je. - Emilin osmeh naglo iščeznu. - Lili ne može stvarno da

ima meningitis, je li tako? To je previše strašno da bi bilo istinito.

- Nadam se. Aleks je rekao da radi test iz čiste predostrožnosti,

kako bi odbacio tu mogućnost, ali ona izgleda veoma loše.

- Videla si je?

- Pomagala sam prilikom lumbalne punkcije. Aleks me je zamolio.

- Zaista?

Suzi je želela da preusmeri razgovor u nekom drugom pravcu,

dalje od Aleksa. Zašto je baš sve moralo da vodi ka tom čoveku? -

Jesi li znala da su Džil i Čarls sada zvanično vereni?

- Sofija mi je nešto pomenula, ali ona obožava da venčava ljude, pa

je nisam uzela za ozbiljno.

- Ima predivan prsten, veoma neobičan. Opal umesto dijamanta.

- Baš mi je drago, ali moram da priznam da sa malo iznenađena.

- Zašto? Ja mislim da su savršeni jedno za drugo,

- A da li oni to misle?

Suzi uzdahnu: - Doduše, Čarls je rekao da je to s mo prigodan

brak, za Lilino dobro.

- Možda oni smataju da je to najlogičniji potez, obzirom na to da

praktično žive zajedno.

by voki

61

Suzi otpi još jedan gutljaj vina. - Gospode, nada se da se ja nikada

neću udati samo zato što je to ,,naj logičniji potez".

- Nećeš — obeća joj Emili. - Naići će pravi muškarac i udaćeš se

zato što si beznadežno zaljubljena. Veruj mi na reč.

Suzin pogled opet odluta ka susednom stolu. I Aleks je, poput

Čarlsa, bio bez ženske pratnje. Sam... Slobodan?

Suzi iskapi šampanjac iz svoje čaše i baci pogled na flašu u

srebrnoj posudi za led. Još uvek je bila više nego dopola puna.

Pogledala je u Emilinu čašu. Činilo se da nije bila ni taknuta.

- Ne bih baš rekla da me pratiš, Em. U čemu je stvar?

- Večeras mi se nešto ne pije alkohol.

Neki neobičan osećaj u Suzinom stomaku bio je i suviše jak da bi

ga ignorisala. - Bože dragi... pa ti si trudna, zar ne?

- Nisam još sasvim sigurna. - Emiline oči zasjaše od radosti: -

Možda. Nego, šta je tebi?

Suzi odmahnu glavom, pokušavajući da zaustavi glupe suze. Bila

je previše osetljiva, dobro je to znala.

Htela sam da ti kažem. - Emili joj se približi i njen radostan osmeh

u trenutku bi zamenjen brigom za svoju prijateljicu. - Zaista. Ti si

prva osoba koja bi laznala, ali stvar je u tome što još uvek nisam

uradila test. Samo mi kasni nekoliko dana i...

Suzi je samo treptala, trudeći se da se osmehne. -To je sjajna vest,

Em. Tako sam srećna zbog tebe.

- A ja sam malčice zbunjena.

Suzi pokuša iznova, ovaj put sa širim osmehom. -Nećeš verovati,

ali Hana je takode trudna. Nazvala me je pre neko veče. Bio je

četvrtak... — Suzi duboko udahnu, ne bi li prestala tako

nekontrolisano da brblja. - Tek što je bila uradila test... Verovatno

ćete se poroditi gotovo u isto vreme... i deca će vam biti kao... kao

blizanci... - Isuviše se trudila da zvuči srećno. Suzi dohvati uštirkanu

lanenu salvetu koja se savršeno uklapala sa stolnjakom, zgužva je u

lopticu i prisloni na usta, kao da želi da ih začepi.

Emili ju je sve vreme nemo slušala, širom otvorenih očiju, a potom

je nežno obgrlila. - Do đavola! Izvini što sam bila tako nepažljiva. Ti

si ta koja je oduvek želela porodicu. Hana je karijeristkinja, a sad još

by voki

62

i ja. - Emili je imala izraz krivice na licu. - Hoćeš li da malo izađemo

odavde? Da prošetamo ili tako nešto?

- Ne, dobro sam.

- Nos ti je procureo. Imaš li maramicu?

- Nemam. - Suzi šmrknu poput kakvog deteta.

- Onda, uzmi salvetu.

-Joj, užasno! - uzviknu Suzi, a zatim prsnu u smeh. - Dobro sam,

stvarno - rekla je trenutak kasnije. - Samo se osećam malo izopšteno,

ništa više. - Duboko je udahnula. — U redu, možda sam i malo

ljubomorna. Oprosti mi, Em.

- Hajde, ne budali, ja bi tebi trebalo da se izvinim. Nego, upamti

šta sam ti rekla, desiće se nešto posebno. Pojaviće se neki sjajan tip i

pre nego što se budeš osvestila, bićeš do guše u pelenama.

- Ma daj! Mesecima nisam upoznala nikoga s kim bih volela da

izađem, a kamoli da se udam za njega.

- Aleks mi deluje kao savršen lik za izlazak.

- Zabavljanje s njim ne bi imalo nikakvog smisla jer nikuda ne

vodi. Nisam više u godinama za tu vrstu igrarija.

- Sta se desilo s devojkom koja je naterala svoju sestru bliznakinju

na prvi seks za jednu noć u životu, čisto da vidi kakav je osećaj? I to

s nekim žigolom jer oni imaju najviše iskustva?

- Odrasla je - reče Suzi neveselo.

Ili je možda samo previše puta bila povredena. Povedeš se za

fizičkom privlačnošću i pre nego što se osvestiš, zaljubljena si u tipa

koji zapravo nikada nije ni želeo ozbiljnu vezu. A brak ni da ne

pominjemo. Stoga nije ni čudo što se ponašala kao da je posedovala

kristalnu kuglu koja joj je unapred otkrivala njenu budućnost s

muškarcima. A posebno s muškarcima poput... Aleksa.

- To je najbolja stvar koju je Hana ikada uradila, zar ne? - nastavila

je Emili. - Dopustila je sebi da se bez mnogo razmišljanja spetlja s

likom koji joj se dopadao i evo gde je sada. Udata je za njega. I nosi

njegovo dete.

- Bolje me ne podsećaj. Ima da budem svačija tetka. Svi će dolaziti

u posetu iudoj teta Suzi koja živi sama s milion mačaka.

by voki

63

Emili je nimalo nežno munu po leđima: - Osvesti se, devojko! -

Glas joj je zvučao strogo i naredbeno.

Tebi treba malo zabave i opuštanja. I nemoj da mi kažeš da Aleks

Vavunis to ne bi mogao da ti priušti. Primetila sam koliko često

bacaš pogled na taj sto.

- Gledala sam Čarsla. Deluje prilično smeteno, zar ne?

- Lažljivice jedna!

Suzi je morala da se nasmeje, ali već u sledećem trenutku se sledi

na samu pomisao daje bila tako očigledna. Pokušala je da prestane,

ali njene oči jednostavo su odbijale da slušaju naredbe njenog

razuma i samo bi nastavile da putuju ka svom cilju. Jednom

jedinom. Istinskoj poslastici za oči.

Postala je pravi pravcijati ovisnik.

Je li Aleks primetio? Osetila je kako joj leptirići nezauistavljivo

lepršaju po stomaku, na šta skrenu svoj pogled s Emili i uputi ga

preko njenog ramena. Na Stizino zaprepašćenje, Aleks je sada bio

mnogo bliže nego kada ga je poslednji put videla.

- Ide prema nama - prošaputa Emili ushićeno, kao da se sve ovo

dešava njoj, a ne njenoj prijateljici. - Počeli su da sviraju. Kladim se

da će te zamoliti za ples.

To je bila poslednja stvar koja je Suzi sada bila potrebna.

A možda i nije?

Sa svakim korakom kojim joj se približavao, mogla |c da oseti

kako se ionako već neodoljiva privlačnost produbljuje. Kada se

našao na samo nekoliko metara od nje, zapahnula ju je tolika toplota

da je nešto duboko u njoj počelo nezaustavljivo da se topi. Ukoliko

bude plesala s Aleksom, biće mu bliže nego što je ikada do sada bila.

A plesanje je podrazumcvalo dodire. I to mnogo dodira.

Gotovo isto toliko dodira kao...

U pomoć!

Suzi više nije morala da razmišlja o upotrebi uštirkane salvete

umesto papirnate maramice. Sada joj je bila potrebna lepeza, jer je

prosto gorela.

Suze u njenim očima već odavno su presahle. Kao i svaka pomisao

na osećanje sažaljenja prema samoj sebi. Možda je Emili bila u

by voki

64

pravu. Možda joj je zaista bila potrebna zabava i opuštanje koje će joj

ples s Aleksom doneti.

Bilo bi zabavno. Uzbudljivo. Prilika da se podseti koliko

zadovoljstava je život imao da ponudi, umesto da plače u ćošku i

oseća kao da život prolazi mimo nje.

Suzi ustade sa svoje stolice, potaknuta nekom nevidljivom silom.

A potom se osmehnu Aleksu.

Bez reči je prihvatila njegovu ispruženu ruku koja je značila poziv

na ples.

Čvrsto ga uhvativši, prepustila mu se da je odvede do podijuma

za ples.

Činilo se kao da je oduvek čekao na ovaj trenutak.

Aleks je spazio Suzi čim je ušetala u elegantno uređenu salu za

bankete. Na njegovo veliko iznenađenje, ljudi oko njega nekim

čudom nisu prestali da uživaju u svom predjelu i koktelima kako bi

se okrenuli da je pogledaju. A svakako je izgledala dovoljno

opčinjava-juće da zaustavi saobraćaj.

Meki talasi njene zlataste kose boje žita presijavali su se pod

veštačkim svetlima. Petrolej-plava haljina savršeno se slagala s

njenim očima, i bila je sačinjena od nekog skliskog, svilenkastog

materijala koji je naglašavao svaki pregib na njenom izvajanom telu.

Tanane bretele podsećale su na plave špagete, a rub haljine bio je

nejednake dužine. Imala je špicaste krajeve koji su joj dosezali do

ispod kolena, ali kada se kretala oni su vijorili, otkrivajući njene

duge osunčane noge koje bi svakog smrtnika stavile na teške muke.

Međutim, nikako nije uspevao da joj se približi. Prokletstvo! Prvo

je bio zaglavljen u neverovatno dosadnom razgovoru s jednim

lokalnim političarem.

- Šteta koju je naneo ciklon merila se u milionima. Ne sumnjajte da

sam se ja lično uverio u to. Postoji gomila fotografija u novinama

kao dokaz.

Aleks je s vremena na vreme tražio plavičastu svetlost u moru

crnih odela koja su ga okruživala. U nekom trenutku povukao je

jedan kraj svoje leptir-mašne i malo je olabavio.

by voki

65

- Video sam slike porušenog medicinskog centra - promrmljao je. -

Nemam komentara. Strašno.

- Kad smo već kod toga, ciklon zamalo da je uništio stari most i

odsekao bolnicu od grada i ostatka Australije. Dao sam obećanje

ljudima da ćemo sagraditi novi most. Moram da vidim hoću li

uspeti da pridobijem starog Džordža na svoju stranu. Da je most

srušen, njegov posao bi načisto propao.

Gradonačelnik Krokodajl Krika i dalje je nosio svoj zlatni orden,

premda se po presecanju lente i svečanom govoru koji je održao

popodne u nekom trenutku ipak otarasio svoje svečane odore.

Činilo se kao da želi da doslovno ponovi svoj govor, i to baš Aleksu.

- Možda se nalazimo daleko na severu i izvan područja koje mnogi

ljudi smatraju civilizacijom, ali ukoliko se kojim nesrečnim slučajem

povredite ili razbolite u ovim krajevima, možete biti sigurni da ćete

dobiti najbolju negu koju medicina ima da ponudi. Pa čak i ako se to

desi dok ste na odmoru na jednom tropskom ostrvu kao što je ovo.

Ljudi su počeli da prilaze stolovima i da zauzimaju mesta. Suzi je

bila sa svojim prijateljima, Majkom i Emili, i još dva para. Činilo se

da je njen sto bio jedan od retkih s neparnim brojem zvanica. Da li je

bila sama? To jest, je li bila u vezi ili je... slobodna?

Da li je bilo prerano da skine smoking i ostane samo u košulji? Da

li je još neko u prostoriji osećao da je pretopio, uprkos klima-

uređaju?

Upoznavanje s jednim parom supružnika za njegovim stolom,

Džordžom i Sofijom Pulos, zapečatilo je svaku priliku da se u skorije

vreme približi Suzi. Pošto je otkrila njegovo poreklo, Sofija je bila

sva ustreptala od oduševljenja.

- Čoveče! - uzviknula je, potapšavši mu obraze dlanovima. —

Dođite ovamo. Morare da sednete pored mene. Pričajte mi o vašim

korenima, o vašoj porodici. Morate da dođete u Atinu pre nego što

se vratite u Sidnej. Kuća časti, naravno! Grčka hrana, grčka muzika.

Baš kao u našoj otadžbini...

Stvar je bila u tome što se već osećao kao kod kuće. Sofija je mogla

da bude jedna od njegovih tetaka, majčinih sestara, ili bilo koje žena

iz njegovog rodnog grada - neko ko se neprestano mešao u njegov

by voki

66

život, neko ko mu je savetovao kako da podiže dete, ko mu je

govorio šta treba da radi i kako treba da se oseća. Dobronamerno,

naravno, ali sve je to za njega bilo veoma naporno i opterećujuće. To

što je, žudeći za nezavisnošću i slobodom, otišao najdalje što je

mogao, bila je najbolja stvar koju je Aleks ikada učinio. Bio je to

ledini način da ide dalje i da se probije napred.

Pošto je doveo Suzi do plesnog podijuma, mogao je da vidi staru

Sofiju kako uzbuđeno vuče svog supruga za rukav, nestrpljiva da

mu ispriča novosti. Upira-ia je prstom ka Aleksu, ne prestajući da

blebeće. Bio je sasvim siguran da je osula paljbu na njegov izbor

partnerke, očajna zbog toga što Suzi nije neka „fina grčka devojka",

da bi već u sledećem trenutku počela da trabunja o venčanju i

prelepoj deci koju bi mogli da izrode.

Zamalo da je uspela da mu uništi zadovoljstvo što je konačno

udovoljio svojoj žudnji da dodirne Suzi.

Zamalo.

Na podijumu za ples Suzi se okrenula i utonula u njegov zagrljaj.

Pošto je podigla pogled i susrela se s njegovim, primetio je upitan

izraz u njenim očima. Neku vrstu iščekivanja. Sumnjao je da se to

ticalo samo puke radoznalosti o njegovoj spretnosti kao plesača.

Hernija koja se dešavala između njih bila je mnogo moćnija od toga.

Aleks se osećao kao da stoji na ruhu emotivne provalije.

Gde se denula ona samokontrola u svim oblastim.i njegovog

života na koju je bio toliko ponosan? Kao da je prosto isparila. Kao

da nikada nije ni postojala. Otišla je na isto mesto gde i ograda koja

je trebalo da spre či Suzi da mu se toliko približi. Međutim, sada je

bilo prekasno. I korak unazad bio je više nego nemoguć.

Ali on nije ni želeo da ide unazad. Zeleo je da pleše. Da dodiruje

ovu ženu i da jezdi s njom, opijen muzikom i njenim mirisom. Čim

su zaplesali, pred njim se otvorio jedan sasvim novi svet. Suzi je ili

bila prirodno nadarena ili imala više od samo nekoliko časova plesa.

Način na koji se njeno telo gibalo bio je kao da dodiruje muziku koju

čuje. Kako su se sve više privikavali jedno na drugo, učinilo mu se

besmislenim da on vodi. Odlučio je da on bude samo neko ko će joj

olakšati da je muzika nosi onako kako ona to želi. Da se vrti, izvija i

by voki

67

uživa sve dok ne počne da se smeje od radosti i zadovoljstva, a

špicevi haljine se ne podignu toliko visoko da otkriju njene glatke,

bronzane butine.

Ples neće biti dovoljan. Mogli bi da plešu do zore i opet neće biti

dovoljno. Kada će se ova proslava konačno završiti?

Kada će Aleks moći da ponudi Suzi da je otprati do njenog

apartmana u hotelu?

Zašto Suzi nije ni pomislila da bi Aleks mogao da pleše isto tako

dobro kao što radi i sve ostalo u životu?

Ili pak koliko bi opasno bilo prihvatiti njegov poziv.

Ples je bio poput otkrovenja. Mogao je jako puno da vam kaže o

drugoj osobi. O njenim manirima, obzirnosti prema drugima,

samopouzdanju. Čak i o potrebi za kontrolom.. Ples je mogao da

bude istraživanje nečije ličnosti koje je otkrivalo mnogo više nego

što ste bili u stanju da svesno spoznate.

I a kode je bio veoma moćno gotivo - opasno i zapaljivo.

Verovatno je bio jedan od najbržih ikada smišljenih načina da se

zaljubite, a Suzi je bila, i to bukvalno, oborena s nogu.

Zaljubljivala se u čoveka zbog koga se osećala kao iik.iila do tada.

Lepom. Nadarenom. Poželjnom.

Iskustvo joj je pokazalo da veština muškarca na plesnom

podijumu može prilično usko da se poveže s njegovom veštinom u

spavaćoj sobi. Međutim, na kraju večeri, kada se Aleks ponudio da

je otprati do njenog apartmana, ipak je za trenutak oklevala, premda

je to iziskivalo ogromnu samokontrolu.

Kada su došli do vrata, čak se nešto jače potrudila. Je li neko sa

Stelom? Da li očekuju da se vratite? Ne. - Aleks je stajao veoma blizu

Suzi koja je pokušavala da otključa vrata karticom. - Noćas će pre-

juvati u kampu, s ostalom decom. Imali su veče priča i duhovima i

rekla mi je da posle toga ne želi da spava sama u bungalovu.

Dopustite meni da to uradim.

Vrata su se otvorila, ali Suzi se nije pomerila s mesta. Pogledala je

u Aleksa.

Ni ona nije htela da spava sama u sobi.

by voki

68

U stvari, spavanje joj uopšte nije bilo u planu.

Tokom nekoliko sekundi, koje su delovale kao ve čnost, stajali su

kao omadijani, ne mogavši da skin pogled jedno s drugog.

A onda je, lagano - i beskrajno nežno - Aleks sklonio jedan pramen

Suzine kose s njenog obraza. Pošto j to uradio, njegovi prsti su za

trenutak oklevali, veom kratko, a potom su utonuli u bujnu, zlaćanu

kosu koj je odisala miomirisima. Milujući je tako, najednom s

sagnuo i dotakao svojim usnama njene usne.

Bio je to brz, ovlašan poljubac, ali dovoljan da se sv nervni

završeci u njenom telu zagreju do tačke usijanja Njegove oči se na

sekund zatvoriše. Suzi je to znala, jer su se njene neposredno pre

toga otvorile, potaknute vrelinom koja je pretila da postane opasna,

našavši se zagledana u dva crna bezdana, u koje je prvi put utonula

prethodne večeri.

Bezdana u koje, znala je to, nije bilo teško upasti.

Ona je želela da upadne. Ne. Već je upala.

I to je bilo to. Nemo pitanje, a ona nije mogla da pronađe reči da

na njega odgovori.

Uostalom, reči nisu ni bile potrebne. Aleks je video upravo ono što

je želela da vidi. Uzeo ju je za ruku i uveo u apartman, lagano

zatvarajući vrata za njima.

by voki

69

5.

Koncentriši se!

Ovo je sigurno bilo važno. Hitan sastanak za celokupno

medicinsko osoblje na ostrvu Volabi verovatno ne bi ni bio sazvan

da nije bilo u pitanju nešto veoma važno.

Suzi se trudila da nabaci zabrinut izraz koji je videla na licima oko

sebe dok je ulazila u salu za predavanja koja je bila sastavni deo

kongresnog centra u hotelu, ali to joj nije polazilo za rukom. Osećala

se kao da lebdi na oblacima. Baš onako kako je lebdela i tokom

prvog dela dana - na autopilotu, pomažući Džeku i drugoj deci da

urade svoje vežbe disanja.

I onako kako je lebdela rano jutros, u krevetu u kome je provela

prethodnu noć s Aleksom.

To je delom bilo od iscrpljenosti, shvatila je, penjući se uz

stepenice kako bi se dočepala sedišta u poslednjim redovima.

Nemoguće je uživati u izludujućem, neverovatnom seksu celu noć, a

ne biti barem malčice umoran nakon istog.

S druge strane, uzrok bestežinskom stanju bio je boravak u

nekakvom mentalnom prostoru koji nikada ranije nije iskusila.

Prostoru koji je bio gotovo savršen. Uzbudljivom poput najsuludije

moguće vožnje toboganom, a istovremeno spokojnom nalik ramenu

za plakanje najsrodnije duiše koju možemo da zamislim Divlje

vožnje koja je, piremda možda zvuči sumanu bila ugodna i utešna.

Je li ona to bila na sedmom nebu?

Prostor u dnu, okružen sedištima, bio je namenje predavačima. U

ovom slučaju, to je bio Čarls, koji j već zauzeo svoje mesto. Tu je bila

i Bet Stjuart, koj je pričala s nekim visokim muškarcem koga Suzi

nije odmah prepoznala. Pošto se i Bet konačno smestila, žamor u sali

je naglo utihnuo. Još nekolicina zakasne lih milela je unaokolo,

raspoređujući se se po slobodnim sedištima.

by voki

70

Suzi primeti da je Mliranda, koja je sela pored nje, došla u pratnji

Nika - oca jedne od Mirandinih mladih pacijentkinja koja Je bolovala

od astme. Pogled i osmeh koji je ovaj par jrazmenio dok su se

užurbano smeštali na sedišta veoma je jasno govorio da nisu za-

jedno samo u profesionalnom smislu. Gospode, kad li se to

dogodilo? Ova novina potaknu Suzi da pažljivije osmotri prisutne u

sali.

Gde li je bio Aleks?

Vratio se u bungalov da se istušira i presvuče, i planirao je da

doručkuje sa Stelom. Je li moguće da nije bio obavešten o sastanke?

Da!

Suzi propusti Carlsove uvodne reči jer su se klizna vrata ponovo

otvorila kako bi propustila Aleksa, i ona oseti kako joj telom prolaze

žmarci. Ukoliko sedne pored nje, gotova je.

Samo jedan pogled na njegove muževne šake bio je dovoljan da se

sva naježi, setivši se njegovih noćašnjih dodira. Kada se okrenuo,

ona podiže pogled ka njenim licu. Primetila je da se obrijao, ali da će

tamna senka koja mu je još više isticala vilične kosti zauvek in ni.

Zauvek će je podsećati na ugodan i škakljiv rćaj koji je njegova blago

bockava brada budila medu njenim skutima. Na njenim grudima.

Na njenim bedrima...

Mora da je u tom trenutku ispustila neki slabašan zvuk jer je

Miranda najednom brzo, iznenađeno pogleda.

Jesi li dobro? - prošaputala je.

- Dobro sam - uzvrati Suzi, takode šapatom.

Dobro. Kako neprilična reč. Tako bezopasna i ne-podljiva.

Uglavnom je izgovaramo kada se zapravo impšte tako ne osećamo.

Međutim, u ovom slučaju usledila je kao posledica bezuspešnog

pokušaja potrage za rečju koja bi mogla da izrazi ovako savršeno

osećanje.

Da li se Aleks osećao dobro?

Suzi nije očekivala da će on piljiti u njenom pravni, ali upravo to

se desilo. I na trenutak se, preko svih Bava koje su gledale pravo u

Čarlsa, njen pogled susreti s Aleksovim. Nije mogla da shvati kako

by voki

71

će varnice loje su počele da iskrice između njih proći neopaženo,

samo je osetila kako je opet podilazi ona ista jeza ml malopre.

- Angus Stjuart - govorio je Čarls u pozadini — epidemiolog koji je

došao ovde na konferenciju. Angus je specijalista za pandemije i bio

je uključen u izradu mera predostrožnosti koje je vlada preduzela

vezano za mogućnost izbijanja ptičjeg gripa u našoj zemlji, o kome

se dosta govorilo pre nekoliko godina.

Stjuart? Ovo prezime joj se u trenutku učini poznatim i Suzi

skrenu pogled s Aleksa. Nije bila jedina koja je očima potražila Bet,

koja je sada sedela u prvom redu. Jesu li bili u nekom srodstvu? Još

jednom je pogledala čoveka pored Čarlsa. Izgledao je izuzetno

pristojno. Čak i uglađeno. Bio je veoma ozbiljan i naJ njegovom licu

nije bilo ni traga osmehu, što teško da je moglo da se dovede u vezu

s druželjubivom i opuštenom Bet, mada, šta je ona uopšte znala o

Bet?

- Kao što možda već znate - nastavio je Čarls - na ostrvu je izbila

epidemija jedne vrste gripa. Trenutno su u našem medicinskom

centru smeštene dve odrasle osobe iz hotela i troje dece iz kampa.

Niko od njih nije u kritičnom stanju, ali mi ih pažljivo nadziremo.

Grip nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo, a dodatno smo

zabrinuti zato što se ovde nalazi velika grupa dece od kojih su neka

već ionako ozbiljno zdravstveno ugrožena.

Suzi baci još jedan pogled na Aleksa, ali on je sada bio u

potpunosti usredsređen na ono što je Čarls govorio. Kao da je

shvatio nešto što još uvek nije bilo izrečeno i što mu se ili nije

svidelo ili se s tim nije slagao.

- Zatražili smo stručno mišljenje doktora Stjuarta jer je tokom

poslednjih nekoliko dana na ostrvu zapažen neuobičajeno veliki broj

mrtvih ptica.

Sada su svi pažljivo slušali Čarlsa.

- Zna se da je jedan od naših pacijenata prošlog utorka bio u

neposrednom dodiru s jednom od pomenutih ptica. Kod nje su se

prvi simptomi bolesti pojavili u petak.

- Lili... - promrmljala je Suzi. - Bože dragi! - Ovo je možda bilo još

gore od meningitisa na koji su sumirali. — Ptičji grip?

by voki

72

- Tiše malo, Suzi - upozori je Miranda.

- Jedan od naših šumara, koji je u petak sakupljao mrtve ptice s

obale takode pokazuje prve znake virusne infekcije, a oni

podrazumevaju: povišenu temperaturu, glavobolju, preosetljivo

reagovanje na svetlost i bol u zglobovima.

Publika sada više nije bila tako tiha i mirna. Tu i lamo ljudi su se

uspaničeno došaptavali. Aleks je smireno ustao i prekrstio ruke, i

dalje ne skidajući pogled sa Čarlsa. Neko je podigao ruku.

- Koliko još ima bolesnih? Onih koji još uvek nisu primljeni u

bolnicu?

Reči „još uvek" pobudiše paniku među prisutnima, s obzirom na

to da, koliko su shvatili, ova virusna infekcija nije bila nimalo

naivna.

- Ne znamo - odgovorio je Čarls. - I upravo smo želeli da

zamolimo sve vas da nam pomognete da dobijemo tu informaciju.

Obratite pažnju na grupe dece za koju ste zaduženi i prijavite bilo

kakve simptome, koliko god vam se oni sada činili neznatnim i

blagim.

Sestra koja je vodila brigu o deci oboleloj od raka ustala je i

izgovorila ono čega su se svi u tim trenucima pribojavali. Morala je

da podigne glas kako bi je svi čuli.

- Da li vi to hoćete da kažete da je na ostrvu Volabi izbila

epidemija ptičjeg gripa?

- Ne - ovaj put je na pitanje odgovorio Angus Stjuart - i to je nešto

što svima moramo da stavimo do znanja. Nema razloga za paniku.

Ono što mi želimo da kažemo jeste da za svaki slučaj treba sprovesti

opsežnu istragu, s obzirom na to da se pronalaženje mrtvih ptica

podudarilo s izbijajem gripa.

- Kakvu istragu? - upitala je Miranda. - Mislite li na uzimanje

uzoraka krvi i pljuvačke?

- To smo već sproveli nad hospitalizovanim pacijentima. Potrebno

je uzimati uzorke tokom nekoliko uzastopnih dana kako bi se

isključila mogućnost infekcije virusom H5N1.

- H5N1? - došapnu Suzi Mirandi na uvo.

- Ptičji grip tipa A - odgovori joj ona tiho.

by voki

73

- Trenutno nam je najvažnije da steknemo uvid u to koliko

potencijalnih slučajeva imamo - nastavio je Angus. - Treba ispitati

koje delove ostrva su ljudi i deca obilazili, kao i to jesu li videli ili

dodirivali mrtve ptice.

- Svi treba da budu upozoreni da ih nikako ne diraju i da odmah

prijave ukoliko spaze neke - dodao je Carls.

- Ali mi smo na ostrvu - rekao je neko - hiljadama kilometara

daleko od poznatih slučajeva ptičjeg gripa.

- Postoje ptice selice koje prelaze ogromne razdaljine. Činjenica da

je ovo ostrvo zapravo je velika prednost. U najgorem slučaju, to

znači da možemo da izolujemo virus.

- Od ovog trenutka, pa do daljnjeg - započeo je Čarls najozbiljnijim

mogućim glasom - ostrvo Volabi je karantin. Dok ne saznamo šta je

u pitanju, niko neće smeti da ga napusti.

- Molim? - upitao je preneraženo Aleks, na šta se većina prisutnih

začudila. - Ali to je nemoguće. U Sidneju me čeka kompletan

raspored operacija, a prva počinje sutra ujutru u sedam. Moram još

danas da pođem s ostrva.

Suzi je znala da je trebalo da ode ovog popodneva. Čitavu prošlu

noć bila je svesna da je to što se desilo između njih samo jedno

jedino, neponovljivo iskustvo. I upravo zato je bilo veoma neobično

što se u tom trenutku osetila tako prazno i beskrajno tužno. Pa čak i

malčice poraženo, videvši kako Aleks jedva čeka da pobegne odatle.

- Žao mi je - reče Carls odlučno. - To je sad izvan mojih moći.

Angus je stupio u kontakt s odgovarajućim ustanovama i karantin je

potvrđen. Uskoro će doći stručnjaci za ovu i slične vrste bolesti i

započeti svoju istragu, ali niko ne može da ode. Neće se praviti

nikakvi izuzeci.

- Ali neki ljudi su već otišli - požalio se neko. - Video sam jutros

hidroavion kako poleće.

- Već smo preduzeli neophodne mere da ih zaustavimo. Takođe,

kontaktiraćemo sve one koji su boravili na ostrvu tokom protekle

nedelje. Ukoliko bude liilo potrebe, i oni će biti nadgledani i

izolovani, ali kod kuće. Gostima hotela uskoro će biti podeljeni leci

putem kojih će biti obavešteni o trenutnoj situaciji, i hobije će se

by voki

74

potruditi da spreči bilo kakve neugodnosti, a njihov boravak ovde

dok se sve ovo ne završi i biće besplatan.

- A šta će biti s onima koji se opasno razbole? - upita Miranda.

- U tom slučaju, nekoj od naše dece najverovatnije će biti neophodna

intenzivna nega.

- Doneće nam dodatne zalihe lekova - rekao je Čarls. - Između

ostalih, one antivirusne. Već imamo jedan krevet za intenzivno

nadgledanje i ventilaciju. Još jedan ventilator je na putu ovamo. Za

svaki slučaj. Ukoliko se situacija pogorša, videćemo već šta i kako.

Miranda naglo ustade. - Imaš li malo vremena, Suzi?

- Mislim da imam. Zašto?

- Hoću da pregledam svako dete u kampu s astmom ili cističnom

fibrozom. Ona su u najvećoj opasnosti ukoliko se razbole od gripa.

Samo, ne želim da pravim paniku medu decom i roditeljima. Nik je

voljan da pomogne. Jesi li upoznala Džošovog tatu?

Suzi ispruži ruku Niku.

- Ti bolje poznaješ decu od nas - nastavila je Miranda. -I mislim da

ćemo zajedničkim snagama lakše uspeti da ih smirimo i opustimo.

- Naravno. Učiniću sve da pomognem.

- Premda, nema mnogo smisla da krijemo istinu od njih - dodala je

Miranda. - Uopšte ne sumnjam u to da će karantin na ostrvu biti

udarna vest u svim dnevnicima i novinama, a nema šansi da se

internet i televizija u hotelu ukinu, zar ne?

- Tako je. - Pošto su ljudi polako počeli da se rasipaju svako na

svoju stranu, Suzi shvati da joj neće biti lako da se približi Aleksu.

Zabrinutog izraza lica, hodao je nekoliko metara ispred nje,

udubljen u razgovor sa Čarlsom. Nije bilo nikakve sumnje u to da je

pokušavao da ga ubedi kako bolnica u Sidneju ne može da opstane

bez njega.

Ali, opstaće, zar ne? Sigurno postoje drugi pedijatrijski

neurohirurzi koji mogu da uskoče za hitne slučajeve, a određene

operacije ionako mogu da se odlože. Ovo svakako neće potrajati

duže od nekoliko dana.

Nekolicina ljudi tiskala se oko Angusa, i Suzi je mogla da ga čuje

kako odgovara na pitanja dok je izlazila iz sale s Mirandom:

by voki

75

- Još uvek nije potvrđen tip infekcije, te smo prema globalnom

planu pripravnosti Svetske zdravrstvene organizacije i dalje u fazi

tri...

Bacivši poslednji pogled na Aleksa preko ramena, Suzi je opet

videla bore od mrštenja na njegovom čelu, koje je prvi put spazila

odmah po njegovom dolasku.

Dobro, čitava ova situacija jeste bila neugodna i donekle

zastrašujuća, ali zaista je bilo malo verovatno da je na ostrvu zaista

izbila epidemija ptičjeg gripa. Ipak, Suzi je bila zabrinuta za decu

koja bi mogla da se zaraze, ali što se nje same ticalo, uopšte se nije

plašila. Bila je mlada i zdrava, a ovo je na neki način imalo i svetlu

stranu, zar ne?

Je li Aleks ikada imao nekoliko spojenih dana koje može da

provede sa svojom kćerkom?

Biće sa Stelom. Možda ne tako dugo, ali dovoljno da se steknu

uspomene kojih će se devojčica sećati celog svog života.

Suzi požuri da izađe na bleštavo, tropsko sunce.

Uostalom, koliko dana, toliko i noći, nije li tako?

Ako Stela bude provodila kvalitetno vreme sa svojim ocem preko

dana, Suzi bi možda mogla da uživa u njegovom društvu tokom

noći. I ona će moći da sakupi sopstvene uspomene koje će čuvati

čitavog svog života.

Da. Svako zlo ima svoje dobro. Niko nije mogao da zna kakvi dani

im predstoje na ostrvu Volabi, ali barem su imali priliku da ih

iskoriste na najbolji mogući način.

Vreme ručka predstavljalo je idealnu priliku za pregled dece koju

Miranda i Suzi nisu uspele da pogledaju nakon sastanka. Čarls i

Angus su takode bili zauzeti, razgovarajući s roditeljima i osobljem

u kampu, i premda se u vazduhu osećala izvesna doza

uznemirenosti, stvari su se odvijale uobičajenim tokom. Uprkos

tome što su se roditelji tiho došaptavali jedni s drugima, kada su

Miranda i Suzi ušle, atmosfera u trpezariji bila je podjednako bučna

i vesela kao i uvek.

by voki

76

Pre nego što će biti poslužen desert, glavni kuvar u kampu,

Malkolm, izašao je iz kuhinje da deci pokaže svoje umeće u sviranju

kašikama. Videvši to, deca su počela da grabe tudi pribor za jelo

kako bi se i ona okušala u istoj veštini, zbog čega je izbilo nekoliko

kavgi. Zvuk udaranja kašikama sve vreme je bio propraćen

urnebesnim smehom, dok je većina roditelja blagonaklono

posmatrala čitav prizor.

- Ima li razloga za brigu? - upita jedna majka Suzi.

- Ne bi trebalo da bude - odgovori Suzi. - Šta god da je, izborićemo

se. Izdvojićemo svu decu koja su barem malo šmrkava.

- Ali šta ako je zaista u pitanju ptičji grip?

- Ako jeste, on se veoma teško prenosi sa čoveka na čoveka - reče

Miranda uverljivo. - Činjenica da se iako mnogo ljudi razbolelo

najverovatnije ukazuje na to da nije u pitanju ptičji grip.

Suzi je mogla da vidi Stelu. Zadivljeno je gledala u Džejmija koji je,

držeći u svakoj ruci po jednu kašiku, besomučno udarao o drveni

sto, proizvodeći zaglušujuću buku. Mlada deca oduševljeno su se

okupila oko njega, zaklonivši Steli vidik u jednom trenutku. Suzi

priđe njenom stolu.

- Kako je?

- Uglavnom dosadno - odgovori Stela turobno. - Čitavog jutra

nismo skoro ništa radili. Sve su nas pregledali, merili nam

temperaturu i slične gluposti.

- To je zbog ovog virusa gripa. Moramo da znamo ko je zaražen.

- Da, znam. Džejmi je rekao da se pojavio ptičji grip, a Stiven je

rekao da to znači da ćemo svi da poumiremo.

- To nije tačno - uzvrati Suzi. - Deca svašta pričaju. - Zelela je da

povede razgovor u nekom pozitivnijem pravcu. - Sta je u planu za

popodne?

- Grnčarija i te stvari. Neko će čitati priče na plaži, fedna grupa će

da skuplja školjke za pravljenje ogrlica, a neki će u bazenu igrati

vaterpolo.

- Šta ćeš ti da radiš?

- Nemam pojma - Stela baci pogled prema Džejmiju - možda ću da

odem na plažu.

by voki

77

- Mogla bi da odeš negde s tatom. Pošto već imate kart, možete da

se provozate kroz šumu i popnete se do onog vidikovca na vrhu

brda. Trebalo bi to da vidi pre nego što ode.

- Ne ide on nikuda. Danima će biti zaglavljen ovde. Mnogo je ljut.

- Samo je zabrinut za svoje pacijente u Sidneju, ništa više.

- Ali on je uvek zabrinut za svoje glupe pacijente - Stela obori

pogled i zagleda se u jednu malu mrlju na svojoj majici. - A za mene

nikada ne brine.

- To nije tačno - Suzi ponovi malopredašnje reči. Nežno je

pogladila Stelu po kosi. - Bio je veoma zabrinut ono veče kad si se

zatvorila u kupatilu.

- Jutros čak nije hteo ni da razgovara sa mnom - Stela je pričala

gotovo nečujnim glasom i Suzi je morala da načuli uši kako bi je

čula, s obzirom na okolnu buku. - Sve vreme je bio na telefonu.

- Verovatno je tražio zamenu pošto se neće vratiti na vreme.

Kladim se da bi jako voleo da provede popodne s tobom.

Stela odmahnu glavom. - Ali jutros me nije čak ni pogledao, u

bukvalnom smislu te reči. Imala sam utisak da mu smetam. Ne

želim da se vratim nazad u bungalov.

- Da... - Suzi se seti kako se poneo prema njoj kada su se prvi put

sreli. Osetila se tako malom i bednom. U potpunosti je razumela

Stelu. - A šta kažeš na to da ja smislim neki način da te on zaista

primeti?

Stelin sumnjičavi pogled nije bio nimalo iznenadujuć. Suzi je bila

ta koja joj je dala ideju da se obuče drugačije ne bi li iznenadila oca

kada dode, a to svakako nije donelo ništa dobro. Ipak, ova ideja bila

je mnogo bolja. Suzi se nagnu da šapne nešto Steli na uvo.

Devojčica ponovo odmahnu glavom. - Ne mogu to da uradim.

- Možeš - ohrabrila ju je Suzi. - Znam da možeš.

Stela je nekoliko trenutaka razmišljala, a onda pomirljivo

uzdahnu. - Hoćeš li ti da podeš sa mnom? U slučaju da ne uspem?

- Naravno - Suzi se osmehnu, unapred se radujući predstojećem

prizoru. - Hajdemo, Zvezdo.

by voki

78

Aleks je i dalje bio na verandi bungalova. Pred njim je na stolu

stajao otvoren laptop, a on je pričao preko mobilnog telefona.

Pogled mu je bio uperen prema blago vijugavoj stazi koja je vodila

do kampa, premda se činilo kao da ne vidi ništa pred sobom.

Suzi je ostala iza drveta na jednom delu staze, ali bila je samo

polusakrivena. Morala je sve vreme da nadgleda Stelu, kako bi se

uverila da devojčica neće izgubiti samopouzdanje dok je hodala -

bez štaka -prema svom ocu.

Trenutak kada je Aleks postao svestan onoga što se pred njim

dešava bio je veoma očigledan. Kao da je na nekoliko sekundi

prestao da diše. Naglo je prekinuo razgovor koji je vodio i lagano

odložio telefon na bure. Seo je, prikovan prizorom koji se odvijao

pred njim. Bio je spreman da ustane i pohita u pomoć ukoliko to

bude bilo potrebno, ali ipak je ostao da sedi, želeći da se ovo čudo

nikada ne prekine.

Suzi se osećala veoma slično Aleksu. Dlanovi su joj se znojili i

njeni prsti skliznuše niz rukohvate Stelinih štaka. Blago gušenje u

grudima podseti je da treba da udahne vazduh. I ona i Aleks su,

svako sa svog kraja, pomno pratili svaki Stelin korak.

Suzi je primetila da devojčica hramlje, ali je takode videla koliko se

trudi da uspostavi ravnotežu.

- Hajde, Zvezdo - promrmljala je, više za sebe. -Ti to možeš.

Bila je u potpunosti koncentrisana na Stelin poduhvat i mogla je

da oseti napetost u njenom telu. Staza je išla malčice uzbrdo i to je

bila olakšavajuća okolnost. Da je išla nizbrdo, bilo bi mnogo teže.

Međutim, na kraju njenog puta do verande nalazile su se stepenice,

koje su vežbale samo jednom. Hoće li Stela podriti svoj uspeh

pokušavajući nešto što je u tom trenutku za nju ipak bilo preteško?

Suzi nije mogla da vidi Stelino lice, ali po nagibu devojčicine glave

bilo je sasvim očigledno da je njen pogled sve vreme bio uperen u

oca. I konačno je dobila ono što je želela, njegovu nepodeljenu

pažnju. Aleks je sada ponovo stajao, a Suzi je čak i s ove razdaljine

mogla da zapazi čitav splet emocija na njegovom licu -

zaprepašćenje; ponos; ljubav.

by voki

79

Suzi je bilo nemoguće da proguta knedlu u grlu koja joj se stvorila

dok je posmatrala svoju najdražu pacijentkinju kako prilazi

stepenicama. Stela je neko vreme oklevala, a potom se jednom

rukom čvrsto uhvatila za ogradu. Hoće li se setiti kojom nogom

prvo treba da zakorači? Može li da prebaci svoju težinu, podigne

protezu i postavi je dovoljno dobro da uspostavi ravnotežu?

Da.

Jedan spor korak. A potom još jedan. Uspon do vrha trajao je

čitavu večnost, ali Aleks, bog ga blagoslovio, nije pohitao napred,

ponudio pomoć i razbio čini. Samo je nemo stajao, lica rastočenog

emocijama, i raširio ruke da dočeka svoju mezimicu.

Suzi jedva da je uspela da vidi zagrljaj od suza koje u joj pohitale

niz obraze. Okrenula se ne bi li pružili ocu i kćerki nekoliko

trenutaka privatnosti, a zatim je brzim koracima prešla put do

verande koji je Stela malopre s naporom osvojila. Izgovor za to bio je

što su Sieli bile potrebne štake, a istina da je žarko želela da ovaj

nezaboravni trenutak podeli s njima.

I više od toga. Možda su je ova dva bića privlačila Iz sasvim

različitih razloga, ali upravo ta privlačnost i leđnog i drugog bila je

prejaka da bi joj se oduprla.

Međutim, kada je stupila na verandu, Suzi se nimalo nije osećala

kao uljez.

- Uspela sam, Suzi! Uspela sam! - Stela se okrenu ka Suzi i zagrli

je.

- Nisam ni sumnjala da hoćeš - Suzi uzvrati snažnim zagrljajem.

Ovaj put se nije ni trudila da zaustavi suze i jedna krupna joj se

skotrlja niz nos. - Tako sam I »onosna na tebe, dušo.

Ponosna poput njenog oca?

Suzi baci pogled na njega i nimalo se ne iznenadi kad ugleda kako

jedna suza identična njenoj klizi niz Aleksov obraz. Delovao je

izgubljeno, posegnuvši opet za Stelom kao da se plaši da će je

izgubiti kada se devojčica okrenula da zagrli Suzi. U jednom

momentu su se povezali, sve troje, a njegov pogled je neprestano

skakao sa kćerke na Suzi i obratno.

by voki

80

To je za Suzi bio jedan od najveličanstvenijih trenutaka u njenom

životu, trenutak pobede. Prvi koraci - i to u bukvalnom smislu - u

budućnost koja je, konačno, bila puna nade.

Kao nekom magijom, Suzi je mogla da oseti sve ono kroz šta je

Aleks prošao u proteklih nekoliko godina. Njegov bol i očaj. Mogla

je da oseti snagu ljubavi koju je gajio prema svom detetu. Potrebu da

je zaštiti, tugu što nije bio sposoban da je poštedi patnje i čvrstu

rešenost da, počevši od tog trenutka, stvari učini najboljim

mogućim.

Bio je to samo jedan kratak momenat njenog života. Samo

nekoliko otkucaja srca, ali ipak dovoljno da se oseti kao nikada pre.

Dovoljno da postane svesna da voli tog čoveka. Da se snaga

njegove ljubavi prema kćerki ogleda u njenim osećanjima prema

njemu.

Upravo tako.

Bilo je tačno. Moguće je zaljubiti se brzinom munje i znati, s

apsolutnom sigurnošću, da je to prava stvar. Daje to osoba s kojom

želite da provedete ostatak svog života.

Da li je Aleks osećao išta od toga? Je li moguće osetiti takvu

povezanost a da obe strane nisu u potpunosti usaglašene jedna s

drugom?

Međutim, ovo nije bio trenutak za traženje odgovora. Ovo je bio

Stelin trenutak, ali ako je barem delić ljubavi koja je sijala u

Aleksovim očima bio za Suzi, ona će strpljivo čekati da otkrije koliko

parče medenog kolača je njoj sledovalo.

A svakako će morati da pričeka.

Glas koji su začuli negde u daljini, iz pravca drveta iza koga se

Suzi malopre krila, bio je uznemirujući.

- U pomoć! Molim vas! Neka mi neko pomogne! Potrebna mi je

pomoć!

by voki

81

6.

- To je Deni! - Stela se brzo i vesto kretala uz pomoć štaka iza

Aleksa i Suzi koji su žurili stazom u susret pozivu u pomoć. — Sta

mu se desilo?

- Ima napad. - Aleks je kleknuo pored Benite koja je držala malog

dečaka polegnutog na stranu. - Dobro je što vazdušni put držite

otvorenim - rekao je sestri.

- Koliko dugo ovo već traje?

- Predugo - odgovori Benita zabrinuto. — Mislila sam da će

prestati za minut ili dva. Poslala sam Kamerona po pomoć iz

medicinskog centra i zadužila sam jednu od devojčica da vrati decu

nazad u kamp, ali ovo nikako da prestane. Sigurno traje već deset

minuta. Zato sam zvala u pomoć.

- Od čega boluje?

- Pre nekoliko nedelja presađena mu je koštana srž.

- Tako znači... - Aleks je pridržavo Denijevu glavu, na kojoj nije

bilo ni jedne jedine dlačice, dok su dečakovi mišići nastavljali da se

grče.

- Imao je intenzivnu hemoterapiju nakon operacije.

- Nakon operacije čega?

- Neuroblastoma.

- Je li bilo kakvih sekundarnih posledica?

- Ne. Ili barem ne nama znanih. Imao je izuzetno dobre rezultate

nakon poslednjih ispitivanja.

- Istorija napada?

- Nema je.

- Veoma je vruć. - Aleks je nežno podigao Denijevu glavu od

zemlje kako se dečak ne bi povredio o grub šljunak.

by voki

82

- Primetila sam da se zarumeneo - rekla je Benila - ali nisam tome

pridavala mnogo pažnje. Mislila sam da je to zbog toga što je

previše trčao unaokolo po vrućini. Bio je strašno uzbuđen jer smo

krenuli u lov na žabe.

- Nema simptome gripa? Je li i on jutros pregledan s ostalom

decom?

- Da, imao je blago povišenu temperaturu, ali u granicama

normale i delovao je sasvim dobro. Rekao je da ga ništa ne boli.

Denija je inače vrlo teško obuzdati, izuzetno je živahan.

- Izgleda užasno - prošaputa Stela Suzi na uvo, zaprepašćena

prizorom. - Hoće li umreti?

Suzi zagrli devojčicu. - Neće - rekla je. - Napad mu otežava

gutanje, te otuda toliko pljuvačke na njegovom licu. Disanje mu je

takode znatno otežano i zato su mu usne poplavele. Biće on dobro.

Ovde je tvoj tata da se pobrine za njega.

Aleks se na te Suzine reči okrenu prema njoj. - Možeš li da pođeš u

susret ljudima iz centra? Proveri da li su poneli kiseonik i

dijazepam. U svakom slučaju, valjalo bi nam da pronađemo način

da Denija što pre prebacimo do bolnice.

Suzi nije odmakla mnogo daleko kada je za volanom karta koji je

dolazio iz suprotnog pravca ugledala Bet. Na praznom sedištu

pored nje nalazila se poveća kutija s opremom za prvu pomoć, dok

se Garf lagodno izležavao u prikolici.

- Šta se događa? - upitala je Bet. - Je li napad prošao?

- Nije još. — Suzi načini zaokret i nastavi da hoda pored karta.

- Da li si ponela kiseonik? I dijazepam?

- Jesam, naravno. Ko je sada s Denijem?

- Benita. I Aleks - Stelin tata. Zamolio me je da proverim da li si

ponela sve što je neophodno.

Ubrzo su došle na mesto zbivanja i Suzi je samo mogla da stane

pored Stele i posmatra kako dva lekara postupaju s malim Denijem.

- Koliko ima godina? - pitala je Bet.

- Skoro će šest - odgovori Benita. - Samo je veoma sitan za svoj

uzrast.

by voki

83

Sestra je držala Denijevu ručicu što je mirnije moguće dok mu je

Aleks oprezno zabadao iglu u venu. Suzi je znala koliko je to u tim

trenucima bilo teško, ali Aleks je to s lakoćom uradio. Bet je

procenila dečakovu težinu i odredila odgovarajuću dozu sedativa.

Napad je konačno prestao. Aleks je podigao sa zemlje dečaka koji

je još uvek bio u nesvesti. - Ja ću ga poneti - rekao je. - Odnećemo ga

na kliniku.

- Je li neko iz njegove porodice ovde? - upita Bet Benitu.

- Ne. On je jedno od dece koja su došla bez pratnje. Ja sam

odgovorna za njega. Trebalo bi da pođem s njim, zar ne? Samo,

poslala sam ostatak grupe nazad u kamp i morala bih da proverim

da li je neko s njima.

- Možemo nas dve to da uradimo - ponudi se Suzi. - Je li tako,

Zvezdo?

Stela iznenađujuće poletno klimnu glavom.

- Kameron je otišao po Bet - nastavila je Benita - ili on zna sam da

se vrati. Trebalo bi da zateknete njih petoro na stepeništu ispred

trpezarije.

- Pronaći ćemo ih - rekla je Stela. - Mogu ja da ih povedem u

šetnju, to jest, u potragu za žabama.

Samo podsećanje na to da je njegova kćerka sposobna za tako

nešto natera Aleksa da pogleda u Suzi. Sada je sedeo na prednjem

sedištu karta s Denijem u naručju i komorom s kiseonikom medu

nogama. Bet je stavljala kutiju za prvu pomoć u prikolicu.

- Mrdaj malo, Garfe - naredila je. - Inače ćeš morati da trčkaraš za

nama.

Aleks je izgleda kao da stalno radio stvari poput ove, pomislila je

Suzi. Kao da je savršeno normalno da ljuljuška bolesno dete i brine o

njemu, bez obzira na to koliko su okolnosti neobične. Njeno srce

najednom poskoči, pošto je osetila kako ju jc zapahnuo nov talas

ljubavi prema ovom čoveku. Nije mogla a da se ne osmehne.

Aleks joj uzvrati osmeh. Smiren i suzdržan, ali sasvim dovoljan da

je vine u nebesa. Potom je skrenuo pogled ka svojoj kćerki.

by voki

84

- Izvini zbog ovoga, pilence. Moram da pomognem Bet da smesti i

pregleda Denija, ali neću se dugo zadržati. Kasnije ćemo raditi nešto

posebno zajedno, važi?

- Važi.

Ne, Suzi se nije pričinjavalo - Stela kao da je bila viša. Takode je

delovala nekako starije i zrelije. Kuda se denula ona pomalo

mrzovoljna tinejdžerka s kojom je pričala pre nešto više od sat

vremena? Ona što se žalila da joj otac posvećuje manje pažnje nego

svojim pacijentima?

- U redu je, tata - dodala je Stela. - Sada si mnogo potrebniji Deniju

nego meni.

Suzi nije bila jedina koja je primetila promenu. Jasno je videla

ponosan izraz koji je opet krasio Aleksovo lice, i znala je da je to

zbog Stele.

Devojčica se zadovoljno nasmešila.

- Hajdemo, Suzi - rekla je.

Suzi pode za njom, i dalje zapanjena tako naglom promenom.

Činilo se da je trenutak pobede na koji je podstakla Stelu otvorio

neka sasvim nova vrata.

Svima njima.

Nekih sat vremena kasnije, Aleks je pokušavao da pronađe svoju

kćerku.

Kamp je izgledao napušteno, ali je u trpezariji zatekao osoblje

restorana kako postavlja večeru.

- Pogledajte kod bazena - posavetovala ga je mlada žena koja je

redala pribor za jelo po stolovima. - Ili na plaži. Mnogo je toplo, pa

pretpostavljam da je većina dece otišla na plivanje. Ko je vaša

kćerka?

- Stela. Najčešće nosi bejzbol kapu i kreće se pomoću štaka.

Premda, možda više ne, pomislio je, ali ništa nije rekao. Njeno

samopouzdanje je naglo poraslo, i mogućnost da vidi svoju

ljubimicu kako sigurno hoda - pa čak i ttči ili pleše - naravno, bez

by voki

85

štaka, sada se činila sve izvesnijom. Možda ne odmah, ali u bliskoj

budućnosti svakako. I to zahvaljujući Suzi.

- Znam ko je - rekla je kelnerica, klimnuvši glavom. - Ona nije

bolesna?

-Ne.

Više nije. Agresivna terapija i amputacija noge pokazale su se kao

ispravna stvar, premda je sama ta ideja u početku bila šokantna, a

posebno za devojčicu u Stelinim godinama. Sada se konačno

smatralo da je Stela bila izlečena od raka. Hvala dragom bogu, mo-

gla je da nastavi dalje, nesputana ovom zastrašujućom bolešću.

- Dobro je. Nekolicina dece smeštena je u jednu od spavaonica.

Kod njih su primećeni neki od simptoma gripa, premda se još uvek

pouzdano ne zna jesu li zaraženi. Njima ćemo odneti posebne

obroke.

Pokazala je glavom prema poslužavnicima na kolicima. - Kakva

šteta, zar ne? Da se taj prokleti virus pojavi baš sad, kad je trebalo da

se sjajno provode.

Dok je išao ka bazenu, Aleks je bacio pogled prema spavaonicama.

Srećom, Stela je posle dužeg vremena bila dovoljno jaka da se ne

zarazi baš odmah od prve virusne infekcije koja naiđe, ali čak i da

nije, bilo je malo verovatno da je ovaj virus zaista opasan, te je

boravak u kampu još uvek imao smisla.

Bio je srećan što je ipak uspeo da izdvoji vreme i dođe ovamo, da

bude svedok tim prvim samostalnim koracima nakon amputacije

koje je Stela načinila.

Pošto je uspeo nekako da pokrije svoje produženo odsustvo iz

Sidneja, Aleks je tek sada shvatao da mu ovaj karantin može doneti i

mnogo dobra, iako ga je i dalje smatrao preteranim i bespotrebnim.

Takode, dobio je jednu sasvim neočekivanu priliku da upozna

mladu ženu za koju se njegova kćerka snažno vezala. Morao je

polako da se navikava na činjenicu da Stela više nije mala devojčica i

da počne da uživa u naznakama devojaštva koje je sve češće

pokazivala - kao na primer kada je tuđe potrebe stavila ispred svojih

i prihvatila to što Aleks mora da se pobrine za Denija. Pored toga,

by voki

86

bila je spremna da preuzme odgovornost za brigu o drugoj deci dok

je Benita bila odsutna.

Verovatno će je lako pronaći, s obzirom na to da je trebalo da bude

sa Suzi i grupicom mlade dece. Aleks je mogao da vidi Benitu pored

bazena, kako sedi u senci smokvinog drveta i drži neko dete

umotano u mekani peškir u krilu. Pažljivo je osmotrio čitav prostor,

ali na njegovo veliko razočaranje nije video ni Stelu ni Suzi.

- Ja sam malopre došla - reče Benita Aleksu kad joj je prišao.

- Otišla sam iz medicinskog centra dok ste vi razgovarali s doktorom

Veterbijem. Stela se odlično snalazila s klincima, ali delovala mi je

umorno. Rekla sam njoj i Suzi da odu do plaže, da se odmore.

Aleks klimnu glavom u znak zahvalnosti. - Videćemo se kasnije,

pa ću vas izvestiti o Denijevom stanju. Za dva sata ću otići da ga

obiđem. - Potapšao je džep svog šortsa. - Mobilni mi je sve vreme

uključen. Bet zna da može da me nazove ukoliko dođe do nekih

problema.

Negde na pola staze koja je vodila do plaže, Aleks shvati zašto mu

se ova potraga činila tako neobičnom. On nikada nije išao u potragu

za ženama. One su jednostavne uvek bile tu. Čekale su ga. Pa čak i

sledile. Medicinske sestre, dadilje, kućepaziteljke. Stela takođe.

Međutim, Suzi je bila drugačija. A možda je, zahvaljujući baš

njenom uticaju, i Stela postajala drugačija. Aleksu se to sviđalo. I to

mnogo.

Setio se onih prvih minuta po sletanju na ostrvo, kada je prvi put

upoznao Suzi. Doživeo ju je kao neprofesionalnu, tešku ženu koja je

htela da mu održi lekciju o tome kako da postupa sa sopstvenim

detetom. Spremnu da stoji tamo i da se bori na Stelinoj strani, ni

manje ni više. Spremnu da mu protivureči od samog početka. Za

razliku od ostalih, nije koristila Stelu kako bi mu se približila.

Upravo suprotno.

Ukoliko je uopšte bio nepoverljiv prema Suzinoj iskrenosti, sve

njegove sumnje raspršile su se ovog popodneva, kada je video one

suze na njenom licu. I njenu istinsku radost zbog Stelinog uspeha.

Radost kojom mu je stavila do znanja da je zaista razumela kroz šta

je njegova kćerka sve prošla u proteklih nekoliko godina.

by voki

87

Kroz šta je on prošao.

Taj trenutak je podstakao nešto duboko skriveno u Aleksu; toliko

duboko da ga je krio čak i od samoga sebe. Po prvi put je shvatio

koliko je propustio što nije imao nekog dovoljno bliskog da s njim

podeli ta mračna vremena. Nekoga kome bi mogao da verujei da se

osloni na njega. Bio je tako siguran da mu to nije bilo potrebno.

Zapravo je dokazivao da mu nije bilo potrebno.

Uhvativši Suzin blistav pogled u trenutku Stelinog trijumfa,

pomislio je koliko bi mu sve bilo lakše da je pored sebe imao nekoga

poput Suzi.

Ne, ne nekoga poput Suzi.

Samo Suzi.

I sama pomisao da možda postoji način da je zadrži u svom životu

za njega je bila potpuno nova. I toliko zapanjujuća da je, došavši

konačno do plaže, na trenutak zastao. Umesto da nastavi šetnju uz

obalu u potrazi za Suzi i Stelom, samo je nemo posmatrao kako se

kotrljaju talasi.

Šta je to radio, do đavola? Još davno se zakleo da više nikada neće

ovako razmišljati. A ubrzo se prisetio i zašto - da bi zauvek pamtio

neoprostivu izdaju u koju je bio umešan neko mnogo važniji od

njega.

Stela.

Začudo, gorčina koju je osećao svaki put kada bi prizvao Gretu u

sećanje sada je bila nekako slabija. U stvari, gotovo da je uopšte nije

ni bilo. A samim tim i nepoverenja prema svakoj ženi koja bi s njim

pokušala nešto što bi moglo da se nazove smislenom vezom.

Voleo je Gretu. Stela ju je takođe volela. Možda ga je upravo

devojčicino uverenje da je konačno pronašla majku za kojom je

očajnički žudela još otkako je postala svesna šta joj nedostaje u

životu nateralo da njihovu vezu podigne na jedan viši nivo.

I da je - gotovo - zaprosi.

Hvala bogu što to nije i učinio. Njena lažna ljubav prema Steli

otkrivena je zapanjujuće lako. Od trenutka kada joj je

dijagnostikovan rak, Greta je sve više pro-redivala svoje posete

bolnici, ne mogavši da prikrije gađenje prema Stelinoj kosi koja je

by voki

88

opadala u pramenovima i neizbežnom povraćanju nakon

hemoterapije.

Suzi nije bila takva. Ona bi bila tu, i sve vreme bi držala devojčicu

za ruku. Pronašla bi joj nešto mnogo lepše i ženstvenije od kape za

bejzbol da prikrije gubitak kose. Spremno bi čekala trenutak kada će

se Stela osetiti dovoljno dobro da je nauči kako da se šminka.

Pomogla bi joj da prebrodi periode krize.

Aleks je u Suzinim očima danas video nešto mnogo više od suza

radosnica zbog Stelinog uspeha. Video je odakle one potiču. Nije to

bilo samo razumevanje devojčicine muke. Pogled u Suzinim očima u

tom trenutku mogao je samo da bude uzrokovan njenim osećanjima

prema Steli.

Između njih je postojala čvrsta spona. To je i dokazala one večeri

kada se dobrovoljno i uspešno izborila s krizom u kupatilu.

Bila je to istinska briga.

Ljubav.

Da. Aleks lagano udahnu vazduh. Možda će mu biti potrebno

neko vreme da se navikne na to svoje novo osećanje, ali odluka je

bila doneta - odluka da nastavi ovo divno putovanje sa Suzi i vidi

kuda će ih ono odvesti.

Njegovo osećanje nije bilo uzrokovano samo načinom na koji se

Suzi ophodila prema njegovoj kćerki, nego je tek otvorilo vrata koja

je on smatrao zaključanim, povratilo mu izgubljeno poverenje u

ljude, u žene, i iznad svega, usadilo mu onu neporecivu žudnju koja

ga je progonila od njihove zajedničke noći u hotelu. Želeo ju je.

Želeo ju je više nego što je ikada želeo ijednu ženu. I sama

pomisao da bi njihova veza mogla da uspe budila je u njemu strast

koja je pretila da postane... nepojmljiva.

Dovoljno snažna da traje čitav život?

Preostalo mu je još samo da potvrdi odgovor na to pitanje.

Suzi je provela u vodi preko sat vremena. Otplivala je daleko iza

bova, želeći da se osveži, opusti i oslobodi stresa koji se nagomilao

tokom proteklih dana. Pošto je izašla na obalu, blaženo se prućila na

by voki

89

peškir, puštajući da joj toplo popodnevno sunce osuši telo. U

jednom trenutku počela je da tone u san.

Kada je videla Aleksa kako joj se približava, trepavice njenih

gotovo zatvorenih očiju blago zamagliše taj prizor i Suzi pomisli da

je skliznula u ono ugodno stanje između sna i jave u kome je

maltene sve moguće. Međutim, nešto je iznenada trgnu iz dremeža i

ona se malčice pridiže, oslonjena na laktove. Njeno telo je znalo da

ovo nije san. Aleks je hodao prema njoj.

Nasmejan.

S izrazom lica zbog koga se osećala kao da je ona jedina osoba

koju je želeo da vidi.

Kao da je jedina stvar koju je imao na umu bila da je uzme u

zagrljaj i beskrajno ljubi.

Suzi se prebaci u sedeći položaj i dohvati svoju majicu s namerom

da istrese pesak i obuče je, uprkos tome što je njen bikini još uvek

bio mokar.

Ni sama nije znala otkud taj iznenadni stid kad je Aleks prethodne

noći video njeno nago telo.

Video. Dodirivao. Okusio.

Gospode! Majica je bila zaglavljena pod Stelinim štakama i Suzin

trzaj učini da se one zatresu. Podigavši pogled, primeti da je upravo

taj zvuk skrenuo Aleksovu pažnju.

- Gde je Stela?

- U šetnji.

- Po pesku? Bez štaka?

- Nije sama. - Suzi shvati kako nema mnogo smisla da se trudi oko

majice, a potom pokaza rukom prema Steli koja je polako hodala po

vlažnom pesku.

- Opet onaj dečak - reče Aleks, piljeći u Stelinom i Džejmijevom

pravcu. - Bože dragi, pa oni se drže za ruke!

- Samo joj pomaže da održi ravnotežu - nadoveza se Suzi. - Ništa

više.

Aleks promrmlja nešto na grčkom, na šta se Suzine usne izviše u

osmeh. - U redu - rekla je. - Sviđaju se jedno drugom, Aleks. Stela će

by voki

90

učiniti više da zadivi Džejmija nego što bi učinila za mene. Pa čak i

za tebe, čini mi se.

- Premlada je za takvu vezu.

- Ona ima skoro četrnaest godina. Koliko godina si ti imao kad si

mislio da si se prvi put zaljubio?

- Gospode! - zavapi Aleks, spuštajući se da sedne na ivicu Suzinog

peškira. - Četrnaest.

- Pa onda? - Suzi obgrli kolena rukama i osmehnu se Aleksu. - To

vam je valjda nasledno... Prva ljubav je uvek nezaboravna, zar ne?

- Da...

- Ovo te ne bi toliko začudilo da je tebi otac rekao da si premlad. Ili

što je još gore, da ti je zabranio da se viđaš s tom devojkom.

- Pokušao je.

- I šta se desilo?

Aleks, smeškajući se, odmahnu glavom. - Oženio sam se njome

nekoliko godina kasnije. Kad sam napunio osamnaest.

- Uh... - uzdahnu Suzi nehotice. Nije mogla da veruje da je neko ko

je imao sve karakteristike veštog igrača stupio u brak još kao

adolescent. - Je li to bila... Stelina majka?

- Da. Helena. Devojka iz susedstva. To jest, iz susednog mesta. -

Aleks i dalje nije skidao pogled s udaljenih silueta Stele i Džejmija

koje su polako odmicale. - Gde taj dečak živi?

- Ne znam. - U ovim vremenima to nije bilo ni mnogo važno, s

obzirom na to da je bilo tako lako ostati u kontaktu s nekim putem

mobilnih telefona ili interneta. - Ali trenutno je ovde, i Stela misli da

je predivan i... život joj je najednom postao prilično drugačiji. Bolji.

- Da... - Zamišljeno je potvrdio. - Meni takode. I meni, pomisli Suzi.

I te kako. Premda, nije to smela

glasno da izgovori. Jedva da je poznavala Aleksa. Ukoliko bi tako

nešto priznala, to bi značilo da je zaljubljena u,njega, što joj nikako

nije priličilo.

Povrh svega, trebalo joj je malo vremena da proguta činjenicu da

se oženio svojom simpatijom iz detinjstva. A da ne pominjemo

smešnu ljubomoru prema nekome ko je tako zaposeo njegovo srce.

by voki

91

Stela joj je rekla da se ne seća majke, koja je umrla još dok je ona

bila beba, ali Aleks je se očigledno sećao. Je li ta ganutljivost koju je

mogla da čuje u njegovom glasu bila uzrokovana činjenicom da je

Stela sazrevala bukvalno naočigled? Da li je ličila na svoju majku

kada je bila njenih godina, onda kad se Aleks zaljubio u nju? Je li

razmišljao o tome kako je pronašao - i izgubio - ljubav svog života?

Promena teme delovala je kao sasvim dobra ideja.

- Kako je Deni?

- Još uvek je veoma iscrpljen, ali to nije ništa neobično. - Aleks je

očigledno imao tu sposobnost da sve što je lično skloni u stranu i

usredsredi se na posao. — Uvek je tako posle napada. Uostalom,

dobio je i sedativ. Otići ću da ga pogledam za nekih sat vremena, pa

ću obaviti nešto sveobuhvatniji neurološki pregled.

- I on je dobio grip?

- Izgleda. Temperatura mu se penje sve do četrdesetog podeoka, a

to je prilično visoko i ne tako uobičajeno nakon epileptičnih napada.

- Aleks zastade, a potom nastavi kao da glasno razmišlja. - Uopšte

mi se ne sviđa njegovo stanje.

- Zašto?

- Sestogodišnjaci retko kad imaju takvu groznicu. Postoje i neke

druge, zabrinjavajuće mogućnosti.

- Misliš na njegov rak? Je li moguće da mu je otišao na mozak?

- Moguće je. A tu su i meningitis ili encefalitis. Ne bih mu radio

lumbalnu punkciju sve dok mu je pritisak u granicama normale.

- Pritisak?

- Intrakranijalni pritisak. On raste ukoliko postoji neki otok na

mozgu, višak tečnosti ili ako se bilo šta dešava unutar lobanje. Ona

je poput kutije u kojoj nema prostora za viškove. Porast pritiska

mogao bi da bude drugo objašnjenje za napad.

- Zašto ne možeš da mu uradiš lumbalnu punkciju?

- Ukoliko je pritisak već dovoljno visok, uzimanje moždano-

kičmene tečnosti moglo bi da izazove pomeranje mozga. Konvulzije.

- Uh... - Suzi je znala da to nije dobro.

- Uh... - ponovi Aleks. - To bi moglo da bude katastrofalno. Zato

baš nisam mnogo srećan što sam toliko daleko od visokotehnoloških

by voki

92

medicinskih aparata, kao što je na primer magnetna rezonanca.

Najbliža pedijatrijska klinika je u Brizbejnu, a Čarls kaže da ne

smemo da ga prebacujemo osim ukoliko njegovo stanje ne bude baš

kritično.

- Ne slažeš se s njim?

- Ne bih to baš tako rekao. Čarls je poprilično u pravu. Moguće je

da Deni ispoljava simptome virusne infekcije zbog koje je ostrvo i

stavljeno pod karantin. Mogli bismo da ugrozimo mnogo više ljudi

ako bismo evakuisali Denija.

- Misliš li da je ovaj grip zaista toliko opasan?

- Grip nikada ne sme olako da se shvati. Posebno kod ljudi koji

imaju druge zdravstvene probleme. Ili kod starih i dece.

Suzi zadrhta, uprkos vrućini. - Nisi baš očekivao ovako nešto kada

si dolazio na vikend na tropsko ostrvo, zar ne?

- Nikako - reče Aleks, ne skidajući pogled sa naježene kože na

Suzinim rukama. Oprezno je ispružio svoje ruke i nežno je

pomilovao. Kao nekim čudom, njena naježenost izazvana strahom

nestade, i najednom je zameni neopisiva vrelina u obrazima. Aleks

podiže glavu i zarobi njen pogled svojim. - Ovde sam pronašao

mnogo stvari koje nisam očekivao - rekao je nežno.

Njegove ruke potom skliznuše niz njene šake i buline, sve do

kolena, koja su bila savijena kako bi obez-bedila skrovište njenim

grudima, budući da nije stigla da obuče majicu. Suzi je mogla da

oseti kako su joj se bradavice gotovo bolno ukrutile. Aleks se nagnu

još više ka njoj i njene usne se razdvojiše u iščekivanju poljupca.

- Tata!

Povik je dolazio izdaleka, ali ipak je bio dovoljno blizu da ga jasno

čuju. Suzi oseti kako je Aleksovo uzbuđenje naglo opalo. U

njegovim očima ogledalo se njeno sopstveno razočaranje. Njegova

ruka lebdela je u prostoru između njenog kolena i grudi još nekoliko

sekundi. Aleks se nasmeši. Bio je to osmeh namenjen isključivo Suzi.

Obećanje da vatra koja je raspaljena neće prestati da tinja. Nešto

kasnije opet će uzeti maha. A zatim se okrenuo, sedajući pored nje.

Posmatrao je svoju kćerku kako im se približava. Onaj trenutak

povezanosti i želje sada je bio sakriven negde duboko u njemu,

by voki

93

primeti Suzi. Stela nije morala da zna da se između njene

terapeutkinje i njenog oca nešto dešava.

Da li Aleks nije želeo da ona to zna?

I zašto? Je li bilo prebrzo da sazna ili je hteo da je zaštiti od svih

veza koje je imao kako ne bi ostavile posledice na njen život pošto se

okončaju?

Suzi se grčevito trudila da se izbori s talasom razočaranja koji ju je

zapahnuo. Ovo je bilo suludo. Očekivala je previše. Previše se

nadala. Trenutak pre nego što će im Stela i Džejmi prići, duboko je

udahnula.

Sve ovo bilo je previše za nju.

- Džejmi je super, zar ne, tata?

- Izgleda mi kao fin dečak - rekao je Aleks, sve vreme prateći

pogledom Suzi koja je odlazila s plaže. Sada je na sebi imala

dugačku majicu koja joj je pokrivala savršenu guzu, ali ne i

beskrajno duge noge koje su se izluđujući preplitale pred njegovim

očima. Dečak je hodao pored Suzi.

- Čekaj samo da se vrati sa svojom daskom. Trebalo bi da ga vidiš

kako surfuje, tata. Mislim, ovde nema baš pravog surfovanja.

Džejmi kaže da je ovo vodenični ribnjak, šta god mu to značilo, ali

ipak može da se održi na talasima veoma dugo. Fenomenalan je.

- Parkirao sam kart ovde na stazi. Zar nisi htela da se provozamo

kroz šumu?

- Jesam, ali ne sadi - Aleksov predlog očigledno nije mogao nikako

da se takmiči s prilikom da uživa posmatrajući dečaka kako jezdi na

malim talasima, ali to ga nije uvredilo već se, kada ga je Stela

bolećivo pogledala, samo nasmejao.

Nikada je nije video ovako srećnu.

Gotovo da je osećao zavist prema toj njenoj tako čistoj radosti -

nekoj vrsti poverenja i odanosti koju možeš da doživiš samo jednom

u životu, jer kad se stvari izjalove znaš da postoji velika mogućnost

da opet budeš povređen.

by voki

94

- Mogu li onda da ostanem ovde s tobom još neko vreme? Treba

da obiđem Denija tek za sat vremena.

— Naravno.

Oboje su se izvalili na pesak, posmatrajući talase i grupicu dece

koja se igrala malo niže niz plažu. Tišina mu je prijala i nije se

mnogo trudio da započinje bilo kakav razgovor s kćerkom. Pritajeni

smešak koji je u nekoliko navrata uhvatio u uglu Stelinih usana

veoma je jasno ukazivao na to da je i ona bila više raspoložena za

maštarenje.

Suzi je bila u pravu. Pokušajem da se umeša samo je odgurnuo

Stelu od sebe, a to je bila poslednja stvar koju je želeo da učini. I to

posebno sada, s ovom novom, predivnom bliskošću dve zrele osobe

koja se rađala između njih.

To će ionako potrajati još samo dan ili dva. Treba je pustiti da

uživa u svojoj prvoj tinejdžerskoj vezi. Ako je sada ne odgurne od

sebe, moći će da bude uz nju kada se sticajem okolnosti bude razišla

od Džejmija. A i.ida bi mogao da bude pun razumevanja.

Saosećajan. Mogao bi još jače da učvrsti tu sponu.

- Treba da se čuvaš da ne izgoriš na suncu - rekao je iznenada.

- Neću - rekla je Stela. - Džejmi mi je dao svoju kremu - dodala je

ponosno.

Je li je on i namazao, upitao se, osećajući kako počinje da kipti od

besa. Ipak, veoma brzo se ohladio shva tivši kako to njega ipak ne bi

trebalo da se tiče. Čak da je dečak bio toliko odvažan da joj nanese

kremu na neke nedostupne delove tela, kao što su recimo leda, to bi

bilo jedno krajnje nevino iskustvo.

Mada... Aleks nije mogao da odoli a da ne pomisli kako bi bilo

mazati Suzina glatka, preplanula leda, čija meka put će mu zauvek

ostati urezana u sećanju. Međutim, nije to bila samo glatkoća i

nežnost njene kože, već je i savršeno mirisala. Bila je savršeno

ukusna. I savršeno je plesala i gibala se u njegovom naručju, kao da

su stvoreni jedno za drugo, onako kako nijedna žena pre nje nije.

Ispustio je jedan težak uzdah, na šta se Stela okrenu prema njemu.

Aleks se oseti prozvanim i reče prvu stvar koja mu je pala na pamet.

by voki

95

- Šta kažeš na to da zajedno večeramo, dušo? Nešto posebno, u

hotelu. Neku klopu od pet zvezdica.

- Hvala, ali ne hvala, tata. U kampu ćemo imati naćose. To mi je

omiljena večera.

- Je li? - Aleks zbunjeno žmirnu. Otkad joj je to meksička hrana

bila omiljena?

- Aha. A danas je i dan za gledanje filmova. Pusti će nam novog

Džejmsa Bonda, ješćemo kokice i sv što uz to ide...

A ona će, bez sumnje, sedeti pored Džejmija. I držače se za ruke.

- Izvedi Suzi na večeru.

- Molim? - Aleks je bio potpuno zaprepašćen. Je li Stela nešto

primetila u njihovom govoru tela? Ili je ovo bila tek puka slučajnost?

Nije znao šta da kaže.

- Ona je zaista fina.

- Da, jeste.

- Ona će sigurno prihvatiti tvoj poziv. I ne moraš i ano da se

vraćaš. Ja ću opet spavati u kampu.

Da li je Stela pokušavala da ga ohrabri da izađe sa Suzi ili je to

samo bio deo njenog plana da ga se to veče oslobodi? Aleks je bio

sumnjičav.

- Mislim da to nije tako dobra ideja.

- To je sjajna ideja - reče Stela odlučno. - Suzi je bila divna prema

meni. Nikada ne bih ovako hodala da nije bilo nje. Neka to bude

način da joj se zahvališ.

- Imaš pravo. Ali onda bi i ti trebalo da večeraš s nama. - Aleks

podiže jednu obrvu - Možeš da pozoveš i Džejmija ako želiš.

- Nama se jedu naćosi. I gleda nam se film. Osim toga... - Stelin

osmeh bio je neodoljiv - ako ja budem bila tamo, nećeš moći da

pričaš o meni i tome kako dobro napredujem. Možda se uobrazim.

Samo podsećanje na to koliko je Stela zaista dobro bilo je sasvim

dovoljno da se Aleks malčice opusti. I rebalo je dodatno da je

ohrabri, a ne da insistira na svojoj verovatno bezrazložnoj

sumnjičavosti prema dečakovim namerama.

Osim toga, Džejmi je bio zaista fino dete. Odgovoran. Brižan.

Takođe, nakon njihovog prvog susreta sigurno je bio svestan da bi

by voki

96

ga Aleks ubio ukoliko bi na bilo koji način povredio Stelu. Deca su

ovde bila pod stalnim nadzorom, a spavaonice su bile krcate. Kamp

je bio savršeno bezbedan.

- U redu - rekao je, možda ipak donekle razočarano. - Izvešću Suzi

na večeru. Samo ja.

- Ali to je samo večera, tata - reče Stela umiruju-ćim tonom. - Znam

da ona nije tvoj tip.

- Molim? A koji je to moj tip?

- Pa valjda crnke, krupnije. Kao što je bila mama. Ili... znaš već...

Greta.

Da. Tamnokose raskošnih oblina. Neverovatno ka ko mu to sada

uopšte nije bilo bitno. Pa čak ni privlačno.

- Suzi je drugačija - zaključi Stela.

- Da, svakako jeste. Ali Stela ga više nije slušala. Džejmi se vratio, s

daskom za surfovanje pod miškom, i Stelino lice je sinulo. Oči su joj

blistale od radosti.

Aleks ju je razumeo. Možda čak i predobro. Možda jeste bio negde

skriven, ali deo njega osećao se u potpunosti identično. Zaneseno.

Omadijano.

A njegova kćerka, bog je blagoslovio, upravo mu j naložila da

provede veče - zapravo celu noć - uživajući u toj magiji.

by voki

97

7.

Veče s Aleksom.

Večera u elegantnom restoranu - inače prostranoj staklenoj bašti

koja je zadirala u tropsku šumu iza hotela. S ogromnim palmama i

papratima koje su gotovo ometale prolaz.

Ples.

Aleks je rekao da Stela želi da ostane u kampu sa svojim

drugarima. Zašto bi uopšte rekao tako nešto ukoliko to nije bio

poziv da provede celu noć s njim?

- Zvuči predivno - bilo je sve što je rekla.

Da li je mogao da pretpostavi koliko je njen odgovor zapravo bio

sveden? Pravo remek-delo nepotpunog izražavanja. Iščekivanje je

bilo neverovatno moćna droga koja je sada tekla njenim venama.

Fizikalna terapija koju je imala sa Džekom Hevensom pre nego što

će otići da se istušira, presvuče i utone u luksuz nerazmišljanja ni o

čemu osim o večeri koja je pred njom, nikako nije uspevala da ublaži

strepnju koju je osećala.

A kako i bi, kad je Aleks bio u istoj prostoriji, gde je pregledao

malenog Denija? Zavesa između dva kreveta bila je navučena, ali

Suzi je uprkos tome mogla veoma jasno da čuje Aleksov glas.

- Probudi se, Deni. Hajde, otvori oči, samo za mene.

Suzi je bila tiha kako ne bi ometala medicinski tim s druge strane

zavese. - Možeš sad da se okreneš na stranu, Džek. - Sagnula se da

uzme veliki jastuk koji je donela sa sobom. Mogla je da vidi

Aleksova stopala. To nije bio jedini par stopala oko Denijevog

kreveta, niti je bilo čudno da doktori na ostrvu nose obuću sličnu

sandalama, ali ona je znala da su to Aleksove noge.

Goli prsti. Bilo je nemoguće ne setiti se kako je prethodne noći

strgao odeću sa sebe, otkrivajući zategnute, mišićave linije svog

nagog tela, osvetljenog mekom svetlošću mesečine koja se probijala

kroz ogromne prozore Suzinog ekskluzivnog apartmana. Možda će

by voki

98

večeras biti drugačije. Imaće vremena da malo duže uživa u prizoru.

Namamiće ga da se polagano skida...

Suzi na trenutak zatvori oči, nesvesno grleći veliki, mekani jastuk

koji je držala u naručju.

- Tako je, Deni - začula je Aleksov glas. - Ne zatvaraj oči i gledaj u

moj nos.

- Boli... - Denijev glas bio je iznenađujuće slabašan, ali barem je

uspevao nešto da kaže.

- Šta te boli, drugar? Oči?

- Ne. Glava...

- Gde tačno? Možeš li da mi pokažeš?

- Ne, ne mogu. Negde unutra.

- Svuda unutra, ili samo na jednom mestu? - Suzi je mogla da čuje

smešak u Aleksovom glasu, a njene usne se takođe izviše u osmeh

dok je podmetala jastuk pod Džekova leđa.

- Svuda. - Jadni Deni zvučao je zaista iscrpljeno.

- Dobro je - došapnu Suzi Džeku. - Sad možeš ponovo da legneš,

dušo. - Džek se prevali, završavajući pod uglom od četrdeset pet

stepeni zbog glomaznih jastuka kojima je sada bio poduprt.

Automatski je podigao jednu ruku i stavio je iza glave, već naviknut

na položaj koji je terapeutkinji omogućavao slobodan pristup

njegovom levom plućnom krilu. Suzi spoji dlanove tako da se

poklapaju s dečakovim grudnim košem, a potom poče blago da ga

pritiska već dobro uigranim, ritmičkim pokretima.

- Stegni mi ruku, Deni - kazao je Aleks. - Dobar dečak. A sad

drugu.

- Deni je imao napad - reče Džek Suzi.

- Znam. Bila sam tamo. Nije dobro, jadničak mali.

- Sve vreme je pospan otkako je došao ovamo. Čuo sam sestru dok

je razgovarala s jednim od doktora. Misle da nešto nije u redu s

njegovom glavom.

- Samo opusti nogu - Aleks je sada davao uputstva Deniju.

- Potapkaću je ovim mojim specijalnim čekićem. Ne brini, to ništa ne

boli.

by voki

99

Suzi je ptestala s pritiskanjem i sada je ispružila dlan ne bi li

izmasirala jedan deo pluća kako bi pokrenula sluz.

- Duboko udahni - rekla je Džeku. Dečak poče da kašlje i Suzi

sačeka da završi.

- Odlično! Sjajno ti ide, Džek. Sećaš li se koji je sledeći položaj?

- Jastuk između nogu i ruke dole.

- Tako je. Hajdemo. - Suzi pomeri jastuk. - Mnogo bolje zvučiš.

- Više nemam temperaturu. Pustiće me da se vratim u kamp.

- Sjajno! Jesu li ti rekli kad?

- Sutra. - Džek se okrenu prema Suzi i bolećivo je pogleda. -

Možda me puste da se vratim još večeras ako ti kažeš da sam dobro.

Danas je filmsko veče.

- Što se mene tiče, možeš da ideš, ali moraš da miruješ. Samo

nemoj da trčiš narednih dan ili dva.

- To nije nikakav problem. Stvarno mi se gleda film. Ovde je

užasno dosadno. Mislio sam da ću moći da se igram s Denijem, ali

on sve vreme spava.

- Nije mu dobro. - Suzi poče s pritiskanjem donjeg dela Džekovog

plućnog krila, trudeći se da ostane tiha kako bi čula o čemu Aleks

priča sa svojim kolegama lekarima. Je li bilo neprofesionalno i

sebično nadati se da će mališanovo stanje biti dovoljno stabilno da

im omogući slobodno veče? Suzi nije dobro poznavala Aleksa, ali

bila je ubedena da bi on zasigurno odložio lično zadovoljstvo

ukoliko bi bio potreban nekom od svojih pacijenata, koliko god to

potrajalo.

- Gde su snimci koje smo uradili?

- Evo ih. - Začulo se šuškanje papirima, a potom kratkotrajna

tišina, najverovatnije dok je Aleks proučavao rezultate. - Želim da se

urade još neke provere. Uključujući i obim glave. Ne dopada mi se

ni ovaj krvni pritisak. - Sada je stajao u dnu kreveta i glas mu je bio

znatno tiši. Deni se nije čuo. Je li opet zaspao?

- Sistolski pritisak je stabilan. - Čarlsovo prisustvo nije bilo nimalo

iznenađujuće, budući da je najverovatnije smatrao neprimerenim da

Aleksa ostavi samog sa sestrama. Da li se ovde uopšte išta dešavalo

bez njegovog znanja i odobrenja?

by voki

100

- Da, ali dijastolski pritisak je opao. To nije dobar znak. Moramo

da ga kontrolišemo. Hoću informacije na svakih pola sata. Imamo li

srčani monitor na raspolaganju?

- Da.

- Pulsnu oksimetriju i EKG monitor za merenje krvnog pritiska?

- Naravno.

Aleks i dalje nije zvučao sasvim zadovoljno. - Glazkovska koma

skala se spustila za najmanje jedan poen. Mnogo je dremljiviji nego

što sam očekivao. Nije imao više nijedan napad od kad je primljen,

zar ne?

- Ne.

- Je li neko bio uz njega sve vreme?

- Ne baš sve vreme. U međuvremenu smo primili još tri pacijenta,

pa smo morali da se pobrinemo za njih. Pozvali smo dodatno

osoblje jer ne možemo sve da postignemo.

- Hoću da neko sve vreme bude s Denijem — naredio je Aleks. —

Vrlo je moguće da je imao još jedan kratkotrajni napad koji je prošao

neprimećeno.

- Džek je bio ovde. - Bio je to Maršin glas.

Neko naglo povuče zavesu. Aleks na trenutak uhvati Suzin pogled

i njegov izraz lica nakratko smekša. Suzine ruke se najednom

ukočiše, budući da se osetila razotkrivenom.

Recimo samo da joj nije bilo prijatno.

- Džek! - Aleks proviri iza zavese, okrenuvši se prema dečaku koji

je sada ležao potrbuške, ovaj put poduprt jednim manjim jastukom.

- Ja sam doktor Vavunis. Jesi li primetio nešto neobično u vezi s De-

nijem dok si ležao ovde?

- Sve vreme je spavao.

- Nije se grčio i ispuštao neke čudne zvukove?

- Mislite, kao da ima napad?

- Da.

- Jok - Džek odmahnu glavom, duboko udahnu, a potom poče da

kašlje, čime je spontano stavio tačku na njihov razgovor. Aleks se

okrenu, a Suzi obgrli Džeka oko struka jer je već počinjao da zvuči

umorno.

by voki

101

- Skoro pa smo završili - ohrabrila ga je. - Kad ti pročistimo pluća

osećaćeš se mnogo bolje.

Činilo se da je i Aleks bio pri kraju.

- Bilo bi dobro kad bismo uspeli malo da spustimo Denijevu

temperaturu - rekao je Marši. - Možda da ga operete sunđerom

potopljenim u mlaku vodu? Kad mu sleduje naredna doza

paracetamola?

- Za petnaest minuta.

U trenutku kada je Suzi prebacivala Džeka u završni položaj,

potrbuške s jastukom ispod kukova, Aleks je napuštao prostoriju.

- Obavezno me pozovite ukoliko bude bilo kakvih promena -

rekao je. - Marsa, ako vi ostajete s njim, zamolio bih vas da što češće

proveravate njegove vitalne znake i Glazgovsku koma skalu.

- Mislite da ga budim i razgovaram s njim?

- Da. Moram da znam ukoliko počne slabije da reaguje. Barem

kontrolišite da li se i dalje lako budi.

Ovo je bilo pravo mučenje.

Izvrsno, ali gotovo nepodnošljivo.

Ako je iščekivanje bilo droga, Suzi je bila u opasnosti da postane

žrtva prekomerne doze.

Je li moguće da Aleks to nije osećao? Ili je zapravo uživao u

ovome? Smišljeno i namerno? Deo njihove zajedničke večeri u

javnosti bio je poput neke vrste predigre.

Način na koji ju je posmatrao svakako se činio smišljenim. Suzi

nije mogla da izdrži njegov pogled duže od nekoliko sekundi. Bio je

tako... moćan.

Zainteresovan bi bila isuviše blaga reč da ga opiše. Delovao je

opčinjeno. Ili pak zaljubljeno?

Možda su to bile samo Suzine puste želje, ali znala je da bi bilo

neverovatno Iako utonuti u njega. I izgubiti kontrolu nad sobom i

onim što bi mogla da kaže. To bi već bilo opasno. Suzi nije želela da

Aleks prestane tako da je gleda. Bilo bi zaista užasno videti

nagoveštaj sumnje ili nezainteresovanosti u njegovim očima. Ili, što

by voki

102

je još gore, primetiti kako odmerava druge žene u prostoriji preko

njenog ramena.

A bilo ih je poprilično. Hotel je bio prepun „zahvaljujući"

karantinu zbog koga su gosti bili zarobljeni. Većina ljudi u restoranu

bila je prigodno obučena i Suzi je bila ubedena da je jedina koja je na

sebi imala isto što i prethodne večeri. Uostalom, nije očekivala

ljubavni sastanak. Ili možda jeste? Nije smela da bude u potpunosti

iskrena prema sebi. Plašila se da će je to koštati.

Takođe, nikada nije očekivala nekog poput Aleksa. Barem ne u

ovom životu. Bio je previše dobar da bi bio istinit, i sama ta pomisao

unosila joj je veliki nemir. Pribojavala se da će se on u svakom

trenutku probuditi i shvatiti koliko su ostale žene u restoranu

zapravo prelepe, zapitavši se šta do đavola ovde radi, gubeći vreme

s nekom tamo Suzi Džekson.

Ili će mu zazvoniti telefon i pozvaće ga da obiđe Denija ili nekog

drugog pacijenta. Radiće čitavu noć, a s jutarnjom svetlošću će mu

postati jasno da Suzi u stvari nije ništa posebno.

Međutim, Aleksov dodir opovrgavao je sve njene strahove, još

smeliji od njegovog upornog pogleda, način na koji je spustio

kažiprst tik uz njen lakat, ovlašno prateći liniju mišića sve do pulsa

na Suzinom ručnom zglobu. Pulsa koji mu je govorio koliko ju je

njegov dodir uzbuđivao i navodio ga da je još nestašnije posmatra.

Suzi je u jednom trenutku morala da ovlaži svoje suve usne jezikom,

uhvativši pri tom odraz sopstvene požude u njegovim tamnim

očima.

Uprkos svemu tome, Aleks je i dalje odavao utisak kao da mu se

nimalo ne žuri da završi večeru. Ponovo je uzeo višljušku, nabo dve

zelene špargle i komadić bifteka koji je prethodno isekao i sve to

lagano stavio u usta, pažljivo žvaćući, dok mu je pogled na nekoliko

sekundi napustio Suzino lice.

Suzi se pri tom činilo da je njena viljuška načinjena od olova i

ubrzano je gubila apetit. Batem za hranom, ako ništa drugo.

- Pa... - Aleks je progutao zalogaj, spustio viljušku i nož u tanjir i

posegnuo za svojom čašom crnog vina.

by voki

103

- Ti znaš sve o mom ranom ljubavnom životu. Sad bi bio red da ti

meni kažeš nešto o svom.

Suzi zausti da kaže kako joj zapravo nije mnogo rekao, ali uhvati

se za jezik. Oženio se devojkom iz susedstva - ljubavlju svog života.

Brak se tragično okončao. I to je bilo to. Možda se čak i plašila da

sazna nešto više.

- Jesi li i ti počela rano? - upitao je. - Kao moja Stela?

- Bila sam radoznala - priznala je Suzi - ali postojali su neki...

tehnički problemi.

Aleks je delovao zbunjeno. - Kako? Mislim da te ne shvatam baš

najbolje.

- Imala sam klona - objasni Suzi. - U stvari, još uvek ga imam. —

Nije mogla da odoli a da se barem malčice ne naslađuje Aleksovim

zaprepašćenim izrazom lica. — Imam identičnu sestru bliznakinju.

Zove se Hana. Dečaci su se ili plašili nas, jer su mislili da se

poigravamo s njima, ili su pak išli predaleko želeći da dobiju obe -

po mogućstvu u isto vreme.

- Tako znači... - Konačno shvativši o čemu se radi, Aleks se

nasmeši. Veličanstveno. Suzi je posmatrala kako mu se usne izvijaju

i u trenutku je poželela da se nagne preko stola i poljubi ga. - Dve

tebe - promrmljao je. Osmeh mu postade još širi. - Potpuno ih

razumem.

- Nas dve samo isto izgledamo, ništa više - dodade Suzi. — U

svakom drugom pogledu potpuno smo različite. Hana je ta koja ima

više samopouzdanja, mnogo je probitačnija od mene. Radi kao lekar

u jednoj velikoj bolnici na Novom Zelandu. Nedavno se udala,

takođe za lekara... i upravo je saznala da očekuje prvo dete.

O, bože, kako joj se ovako nešto uopšte omaklo? Osim toga,

Aleksu sigurno nije promakao čeznutljiv ton u njenom glasu.

Gospode dragi, bio je to savršen način da po kratkom postupku

uplašiš muškarca i odbiješ ga od sebe.

- Tako da ću postati tetka - zaključila je, trudeći se da njene reči

zvuče vedro i nehajno. - To je jako uzbudljivo.

- Da... — Aleks se opet dohvatio svoje viljuške i noža. Sekao je

hranu s preciznošću koja je Suzi podsetila na posao kojim se bavi.

by voki

104

Takode ju je podsetilo na to koliko su ti dugi prsti bili vesti na nekim

drugim, mnogo ličnijim poljima. Užurbano je spustila pogled i

zapiljila se u tanjir, mešajući svoj rižoto s divljim pečurkama koji je

izabrala kao glavno jelo.

Promeni temu, naredila je sebi odsečno. I to odmah!

- Sigurno si danas bio ponosan na Stelu. - Dobar izbor teme,

čestitala je Suzi sebi. Prikladna i neobavezujuća.

- Ja sam uvek ponosan na Stelu.

- Bila je divna s decom iz Benitine grupe. Znala je poprilično o

ovdašnjim žabama. Rođena je za učiteljicu.

- Misliš? - Definitivno je uspela da mu skrene pažnju. - Da. Čak i

kad je bila ozbiljno bolesna, u bolnici, volela je da bude s mladom

decom. Šteta što nije imala braću i sestre.

Suzi je bila zahvalna što su joj usta bila puna rižota le nije morala

da odgovori. Je li to Aleks nagoveštavao da bi u budućnosti želeo da

ima još dece?

- Mislim da posao učiteljice ne bi bio loš za nju, naravno, ako je to

ono što želi da radi - rekao je Aleks. - Izazovan je, a nije previše

fizički zahtevan.

- Čini mi se da će Stela uspeti u svemu što naumi. Kad je uspela da

prebrodi krizu i prihvati protezu, sada samo može da bude sve jača i

jača.

- Zahvaljujući tebi. - Aleks spusti svoju viljušku i obema rukama

uhvati Suzinu. - Izuzetno sam ti zahvalan na svemu što si učinila za

moju kćerku.

- Bilo mi je zadovoljstvo. - Suzi se svidelo utočište koje je pronašla

njena ruka. Osećala se sigurno. Zaštićeno. Bila je to minijaturna

verzija njenog celog tela sklupčanog u Aleksovom zagrljaju.

Tako je želela da je zagrli...

- Baš si zavolela Stelu, zar ne? - Aleks ju je pažljivo posmatrao.

Suzi se učini da bi ovo moglo da bude zvono za uzbunu. Šta je on

zapravo želeo da je pita? Može li sebe da zamisli kao Stelinu

maćehu? Ne, sigurno nije to. Preplašena od sopstvenog tumačenja

Aleksovih reči, najverovatnije pogrešnog, Suzi ništa ne reče već

samo klimnu glavom. I nasmeši se.

by voki

105

- I postaćeš tetka. - Aleks pusti njenu ruku i ponovo se vrati svojoj

večeri. - Da li bi volela da jednog dana imaš svoju decu?

U pomoć! Ovo je već bilo previše. Aleksovo pitanje pogodilo ju je

poput uragana. Suzi pokuša da se seti kako je izgovorio ono za

Stelinu braću i sestre.

Upotrebio je prošlo vreme, zar ne? Što znači da više nije razmišljao

o toj mogućnosti.

- Volim decu - odgovorila je oprezno. -I da, oduvek sam sebe

zamišljala kao majku, ali...

- Ali šta? - Je li Aleks primetio da je i ona koristila prošlo vreme?

- Zavisi... - promrmlja Suzi. Nije smela sebi da dopusti da zalupi

vrata za sobom, ali je takode morala da izbegne bespotrebno

pritiskanje Aleksa, nagoveštava-jući mu koliko su njena osećanja

zapravo jaka. Jer ona sigurno nisu bila uzvraćena. Sve se odigralo

prebrzo. I bilo je previše bajkovito.

Međutim, on nije imao nameru da je pusti. - Od čega? - pitao je.

- Od osobe s kojom sam. — Suzi je na neko vreme digla ruke od

hrane i okrenula se samo vinu. Takode je odustala od bilo kakve

mentalne gimnastike. Ovo je bilo važno i morala je da bude iskrena.

- Imam trideset tri godine - rekla je otvoreno. -Vrlo je moguće da

neko koga upoznam već ima decu i da ne želi više. Da, bila bih

tužna kad ne bih imala svoje dete, ali ukoliko sretnem čoveka s

kojim želim da provedem ostatak života, neću dopustiti da se to

ispre-či između nas. Odnos između partnera je najvažniji.

Za divno čudo, dok je Suzi izgovarala reči koje su dolazile pravo

iz njenog srca, Aleks nijednog trenutka nije skrenuo pogled s nje. - I

taj osećaj da nikada nisi sam - kazala je blago. - Čak i ukoliko ste

udaljeni hiljadama kilometara, znaš da je neko uvek uz tebe, bez

obzira na sve.

- Poverenje. - Aleks klimnu glavom. - Dve polovine jednog celog.

- Da. - Suzi takode nije skretala pogled s Aleksa. Nije čak ni

treptala. - Pronaći to je kao uspeti da dotakneš dugu. Bilo šta

drugo... sve ostalo... sve ostalo se da srediti - nasmešila se, u nadi da

će odagnati neku čudnu napetost koja ih je okruživala. - Pa, jesam li

odgovorila na tvoje pitanje?

by voki

106

- Naravno. - Ali Aleks se nije smešio. Delovao je veoma ozbiljno. Je

li pokušavao da razume ono što je upravo rekla? Ili je možda

pokušavao da pronađe način da pobegne od ove lujke koja je

planirala da ga, jadnička, prikuje uz sebe za čitav život?

Konobar je u pravi čas prišao njihovom stolu. - Da li biste želeli da

pogledate šta nudimo za desert?

- Hoćemo li? - Aleks upitno pogleda Suzi, podigavši jednu obrvu.

Ona je morala opet da obliže usne jezikom i da posegne za čašom.

Osećala je kako su joj usta suva.

Aleks pročisti grlo: — Ukoliko budemo želeli desert, naručićemo

da nam ga donesu u sobu. U svakom slučaju, hvala.

- U redu. - Konobar je uzeo njihove tanjire i nečujno se udaljio.

- Šta ti misliš? — Aleks je ustao, odložio platnenu salvetu iz krila

na sto i ispružio Suzi ruku. - Kako ti se čini ta ideja?

- Da... sjajno. - Suzi prihvati njegovu ruku. Radovala se što će

večeras opet plesati s Aleksom, ali činilo se da je njemu sada nešto

sasvim drugo bilo na pameti.

A to nešto svakako nije moglo da ne bude sjajno.

Napustili su restoran u gotovo nepristojnoj žurbi. Držeći se za ruke.

Suzi je samo na sekund skrenuo pažnju zapanjeni pogled Sofije

Pulos koja ih je spazila u holu.

Nisu dugo čekali na lift, ali su zato morali da ga dele s još jednim

parom. Aleks je tako jako stezao Suzinu ruku da je ona čak u

nekoliko navrata osetila blagi bol, ali nije se žalila. Pošto su stranci

izašli, njih dvoje su i dalje ostali mirno da stoje, naizgled strpljivo,

sve dok se konačno nisu popeli do poslednjeg sprata. Aleks ju je

onda povukao napolje iz lifta i, nekako uspevši da otvori vrata

apartmana, prislonio ju je uza zid, znajući da drugačije ne bi

izdržala silinu njegovih strastvenih poljubaca.

Međutim, već u narednom trenutku naglo je zastao. Prestao je da

je ljubi, sklonio je svoje šake s njenih kukova i postavio ih na zid,

malo iznad Suzine glave. Duboko je udahnuo, a zatim lagano

by voki

107

izdahnuo, dok mu je pogled bio prikovan za njen vrat a ona osećala

kako joj puls tuče kao lud.

- Večeras... - prošaputao je nežno - večeras je naša noć.

Kao da su se još sinoć dogovorili gde i kako će da provedu

današnju noć i koji je najkraći put da dotle stignu. Noćas će

istraživati jedno drugo. I otkrivati ono što je prvi put ostalo

skriveno. Nisu znali kuda će ih sve to odvesti, ali želeli su da ovo

putovanje iskoriste na najlepši mogući način.

Više ništa nije moglo da ih zaustavi.

Pomisao da mu ništa posebno ne znači još odavno je iščezla iz

Suzine glave.

Nikada se nije osećala tako poželjnom. Tako... obožavanom.

- Prelepa si - ponavljao je Aleks dok je milovao i ljubio svaki delić

njenog tela. - Tako si lepa... A Aleks je bio... Aleks. Savršen.

Suzi se poigravala tamnim maljama na njegovim grudima koje su

se prostirale u obliku leptira. Ispitivala ih je svojim jezikom,

uživajući u mekanoj koži koja se nazirala ispod njih. Kada ga je

primila u svoja usta, prostorijom se prolomio sirov krik

zadovoljstva, a nešto kasnije, dosta kasnije, na vrhuncu uzbuđenja,

nekoliko puta zaredom prostenjao je njeno ime.

Nakon najveličanstvenijeg plesa u Suzinom životu, zaspali su

zajedno. Bila je ušuškana u njegovom zagrljaju, glave položene na

njegove grudi i jednom nogom prebačenom preko njegove. Pošto se

probudila, nešto pre zore, posmatrala ga je kako spava i iščekivala

trenutak kada će otvoriti oči i ugledati je. Očekivala je da u njima

vidi istinu.

Nije morala dugo da čeka. Aleks je duboko udahnuo i

promeškoljio se. Potom je podigao svoje duge, crne trepavice i

otvorio oči. Na trenutak je izgledao iznenađeno, ali Suzi zatim spazi

nešto sasvim novo u njegovom pogledu. Neku toplinu koja ju je

obavila pre nego što je uopšte stigao da je dodirne.

Nasmešio se, ali Suzi nije bila u stanju da mu uzvrati. Savladale su

je emocije i bila je usredsređena na to da ne pusti suzu koja je bila

nestrpljiva da sklizne nit njen obraz. Sve što je mogla, bilo je da

dočeka Aleksa sa svim onim što je imala da mu ponudi.

by voki

108

Svoje telo i um.

Svoje srce i dušu.

Videla ih je kako šetaju niz plažu. Držeći se za ruke.

Verovatno su mislili da je prerano da ih neko prime-ti. A možda ih

nije bilo briga. Izgledali su kao da im niko na svetu nije bitan. Osim

njih samih.

Bili su samo malene, daleke siluete na maglovitoj jutarnjoj

svetlosti, te Stela skrenu pogled s njih i usmeri ga u potpuno

suprotnom pravcu. Sa svog omiljenog mesta ispod drveta mogla je

da vidi glavne zgrade u kampu, ali i plažu. Ustala je rano,

napustivši spavaonicu koju je prethodne noći delila s još tri

devojčice, s ciljem da osmatra obližnji bungalov i sačeka da Džejmi

izađe i uputi se na doručak. A potom je trebalo ona da nastupi. Bez

svojih štaka.

Džejmi će biti oduševljen. Kao što je i njen tata bio juče. I

pogledaće je onim pogledom, pogledom kojim će joj staviti do znanja

koliko je neverovatna.

Stela je želela da Džejmi misli da je ona neverovatna. Možda je na

neki način to već i mislio, inače je ne bi držao za ruku tokom filma

koji su gledali prethodne večeri. A nije morao. Nije morao da joj

pomaže da hoda ili nešto slično.

Bilo je zaista teško zaspati nakon toga. Film nije bio naročito

strašan, već Stela nije mogla da prestane da razmišlja o tome koliko

ju je držanje za ruku s Džejmijem činilo srećnom. Bio je to

najneverovatniji osećaj koji je ikada iskusila. Topao i ugodan, a s

druge strane iako uzbudljiv.

A kakav li je tek taj prvi poljubac?

Stela dodirnu svoje usne prstima i ovlašno pređe preko njih,

zamišljajući trenutak o kome je toliko maštala. Mogla je slobodno da

se prepusti sanjarenju, jer su svi još uvek spavali i u blizini nije bilo

ni žive duše. Samo onaj par na plaži, pomisli Stela, skrenuvši

nakratko pogled u njihovom pravcu. Više nisu šetali. Sada su stajali,

by voki

109

strastveno se grleći. I ljubili su se baš onako kako je Stela to

zamišljala u svojim najsmelijim snovima.

Uvrnuto. Kao da je telepatski poslala poruku ili tako nešto.

Stelu najednom obuze neko neobično osećanje koje nije bila u

stanju da definiše. Da nije zavidela onima koji su bili dovoljno

odrasli da rade te stvari? Ili je to možda bio strah prema odrastanju

kao takvom? Ili pak tuga, usled spoznaje da više nikada neće biti

dete?

Siluete su nastavile šetnju, ovaj put ruku podruku. Sada su već

bile dovoljno blizu da je mogla da razazna koliko je muškarac

zapravo bio visok. Ženina kosa boje žita presijavala se na prvim

zracima sunca... Bila joj je nekako poznata...

O, bože!

Stela zabezeknuto otvori usta, zaboravivši na prvobitni razlog

svog boravka na mestu na kome je sedela. To je bio njen tata! I... i...

Suzi!

Izveo ju je na večeru. Dolazi iz pravca hotela... Sigurno je proveo

celu noć s njom. -Ne!

Dreknuvši iz petnih žila, Stela preplaši samu sebe,

Duboko je udahnula vazduh, pokušavajući da se pribere. Nije da

joj se Suzi nije dopadala ili bilo šta si čno, ali ovo jednostavno nije

trebalo da se dogodi.

Ne sada. Ne kad je njen otac konačno pronašao vremena da je

primeti. Kad je bio tako ponosan na nju,

Uostalom, bilo je prekasno. Stela je već davno prerasla onu

očajničku potrebu za majkom. Njoj i njenom ocu nije bio potreban

niko više u njihovim životima, On joj je lično to rekao kad je Greta

otišla.

Rekao joj je da za to nije bila kriva njena bolest, da bi se ionako

rastali, da je ona - Stela - bila najvažnija žena u njegovom životu, i da

će uvek biti.

Stela je namršteno nastavila da posmatra par koji je sada skretao

prema stazi koja je vodila od plaže. Suzi će najverovatnije otići u

trpezariju, što će joj pokvariti ugođaj doručkovanja s Džejmijem.

by voki

110

Tata će otići u njihov bungalov. Sigurno će se pretvarati da je tamo

proveo celu noć. I da se ne dešava ništa što bi moglo da promeni

njihove živote.

Stela dohvati svoje štake i provuče ruke kroz proreze kako bi se

uhvatila za drške. Ovaj put nije bilo šansi da hoda bez njih. Morala

je brzo da se kreće.

Morala je da sazna šta se kog đavola događa.

Kao i da smisli šta joj je činiti po tom pitanju.

8.

- Videla sam te! - povikala je Stela u jednom dahu, ali u njenim

recima ipak je mogao da se nasluti optu-živački ton. —Na plaži. Sa

Suzi!

Aleks ispusti jedan težak uzdah. Izbezumljeno lice njegove kćerke

nedvosmisleno je nagoveštavalo da mu predstoji opasna bitka.

U pozadini se čuo glas spikerke prvih jutarnjih vesti koji je

ispunjavao kratkotrajnu, ali izuzetno napetu tišinu.

„Nijedan od pacijenata koji su primljeni u nedavno rekonstruisanu

medicinsku ustanovu nije u kritičnom stanju. Sada ćemo se prebaciti u

vojnu bazu, gde se jedan helikopter sprema da prenese mobilnu laboratoriju

i jedinicu za dekontaminaciju na ostrvo Volabi..."

- To nije bilo ništa - pokušao je da se odbrani Aleks. Odnosno,

ništa zbog čega bi Stela trebalo da brine. Bio je više nego spreman da

pusti stvari da se polako odvijaju. I da na najbolji i najbezbolniji mo-

gući način omogući Suzi ulazak u porodicu. U njegov život.

— Ljubio si je! — uzviknula je Stela.

by voki

111

„Ko će koristiti laboratoriju?" Reporter je postavljao pitanja nekom

muškarcu u vojničkoj uniformi. „Da li će još ljudi biti izloženo riziku od

zaraze ptičjim gripom?"

- Dopadamo se jedno drugom - reče Aleks Steli. To i nije bio tako

loš početak, zar ne? Stelu sigurno neće toliko razbesneti to što mu se

žene još uvek dopadaju. Pa ona ga je i naterala da je izvede na večeru,

za boga miloga!

I to kakvu večeru! Aleks je bio ubedeniji u ovu priču više nego u

bilo šta u svom životu. On i Suzi bili su stvoreni jedno za drugo.

Nikada nije - i nikada neće - pronaći ženu prema kojoj će osećati išta

slično. Suzi je bila savršena. Veličanstvena. Inteligentna. Saosećajna.

Dostojna poverenja. Njegova druga polovina. Njegova...

Stela frknu. - Izgledalo je kao mnogo više od toga. Jesi li spavao s

njom noćas?

- To, mlada damo, nije tvoja stvar. - Njih dvoje možda jesu ulazili

u jednu sasvim novu fazu svog odnosa, znatno zreliju i ozbiljniju, ali

morale su da postoje neke granice.

Gde je nestala ona mala devojčica? Ona blistavih očiju punih nade

koja ga je propitivala o svakoj ženi koju bi upoznao, nadajući se da

je baš ona ta, da je upravo ona prava majka za nju.

„Angus Stjuart", rekao je čovek u vojničkoj uniformi. „Srećnim

sticajem okolnosti, na licu mestaje svetski priznat stručnjak u ovoj oblasti.

Biće izvršena autopsija jedne od uginulih ptica pronađenih na ostrvu

Volabi. Već koliko sutra trebalo bi da saznamo sa čim imamo

- Naravno da je moja stvar. Ti si mi otac! — Stela ga je sada besno

gledala, i u tom trenutku više nego ikada podsetila ga je na njenu

majku, Helenu - ljutu na njega; nesrećnu; zarobljenu u braku koji je

počeo prerano za oboje.

- Venčaćeš se s njom? - Stela se trudila da zvuči sabrano, ali glas joj

je podrhtavao i bilo je jasno da je na ivici suza.

- Teos!- prošaputao je Aleks na grčkom.

Aleks uze daljinski upravljač i isključi televizor, presekavši snimak

najverovatnije načinjen iz jednog od helikoptera koji su juče viđeni

kako preleću iznad ostrva. Pre toga je bio prikazan čovek s crnom

plastičnom kesom u jednoj i mrtvom pticom u drugoj ruci.

by voki

112

Međutim, Aleksu se sada čitava ta priča s karantinom i potencijalno

smrtonosnim gripom činila mnogo manje važnom od onoga što se

dešavalo u ovom bungalovu.

Pogled na Stelu, beskrajno tužnu zbog njegove nepromišljenosti i

opčinjenosti jednom sasvim novom ženom u njegovom životu,

zajedno sa sećanjem na njegov brak, koji se tako nesrećno završio,

bio je dovoljan da Aleks potisne to izuzetno osećanje koje je počinjao

da gaji prema Suzi.

I to da bi oslobodio mesto sumnji. Moraće pažljivo da porazmisli o

tome kuda bi sve to njegovo srce moglo da ga odvede. Kasnije.

Trenutno mu je bila važna samo Stela. Spustio je daljinski na stočić i

prišao joj, nežno obujmivši njeno ukočeno telo svojim snažnim,

očinskim rukama. - Naravno da neću - odgovorio je. - Suzi i ja smo

se tek upoznali, dušo. Da, sviđamo se jedno drugom, ali to je bio

samo sastanak. Nešto kao... letnja šema.

- Da... - Osetio je kako se njena napeta ramena malčice opuštaju.

Nešto više nije ni mogao da očekuje, s obzirom na to da se Stela i

dalje grčevito pridržavala za svoje štake. - Ona je... prilično lepa.

- Ali nije moj tip - reče Aleks nehajno. - Znaš to, zar ne?

- Da, znam. - Stelina napetost je već uveliko popuštala. - Tebi treba

neko kao mama.

Ne, nikako! - dreknuo je Aleks u sebi, jedva se suzdržavši da to ne

uzvikne naglas. Nikada više. Jeste da su ga nekim sticajem okolnosti

u prošlosti uglavnom privlačile brinete i crnke, ali Suzi je bila pravo

otkrovenje - tako svetla i blistava; sposobna da njegov život ispuni

toplinom i sunčevim sjajem. Najednom se prisetio boje njene

mekane, bujne kose kroz koju je sinoć s uživanjem provlačio prste.

Odagnavši pri tom one začetke sumnji koji su opasno pretili da mu

zamagle radost i zadovoljstvo.

- Ali nama niko ne treba, zar ne, tata? - Stela pokuša da korakne

unazad, ali se zatetura i Aleks je morao da je uhvati za ramena ne bi

li joj pomogao da povrati ravnotežu. Potresen ovim trenutkom,

Aleks oseti kako mu se srce steže. To je bilo tako nepravedno. Da joj

i najobičniji korak unazad predstavlja toliki problem. Ponovo se

podsetio sa čime je Stela sve morala da se suoči - i sa čime se i dalje

by voki

113

suočavala - i oblak sumnji iznova se nadnese nad njega, donoseći sa

sobom ledeni povetarac koji mu je prodirao sve do kostiju. Mogao je

jasno da ga vidi. I da oseti predstojeću oluju.

- To si rekao kad sam bila bolesna, sećaš se? — Steline krupne crne

oči bile su prikovane za njegovo lice. Bolećivo su ga posmatrale. —

Kad je Greta otišla, rekao si da ćemo nas dvoje sami uspeti da se

izborimo sa svim. I da ništa nije nemoguće samo ako se budemo

držali zajedno.

- Da, rekao sam to - složi se Aleks, premda teška srca. - A to sam i

mislio.

Stela polako i oprezno klimnu glavom, a potom se uspravi i

ponovo povrati ravnotežu. Aleks je blago potapša po leđima, a

zatim je pusti.

- Šta kažeš na to da nas dvoje odemo na doručak u hotel? Na jaja

sa slaninom? Ili na kroasane? Na nešto posebno u svakom slučaju.

- Samo ti i ja?

Aleks se nasmeši: - Samo ti i ja, latrija. Stela se namršti: — Dug je

put do tamo.

- Poslaću po kart. Znaš šta, mogla bi da povedeš i onog smešnog

psa s nama, da se malo provoza.

Stela se konačno osmehnu: — Mnogo sam zavolela Garfa.

Možemo li i mi da nabavimo psa, tata? Kad se vratimo u Sidnej?

Molim te?

Sada je već podsećala na malu devojčicu kakva je donedavno bila.

- Možda. Razgovaraćemo o tome za doručkom. Pas je velika

odgovornost, pretpostavljam da to znaš.

Stela klimnu glavom. - Znam. Mogu ja da se staram o njemu, tata.

Ti nećeš morati ništa da brineš. Osim toga, biće mi odlično društvo.

- Hajde da pronađemo kart. Prićaćemo kasnije o tome.

- Trebalo bi da se vratim do deset sati. Ili hoćeš da pozoveš Suzi i

kažeš joj da danas ne mogu da dođem na terapiju?

Aleks slegnu ramenima. Učinilo mu se da ovo nije bio pravi

trenutak za razgovor sa Suzi. Potom je odmahnuo glavom,

nagovestivši odrečan odgovor: - Imamo dovoljno vremena. Možeš

da se vratiš do tada. Fizikalna terapija je veoma važna.

by voki

114

Uzeo je telefon da naruči prevoz. U svakom slučaju, moraće da

pronađe način da u nekom trenutku popriča sa Suzi u četiri oka. Bio

je zadovoljan, jer je uspeo da razuveri Stelu u neke stvari, ali je zato

trebalo predložiti Suzi da budu malo diskretniji. Olakšanje koje mu

je ova pomisao donela bilo je krajnje iznenađujuće. Zar je zaista

želeo da uspori? I da se odrekne tog neverovatnog, ali ipak donekle

zabrinjavajućeg uzbuđenja?

Da, možda jeste. Možda je i njemu trebalo vremena da se navikne

na sve ovo, baš kao i Steli.

Terapija je tekla dobro.

- Danas ću da ti povećam optetećenje. - Suzi je uzela specijalan teg

sa širokim trakama i vezala ga oko Steline butine. Od kolena pa

nagore ova noga je izgledala savršeno normalno sve dok se ne bi

uporedila s drugom. Usled atrofije mišića bila je gotovo duplo tanja

i delovala je prilično slabo i nejako.

Ne bi trebalo da je takva. Stela je trebalo da ima fizikalnu terapiju

još od trenutka kada joj je izvršena amputacija, ali nije bilo teško

razumeti zašto je izgubila dragoceno vreme. Suzi je bilo dovoljno da

se priseti potuljene tinejdžerke koja nije imala ni najmanju želju da

saraduje, koju je upoznala prošle nedelje. Njih dve su prevalile dug

put za veoma kratko vreme. I desilo se pravo čudo, zaista.

A potom se desilo još jedno - pronašla je Aleksa - osobu s kojom je

poželela da provede ostatak svog života. Kao što je on sam rekao -

svoju drugu polovinu.

- Videćeš da će ti hodanje s protezom biti mnogo lakše kad budeš

ponovo ojačala ovaj kvadriceps - rekla je Steli.

- Da, znam to. - Stela opet sede na strunjaču u nevelikoj

gimnastičkoj sali koju je Suzi koristila za terapije u zatvorenom. -

Moraću da poboljšam svoje hodanje, jer mi je tata dopustio da imam

kucu kad se budemo vratili kući.

by voki

115

- Zaista? - upita Suzi oduševljeno. - Pa to je sjajno! - Svideo joj se

ovaj Aleksov potez. Nije postojao bolji način da je motiviše. -

Kakvog psa želiš?

- Istog kao što je Garf. - Stela se namršti, delimi-čno i zbog napora

koji je morala da uloži da podigne nogu i zadrži je nekoliko sekundi

u vazduhu. - Samo ne znam koja je to rasa.

- Ja znam. On je labradudla. - Suzi se nasmeši, srećna što može da

bude od pomoći Steli. I postane deo ogromne promene za malu

porodicu Vavunis. Stene će devojčici doneti mnogo radosti.

Stela zaječa: — Ovo je stvarno teško.

- Znam, ali dobro ti ide. - Suzi postavi svoju ruku ispod Steline

butine, pre radi ohrabrenja nego zato što je devojčici zaista bila

potrebna potpora. - Ovaj put se potrudi da izdržiš do pet. - Brojala je

polako. - Četiri... pet... Odlično. A sad pokušaj lagano da je spustiš.

Stela uloži sav svoj napor u taj jedan pokret, na trenutak zastenja,

a potom duboko udahnu vazduh. - Sta si ono beše rekla da je Garf?

- Labradudla.

- Šta je to?

- Labrador ukršten s pudlom.

- Kako to rade?

- Jedan roditelj je labrador, a drugi je pudla. U skorije vreme pudle

se veoma često ukrštaju s ostalim rasama, pre svega jer poseduju

neke dobre karakteristike. Na primer, ne linjaju se, i stoga su vrlo

dobar izbor za ljude s alergijama ili pak za one koji ne žele da im se

pseća dlaka povlači po nameštaju i tepisima. Čula sam za spudle,

mešance koker španijela i pudli, šnudle, mešance šnaucera i pudli,

zatim...

- Ali labrador je veliki pas a pudle su male!

Suzi se nasmeja. - Postoje različite veličine pudli. Standardna

pudla je poprilično veliki pas. Dovoljno veliki da se ukrsti s

labradorom. Garf je poveliki pas, znaš to, zar ne? Jesi li sigurna da

želiš baš takvog? Imate li veliko dvorište kod kuće?

- Prilično veliko - odgovori Stela. -I živimo baš na plaži. S druge

strane luke, preko puta centra.

by voki

116

- Fenomenalno. - Kuće nadomak luke u Sidneju spadale su u jedne

od najskupljih nekretnina u svetu.

Suzi nikada nije razmišljala o tome koliko je Aleks zapravo bio

imućan. Je li to uopšte bilo važno? Mogla je da se kladi da je za

većinu žena koje je sretao to bilo od izuzetno velikog značaja, ako ne

čak i od presudnog.

Ali ne i za nju. Podjednako bi želela Aleksa i da je bio konobar u

grčkom restoranu ili... ili profesionalni surfer. Međutim, prijatan

osećaj koji je donosila pomisao na Aleksa u surferskom šortsu kako

hita prema talasima s daskom pod miškom bio je kratkog daha,

budući neprikladan situaciji u kojoj se u tom trenutku nalazila.

- U redu, hajde da odradimo još jednu seriju s tegovima, ovaj put

za mišiće s unutrašnje strane butine. - Razgovor je bio sjajna stvar,

jer je skretao pažnju s teških i dosadnih vežbi koje su se u nedogled

ponavljale. - Znaš li nešto o gajenju štenaca? - upitala je Stelu.

- Nego šta! Džejmi ima psa i on mi je ispričao sve o tome. Jesi li

znala da možeš da staviš sat u kutiju u kojoj će boraviti u prvo

vreme? On ih podseća na otkucaje srca njihove mame, tako da se ne

osećaju usamljeno i ne cvile po celu noć.

- To mi zvuči kao odlična ideja. Štenci ponekad umeju da budu

veoma tužni.

- Mislim da bi ga tata možda pustio da spava u mojoj sobi. Da mi

pravi društvo, znaš već...

Suzi klimnu glavom, ali joj misli odlutaše u sasvim drugom

pravcu. Lako je mogla da zamisli sebe kako pomaže u gajenju jedne

preslatke kuce, kako podseća Stelu na njene dužnosti u vezi s

hranjenjem, izvođenjem u šetnju i dresiranjem; kako je odmenjuje

ukoliko ona ima neka pametnija posla - a koja tinejdžerka ih neće

imati jednom kada pas prestane da joj bude toliko zanimljiv? To joj

je bilo i više nego poznato.

Da. Veoma je mogla da vidi sebe u čitavoj toj priči. I to ne samo

vezano za vođenje brige o četvoronožnom članu porodice.

Mogla je da vidi sebe samu kao člana te porodice.

Zauvek.

by voki

117

Tek kada je zapazila začuđen izraz na Stelinom licu, Suzi shvati da

se sve vreme smejuljila. Bio je to onaj tajnoviti smešak koji je moglo

da proizvede samo jedno jedino osećanje na svetu... ljubav. Ne želeći

mnogo da objašnjava, Suzi se naglo uozbilji.

- Odlično - čestitala je Steli. - Hajde sada da vidimo kako sama

stavljaš protezu, a potom ćemo malo da vežbamo hodanje uz pomoć

sipki.

Osmeh joj ponovo ozari lice. Suzi ga u početku nije bila svesna, ali

ubrzo je spazila svoj odraz u velikom ogledalu koje se nalazilo na

zidu iza paralelnih prečki, postavljeno tu kako bi pomoglo

pacijentima da prate i kontrolišu svoje pokrete. Zaista je teško

suzbiti osmeh kad si ovako srećan, pomislila je. Stoga je nije nimalo

iznenadilo što ga je čak i Stela primetila.

- Zašto se toliko smeškaš?

Usne joj se razvukoše u još širi osmeh: - Srećna sam - odgovori

Suzi kratko.

- A zašto si toliko srećna? - Stelin ton bio je optužujući, kao da Suzi

nije bila dovoljno vredna i bitna da dozvoli sebi da bude srećna.

Stelin izraz lica sada je podsećao na onaj od pre nekoliko dana, kada

su se prvi put upoznale. Suzi je mislila da su to već prevazišle, i sada

je bila iznenađena. Pa one su drugarice, zar ne?

Pre svega ih je spajao zajednički uspeh koji su postigle terapijom, a

da ne pominjemo biranje garderobe za diskoteku, poigravanje sa

šminkom i ublažavanje traume koju je izazvala Stelina prva

menstruacija. Zašto bi Stela osećala Suzinu sreću kao pretnju?

Možda je negde u dubini i znala odgovor na ovo pitanje, ali

trudila se da ga ignoriše.

- Jednostavno sam srećna - rekla je Suzi tiho, sada već znatno

ozbiljnija.

- Da li ti se svidela večera s mojim tatom sinoć? Predosećala je

kuda ovo vodi. Suzi pažljivo odabra ton kojim će izgovoriti narednu

rečenicu, nastojeći da ona zvuči što opuštenije. - Da, bilo je veoma

prijatno.

- To je bila moja ideja — reče joj Stela. — Tata je želeo da i ja

pođem, ali ja nisam htela.

by voki

118

A zašto? Jer je i ona bila „na meniju"? Suzi se ponovo nasmeši, ali

ovaj put ne tako prirodno i bezbrižno. -To mi zvuči sasvim u redu.

Pretpostavljam da je mnogo zanimljivije gledati filmove s

Džejmijem.

Stela se pravila kao da nije čula ime osobe kojom je, obe su to vrlo

dobro znale, u poslednje vreme bila najviše opsednuta, i Suzi

najednom oseti kako joj tlo izmiče pod nogama.

Stela je znala. Da Aleks nije nešto rekao za doručkom? Kako god, i

za razliku od nje, devojčica nije delovala nimalo srećno i zadovoljno.

Sada više nije mogla da joj pomogne čak ni opušrena priča o

dečacima. Suzi oseti da je veza koju su njih dve prethodnih dana

uspostavile bila iznenada prekinuta. - Rekla sam mu da bi to bio

dobar način da ti zahvali. - Stela se odmakla od šipki. Sagla se da

dohvati svoje štake, čime joj je jasno stavila do znanja da današnju

terapiju smatra završenom.

Uostalom, terapija i i jeste bila završena. Stela je naporno i vredno

vežbala prethodnih trideset minuta, koliko je i.bilo planirano.

Međutim, nešto je i dalje visilo u vazduhu. A Suzi je imala osećaj da

joj se to nešto, kad konačno bude saznala šta je, nikako neće dopasti.

- Nadam se da sinoćna večera... - reče Stela dok se kretala prema

vratima - i nije bila ništa drugo do izraz zahvalnosti.

-Je li ti tata to rekao? - Suzi se iz petnih žila upirala da zvuči

opušteno i neusiljeno. Pretvarala se da je njena pažnja pre svega

usredsredena na slaganje tegova i pospremanje prostorije.

Stela je otvorila vrata. - Ne - okrenula je glavu i susrela se sa

Suzinim upitnim pogledom. - On je rekao da je to bila samo letnja

šema.

Letnja šema?

Ili su to možda bile samo Steline teči? Uostalom, koja je razlika?

Nema je.

Suzi namah postade fizički loše. Na trenutak je obuze vrelina, a

potom prožimajuća jeza. Glava je počinjala da je boli.

Svež vazduh bio bi sasvim dobra ideja, ali Suzi nije bila spremna

da se suoči sa spoljašnjim svetom. Bila joj je potrebna privatnost

by voki

119

koju je ovaj prostor mogao da pruži, i vreme da pokuša da prihvati

činjenice koje joj je Stela upravo bespoštedno sasula u lice. Spustivši

poklopac drvene kutije u kojoj su stajali tegovi, Suzi sede na nju.

To nije bila istina!

Ona je videla pravu istinu u Aleksovim očima tog jutra, u trenutku

kada su se onako sneno otvorile, duboke i iskrene. I osećala je u

načinu na koji ju je držao za ruku i usklađivao svoj korak s njenim

dok su šetali po plaži. A onaj zaneseni, nežni poljubac uz zvuke

talasa u pozadini samo je potvrdio ono što je već znala.

Ne, nije rekao da je voli, to je tačno. Barem ne recima.

A rekao je da je zahvalan, to da. „Veoma, veoma zahvalan."

Suzi zatvori oči. Čudno kako je jedan emotivni udarac mogao da

učini da se oseća tako užasno. Čak su je i grudi bolele dok je

pokušavala duboko da udahne vazduh.

Možda je potpuno pogrešno protumačila Aleksa. Staviše, ne bi joj

bilo prvi put da sasvim loše shvati osećanja nekog muškarca prema

njoj. Ne bi bilo prvi put da se zaljubi u nekoga ko ne želi ništa više

do kratke i strastvene avanture.

Najobičnije... šeme.

Gospode dragi!

Suzi je imala očajničku potrebu da s nekim popriča. S nekim ko će

joj pomoći da barem malčice organizuje svoje misli koje su sada

samo sumanuto vijale jedna drugu. Neće znati kako se zaista oseća

u vezi sa svim ovim sve dok ih ne postavi na svoje mesto.

Nije mogla da nazove Hanu, koja je najverovatnije bila na

dežurstvu u hitnoj pomoći, ali je zato mogla da joj napiše poruku i

zamoli je da je nazove kad bude bila u mogućnosti.

Ali ne, nije ni to mogla jer je prethodne noći bila s Aleksom i

zaboravila je da napuni svoj mobilni telefon koji je sada bio mrtav.

Emili je takođe bila zauzeta. Otišla je s Majkom u obilazak ostrva,

s namerom da pronađu neku skrivenu plažu i da se brčnu, po

mogućstvu nagi, skriveni od tuđih pogleda. Koristili su priliku što

su oboje slobodni, jer je to zaista bila prava retkost. S obzirom na to

da niko nije smeo da napušta ostrvo, Majkov helikopter nije bio od

prevelike koristi, dok Emili, kao anesteziolog, isto tako nije bila

by voki

120

preko potrebna, budući da su postojale male šanse za neku bitniju

operaciju.

Što je Suzi više razmišljala, to su joj se utisci brže smenjivali, i

postajalo je sve gore. Nije imala s kim da popriča. Nije imala gde da

ode. I ma koliko to želela, nije mogla da napusti ostrvo, ode kući i

vidi da li će se Aleks kojim slučajem pojaviti na njenom pragu. Nije

želela da se vrati nazad u apartman. Uprkos tome što je sobarica

najverovatnije već pospremila njen apartman, uspomene na mokre i

izgužvane čaršave, i nadu koja ju je sve do malopre obasjavala

poput sunčevih zraka bile bi isuviše bolne.

A onda joj pade na pamet da možda preteruje.

Da li bi neko poput Aleksa zaista bio toliko blizak sa svojom

kćerkom tinejdžerkom da joj poveri tajnu o „letnjoj šemi"? Teško.

Ali šta ako je Aleks ipak rekao nešto neprimereno i iznenada se

našao suočen s kćerkinim neodobravanjem? Jesu li njegova osećanja

prema njoj bila toliko snažna da odoli Stelinom negodovanju i

neprihvatanju njihove veze?

To joj se tek činilo veoma malo verovatnim. Aleks je bio jedina

osoba odgovorna za Stelu još od kada je ona imala nepuna tri

meseca. Ona je bila središte njegovog univerzuma. Znala je da nisu

postojale apsolutno nikakve šanse da neka pridošlica zaseni ponos i

ljubav koje je osećao prema svojoj kćerki. A Suzi nije imala nameru

da se nadmeće za Aleksovu ljubav. Ne s njegovim detetom. Nikako!

Stela je ipak bila najvažnija u čitavoj priči. Ili će je i ona prihvatiti, ili

ništa.

Svakojake misli neprestano su joj odzvanjale u glavi, i u jednom

trenutku oseti mučninu. Nije mogla da provede ovde ostatak jutra.

Bilo je još dece kojoj je bila potrebna. Kao što je recimo Džek. Kako li

se on snašao nakon što je prethodnog dana otpušten iz medicinskog

centra?

Suzi pokuša da ustane, ali noge kao da su joj bile od kamena.

Osećala je gotovo neizdrživ bol u kolenima. Kada je otvorila vrata,

svetlost je gotovo zaslepi.

by voki

121

Kad malo bolje razmisli, svetlost joj se tog jutra na plaži učinila i

suviše bleštavom, dok su je udovi tokom šetnje neobično boleli, ali je

tada bila toliko srećna da nije ni obratila pažnju na ove simptome.

Sada, nažalost, nije bila tako radosna i postajala ih je sve svesnija.

Osećala se kao da je polako hvata grip, što nije bilo preterano

iznenađujuće ako se ima u vidu bliski kontakt koji je imala s

bolesnom decom poput Džeka i Robija.

Suzino raspoloženje još više uminu pri samoj pomisli na slomljeno

telo u kombinaciji s prethodno slomljenim srcem.

Ali onda do nje negde iz blizine dopre zvuk dečjeg smeha i jedna

malena devojčica protrča pored Suzi. Videla ju je već ranije, ali nije

mogla da se seti njenog imena. Gotovo da nije imala kosu, a noge i

ruke tanke poput grančica ukazivali su na to da boluje od raka.

Nasmešila se Suzi.

- Igramo se žmurke - prošaputala je. - Nemoj da kažeš da sam

ovde ako me budu tražili, važi?

— Neću - Suzi joj uzvrati osmeh.

U daljini je mogla da čuje glasno brojanje, a potom i oran,

gromoglasan povik: - Polazim!

Devojčica se sakri i čučnu iza procvetalog žbuna hi-biskusa,

razdragano se kikoćući. Pronalazila je radost u najobičnijoj igri. I

zadovoljstvo u samoj činjenici što je i dalje živa, ne misleći na

nesreću koju bi budućnost još mogla da joj donese.

Suzi obuze neko osećanje slično stidu. Dobro, možda se malčice i

zarazila virusom. Pa šta?

Tu je bio čovek koji je samo želeo da je iskoristi zarad nekoliko

dana zadovoljstva. I opet, pa šta? Šta je to u odnosu na čitav život

koji je pred njom?

Jedna simpatična izreka koju je nekada davno čula, više se nije

sećala ni od koga, prolete Suzi kroz glavu:

Ne plači zato što je gotovo. Nasmeši se zato što se desilo.

Njen osmeh je bio zanosan.

by voki

122

Prošlo je samo nekoliko sati otkako su se rastali, ali Aleksu je njen

smeh strahovito nedostajao. Naravno, sada nije mogao to da kaže

Suzi. Ne kad je Stela sedela pored njega u kartu dok se parkirao

ispred medicinskog centra.

- Upravo smo pokupili lanč paket iz hotela - rekao je Suzi. - Pošli

smo u vožnju kroz šumu, ka vrhu planine.

Istinski je želeo da ne mora da zvuči tako zvanično. Voleo bi da je

bio u mogućnosti da nasamo porazgovara sa Suzi pre ovog susreta,

da je upozori kako je neophodno da budu oprezni pred Stelom.

Tokom jutra je više puta pokušao da je pozove na mobilni, ali svaki

put bi dobijao govornu poštu. Pretpostavljao je da ga je ugasila dok

je bila s pacijentima. S druge strane, Stela se nije odvajala od Aleksa

nakon svoje fizikalne terapije. Možda je predosetila da njen otac želi

da razgovara sa Suzi? Odlazak na piknik i vožnja kroz šumu bili su

upravo Stelina ideja. Očigledno je žudela za njegovom pažnjom.

Ali zašto je uprkos svemu imao potrebu da se izvini Suzi? I tako

užasno jaku želju da provede neko vreme u njenom društvu? Blizina

ove žene u potpunosti ga je paralisala. Nije mogao jasno da

razmišlja. Sve poteškoće vezane za njihovu potencijanu zajedničku

budućnost kao da su jenjavale, dok je žudnja da se ona obistini

postajala sve snažnija. Gotovo svemoguća.

Ovo je bila opasna teritorija. Bio je ovde zbog svoje kćerke i trebalo

je da se stidi što je neprestano morao sebe da podseća na to.

- Vreme rezervisano samo za oca i kćerku - začuo je sebe kako

govori Suzi, nešto oštrijim tonom nego što je nameravao.

Ona se i dalje smešila. - To mi zvuči zabavno. Uživajte.

Njen pogled naglo skrenu s njegovog lica, što je bilo krajnje

neočekivano. Razočaravajuće. Aleks je već bio navikao na onu vrstu

produženog kontakta očima koji je bio tako karakterističan za

ljubavnike, na onu gotovo telepatsku vezu gde je toliko toga moglo

da se kaže bez i jedne jedine reči. Naravno, nije bio trenutak za tako

nešto i nije bilo nimalo čudno što se Suzi opirala njegovom upornom

pogledu.

A možda je samo pogrešio u vezi s njom. Možda je video ono što

je želeo da vidi, a ne ono što se zaista događalo. Možda ona, za

by voki

123

razliku od njega, nije bila toliko zaslepljena onim što se desilo među

njima.

To je bio još jedan razlog da malčice ustukne i uspori stvari. Da

dobro razmisli. Premda je to bilo gotovo sve što je tog jutra radio.

Njegov mozak je oscilirao između smišljanja načina da dokaže Steli

kako bi njihov život bio bolji i bogatiji sa Suzi i pokušaja da ubedi

sebe kako nije previše sebičan zato što to toliko želi. Je li sve to bilo

uzaludno trošenje energije? Da li je on to kovao plan koji bi samo

mogao da uznemiri Stelu a da zauzvrat ne donese ništa dobro?

Ova osećanja bila su savim nova. Snažna. Zbunjujuća.

Aleks je mogao da oseti kako mu jedna duboka bora brazda čelo

dok je posmatrao Suzin profil još nekoliko trenutaka nakon što je

ona skrenula pogled s njega. Bio je namršten i kada se javio na

mobilni telefon koji je uporno zvonio pre nego što se on, kao

probuđen iz nekog sna, udostojio da ga izvuče iz svog džepa.

- Deni je imao još jedan napad - rekao mu je Čarls. - Trajao je

čitavih dvadeset minuta i od tada neprestano povraća.

- Glazgovska koma skala?

- Nisko. Uopšte ne govori i otvara oči samo na jak stimulans.

- Kakav mu je krvni pritisak?

- Ima hipertenziju. Sistolski je 120, premda je dijastolski opao.

Pulsni pritisak je petnaest stepeni viši nego što je bio jutros.

- Otkucaji srca?

- Šezdeset.

- To je prilično nisko, zar ne?

- Da, prethodni put je bilo devedeset šest.

- Zenice?

- Inertne.

To nije bilo dobro. Zvučalo je kao da se pritisak u Denijevoj glavi

iz nekog razloga naglo povećao.

- Potrebna mu je intubacija i ventilacija - rekao je Aleks odlučnim

glasom. - Ja sam ispred centra. Biću tamo za najviše dva minuta.

Suzi i Stela su nemo piljile u njega sve vreme razgovora, i sada, dok

je vraćao telefon nazad u džep pantalona.

- Stela, izvini, ali moram da idem. Denijevo stanje se pogoršalo.

by voki

124

- U redu je. - Ali Stela nije izgledala kao da je zaista u redu.

Aleks pokaza rukom na pletenu korpu u kartu. - Možda biste ti i

Suzi ipak mogle da odete na taj piknik. Nadoknadiću ti to neki

drugi put, dušo, obećavam.

Otac i kćerka razmenili su nedorečene poglede, a Suzi se potrudi

da nekako izbavi Stelu, ali i sebe, iz neugodne situacije u kojoj su se

obe zatekle.

- Ja baš i nisam nešto gladna - čuo je Suzin glas pošto se okrenuo.

- I moram da obavim još neke stvari.

- Meni je dobro i samoj - reče Stela. - Mogu da sačekam. Nećeš se

dugo zadržati, zar ne, tata?

Aleks se nakratko okrenu, odmahujući glavom. - Nemam pojma,

zaista. Oprosti mi. Slobodno pojedi ručak dok me budeš čekala.

Pokušaću da budem brz koliko god to bude bilo moguće.

Takode nije imao pojma šta se to događalo između Suzi i Stele, ali

nije imao vremena da razmišlja o tome zašto su izbegavale da

ostanu zajedno.

Žene! Mlade ili stare, sve do jedne predstavljale su pravu

pravcijatu misteriju.

Stoga je osetio neku vrstu olakšanja što je sada brzim koracima

koračao ka nečemu sa čim je znao kako da se nosi. Prema izazovu s

kojim se često suočavao i s kojim je - u najvećem broju slučajeva -

uspevao da se izbori.

by voki

125

9.

Međutim, šanse da se ovaj put izbori delovale su prilično slabo.

Siroti mali Deni već je neko vreme bio bez svesti. Intubiran i

prikačen na ventilator. Uzglavlje kreveta bilo je podignuto pod

uglom od trideset stepeni, a infuzija manitola neprestano je kapala. I

dalje je bio u kritičnom stanju.

- Moramo da ga evakuišemo. Ne možemo da ga lečimo bez

odgovarajućeg praćenja i nadgledanja.

- U potpunosti se slažem s tobom. - Čarls je izgledao uznemireno,

što je bilo više nego razumljivo. Karantin će morati da bude

prekinut pre nego što uopšte budu saznali kakav virus ih je to

zadesio na ostrvu Volabi, ali posledice tog čina nisu predstavljale

jedini problem.

Medicinskom centru je manjkalo osoblja. Aleks i Čarls su lično

morali da se pobrinu za intubaciju i ventilaciju Denija. Bet je imala

slobodan dan, i ona i Angus su otišli na izlet koji je bio povezan s

Angusovim zanimanjem za lokalne ptice i komarce.

Ostatak osoblja iz bolnice u Krokodajl Kriku, koji je bio na

dužnosti, danonoćno je brinuo o novopridošlim pacijentima.

Doktor Kal Džejmison zbrinuo je još jednu odraslu osobu iz hotela

koja se onesvestila i neko duže vreme nije uspela da povrati svest.

Ona je pokazivala sve simptome sistemske virusne infekcije, ali

trebalo je ispitati i druge moguće probleme. Miranda je brinula o

jednom od astmatične dece iz kampa koje je dovedeno nakon

ozbiljnog napada, naizgled nepovezanog s virusom gripa, dok je

Ben, šumar, skrušeno sedeo ispred ambulante, čekajući da ga neko

pregleda.

- Stupio sam u kontakt s jednim od šumara - rekao je Čarls Aleksu.

- On će pokušati da pronađe Majka i Emili. Biće nam potreban

helikopter da prebaci Denija, a čini se da Majk nije poneo svoj

mobilni telefon sa sobom.

Aleks je podešavao regulator na ventilatoru. - Blaga

hiperventilacija - rekao je glasno. - Kontroverzna u velikim

by voki

126

količinama, znam to, ali ovo bi trebalo da bude dovoljno da pruži

izvesnu cerebralnu vazokonstrikciju, kao i da smanji intrakranijalni

pritisak. Pokušaćemo da održimo normalan arterijski krvni pritisak i

perifernu perfuziju.

- Šta još možemo da učinimo?

- Da je na mom odeljenju, najverovatnije bih uradio

ventrikulostomiju radi drenaže likvora i privremenog smanjenja

intrakranijalnog pritiska, ali to znači da bih prethodno imao

rezultate magnetne rezonance ili kompjuterske tomograflje i

zapravo bih veoma dobro znao šta se dešava u njegovoj glavi.

- Kako ti se čini ova situacija?

- Intrakranijalni pritisak je izuzetno visok. Povećanje obima glave

može biti minimalno i to u svakom slučaju nije najprecizniji

parametar, ali ono što se dešava s njegovom Glazgovskom koma

skalom, krvnim pritiskom i pulsom doprinosi stvaranju jasnije slike,

a ona mi se, da budem iskren, nimalo ne dopada. Šta misliš, kada

ćemo najranije moći da ga prevezemo?

Čarls odmahnu glavom. - Cenim da će pronaći Majka za najviše

trideset minuta. Potom je potrebno još nekih pola sata da se

helikopter pripremi za poletanje, imajući u vidu to da nije korišćen

nekoliko dana.

- A let do bolnice traje još nekih trideset minuta, zar ne? - Aleks

baci pogled na dete koje je ležalo na krevetu, a potom na ekran

aparata za nadgledanje, iščitavajući parametre tihim glasom, sebi u

bradu. — To je previše vremena. Stanje mu se pogoršalo petnaest

minuta nakon što smo ga intubirali.

- Možeš li ovde da izvedeš ventrikulostomiju?

- Više volim to da radim u hirurškoj sali, ali svakako da može da

se obavi i u ovim uslovima. Nije idealno, ali hitne službe to vrlo

često rade.

- Šta ti je potrebno?

- Po mogućnosti dva asistenta, spiralna bušilica 11/32, lokalna

anestezija s adrenalinom, skalpel, držač za iglu, konac za zašivanje,

sistem za drenažu likvora i sterilni ventrikularni kateter.

by voki

127

- Nisam siguran da imamo nešto tako uskostručno, ali proveriću

opremu za povrede glave. Prilično sam siguran da imamo bušilicu,

znam da imamo sistem za grudnu i perikardijalnu drenažu, kao i

cevčice za lumbalnu punkciju.

- Ništa od toga nije dovoljno dugačko. Treba mi nešto dužine

trideset centimetara.

- Proveriću. - Carls okrenu svoja invalidska kolica prema vratima.

- I pronaći ću pomoć.

Ovo je bila poslednja stvar koju je Suzi očekivala da će raditi.

Nije bila pripremljena. Niti obučena za tako nešto, ako ćemo

iskreno. Osećala se neugodno samim tim što je bila ovako obučena i

maskirana. Neugodno i loše. Jedva je disala i imala je nesnosnu

glavobolju. Bila je malaksala, ali za to je najvećim delom bila

zaslužna nervna napetost.

- Ja nisam medicinska sestra - upozorila je Aleksa. - Nisam

školovana za ovo.

Aleks je prvo temeljno oprao ruke, a potom ih pažljivo osušio

peškirićem koji se nalazio u paketu zajedno s hirurškim odelom,

maskom i rukavicama.

- Sve što treba da radiš jeste da stabilizuješ Denijevu glavu. Možeš

da stojiš pored kreveta i da pridržavaš njegovu bradu. Ništa ne

brini, ja ću ti davati instrukcije.

Aleksove tamne oči koje su virile iznad maske na trenutak

presretoše Suzin zabrinut pogled. U njima je videla toplinu i veru u

njenu sposobnost koju ona teško da je osećala za samu sebe. Takode

joj se učinilo da je spazila slabašan blesak neke posebne povezanosti

koja je postojala između njih, izbledeli eho onoga što je videla u

Aleksovim očima ranije tog jutra. Razdaljina između njih dok su bili

napolju sa Stelom sada kao da se ponovo smanjila.

Sve je bilo tako zbunjujuće. Nuđena joj je nada, ali Suzi nije znala

da li sme sebi da dopusti da je prihvati. Osim toga, sada nije bio

pravi trenutak da o tome razmišlja. Bila joj je potrebna sva moguća

koncentracija. Aleks je smatrao da je ona u stanju da mu pomogne, a

ona nikako nije želela da ga razočara.

by voki

128

- Možeš li da mi zavežeš mantil, molim te, Suzi? Bilo je teško

koncentrisati se kada je bio tako blizu nje. Suzi je morala da stane iza

Aleksa kako bi uhvatila tračice. Nosila je zaštitne rukavice, ali je

uprkos tome morala da pazi da ga ne dotakne. Bili su blizu, ali nisu

smeli da se dodirnu.

Uostalom, možda više nikada neće dodirnuti ovog čoveka. Ova

pomisao bila je poražavajuća i Suzi oseti kako jedva podiže stopala

dok se pomerala da stane pored dečakovog uzglavlja.

Čarls je uzeo gazu forcepsom, umočio je u rastvor joda i premazao

Denijevu ćelavu glavu.

- Brijanje nije potrebno. To će nam barem malo olakšati posao.

Dok se jod sušio, Aleks je stajao pored kreveta s rukama

prekrštenim na grudima, pogledajući na metalni poslužavnik sa

sterilisanim hirurškim instrumentima.

- Odlično - rekao je, klimnuvši glavom. - Imamo sve što nam je

potrebno. Gde ste pronašli kateter?

- Komplet za povrede glave. Opremili smo ovo me-sto tako da

pokrijemo svaku mogućnost koja nam je pala na pamet, budući da

smo imali dovoljno sredstava na raspolaganju, zahvaljujući ljudima

dobrog srca kao što si ti.

Aleks nije obratio pažnju na Čarlsove reči hvale. Sada će mi trebati

lokalna, hvala. Suzi, možeš li malo da odmakneš krevet od zida,

molim te? Biće mi potreban prostor širine nekih pola metra dok

budem bušio.

Suzi oseti kako je obuzima mučnina. - Dok budeš bušio?

Pogled koji joj je uputio bio je gotovo prekoran: - Misliš da nisi

spremna za ovo?

- Mogu ja da pridržavam glavu — ponudio se Čarls.

- Denijevo uzglavlje mora da bude podignuto na odgovarajuću

visinu. Mnogo je zgodnije da to radi neko ko stoji.

Odmah pošto je izgovorio ovu opasku, Aleks shvati da je preterao.

Suzi u trenutku uhvati Čarlsov pogled, pokušavajući da se izvini u

Aleksovo ime. Oboje su znali da on može da ustane i uradi ovo

ukoliko je to zaista neophodno. Čarls blago izvi jednu obrvu,

stavljajući Suzi do znanja da je isključivo na njoj da odluči. Da li je

by voki

129

zaista želela da se povuče? I pokaže se nesposobnom pred Aleksom?

Suzi je imala nepogrešiv utisak da je Čarls prećutno ohrabruje. Želeo

je da ona pokaže Aleksu ko je i šta je. Da bude čvrsta.

- Mogu to da uradim - reče Suzi tihim glasom.

- Samo nisam tačno znala šta ovakav zahvat podrazumeva.

- Probušiću malu rupu - objasnio je Aleks. - Ovde.

- Njegovi gumirani prsti počeše da iscrtavaju liniju po sredini

Denijeve glave. - Kočerova tačka... - promrmljao je, kao da sam sebe

preslišava, a zatim je nastavio nešto da govori sebi u bradu u istom

stilu. Potom je podigao je glas: - Čarlse, jesi li se setio da pitaš

Denijevu majku da li je levoruk ili desnoruk?

- Jesam. Desnoruk je.

Aleks klimnu glavom. - Jako je važno da to znamo, da bismo

obratili pažnju na neke stvari. - Počeo je da ubrizgava lokalni

anestetik u Denijevu lobanju. Suzi odvrati pogled od izbočine koja

se stvarala pod kožom.

On je bio samo jedan maleni dečak. Detešce koje je do pre samo

nekoliko dana radosno i poneseno učestvovalo u raznoraznim

aktivnostima u kampu. Naši životi zaista počivaju na staklenim

nogama, zar ne? I moramo da iskoristimo bukvalno svaki trenutak.

Nakratko je bacila pogled na Aleksa.

Ne plači zato što je gotovo, podsetila se. Smej se zato što se desilo. Ali

ko to zna, možda čak i nije bilo gotovo... Je li Aleks uvek gledao

žene na način na koji je gledao nju? One žene koje je puštao u svoj

život samo zarad kratkotrajnog i površnog zadovoljstva?

- Srećni smo što te imamo ovde, Aleks - rekao je Čarls.

Suzi ništa nije rekla. Njen život bi u bliskoj budućnosti možda bio

mnogo lakši da Aleks nije ovde s njima, ili još bolje, da ga nikada

nije ni upoznala.

Čarls je pažljivo posmatrao kako hirurg uzima skalpel i pravi

minijaturni rez. - Čak i da smo u Krokodajl Kriku, ne bismo imali

odgovarajućeg stručnjaka za ovu vrstu zahvata. Ne bih se usudio da

to radim naslepo.

- Ali ovo je prilično rutinski zahvat, i nije preterano bitno da li se

obavlja u savršeno opremljenoj ili nekoj prosečnoj bolnici. Tamo gde

by voki

130

ja radim obavljaju ga stažisti, ali pod nadzorom, naravno. Dobar

lekar opšte prakse, posebno onaj koji radi u službi za hitne slučajeve,

takode bi trebalo da to može da uradi.

Aleks načas pogleda u stranu, u Čarlsovom pravcu. - Mada,

iskustvo nikada nije na odmet, zar ne?

Suzi nije bila sigurna da bi se složila s tom izjavom. Činilo se da

nijedan od dvojice muškaraca nije primećivao koliko je bila ćutljiva.

Mirno je posmatrala kako Aleks okreće bušilicu. Lagano i strpljivo.

Oprezno je udahnula vazduh, nadajući se da će tako nadvladati

vrtoglavicu, a potom se usredsredila na držanje Denijeve glave što je

čvršće moguće.

- Otpor je sve slabiji - rekao je Aleks. - Trebalo bi da smo sada

između kortikalnih slojeva. Ostalo nam je još samo malčice.

Nama. Začudo, Suzi se osećala kao deo ovog malog tima. Osećala

se važnom. Raditi ovo za Aleksa - pored njega - bilo je zaista nešto

posebno. Suzi zatvoti oči i požele da Deni dobro podnese ovaj

zahvat. I da se uspešno oporavi.

Čarls je u ruci držao špric sa sterilizovanom vodom kako bi spirao

deliće probušene kosti koji su prštali unaokolo. Krvarenje je bilo

minimalno dok je Aleks uvlačio kateter u rupicu i Suzi više nije

osećala nesvesticu. Bila je u stanju da stoji čvrsto na svojim nogama i

pridržava Denijevu glavu dok je u dečakovu glavu prodirala tanka

cevčica koja se završavala nečim što je ličilo na komplikovan set

adaptera, ventila i kese za drenažu.

- Ispustiću svega dva do tri kubna centimetra - rekao je Aleks. -

Više od toga bi bilo premnogo i poremetilo bi intrakranijalnu

ravnotežu. Ostaću pored njega dok ne budemo obezbedili prevoz.

Čarls je pogledao u svoj telefon. — Dobio sam neku poruku... -

rekao je. - Pronašli su Majka. Na putu je ka ovamo.

- Dobro je. Možemo li da organizujemo prevoz do najbliže bolnice

koja pruža odgovarajuću intenzivnu negu? Do Brizbejna,

eventualno?

- Ja ću se pobrinuti za to - obećao je Čarls. - Možeš li da ideš s njim

do aerodroma u Krokodajl Kriku? Gledaćemo da mu odatle

by voki

131

obezbedimo avionski prevoz do najbliže bolnice i da ga tamo sačeka

stručno medicinsko osoblje.

- Naravno. A šta je s karantinom?

- Prinuđeni smo da prekršimo izvesna pravila izolacije, ali to nije

naš problem. Deni mora da bude transportovan i ja ću se pobrinuti

da se to obavi.

Tokom narednih sat vremena, Denijevo stanje se poboljšalo i

stabilizovalo. Aleks je bio koncentrisan na praćenje parametara na

monitoru, dok je Suzi sve vreme bila uz dečaka. Držala ga je za

ruku, uprkos tome što on toga nije bio svestan. Pričala je s njim i

uveravala ga da će sve biti dobro, iako on nije mogao da je čuje.

Bilo je veoma neobično konačno izaći napolje, pošto su Denija na

nosilima preneli do platforme za sletanje helikoptera. Svetlost je bila

isuviše jaka, a u vazduhu kao da uopšte nije bilo kiseonika. Suzi je

hodala ispred Aleksa stazom koja je vodila pored ogromnog drveta

smokve ispod koga se nalazila drvena klupa.

Premda je bila okrenuta leđima, osobu na klupi nije bilo teško

prepoznati s obzirom na to da je na glavi imala bejzbol kačket

okrenut naopačke.

- Jao, ne! - povika Aleks. - Potpuno sam zaboravio da kažem Steli

šta se događa. Misliš li da je sve vreme sedela ovde i čekala me?

- I da jeste, ne verujem da joj je to mnogo smetalo. - Suzi se ugrize

za usnu. Pošto je išla ispred Aleksa, mogla je prva da spazi još jednu

priliku koja je sedela pored Stele, a koju devojčicin otac isprva nije

mogao da vidi. Činilo se da su u senci ovog prelepog starog drveta

dvoje tinejdžera unapredili svoju vezu na jedan viši nivo. Ovo

zasigurno nije bio njihov prvi poljubac, budući da su bili prilično

nesvesni svega što se događalo oko njih.

A možda ipak nisu bili baš toliko nesvesni. Suzi začu Aleksa kako

frkće kada je konačno video isto što i ona, i u tom trenutku Stela i

Džejmi najednom shva-tiše da ih neko posmatra. Okrenuli su se i

Suzi ugleda dva preneražena lica iz kojih kao da se povukla sva krv.

Tako bledi i uplašeni izgledali su mnogo mlađe. Mlado i

prestravljeno.

by voki

132

- Vrati se u bungalov, Stela - rekao je Aleks zapovedničkim tonom.

- Pričaćemo čim se budem vratio.

Suzi je bio dovoljan samo jedan pogled na taj besan izraz na

Aleksovom licu, pa da prerpostavi koliko je Stela u tom trenutku

bila preplašena. I ona sama oseti strah. U stvari, možda to nije bio

strah, već jedno novo osećanje koje nije znala kako da definiše. Bilo

je poput kapi koja je prelila čašu. Sve što se tog jutra izdešavalo -

radost pri pomisli da Aleks prema njoj oseća isto što i ona prema

njemu, očaj koji je usledio kada je Stela izgovorila one tako okrutne i

sudbonosne reči, zabrinutost za Denija i stres što je morala izbliza da

posmatra jedan tako agresivan zahvat - sve je to dostiglo tačku

ključanja. Taj vrtlog emocija oslobodio se na način koji Suzi nije

mogla ni da zamisli. Bila je besna.

Pošto su došli do kraja staze, Suzi zastade. Za Denijev transfer od

sada je bio zadužen prevashodno Aleks. Njen put se tu završavao.

Više joj nije prijalo da mu bude tako blizu. Sve je to bilo preteško za

nju, a ona jednostavno nije imala snage.

- Ja ostajem ovde - rekla je smireno. - Ne brini za Stelu i Džejmija,

Aleks. Verovatno nije u pitanju ništa ozbiljno... To je sigurno

najobičnija letnja šema — konačno je procedila, kroz stisnute zube.

Suzi se okrenu i pođe nazad ka centru, lagano se udaljavajući od

zapanjenog izraza na Aleksovom licu. I od blede, uplašene devojčice

koja je sedela na klupi, sva ukočena. Sada joj je samo bio potreban

prostor. I vreme. Isključivo za nju, i ni za koga više.

Želela je da opet bude kao pre, pre nego što je porodica Vavunis

ušetala u njen život.

A tako će i biti, i to u vrlo skoroj budućnosti, zaklela se Suzi u sebi,

dok je dostojanstvenim koracima hodala zemljanom stazom.

- Suzi! Sačekaj!

Suzi je nastavila da hoda. Osećala se kao da pliva kroz vazduh.

Bilo joj je potrebno da se što pre dočepa plaže i pronađe senku ispod

nekog drveta, gde će joj prohladan povetarac milovati lice i opustiti

je. Recimo baš tamo gde je jednom zatekla Stelu, između starih

čamaca. Kakva ironija sudbine što je i ona sada hrlila ka tom mestu,

by voki

133

takode ljuta na Aleksa. Kao da je prošla čitava večnost otkako je

poslednji put tako brzo hitala ka plaži. S tim što je tada pokušavala

da pronađe Stelu, a ne da pobegne od nje.

Staza je bila dalje nego što je mislila. Zar je zaista bila tako daleko?

Ne. Eno je tamo. Nije daleko. Samo se činilo kao da jeste.

- Suzi! Suzi!

Stela je sada sustigla Suzi i jedva je uspevala da održi ravnorežu

na pesku. Briznula je u plač. - Izvini - zajecala je. - Znam da sam bila

zla prema tebi, ali... ali zašto nećeš da pričaš sa mnom?

Bio je to očajnički vapaj jedne napuštene i uplašene devojčice. Sve i

da je to htela, Suzi nikako nije mogla a da ne usliši Stelinu molbu.

- Naravno da ću da pričam s tobom.

- Uh... - Stela duboko uzdahnu, a potom se baci Suzi u naručje. -

Šta sad da radim? Tata će me ubiti!

Suzi je potapša po leđima: - Mislim da preteruješ, dušo. Sigurna

sam da se to neće desiti. Smiri se.

- Ali, video me je... kako se ljubim sa Džejmijem. Naravno da će

me ubiti.

Tipično tinejdžerski. Sve se vrtelo oko nje, zar ne? Ali možda to

nije bilo ni tako loše. Jer Suzi zapravo i nije želela da razmišlja o

sebi. To bi svakako učinilo da se oseća loše.

- Verovatno je uznemiren - rekla je Suzi - ali to si uostalom mogla i

da očekuješ, s obzirom na frku koju je napravio kada te je video

onako obučenu i našminkanu. - Govorila je toliko brzo da je gotovo

ostala bez daha. - Tvoj tata će morati što pre da se navikne na

činjenicu da odrastaš, Stela, ali treba da znaš da to nije nešto što se

dešava preko noći.

Suzi je mogla da oseti neko pucketanje u svojim grudima. Jako

dobro je znala šta je to, samim tim što je često imala posla s

nagomilavanjem tečnosti u plućima svojih pacijenata. Bilo joj je

potrebno da se nakašlje i pokuša da pročisti svoje disajne puteve, ali

trenutno je imala tek toliko snage da diše. I da priča. Jer Stela je

osećala potrebu da s nekim porazgovara.

by voki

134

- Pomogla si mi onda oko garderobe i šminke. - Stela podiže svoje

uplakano lice i uputi Suzi pogled prepun nade. - Da li bi mogla i

sada da razgovaraš s njim... u vezi s ovim?

- Pa... - Suzi je i dalje bolela glava. Još uvek joj nije polazilo za

rukom da udahne vazduh punim plućima.

- Ne smem da se vratim u bungalov, kako mi je naredio - rekla je

Stela. - Moraću da pobegnem, ili da se ubijem, ili nešto slično.

- Ne budi smešna. - Suzi nije bila nimalo raspoložena za

tinejdžersku melodramu. - To je bio samo poljubac. - A potom

upitno pogleda Stelu: - Zar ne?

- Šta? Gospode dragi! - Stela je izgledala užasnuto.

- Naravno da je bio samo poljubac! Pa ja imam svega trinaest

godina, za boga miloga!

Suzi je morala da se nasmeši. - Sad si me podseti la na tvog oca.

- To je bio prvi put da sam se s nekim poljubila. - Steline usne se

izviše u gotovo neznatan osmeh. - Niko pre toga nije želeo da me

poljubi.

Saosećajni smešak na Suzinom licu jasno je pokazivao da u

potpunosti razume ono o čemu joj Stela govori. Tačno je mogla da

zna koliko se Stela sada osećala posebno. Bilo je veoma važno da

shvati da će i dalje biti privlačna i poželjna, uprkos amputiranoj

nozi. To je zapravo bilo nešto što je trebalo proslaviti.

— Nisi izabrala baš najbolje mesto za svoj prvi poljubac, zar ne,

dušo?

- Otkud sam znala da će tata baš u tom trenutku da naiđe? Sedela

sam tamo satima. Džejmi me je video s plaže i došao je da mi pravi

društvo i... i počeli smo da pričamo, znaš već, o tome kako se

sviđamo jedno drugom i... jednostavno se desilo.

- Kao što to obično biva - promrmlja Suzi suvo.

- I sada će tata da me ubije, a Džejmi mora da se vrati u Melburn

posle kampa i verovatno ga više nikada neću videti i... ne znam

kako ću uopšte moći da živim bez njega.

- Preživećeš.

by voki

135

Stela razrogači oči. Lice joj zadobi prezriv izraz i ona naglo skrenu

pogled sa Suzi. - Ništa ti ne znaš - optužila ju je. - Nemaš pojma...

Ništa ne razumeš.

- Misliš da ne znam? - Steline optužbe, iako dečje, uspele su da

razljute Suzi. Bože dragi, danas je baš bila osetljiva, zar ne? Uopšte

nije ličila na sebe. - Misliš da ja nikada nisam bila zaljubljena, Stela? -

Duboko je uzdahnula. - Da ne znam kako je to misliti... da život više

nema smisla... ako u njemu nema te, nama tako posebne osobe? - Još

jedan uzdah. Kratak i mučan. - To je nešto što nam se svima dešava.

Dobro došla u svet odraslih!

Stela je sada zaprepašćeno piljila u Suzi, kao da je iznenada nešto

shvatila.

- Ti si... Zaljubljena si u mog tatu?

Suzi nije ništa rekla. Može li princip „ćutanje je zlato" da prođe

kod jedne tinejdžerke?

- Bože dragi, jesi! Gospode... - Stela se sklupča, privlačeći kolena

ka bradi. - A ja sam ti kazala šta je tata rekao... Baš sam...

Suzi slegnu ramenima: - Ponekad je bolje... znati te stvari. - Morala

je da udahne vazduh kako bi uspela da dovrši rečenicu i pri tom

opet oseti čangrljanje u svojim plućima. - Ništa ne brini. - Još uvek

nije uspevala da dođe do daha te pokuša da ustane ne bi li u tom

položaju konačno počela normalno da diše. U jednom trenutku

prede pogledom preko Stele i čamca i začuđeno se osvrnu oko sebe.

- Gde su ti štake?

- Nemam pojma. Ispustila sam ih negde usput, na stazi. Nisam

mogla da budem dovoljno brza da te sustignem.

- Hoćeš da kažeš da si... trčala? - Suzi je bila zadivljena. Očarana.

Zar je Stela baš toliko želela da razgovara s njom? Zar je bila tako

važna toj devojčici?

Stela slegnu ramenima. Ovaj put je to uradila spontano, i nije

očekivala da je neko hvali. Smrknula je i otrla nos rukom, sedeći

mirno i bez reči. Suzi je to savršeno odgovaralo. Sve što je želela bilo

je da zatvori oči i da se odmori.

- Nije mi se svidelo kad sam te jutros videla kako se ljubiš s mojim

tatom na plaži - reče Stela iznenada, prekidajući kratkotrajnu tišinu.

by voki

136

- Mislila sam da te možda smatra važnijom od mene, a ja sam samo

htela da nas dvoje budemo malo više zajedno. Ali to što je on radio

nema veze s tim, zar ne? A ja to nikako nisam mogla da znam...

- Šta to? - Suzi je bila zbunjena. - Šta nisi mogla da znaš?

- Pa to, znaš već... o ljubljenju i zaljubljenosti.

- A, to... - Trebalo bi da porazgovaram s njom, pomisli Suzi lenjo.

O zaljubljenosti. O vezama. O bezbednom seksu. O svim tim

stvarima...

O previše stvari. Bila je isuviše umorna za tako nešto.

- Mislila sam da te ne želim u svojoj blizini - rekla je Stela. - Ali

sada znam da sam pogrešila, znaš? Volim kad si u mojoj blizini.

Volim da pričam s tobom. Možda mi nije potrebna majka, mislim

svakako ne onoliko koliko sam žudela za njom dok sam bila mala,

ali ti bi bila strava maćeha.

Na Stelinom licu dešavalo se nešto čudno. Suzi je mogla da vidi

njene bele zube. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati da je to

osmeh. Zaslepljena njime, propustila je nekolicinu reči koje je

devojčica užurbano izgovarala.

- ... da mi budeš kao drugarica, znaš? Ili kao starija sestra. - Stela se

najednom unese Suzi u lice. - Šta se događa? - činilo se da Stela viče.

Njen kreštav glas probijao je Suzine uši. - Izgledaš jako čudno!

- Nije mi... dobro. - Suzi je mogla da oseti kako klizi niz čamac. -

Ne mogu... da dišem...

Ne, to nikako nije mogla da bude slučajnost.

Ta glupa fraza koju je izgovorio samo da bi koliko--toliko

razuverio i rasteretio Stelu i zaštitio je od stvari koje još uvek nije

morala da zna.

Aleks je stajao na vrelom betonu platforme aerodroma u

Krokodajl Kriku. Popodnevna vrućina lebdela je u vazduhu oko

njega. Mogao je da oseti miris katrana. Posmatrao je kako se i

poslednja spodoba - obučena od glave do pete u zaštitno odelo, sa

sve maskom, naočarima i rukavicama - penje u avion. Još jedan mra-

čni podsetnik na to koliko je virusna infekcija s ostrva Volabi

zapravo mogla da bude ozbiljna. Čuo je kako je neko konačno

zatvorio vrata dvomotornog aviona. Deni je sada bio u sigurnim

by voki

137

rukama iskusnog lekara i sestre iz najbliže pedijatrijske bolnice i

uskoro će biti na mestu gde će voditi mnogo bolju brigu o njemu.

On je učinio sve što je bilo u njegovoj moći i barem je stabilizovao

dečakovo stanje kako bi mogao da bude transportovan.

Konačno je bio u prilici da svoje misli usmeri ka nekim ličnijim

temama.

Bilo bi najlogičnije da šok nakon što je video Stelu kako se ljubi s

onim dečkom zaokupi najveći deo njegovog uma, ali nije bilo tako.

Sve što je video pred sobom bilo je Suzino lice. Prisetio se tuge i

besa u njenim plavim očima, kao i zvuka njenog glasa dok je

izgovarala te tako netačne reči, koje nikako nisu opisivale ono što se

desilo između njih.

Letnja šema.

Da li je Suzi zaista poverovala u to? Je li uistinu bila toliko

uznemirena? Da li je to bio razlog zašto nije želela da ga pogleda?

Zašto je zvučala tako uvredeno dok joj je pričao o pikniku koji je

planirao sa Stelom?

O pikniku koji se na kraju nije ni desio. Ovaj dan mu je očigledno

u potpunosti izmakao kontroli. Ostavio je Stelu da sedi, onako

napuštena, ispred medicinskog centra. Zar ne bi bilo gore da je

izašao napolje i video je usamljenu i nesrećnu? Umesto toga, ona se

mazila s nekim ko joj je jasno stavio do znanja da je posebna.

Dovoljno posebna da je poljubi.

Poput Suzi...

Moraće da popriča sa Stelom, naravno, a sama pomisao na taj

razgovor prožimala ga je jezom. Nikada nije razmišljao o tome kako

izgleda biti samohrani roditelj jedne tinejdžerke. Sve one naizgled

nerešive sitnice dok je bila beba, svi oni dečji jadi, pa čak i lečenje od

raka, sada su mu delovali jednostavno u poređenju s onim što ga je

čekalo u narednih nekoliko godina.

Koliko bi zapravo moglo da bude bolje i lakše kada bi imao Suzi

pored sebe...

-Ne...

Aleks začu sebe kako naglas izgovara ovu reč, premda mu to nije

bila namera. Koliko bi bilo bolje... Brzim koracima se uputio ka

by voki

138

helikopteru u kome ga je čekao Majk, spreman da ih obojicu prebaci

nazad na ostrvo Volabi. Razrešiće ovu situaciju. Kako sa Stelom, ta-

ko i sa Suzi. U životu je već bio suočen s popriličnim izazovima, i

zašto bi ovo sada bilo nešto sa čim ne bi mogao da se izbori?

A pogotovo što je njegov život - ili barem njegova sreća - zavisila

od toga.

Nekoliko prilika koje su izletele iz aerodromske zgrade

predstavljale su pravo iznenađenje. Jedna je imala ogromnu kameru

na svom ramenu, druga je u ruci držala pufnast mikrofon na

dugačkoj dršci, dok je treća osoba bila jedna glamurozna žena koja

se Aleksu učinila poznatom, premda nije mogao tačno da se seti

odakle. Pretpostavio je da se radi o nekom televizijskom licu.

- Doktore Vavunis! - povikala je žena odlučnim glasom. - Stanite!

Molim vas! Zaista bismo voleli da porazgovaramo s vama.

- Nemam šta da kažem.

Mogao je da vidi još prilika u daljini, kako izlaze iz aerodromske

zgrade. Razmilele su se unaokolo poput mrava. Policijske snage

Krokodajl Krika postavile su kordon i u jednom trenutku pretila je

opasnost da će biti probijen, ali to nije dugo potrajalo.

- Ovde smo da pokrijemo vest o prebacivanju mobilne laboratorije

na ostrvo Volabi - rekla je reporterka užurbano.

Aleks automatski okrenu glavu. Već je primetio ogromne vojne

helikoptere u kamuflažnoj boji malo podalje odatle, na početku

piste. Velika bela kutija, najverovatnije laboratorija koju je

reporterka pomenula, bila je povezana lancima.

Policijski kordon se pomerao ka njemu.

- Nazad! - začuo je jednog policajca kako viče. - Šta vi to mislite da

radite? Nazad, je l' jasno?

- Nedavno smo saznali - nastavila je novinarka uporno - da ste

upravo transportovali jedno dete u kritičnom stanju s ostrva Volabi.

Ko vam je dao dozvolu za to? Koje mere predostrožnosti ste

preduzeli kako biste bili sigurni da se virus neće proširiti?

U tom trenutko zazvonio je Aleksov mobilni telefon. Majk se

pojavio na vratima letelice kako bi video šta se događa.

by voki

139

- Ne prilazite! - povikao je na televizijsku ekipu. -Zar ništa ne

znate o zoni sigurnosti oko helikoptera? Morate to da ispoštujete!

Nakon ovih njegovih reči izbila je svađa između nekolicine

policajaca i reportetke.

- Sloboda štampe - čuo je ženu kako govori, kipteći od besa. - Ako

želimo svesno da preuzmemo rizik, imamo svako pravo da...

Aleks baci pogled na displej svog telefona. To je bila Stela. Javio se

bez mnogo razmišljanja, podsvesno želeći da pobegne od onoga što

se upravo dešavalo oko njega, a što mu nimalo nije prijalo.

- Stela?

U prvih nekoliko trenutaka mogao je da čuje samo neke

nerazgovetne zvuke, a potom je shvatio da njegova kćerka zapravo

toliko plače da ne može da dođe do vazduha.

- Smiri se - rekao je. - Sve je u redu... - Aleks je pokušavao da

pronađe način da probije taj zid tuge koji je opasavao njegovo dete. -

Hej... Zvezdo! Prebrodićemo nas dvoje ovo zajedno, znaš? Ništa ne

brini...

- Tata! - Stela je konačno uspela da dođe do daha. - Pomozi mi.

Moraš da mi pomogneš. - Devojčica se sve vreme gušila u suzama i

Aleks je morao duboko da se koncentriše kako bi čuo njene reči.

Buka motora mu nimalo to nije olakšavala. - Suzi ne može da diše! -

Stela je sada zvučala uspaničeno. - Ne mogu da je probudim.

- Molim? Gde ste vas dve? Šta se desilo?

- Ne znam - zacvile Stela. - Ja sam pričala a ona je delovala kao da

joj nije dobro. Onda mi je rekla da ne može da diše i sada samo leži

ovde. Mi smo na plaži, kod onih starih čamaca. Ne znam... Ne znam

šta da radim.

Aleks je brzo razmišljao. Ili se barem trudio.

Jedan policajac uhvatio je reporterku pod ruku, pokušavajući da je

odvuče dalje od platforme, ali ona se nije dala.

- Doktore Vavunis, molim vas da mi odgovorite na pitanje. Samo

ukratko.

- Odlazite - odbrusi Aleks. - Nemam ništa da kažem.

- Tata?

- Stela! Vidiš li još nekoga na plaži?

by voki

140

- Ne... U stvari, sačekaj! Mislim da vidim Džejmija. Eno ga, nosi mi

štake.

- Pozovi ga.

Reporterka je i dalje bila tu, s tim što mu je sada bila okrenuta

leđima. - Ovim helikopterom upravo je evakuisana jedna od žrtava

gripa s ostrva Volabi - govorila je, gledajuću u kameru. - Čuveni

neurohirurg iz Sidneja, Aleks Vavunis, odbio je da komentariše bilo

šta o evakuaciji. Možemo samo da pretpostavimo da je to učinjeno

bez odgovarajuće dozvole...

- Halo? - Aleks začu Džejmijev oprezan glas. U trenutku je osetio

saosećanje sa dečakom koji je morao da razgovara sa ocem devojke

koju je doveo u nevolju kad ju je poljubio. Imao je nameru da i s

njim kasnije popriča o tome. - Reci mi šta se događa - rekao je

strogo. - Jesi li blizu Suzi?

- Da. Izgleda kao da spava.

- Stavi prste na njen vrat. Reci mi da li možeš da osetiš puls.

U narednih nekoliko sekundi na telefonskoj vezi usledila je tišina.

Kao kroz maglu mogao je da čuje kako Majk govori televizijskoj

ekipi da se gubi odatle. Krajičkom oka spazio je aerodromsko

obezbeđenje kako im se približava odlučnim koracima.

- Nešto se desilo? - upita Majk Aleksa.

- Suzi nije dobro. - Aleks nije mogao da veruje koliko je bio

uplašen. - Izgleda da se onesvestila na plaži.

Ja... - Ponovo je začuo dečakov nesigurni glas. - Šta si rekao,

Džejmi?

- Mogu da osetim puls.

- Da li diše?

- Ne mogu... Kako to da znam?

- Postaraj se da leži na leđima. Zabaci joj glavu unazad tako da joj

vazdušni put bude slobodan i... Slušaš li šta ti govorim, Džejmi?

- Da, slušam vas...

- Želim da trčiš brže nego što si ikada u životu trčao. Idi u

medicinski centar po pomoć.

Aleks oseti Majkovu ruku na svom ramenu. - Hajdemo, ortak.

Vratimo se tamo gde treba da budeš.

by voki

141

Aleks samo klimnu glavom. Čutke je prihvatio saosećajni gest

jedne njemu gotovo nepoznate osobe. Takode je bio spreman da

prihvati bilo kakvu pomoć, od koga god ona dolazila.

Po prvi put u životu osećao se bespomoćno.

Izgubljeno.

Kao da mu preti opasnost da izgubi nešto što više nikada neće

pronaći.

10.

- ARDS? Akutni respiratorni distres sindrom?

- Da. - Čarls je sedeo u svojim kolicima pored kreveta u kome je

ležala Suzi.

Aleks to nije očekivao. Preslišao se svega živog što bi moglo da

uzrokuje nesvesticu tokom kratkotrajnog leta nazad na ostrvo, koji

je za njega trajao čitavu večnost, shvatajući koliko zapravo malo zna

o ženi u koju se zaljubio. Da li je bolovala od epilepsije? Ili pak od

šećerne bolesti? Je li osetljiva ili alergična na određene vrste lekova?

Ništa nije znao.

Bilo je prosto nemoguće da se istorija ponavljala. Mogućnost da

Suzi pati od aneurizme, poput one koja je ubila Helenu, bila je

isuviše zastrašujuća da bi bila istinita, ali njegov strah je bio i više

nego stvaran. Da li je razlog što se osećao tako loše ležao u tome što

je već ranije prošao kroz ovo? Ili u tome što se ovaj put radilo o

Suzi?

Bilo mu je nepodnošljivo da je vidi u ovom stanju - prikačenu na

iste aparate za održavanje u životu koje su gotovo neposredno pre

toga koristili za Denija. Guranje laringoskopa do odgovarajućeg

by voki

142

mesta. Uvlačenje cevčice niz traheju. Podešavanje aparata

namenjenog da nekoga održi u životu.

Ne, ovo se nije događalo. Ne Suzi.

- Ko ju je intubirao?

- Ja sam to uradila. - Miranda je stajala s druge strane kreveta.

Njen zabrinut izraz lica nije ulivao preteranu nadu. - Kada su je

doveli, bila je bez svesti, Aleks. Koža joj je bila modre boje. Pulsna

oksimetrija bila je ispod sedamdeset procenata. CPAP ne bi bio

dovoljan da je povrati.

- Koji je sada nivo? - Hoće li mu biti barem malo lakše ako na

čitavu ovu situaciju bude gledao s profesionalne strane, barem

onoliko koliko je u mogućnosti da to čini?

Miranda je pogledala gore u monitore. - Popela se na osamdeset

dva procenta.

Ne. Definitivno nije pomagalo da na sve ovo gleda kao stručno

lice. Nivo je bio i suviše nizak, a neadekvantna oksigenacija bila je u

raskoraku sa životom.

- Rendgenski snimci pluća su tamo gore. - Miranda priđe stalku na

koji je bila smeštena mala mašina koja je na licu mesta mogla da

analizira nivo kiseonika u arterijskoj krvi. Podigla je glavu prema

kutijama na zidu, osvetljenim neonskim svetlom, na koje su bili

prikačeni snimci.

Aleks ih je pažljivo posmatrao. Video je kako je tečnost popunila

prostor koji je trebalo da bude dostupan za razmenu gasova.

- Upala pluća?

Miranda klimnu glavom: - Najverovatnije vitusna. Prilično

iznenadan početak.

- Bože dragi... - Aleks duboko uzdahnu. Suzi je sigurno već bila

bolesna dok je stajala tamo, pridržavajući Denijevu glavu. Istina, nije

mu delovala preterano srećno, ali on je pretpostavio da možda ima

poteškoća jer je učestvovala u nečemu što joj se činilo kao jeziv

zahvat. A on je bio u potpunosti usredsreden na svog mlađanog

pacijenta. Trebalo je da primeti da Suzi nije dobro.

by voki

143

Mora da je pomislila kako ga nije briga za nju. I sigurno je sve

vreme razmišljala o onome što joj je Stela rekla. Da ga nije briga. Da

je ona za njega samo prolazna zabava, najobičnija letnja šema.

Virusna upala pluća. Jedna od nekoliko stvari koja je mogla da

ubije savršeno zdravu odraslu osobu za vrlo kratko vreme.

Aleks opet oseti kako ga prožima jeza. Lekar u njemu kao da je

iščezao. Ostao je samo čovek, zabrinut za svoje voljeno biće.

- Sta ste još učinili za nju? - upitao je grubo, kao da je nesvestan

svog tona. - Osim toga što je držite na aparatima?

- Ne možemo mnogo toga da učinimo, Aleks - rekao je Čarls

smireno. - Znaš to i sam. Dajemo joj oseltamivir, kao antivirusni lek.

Održavamo nivo tečnosti i oksigenaciju najbolje što možemo.

Aleks na trenutak pokri oči rukom, a potom njome prede preko

kose, da bi na kraju nervoznim pokretima počeo da masira vrat.

Morao je da razmisli. Da pronađe neko rešenje.

- Možda bi trebalo da bude na aparatima još nekoliko sati. Nadam

se da to kasnije neće biti neophodno. - Mirandin izraz lica bio je

duboko saosećajan. - Bila je izuzetno iscrpljena kad su je doveli.

Pretpostavljam da je već neko vreme imala simptome, ali da nije

ozbiljno obratila pažnju na njih.

- Dali smo joj najslabije moguće sredstvo za umirenje - rekao je

Čarls. - Kao što je Miranda već napomenula, Suzi će najverovatnije

uskoro moći da diše sama, bez pomoći aparata. Čim to počne da se

dešava i nivo kiseonika bude prihvatljiv, ekstubiraćemo je. - Potom

je uputio Aleksu jedan saosećajan pogled. - Ostani pored nje ako

želiš, Aleks. Mi ćemo se pobrinuti za Stelu.

- Stela sigurno želi da je vidi. Zvučala je tako uplašeno preko

telefona.

- Da - rekao je Čarls zabrinuto. - Moram da te upozorim da Stela iz

nekog razloga misli da je ona kriva za sve što se dogodilo. Marša je

trenutno s njom u mojoj kancelariji.

Aleks se približi krevetu i uze Suzinu ruku. Bila je topla. Pretopla.

- Kolika je bila temperatura kad ste je poslednji put merili?

- Trideset devet sa sedam. Mislim da je od tada malo spala. Kao i

puls.

by voki

144

Međutim, puls je i dalje bio izuzetno brz - sto trideset, sudeći po

brojki na digitalnom ekranu, dok je ritmičko šištanje i kliktanje

ventilatora atmosferu činilo izuzetno napetom. Oprema koju je

centar posedovao bila je prilično smešna i naivna. Suzi je trebalo da

bude u nekoj od najboljih klinika u zemlji, a ne u sali za hitne

slučajeve opremljenoj poput kućice za lutke, i to ni manje ni više

nego na tropskom ostrvu.

Čarls kao da mu je pročitao misli. - Činimo sve što je u našoj moći,

Aleks. Isto što bi uradili i drugi, bez obzira na to gde se nalazila.

Nema svrhe da je evakuišemo.

Ionako nisu ni mogli. Svako eventualno pomeranje moglo je da

bude pogubno.

Aleks je još neko vreme držao Suzinu omlitavelu ruku u svojoj.

Ovlašno je prelazio preko njenih prstiju, prisećajući se šta su radili

dok je Suzi bila svesna. Kako su ga dodirivali i milovali.

Sagnuo se i prislonio svoje usne na Suzino uvo. - Ovde sam -

prošaputao je. - Sve će biti dobro. - Aleks oseti knedlu u grlu i

svojski se potrudi da je proguta i samim tim odagna bilo kakve

sumnje koje su ga obuzimale, premda im se on uporno odupirao.

Mora da bude dobro. Nije moglo da bude nikako drugačije. - Moram

sad da odem da popričam sa Stelom, ali vratiću se. Vratićemo se. - U

tom trenutku postade svestan kako i dalje grčevito steže Suzinu

ruku. Naglo ju je pustio, a potom se njegova šaka nenadano obrela

na Suzinom licu. Nežno joj je pomilovao obraz palcem.

- Agapi mou, Suzi - rekao je tihim glasom.

Podigao je pogled. Miranda je bila zauzeta testiranjem krvi. Čarls

ga je najverovatnije čuo, ali šta i ako jeste, do đavola? Aleks se nije

osećao ovako ranjivo još od kad je izgubio Helenu. Ili barem otkako

je Steli uspostavljena ona zastrašujuća dijagnoza. Možda je došao

trenutak da prestane da se diči svojom sposobnošću da prikrije

ranjivost. Trenutak da konačno razabere šta je zaista bitno u životu.

Šta ako izgubi Suzi i ona ga nikada ne čuje kako izgovara reči koje

su mu se sada vrzmale po glavi, potiskujući sve ostale? Mada, ona

ionako nije razumela grčki, zar ne?

by voki

145

- Volim te, Suzi - prošaputao je, a glas mu je podrhtavao. - Toliko

te volim...

Uspravivši se, nije se čak ni potrudio da izbegne Čarlsov radoznali

pogled.

- Volim je - rekao je, sada već znatno čvršćim glasom. Odlučno.

Izgovorio je reči za koje je znao da nisu ništa drugo do istina, izvan

svake sumnje. - Ona to još uvek ne zna. Stela još uvek to ne zna, ali

oženiću se ovom ženom, Čarlse.

Čarls se smeškao. Kao da je sve vreme to znao. Kao da je bio na

njihovoj strani.

- Možeš li da ostaneš s njom, molim te? — upitao ga je Aleks. -

Otišao bih samo da popričam sa svojom kćerkom.

- Naravno.

- Čuvaj je. - Bio je to još jedan zahtev, ali ovaj put izrečen s

namerom da izmami osmeh.

Međutim, za razliku od Čarlsa, Aleksu nije pošlo za rukom da se

nasmeši. Dok je hodao prema vratima, činilo se kao da su mu svi

mišići lica zgrčeni. Mogao je da pokaže ranjivost, to da, ali zaista nije

imao nametu da plače pred drugima. To nikako.

Ali zato je Stela plakala.

- Ja sam kriva. Uvek sam ja kriva.

Čim je Aleks ušao unutra, Marša bez reči izađe iz Čarlsove

kancelarije. Seo je na stolicu pored svoje kćerke i nežno je uzeo za

ruku.

- O čemu to pričaš, latria?

- Ja sam kriva što je mama umrla kad sam se rodila, i što je Greta

otišla kad sam se razbolela... a sada će i Suzi da umre, samo zato što

sam joj rekla da ti nije važna.

Odakle je dolazila ova bujica reči, za boga miloga? Aleks nije

mogao da je prati, te odluči da krene iz početka i razjasni jednu po

jednu stvar.

- Otkud ti ideja da ti imaš nekakve veze s maminom smrću? To

nije istina.

- Ali ti si uvek govorio ljudima da je ona umrla kad sam ja bila

beba.

by voki

146

- Ti si imala tri meseca. Tvoja majka je umrla jer se nešto loše

desilo s krvnim sudom u njenom mozgu. To nema nikakve veze s

tvojim rođenjem.

Bio je ubeden da joj je ovo već nekoliko puta objašnjavao, ali

možda je Stela tada bila i suviše mala da bi razumela o čemu je

govorio? Da nije čula neke priče o ženama koje su umirale na

porođaju, povezavšu usput da je to bio slučaj i s njenom mamom?

- Ja sam kriv - rekao je jasno i glasno. - Nisam ti ništa objasnio

onako kako je trebalo. Nikada nisam dovoljno pričao s tobom,

Zvezdo, i jako mi je žao zbog toga. Želim to da promenim, počevši

od ovog trenutka.

Međutim, Stela kao da nije čula ništa drugo do samo jedne reči. -

Ti si me... Nazvao si me Zvezda!

- Zato što si to i postala - reče Aleks svečano. - U stvari, mislim da

si oduvek bila zvezda, samo što ja to nisam primećivao. Tako si

iznenada porasla. Nisam odmah uspeo da se snađem. Oprosti mi.

Čuj... - Zeleo je da se njegova devojčica oseća bolje. I da se osmehne,

ukoliko je to uopšte bilo moguće. - Pa, imaš čak i dečka!

Stela se namršti. - Ne treba mi dečko. Ne ako će Suzi da umre.

- Suzi neće umreti - rekao je Aleks, kao da je to bila živa istina,

zato što je to prosto morala da bude istina. Odmah je potisnuo nalet

panike pri pomisli da bi mogao da bude u zabludi, uhvativši se za

nešto drugo i promenivši temu.

-I nisi ti bila kriva zato što je Greta otišla. To ionako nikada ne bi

uspelo.

- Ali ona je otišla zato što sam se ja razbolela.

- Otišla je zato što sam ja hteo da ode, eto zašto - reče Aleks

odlučno. -I da, dobrim delom sam želeo da ode zato što je bilo i više

nego očigledno da nedovoljno brine o tebi. A ti si, Stela Vavunis, i

dalje najhitnija osoba u mom životu. Prvo ti, pa onda svi ostali.

- Bitnija sam ti od Suzi?

Aleks nije mogao da pročita ovo Stelino pitanje. Čak mu se u

jednom trenutku učinilo da njegova kćerka zapravo želi da čuje

odrečan odgovor.

by voki

147

- I ona mi je veoma važna, ali na drugi način. Ti si moja kćerka,

Stela. Moje dete. Fos mou. Moja svetlost. Ti poseduješ deo mog srca

koji nikada neće pripasti nikom drugom. I to vrlo veliki deo.

- Ali ne celo?

Šta je želela da joj on sada odgovori? - Ljudsko srce je izuzetno -

reče Aleks oprezno. Nije bio sasvim siguran šta je Stela tačno htela

da čuje, ali njen netremičan pogled govorio mu je da je ovo jako

važno. Zeleo je da joj ulije poverenje, ali je isto tako morao da bude

oiskren. Imao je dovoljno prostora u svom srcu da voli još jednu

osobu. - Recimo da je elastično - dodao je.

- Tako da ima mesta i za Suzi?

Aleks proguta pljuvačku. - A da li ti želiš da bude mesta za Suzi?

Stela klimnu glavom i suze joj potekoše niz lice: - Ne želim da ona

umre, tata. Želim... Želim da se oženiš njom.

Je li moguće da je zaista to mislila? Bila je uzbuđena. Preplavljena

emocijama. Krivila je sebe za Suzinu bolest i bila je pored nje kad joj

je pozlilo. Sve to zajedno bilo je i suviše za jednu devojčicu.

- Suzi neće umreti - ponovio je. - Doktor Veterbi je trenutno pored

nje. Još uvek joj je potrebna pomoć da bi disala, ali slobodno možeš

da dođeš da je vidiš. Čak je vrlo moguće da će biti u stanju da čuje

ono što joj budeš govorila.

- Mogu li da kažem da mi je žao?

- Zbog čega?

- Zato što sam joj rekla da te nije briga. Da je ne voliš onoliko

koliko ona tebe.

- Suzi me voli? Ona ti je to rekla?

Stela stidljivo spusti glavu. - Pa... ne baš tim rečima.

Razočaranje je bilo razarajuće. Aleksova nada stajala je na

staklenim nogama koje su sada bile opasno poljuljane. Stela podiže

pogled, kao da je osetila njegov očaj, i Aleks je mogao da vidi nešto

što nikada pre nije video - jedan neverovatno zreo izraz na licu nje-

gove kćerke. Kao da je sada ona želela njega da zaštiti.

Saznanje koliko je odrasla, bilo je dirljivo. Nikad se nije osećao

ovako blisko sa Stelom.

- Ali nije rekla ni da te ne voli.

by voki

148

Aleks stisnu Stelinu ruku. - Hajdemo - predložio je. - Treba da

budemo pored Suzi. Reci joj koliko želiš da se što pre oporavi.

Koliko oboje to želimo.

Pošto je ustala, Stela se malčice zaljulja, ali kada joj je Aleks

ponudio štake, ona odlučno odmahnu glavom.

- Mogu i bez njih - rekla je. - Za Suzi.

Kakvo blaženstvo...

Ležala je na travi, na vrhu brdašceta. Naopačke, tako da su joj

noge bile gore, a glava dole, pri čemu je osećala kao da joj se sva krv

slila u mozak, ali nije želela da se pomeri. Povetarac koji je ovde

pirkao bio je tako prijatan. Tako osvežavajuć. Mogla je da napuni

svoja pluća čistim vazduhom. Iznova i iznova.

- Diše sama - čula je nekoga kako kaže. Naravno da diše sama.

Kakva je to glupost!

Suzi nije bila sama na vrhu brdašceta, i zato je bila tako srećna.

Aleks je bio pored nje. Držao ju je za ruku. Izgovarao je neke reči

koje ona nije uspevala tačno da razume, ali znala je da su ljubavne.

Kardoula mou.

Hara mou.

Anasa mou.

Latria mou.

Suzine usne se izviše u blažen osmeh. Pa to je bio grčki!

- Suzi... -I Stela je bila tu. Trčala je kroz visoku travu koja je rasla

na obroncima brdašceta. - Smeješ se?

Naravno da se smeje. Bila je tako srećna. I tako ponosna na Stelu.

Zvezda. Barem jedna reč koju će uvek znati. Jao!

Iznenada je osetila bol. Kao da se nešto zaglavilo u njenom grlu.

Gušila se! Borila se da dođe do va-zduha.

- Sve je u redu.

Aleksov glas. Tako umirujuć.

- Izvadili su ti cev. Sada možeš sama da dišeš, Suzi. Bićeš dobro,

ništa ne brini.

Aleks?

by voki

149

Gospode dragi, činilo se kao da će da zaplače. Gde li se denuo onaj

čovek koji je uvek držao sve konce u svojim rukama? Gde je nestao

čovek koji je hodao po onom doku kao po pisti i koji je, bukvalno

kao grom iz vedra neba, ušetao ptavo u Suzino srce?

Nešto je uporno bipkalo, poput budilnika koji je neko zaboravio

da isključi. I nešto je čudno mirisalo. Nešto nalik mirisu bolnice, koji

nikako nije mogla da poveže sa svezom travom koja ih je

okruživala.

Sanjala je.

Ili se budila?

Sve ovo je bilo isuviše zbunjujuće, te Suzi zatvori oči i opet se

prepusti blaženom povetarcu koji joj je milovao lice. Razmišljala je

samo o jednoj stvari u koju je bila apsolutno sigurna - da je Aleks

drži za ruku.

Za obe ruke.

Kako mu je to uspevalo?

Nije ni bilo važno. Aleks je bio sposoban za sve. I Suzi bi učinila

sve za njega. Baš sve.

Brdašce je bilo daleko iza nje kada je Suzi konačno uspela da

otvori oči.

Začudo, otkriće da leži u bolničkom krevetu nije je preterano

začudilo. Niti uplašilo. Prisetila se onog neobičnog mirisa. Sada je

sve imalo više smisla. Pa čak i ono uporno bipkanje. Pozlilo joj je.

Setila se. Bila je na plaži i Stela je plakala.

Suzi trepnu. Aleks je sedeo pored kreveta. Njena ruka bila je

stegnuta njegovim, ali ne čvrsto, i glava mu je bila pognuta. Je li on

to spavao? Suzi zgrči prste probe radi i on ih odmah čvtsto stegnu.

Aleksove oči se naglo otvoriše i pogledi im se susretoše.

- Ćao...

- Ćao i tebi... - prošaputa Aleks, zatvorivši usta. Potom ih opet

otvori, ali iz njih ne izađe nikakav zvuk.

- Mračno je - reče Suzi.

- Noć je, kardoula mou.

Već je negde čula te reči, ali gde? Suzi namršti čelo pokušavajući

da se priseti.

by voki

150

- To znači: srculence moje - objasni joj Aleks. - Ti si moje srce, Suzi.

Moj dah. Moja duša. - Stidljivo se nasmešio. - Bio sam... mnogo

zabrinut za tebe.

Bio je i više nego zabrinut. Bio je izbezumljen. Suzi je mogla da

vidi tamne kolutove oko njegovih očiju. Razbarušenu kosu. Izgledao

je gore nego one večeri kada je premro od straha zato što se Stela

zaključala u kupatilu. Ta mračna senka u njegovom pogledu jasno je

govorila o očaju kroz koji je prošao. Mislila je - nadala se - da mu je

stalo do nje, ali baš ovoliko? Nije mogla ni da sanja da će ikada

nekome biti toliko bitna.

Njene usne zadrhtaše. - Dobro sam.

- Da, sada jesi. - Aleks je prelazio svojim dlanovima preko njenih

prstiju. Opipavao joj kožu i zglobove, kao da želi da se uveri da je

zaista bolje.

- Jesam li bila mnogo bolesna? - Sigurno jeste, pomislila je odmah

potom, ubrzo shvativši besmislenost svog pitanja. Da bi izgledao

ovako, Aleks mora da se plašio za njen život. Ona bi se isto tako

osećala da je on bio tako bolestan.

-Jesi - odgovori Aleks. -I moraćeš još neko vreme da ležiš i da se

odmaraš. Lekovi su ti pomogli da prebrodiš krizu, ali oporavak će

dugo trajati.

- Sta nije u redu sa mnom?

- Imaš upalu pluća. Virusnu.

- Ptičji grip?

- Ne. - Aleks se nasmeši. - Još uvek ne znamo šta je tačno u pitanju,

ali Angus i Bet su na tragu nečemu. Čuo sam da je Deni takođe

dobro.

- Hvala dragom bogu!

- I ti si umnogome doprinela tome. Naš mali zahvat spasao ga je

od mogućih komplikacija, a skener je pokazao da je s njegovom

glavom sve u redu i da nema nikakvih promena. Iskreno se nadam

da će se ubrzo rehabilitovati. Jak je on klinac.

- I ja sam. - Suzi se trudila da zvuči ubedljivo. Želela je da se što

pre oporavi.

by voki

151

- Znam to. - Aleks se i dalje smeškao. - Ali ćemo ipak ujutru da te

prebacimo do bolnice u Krokodajl Kriku. Želim da imaš najbolju

moguću negu dok se budeš oporavljala.

Suzi odmahnu glavom: - Ne bih da idem odavde.

- Zašto? Koliko sam čuo i video, pola grada je zabrinuto za tebe.

Sutra će te sigurno dočekati ogromna gužva kad Majk bude

prizemljio helikoper.

- Ali... kako da odem kad si ti ovde?

Znao je šta želi da kaže. Oči mu zaiskriše. - Idem i ja s tobom. Stela

takode. Ne misliš valjda da ćemo te tako lako pustiti da nam

umakneš?

- Ne želim da vam umaknem. - Pričanje ju je veoma zamaralo, te

Suzi prestade da se trudi. Umesto toga, samo se nasmešila i

dopustila sebi da uživa u Aleksovom zaljubljenom pogledu.

Imala je isti osećaj kao onoga jutra u njenom apartmanu u hotelu,

samo što je ovaj put ona bila ta koja se probudila. Još onda je znala

da je osećaj ne vara.

Ne. Suzi utonu u Aleksove crne oči.

Bila je to ljubav.

Duboko je udahnula. Ovo je bilo gotovo podjednako dobro kao

ležanje na onom brdašcetu. Morala je da načini napor da opet nešto

kaže.

- Gde je Stela?

- Spava. Čarls je dozvolio da prenoći u sobi na kraju hodnika. Nije

bilo šansi da je nateramo da se vrati u kamp. Sedela je ovde satima,

držeći te za drugu ruku. Morali smo da sačekamo da utone duboko

u san da bismo je preneli do kreveta. Ona te voli, Suzi. – Aleks se

nagnu napred i nežno je poljubi, jedva joj dotičući usne. - Volim te.

Suzi se ponovo nasmeši. - I ja tebe volim. Samo mi obećaj da se

nećeš i ti razboleti. Ne znam kako bih to podnela.

- Neću, obećavam. - Aleks se takode smešio. - Nikada u životu se

nisam osećao bolje. A kako i ne bih? Uskoro ćeš opet biti dobro i

postaćeš moja žena. - Na trenutak je zastao. - Barem se Zvezda nada

da će se to desiti. Kao i ja, naravno, svim svojim srcem.

by voki

152

- I ti si moje srce - reče Suzi tihim glasom. - Da, ti si moje sve,

Aleks. - Nije mogla više da izdrži i oči joj se polako sklopiše.

- Spavaj sad - prošaputa Aleks. - Ja ću biti ovde, pored tebe. Uvek

ću biti tu za tebe.

Suzi opet podiže svoje otežale kapke. - Da - rekla je.

Aleks je iznenađeno pogleda: - Ponovo si se probudila. Moraš

duže da spavaš, latria mou. - Njegovo lice sada je bilo sasvim blizu,

pošto se nagnuo prema njoj.

- Ali morala sam da kažem da.

Želeo je da je poljubi. Bio je tako blizu da je Suzi mogla da oseti

njegov dah na svom licu kada je progovorio: - Zašto si morala da

kažeš da?

- Da, udaću se za tebe.

- Ljubavi... - Aleks se nagnu još malo napred i prisloni svoje čelo

uz njeno.

Suzi je osećala tu sponu koja je postojala između njih.

Osećala je kako joj dodiruje dušu.

Nije znala koliko dugo su ostali u tom položaju. Možda je čak

ponovo zaspala, jer ju je glas koji je dopirao sa druge strane kreveta

iznenadio. Bio je taman toliko tih da ne probudi Aleksa, koji je

konačno podlegao umoru. Verovatno je to bila sestra, koja je došla

da joj izmeri temperaturu ili tako nešto? Ili je možda Carls došao da

je obiđe.

Ne. To je bila Stela. Izgledala je bledo i umorno, ali je stajala pored

nje bez ikakve pomoći. Posmatrala je usnulo lice njenog oca na

Suzinom jastuku.

- Dobro si? - upitala je.

Suzi se osmehnu i klimnu glavom. Steline reči pro-budiše Aleksa,

koji ustade kao oparen. Trepćući je gledao u svoju kćerku, koja mu

je uputila jedan od onih osmeha koji se nikada ne zaboravljaju.

- Pitao si je, zar ne, tata?

- Jesam.

- I šta je rekla?

- Rekla sam da - reče Suzi.

Stela je izgledala presrećno. -1 to je sve?

by voki

153

- Za mene dovoljno - reče Aleks.

- I za mene - reče Suzi.

Stela pogleda u svog oca, potom u Suzi, a onda joj jedan

veličanstven osmeh ponovo obasja lice. - Mogu li da ti budem

deveruša?

Aleks i Suzi odgovoriše u isti glas: - Naravno!