TURSKI ISTORIOGRAFI O KUMANOVSKOJ BICIPie: Ismet Koan

Beanija pre bitkeIgrom sudbine, 523 godine nakon Kosovskog boja, u kojem je vojska sultana Murata i porazom srpskih snaga predvoenih Knezom Lazarom stavila taku na srpski suverenitet, 23. Oktobra 1912, nepunih osamdeset kilometara jugoistono od tog poprita, dogodio se kod Kumanova ne manje krvaviji boj, koji je najavio konani slom osmanlijske vladavine na Balkanu. Kumanovsku bitku, koja se zbila samo nekoliko dana od meusobnih objava ratnih dejstava i zvaninog poetka Prvog Balkanskog Rata, turska istoriografija smatra za jedan od kljunih, ako ne i presudnih dogaaja za krah njene do tada mone zapadne armije, iji je zadatak bio da odbrani ono sto se, kako se brzo ispostavilo, odbraniti ne moze. Za razliku od prvog okraja sa Srbima na Kosovu, u kojem su se Osmanlije pojavile kao zavojevai, turski istoriografi su jednoduni u oceni da je Prvi Balkanski Rat Turcima koji su bili u situaciji da brane pre toga ve smanjene granice njenih balkanskih provincija, bio nametnut. Da je zahvaljujui inertnosti vlade u Istanbulu koja je pokazala veliko nesnalazenje pred burne dogaaje u koje su bili upleteni prsti velikih sila, bilo izgubljeno dragoeno vreme za pripremu vojske za rat. Tu su bili i meusobni tajni dogovori balkanskih zemalja, o kojima ona, kako se ispostavilo, zadugo i za udo nije imala pojma... Istinske pripreme za ratni okraj sa nakostreenim malim balkanskim zemljama, Osmanska imperija je, prema oceni turskih istoriografa, zapoela isuvie kasno. Vlada u Istanbulu je, reimo, objavila mobilizaiju punih 40 dana posle buduih protivnika, u vreme kada zbog nevoljunosti Albanaca i Bonjaka u Rumeliji da se stave pod oruje tradiionalnih zatitnika, nisu mogli da izvrse ni polovinu predviene popune jedinica, a Porta je u meuvremenu ve bila u vojnim dejstvima sa Crnogorcima koji su joj pre toga jo prvi objavili rat. Utom su se na Istanbul sruile i note velikih sila i balkanskih zemalja u vidu ultimatuma... Prema oceni tadasnje turske vlade, pod maskom zahteva za sprovoenje reformi i davanje sloboda lokalnom albanskom i makedonskom zivlju u Rumeliji, traio se samo izgovor za rat. Tu je, smatrala je ona, bilo i ponizzavajuih uslova, koje ni jedna drzava koja drzi do sebe ne moze progutati... Trebalo je spasavati ast Osmanske imperije. Vlada i njeni komandanti su, uprkos losim vestima sa terena, zakljuili da Turska mora u ovom sluaju preuzeti iniijativu i u ratu, za koji se proenjivalo da e kratko trajati, prva udari. Ratne note su u meuvremenu bile razmenjene i pozar na Balkanu koji je pretio da preraste u svetski rat je poeo. Samo tri dana iza toga doslo je do sudbonosne Kumanovske bitke i prvog okrsaja sa Srbima u kojem je u samom startu polomljena ostria Vardarske armije, najubojitije formaije nekada mone turske Zapadne Armije, iji e poraz biti sudbonosan za konanu eutanaziju Bolesnika na Bosforu koji e u ovom prvom ratnom odmeravanju balkanskih snaga izgubiti elu Rumeliju i gotovo kompletne balkanske prostore, izuzev istanbulskog zalea. U nekoliko nastavaka predstaviemo, iz ugla turske istoriografije, najsudbonosniju bitku Prvog Balkanskog Rata. Pored toga, pozivajui se na izvore iz arhive generalstaba turske armije i izvestaja i seanja kljunih turskih komandanata, lanova tadanje osmanske vlade i uesnika pomenutih zbivanja, opisaemo sve ono sto je bilo prethodnia, ali i posledica ove bitke: turska zaplena srpskih topova u solunskoj luci koje je srpska vlada bila kupila od Nemake, to je bio formalni razlog za poetak mobilizaije vojske u Srbiji; celokupni srpsko -osmanlijski rat za

makedonske teritorije i atmosferu u redovima turske vojske u njenom povlaenju do Bitolja, gde je, u jos jednoj odlunoj i krvavoj biti njena Zapadna armija dozivela jos jedan tezak poraz koji je Turskoj definitivno dosudio peat najvee gubitnie u Prvom Balkanskom Ratu. Ovde e se iz, za nau istoriografiju nepoznatog ugla nai i rat Osmanlija sa u startu neozbiljno shvaenom Crnom Gorom, kao i nepoznati detalji vezani za opsadu Skadra, te atentat nad zapovednikom turske odbrane i tajni pregovori sa njegovim naslednikom za predaju tvrave Crnogorcima i Srbima... Jednoduna ocena turskih istoriografa je da je od protivnikih strana srpska armija, posle bugarske, bila najmonija vojna sila u regionu. U trenutku kada je objavljen rat, bila je ve zavrila svoju mobilizaiju i stavila u stroj 182.000 vojnika. Srbi iz inostranstva su takoe hitali da pomognu svojoj domovini, a u vojnike su se upisivali i Evropljani i ruski dobrovoljci. Srbi, osmanlijski dravljani u Rumeliji, tajno su bezali i prelazili u redove srpske armije. Ve tada je od njih bila formirana jedna dobrovoljaka jedinica od 8.500 vojnika. Objava rata je kod Srba doekana sa velikim ushienjem, a eho obraanja srpskog kralja Petra na iji je stigao i do Istanbula. Za slobodu nae brae, za bolji zivot i razvoj srpske kraljevine, naredio sam poetak svetog rata naoj junakoj armiji. Junake armije nasih saveznika, zajedno sa nama, napreduju prema neprijatelju. Imamo zajedniki interes, zato to smo vekovima delili iste patnje. Na onim mestima koje e osloboditi, moja e armija naii i na muslimanske Srbe, ali i hrianske i muslimanske Arnaute. I u srei i u patnji, skoro uvek smo bili zajedno sa njima. Svima njima donosimo istu slobodu, bratstvo i jedinstvo. Turska istoriografija belei da je prvog dana rata, 18. Oktobra 1912, srpska vojska sa velikim ushienjem, koje su delili i njihovi saveznii Bugari i Gri, presla osmanlijsku granicu i u tri krila, poela da napreduje. Plan Srba je bio da sa Treom armijom pod komandom generala Jankovia, istovremeno pomognu Crnogorce, ali i da preko Pritine s fronta napadnu tursku Zapadnu armiju. Druga srpska armija pod komandom generala Stepanovia, u ijim je redovima bilo i Bugara, ve se nalazila na bugarskoj teritoriji i trebalo je da svojom glavninom napadne istono krilo turskih snaga. Zadatak joj je bio da jednim svojim delom odbaci turski Strumiki korpus, da napreduje prema Strumi i Serezu i da se spusti na Egejsko More. Glavni udarac turskoj Zapadnoj armiji je trebalo da zada Prva srpska armija, na ijem se elu nalazio prestolonaslednik Aleksandar. NJegova armija koja je brojala 100.000 vojnika i bila jaa od drugih, nalazila se na samoj sredini i bilo je planirano da sa fronta napadne tursku Zapadnu armiju i da osvoji Kumanovo. Turska Zapadna armija je u trenucima pred odsudni boj, u okolini Kumanova, jo uvek prikupljala svoju najmoniju, Vardarsku armiju. Prema zamisli turskih vojnih stratega, trebalo se sa ovom vojnom formacijom izvesti ofanziva na srpske snage, koja bi se posle njihovog poraza vratila nazad i napala grke snage... Meutim, onog dana kada je objavljen rat, turska Zapadna armija jo uvek nije bila zavrila svoju mobilizaciju. Sa 188.000 vojnika, dostigla je bila samo polovinu od svojih mobilnih snaga. Povrh toga, Vardarska armija, sa kojom se predviala ofanziva i napad na Srbe, jo nije bila stigla na planirane poloaje i u velikom delu se nalazila na putu. Komandant ove armije, Zeki Pasa od Halepa, reimo, bio je u tom trenutku u pokretu zajedno sa svojim stabom i nije bio u mogunosti da kako treba ni upozna svoje jedinice. Tri korpusa koji su sainjavali Vardarsku armiju, jedan za drugim, napredovali su s jedne strane ka Kumanovu, a s druge grevito pokuavali da privedu kraju mobilizaciju. Sve je bilo haotino i kia koja je neprestano padala jo je vie poveavala taj haos. Vojnici koji su bili pozvani pod oruje, promaivali su puteve i nisu mogli da nau svoje jedinice. Sve se odvijalo u jednoj optoj galami i urbi bez cilja. Dok jo nisu ni bili poeli sukobi, zbog neuredne organizacije snabdevanja, u turskoj vojsci je poela da se osea glad. Sve je to uticalo na to da je ovaj vojni pohod Vardarske armije na

srpske snage, umesto da bude nastupanje jedne ustrojene armije koja je spremna da se bori sa neprijateljem, vise liio na neuredno povlaenje u ratu poraene i rasprsnute vojske. Sedmi korpus Vardarske armije, koji je bio najistureniji, zauzeo je poloaje severno od Kumanova. Komandant Zapadne armije, Ali Riza Pasa, i pored svih tekih nevolja koje su pratile njegovu vojsku, nije se bio otkazao od odluke za ofanzivu. Meutim, Vardarska je armija bila jo vie oslabljena injenicom da su njena dva bataljona morala da budu poslata u susret Drugoj srpskoj armiji koja je napredovala sa istoka, a jedan bataljon je bio ostavljen u Bitolj za otklanjanje opasnosti od Grka. Zbog svega ovoga, Turci su kod Kumanova izgubili najmanje dva presudna dana. Proenjuje se da su bili tada napali srpsku Prvu armiju dok je njihova Druga i Trea armija bile daleko, da je to jo i moglo i da obea neki uspeh, ali... Oigledno je bilo da Vardarska armija koja je bila spala na 65.000 vojnika nije u ovom stanju bila spremna da napadne Prvu srpsku armiju koja je brojala 100.000. Komandant Vardarske armije, Zeki Pasa je dan uoi okrsja bio toga savrseno svestan, ali je uprkos tome morao da poslusa nareenje svog pretpostavljenog, komandanta Zapadne armije Ali Riza Pase i da udari na snage prestolonaslednika Aleksandra. Jer odluka je bila neopoziva: boj e se zametnuti ujutro 23. oktobra.

Turci krive AlbanceKADA su u maglovito i sipljivo jutro, 23. oktobra 1912, nadomak Kumanova, udarili topovskim baterijama po najisturenijim poloajima Prve armije srpskog prestolonaslednika Aleksandra, Turcima su bile jasne dve stvari: da su u potpunosti iznenadili protivnika koji nije imao blagovremene informacije o blizini i rasporedu njihovih snaga, te da taj kvalitet koji su postigli na samom startu bitke, moraju da pretvore u estoku ofanzivu sa kojom e slomiti srpski otpor. Prema pisanju turske istoriografije, osmanlijski vojni stratezi, pre svega komandant Vardarske armije, Zeki-paa, pribojavali su se neega to su jedino oni znali - da je Prva armija prestolonaslednika Aleksandra, uprkos faktoru iznenaenja, u stvari, bila mnogo monija od Vardarske armije, ali Srbi toga izgleda uopte nisu bili svesni. Zeki-pau je brinula i injenica da njegove jedinice nisu mogle posle efektnog iznenaenja da munjevito iskoriste taj kvalitet, a znalo se i zato: zbog zakanjenja drugih jedinica koje su se pribliavale bojnom polju, prava ofanziva je mogla da otpone jedino posle podne. NAPUSTILI BOJNO POLJE TURSKE jedinice su bile ovako rasporeene: na levoj strani se nalazio Sedmi korpus pod komandom Fethi-pae, na srediniesti pod komadom David-pae i desno 5. korpus kojim je komandovao Said-paa. Te su se jedinice i pored sve iscrpljenosti i umora sa jednim zauujuim naporom bacile na Prvu srpsku armiju, koja je bila zapanjena onim to joj se desilo. U trenucima, kada je bitka postizala najveu estinu, nastupilo je i vee koje e doneti no punu udnih dogaaja u turskoj vojsci, koji e u velikom delu odrediti i sudbinu sutranjeg nastavka okraja. Dve vojske su tog jutra, 24. oktobra, ponovo zapoele ljuti boj. Meutim, Srbi su se sada ve bili malo sabrali i povremeno su poeli da prelaze i u ofanzivu. Meutim, drugog dana u najkritinijem delu bitke, jedna praznina u linijama Sedmog turskog korpusa odredila je i sudbinu ovog rata. Ta

praznina je pripadala Skopskoj rezervnoj diviziji koja je veinom bila sastavljena od Albanaca koji su prethodne noi, da bi se zatitili od kie, samovoljno napustili svoje poloaje i rasprsnuli se u oblinja sela, pa ak i Kumanovo! Prema pisanju turske istoriografije, dogodilo se i to da se jedna kompletna divizija sakrije pod krovove kua u pozadini. Sutradan se zakasnilo sa prikupljanjem jedinica i njihovim slanjem na front. Srbi, koji su uoili ovu prazninu uli su kao klin u turske redove i poeli da napreduju. Ovo je dovelo u opasnost ostale turske jedinice koje su stale, a neke su poele i da se povlae. Sedmi turski korpus koji je jue i danas napredovao, odjednom je bio zaustavljen i rastresen i poeo je da se povlai. Turskim snagama se od ovog trenutka nije lepo pisalo. Iako su Peti i esti korpus koji su se nalazili desno od Sedmog i dalje uspeno napredovali ka srpskim snagama, komandant Vardarske armije, Zeki-paa, nije raspolagao ni sa jednom rezervom sa kojom bi popunio nastalu prazninu. Uz to sa istonog krila se ka frontu brzo usmeravala i Druga srpska armija, to je pretilo da narednog dana dovede u teko stanje tursku Vardarsku armiju. Simptomi povlaenja Sedmog korpusa ve su kao epidemija zahvatili turske redove, zbog ega je Zeki-paa odluio da tog poslepodneva prekine ofanzivu i da iste noi pone sa povlaenjem. Rahim Alpak, oficir u redovima Vardarske armije, ostavio je upeatljivo seanje na tok bitke i razloge preokreta u korist srpskih snaga: "Srbima su, kada je napravljen prvi kontakt sa njima ispred Kumanova, bili naneseni veliki gubici. Tok bitke, do uvee, izgledalo je da ide u nau korist. Meutim, kada je nastupila no, neki divizijski i ostali komandanti, napustivi bojno polje, otili su da se opuste u Kumanovo. Neki divizijski komandanti su ak u pono zvali i najdere da bi im priili generalske inove koji su im bili dodeljeni. Brigade i divizije su se jo te noi rasprsle." RANJENICI BEZ ZATITE KRATKO iza nareenja komandanta, sve su turske jedinice, ne ekajui vee, poele sa povlaenjem koje se ubrzo pretvorilo u bekstvo, paniku i rasulo. Razlog za to su, osim Skopske rezervne divizije bile i druge rezervne divizije susednog estog korpusa, meu kojima i rezervna Bitoljska divizija, sastavljena takoe od Albanaca koji su okrenuli lea i poeli da bee. Ovo se stanje za kratko vreme bilo proirilo i na ostale jedinice. Vardarska armija kao da je oponaala tursku Istonu armiju koja je dan pre toga, 23. oktobra, posle gubitka bitke sa Bugarima kod Krklarelija, u jednom haosu beala u pravcu Lule Burgaza. Obe ove turske armije zadesila je ista sudbina. Po kii i blatu pourile su u ofanzivu protiv monijeg neprijatelja, ne zavrivi pre toga svoju mobilizaciju i, gotovo bez prave bitke, obe okrenule lea i dale se u bekstvo. To je, jedan dan posle Krklarelija, na Kumanovu uinila i najmonija jedinica Zapadne armije, Vardarska armija. O ovom rasulu je zabeleeno i seanje potpukovnika ove armije Hafiza Hakija, prema kome je to rasulo poelo naprasno i u neoekivano vreme, da bi se za tren oka proirilo u itavoj armiji kao neka epidemija ili oluja: "im su uli trubu za povlaenje, vojnici su poeli sa stranim krikovima da bee. Panika se proirila na celu armiju. Nita nije ostalo ni od reda ni od discipline. Oficiri su preklinjali pobesnele vojnike da se zaustave, ali uzalud. Najvie se sluala vika onih koji su beali. Posle nekoliko minuta je cela armija beala. to god je bilo od municije i topova, ostavljeno je na bojnom polju. Mnogi su odvezivali konje sa topova i beali na njima. Oni koji su ostali, podizali su belu zastavu i predavali se." Pod jakom kiom, 24. oktobra uvee, belee turski istoriografi, vojnici Vardarske armije su umesto povlaenja u borbenom poretku, beali. Jedinice su se pomeale jedna s drugom i komandovanje je potpuno prestalo. Nekoliko sati posle ovog rasula, grad Kumanovo koji se nalazio 5 kilometara iza

poprita, izgledao je kao mesto sudnjeg dana. Jedan svedok je ovako opisao kumanovsku elezniku stanicu te noi: "Naroito alosnu sliku su predstavljali nasrtaji na vagone u kojima su bili ranjenici. Vojnici koji su beali silom su izbacivali ranjenike iz vagona da bi zauzeli njihova mesta. Ti jadnici su, bez milosti, ostajali zdrobljeni ispod njihovih nogu, ali njihovo zapomaganje nije imao ko da uje. Meutim, niko nije preduzimao nikakvu akciju i nije bilo nikoga ko bi stavio te kompozicije u red i pokrenuo ih na put." GUBICI 4.500 VOJNIKA U "ISTORIJI balkanskih ratova", autora Arama Andonijana stoji i ovo: "Kada su se Srbi ukazali na brdima nasuprot eleznike stanice, tuni prizor je dobio jo gori izgled. Ova ljudska stada koja nisu znala ta da rade, poela su da bee pod paljbom puaka u neobjanjivoj buci, gazei ene i decu, sa svim stvarima koje su nosili - orujem, municijom, hranom i odeom prema kumanovskom putu". Drugog dana od ovog rasula, "koje je liilo na sudnji dan", belei u istoj knjizi Aram Andonijan, 25. oktobra 1912, srpska armija je ula u Kumanovo. "Od strane Srba zarobljeno je deset vagona turskih ranjenika koji su bili naputeni na eleznikoj stanici. Dok se ovo deavalo u gradu, za to vreme su srpske dobrovoljake ete pljakale muslimanska sela i bile zauzete ubijanjem muslimana u okolini, koji su se, sada bez zatite turske armije, takoe dali u beg..." Prema oceni turskih istoriografa, Kumanovska bitka je trajala samo dva dana i Vardarska armija ju je izgubila vie zbog toga to se sama rasula, nego zbog uticaja neprijatelja. U balkanskoj arhivi Predsednitva za vojnu istoriju Generaltaba turske armije je zabeleeno da su ukupni gubici osmanlijske armije u ovom boju iznosili 4.500 osoba, to i nije bilo tako znaajno u odnosu na injenicu da je bilo izgubljeno komandovanje jedinicama na terenu. Skopska divizija sa albanskim rezervistima gotovo da je prestala da postoji. Albanski i bonjaki vojnici su pobegli u svoja sela, a pri povlaenju je Vardarska armija ostala i bez tekog naoruanja. Od 120 topova, 80 je ostalo kod neprijatelja, dok su ukupni gubici kod Srba bili 4.595 poginulih vojnika. Usred jednog takvog haosa, zamenik vrhovnog komandanta, Nazim-paa, poslao je Zapadnoj armiji telegram u kojem, ne znajui da je njena Vardarska armija izgubila bitku na Kumanovu, trai da Zapadna armija "produi sa ofanzivom i da, napredujui u pravcu Sofije spasi Istonu armiju koja se nala u pritenjenju". Ovaj telegram se takoe uva u balkanskoj arhivi Predsednitva za istoriju Generaltaba armije i iz njega se vidi da zamenik vrhovnog komandanta turske armije, dakle, nije uopte imao pojma da se uspena ofanziva Vardarske armije od prethodnog dana bila pretvorila narednog u rasulo!? "Zbog njenog, do sada poznatog junatva i istovremene zatite Soluna i pobede nad srpskom armijom, koju je jue uspela da odbaci nazad", pie izmeu ostalog u ovom telegramu Nazim-paa, "od Zapadne armije se oekuje da svim raspoloivim snagama krene u pravcu Dubnica - ustendil (juno od Sofije) i da pokua da olaka operacije Istonoj armiji, koje ona treba da izvede u Trakiji".

Rasulo turske vojskeKOMANDANT turske Zapadne armije, Ali Riza paa koji je sa zaprepaenjem primio estitku vrhovne komande za pokazano junatvo i potpunu pobedu nad srpskim snagama kod Kumanova, morao je da razoara svoje pretpostavljene u Istanbulu i da im odgovori da je njegova vojska, u stvari, doivela teak poraz i da e morati da uloi velike napore da se i dalje odri na frontu. Poev od 25. oktobra, Vardarska armija je sa Sedmim korpusom poela da se povlai prema Skoplju, a sa Petim i estim prema Velesu. Svi planovi komandanta Zapadne armije, Ali Riza pae, da organizuje odbranu na liniji Skoplje - Veles, pali su u vodu. Zbog rasula rezervista i gubitaka redovnih jedinica u boju, Vardarska armija je bila jako oslabljena. Povrh toga, osim armije prestolonaslednika Aleksandra, sada su i Druga i Trea srpska armija odbijale turske snage i marirale prema Skoplju. Komandant turskog Sedmog korpusa Fethi paa koji se bio povukao u Skoplje, zbog slabih snaga kojima je raspolagao, a i zbog potpunog razilaenja Albanaca iz rezervne Skopske divizije, znao je da nee moi da odbrani grad. Uz to, ni sami Skopljanci nisu eleli u okolini grada rat. Narod je, obrativi se stranim konzulima, zatraio ulazak Srba u grad. BELAJ NA PUTU KA TIPU I, DOK je prestolonaslednik Aleksandar oekivao da e zauzeti grad sa tekim gubicima, nije mogao da poveruje svojim uima kada je uo da se turska armija iz njega povukla i da grad hoe da mu se preda. U kratkom roku, nedelju dana od rata, 26. oktobra uvee, srpska armija je ula u grad okien srpskim zastavama, bez ijednog metka, i bila doekana aplauzima. Posle naputanja Skoplja, Vardarska armija i njen Peti i esti korpus, koji su se bili povukli u Veles, izgubili su sada mogunost za odbranu. Napustili su bez otpora te pozicije i povukli se malo iza, na liniji Kievo - Prilep. Ali, ovo povlaenje, u obliku rasula, zbog bekstva rezervista i gubitaka 4.500 vojnika, svelo je Vardarsku armiju sa 65.000 na 40.000 vojnika. Uz to, na bojnom polju i na putevima ona je ostavila dve treine topova. Ni deset dana od poetka rata, monoj formaciji Zapadne armije bili su slomljeni vojniki moral i krila i pokuavala je nekih dvesta kilometara od Kumanova, gde je bila zapoela rat, da zauzme nove pozicije. Meutim, prema Vardarskoj armiji je ve marirala i Trea srpska armija, koja je ranije bila poslata kao pripomo Crnogorcima, i 23. oktobra je bila izgubljena Pritina. Snage Tefik pae koje su bile ovde, povukle su se za Kievo. Srpske snage na istoku napredovale su u pravcu Sereza i Soluna ka turskom Strumikom korpusu. Ove su snage 25. oktobra zauzele Koane, a 29. tip, to znai da su se i zapadno i istono od Vardarske armije dogaale iste beanije i povlaenja. Rasula je bilo na svim stranama. Bahri Selanikli, turski oficir sa fronta je u knjizi efketa Suraje, Enver paa, od Makedonije do Srednje Azije, ovako opisao atmosferu u turskim redovima, kada je stiglo nareenje da se teka artiljerija povue iz Koana u tip: Ovo slanje teke artiljerije nazad, uzdrmalo je i onako rastresenu vojsku. Sa tom tekom artiljerijom je ispario i veliki broj vojnika. Utom su se pronele i glasine da je dato nareenje za povlaenje. Osim pozadine, sve su jedinice napustile svoja mesta i sile na tipski put. I tobdije su se rastrale da izvedu konje na put. ulo se i nekoliko pucnjeva. To je bio znak za rasulo tamonjih snaga koje su imale pet-est hiljada vojnika. Na sceni je bilo veliko rasulo u kojem su vojnici, na povike da dolazi neprijateljska konjica, beali koliko ih noge nose izmeu topova do osovina zaglavljenih u njivama. Svi smo bili zahvaeni ovom strujom koja je tekla kao bujica belaja. I mi smo zahvaeni ovom bujicom beali. Put Koane - tip bio je prepun ljudi, kola za municiju i topova. esto smo nailazili na pregaene vojnike. Mi, ljudi i stoka, izmeavi se u jedno,

beali smo ba u obliku stada, tako da smo u ovom stampedu put Koane - tip, umesto za osam asova, preli za samo 3,5 sata. POVLAENJE PREMA JUGU PREMA turskim istoriografima, srpska armija nije liila na bugarsku. Nasuprot tekom i kolebljivom kretanju Bugara posle pobede u Trakiji, Srbi su se u Makedoniji bre kretali i ili su u stopu za Vardarskom armijom. Tim tempom su srpske snage i pored toga to su kia i blato oteavali njihovo kretanje, poetkom novembra stigle na liniju Kievo - Prilep. Vardarska armija koja je trebalo da brani ovu liniju, bila je u tekoj situaciji. To tog trenutka, bila je izgubila jednu treinu svojih snaga, a jedan korpus je morala da poalje prema Bitolju da sprei opasnost od nadiruih Grka. U jutro, 4. novembra, ispred Prilepa, zapoeo je novi boj sa vojno nadmonijom srpskom vojskom. Usamljeni Peti korpus pod komandom Said pae, koji je bio spao na 15.000 vojnika, nije mogao nita da uradi naspram 50.000 srpskih vojnika. Srpska artiljerija je posle gubitka veine turskih topova imala vatrenu premo. U sukobima koji su trajali tokom noi, obe strane su se tukle divljaki. Srbi su bili primorani da se za svaku osmansku poziciju tuku prsa u prsa. Iako je izgledalo da se turska vojska vraa staroj snazi, narednog dana Said paa je naredio povlaenje, ali komandant Vardarske armije, Zeki paa, to nije prihvatio. Naredio je da se produi sa odbranom, ali je posle odreene take to nareenje poelo da gubi uticaj. Kada se sputala no, umorna i gladna vojska, sa municijom na izmaku, sputala se na put prema Bitolju i u jednom gorkom muku povlaila ka jugu. Prema podacima generaltaba osmanske vojske, Turci su u ovoj dvodnevnoj bici izgubili tri hiljade vojnika, a Srbi 600. Dva dana kasnije, neto vie na zapad, zapoela je bitka turskog Sedmog korpusa kojim je komandovao Fethi paa sa delom snaga Tree srpske armije pod komandom generala Jankovia. I pored svih nevolja kao i kod Prilepa, Sedmi turski korpus koji je imao 6.000 vojnika, uspeo je da se odri dva dana na pozicijama. Meutim, poto su posle povlaenja Petog korpusa u Prilepu bila dovedena u opasnost istona krila turske vojske, komandant Vardarske armije Zeki paa naredio je Fethi pai povlaenje, pa su oba korpusa krenula na jug ka Bitolju, gde e se odigrati poslednja velika bitka u Makedoniji. Ostatak turske Zapadne armije kojoj su se prikljuile i snage povuene sa crnogorskog fronta, imao je sada kod Bitolja i ispred i iza sebe neprijatelja. Povrh svega, posle dezertiranja albanskih rezervista, ovde su vojnike redove napustili i bonjaki rezervisti, koji su iskoristili prvu priliku da sa orujem pobegnu u svoja sela. Meutim, ocenjuje se da je sve to u neku ruku bilo i svojevrsno proienje. U turskim redovima, posle odlaska lokalnih rezervista, preteno su ostali hrabri Anadolci. I pokraj svih poznatih nedaa koje su pratile tursku vojsku, Srbi nisu ni mogli pretpostaviti da ih kod Bitolja eka najkrvavija bitka u Prvom balkanskom ratu. KRAH RADNIKOG DUHA VARDARSKA armija koja je sa preanjih 110.000 vojnika, posle Kumanova, Prilepa i Kieva, sada spala na samo 39.000, imala je naspram sebe skoro dvostruko brojniju srpsku vojsku. To je bila jedna ushiena vojska, radosna zbog izvojevanih pobeda i prisajedinjenja svojih teritorija, na elu sa Skopljem i Velesom, napredovala je svojom zapadnjakom armijom prema Jadranskom moru i Drau, a Istona armija prema Egejskom moru i Solunu. Turski istoriografi se slau da je to bila jedna zdrava, dobro oformljena snaga, opremljena topovima i municijom. Ve 14. novembra, Osma divizija Tree srpske armije, generala Jankovia, koja se napredujui na zapadu prema Jadranu borila sa turskim pozadinskim jedinicama, susrela se sa turskim snagama severno od Bitolja. Sada je zapoinjala Bitoljska bitka i svakome je bio poznat njen znaaj za Makedoniju. U svom

nareenju koje je izdao svojim vojnicima, komandant Zapadne armije, Ali Riza paa je upozorio da e rezultat bitke odrediti sudbinu ne samo armije, ve i naroda, da e jedan poraz, ne daj boe, biti razlog da u ruke neprijatelja pree mnogo oruja i municije i druge vojne opreme iz bitoljskih magacina, dok e pobeda biti zadovoljenje za pretrpljeni poraz na Kumanovu. Bitka koja je izmeu turskih i srpskih snaga zapoela severno od Bitolja, nastavljena je 15 novembra, pretvorila se u jedno smrtonosno davljenje u kojem su, povremeno, za vreme ofanzive i kontraofanzive, obe strane preivljavale teke trenutke. Vojnici su ratovali do polovine u blatu. Izgledalo je kao da je Vardarska armija ponovo povratila nekadanji ratniki duh. Ovo kao da nije bila ona ista armija sa Kumanova i Prilepa... Ali, virus ve steene navike nije mogao da se iskoreni. I to se ponovo pokazalo etvrtog dana bitke. Kada je tog dana esti korpus David pae, koji je bio na levom krilu, sa jednom uspenom protivofanzivom odbacivao Srbe, front susednog Sedmog korpusa se u jednom trenutku neoekivano prepolovio, jer se prethodne noi jedan itav puk, da bi se zatitio od kie, sam od sebe, bezglasno, rasuo po selima, sa namerom da se sutradan vrati na poloaje. I, kao to se to desilo kod Kumanova i na drugim mestima, Srbi su ponovo uli preko ove praznine. TURCI PREDAJU ORUJE NA kraju, turski istoriografi koji belee da je turska vojska kod Bitolja imala 3.500 poginulih i ranjenih vojnika, a srpska 8.000, prenose i ocene vojnih analitiara, koji smatraju da je turska armija u Prvom balkanskom ratu poinila katastrofalnu greku: vojska koja je dobro znala da se bori prsa u prsa sa neprijateljem, nije mogla nikako da se naui povlaenju u borbenom poretku. To se pokazalo i kod Bitolja, gde se za kratko vreme ispoljila panika u kojoj se obezglavljena vojska pretvorila u rulju, o emu svedoi jo jedno seanje iz knjige Arama Andonjana. Svi su bacali oruje i beali bilo gde. Nakon toga, srpske i grke ete izale su u planine, u pravom smislu rei, u lov na ljude. Nemilosrdno su pobili osmanlijsku vojsku. Veina je sama sila u Bitolj i predala oruje. Oni koji nisu mogli da pobegnu sa bojnog polja, predali su se u Bitolju 18. novembra. Tog dana je pobednika srpska vojska na elu sa prestolonaslednikom Aleksandrom ula u grad.