KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET BR. 156, GOD. X, BEOGRAD, UTORAK, 17. FEBRUAR 2015.

Redakcija: Milo{ @ivanovi}, Sa{a ]iri}; Font Mechanical: Marko Milankovi}; E-mail: betonŸdanas.rs, redakcijaŸelektrobeton.net; www.elektrobeton.net; Slede}i broj izlazi 17. marta

SPASONOSNA NAIVNOST

Vojni~ki bluz

Dozvolite da po~nem li~nom ispove{}u. Bio je mir, u Beogradumakar, i bio je novi talas, prva polovina osamdesetih. Bila je ve-lika dr`ava, SFRJ, i bilo je obavezno slu`enje vojnog roka. I bilaje mladost: u vojsku se i{lo odmah posle srednje {kole. Nikad ni-sam saznao za{to, pretpostavljam zbog rezultata testa inteli-gencije koji se radio pri regrutaciji, mene je dopalo da slu`imkao grani~ar na tada{njoj granici Socijalisti~ke Autonomne Po-krajine Kosovo i Albanije. Bilo je onih koji su vrteli glavom i cok-tali kada su ~uli za to odredi{te, ali je meni bilo svejedno.^inilo mi se da je glavni problem bio onaj neprivla~ni vojni~ki ̀ i-vot, kome se valjalo prilagoditi. Ispostavilo se da je bilo i dru-gih i mo`da te`ih isku{enja. Jednom gurnut u dozna~enu ulogu,susreo sam se ne samo sa realno{}u takore}i unutra{njih, negoi spolja{njih opasnosti, sa, ako ne statusom okupacionih snaga,ono sa neprijateljskim okru`enjem. O tome su pri~ali uglavnomuvijeno: o razli~itim obi~ajima lokalnog stanovni{tva, o pretnja-ma pri izlasku u grad, o po`eljnim i nepo`eljnim ugostiteljskimobjektima... Znao sam i za demonstracije godinudana ranije i video da su kapaciteti kasarne o~itoprebukirani zbog opasnosti od novih. Ali ne samoda mi nije bilo jasno {ta se sve i ta~no tu de{ava,nego ni preterano va`no. Neuni{tivi optimizam jebio uveren da dobrolju|e mo`e sve da re{i. Svismo u istom ~amcu ili ~abru, pa kad nas je sudbi-na ve} bacila na tu hridinu, izgledalo mi je belo-dano i op{teprihvatljivo, samo ako se pravilnopristupi, da nam svima preostaje samo da gleda-mo kako zajedno i solidarno mo`emo {to bolje dapro|emo na njoj.Vra}ao sam se sa karaule. Devojka me je ~ekala ugradu i dobio sam izlazak. To je bilo tek nekihosamnaest kilometara pe{aka. Ni po jada. Moraosam da idem, naravno, u uniformi i, sada mi ba{ne izgleda naravno, sa pu{kom. Sam. Pre{av{i do-bar deo puta, srda~no i vi{e pozdravljaju}i ih pi-tao sam neke ljude koji su pili u kafani kraj puta,ili je to bila prosto ku}a koja je imala goste, pitaokoliko jo{ ima do Prizrena. Jedan od njih je po{aoprema meni, govore}i neke re~i koje nisam razu-meo, a koje su o~ito bile neljubazne, ako ne ipsovke. Drugi ga je zadr`avao i istovremeno meupu}ivao da nastavim dalje, da se ne zadr`avam.Bolno neprijatno iskustvo, neverica naivnog. Netoliko iz straha, koliko iz stida i pora`enosti zbog,~inilo mi se, ni~im izazvanog animoziteta i nepri-kladnog odgovora na moju poslovi~nu filantropi-ju, poslu{ao sam ga. Verovatno sam tada bio sim-bol svega protiv ~ega je taj ~ovek bio ili protiv ~e-ga su ti ljudi bili. A da sâm nisam sebe smatraooli~enjem i~ega do su{te dobrote. Sudar sa dubo-ko ukorenjenom i nepomerivom mr`njom, kojojne vidite razlog, pa onda ni lek.Moje {irenje dobrote, dodu{e s pu{kom na rame-nu, zavr{ilo se neslavno. Ali ubrzo sam uvideo dauop{te nisam bio jedini. Bilo nas je jo{ „neinfor-

misanih“ i lakovernih u pogledu toga da je dovoljno da se pojavidobra volja da bi se ionako izmi{ljeni nesporazumi sami od sebere{ili. To nije bila stvar samo samoskrivljenog neznanja; tada sei malo toga objavljivalo i smelo objaviti. Uskoro se, me|utim, tek-tonskiji poreme}aji proklamovano skladnog bratstva & jedinstvai u{an~ene netrpeljivosti nisu mogli sakriti i postali su deo javnepri~e. Kako se, zaista, uop{te moglo reagovati na nju, a da to nebude deo partijsko-politi~ke mantre? [ta su tada radili oni kojisu bili zna~ajniji od tek svr{enog srednjo{kolca maskiranog u si-vomaslinastu uniformu, oni koji su „{kolovani“ na istom novomtalasu ili ~ak bili njegovi zastupnici i u~itelji, a istovremeno uve-reni da mogu ili moraju mirotvora~ki da interveni{u?

KO NE SLU[A PJESMU SLU[A]E OLUJUGoran Bregovi} }e priznati da je shvatio da je kona~no kraj kadasu 1989. godine svirali „\ur|evdan“ u Splitu, pesmu sa i ina~e„pacifisti~kog“ albuma „]iribiribela“ iz prethodne godine, i ka-da je pola hale zaneseno pevalo a pola strasno zvi`dalo. Godine1983. Bijelo dugme je, valjda, jo{ imalo plemenite iluzije: napi-salo je pesmu „Kosovska“ i izvelo je na albanskom jeziku. Podpretpostavkom da nije re~ o nameri osvajanja jo{ ne sasvimosvojenog tr`i{ta, opravdano je pomisliti da je reintegracija jo{ne sasvim dezintegrisane Jugoslavije, Jugoslavije za koju nekiod nas nisu ni slutili da bi mogla biti i za{to bi mogla biti dezin-tegrisana, bila ciljana meta. Pesma je imala i alternativni naziv: „Ho}u da bude{ najsvetlija“.Autor se obra}a devojci izra`avaju}i `elju da „me|u svima budenajsvetlija“ i izdaje joj precizna uputstva kako da to ostvari: prenego {to kasno ve~eras do|e k njoj i odvede je na veselje gde }e„biti svi“, da izabere najbolju haljinu iz ormana, dotera kosu i u njustavi bo`ur. Refren koristi poznati pokli~: „Roka mandolina / sviraj

na }ifteliju, / svi }e opjevati, / pjesma nek se zaori“ – ne bi li se str-moglavo i velikodu{no zaklju~ilo da „Sve to mo`e biti rock’n’roll“.Ti stihovi }e se jo{ jednom ponoviti, po{to se devojka prethodnododatno instrui{e da ignori{e eventualnu maj~inu zabranu izla-ska, sa~eka da zaspi, iza|e nekako preko kapid`ika, ali i da tom pri-likom obrati pa`nju da ne podere haljinu i – „ne izgubi bo`ur“.„Kosovski bo`uri,/ rascvetajte se vi. / Boja va{a nek nas podse-}a na boj kosovski. / Kosovski bo`uri, / rascvetajte se vi, / pro-{lost slavnu, cve}a svojih / i dalje ~uvajte vi“. To je jedini tekst ugitarskom instrumentalu pesme „Kosovski bo`uri“ Yu grupe iz1972. godine. Legenda kazuje da je kompozicija prvobitno i za-mi{ljena kao ~ist instrumental, ali da je pred sam ulazak u studioza nju napisan tekst uz pomo} Nikole Karaklaji}a i Petra Popovi-}a. Kasnije }e i neostarogradski sastav Legende obraditi motivbo`ura u svjoj pesmi „Kosovski bo`uri“, ali je to ve} sasvim otvo-reno zavi~ajna pri~a o Radi sa Kosova koja se jada u naru~ju svogdragog da „bo`urove sadi“: „ja ~u vodu, a ti koren / nek izniknu

mladi“ – budu}i da „{irom polja bo`urova nema“,ve} „samo kamen, ljuto trnje / pod oblakom dre-ma“. U zaklju~noj poenti slika me|utim nagove-{tava ne{to {to nije tek botani~ki raj: „Da procve-ta ravno polje / oko manastira / i da pastir ispodbrda u frulu zasvira“. Ni{ta nije, ili ni{ta vi{e nije nevino. Bo`uri naro-~ito, ~ak i kad su u konjukciji sa roka mandoline ikapid`ikom. Bagremi, kao {to se osvedo~io \oleBala{evi} s pesmom u kojoj upu}uje da mu ih nelome, tako|e. Jednom ustanovljena optika pre-meravanja pripadnosti i prisustva ovih ili onihamblema unapred je odlu~ila pobednika u bici.Naivni nemaju {ansu, utoliko manje ukoliko pri-staju na ravnote`u.

MI SMO LJUDI CIGANI SUDBINOM PROKLETID`oni [tuli} je boravio na Kosovu 1990. godine,kada je ve} bilo i novih demonstracija i novihustava i novih {trajkova i jo{ o{trijih i opipljivijihili brutalnijih linija podele. Na sebe je preuzeoulogu reportera. Kamera snima kako ide ulicamaPri{tine i pita prolaznike na koje nabasa {ta bioni po`eleli od njega da je kojim slu~ajem zlatnaribica. Uglavnom ga gledaju zbunjeno i ne odgo-varaju – {ta bi i rekli? – i sve izgleda neubedljivoi neuspelo. I to je, mo`da i hotimice, najubedlji-viji, najupe~atljiviji utisak. U pozadini, zlokobnoili signifikantno, idu stihovi pesme „ili je nemir,ili je strast, ima tog ovdje isuvi{e...“D`oni zaklju~uje, valjda da bi autorefleksijom izba-vio neizbavljivu stvar i relaksirao neuspeh, kako „svibje`e od njega“, i u naporu da bude duhovit pripi-suje to svojoj sudibni koja ga prati od mladi}kih da-na: ru`no}i. Sagovornike }e na}i tek me|u ~lanovi-ma Predsedni{tva omladine Kosova (Koka Ljuan,Zvonimir Sto{i} i Neboj{a Caki}). Uprkos D`onijevim

MIXERPi{e: Predrag Krsti}

I

MIXER

Predrag Krsti}: Spasonosna naivnost

[TRAFTA

Aleksandar Novakovi}: Ludilo politike ili politike ludila

ARMATURA

Robert Alagjozovski: Ra|anje medvedaSlobodan Georgiev: Lutke na koncu

VREME SMRTI I RAZONODE

Sini{a Tuci}: Diktator

BETON BR. 156 DANAS, Utorak, 17. februar 2015.

Foto

graf

ije u

bro

ju: V

era

Vujo

{evi

}

II

[TRAFTAPi{e: Aleksandar Novakovi}

LUDILO POLITIKE ILI POLITIKE LUDILA

Sedam veli~anstvenih je festival dugometra`nog dokumentarnogfilma koji ve} jedanaest godina opstaje tamo gde su mnoge doma-}e fe{te sli~nog tipa podbacile. Uvek aktuelan, bilo da je re~ o dru-{tvenim, politi~kim ili umetni~kim temama, obezbedio je stalnupubliku koja posve}eni~ki, iz godine u godinu, dolazi u Sava centari odu{evljava reditelje koji, gotovo svi odreda, nikad nisu videli ta-ko brojnu publiku na svojim projekcijama. Direktori festivala, Sve-tlana i Zoran Popovi}, sa skoro nepojmljivim entuzijazmom a uz po-mo} svojih inostranih kolega, pre svega uglednog danskog doku-mentariste i selektora Festivala Tue Stin Milera, uspeli su da Beo-gra|anima ponovo otkriju dokumentarni film koji je, op{te je po-znato, ve} dugo na margini u odnosu na igrani film. ^esto se za-boravlja da je prvi javno prikazani film bio dokumentarac Ulazakvoza u stanicu Bra}e Limijer, te da je razvoj dokumentarnog iteka-ko uticao na razvoj igranog filma, od italijanskog neorealizma pre-ko filmova Kasavetesa, Jan~a, Lou~a pa do Dogme i sve popularni-jih „mockumentaryja“. Aktuelnost festivalu su ove godine obez-bedili tretman problema nezaposlenosti u Francuskoj (Pravilaigre), borba za elementarna ljudska prava u Zimbabveu (Demokra-te) ili bolnice za du{evno obolele kao metafore dru{tvenog sistema (Iznenada moje su misli stale).

USTAVNI DANI U ZIMBABVEUDemokrate, ostvarenje danske dokumentaristkinje srednje generacije, Kamile Nilson (1973), tre-tira neobi~nu politi~ku situaciju: vlada Roberta Mugabea je pod pritiskom me|unarodne javnostiprimorana da pregovara s opozicijom oko dono{enja novog Ustava. Mugabe, koji je slavu u svojojzemlji stekao kao borac protiv re`ima aparthejda Jana Smita u Zimbabveu (nekada{nja Rodezija)pretvorio se, kao {to to neretko biva, u svoju su{tu suprotnost kada je preuzeo vlast. Represija,nasilje, rasizam prema bela~koj manjini, homofobija, jednopartijska dr`ava, militarizam, hipe-rinflacija, sve su to odlike dana{njeg Zimbabvea. Pobeda opozicije na parlamentarnim izborimaje, gle ~uda, poni{tena a mnogi glasovi pokradeni. Ono {to posebno iznena|uje u ovom filmu je ~i-njenica da su Nilsonova i njena ekipa bez ve}ih problema snimali dvojicu glavnih protagonista ko-ji vode tim koji treba da donese nacrt ustava: Daglasa Mvonzoru, opozicionara i advokata po pro-fesiji, iz stranke MDC-T, koju vodi Morgan Cvangirai, i Mugabeovog predstavnika iz ZANU-PF, PolaMangvanu, biv{eg ministra informisanja. Mangvana se pritom hvali{e svojom korumpirano{}u ipodsmeva politi~kim protivnicima bez zazora, govore}i o opoziciji kao o ljudima koji se zanose dasvojim glasovima mogu ne{to da doprinesu, jer se zna kako se vlast menja (~itaj: oru`jem), otvo-reno napada novinare, jer su sebi dozvolili „previ{e slobode“ i bavi se raznim mahinacijama „naterenu“. O kakvim mahinacijama je re~? Kako su javne debate o Ustavu organizovane u svim obla-

stima zemlje, vlasti su, preko agenata zimbabveanske varijante DB-a i policije, vr{ile pritisak nagra|ane da izjavljuju kako im promene nisu potrebne, te da Mugabe treba da vlada do`ivotno. Napovr{ini, ka`e Mvonzora, sve deluje normalno. Zimbabvenanci deluju opu{teno, sme{kaju se i ple-{u na politi~kim skupovima (i lideri s njima, {to je svojevrsni deo protokola) i sve je skoro pa idi-li~no. U srcu opozicije, prestonici Harareu, pojavljuju se brojni ljudi iz unutra{njosti koje Mugabe-ovi ljudi autobusima dovoze na javne skupove i tako stvaraju utisak da je i prestonica za Velikog Vo-|u. Naravno, u pojedinim gradskim ~etvrtima dolazi do nasilja i ljudskih `rtava.

SRPSKA POSLA...Ovaj „milo{evi}evski scenario“, za razliku od „petooktobarskog metoda“ koji je uspe{no prime-njen u Obali Slonova~e, neodoljivo podse}a na SPS-JUL-SRS strahovladu 90-ih, kra|e na lokalnimizborima i kontramiting iz 1996. godine, ali i na odnos aktuelnih vlasti prema slobodi medija ko-ji oli~ava, gle ~uda, nekada{nji ministar informisanja a sada{nji premijer. Nilsonova naizmeni~noprikazuje pute{estvija opozicionara i Mugabeovih ljudi po unutra{njosti, otkrivaju}i postepeno,deo po deo karaktera pregovara~a sukobljenih strana. Pretnje nasiljem, prozivanje izdajnika (ko-je je u Zimbabveu smrtonosno koliko i u Srbiji), potraga za prislu{kiva~ima po spava}im sobama ipasivno dr`anje naroda prate opozicionare od prvog dana. U ovoj mu~noj storiji, ~iji se dobar deozbiva u sterilnim konferencijskim salama, ono {to privla~i pa`nju je da, bez obzira koliko se sme-jali i pomalo teatralno pripovedali, pregovara~i iz oba tima kriju isto ose}anje: strah od tiranina.

otka~enim pitanjima, njihovi odgovori pre spadaju u arsenal poli-ti~ke nemu{tosti i ispraznih obe}anja. Osim mo`da jednog. D`onipita Ljuana „kako da se od ovoga napravi raj na zemlji“, a ovaj od-govara „te{ko“. D`oni dalje insistira: „Nemogu}e?“ Ljuan (koji }euskoro postati predstavnik romske nacionalne manjine u Rambu-jeu, pa predsednik nacionalnog saveta romske nacionalne manjineu SCG, a onda i novinar i politikolog) potvr|uje: „Nemogu}e.“U me{avini ekranizovanih formi (i enformela), D`oni pri~a usputi viceve, odsvira i otpeva u naturalnim pejza`ima poneku pesmukoja se mo`e u~initi da ima „poruku“ ili da opominje, a na pomenda je Kosovo du{a srpskog naroda, tuma~i du{u i ̀ ivot uop{te, jo{tada na osnovu anti~kih poslovica. Na ambiciozno zami{ljenomgradili{tu, na bregu iznad Pri{tine, jednako referi{u}i na drevnumudrost, kazuje kona~no: „Do|oh, vidjeh, propadoh”.Jo{ od 1984, a definitivno od 1991, D`oni odlazi za Holandiju isve manje, ili zapravo uop{te ga vi{e ne interesuju doma}i pro-blemi. U izuzetno retkim intervjuima, tvrdi da ne zna ni{ta o nji-ma, da ga ne treba ni pitati, da ne `eli ni{ta da zna, ~ak da nika-da nije ni bio Jugosloven, iako nikada nijedan drugi paso{ nije nitra`io... Preterano bi verovatno bilo tvrditi da je kosovsko repor-tersko iskustvo bilo prelomno za ovo udaljavanje, za geografski,pa i profesionalni beg u prevode kult(ur)nih dela starine, za izmi-canje od aktuelnosti. Mo`da ve} tada nije bio razo~aran, ili nijeni{ta drugo ni o~ekivao; mo`da je u pitanju (bila) ona sladostrastkoje mo`e biti i u propasti, i u pesimizmu, i u objavi apokalipse.Mo`da ovaj poku{aj suo~avanja ljudi u Pri{tini sa vlastitim ̀ elja-ma nije mogao ni pro}i druga~ije nego kao samosuo~avanje sazidovima, nerazumevanjima, bezizlazom, porazom. Priznanjemneuspeha investicije. Na koju se ipak moralo odva`iti.

KAKO SU ME RASTURALI U IME NARODAAutorka proznog spisa pod gornjim me|unaslovom, GordanaSto{i}, oti{la je na drugi, kardinalniji na~in. Godine 1994. se ba-cila sa solitera u Zemunu. Bila je pesnikinja, erotska pesnikinja,

obi~no ka`u i po tome je prepoznaju, ve} uveliko poznata osam-desetih. Bila je i profesorka knji`evnosti, omiljena me|u u~eni-cima, tako|e ne propuste da ka`u. I bila je pod stalnom pret-njom partijskih struktura i dr`avnih komisija tog doba da }e do-biti otkaz, budu}i da ta dva ne idu skupa.Ali bila je ne samo profesionalno nego i „javno anga`ovana“,opet na jedan specifi~an i vrlo odre|en na~in. Onako kako joj jepoezija bila li~na i putena, smatrala je obavezom da li~nim ulo-gom svedo~i svoja uverenja, ili makar da spase {to se spasti mo-`e od nesumnjivog zla. Oti{la je na Kosovo, jer je smatrala svo-jim dugom da tada, krajem osamdesetih, tamo obrazuje u~eni-ke. Ubrzo se vratila, dakako, pora`ena. Duboka, neispunjivapraznina, u`as i bespomo}nost, strefljenost i rastrojstvo. Po~e-tak kraja, sloma, koji je vrhunio porodi~nim tragedijama, du{ev-nom bolnicom, izlaskom i nakratko udadbom, pa poklanjanjemvlastitog stana izbeglicama, podstanarskim statusom na ovom,odakle se preselila na onaj svet. U pesmi „No}no seme“ napisala je, „Takav je zvuk no}nog seme-na / zaboravljam ~istu misao. / Nije ono po`uda / ni kajanje / nimoja ~edna bestidnost. / Nesavladivo zastaje u meni / ~eka svebli`nje. / I nikad ne znam / ko me raspinje: / ti ili no}no seme.

WE ARE THE WORLD, WE ARE THE CHILDRENMo`da je pitanje ose}ajnosti ili, ta~nije, preosetljivosti. Ali uvekje re~ o osetljivosti, i o ovim ili onim odgovorima na nju. I jo{ ivi{e o onom drugom, o neosetljivosti. Osetljivost koja se ovdeima u vidu jeste osetljivost na nepravdu, ali i vi{e od toga. Onaje naivnost onog soul pitanja Timi Tomasa jo{ iz 1972. godineWhy can’t we live together?, sa neprebrojnim obradama i pre i po-sle njega, pitanja nad kojim se cinizam svih vremena ismevao.Ona je nepristajanje na nepo~in i njegovu evidenciju, na zlomi-sao i koloplete ekonomije nasilja.Od Erazmove Pohvale ludosti do Sartrovih Bele`aka o ludoriji rata,traje ova prozopopeja otpora logici sukoba i podela. Ona je uza-

ludna, Bodrijar je u pravu: zlo je transparentno i dobro ukorenje-no; mirotvora~ke inicijative su beskrvne i demobilizatorske. Ali{ta drugo preostaje onima koji ne pristaju, i onima koji interve-ni{u u ono na {ta ne pristaju, do da vlastitim svodo~enjem bez-nade`no ustaju protiv be{~a{}a, da i pre rata sa pomiriteljskomnamerom uplove i bolno isku{aju predratnu stvarnost. Kao ne-kad Andre @id evropsku, pred Prvi svetski rat, tako sada, skorije,pesnici popularne i alternativne kulture, kosovsku.„Tekst“ njihovog anga`ovanog ~ina je razli~it, ali ih sjedinjujerezignacija koja je usledila po uvidu u njegovu nedelotvornost,pa i u neuspeh ili nemogu}nost uspeha (samo)zadate misije.Ako ne suprotstavljanje ili izrugivanje, ignorisanje i pre}utkiva-nje javnosti, ponajvi{e one na koju se „poruka“ odnosila, jama~-no je doprinelo izolovanju ovih ionako usamljeni(~ki)h poku{a-ja individualnog doprinosa „smirivanju situacije“. Njihovi nosi-oci su najzad morali zavr{iti u drugim svetovima, inozemnim ilionozemnim. Verovatno su oduvek i bili odande, gledano sa onete{ke zemlje koja im se bacila u lice po{to su joj pristupili i kojaje pesni~ke ideale mogla da vidi samo kroz rodoljubivu ili mar-{evsku poeziju.Osu|ena na izolaciju i blamiranje, merena metrom efikasnosti,dobrohotna opomena nepristajanja imala je makar dovoljno po-{tenja da se izlo`i. Napadu, nerazumevanju, ismevanju. Ali je ipreko toga, imala i dovoljno samoodgovornosti da prihvati vla-stiti ste~aj i sa~uva ponekad doslovno ostatke sveta koji zastu-pa. Na ovaj ili onaj na~in njeni protagonisti i agonisti bili su ili supostali svesni da je, paradoksalno, tek u tim preteklim ostaci-ma pohranjen zalog one nade koja je jedini protivotrov patnji,one slike sveta koja bi se mogla samo kompromitovati razme-nom za dobitke u sitnijoj moneti. To malo, li~no, svojstveno i sa-mosvojno odbijanje, jedino je uspelo da umakne i jedino uvekizmi~e silama nedostojno ure|enog `ivota i ~uva drugu zemljubez teritorije i prestonice. Nju sam naivno mislio i nju smo naiv-no mislili da ~uvamo na bilo kojim granicama

BETON BR. 156 DANAS, Utorak, 17. februar 2015.

BETON BR. 156 DANAS, Utorak, 17. februar 2015.III

ARMATURAPi{e: Robert Alagjozovski

RA\ANJE MEDVEDA

Makedonska politi~ka situacija nije nikad bila slo`enija, madaparadoksalno sve ve}i broj ljudi, ili barem oni koji su uvek bilispremni re}i da vladavina Nikole Gruevskog i njegove VMRO-DPMNE nema kraja, sad ve} vide svetlo na kraju tunela. ^ak suspremni da parafraziraju onaj veliki otpora{ki slogan – gotov je.Zamr{enost politi~ke situacije i masovna pojava nade se isklju-~ivo odnosi na unutra{nji ambijent. Na`alost, ~ini se da su odno-si sa Gr~kom, a i sa ostalim susedima, zabetonirani kao Gordi-jev ~vor koji jo{ uvek ~eka nenacionalisti~kog Aleksandra da gaotpetlja. Premijer Gruevski je pre par dana telefonom razgova-rao sa novim gr~kim premijerom Ciprasom, ali levi~ar Aleksis ni-je imao da ka`e ni{ta novo i razli~itije od Samarasa i da malo iz-bavi svog nacionalisti~kog kolegu iz unutra{njeg blata. Gr~ka~vrsto stoji na formuli „erga omnes“: jedno slo`eno ime sa geo-grafskom odrednicom – Severna ili Gornja Makedonija, na pri-mer – za sveukupnu upotrebu.

PREMIJER OD STIROPORACipras ima toliko pre~eg posla da je poslao jasnu poruku da mure{avanje spora sa susedom, u kojem je Gr~ka u superiornijoj di-plomatskoj poziciji, nije prioritet. Jo{ su gr~ki i bugarski izasla-nici u evroparlamentu u starom dobrom „dobrosusedskom“ ma-niru zatrpali izve{taj o Makedoniji sa nekoliko stotina negativ-nih amandmana. Pritom su svi izve{taji Europske Unije veomanepovoljni po Vladu u odnosu na sve klju~ne kategorije: vlada-vina prava, demokratski odnosi, reforme, gra|anska prava i slo-bode. Zapadni zid aktualna vlast nije mogla kompenzovati veli-kim preokretom prema evro-azijskim integracijama. Ozbiljna ru-ska politi~ka potpora je izostala, a jurenje ekonomskih tajkunaTad`ikistana, Indije i Kine nije dalo neki plod. Desio se tek kine-ski ulaz u dobro razvijenu prekarnu laku tekstilnu industriju: datje kredit od pola milijardi evra za gradnju autoputeva pod uslo-vom da se pola potro{i na kineske podizvo|a~e i da se mala ko-lonija kineskih radnika naseli tik uz novu trasu.Da bi se tako sku~en Nikola Gruevski odr`ao, morao je jo{ maloda oja~a tri stuba svoje vladavine: da jo{ vi{e pove}a represiju,da produ`i da potkupljuje bira~e i da i dalje pere novac prekograndomanskog nacionalisti~kog projekta „Skopje 2014“, i to uveoma nepovoljnoj situaciji kad je ponestalo novca jer je pro-}erdao sve povoljne i nepovoljne kredite od EU, MMF-a, privatihbanaka i Kine. Dakle potkupljivanje bira~a, uglavnom penzione-ra i administracije, odvijalo se za sve ve}i sitni{ – besplatni pre-

voz u utorak i petak, besplatne banje, pove}anje penzije i plateza nekoliko stotina denara (7-9 eura). „Skopje 2014“ je produ-`ilo da se gradi i pored ve} provaljene fasadne prevare, ugradnjestiropornih kulisa umesto pravog mermera, i velikog me|una-rodnog odijuma i podsmeha projektu.Da bi pove}ao represiju premijer je doneo notorni zakon o viso-kom obrazovanju koji do krajnjih granica ugro`ava autonomijuuniverziteta. Nju je ve} ranije uspe{no napao a profesori je nisumogli odbraniti. Sada je uvo|enjem eksternog ispita hteo daponizi i studente, optu`uju}i ih izme|u redova za lenjost, pro-vincijalnost u referencama i kupovinu ispita i diploma. E, tu jezapelo.Onda je hteo da malo zakrpi prazne bud`ete penzionog i zdrav-stvenog fonda time {to }e da pove}a porez na honorare, a timeda jo{ vi{e prekarizuje nepokornu elitu intelektualaca, profeso-ra i novinara koja ̀ ivotari od stranih grantova. I jo{ je u grotesk-nom procesu poslao na robiju novinara koji je istra`ivao sum-njivu smrt kultnog makedonskog urednika.

PROTESTNO GRA\ANSKO BESNILOTu se otvorila Pandorina kutija nekoliko sitnih frontova stude-nata, honoraraca, novinara, jo{ i protivnika graditeljskog pro-jekta „Skopje 2014“. U protest se ubacilo i nekoliko aktivista,grupa, novih sindikata i nevladinih organizacija koji su po~elida u praksi sprovode teorijske pojmove o samoorganizaciji, ho-rizontalnog odlu~ivanja, neotrovnog a ubojitog govora i udru-`ivanja po svim osnovama, nepartijskoj, nenacionalisti~koj i in-tegrativnoj.Ti mladi, nekompromitovani ljudi, nepodlo`ni prljavoj propa-gandi, svojim govorima, protestnim pismima, medijskim izjava-ma i debatnim programima su rasplakali mater aktuelnoj vlasti,dr`e}i partijsku opoziciju van svojih aktivnosti. Ako su politi~a-ri, kao kontroverzni Ljube Bo{kovski, koji se jedini u predizbor-noj kampanji drznuo da vladaru u senci, {efu tajne slu`be, Sa{iMijalkovu, ka`e „lete}e{ Sa{a“, ili opozicioni medijski magnatVelija Ramkovski, zavr{avali u zatvoru podvrgnuti raznim tehni-kama savremene torture, sad se bez straha oglasilo desetakmladih ljudi dobijaju}i instantnu slavu jedne la belle de jour.Usred tog gra|anskog besnila kad je svako svakome dolazio naproteste kao na ku}nu slavu, a fenomenalne fotke i klipovi supomo}u novih tehnologija, pa ~ak i dronova, obilazile svet, uigru se ubacila i dugogodi{nja, prebijena ali ipak unutra{njekonsolidovana, opozicija na ~elu sa socijaldemokratima, „deto-nirav{i“ prvu od najavljenu seriju „bombi“ preko kojih `ele daposrame premijera i nateraju ga na ostavku. Ta serija, tempira-na po scenariju „Crnog Labuda“ Darena Aronovskog je u ladici„Prole}e“ iznela dokaze o prislu{kivanju preko 26.000 gra|ana,pripadnike cele dru{tvene elite. Prosto, nije bilo politi~ara, no-vinara, kolumnista, biznismena koji nisu bili prislu{kivani. Veli-ko uho nije po{tedelo ~ak ni ~lanove Akademije, Rijaseta i Sve-tog Sinoda. Na listi su se na{li i koalicioni partneri iz albanskihpartija, pa ~ak i prvi saradnici Premijera, Ministarka policije iMinistar finansija, koji su govorkali izme|u sebe o politi~kim

Do preobra`aja kod lidera Mugabeovog tima dolazi u trenut-ku kad ga re`imski mediji bez ikakvih osnova optu`e za uno-{enje klauzule u Ustav po kojoj predsednik koji je vladao u dvamandata, ne mo`e da se kandiduje za istu funkciju {to je, kao{to znamo, Mugabeov slu~aj. Iako to nije njegov stav, Man-gvana vi{e ne mo`e da se odbrani i od progonitelja postajeprogonjeni. Sateran u }o{ak, on po~inje da druga~ije posma-tra Mvonzoru koji trpi {ikaniranja, hap{enja i izre`irana su-|enja. S vremenom, on razvija skoro prijateljski odnos s opo-zicionarom. Kona~ni produkt, Ustav, je napisan i predstavlja,gle ~uda, jedan od najslobodnijih Ustava na svetu. Zemlja }ekona~no imati mir i stabilnost. No, zanimljiv je jedan detaljkoji je prili~no ominozan: na po~etku i pri kraju filma, Nilso-nova snima vojni orkestar koji u Parlamentu svira nacional-nu himnu. Ra{timovan, neujedna~en, trom, u pompeznimuniformama, on zvu~i i izgleda ba{ kao i sama dr`ava. Nakonintoniranja himne, Robert Mugabe, tobo`e ̀ ovijalnim tonomkoji redovno prati poltronsko smejanje hora dr`avne kamari-le, upozorava okupljene politi~are, i to na samoj ceremonijiprogla{enja Ustava, da ne zaborave odakle „stvarna mo} do-lazi“. Ustav, poga|ate, nikad nije fakti~ki primenjen. Mugabeje pobedio na name{tenim izborima a demokratija je jednakodaleka kao i pre dono{enja famoznog Ustava.

GALOP SVESTIPortugalsko ostvarenje Iznenada moje misli su stale @or`aPelikanua (1977), reditelja koji ima dva dugometra`na do-kumentarca iza sebe, je potresna storija o {ti}enicima du-{evne bolnice Konde de Fereira u Lisabonu. Pelikanuov pri-stup je specifi~an: jedna nit naracije je ispovednog karak-tera i povezuje sudbine ljudi sme{tenih u bolnici, njihove„pre|a{nje `ivote“, dok je druga nit ona koja se odnosi narad na pozori{noj predstavi. Koncipirana da animira du{ev-ne bolesnike, ova predstava govori o istorijatu ustanove isudbinama onih koji su boravili u njoj a bazirana je na isto-rijama bolesti onih koji su krajem 19. veka sme{teni u tadanovootvorenu bolnicu. Zanimljivo je da pacijenti igraju idoktore i pacijente, kao i tada{nje portugalske uglednike,pa i kralja li~no. Samo je jedan od njih, Migel Bor`e{, profe-sionalan glumac. Posebno je zanimljiva Bor`e{ova pozicijakoji, kao svojevrsni agent provocateur, `ivi s pacijentima isvoja iskustva koristi u dva pravca: s jedne strane se trudine da pronikne u razloge koji su ih doveli u ovo stanje, koli-ko da ih zaista upozna, i s druge, da u|e u ulogu An`ela DeLime, velikog portugalskog pesnika i boema koji je bio sme-{ten u ovu ustanovu. Naziv filma je, nimalo slu~ajno, De Li-min stih. Ono {to je zadivljuju}e u De Liminoj poeziji je upra-vo autorova sposobnost da, u retkim lucidnim intervalima,potpuno objektivno i s distancom, sagleda sopstveni polo-`aj i opi{e, na iskren i potresan na~in, stanje svoje svesti.Posebno je upe~atljiva scena u kojoj Bor`e{, u bolni~komkrugu, poku{ava da, u`ivljavaju}i se u ulogu konja koji u DeLiminoj poeziji predstavlja mozak koji sumanutim tempomgalopira, pravi krugove na travi, fingiraju}i trans uz mono-tonu pratnju ra{timovane gitare jednog od {ti}enika.

ANGA@MAN ILI EGO-TRIP?Glavni problem filma nastaje u vezi sa samom predstavom oistorijatu bolnice. Naime, neko bi pomislio da je u pitanjusamo terapeutska uloga predstave koja na kreativan na~insocijalizuje i relaksira {ti}enike. Drugi bi storiju o du{evnojbolnici povezali sa sugerisanom analogijom u programu fe-stivala sa Manovim ^arobnim bregom i Formanovim Letomiznad kukavi~jeg gnezda. Ono na {ta pripremanje predstavei njena realizacija najvi{e podse}aju je drama Petera VajsaMara-Sad koja se odvija u du{evnoj bolnici u kojoj slavnimarkiz re`ira predstavu koja za temu ima ubistvo francuskogrevolucionara @an Pol Maraa. Sama predstava u predstavi,u dru{tvenom kontekstu restaurirane monarhije, predsta-vlja usamljen i izolovan revolucionarni ~in. No, to je Vajso-va pozicija. U Pelikanuovoj pri~i te subverzivnosti nema.Osim predvidljive zamene uloga pacijenti – doktori (ali ne idoktori – pacijenti, {to bi bilo i zanimljivo i subverzivno)ovaj segment ne nudi ni{ta novo.^injenica je da razgovori izme|u „glumaca“ i glumca ~estodeluju izre`irano i da kamera pre~esto po~iva na glum~evomlicu punom saose}anja, kao i to da predstava koja se igra,rigidna i nezanimljiva po svojoj su{tini, nije podvrgnuta ne-kom ironijskom ili kriti~kom osvrtu {to, u neku ruku, ~ini te-atarsku storiju bespredmetnom. Mnogo bi bilo bolje da je,primera radi, napravljen dokumentarni film o glumcu koji,oslanjaju}i se na tzv. method-acting boravi u du{evnoj bol-nici i po~inje da gubi veru u svoj razum. Sasvim je sigurnoda bi tako film Iznenada moje misli su stale bio mnogo zani-mljiviji, kra}i i jezgrovitiji da epizode s pozori{nom predsta-vom nije bilo i da su oni, koji `ive na „tamnoj strani Mese-ca“, ostali u fokusu od po~etka do kraja

BETON BR. 156 DANAS, Utorak, 17. februar 2015. IV

skandalima koji su potresali javnost.Opozicioni lider, Zoran Zaev, koji ima savmaterijal u svojim rukama a obe}ao je da}e u javnost tek izneti i vi{e i bolnije, re-kao je da prakti~no samo telefoni dvoji-ce ljudi, Premijera Gruevskog i njegovogro|aka Mijalkova, {efa tajne slu`be, nisubili prislu{kivani.Prva „zvu~na“ bomba je Premijera do-hvatila vi{e nego {to je njegova propa-ganda tvrdila. On je poku{ao da preduhi-tri lidera opozicije, okriviv{i ga za ucenui pu~, na nu{i}evski na~in - „plava riba,kljukana dinastija“. Ali izgleda da mu za-pad nije dozvolio da uhapsi Zaeva. U po-trazi za {irim politi~kim manevrom, zna-ju}i da bitku ne mo`e da bije na dva fron-ta, Premijer je u nekoliko dana udovoljiosve zahteve gra|anskog sektora: odlo`ioZakon o visokom obrazovanju, smanjioporeski zahvat na honorare, pustio nauslovnu slobodu zatvorenog novinara iudovoljio sindikalnim zahtevima.

ALTERNATIVA TRE]EG PUTAIdeolo{ki profilisan i prakti~no sad ve}dobro organizovan gra|anski sektor jeosetio da su ulozi porasli. I da zabrekta-lu aktivisti~ku ma{inu ne}e umiriti pita-nje poreskog procenta i me{etarenje ste-penom autonomije. Aktivisti ose}aju dase u Makedoniji opet budi ̀ elja o tzv. tre-}em politi~kom subjektu, nasuprot naci-onalisti~ke i socijaldemokratske opcije.U proteklih dvadesetak godina centri-sti~ke partije nisu uspele da ga oforme,lome}i se o Scile i Haribde binarnog mo-dela. Taj optativni politi~ki subjekt sadaima {anse da se formira u okvirima radi-kalne levi~arske paradigme i ponoviuspehe susedske Sirize, {panskog Pode-mosa i sli~nih slovena~kih i hrvatskih po-kreta.Na tom talasu studenti su okupirali skop-ske fakultete, iskoristiv{i i druge dosadnevi|ene forme otpora i aktivizma, a ho-norarci i novinari su rekli da }e nastavitiproteste bez obzira na sitne ustupke.Makedonija je godinama bila nemo}napred „hibridnim re`imom“ Gruevskog. Kogod da je ne{to poku{avao, nije uspevao.Vlast je svakoga ga|ala torpedom. Pro-menili su sijaset zakona da bi promenilisistem Ustavnog suda. Izmislili lustraci-ju da bi denuncirali par svojih kriti~ara.Namestili nezakonsku predizbornu dona-ciju da bi utamni~ili svog rivala. Kako secini~no izrazio pokojni Nikola Mladenov,ve} pomenuti kultni urednik, koji je po-ginuo u ~udnim saobra}ajnim okolnosti-ma: „svi su imali utisak da ra|aju medve-da jer su imali ze~je srce“. Sad se situaci-ja izgleda promenila. Svima je lako dabudu hrabri. Svi su odva`ni. Niko ne gre-{i u javnim nastupima. Osim biv{eg pre-mijera Ljup~a Georgievskog, posrnulogmentora sada{njeg premijera, koji jeubacio dopunski haos oblepiv{i Skopljebilbordima „Stop srpskoj asimilaciji ma-kedonskog naroda“, aludiraju}i na sve-prisutni turbofolk po diskotekama i na(provladinim) nacionalnim televizijama.Gre{i samo vlast. Njoj ni{ta ne polazi odruke. Nemo}ni Premijer se klonio javno-sti nekoliko dana.Prva reakcija glavnog spinera VMRO-DPMNE, mladog poslanika Ilija Dimov-skog, na uspeh gra|anskih akcija je bilaprete}a: „Vide}ete vi {ta zna~i narod kadga mi izvedemo”. U tom smislu po Make-doniji se ve} kotrlja tzv. Gra|anski pokretza odbranu Makedonije. Tu su ujedinjeniglumci, muzi~ari, pisci, {oumeni, istori-~ari i ostali radnici nacionalisti~kog mi-ta, koji su se navukli na dnevno-politi~kispin da opozicioni lider uz pomo} stranihslu`bi uni{tava otad`binu

Pi{e: Slobodan Georgiev

LUTKE NA KONCU

Kada bude pisana istorija najnovije Srbije, ovekoja je nastala silom prilika 2006. godine, zna-~ajno mesto }e zauzeti prilog o nastanku ono-ga {to se zove Srpska napredna stranka. Ova po-liti~ka grupacija je formalno napravljena 2008.godine tako {to se deo najja~e parlamentarnestranke u Srbiji, Srpske radikalne stranke, odvo-jio od „otad`binske uprave“ i re{io da krene dru-gim putem, putem koji je bio u potpuno suprot-nom smeru od onoga do tog trenutka.Tada su nam nasmejani Tomislav Nikoli} i Alek-sandar Vu~i}, sve do leta te godine vo|i SRS-a uotad`bini, poru~ili da „najbolji idu napred“. Zablazirane to je bilo sme{no, kao {to su im se go-dinama smejali jer su pobe|ivali na izborima anisu mogli da formiraju vladu.Ova tvorevina je nastala iz magle koju su stvaraledoma}e i strane obave{tajne slu`be, odnosno lju-di oko tada{njeg predsednika Srbije Borisa Tadi-}a i predstavnici uticajnih ambasada u Beograduuradili su ono {to je u Briselu tada ocenjeno kao

najve}e dostignu}e Srbije od pada Slobodana Mi-lo{evi}a: ru{enje SRS-a koja je bila „nekontrolisa-na sila“ i sa kojom nisu mogli da budu napravlje-ni dogovori oko budu}nosti Srbije i Balkana.U jesen 2008, dok se svet pitao {ta donosi svet-ska finansijaka kriza, u Srbiji se likovalo: Tadi}je toliko u~vrstio vlast da je mogao da pravi idruge politi~ke partije i da to predstavlja kaoneku vrstu uravnote`ivanja srpskog politi~kogprostora. Greh pravljenja SNS-a trebalo je dabude zanemaren pred interesima koji su namgovorili da ako nema radikala Srbija }e brzo mo-}i da krene napred.I, zaista, samo ~etiri godine kasnije taj i takavSNS, nastao u nejasnim okolnostima i kao poli-ti~ka artikulacija nerazja{njenih „centara mo-}i“, preuzeo je vlast u Srbiji i vrlo brzo pokazaosvoje pravo, radikalsko lice, kome su se mnogismejali godinama jer se nekako podrazumevaloda oni nikada ne}e biti na vlasti.Me|utim, simboli~ki skok Tomislava Nikoli}a sa sti-ropora u kanabe na Andri}evom vencu izazvao jecunami na srpskoj politi~koj sceni: doga|aj je imaotako veliku simboli~ku snagu da je gotovo u potpu-nosti pomeo i izbrisao politi~ki ̀ ivot u Srbiji.Za dve i po godine naprednja~ke vlasti ̀ ivot u Sr-biji je gotovo zaustavljen ili sveden na simboli~-ke pokrete i gestove koji vi{e li~e na samrtni ro-pac nego na artikulaciju pokreta. Pokazalo se dau Srbiji politike nema, u vidu institucija politi~-kog ̀ ivota, a kada je to poharano pre{lo se na sve

segmente dru{tva u cilju dokazivanja neke novenejasne vrednosti.Ispostavilo se da na tom putu usisavanja svega,SNS-u smeta nekoliko pojedinaca koji imaju ne-ku poziciju u javnom diskursu, par medija sa po-vr{inskom penetracijom u srpsko bira~ko telo ineke organizacije koje finasijski nisu zavisne odljudi iz i oko SNS-a. U tom kontekstu se dogodio Vu~i}ev „napad naBIRN“ koji je u poslednjih godinu dana svojimistra`iva~kim teksovima dodirnuo vlast tamogde je najvi{e boli, u potencijalne centre njenefinansijske dominacije i poku{aja da uspostavinovu klasu svojih „preduzetnika“.SNS, napravljena da bude lagana kontrate`aDS-u, da bude onaj Tadi}ev nedosanjani drugipol na politi~koj sceni, otrgao se na unutra-{njem planu jer tu nije bilo nikakve kontrole i tuje bilo mogu}e da se ispolje sve godinama ste-~ene radikalske osobine. Dok je Vu~i}eva Vladaposlu{na po pitanju Kosova, te niti kontrole po-pu{taju kada se igra na doma}em terenu i kadakontrolori puste konce lutka kre}e da se nearti-kulisano pona{a.Iz saznanja o sopstvenoj prirodi i svesti o tomegde su granice uticaja i odlu~ivanja, Vlada i Vu-~i} sam procenjuju da ne mo`e biti da sad tamoneki BIRN ili uop{te tako neko mali i nebitan

sme i mo`e da radi bilo {ta {to bi bilo u suprot-nosti sa medijskim glavnim tokom. Zato je pre-mijer uperio prst u Evropsku uniju kao glavnog,kao onu „silu“ koja koristi alatljike tipa BIRNjer, veruju oni, na njih „mo`e da krene samo ve-lika sila“, jer ih je velika sila i pravila.Pored toga, BIRN-u ne ide u prilog ~injenica dapoliti~ke opozicije skoro da nema, da niko neuspeva da politi~ki artikuli{e potrebe gra|anausred ogromne ekonomske krize, pa se ljudima~ini da ako neko govori kriti~ki o Vladi i Vu~i}uonda taj i jeste opozicija.Za ljude koji `ele da se bave novinarstvom ili is-tra`iva~kim novinarstvom ~ini se da ne postojini{ta gore od toga da budu svrstani uz neku„stranu“ jer je to siguran na~in da se okruni kre-dibilitet, jedina stvar koju novinari i mediji mo-gu zaista da poseduju kao „namaterijalnu vred-nost“. Vu~i}, koji se najbolje od svega razume umedije, upravo je u tom pravcu fokusirao svojnapad na BIRN: bilo je potrebno izolovati „tugrupu“, predstaviti ih kao „strana tela“ i ondabi ih sam kontekst progutao.Me|utim, takva strategija se lomi na jednoj stva-ri koju je te{ko promeniti: istra`ivanja BIRN-a za-snovana su na dokumentima i izjavama razli~itihizvora i, najbolje od svega, predstavljeni nalazisu istiniti. Koliko god se trudili da debatu pome-rite na drugi teren, od ~injenica ne mo`ete da po-begnete. Le{evi iz ormara iza|u i mulj iz Koluba-re ispliva. To je neminovno

VREME SMRTI I RAZONODEPi{e: Sini{a Tuci}

DIKTATOR

Sve je to propisano,ispitano,diktatura je zanatkoji se u~i.

Dug je putdiktator mora da izdr`i brainwashing,da pro|e brainstormingdo retu{iranog lica na bilbodu.

Diktator ne mora da voli ljudekojima vlada,ali mora da ih razume -

Njihove mane i vrlinenjihovu volju,njihove `elje.

On zna {ta piju, {ta jedu.Koliko dece imajui platu koliku dobijaju.

Diktator uvek sagledavadr`avu u celini.Diktator ima uvid.Ponekad baci pogled,na grafikone i statistiku.

Diktator zna {ta se de{avau knji`evnosti, muzici, slikarstvu...zna koliko ljudi ide u crkvua koliko je ateista.

Koliko agnostika sedi po ku}i i filozofiraima u vidu i astrologe zalu|enikekoji crtaju natalne karte.

Diktator naro~ito voli isto~nja~ka u~enjaNew age, astrologiju, jogu...

Poznaje pravoslavlje, katolicizam, protestantsku etiku...

Diktator mnogo {ta pre}utkuje,dozvoljava, toleri{e...

Dugo opstaje na vlasti.Zna da }e jednoga dana sve propastii da }emo svi umreti