TISKOVINA IMPRIMEE - · PDF fileBrzo se sprovodila „arijevizacija“, tj. pljačka jevrejske imovine pod maskom prodaje. Razumljivo, ... Velika većina zemalja u svetu nije htela

Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674, e-mail: [email protected]; Izlaženje Biltena pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;

Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012; Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;

Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije.Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: SPRINT d.o.o. – Beograd

TISKOVINAIMPRIMEE

Exp. Savez jevrejskih opština Srbije,11000 Beograd, Kralja Petra 71a

POB 30SRBIJA / SERBIA

Limmud Kešet EX-YU će se održati u Subotici od 21. do 23 novembra 2008. godine.

Srećni smo što možemo da potvrdimo da se ove godine selimo na sever, u drugu zajednicu i da imamo prilike da budemo gosti vrlo druželjubivoj i gostoprimljivoj Subotici. Jevrejska opština je u centru grada sa odličnim uslovima za održavanje radionica, predavanja, diskusija, predstava i smeštajem na svega deset minuta udaljenosti od opštine. Takođe, tokom našeg boravka imaćemo priliku da posetimo i prelepu sinagogu koja je odmah pored Jevrejske opštine.

Konferencija je namenjena svim generacijama: onima koji se bave

kulturnim i obrazovnim radom, mladim liderima, vaspitačima, roditeljima, srednjoj generaciji, studetima, svima koji žele da čuju nešto novo ili da provedu vikend u izučavanju jevrejskih tekstova i kutlture. Na prvoj konferenciji bilo je 100 učesnika i 12 predavača, koji su održali 30 radionica u velikom spektru tema o Izraelu i iz istorije, muzike, običaja, praznika, umetnosti i Tore.

Prisustvovaćete različitim temama: od predavanja, panel diskusija, predstava, izučavanja tekstova, do interaktivnih i kreativnih radionica. Teme pokrivaju sve aspekte života uključujući politiku, zajednicu, edukaciju, porodicu, istoriju, Izrael, muziku, fi lozofi ju, pitanja društva, duhovnosti i Tore.

Pored programa za starije, nudimo vrlo zanimljiv i kreativan program za decu i mlade kao i poseban program za porodice.

Bili bi jako srećni da dođete i budete

deo ovog nesvakidašnjeg Jevrejskog Kaleidoskopa ispunjenog kulturom i izučavanjem.

Vise informacija mozete dobiti u pamfl etu koji je u atačmentu ili na formularu za prijavu!!!

Takođe vise informacija mozete dobiti na Limmud Keset internet sajtu:

www.limmud-keshet-exyu.org Prijave posaljite na e-mail: info@ limmud-keshet-exyu.org

LIMUD KEŠET POZIVA

U Suboticu po znanje i zabavu

Godina XVII (LIV) Broj 10 Beograd novembar 2008. HEŠVAN-KISLEV 5769.

70 godina odKristalne no}i

SE]ANJA

ISPOVEST BROJA 186969

strane 2-3strane 2-3

Moji pravdenicistrane 6-8strane 6-8

strana 5strana 5

Na meti vandala

NOVOSADSKA SINAGOGA

Bukurešt ovih danastrana 24strana 24

urednikaRE^

Je li somkošer?

U organizaciji Konrad Adenauer fondacije, u Soko gradu, održan je od 16. Do 21. oktobra drugi seminar „Religija i mediji“. Predavanja i smeštaj bili su u prostorijama i sobama za goste Manastira sveti Nikolaj. Organizacija perfektna, domaćini preljubazni i vrlo strpljivi sa učesnicima, mahom veroučiteljima i sveštenicima Srpske pravoslavne crkve koji pišu za verske časopise i sajtove. Osim njih, bili su tu jedna novinarka novosadske redakcije katoličke „Radio Marije“, zatim portparolka jedne nevladine organizacije koja se između ostalog bavi i položajem Roma i, bez njega se, jasno, nije moglo, potpisnik ovih redova. Koliko da, eto, čorba bude gušća. Nedostajali su samo novinari islamskih glasila koji su bili na prvom ovakvom skupu održanom zimus na istom mestu. Predavač nam je bio kolega sa Bavarskog radija, dobar poznavalac složenih odnosa medija i religije. Ko je, dakle, hteo, nešto da nauči imao je dobru priliku.

Međutim, kao na svakom seminaru i na ovom su postojala dva poluvremena. Prvo, sa olovkom i blokčetom u ruci, a drugo, ono lepše, sa šoljicom kafe. Kada se skup, kao što je bio naš slučaj, održava u brdima, pa su polaznici izolovani od „civilizacije“ (nema šopinga i ostalih „krivina“, a ni moblini baš nema najbolji domet) sve i da neće moraju da se druže. A gde ćete naći bolju priliku za međuverski dijalog nego uz kafi cu. „Nezgodne“ teme su se samo nizale. Na primer: da li baš sveštenik mora da živi u celibatu da bi se potpuno posvetio veri i ko to uopšte od njega traži? da li je pobačaj ubistvo ili je isto što i operacija slepog creva? kako može neko da ubije Boga ako Bog to neće? zašto pravoslavci ne priznaju papski primat? da li je tačno da se Sefardi i Aškenazi ne podnose? zašto ima toliko mnogo slučajeva pedofi lije među sveštenstvom? sve do onih prozaičnih kao što je: da li je somovina košer i gde može da se kupi maces? I niko nikoga nije mrzeo, niko se nije naljutio niti osetio uvređenim. Vladala je potpuna mađuverska tolerancija. Ako je fondacija koja nosi ime prvog zapadnonemačkog saveznog kancelara i to htela – uspela je u potpunosti.

2 novembar 2008. Bilten

TEMA BROJA

Piše: Aleksandar Lebl

Verujemo da među čitaocima Biltena nema nikoga ko nije čuo za „Kristalnu noć“, pa je ovo, u stvari, samo podsećanje na taj događaj koji se zbio u noći između 9. i 10. novembra 1938. godine, dakle tačno pre sedam decenija.

Pozornica je bila Nemačka, koja je u to vreme obuhvatala i Austriju, posle njenog prisajedinjenja, „anšlusa“, Trećem Rajhu iste godine, etapi u ostvarivanju ideje o svim Nemcima, pripadnicima više rase, u jednoj državi, najjačoj u Evropi. Sve je počelo krajem 20-ih godina prošlog veka u uslovima velike privredne depresije u svetu, slabljenja Vajmarske republike stvorene posle poraza Nemačke u I svetskom ratu i kratkovide politike dveju snažnih partija, socijal-demokrata i komunista. Njihovi čelnici smatrali su najvećim nepri-jateljima jedni druge, a ne naciste (Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju – NSDAP), ultranacionalističku i rasističku stranku, koju je ubrzo posle rata stvorio Adolf Hitler, i koja je u tim uslovima

jačala na izborima. Predsednik Nemačke maršal Hindenburg dao je 30. januara 1933.godine Hitleru mandat za sastavl-janje vlade. Posle Hindenburgove smrti, sledeće godine, funkcije predsednika i kancelara (predsednika vlade) ukinute su, odnosno spojene u jednu, vođe (fi r-era), što je postao Adolf Hitler.

Dolaskom na vlast nacista počelo je sprovođenje plana „jedan narod, jedna država, jedan vođa“ (Ein Volk, ein Reich, ein Fuehrer) i ujedno priprema za rat. Odbačen je Versajski mir, prestalo je plaćanje ratnih reparacija, remilitarizovana

je Rajnska oblast. Najveći uspesi zabeleženi su 1938. godine. Pored anšlusa Austrije, Nemačka je bez ispaljenog metka zauzela snažno utvrđenu Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj, zahvaljujući kapitulantskoj politici Britanije i Francuske, koje su to prihvatile potpisivanjem Minhenskog ugovora (što je britanski premijer Nevil Čemberlen proglasio pobedom mira). Uskoro je ta zemlja razbijena. Češka je postala protek-torat Rajha, a Slovačka saveznik Nemačke pod kvislinškom vladom Tisoa. Neverovatnom brzinom Nemačka se naoružala najsavremenijim oružjem i sledeće, 1939. godine, otpočela II svetski rat.

Odmah po dolasku nacista na vlast počeo je progon Jevreja, po njihovom učenju „podljudi“ ravnih gamadi. Namere da eliminišu

Jevreji su moralio svomtrošku da popravesve što suto ve~enacistirazbili

Uprkossvemu,naduu boljisvet ne smemoizgubiti

Bilten HE[VAN - KISLEV 5769. 3

SEDAMDESET GODINA OD „KRISTALNE NO]I“

Uvod u„kona~no rešenje“

Jevreji su uklonjeni iz privrede, zabranjeno im je da pose}ujukulturne manifestacije, njihovoj deci da poha|aju škole,

ukinute su jevrejske opštine i organizacije, ukinuta štampa...

Jevreje iz nemačkog društvenog života uopšte nisu krili. O njima je Hitler pisao u svojoj knjizi „Moja Borba“ (Mein Kampf), Alfred Rozenberg u „Mitu dvadesetog veka“, svake nedelje „Jurišnik“ (Der Stuermer) Julijusa Štrajhera i dr. Pljačkane su jevrejske radnje, spal-jivane knjige jevrejskih pisaca, počeo je bojkot jevrejskih trgovina, uklanjanje Jevreja iz državne službe, sudova, škola, kulturnih ustano-va itd. Septembra 1935. objavljeni su tzv. „Nirnberški zakoni“: Jevrejima su oduzeta građanska prava, a Zakonom o zaštiti nemačke krvi i časti zabranjeni su brakovi i vanbračni odnosi Jevreja i arije-vaca. Brzo se sprovodila „arijevizacija“, tj. pljačka jevrejske imovine pod maskom prodaje. Razumljivo, počelo je iseljavanje Jevreja, koje su nacisti podsticali pod uslovom da napuste svoju imovinu (zabrana iseljavanja doneta je tek 1.oktobra 1941.). Do 1938. godine iselilo se blizu trećine od 350.000 Jevreja u Nemačkoj i nešto manje od 150.000 u Austriji (ukupno do početka II svetskog rata iz Nemačke se iselilo oko 170.000, iz Austrije oko 110.000, a iz Češke oko 35.000 Jevreja, tako da je procentualno u Holokaustu stradalo manje njih nego u okupiranim zemljama). Velika većina zemalja u svetu nije htela da primi Jevreje, a Britanci su im ubrzo zabranili useljavanje u Palestinu. Krajem oktobra 1938. godine uhapšeno je, opljačkano i odvezeno na poljsku granicu oko 15.000 poljskih Jevreja koji su godinama živeli u Nemačkoj. Poljska vlada danima nije htela da ih primi, tako da su se smrzavali i gladovali u međugraničnom pojasu.

Sedmog novembra 1938. godine, mladi Heršel Grinšpan, čiji su roditelji bili među proteranima u Poljsku, iz osvete je ubio savetnika nemačkog poslanstva u Parizu fon Rata (von Rath). To je poslužilo nacistima kao izgovor da sprovedu pogrom Jevreja u noći između 9. i 10. novembra. Grupe esesovaca i drugih nacista sistematski su raz-bijale izloge na jevrejskim radnjama (izraz „Kristalna noć“ nastao je po gomilama srče na ulicama), spaljene su stotine sinagoga, uništeno oko 7.500 preduzeća, ubijen jedan broj Jevreja. Takođe, prilikom sprovođenja njih oko 26.000 u logore, jedan deo povređenih ili bole-snih umro na putu dok je druge ta sudbina snašla na odredištu. Jevreji su morali platiti kaznu od milijardu maraka i o svom trošku popraviti sve što je oštećeno ili uništeno tokom „Kristalne noći“. Uklonjeni su iz privrede, zabranjeno im je da posećuju kulturne manifestacije, njiho-voj deci da pohađaju škole, ukinute su jevrejske opštine i organizacije, ukinuta štampa... Sve to bilo je uvod u „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja u Evropi, tokom kojeg je ubijeno više od šest miliona Jevreja.

„Kristalna noć“ ostaće u trajnom sećanju ne samo Jevreja nego i pripadnika drugih naroda i vera kao simbol varvarstva i nisko-sti do koje mogu pasti ljudi zaslepljeni predrasudama i mržnjom. Nesreća je u tome što se uprkos svim zavetovanjima kako se neće dozvoliti da se nešto slično ponovi, takve stvari i dalje, sve do naših dana, događaju u raznim delovima sveta, uključujući Evropu. Uprkos svemu, nadu u bolji svet ne smemo gubiti.

DA SE PAMTI: IRENA SENDLER

Pas laje, deca prolaze

Irena Sendler ili, Sendlerova kako su je njeni Varšavljani zvali, poljska katolkinja i humanitarna radnica umrla je pre nekoliko mese-ci u 98. godini.

Tokom drugog svetskog rata dobila je dozvolu za rad u Varšavskom getu kao vodoinstalater - stručnjak za kanalizaciju. Njen rad u Getu bio je paravan za izuzetno humano delo.

Kao Nemica, znala je šta nacisti planiraju sa Jevrejima. Irena je na dnu torbe za alat sa kojom je ulazila u Geto, krišom iznosila malu decu, a u prtljažniku automobila imala je vreću od grubog platna za veću decu.Takođe je imala psa koji je bio dresiran da laje kada bi je nemački vojnici propuštali unutar i van Geta. Vojnici, naravno, nisu znali da njegovo lajanje prikriva plač dece.

Za sve vreme dok je tamo radila, uspela je da spase 2.500 mališana. Ipak su je uhvatili, žestoko je pretukli slomivši joj obe ruke i noge. Psa nisu dirali.

Irena je sačuvala spisak sa imenima sve dece koju je prokrijumčarila iz Geta, drzeći ga u staklenom peharu is-pod drveta u svom dvorištu koje je kasnije, nažalost, izgorelo.Posle rata pokušala je da pronađe preživele roditelje kako bi spojila porodice. Većina je, nažalost, završila u gasnim komorama. Deca kojoj je pomogla bila su smeštena u porodice ili su bila usvojena. Prošle godine, Irena je nominovana za Nobelovu nagradu. Nije je dobila. Ona je pripala američkom plitičaru Alu Goru za fi lm koji je napravio o globalnom zagrevanju.

Iz Varšavskog geta poljskakatolkinjaspasila je2.500jevrejskih mališana

OBAVŠTENJEObeležavanje sedamdesetogodišnjice „Kristalne noći“ biće

održano 9. novembra u Velikoj sali Jevrejske opštine Beograd, Ulica kralja Petra 71-a, sa početkom u 11 časova!


Direktor jerusalimske kancelarije Centra Simon Vizental Efraim Zurof još nije odlučio da li će prihvatiti titulu počasnog građanina Novog Sada, za šta je juče postignuta saglasnost u Skupštini grada. Razlog je spomenik Jaši Tomiću u Dunavskoj ulici, koju je 9. novembra 2006. otkrila tadašnja gradonačelnica Maja Gojković, te Zurofov stav da bi u ovakvim okolnostima prihvatanjem priznanja počasnog građanina Novog Sada “izdao svoje osnovne principe”.

- Ja želim da prihvatim ovu nagradu, ali imam problem. Ovo je svakako velika čast za mene i zaista cenim inicijativu, ali problem je statua čoveka koji je napisao najstrašnije stvari o jevrejskom narodu. Ne želim nikoga da uvredim, ali kada u Novom Sadu postoji spomenik posvećen nekome ko je očigledno negativan, ko je napisao grozne stvari protiv mog naroda i, osim toga, bio osuđeni ubica, to je problem za mene. Kao što sam naglasio, jako sam ponosan zbog svega, zbog ljudi

koji su me predložili i glasali za mene, osećam se počastvovanim, ali imam blagi problem - rekao nam je juče Efraim Zurof.

“Poslednji lovac na naciste”, kome je “Dnevnik” saopštio lepu vest nakon glasanja u Skupštini grada, istakao je za naš list da mu prošlogodišnji najavljen, pa neodržan marš neonacista u Novom Sadu ni najmanje ne smeta ovim povodom, budući da “niko nije pomislio ni na trenutak da je Novi Sad grad koji voli naciste, ili bilo šta slično”. Po njemu, više je nego jasno da se naš grad postavio i poneo korektno i da je nedvosmisleno protiv neonacizma.

Podsećamo, inicijativu da Zurof postane počasni građanin Novog Sada pokrenuo je Aleksandar Veljić, istraživač i pisac knjige “Racija - zaboravljeni genocid”, uz podršku novosadske Jevrejske opštine. Upitan da li će i pod kojim uslovima prihvatiti priznanje počasnog građanina Novog Sada, Efraim Zurof kaže:

- Slušajte, želim da pronađemo rešenje, šta se može uraditi po ovom pitanju? Nisam još doneo odluku, želim da se prvo konsultujem sa dr Anom Frenkel (predsednica novosadske Jevrejske opštine, prim. aut) i drugim ljudima u Opštini, sa gradonačelnikom, sa bivšom gradonačelnicom, da vidimo možemo li pronaći neko rešenje za ovaj problem, zaključio je naš sagovornik.

(Tekst preuzet sa internet izdanja novosadskog “Dnevnika” – oprema “Bilten”)

LJUDI I DOGADJAJIEFRAIM ZUROF – ÔVEK OD PRINCIPA

Truput meri,jednom se~e

Tri decenijeborbe za pravdu

Dr Efraim Zurof rođen je u Njujorku 1948. godine. Protekle tri decenije aktivno radi na privođenju pravdi odbeglih ratnih zločinaca, zbog čega je stekao nadimak “poslednji lovac na naciste”. Nakon što je 2007. prisustvovao komemoraciji žrtvama novosadske racije, pronašao je u Budimpešti nekadašnjeg žandarma fašističke mađarske Šandora Kepira, koji je učestvovao u novosadskom genocidu januara 1942. godine. Prošlog meseca posetio je naše Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu i na sastanku sa tužiocem Vladimirom Vukčevićem institucionalizovao saradnju naše zemlje i Centra Simon Vizental, prevashodno zbog slučajeva Kepiro, Ašner i Egner, čime je naša zemlja konačno uključena u projekat “Operacija poslednja šansa”, čiji je Zurof koosnivač. Javnost ga pamti i po lociranju bivšeg komandanta logora Jasenovac Dinka Šakića, koji se kao i Kepiro krio u Argentini. Zahvaljujući Zurofu, Šakić je isporučen Hrvatskoj i kasnije osuđen u Zagrebu.

Ne elim nikoga da uvredim, ali u Novom Sadu stoji

spomenik ~oveku koji je napisao grozne stvari o mom

narodu – kaè ovajlovac na naciste


„Jevrejsko pitanje“u delima Jaše Tomi}a

„Otimanje i razvrat“„Namnožavanje ljudstva bilo je kod Jevreja jače i naglije, nego

namnožavanje proizvodnje i sredstva za život. A gde to nastupi, tamo mora nastupiti zverska borba za opstanak - otimanje. Ta je okolnost po našem mišljenju proizvela kod Jevreja - razvrat. Kome se ovo tumačenje ne dopada, taj neka traži drugo, ali to tek niko ne može poreći da je život u Jevreja sve od najstarijih vremena bio neobično - pokvaren. (...) Često se ušunja jedan jedini Jevrejin sa zavežljajem na leđi u selo, a za desetinu godina videćete, gde je sa ‘špekulacijom’ postao najveći gazda, a svo mu je selo ne samo prezaduženo no i - razvraćeno. On širi razvrat, da bi lakše ‘napredovao’: muti vodu, da bi zgodnije - lovio“.

„Razviti program antisemitizma“„Velimo dakle: veliki broj antisemita, koji raste iz dana u dan,

i mrtav antisemitski program, ne dopada nam se. Antisemitizam se ne može više sprečiti, treba dakle razviti njegov program i mirnim putem rešiti to pitanje. Treba dakle raditi na tome, kad se narodu dodija ovo čudo koje trpi od Jevreja, da tada izađe pred sabor i kaže: učinite to i to, a ne da počne opet da davi i bije Jevreje“.

„Proterivanje ne pomaè“„Na kongresu u Dražđanima, pa i izvan kongresa, pojavila

se neka takozvana radikalna antisemitska frakcija koja traži od države da protera Jevreje. To bi već bio program, ali mi sumnjamo da bi se mogao izvesti. Jevreje su proterali do danas već toliko puta, mal da ne iz sviju država, pa ne pomože. (...) Ta nije li se 1882. god. ‘uzbunila’ cela Evropa, kad ono na lep način protera Rusija jedan deo Jevreja iz svoje države. Te Jevreje niko nije hteo primiti. Tada su govorile diplomate da svaka država mora držati svoje Jevreje i da ih ne sme naturivati drugima na vrat. Dakle kuda ćete s Jevrejima? Faraon je najpre hteo da podavi Jevreje, ali se posle smilovao, te ih je samo proterao. Kad bi mi danas pokušavali da ih proteramo morali bi docnije da ih podavimo, jer ne bi imali kuda“.

„Nepodobni za porotnike“ „Jedino što bi izgledalo u našem predlogu protujevrejski, bilo

bi to što po našem mišljenju Jevrejima ne bi trebalo dopustiti da učestvuju kao sudije u poroti, u sudu časti. Jevrejski nazori o poštenju i njihov moral razlikuju se od naših nazora i morala. Ono što mi držimo za svetlo i pošteno, to Jevreji smatraju u svojoj duši za glupost. Prevariti lukavo, a izbeći od kazne, to je kod njih dika. (...) Jevrejski moral je protivan opštim pojmovima o poštenju, te s toga i nema njima onde mesta, gde se sudi po načelima toga poštenja“.

„Napreduju gde je trulo“„U Austro-Ugarskoj su Jevreji najveći neprijatelji

narodnosnog izmirenja. Koliko puta ustadoše austrijski Nemci da se izmire sa Slavenima, pa je uvek to predupredila jevrejska štampa. Tako je i u Ugarskoj. (...) Oni uzimaju na se mađarsku masku, te narodnosti ruže i opadaju najcrnje pred Mađarima, a to sve za to da država nikad ne izađe iz ove narodnosne borbe i trzavice, da nikad ne stvori napredne i korisne ustanove, no da ostane ovo trulo i dalje, jer samo tamo gde je trulo goje se i napreduju ‘jevrejski crvi’“.

Brošura „Jevrejsko pitanje“ prvi put je objavljena u „Srpskom kolu“ (Novi Sad, 1884), a potom u „Sabranim delima Jaše Tomića“ (Novi Sad, 2007)

(Ne)namerna podudarnost

Doga|aj se zbio na prvu godišnjicu sukobaneonacista i antifašista

Sinagoga u Novom Sadu bila je 7. oktobra predmet (da li samo) vandalskog napada. O tome je gotovo istog časa rukovodstvo Jevrejske opštine obavestio portir koji ovaj kulturno istorijski i verski objekat čuva i koji je bio na licu mesta.

Događaj se zbio oko pet časova ujutro. Mladić od oko 28 godina pokušao je da zapali Sinagogu. Prvo je razbio vitraže na jednim bočnim vratima i kroz otvor ubacio zapaljivo sredstvo. Kada je video da se vatra ne širi došao je sa druge strane Sinagoge, razbio vitraže i na drugim bočnim vratima u pokušaju da i sa te strane zapali zgradu. Tada ga je primetio portir i sprečio u njegovoj nameri. Odmah je, pozvao policiju i počinilac je uhvaćen. Dalji postupak je na državnim organima.

Gradonačelnik i njegov Protokol su u trenutku reagovali i istog dana je mesto vandalizma delom sanirano. Razbijeni vitraži čekaju bolje vreme i novac da budu obnovljeni.

Da li slučajno ili ne tek napad se zbio upravo na prvu godišnjicu neuspelih demonstracija neonacista i njihovog sukoba sa antifašistima u vojvođanskoj prestonici, a samo nekoliko dana pre najavljenog skupa njihovih kolega u Beogradu koji je policija sprečila.

NAPAD NA NOVOSADSKU SINAGOGU


Piše: Saša Risti}

Br. 186969, Jevrejin, prema tome kriv, dospeo je u logor smrti Aušvic kao Miroslav Ribner iz Čakoveca, mesta u današnjoj Hrvatskoj. Bilo mu je nepunih 15 godina. Stigao je sa majkom Jelenom i ocem Aleksandrom, „krivim“ po istom osnovu. Muškarce su nacisti odmah po silasku iz vagona razdvojili od žena i tada je 186969 poslednji put video majku. Njemu je sada 79. godina, penzionisani je pukovnik JNA. Takvima u „opisu radnih obaveza“ nije bilo plakanje, pogotovo kada ih još i život prekali i očvrsne kao što je njega. Ne vredi. Još plače kada se seti te scene. Kao dete.

Neko ko je već u detinjstvu video da ljudi ljudima udaraju brojeve kao govedima, a postupaju neuporedivo okrutnije nego sa stokom, mnogo što-šta iz logorskog života podrazumeva. Mi, opet, imali smo sreću da saznanja o logorima steknemo na časovima istorije, pa ne podrazumevamo ništa. Stoga su mu naša pitanja zvučala „dubokoumno“. Znao je da će tako biti, pa na razgovor nije došao goloruk nego naoružan - strpljenjem. U stvari, pristao je da govori samo zato što smo obećali da ćemo objaviti priču o četvorici njegovih pravednika: Jevrejinu iz Grčke, Nemcu, kriminalcu, Nemcu, političkom zatvoreniku i jednom bolničaru, Jevrejinu. Bez njihove pomoći, siguran je, živ ne bi izašao. Ipak, on im, osim jednom, ni imena ne zna. Upravo zbog toga, savest ga gricka još od izlaska iz radnog logora Buna, ogranka Aušvica u koji je raspoređen. Nekako bi da im se oduži, da se zahvali, ali ne zna kako, pa je pomislio da će se, ako je mi pribeležimo i objavimo, odroniti bar deo velikog kamena koji mu pritiska dušu. Priča je, dakle, morala biti kazana.

- U logorima se nismo oslovljavali po imenima, ona nisu postojala - počinje priču 186969. –Postojali su samo brojevi. Bio sam previše „klinac“ da bih razumeo šta se dešava. Stariji koji su prošli Prvi svetski rat imali su predstavu o ratovima i logorima, a ja baš nikakvu.

Pravednik prvi - Grk Kakvi su bili prvi utisci?

-U logoru su strašno tukli. Tukli su sa svih strana i čime su stigli. Stariji zatvorenik bije mlađeg, kapo bije radnika, a blokeltester mlati sve redom. Tukao je svako ko je imao makar i malo nekakve vlasti. Oni koji si imali pravo da biju nosili su štapove. Na primer,

kaže vam: „Digni ovo!“. Ako to istog sekunda ne učinite tako vas izmlati

da sledeći put uradite ono što se od vas traži, bez da vam se kaže. Sećam se da smo jednoga dana deset sati stajali postrojeni na apelplacu, jer se jedan blokeltester

nije pojavio na prebrojavanju. Taj je bio poznat po tome što je krvnički

tukao zatvorenike. Našli su ga udavljenog u klozetu, u septičkoj jami.

Je li to mlaćenje bio izraz sadizma ili... -Ne to je bio sistem funkcionisanja logora, takav

je bio, da prostite, i Goli otok. Batine su, dakle, način sporazumevanja višeg sa nižim u rangu...

Premestili su vas u radni logor Buna, kako je tamo bilo?

-Rad se odvijao u IG farben industriji. Oni su, između ostalog, proizvodili sintetizovani benzin. Tamo su nas postrojili, nemački vojnici su čuvali stražu, nikome nisu davali da nam priđe. Ako bi neko pokušao, oterali bi ga. Ipak, jedan od starijih zatvorenika koji su se tamo muvali prišao mi je blizu i pitao me da li govorim nemački. Bio je to sitan čovek. Rekao sam mu da govorim. U stvari, razgovarali smo on grčko-nemački, ja hrvatsko-nemački. Pitao me šta radim. Ja sam mu odgovorio da sam đak, da sam tek svršio malu maturu. „Kada

te budu pitali šta si, kaži da si šloser“ (bravar) rekao mi je. Onda sam primetio neki astal, za kojim dva zatvorenika sede i nešto pišu. Pored njih su stajala dva-tri nemačka vojnika. SS ofi ciri nisu komunicirali sa logorašima, samo podofi ciri i vojska. Kada sam došao bliže tom stolu video sam da dele brojeve i da pišu ime prezime i beruf (zanimanje). Kada je na mene došao red i kada su me pitali: „Beruf?“, ja stisnem petlju i kažem: „Šloser!“. Tako su zapisali. Onaj što je upisivao nije ni podigao pogled da me vidi, pa sam ja glatko prošao kao šloser i dobio da mi se broj 186969 koji mi je odmah tetoviran na podlaktici.

Šta je bilo posle?-Posle toga su nas odveli u kupatilo. Bilo je ogromno. Morali

smo da se svučemo, a onda bi nas dva berberina ošišala. Skinuli bi sa nas svaku dlaku, sa nogu ruku, glave, stidne dlake... U kupatilu je bilo bar 50 tuševa. Na izlasku su nam dali gaće, košulju, pantalone i jaknu na plavo-bele uspravne štrafte. Cipele smo mogli da zadržimo i ja sam zadržao svoje gojzerice. Zatim smo svi dobili iglu i konac da prišijemo magen david. Tamo gde su nam to podelili, ispred šnajderaja, ponovo sam ugledao svog Grka kako sedi kod šusteraja. Te dve radionice bile su jedna uz drugu. Ja sam

INTERVJU MIROSLAV RIBNER

Nisam im rekao nSurovi logorski uslovi mnoge su prozverili,

ali bilo je i onih ~ija je saose}ajnost bila ja~a od straha za goli ivot.O njima pri~a naš sagovornik

mpo

odmah d žena i tada

kaže vseku

daoSda

nijje bio

tukao zatu klozetu, u sep

Tukli su sa svih strana i ~ime su

stigli. Starijizatvorenik bije mla|eg, kapobije radnika, a

blokeltester mlati sve redom.

Tukao je svako ko je imao makar i malo nekakve

vlasti


mu mahnuo i on meni i pitao me u kojem sam bloku. Rekao sam mu. Samo je klimnuo glavom i više ništa nismo razgovarali. Nikada mu nisam saznao ime, jer se ime nije govorilo u logoru. Žao mi je što mu bar broj nisam zapamtio. Samo sam po prišivenom znaku video da je grčki Jevrejin. U bloku nam se predstavio blokeltester, što bi značilo starešina bloka. Odmah nam je objasnio da je on tu - Bog. On je, takođe, bio zatvorenik, ali politički i Nemac. Nije bio tetoviran. Blokeltester nam je rekao da ćemo raditi u takozvanoj Komandi 90, to je bila naša radna jedinica.

Kakva je bila hrana?-Sastojala se od tri obroka: doručak, ručak i večera. Doručak je

bio kutlača nekog, nazovimo ga, čaja. Holanđani su to zvali kafa, ali svejedno kako se zvalo, važno je da je bilo toplo. Uz to su davali četvrt hleba i za njega neki mastan namaz, da li je to bio vuršt ili margarin... Nismo bili probirači, brzo smo shvatili da treba sve jesti što nam se da. Stariji logoraši su mi rekli da čuvam to parče hleba jer je ono sledovanje za ceo dan. U podne bi nam podelili, mi smo to zvali, buna supa, kuvanu od nekih zelenih listova nepoznatog porekla. Za večeru, koja se, kao i doručak, pripremala u bloku, dok je ručak bio u IG farben, dobijali smo nekakav gemišt. Večera je bila najbolji obrok, uvek neko gusto jelo.

Kako je izgledao uobičajeni radni dan?- Odmah po doručku moralo se ići na apelplac, makar

četvoronoške. Kiša, sneg - svejedno. Tamo bi nas čekao kapo zadužen za našu radnu jedinicu. Moja Šloserkomanda imala je preko 200 ljudi. Kapo bi svakog od nas odveo do radnog mesta, dao mu alat, bonsek i turpiju. Ja sam radio neke metalne spojnice za cevi. Trebalo je da uradim svakog dana trideset spojnica, ali, srećom, moj kapo to nije brojao. Na prišivenoj oznaci koju je imao moglo se videti da je kriminalac, ali ja imam debeo osećaj da je on bio nemački komunista. U drugim jedinicama bi onog ko ne ispuni normu kapo premlatio.

Lična higijena?- Na svake tri-četiri barake bila je

umivaonica. U logoru Buni bilo je, tako sam čuo posle rata, nekih 25.000 ljudi. Sve je bilo sređeno pod konac. Barake dobro ofarbane, oko njih travnjak...

Kada ste ponovo videli svog Grka?

- Drugo, treće veče, evo njega. „Video sam da imaš dobre cipele!“ rekao mi je. Te gojzerice je moj otac dao da se naprave da bih u njima mogao na skijanje po planini. „Znaš šta“ rekao mi je Grk „daj te cipele meni, a ja ću tebi dati moje da u njima ideš dok tvoje ne popravim i sredim da do kraja

života imaš dobre cipele“. Rekao mi je da će mi se noge smrznuti ako ih ne sredi, jer će biti velikog snega... „Zažmurio“ sam i dao mu cipele. Grk mi ih je dva-tri dana kasnije vratio. Trajale su mi sve do velikog transporta u januaru kada su Nemci, zbog nadiranja Rusa, evakuisali logore. Kasnije, u logoru u Buhenvald, uzeli su mi ih. Dakle, Grk mi je rekao da kažem da sam šloser i popravio mi cipele. Te dve stvari su mi pomogle da se izvučem.

Pravednik drugi – Nemac, kriminalac Kako glasi priča o drugom pravedniku?

- Kapo je, rekoh već, bio mali Bog. Iznad njega je bio majstor, koji je bio civil, pa ober majstor, takođe civil, pa inženjer, opet civil. Svi su oni nadzirali rad i davali posao. Jedno jutro moj kapo

mi je rekao da ostavim alat koji sam imao jer mi neće trebati više i odveo me do jednog drebanga (strug) za kojim je radio jedan plavokosi Italijan. Stalno je nešto zviždao i pevuckao. Kapo mu je nešto rekao, ovaj je odgovorio: „Gut!“. Potom se kapo obratio meni: „Ti ostaješ ovde i radićeš šta ti ovaj kaže!“ Talijan mi je objasnio šta je moj posao i ja sam svakog

jutra dolazio kod tog struga da ga opslužujem. Svaki dan se dobijao pismeni nalog šta treba

raditi i koji materijal da se obrađuje i ja bih sa trebovanjem odlazio do magacina

da to sve donesem mom Italijanu. Naravno, mašina se svaki čas čisti pa sam išao po pucval (pamučnjak). Pucval je bio odlična stvar, mogli ste ga stavljati i u cipele da vam manje zebu noge. Ja sam, dakle, tu radio, ali se ništa nije dešavalo. Italijan i ja nismo uopšte komunicirali. On bi mi rekao ili ne šta da radim, ali ja sam više voleo da se prihvatim posla i pre nego što

o ni hvala

uobičajeni radni dan?ku moralo se ići na apelplac, makar g - svejedno. Tamo bi nas čekao kapo edinicu. Moja Šloserkomanda imala

g j p

o bi svakog od nas odveo do radnogk i turpiju. Ja sam radio neke metalne

o je da uradim svakog dana trideset oj kapo to nije brojao. Na prišivenoj oglo se videti da je kriminalac, ali da je on bio nemački komunista. Uog ko ne ispuni normu kapo

i barake bila je uni bilo je, takoekih 25.000đeno pod farbane,

ovo

na aš ajiš

mi je rekao da ostavim alat kojineće trebati više i odveo me do

(strug) za kojim je radio Italijan. Stalno je nešto zviKapo mu je nešto rekao, o„Gut!“. Potom se kapo oostaješ ovde i radićeš šta ti omi je objasnio šta je moj posa

jutra dolazio kod tog struga dSvaki dan se dobijao pisme

raditi i koji materijal dbih sa trebovanjem od

da to sve donesemNaravno, mašina spa sam išao po pucPucval je bio odličga stavljati i u cipzebu noge. Ja samali se ništa nije i ja nismo uopOn bi mi rekradim, ali ja sse prihvatim p

„Ti si jedan mali Tito i zato ti sledujesvaki dan za ve~eru

porcija dodatka“ rekao je starešina

bloka, Nemac, politi~ki ka`njenik

mi kaže. Jedno jutro Italijana više nije bilo. Umesto njega, vidim ide jedan omanji čovek u uniformi Vermahta i šepa. Kada god prođe nemački vojnik zatvorenik je dužan da skine kapu. Ja sam skinuo kapu i čekao. On se malo zadržao sa mojim kapoom koji mu je nešto rekao. Nemac me pitao šta ja radim i ja mu odgovorim. Ništa me više nije pitao. Dani su prolazili mi smo radili jedan kraj drugog, svako svoj posao. Jedno jutro je došao i na kraj struga stavio paketić: „To je za tebe“. Ja sam bio toliko već verziran da sam taj paketić strpao kod sebe i otišao do kupaonice. Ništa ga nisam pitao jer, rekoh već, mi nismo smeli da razgovaramo sa nemačkim vojnicima. Bilo je to parče hleba namazano nečim. Odmah sam ga pojeo. Kada sam se vratio stao sam malo bliže njemu i šapnuo: „Danke šen!“ On je samo klimnuo glavom i naša komunikacija je time bila završena. Od tada je redovno donosio taj nazovi sendvič. Bio je miran čovek, niti me je tukao, niti grdio, niti mi se obraćao. Posle izvesnog vremena on je premešten. Ta užina mi je verovatno spasla život.

Pravednik tre}i – Nemac,politi~ki ka`njenik

Treći pravednik, rekoste, bio je, ni manje ni više nego, starešina bloka ili Bog

-Bio je to stasit čovek, dobrog izgleda, visok, dobro odeven... Ti blokeltesteri su imali svega, hranu, odeću... „Dođi“ naredio mi je jednom prilikom. Pomislio sam da sam nešto „uprskao“. Priđem u strahu, a on me pita govorim li nemački i odakle sam. Kažem: „Iz Jugoslavije“. „Tito?“, pita, velim: „Tito!“ Moj tata je bio politički aktivan još u Čakovecu tako da sam znao za Tita. „Ti si jedan mali Tito i zato ti sleduje svaki dan za večeru porcija dodatka“. Time mi je odao priznanje. On nije delio hranu, ali je nadgledao i komandovao. Na kraju večere viknuo bi: „Nahšlag!“ i onda bi sa porcijama prišli oni koji imaju pravo na dodatak. Zahvaljujući njemu, ja sam bio jedan od tih. Rešio sam da, kada ga već svakoga dana dobijam, taj „nahšlag“ podelim sa nekim svojim Čakovčancima. Svakog dana jedan od njih bi mi dao svoju porciju i ja bih je odneo da mi ga u nju sipaju. Kako su se samo radovali! To sam radio krišom. Bojao sam se da bi mi, ako to vidi, blokeltester ukinuo dodatak.

Otkud mu hrabrosti da tako javno iskaže naklonost prema malom Titu, otkud uopšte to da je simpatisao Tita?

-To mi se razjasnilo tek posle rata. Čitao sam o logoru u kojem sam bio i saznao da su Nemci zatvorenici u njemu imali vrlo jaku partijsku organizaciju. Sada mogu da zaključim da je taj moj blokeltester bio komunista, a to što je smeo tako javno da kaže da sam mali Tito i da mi zbog toga daje dodatak bilo je zato što je znao da o tome niko nije smeo da zucne, jer bi mu on glavu skinuo.

Pravednik ~etvrti – Noa, Jevrejin-Jedno veče, kada sam došao sa posla i hteo da se umijem,

pogleda me jedan moj sapatnik Čakovčanac i reče: „Ti si skroz crven!“. „Ma, nemoj me z...bavat’, otkud sam crven!“ Ipak, pogledam se i vidim da je tačno. Rekoše mi da odem do blokeltestera. Ovaj me pogleda i samo naredi: „U bolnicu!“. Tamo me je neko u belom mantilu pogledao i kazao: „Šarlah“. Nisam baš najbolje znao šta je to šarlah. O takvim stvarima je mama vodila brigu. Ali znao sam da je zarazna bolest i da u logoru niste smeli da je imate. Takav bi ujutru bi bio ubačen u kamion koji dolazi po leševe, odveden u Birkenau i spaljen. Počeo sam da drhtim od straha. Celu noć sam proveo plačući zavučen u neku rupu u bolnici. To mi je bila najstrašnija noć u logoru. Bojao sam se da će me ubiti... znate crne misli su samo navirala. Onda je došao jedan čovek koji mi se predstavio kao Noa. Pomislim: „Šta me briga da li si ti Noa kada ćeš da me nosiš u krematorijum“. „Mene imaš da slušaš“ rekao je „Ne možeš da izađeš, da uđeš, ne možeš da radiš ništa dok me ne pitaš! Hranu ću ti ja donositi“. To veče mi je doneo neku vrstu griza skuvanog u vodi, malo zaslađenog. Ujutro mi je doneo bolničku garderobu, ali bez broja. Onda su mi dali moj broj, ali bez jevrejske oznake. Rekao mi je da nigde ne izlazim, samo da pojedem to što ima i da sedim tu u sobi. Tako sam ja nekoliko nedelja sedeo u sobi, jeo to što mi je on donosio i šarlah mi je polako prolazio. Ali, nemačka kontrola je bila rigorozna. Nemački lekari su dolazili u kontrolu da provere da li u bolnici nekog „švercuju“. Noa je bio moj verter, nešto kao bolničar, ali ne naročito medicinski obrazovan. On je znao kada će kontrola naići i tada bi me odvodio u neku rupu gde bih čučao bez glasa sve dok ne dođe po mene. Niko drugi nije sa mnom pričao samo Noa. Posle tih nekoliko nedelja ja sam se dobro oporavio.

Da su slučajno Nemci otkrili da vas Noa čuva u bolnici kako bi on prošao?

-Obesili bi ga. Eto, to je priča o moja četiri pravednika koju sam morao da ispričam. Mnogo godina kasnije saznao sam da je Noa bio poljski Jevrejin, komunista i da je umro posle rata u Švajcarskoj. Ni sa njim, niti sa bilo kojim od mojih pravednika, tih divnih ljudi koji su me čuvali, nikada se više nisam čuo ni video, nikada im se nisam zahvalio.

INTERVJU MIROSLAV RIBNER


Nema~ka kontrola je bila rigorozna.Da su otkrili da me Noa krije u bolnici

– obesili bi ga

ANTISEMITIZAM


Piše: Filip David

Za onoga ko je propustio da pročita neku od stotinak knjiga sa izrazito antisemitskim i nacističkim sadržajima, koje se mogu naći na našem književnom tržištu, evo jedne hrestomatije takvih tekstova, kompilacije načinjene makazama i lepkom iz takve zločinačke literature.

Autor je izvesni Dejan Lučić, bivši trgovac nekretninama i od ranije izdavač literature o svetskim zaverama i Novom svetskom poretku. To je u našim prilikama očevidno unosan posao na kojem se može dobro zaraditi. Dva toma Kraljevstva Hazara izložena su u uglednim knjižarama u centru Beograda. Jedna od tih knjižara je u samoj zgradi Akademije nauka, u knjižari iznad koje još uvek stoji fi rma Naučno delo. Pa, da vidimo o kakvoj je ovde nauci reč.

Na blizu hiljadu strana ove “studije”, prikupljeno je sve ono antisemitsko đubre obavezno prisutno u lektiri takve vrste. Tu su odabrani odlomci iz domaće okupacijske antisemitske literature, te preuzeti tekstovi iz stranih klasika ovoga žanra. Najveći deo “studije” zasnovan je na opštim mestima dobro poznatim iz Protokola sionskih mudraca, o jevrejskoj zaveri protiv čovečanstva, želji da se zavlada svetom u čemu, “dokazuje” autor, nije pošteđena ni Srbija. Naprotiv, sve ono što nam se poslednjih godina dešava samo je, navodno, delić te globalne zavere.

Kako bi otklonio kritiku da je reč o najprimitivnijem antisemitizmu, sastavljač ove antologije rasističkih podlosti saopštava nam “naučnu” istinu kako Jevreji i ne postoje, pa prema tome nema ni antisemitizma! Jevrejsko ime i nasleđe preoteli su Hazari, pripadnici jednog malog pljačkaškog, lopovskog i prevarantskog plemena tursko-mongolskog porekla, čija je država postojala između VII i X veka na prostorima centralne Evrope i koji su prihvatili judaizam. Tokom vremena, oni stari Jevreji su nestali, a njihovo mesto su zauzeli ovi prevaranti koji se lažno predstavljaju i koji čine devedeset procenata svetskog jevrejstva. Hazari su, eto istine, uljezi najgore vrste, paraziti sa osnovnim ciljem - unutrašnje podrivanje onih kultura i ekonomija u

koje su se uvukli i dominacija nad čitavim svetom. Patriotska je obaveza borba protiv ove ljudske pošasti, prave ljudske kuge.

Da li ima dobrih Jevreja?, pita se autor. A odgovor je: “Zar može biti dobar narod koji u svojim zakonima dozvoljava i preporučuje licemerstvo, zelenaštvo, krijumčarenje, podmićivanje, krivokletstvo? Zar mogu pod takvim okolnostima i uslovima i pojedinci takvog naroda biti dobri? Možda spoljašnje, ali u svima njima je jedan isti duh, specijalni jevrejski zloduh, koji se kod jednih u

većoj, a kod drugih u manjoj meri ispoljava, bolje rečeno koji je kod jednih bolje, a kod drugih lošije maskiran... Zar mogu biti dobri ljudi oni koje njihovi zakoni uče da obeščašćuju žene tuđih naroda, štaviše, strašno je i reći, da im je dozvoljeno da oskrnave nevinu dečicu od tri godine i jednog dana, što ni zver ne čini, a kamoli čovek”. I sve nadalje u tom smislu.

Zlo~ina~ka lektira

KomentariPovodom teksta Filipa Davida na internetu su se pojavili ko-

mentari od kojih prenosimo ova dva.

MrakOva knjiga je već stvar javnog tužioca, jer poziva na

zločin i mržnju. Biće intersantno posmatrati stav organa vlasti prema autoru jer to će prikazati i njen stav prema najnovijim fašistoidnim ispadima onih organizacija koje zagovaraju mrak.Ovde se više ne radi o slobodi javno izražene reči nego o najod-vratnijem pozivanju na izvršenje krivičnog dela

KamerunciJedno pitanje za “misleće” ljude koji čitaju tekst Filipa

Davida...Kada bi se 100 Kamerunaca nalazilo na uticajnim pozicijama u svetskoj politici, ekonomiji, kulturi...itd. pa recimo sedam Kamerunaca se nalazi u Stejt Departmentu, pet u britanskoj vladi, šest u francuskoj... pa na čelu Federalnih rezervi, u MMF-u, Svetskoj banci...Da li bi vam to “bolo oči”? Naravno da bi! Svi bi u glas rekli: “Kamerunci vladaju svetom!” Zašto to ne sme da se kaže za Jevreje (Hazare)?

Sastavlja~ ove antologije rasisti~kihpodlosti saopštava nam “nau~nu” istinu kako Jevreji i ne postoje, pa prema tome nema niantisemitizma!

Srbi na noge: Dejan Lu~i}


Pisac nam otkriva i dugo čuvanu tajnu Mosada, plan Srbija - novi Izrael. Izraelska tajana služba i jevrejski lobi odlučili su, kada uskoro započne rat između Amerike i Irana, da zbog opasnosti od atomskog zračenja, Jevreji napuste svoj istorijski Izrael i nasele se u Srbiji. Ovaj plan, piše u Kraljevstvu Hazara, datira još od prvog arapsko izraelskog rata. Izraelci su već počeli pripreme za ovu veliku akciju i “fi nasijska okupacija Srbije” je obavljena, jevrejska “peta kolona” je svuda, pod fi rmom nevladinih organizacija, svuda je razapeta “Soroševa mreža u Srbiji” i “agenti od uticaja”, poznati novinari, pisci i političari čija se imena navode, rade na ostvarenju plana. Kada se plan ostvari, a taj čas je blizu, sudbina Srba biće zapečaćena: Srbi će postati robovi ili će nestati.

Šta da se radi, pita se zabrinuti autor. Pred “strašnom pretnjom antisrbizma” poručuje: “Zato Srbi, na noge, mi smo okupirani, ali osmotrimo kad i - koga treba da udarimo! Ne ranije - ne kasnije. Narod koji zna cilj - naći će put”.

Za taj dan “konačnog obračuna” priloženo je i uputstvo, Identifi kator Hazara, 10.000 jevrejskih prezimena, među kojima ima i “mnogo prisvojenih srpskih prezimena”, da bi se na vreme prepoznali neprijatelji.

Nemoguće je u jednom novinskom tekstu spomenuti sve antisemitske, rasističke, opasne budalaštine koje ispunjavaju 1.000 stranica Kraljevstva Hazara. U starom ili novom ruhu, to su istovetne “naučne istine” na kojima se zasnivala nacistička ideologija i kojima je opravdavan i objašnjavan Holokaust. Poruka je da čovečanstvu nema spasa dok se ne oslobodi ovih izroda ljudskog roda. Ili, jednostavije rečeno, Kraljevstvo Hazara, poziv je na novi Holokaust. Dakle, ako se govori o “našem” nacizmu i fašizmu, valja imati na umu da ta ideologija mržnje, rasne čistote i etničkog čišćenja nije samo uvoz iz inostranstva, niti je nešto bezopasno i marginalno, kako se često čuje, nego je ideologija čvrsto usađena i u dobrom delu izdavačke delatnosti, povezane sa sve brojnijim nacističkim grupama. To je ona zločinačka lektira koja čini teoretsku podlogu nacističkom organizovanju i delovanju. Dok god bude ovakvih knjiga, koje otvoreno propagiraju rasnu mržnju i istrebljenje čitavih naroda biće i nacističkog nasilja. Ima li ovde posla za javnog tužioca?

Tekst preuzet iz dnevnika “Danas”

ANTISEMITIZAM KULTURA

JEVREJSKA OPŠTINA BEOGRAD, 2. SPRAT, 6.12.2008. U 20 ÂSOVA

BROADWAY U BEOGRADU

Jevrejsko-američki kompozitori mjuzikla: Odabrane pesme

Maja Vukoja, sopranDina Puhovski, mezzosopranDomagoj Gušćić, glasovirska pratnja

Sunrise, Sunset(Sheldon Harnick-Jerry Bock) Maja Vukoja i Dina Puhovski, Domagoj Gušćić

Embraceable You (G. Gershwin - I. Gershwin)

Somebody Loves Me (G. Gershwin – B.MacDonald/G. de Sylva)Swanee (G. Gershwin – I. Caesar)Someone to Watch Over Me (G. Gershwin – H. Dietz/I. Gershwin)Can’t Help Lovin’ That Man (J. Kern – O. Hammerstein III.)The Man I Love (G. Gershwin – I. Gershwin)Maja Vukoja, Domagoj Gušćić

Comedy Tonight (Sondheim)Green Finch and Linnet Bird (Sondheim)Anyone Can Whistle (Sondheim) Losing My Mind (Sondheim) Ladies Who Lunch (Sondheim) Dina Puhovski, Domagoj Gušćić

Broadway Baby (Sondheim)I Got Rhythm (Gershwin)Maja Vukoja, Domagoj Gušćić

Over the Rainbow (H. Arlen, obradio Keith Jarrett)Domagoj Gušćić

A Boy Like That (Bernstein-Sondheim)Maja Vukoja, Dina Puhovski, Domagoj Gušić

Pisacnamotkriva i dugo ~uvanu tajnu Mosada, planSrbija - noviIzrael

POSLEDNJA VEST

Završen 52. knji evni konkurs Svečanost uručenja nagrada povodom 52. nagradnog

književnog konkursa SJOS za radove sa jevrejskom tematikom biće održana u subotu 15. novembra 2008. u Svečanoj sali JOB na drugom spratu u 18 časova.


Mali koncertvelikog Hora

Pomalo iznenada i na brzinu, Hor „Braća Baruh“ odlučio je da održi koncert koji bi ga, posle gostovanja u Opatiji, prvi put predstavio ovdašnjoj publici. Ima dosta novih članova i onih koji su se nakon velike pauze vratili, što znači da je sve nekako novo. Dirigent, aranžmani, ne baš udobne probe u velikoj Sali Jevrejske opštine (za 132 godine Baruh niko nije ovoliko kinjio. Što je Hor bolji to ga više „šetaju“!).

I publika je bila nova. Sala puna. Kao uvek na „Baruhovom“ koncertu sve je doterano. Cveće na zidovima, prozorima, puno sveća, čaj i keks kao dobrodošlica. Sve da se ambijent hladne večeri učini toplim i prijatnim. Publika poprilično nova (sami smo „krivi“ – naime koncert je bio poluzatvorenog tipa, za donatore i ponekog prijatelja) ali aplauzi kao i kada su samo poznata lica. Ne brinite, niko ništa nije propustio. Naše pravo predstavljanje biće uskoro na Kolarcu (nedelja, 30.11u 20h).

Program je bio „opatijski“. Lepršav, vedar, posebno Hava Nagila prepuna pokreta i „instrumenata“ – kastanjete, razne „zvečke“ i „udaraljke“, na kraju koncerta kada su se mnogi pridružili Horu. Novina, koja je za trenutak zbunila publiku bilo je bogatstvo scenskog pokreta. Hor prosto pleše pjevajući. Sve pulsira i prati muziku. Supruga ambasadora Izraela nije skrivala oduševljenje ( kao ni njena mama i sestra koje su nam uputile hrpu komplimenata, posebno dirigentu), a mnogi su dozvolili da im oči zasuze. Aplauzi, osmijesi, suze jesu ono što muzika izaziva, ali samo pod jednim uslovom kada i hor i dirigent daju svoje emocije. Makar na kratko svi smo uživali u trenutku uspeha, znajući da je već sutra proba. Treba puno toga savladati. Jeste da dirigent ima neku čarobnu moć ( a ni asistentica ne zaostaje) pa Hor velikim i brzim koracima savladava „krivine“ zahtevnih kompozicija, sve ide nekako pitko i prilično brzo, ali ima puno...Uh, kad će pauza.!! Marlena Vajnberger-Pavlovi}

Stigli novi

U velikoj sali JOB, koju Hor od letos koristi ne samo za nastupe nego i za redovne probe, u nedelju, 28. Septembra, održana je audicija za nove članove. Njih dvadesetčetvoro poželelo je da bude član „Baruha“.Većina je ostvarila svoju želju, jer je dvadeset troje prošlo. Sasvim slučajno dogodilo se da je i raspored glasova kako se poželeti može: osam soprana, devet altova, četiri muška glasa.

Ako se ne uplaše napornog rada i proba, Baruhu će pozornica uskoro biti mala. Kao u stara dobra vremena.

PROMOVISANA KNJIGA VIDOV @IVOT

Lobista za srpske intereseU Jevrejskoj opštini Beograd, 16.

Oktobra, promovisana je knjiga “Vidov život” - biografija dr Davida Albale, koju je odmah posle njegove smrti u SAD 1942. godine napisala supruga Paulina Lebl-Albala. Dr Albala (rođen u porodici Kovu kao jedno od sedmoro dece, od kojih su neku, po smrti roditelja, usvojile druge porodice i dale im svoja prezimena), završio je studije medicine u Beču i radio kao lekar u Beogradu i Vrnjačkoj banji. Bio je veliki srpski pa-triot i u isto vreme istaknuti jevrejski i, narocito, cionistički aktivist. Između ostalog, bio je predsednik Jevrejske se-fardske opštine u Beogradu i potpred-sednik Saveza jevrejskih veroispoved-

nih opština Jugoslavije. Za vreme I svetskog rata predsednik srpske vlade Nikola Pašić poslao ga je u misiju u

SAD da lobira za interese Srbije. Njemu je šef srpske ratne misije u SAD Milenko Vesnić 1917. godine, posle Balfurove deklaracije, u ime srpske vlade poslao poznato pismo u kojem Srbija, kao prva zemlja, priznaje pravo Jevreja na državu u Palestini. Uoči II svetskog rata u tajnu misiju u SAD poslao ga je knez na-mesnik Pavle.

Knjigu, koju je izdao Aleksandar Lebl, promovisali su istoričarka dr Latinka Perović, Luci Beba Petrović, jedna od da-nas malobrojnih koji su poznavali porod-icu Albala, i istoričar dr Milan Koljanin. Nekoliko desetina prisutnih otišlo je s pro-mocije veoma zadovoljno onim sto su čuli od promotera, koje su toplo pozdravili.


IZ JEVREJSKIH OPšTINA BEOGRAD

Piše: Vera Luki}

Na čajanci ženske sekcije u nedelju 28. septembra članice su se sakupile u velikom broju posle letnjeg peroda, kad su mnoge bile odsutne iz Beograda. Odale su poštu svojim emi-nentnim drugaricama Evi Timar, diplomiranom inženjeru građevinarstva i magistru nauka Simhi Kabiljo, književnici i prevodiocu koje su izgubile jula ove godine. Povodom nastupajućih praznika predsednica dr Vera Lukić je svima poželela Šana tova, a zatim rezimirala događaje u letnjem peri-odu koji se odnose na rad žena u jevrejskim opštinama Srbije. Istakla je i skromnu fi nansijsku situaciju, jer su sredstva iz budžeta JOB i Saveza za rad ženskih sekcija vrlo ograničena.

-Vreme je da dobro isplaniramo projekte, putem kojih možemo dobiti sredstva za ostvarivanje naših planova – rekla je ujedno pozivajući članice da daju predloge.

Na čajanci je dr arh. Mirjana Lukić imala vrlo zanimljivu video prezentaciju naše planete vidjene iz satelita u kosmosu. Komentarišući izvanredne snimke, na kojim se noću vide svet-losti velikih gradova na svim kontinetima, i kako se na Zemlju spušta noć, Mirjana je podsetila prisutne na istoriju istraživanja o Zemlji i njenom obliku od Aristotela do Galileja, kao i na sadašnja saznanja o osnovnim karakteristikama naše planete, počev od

njenog poluprečnika od svega 6.370 km, do brzine od 29,8 km/sec. kojom se kreće u kosmosu. Zatim je prikazala snimke Izraela iz vazduha, sa najlepšim pejzažima Jerusalima, Mrtvog mora, Tel Aviva... Pariz je prikazala uz muzičku pratnju Šarla Aznavura, a Veneciju uz pevanje Pavarotija.

Prijatnoj atmosferi doprinela je Nina Aškenazi koja se potru-dila da za ovu priliku pripremi izvanredne jevrejske specijalitete.

Izgleda da je zimsko pomeranje sata izazvalo “malu pomet-nju”, pa je sledećoj čajanci Ženske sekcije, održanoj 26. oktobra, prisustvovao manji broj članica. Iako je članicama bilo žao što sve nisu tu, atmosfera je bila vrlo prijatna. Uživale su u malim pričama, toplom čaju i ukusnim sendvičima.

S obzirom na to da je iza nas sedmi mesec jevrejskog kalendara - mesec u kojem ima najviše praznika, Marija Salom, diplomac Paidea Instituta za jevrejske studije iz Stokholma, održala je pre-davanje o proteklim praznicima. Govorila je kako su se oni menjali kroz istoriju, o tekstovima, značenju praznika, običajima. Priča je krenula od šestog meseca Elula i ”hešbon ha nefeša” i nastavila se Roš hodešom sedmog meseca Tišri, Roš hašanom i zvukom šofara, Gedaljinim postom, danima pokajanja, Jom kipurom, Sukotom, Šemini aceretom i Simhat Torom. Samopreispitivanje, pokajanje, vera u bolje, dobra dela, radost moralnog života, ”tikun ha- adam” i ”tikun olam”, kao suština ovih praznika, bili su podloga za di-kusiju nakon predavanja, sa osvrtom na stanje u našoj zajednici.

ÂJANKE @ENSKE SEKCIJE

Druènje uz muziku


IZ JEVREJSKIH OPšTINA ZEMUN

POZIV

Dokumentarackoji se mora pogledati

Jevrejska opština Beograd i komisija Hevra kadiša pozivaju na promociju DVD izdanja „Jevrejska groblja u Beogradu“ kao prvog dela multimedijalnog projekta „Jevreji u Beogradu“. Prezentacija će biti održana u Velikoj Sali JO Beograd, Kralja Petra 71-a, 6. decembra sa početkom u 19 časova.

Privilegiju da DVD pogledamo pre zvanične promocije imali smo pre dvadesetak dana i preporučujemo svim članovima da ga imaju u svojoj kolekciji.

SAOPŠTENJE

Po~ela je nova sezona de~jih klubova!

Klubovi će raditi po sledećem rasporedu:- Baby klub (za decu od 3 do 6 godina) nedeljom od 10 do 12 časova- Obezbeđen kombi prevoz!- Takođe, održavaće se i časovi hebrejskog za najmlađe!- Dečji klub (za uzrast od 7 do 10 godina) nedeljom od 16 do 18 časova- Teenage klub (za decu od 11 do14 godina) nedeljom od 18 do 20 časova- Omladinski klub (za mlade od 14 do 18 godina) subotom od 19 do 21 časOd ove godine za dečji, teenage i omladinski klub, organizovaće

se radionice hebrejskog jezika! U zavisnosti od interesovanja, biće ili u sklopu svakog kluba ili će se odrediti naknadni termin! Vidimo se u klubu!

Za vise informacija mozete pisati na mail adrese: [email protected] ili [email protected] ili se obratiti na telefon:

064/617 50 53

SASTANAK IZVRŠNOG ODBORA JOZ

Uskla|ivanje Statuta

Vojislav Brković, poeta, bio je 16. oktobra gost u Jevrejskoj opštini. Povod za njegovo ponovno gostovanje bila je nova zbirka pesama. Pred prepunom salom obratio se prisutnima sa objašnjenjem o etimologiji reči u nazivu knjige “Limbovi Karagača” (Karagač – park u Peći). Potom je predsednik JO Zemun Nenad Fogel pozdravio brojne goste i dao osvrt o autoru.Nakon toga smenjivali su se nastupi pesnika i Gordane Petković koji su u dijalogu kazivali stihove. Gosti koji su ove večeri bili u ulozi književnih kritičara, i sami svestrani umetnici, Vasa Pavković i Ilija Marić, nadahnuto su nam predstavili pesničke domete ovog, široj publici, malo poznatog pesnika. Njegovu poeziju ocenili su kao značajnu pojavu u srbijanskoj pesničkoj zaostavštini. Kako reče Vasa Pavković, teško bi se našao uzor koji je poslužio Vojislavu Brkoviću da na ovakav način piše o savremenim, a u isto vreme i večnim temama. Pesnik, neprevaziđeni majstor recitovanja, Rale Damjanović, na radost posetilaca spontano se iz publike priključio čitanju Brkovićeve poezije.

Na kraju, autor je potpisivao svoju knjigu posetiocima, izrazivši želju da umesto plaćanja knjige daju prilog za održavanje Jevrejskog groblja u Zemunu.

POETSKO VEÊ VOJISLAVA BRKOVI]A

Stihovi na ve~ne teme

Na redovnom sastanku IO JOZ, održanom 26. septembra, usvojeno je nekoliko važnih odluka. Izvršni odbor JOZ (u proširenom sastavu) podržao je predloge novih projekata sa kojima JOZ namerava da konkuriše za sredstva u novoj budžetskoj godini. Posebno je razmatran predlog predsednika Nenada Fogela da se za predstojeću izbornu skupštinu JOZ

pripremi izmena Statuta u cilju usklađivanja sa novim Statutom Saveza. Predlog je prihvaćen i odlučeno je da će materijali za javnu raspravu biti dostavljeni članovima 30 dana pre održavanja Skupštine. Pored razmatranja tekućih poslova, IO JOZ je, do izbora novog rukovdstva, kooptirao u svoj sastav Mihajla Farkića. Mihajlo Farkić je imenovan i za člana Hevra Kadiše.


IZ JEVREJSKIH OPšTINA



ZEMUN

SOMBOR

KIKINDA

PODRŠKA ROTŠILD FONDACIJE

Zemuncima10.000 funti

Jedan od najvećih jevrejskih fondova, ‘’Rotšild fondacija Evropa’’, odlučila je da podrži projekat ‘’Pravednici među nacijama – Srbija’’ koji je pripremila Jevrejska opština Zemun. Tokom dve godine, koliko je predviđeno trajanje izrade projekta, Jevrejskoj opštini će biti na raspolaganju iznos od 10.000 funti. Fond ITF preliminarno je obavestio Zemunce da podržava projekat iznosom od 11.580 evra. Uz podršku dobijenu od Vlade Republike Srbije Opština očekuje da će je podržati još neki od uglednih fondova kod kojih je, takođe, konkurisala. Rukovodilac projekta, Nenad Fogel, potrudio se da u izradi ovog izuzetno značajnog i obimnog poduhvata učestvuju ugledni istoričari, prof. dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin, istraživač Mirijam Aviezer-Štajner, pisac Milan Fogel, multimedijalni umetnik Jugoslav Rakita i prevodilac Olivera Polajnar.

NOVA GODINA U JOZ

Gosti po~aš}enidoma}inski

Saradnja koju je Opština započela početkom septembra 2008. godine sa redakcijom “Singidunuma”, vodiča kroz značajna događanja u Beogradu, dala je prve rezultate. Najava obeležavanja Nove godine u njihovom listu privukla je desetek dobronamernih sugrađana. Po njihovim izjavama bili su više nego prijatno iznenađeni prisnom atmosferom. Sa svoje strane Zemunci su se potrudili da gostima poseta Opštini ostane u lepoj uspomeni. Svakom gostu podarili su kataloge o svojim aktivnostima kao i CD ‘’Život posle smrti – Jevrejsko groblje Zemun’’. Vredne aktivistkinje ženske sekcije potrudile su se da, uz tradicionalne jabuke i med bude dovoljno osveženja i raznovrsnog jela.

U izvanrednoj atmosferi članovi Jevrejske opštine Sombor obeležili su praznik Roš hašana u ponedeljak, 29. septembra. Prisutne je pozdravio Saša Cvejin, predsednik, a zatim je prigodnu molitvu uz blagoslov izgovorio Saša

Fišer. Druženje velikog broja malo-brojne somborske jevrejske zajednice proteklo je u duhu tradicije i običaja, uz posluženje meda i jabuka. Na trpezi je bio izvanredno uspeo pileći paprikaš koji su pripremili vredni i osvedočeni

kulinari Saša Prohaska i Saša Fišer.Kao i ranije, ljubazne i predusretljive

članice ženske sekcije dale su svojevrstan doprinos druženju koje je trajalo do kasnih večernjih časova.

A. Sekelj

U prisustvu svih članova, održana je prva sednica Izvršnog od-bora Jevrejske opštine.

Skup je počeo pozdravnim govorom Ilonke Terek, najstarije članice opštine, koja je poželela da Izvršni odbor, čiji je i ona član, ima puno uspeha u radu i izrazila očekivanje da će to upravljačko telo funkcionisati na osnovama solidarnosti i otvorenosti.

Na sednici su formirane komisije za verska pitanja, kulturu, brigu o groblju, sahranama i očuvanju spomenika kulture. Takođe,

izabrani su i članovi komisija za praćenje antisemitskih pojava, socijalnu delatnost, a osnovana je i ženska sekcija.

Potom su prisutni izglasali potpredsednika Jevrejske opštine i njenog sekretara.

Kada je i to bilo gotovo, dogovoreni su dinamika sastanaka, način obaveštavanja, iznos i prikupljanje članarine, učešće na Limud kešetu i još neki detalji koji se tiču života i rada Opštine.

J. Grbi}

OBELE@EN PRAZNIK ROŠ HAŠANA

U duhu tradicije

PRVA SEDNICA IZVRŠNOG ODBORA JEVREJSKE OPŠTINE

Solidarno i otvoreno


KNJI@EVNO VEÊ EVE RAS

Dobrodošli u moj ìvotGošću, književnicu i glumicu Evu Ras članovi opštine

dočekali su u Svečanoj sali u ponedeljak 6. Oktobra. Dobrodošlicu joj je u ime svih poželela dr Ana Frenkl, pred-sednica novosadske jevrejske opštine. Bio je to drugi Evin bo-ravak u Novom Sadu. Sitna, graciozna prosto je blistala. Pred brojnim znatiželjnicima, koji su upijali svaku njenu reč, go-vorila je o svom bogatom životnom iskustvu. Bilo je tu reči o politici, odnosu naše zemlje prema kulturi, o sajmu knjiga u Banjaluci i nedavnoj turneji po Crnoj Gori. Ove večeri u žiži interesovanja su bile dve njene nove knjige – romani: „Sa Evom u raj“ i „Divlji jaganjci“.

Narodna knjiga je izdala pet romana ove književnice, pa im je poverila i šesti „Divlji jaganjci“, ali je izdavač propao i knjiga nije doživela zasluženu pažnju. U ovom romanu ona se osvrnula na ide-ju Prima Levija koji smatra da, ako je bilo Holokausta onda, nema Boga. Njen otac koji je preživeo Dahau imao je suprotno stanovište. Nedaće su učvrstile njegovu veru u Boga i on je bio zahvalan što je dobio ulogu žrtve, a ne egzekutora. Čuli smo i genezu naslova roma-na „Sa Evom u raj“. Naslov je nastao 2006. godine iz novogodišnjeg izdanja TV emisije „Živeti kao sav normalan svet“. Knjigu je počela tada da piše želeći da prikaže politički teror u kojem živimo. Govorila je i o detaljima iz svog života koji su našli mesta u njenoj literaturi. Tako smo čuli da je rođena je sa mrtvom sestrom bliznakinjom što joj je, tvrdi, obeležilo život, kao i osećaj da joj nedostaje otac koga je, sticajem mnogih okolnosti, upoznala tek sa 22 godine.

Bilo je to prijatno veče, a najlepši trenuci su bili kada je govo-rila odlomke iz ove dve knjige: „Razgovor sa taksistom“ i „Prvi susret sa ocem“.

Slatka simbolika OBELE@ENI ROŠ HAŠANA I JOM KIPUR

Stevan Lanji, šliah cibur, održao je 29. septembra u sinagogi službu. Uz to-ple međusobne čestitke Šana tova prešlo se u svečanu salu. Predsednica Ana Frenkel, pozdravila je prisutne, čestitala

i prenela niz čestitki koje je Opština primila, među prvima onu predsednika Izraela Šimona Peresa, zatim predsed-nika Izvršnog veća Vojvodine dr Bojana Pajtića, gradonačelnika Novog Sada

Igora Pavličića i predsednika Saveza jevrejskih opština u Mađarskoj i druge.

Stevan Lanji je blagoslovio vino i halu kao i jabuke i med kojima smo se posle sladili da nam godina bude slatka. Bilo je, naravno, reči o prazniku i tom prilikom čuli smo objašnjenje da ovom prilikom jedemo glavu ribe da bismo u svemu što radimo iduće godine bili glavni i najbolji. Jedemo, takođe, nar zato što ima 613 bobi-ca, a simbolika je u tome što svaki Jevrejin treba da izvršava 613 naredbi Svevišnjeg. Uz čestitku išla je i poduka da Roš hašana u prevodu znači Glava godine. Glava je odgovorna za telo, pa moramo negovati duhovni život da bi celo služenje Večnom imalo smisla.

Za Jom kipur Lanji je održao službu, a posle molitve bio je Maskir.

IZ JEVREJSKIH OPšTINA NOVI SAD

Simhattora

IZ JEVREJSKIH OPšTINA NI[

ROŠ HAŠANA proslavljen tradicionalno u prostorijama Opštine 29.septembra. Čestitku Šimona Peresa pročitala je A.Čaligalović, da bi potom govorila o prazniku. Domaćice, članice Opštine, spremile su lepo dekorisano i ukusno posluženje.

DONATOR WJR iz Londona poslao je humanitarnu pomoć koja je stigla uz angažovanje SJOS i JO Beograd, koji su je dopremili. Pomoć je podeljena članovima 6. oktobra u prostorijama Jo Niš.

ČLANICE OPŠTINE odnele su 7. oktobra na poklon Udruženju samohranih majki iz Niša, osam velikih paketa humanitarne pomoći. Udruženje je toplo i srdačno dočekalo gošće. Svečanosti su

prisustvovale i majke sa decom, kojima su pokloni uručeni. Samohrane majke izrazile su zahvalnost na pažnji i višegodišnjoj saradnji sa Jevrejskom opštinom.

RENOVIRANJE Sinagoge ulazi u završnu fazu. Po proceni arh. Buđevca, koji radi na ovom projektu, kompletni radovi bi mogli da budu završeni do decembra.

Dr R. KOCIĆ iz Rotari kluba Niša, razgovarao je sa Jasnom Ćirić o tekućim problemima u jevrejskoj opštini.

U PROSTORIJAMA Opštine, 8.oktobra. obeležen Jom kipur. O prazniku je govorila Olga Cogo.

U nekoliko re~i

IZ JEVREJSKIH OPšTINA NOVI SAD


GODIŠNJICA KLADOVSKOG TRANSPORTA

Tuàn dan u ZasaviciSvake godine se setimo mnogih nevino stradalih Jevreja

tokom Holokausta. Jedno od mesta gde se poklanjamo njihovim senima je selo Zasavica blizu Mačvanske i Sremske Mitrovice. Tu je streljano 1.057 Jevreja, 800 izbeglih iz Austrije, 201 iz Nemačke, Slovačke, Poljske, Rusije i 56 Jevreja iz Šapca, svi iz takozvanog Kladovskog transporta. Blizu brodogradilišta napravljen je skroman spomenik i tu se svake godine u oktobru organizuju komemoracije od strane Opštine Sremska Mitrovica.

I ove godine smo prisustvovali ovoj tužnoj svečanosti. Nekoliko reči o događaju rekla je šef Protokola Bojana Radojević. Ruben Dajč, potpredsednik Jevrejske opštine Novi Sad, obratio se prisutnima u ime Jevreja. Govorio je zatim Zoran Miščević, zamenik predsednika Skupštine grada Sremska Mitrovica. Sa mnogo pijeteta vence su položili grad Sremska Mitrovica, Jevrejska opština Novi Sad, Romi iz Šapca, i Mesna zajednica Zasavica

II. Stradalima je odata počast minutom ćutanja i prisutni su se poklonili njihovim senima. Delegaciju iz Novog Sada sačinjavali su Ruben Dajč i Ljiljana Lepuša.

Uz tužno mali broj prisutnih obeležili smo praznik Simhat Tora u našoj Sinagogi 21. oktobra. Stevan Lanji nam je govorio o praznicima u mesecu tišriju, Roš hašana, Jom kipuru i Sukotu. Održao je službu pa su on i Ivan Ujhazi nosili Toru sedam puta obilazeći Sinagogu. Mi smo ih veselo pratili bacajući bombone.

Verovatno nema potrebe da podsećamo čitaoce na odličnu izložbu „Dokumenta fi latelističke ju-daike II“, koju je Jevrejski istorijski muzej prire-dio u Svečanoj sali JO Beograd od 9. do 16. septembra ove godine. U Biltenu je bila do-bro uradjena najava i, na naše veliko za-dovoljstvo, na otvaranju smo videli veliki broj članova Zajednice. Bio je to nastavak istoimene izložbe koju je Muzej postavio, na sličan način, 2006. godine. Autor oba dela ove izložbe je dr Mirko Caran, a ure-dnik kataloga Vojislav Begović, kolega iz druge ustanove.

„Dokumenta fi latelističke judaike II“ privukla su veliku pažnju i ova izložba se svakako može ubrojati među vrlo uspešne projekte našeg Muzeja. Uostalom, svaka izložba, bila ona velika ili mala, istorijska, etnološka ili umetnička, deo je života Muzeja. Ona ne svedoči samo o vremenskoj epohi iz koje su eksponati nego i o velikom trudu i radu te ustanove, njenih poslenika i saradnika. Međutim, ovog puta se desilo nešto nesvakidašnje! Jevrejski istorijski muzej je dobio bron-zanu medalju i Sertifi kat za svoj izložbeni katalog od Međunarodne fi latelističke izložbene smotre, održane oktobra 2008. Godine u Crnoj Gori, na Cetinju. Iako „Dokumenta fi latelističke ju-

daike II“, kao izložba jednog muzeja, imaju drugačiji pristup i ne spadaju u tipičnu fi latelističku postavku,

izložbeni katalog je bio uradjen na tako visokom novou da je Jevrejski istorijski muzej, u klasi fi latelističke štampe, dobio, ni manje ni više

nego, bronzanu medalju sa pomenutim zvaničnim Sertifi katom kojim mu se odaje priznanje za izvanrednu štampanu prezentaciju.

Zato ne treba da čudi ponos svih koji su radili na ovoj izložbi i na razne načine doprineli sadržaju i izgledu kataloga. A kako i ne bi kada su se sa takvim us-pehom ogledali u poslu koji izlazi iz

muzejskih okvira. U Muzeju se, naravno, nisu toliko pogordili us-pehom da zaborave da istaknu neprocenjiv do-prinos dr Mirka Carana, hirurga i fi lateliste i Voje Begovića, istoričara um-etnosti.

Ova specifi čna izložba sa, sada već, proslavljenim katalogom, dobrim delom prikazala je Holokaust kroz poštanske i druge fi latelističke elemente, pa je zbog takve svoje tematike dobila i podršku Ministarstva za rad i soci-jalnu politiku - Sektor za boračka pitanja, kojima, kome se toplo zahvalju-jemo.

V. Radovanovi}

IZ JEVREJSKOG ISTORIJSKOG MUZEJA


Izlo`ba za medaljuIzlo`ba za medaljuKatalog izlo`be „Dokumenta filatelisti~kejudaike“dobio bronzano odli~je i sertifikat na Me|unarodnoj filatelisti~koj izlo`benoj smotriu Crnoj Gori

Postavka je prikazalaHolokaust kroz

po{tanske i drugefilatelisti~ke elemente

pa je zbog takvetematike dobilai

podr{ku Ministarstva za rad

i socijalnu politiku


Piše: Rut Elen Gruber

Pri pomisli na Jevreje i kantri muziku verovatno će vam odmah pasti na pamet Kinki Fridman, frontmen “jeretičke” grupe „Teksaški jevrejski dečaci”, upadljiv po zvučnom mljackanju cigare koju ne vadi iz usta. On je, pored bavljenja muzikom, humorista i romanopisac, a čuven je i po neuspešnoj, šljaštećoj i bučnoj, kandidaturi za guvernera Teksasa.

Međutim, pravi jevrejski kralj kantri muzike je Rej Benson, vođa kantri vestern sving benda “Zaspali za volanom”, koja je devet puta osvajala muzičku nagradu Gremi.

Visokog oko dva metra, Amerikanci Reja Bensona opisuju kao “jevrejskog diva” i “najvišeg Jevrejina u zemlji”.

On i doslovno i fi gurativno nadvisuje binu u svom stetson šeširu, obuven u kčaste čizme, sa sedom bradom i dugačkom proređenom kosom vezanom u konjski rep.

“Išao sam miljama i miljama kroz Teksas, sve do zvezda na nebu” peva dubokim, zrelim baritonom, “video sam milje i milje Teksasa i živeću u njemu sve do smrti”.

Pedeset sedmogodišnji Benson je rođen u Filadelfi ji, ali je 35 godina živeo u Ostinu. Peva, rekosmo, dopadljivim baritonom, a kad govori čini to unjkavo kroz nos. Igra golf sa Vilijem Nelsonom, snimio je više od 30 albuma i proglašen je najboljim muzičarem Teksasa u 2004. godini.

Po sopstvenoj proceni on je jedina jevrejska muzička zvezda na zapadnoj kantri muzičkoj sceni.

“Kinki nije pevač kantri muzike, on je samo i naprosto “kinky!” (na engleskom je kinki naziv za određenu vrstu ekscentričnosti, nastranosti), rekao je Benson smejući se tokom intervjua koji je letos dao novinaru JTA, na muzičkom festivalu Randevu, koji se održava svake godine u Francuskoj, gde je njegova grupa “Zaspali za volanom” gostovala.

Za razliku od Fridmana, Benson je do sada čuvao svoj religijski identitet daleko od očiju javnosti.

- Nisam želeo da budem poznat kao Jevrejin koji je kantri pevač, nego kao kantri pevač koji igrom slučaja i Jevrejin – rekao je dodajući - Nije uobičajeno da na bini raspredaš o svojoj verskoj ili političkoj pripadnosti. Godinama, upravo zato što sam toliko visok, a ljudi misle da Jevreji nisu visoki, i zato što ne odgovaram stereotipu o Jevrejima, mnogi nisu mogli ni da predpostave da ja to jesam.

Bensonovi muzički počci datiraju iz detinjstva u Filadelfi ji, gde je odrastao u reformnoj jevrejskoj porodici. On i njegova sestra oformili su folk

grupu, i bilo mu je tek 11 godina kada je imao prvi profesionalni muzički nastup.

- Tih dana, ako si bio jevrejsko dete, išao si ili u školu, ili na koledž ili bi nastavljao porodični biznis. Ja sam, očigledno, izabrao drugačiji put.

Benson je osnovao grupu “Zaspali za volanom” 1970. godine, sa još nekoliko prijatelja i bivšim školskim drugom iz Filadelfi je Rubenom Gosfi ldom, sviračem električne gitare na pedale, koji je uzeo ime Lucky Oceans i sad živi u Australiji.

Grupa se smestila u Zapadnoj

ZANIMLJIVOSTI

Jevrejin,kralj kantrija

IMA NAS, VALA, SVUDA

Grupa“Zaspali

za volanom” nastupila je

i nainauguracionim

prijemimapredsednika

Buša i Klintona

Po~etkomgodine svirali su i na sve~anosti

u Ostinuna kojoj je

sakupljan prilog za predsedni~ku

kandidaturuBaraka Obame


Virdžiniji i Kaliforniji pre nego što se 1973. godine preselila u Ostin. Decenijama je bio i ostao sidro grupe dok su se ostali muzičari menjali. Kroz bend ih je prodefi lovalo 90.

Veći deo godine ovi muzičari krstare Amerikom, svirajući svuda od malih sala za igranje u američkim gradićima do Bele kuće gde su imali zakazan nastup 11. septembra 2001.

Svirali su i na inauguracionim prijemima predsednika Buša i Klintona, a očekuju da će nastupiti i onom kandidatu koji bude izabran u novembru. Početkom godine svirali su i na svečanosti u Ostinu na kojoj je sakupljan prilog za predsedničku kandidaturu Baraka Obame . Tada im se demokratski predsednički kandidat pridružio na sceni i otpevao zajedno sa njima jedan refren. Sedamdesetih godina, seća se Benson, kada je grupa krenula na svoju prvu turneju, tadašnja kantri muziku obeležavalo je “period dominacije konzervativnih, hrišćanskih, belih južnjaka”, i on se uporno suprotstavljao spontanim predrasudama i neznanju koje je vladalo o Jevrejima i Judaizmu. Kao primer iznosi izjavu člana iz pratnje pevačice Tami Vinete koji je okrivio “Jevreje Njujorka” što nisu promovisali njenu karijeru, a onda nije mogao da dođe sebi kad mu je Benson rekao da je i on Jevrejin. Pominje i ženu jednog muzičara koja nikad nije čula za Judaizam kao religiju.

- Pitao sam je šta misli šta je to Jevrejin,

a ona je rekla: “Neko ko je jeftin” - seća se Benson I dodaje - Uvek sam se osećao kao ambasador. Nisam Jevrejin koji praktikuje dnevno izvršavanje Zapovesti, ali Jevrejin jesam i pokušavam da svima pokažem da smo pravedni ljudi.

Nedavno je Benson prvi put počeo da javno objavljuje svoj jevrejski identitet, ukazujući jasno ko je i na bini. Ovo otkrivanje započelo je u okviru muzičkog komada “Vožnja sa Bobom”, (Benson je koautor), zasnovanog na životu Bensonovog muzičkog heroja Boba Vilsa, pionira zapadnog svinga koji je umro 1975. godine. Benson glumi i peva u tom komadu sa članovima svoje grupe. Od premijere koja je bila 2005. godine, izvodili su ovaj komad širom Teksasa i drugde, uključujući i Kenedi centar u Vašingtonu gde se nije mogla naći karta više.

Komad se bavi zamišljenim razgovorom između Bensona i Vilsa. Tu Vils pita Bensona kako “jedan jevrejski dečak iz Filadelfi je može da svira zapadnu sving muziku”. Benson odgovara: “Isto kao što jedan beli gradski dođoš i brđanin iz zabiti Zapadnog Teksasa može da svira bluz i džez.”

- U ovom mjuziklu imalo je smisla otkriti identitet i dati mu određeni kontekst. Ono što sam želeo da pokažem jeste da u muzici, umetnosti ili bilo kom drugom polju kretivnog rada, nije važno odakle si, koje si religije i kakvo ti je porodično stablo. Ono što je važno jeste šta ti je u srcu.

Osniva~ benda “Zaspali za volanom” dvometraš Rej BensonOsniva~ benda “Zaspali za volanom” dvometraš Rej Bensonnastupaju}i širom Amerike ruši stereotip o Jevrejima nastupaju}i širom Amerike ruši stereotip o Jevrejima

Pitao samènu svog

kolegešta mislišta je toJevrejin,a ona je

odgovorila: “Neko koje jeftin”

Goldštajnii Blajburg

U broju 8 Biltena (septembar 2008.) na stranici 8 u rubrici “Reagovanja” donesena su tri članka o namjeri Ive i Slavka Goldsteina da posjete Bleiburg. U jednom od njih u tekstu pod naslovom “Kako je to moguće” predsjednik SJOS Aleksandar Nećak s razlogom pita, kako je moguće da su se otac i sin Goldstein odlučili otići u Bleiburg.

Čitatelje Biltena će vjerojatno zanimati što se u Hrvatskoj do-godilo nakon što su mediji sredinom augusta donijeli ovu vijest.

Goldsteinovi su kao razlog odlaska u Bleiburg naveli potrebu, da na licu mjesta dobiju uvid u tragične događaje iz 1945. O njima Slavko Goldstein namjerava pisati u svojoj narednoj knjizi, nas-tavku knjige “1941. godina koja se vraća” objavljene prošle go-dine, koja je izuzetno povoljno primljena od hrvatske kritike.

U židovskim krugovima namjera Goldsteinovih da idu u Bleiburg izazvala je negodovanje. Treba još k tome otvoreno reći, da je židovska zajednica Zagreba u kojem živi 80 posto Židova Hrvatske duboko podijeljena na “Palmotićevu” i “Bet Israel”. Uzroci ove, za nas katastrofalne podjele, vjerojatno su mnogima poznati i o njima neću sada raspravljati. Spominjem to zato, jer je Ivo Goldstein predsjednik “Bet Israela”, dok je Slavko Goldstein svojevremeno pokušao pomiriti zaraćene strane, no kada u tome nije imao uspjeha, priklonio se “Bet Israelu”.

Zbog ovakve podjele među zagrebačkim Židovima, namjera Goldsteinovih da idu u Bleiburg je kod pristalica “Bet Israela” dočekana s nevjericom i zgražanjem. Kod pristalica “Palmotićeve” ovaj potez dočekan je sa zluradim podsmjehom (“Znamo mi kakvi su Goldsteinovi”).

Također je vrlo brzo nakon objave odlaska u Bleiburg na taj potez vrlo kritično reagirao predsjednik države Stjepan Mesić, inače lični prijatelj Slavka Goldsteina koji je do sada u nekoliko navrata davao podršku “Bet Israelu”.

Nakon toga, sredinom septembra Zoran Milanović, predsjednik SDP-a (hrvatskih socijalista, najveće opozicione stranke u Hrvatskoj) bio je u planiranom posjetu Bleiburgu. Ivo i Slavko Goldstein mu se nisu pridružili. Na jednoj od emisija Hrvatskog radija povodom tog posjeta i neposredno nakon njega, učestvovao je i Slavko Goldstein. U toj emisiji Slavko je otvoreno i iskreno rekao da je taj potez u nje-govoj bližoj okolini dočekan s negodovanjem (ne spominjući Židove Hrvatske, Bet Israel ni Mesića) te je on odustao. U Hrvatskoj se pod pojmom “Bleiburg” smatraju ubojstva koja su se dogodila uglavnom u Sloveniji (masovna grobnica otkrivena je u mjestu Tezno), nakon što je veći broj ustaša i većina razbijena vojske NDH, te određeni broj civila, pao u ruke partizanskim jedinicama. U to vrijeme rat je formalno već bio završen no ustaše su i dalje pružale otpor u nastojanju da izb-jegnu zarobljavanje od strane partizana. To im nije uspjelo i partizani su u svom osvetničkom bijesu veliki broj njih pogubili bez prethodnog suđenja. Pogubiti ljude koji su razoružani i ne pružaju otpor bez da im se prethodno sudi i dokaže krivica je zločin. Zbog toga se u Hrvatskoj, kada je riječ o Bleiburgu, najčešće govori o komunističkom zločinu nad Hrvatima, iako je među pogubljenima bilo i Srba i Slovenaca iz redova kolaboracionističkih jedinica bivših vojski.

Međutim, o Bleiburgu se može reći još nešto, osim onoga što se najčešće ističe u hrvatskim medijima. U Bleiburgu, odnosno okolnim stratištima, nisu stradale ustaške glavešine, Pavelić,

Artuković, Šakić i mnogi drugi (Artuković i Šakić su tek mno-go kasnije uhvaćeni i suđeni, Ašner je još na slobodi). Uspjeli su pobjeći i izmaći pravdi, suđenju i kazni. Oni su u tome uspjeli jer su sa sobom, kao živi štit, poveli civilno stanovništvo i razbijenu vojsku i to više desetaka tisuća ljudi!

U Bleiburgu su stradali i nevini, ali su oni stradali između ostalog i zato, što su najveći zločinci hrvatskog naroda napravili najveću izdaju svog naroda. Da bi spasili sebe, gurnuli su svoju razbijenu vojsku i naivne civile pred cijevi gnjevnih pobjednika i osvetnika. To je rezultiralo bleiburškom tragedijom u koju spada i Pavelićev bijeg! Čini mi se da su Goldsteini s takvom porukom mogli ići u Bleiburg. No njihove namjere su izgleda bile drugačije pa su zato i odustali.

Darko Fischer, Osijek

Ko je napisao Bibliju?

Naučnici i istoričari i dalje traže odgovor na ovo pitanje, ali etička pouka Biblije time ne gubi ništa.

Osvrćem se na zanimljiv članak Jelene Kalderon u septembar-skom „Biltenu“, pod naslovom „Okreći je i okreći, jer sve je u njoj“.

Pre nekoliko godina, sa ženom, bio sam u Kairu i obišao pir-amide i niz starih faraonskih hramova uzduž Nila, u pratnji egi-patskih istoričara i egiptologa. Pitali smo ih često ima li traga u hieroglifi ma o prisustvu plemena koje se nazivalo Habiru (Hebrew ili Jevreji). Odgovor je uvek bio isti: „Vrlo malo, osim često spom-injanih robova i plemena sa istoka (područje Palestine)“. Osim toga, većina faraonskih hieroglifa obično hvali egipatske pobede. Postoji jedna koja u slobodnom prevodu glasi: „Pobedili smo Izrael, Izraela više nema“. Kalderon spominje da egiptolozi „tvrde da je Tora napisana osam do deset vekova posle izlaska naroda Izraela iz egipatskog ropstva“. To me je podsetilo na predavanje dr Džeka Šektera (Jack Shecter) u Los Anđelesu (University od


REAGOVANJA

Prizor sa komemoracije u Blajburgu

Judaisam): „Ko je napisao Bibliju?“ Slično je već ranije o tome pisao Julius Velhauzen (Julius Wellhausen) i još mnogi autori.

Radi se o sledećem. Vekovima su se razni naučnici, teolozi, hrišćani i Jevreji, pitali da li su reči Biblije „božanski otkrivene“ autorima. Naravno, da je tako, hrišćanski fundamentalisti i ort-odoksni Jevreji ne sumnjaju. Svaka reč u Bibliji proističe od Božje nadahnutosti. S druge strane, teolozi i naučnici smatraju da je to pitanje verovanja. Oni traže dokaze kojima će to potkrepiti.

Do danas jedno od prihvatljivih objašnjenja se zove „doku-mentarna hipoteza“. Pretpostavlja se da su godinama Jevreji sak-upljali svoje pesme, prozu i zakone, a onda su urednici iz svih tih izvora sastavili delo koje nakon blizu 2.000 godina nazivamo Biblijom. Da bi se objasnila srž „dokumentarne hipoteze“ služi se istraživanjima i formulacijama u knjigama koje je napisao dr Ričard Eliot Fridman (Richard Elliott Friedman). Po „dokumen-tarnoj hipotezi“ možemo razlikovati sadržaj Biblije po vremen-skom stilu, tendencijama i jezičkim razlikama onih koji su do-prineli njenom konačnom tekstu. Fridman nalazi četiri glavne niti koje bi, u skraćenom obliku, izgledale ovako:

„J“ - po nemačkom JAHVE, pisano u periodu od 922. do 722. godine p. n. e. u kojem se Bog naziva Jahve i to već u prvoj rečenici Genezis 2:4b gde piše: „Dana kada je Jahve stvorio zem-lju i nebesa“.

„E“ – po nazivu Boga kao ELOHIM. Pisano istovremeno kao „J“, s tim što je „E“ pisano u plemenu Israel, dok je „J“ pisano u plemenu Juda (Judea).

„P“ – pisano oko 715 – 687 p.n.e. po PRIESTLY (sveštenici), najduži dodatak Bibliji.

Piscima su bili poznati autori „J“ i „E“. Jevrejski sveštenici su izgubili moć kada su u 70. godini Rimljani (Tito) razrušili Hram, pa je jevrejstvo, koje postoji danas, zapravo rabinsko jevrejstvo.

„D“ – dolazi od reči DEUTERONOMY (Ponovljeni zakon), po tekstu otkrivenom oko 640. godine p.n.e. za vreme kralja Josija. Najmlađi tekst u kojem ima izvesnih važnih dodataka za prethodna objašnjenja. Neki se zovu „ponavljanja“, ali ne iste verzije teksta kao u „J“, „E“ i „P“.

Fridmanov zaključak je da je Ezra, urednik većine delova Biblije, sakupio ceo materijal negde oko 450. godine p.n.e. posle povratka iz Vavilona. To je konačan tekst Biblije koji nam je da-nas poznat. Naučnici i istoričari i dalje traže odgovor na pitanje ko je napisao Bibliju. Uz pomoć otkrića Kumranskih zapisa i kompjutera, istraživanje se mnogo brže odvija. Ipak, etička pouka Biblije time ne gubi ništa.

Dòzef Gotfrid, West Palm Beach, USA(Tekst je „ekaviziran“ i sasvim malo prerađen)


“Okre}i je i okre}i, jer sve je u njoj”

Rafael Rudi Abravanel(1920 – 2008)

Rafael Rudi Abravanel, sin Jakova i Sofi, rođ. Aronović, rođen je u Pirotu 1920. godine, a preminuo u Šaar Haamakimu septembra 2008. Do 1941. godine živeo je sa roditeljima u Beogradu, gde je bio aktivista Hašomer hacaira. Za vreme okupacije, porodica Abravanel prešla je u rodni Pirot, tada anektiran od Bugara, gde je Rudi bio na prinudnom radu. Kada su pirotski Jevreji marta 1943. godine sprovođeni – preko luke Lom – u Treblinku, Rudiju, tada mladom, zdravom i mršavom, uspelo je da pobegne iz transporta i tako izbegne sigurnu smrt. Stigao je do Albanije, odakle je sa grupom pokušao da se prebaci u Italiju preko miniranog ušća Bojane. Nekako su uspeli da dođu do partizana iz Monopolija, koji su ih polumrtve doveli u svoje logorište. Juna 1944. godine Rudi je stigao u Haifu brodom ‘Pilsudski’. Pred polazak broda, u mestu Santa Kroče, Rudi se venčao sa Rahel Bojanom Konfino, s kojom je došao u kibuc Šaar Haamakim, gde mu je od 1938. godine živeo brat Nisim (1915). Rudijeva i Nisimova sestra Rejna Radmila (1918) bila je udata za Jovana Ćorovića iz Ruda (Crna Gora). Sa njim je još od 1941. godine bila u partizanima. Uhvaćena je i streljana u Kolašinu 1942. godine.

Naše najiskrenije saučešće Bojani, Beniju i Rini sa porodicama.

ZIHRONO LIVRAHA

Dr Josef Joà Milhofer(1904 – 2008)

Dr Josef Joža Milhofer preminuo je 23. septembra 2008. godine nakon dugog i aktivnog života. Rođen je 1904. godine u Cvetkovcu u Podravini. Imao je teško detinjstvo. Posle smrti oca prešao je u Koprivnicu, gde je završio gimnaziju. U Zagrebu je studirao farmaciju, hemiju i botaniku. Suprugu Milu rođ. Gross upoznao je još u Koprivnici, gde su oboje bili aktivisti ‘Ahdut Hacofim’. Zagreb je napustio 14. jula 1941. godine. Do jeseni 1943. živeo je sa suprugom i kćerkom kao izbeglica, prvo u Splitu, pa u Veloj Luci na Korčuli. Bio je aktivan oko spasavanja jevrejske dece, radio je na osnivanju škole za njih. Posle mnogih teškoća stigao je u Južnu Italiju, a odande 1944. godine u Erec Israel. Živeo je i radio u Tel-Avivu. Stan Milhofera bio je uvek otvoren za prijatelje i nove useljenike. Bio je veoma aktivan u našem Hitahdutu. U slobodnim časovima bavio se onomatologijom i slikarstvom.

Februara ove godine proslavio je 104. rođendan. Ostavio je kćerku, dva unuka i četiri praunuka.

ZIHRONO LIVRAHA

IN MEMORIAM


Piše: Arije Kaplan

Hanuka je najmlađi od svih jevrejskih praznika. To je jedini praznik koji je nastao nakon zaključivanja biblijskog kanona. Kao što je poznato, ovaj praznik proslavlja pobedu Hašmonejaca nad grčkim Seleukidima i ponovno posvećivanje Hrama nakon ove pobede. Naročito važno je čudo sa svetiljkama; bilo je dovoljno ulja za samo jednu noć a gorelo je osam noći.

Jedno očigledno pitanje se odmah postavlja. Zašto uopšte ustanoviti stalan praznik? Mnoga čuda su zabeležena u Bibliji kao i mnoge slavne pobede. Bilo je puno slučajeva da su Jevreji bili u velikoj opasnosti, i fi zičkoj i duhovnoj, i bili spašeni. Zašto je čudo Hanuke tako posebno da je zahtevalo poseban praznik?

Osim toga, ustanoviti praznik nije tako jednostavno. Po opštem pravilu, kao što ništa ne može biti oduzeto Tori, tako ništa ne može biti ni dodato. Ne dodaje se tako lako praznik jevrejskom kalendaru, bez obzira šta se slavi. Iako su proroci mogli biti upitani pre no što je slavljenje Purima uvedeno, pošteno su se namučili pre no što novi obred nije bio uveden. Znajući ovo mora da su postojali veoma važni razlozi za uvođenje Hanuke kao stalnog praznika.

Da bismo razumeli razlog za proslavljanje Hanuke, moramo prvo razmotriti strukturu jevrejske istorije nakon uništenja prve zajednice. Postojalo je staro predanje da će Izrael biti potčinjen od strane četiri kraljevstva: Vavilona, Persije, Grčke i Rima. Vavilonci su uništili Prvi Hram (423. godine p.n.e.), čime se završila era proroka u Izraelu. Persijanci su dozvolili da se Hram ponovo izgradi, a upravo tokom perioda persijske vladavine (373-339 p.n.e.) zaključen je biblijski kanon i uvedene su dnevne službe. To je takođe bilo vreme purimskog čuda. Pod grčkom vlašću (339-140. godine p.n.e.) desilo se čudo Hanuke. Najzad stiže period rimske vladavine, kada je uništen Drugi Hram i kada je počelo izgnanstvo u kome se još nalazimo. Ovo izgnanstvo neće potpuno prestati sve do dolaska Mesije.

Progon Jevreja koji su vršili Grci bio je ništa manje nego – kulturkampf – rat između kultura. Grčka je dominirala svetom na polju kulture i fi losofi je; doprinosi velikana kao što su Platon i Aristotel već su bili promenili ceo sistem zapadne misli. U svojoj želji da potvrde kulturnu dominaciju, Seleukidi su pokušali da nateraju Jevreje da “zaborave Toru” i priznaju nadmoćnost grčke misli i kulta.

Iako su Jevreji mogli da se dive dubini grčke misli, bili su svesni i njenih ograničenja. Dok je grčka fi losofi ja imala pristup

RELIGIJA

HANUKApraznik nade i vere

Šta je Hanuka? Rabini su podu~avali da 25. kisleva, po~inju

8 dana Hanuke tokom kojih se ne sme odavati posmrtno slovo niti postiti. Jer kada su Grci ušli u Svetinju, oskrnavili su svo ulje

u Hramu. Kada je kraljevstvo Hašmonejaca oja~alo i izvojevalo pobedu, tra ili su i pronašli samo

jedan }up ulja koji je u Hramu leào sa pe~atom prvosveštenika i koji je sadràvao dovoljno ulja da svetli samo jedan dan. Desilo

se ~udo i ulje je gorelo osam dana. Slede}e godine, oni su te dane

ustanovili kao prazni~ne dane za kazivanje hvale i blagodarenje.

Šabat, 21b


samo svetovnom, Jevreji su imali Toru koja im je dala pristup Božanskom. Dok je grčka misao težila da objasni prirodu, Tora je mogla pružiti uvid u ono što je bilo iznad prirode. Ako su grčki fi losofi tvrdili da mogu da usavrše svet, Jevrejin je znao da takođe može da usavrši duhovne svetove.

Ne samo da Jevreji nisu bili voljni da popuste Grcima, već su bili spremni da žrtvuju svoje živote u odbrani svojih načela. Pod vođstvom Vrhovnog sveštenika Matatije i njegovih pet sinova oni su se pobunili protiv moćne grčke imperije i kao čudo nad čudima, izašli su kao pobednici.

U čitavoj ovoj drami, posebna uloga je bila posvećena Hramu (Bet a-Mikdaš). Hram je bio centar Božanskog, veza Jevreja sa duhovnim. Bio je kao rajski vrt u malom, gde su vladala ne pravila prirode već duhovna pravila. U Svetinji nad svetinjama, Hram je imao stenu na kojoj je stajao Kovčeg koji je sadržavao prvobitnu Toru i ploče sa Deset zapovesti. Bila je to “nebeska kapija”, kroz koju je sva duhovna energija strujala prema jevrejskom narodu.

Upravo zbog toga su Grci smatrali da je važno oskrnaviti Hram. Ukoliko se neutrališe centar jevrejske duhovnosti, onda će i sama njihova duhovnost moći da se osvoji. I obratno, kada su Jevreji pobedili, smatrali su svojom prvom dužnošću da očiste Hram i ponovo ga posvete. Žrtvenik koji su Grci onečistili je bio srušen, a kada je ponovo izgrađen ceo Hram je bio očišćen od idolopokloničkog zagađenja.

Važan deo ponovnog posvećenja je bilo novo paljenje Velike menore, ogromnog zlatnog svećnjaka koji je stajao u unutrašnjosti Svetinje. Za ove svetiljke samo čisto, neoskrnavljeno maslinovo ulje moglo se koristiti. Međutim, kao i sve drugo, sve što je od ulja ostalo u Hramu je bilo oskrnavljeno od strane grčkih hordi.

I onda, kao pravo čudo, pronađen je jedan netaknut ćup ulja sa nepolomljenim pečatom Vrhovnog sveštenika. Dakle, ponovno posvećivanje Hrama će biti potpuno, čak će moći da upale i Veliku menoru.

Međutim, trebalo im je najmanje osam dana da bi pronašli novo ulje. Njihov izvor je bio udaljen četiri dana puta a za odlazak i povratak bi im trebalo osam dana. Pošto su i sami bili nečisti zbog dodira sa mrtvima tokom borbe, Hašmonejci su morali da čekaju dok se ne završi period od 7 dana pročišćenja i iz tog razloga nisu mogli da iscede novo ulje pre osmog dana.

Iako je ćup sadržavao dovoljno ulja samo za jedan dan, desilo se veliko čudo. Ta mala količina ulja je gorela punih osam dana. Menora je sijala bez prestanka dok nije bilo nabavljeno novo ulje. Osmog dana završena je svečanost posvećivanja.

Sledeće godine, jevrejski mudraci su shvatili da se desila velika promena. Njihova pobeda je toliko oslabila grčku imperiju da je došao kraj epohi njene dominacije svetom. Ali to je značilo da je nova opasnost na vidiku – Rim. Iako rimski uticaj nije možda još uvek bio dopro do Svete zemlje, shvatili su da će se to neizbežno desiti.

Rim je bio četvrto kraljevstvo o kome su strašna proročanstva izgovorena. Uticaj Rima neće biti tako lako eliminisati kao uticaj

Grčke. Rimljani će uništiti Drugi Hram i naterati Jevreje u izgnanstvo. Ova situacija se neće popraviti dok god ne dođe Mesija.

Bilo je jasno da je na vidiku period kada duhovna dobra Hrama neće više moći da budu dovoljna Jevrejima. Bile su potrebne hitne mere da bi se osigurao opstanak Jevreja tokom ovog poslednjeg dugog izgnanstva i njih je trebalo odmah pronaći.

Mudraci koji su živeli u tom periodu su shvatili da bi sećanje na čudo sa svetlošću moglo da ispuni taj zadatak. Čvrsta vera koja ih je dovela do pobede je otvorila duhovna vrata. To je bila duhovna sila koja je tekla kroz ta vrata i koja je prouzrokovala čudo Hanuke. Ukoliko bi se ova vrata mogla

otvoriti čak i pošto je Hram oskrnavljen, mogla bi ostati otvorena i onda kada bi Hram bio uništen. Odgovarajućom proslavom čuda Hanuke ova vrata bi se držala otvorenim, dozvoljavajući priliv duhovnosti koji bi održavao Jevreje tokom dugih godina izgnanstva koje su bile pred njima.

Glavni element u vezi sa ovim čudom je bila vera. Matatijin sin Juda je poveo svoje ljude pod zastavom slogana Makabi, skraćenicom stiha: “Mi Kamoha BaElim JHVH” – “Ko je sila kao Ti, o, Bože” (Izlazak, 15:11). Ovo je stih iz pesme pevane nakon povlačenja Crvenog mora, koja govori da je Bog najjača od svih sila, i vremenskih i duhovnih. Makabejci su ovo preuzeli kao svoj borbeni poklič, pokazujući da čak i u ratu smatraju veru svojim najjačim oružjem.

Mnoga čuda su zabeležena u Bibliji, ali sva od njih su se desila u vreme proroka. Po nekom opštem pravilu, čudo se ne dešava ukoliko ne postoji prorok koji je u stanju da ga izazove ili protumači. Međutim, u slučaju Hanuke čudo se desilo bez proroka. Bilo je rezultat čiste vere i posvećenosti Tori. Kao što su

Jevreji bili spremni da učine više no što im dužnost nalaže za Boga, tako je i On prešao granice prirode da bi njima pomogao. Bila je to vera koja je otvorila duhovna vrata Hanuke.

Mudraci su takođe bili svesni značaja ćupa neuprljanog ulja koji je bio pronađen u oskrnavljenom Hramu. Bio je to jasan znak da bez obzira koliko je nešto uprljano, nekakva svetost još uvek ostaje. Kao i ulje, ta svetost može biti upotrebljena da se upali svetlo vere i da se učini da ono osvetljava put. Čak i kada bi se Jevrejin u izgnanstvu našao na najnižem duhovnom nivou, svećnjak Hanuke će pronaći skriveni ćup čistog ulja i zasijati svetlom.

Hanuka je tako uvedena kao praznik nade i vere. Tokom dugog izgnanstva, svaki put kada bi palili svetlo Hanuka svetiljke, Jevreji bi se sećali da je čak i u oskrnavljenom Hramu pronađen ćup sa uljem zatvoren pečatom Prvosveštenika. Setili bi se da tako postoji svetost u svakom Jevrejinu koja ne može bili uprljana nikakvim izgnanstvom. Ova svetost se budi kroz svetlost Hanuka svetiljke. U tom svetlu je značajno što čak i inače nereligiozni Jevreji obeležavaju Hanuku.

Sa engleskog prevela Nataša Frensis

Progon Jevreja koji

su vršili Grci bio je ništa

manje nego – kulturkampf – rat izme|u

kultura

ûdose desilo

bez proroka. Bilo je

rezultat ~iste vere i

posve}enosti Tori


VESTI I ZANIMLJIVOSTI

Neumesno pore|enjeHans-Verner Zin, Predsednik nemačkog Instituta za ekonomska

istraživanja, uporedio je nedavno kritike vođenja bankarskih poslova koje se čuju ovih dana sa antisemitizmom tridesetih godina u toj zemlji.

Centralno veće Jevreja Nemačke sada od ovog ekonomiste zahteva izvinjenje.

Zin je izneo u berlinskom listu „Tagesšpigl“ da u svakoj krizi ima krivih strana i žrtvenih jaraca i podsetio da su za svetsku ekonomsku krizu 1929. godine bili okrivljeni Jevreji, dok su danas kao glavni krivci označeni menadžeri banaka.

Stefan Kramer, generalni sekretar Centralnog veća nemačke jevre-jske zajednice, izjavio je tim povodom da je to poređenje sramotno.

-Bila bi to novost za mene kada bi bankarski menadžeri bili premlaćivani, ubijani i terani u koncentracione logore – rekao je.

oje se čuju ovih dana sa antisemitizmom tridesetih godina u toj zemlji.

Centralno veće Jevreja Nemačke sada od ovog ekonomiste zahteva

Oskrnavljeno200 grobova

Rumunski zvaničnici procenjuju da je u nedavno iz-vedenom vandalskom napadu na najveće jevrejsko gro-blje Bukureštu oštećeno 200 grobova. Policija je vrlo brzo izašla na mesto događaja i pokrenula istragu, dok je rumunsko ministarstvo pravde obećalo da će ona biti završena, a počinioci kažnjeni.

Trenutno u Rumuniji živi oko 6.000 Jevreja. Više od 40.000 njih sahranjeno je na groblju u južnom delu glavnog grada. Među njima su i žrtve Holokausta čiji grobni spomenici nisu oštećeni. Nakon pada komunizma 1989. godine, došlo je do povećanja broja antisemitskih članaka u nacionalističkim novinama. Ipak, nakon što je bivši rumunski predsedniok Jon Iliesku priznao da je holokausta u toj zemlji bilo, broj antisemitskih članaka je u opadanju.

Umro najstariji JevrejinUmro najstariji JevrejinKako javlja JTA, početkom

prošlog meseca u Moskvi je u 108. godini, samo nekoliko sedmica pre 109. rođendana, umro Boris Jefi mov za koga se smatralo da je najstariji Jevrejin.

Rođen kao Boris Fridland 1899. godine u Kijevu (Ukrajina) u mladosti, sa porodicom preselio se na teritoriju današnje Poljske. Studirao je umet-nost i njegovi crteži i karikature bili su zapaženi u političkim krugovima i pre nego što se preselio u Moskvu 1920. godine. Zbog njegovih britkih kar-ikatura nacisti su imali naređenje da nad njim, čim ga uhvate, izvrše smrtnu kaznu, ali im, na sreću, to nije uspelo.

Efi mov je radio do 1980. a 1967. godine proglašen je nar-odnim umetnikom Sovjetskog Saveza. U stotoj godini pristu-pio je religioznom jevrejskom pokretu habad koji smatra zaslužnim za sopstveno religi-jsko „buđenje“.

-Bilo mi je potrebno 100 godina da bih počeo da stavljam tefi lin – rekao je, na jidišu, gos-tima na proslavi 107. rođendana u glavnoj mosk-ovskoj sinagogi.

1oSppzj

gptnt1uo


Se}anje, odgovornosti budu}nost

U okviru programa Gete instituta i fondacije “Sećanje, odgovornost i budućnost”, koja je nadzirala isplatu obeštećenja bivšim ropskim i prinudnim radnicima, 3. decembra 2008. u 19 časova u prostorijama Instituta u Knez Mihajlovoj 50, biće održano predavanje Barbare Visindžer na temu ropskog i prinudnog rada građana Srbije, odnosno tadašnje Jugoslavije, pravoslavne veroispovesti, odnosno osoba koje nisu pripadnici jevrejske zajednice. Pozivaju se svi zainteresovani da prisustvuju ovom predavanju.

Pomozite!Traže se preživeli članovi ili potomci šestočlane

beogradske jevrejske porodice – privremeno nepoznatog prezimena – koja se sklonila u kući sada pokojnog Miloja Stanojevića za vreme Drugog svetskog rata u selu Amerić kod Mladenovca, južno od Beograda, na istočnoj padini planine Kosmaj.

Miloje Stanojević je bio trgovac u Ameriću, a članovi spašene porodice su bili bračni par, po tadašnjem izgledu čedrdesetogodišnjaci, tašta, svastika i dvoje dece.

Mole se dobri ljudi koji ovaj slučaj znaju, da jave saznanja Jevrejskom istorijskom muzeju, poštanski pregradak 512, SRB 11001 Beograd, ili na e-mail: [email protected] na ruke Aleksandra Mošića, ili neposredno dr Ruben Fuks, ++381(0)63 206 141; e-mail: [email protected] Dr R. Fuks i A. Mošić unapred zahvaljuju na pomoći u njihovom plemenitom nastojanju.

Jevreji i JugoslavijaU Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u organizaciji

Balkanološkog instituta, 24. i 25. oktobra 2008. godine, održan je međunarodni naučni skup na temu “Uporedna istorija manjinske politike balkanskih država tokom XIX i XX veka. Pored gostujućih predavača iz francuskog Centra za naučna istraživanja, sa Sorbone (Paris I i III ) i iz Atine, Lajpciga, Sofi je i Bukurešta, učestvovalo je i sedam domaćih predavača, među kojima i naša članica Mladenka Ivankovic sa temom “Jevreji i jugoslovenska država” koja je govorila o periodu 1918-1953 godine.

PodrškaPovodom izglasavanja Deklaracije o formiranju

Stalne konferencije o saradnji jevrejskih zajednica jugoistočne Evrope u SJOS je stigla čestitka rabina Endrjua Bejkera, direktora za međunarodna Jevrejska pitanja Američkog jevrejskog komiteta. Izrazivši zadovoljstvo projektom Mišpaha i Deklaracijom, rabin Bejker je ponudio saradnju sa AJC.

UKRATKO

Izvršavao nare|enjeJozef Šojngraber, sada devedesetogodišnjak, optužen je pred sudom

u Minhenu da je naredio ubistvo 14 seljana juna 1944. kao odmazdu za to što su partizani ubili njegova dva vojnika. Jedan od svedoka ovog, možda poslednjeg, suđenja za nacističke zločine organizovanog u Nemačkoj, Šojngraberov ratni drug, izjavio je pred sudijama da je optuženi masakrirajući italijanske seljane u Falcanu (Toskana) samo izvršio naređenjere. Navodno, pod Šojngraberovom komandom, četiri civila bilo je streljano pre nego što je Bataljonu 818, nemačke planinske ratne inženjerije, bilo naređeno da raznese ambar u kojem je 11 preostalih civila zatvoreno.

Sedamdesetdevetogodišnji, Đino Maseti, danas je jedini koji je preživeo eksploziju i požar koji je potom zahvatio ambar, izjavio je sudu da je bivši Vermahtov ofi cir pozvan da svedoči pogrešio prisećajući se detalja tog zločina.

Najzad, poslednji svedok na ovom procesu, osamdesetčetvorogodišnji bivši pripadnik pomenutog inženjerijskog bataljona, rekao je da ne zna koj je naredio masakar. Sve čega se seća je da su on i njegovi drugovi naređenje izvršili preko volje.

Pre toga, advokat optuženog, koji danas živi u Otobrunu (Bavarska), izjavio je da njegov branjenik nije ni znao da se masakar dogodio.

Suđenje Šojngraberu nastaviće se 13. novembra.Ovoj priči treba dodati i podatak da Nemačka odbija nedavno donetu

presudu suda u Rimu koja od nje zahteva plaćanje odštete za nacističke zločine protiv humanosti. Kako piše Nemačka štampa, taj sud je doneo odluku da porodice stradalih u masakru treba da prime 1.300.000 dolara, ali je nemački ministar inostranih poslova tim povodom podsetio da su pitanja fi nasijske kompenzacije za žrtve nacizma rešena sa Italijom još ugovorom iz 1961. godine.

JOZEF ŠOJNGRABER


DOBROVOLJNI PRILOZIPORODI^NE VESTI LI^NE VESTI

BEOGRAD

Naslednici, javite se!Traže se naslednici Jakova Fincija,

rodom iz Beograda, stradalog tokom drugog svetskog rata, radi ostvarivanja nasledstva njegove imovine u Izraelu!

Za informacije obratiti se Roni Šalev, tel. 00 972 37 56 68 24

Diana i Eli Berga, iz Izraela, dobili su 16. Novembra 2008. godine ćerku Maju, a Zorica i Miroslav Grinvald unuku.

Mazal tov!

Za Jevrejsku opštinu

Beograd

3.000 dinara – Silvana Mitrev-Delovska i Ela i Nenad Delovski povodom šest meseci od smrti voljenog muža, oca i dede dr Dimitrija Delovskog

Za kulturnu delatnost

2.000 dinara – Vesna Beličajević, povodom godišnjice smrti majke Mande I oca Emila Klajna

Hevra kadiša – za Groblje

3.000 dinara – Devora Sunčica Veličković

25 evra – Vera Stefanović, u znak sećanja na majku Matildu Milu i oca Aleksandra

25 evra – Vera Stefanović, u znak sećanja na brata Mirka i ujaka Rafaela Ratka Altarasa

2.000 dinara - Jakov Žarko Polak1.700 dinara – porodica Bruner 1.200 dinara – Ljiljana Genčić500 dinara – Rea Živković

Komisija Hevra Kadiša JO Beograd zahvaljuje Jevrejskoj opštini Niš i predsednici Jasni Ćirić na alatu poklonjenom za potrebe Jevrejskog groblja u Beogradu.

Za „Bilten“

100 evra – Nada Đorđević

Za Socijalni fond

300 evra – N. N. U znak sećanja na dr Aleksandra Šebeka

100 evra – Sonja Milovanović i Mirjana Konfi no, povodom 10 godina od smrti dede i oca Nisima Konfi na i godinu dana od smrti bake i majke Ljiljane Konfi no

100 evra – Eva i Judita iz Haife, u znak sećanja na roditelje dr Lavoslava Krausa i Juliju Kraus

4.000 dinara – Hanika Gašić-Montiljo i Miroslav Gašić, povodom godišnjice smrti njenog brata Rafe Montilja iz Haife, ranije iz Sarajeva

3.000 dinara – Marija i Matilda Katan, u znak sećanja na muža i oca Eliezera Katana

3.000 dinara – Marija i Matilda Katan, povodom šezdesetpetogodišnjice stradanja dragih rođaka Eliše, Mazalte i Isidore

2.000 dinara – Vesna Beličajević, povodom godišnjice smrti Majke Mande i oca Emila Klajna

1.000 dinara – Anica Drače, povodom smrti Erne Kabiljo, rođene Romano

Za „Mi smo preìveli“

125 USD – Lorens Lovental i Polin Geršon iz SAD

100 USD – Evelin Rouz Benson, u čast dr Ljubice Poleksić-Milivojević, a u znak sećanja na pokojnog muža profesora Mortona Bensona

Za Hram300 evra – Ivan Fišer iz Londona,

povodom smrti oca Bernata Fišera2.000 dinara – Nina Marković, sa

porodicom, povodom smrti najdraže mame Erne Kabiljo

1.000 dinara - Mirjana Knežević, povodom prerane smrti rođaka Emila Viznera (sina pok. Rele), koji je 8. avgusta preminuo u Tel Avivu. Ožalošćeni Mirjana i Nadežda Karović iz Beograda, Irena Vizner iz Zagreba i Nikola Vizner iz Njujorka

1.000 dinara – Mirjana Knežević, povodom smrti brata Emila Viznera u 66. godini u Tel Avivu

NOVI SADZa Socijalni fond

1.000 dinara - Ranka i Bencion Musafi ja u znak sećanja na Blanku Fišer

Za hor “Hašira” 20 evra – Jana Saratlić

NIŠ

U Nišu su 3. oktobra 2008. Godine venčani Irena Gedalja i Dragan Nedeljković.

Mazal tov!

ZEMUNZa groblje

100 USD - NN

UMRLI TEL AVIVEmil Vizner, sin pok. Rele, 66.g.

VIROVITICA (Hvatska)Marko Vajs, u 86. godini


My Four RighteousNr. 186969, Jew, therefore guilty, arrived at the death camp

Auschwitz as Miroslav Ribner from Čakovec, a place in present day Croatia. He was not even 15 years of age at that time. He arrived with mother Jelena and father Aleksandar, „guilty“ for the same reasons as himself. Right after their coming off the vagons, the Nazis separated the men from women and so that was the last time that Nr. 186969 saw his mother. Now he is 79, retired colonel of the Yugoslav Army. For those like him crying was not within their „job description“, especially after what they saw in life and after life made them tough and strong. But it did not work out that way. He still cries when he remembers that scene. Like a child.

Someone who witnessed already in childhood that people can attach seals with numbers on other people as on livestock and treat people more cruelly than they would treat livestock, would think that many things relevant to life in camps are self-understood. We, on the other hand, were fortunate to learn about camps only from history classes, and we do not have such understanding. That is why our questions sounded „deep“ to him. But, he knew that this was how it was going to be, and he come to this interview equipped with - patience. Actually, he accepted to speak only because we promised that we would publish his story about the four of his righteous: a Jew from Greece, a German criminal, a German political prisoner, and a Jewish paramedic. Without their help, he is certain, he would not have come out of it alive. Still, with the exception of one of them, he does not even know their names. And it is exactly for this reason that he is still troubled ever since his exit from the labour camp Bun, a branch of Auschwitz, where he was sent. He would like to fi nd a way to pay them back, to thank them, but does not know how, so he thought that if we record and publish the story, he would get relieved of at least a part of the great burden upon which is upon himself. Thus, the story had to be told.

Attack Against Novi Sad Synagogue

On 7 October, the synagogue in Novi Sad was attacked in an attack of vandalism (or was it really only that?). Almost instantly, the management of the Jewish community was notifi ed about the attack by the doorman who is providing security services to this cultural and historical building and who was on the spot at the time of the attack.

The attack happened at fi ve in the morning. A young man of about 28 attempted to set the synagogue on fi re. First he broke the vitrage windows on one of the side doors and through the opening threw explosive inside. Realizing that fi re is not spreading, he went around the other side of the synagogue, broke the vitrages on the other side doors attempting to set the building on fi re from that side. That is when the doorman noticed him and prevented him in pursuing his intention. He called the police without delay and the perpetrator was aught. The further procedure is in the hands of the relevant authorities. The Mayor and his spokesperson reacted promptly and during the day the place of vandalism was partly rehabilitated. The broken vitrages will have to wait for better times and money to be reconstructed.

Whether it is just a coincidence or not, still the attack happened exactly on the anniversary of the unsuccessful demonstrations by neo-Nazis and their confl ict with anti-fascists in the Vojvodina

capital, just a few days before the announced rally by their colleagues in Belgrade, which was prevented by the police.

Measure Three TimesBefore Cutting

The Director of the Jerusalem offi ce of the Simon Wiesenthal Centre, Efraim Zurof, has not yet decided whether he will accept the title of a honored citizen of Novi Sad. The reason for this is the monument to Jaša Tomić in the Dunavska Street launched on 9 November 2006 by the then Mayor Maja Gojković, and the opinion by Zurof that accepting the honor under such circumstances would mean “betrayal of his basic principles”.

- I would wish to accept this honor, but I have a problem. This is certainly a great honor for me and I do appreciate the initiative, but the problem is the statue of a man who has written the most horrible things about the Jewish people. I do not wish to offend anyone, but since in Novi Sad there is a monument dedicated to someone who is obviously negative, who has written horrible things about my people and who was also a convicted murderer, it is a problem for me. As I emphasized, I am very proud about everything, about the people who recommended me and voted for me, I am honored by this, but I have a slight problem – said Efraim Zurof yesterday.

“The last hinter of the Nazis”, to whom the daily “Dnevnik” gave the good news after the voting in the City Assembly, told our paper that the last years’ announced but unrealized march by Nazis in Novi Sad does not bother him since “nobody thought even for a moment that Novi Sad is a city that loves Nazis, or anything like it”. In his words, it is more than clear that the city has acted correctly and has taken an adequate stance and that it is unequivocally opposed to neo-Nazis.

Now, Efraim Zurof says: - Listen, I want us to fi nd a solution, what can be done in this

respect? I have not yet decided, I want fi rst to consult with Dr Ana Frenkel (President of the Jewish community Novi Sad) and other people in the community, with the mayor, the former Mayor, and see if we can fi nd some solution to this problem, concluded out collocutor.

(Text taken from the Internet version of the Novi Sad “Dnevnik” – edited by the “Bulletin”)

Prizeworthy Exhibition The exhibition „Documents of Philatelistic Judaica II“ held

from 9 to 16 September in Belgrade, can certainly be ranked among very successful projects of our Museum. Any exhibition, big or small, historical, ethnological, or art exhibition, is a part of the life of the Museum. It does not testify only of the time of the exhibits and the great efforts by the institution, its staff and associates. This time, however, something extraordinary happened! The Jewish Historical Museum won a bronze medal and a certifi cate for its exhibition catalogues from the International Philatelistic Exhibition held in October 2008 in Cetinje, Montenegro. Although the „ Documents of Philatelistic Judaica II“, as a museum exhibition, has a different approach and is not among standard philatelistic exhibitions, the exhibition catalogue was of excellent quality and the Jewish Historical Museum won the bronze medal in the category of philatelistic publications and the certifi cate commending the Museum for an excellent printed presentation.

Summary