TIPOVI KONJA

Laki konji

U naucnoj i strucnoj literaturi postoji veliki broj podela rasa i tipova konja. Svaka podela polazi od odreĎene pretpostavke i ima odreĎene standarde, prednosti i nedostatke.

Skoro sve podele se svode na činjenicu da se konji prema veličini, graĎi i nameni, dele na lake i teške tipove i ponije. U grupu lakih konja spadaju svi oni koji u grebenu

imaju visinu od 144 do 173 cm, a telesna masa im iznosi od 410 do 635 kg. Ovakvi konji se koriste, uglavnom, za jahanje, voţnju ili sport (trke, bilo galopske, kasačke, militari,

itd.), ili za lakše radove na farmi. Laki konji su, u principu, okretniji, svestraniji za upotrebu i mogu da razviju veće brzine od konja iz grupe teških tipova.

Teški tipovi konja imaju visinu u grebenu od 144 do 175 cm, a telesna masa im je 650 ili vise kilograma. Koriste se, prevashodno, za vuču velikih tereta i za druge teške

poslove. |

Ponijima se smatraju konji koji su u grebenu visokimanje od 144 cm, a telesna masa im iznosi 220 do 400 kg. Mora se, meĎutim, naglasiti da svaki mali konj nije poni. Neki od njih su jednostavno mali, mada pripadaju tipu ili rasi lakih konja. U grupi poni konja postoji, takoĎe, nekoliko tipova. Neki od njih su, mada u minijaturi, slični teškim tipovima konja za vuču, a i neki su po graĎi slični lakšim jahaćim konjima.

Ni kod jedne druge vrste domaćih ţivotinja nije serazvio toliko veliki broj tipova kao što je to slučaj kod konja. Potomci orijentalnih, lakih konja, koji su vekovima uzgajani sa ciljem da se koriste kao laki vučni ili jahaći konji Egipta, Grčke i Arabijskog poluostrva, kasnije su ukrštani sa drugim rasama.

Tipovima proizveli trkačkog konja u Engleskoj, a nakon toga, mnoge druge tipove koji se koriste za sport i rekreaciju sirom sveta. Takva tendencija i procesi u formiranju novih tipova prisutni su i danas, radi zadovoljenja potreba u vrlo specifičnim uslovima- eksploatacije.

U ţeiji da se dobiju konji koji će moći da odgovore specificnimnim zahtevima, stvorene su posebne rase lakih konja. U pojediinim slučajevima ti zahtevi su toliko striktni i uski da im moţe odgovoriti samo jedna od specijalizovanih rasa. Tako je, recimo engleski punokrvnjak sinonim za galopski sport, jer se,uglavnom, samo on koristi za ovu sportsku disciplinu. Isto tako, trkačkom sportu upotrebljavaju se samo kasačke rase, itd.

Polo poni

Kako mu i samo ime kaţe, to je tip konja prilagoĎen za igru polo. Cilj igre je da se drvena lopta protera izmedu stativa golova koji se nalaze na krajevima igrališta, čije su dimenzije 274 m duţine i 110 do 137 m širine.

U XVIII veku igri polo korišćeni su konji čija je visina bila ispod 134 cm. Kasnije su upotrbljavani konji čija je visina bila oko 144 cm, dok su danas najpopularniji konji koji u grebenu imaju više od 154 cm.

Mada je po graĎi tela ovaj konj sličan lovačkom tipu konja on je, ipak, nešto manji. Od njega se traţi da je brz, okretan i eksplozivan. U igri su potrebni brzi sprintovi, nagli okreti i zaustavljanja.

j Konji za polo se treniraju da slušaju komandu dizgina na vratu, tako da igrač moţe

da ga usmerava samo jednom rukom, dok drugom drţi palicu za igru. Potrebnoje 5 do 6 godina da se konj potpuno obuči, a u jednoj utkamici svaki igrač moţe upotrebiti do 6 konja. Po rasnom sastavu oni su mešanci, ali uvek je osnova engleski punokrvni konj. Tip konja i trening, zajedno sa prirodnom nadarenošću za ovu igru, predstavljaju osnovne atribute dobrog polo ponija.

Konji za lov i lovačko jahanje Jahaći konji se koriste za praćenje pasa koji gone divljač — obično lisicu. Sport je

nastao, a i danas je vrlo popularan, pre svega, u Engleskoj, mada se prosirio i u druge zemlje.

Konji za lov ili prema engleskom nazivu — „ hanteri", ne pripadaju nijednoj posebnoj rasi, mada se ipak moţe reći da je na ovaj tip konja najviše uticao engleski punokrvnjak. U ovaj tip konja unošeno je i krvi hiadnokrvnjaka, u zelji da se postigne veći format i da se dobije poslušniji konj mirnijeg temperamenta i veće snage.

Hanteri se dele na male (oni ispod 152,5 cm); lake (od kojih se očekuje da nose jahača ispod 75 kg); srednje (za jahače od 75 do 84kg); i teške (za jahače preko 84, all ispod. 93 kg). Klasifikuju se i na kvalifikovane i miade konje. Kvalifikovanim se smatraju oni koji su već korišćeni tokom barem jedne lovne sezone.

Pored veličine, hanteri moraju posedovati odgovarajuću snagu i izdrţljivost. Treba da su sposobni da skaču preko najraznovrsnijih prepreka. Zbog takvih zahteva oni su, najčešće, prilično grubi, ali sa izvanredno snaţnom muskulaturom. Svi hanteri su donekle i preponaši, ali to ne znači da je dobar preponaš istovremeno i dobar hanter. Da bi se kvalifikovao kao hanter, konj mora mnogo više da pokaţe. On mora duze vreme, često i po nekoliko sati, da skače preko raznovrsnih i prirodnih prepreka.

Preponaši su grupa konja bez odreĎene rasne definicije. Mogu pripadati svim mogućim rasama i tipovima konja. Jedina potrebna kvalifikacija je da su talentovani i da dobro skaču.

KONJIĈKI SPORTOVI

Novi Sad, 2007.

OSNOVNI KONJIĈKI SPORTOVI, IGRE I DRESURA

GALOPSKE TRKE

KASAĈKE TRKE

PREPONSKO JAHANJE

CROSS-COUNTRY

JAHANJE NA DUGE STAZE

REKREATIVNO JAHANJE

POLO JAHANJE

VOŢNJA ZAPREGA

DRESURA

VOLTIŢOVANJE

GALOPSKE TRKE

Od 1709. godine, u Engleskoj, se redovno objavljuju rezultati

brzinskih trka.

General Anthony St. Leger osniva trku za ispitivanje trogodaca, na

2 milje (3218m), koja se i danas trĉi, ali na nešto kraćoj stazi.

Trku trogodih omica “Oaks”, na 1,5 milja (2400m), osnovao je lord

Derby, 1799. godine. Ova trka se i danas trĉi.

Najveća trka trogodaca – Derby, osnovana je 1780. godine. Trĉi se i

danas, kao najvaţnija trka dvogodaca na 1,5 milja. U ovoj trci konj

mora da pokaţe brzinu i ranostasnost.

Oblici galopskih trka:

Ravne galopske trke, na stazama od 1000 do 2800m, a nekad i

duţe.

Trke preko šiblja, na stazama od 2000 do 3200m. Prepreke,

visine 0,7m i širine 0,3m, postavljaju se na svakih 400m. Prepreke

mogu biti i vodeni rovovi, širine 3-4m.

Steeple chase je trka sa preponama visokim 1,2 do 1,7m, a

širokim i do 7m, koje se postavljaju na svakih 300m. Staza je,

jednim delom, obavezno vrlo mekana.

KASAĈKE TRKE

Osnovane u Americi, krajem XVIII veka.

Takmiĉenje konja u kasu, pod sedlom

ili zapregama (sulke).

Celu stazu trke, konj mora da preĊe u

pravilnom kasu. Nije dozvoljen pas

(prelaz u galop) ili trijangliranje (prednje

noge u kasu, a zadnje u galopu).

Dvogoci trĉe stazu od 1200 do 1600m.

Najduţa trka je “Maraton”, na 4000m.

Klasne trke kod nas:

prvenstvo SCG za dvogoce (1600m)

prvenstvo SCG za trogoce (2200m)

probni Derby (2400m)

kasaĉki Derby SCG (2800m)

naknadni Derby (3200m)

STAZE I OBJEKTI NA BEOGRADSKOM HIPODROMU

“Careva ćuprija”

PREPONSKO JAHANJE

Preponsko jahanje spada u turnirske sportove. Pored brzine, na rezultat utiĉe

kondicija, uveţbanost i koordinacija rada konja i jahaĉa. Utakmica se odrţava u

posebno ureĊenom prostoru – parkuru, dimenzija 150 x 100m (ukupna površina

parkura ne sme biti manja od 2500m2). OdreĊen broj prepona, taĉno odreĊene visine

i širine, rasporeĊene su na odreĊen naĉin u parkuru. Takmiĉar mora da preskoĉi

svaku preponu, prema odreĊenom redosledu. Broj i visina prepona, zavisi od

kategorije jahaĉa: poĉetnici (10 prepona, visine 110cm), laka kategorija (prepone

visine 120cm), srednja (prepone visoke 130cm) i teška kategorija (najviše 18

prepona, visine 140 do 160cm i više).

Takmiĉari se ocenjuju sistemom bodovanja (poena) i to. Preskoĉena prepona = 0

poena, srušena prepona = 4 poena, prvo otkazivanje poslušnosti konja = 3, drugo 6,

a treće iskljuĉivanje iz daljeg takmiĉenja. Postoji i visinsko takmiĉenje, tzv. “snaga

skoka”.

CROSS-COUNTRY

U ovom takmiĉenju, pored

brzine, posebno mora biti

izraţena kondicija,

utreniranost, snalaţljivost

i poslusnošt konja.

Naime, konj i jahaĉ

nailaze na potpuno

nepoznate i neoĉekivane,

ĉesto vrlo teške prepreke.

JAHANJE NA DUGE STAZE

Jahanje na duge staze ima za osnovni cilj ispitivanje izdrţljivosti i

opšte kondicije konja. Vrši se udaljenostima većim od 35km, po

slobodno izabranim stazama i terenskim uslovima, do odreĊenog

cilja. Vrlo ĉesto, duţina staze iznosi od nekoliko stotina do nekoliko

hiljada kilometara. Pobednik je onaj, koji na cilj stigne prvi, a konj

mu je u najboljem kondicionom stanju i moţe da nastavi takmiĉenje.

POLO JAHANJE

Polo se igra na travi ili snegu, na terenu dimenzija 274m duţine x 183m

širine. Teren je ograĊen, da se loptica zdrţi u terenu. Na svakom kraju

terena je gol, širok 7,5m. U svakom timu ima po 4 igraĉa (jahaĉa), od

kojih svaki ima odreĊenu ulogu. Igraĉi teraju lopticu, bambusovim

štapom, koji, na kraju, ima drvenu udaraljku. Jedan meĉ je podeljen na

nekoliko delova, koji traju 6-7 minuta. Jedan konj moţe da igra svega

dva, ali ne uzastopna, dela utakmice.

VOŢNJA ZAPREGA

Paradna Takmiĉenje snalaţljivosti i uveţbanosti

Kondiciono takmiĉenje Rekreativna voţnja

DRESURA

VOLTIŢOVANJE

LOVAĈKO I

KAUBOJSKO

JAHANJE

Trkački konji

Prema istorijskim podacima, stari Grci su trke konja uvrstili u Olimpjske igre godine

1450. p.n.e. Prvi pisani podaci o ovakvoj vrsti takmičenja, u novoj eri, potiču iz 1377. godine. Tada su se zvanično takmičili konji Ricarda II i Lorda Arundela.

Danas postoje tri glavne trkačke discipline:

a) galopski sport b) trke kasača c) trke kvarter konja.

a) — Trkački konji za galopski sport, pod sedlom kako se to još kaţe, pripadaju

isključivo jednoj rasi — engleskoj punokrvnoj rasi konja. MeĎutim, oni se veoma mnogo koriste i za sve druge sportove: polo, kao hunteri, preponaši. Utakmice brzine vode poreklo iz najranije istorije konjarstva. Pisani i zvanični podaci potiču iz doba vladavine kralja Carlsa II (1660—1685), kojeg nazivaju ,,ocem Britanskog jahaćeg sporta".

Mada su se distance, tereti koje konji nose u trci i vrsta staze znatno izmenili poslednjih decenija, trkački konj je oduvek selekcionisan na brzinu i samo na brzinu. Najbitnije karakteristike trkačkog konja se zato najbolje mogu sagledati u graĎi engleskog punokrvnjaka: izvanredna prefinjenost, kosa i duga plećka, dobro izraţen greben, veoma snaţna muskulatura zadnjeg dela trupa, prave zadnje noge i siguran hod.

Trke konja danas predstavljaju pravu industriju i mereći sumom uključenog novca.

Smatra se da je samo u SAD-u,jednoj od vodećih zamalja sveta u proizvodnji automobila,,,industrija konjarstva", sa stanovišta novca, nekoliko puta„70Cflf"od celokupne automobilske industrije. To potvrĎjuje i broj gledalaca na sportskim takmičenjima. U jednoj godini, u SAD-u, na konjičkim trkama bilo je prisutno 57,6 milion gledalaca, na utakmicama veoma popularnog bezbola bilo je 30,3, a ragbija 24,9 miliona gledalaca.

b) — Kasački sport. Pre pronalaska automobila, postojala je potreba za transportom ljudi i sredstava na odreĎene udaljenosti. U tu svrhu korišćen je konj kao vučno sredstvo bilo malih 1 lakih — pomodarskih dvokolica, preko porodičnih fijakera, do teških zapreţnih i teretnih kola. U ţeiji da transport bude sto brţi, posebnu ulogu su odigrale dve potpuno američke rase konja: morgan i američki kasač. Morgan police od pastuva Justin Morgan-a, a kasač od Hambletonian 10, direktnog potomka uvezenog engleskog punokrvnog pastuva Messenger-a.

Konj i dvokolice su postali sastavni deo svakodnevnog zivota, uz primenu u rekreativne i sportske svrhe. Uzgajivači americkog kasača su selekciju usmerili ka sportu 1 trkama, dok se morgan transformisao u jahaćeg konja.

Prvi potomci Messenger-a su isprobani na trkačkoj stazi, u kasu, ali pod sedlom. Selekcijom je nastao trkački tip konja i uvedeni su standard! — konj u sulkama, da bi se registrovao kao kasač, mora pretrčati milju (1609m) za 2'30" minuta u kasu (l'33"po km), ili za 2'25" u kasu (l'30"po km). Godine 1892. počele su da se koriste sulke sa pneumaticima na točkovima, i te godine je rekord staze popravljen za 4 sekunde. Tako je nastao kasački sport i rasa konja koja se danas isključivo koristi u ove svrhe.

Pravi kasači (sa unakrsnim hodom) i pasgeri pripadnici su iste rase i sličnog su tipa, dok vrsta hoda, najvećim delom, zavisi od načina treninga. Pasgerima je jedino teţe da trče po blatu, pesku ili na neravnim terenima.

U poreĎenju sa engleskim punokrvnjakom, kasaci sumanji po formatu, duţeg su tela, kraćih nogu i snaţnije su graĎeni, što je posebno vaţno, jer se mnoge kasačke trke trče u nekoliko hitova.

,

c) — Trke kvarter konja. Ove trke su posebno popularne na američkom zapadu. Koriste se kvarter konji (Quarts Horse), rasa koja se odiikuje izvanrednom brzinom na kratkim stazama do četvrtine milje (oko 400 m), po čemu su dobili ime. Mada se pripadnici ove rase većinom koriste za sve poslove

na farmi u vezi sa govedarstvom i nikada se i ne pojave na trkalištu, smatra se da je trkačka staza jedno od mesta za dokazivanje ţivotinja i njihove rasne pripadnosti. Naime, tvrdi se da se jedino tako moţe dokazati da li je jedinka spremna da izvrši zadatak za koji je uzgojena, a trke su jedino sigurno merilo postignutih rezultata.

Uz to, ove trke su traju, pa je veoma veliki obrt novca na kladionicama, kojima je to i jedini cilj.

Tipovi konja za vožnju

U ovu grupu mogli bi se svrstati svi tipovi konja koji se koriste u zaprezi, bez obzira na njihovu namenu. IzmeĎu ostalih, tu bi bile i neke od rasa spomenutih u prethodnom poglavlju.

U zemljama sa razvijenim konjarstvom, pre svega u SAD-u i nekim drţavama zapadne Evrope, voţnja je vrlo po- pularan sport, a ovi tipovi konja se dele na:

• laki konji za zaprege

• teški konji za zaprege

Moţe se zaključiti da podela konja na tipove predstavlja, u osnovi, grupisanje rasa prema mogućoj nameni, mada postoje razne teorije prema kojima graĎa konja predodreĎuje njegovu namenu.

Gradja konja

GraĎa konja — njegova konformacija u velikoj meri odreĎuje njegove sposobnosti i

mogućnosti. Još se u doba renesanse gajilo nekoliko tipova konja: teški konji za vuču; tip konja za kočije i jahaći tip. MeĎusobnim ukrštanjem pripadnika pomenutih konformacija dobijeni su novi tipovi konja.

Dok sposobnosti konja umnogome zavise od graĎe, grada, isto tako, umnogome zavisi od strukture kostiju. Na skicama na strani 154, linijama su predstavljene glavne kosti tela, a merne tačke označavaju zglobove. Na osnovu njihovih poloţaja i odnosa, prema nekim autorima, konji se mogu deliti na različite tipove.

Tip konja za kočije odlikuje se umerenom masom u odnosu na visinu, dubokim i okruglim telom i dobro zaobljenim rebrima. Visina je, obično, od 147 do 173 cm. Sve kosti su dosta duge, a obim cevanice je idealan ako iznosi 17,8 cm na svakih 450 kg telesne mase, odnosno, jedan santimetar na svakih 25,5 kg. Konji ovog tipa mogu se naći u okviru sledećih rasa: Hackney, Frizijac, Klivlend Bej, Andaluzijac, Lipicanac i kod većine toplokrvnih rasa.