Tip teškog vučnog konja je po visini od 147 do 193cm. To su vrlo teški konji u odnosu na svoju visinu: od 500 pa do preko 1000 kg. Kosti su vrlo snaţne. Obim cevanice mora biti najmanje 12,7 cm na svakih 900 kg, ili jedan santimetar na 70,8 kg telesne mase. Trup je dubok i sa dobro zaobljenim rebrima. Ovakav tip se nalazi meĎu teškim hladnokrvnim rasama: Belgijski hiadnokrvnjak, Shire, Claysdel, Suffolk, Norveški fjord, kao i kod manjih rasa: Šetland poni, Conemara i Velški poni.

Konji tipa za jahanje su po visini u rangu od 143 do168 cm. U odnosu na svoju

visinu, oni su laki do umereno teški.U poreĎenju sa konjima prethodnih tipova, manje su zaobljenog trupa. Za njih su vrlo bitne snaţne tetive i suspenzorni aparat. Pripadnici ovog tipa mogu se naći u okviru sledećih rasa: Morgan, Arapski konj, Kvarter konj, Appaloosa, Engleski punokrvnjak, Andaluzijac, Lipicanac, kao i kod svih toplokrvnih rasa.

Konj za daljinsko jahanje namenjen je da odreĎenom brzinom nosi jahača na stazama i od preko 150 km. Oni su, najčešće, visine od 143 do 167 cm. To su laki konji u odnosu na svoju visinu. Trupje dubok, alije uzak. Kod njih se paţnja obraća, pre svega, na snaţne zglobove i tetive. Muskulatura im je duga i snaţna. Konji ovog tipa se mogu naći kod engleskog punokrvnjaka, ahaltekinca i kod arapskog konja.

Tip konja za brzinske trke, po visini u grebenu, spada u kategoriju od 143 do 168 cm, i umereno je lak u odnosu na svoju telesnu masu i visinu. Trup im je veoma dubok i manje zaobljen nego kod prethodnog tipa. Veoma su bitne kratke i snaţne cevanice sa dobro razvijenim zglobovima i tetivama. Muskulatura im je dobro izraţena, a prema zapremini mišića slični su hladnokrvnim rasama. Ovakav tip konja se moţe naći kod engleskog punokrvnjaka, appaloosa rase i kod kvarter konja.

Konj tipa kasača je visine kao i prethodni tip konja, tj. od 143 do 168 cm. U odnosu na svoju visinu on je tip lakog konja, sa nesto zaobljenijim trupom od sprintera. Kako se kaţe u ţargonu konjara — poseduje dosta kostiju, ima dobre prednje noge i kvalitetna kopita. Muskulatura je umereno izraţena, slična lakom konju za kočije. Predstavnici ovog tipa najčešće se mogu naci u okvirima rasa lakših konja: američkog kasača, ruskog konja, donskog konja....

Oralna šupljina ili usta su prolaz i deo organa za varenje. Gornja i donja vilica sadrţe zube sekutiće (dentes incisive), predkutnjake (dentes Premolares) i kutnjake (dentes Molares). Muške ţivotinje imaju i očnjake. Prema izgledu i obliku sekutića moţe se sa dosta velikom tačnošću odrediti starost konja. Konj ima 6 sekutića u gornjoj i 6 u donjoj vilici. Kod pastuva se u intradentalnom prostoru nalaze očnjaci, ali ova 4 zuba kobile nemaju. Mali i šiljati zubi se ponekad javljaju u osnovi prvih premolara i nazivaju se vučiji zubi

Oni su sa vrlo plitkim korenom i lako se vade običnim kleštima. Kod konja oba pola, u svakoj vilici, nalazi se po tri premolara i tri molara.

Zubna formula odraslog konja je sledeća:

3 1 3 il i4 3 Pastuv: 2( I —C— P ————— M — ) = 40 ili 42

3 1 3 3 3 0 3 ili 4 3 Kobila: 2( I —C — P ————— M —) = 36 ili 38 3 0 3 3

Dolaskom na svet ţdrebe nema ni jedan vidljivi sekutić, ali oni izbijaju u redovnim

intervalima u prvih 6—10 nedelja zivota. Mladi konji imaju 24 mlečna zuba, a njegovih 12 sekutića se zamenjuju do 4,5 godine starosti. Izbijanje i trošenje stalnih zuba se koriste kao pouzdan metod za odreĎivanje starosti.

Vreme izbijanja zuba

Stalni sekutić Vreme izbijanja: godina

Početak trošenja, godina

Prvi sekutić 2.5 3

Drugi sekutići 3.5 4

Treci sekutići 4.5 5

Očnjaci 4-5

Tab 2. Vreme izbijanja zuba kod konja

Zubi Vreme izbijanja

Prvi predkutnjak 5—6 meseci

Drugi predkutnjak 2,5 godine

Treći predkutnjak ; 3 godine

Četvrti predkutnjak 4 godine

Prvi kutnjak 9—12 meseci

Drugi kutnjak 2 godine

Treći kutnjak 3,5 — 4 godine

Uz dosta prakse, starost konja od 6 do 9 godina, moţe se odrediti preko istrošenosti

kalićka (gornje površine zuba) NA sekutićima. Pri starosti od 9 do 12 godina na sekutićima se mogu registrovati samo neznatne promene. Nakon 12 godina starosti zubi su ravnomerno istrošeni i glatki, pa je tada izuzetno teško odrediti starost konja po zubima. Samo neki od vrhunskih praktičara mogu da odrede starost konja do 30 godina, a tose već graniči sa svojevrsnom umetnošću. Prosečnom,,konjaru je teško da odredi starost kada je konj stariji od devet godina, pa se oni obično klasifikuju kao stariji".

U razvoju kostiju vilice konja mogu se javiti i abnormalnosti. DogaĎa se da je donja vilica duţa (majmunska vilica) ili kraća (papagajska usta) od gornje. Pošto ovakva konformacija stvara probleme pri ishrani (napasanju), takvo stanje je nepo- ţeijno. Ove osobine su kongenitalne i nasleĎuju se.

Gornja usna je vrlo snaţna, osetljiva i pokretna. Pri napasanju ona gura travu izmedu sekutića koji je otkidaju. Uz pomoć gornje usne i jezika, konj u jaslama sakuplja rasutu hranu.

Pošto jednostavni pokreti vilice gore — dole nisu dovoljni za kvalitetno usitnjavanje hrane, konj ima sposobnost da vilice pokreće i lateralno. Gornja vilica je šira od donje pa se mastikacija (ţvakanje), u jednom momentu,odigrava samo na jed- noj strani usta. Na površini zuba se nalaze rebra od gleĎi koja ga čine neravnim. Lateralnim pokretima pri ţvakanju mogu da se stvore oštre ivice zuba koje oštećuju meka tkiva usta. Unutrašnja ivica donjih zuba povreĎuje jezik, a spoljna ivica gornjih zuba unutrašnji deo obraza. Stoga je neophodno zube redovno kontrolisati i po potrebi, turpijom ih poravnati, tj. skinuti oštre ivice.

Konj ima i tri velike pljuvačne ţlezde: parotidna, smeštena ispod uha, submaksilarna, locirana izmeĎu vilica i sublignvalna, smeštena u mukozi ispod jezika. Ove ţlezde mogu da postanu mesta ozbiljne bakterijske infekcije koja izaziva visoku temperaturu i znatno naticanje submaksilarne i parotidne pljuvačne ţljezde. Ponekad moţe doći i do njihovog pucanja (rupture). Ako se bolest ne sanira, proširuje se na trbušni limfni sistem i obično se završava uginućem ţivotinje.

Baza lobanje artikuliše sa prvim kičmenim pršljenom-atlasom.

Prilikom ocene ili izbora konja, njegova buduća "namena je osnovni kriterijum kojim se treba rukovoditi. Namena će odrediti i rasu, konformaciju i trening grla. Ocenjivanje je proces procenjivanja svih dobrih i loših osobina nekog grla a Sve kroz prizmu potreba za buduću upotrebu ili namenu. S'obzirom na to da se konji koriste za različite namene, pri ocenjivanju je neophodno pridrţavati se nekoliko osnovnih pravila, bez obzira na to šta se od konja očekuje, tj. kakva će mu biti namena i za šta će se koristiti.

Opšti utisak

Opšti utisak za neke stručnjake ima manji značaj nego fizičke sposobnosti, ali svi cene lepog, dobro balansiranog konja sa dobrim simetrijama tela. Glava, vrat i telo moraju da budu u odreĎenim odnosima masa. Jahaći konj, recimo, mora da bude okretan, atletski graĎen i poslušan. Lepota graĎe konja trebalo bi da odaje njegove sposobnosti koje će ga za dugi niz godina učiniti korisnim za upotrebu.

Dobro izbalansiran konj ima, u odreĎenom odnosu, visinu u grebenu, visinu u krstima i duţinu trupa, koji treba da su podjednake vrednosti. Mnogobrojnim merenjima utvrĎeno je da je kod arapskog konja telo samo nešto kraće (oko 1,5 cm) od visine u grebenu, dok je kod engleskog punokrvnog konja registrovana ista duţina trupa i visina u grebenu. Kasač ima za oko 2,5 cm duţe telo od visine u grebenu, dok kvarter konj ima najduţe telo (preko 10 cm.) u odnosu na visinu u grebenu.Bilo je pokušaja da se naĎe jedinstveno rešenje proporcija tzv. Idealnog konja. Odrednice ovog principa je ustanovio J.Wortley Axe (1905), na bazi merenja francuskih hioploga devetnaestog veka. Kao jedinica mere uzeta je duţina glave konja. U odnosu na nju ustanovljeni su drugi odnosi

Temperament

Pod temperamentom konja podrazumeva se stepen osetljivosti i uzbudljivosti njegovog nervnog sistema, kao i način reakcija organizma na različite nadraţaje. Temperament moţe da bude živahan, vatren odnosno sangviničan, i miran ili flegmatičan.

Ţivahan temperament je karakterističan za lako po kretljive, otporne i izdrţljive ţivotinje. One reaguju i na naj manje nadraţaje. Za one konje koji reaguju i na vrlo slabe nadra ţaje kaţemo da imaju nervozan temperament. Ovakav tempera ment se najčešće sreće kod toplokrvnih trkačkih konja.

Miran temperament je karakteristika teških rasa konja sa limfatičnom konstitucijom. Oni ne reaguju na slabije nadraţaje, obično su slabije pokretljivi i skoro ravnodušni na okolna zbivanja.

Temperament zavisi i od starosti i od pola, tj. Dejstva ţlezda sa unutrašnjim lučenjem. Pastuvi su, po pravilu, temperamentniji i ţešći od kobila. Pošto ova osobina postaje izraţena sa polnim sazrevanjem, ubraja se u sekundarne polne oznake.

Od temperamenta treba razlikovati ćud ili narav,koji predstavljaju duševno stanje ţivotinje. U tom pogledu ţivotinje mogu biti dobroćudne, krotke i poslušne ili zloćudne i neposlušne.

Konj je proizvod sredine u kojoj je odgajen, pa nestručno i grubo ponašanje moţe dati konja neţeljene ćudi i ponašanja. Takvi konji mogu praviti ozbiljne probleme u toku rada sa njima, mada je poznato da konj ima vrlo veliku sposobnost i ţelju da udovolji svom vlasniku.

Raspoloţenje konja se ispoljava preko očiju i ušiju a isto tako i poloţajem i pokretima nogu i zuba. Iskusan konjar moze sa velikom sigurnošću da odredi raspoloţenje prema poloţaju ušiju. Ako su one poloţene unazad i priljubljene,to znaci da je konj vrlo uznemiren i da je potencijaino veoma nepredvidljiv i opasan. Takav konj je podjednako opasan i spreda i pozadi. Ujedanje i udarci prednjim nogama su isto toliko opasni, kao i udarci zadnjim nogama.

Pošto se ćud dosta sigurno nasleĎuje, zloćudne ţivotinje ne bi trebalo uključivati u priplod. Posledice zle ćudi su različite, a najčešće su tvrdoglavost i osvetoljubivost.

Rasa

Ne postoji najbolja" rasa konja; neke su samo bolje adaptirane za odreĎene namene od drugih, a i znatne su varijacije izmeĎu jedinki u okviru rase.

Pod rasom podrazumevamo grupu konja koja poseduje neke osobine koje nisu karakteristika drugih. Ove karakteristike odreĎuju rasnu pripadnost ukoliko su fiksirane u genotipu i sigurno se prenose na potomstvo. Izbor rase zavisi od ţeljene namene, po cemu se rase i tipovi konja razlikuju, o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima.

Pedigre i radna sposobnost Konji u čistoj rasi ocenju se prema pedigreu, a i njihova cena prilikom prodaje je

definisana, velikim delom,| prema kvalitetu predaka. Telesna graĎa i spsobnost jedinke su značajni faktori u oceni svakog grla, ali ocena po poreklu je vrlo upotrebljivo merilo, posebno kada je reč o procenjivanju mladih grla. Najboiji test priplodnih grla je kvalitet potomstva, ali tih informacija najčešće nema, pa je pedigre sledece najsigurnije sredstvo. Kvalitet i reputacija predaka su elementi koji povećavaju ili smanjuju vrednost nekog grla.

Podaci o radnoj sposobnosti su posebno dragoceni pre svega kad se odnose na specifičnu upotrebu (gallopske ili kasačke trke, porepone, I sl.)Trkačke sposobnosti su klasičan i najbolji primer kad se ove osobine majke i oca stavljaju na prvo mesto.