Филозофски факултет Нови Сад

Српска књижевност и језик

Интерпретација књижевности за децу

Милица Димитрић

СK 82/10

ТЕШКИ ЗАДАЦИ У БАЈЦИ ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ

Професорка / менторка др Љиљана Пешикан-Љуштановић

Као деци, баке, деке, тате, маме и остали старији из околине читали су нам разне

приче, а нарочито бајке. У то приповедање би се толико удубили, уживели да су нам се

чинили као стварни актери тих догађаја. Толико стварни да смо их доживљавали као

сопствене хероје наших малених светова које смо зачињавали бујном маштом. Веровали

смо у њих. У бајке. И стварали смо своје. Неки намргођени чика из комшилука обично је

био опасни зликовац који отима принцезу (у овом случају принцеза сам била ја) из њене

високе, камене куле са које је често слушала музику свога драгог испод прозора. Дека би

био стасити, бели коњ, у годинама који мудро збори и саветује принца како да савлада

препреке до принцезе. Тата и мама су били краљ и краљица који награђују младог принца

тако што га жене својом ћерком. Након срећног краја тонемо у спокојан, дечији сан, али

буди нас звук аутомобилских сирена, а не топот коња који нам доводе нашег принца у

кочијама. Велика туга и разочарања су пратила децу из градова, јер тешко је било предати

се у потпуности маштању у каменом, сивом окружењу. Тешко су се сналазили у таквом

животу. О томе говори Гроздана Олујић у својим бајкама.

Бајка „Месечев цвет“ нам управо говори о дечаку Ведрану који нам долази из

сличне околине, из града окованим каменом и циглама. Своје детињство проводи

заробљен у солитеру далеко изнад земље. Сам у свом свету, убеђен да је срећан, он

заправо не одраста у здравом окружењу. Ведран не познаје ведрину дечијег надахнућа

које би могао да се напије изван камених ограда. То што му је познато му је и довољно јер

и не слути да је права срећа, заправо, тамо доле, на земљи, међу својим саиграчима у

најлепшој игри живота: у детињству. Ведран је приказан као наказа баш зато јер је у њему

унакажено оно невино, неискварено, духовно чисто дете. Он је заробљен, сакривен од

свих потенцијалних опасности које би га могле задесити. Родитељи, заборавивши свој

детињи дух и штитећи га од свег зла, заправо нису ни слутили да су га тако само

оштетили. Оно што нас открива, ко смо у бити, Ведрану је ускраћено. Глава му расте, ал

они душа и срце остају закржљани.

Да би пронашао своје детиње корене бојажљиво одлази у непознато, у потрагу за

нечим што Старац Милија назива Месечевим цветом. Ведран не зна ни шта заправо

тражи, ни где би могао то да нађе, нити разлог те његове потраге. Он је у потпуности

изгубљен и по први пут препуштен самом себи у простору који се зове живот, њему стран.

На том тешком путу, Ведран наилази на многе препреке и добија задатке како би

досегао Месечев Цвет. Он сам мора да их разуме и реши. Због свог бахатог и недоличног

понашања сам је себи створио проблеме и наметнуо те задатке који га задесе у шуми.

Немилосрдан је прво био према врежи купине коју је без милости одстранио са

свог листа, не размишљајући да би му њено постојање могло помоћи. Она се нашла на том

његовом путу са разлогом, а он ју је себично одбацио не дајући јој прилику да му постане

пријатељ.

У чаробну кутију је гледао, али, заправо, ништа није видео, схватио нити научио.

Никада није осетио, ни доживео то што му се из те кутије приказивало. На даљем путу

наилази на мраве. Љутито их гази јер су га омели у одмору. Како их само није срамота да

миле баш тамо где велики Ведран жели да седне. Како је мраве виђао само у чаробној

кутији, није их препознао и не верује им да су то заиста они. Од досаде баца груменчиће

земље у поток који га је напојио и не слутећи да тиме повређује још неког.

Управо ови претходно наведени Ведранови поступци довели су га до тренутка када

из својих грешака мора да научи. Све од чега су га родитељи крили и чували сада га је

снашло а да тога није ни био свестан.

Први задатак га води ка искупљењу греха који је начинио купини. А Ведран и не

зна да је начинио тај грех, није схватао да јој је урадио нешто лоше. Служење Господару

биља треба да га одведе до савладавања прве лекције. Кроз рад и саживљавањем са свим

тим необичним бићима његова душа се отвара и он је на добром путу да дете у њему

коначно исплови. Удахнувши биљкама део себе она је добила другачије, ведрије боје.

Сада их и разуме, његова машта оживљава и он тада увиђа да је разлог његовог

искупљења то што је повредио купину.

Следећи задатак га води преко понора до Месечевог Цвета. Чуо је да је пут тежак и

опасан, али ништа га неће спречити. Наилази на мравињак у невољи. Овај пут, без

размишљања да би он могао настрадати, спасава мраве из невоље уз помоћ купинове

вреже. Постао је несебичан, срдачан дечак који се ослања на друге и на кога се ослањају

други. Стекао је пријатеље.

Ведран долази до трећег и најтежег задатка. Вода почиње да потапа планину. Он се

налази у замци, свуда око њега је вода и не може да се одбрани. Заборавио је да је отрунио

воду груменчћима земље. Опет својом неопрезношћу увукао је себе а и целу планину у

невољу. Сада од њега зависи да ли ће му Мајка Вода опростити тај његов непромишљени

поступак и поштедети му живот. Пристаје да очисти водене очи али схвата да сам неће

успети. У наизглед безизлазној ситуацији позива своје новостечене пријатеље, мраве, и за

трен ока све би очишћено. И тада га велики талас подиже до врха планине где Ведран

угледа свој циљ, прекрасан Месечев Цвет. Дуг је пут иза њега и коначно је успео.

Зашто је Ведран морао да испуни све ове задатке пре него што дође до вредног

Месечевог Цвета? Да је тек тако, на лак начин, неким заобилазним путем дошао до нечег

тако тајновитог и задивљујућег, не би умео да цени оно што је стекао на трновитом путу

до себе самог. Месечев Цвет представља последње искушење на крајњем степенику

Ведрановог преласка из закржљалог створења у стаситу појаву која плени душом огрејану

пријатељством. Он је стекао искуство какво није могао да сретне посматрајући друге како

се срећу у чаробној кутији. Морао је то сам да доживи. Нико други му то није могао

казати или описати.

Као што смо могли да приметимо, мали Ведран је пролазио кроз задатке од

најлакшег до најтежег. Скоро да су били прилагођени различитим добима његовог

одрастања, од најлакшег, када је био потпуно незрео духовно, до најтежег, када је већ

могао да разазнаје добро од лошег и када се његова осакаћена душа пролепшала.

У свом последњем задатку он мора да нађе начина да савлада оно што мисли да је

несавладиво. Управо ту он спознаје своје дечије корене. За дете ништа није несавладиво.

Колико год тешко било, он ипак поседује најјаче оружје које су одрасли временом

изгубили. То је машта и вера. Машта, да може да погледа води у очи, да их пронађе, да

ослушне њихов јаук и осети њихову патњу. Путем маште он спознаје бол оног шта

одрасли повређују а не примећују то. И вера да ће успети у свом подвигу заједно са вером

у своје пријатеље.

У овим задацима помало се чини чудним то што су му помагачи постали они које је

на почетку горко повредио. Када се мало боље замислимо то и није тако чудно.

У тренуцима када је то радио он није био свестан да је то лоше и да у природи важи

правило да онако како чиниш тако ти се и дешава. Веома је важно да и у тренуцима када је

чинио добро није био свестан. Радио је онако како му је срце налагало без размишљања да

ће му тај неко некада затребати па да би зато било добро да му помогне. Зашто баш они?

Јер од њега су доживели оно најгоре али су увидели да му се душа каје. Они су му зато

опростили оно што је учинио. Тај опрост их је највише зближио.

У оном тренутку када стаје пред оно за чим је трагао, због чега се знојио и

мукотрпно радио видимо да је својом одлуком, да ипак не узме Месечев Цвет, постао оно

због чега је и кренуо на овај пут. Постао је узвишеније биће, превазишао је самог себе,

досегао границе, чак и прешао преко њих што и јесте главно наравоученије. Није битно да

стигнеш на циљ, него да на путу до њега упознаш себе и превазиђеш истину коју си

сазнао. Тек тада си богат и знаш да си успео.

Литература

- Опачић, Зорана (2011). „Поетика бајке Гроздане Олујић“. Београд: Српска

књижевна задруга