TANJA MILEKIĆ: VODIČ ZA STRANCE PO SRBIJI Zašto samo 2 000 posmatrača za Kosovo? Idemo odmah na 20 hiljada. Ma, šta 20, bolje 200 hiljada. I to, ne samo političkih koji posmatraju političke stvari, nego da dođe ko hoće i da gleda šta god ga interesuje. Ali, za pare. Pare nama, ne njima, normalno. Skromna nadoknada za neponovljivi doživljaj. U Srbiji, stvarno, ima šta da se vidi. Red je valjda i da se plati. Pa, ni u Luvr se ne ulazi za džabe. Ni u Muzej voštanih figura. Nije ni nama to blago za posmatranje palo s neba. Koštalo je to sve nas. E, sad to ulaganje treba da nam se najzad vrati. Projekat je veoma jednostavan. Od naših građana ne bi se tražilo ništa specijalno. Samo da se ponašaju normalno. Pardon, uobičajeno. I to svi – od gore do dole. Od gostujućih posmatrača – samo da izvrše skromnu uplatu i slobodno otvore oči. Mnogo li je? Pozovimo drage goste. Neka dođu u naše mekano krilo. Neka se otisnu u pustolovinu kakvu nisu mogli ni da sanjaju na zaparloženom i dekadentnom Zapadu. Otvorimo im svoja vrata jednim toplim pozivom: – Ti živiš u sređenoj zemlji? Znaš tačno šta nosi dan, a šta nosi noć? Znaš gde ćeš dogodine letovati i znaš da ćeš dobiti svoj božićni bonus? Nikada nisi izdao ček bez pokrića, i nikad se nisi švercovao u metrou? Znaš kada će ti stići sledeća rata za kola, a kada sledeći “pay check”? Kako je dobro biti siguran! I kako je to, ponekad dosadno...! Dođi! Ovde te čekaju uzbuđenja za kojima toliko žudiš, avanture kojih si gladan, neizvesnost koju bi i ti da okusiš. Zakorači u Zonu sumraka koja, ipak, postoji. Da li si dovoljno hrabar, da li si dovoljno lud? Dođi ovde gde ništa nije kao kod kuće. Ovde, gde adrenalin teče potocima i gde se bukvalno više ništa ne zna. Prepusti se jedinstvenom doživljaju. Walk ona wild side – Serbia!” Sve ovo što sledi namenjeno je stranom gostu koji bi, zbacivši okove sigurnosti, oduševljeno krenuo u najveću pustolovinu svog života. Odvažnom putniku koji bi došao da svojim očima vidi ono o čemu se samo šapuće, i što se teško može i zamisliti. Ovo je vodič za stranca kroz Srbiju, bedeker kakvog još nema.

To nigde drugde nema

Ako si ozbiljan i pedantan putnik, prvo ćeš, pakujući kofere za put u Srbiju, pročešljati raspoloživu literaturu o ovoj egzotičnoj zemlji. Neće ti preterano pomoći, ali o tome ćemo kasnije. Za početak, čitaj. Biću slobodna da ti preporučim jedno zgodno delo: “Bosnia – what every American should know” (Bosna – šta bi svaki Amerikanac trebalo da zna). Napisao je Artur L. Clark, major američkih rezervnih marinskih trupa, čovek sa diplomama iz oblasti prava, istorije i međunarodnih odnosa. Neka te naslov ne zbuni – knjiga govori o ratnom sukobu u Bosni, ali u njoj ćeš naći i mnogo zanimljivih podataka o Srbiji. Saznaćeš svašta: koliko u Srbiji ima nepismenih i koliko žita proizvodi Vojvodina, kakvu su ulogu u srpskoj istoriji odigrali Murat i Bajazit, a kakvu Slobodan Milošević, koje traume Srbija vuče iz detinjstva i zašto su u njenim rukama uvek ključevi rata i mira. Nije loše da po svemu tome začeprkaš, ali, zaboga, ti nisi krenuo na naučni skup, mirovne pregovore ili, daleko bilo, u vojnu intervenciju. Ti si običan, znatiželjan i otvoren građanin, koji hoće da upozna jednu neobičnu zemlju, da popriča sa njenim ljudima, da popije neko piće i vrati se kući bogatiji za jedno neprocenjivo životno iskustvo. Evo najkraćeg puta do tog cilja. Prvo što moraš da savladaš, jeste:

Svakodnevna komunikacija Srba

I u Srbiji se, prilikom susreta, razmenjuju neke konvencionalne rečenice, ali one su unekoliko drugačije od onih na koje si ti navikao. Da bi izbegao nesporazume i pogrešna tumačenja, pokušaj da naučiš šta kad treba da kažeš. Kada te neko pita: Kako si?, nipošto nemoj razvlačiti usta u ljubazan osmeh, isturati svoje blistavo zubalo i deklamovati: “hvala, dobro sam”, “odlično”, “vrlo dobro”, “super”, i tome slično, na šta si navikao. Kad neko nekoga u Srbiji pita: “Kako si?”, običaj nalaže da se neizostavno ponudi neki od sledećih odgovora:

– Nikako! – Nikad gore! – Ništa me ne pitaj? – Niti živim, niti mrem... – Je l’ me ti to zajebavaš? Šta će se desiti ukoliko na ovo pitanje daš pogrešan, to jest, nepristojno optimističan odgovor? Bićeš ocenjen kao preispoljna lopina, lažov ili provokator. A to ti, nipošto već na prvom koraku nije potrebno. Kad se s nekim upoznaš, ili kad svog srpskog poznanika sretneš drugi put, naučeni refleks će ti naložiti da mu kažeš: “Lepo izgledaš.” To nikad ne govori. Ako to kažeš, znači da iz prethodnog saveta ništa nisi naučio. Kad se u Srbiji dva poznanika sretnu, uobičajeno je i pristojno reći: – Nešto si mi žut, burazeru. Zove ilovača, a? – Dobro ti ide, baki. Natovio si se k’o krme, ha, ha, ha! Pri tom, bakija treba dušmanski pljesnuti po stomaku. – Što si ti nekad bila dobra riba!? Ako baš insistiraš na tome da svog poznanika osokoliš, evo kompromisnog rešenja, u vidu komplimenta: – Dobar si mi, majstore, sada si super. Kad sam te video prošlog meseca, mislio sam da nećeš da pretekneš! Lako će se desiti da te Srbin, s kojim si se tek upoznao, upita: Je li, kol’ka ti je plata? Znam da će te to iznenaditi, ali nemoj kolutati očima, nemoj se vrpoljiti i nemoj trabunjati o zadiranju u privatnost. Ako hoćeš da uspostaviš blizak kontakt sa lokalnim stanovništvom (a hoćeš, jel’ tako?), onda lepo odgovaraj, kad te čovek lepo pita. Pri tom, nije obavezno da kažeš istinu. On, čoveče, istinu i ne očekuje. Samo hoće da vidi ko si ti i šta si. Kao čovek. Ti imaš dve opcije: da mu kažeš da ti je plata manja nego što jeste, ili da je veća. Ako izabereš prvu, udri u kuknjavu, opljuni po gazdi, kvarnim kolegama i lopovskom režimu. Ako se odlučiš za drugu, hvališi se, pričaj da si car u firmi, da ništa ne radiš, a para samo kaplje. Znam da ti je teško to da shvatiš, ali pažljivo slušaj. U oba slučaja, tvoj srpski sagovornik će klimati glavom sa razumevanjem. Međutim, ne uznosi se, prijatelju. Ako preterano oboriš svoju cenu, reći će u sebi da si neviđena slepčina. Ako se preceniš, otpisaće te kao notornog lažova. Do prave mere u prijateljskom laganju doći ćeš samo iskustvom. Tu ti ne mogu pomoći.

Tradicionalno srpsko gostoprimstvo

Vrlo brzo ćeš naučiti, ako si pametan i ako znaš da slušaš, da se čitav srpski kosmos vrti oko pitanja: Kol’ko je danas marka? Ne zamaraj, dakle, svoju glavicu velikim pitanjima za koja si čuo da su u Srbiji važna i slušaj šta ti pričam. Ako hoćeš da te uzmu za ozbiljno, muči: – Kol’ko je danas marka. Sretneš čoveka, rukuješ se, kažeš: Dobar dan, kako si i, obavezno – kol’ko je danas marka? On kaže: “Dobar dan, nikad gore, a kol’ko je kod vas marka?” Šta ćeš sad, nesrećniče? Šta ako si ti Amerikanac, barataš dolarima, i o ovom sudbinskom srpskom pitanju nikad nisi razmišljao? Nauči, pod hitno, da dolare pretvaraš u marke, i da sve cifre, cene, vrednosti, izražavaš u toj valuti. Samo ti nauči i ne pitaj zašto. Ulaziš u banku. Prilaziš šalteru. Smešiš se službenici (nikako da te odučim od rđavih navika) i kažeš: “Molim vas, promenite mi 200 dolara.” Ako to uradiš, pogledaće te kao ludaka. I još će pozvati koleginice, da ti se zajedno smeju. Ne valja. Da ponovimo scenu: Ulaziš u banku. Prilaziš šalteru (to je još u redu). Namestiš pokislo lice, i pitaš: Imate li para? To pitanje ti zvuči jako glupo i besmisleno, jel’? Zašto u banci ne bi bilo para, i čega bi bilo, ako njih ne bi bilo? Mnogo si ti pametan. Ali, nećemo se baviti specifičnostima srpske ekonomije. Dovoljno je da mi veruješ na reč da je, eto, moguće da u banci nema para, pa je stoga normalno da pitaš da li ih ima. Ako ti kažu da ima, tvoja sledeća rečenica ne sme da glasi: “Promenite mi 200 dolara”, već: “Koliko mogu da promenim?” Da, znam, i to ti deluje glupo, neće ti ona određivati koliko ti možeš da promeniš, itd... E, pa, dečko, može. Zašto? Duga je to priča. Hteo si egzotiku? Dobio si je. Sasvim je prirodno da ti se desi da, bazajući po nekom srpskom gradu, poželiš da odeš na određeno mesto, a ne znaš tačno gde se nalazi. Logično je da se, u tom slučaju, za pomoć obratiš nekom od lokalnih građana. Ako hoćeš kompletan doživljaj, najbolje je da staneš na prvu autobusku stanicu, sačekaš da bilo koji autobus otvori vrata i putnicima koji vise na stepenicama, dobaciš pitanje: “Izvinite, gde je ulica ta i ta?” Jedni će te gledati belo, a drugi će ti, u glas, objašnjavati gde je. To i nije nešto naročito, misliš ti. Grešiš. Moraš znati da se Srbi dele na one koji ne znaju, a hoće da pomognu, i one koji znaju, ali neće da

se mešaju. Šta ćemo sad? Ovi ljubazni će ti dobacivati: “Uđi, uđi, znam ja, otprilike, gde je ta ulica, sedi pored mene, rećiću ti gde da siđeš. Uđi slobodno, mnogo mi poznato zvuči!” Šta ćeš, kud ćeš, ućićeš. Raspaliće se i polemika: – Treba da siđe na trećoj, kod bolnice. – Ma, koja bolnica, bre, kod mesne zajednice, treba da izađe, pa onda gore. Tako mi se, nekako čini! – Ne – rećiće oni što, u stvari znaju, ali neće da se petljaju – ovaj autobus uopšte ne ide do te ulice. – Lupaj, lupaj – rećiće onaj najljubazniji – samo ti sedi, dečko, pored mene, setiću se već ja... Ti ćeš, naravno, završiti u nekoj pustari. Onaj ljubazni će te lepo ispratiti, uz savet: – Ti sad ovde izađi. Pa, pitaj nekog... Pošto si savladao pravila lepog ponašanja u Srbiji, želeo bi da okušaš i nešto od obećanih uzbuđenja i opasnosti. Da hodaš po ivici i osetiš neizvesnost. Nema problema. O tome se možeš informisati u poglavlju pod naslovom:

Svakodnevne opasnosti i avanture

Da krenemo od najjednostavnije situacije. Ulaziš po prvi put u neku stambenu zgradu. Mrak je, a hol, normalno, neosvetljen. Pipaš rukom po zidu, ne bi li pronašao prekidač za svetlo. I odjednom – baaam, strujni udar te baca na suprotni zid. Svetlo se u isto vreme pali i ti tek vidiš, onako ugruvan i preplašen, da si prstima uhvatio gole žice. Prekidač je slomljen. Ostalo je celo ono u sredini, gde se bezbedno pritiska, ali to znaju samo stanari zgrade. Gledaš u čudu, i pored skrhanog prekidača primećuješ otiske cipela. Trljaš oči u neverici: tragovi cipela, na zidu, na visini od metar i po! Zona sumraka! Ne, dragi, nije Srbin još savladao veštinu hodanja po zidovima, ali može dobro da digne nogu kad zatreba! Kad ima motiv. Kad Srbe spopadne dert, ili kad im je dosta svega, onda, lepo, zama’nu nogom i skrše prekidač za struju. U paramparčad polome majčinog sina! Ako pored nekog drugog rashodovanog prekidača (sa kojima ćeš se još sretati) ne pronađeš tragove cipela, znači da su ga slomili čelom. Ili, pesnicom. Drugu vrstu specifičnog srpskog uzbuđenja možeš praktikovati i sam, uz laki trening. Bilo kad i bilo gde. To je – prelaženje ulice van pešačkog prelaza. Takozvani, laki srpski rulet. Iz američkih filmova znamo da kod tebe (ako si Amerikanac) ulicu, van obeleženog mesta, prelazi samo pomahnitali narkoman, sa kriminalnim dosijeom, u potrazi za drogom, ili policajac koji juri pomahnitalog narkomana! Niko više. U Srbiji, naprotiv, svaki pristojan građanin, koji drži do sebe, i ne trpi stege glupih, konvencionalnih pravila, prećiće ulicu tamo gde mu je ćef. A ćef mu je, najčešće, van pešačkog prelaza. Što je saobraćaj gušći, raskrsnica nepreglednija, gušt je veći. Ako je srpski građanin – baba sa cegerom ili čiča sa štapom, tim bolje. Kako se akcija izvodi? Opušteno i nonšalantno. Nipošto pretrčavanjem. Korakneš, dragi goste iz sveta, na kolovoz, recimo, kod Slavije, negde oko tri, i ne gledaš ni levo ni desno. To je jako važno. Ako je moguće, ne gledaš ni napred. Ideš, nogu pred nogu, kao da si na rodnoj livadi, pa sečeš ka potoku. Oko tebe, škripe kočnice, trube, psuju, a ti polako, klaj, klaj. U tome je fora. Da se vidi da nisi ti neki usranko... Probaj. Provešćeš se kao nikad u životu!

Smrt – uživo

Ako ti je sve ovo nedovoljno snažno, pokušaj nešto treće. Kreni, u gluvo doba noći (kad srpski tinejdžeri obično izlaze u život) u neko od omiljenih sastajališta mladih. Pretpostavljam da si nenaoružan, jer ne tražiš kavgu i nisi krenuo u polje ratnih dejstava. Super, to ti garantuje odličan provod. Ulaziš u ukusno uređen lokal, i sedaš leđima okrenut vratima. Pošto tražiš uzbuđenje, to je odlično. Time ćeš na sebe odmah skrenuti pažnju jer srpski običaj, koji ti još ne znaš, nalaže da se vratima nikad ne okreću leđa. Saznaćeš uskoro i zašto. Sedaš za sto i gledaš oko sebe. Pogled ti se, slučajno, zaustavi na nekom momčiću. Običan pogled, ne izazivački, čak ne – ni znatiželjan. To je, bato, dovoljno. Prvo će te pitati: “Je li, majmune, šta gledaš?” Dok se ti snađeš, već ćeš biti solidno išamaran. Na kraju će, tvoj golobradi novi poznanik, izvaditi automatsko oružje i zaprangijati po kafani. Ako se dovoljno brzo baciš na patos, još ćeš svojim prijateljima kod kuće, kad se vratiš, moći da ispričaš kako si u Srbiji gledao smrt uživo. Kažeš, dosta ti je ovo? Šteta, baš sam htela da ti predložim jedno pravo uzbuđenje i ubitačnu avanturu. Da, recimo, uđeš u biznis, i uzmeš da “valjaš” nešto što neko drugi već “valja”. To bi ti bio doživljaj – za jedanput. Nećeš? Dobro, idemo dalje.

Ako si ovo do sada uspešno savladao, ako te nije pregazila hladnjača kod “Gazele”, ubila struja ili izrešetao neki srpski omladinac, sasvim si zreo za ozbiljnije kontakte sa lokalnim stanovništvom. Čestitam. Sada si “stara kuka” i već možeš da razgovaraš, pa i da se sprijateljiš sa Srbima. Tako ćeš ih, da ne zaboravimo naš osnovni cilj, bolje upoznati, a, vrlo je verovatno, i zavoleti. Srbi su, ma šta ti mislio, veoma znatiželjni, širokih interesovanja i dobro potkovani u različitim oblastima. Neka te, zato, ne iznenadi što ćeš morati da savladaš i oblast koja se zove:

Filozofska komunikacija sa Srbima.

Kosmičke teme: Srbi iskazuju veliko interesovanje za ovu oblast, što će ti možda biti pomalo čudno, s obzirom na izvesne praktične probleme sa kojima su u životu trenutno suočeni. Donekle si u pravu. Međutim, tegobe svakodnevice ne mogu ubiti večitu srpsku skepsu i želju za novim saznanjima. Zato, budi spreman na pitanje: “Je l’ ti, stvarno, misliš da su se oni vaši iskrcali na Mesec?” To pitanje već decenijama svrbi Srbe, burgija i muči. Šta ćeš odgovoriti? Sva je prilika da ćeš promucati: “Pa, jesu...” Jao, samo to ne! Srbin će ti na taj glup odgovor, izneti bar pet teorija o lukavoj američkoj zaveri i paklenoj obmani, s ciljem da se svetu zamažu oči. Što su samo naivčine i progutale, ali ne i on. Ne brajko moj. Zna se dobro da je raketa, kao fol, otišla na Mesec, a u stvari se spustila u pustinju, u državi toj-i-toj. Ti ćeš, još omamljen, napraviti sledeću grešku: “Pa, gledali smo na televiziji...” E, to ti je jači argument! Srbin će ti se u lice nasmejati: “Piše i na tarabi...” Da ti baš do kraja ne pričam šta piše na tarabi, malo je bezobrazno. Sve u svemu, oceniće te kao veliku naivčinu i – ništa od zbližavanja. Zato, kad te Srbin pita nešto o iskrcavanju na Mesec, kaži samo: “Ma, koje crno iskrcavanje, to su priče za malu decu...” Spoljna politika i međunarodni odnosi: Ova tema kod Srba tradicionalno ima posebno mesto. Sagledava se više filozofski i poetski, nego praktično. Razigrane misli i bogate mašte, Srbi se po ovom pitanju ne zamajavaju dosadnim činjenicama, već više sasvim originalnim teorijama. Koje, normalno, sami smišljaju. Možda će ti, stoga, biti malo teže da ih pratiš. Dok ne uđeš u fazon, slušaj. I ne protivreči previše. Ako si Amerikanac, odlično. Krenuće od američke politike. Ti misliš da će se oboriti na ovo sada što vi nama radite. Ma jok, to će samo biti laka uvertira. Pokazaće ti kako ćete vi, na svim poljima uskoro grozno nagrabusiti. Dokazano. I to, ne zbog nas, nego uopšte. Japanci će vas ekonomski sa’raniti, Englezi će vam, ne znam već kako, udariti nož u leđa, Nemci će vas dotuči, a kad se Rus opet uspravi: “Perje će da leti”. To, pak, neće biti ništa, s obzirom na ono što vas čeka na unutrašnjem planu! Zaigraće mečka i pred vašim vratima! Čudo će da bude kad Crnci polude! Kamen na kamenu neće ostati! Ti samo klimaj glavom i ćuti. Ili, ponudi neku luđu teoriju. Koju? Ne znam. Smišljaj. Filozofiranje o budućnosti: Tema koja se u Srbiji ne može preskočiti. Obrađuje se duboko i široko. Ništa konkretno i prizemno. Kada Srbin poželi da s tobom popriča o tome, pitaće te: “Šta ti misliš, kako će ovo da se završi?” Pri tom, neće definisati šta je to – ovo. To se podrazumeva, to treba da znaš. Misli se na sve ovo. Pred tobom je nekoliko mogućnosti. Možeš da kažeš: “Ne znam kako će da se završi. Ne razumem se ja u to...” Odgovor je, verujem, iskren, ali nije dobar. To će biti razgovor. Ili će, što je još gore, uvrediti ili razgoropaditi tvog srpskog sagovornika: “Mnogo mi se ti praviš naivan. Ko će da zna, moj deda iz groba?” Druga mogućnost je da se pomogneš već znamenitom knjigom Artura L. Klarka. U njoj ima jedan deo o političkoj budućnosti Srbije, gde on predviđa dva moguća scenarija: “kratak fitilj” i “dugačak fitilj”. Po prvom, Dejtonski sporazum će biti doživljen kao poraz ideje o Velikoj Srbiji i kao izdaja ovog sna od strane Miloševića, te će ga široko organizovana opozicija ugroziti i izazvati na akciju. Po drugom, Milošević će se konsolidovati, iskoristiti predah i sačekati momenat za novo dejstvo. U oba scenarija, glavne stvari će se događati na Kosovu. Ni ovo nije baš najbolji odgovor. Nešto se već pokazalo kao netačno, pa ćeš ispasti glup u društvu. Nešto je, opet, ispalo tačno, ali ni vi tu baš niste sasvim nevini. Sve u svemu, odgovor će biti suviše pretenciozan i konkretan za ukus tvog sagovornika, pa će ti opet natrljati nos: “Auuu, da nisi ti neki doktor za Srbiju?! Mnogo mi se ti razumeš u naše stvari.” Pa, šta je, onda ispravan odgovor? Na pitanje – šta će biti, u Srbiji treba da se kaže: – Neće biti dobro, neće! – More, nek’ bude šta ‘oće! – Nek’ misli ko je plaćen... – Jebem li ga...

Čega se pametan stidi...

Ako si, u komuniciranju sa Srbima, prošao i ovaj test, spreman si za ono najlepše. To se zove:

Političko opštenje kod Srba

To je najveći stepen intime u Srba, kruna svakog ljudskog odnosa. Ako naučiš da pravilno vodiš političke razgovore sa Srbima, biće to početak jednog lepog prijateljstva. Mada, moram da te upozorim, to ti neće ići baš lako. Tu važe neka pravila koja ti nigde nisi mogao da naučiš. Potrudi se i biće ti lepo. Svaki ozbiljniji politički razgovor u Srbiji počinje razmatranjem Kosovske bitke. Dohvati se Artura L. Klarka i nabiflaj osnovne stvari. Kratko je i pregledno. Baš kao za tebe: “Ključni momenat u srpskoj istoriji dogodio se 28. juna 1389. godine. Srpske snage, pod vođstvom kneza Lazara, susrele su se sa snagama otomanskog sultana Murata I na Kosovu polju, gde je sada srpska pokrajina Kosovo. Srbe je porazila otomanska konjica. Čim se plima bitke okrenula protiv njih, srpski vitez Miloš Obilić je prebegao Turcima. Kada su ga doveli pred sultana da mu oda počast, Obilić je izvukao sakriveni bodež i ubio sultana (verovatno je to prvi balkanski incident u kome je mirovna ponuda iskorišćena da se prikriju neprijateljske namere)”. To pročitaj da bi znao i – drži jezik za zubima. Slušaj kao da pojma nemaš. Gde ti možeš da shvatiš tako nešto? Ne prekidaj Srbina dok izlaže. Nemoj, slučajno, da mu protivrečiš: “Dobro, to je prošlo, šta je bilo, bilo je...” Udariće mu krv u glavu: “Šta, dobro, sunce li ti žarko...?!” Nemoj, osokoljen svojim predznanjem, ni da veličaš bitku, srpsko junaštvo i Lazarovu žrtvu. Šta ako je tvoj srpski sagovornik jedan od onih koji misle da je to, stvarno, prošlo i da – šta je bilo, bilo je...? Znači, pravilo broj jedan glasi: kada se obrađuje ova tema, ti – ćuti. Nikako ne pokazuj da razumeš Srbe, da su ti njihova dela jasna i da si ih “provalio”. To je najveća uvreda za Srbina. To će ti biti malo teže da shvatiš. Tačno je, s jedne strane, da Srbi pate što ih niko na svetu ne razume, ali, s druge strane, duboko veruju da je to zato što su oni takva jedna enigma koju amaterski um nikad i ne može da shvati. Zato, ne poteži Klarkove istorijske analize. Čuvaj ih za sebe: “Mnogi Srbi veruju da svi njihovi problemi potiču od rđavih dela drugih, opravdavajući, tako, poteze Srbije. Iz srpske, nacionalističke perspektive, Hrvati i Slovenci su bili nezahvalni prema Srbima koji su ih oslobodili od Austrijanaca, odbili su da prihvate srpsku dominaciju u Kraljevini Jugoslaviji i sarađivali su sa Nemcima. Slično tome, i komunisti pod Titom, bili su nezahvalni prema Srbiji, koja je pretrpela najveće žrtve u Drugom svetskom ratu, za vreme nemačke okupacije.” Mani se psihoanalize. Umesto toga, reci nešto toplo, ljudski: – Vi, stvarno, niste normalni... (uz smešak divljenja) – Čudo ste vi od ljudi... – Ovo – nigde nema... – Da mi je neko pričao, ne bih verovao, života mi... Kada se, u Srbiji, priča o politici, obavezno je da se priča sve najgore. Bez pardona. To je, u isto vreme, običaj, društvena konvencija i obaveza svakog normalnog građanina. Da oplete po vlasti, da napljuje opoziciju, da patos obriše sa međunarodnom zajednicom. Ako se ovde zadržiš malo duže, videćeš da to nije bez veze. Ali, na početku, to će te neminovno dovesti do pogrešnih zaključaka. Slušaš, na primer, svog sagovornika, koji na pasja kola grdi režim, skida mu sve svece s neba, kune i proklinje ... I, logično, pretpostaviš da pričaš sa velikim protivnikom vlasti. Tu se ti osokoliš, pa mu još dodaš vatre, opljuneš muški, “jeste, još su gori...” Na tom mestu, Srbin zastaje, gleda te prodorno i dostojanstveno, i kaže: “Ma, nemoj, šta mi napriča. Da nisu ovi tvoji bolji?” Sad ti treba da pokažeš kol’ki si junak, pa da udariš po svojima. Nisi navikao? Probaj, nije teško. Nije valjda da kod tvojih nema prljavog veša? Nije nego? De, de... A lepo je da se “vataju po kancelarijama i još da ih uhvate na delu, pa da ceo svet bruji...” U političkim razgovorima sa Srbima, ne oponiraj bez mere i ne povlađuj previše. Ako preteraš u prvom, to može da se završi i telesnim obračunom; ako prekardašiš u drugom, velika je verovatnoća da budeš izvređan kao nitkov i beskičmenjak. Balansiraj, prijatelju, a ako ti to ne pođe za rukom, pokušaj da elegantno okončaš debatu. Izlaz potraži u nekom od ovih zaključaka: – Pusti ih, u božju mater, oni su sebe zbrinuli... – Sve će to preko naših leđa da se skrši. – Mali smo mi da to rešimo. –Je l’ ima ovde nešto da se popije? Ma šta ti mislio, nikada Srbinu ne ukazuj na srpske greške. Za srce ćeš ga ujesti, ti zmijo u nedrima! Znam da nisi kriv, kaži hvala svom prijatelju Klarku koji te je jako lepo podučio. To što si pročitao,

zaboravi: “Moto pod kojim su se Srbi borili u ovom konfliktu – Samo sloga Srbina spasava – ilustruje srpsku percepciju sebe kao žrtve. Na nesreću, to ne ostavlja prostora za preispitivanje sebe ili za uzimanje u obzir tuđih zahteva i interesa. Mnogi Srbi veruju da unutrašnji problemi njihove zemlje, kako ekonomski, tako i politički, nisu rezultat bilo kakve srpske greške, već kontinuiranih zlodela drugih, bila ona stvarna ili izmišljena.” Čuj – izmišljena?! Zemljo, otvori se. Ne brljaj, drugar, po srpskim osećanjima, nego se vadi. Evo ti pojasa za spasavanje, u vidu nekoliko mogućnosti: – E, vala, ako ste. Tako im i treba... – Ma, nek’ bombarduju. Jaka stvar... – Osetili su oni čvrsto... – Ko im j... mater! – Udaraće se oni u glavu, al’ će biti kasno... – Svaka vama čast... Laži kad sa Srbima pričaš o politici. Ne drži se pravila kao pijan plota. Možeš da me poslušaš od reči do reči, pa da, opet, nagrabusiš. Na tvoju ljubaznu deklamaciju možeš da dobiješ i ovakav odgovor: – Tako treba? Ma, nemoj mi reći? Pa, je l’ smo mi najpametniji na svetu? – Nek’ bombarduju, je l’ da? Pa ‘oćeš ti, majmune, da dođeš ovde da se poturiš? – Osetili su, kako da ne! Sve drhću...! – Lako je reći – ko im j... mater – kad ćeš ti sutra da uhvatiš maglu. – Udaraće se oni u glavu? Sve mi se čini da si ti već udaren u glavu... – Svaka nama čast? Eee, moj bato, velika si ti budala... Šta da ti, dragi, preporučim još od pustolovina? Da odeš ti, ipak, na odmor u Španiju, a?