1

Starac Jovan Žuravski  

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG   

Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja ‐ o unutrašnjem Hrišćanstvu  

•     Životopis Starca Jovana Žuravskog  

•     Predgovor  

•     Tajna Carstva Božijeg ‐ samo za one koji su verom progledali  

•     U Hrišćanskom čovečanstvu je ʺverom progledaloʺ Istočno monaštvo. U njeu su se čuvale 

tajne početka novog i kraja starog bića.  

•     Razlika između zapadnog i istočnog monaštva  

•     Istočno monaštvo je čuvalo u sebi tajnu novog i kraja starog bića  

•    Savremeno Istočno monaštvo je izgubilo tajnu novog bića, koja se skrivala u ʺumnom 

delanjuʺ, usled čega se približio kraj.  

•    Sveti Oci su opitno poznali tajnu čovekovog spasenja. O tome su stvorili iskustvenu nauku 

o ʺtrezvoumljuʺ. Skriveni smisao ʺtrezvoumljaʺ i suština njegovog delanja.  

•     Svetototačko učenje o ʺtrezvoumljuʺ počinje od poznanja naše ʺumne prirodeʺ umrtvljene 

grehom u Adamu i ukazivanja na sredstvo koje vodi ka vaskrsenju. Jednostavnost, dostupnost i 

veličina sredstva.  

•     Svetootačko učenje o ʺtrezvoumljuʺ jeste veličanstvena tajna, koja se raskriva onome ko je 

stupio na put preporoda. Suština preporoda duše. Odlike preporađanja duše.  

•     Sveti Oci su bili iskatelji svoje duše, tj. umne božanstvene krasote, koju su i nalazili na putu 

umnog delanja. Oni su umnim delanjem pronalazili anđelsko življenje na zemlji i večni život.  

2

•     Sveti Oci prizivaju na zadobijanje vlastite duše i na sticanje Boga umnom molitvom i 

umnim delanjem.  

•     Sveti Oci nas ne samo prizivaju, nego i umoljavaju da se usrdno prihvatimo umnog 

delanja, tj. neprestanog prizivanja Imena Božijeg. Tim delanjem um pronalazi dušu, a duša 

pronalazi divnoga Boga. ina Imenu Božijem.  

•     O duši ili ʺumnoj suštiniʺ po shvatanju Svetih Otaca. Objašnjenje naše ʺumne prirodeʺ, 

njenih bolesti, Bogom darovanog lekarstva i načina njegovog usvajanja.  

•     O mogućnostima bavljenja ʺumnom molitvomʺ u svetu. Utešni blagosloveni primer. Glavni 

preduslov umne molitveʺ jeste ʺčuvanje umaʺ. Naši blagodatni nastavnici za to delanje jesu spisi 

Svetih Otaca i nevolje.  

•     Umno delanje počinje od pokajanja. Suština pokajanja po shvatanju Svetih Otaca.  

•     Unutrašnje delanje počinje od spoljašnjeg: spočetka se neprestano ustima priziva Ime 

Božije.  

•     Neprestana molitva se stiče čestim prizivanjem Imena Božijeg. Plodovi pravilne i 

nepravilne molitve. Blagodatno dejstvo umne molitve na celog čoveka.  

•     Česta usna molitva privodi pažljivoj, a pažljiva umnoj i neprestanoj. Osnova, pak, pažnje 

jeste strah Božiji i neužurbanost u molitvi.  

•     Umna molitva je tajna, koja je skrivena od vekova. Duša je umna heruvimska kolesnica, 

koja nosi tajnu Slova u svima trima sastojcima (ljudske) prirode: i telesnoj, i umnoj, i srdačnoj. Ta 

tajna je rajsko delo.  

•     Umno delanje jeste: ʺčuvati svoj umʺ. Ono je uski i tesni, tj. Mučenički put, Suština umnog 

mučeništva.  

•     Umna molitva (tj. Tajna Carstva Božijeg, skrivena zapovest i najviši dar Ljubavi Božije) 

usvaja se samo verom i pokajanjem, rađajući večno slavoslovlje Božanstvenoj ljubavi Nebeskog 

Boga.  

3

•    Himna Isusovoj molitvi. Pesma Svetog Simeona Solunskog. Skrivena reč o molitvi Episkopa 

Ignjatija Brjančaninova. nadahnuta himna, tj. priziv Svetog Dimitrija Rostovskog.  

•     Umna molitva je dragoceni zalog Hristove ljubavi, koji se duši, koja Ga je zavolela daje kao 

uteha u njenoj zemaljskoj dolini stranstvovanja. Njega napada drevni misleni razbojnik, najiskusniji i 

najzavidljiviji lopov. Spasonosni postupak Sveti Otaca kojim se on čuva.  

•     Zaključna pesma Preblagoslovenoj Vinovnici ʺumnoga putaʺ ‐ Presvetoj Djevi i Majci 

Božijoj  

•     Iz dnevnika starog sveštenika

                            

4

Životopis Starca Jovana Žuravskog  

U večni spomen biće pravednik (Ps.111, 6‐7)  Ivan Petrovič Žuravski  se  rodio  12/25.  septembra  1867.  godine u  oblasti Laudon 

Madonskog  sreza.  I  otac  i  deda  su  mu  bili  sveštenici  Ruske  Pravoslavne  Crkve,  sa službom u Polockoj  eparhiji. U mnogodetnoj porodici oca Petra  i majke Melanije  osim Jovana bilo je još četvoro dece ‐ sin Simeon, koji je i sam postao sveštenik, i tri kćeri. 

Njegov deda  je, po svojoj prilici, bio prosvetitelj. On  je poginuo još kao mlad: ubili su ga raskolnici u kući za vreme vršenja trebe (verovatno krštenja). 

Radi sticanja obrazovanja majka je Petra odredila u Polocko duhovno učilište, da bi zatim stupio i Peterburšku duhovnu seminariju, gde je kurs završio 1847. g. Sledeće, 1848. godine, 7. marta on je bio rukopoložen u sveštenika za Balovsku domaću crkvu Polocke eparhije (sada u gradu Balvi Litvanske republike). Od 1853. do 1856. godine on je služio u  Skrudalinskoj  crkvi  Riške  eparhije. Od  1841.  g.  u  Riškoj  eparhiji  je  započeo  pokret prelaska  iz  luteranstva  u  Pravoslavlje  Letonaca  i  Estonaca.  Od  tog  vremena  su  u Pribaltičkom kraju počeli da prave hramove i da zovu sveštenike za njih. 

Želeći da koristi delu Pravoslavlja među Letoncima, otac Petar  je zaiskao da ga naznače  u  jedan  od  hramova  gde  se  služba  vršila  na  letonskom  jeziku.  Po  ukazu arhiepiskopa  Platona  (Gorodeckog)  Riškog  i  Mitavskog,  on  je  bio  određen  za sveštenika u Kalcenavsku crkvu Kerstenbemskog doma. 

Od  tog vremena  je  započelo njegovo  služenje među Letoncima, da bi  se u  istom zvanju nastavilo sve do njegove smrti. Tri godine je bio kalcenavski sveštenik, oko osam godina  je  služio  u Marcienu,  devet  godina  je  bio  golgotski  sveštenik.  Rukovodio  je  i Stomerzejskim  i  Buckovskim  hramom,  a  poslednjih  deset  godina  je  bio  sveštenik  u Lidernskoj crkvi u Vidzemu. U činu sveštenika otac Petar je poslužio 44 godine. 

Otac Petar je bio jednostavan i druželjubiv tovek, potpuno predat služenju Bogu. Ma gde da je služio, svuda su ga se sećali po doblru. U poslednje vreme svog života stekao je od Boga dar čiste  i silne molitve. Kod njega su  iz daleka dolazili seljaci  (i pravoslavni,  i luteranci) sa molbom da se pomoli zbog njihovih nevolja.  

 Ne  samo  kad  je  bio  potpuno  zdrav,  već  i  u  bolesti,  tj.  u  svako  doba  i  u  svim 

vremenskim uslovima on  se na prvi poziv upućivao u domove  svojih parohijana  radi obavljanja treba. 

U  svom  životu on  je  iskusio mnoge nevolje,  služeći u kraju  inoveraca. Otac Petar Žuravski  je  umro  10.  juna  1892.  godine.  Opelo  je  služilo  osam  sveštenoslužitelja predvođenih  kerstenberskim  sveštenikom,  ocem Vasilijem  Pokrovskim. Među  njima su  bila  i  dva  njegova  sina,  sveštenik  Simeon  i  đakon  Jovan  Žuravski.  Zaupokojena Liturgija je služena na letonskom, a opelo na crkvenoslovenskom jeziku. 

Sahrani  je  prisustvovalo  oko  dve  hiljade  ljudi.  Dan  je  bio  vedar  i  tih,  a  pojanje predivno. U duhovnoj atmosferi se osećao izuzetan značaj događaja. 

5

Otac Jovan Žuravski mu se i za života, a i posle smrti više puta obraćao sa molbom za pomoć: i dobijao ju je (up. „Iz dnevnika starog sveštenikaʺ). 

Vanječka  Žuravski  je  u  detinjstvu  video  anđele:  tajanstveno  viđenje  je  ostavilo naročit božanstveni utisak na njegovu dušu. Verovatno su od samog detinjstva on i brat Simeon, zajedno sa sestrama, redovno išli na službe u crkvu u kojoj je služio njihov otac, pomažući u pojanju za pevnicom. Vanječka je zavoleo crkveno pojanje i molitvu. 

Po  završetku  škole  1884.  godine,  Jovan  Žuravski  se  upisao  u  Rišku  duhovnu seminariju,  koja  se  zajedno  sa  seminarskom  Pokrovskom  crkvom  nalazila  u Kronvaldovom bulevaru br. 9 (gde je danas Riški medicinski fakultet). U vreme slobodno od učenja, on je pevao u Riškom arhijerejskom horu u Sabornoj crkvi Hristovog Rođenja pod upravom dirigenta Kislova, koji  je bio učenik rukovodioca Petrogradskog crkvenog hora  i kompozitora Aleksandra Ljvova. On  je  stekao  široka  znanja  iz  oblasti  crkvenog pojanja,  što mu  je  omogućilo  da  1900.  godine  izda  „Bogoslužbeni  zbornik  za  crkveno pojanjeʺ na  letonskom  jeziku sa notama  (izd. Riga, 1900. g.), kojim su se vernici obilno koristili  radi  opštenarodnog  pojanja  u  letonskim  parohijama.  Otac  Jovan  je  kasnije svojim parohijanima govorio da molitva predstavlja po‐janje duše Bogu: „Moliti se treba pevajućiʺ. „Crkveni pojci su  svetiljke doma Božijegʺ. Sam  je naročito voleo „Heruvikuʺ (br. 69) i „Milost miraʺ (br. 11,12, 13) iz crkvenog pojanja. 

Brinući  se  o  opštenarodnom  pevanju  u  hramu,  o  zajedničkoj molitvi,  o molitvi sveštenika „zajedno sa narodom, a ne umesto narodaʺ, on  je krajem  tridesetih godina pripremio za štampu prikladni džepni zbornik za parohijane ‐ „Pesmoslovʺ („ Svenoćno bdenjeʺ,  „Liturgijaʺ,  „Veliki  postʺ).  Njegova  namera  je  bilo  jednoobrazno  pojanje  u pravoslavnim  crkvama,  školama  i  porodicama.  Nažalost,  usled  ratnih  događanja Drugog  svetskog  rata  zbornik  je  izgubljen,  usled  čega  nije  ni  izdat. Međutim, mi  ‐ njegovi  potomci  bismo mogli  da  ispunimo  njegovo  zaveštanje. Možda  se  taj  zbornik sačuvao kod nekoga od onih koji čitaju ove redove? 

 Po završetku seminarije 1890. godine, Jovan služi kao čitač u Vindavi (Ventspils) u 

Zamkovskoj  crkvi  svih  svetih, u  kojoj  je  starešina  bio poznati  sveštenik,  otac Vasilije Aljakritski. Godine 1891. Jovan služi kao čitač u Vaznesenskoj  letonskoj parohiji u Rigi (koja  se nalazi u ulici Menes). Arhiepiskop Arsenije  (Brjancev) ga  je 19.  februara 1892. godine  rukopoložio  za  đakona  u  Jakopštatskoj  (Jekapils)  Sveto‐Duhovskoj  crkvi,  a  12. februara 1895. godine za sveštenika Marcijenske crkve (gde je nekad služio i njegov otac) u Vidzemu. U Marcijenu otac Jovan Žuravski nastavlja sveto delo svog oca: on restaurira ikonostas  u  Crkvi  svetog  Aleksija  (1898.  g.),  gradi  crkvicu  u  ime  svetog  Aleksandra Nevskog na pravoslavnom groblju  (1897. g.)  i Marcijensko duhovno‐parohijsko učilište (1899.  g.). Za  svoju  delatnost  on  više  puta  dobija  zahvalnost  od  riškog  arhiepiskopa Agatangela (Preobraženskog). 

Poznato je da je u godinama službe u Marcijenu otac Jovan bio divan, dobar, blag i predusretljiv  veroučitelj.  Njegova  dobra  duša  je  učenicima  prenosila  Reč  Božiju  u neiskvarenom vidu, u svetlosti ljubavi i molitve. 

6

Rigu  i  Vindavu  (Ventspils)  je  1900.  godine  posetio  sveti  pravedni  otac  Jovan (Sergijev)  Kronštatski.1  U  Rigi  je  služio  Božanstvenu  Liturgiju  (ili moleban)  u  Crkvi „Svih  žalosnih  radostʺ,  a  12.  maja  ‐  moleban  na  osvećenju  dečijeg  sanatorijuma  u Vindavi  i  Liturgiju  u  Vindavskoj  crkvi.  U  Vindavi  su  ocu  Jovanu  Kronštatskom sasluživali  sveštenici  Riške  eparhije  ‐  otac  Vasilije  Aljakritski,  otac  Vladimir  Plis, ključar saborne crkve, otac Vinter, otac Jankovič, otac Cerinj. Moguće je da se otac Jovan Žuravski  u  to  vreme  sretao  sa  ocem  Jovanom  Kronštatskim  u  Crkvi  „Svih  žalosnih radostʺ, a moguće je da ga je posetio u Kronštatu,  još dok  je bio seminarist. Pouzdano se  zna  samo  da  je  sveti  otac Crkve  ocu  Jovanu Žuravskom  poklonio  rasu  i  da mu  je predao duhovne zavete. Narod je kasnije govorio: „Dar je od Jovana prešao Jovanuʺ. 

Do poslednjih godina svog života otac Jovan Žuravski je čuvao rasu koju  je primio od oca Jovana Kronštatskog. Na žrtveniku u oltaru  je uvek stajala  ikona svetog oca. U svom životu on se trudio da ispuni njegove zavete. Kakvi behu ti zaveti? 

Otac  Jovan  je  bio  siromaštvoljubiv  i  besrebrenik.  On  je  svoju  platu  delio siromasima.  Jednom  je odbio mesto unosne službe u Sabornoj crkvi  i uzeo na sebe krst služenja  u  Riškoj  zatvorskoj  crkvi  i  Sadovnikovom  sirotištu  svetog  Tirsa. On  je  uvek  bio veroučitelj  u  školama  (osim  u  sovjetsko  vreme),  nikada  ne  odbijajući  da  pričesti bolesnike. On je sa Svetim Darovima išao kod onih koji su čekali Božiju posetu. Krotko je  trpeo mnoge muke od bližnjih, naročito od  supruge,  sa kojom  je  živeo kao brat  sa sestrom.  

Bio  je najbolji nastavnik  i duhovnik  riških mladih  sveštenika. Međutim, danas  se potpuno  jasno otkriva da  je pre svega bio veliki molitvenik: on se stalno molio, naročito noću. Bilo je slučajeva da se [nekima] javljao u snovima, poučavajući ih. 

Otac  Jovan  Žuravski  je  bio  predan  služitelj  Božanstvene  Liturgije.  Njegova duhovna  čeda  smatraju  da  je  na  njega  taj  dar  prešao  od  oca  Jovana  Kronštatskog. Liturgiju  je  on  služio  sveusrdno  i  po  punom  činu.  Pevalo  se  skladno  i  molitveno. Baćuška je u oltaru često klečao. 

Za vreme službe otac  Jovan  je ponekad bio udostojavan viđenja nevidljivog sveta  i duša  upokojenih.  Ponekad  vas  je  obuzimalo  divljenje  od  njegovog  služenja.  Imajući smelost  oca  Jovana  Kronštatskog,  baćuška  je  dozvoljavao  da  se  naglas  čitaju  tajne molitve,  otvarajući  carske  dveri  tokom  evharistijskog  kanona.  Pominjanje  živih  radi zdravlja  i duša usnulih  radi upokojenja  čitalo  se naglas dva puta na proskomidiji  i na Liturgiji. 

Hram „Svih žalosnih  radostʺ, u kome  je on služio, uvek  je bio prepun, dok  su drugi pored  njega  bili  prazni.  Vernici  pričaju  da  je  služba  u  Crkvi  „Svih  žalosnih  radostʺ počinjala u osam sati ujutru, a završavala u tri popodne. Potom su svi  išli kod njega kao kod starca po savet i na blagoslov. Iz hrama su išli kući kao da lete po vazduhu: na ljude je silazila [velika] sila blagodati. 

1 Otac  Jovan Kronštatski  je prvi put u Rigi bio 1894. godine. Božanstvenu Liturgiju u Sabornoj crkvi Hristovog Rođenja on je služio 21. septembra pri ogromnom mnoštu naroda.  

7

Otac Jovan Žuravski je od Boga dobio i druge darove: dar isceljivanja (s obzirom da se  dešavalo  da  isceljuje,  pomazujući  osvećenim  uljem)  i  dar  prozorljivosti  (što  se projavilo u  tačnim  savetima  i proziranju onoga  što  je bilo  i  što može da bu‐de). Svoja duhovna čeda je upozoravao na opasnost. On je duhovno video, „shvataoʺ celog čoveka. Molitva starca je čuvala i štitila [ljude]. 

Od  1902.  godine  sve  do  evakuacije  1915.  godine  (kada  je  Nemačka  okupirala Letoniju),  otac  Jovan Žuravski  je  služio  u Vindavskoj Nikolajevskoj  crkvi. Ne  zna  se gde  se  baćuška  nalazio  u  godinama  evakuacije  (1915‐1918.).  Ima,  međutim, svedočanstava da  je  bio u Kijevu,  gde  je držao  razgovore  na duhovne  teme. Po  našoj pretpostavci njegovom peru pripada nadahnuta poema „O unutrašnjem Hrišćanstvuʺ, koju  predlažemo  pažnji  čitalaca.  Ona  predstavlja  sintezu  pravoslavnog  svetootačkog učenja  o  „umnom  delanjuʺ,  tj.  unutrašnjoj molitvi.  To  delo  je  postalo  priručna  knjiga mnogih  svetovnjaka  i  sveštenika. Ona  je mnoge  naučila molitvi,  smirenju  i  jed[i]nom potrebnom: usrdnom traženju Carstva Božijeg. Duhovna čeda starca govore da se radi o njegovoj  knjizi.  Postoji  svedočanstvo Valerije  S.  o  autorskom  spisu  baćuške  na  pisaćoj mašini. Ta knjiga pripada „ranomʺ Žuravskom (s obzirom da ju je napisao kad mu je bilo 40‐50 godina). Stoga  je napisana uzvišenijim  i nadahnutijim stilom, koji se  razlikuje od jezika njegovih beseda u starosti. (U uvodu knjige reči autora navode da  je knjiga „plod četrdesetogodišnjeg  osluškivanja  božanstvene  simfonije  svetih  otaca  Pravoslavne Crkveʺ. Baćuška je 1918. godine imao 51 godinu).  

 Postoje  podaci  da  u  epistolarnom  nasleđu  oca  Jovana  ima  nekoliko  hiljada 

odgovora  na  pisma  njegovih  duhovnih  čeda.  Nažalost,  posle  smrti  starca  arhiva  je izgubljena, a pisma su (po svedočanstvu njegovih duhov‐nih čeda) uglavnom upućivana van granica Letonije. Mi ih do sada nismo mogli naći. Pronalaženje tih pisama i njihovo objavljivanje  je, možda, sledeća etapa u radu na  izučavanju života oca  Jovana. Molimo sve koji bilo šta znaju o rečenome da se odazovu. 

Od  1920. do  1940.  godine  otac  Jovan  je  sveštenik‐lektor u Riškim  tamnicama. On služi u Centralnom Riškom  zatvoru u Matisovoj ulici, gde  je  još od  carskog vremena bila Crkva svetog Nikolaja, i u Riškoj otpremnoj tamnici (na Brasovoj stanici), gde je bila Crkva  svetog  Sergija.  On  takođe  posećuje  i  Sirotište  svetog  Tirsa.  Otac  Jovan  nas  u rečenome podseća na  svetog Nikolaja  Čudotvorca  ‐ dobrog pastira. Mnoštvo džepova njegove  naročito  sašivene  rase  su  uvek  bili  puni  poklona  za  zatvorenike. Na  velike praznike on je sa čitavim džakovima poklona obilazio tamnice. 

U  zatvoru on  stvara  četiri hora  i dve duhovne biblioteke. Preko pojanja  i molitve zabludele  duše  prilaze  Bogu.  Zatvorenici  mu  za  crkvu  prave  različita  rukodelja,  na primer, izrezbarene obloške za Jevanđelje (slično kao u „Domovima radinostiʺ oca Jovan Kronštatskog).  Priča  se  da  su  se mnogi  zatvorenici  promenili: mnoge  je  otac  Jovan vratio u Crkvu i mnogima je pomogao da spasu dušu. 

U  sovjetsko  vreme  zatvorska  crkva  se  zatvara  i  izbacuju  se  knjige  iz  biblioteke. Crkva u Sirotištu svetog Tirsa biva srušena i opljačkana. Divno je i čudesno kako samog 

8

baćušku Bog čuva od nevolja. Nemci dolaze 1941. godine. Gestapo i SS vojska masovno streljaju Jevreje u Rigi. Baćuška mnoge Jevreje krštava u Pravoslavlje, čime ih spasava i od duhovne i od fizičke smrti. Šta, međutim, njemu preti zbog toga? Streljanje. Ipak, Bog ga čuva od svih opasnosti. 

[Nastupila  je] 1944. godina. Sovjetska vojska  je ponovo u Rigi. Šta da  čini? Da beži? Zauvek  odlazi  grupa  sveštenika  (25  ljudi)  predvođena  riškim  episkopom  Jovanom (Harklavsom). Baćuška pita  svoju omiljenu Kazansku  ikonu Majke Božije  (sa kojom  je uvek razgovarao) da li da ide ili da ne ide. Bogomati odrečno odmahuje glavom: „Nemoj ićiʺ. 

Od  1940.  do  1962.  godine  otac  Jovan  Žuravski  je  starešina Crkve  „Svih  žalosnih radostʺ, u kojoj je jednom služio otac Jovan Kronštatski. Ona je poslednje mesto njegovog služenja. On 1940. godine ima već sedamdeset i tri godine. Tu se on u potpunosti predao pastirskoj delatnosti  i molitvi. On  već  ima  veliko  iskustvo  i veliku  službu  iza  sebe. Pa ipak, treba „pretrpeti do krajaʺ. Opasno  je postati sličan  jevanđelskom bogatašu, koji  je nakupio bogatstvo  i postao spokojan. I baćuška služi bez odbijanja. On naročito voli da se moli Majci Božijoj  i da  joj služi akatiste.  Izuzetno voli decu, koju „prepoznajeʺ  još u majčinoj utrobi i vidi ih još dok se nisu ni rodila.  

On uvek mazi decu  i daje  im bombone. Govori hrabre  i  izobličavajuće propovedi  i odgovara  na  sva  pitanja  svih  koji  dolaze  kod  njega.  Glasno  govori  o  bezbožnicima‐komunistima. Prate ga poslani špijuni‐potkazivači, ali ga Bog čuva... 

Najvažnije je, pak, što on uči parohijane molitvi, tj. glavnoj hrišćanskoj vrlini. Zanimljiv  je odnos oca  Jovana prema  tajni  smrti, prema  svetu upokojenih. On  je 

imao bogato natprirodno  iskustvo otkrivenja,  tj. viđenja duša svetih pokraj  čijih kivota se molio  i  duša  umrlih  na  grobljima  i  u  crkvi  za  vreme  službe,  naročito  za  vreme Božanstvene Liturgije. Njemu su se javljali oni za koje se molio. Silna molitva starca kao da  je  javljala  izobraženje  nevidljivog  sveta.  Njemu  pripadaju  predivne  reči  da  se  za umrle  treba moliti  sa  suzama u očima. On  je uvek dušom bio blizak onima za koje se molio  i  kojima  se molio,  što  je  izazivalo  tajanstveno  dejstvo.  Slično  se  dešavalo  i  sa zdravim duhovnim  čedima,  koja  su,  iako  su  se  fizički  nalazila daleko,  osećala  blizinu starca i njegovo prisustvo. 

Njegovo živo učenje „o svetu živihʺ (budući da Bog nije Bog mrtvih, nego živih ‐ Mk. 12,27)  jeste veoma važno za savremenu  racionalnu  i  često hladnu  svest, koja ne  zna  za naše žive veze sa upokojenima i za realnu bliskost sa njima. 

U poslednjim godina službe  iz devedesetogodišnjeg starca  Jovana  je počela da se izliva  naročita  svetlost.  Setimo  se  svetog Serafima Sarovskog, koga  je Bog  četrdeset  i sedam godina pripremao za služenje ljudima i potom ga svima otkrio. Slično je bilo i sa ocem  Jovanom. U  poslednjem  periodu  života  on  je  starac,  „zlatni  baćuškaʺ  (kako  ga zovu u narodu). On  je  istinski duhovni rukovodilac od Boga. Kod njega  idu  i putuju  iz cele  Rusije  i  iz  inostranstva.  On  svakodnevno  piše  na  desetine  pisama  i  pomaže, pomaže, pomaže... On „sabira  sa Hristomʺ  stado Njegovo. On  je bliski prijatelj bivšeg valaamskog starca, duhovnika Riške Spaso  ‐ Preobraženske pustinje, oca shiarhimandrita 

9

Kozme (Smirnova). On je duhovnik mnogih duhovnika. Upravo  u  tom  periodu  Gospod  u  njemu  otkriva  dar  prozorljivosti.  On  govori  o 

svetosti  Letonske  zemlje,  o  njenom  budućem  oslobađanju,  o  budućim  patnjama  i  o Božijem karanju. On govori:  „Deca vaša  će  još učiti  zakon Božijiʺ.  I  sve drugo o  čemu govori zbiva  se neposredno pred našim očima. Na kraju života otac  Jovan  je pretrpeo gonjenje.  Najpre  je  dobio  upozorenje  od  svoje  braće  sveštenoslužitelja,  a  kasnije  i oficijelni  ukaz  koji  je  zabranjivao  da  na  propovedima  govori  „sablažnjive  i  teško shvatljive reči, primere i fakteʺ (verovatno o komunistima), te da se „prilikom vršenja bogosluženja strogo rukovodi uputstvima iz Služebnikaʺ... Carske dveri treba da otvara u određeno  vremeʺ.  Potom  ga  dve  godine  pre  smrti  (kao  što  je  predvideo)  po  dostavi njegove braće udaljuju od služenja u Crkvi „Svih žalosnih  radostʺ  i prinuđavaju da sam napiše molbu za odlazak u penziju.  

On  ima devedeset  i pet godina, ali  još može da služi: on  je  toliko učinio za Crkvu Hristovu.  Parohija Crkve  „Svih  žalosnih  radostʺ  u  zaštitu  baćuške  piše  arhijereju  koji upravlja eparhijom: „Za svakog od nas  je ovde bila  jedna porodica,  jedan dom. Gotovo svaki  od  nas  ima  desetogodišnju  ili  dvadesetogodišnju molitvu,  koju  je  sa  klečanjem izlivao pred prestolom „Svih žalosnih  radost“, zajedno sa ocem  Jovanom. Molimo Vas, visokopreosvećeni  vladiko...  Obradujte  nas  u  našim  i  inače  teškim  mukama svakodnevnog života.  I za nas  će najveća radost biti da ponovo dobijemo  i ugledamo protojereja Jovana pred prestolom „Svih žalosnih radostʺ, od koga je bezbožno oteranʺ. 

Avaj, arhijerej nije poslušao glas naroda, po čijim molitvama je još uvek živ i zdrav... Baćuška  je  predskazao  da  će  crkva  biti  srušena  kada  ga  odstrane  i  kada  bude 

umro. Ona  je bila  jedina crkva u Rigi koja  je srušena u sovjetsko vreme. I čovek se pita zbog  čega. Da mi sami, pravoslavni nismo  izdali svog starca, spoljašnji neprijatelji ne bi mogli da nas pobede. 

Da, mi smo neranjivi sve dok  je među nama mir. Nad tim se treba zamisliti. Svima koji su srušili crkvu, koji su 1925. godine srušili Crkvicu Kazanske ikone Majke Božije na trgu  pored  železničke  stanice  u  Rigi,  koji  su  zatvarali  rišku  Sabornu  crkvu Hristovog Rođenja  i  koji  su  ga  oklevetali  starac  je  predskazao  Božije  karanje,  koje  se  na  svima ispunilo uskoro, još za njegova života. 

Baćuška  je umro na Cveti  ‐ Ulazak Gospodnji u  Jerusalim 31. marta 1964. godine  i verujemo da  je ušao u Carstvo nebesko. Opojan je u belom kovčegu u riškoj Crkvi Jovana Preteče  4.  aprila, uoči Velikog Petka. Na  opelu  je učestvovalo dvadeset  sveštenika Riške eparhije  Ruske  Pravoslavne  Crkve  sa  episkopom  Nikonom  (Fomičevom)  Riškim  i Letonskim na čelu u prisustvu mnoštva naroda. 

Starčev grob se nalazi na groblju sa desne strane oltara Crkve svetog Jovana Preteče i gotovo preko puta ulaza u bivšu Crkvicu Kazanske ikone Majke Božije. 

Ja  sam  svestan  svoje  nemoći  s  obzirom  da  pokušavam  da  pišem  o  starcu  čija  je duhovna mera beskrajno velika. Šta mogu da dodam kao zaključak?  

Čitajući  uspomene mnogih  duhovnih  čeda  oca  Jovana,  razgovarajući  sa  ljudima koji  su  ga  znali  i  od  njega  dobili  duhovnu  pomoć,  čovek  vidi  da  portret  starca 

10

začuđujuće  podseća  na  svetiteljski  obraz  Nikolaja  Čudotvorca.  [On  beše]  poučan, spokojan,  nezlobiv,  krotak,  bez  taštine,  siromaštvoljubiv,  besrebrenik,  zaštitnik ugnjetenih, oslobodilac  i  spasilac zatočenika, hranitelj gladnih Svetim Tajnama. On  je oblačio nage, dostigao čistotu srca i molitvenu silu, mnoge isceljivao, od nesreća i patnje čuvao i predskazao pogibiju nečastivih. 

  Žitije oca Jovana Žuravskog se ne završava, budući da je sam govorio: „Kad umrem 

dolazite kod mene na grob da se pomolite, ali samo kada je služba već gotova: za vreme službe ja sam u hramuʺ. I oni koji dolaze da se pomole znaju da on pomaže: oni dobijaju iscelenja, blagoslove i urazumljenje po svojim iskanjima. 

  

   

Predgovor   

„Gospode, pošalji mi blagodat tvoju u pomoć da proslavim sveto ime tvojeʺ. 

 sveti Jovan Zlatousti 

 „Učini molitvu svoju tajinstvomʺ. 

 sveti Jovan Zlatousti 

 Ova  knjiga  je  plod moga  skoro  četrdesetogodišnjeg  osluškivanja  božanstvene  simfonije 

slovesnih zvukova,  tj. misli svetih otaca Pravoslavne Crkve, besmrtnih  iskatelja umne krasote. Ona, naravno, nije akademsko „istraživanjeʺ, niti bogoslovska rasprava o Bogu i putevima ka Njemu. Nije. I još jednom ‐ nije. 

Ona  je sveštena poezija, odjek nadahnuća kojim su bili obuzeti oci. Ona  je pesma srca o „umnom delanjuʺ,  o divnoj muzici  nebesa,  koja proslavlja Divnog Boga. Nju  je duša  čula u besmrtnoj  simfoniji  otaca,  kao  osnovni  lajtmotiv  celokupne  pravoslavne  askeze,  tj.  svih svetootačkih spisa. 

Raspon mojih glasovnih mogućnosti nije veliki. Međutim, ja sam zapevao iskreno, tj. kako sam mogao.  I ukoliko  neko drugi  lepše  i  zvučnije  zapoje  o  istome,  ja  ću mu  se  sa  ljubavlju potčiniti, slavosloveći Divnoga Boga u Njegovim divnim svetiteljima. 

 

11

***  Raskrivajući skrivene misli svetih otaca o „umnom delanjuʺ, ja nisam imao nameru da sam 

predmet izlažem u vidu sistema: ja sam bio daleko od takve namere. Njega  je  sistematski  izložio  u  najprostijoj  formi  i  sa  neuporedivom  jasnoćom 

blagosloveni pesnik „umnog delanjaʺ ‐ bogomudri episkop Ignjatije Brjančaninov. Kod njega je to učenje, ta ‐ „nauka nad naukamaʺ i „umetnost nad umetnostimaʺ izloženo 

sistematski jasno, prosto i dostupno svakome ko želi da usvoji njegovo delanje.  Ja  sam  imao  drukčiju  nameru. Mene  je  rukovodila  skromna  srdačna  želja  da  čitaocu 

zapevam pesmu o Divnom Bogu i da učinim da srcem oseti beskrajno bliskog i živog Boga, a ne da pružim sistem svetih misli otaca. U meni je bila tajna želja da u čitaocu probudim srdačno, živo osećanje prema Bogu ‐ Spasitelju našem. 

Taj maleni potočić osećanja se, uz dolično umno praćenje, pretvara u reku živog, umnog truda, u  „umno delanje“.  I  tada  neprestana umna molitva  nije  „tegobno mehaničko  zanimanje“,  nego disanje života.  Jer, disati vazduhom neprestane molitve ne  treba po nuždi, nego stoga što  se ne može njime ne disati: on  je zapravo organska neophodnost  i duhovna hrana. Takvo delanje molitve ističe iz živog osećanja prema Živome Bogu. 

Postati  svestan  blizine  Božijeg  prisustva  na  svakom  mestu  i  usvojiti  osećanje Njegovog  živog  prisustva  i  predstavlja  spasonosni momenat  koji  oživljava  dušu  i  iz koga ističe „potresna pobožnostʺ, strah [Božiji] i „umna molitvaʺ. 

Radi boljeg zagrevanja moje namere ja sam pribegao ognjenim mislima samo onih otaca  koji  su  i  sami  bili  pesnici  „umnog  delanjaʺ,  tj.  koji  su  živeli  molitvenim nadahnućem.  Jer, prava, živa molitva  jeste božanstveno nadahnuće blagodati, pesma srca Bogu. Stoga je bogonadahnuti prorok ‐ pojac i rekao: Pevaću Bogu mome dokle postojim [Ps. 145,2]. 

Međutim, mehaničko  bavljenje molitvom  jeste  jedan  od  puteva  koji  privode  tom nadahnuću, toj pesmi. 

Plamene misli plamenih otaca zagrevale  su moju nameru da gurnem nešto bliže božanstvenom nadahnuću, tj. ognju one koji se oko njega smrzavaju. [Ja sam želeo] da se oni barem osećanjem (ako ne i umom) od njega zagreju. 

I ukoliko sam uspeo da makar neznatno u čitaocu pobudim to osećanje smatraću da moj trud nije bio uzaludan, budući da će se u nečijoj duši roditi radosna pesma o Bogu, Spasitelju našem. 

A  to  će  biti početak  blagodatnog  nadahnuća, početak unutarnje molitve, početak pesme  srca  Bogu.  I  tada  će  srce  nadahnuto  zapevati  himnu  večnog  slavoslovlja Divnome, Velikome i Živome Bogu, koji večno živi i koji je beskrajno blizak sirotoj duši čovekovoj, koju toplo zagreva svojom potresnom Božanstvenom toplinom. 

 *** 

 

12

Ova  knjiga  nije  napisana  za  sve,  nego  samo  za  izabrane,  za  moje  u  Gospodu duhovne prijatelje, za  iskatelje „umne krasoteʺ, za one koji  su bolna  srca kroz  sav život prošli sa ustremljenim iskanjem „umnog izgubljenikaʺ, tj. vlastite duše. 

   Ova knjiga  je duhovna  sinteza mog života, koja se  rodila u procesu mog  složenog 

religioznog opita. Ta sinteza  je kvintesencija  čitave pravoslavne askeze, koja  je veoma složena i maglovita za mudrijaški razum i veoma prosta i jasna za verujuće srce. 

Put srca je mene priveo spasonosnoj sintezi: unutrašnjem poznanju „umne krasoteʺ i nalaženju puta koji vodi ka njoj.  

     I  

Tajna Carstva Božijeg – samo za one, koji su verom progledali  

Vama je dano da znate tajne Carstva Božijega, a onima napolju sve u pričama biva 

(Mk.4,11)  Jevanđelje  je  ‐  unutrašnja,  Božanstvena  tajna,  koja  se  usvaja  unutrašnjim,  živim 

osećanjem  srca.  Živo,  unutrašnje  osećanje  srca  jeste  blagodatna,  opitna  vera.  Bez  tog blagodatnog  opitnog  usvajanja  Jevanđelje  je  (u  najboljem  slučaju)  božanstvena  „pričaʺ, novi  hrišćanski  moral,  premda  samo  do  Getsimanije.  Takvo  usvajanje  spoljašnjeg Jevanđelja ne biva trajno. Naime, do prvog iskušenja Njemu viču: „Osanaʺ, a po potresu spoljašnje  vere,  spoljašnjeg poklonjenja urlaju:  „Raspni  ga,  raspniʺ,  ili  odlaze u  tamnu noć. 

Samo unutrašnje, srdačno usvajanje raskriva tajne Jevanđelja  i k njemu privlači srce na neodvojiv način. 

„U skladu sa životom usvaja se istinaʺ, rekao je veliki nastavnik umnoga monaštva ‐ sveti Isaak Sirin. 

Po meri  unutrašnjeg  očišćenja  raskriva  se  Jevanđelje.  Srce  se  čisti  unutrašnjim podvigom pokajanja. Očišćenim  srcem usvaja  se  Jevanđelje. Stoga  je Gospod kao  svoju prvu reč grešnom i nevernom svetu rekao: 

 Pokajte se i verujte u Jevanđelje. 

13

 Prva  zapovest  Novog  Zaveta  jeste  pokajanje.  Bez  pokajanja  je  Jevanđelje,  tj. 

blagodatni  život  ‐ nedostižan.  Samo pokajanjem grešna duša ulazi u novi, blagodatni život.  Pokajanjem  duša  nalazi  blagodatnu  veru:  trudom  očišćenja  srca  oživljavaju unutrašnja  osećanja. Njima  duša  usvaja  unutrašnji  duhovni  život  i  Jevanđelje,  što  i jeste blagodatna vera. 

Greh  okamenjuje  srce,  ubija  ga  i  umrtvljuje  njegove  nežne  organe  osećanja,  koji usvajaju  duhovni,  blagodatni  život.  Stoga  „spoljašnjimʺ,  koji  prebivaju  u  grehu,  tajne Carstva  Božijeg  nisu  date:  one  su  za  njih  nedostupne.  Za  „spoljašnjeʺ Hrišćanstvo  je dato u spoljašnjim pričama: u veštastvenome, u vidljivom. 

Gledajući ‐ oni ga ne vide, slušajući ‐ ne čuju i srcem ne razumeju.  Njegove  tajne  se  raskrivaju  samo  na  unutrašnjem  putu,  na  putu  očišćenog  srca. 

Unutrašnji  put  jeste  put  unutrašnjeg  pokajanja.  Blagodatno  pokajanje  je  unutarnja promena  čitavog  života  ‐  i  telesnog  i  duhovnog.  „Početni  momenat  pokajanja  jeste rođenje  odozgoʺ  u  novi,  blagodatni  život.  Bez  tog  rođenja  nema  ni  novog  života. Momenat  rođenja  i  pokajanja  uvodi  u  novi  blagodatni  život  ‐  u  život  pokajanja. Očišćeno  srce  oživljava  za  usvajanje  Jevanđelja,  za  usvajanje  novog,  blagodatnog života.  Jevanđelje  je  blagodatni,  božanstveni  život,  život  Božijeg  čuda.  Očišćeno pokajanjem,  srce  usvaja  novi  život  kao  čudo.  Živim,  realnim  osećanjem  ono  usvaja „potvrdu stvari kojima se nadamoʺ,  tj. blagodatni život vere. Oživelo srce živi novim vazduhom duhovnog života ‐ vazduhom pokajanja. 

Samog  sebe  obmanjuje  onaj  ko  živi  u  teloljubivim  pohotama,  tj.  prebiva  u  slasti teloljublja  i misli da prebiva u duhovnom životu Hrišćanina. Taj put  je samoobmana, „lažljivi put u pohotama plotiʺ. Na njemu ne obitava Duh Božiji. To nije put Jevanđelja. Na  njemu  nema  očišćenja  od  umrtvljujućeg  greha,  usled  čega  nema  ni  usvajanja duhovnog  života.  Samo  na  putu  odvajanja  od  teloljubivog  života,  na  putu  pokajanja duša nalazi blagodatnu veru u živim osećanjima srca. Na drugom se mestu blagodatna vera  neće  naći.  Živom  verom  srca,  tj.  živim  osećanjem  duša  ljudska  nalazi  duhovni život, duhovno biće i u njemu utvrđuje svoje vremensko značenje. U kratkom trenutku vremena, u tački zemaljskog bića ona određuje usmerenost svoje volje za neobuhvatljivu delatnost  u  večnosti. U  podvigu  pokajanja  i  žive  opitne  vere  ljudska  duša  utvrđuje svoje  biće  u  Božanstvenom:  ona  ulazi  u  krug  tog  bića  i  „sadejstvujućom  blagodaću izobilno usvaja oboženje, postajući učesnica svetlosti  i pričesnica Božanstvaʺ (Kanon pred Pričešće, Molitva 7). 

Sve je moguće onome ko veruje, rekao je Gospod. Onome ko je našao taj put i podvigom umne  volje  nadišao  spoljašnje,  teloljubivo  življenje,  ko  se  verom  ogradio  od  varljivog „drveta poznanja dobra i zlaʺ kao sablazni i oslobodio se, ko se najunutarnjijom mišlju i osećanjem ustremio unutarnjem, skrivenom, umnom delanju pokajanja, ko sa naporom pazi  na  svoj  život  i  neprestano  prosi,  trezvoumno  traži  jedva  primetni  put  Božiji  i smireno udara bolnim srcem u dveri milosrđa ‐ biće odgovoreno: on će naći i njemu će se otvoriti dveri skrivenih tajni Carstva Božijeg. 

14

Taj  skriveni, duhovni, unutrašnji život božanstveni ne nalaze spoljašnje duše. On se  nalazi  skrivenim,  unutarnjim  delanjem. A  samo  „delanjeʺ  nalazi malobrojni:  samo oni koji su stupili na put odrešenja od  „neveštastvenih, duhovnihʺ poseda ‐ od maštanja i želja, i počeli da paze na svoje pomisli. 

   „Ovi  odrešeni  pripadaju  unutrašnjem  činu  Hrišćanaʺ,  po  reči  svetog  Makarija 

Velikoga (Beseda 1, poglavlje 9). Oni pripadaju drugačijem hrišćanskom rodu. Pokazujući na prepodobnog Serafima, njihova Rodonačelnica  ‐ Presveta Djeva  je  rekla:  „Ovaj  je od našeg rodaʺ. 

Oni  su  nosioci  tog  drugačijeg  roda.  Oni  su  nosioci  žive  vere  Božije,  koja  je mnogodejstvena i čudotvorna. Oni su živi nosioci Života Boga. 

Oni  su  oni  koji  su  verom  progledali  i  iskustveno  poznali  skrivene  tajne  Carstva Božijeg. 

  II  

U hrišćanskom čovečanstvu je „verom progledalo“ Istočno monaštvo. U njemu su se i čuvale Tajne Carstva Božijeg 

 Unutrašnje Hrišćanstvo, koje je verom progledalo u istorijskom procesu, beše istočno 

monaštvo. Podvigom  svoje umne  volje  ono  je  stupilo na put  blagodatne vere  i  opitno poznalo tajne Carstva Božijeg, s ljubavlju ga saopštivši u svojim bogomudrim prikrivenim spisima. 

Po neispitivim sudovima Božijim istočno monaštvo je u hrišćanskom čovečanstvu čuvalo tajne Carstva Božijeg i bilo sasud Svetosti Božije, kovčeg Novoga Zaveta, u kome se čuvala „dejstvena blagodat osvećujućeg savršenstvaʺ, po izrazu svetog Makarija Velikog (Beseda 40). U monaštvu se čuvala blagodat koja je osvećivala i sav spoljašnji svet. Gospod Bog je imao „dejstveniʺ dodir sa spoljašnjim svetom preko monaštva. U tom kovčegu se (kao nekada u Izrailju) čuvala  tajna Novoga Zaveta Boga sa čovekom.  Izrailj  je za novo čovečanstvo bio ono što je monaštvo bilo za hrišćansko čovečanstvo. 

Drevni  je  Izrailj  u  sebi,  kao  u  kovčegu,  čuvao  tajnu:  obećanje  dolazećeg  Boga  ‐ Spasitelja. 

I monaštvo  je u  sebi  čuvalo  istu  tajnu, premda  ne u  obećanju,  nego  u  ispunjenju. „Obećanjeʺ se u monaštvu oplodotvorilo. „Obećaniʺ  i „dolazećiʺ Bog  je već prebivao u monaštvu kao Spasitelj čovečanstva. Skrivena od vekova i pokolenja, „tajnaʺ se otkrila Njegovim svetima, koji prebivahu na putu monaštva. Ta  tajna  je  ‐ „Hristos u namaʺ, po reči apostola (Kol.1,26‐27). 

Tu tajnu monaštvo je opitno poznalo i čuvalo u svetlim likovima svojih svetih. 

15

Spoljašnji hrišćanski svet nije primao te tajne i nije ih opitno znao. On ih je spolja pobožno  poštovao,  ali  su mu  iznutra,  u  opitnom  preživljavanju  one  bile  nepoznate. Hrišćanstvo  je  za  njega  bilo  božanstvena  priča.  Jer,  spoljašnji  hrišćanski  svet  je  svim svojim umom i osećanjem bio pogružen u veštastveno, u zemaljsko, u tašto i prolazno, u pagansko i neprosvećeno biće.  

 Stoga su mu i bile nedostupne unutrašnje tajne Hrišćanstva, tajne Carstva Božijeg. Spoljašnji  hrišćanski  svet  je,  po  svom  unutrašnjem  stremljenju,  pripadao  deci 

ovoga veka koji  se  žene  i udaju. On  se napreže oko produžavanja propadljivog  smrtnog postojanja. Njemu nije bilo poznato drugačije, večno, besmrtno, anđelsko postojanje, nije mu  bilo  poznato  vaskrsenje  koje  biva  ovde  pre  opšteg  vaskrsenja,  po  izrazu  svetog Simeona Novog Bogoslova. 

Spoljašnji hrišćanski  svet  se nije udostojio unutrašnje  tajne Hrišćanstva: on  se nije potrudio da je usvoji. On se nije potrudio da dostigne drugi vek i vaskrsenje mrtvih, gde niti se žene, niti se udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu (Mt.22,30; Lk. 20,34‐36; Fil.3,8‐11). Ne potrudivši se kako treba, on nije ni poznao te tajne, prebivajući u truležnom, smrtnom i plotskom postojanju. Uostalom, samo podvižnici i oni koji se prinuđavaju dolaze do tih tajni i ulaze u Carstvo tih tajni. 

Podvižnik  koji  se  domogao  tih  tajni  beše  istočno  monaštvo.  Ono  ih  je  opitno usvojilo i čuvalo u sebi. 

Monaštvo  se  podvigom  „umne  voljeʺ  odreklo  od  spoljašnjeg  i  veštastvenog,  od napora produžavanja  truležne, smrtne beskonačnosti, od „neveštastvenih posedaʺ, od maštanja  i  želja  i  svoju  duhovnu  „umnu  priroduʺ  ustremilo  ka  vaskrsenju  i  biću  u drugom veku. Ono i jeste unutrašnje Hrišćanstvo za verom progledale, kome se i otkrilo drugačije, skriveno, božanstveno biće, koje se skrivalo od vekova i pokolenja. 

Monaštvo  je bilo  i nosilac žive vere u Živoga Boga. Ono  je  tom verom  i  tvorilo hrišćanski  život  među  neprosvećenim  paganskim  narodima.  Ono  je  svetlošću  vere Hristove  ozarilo  te  narode.  Svetlost  Hristova  je  bila  u  monaštvu  i  sam  Hristos  je delatno prebivao u njemu. Stoga je prostu verujuću narodnu dušu i vuklo na pokloništvo po manastirima i ka starcima‐monasima: ona  je živim osećanjem svoga srca tu osećala prisustvo  Živoga  Boga  i  nije  se  varala.  Zaista,  Bog  je  bio  u monaštvu:  tamo  se  ona dodirivala sa Njim i nalazila ga u obrazima svetih inoka. 

Putem  dodira  sa monaštvom  spoljašnji  hrišćanski  svet  se  prosvećivao  i  dobijao delatnu blagodat, koja je osvećivala njegovo spoljašnje postojanje i otkrivala put prema unutrašnjem,  duhovnom  postojanju.  Osvećujuća  Hristova  blagodat  izlivala  se  na spoljašnji  svet  samo preko monaštva. Drugih puteva  osvećenja u Crkvi Hristovoj  nije bilo, nema ih, i neće ih biti. 

Svaka hrišćanska duša koja ožedni za blagodatnom promenom svoga života dobija je  i  dobijaće  je  samo  putem monaštva.  Sveti  inoci  su  nosioci  te  delatne  blagodati. U tome je tajna Crkve Hristove. I ta tajna je sveto blagodatno monaštvo. 

 

16

 U svetim podvižnicima istočnog monaštva, kojima su dane te tajne Carstva Božijeg, 

čuvao se i skriveni umni put ka osvećenju, ka nalaženju blagodatnog života i vere i ka opitnom usvajanju tih tajni. 

Prva  blagoslovena  Podvižnica  u  novom  čovečanstvu,  koja  se  svojim  umnim delanjem  domogla  skrivene  tajne  novoga  bića,  bila  je  Preblagoslovena Djeva  i Mati, Rodonačelnica  drugoga  roda,  novoga  čovečanstva,  Rodonačelnica  monaškog  roda, nebeska Igumanija zemnog monaštva. Ona  je prva proputila stazu ka tajnama Carstva Božijeg  i  nužnom  domogavanju  tih  tajni.  Od  nje  je  i  krenulo  novo  čovečanstvo: anđelsko,  božanstveno,  nebeski drugačije –  inoštvo2  [tj. monaštvo], ustremljeno drugom veku, drugom životu, vaskrsenju netruležnosti. 

 Ona, Poklonica smela, u noći bez svetlosti 

u tamnim vekovima besputice usudila se 

stazu da proputi, najkraću i nezamenjivu ‐ ka načelnoj tajni Božijoj ‐ ka svetoj netruležnosti. 

 Ona  je  sve  krotke  i  nište  i  tužne,  neuspokojive  iskatelje  unutarnjeg,  besmrtnog, 

božanstvenog, „umnog bićaʺ,  

s ljubavlju povela sa sobom ka svetloj vaseljenskoj jutarnji 

divnog vaskrsenja. I od tog časa 

iza njenih nogu, koje s trepetom bola prođoše kroz trnje, 

po čudesnim tragovima, po njenim stopama, 

koje gore draguljnim suzama i kapima rujnih rubina, 

hitaju nizovi uzanom stazom... 

A lica! 

2 Neprevodiva igra reči. Inoi ‐ znači drugi, drugačiji. Inoštvo (otuda i ‐ inok)  je stoga  ‐ „drugačijiʺ način života  u  odnosu  na  obični,  porodični.  U  našem  jeziku  se  značenje  te  reči  zadržalo  u  izrazu  ‐ inostranstvo (druga zemlja) ili inoslavni (druge vere), ‐ Prim. prev.  

17

Njihova lica sijaju nepropadljivom lepotom njenom. 

Idu... svi idu ... hitaju... ka slavi nepropadljivosti svetlog dana vaskrsenja. 

 III  

Razlika između Zapadnog i Istočnog monaštva  

U istočnom monaštvu je skrivena tajna kraja  Slavi  vaskrsenja  zapadno  monaštvo  se  ustremilo  drugim  ‐  spoljašnjim  i 

veštastvenim putem. Stoga  je kod  zapadnog monaštva  iskustvo  i kretanje drugačije, različito od istočnog. Ono ima iskustvo početka Hrišćanstva, iskustvo galilejskih polja i cvetajućih krinova (Francisko Asiški  i drugi), hodanje za Hristom po njihovoj površini (krstaški pohodi), dinamičko ustremljenje ka (spoljašnjem) oslobađanju Svete Zemlje od (spoljašnjih) neprijatelja Hrišćanstva i (spoljašnju) borbu protiv antihrista. 

To  su  osnovne  crte  puta  po  kome  se  kretalo  zapadno  monaštvo  i  njegova delatnost. One su za njega suštastvene sve do sada. 

Zapadno  monaštvo  se  u  svojoj  mladosti  sa  svojom  zaljubljenošću  u  istorijskom procesu  duhovnog  razvića  zaustavilo  na  spoljašnjem,  na  površini  ‐  gde  se  i  ukočilo. Kod  zapadnog  monaštva  je  mnogo  delovanja  po  spoljašnjoj  površini,  mnogo dinamičnosti  s  obzirom  da  prebiva  u  mladalačkom  uzrastu,  u  dobu  svežine mladalačkih  sila. Dalje od  svog mladalačkog uzrasta ono  se nije ni  razvilo, a nije ni moglo.  Jer,  zapadni  narodi  su,  po  svojoj  unutarnjoj  obdarenosti  i  razviću,  po  svom uzrastu mladalački i duhovno nezreli narodi. 

Zbog  svog  nezrelog  uzrasta,  zapadni  narodi  su  tajnu Hrišćanstva  primili  svetlo  i krasno,  sve  do  „sveštene  zaljubljenostiʺ,  pa  ipak  samo  spolja  i  površno. Unutrašnja suština njima je bila nedostupna. 

Sva je slava kćeri Careve unutra, govori prorok (Ps.44,14). Oni  tu unutrašnju  lepotu nisu prihvatili. Stoga se potom i rodila tuga za tom unutrašnjom krasotom, za gornjim, koja je svoj izraz našla u Gotici [rimo]katoličkih hramova. 

Umetnost  zidanja  hramova  nije  slučajna:  ona  izražava  unutrašnju  tajnu  naroda koji ih zida, tj. religioznu tajnu primanja Boga dušom. 

Gotika je traženje Boga na nebesima. Gotika je stremljenje uvis, tuga, krik duše koja traži ono unutrašnje. Gotika  je glad duše,  izmršavele ruke molbe koje su pružene uvis, ka  nebesima:  one  „tamoʺ  traže  ono  čega  nema  „ovdeʺ  na  zemlji. U  tim  crtama  se  i izrazila naročita osobenost religioznog opita zapadnih naroda, zapadnog monaštva. 

Međutim,  sasvim  je  drugačiji  religiozni  opit  Istočnog  Hrišćanstva,  istočnog monaštva. Tu nema ustremljenosti uvis.  Istočni hramovi ne znaju za gotiku: oni  čvrsto 

18

stoje na zemlji. Tu  je nebo neodvojivo od zemlje. Tu nema  tugovanja za nebesima. Te crte u potpunosti izražavaju unutarnje iskustvo Istočne Crkve, istočnog monaštva. 

Na istoku je ‐ posedovanje, a na zapadu je iskanje. Ovde je unutrašnje prebivanje u tajni sa Bogom, a tamo ‐ ustremljenost uvis i iskanje Boga na nebesima. Ovde je odricanje od „ovoga svetaʺ i prebivanje u gornjem, nebeskom svetu, a tamo ‐ utvrđivanje „ovoga svetaʺ  i  traženje  sveta  koji  dolazi.  Ovde  je  bogonosna  umna  molitva  i  tiha  radost nalaženja, a tamo ‐ egzaltirana zaljubljenost, koja prelazi u tugu usredsređenog iskanja. 

Stoga  je  čitavo  istočno monaštvo  unutra,  u  unutrašnjem  sagledavanju.  I  njegov uzrast  je  uzrast  sedih  vekova:  ono  je  dete  drevnih  naroda.  Njegov  uzrast  je  uzrast sagledavanja „krajaʺ. 

Iskustvo  pravoslavnog monaštva  je  božanstveno  iskustvo  „krajaʺ,  iskustvo  kraja truležnog, spoljašnjeg, grešnog postojanja, iskustvo kraja smrtnog čovekovog obraza. 

Ono  [poseduje] svetlo, veličanstveno, potresno  iskustvo početka drugog, bogonosnog postojanja,  iskustvo otkrivanja Boga koji  je došao u  telu,  iskustvo otkrivanja besmrtnog Bogočovečanskog Obraza „neizrecive slaveʺ ‐ Hristovog Lika u čovekovom obrazu. 

Sa tajnom istočnog monaštva neraskidivo je vezana i konačna sudbina hrišćanskog čovečanstva,  sudbina  celoga  sveta.  U  monaštvu  (jedino  u  istočnom,  pravoslavnom monaštvu) skrivena su poslednja vremena i rokovi, tj. tajna „krajaʺ. 

Sa iščezavanjem monaštva iščeznuće i Hrišćanstvo.  Sa iščezavanjem Hrišćanstva nestaće i spoljni svet: doći će njegov kraj.  

IV  

Istočno monaštvo je čuvalo u sebi tajnu početka Novog i kraja Starog bića 

 Misao o kraju grešnog, truležnog bića, o kraju sveta jeste drevna, proročanska misao. 

Još u Starom Zavetu proroci Božiji su govorili o njoj. Međutim,  ona  je  naročitom  svetlošću  počela  da  treperi u Novom Zavetu,  u  novoj 

svesti hrišćanskog čovečanstva. Hristos‐Spasitelj nam  je  i  rečju,  i svojim Božanstvenim Ovaploćenjem  i ulaskom u 

ljudsku prirodu dao razumevanje o kraju grešnog, smrtnog bića, o kraju ovog i o početku novog,  besmrtnog  sveta.  U  svetom  Bogoovaploćenju  i  jeste  sakrivena  tajna  novog, neveštastvenog bića i kraj starog, veštastvenog bića. 

Sami  fakt  javljanja  Boga  u  ljudskoj  prirodi  veoma  jasno  svedoči  da  ona  dobija početak novog i božanstvenog postojanja, o čemu Crkva u svojim tajanstvenim himnama (malo dostupnim neprosvećenoj svesti) likujući poje: 

 Mi praznujemo umrtvljenje smrti, 

razrušenje ada, početak drugog, večnog života. 

19

 Sa dolaskom Hrišćanstva u svet ušlo je i načelo [n]ovog postojanja, načelo večnoga. 

Hrišćanstvo  je  religija  slavlja:  Večnoga  nad  privremenim,  Besmrtnoga  nad  smrtnim, Netruležnoga nad truležnimʺ. 

Hrišćanstvo  je  religija  vaskrsenja.  U  Hrišćanstvu  se  ukida  staro,  truležno postojanje, razara ad, te umire stari, truležni čovek sa svojim starim, truležnim svetom. [U njemu, naprotiv], oživljava novi, netruležni, besmrtni čovek, čovek vaskrsenja, koji živi „na nebesimaʺ. 

U  istinskom Hrišćanstvu  svet  nalazi  svoj  kraj. U Hrišćanstvu  prestaje  da  postoji smrtni  ljudski  rod. Naprotiv, projavljuje se novi, besmrtni, anđelski  rod, koji  je stupio na put Hrišćanstva  i ujedno  na put  nestajanja  smrtnog  ljudskog  roda. Produžuje  rod samo onaj Hrišćanin koji po  svojoj  lakomislenosti ne  shvata Hrišćanstvo,  tj. koji zbog svog plotskog života ne prima njegovu tajnu (Mt.19,12). 

Tajna Hrišćanstva je velika. Smrtni rod ljudski i nastavlja da traje stoga što ne može da smesti u sasud svog duhovnog razvoja tajnu Hristove besmrtnosti. I mali  je broj onih koji mogu  da  je  usvoje.  Jedni  je  usvajaju  od  rođenja,  a  drugi po meri  razvoja  duhovne svesti. U njima se smrtni rod prekida: oni su nosioci drugog, besmrtnog roda. U njima se otkriva početak drugog, večnog života. 

Nosioci  drugačijeg,  večnog  bića  u  čovečanstvu  behu  sveti  inoci  i  sveti  izabranici Božiji  ‐ apostoli, koji behu preporođeni Duhom Božijim. Oni su prvi  iskustveno poznali taj „početak novog, božanstvenog i vanvremenoga življenjaʺ. Stoga su o biću u vremenu i o svetu koji leži u zlu izrekli proročku reč: 

Deco, poslednji je čas: i svet prolazi, i pohota njegova (1.Jn.17‐18).  Od  časa u kome se pojavila nova, hrišćanska svest,  tj. novo osećanje novoga života 

nad čovečanstvom je naročitom, nebeskom svetlošću veoma jarko zablistala prosvećena misao o kraju stare svesti, o kraju prolaznog sveta. 

Tom  svetlošću  jarko  se  ozarilo  prvo  Hrišćanstvo,  koje  je  iskustveno  i  živim osećanjem srca poznalo ono novo i drugačije. I odnos prema starom beše izrazit, oštar i nepomirljiv.  U  prosvećenoj  svesti  i  osećanju  stari  svet  je  umirao:  njegov  obraz  je iščezavao i odlazio u nebiće. 

Živo  i oštro osećanje nove hrišćanske svesti o kraju sveta  i novog odnosa prema svetu snažno i izražajno zvuči u rečima svetog apostola, koji je pisao: 

A ovo vam kažem, braćo, da je ostalo malo vremena; od sada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju, i oni koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta. (1.Kor.7,29‐31). 

U ovim rečima svetog apostola zvuči veličanstveno‐prosvećena predstava o ovom svetu.  Ovaj  svet  je  samo  obličje,  zapravo  prolazno  obličje,  tj.  samo  senka,  a  ne  sam predmet. Eto dubokog  i  oduhotvorenog pojma,  koji  je  savršeno  nesvojstven  telesnom postojanju. Eto živog  i oštrog osećanja „ovoga  svetaʺ kao  senke, kao prolaznog obličja, 

20

koji proizilazi  iz prosvećenog, blagodatnog prozrenja  i osećanja živim  čulom srca onog večnog, novog i neprolaznog postojanja, koje odbacuje prolaznu senku. 

Primivši  i  osetivši  večno  kao  novi  život,  sveti  su  o  ovome  svetu  rekli  da predstavlja samo obličje nevidljivog, zapravo prolazno obličje. Međutim, to oštro i živo osećanje novoga života hrišćanski narodi nisu usvojili: ono je svoje utočište našlo jedino u  usamljeničkim  kelijama  otšelnika  i  podvižnika  Hrišćanstva.  Ti  usamljenici  su  bili nosioci novog, drugačijeg, bogočovečanskog postojanja. Oni su išli putem vere Hristove: tom verom su iskustveno spoznavali tajne Hristove, tajne Carstva Božijeg, divna čudesa Divnog  Boga.  I  Bog  je  u  njima  zaista  bio  divan.  A  spoljašnje  Hrišćanstvo  se „posvetovnjačiloʺ,  „paganizovaloʺ,  tj.  prilagodilo  ovom  svetu  i  živelo  njegovim telesnim,  veštastvenim,  teloljubivim  životom.  Novo  postojanje  postalo  je  udeo  samo pojedinaca. 

Nebeska svetlost divnih čudesa Divnoga Boga, svetlost novog bića i kraja staroga, svetlost koja je ozarila tamno postojanje sveta ‐ od prvih dana Hrišćanstva do poslednjih vremena  ishodila  je  od  usamljenih  izabranika  Božijih,  od  inoka.  Ona  je  ishodila  iz pustinjskih monaških kelija, gde se u laboratorijama duha savršavalo veliko tajnodejstvo: život na zemlji se pretvarao u život na nebu, tamno i gusto veštastvo se oduhotvoravalo i blistalo nezemaljskim  lučama, grešna  telesnost se pretvarala  ‐ u svetu  telesnost, voda mnogih pokajničkih suza ‐ u vino večnoga veselja, zemaljski čovek ‐ u nebeskog anđela. 

U  ognju  unutrašnjih  borbi  i  tajnog  kelijnog  plača  se  pad  čovekovog  duha  u veštastvenost  i  njegovo  oveštastvljenje  menjalo,  tj.  preobražavalo  Božanstvenim dejstvom.  Pali  ljudski  duh,  koji  se  preobratio  u  plot  i  koji  je  gmizao  u  prahu  pohota, oslobađao  se  od  vlasti  pohote  ploti,  okriljavao  blagodatnim  nadahnućem  i  sa  zemlje uzletao u Gornju [oblast], gde se ozaravao lučama nezalaznog Sunca, svetleći Njegovom svetlošću i pretvarajući se u svetlost: Vi ste svetlost svetu (Mt.5,14). 

Videvši preobraženi  i svetli obraz svog bestelesnog rukovodioca  (tj. umnog duha), truležna  i  mračna  plot  (tj.  večna  družbenica  duha  i  robinja  strasti)  i  sama  se preobražavala  od  njegove  svetlosti,  postajući  prozračna,  netruležna  i  svetleći nezemaljskim zracima. 

Zemaljski  čovek  se  pretvarao  u  nebeskog  anđela  i  pomračeno  stvorenje  blistaše zracima  nezalaznog  Sunca.  Iz  ognja  borbi  i  plača  projavljivalo  se  novo,  večno  i netruležno  postojanje.  Tajna  Carstva  Božijeg  se  raskrivala  ovde,  na  zemlji  u  svetlim likovima nove tvorevine: u likovima svetih. 

 [Mi idemo] ka tom svetlom vaseljenskom jutrenju 

divnoga vaskrsenja, ka tom svetlom preobraženju tvorevine, 

ka raskrivanju tajni Carstva Božijeg na zemlji.  Put je bio dat i ukazan (Ja sam put ‐ rekao je Gospod) i data je puna mogućnost [da se 

njime  ide] u  tajni Boga koji  se odenuo u našu prirodu. Međutim, primivši Hrišćanstvo 

21

spolja  i  površno,  čovečanstvo  ga  je usvojilo  kao  religiju  obnovljenog morala,  a  ne  kao religiju čuda, ne kao religiju vaskrsenja  i delatne projave novog, neobičnog i drugačijeg bića. 

Na taj način je ono sebi izreklo presudu svog kraja. Predavši svoga Boga Spasitelja, tj.  svoj  božanstveni  život  na  raspeće  (budući  da  je  život  hrišćanskog  čovečanstva  u istoriji  ‐  raspinjanje  Boga),  ono  je  sebe  osudilo  na  duhovnu  katastrofu,  za  kojom  je neizbežna i fizička katastrofa. 

Vreme  koje  je  dato  čovečanstvu  za  usvajanje  božanstvenog  života  ističe.  Data mogućnost sopstvene  izmene  i preobraženja  je odbačena. Čovečanska volja konačno se opredeljuje  i projavljuje  odrečno,  zlobno  i  sa divljom mržnjom u  odnosu prema Bogu  i svemu Božanskom. 

Time se ujedno ubrzava približavanje kraja i konačne katastrofe. Najsuštastvenije  znamenje  kraja  koji  se  približio  jeste  razaranje  ognjišta  svetlosti 

(koja  je  ozarila  tamnu  zemlju),  razaranje  kelija  i  manastira  i  uništenje  monaštva. Poslednje  „umne  lučeʺ  te  kelijne  svetlosti  (koje  su  blesnule  nad mračnom  zemljom  iz poslednjih  blagodatnih  monaških  kelija)  jesu:  prepodobni  Serafim  Sarovski,  Pajsije Veličkovski, episkop Ignjatije Brjančaninov, optinski starci, Jovan Kronštatski i drugi. Oni  su  ozarili  tužnu  zemlju  naročitom  treperavom  svetlošću:  tihom,  večernjom svetlošću zalaska, svetlošću kraja. 

U  toj  svetlosti  se osećao nebeski osmeh. Međutim, u njenim zracima  je  treperila  i tajna  tuga poslednjih vremena,  tj.  tuga  zbog  grešnog, nepreobraženog  sveta, koji  ide prema svom strašnom, neumitnom kraju. U  toj svetloj  tuzi poslednjih Svetih se osetio  i sumrak monaštva, a s njim i sumrak Hrišćanstva: osetio se kraj sveta. 

U toj tajanstvenoj tuzi svetih mi ćemo ugledati tihu svetlost nezemaljskih zraka, koji su  krotko  blesnuli  nad  zemljom  i  nagovestili  nam  dolazeće  veče  zemlje,  tj.  veče hrišćanskog  čovečanstva. To su bile poslednje  luče sutonske svetlosti Hrišćanstva pred budućim jutrom novog dana, kome smo se i mi približili. 

Sada nas  je pokrila  tamna noć. Mi  smo ušli u mračnu noćnu epohu.  I naš put  je bez meseca i zvezda. Naš put je u mraku. I hoćemo li (usamljeni i osiroteli) doći do dveri novog  umnog  bića?  Hoće  li  nas  ozariti  zraci  nezalaznog  Sunca?  Hoćemo  li  (slabi  i nemoćni)  preploviti  tamno  more  strasti?  Hoćemo  li  ugledati  radosnu  obalu  nove zemlje? I na čemu ćemo preploviti, s obzirom da je apostolska lađa razbijena? 

I sam apostol, prosvetitelj naroda se, ploveći sa saputnicima, spasao samo na daskama lađe (Dap.27,40‐44). 

Za nas nemoćne  i kolebljive  to  je  skriveni  „obraz  znamenjaʺ, koji nas obodrava  i spasava  i koji nas  čuva od mogućeg uninija, malodušnosti  i očajanja. Snažno se držeći za daske i mi ćemo se spasti (po reči apostolskoj), te biti izbačeni sa nepostojane pučine na  čvrstu  obalu,  tj.  iz  telesnog,  propadljivog  i  grešnog  postojanja  u  novo,  umno  i božanstveno postojanje. 

 V 

22

 

Savremeno Istočno monaštvo je izgubilo tajnu Novog bića, koja se skrivala u „umnom delanju“, usled čega se približio kraj 

 Iščezavanje monaštva i oveštastvljenje duha ‐ znaci kraja 

Nema blagodatnih staraca i ostatak Hrišćana treba da se spasava spisima otaca i molitvenim suzama 

 Kao  daske  apostolske  lađe  nama  služe  spisi  otaca  i  spasonosni  plač.  Na  tim 

„daskamaʺ  ćemo  se  i  spasavati  i  ulaziti  u  novo,  duhovno  i  razumno  biće.  Jer,  staro, veštastveno  i  telesno  biće  propada  i  ruši  se. Ono  je  „pesakʺ  o  kome  Spasitelj  govori: „Neće opstati kuća zidana na peskuʺ (up. Mt.7,26‐27). Neće opstati,  takođe, ni  jedna duša koja sebe gradi na pesku zemaljskih po‐hota i teloljublja i na pesku spoljašnje pobožnosti: i  ona  će  se  razrušiti.  Spisi  otaca  i pokajni plač pred Bogom  je  jedinstvena  spasonosna osnova, na kojoj može opstati dom duše i odoleti razorenju. 

Živo  i blagodatno rukovođenje za nas  je nestalo  i  iščezlo. Čak  i spasonosne knjige iščezavaju sistematski i po utvrđenom planu. Živo rukovodstvo se nalazilo u monaštvu među  iskusnim  trudbenicima „umnoga delanjaʺ. Međutim, samo monaštvo  je posvuda osirotelo iznutra, u „umnom delanjuʺ, izgubivši tajnu novog bića. Osiromašenje se zbilo davno i neprimetno. 

Još u XIV veku prepodobni Grigorije Sinait se žalio da je prošao svu Atonsku Goru i da  je  među  hiljadama  inoka  našao  samo  tri  sasuda  blagodati,  koji  su  imali  izvesno poimanje o „umnom delanjuʺ (ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, 300). Naš, pak, blagosloveni episkop  Ignjatije  Brjančaninov  je  pre  sto  godina  pisao:  „Oni  su  sada  retki:  čak  se pouzdano može reći da ih nemaʺ. 

Može se smatrati naročitom Božijom milošću ukoliko čovek, izmučivši se i dušom i  telom u monaškom življenju, na kraju neočekivano, negde u nekoj zabiti, nađe sasud koji  je  izabrao Bog koji ne gleda na  lice,  tj. ništavan u  očima  ljudi,  a preuznesen pred Bogom. Zosima  je u  bezljudnoj  zajordanskoj pustinji  sasvim  neočekivano  našao  veliku Mariju. Zbog konačnog oskudevanja u duhonosnim nastavnicima, otačke knjige ostaju jedini  izvor  kome  se  gladna  i  žedna  duša  može  okrenuti  da  bi  stekla  suštinski „neophodna poznanja u duhovnom podviguʺ (episkop Ignjatije Brjančaninov, tom II, 300). 

Manastiri,  tj.  čuvari  „umne  svetlostiʺ  su  razrušeni  stoga  što  je  samo  monaštvo srušilo  temelje manastira,  tj.  ostavilo  „umno  delanjeʺ. Napuštanje  „umnog  delanjaʺ  i uvećanje manastira u poslednjim vremenima kroz sticanje spoljašnjeg bogatstva i slave, te  obuzetost  spoljašnjim  poretkom  i  raskošju  beše  težak  greh  i  drsko  narušavanje monaških  zaveta. Dugotrpljenje  Božije  nije  istrpelo  narušioce  zaveta,  te  ih  je  predalo strašnom sudu: manastiri su razrušeni i monaštvo je razoreno. 

Prizvanje  monaštva  nije  se  sastojalo  u  nošenju  crne  odeće  odricanja.  Živeti svetovno,  odvojeno  od  sveta  u  manastirima  [nije  predstavljalo  monaštvo].  I  putem spoljašnjeg, unakaženog monaštvom  išli  su mnogi, ne  shvatajući umni,  skriveni  smisao 

23

istinskog Božijeg inoštva. Oni koji  su voleli  svetovni  život pod monaškom odećom behu  spoljašnji monasi. 

Međutim, spoljašnje monaštvo nije imalo blagoslov od Gospoda Boga. Novi Adam, Bogočovek, Gospod  ‐ Spasitelj beše Rodonačelnik novog, drugačijeg 

čovečanstva.  I  monaštvo  je  bilo  prizvano  da  bude  nosilac  tog  drugog,  novog bogočovečanskog  [života]. Za njega mu  je bio ukazan blagodatnodelatni „umni putʺ,  tj. odrešenje  umne  duše  od mislene  odežde  ovoga  sveta:  od  pomisli, maštanja  i  pohota ploti  i  udaljavanje  u  monašku  obitelj  ‐  u  drugačije  življenje,  te  udaljavanje  u  drugi, neveštastveni, duhovni, anđelski i umni život. 

Sa  gubitkom  „umnog  življenjaʺ  monaštvo  je  pred  Bogom  izgubilo  pravo  na postojanje. Umno življenje je bilo koren duhovnog postojanja monaštva, tj. njegova duša. Kada  je korenje posečeno, drvo monaštva  je uvelo  i umrlo. Sa gubitkom unutarnjeg, nije se dugo održalo ni spoljašnje: ono se razletelo kao prah koji razvejava vetar. 

Katastrofa  koja  je pogodila monaštvo mogla  se  videti  već poodavno. Međutim, nju nisu videli svi, nego samo duhovno progledali monasi. Nju je jasno video blagodatni episkop Ignjatije, koji je još u svoje vreme pisao: 

„Monaštvo u Rusiji  i  svuda odživljava  rok koji mu  je dat. Savremeno monaštvo  je izgubilo pravilan pojam o umnom delanju. A bez umnog delanja monaštvo  jeste  telo bez duše. Stoga i ne očekujem obnovu monaštvaʺ (ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, str. 312). 

Sada smo  i mi videli  ispunjenje  tih bogonadahnutih, strašnih i proročanskih reči. Manastiri  su  kao  temelj  Pravoslavne  Rusije  završili  svoje,  a  sa  njima  i monaštvo  kao temelj  i duša Pravoslavnog Hrišćanstva. Ono  je odživelo  svoj vek  i  iščezlo. Kad  je u monaštvu  nestalo  „umno  delanjeʺ,  nestalo  je  i  ono  samo,  s  obzirom  da  Bogom  beše prizvano  na  svešteno  delanje.  Sa  iščezavanjem,  pak,  monaštva  kao  živog  nosioca duhovnog postojanja čovečanstva, u hrišćanskom svetu su se projavila strašna znamenja kraja  sveta,  znamenja  njegove  neizbežne  katastrofe,  njegovog  konačnog  raspada  i razlaganja. Jer, monaštvo je bilo „soʺ koja ga je čuvala od konačnog trulenja. Kad je sama „soʺ izgubila snagu, svetu je došao kraj. 

 Spasi me, Gospode, jer nesta prepodobnoga (Ps.11,2).  Čovekov svet je duhovno osiroteo, ostario: on više ne može da pruži one koji mogu 

da  smeste  i nose u  sebi  tu  tajnu. A  tajna  sveta  jeste  tajna Hrišćanstva, Hristova  tajna. Svet  je postojao radi te tajne. Kad iščeznu nosioci te tajne iščeznuće i sam svet. Nosioci te tajne su bili sveti monasi. Monaštvo je držalo svet. 

Kada  je  ljudski svet duhovno osiromašio  i oveštastvio se, ljudski duh se konačno preobratio u plot, u materiju i više ne može da da duhovni materijal koji  je pogodan za umno,  neveštastveno  i  božanstveno  postojanje.  Stoga  dalji  opstanak  veštastvenog, telesnog sveta nema smisla: njemu mora doći kraj. 

Jer, materijal  (tj.  ljudska  i materijalna  sredina)  i  čovečanstvo  postoji  samo  radi razvijanja  čovekovog  duha,  tj.  postoji  do  momenta  njegovog  konačnog 

24

samoopredelenja  za  dobro  ili  za  zlo,  za  svetlu  duhovnost  ili  za  tamno  i  plotsko oveštastvljenje. 

Ukoliko je za sebe izabrao tamno, plotsko, materijalno oveštastvljenje i konačno se okrenuo  na  njegovu  stranu,  duh  se  ujedno  i  opredelio.  On  je  time  u  sebi  umrtvio mogućnost  svetlog  duhovnog  postojanja  i  mogućnost  blagodatnog  razvoja  svetle besmrtnosti u oblasti neobuhvative večnosti. 

Preobrativši  se  u  plot,  u  materiju,  duh  je  pao  pod  vlast  njenog  nezaobilaznog zakona raspadanja, truljenja i smrti. 

Iščezavanje monaštva  kao  duhovnog  postojanja  čovečanstva  i  sveopšta mržnja prema njemu  i prema Hrišćanstvu  jesu karakteristični, najsuštastveniji  i neopovrzivi znaci kraja veštastvenog  sveta  i oveštastvljenog duha. Mržnja prema Hrišćanstvu  je veoma  izražajno  znamenje  duhovne  opustošenosti mrzitelja  i  konačnog  pada  duha  u plot,  u  veštastveno  i  pohotljivo‐plotsko  postojanje.  I  mržnja  prema  monaštvu  je karakteristično  znamenje  unutarnjeg  raspada  duhovne  ličnosti  i  njene  sveukupne posvetovnjačenosti,  tj.  njenog  konačnog  kraja.  Ono  je  suštinsko  svedočanstvo  o obezboženoj duši, koja se pretvorila u „telo i krvʺ, koji su tuđi Hrišćanstvu. 

Onaj ko ne shvata monaštvo, ne shvata ni Hrišćanstvo. Onaj ko mrzi monaštvo, mrzi  i Hrišćanstvo, mrzi  i Gospoda Hrista, pa makar  i verovao u Njega. Takva vera nije  spasonosna:  ona  nije  vera  otaca  i  nije  pravoslavna.  To  je  jeretička,  sektaška, antihrišćanska vera. 

U poslednja vremena sav svet  (i bezbožni  i  takozvani „duhovniʺ) zahvaćen  je  tom verom, koja  je ispunjena duhom mržnje prema monaštvu. Nepomiriva, smrtna mržnja prema  monaštvu  sjedinila  je  i  srodila  dva  dijametralno‐suprotna  sveta:  svetoljublje, antihrišćanstvo koje se naziva hrišćanstvom sjedinilo se sa bezbožjem i bogoborstvom. 

Svetoljupci  su  skriveni,  unutarnji  neprijatelji  Hrišćanstva,  koji  svojim  gordim, teloljubivim življenjem poriču Božije postojanje. Stoga su se oni u jedinstvu sa bezbožjem sjedinili  u  mržnji  prema  samoj  duši  Hrišćanstva,  tj.  monaštvu,  pokazujući  svoju konačnu  i  nepomirivu  mržnju  prema  Hristu  i  projavljujući  svoju  pripadnost  duhu antihrista. A duh antihrista je zlobni duh: on je telesan, zemaljski, veštastven, ograničen, i stoga  pogibeljan,  gazeći  svete  zapovesti  Gospoda  Hrista.  On  mrzi  žive  nosioce  tih životvornih  zapovesti  Živoga  Boga.  U  tom  duhu  je  skrivena  tajna  kraja  ili  (da  se izrazimo jezikom Je‐vanđelja) tajna žetve, na koju je u priči ukazao Spasitelj. 

Mržnja  prema  monaštvu  je  najstrašnije  znamenje  konačno  formiranog bogoodstupništva,  tj.  „tajne  bezakonjaʺ,  koja  je  prikrivena  rasom  pobožnosti.  To  je znamenje kraja Hrišćanstva i kraja zemlje. 

Ma  kako  čudno  izgledalo,  u  istorijskom  kretanju  nosilac  te  mržnje  prema monaštvu,  pa  i  prema  Hrišćanstvu,  bilo  je  sveštenstvo,3  tj.  predstojatelji  prestola. Savremeno  sveštenstvo  i  svet  i  sada  gledaju  na  monaštvo  kao  na  svog  najljućeg 

3 Mišljenje  oca  Jovana  o  protivljenju  sveštenstva  monaštvu  odnosi  se  na  dvadesete  godine dvadesetog veka u kojima su postojali jeretici i sveštenstvo koje je pripadalo „obnovljačimaʺ.  

25

neprijatelja, odnoseći se prema njemu sa smrtnom mržnjom. Mržnja  tamnog,  neprosvećenog,  paganskog  sveta  i  mržnja  bogoodstupničkog 

[dela]  sveštenstva  prema  monaštvu  nije  slučajna.  Njena  istorija  potiče  od  najstarijih vremena Crkve Hristove. Arijanstvo, nestorijanstvo, ikonoborstvo i druge jeresi (koje su potresale Crkvu) veoma su snažno na sebi osetile duhovnu silu monaštva. Stoga ga one i mrze i stoga i žele da ono bude uništeno. 

Mržnja  prema  monaštvu,  koja  se  projavila  u  naše  vreme  (i  koju  još  nisu  svi uočili),  jeste  tajanstveni  znamen  konačno  završenog  bogoodstupništva.  Ona neopovrzivo  svedoči da  je za Hrišćanstvo  i za monaštvo  (kao nosioce Hristove  tajne) nastupila Getsimanska noć:  Juda  rukovodi  tamnom  i  zlom masom  i učenik Hristov  je zaštitnik bogoubistva. Ta jevanđelska slika je strašno znamenje i grozno proročanstvo o našim danima. Nju ne treba zaboravljati. 

Ta  užasna  slika  znamenja  projavila  se  u  izrazitom  i  silnom  „objedinjavanjuʺ bezbožništva  sa  bogoodstupništvom.  U  njemu  je  skrivena  tajna  kraja  ili  (rečeno jevanđeljskim jezikom) tajna žetve, koju je sam Spasitelj predskazao pričom: 

 U  vreme  žetve  reći  ću  žeteocima:  Saberite  najpre  kukolj  i  svežite  ga  u  snoplje  da  se  sažeže 

(Mt.13,30).  Sveopšte, dakle, ujedinjenje  i  svetovnih  i  „duhovnihʺ u mržnji  prema monaštvu 

(kao  prema  suštini  Hrišćanstva)  i  njihova  sveopšta  žeđ  za  uništenjem  i  nevinih ostataka  monaštva  (koji  su  opstali  posle  razaranja  manastira)  jeste  tajanstveno „svezivanje kukolja u snopljeʺ pred kraj  i pred oganj. Nevidljiva ruka anđela  ih sprema za oganj. Ujedinilo se ono što  je  tuđe Hrišćanstvu. Ujedinilo se „telo  i krvʺ, koja  je  tuđa duhovnom postojanju,  tuđa Carstvu Božijem: ona  i mora biti sažeženo Sudom Božijim. Ukoliko  se  pogleda,  pak,  na  njihov  teloljubivi  život  bez  ikakvog  strahopoštovanja (prikriven  rasom), može se videti da su već  i sada sažežene savesti. Pre večnog ognja oni  su  već  goreli  u  paklenom  ognju  neugasivih  strasti  pohlepe,  teloljublja  i  uzajamne mržnje. 

Videvši tu proročansku tajnu, ostatak Hrišćana treba da podigne glave svoje uvis, da uzvisi um prema Gornjem, da usili „umno delanjeʺ i da se uhvati za unutrašnje, tj. za pažnju prema pomislima, za neveštastveno delanje svetih otaca, koje nas  jedino može odvesti od veštastvenog, plotskog, propadljivog življenja. Na tom putu oni nas mogu rukovoditi  bogonadahnutim  spisima.  Jedino  time  se  može  spasti  „umna  ličnost hrišćanskaʺ od konačne i neminovne propasti.  

Jer,  živog  rukovođenja  nema.  Sada  je  nestalo  duhonosnih  otaca  i  blagodatnih staraca koji bi nam nepogrešivo ukazivali na put spasenja. Stoga se  i moramo uhvatiti za spise otaca, kao za spasonosne „daskeʺ apostolske lađe. Stoga se i moramo spasavati tom „daskomʺ i pokajničkim molitvenim plačem. 

Put nam  je ukazan: od spoljašnjeg ka unutarnjem, ka pažnji u odnosu na pomisli i ka neprestanoj molitvi. 

26

Onaj ko je unutra nalazi se na pravilnom putu. Jer, po svedočenju svih otaca, samo je unutrašnji život istinski hrišćanski život. 

 VI  

Sveti Oci su optino znali tajnu čovekovog spasenja. O tome su stvorili iskustvenu nauku o „trezvoumlju“. Skriveni smisao „trezvoumlja“ i suština 

njegovog delanja  Sveti oci su o unutrašnjem molitvenom životu  i o unutrašnjoj pažnji u odnosu na 

pomisli  sazdali  iskustvenu,  skladnu  i  savršenu  nauku,  koja  se  čuva  u  njihovim bogomudrim  spisima. Njih  su  oci  napisali  po  nadahnuću Duha  Božijeg  za  poslednja vremena, tj. za nas. 

Provideći  Duhom  Božijim  da  ćemo mi  (koji  živimo  u  poslednjim  vremenima) osiroteti  i  ostati  bez  nastavnika  i  rukovoditelja u  tom  spasonosnom delu,  sveti  oci  su nam  kao  rukovodstvo  ostavili  nekoliko  opitnih  i  suštinski  važnih  saveta  za  delo usvajanja spasenja, za delo usavršavanja u molitvenom podvigu. 

Po  svetootačkom  razumu,  u  osnovi  opitnog  bogopoznanja,  u  osnovi  opitnog usvajanja  spasenja  i usvajanja načela novog bića  leži „umno delanjeʺ  ili „trezvoumljeʺ, koje  se  sastoji  iz pažnje prema pomislima  i neprestane  Isusove molitve. Ona se sastoji u rečima: 

„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga .̋ Pažnja  i  neprestana  molitva  jesu  mislena  delatnost  iz  koje  se  sazdaje  umno 

delanje. To neveštastveno umno delanje jeste skrivena tajna otaca, koja se teško iskazuje. U  ljudskom  jeziku nema reči koje bi u potpunosti mogle da objasne tu tajnu. Ona se ne da pojasniti čak ni bilo kakvim usličavanjima i poređenjima. 

„Neprestana  molitva  kao  zapovest  Božija  i  dar  Božiji  jeste  neobjašnjiva čovečanskim razumom i rečjuʺ, govori episkop Ignjatije Brjančaninov (tom II, str. 216). 

„Božanstveno  delanje  sveštene  umne  molitve  bilo  je  neprestano  zanimanje drevnih  bogonosnih  otaca  našihʺ,  govori  Pajsije  Veličkovski.  „I  neka  bude  znano,  ‐ nastavlja  on,  ‐  da  je  umnu  božanstvenu  molitvu  (po  nelažnome  svedočanstvu bogomudrog, prepodobnog  i bogonosnog oca našeg Nila, sinajskog  isposnika) sam Bog još u raju dao prvostvorenom čovekuʺ. 

Međutim, ona je stekla neuporedivo veću slavu kada je svetija od svih svetih, časnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima Presveta Djeva Bogorodica prebivala u Svetinji nad svetinjama  i njome uzišla na krajnju visotu bogoviđenja, udostojivši  se da postane prostrano stanište ipostasno u nju smeštenog Slova Božijeg, koga cela tvar ne može da smesti. 

„Ko može  dostojno  pohvaliti  božanstvenu  umnu molitvu,  kojom  se,  nastavljanja rukovodstvom  Svetog  Duha,  bavila  sama  Majka  Božijaʺ  (Pajsije  Veličkovski,  „O  umnoj molitviʺ). 

27

Umna molitva  je dostojna božanstvenih pohvala: ona u sebi nosi  ime Svehvalnog  i Sveslavnog Boga. Ona  je neobjašnjiva, kao  što  je neobjašnjiv  i  sam Bog,  čije  ime nosi. Ona je božanstvena tajna i veličanstveno ispunjenje slavnih i neopisivih Božijih čudesa. 

Skriveni smisao „umnog delanjaʺ, ili „trezvoumljaʺ, ili „neprestane molitveʺ sastoji se u  tajni bogonoštva  i  raskrivanja Hristovog Obraza u  čovekovom obrazu. U  tome  je misterija i tajni smisao „trezvoumljaʺ ili „umne molitveʺ svetih otaca. 

„Umna molitvaʺ jeste umni podvig volje umne duše, kojim se vrši blagodatna tajna pokajanja.  U  toj  tajni  se  duša  u  zemaljskim  uslovima  usavršava  u  delatnosti (neophodnoj)  za  zagrobni  život,  u  kome  će  se  pred  njom  raskriti  slavna  i  neopisiva delatnost neobuhvativog Božanstvenog savršenstva savršenog Boga. 

Umno delanje je skriveni put ka anđelskom življenju na zemlji. Umno delanje nas izvodi iz propadljivog, zemnog, smrtnog, plotskog postojanja: ono našu umnu prirodu uvodi u novo, večno, nebeski besmrtno i božanstveno postojanje. Ono „obnavlja čoveka i u duši i u teluʺ (sveti Simeon Novi Bogoslov). 

Umno delanje  je heruvimsko duševno bogonoštvo Boga  ‐ Slova. Umno delanje  je put  opitnog  bogopoznanja,  koji  je  monaštvo  zaboravilo.  Noseći  anđelski  obraz  bez anđelskog delanja, monaštvo nije monaštvo, nego ‐ jalovost, telo bez duše. 

U umnom delanju  je  suština monaštva, a u monaštvu  ‐  suština Hrišćanstva. Bez umnog delanja nema monaštva, a bez monaštva nema Hrišćanstva. 

U umnom delanju su skrivene  tajne Carstva Božijeg, koje se postepeno otkrivaju Duhom Božijim samo onome koji je stupio na put iskustvenog usvajanja pokajanja. 

Te  tajne  se  ne  raskrivaju  nikakvim  veštačkim  načinima. Neprestana molitva  se daruje  neprestanom  pokajanju.  Jedini  pravi  način  (koji  neće  povrediti  pluća,  niti poremetiti  um,  koji  čoveka  neće  gurnuti  u  „prelestʺ)  jeste  neprekidna  pokajnička molitva,  koja  se  Bogu  prinosi  u  skrušenosti  srca:  „Pomiluj meʺ.  Tu  žrtvenu molitvu skrušenja Gospod Bog neće prezreti. Jer, samo se pokajanju otvaraju dveri tajni Carstva Božijeg: to je nezabludivi put. 

Onome  ko  je  ugledao  bliski  kraj  veštastvenog  sveta  i  ko  je  srdačnim  osećanjem ugledao  i  svoj bliski, neizbežni  i neodvrativi kraj ni  jedna druga molitva ne može biti priličnija  i  pogodnija:  ona malo  govori,  a mnogo  kazuje. Onaj  ko pomišlja  o  smrti  i  o skorom  stajanju pred  Sudom Božijim može da  ima  samo  jednu neprestanu brigu: da pre kraja za sebe isprosi milost od Gospoda Boga. 

Ta molitva se u procesu delanja pretvara u neućutni vapaj duše: „Pomiluj meʺ. To delanje jeste „tajna spasenjaʺ apostolske lađe, u kojoj se spasavahu drevni oci. Za 

nju  se, međutim, nije držalo monaštvo poslednjih vremena:  stoga  je  i propalo. Ono  se držalo spoljašnje odeće, sticanja i spoljašnje pobožnosti, izgubivši, pak, unutarnje umno delanje,  tj. pažnju prema pomislima  i neprestanu molitvu.  I  izgubivši „umno delanjeʺ, ono se samo izgubilo. 

Sada će to anđelsko delanje pripadati onima koji se za njega iznutra uhvate i koji pronađu unutrašnji put ka Bogu: uski put umne tesnote. To će i biti unutarnje, skriveno monaštvo.  Jer,  ta sakrivena  tajna Carstva Božijeg se spoljašnjima ne poverava. Ona  im 

28

je  nedostupna,  budući  da  je  „umno  delanjeʺ  u  suštini  unutarnje,  skriveno  i  anđelsko delanje, tj. „trezvoumljeʺ. 

Po učenju svetih otaca, „trezvoumljeʺ je duhovna umetnost koja uz pomoć Božiju (i ukoliko se upražnjava dugo i sa postojanim usrđem) savršeno izbavlja čoveka od strasnih pomisli, reči i zlih dela, darujući mu istinito poznanje Nepostižnog Boga po meri koja nam  je  dopstupna,  te  skriveno  raskrivanje  pokrivenih  božanstvenih  tajni. Ono  ujedno jeste  delatelj  svake  zapovesti  Staroga  i  Novoga  Zaveta  i  darovatelj  svakog  dobra budućeg veka. 

Samo, pak, ono zapravo  jeste  čistota  srca  (sveti  Isihije). Čistota  srca  jeste molitveno čuvanje uma od zlih pomisli (Isihije). 

Prema  tome,  suština  „trezvoumljaʺ  je u  neprestanoj molitvi  i u paženju uma  na pomisli. 

Oci nam  i preporučuju da se za  to delanje uhvatimo kao za spasonosnu  tajnu.  Jer, ono  je  vaistinu  spasonosno, mnogomoćno  i  zaista  spasava  one  koji  se  za  njega  drže verom. 

Onaj  ko  revnuje  za  spasenje  svoje  duše  od  neminovnog  potopa  neka  se  za  njega uhvati svojom snažnom usrdnošću: i biće spasen. A dobroj usrdnosti uvek  je sam Bog Pomoćnik. Ko ima uši da čuje ‐ neka čuje! 

 Jer, to je glas svetih otaca i glas Svetog Duha Božijeg.  

VII  

Svetootačko učenje o „trezvoumlju“ počinje od poznanja naše „umne prirode“ umrtvljene grehom u Adamu i ukazivanja na sredstvo koje vodi vaskrsenju. 

Jednostavnost, dostpunost i veličina sredstva.  Oci  predlažu  „umnu  molitvuʺ  kao  pouzdano  sredstvo  spasenja  naše  „umne 

prirodeʺ od neizbežnog potopa u mislenom grehu: drugo dejstveno sredstvo ne postoji. Bogomudri oci su najbolje poznali našu „umnu suštinuʺ, tj. našu dušu i njenu tešku bolest. Stoga oni i predlažu navedeno sveto sredstvo. 

Preko dugog  i mnogog plača  i uz sadejstvo Božanstvene blagodati otkrivenja, oni su  u  ličnom  iskustvom  poznali  tajnu  čovekove  ličnosti  i  njenu  skrivenu  i  tajanstvenu bolest,  tj.  bolest  čitavog  roda  našeg. Uz  sadejstvo  Božije,  oni  su  pronašli  spasonosno sredstvo kojim se  ta bolest  isceljuje.  Iscelivši se sami  i na  sebi  ispitavši mnogomoćno  i blagodatno  dejstvo  tog  sredstva,  oni  ga,  s  obzirom  da  nas  vole,  predlažu  za  naše iscelenje. 

Oni su poznali da je naša „umna prirodaʺ, tj. naša duša umrtvljena grehom u našem praocu Adamu i da smo u njemu svi umrli i izgubili skriveni anđelski život, koji nam je nekada  bio  svojstven.  I  od  tog  časa  bestelesna  umna  duša  je  postala  nerazumna: 

29

otelesnila se, sva se pretvorila u plot, oveštastvila se, postala plotska, sva prebivajući u pomislima i osećanjima ploti i sva prebivajući na zemlji. I nebeski život je za nju postao nedostupan. 

Snažnom rečju duševnu smrt čoveka opisuje sveti Makarije Veliki: „Čovek  je u neposlušnosti umro strašnom smrću  i primio kletvu na kletvu: »Trnje  i 

korov  će  ti  rađati zemlja«. Stoga  je na zemlji njegovog srca rodilo  trnje  i korov. Njegovi neprijatelji  su putem obmane oteli njegovu  slavu  i odenuli ga u  sramotu. Oteta mu  je svetlost  i  odeven  je  u  tamu. Ubili  su  dušu  njegovu,  rasuli  i  razdelili  njegove  pomisli, svukli  su  um  njegov  sa  visine.  I  čovek  ‐  Izrailj  [tj.  bogovidac]  je  postao  sluga  istinskog faraona,  koji  je  nad  njim  postavio  predstojnike  i  stražare,  tj.  lukave  duhove,  koji  ga prinuđavaju  da,  voljno  ili  nevoljno,  čini  zla  dela,  da mesi  blato  i  peče  crep. Udaljivši čoveka od nebeskog načina mišljenja, oni su ga nizveli do zlih, veštastvenih, zemaljskih i blatnih dela, do  sujetnih  reči, pomisli  i  rasuđivanja.  Jer, pavši  sa visine svoje, duša  je srela čovekomrzačko carstvo i surove knezove, koji je prinuđavaju da im gradi grehovne gradove  poroka.  Ukoliko,  pak,  duša  uzahne  i  zavapi  Bogu,  biće  joj  odozgo  poslat duhovni Mojsije, koji će je izbaviti od egipatskog ropstva. Međutim, neka najpre vapije i uzdiše: potom ćemo videti početak izbavljenjaʺ (Beseda 47, 6, 7). 

U  pomoć  umrtvljenoj  „umnojʺ  duši  pristiže  njen  „umni  vapajʺ,  tj. mnogomoćna „neprestana  Isusova  molitvaʺ,  koja  oživotvorava  dušu.  U  toj  tajni  „vapijanjaʺ  duša pronalazi svoj život, svoje oživotvorenje,  te vaskrsava za novo, duhovno  i božanstveno postojanje, nalazeći dar božanstvenog života. 

Taj  dar  božanstvenog  života  darovan  je  svakom  krštenom  u  ime Gospoda  Isusa Hrista. 

U kupelji krštenja duši se na dar pruža uzdarje duhovnog, blagodatnog  i anđelskog života. Međutim,  retko  ko  održava  u  sebi  taj  dar:  stoga  retko  ko  i  živi  duhovnim životom. Većina krštenih već u detinjem  i mladićkom uzrastu svojim strastima gazi taj svetli dar, do smrti ostajući u telesnom i pohotnom životu, i ne podozrevajući da život po telu predstavlja smrt duha (Rim.8,5‐8). 

Međutim,  taj  dar  se  u  nama  našim  gresima  ne  istrebljuje  [u  potpunosti]:  on  se samo poput neke riznice zakopava u zemlju svih mogućih naših strasti.  I od nas zavisi hoćemo  li  tu  riznicu  nebeskog  života  i  taj  dar  blagodati  u  sebi  raskriti,  ili  ćemo  ga ostaviti zakopanim. 

To blago mi nalazimo na polju pokajanja. Pokajanje  je drugo krštenje: njime se daje taj  nebeski  dar  duhovnog  života.  U  pokajanju  blagodaću  Svetoga  Duha  mi  se oživotvoravamo. I ta blagodat nas uvodi u svetu tajnu divnog bogoopštenja. 

Tu misao prelepo izražava sveti Grigorije Sinait: „Primivši  Duha  života  u  Hristu  Isusu,  trebalo  bi  da  čistom  molitvom  u  srcu 

heruvimski  besedimo  sa  Bogom.  Međutim,  mi  ne  razumemo  veličinu,  čast  i  slavu blagodati preporoda. Ne brinući se o duhovnom uzrastanju kroz vršenje zapovesti  i o dostizanju do stanja umnog sagledavanja, mi se predajemo nemaru, usled čega padamo u  strasne navike  i  survavamo  se u ponor neosetljivosti  i mraka. Dešava  se da  se  retko 

30

opominjemo da Bog uopšte postoji. Kakvi bi trebalo da budemo kao čeda Božija po blagodati mi uopšte i ne znamo. Mi 

verujemo,  premda  ne  delatnom  verom.  Posle  obnovljenja Duhom  pri  krštenju mi  ne prestajemo  da  živimo  telesno.  Ukoliko  se  ponekad  i  pokajemo  i  počnemo  da ispunjavamo zapovesti, mi ih se dotičemo samo na spoljašnji način, a ne duhovno. Mi se [potpuno] odvikavamo od duhovnog života, usled čega nam njegove projave kod drugih izgledaju  kao  nepravilnosti  i  zablude.  Na  taj  način  mi  do  same  smrti  ostajemo  u zabludama,  tj.  sa mrtvim  duhom,  ne  živeći  i  ne  delajući  u Hristu  i  ne  odgovarajući određenju koje zahteva da rođeno od duha treba da bude duhovno. 

Međutim, ono što smo primili u svetom krštenju u Hristu  Isusu ne biva uništeno, nego  se  samo  zakopava  (kao  blago  u  zemlju).  Blagorazumnost  i  blagodarnost, međutim, nalažu da se pobrinemo o njemu, tj. da ga otkrijemo i dovedemo na čistinu. 

 Kako se to čini?  Postoje dva načina: prvo,  taj  dar  se  otkriva  mnogonapornim  ispunjavanjem  zapovesti:  ukoliko 

ispunjavamo  zapovesti,  utoliko  on  otkriva  svoju  svetlost  i  svoje  blistanje;  drugo,  on  se javlja  i  raskriva  neprestanim  prizivanjem Gospoda  Isusa,  tj.  neprestanim  sećanjem  na Boga. 

Prvo  sredstvo  je moćno,  ali  je  drugo moćnije:  od  njega  i  prvo  dobija  svoju  punu snagu. 

Stoga, ukoliko  iskreno želimo da otkrijemo u nama skriveno blagodatno seme, što pre pohitajmo da se naviknemo na potonje upražnjavanje srca, tj. da u srcu imamo jedno delo bezvidne molitve (koja isključuje svaki maštanje), koje će ga zagrejati i razgoreti do neizrecive ljubavi prema Gospodu. 

Oni koji  još nemaju dejstvo molitve  treba mnogo da molitvoslove, čak i bez mere, tj.  da  neprestano  budu  u  molitvoslovljenju  i  raznim  molitvama,  kako  bi  im  se  od prebolnog  molitvenog  truda  razgorelo  srce.  Potom  će  u  njemu  da  započne  dejstvo molitve.  Onaj,  pak,  ko  na  kraju  okusi  od  te  blagodati,  treba  već  mo‐litvoslovlja  da upražnjava  sa merom,  uglavnom  prebivajući  u  umnoj molitvi, kako  su  zapovedili ociʺ (Dobrotoljublje, tom I. str. 113‐114). 

Eto  blagodatnog  sredstva  za  oživotvoravanje  naše  umrtvljene  duše:  ono  je božanstveno‐jednostavno, dostupno svakom  i  lako  ispunjivo. Ono  je veliki  i bogati dar Gospodnji dat ubogim  i grešnim  ljudskim  stvorenjima, koje  su porobili demoni. Ono  je poslednji,  veličanstveni  i  savršeni  dar  savršenog  Boga  dat  u  tajni  Svetog Bogoovaploćenja, koji nas spasava od te porobljenosti. 

[Eto blagodatnog sredstva]: spasavati se neprestanim prizivanjem Njegovog imena. Drugim rečima, treba se moliti Isusovom molitvom. „Moljenje  Isusovom molitvom  jeste  božanstvena  ustanova. Ona  nije  ustanovljena 

preko proroka, ni posredstvom apostola, ni posredovanjem anđela, nego samim Sinom 

31

Božijim i Bogomʺ, veli episkop Ignjatije. Gospod Isus Hristos je „posle Tajne večereʺ (među ostalim najuzvišenijim konačnim 

zapovestima  i  zaveštanjima)  ustanovio  i moljenje Njegovim  imenom. On  je  taj  način moljenja dao kao novi, neobični dar, kao dar neprocenjive vrednosti. Apostoli  su već delimično znali silu  Isusovog  imena: oni su njime  lečili neizlečive bolesti  i pokoravali, pobeđivali, vezivali i progonili zle duhove. 

Gospod  zapoveda  da  se  to  najmoćnije,  čudesno  ime  koristi  u  molitvama, obećavajući da će njime molitva dobiti naročitu dejstvenost: 

I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn.14,13‐14). 

Zaista,  zaista  vam  kažem  da  što  god  zaištete  od Oca u  ime moje,  daće  vam. Do  sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,24‐25). 

O, kakvog li dara! On je zalog beskonačnih i besmrtnih dobara! On je istekao iz usta Bezgraničnog  Boga,  koji  se  obukao  u  ograničeno  čoveštvo  i  koji  je  nazvan čovečanskim imenom ‐ Spasitelj. 

To  ime  je  po  svojoj  spoljašnjosti  ograničeno. Međutim,  ono  sobom  izobražava neograničenu Iprstas ‐ Boga, usled čega poprima i neograničeno Božansko dostojanstvo, Božanska svojstva i silu. 

„Ono je darodavac neprocenjivog i netruležnog dara! Kako  mi  ništavni,  zemljani  i  grešni  da  primimo  taj  dar?  Za  tako  našto  su 

nesposobne  i naše ruke,  i um,  i srce. Ti nas nauči da po svojoj mogućnosti poznamo  i veličinu dara,  i njegovo značenje,  i način na koji da ga primimo,  i način na koji da ga koristimo  kako  mu  ne  bismo  pristupili  pogrešno,  kako  ne  bismo  bili  kažnjeni  zbog nerasuđivanja i drskosti i kako bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebljavanja od tebe dobili  i druge darove, koje jedino ti zasnivaš i poznaješʺ (Ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, 273). 

„Stoga, sa verom prizvavši to spasonosno ime (koje je dostojno poštovanja i strašno za  svako  stvorenje,  koje  je  iznad  svakog  imena),  i  mi  uz  Njegovu  pomoć  smelo podignimo jedra istinske reči i pružimo se napredʺ (sveti Kalist, str. 16). 

  

VIII  

Svetootačko učenje o „trezvoumlju“ jeste veličanstvena tajna, koja  se raskriva onome ko je stupio na put preporoda. Suština preporoda duše. Odlike preporađanja duše. 

 „Sabravši sve u sebe i očistivši um, počujte o veličini tajneʺ. Slično  kliče  i  božanstveni  i  sveti  Grigorije  Palama,  objašnjavajući  učenje  o 

„trezvoumljuʺ  ili  „umnom  delanjuʺ.  Zaista,  svetootačko  učenje  o  „trezvoumljuʺ,  o iskustvenom  bogopoznanju  jeste  veličanstvena  tajna.  I  nauka  o  tom  božanstvenom 

32

predmetu  kod  svetih  otaca  jeste  skladna  i  preslavna,  dostojna  časti  uma  bestelesnih anđela.  Stoga  je  bogomudri  oci  i  zovu:  „naukom  nad  naukamaʺ,  „umetnošću  nad umetnostimaʺ i tajnom. 

Četrdesetak  svetih  otaca  u Dobrotoljublju  protumačilo  je  učenje  o  tom mislenom delanju, o življenju neveštastvenih gornjih umova, želeći da ga učine dostupnim našem veštastvenom plotskom poimanju. Pa ipak, ono ostaje skriveno i nedostupno „mudrim i razumnimʺ, koji prebivaju u plotskom  i veštastvenom življenju.  Jer, samo se u procesu unutrašnjeg odrešivanja od veštastvenog i plotskog postojanja, tj. u suzotočnom naporu mo‐litvenog  opita  postepeno  raskriva  njegov  skriveni  smisao,  ispunjen  potresnom božanstvenom veličinom. 

Skriveni  smisao „trezvoumljaʺ  ili „umnog delanjaʺ  je veličanstven, premda  sluhu  i razumu  „mudracaʺ  spoljašnjeg,  knjiškog  bogoslovlja  ostaje  sasvim  nedostupan.  Jer, „spoljašnjimaʺ  (koje  su  progutali  veštastveni,  telesni  interesi)  nije  dano  da  znaju skrivene  duhovne  tajne  Carstva  Božijeg.  Oni  koji  žive  po  ploti  i  nisu  se  odrešili  od plotskog mudrovanja,  tj. od plotskog  življenja ne mogu duhovno  i  anđelsko  življenje  i razumevanje da usvoje ni razumom, ni osećaljem. Ono  je za njih organski nedostupno, kao što  je svesti minerala nedostupno poimanje života cvetića. Radi  toga  je neophodno proći kroz čudo, tj. da se kamen pretvori u cvet, a telesni i plotski čovek da se preporodi u duhovnog, naime da prođe kroz banju duhovnog preporoda. 

O  tom  predmetu  je  Spasitelj  razgovarao  sa  mudrim  jevrejskim  bogoslovom Nikodimom,  koji  takođe  nije  razumeo  tu  tajnu.  Jer,  spoljašnjem,  knjiškom  bogoslovlju život  duha  je  nedostupan.  Spoljašnje  bogoslovlje  o  unutrašnjim  i  duhovnim  stvarima stvara  spoljašnje  pojmove.  Izreke  Slova  i  reči  Duha  učeni  razum  (koji  je  naučen  iz knjige) ne čuje i ne poima. „ratioʺ ne prima duhovno znanje. 

Duhovno  znanje  daje  se  duhovnom  životu.  Blagodatno  znanje  odgovara  meri blagodatnog življenja. 

„Duša vidi istinu Božiju po meri svog življenjaʺ (sveti Isaak Sirii, Slovo 30). I prevarili su se oni koji su smatrali da je dovoljno samo knjiško teološko obrazovanje 

za duhovnu delatnost i za stajanje pred prestolom Božijim. Takvo  poimanje  nije  pravoslavno,  nego  protestantsko,  racionalističko,  zabludno, 

pogubno za delo Božije i tuđe Duhu Božijem. U takvom shvatanju se nije skrivalo samo duhovno neznanje, nego  i prikriveno  i  tajno neprijateljstvo prema Hrišćanstvu, prema Crkvi Božijoj. Takvo shvatanje su u život sprovodili skriveni neprijatelji Hrišćanstva. 

Knjiško  nikodimovsko  bogoslovlje  bez  življenja u  skladu  sa  Slovom Božijim  jeste pustocvet, tj. telo bez duše, leš koji je prepun otrova raspadanja i koji truje svakog ko ga neobazrivo dodiruje. 

Bogoslovsko  znanje  bez  duhovnog  življenja  jeste  smrtonosno  i  ubistveno  za dušu. Duh oživljava, a slovo ‐ truje, umrtvljuje, ubija (2.Kor.Z,6). Od tog otrova poginuli su mnogoškolovani  duhovni mislioci  prvih  stoleća  života  Crkve: Makedonije, Arije, Nestorije  i drugi. Stolećima su ginuli  i mnogi drugi koji su dolazili u dodir sa knjiškom teologijom  (u seminarijama  i akademijama) bez življenja po Bogu. Izuzeci su bili veoma 

33

retki sretnici, koji su sebe mudro ograđivali duhovnim životom. Za  onoga  ko  iznutra  nije  ograđen  smirenim  životom  pred  Bogom  i  ko prebiva u 

telesnom životu nije bezopasno da  isplovljava na pučinu bogoslovlja. Stoga  je Gospod  i uveravao  učenog Nikodima  da  samo  spoljašnje  slovo  o  Bogu  ne  pruža  poznanje  tajni Božijih:  ono,  zapravo,  oslepljuje  i  umrtvljuje.  Da  bi  se  razumelo  i  poimalo  duhovno neophodno je steći oživotvorenje od Duha Božijeg. 

Gospod  je  govorio: Zaista,  zaista  ti  kažem:  ako  se  ko  ne  rodi  odozgo,  ne može  videti Carstva Božijega [Jn.3,3]. 

Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je (Jn.3,3‐6). U tim rečima Gospodnjim ukazuje se na tajnu koja nas uvodi u trezvoumni, umni i 

božanstveni život. Ta  tajna  jeste preporod duše od Duha Božijeg. Bez  tog preporoda u nama nema umnog,  trezvoumnog  i duhovnog života. Mi prebivamo u  smrti zbog  svih mogućih strasti. Mi smo duhovno mrtvi. 

Pre preporoda Duhom svaki čovek je „teloʺ, po reči Gospodnjoj, tj. sav je pogružen u  interese  tela  i njegovih pohota, nemajući u sebi duhovnog bića. Po svojoj bestelesnoj umnoj suštini on  je mrtvac u prahu zemaljskom: njemu  je nedostupno obitavanje „na nebesimaʺ,  tj. u božanstvenim  i besmrtnim pomislima  i osećanjima. On  je on mrtvac  i nalazi se pod vlašću smrti. Život „na nebesimaʺ dostupan je samo rođenima odozgo, od Duha. 

Čovek  se  rađa  za  razvojni,  telesni  život.  Svojom,  pak,  svemoćnom,  tvoračkom blagodaću  Duha,  Bog  rađa  za  božanstveni  (umno‐duhovni)  život.  Ono  što  je nemoguće čoveku, moguće je Bogu. 

Taj  novi  duhovni  život  rađa  se  u  kupelji  pokajanja  i  suza  kod  svih  onih  koji  su izgubili blagodat krštenja. I nema drugog puta u Carstvo Života, u Carstvo Božije. Tako uče svi oci. 

U  tu  tajnu  novog  rođenja  odozgo,  u  blagodatnu  kupelj  suza  uvodi  ta  malena, skrivena Isusova molitva. 

Čudesnim  i  nepojamnim  delovanjem  blagodati  Božije mrtvi  čovek  pretvara  se  u živog:  od  kamena  (neosetljivog  prema  svemu  duhovnom)  on  postaje  miomirisni nebeski cvet anđelskog života. 

Cvetovi  koji  su  na  zemlji  (postali)  od  kamenja  (tj.  preporođeni Duhom),  koji  su umirisali  vaseljenu  i  koji  sve  do  sada  miomirišu  jesu  likovi  svetih:  sveta  Marija Magdalina,  prepodobna  Marija  Egipćanka,  prepodobna  Pelagija,  prepodobni  Sergije Radonješki, Serafim Sarovski. Njihov broj nema kraja. Oni su netruležni  likovi, nebeski cvetovi  koji  su  izrasli  na  tlu  „trezvoumljaʺ  ili  „umnog  delanjaʺ,  na  tlu  neprestane molitve i nenasite ljubavi prema Gospodu Spasitelju Isusu. 

Zavolevši umnu molitvu, oni su u njoj zavoleli večni život  i večnu  ljubav. Njih  je molitva privela životu i ljubavi (sveti Isaak Sirin, Beseda 39). 

Jer, neprestana molitva jeste projavljena živa ljubav duše prema Spasitelju. U  tu  živu  ljubav prema Živom Bogu, u nebeski  cvet Duha duša  se preobražava 

ukoliko  prođe  kroz  rođenje  od Duha.  Jer,  ono  što  je  rođeno  od Duha  postaje  duh  i 

34

ispunjeno je božanstvenom duhovnošću. U  to  rođenje uvodi „umna molitvaʺ: ona  i  jeste skriveni, božanstveni put duše od 

ploti ka duhu, od zemlje ‐ ka nebu, od samoljublja ‐ ka večnoj ljubavi. Ona  je najtajanstveniji i najprevashodniji put: put ljubavi na koji prikriveno ukazuje 

sveti apostol (1.Kor.12,31). Taj put prolazi  između  tajne  smrti  i vaskrsenja: on  je blagodatna  tajna duhovnog 

rođenja  odozgo.  „A  rođenje  odozgo  biva  kroz  pokajanjeʺ,  kaže  sveti  Simeon  Novi Bogoslov (tom 2, str. 13). 

Pokajanje  je  tajna  smrti  i vaskrsenja. U  toj blagodatnoj  tajni umire  telesni, duševni čovek,  tj.  oveštastvljeni  duh,  koji  se  pretvorio  u  plot  i  koji  se  skamenio  za  sve  živo  i duhovno još u praocu Adamu, te ustaje novi čovek, novi potomak Rodonačelnika novog čovečanstva  ‐ Gospoda  Isusa Hrista,  ustaje  novi,  blagodatno‐živi,  nebeski, miomirisni cvet i usvaja novo postojanje, novi blagodatni život, koji daruje Gospod Isus. On sav se menja  i  postaje  nova  tvar  u Hristu.  Pohote  i  plotske  i  zemaljske  pomisli  odumiru  i oživljavaju duhovne, nebeske i božanstvene želje i pomisli. 

Rođenje  odozgo  je  samo  prvi  udah  novog  blagodatnog  života,  tj.  početak mnogosuznog  pokajnog  življenja.  Bez  tog  svetog  momenta  rođenja  nema  ni pokajničkog, blagodatnog života. Rođeno od  tela  je  telo  i prebiva u duhovnoj smrti, a rođeno  od Duha  je duh  i prebiva u duhovnom  životu. Ono  što  je  rođeno  od  tela  živi telesnim,  veštastvenim  i  teloljubivim  životom,  a  rođeno  od  Duha  živi  duhovnim, nebeskim  i  božanstvenim  životom.  Duh  rođenog  od  tela  je  zemaljski,  pohotno‐veštastveni i smrtni, zbog čega mu je i življenje zemno, pohotno‐veštastveno, smrtno. 

Duh  rođenog  od  Duha  sasvim  je  drugačiji:  on  je  duhovni,  nebeski  i  besmrtni.  I življenje  je  njegovo  drugačije,  tj.  duhovno,  nebesko  i  besmrtno,  življenje  po  Bogu preporođene duše ili pokajničko, blagodatno življenje. 

Onaj ko  je rođen od  tela ne zna za pokajničko življenje, za življenje po Bogu. ono mu  je nepoznato i nedostupno. Za njega  je neophodno da se rodi odozgo, da se od tela preobrati  u  duh.  Blagodat  preporoda  i  čini  tu  divnu  promenu,  tj.  uvodi  dušu  u  novo božanstveno življenje, u sveto i spasonosno življenje pokajanja. Tim življenjem pokajanja su se i spasavali svi sveti Božiji ljudi. 

Onaj  ko  je  izvan  tog duhovnog  življenja  još  se nije  rodio  od Duha,  tj. prebiva u smrti  i  neće moći  da  uđe  ni  u Carstvo  Božije  koje  je  u  nama,  ni  u  Carstvo  koje  je  u blaženoj večnosti. 

Sveti  Simeon Novi Bogoslov  (kao uostalom  i drugi oci) veli da  trenutak  rađanja odozgo  svaka  preporođena  duša  preživljava  svesno  i  primetno.  I  onaj  ko  kroz  taj trenutak rađanja nije prošao primetno svakako je još mrtav za duhovni život. Njemu je neophodno  da  stekne  blagodat  oživotvorenja.  Taj  trenutak  je  početak  novog  života pokajanja. Taj  trenutak  je prvi mnogobolni uzdah ponovo  rođene duše, koja u  sebe  sa mnogim suzama udiše novi, neobični i živonosni vazduh pokajanja. 

Tu duša prvi put opitno okuša skriveni smisao tajanstvene izreke otaca: „Daj krv i primi Duhʺ. 

35

 U  tajni  pokajničkog  življenja  savršava  se  ta  divna  razmena.  Stupivši  na  put 

pokajanja, oveštastvljeni duh koji  rida  sa neopisivim bolom podnosi mučnu operaciju blagodati, koja iz njega ispušta krv plotskih želja i pohota, umiva ga u potoku mnogih gorkih suza i oblači u novu, svetloliku odeždu Duha, u život božanstvene besmrtnosti. 

Te  mnoge  suze  besmrtnog  plačućeg  duha,  koji  se  s  bolom  otkida  od  smrtnog, plotskog, plotoljubivog života, koji se odriče satane i svih dela njegovih i koji se zaklinje i obećava da  će  služiti Gospodu  Isusu  i  ispunjavati Njegove zapovesti do same smrti  ‐ služe kao vodena kupelj, kao „banja preporodaʺ, u kojoj dobija preporod od Duha. 

Svi nebeski umni cvetovi su se  i preporađali u toj banji, prolazeći kroz  taj  trenutak rođenja, kroz  taj prvi uzdah pokajanja, kroz krik, bol  i suze, kroz zakletveno odricanje od satane i svih dela njegovih i kroz obećanje Bogu da će živeti u dobroj savesti. Potom su  blagodatnom  pažnjom  i  udišući  božanstveni  vazduh  pokajanja  sve  vreme podržavali u sebi život duha. 

Od  veštastvenih  i  smrtnih  oni  su  postali  neveštastveni  i  besmrtni,  od  plotskih  ‐ duhovni, od zemaljskih ‐ nebeski. U rečenome se i sastoji suština preporoda, koji obavlja Duh Božiji kroz pokajanje. 

Sveti  Simeon Novi  Bogoslov  taj momenat  rađanja  odozgo  opisuje  veoma  jasno  i izražajno: 

„Nemojte  se  zavaravati. Bog  je Oganj. Došavši na  zemlju  i postavši  čovek, On  je bacio oganj na zemlju, kako sam kaže  (Lk. 12,49). Taj Oganj posvuda obilazi  i  traži sebi veštastvo, tj. dobro srce i proizvoljenje kako bi pao na njega i zapalio se. U onome u kome se zapali, on prelazi u veliki plamen, koji dopire do nebesa i ne dozvoljava mu da bude nedelatan  ili  da  se  predaje  pokoju. On  ne  opaljuje  dušu  u  kojoj  se  razgoreva.  Pa  ipak, njegovo razgorevanje nije neprimetno za dušu, kao što misle neki koji su mrtvi dušom. Duša nije neosetljivo veštastvo. Naprotiv, ona je biće koje oseća i razume. Stoga ona na samom  početku  oseća  i  razume  zažizanje  tog Ognja,  utoliko  pre  što  je  ono  praćeno prevelikim i neizdrživim bolom srca. 

Pošto nas sasvim očisti od svake nečistote strasti, taj Oganj će već zauvek u nama postati  i Hrana,  i Piće,  i Svetlost,  i Radost,  i same nas čineći svetlošću po pričesnosti u meri u kojoj postajemo pričesnici Njegove Svetlosti. 

Čim  se  založi,  peć  samo  dimi  zbog  čađi  koja  izlazi  iz  drva.  Kada  se,  pak,  ona razgore, sve postaje svetlije (slično ognju) i ona se više ne pomračuje nikakvom čađu od dima.  I  duša  koja  počne  da  gori  božanstvenom  željom,  spočetka,  skupa  sa  Ognjem Duha, u sebi vidi tamu strasti, koja se podiže slično dimu. Svesna da je ta pomračenost od tame strasti njeno sopstveno delo, ona plače i skrušava se. Osećajući, pak, kako lukave pomisli i zle želje bivaju spaljivane Ognjem kao trnje i korov i pretvaraju se u prah, duša se raduje. A kada sve to sagori i priroda duše ostane bez strasti, sa njom se suštastveno sjedinjuje i Božanstveni Oganj i počinje da gori i sija u njoj. Tada ona postaje pričesnica Mislenog  Ognja,  kao  što  se  peć  združuje  sa  veštastvenom  vatrom.  I  telo  se  tada pričešćuje tom Božanstvenom i neizrecivom Svetlošću i biva oganj po pričesnosti. 

36

Mi, međutim, treba da znamo da se sve rečeno u nama ne može savršiti ukoliko ne omrznemo svet i sve što je u njemu, sa gotovošću da čak, kako kaže Gospod, i život svoj položimo za delo Božije. 

Na drugi način se taj Oganj u nama neće razgoretiʺ (tom II, str. 311). Po  blagoslovenom  razumu  svetih  otaca  mi  ne  možemo  primiti  taj  Božanstveni 

Oganj  (koji  nas  preporađa  za  večni  život)  ukoliko  ne  ispunimo  glavni  Božiji  uslov. Naime, da bi se primio Duh Božiji, tj. Duh preporoda, mi treba u skrušenim zakletvenim suzama da  se odreknemo duha ovog  sveta  (tj.  satane  i  svih dela njegovih)  i da damo zavet  vernosti Gospodu  Isusu. Bez  tog  odricanja  u  nama  nema  duhovnog  života,  niti može  biti  sa‐mog  preporoda.  Inače,  iako  se  nazivamo  Hrišćanima,  u  nama  nema Hristovog života. Mi prebivamo u stanju samoobmane, ne  tvoreći volju Hristovu, nego volju  svojih  strasti,  tj.  volju demona.  I  nećemo  videti Carstvo  Božije,  s  obzirom  da  se nismo  rodili odozgo. Bez, dakle, mnogosuznog odricanja od  satane  i dela njegovih, u nama ne može biti rađanja od Duha Božijeg. 

Blagodatni i neosporni znak da se u duši razgoreo taj Božanstveni Oganj preporoda (koji spaljuje veštastvo strasti  i u nama  ražiže novi duhovni život posle mnogosuznog odricanja od satane i dela njegovih) jeste probuđenja pažnja prema vlastitim pomislima i celokupnom životu. 

Pažnja nad pomislima  i  jeste znak života, dok odsustvo pažnje, rasejanost  i zbrka u pomislima služe kao pouzdano znamenje smrti duše. Onaj ko živi u nepažnji prema svojim  pomislima  i  biva  nošen  vihorom  štetnih maštanja  svakako  se  još  nije  rodio odozgo  i  još prebiva u smrti. Živa  i odozgo rođena duša postaje veoma pažljiva prema svom umu i prema svojim pomislima: nju ne nosi vihor štetnih maštanja. 

Blagodat  novog  života  odseca  to  štetno  maštanje  i  obezbeđuje  obnovljeni  um  i duhovne, nebeske i pokajničke pomisli. 

Božanstveni Makarije veoma upečatljivo opisuje život duše koja nije rođena i duše koja je rođena odozgo, ukazujući na njihova obeležja: 

„Kada se podigne nad zemljom, sunce sve svoje zrake ispušta nad njom. Kad je, pak, na zalasku  i kad odlazi u dom  svoj, ono nazad sabira sve svoje zrake.  I duša koja nije Duhom preporođena odozgo svojim pomislima  je sva na zemlji: njene misli se pružaju do krajeva zemlje. 

Međutim,  čim postane  sposobna da doživi  rođenje  odozgo  i opštenje  sa Duhom, ona  u  jedno  sabira  sve  svoje  pomisli  i  zadržava  ih  uza  se,  ushodeći  Gospodu  u nerukotvorenu obitelj na nebesima:  stupajući u božanstveni vazduh,  sve njene pomisli postaju nebeske, čiste i sveteʺ (Beseda 49, 3). 

„Duše,  pak,  koje  ostaju  pri  svojoj  prirodi,  gmižu  pomislima  po  zemlji  i  o  zemlji pomišljaju: njihov um živi na zemlji. 

One pomišljaju da pripadaju Ženiku. Međutim, ne primivši ulje radosti, one se nisu rodile od Duha odozgoʺ (Beseda 4,6). 

„Kao neka mislena  tama greha  i  smrti, knez ovoga  sveta nekakvim  skrivenim  i žestokim vetrom uznemirava, ispunjava i okreće nepostojanim, veštastvenim, sujetnim 

37

pomislima svaku dušu koja nije nerođena odozgo i koja se mislima nije preselila u drugi vek, po rečenome: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3,20). 

Time se istinski Hrišćani i razlikuju od ljudskog roda. Jer, različitost Hrišćana se ne sastoji u spoljašnjem vidu i spoljnjem izgledu, iako mnogi imaju slično mišljenje. 

Hrišćanin  kao  nova  tvar  se  razlikuje  od  svih  ljudi  na  svetu  obnovljenjem uma, umirenjem pomisli i ljubavlju i nebeskom privrženošću Gospoduʺ (Beseda 5). 

Takvi  su  neprolazni  i  neosporni  znaci  života  i  smrti  duše,  na  koje  ukazuje božanstveni sveti Makarije Veliki. Po  tim blagodatnim znacima svako može da rasudi gde sam prebiva, tj. u životu ili u smrti. 

Obnovljenje  uma  (koje  se  projavljuje  u  blagodatnoj  pažnji  prema  vlastitim pomislima i vlastitom življenju) jeste nepogrešivo obeležje duše koja je rođena odozgo: na njega odlučno ukazuju sveti oci. 

Duša koja je primila rođenje odozgo ujedno dobija i blagodatnu pažnju prema sebi i prema  svemu  što  je  okružuje.  Ona  se  vrlo  pažljivo  odnosi  prema  svim  đavoljim dometanjima,  koja  dolaze  spolja  od  svega  što  je  okružuje  i  preko  pomisli, maštanja  i osećanja. 

Trezvoumnom  pažnjom  ona  raspoznaje  sve  zle  zamke  demona,  dok  ih neprestanom  molitvom  odbija,  imajući  sadejstvo  i  po  moć  blagodati  Božije.  U  toj unutarnjoj blagodatnoj delatnosti se i projavljuje život preporođene duše. 

S druge strane, nepreporođena duša nema i ne zna tu spasonosnu delatnost: ona ne prati svoje pomisli i ne odseca svoje maštanje molitvom. Od  jutra do večeri, pa čak  i u snu njen um biva nošen vihorom štetnih maštanja, što i predstavlja smrt duše pre smrti tela. Jer je telesno mudrovanje smrt, po [reči] apostolskoj (Rim.8,6). 

Prebivajući u  svojoj  [paloj] prirodi, duša ne može a da  se ne vrti u vihoru  štetnih maštanja.  Jer,  tišina uma  njoj  nije  svojstvena, niti poznata. Duša, pak,  koja  je u  svoju prirodu primila blagodat Svetoga Duha ne može da luta. Tako nešto  joj nije svojstveno. Jer, ona  svoj um neprestano pogružava u  talase molitvene blagodati  i ne prepušta  se kovitlanju vihora. 

[Njen] um ulazi u nebesku tišinu blagodatnih pomisli. Međutim, tako nešto se ne daje odjednom u potpunosti: neophodan je napor pažljive molitve. 

Eto prosvećenog učenja svetih otaca o preporodu duše odozgo  i o blagodatnom  i neospornom  znaku  preporoda  duše.  Samo  preporođenu  dušu  Bog  prima  u  svoje blagodatno  Carstvo.  Samo  odozgo  preporođena  duša  pronalazi  to  Božije  Carstvo blagodatne  tišine  i  mira  i  već  ovde  ulazi  u  njega  svojom  blagodatnom  pažnjom. Nepreporođena, pak, duša  je  izgubljena za Boga  i za Njegovo Carstvo: ona prebiva u smrtno‐demonskoj tami neprekidnog mislenog kovitlanja. 

Stoga su  se sveti oci sa velikim žarom  trezvoumnom pažnjom  i umnom molitvom od lutanja pomisli ustremljivali u blagodatnu tišinu uma. 

Pažljiva molitva  je sa njima  činila  čudo,  tj. pomagala  im da  traže svoju umrtvljenu dušu, da je oživotvore, da sa nje skinu koprenu strasti, da je izvedu iz mraka smrtonosnog demonskog kovitlanja, da  je ozare nezalaznom Svetlošću Božanstva. Ona  je njihov um 

38

uvodila  u  božanstvenu  tišinu,  od  zemaljskih  ljudi  presazdavajući  ih  u  nebeske  i besmrtne anđele. 

 IX  

Sveti Oci su bili iskatelji svoje duše, tj. umne božanstvene krasote, koju su nalazili na putu umnog delanja. Oni su umnim delanjem pronalazili anđelsko 

življenje na zemlji i večni život.   Blagosloveni nebeski  ljudi  i zemaljski anđeli,  tj. sveti oci behu neumorni  tragaoci 

za  skupocenim  božanstvenim  draguljem,  za  blagom  skrivenim  u  polju među  trnjem svih mogućih strasti i pohota, iskatelji za obrazom večnopostojeće slave Božije, besmrtne umne  suštine,  tj.  naše  bestelesne  duše,  koja  je  ispunjena  božanstvenom  krasotom  i neuvenjivom  lepotom.  Oni  su  zavoleli  tu  svoju  dušu,  tu  divnu  Božiju  tvorevinu,  sa vatrenošću  se  ustremivši  na  put  potrage  za  njom  od mladih  dana  pa  sve do duboke starosti. Oni su je tražili sa plamenim srcem! 

O,  dušo,  dušo!  Bestelesna  umna  Božija  krasoto  i  ‐  telo[ljubiva], mnogostrasna, bezumna  grešnice.  Svetla  voljena  nevesto  nebeskog  Cara  i  ‐  žalosna  robinjo mračnih pohota i družbenice bludnih demona! 

Njoj  služe  anđeli  i  arhanđeli!  Za  njom  plaču  heruvimi  i  serafimi!  Za  nju  se neprestano  mole  sveti!  Nju  je  večnom  ljubavlju  zavoleo  sam  Vladika  nebesa!  Nju  sa ranjenim srcem, u krvavom znoju i sa mnogim suzama ište Sin Božiji. 

„I Onaj koji sedi u nebeskom gradu na prestolu veličanstva na visini, sav prebiva sa dušom u njenom  telu budući da  je njen obraz  smestio gore u  Jerusalimu, u nebesnom gradu  svetih.  On  je  sopstveni  Obraz  neiskazive  Svetlosti  Božanstva  položio  u  telo njeno. On služi njoj u gradu  tela  i ona služi njemu u gradu nebeskom. Duša  je postala Njegova  naslednica  na  nebesima,  a On  ju  je  primio  u  nasleđe  na  zemlji.  Jer, Gospod postaje nasleđe duše, a duša nasleđem Gospodaʺ (sveti Makarije Veliki, 46,4). 

Eto  skrivene,  božanstvene  pesme  o  duši,  koju  je  zapevao  divni  ravnoanđelni Makarije. Sveti su poznali Božiju tajnu o grešnoj duši ljudskoj i uzdrhtali, zabrinuvši se božanstvenom  i  spasonosnom  brigom. U  trenutku nebeskog prosvećenja  oni  su videli, pojmili  i  svim  bićem  razumeli  [pitanje]:  kad  je  sam  Bog  ostavio  svoja  svetla  nebesa  i zborišta  anđela  i došao na  tamnu,  tužnu  i mračnu  zemlju, na mesto  izgnanstva palih umnih bića  i usred „umne  tameʺ,  tj. usred demona  i palih  ljudi,  te  stao da u krvavom znoju  i  sa  smrtnom  tugom  traži  svoj  ljubljeni  i  izgubljeni  obraz,  kad  je,  dakle,  sam Vladika i Tvorac postao prvi Iskatelj izgubljene duše i sam za sebe rekao: „Došao sam da nađem izgubljenoʺ [up. Lk. 19,10], neće li oni koji su prah i pepeo (koji u sebi skriva navedeni obraz, tj. izgubljenu dušu) [utoliko spremnije] dejstvovati, iskati i potruditi se oko potrage? 

Svojim  bolno‐osetljivim  srcem  čuvši  za  tajnu  Božije  potrage,  za  Božiju  žalost,  za anđelski plač, za Božiju tugu za  ljudskom dušom oni su napustili mnogopohotni život ploti  i „stresli prašinu  sa očiju umaʺ,  te  se kroz pustinje  i  šume, kroz gore  i brda, kroz 

39

gladovanje  i žeđ, kroz nagotu  i zimu, kroz  tesnotu  i  suze, kroz odricanja  i muke, kroz molitvu  i  plač  ustremili  u  potragu.  Oni  su  se molitvenom  i  trezvoumnom  pažnjom ustremili na umni napor potrage za svojom dušom. 

Skupa sa svetim Lestvičnikom oni su vapajno zazivali Boga: „Ne podnosim više plamen ove čežnje, već ištem besmrtnu lepotu koju si mi ti dao 

pre nego što sam pao u ovo blatoʺ. (Lestvica, Slovo 29, 11). U dugim molitvama  i mnogim suzama, u borbama  i naporima,  ranjeni nebeskom 

strelom  i  probuđeni  suzama  anđela,  neumorni  tragaoci  za  dušom  i  duhovnim postojanjem i tragaoci za umnom krasotom, 

 krstonosci duha su  „u povorci kroz suze neućutnih moljenja kroz vapaje i uzdahe tajnih borbi odlazili na krsni put tesnote, sa krstom na raspeće... telesni život, i svoj um, umnom molitvom prikovavši na krstʺ.  I oni  su pronalazili blago koje  je  sam Bog  tražio  i za kojim  su plakali anđeli  i  sve 

nebeske sile. Oni su nalazili umnu božanstvenu krasotu,  tj. svoju  izgubljenu dušu. Oni su nalazili  i svoju radost, svoju svetlost, svoje večno veselje  i  likovanje, svoje Vaskrsenje, svoju  Svetu  Pashu,  svoj  večni  život,  tj.  Divnog  Boga.  Jer,  Njegovo  ime  je  za  svaku izgubljenu grešnicu‐dušu bilo čudesno i divno i spasonosno. 

Da, nepromenjivi duhovni zakon [glasi]:  „Onaj ko izgubi svoju dušu ‐ gubi Boga. Onaj ko nalazi svoju dušu ‐ nalazi Bogaʺ.  Nju,  uostalom,  gubi  svako  i  svi.  Nju, međutim,  nalaze  samo  veoma  retki.  Nju 

svako gubi u varljivim maštanjima uma  i plotoljubivim pohotama srca. Gubi  je onaj ko živi nepažljivo prema svojim pomislima i ko luta svojim umom. I retko ko nalazi svoju izgubljenu  dušu. Nalaze  je  samo  oni  koji  su  se  odrešili  [od  sveta],  koji  prodaju  svoja bogata imanja maštanja i teloljubivih pohota, koji se odriču od satane i svih mislenih dela njegovih  i suzama kupuju polje pokajanja, u kome  je skrivena grešnica  ‐ duša,  tj. Božiji biser i drahma. Nju nalaze oni koji se trude u znoju lica i iskopavaju i čiste od prljavštine svog izgubljenika. 

Praznik  pronalaženja  duše  uvek  je  veličanstven.  Na  zemlji  on  prolazi neprimetno, a na nebesima je ‐ veselje: tamo se anđeli raduju sa svojim Vladikom. 

Radujte  se  sa mnom,  jer nađoh drahmu  svoju  izgubljenu. Tako,  kažem vam, biva  radost pred 

40

anđelima Božijim zbog jednog grešnika koji se kaje, rekao je Vladika anđela (Lk.15,9‐10). Praznik  nalaženja  grešnice‐duše  jeste  anđelski  i  božanstveni praznik. Tek  kada 

dođe do praga uskih vrata  tesnog mislenog življenja,  tj.  tesnog umnog prolaza  (gde se ostavljaju  sve  zemaljske,  veštastvene,  pa  i  mislene  stvari),  tek  kad  pređe  prag veštastvenog  i mislenog,  čovek u mnogim suzama pronalazi neveštastvenog nebeskog izgubljenika  ‐  svoju dušu, umnu  božanstvenu  krasotu  i  sa  njom  i Divnog Boga. Tada nastupa taj praznik radovanja. 

Malobrojni  nalaze  taj prag  tesnote  i  odricanja  od  veštastvenog  i mislenog  i  samo retki  prelaze  preko  njega  u  neveštastveni  život.  Samo  retki  žive  zaista  duhovnim  i nebeskim životom i malobrojni poznaju anđelsko radovanje na zemlji. Samo malobrojni poznaju svetootačku tajnu „paženja na sebeʺ. 

Stoga je mnogo zvanih a malo izabranih. Malo je onih koji se spasavaju od nepažljivog veštastveno‐smrtnog postojanja. Malo  je onih koji se sa pažnjom pričešćuju besmrtnim životom. Malo je onih koji traže svoju dušu i još je manje onih koji je nalaze. Jer, veliki je  podvig  odricanja  od  veštastvenog  i  mislenog.  Veliki  je  napor  pronalaženja neveštastvenog  izgubljenika,  tj.  svoje  duše.  Kroz  gubljenje  veštastvenog  i  mislenog pronalazi se neveštastveno i umno. 

Prosvećeni Božanstvenom blagodaću, oci  su  rečeno shvatili  i  spoznali. Stoga  su  se čitavog  života  i  trudili  u  potrazi  za  svojim  umnim  izgubljenikom,  za  svojom  dušom. Trudili su se smireno i sa trpljenjem, u nevoljama i samozlopaćenju. I nisu ga nalazili u pešterama i šumama, u gladi i žeđi, nego u „umnoj tesnoti pažnjeʺ, u „umnoj molitviʺ.  

Sve ostalo služilo je samo kao sredstvo za „umnu tesnotuʺ. Umnim trudom i umnim delanjem nalazili su oni „umnog izgubljenikaʺ. Oni su poznali tajnu umne molitve, koja beše sakrivena od stoleća i pokolenja. U svetom trudbeništvu, u pokajanju i suzama oni su  tom molitvom pronalazili  svoju dušu, a  sa njom  i divni dar blagodati, koji  je našoj prirodi  darovan  u Hristu  Isusu,  tj.  bogati  i mnogodejstveni,  veliki  i  blagosloveni  dar novog  bogonosnog  bića. Oni  su  taj  dar  poznali  iskustveno:  u  izmeni  svog  življenja,  u prosvećenju  svoje  „umneʺ  suštine, u  živom osećanju  srca, koje  je u  sebi nosilo  Svetog Živog  Boga.  Stoga  su  i  bili  bogonosni  i  sveti. Živeći  telom  na  zemlji,  oni  su  duhom živeli  na  nebesima.  Još  ovde,  usred  greha  i  iskvarenosti,  oni  su  u  sebi  nosili  traženu umnu  krasotu,  tj.  prosvećeni  besmrtni  obraz  Božiji,  koji  je  u  njima  blistao nepotamnjivom slavom. On je blistao na posramljenje zlih demona (koji su ga gazili) i na ukrepljenje naše iznemogavajuće vere u nepromenjivo i nepostidno iskanje. 

Potražimo  i mi uz pomoć blagodati svoju  izgubljenu umnu krasotu,  tj. svoju dušu, stupajući na put „umne tesnoteʺ. Jer, ona se nalazi samo na uskom putu „umne tesnoteʺ. U umnoj  tesnoti molitvene pažnje  čovek poznaje bezdan  svog pada. Na putu pažnje poznaje  on  besmrtnu  krasotu  duše,  kao  i  bezdan  Božijeg  milosrđa  i  ljubavi  prema umnoj grešnici‐duši. Samo na putu odrešenja i mislene tesnote čovek poznaje nebesku veličinu duše, po prvi put videći bogolepni obraz njene božanstvene krasote  i ujedno poznajući i svo bezumlje greha, koji ga unakažava. I on prinosi pokajničku zakletvu da će do smrti voleti  taj obraz. On se zaklinje da  će mrzeti greh nepažnje  i njegovu pogi‐

41

beljnu odvratnost. Čovek se sa dubokom svešću odriče mislenog kvaritelja  ‐ satane  i od kovitlanja u 

njegovom vihoru štetnih pomisli. I samo na putu mislene tesnote raskriva se sav užas i ružnota mislenog greha, kao 

uostalom i besmrtna krasota misle‐nog obraza, koji je u čoveku sijao pre propadljivosti. Jedino  su  sveti  oci poznali  tajnu mislene prirode  naše duše  i propevali  čudesne 

nebeske himne o „obrazu neizrecive slave, premda i u ranama sagrešenjaʺ. Neprikosnoveni pesnik naše umne mislene prirode, tj. grešnice‐duše, sveti Andrej 

Kritski  je  propevao  besmrtne  pesme,  oblivene  božanstvenim  suzama.  U  njegovim pesmama čuje se ridanje anđela, koji plaču za umnom krasotom, za Božijom grešnicom, koju  je  sam  Sin  Božiji  zavoleo  večnom  ljubavlju.  Stoga  je  Sveta Crkva  i  prihvatila  te pesme:  ona  ih  uvek  sa  suzama  peva  u  svete  dane  Velikog  posta,  tj.  u  dane  velikog pokajanja. 

Skupa  sa  svetim  Andrejem  Kritskim  bezbrojna  pokolenja  smirenih  Hrišćana vekovima  obliva  te  pesme  svojim  suzama,  plačući  nad  svojom  velikom  grešnicom‐dušom, koja u njima vapajno rida: 

 „Pomiluj me, Bože, pomiluj meʺ.  Za  tom božanstvenom grešnicom ridaju sveti anđeli,  tj. plače Crkva nebeska, a sa 

njom i zemlja. Jer, duša čovečija jeste velika božanstvena krasota, a veliki je i njen pad. Onaj ko  je makar  jednom svojim unutrašnjim očima video svoju veliku grešnicu, 

čitavog  svog života neće prestati da plače. Za onoga ko  je makar  jednom video njenu besmrtnu krasotu  „premda  i u  ranama  sagrešenjaʺ,  jednom zauvek  se pomračila  svaka druga zemaljska krasota: on  joj se više neće klanjati. Zemaljskoj  lepoti se klanjaju samo oni koji  još nisu prozreli unutrašnju  lepotu. Zemaljska krasota  je  samo prolazna  slaba senka  unutrašnje  i  večne  krasote.  Zemaljska  krasota  nije  cilj  po  sebi,  već  samo  jedva primetna staza prema velikom cilju (doduše samo za malobrojne).  

Malobrojni,  duboko  obdareni  samotnici  na  toj  stazi  pronalaze  put  do  besmrtne krasote.  Ostali  idu  širokim,  prokrčenim  putem  umetnosti  i  njene  tehnike,  tj.  putem spoljašnjeg  kanona,  obreda,  spoljašnje  pobožnosti.  To  je  put  za  „mnoge  zvaneʺ. Međutim, mali  broj na  tom putu  nalazi  spasenje.  Izabrani  idu  od  spoljašnjeg  obreda prema  unutrašnjem  služenju,  prema  pažnji.  Oni  spoljašnjim  obredom  i  umetnošću otkrivaju unutrašnju lepotu. To su oni retki koji stupaju na put „umne tesnoteʺ, raspinjući svoj  život  pohota  na  krstu  odrešenosti  [od  sveta]  i  kličući:  „Tražim  tvoju  besmrtnu krasotu, koju si mi darovao pre ove prašineʺ. 

Svoju  besmrtnu  krasotu,  tj.  dušu  naći  će  samo  onaj  ko  se  od  pohota  ustremio  u potragu za njom, pa makar se nalazila i u rovu strasti (sveti Makarije Veliki). I on je nalazi u pokajnom plaču i suzama: samo u njima se prvi put poznaje bogolepni lik. Osim toga, uz pomoć Božije sile vidi se  i poznaje vlastiti strašni pad. Onaj ko  još nije sagledao svoju palu bestelesnu grešnicu  i nije zaridao  (potresen viđenjem), ostaje  slep  i  siromašan  i 

42

ubog. On još ne vidi i ne zna šta je umna besmrtna krasota. Nju, pak, svako može da vidi kroz  suze  dubokog  skrušenog  pokajanja.  Ipak,  samo  kod  retkih  se  rađa  duboko sakrušeno pokajanje. Stoga samo retki poznaju sebe, tj. svoju dušu. Samo retki pronalaze put  prepodobne  Marije  Egipćanke  ili  blažene  Taise.  Jer,  većina  je  raslabljena slastoljubivim pohotama, ne budući u stanju da ostavi svoj grehovni odar i da se spusti u banju suza do anđela pokajanja.  

Greh raslabljuje  i paralizuje dušu,  čineći  je mlitavom, nemoćnom  i besilnom. On  je raslabljuje  i čini nemoćnom, usled čega nije u stanju ni da se pokaje. Marijino pokajanje beše  pokajanje  njene  neomlitavele  duše.  I  kakva  samo  veličanstvena  beše  duša  svete Marije i njeno pokajanje! Ona se zbog svoje duše uznemirila božanstvenom zabrinutošću. Ona se sa hrabrošću  i odvažnošću bacila u borbu sa strašnom zmijom, čupajući  iz njene čeljusti svoju na propast osuđenu dušu. Njenu dušu je zmija već proždirala. Pa ipak, ona se bacila da spasava poruganu božanstvenu umnu krasotu. 

Kakve  li  hrabre  i  prelepe  i  silne  duše  u  slabom  i  iznemoglom  ženskom  telu! Četrdeset godina  je u okolnostima pustinje [trajala] napeta borba sa strastima unutrašnje, mislene  zmije,  koja  se  prilepljivala  uz  nju  i  isisavala  joj  dušu.  Kakve  li  snage! Veličanstvene  li duše! Nije uzalud  sveti  i veliki Makarije  rekao da  su „duša  i demon jednake snageʺ.  

Blagodat  Gospodnja  njoj  je, međutim,  pomogla  da  savlada  demona  strasti.  Ona pomaže i svakoj duši koja odlučno i sa hrabrošću (a ne dvojedušno) kreće u podvig protiv greha. Ipak, samo retki na vreme stupaju u borbu protiv svojih strasti. Većina sa njima živi  čitavog  života. Oni  i  ne  primećuju  da  sitne  strasti  crpu  duhovnu  energiju  duše. Iscrpljene, pak, duše nisu sposobne za podvig. One više nemaju snage da prođu surovi i naporni put pokajanja. One  leže na odru  svojih  sitnih pohota  i  strasti, koje  ih drže u ropstvu trideset i osam godina, tj. celog života, usled čega više ne mogu da priđu Bogu. One leže i čekaju da im već sam Bog priđe. One su raslabljene te više ni uz pomoć tvari (kao Zakhej)  ne mogu  da  se  podignu  sa  zemlje  kako  bi  pogledom  pronašli  Boga  koji prolazi  i  privukli  ga  sebi.  Da,  Bog  se  privlači  umnim  pogledom  duše.  On  vidi  tajni pogled koji ga traži i brzo izlazi u susret duši. 

Umni  pogled  ljudske  duše  jeste  duboka,  božanstvena  i  nepostižna  tajna,  koju  su samo  sveti  ovlaš  otkrili.  Velika  je  i  tajanstvena  duša.  I  njene  sposobnosti  su  takođe velike  i  tajanstvene!  Umni  pogled  čovekove  duše  privlači  ono  na  šta  padne.  Ta sposobnost je zagonetna, potresna i strašna, ali i spasonosna. 

Sveti David je pogledao na Virsaveju (tj. na tuđu ženu) koja je prolazila i privukao je sebi. Međutim, on je (avaj, avaj) privukao plač i ridanje za ceo život. I zajedno sa njim taj pogled oplakuju milenijumi... Pogledao  je, međutim,  i Zakhej na Boga  i privukao ga sebi, privukavši  i spasenje svemu domu svom.  I sveti apostol govori o  istoj  tajni našeg umnog pogleda. On veli: Mi koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u  taj  isti  lik  (2.Kor.Z,18). U rečenome  je skrivena  tajna učenja svetih otaca o „umnoj molitviʺ. Um prima ono na šta pažljivo motri. Stoga  je  i rečeno onima koji umno  ištu Boga:  „Neprestano  se molite  i neprestano gledajte na  slavu Gospodnju,  na  slavno  ime 

43

Njegovo. Na taj način ćete privući Bogaʺ. Međutim, duša koja je raslabljena i izmoždena strastima nije kadra da umno gleda Boga,  tj. nije kadra da ga  traži umnim pogledom. Stoga  je  malo  onih  koji  shvataju  „umno  delanjeʺ  i  još  manje  onih  koji  u  njemu  sa razumom prebivaju. 

Da, greh je, sa svojim malim strastima, stravičan! Kao neistrebivi parazit duše, on se sisaljkama sitnih strasti u njoj snažno drži i živi na račun njenih duhovnih sokova. On je raslabljuje, izmoždava i čini nesposobnom za duhovni život. Stoga većina Hrišćana i živi zemaljskim, veštastvenim  i plotoljubivim  životom. Duhovni  i unutrašnji  život  (koji  je odrešen  od  veštastvenosti)  za  njih  je  nedostupan.  Život  anđelske  besmrtnosti  u umnom  sagledavanju  njima  je  neshvatljiv. Oni  su  lišeni mogućnosti  da  sagledavaju besmrtnu  lepotu,  kao  i  da misleno  vide  svoju  grešnicu‐dušu,  tj.  da  bogolepnu  umnu krasotu vide u odeći strasti, u smrdljivim prnjama pohota i greha. 

Jer,  samo  onaj  ko  unutrašnjim  očima  vidi  svoju  dušu  i  ko  je  poznao  njeno dostojanstvo,  uz  pomoć  Božije  sile  vidi  i  poznaje  i  svoj  strašni  pad.  Videti  svoju bestelesnu  dušu,  tj.  božanstvenu  umnu  krasotu  u  odeći  strasti,  u  smradnim  prnjama pohota i grehova zaista predstavlja tajanstveno viđenje. 

Radi  se,  dakle,  o  potresnom,  neopisivom,  božanstvenom  viđenju,  koje  rađa neprestani vapaj: 

„Pomiluj me, Bože, pomiluj meʺ. I ono grešnicu goni u brda i šume, u odricanje i muke, u plač i molitvu. Sveti Andrej Kritski je opevao veliko stvorenje Božije u velikom padu. A tajanstveni 

pesnik  duše,  tj.  sveti  ravnoanđelni Makarije  (veliko  svetilo  velikih  egipatskih  otaca) zapojao  je  o  duši  skrivene  pesme:  o  njenom  veličanstvu,  o  njenoj  slavi,  o  njenoj bogopodobnoj  umnoj  krasoti.  Te  pesme  Crkva  sa  ljubavlju  ču‐va  u  njegovim bogonadahnutim spisima. 

Navešćemo  njegovu  nebesku  pesmu  o  umnoj  božanstvenoj  krasoti,  tj.  o  našoj mislenoj  prirodi  ‐  duši.  „Pesmaʺ  je  jedna  od mnogih  koje  su Duhom  Svetim  zapevala najčistija usta najsvetlijeg bogonosnog Makarija. 

Evo njegovih reči: „Gospod  je  sebi  stvorio prekrasnu  obitelj  ‐  čoveka. On  je  sebi  sazdao  telo  i  dušu 

čovekovu kao stanište, tj. da se naseli i upokoji u njegovom telu kao u domu svo me, a da dušu,  koja  je  stvorena po Njegovom  obrazu,  ima  kao prekrasnu  i  ljubljenu nevestuʺ (Beseda 49,4). 

„Duša  je  zaista veliko, božanstveno  i  čudesno delo. Pri  stvaranju, Bog  je u njenu prirodu  položio  zakone  vrlina:  rasuđivanje,  znanje,  blagorazumnost,  veru,  ljubav  i vladalački um. On  je  stvorio  lakopokretljivom,  lakokrilom  i neumornom, darovavši  joj sposobnost da za tren dolazi i odlazi i da mu služi mišlju kada ushte duh. 

Jednom  rečju,  On  ju  je  stvorio  sa  namerom  da  je  učini  svojom  nevestom  i sažiteljnicom,  tj. da sa njom bude u  jedinstvu  i da ona sa Njim bude  jednog duha, kao što  je  rečeno: A  ko  se  sjedini  sa Gospodom,  jedanje duh  s Njime  (1.Kor.6,17).  Jer,  između  svih tvari Bog je jedino sa dušom uspostavio veliku bliskost i uzajamnostʺ (Beseda 45, 5). 

44

„Jer,  duša  je  dragocenija  od  svih  stvorenjaʺ  (Beseda  15,  41).  „Kada  su  radi  tvog spasenja dolazili anđeli? [Naprotiv, sam] Car, tj. Sin Carev je sačinio savet sa Ocem svojim. I poslano  je Slovo koje se obuklo u telo  i sakrilo Božanstvo svoje kako bi sličnim spaslo slično i kako bi položilo dušu svoju na Krstu. Eto kako beše velika ljubav Božija prema čoveku! Besmrtni  je blagovoleo da za tebe bude raspet. Pogledaj šta znači duša i kako je Bog visoko ceni. I Bog i anđeli traže da budu sa njom u opštenju i u Carstvu. 

A satana i njegove sile traže da je privuku na svoju stranuʺ (Beseda 15, 42). „Stoga  razmisli,  čoveče, o  svome dostojanstvu,  tj. o  svojoj dragocenosti. Bog  te  je 

postavio  iznad anđela s obzirom da  je  lično došao na zemlju da bude  tvoj Zastupnik  i tvoj Iskupiteljʺ (Beseda 15,41). 

Sveti oci su razmislili o svom dostojanstvu, poznali svoju umnu i mislenu prirodu  i plameno  se  ustremili  u  potragu  za  svojom  dušom,  tj.  za  netruležnim  obrazom božanstvene besmrtne krasote. Oni su se ustremili u srodnu „umnu oblastʺ, prešavši od života  po  telu  ka  životu  po  duhu,  od  prostranog  i  širokog  puta mislenog  lutanja  ‐  u mislenu tesnotu pažnje i molitve. 

I uz Božije sadejstvo oni su nalazili traženo: nalazili su umnu božanstvenu krasotu, tj.  svoju dušu,  a  sa njom  i dar božanstvenog postojanja,  koji  nam  je darovan u Hristu Isusu, Gospodu našem. 

Svoju  dušu  i  anđelsko  blagodatno  postojanje  oni  su  nalazili  na  putu  umnog bogonoštva, tj. u ustima, u umu i u srcu. 

Oni  su  sa  pažnjom  neprestano  nosili  najsvetije  ime  Božije.  A  ono  je mnogodejstveno i spasonosno za svakoga ko ga nosi sa verom i ljubavlju. 

Sveti oci  i nas pozivaju da nalazimo  svoju dušu  i blagodatno anđelsko postojanje „umnim delanjemʺ i „umnom tesnotomʺ, tj. pažnjom i neprestanom molitvom. 

  

X  

Sveti Oci prizivaju a zadobijanje vlastite duše i na sticanje Boga umnom molitvom i umnim delanjem 

 Jedan pobožni priziv na „umno delanjeʺ, na zadobijanje svoje duše, na raskrivanje 

u  sebi  nebeskog  dara  blagodati  mi  možemo  da  čujemo  od  prepodobnog  Nikifora Ispovednika: 

„Ukoliko želite da primite nebeski oganj u osećanju srca  i da opitno poznate šta  je Carstvo nebesko (koje je u vama), dođite i ja ću vam reći nauku nebeskog življenja, koja bez muke  i znoja svoga delatnika uvodi u pristanište bestrašća. Kroz pad mi smo  izašli napolje. Stoga se kroz odvraćanje od spoljašnjega vratimo sebi. Primirenje  i orođavanje sa Bogom nije moguće ukoliko  se najpre ne vratimo  sebi  i  iz  spoljašnjosti ne uđemo u unutrašnjost. 

Samo  unutarnji  život  jeste  zaista  hrišćanski  život,  o  čemu  svedoče  svi  ociʺ 

45

(Dobrotoljublje, tom 2, str. 36 ‐ 43). Suštinu  „umnog  delanjaʺ,  sa  druge  strane,  sveti  Simeon Novi  Bogoslov  ukratko 

izražava na sledeći način: „Od kako je čovek proteran iz raja i odvojio se od Boga, đavo je sa demonima dobio 

slobodu da danonoćno koleba njegovu mislenu silu. Um se od njega može zaštititi jedino stalnim sećanjem na Boga. 

Onaj u kome se zapečatilo sećanje na Boga može da sačuva svoju mislenu silu od kolebanja.  Jer,  telu  je neophodan vazduh da bi disao,  a duši  je neophodno neprekidno sećanje na Boga, tj. neprestana molitva. 

Uz Božiju pomoć  sam  ćeš  rečeno  iz  iskustva  spoznati,  čuvajući pažnju  i držeći  se Isusa,  tj. Njegove molitve:  »Gospode  Isuse Hriste  Sine Božiji, pomiluj me«ʺ  (Ep.  Igljatije Brjančaninov, III ‐160). 

Navešćemo  još  nekoliko  kratkih  spasonosnih  saveta  i  misli  o  divnoj  tajni  od drugih svetih otaca: 

Sveti Antonije Veliki kaže: „Život duše  jeste neprekidno sećanje na Boga  i  ljubav prema  Njemu.  Stoga  nemoj  napuštati  moljenje  imenom  Gospoda  Isusa.  Izgovaraj Njegovo ime u umu svome, poučavaj se u srcu i hvali jezikomʺ. 

I  sveti  Grigorije  Bogoslov  veli:  „Češće  pominji  ime  Božije  negoli  što  dišeš.  Jer, sećanje na Boga je neophodnije od disanjaʺ. 

Sveti  Vasilije  Veliki,  [opet,  govori]:  „Neprestano  sećanje  na  Boga  je  blagočastivo: bogoljubiva duša se njega ne može zasititi. Stoga duši ne treba davati vreme u kome bi bila bez pomišljanja na Bogaʺ. 

Grigorije  Sinait  [govori]:  „Na  svaki  način  prinuđavaj  sebe  na  delanje  (tj.  na neprestano prizivanje Gospoda Isusa), budući da  je Carstvo Božije nasleđe onih koji se prinuđavaju i s obzirom da ga zadobijaju podvižniciʺ. 

I sveti Isihije Jerusalimski govori: „U prostoru našeg srca svagda treba da se nalazi ime  Gospoda  Isusa.  Ukoliko  više  pada,  kiša  više  razmekšava  zemlju.  I  sveto  ime Hristovo  (koje  bez  pomisli  proiznosimo)  utoliko  više  umekšava  zemlju  našeg  srca ukoliko ga više prizivamo, puneći ga radošću i veseljemʺ. 

I sveti Filotej Sinajski [govori]: „Od  jutra hrabro i neodstupno  treba stajati kod dveri srca sa krepkim sećanjem na Boga i neprestanom molitvom Isusa Hrista u dušiʺ. 

I  sveti  ava  Filimon  [govori]:  „Nemoj  dati  umu  svome  da  bude  prazan,  nego  ga prinuđavaj  da  se  skriveno  poučava  i  moli.  U  svojoj misli  trezvoumno,  sa  strahom  i trepetom  govori:  »Gospode  Isuse  Hriste,  Sine  Božiji,  pomiluj  me«.  Sa  trezvoumnom mišlju  i  nebludećim  umom  svagda  se moli  takvom molitvom. Ukoliko  u  tebi  opstane neprestana  molitva  i  poučavanje  u  Pismu,  oči  tvoje  duše  će  se  otvoriti  i  u  njoj  će zavladati  velika  radost  i  neko  neiskazano  i  plameno  osećanje,  pri  čemu  će  se  i  telo zagrejati Duhom. Na taj način će sav čovek postati duhovanʺ. 

I  sveti Makarije  Veliki  istu misao  objašnjava  drugim  rečima:  „Onaj  ko  hoće  da pristupi Gospodu, da se udostoji večnog života, da postane obitelj Hristova, da se ispuni Duhom i da čisto i besprekorno ispuni zapovesti Hristove treba neprestano da prebiva u 

46

molitvi. Jer, jedina zaštita i lek za dušu jeste ‐ sa ljubavlju se sećati Boga. Suparnik naš [tj. đavo] svu svoju snagu ulaže u pokušaj da nam um odvuče od sećanja na Bogaʺ. 

Ishodeći iz sličnih misli, sveti Ignjatije i Kalist Ksantopuli kažu: „Početak  svakog  bogoprijatnog  delovanja  jeste  sa  verom  neprestano  prizivanje 

spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hristaʺ. Sa  svojstvenom mu osobenošću,  sveti Zlatoust  istu misao dovodi do pune  jasnoće 

kada  kaže:  „Čovek  treba  da  se  zatvori  u  sebe  i da upravlja umom,  obuzdavajući ga.  I svaku pomisao i svako dejstvo lukavog on treba da kažnjava prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hristaʺ. 

„Od  Gospoda  slave  ne  tražite  ništa  osim  jedne  milosti.  Tražeći  milost,  imajte smireno  i  umilno  srce,  te  od  jutra  do  večeri  (a  ako  je moguće  i  svu  noć)  vapijite: »Gospode  Isuse Hriste,  Sine  Božiji,  pomiluj me«.  Prinuđavajte  svoj  um  na  navedeno delo budući da su uska vrata  i  tesan put koji vodi u život  i  s obzirom da  samo podvižnici ulaze u njega. Jer, samo podvižnicima pripada Carstvo nebeskoʺ. 

Potpuno  saglasno  sa  skladnim  horom  drevnih  otaca  zvuče  reči  i  svetlog prepodobnog Serafima Sarovskog: 

„Onaj ko  je  istinski  rešio da služi Bogu  treba da upražnjava  sećanje na Boga kroz neprestanu molitvu Gospodu Isusu Hristuʺ. 

I prepodobni Nil  Sorski,  saglasno  sa Grigorijem  Sinaitom,  čitavu divnu harmoniju sveštenih izreka zaključuje odlučnom tvrdnjom: „Umna molitva je veća od svih delanja i (kao ljubav Božija) predstavlja glavu vrlinaʺ. 

Sveti, pak, Isaak Sirin govori  još odlučnije da „bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu. Jer, ono što se događa ribi izvađenoj iz vode, dešava se i sa umom koji je odstupio od sećanja na Boga i luta u sećanju na svetʺ. 

Moglo bi se navesti  još mnogo svedočanstava iz svetih otaca o skrivenom delanju. Međutim,  i  navedeno  je  dovoljno  da  se  stekne  predstava  o  veličanstvenoj  i božanstvenoj  simfoniji  prekrasnih misli  koje  su  oci  iskazali u duhonosnim  spisima  o „nauci nad naukama i umetnosti nad umetnostimaʺ, tj. o „umnoj molitviʺ, da se razume da  su  oni  opitno  poznali  skriveni  put  sticanja  vlastite  duše,  te  da  su  nalazivši  dušu nalazili i Boga i božanstveni život. 

„Umna molitvaʺ jeste put na kome se može naći „umni izgubljenikʺ, tj. duša. Duša, pak, koja je došla u um, čini najkraći put ka Bogu. 

Međutim,  onaj  ko  nije  osetio  svoju  „izgubljenostʺ,  ko  se  nije  uplašio  svoje pogruženosti  u  život  telesnih  pohota,  čiji  um  sa  bolom  i  vapajem  nije  ječao  i  nije  se užasavao  svog  plotskog  [postojanja]  nalazi  se  još  daleko  od  traganja  za  duhovnim postojanjem, daleko od potrage za svojom dušom. Za njega je i Bog daleko. 

Jer,  put  nalaženja  Boga  prolazi  kroz  nalaženje  vlastite  duše,  koja  se  izgubila  u plotskom,  telesnom,  veštastvenom postojanju.  I nema drugog puta do Boga  osim kroz vlastitu  dušu,  koja  se  odrekla  plotskog  postojanja.  Sve  dok  um  ne  potraži  svoju  dušu, svoje duhovno postojanje, duša neće naći Boga. „Jer, primirenje  i orođavanje sa Bogom nije moguće ukoliko se najpre ne vratimo sebiʺ. 

47

„Put  ka  Bogu,  uostalom,  nije  daleko  od  nas:  on  nije  izvan  nas,  nego  u  nama samima. I ako neko pita: „O kakvom se putu ra di«, ja ću odgovoriti (veli sveti Atanasije Aleksandrijski): »O svačijoj duši i umu u njoj«ʺ. 

Bog samo umom može biti sagledavan i poiman. [Čovek] se jedino umom svoje duše može obratiti i uzvisiti Boguʺ (prof. N. Sagarda, „O bogopoznanjuʺ). 

Istu misao još jače iskazuje sveti Makarije: „Um koji neprestano ulazi u samog sebe i traži Boga, može da nađe svoju dušu, makar se nalazila i u ponoru strastiʺ (Beseda 9,11). 

Na  navedeno  nalaženje  duše  spasonosnim  „umnim  delanjemʺ  i  „umnom molitvomʺ  prizivaju  oci  naš  bolesni  i  zabludeli  um,  opijen  otrovom  veštastvenosti  i pohota ploti  i otrovom  lutanja misli. Oni ga prizivaju da se potrudi u umnom delanju. Potom će obresti i sebe, i dušu svoju, tj. umnu Božiju krasotu, a sa dušom ‐ i Boga. 

 XI  

Sveti Oci nas ne samo prizivaju, nego i umoljavaju da se usrdno prihvatimo umnog delanja, tj. neprestanog prizivanja Imena Božijeg. Tim delanjem um pronalazi dušu, a duša pronalazi divnoga Boga. Himna Imenu Božijem.  

 Sveti oci ne objašnjavaju samo tajnu neveštastvenog delanja i ne prizivaju samo na 

umni  trud. Oni  umoljavaju,  pa  čak  i  preklinju  da  ne  odvratimo  svoje  uši  od  njihove molbe  i  da  se  usrdno  prihvatimo  sticanja  svoje  duše,  tj.  umnog  delanja,  koje  počinje vapajem: „Pomiluj meʺ, postepeno se pretvarajući u vino večnog veselja, po reči svetog Jefrema Sirina: 

 „Trudimo se u molitvi: ona je vinova loza, 

čije vino predstavlja večno veseljeʺ.  I još na zemlji taj vapaj se na čudesan način menja u neućutno radosno slavoslovlje 

nebeskog Boga, Divnog Spasitelja Boga, koji  je na divan način  izvršio naše spasenje  i koji nas spasava na Božanski jednostavan, pristupačan i neshvatljivo čudesan način, 

tj.  neprestanim  prizivanjem Njegovog  najsvetijeg  imena.  I  još  ovde  vapajni  plač ištućeg  uma  posle  dugih, mnogonapornih  potraga  i  suza,  posle mučnih  noći  i  tajnih ridanja, posle dnevnih  jauka  i vapaja, na kraju, unutrašnjim  čulom,  iz daljine  i kao u magli  [najzad]  vidi  svoju  poruganu  krasotu,  svoju  bednu  dušu  svu  bolnu,  izmučenu, izranjavljenu od bestelesnih surovih razbojnika  i nasilnika, u bolesnom, bespomoćnom  i jadnom  vidu.  Kroz  suze  oštrog  bola  on  sa  veseljem  gleda  na  svoju  izgubljenu  i pronađenu radost, koju  ište  i sam Bog,  te  je sa radostotvornom  tugom uzima za ruku  i privodi Bogu.  

Međutim,  on  je  privodi  sa  oborenom  glavom,  tj.  kao  vinovnik  njenih  lutanja, padova i muka. I tada će već utroje (eto celosne božanstvene krasote) stati pred blagog 

48

Boga,  tj.  sa  svojom večnom družbenicom  (uvenulom  i pocrnelom  opštom  saučesnicom pohota  i strasti), te sa nositeljkom zemnog veštastva  i  truležnosti  (telesnom ploti) radi slavo‐slovlja  zbog  spasenja  i  radi  hvale  divnog  imena  Gospodnjeg,  ime‐na  večne Božanstvene ljubavi. 

Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20).  Navedeno je svojim ustima izrekla Božanstvena ljubav. Eto sveta božanstvene krasote! Eto božanstvene harmonije neba i zemlje! Oci su poznali  tu božanstvenu harmoniju,  tu  tajnu Carstva Božijeg, koje postoji u 

nama. Oni su  je poznali realno: u živom osećanju srca  i u divnoj promeni svoga uma  i celokupnog življenja. 

Jer, po svetom Makariju Velikom, „Hrišćanin je nova tvar, koji se od svih ljudi na svetu  razlikuje  obnovljenjem  uma,  umirenjem  pomisli,  ljubavlju  i  nebeskom privrženošću Gospodu, te mišlju svoga uma, koji živi na nebesimaʺ (Beseda 5, 3‐5). 

Poznavši  božanstvenu  promenu  u  sebi  oci  i  nas  umoljavaju  da  odmah,  tj.  dok imamo  vremena  pristupimo  navedenom  delanju  kako  bismo  stekli  naviku  za  večnost. [Oni  nas  mole  da  mu]  pristupimo  sa  strahom  i  trepetom  i  sa  mnogom  pobožnom pažnjom, ništa ne tražeći od Gospoda slave, osim jedne milosti. 

Počuj kako nas umoljavaju sveti oci. Čujmo kako nas preklinje sveti Meletije Ispovednik. On sa ljubavlju priziva: „Zavoli  [navedeno] prizivanje kao što priliči, budući da  je zoronosno, svetlozarno, 

najsladosnije i najkrasnije. Kao božanstvenu munju ponavljaj [priziv] u svom srcu, tajnim glasom vapijući Tajnovicu: „Sine Božiji, pomozi mi! Hriste moj, sačuvaj me“. Govori ga uvek  i  u  umu  svom  nosi:  i  prosvetićeš  se,  i  postaćeš mudar,  i  primićeš  Božanstvenu blagodat i uskoro ćeš postati anđeo u teluʺ. 

I dalje on govori: „Svako ko  je pobožan  treba uvek da se seća  Isusa. On  to prizivanje uvek  treba da 

ima  na  umu.  Na  taj  način  duša  postaje  osvećeni  hram,  koji  je  zaista munjenosan  i ognjeno‐svetlosan, koji je ispunjen svetlošću ozarenja i pun svetlozarnostiʺ. 

Na drugom mestu isti svetitelj umoljava sledećim rečima: „Uvek pokreći usta srca. Zovi neućutnim plačem i neprestano govori: „Sine Božiji, 

pomozi mi! Hriste moj, sačuvaj me“. Svagda tvoreći rečeno, od stalnog poučavanja ćeš usvojiti običaj, a zatim i naviku, 

te  ćeš  ga  imati  u  sebi  kao  nešto  sasvim  prirodno  i  neodvojivo,  tj.  putem  navike pretvoreno  u  prirodu.  I  spavajući,  i  jedući  i ma  šta  čineći  uvek  ćeš  imati  unutrašnju bodrost i trezvoumlje srca. 

I bićeš hram i presto Božiji i ravan anđelima, premda ćeš hoditi u telu po zemljiʺ. Divni svetitelj kao da svoju molitvu ljubavi zaključuje rečima:  

„Isusa zavoli svom snagom, sa Njim razgovaraj, Njega uvek traži, 

49

na Njega pomišljaj u umu svom, Njega imaj u svojim razmišljanjima, 

Njegovu lepotu voli. Isusovu krasotu ljubi i Njega stekni u osećanju. I gledajući, i slušajući, i dišući, i sedeći, i stojeći ‐ uvek na Njega gledaj, 

te ćeš steći sva sadašnja i buduća dobraʺ.  Sveti Grigorije Palama [veli]:  „Braćo moja,  Hrišćani, molim  vas  i  ja  sa  božanstvenim  Zlatoustom  da  se  radi 

spasenja  svoje duše  ne  lenjite  za delo molitve,  već da  podražavate  one  o  kojima  sam govorio.  I koliko  je moguće, sledite  ih. Može vam spočetka  ta stvar  izgledati naporna. Međutim, u ime Boga Svedržitelja treba da znate da će vam ime Gospoda našeg Isusa Hrista (ukoliko se svakog dana priziva) olakšati svaku teškoću.  

I  mnogovremenim  običajem  [prizivanje]  će  nam  se  usladiti,  pošto  iskustveno poznamo da nije nemoguće, ni teško, nego i moguće i lako. 

Blaženo je prebivanje u tom nebeskom delanjuʺ.  I sveti Isihije kliče:  „Blažen  je  zaista  onaj  ko  se mišlju  prilepio  uz  Isusovu molitvu  (neprestano mu 

vapijući u srcu), kao što se vazduh prilepljuje telima našim ili plamen ‐ svećiʺ.  I sveti Zlatoust umoljava rečima:  „Molim  vas,  braćo,  nikad  nemojte  ostavljati  pravilo  te  molitve.  Nego,  bilo  da 

jedete, bilo da pijete, bilo da nešto drugo  činite neprestano prizivajte: »Gospode,  Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me«ʺ. 

Moglo  bi  se  navesti  još  moglo  svedočanstava  svetih  otaca  u  kojima  nas  (iz sastradavanja  prema  našem  neznanju  i  nepoimanju,  prema  našoj  duhovnoj neprosvećenosti)  umoljavaju  da  pristupimo  tom  delanju  sa  svom  usrdnošću  i pobožnošću. 

Međutim,  i  iz malobrojnih  svedočanstava  svetih  otaca može  se  razumeti  da  su znali i iskustveno u osećanju srca poznali neizrecivost tajni u neprestanom prizivanju svetog i spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista. 

Stoga  nas  oni  i  preklinju  i  umoljavaju  da  spasavamo  svoj  um  i  svoju  dušu  tim divnim  prizivanjem. Ono  i  jeste  spasonosna  tajna  svih  svetih,  kojom  su  se  spasavali. Svetitelji  Božiji  su  poznali  tu  tajnu  koja  se  krije  u  imenu  Božijem. Oni  su  iskustveno poznali  spasonosno dejstvo  tog  imena na  čitavog  čoveka:  i na  telo,  i na um,  i na  srce. Oni  su  poznali  da  je  veličina  imena  Gospoda  Isusa  iznad  poimanja  svih  razumnih stvorenja ‐ i zemaljskih, i nebeskih. Oni su poznali da je ime Gospoda Isusa iznad svakog imena,  tj.  da  je  izvor  radosti  i  božanstvenog  života. Ono  je  ‐ Duh. Ono  oživljava, 

50

menja, preobražava i obožuje. Ime Gospoda  Isusa Hrista u  sebi  sadrži Božanstvenu  silu. Silom  tog  imena  telo  se 

isceljuje  od  bolesti,  a  duša  ‐  od  strasti.  Od  imena  Isusovog  drhte  demoni:  mučeni strahom  od  veličanstva Njegovog  Božanstva  oni  beže  od  njega.  Stoga  su  oci  i  rekli: „Udri  neprijatelje  imenom  Isusovim  budući  da  nema  jačeg  oružja  ni  na  nebu,  ni  na zemljiʺ  (sveti  Jovan Lestvičnik). Onome ko se moli radi  imena  Isusovog  (koje priziva) nishodi pomoć od Boga i daruje mu se oproštaj grehova. Zbog imena Gospodnjeg biva uslišena naša grešna molitva i nama se daruje spasenje. 

Silom  imena  Isusovog  um  se  oslobađa  od  kolebanja  i  lutanja  u  pomislima praznoumlja, dok se volja osnažuje u ispunjavanju zapovesti Gospodnjih. Silom tog imena prosvećuje se um i omogućuje se da u duši prebivaju bogougodne misli  i osećanja, koja pripadaju neporočnoj  ljudskoj prirodi, usled  čega u njoj nema mesta za tuđinske misli i osećanja (Ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, str. 282). 

Imenom Gospoda  Isusa  ostvaruje  se  oživljenje  duše,  koja  je umrtvljena  grehom. Hristos Gospod  Isus  jeste Život: Njegovo  ime  je živonosno,  tj.  ispunjeno životom. „Ime Njegovo jeste život večniʺ (sveti Simeon Solunski). 

Ono oživljava one koji ga sa verom prizivaju, čineći ih pričesnicima večnog života. Ime Gospoda Isusa je sveto i osvećuje onoga ko ga priziva: osvećuje mu usta, jezik, srce i celo telo. Ono osvećuje i vazduh koji ga okružuje. 

Apostol govori: Bog mu  je darovao  ime  koje  je  iznad  svakog  imena da  se u  ime  Isusovo pokloš svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca (Fil.2,9‐11).  

Svetitelji Božiji su tu skrivenu tajnu imena Božijeg poznali opitno, tj. u divnoj izmeni svoje  ljudske  prirode.  Stoga  oni  i  zovu  i  pozivaju  i  umoljavaju  nas  (mračne  i neprosvećene) da se molimo imenom Isusovim. Oni su poznali tajnu imena Boga koga imenuju i koji nam se otkrio u svom „novom nadsvetskom imenuʺ (Atanasije Aleksandrijski).  

Tom  imenu  su  oni  po  svoj  zemlji  zidali  hramove  i  sačinili  skladni  čin bogosluženja. Sve molitve su oni uznosili u ime Njegovo i moljenja ‐ radi imena Njegovog. I svakog čoveka (koji u ovom veku od rođenja pripada Bogu) oni su osvećivali  imenom Hristovim. Svakog čoveka oni su učili da voli to ime iznad svega na svetu: da diše njime kao vazduhom, da ga ima u svom umu i ustima, u srcu i mislima. I oni su prizivali: 

„Zavoli  [navedeno] prizivanje kao  što priliči, budući da  je zoronosno, svetlozarno, najsladosnije i najkrasnijeʺ (prepodobni Meletije). 

Jer, Onaj ko nosi  to zoronosno  i svetlozarno  ime sam  jeste Svetlost zoronosna  i od svega sladosnija. On  je dostojan da bude prizivan  i opevan  sa  ljubavlju u  sva vremena prepodobnim  (a  ne  prostim)  glasovima,  tj. Njemu  podobnim  glasovima.  Slično  Sveta Crkva  i  peva  u  svojoj  bogonadahnutoj,  uzbuđujućoj,  dirljivoj  i  veličanstveno‐nežnoj večernjoj himni: 

„Svetlosti tiha, svete slave... Isuse Hristeʺ... Da,  prepodobni  inoci  su  imali  tu  ljubav  prema  HristuSpasitelju.  Oni  su  opitno 

spoznali da  je On dostojan da ga u  sva  vremena  opevaju prepodobni.  I  sa  kakvom  su 

51

samo  anđelskom  sladošću  oni  imenovali Njegovo  sladosno  ime!  Sa  kakvom  su  samo božanstvenom opijenošću oni  ljubili svetlozarno  ime! I sa kakvom su ga samo verom i ljubavlju prizivali!  Sa  kakvom  su  samo  anđelskom  sladošću  trpeli  sve moguće muke  i mučenja  za  to  ime!  I  sa  kakvim  su  samo  nebeskim  nadahnućem  govorili  i  pisali  o Njemu i pevali mu: 

„Svakog dana te blagosiljam i hvalim ime tvoje u vekove i u vekove vekovaʺ. I na njima se opravdala reč proroka: I hvaliće se tobom [svi] koji ljube ime tvoje (Ps.5,12).  Oni su sa odlučnom odrešenošću od veštastvenog  i plotskog života  i od zemaljskih 

pohota  ploti  odlazili  u  pustinju  i  stene,  u  šume  i  dubrave  radi  tog  imena.  Oni  su ostavljali majke  i  očeve,  žene  i  decu,  neveste  i mladoženje,  bogatstva,  čast  i  slavu  i ustremljivali  se na uski  i  tesni put, pun nevolja  i  lišavanja  radi Onoga ko  ih  je usladio svojim najslađim imenom. 

Njihovoj božanstvenoj  ljubavi prema  tom  imenu  i njihovom  tajnom  sluhu bila  je Duhom  Svetim  otkrivena  tajna  nebeskih  dubina  i  skrivenog  života  „umnogʺ,  gornjeg sveta. 

„Sva  priroda  anđelska  na  nebesima  neprestano  slavi  presveto  ime Gospoda  Isusaʺ (Akatist najslađem Isusu). 

„Jer, njima  je trebalo da vide  i čuju glas duhovnog služenjaʺ (sveti Isaak Sirin, Slovo 47). 

Oni su čuli  tu divnu, besmrtnu simfoniju nebesa neizbrojnih mnoštava najčistijih  i suncelikih  „umnih bićaʺ  sa njihovim neobjašnjivim  rajskim glasovima, koji  su  se  slili u jednu himnu. A himna  je skladno i veličanstveno sa najpobožnijom sladošću i ljubavlju [slavila] najslađe  ime, koje predstavlja  izvor  svetlosti,  radosti,  života  i nebeskog veselja. Njihovi  prosvećeni  geniji  su  svojim  očišćenim  tananim  sluhom  čuli  božanstvenu simfoniju  anđelskih  svetova.  Tu  rajsku muziku misli  i  osećanja  oni  su  saopštili  nama (gluvim i ubogim) u crkvenim pesmopojima, naročito u Akatistu najslađem Isusu. 

Da,  na  ljudskom  jeziku  to  ime  može  da  se  odredi  jedino  kao  najsladosnije.  To određenje  pripada  prosvećenom  srcu.  To  delo  [tj.  akatist]  je  nepodraživi  proizvod duhovnog genija, koji je sebe odrazio u muzici nebesa. 

Mi  smo za  sve božanstveno gluvi  i  stoga ne  čujemo  tu  simfoniju. Naš  sluh prima samo  niske,  prigušene  zvukove  zemlje:  stenjanje  zemlje  i  stenjanje  našeg  srca, zaglušenog otrovom greha,  tj. srca, koje  je razdirano vapajem muka ada, koji nosimo u sebi. Mi nismo poznali  tajnu  reči, koja vibrira u harmoničnim zvučnim spojevima. Za nas  je  ona mrtvi  zvuk.  Stoga  i  ne  čujemo  nebesku  simfoniju,  koja  zvuči u  slovesnom Božijem imenu. Stoga pominjanje imena Božijeg i ne naslađuje i ne veseli našu ogluvelu i grešnu dušu. A drevni prorok  je znao  tu  tajnu „pominjanjaʺ: on  je u zvučnom  imenu Božijem slušao nebesku muziku. Stoga je i rekao: Setih se Boga i obradovah se (Ps.76,4). 

Za nas  je, pak, to pominjanje teško... dosadno... čamotno. Ono nas ne veseli. Mi u njemu ne  čujemo  radost nebesa. Nama  je beskrajno  lakše  i prijatnije da  se prepuštamo 

52

besmislenom  lutanju uma u  svom praznomisliju, negoli da ponavljamo  to  sveradosno ime. 

Međutim, nebesko se poznaje samo ovde. Ovde se postavlja početak tom poznanju. Ovde se duša u umnom delanju pridružuje  toj muzici nebesa.  I ukoliko se ne pridruži ovde, ukoliko to ime ne zavoli ovde ‐ neće nigde. Tada ćemo i u večnost odneti svoj ad i večno prebivati u zvucima drugačije muzike, tj. u mukama vapaja i večnih ridanja, gde je plač i škrgut zuba i bol prekasnog, besplodnog pokajanja. 

Stoga  nas  oci  i  umoljavaju  da  ovde  zavolimo  „to  zoronosno,  svetlozarno  najslađe prizivanjeʺ, tu muziku nebesa. 

Ovde  ga  zavolimo  dok  nije  kasno,  budući  da  nam  zemno  vreme  nije  dato  radi praznomislija  i plotoljubivog življenja, već  radi  sticanja umnog  i večnog bića. Kratko zemaljsko vreme nam je dato radi sticanja večne nebeske Ljubavi ‐ Boga. 

I ustremljeni na „umnoʺ sticanje, i mi ćemo poznati radost prizivanja tog imena. I mi  ćemo  još ovde  čuti anđelsko slavoslovlje  i sliti se u  jednu himnu, skupa sa njima sa nebeskom sladošću hvaleći divno ime Divnog Boga. 

Živeći  na  zemlji,  svetitelji  Božiji  su  živeli  anđelskim  životom.  Drugujući  sa anđelima,  oni  su  neućutno  slavoslovili  svehvalno  ime  Gospoda  Isusa.  Stoga  se  u njihovim  pesmama  i  čuje  otpevanje  nebeskim  pojcima. O  tome  oni  veoma  uzdržano govore i tek ovlaš nam otkrivaju tu tajnu sledećim rečima: 

 „Sa bestelesnim slugama tvojim usuđujem se da ti pripevam i ja. 

Premda sam zemlja i pepeo, pojanje Trisvetog glasa sa njima ti prinosim, Preblagiʺ 

 (Maksim Grk, Kanon Svetom Duhu). 

 I u drugoj crkvenoj pesmi oni nam javljaju tihim glasom:  „Sada sile nebeske sa nama nevidljivo služeʺ...  I  u  najpoznatijoj  i  najomiljenijoj  i  većini  malo  shvatljivoj  divnoj  „Heruvimskoj 

pesmiʺ  oni  nam  nagoveštavaju  da  smo  upravo  neposredno  u  hramu  okruženi heruvimima, da  i sami na  tajanstven način  izobražavamo heruvime,  te da smo dužni da skupa sa njima Životvornoj Trojici pojemo Trisvetu pesmu. 

U tim sveštenim trenucima treba da ostavimo svaku zemaljsku brigu da bismo sa anđelskim činovima na nevidljiv način podigli Cara svih u našem slavoslovlju, pevajući mu skupa sa nebesnima himnu heruvimske hvale: 

Aliluja! Na to „pripevanjeʺ heruvimima oni i nas prizivaju. Oni nas i zovu i umoljavaju na 

nebesko  slavoslovlje,  kako  bismo  požurili  da  još  ovde  steknemo  naviku  na  anđelsko 

53

delanje. Stoga nam oni i predlažu da se naviknemo na „umno delanjeʺ ovde, tj. dok smo još 

na zemlji. Jer, tamo će se nastaviti samo ono u čemu je duša ovde prebivala. Večnim božanstvenim životom mi počinjemo da živimo ovde, umno se  trudeći u 

neprestanoj molitvi.   

XII  

O duši ili „umnoj suštini“ po shvatanju Sveti Otaca.  Objašnjenje naše „umne prirode“, njenih bolesti,  

Bogom darovanog lekarstva i načina njegovog usvajanja.   Radi  lečenja  naše  bolesne,  „slabe  prirodeʺ  sveti  oci  nude  celebno  blagodatno 

sredstvo,  tj. „umno delanjeʺ. Njega  su  iskustveno proverili  svi  sveti, zbog  čega  i  jeste nepogrešivo i sveto. Oci su ga nazivali „naukom nad naukamaʺ. Međutim, pre nego što pristupimo objašnjenju  toga sredstva  i  te nauke, mi  treba sebi da objasnimo šta  je naša „umna prirodaʺ, naša „umna suštinaʺ, tj. šta su obraz i podobije Božije, koji su sakriveni u nama i koji se imenuju našom dušom, našom „umnom suštinomʺ. 

Jer, od njihove jasnoće ili nejasnoće u potpunosti zavisi i naš odnos prema molitvi i prema molitvenom naporu. 

Nemajući pravilno poimanje „svojeʺ umne prirode,  tj.  samih  sebe,  svoje duše, mi ne možemo pravilno vršiti ni umno delanje, niti se pravilno usavršavati u molitvenom trudu.  „Umnoʺ  delo može  biti  blagosloveno  i  uspešno  samo  ukoliko  budemo  imali jasan i pravilan pojam o svojoj „umnoj suštiniʺ. 

Stoga  je neophodno obratiti se prosvećenom razumu svetih otaca. Jer, sveti oci su najbolje poznali sebe, svoju „umnu priroduʺ, svoju dušu. Umudreni blagodatnim opitom i  prosvećeni  Bogom,  oni  su  veličanstveno  izučili  čovekov  umni  svet,  kao  uostalom  i umni  demonski  svet,  koji  na  nas  razorno  deluje.  Oni  su  poznali  bolest  naše  „umne prirodeʺ  (koja  je  izazvana mislenim  otrovom  demona)  i  našli  sredstvo  lečenja,  kao  i način njegove primene. Stoga razum otaca u tom suštinski važnom pitanju za nas mora biti obavezan i rukovodeći. Stoga ćemo mu se i obratiti. 

Veliki  među  ocima,  božanstveni  Makarije  govori:  „Pronikni,  voljeni,  u  umnu suštinu duše. I nemoj proniknuti ovlašʺ (Beseda 20). Jer, „umna suštinaʺ ili obraz Božiji u nama jeste nešto divno i božanstveno: u njemu je skrivena tajna Božije ljubavi prema nama.  

Radi potrage za njim ovaplotio se u njega samog Gospod Isus Hristos kao Bog. Radi njega On  je  ostavio  svoja  svetla  nebesa  i  sišao  na  tamnu  i mračnu  zemlju.  Radi  njega  je pretrpeo stradanja i Krsnu smrt. 

I potraživši  tu  izgubljenu drahmu Božiju,  tj. dragoceni ukras Božanstva, On  se ukrasio njome  kao  lepotom.  Ukras  Božanstva  je  smirenje.  Naša  stvorena  priroda  i  jeste  Božije smirenje. Obukavši se u nju, Gospod nas je i potražio (sveti Isaak Sirin, Slovo 53). 

54

U  drevnom  svetu  na  istoku metalna  drahma  je  ženi  služila  kao  bogati  ukras  za grudi. I „umna drahmaʺ, tj. mislena duša  jeste ukras nebeske  ljubavi. Provideći Duhom Svetim da se Gospod sprema da se ukrasi, tj. da se obuče u našu prirodu, psalmopojac je sa božanstvenim nadahnućem uskliknuo: 

Gospod se zacari, u lepotu se obuče (Ps.92,1). Naša  priroda  i  jeste  „lepotaʺ,  „umna  božanstvena  krasotaʺ,  bogata  odežda 

Božanstva,  u  koju  se  odenuo  Bog  nebeski,  svoje  Božanstvo  ukrasivši  Čoveštvom,  kao prebogatom drahmom. On  je primio na  sebe naše  čoveštvo  i našao nas,  čime  je umni nebeski svet obradovao božanskom radošću. 

Radujte  se  sa mnom,  rekao  je Gospod,  jer nađoh drahmu koju  izgubih. Tako,  kažem vam, biva radosš pred anđelima Božijim zbog jednoga grešnika koji se kaje (Lk.15,9‐10). 

Šta u  nama predstavlja  izgubljena  „drahmaʺ,  koju  je  tražio Bog?  Šta predstavlja „grešnikʺ,  koji  svojim  pokajanjem  i  obraćenjem  Bogu  donosi  radost  svim  nebeskim anđelima i njihovom Vladici? 

Po učenju svetih otaca, ta „drahmaʺ jeste obraz Božiji u nama, „umno samovlašćeʺ, tj. umna volja i besmrtni um. A podobije Božije je umno čulo, tj. harmonija osećanja, koja su pretvorena u vrline. Eto muzike nebeskih sfera, božanstvene harmonije, umne krasote Božije u čoveku ili podobija Božijeg. 

Sve navedeno se imenuje kao „umna suštinaʺ, „unutrašnji čovekʺ, duša (i još) obraz besmrtne i večne slave Božije u nama. 

Sveti Nikita Stitat govori: „Čovek  je obraz Božiji po mislenom  sastavu uma  (koji  se ne da opisati  telom što 

vuče na dole), a ne po organskom ustrojstvu tela. Božanska priroda postoji izvan svake tvari:  ona  je  neopisiva  i  neodrediva,  netelesna,  bezkakvotna,  nevidljiva,  besmrtna, neobuhvatna  i  za  nas  nepojamna.  Slična  je  i  naša  duhovna  priroda,  koju  nam  je  dao: neopisiva  i netelesna, nevidljiva, neopipljiva  i neobuhvatljiva,  tj. obraz besmrtne slave Njegoveʺ.  

Rečeno  jeste  drahma  Božija  u  nama,  tj.  unutrašnji  čovek,  (koji  je  nešto  drugo  u odnosu na spoljašnjeg čoveka), naša bestelesna umna duša, mislena umna priroda, koja nam  je data dahom Božijim, naša „umna  suštinaʺ, obraz Božiji u nama, grešnik pred Bogom (koga su zavoleli Bog i Njegovi anđeli zbog njegove bogolepne krasote), koji  je odvratio  svoje  lice  od  sagledavanja  nebeske,  večne  slave  Božanstva  i  svoj  pogled obratio  na  zemaljsko,  veštastveno,  prolazno,  počevši  da  ga  promatra  pohotno, požudno,  sa  nasladom,  zbog  čega  se  i  lišio umnog  raja Božijeg,  sladosti Božije,  slave Božije. 

Naša, pak, „umna suštinaʺ, naša mislena priroda može da prebiva u raju Božijem (koji  joj  je  svojstven) ukoliko prebiva u  sebi  srodnoj atmosferi  i delatnosti. Njena, pak, srodna  atmosfera  jeste  atmosfera  Božanstva,  tj.  Bog.  Srodna  delatnost  za  ono  što  je misleno jeste neprestano misleno sećanje na Boga i ljubav prema Bogu.  

Sveti Nikita Stitat govori: „Budući  da  je  obraz  Božiji,  naš  um  u  sebi  poseduje  ono  što mu  je  svojstveno 

55

ukoliko prebiva u delatnosti koja mu  je srodna  (tj. u neprestanom sećanju na Boga, ne dopuštajući u sebi pokrete koji su daleki od njegovog dostojanstva i prirode)ʺ. 

Ukoliko,  pak,  dopušta  razmišljanja  koja  su  daleka  od  njegovog  dostojanstva  i prirode, naš um pada u veštastveno, gubi misleno  stremljenje prema  Jedinom  i Onom koji  jeste  i vuče se  (premda  je neveštastven) po veštastvu, po zemlji, misleno puzeći u prahu zemnih požuda i pohota.  

Sveti Atanasije Aleksandrijski govori: „Čovekova duša je bila stvorena da sagledava Boga i da se Njime ozarava. Međutim, ona je umesto Boga zatražila ono što je truležno, dok je Boga u umu predala zaboravu. Čim je, pak, ljudski um odstupio od Boga, ljudi su pali  u  pojmovima  i  pomislima,  mišlju  se  zaustavljajući  na  nepostojećem.  Izgubivši misleno  ustremljenje  ka  jedinom  Bogu,  oni  se  vuku  po  zemlji,  slično  zemaljskim puževima. 

Njihov um  je sa sebe svukao božanstveno sagledavanje i svojom mišlju se obratio suprotnom. Uklonivši se od mislene ustremljenosti prema Jedinom i Onom i koji jeste, te od  ljubavi prema Njemu, oni su se predali raznim željama  tela, dopustivši sebi  čežnju prema svakoj stvari, osim prema Bogu. I njihov um se nalazi u lutanju: oni kao pijani i nesposobni da vide zamišljaju ono što ne postojiʺ. 

„A neprijatelj  i želi,‐ kaže sveti Makarije Veliki,‐ da Adamovim prestupom rani  i pomrači unutrašnjeg čoveka, tj. vladalački um, koji gleda Bogaʺ (Beseda 20,4). 

Ranivši  i  pomračivši  unutrašnjeg  čoveka,  neprijatelj  ga  je  lišio  božanstvenog, mislenog vazduha, koji mu je srodan.  

Misleni,  pak,  vazduh,  koji  je  srodan  našoj  „umnoj  suštiniʺ,  tj.  našoj  „mislenoj prirodiʺ,  jeste  čisti vazduh božanstvenih, nebeskih, najviših, najsavršenijih  i besmrtnih pomisli, želja i osećanja. Oni i jesu božanstvena umna simfonija misli, želja i osećanja, tj. Božiji raj sladosti, gornji svet, svet Božije slave, u kome je obitavala naša umna suština, tj. naš unutrašnji  čovek pre  njegovog  sagrešenja pred Gospodom Bogom,  naime pre njegovog pada (kroz Adama) u drugu ravan nepostojećega bića. 

Druga ravan bića ili „lažnog bićaʺ jeste „ovaj svetʺ, koji u zlu leži, svet palih umnih bića,  koji  pripada  knezu  „ovoga  svetaʺ  ‐  palom  arhistratigu,  bivšem  denici, svetlonoscu, koji je sada nosilac i knez tame. 

U  čemu  je  suština  tame  i „ovoga  svetaʺ, koji u zlu  leži  i koji  je pao u udeo palim umnim bićima? Kakav je umni svet u kome oni žive, tj. njihovo sadašnje stanje otpalosti od Boga? 

Navedeni pojmovi su  teško odredivi. S obzirom da  je naš um pomračen strastima, oni skoro i ne dopiru do svesti. 

[Za  odgovor]  nije  dovoljna  samo  knjiška  pouka.  Neophodno  je  jasno  osvešćeno unutrašnje  iskustvo  i dejstvo prosvećujuće blagodati Božije. Samo uz pomoć njih mogu nam postati jasni biblijski izrazi: 

„Ovaj svetʺ ‐ „gornji svetʺ „življenje na zemljiʺ ‐ „življenje na nebesimaʺ, itd. Postarajmo  se,  pak,  da  uz  pomoć  svetih  otaca  i  u  skladu  sa  svojim moćima  sebi 

objasnimo skrivene pojmove. 

56

Po  shvatanju  svetih  otaca  ti  pojmovi  (kao  uostalom  i  sve  stvari  na  svetu)  imaju dvostruko  značenje,  tj.  spoljašnje  i  unutrašnje.  Oni,  naime,  sve  stvari  posmatraju duhovno,  tj.  unutrašnjim  očima.  Stoga  oni  u  te  pojmove  ulažu  unutrašnji,  duhovni smisao, koji je tananiji i dublji od svakodnevnog. 

Prosvećeni  muž  drevnosti,  duboki  duhovni  mislilac  i  blagodatni  veliki  učitelj umnog monaštva, sveti Isaak Sirin kaže da je reč „svetʺ opšti naziv za sve strasti. 

Objašnjavajući  taj pojam,  [drugi]  svetitelj  istu misao  iskazuje kratko  i  još  izražajnije, govoreći: 

„Svet je telesno življenje i mudrovanje telaʺ (ava Isaija, Slovo 2, gl. 43). I sveti apostol veli: Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu; jer, sve što je u svetu: pohota telesna, i pohota 

očiju, i nadmenost življenja [nije od Oca] (1.Jn.2, 15‐16). Ne bojte se, ja sam pobedio svet, rekao je Gospod (Jn.16,33). Iz malobrojnih  navedenih  reči  očevidno  je  da  u  duhovnom  poimanju  svetitelji  „ovim 

svetomʺ nazivaju telesno, strasno, pohotno stanje umne duše, koje joj, uostalom, nije svojstveno. Ipak, ono postoji i ona u njemu može da živi. 

Rečeno  se  odnosi  na  svet  demona,  u  koji  je  uvučena  naša  prevarena  „umna suštinaʺ, naš unutrašnji  čovek.  I naš unutrašnji  čovek, naša duša,  „umna  tvarʺ koja  je ispunjena čudesnom  i velikom  lepotom (po rečima svetog Makarija), prekrasan obraz  i podobije Božije ‐ lišila se srodnog i svojstvenog vazduha, tj. svetlih i svetih pomisli, želja i osećanja, lišila se ozarenja slavom Božijom (koje je pokrivalo), obukla se u tamu i postala telo zle tame. 

Neveštastveni duh, nosilac mislenog zla, zarazio  je umnu prirodu duše  infekcijom zla,  usled  čega  je  postala  nosilac mislenih  i  telesnih  bolesti  našeg  roda. Dalje,  sveti Makarije govori: 

„Lukavi knez ju je odenuo grehom: on je sve oskrnavio, sve porobio u carstvo svoje. On slobodnim od svoje vlasti u njoj nije ostavio ni  jedan deo: ni pomisli, ni um, ni  telo. Naprotiv,  on  ju  je  obukao  u  odeću  tame.  I  potpavši  pod  vlast  tamne  noći  đavola  i prebivanja u noći  i  tami,  čovek  strašnim vetrom greha biva doveden u  stanje  lutanja, potresenosti i pokretljivosti. 

Kod  njega  je  smućena  čitava priroda:  i duša,  i pomisli  i um. Njemu  se  tresu  svi telesni udovi. Ni  jedan deo duše  i  tela nije slobodan  i ne može a da ne strada od greha (koji u njemu živi) i od zaraženosti zlom. 

Odeven u ogrtač demona, on na sebi nosi njihovu odeću hule, neverovanja, odsustva straha  [Božijeg],  sujete,  gordosti,  srebroljublja,  pohote  i  svakakve  nečiste  i  pogane  prnje tameʺ (Beseda 2, 1,4). 

I čovek, tj. umna Božija tvar, po reči proroka, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48,13). 

Stoga se njegova bogolepna umna krasota pomračila odeždom strasti, u koju su  je obukli demoni. Njegov svetli,  lako pokretljivi um  (koji  je sagledavao slavu Božanstva  i ozarivao se njome) zakovitlao se u tamnom vihoru pomisli, maštanja, požuda i pohota. 

57

Bestelesni  i  umni  postaje  veštastven,  tj.  pogružava  se  u  telesnu  požudu,  u životinjsko plotoljublje. On se pomračuje i obezumljuje. 

Greh  naše  umne  duše,  našeg  unutrašnjeg  čoveka,  našeg  „grešnikaʺ  pred Gospodom  Bogom  sastoji  se  u  predavanju  obmani,  umesto  [istrajavanja]  na mislenom ustremljavanju  svim umom  i  svom pomišlju  prema  Jedinom  i Onom  koji  jeste. Umesto negovanja  ljubavi  prema Njemu,  on  se  bludno  odvratio  od Njega  i  (kao  bludni  sin) otišao u daleku  i tamnu zemlju da se hrani  iz korita demona, mislenih svinja. Potom se on već  svim umom ustremio prema  različitim pohotnim željama  svoga  tela,  izgubivši umno ozarenje Božije i pogruzivši se u tamu. 

Mi uopšte  i ne  shvatamo da naš um, naša umna  suština duše  (od mladosti  svoje prebivajući  u  vihoru  svih  mogućih  pohotnih,  praznih  i  sujetnih  pomisli,  maštanja  i požuda)  u  stvari  prebiva  u  onome  što mu  nije  svojstveno:  u  vihornom  demonskom stanju, u stanju svih palih bestelesnih umova, u demonskom svetu. 

Osim  toga, svaki Hrišćanin  treba da zna bezuslovnu  i nesumnjivu  istinu  (o kojoj govore sveti oci) da naše sujetne, plotske i pohotne pomisli i maštanja (koji predstavljaju odeću demona) ne samo da su ispunjeni smrtonosnim otrovom za našu dušu i ne samo da  odvraćaju naš um  od Boga, nego nas  strašno prožimaju  svojim  sasvim  izraženim demonskim  smradom.  Jer,  ukoliko  su  anđeli  Božiji  ispunjeni  miomirom,  utoliko  su demoni  smradni.  I  njihova  odeća  (tj.  pomisli,  požude  i maštanja)  takođe  je  prožeta smradom, zbog koga se i odvraća od nas Lice Božije, po rečima svetog Makarija (Beseda 1, 5). 

Međutim, mi o rečenome nemamo neophodno poznanje. Duhovni svet je zatvoren za naše oči: mi vidimo samo spoljašnje ‐ telesno. Mi nismo 

prosvećeni u suštinski važnim pitanjima i prebivamo u mraku neznanja. Nalazeći se u takvom stanju od dana rođenja do smrti, mi se (premda i verujemo 

u  Boga)  varamo  mišlju  da  voleći  „ovaj  svetʺ  i  njegove  pohote  mi  volimo  i  Boga. Međutim,  sveti  apostol  nas  naziva  „preljubnicima  i  preljubnicamaʺ  zbog  naše  ljubavi prema svetu, koja je nespojiva sa ljubavlju prema Bogu (Jak.4,4). 

Po  reči  apostolskoj, preljubnici neće naslediti Carstvo Božije  (1.Kor.b,9): ono  im  je organski  nedostupno. Onaj  ko  voli  ovaj  svet,  tj.  plotoljubivo  življenje,  ne može  voleti Boga i ne može obitavati u Njegovom Carstvu. 

Mi  rečenoga moramo  postati  svesni,  tj.  osetiti  ga  srcem,  ustreptati  i  užasnuti  se zbog  svoje  prestupne  ljubavi  i  pribeći  Bogu  sa  molitvom  skrušenosti  i  molitvom pokajanja: „Pomiluj me! Pomiluj me  i  isceli moju dušu, koja  luta u vihoru plotoljubivih požuda i štetnih pomisli sa mrskim demonimaʺ. 

Mi nismo svesni i ne razumemo na kakvo  je veliko tajinstvo pozvan Hrišćanin, tj. njegova „umna suštinaʺ. 

Sveti Makarije Veliki govori: „Mi ne shvatamo da je naš um prizvan da (po Pavlovoj reči) uvek bude jedan duh sa Gospodomʺ (1.Kor.6, 17). 

Za nas  je neophodno da znamo da  je Gospod naš  Isus Hristos u divnoj  tajni svog Ovaploćenja u našu prirodu na delu pokazao svoju Božansku ljubav, da  je zavoleo svoje 

58

bogolepno  stvorenje,  tj.  umnu  ljudsku  dušu  (koju  su  sablaznili  i  zarobili  demoni), izgubljenu drahmu ‐ grešnicu. Mi treba da znamo da ju je zavoleo do kraja, do smrti, do smrti na Krstu. On je umro za nju i oslobodio je od nasilničke vlasti mračnih sila, vrativši joj svoj Božanstveni život. 

On je zbacio gorde pale duhove sa prestola naše umne prirode, gde su zasedeli od Adama. On  ih  je posramio  i  sa  vlašću  javno žigosao  (Kol.2,13‐15), o  čemu  je u nebeskoj radosti  zapevala  naša  obradovana  priroda,  naša  umna  prirodu  u  licu  Preblagoslovene Djeve, zapravo, zapevao Duh Sveti njenim najčistijim ustima: 

 Zbaci silne sa prestola, i podiže ponižene... I obradova se duh moj Bogu, Spasu mom... 

Što mi učini veličinu Silni, i sveto ime Njegovo 

 (Lk. 1,47‐54). 

 U  divnoj  tajni  svog  Ovaploćenja,  Gospod  je  našu  od  Boga  otrgnutu  prirodu 

približio  sebi  i  vazneo  je  do  svoga  Božanstva,  srastvorivši  je  u  sebi  nesliveno  i nerazdeljivo. 

Kao Silni Bog, On ju je postavio na presto svoga Božanstva, učinivši joj veličinu, tj. oboživši je svojim Božanstvom. 

Iz  rečenoga  je  naša  obožena  priroda  poznala  da  je On  ‐naš Bog  Spasitelj,  Silni  i Slavni i da je Njegovo ime ‐ sveto. 

Njegovim imenom je našoj umnoj duhovnoj prirodi darovana sloboda od nasilničke vlasti demona. On nas  je spasao od njihove gorde  i silne vlasti, zbog  čega se nazva naš Spasitelj.  I  od  toga  doba  Njegovo  nadsvetsko  ime  (po  rečima  svetog  Atanasija Aleksandrijskog) za nas  je postalo vaistinu spasonosno. Ono  je za našu prirodu sveto i svesilno, dragoceno i voljeno. Od svega voljenog pod nebom ono je najvoljenije i na zemlji i  u  gornjem  svetu.  Jer, mi  smo  u  Njemu  poznali  Onoga  ko  nas  je  zavoleo  večnom ljubavlju  i  ispisao  nas  na  dlanovima  svojim.  On  je  svoje  Božanstvo  ukrasio  našim čoveštvom, um naš učinivši svojim prestolom, a telo ‐ svojim hramom. 

On  je našoj „umnoj  suštiniʺ,  tj. našem grešniku darovao punu mogućnost da kroz pokajanje iz carstva demona stupi u Carstvo Božije, naime da iz sveta plotskih, zemnih i pohotnih  pomisli  i  osećanja  pređe  u  svet  duhovnih,  nebeskih,  božanstvenih, najuzvišenijih i najčistijih pomisli i osećanja. 

Našoj  umnoj  prirodi  vraćen  je  raj  Božiji. Već  ovde mi  u  njega  ulazimo  opitnom verom,  tj.  živim  osećanjem  srca.  Već  ovde  je  naša  umna  priroda  nadahnuta,  sa nebeskom radošću pojući himnu sa svima gornjima i donjima: 

Veliča duša moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu, Spasu mome. 

59

Već  ovde mi  sa  radošću  veličamo Njegovu  blagost,  radosno  ga  slavosloveći  kao našeg Boga ‐ Spasitelja. I zaista je radost naša velika budući da je sam Blagi Bog (voleći nas grešne i pale, zarobljene od demona) postao naš Izbavitelj i Spasitelj. 

[Mi  govorimo]  o  božanstvenoj  simfoniji  neba  i  zemlje,  o  našoj  heruvimskoj  pesmi, kojom se već ovde pričešćujemo našom verom i ljubavlju. Ovde na zemlji mi počinjemo da pripevamo sa heruvimima, umno živeći u umnom delanju. 

Navedenu  tajnu  su  svetitelji  Božiji  poznali  iskustveno.  Oni  su  poznali  šta  je Gospod‐Spasitelj  učinio  našoj  prirodi:  oni  su  poznali  radosnu  tajnu  unutarnjeg oslobođenja od vlasti greha kroz prizivanje svetog imena Božijeg. Saosećajući sa našim gorkim ropstvom i voleći nas, oni su nam rekli: 

„Čuvajte svoj um, tj. svojumislenu prirodu, svoju umnu dušu. Nemojte  je  puniti  praznim,  lažljivim,  pohotnim  i  veštastvenim  pomislima  i 

maštanjima. Naprotiv,  neka  ona  istrajava  u molitvenim  rečima. Molite  se  neprestano Gospodu  Isusu, budući da  je u neprestanom prizivanju Spasitelja  skrivena  tajna vašeg spasenjaʺ. 

[Oni, naime, govore] da obratimo najozbiljniju pažnju na  svoj um, na „umnu  suštinu svoje  dušeʺ,  na  grešnika,  koji  je  odvratio  svoje  lice  od  sagledavanja  slave  Večnog  i Besmrtnog  i ustremio svoj pogled na smrtno  i  truležno‐prolazno,  te da ga svom silom svoje umne volje ustremimo prema Hristu‐Izbavitelju, [moleći se] da nas pomiluje, da nas izbavi  od  mračne  i  smradne  ropske  tamnice  za  svet  gornjih,  duhovnih  pomisli  i osećanja, te da držimo svoj um u neprestanom prizivanju. I mi treba da ga umoljavamo i vapijemo od jutra do večeri i od večeri do jutra. 

Pogružavajmo neprestano  svoj um,  tj. unutrašnjeg  čoveka u  sveto  sećanje na Boga sve dok se u nama ne uobliči Hristos, po reči apostola (Gal.4,19). 

Nama  je neophodno da znamo da se „naše spasenje ne može ostvariti bez izmene našeg uma, tj. ukoliko ne postane drugačiji dejstvom blagodati Božijeʺ, kao što veli sveti Simeon Novi Bogoslov. 

„Ukoliko Hristos ne  izleči naš um,  svi naši podvizi  su uzaludni  i  taštiʺ,  kaže  isti svetitelj. 

„Jer, pre svega i više od svega Hristos mora da isceli grešnika, tj. naš um. A on  je zaista grešnik  radi koga  je Hristos, budući Bog, postao  čovek: zbog njega se On raspeo, umro  i  vaskrsao.  Osvećenje  uma  i  jeste  vaskrsenje  duše,  koje  se  dešava  u  sadašnjem životuʺ (T. 1, str. 31,133‐134). 

Proverivši ga na  sebi  samima,  sveti  i nama predlažu  sredstvo za  lečenje uma,  tj. obraza Božijeg u nama, grešnika koji je bolestan od strasti. Oni, naime, predlažu kratko prizivanje svetog imena Božijeg, ili neprestanu molitvu, koja služi za lečenje i čuvanje naše umne duše, ali i kao najviši izraz naše ljubavi prema Bogu. 

 Sveti Makarije govori:  „Jedina zaštita i lek za dušu jeste da se sa ljubavlju seća Bogaʺ.  

60

I sveti Isaak Sirin istu misao iskazuje sledećim rečima:  „Strasti  se  iskorenjuju  i  navode  na  bekstvo  neprestanim  pogružavanjem misli  u 

Boga. Ono je mač koji ih ubijaʺ (Slovo 8).  A sveti Simeon Solunski istu misao još više razjašnjava rečima:  „Božanstvena molitva, (koja se sastoji od prizivanja Spasitelja)  jeste očišćenje srca i 

izvor  božanstvenih  pomisli  i  duhovnih  poznanja.  To  prizivanje  svaki  blagočastivi traba  da  upražnjava.  On  tim  delom  treba  da  se  bavi  „kao  sveštenodejstvom,  kao projavom svoje ljubavi prema Gospodu Hristuʺ. 

Telesno‐umna  tvar,  čovek,  tj.  „umni  grešnikʺ,  obraz  Božiji  u  nama,  svoju  ljubav prema Tvorcu najbolje može da projavi kroz neprestano gledanje (korišćenjem umnog pogleda) na Prvoobraz, naime kroz neprestano sećanje na Boga. Sećanje, pak, na Boga rađa ljubav prema Njemu, kako veli sveti Dijadoh: 

„Preko  tog delanja Gospod privodi dušu u  veliku  ljubav prema  slavi  svojoj.  Jer, prebivajući u toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogoželjeno ime u nama rađa naviku  da  ga  bez  prepreka  volimo.  Jer,  od  tada  nema  ničeg  što  bi  mu  postavilo preprekuʺ. 

Onaj ko želi da usvoji božanstveno delanje kako bi još ovde stekao naviku da voli Njegovu blagost, kako bi se iscelio od teške i drevne bolesti mračnog lutanja uma i kako bi  se  sačuvao  od mislenog  opštenja  sa  demonskim  umom  i  „mislenim  kvariteljemʺ treba  da  stupi  na  put  vere  drugačijeg  bogoopštenja,  koji  predlažu  sveti  oci:  na  put poimanja  svog  teškog  prebivanja  u  demonskom  vihoru  i  lutanju  i  smirenog  i spasonosnog prizivanja  imena Božijeg radi  izbavljenja duše od njih. On, dakle,  treba da stupi na put umnog delanja, na put pokajanja. 

On  treba da  se podvizava u  „umnom delanjuʺ  iz  sve  svoje  snage do  same  smrti kako bi se u njegov um uselio Hristos Gospod, po reči svetog Simeona Novog Bogoslova. 

Spasonosnim  prizivanjem  imena  Božijeg  vršiće  se  očito  i  za  nas  osetno  lečenje  i iscelenje  naše  „umne  suštineʺ.  Jer,  samo  prizivanje  imena  Božijeg  jeste  spasonosno lekarstvo za nas, kao što govori sveti Varsanufije Veliki. 

Svetitelj kaže: „Neprestano prizivanje  imena Božijeg  je  lekarstvo koje ne  samo da ubija  strasti,  nego  i  njihovo  dejstvo. A  strasti  su  demoni,  koji  beže  od  prizivanja  tog imenaʺ. 

Stupivši na put  tog prizivanja, na put unutarnje molitve, mi ujedno  stupamo na put  duhovnog  života. A  duhovni  život  počinje  od  pažnje  prema  sebi,  prema  svojim pomislima, željama i osećanjima. Pažnja, pak, po rečima otaca, uvodi na put duhovnog viđenja.  Unutrašnja  i  pažljiva  molitva  nas  uvodi  u  to  viđenje:  ona  prosvećuje  naše unutrašnje  gledanje  i mi postepeno počinjemo da  vidimo  ono  što  ranije uopšte  nismo videli,  ni  primećivali  ‐  i  sebe,  i  umni  svet  duhova  koji  nas  okružuje  u  vidu  pomisli, maštanja i požuda. 

 

61

Sveti Makarije Veliki govori:  „Čim  se  udaljiš  od  sveta  i  počneš  da  tražiš  Boga  i  rasuđuješ  o Njemu,  već  ćeš 

morati  da  se  boriš  sa  svojom  prirodom,  sa  prethodnom  naravi  i  navikom  koja  ti  je prirođena. A za vreme borbe sa  tom navikom naići  ćeš na pomisli koje  ti se protive  i bore protiv  tvog uma.  I  te pomisli  će  te povući  i početi da  te okružuju u onom  što  je vidljivo  i  od  čega  si pobegao. Tada  ćeš početi  borbu  i  bitku, podižući pomisli protiv pomisli, um ‐ protiv uma, dušu ‐ protiv duše, duh ‐ protiv duhaʺ (Beseda 32, 9). 

Jer,  otkriva  se nekakva  skrivena  i  tanana  sila  tame,  koja  obitava u  srcu  i bori  se protiv probuđene duše. 

Tada  i  mi  počinjemo  da  shvatamo  da  smo  duhovi,  premda  pokriveni  grubim „kožamaʺ,  tj.  telesnošću,  te da naša  suština nije u „kožamaʺ, nego u nevidljivoj umnoj prirodi. Mi počinjemo da shvatamo da nam predstoji bitka i borba sa bestelesnim, zlim i pokvarenim  duhovima,  koji  protiv  nas  vode  neumorni  dvoboj  posredstvom  pomisli, požuda i maštanja. 

Tada mi počinjemo da u sebi vidimo kako „u jednom i istom umu dejstvuju dva duhaʺ (Makarije Veliki). 

 Ili, kako veli sveti Isihije:  „Um se sa umom nevidljivo hvata u koštac ‐ um demonski sa našim umom. I u nama 

se  javlja neophodnost da svakog trenutka  iz dubine duše vapijemo Hristu‐Spasitelju da odagna  demonski  um,  koji  maštanjima  razvraća  naš  um.  On,  međutim,  kao Čovekoljubac, pobedničku nagradu daruje namaʺ. 

I u  živom  iskustvu mi počinjemo da  spoznajemo  (kako  i kaže  svetitelj) da bolju pomoć od  Isusove nećemo naći čitavog svoga života. Jer, samo On,  jedini Gospod, kao Bog zna demonske zamke, podmuklosti i lukavstva. 

Stoga je i neophodno da neprestano prizivamo ime Božije. Sveti  Varsanufije  Veliki  govori:  „Od  prizivanja  imena  Božijeg  neprijatelji  gube 

silu. Znajući rečeno nemojmo da prestanemo da prizivamo ime Božije u pomoćʺ. Samo u tom skrivenom delanju neprestanog mislenog truda naša mislena priroda, 

tj.  obraz Njegove  večnopostojeće  slave,  krasota  Božija  u  nama  (pokrivena  odećom strasti),  izgubljena  drahma  i  grešnik  (koji  je  „bludno  proveo  život  svojʺ)  pronalazi nezabludivi put, koji vodi Bogu. I svojim vapijanjem: „Sagreših, Oče, nebu i tebi; pomiluj me, pokajnikaʺ,  ona ulazi u muziku  sfera, u  božanstvenu  simfoniju  nebesa,  gde  hvali divno ime Divnog Boga, pripevajući sa heruvimima. 

 XIII  

O mogućnostima bavljenja „umnom molitvom“ u svetu. Utešni blagosloveni primer. Glavni preduslov „umne molitve“ jeste čuvanje uma. Naši blagodatni 

62

nastavnici za to delanje jesu spisi Svetih Otaca i nevolje.   

Kod  onog  ko  čita  ove  redove  i  nevoljno mogu  da  se  pojave misli  sumnjalačkog karaktera: 

„Da li je uopšte moguće da se „umnim delanjem“ bavi čovek koji živi usred sveta i u  svetovnim  okolnostima?  Jer,  to  zanimanje  više  priliči  onom  ko  živi  u manastiru:  u svetu nije moguće njime se bavitiʺ. 

Na tu sumnju treba odgovoriti rečima Gospodnjim: Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk.18,27). I sveti Simeon Novi Bogoslov govori da „ni svet, ni svakodnevni poslovi ne smetaju 

ispunjavanju zapovesti Božijih, ukoliko se poseduje revnost i pažnjaʺ (tom I, str. 26). Istina  tih  božanstvenih  reči  se  u  punoj  meri  ostvarila  u  divnom  liku  velikog 

molitvenika  Ruske  zemlje,  koga  je  Gospod  pokazao  čitavom  „hrišćanskomʺ bogoodstupničkom  svetu  (koji  je  izgubio veru). Naime, blažene uspomene otac  Jovan Kronštatski  se  „umnim  delanjemʺ  spasavao  usred  svetske  prašume,  usred  greha  i svakakvih  sablazni.  I  javljanje  njegovog  molitvenog  lika  u  poslednja  vremena  nije slučajno. 

Njegov  svetli  lik  za  nas  je  proročansko  znamenje,  koje  ukazuje  put  svima  koji  se istinski spasavaju usred strašnih i jezivih talasa strasti „ovog svetaʺ, koji besni. 

Spasenje  i  ushođenje  po  stepenima  ka  hrišćanskom  savršenstvu  moguće  je  na svakom mestu i u svim okolnostima, pod uslovom „umnog delanjaʺ. 

Otac Jovan govori: „Budi pažljiv i čuvaj svoj umʺ. On  je  genijalno‐prosto,  sažeto  i  božanstveno  jasno  izra‐zio  suštinu  skrivenog 

svetootačkog učenja o „paženju na sebeʺ, o „trezvoumljuʺ, o „umnom delanjuʺ. Kratkom  bogomudrom  rečju  on  je  iskazao  suštinu  čitave  pravoslavne  askeze, 

čitavog  pravoslavnog  podvižništva.  Ta  reč  nije  proizvod  teorijskog  i  akademskog razuma,  već  ‐  reč  srca,  reč  unutrašnjeg  blagodatnog  iskustva. U  njoj  je  skrivena  tajna Hrišćanstva, tajna monaštva.  

Učeni  teoretičari Hrišćanstva  i monaštva,  teoretičari  pravoslavne  askeze  svojim knjiškim  razumom  su  napisali mnogo dobrih  knjiga. Međutim, u  njihovim  knjigama nema blagodatnog  razumevanja  istina o kojima  su pisali. Njihove knjige  su mrtve: u njima nema reči života i one ne oživljavaju. Njihove knjige nisu žive. Pukoj knjiškoj učenosti nije dato blagodatno razumevanje. Za njega  je neophodan blagodatni život  i unutarnje  duhovno  iskustvo,  koje  je  obasjano  svetlošću  blagodati.  Samo  iz  takvog iskustva  rađaju  se  blagodatni  spisi:  bez  njega  su  istine  Hrišćanstva  nedosežne  i nedostupne. Te istine knjiški razum ne vidi: i slušajući o njima on ne čuje i ne razume. 

Takvo  blagodatno  iskustvo  imao  je  Kronštatski  molitvenik.  Stoga  je  i  mogao slovesno,  tj.  blagodatnom  kratkom  rečju  da  iskaže  svu  suštinu  istočnog  hrišćanskog podvižništva, suštinu monaštva i celokupnog Hrišćanstva. 

„Čuvaj svoj umʺ. Time  je  sve  rečeno.  Tu  je  zaključana  tajna  „umnog  podvigaʺ.  U  toj  kratkoj  reči 

63

skrivena  je  tajna  spasenja  i hrišćanskog  savršenstva. Ona  i  jeste „umno delanjeʺ otaca, molitveno uzvođenje uma  ka Bogu,  „sećanje  na  Bogaʺ  ili  neprestana molitva. Ona  i jeste  unutrašnji,  Božiji  put  ka  skrivenoj  tajni  živog  bogoopštenja,  ka  „mislenom tihovanjuʺ. 

Eto puta svetih otaca: u njemu je srž pravoslavne askeze. Blagodatno‐proročki život oca Jovana je neobično jarko potvrdio istinu reči koju je 

rekao, kao uostalom i reči koje je kazao drevni prorok: Gospod učini spasenje posred zemlje (Ps.73,12). Naime, posred svega zemaljskog i taštog, 

posred greha  i  sablazni  sam Bog vrši  spasenje, a ne  čovek, premda uz  čovekovo dobro usrđe. Jer, spasenje je Božije, a ne ljudsko [delo]. 

Kada bi neprestana molitva,  ili, po rečima oca Jovana, „čuvanje umaʺ bilo sasvim nemoguće  u  svetu,  Duh  Sveti  ustima  apostola  ne  bi  na  slično  delanje  pozvao  sve Hrišćane i ne bi im savetovao: 

Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). Jer, Gospod Bog ne priziva na ono što je nemoguće. Prema tome, [molitva] je za nas 

moguća.  S  obzirom,  pak,  da  nam  je  predlaže  Duh  Božiji,  ona  je  i  neophodna.  „Bez neprestane molitve, dakle, nije moguće približiti se Boguʺ, kaže sveti Isaak Sirin (Slovo 69). 

Neophodna  je  samo  želja  za  spasenjem  i dobro usrđe. Dobrom, pak, usrđu  za  to delo sam Bog je Pomoćnik u svakoj okolnosti: i usred Crvenog mora strasti, i u egipatskoj tamnici, i u ognju vavilonskih nevolja, koje ispituju čvrstinu naše vere i uzdanja. 

Jer, On  je zaista Pomoćnik  i Pokrovitelj svakoj duši, koja  je pohitala  iz Egipta  strasti, bežeći od vlasti mislenog  faraona u „umnuʺ obećanu zemlju.  I svaka  takva duša nalazi Njegovu delatnu pomoć u „umnomʺ stremljenju. 

„Umno življenjeʺ Kronštatskog molitvenika potpuno  je potvrdilo tu  istinu. Usred same  prašume  sveta,  Gospod  Bog,  koga  je  umno  prizivao,  beše  mu  i  Pomoćnik  i Pokrovitelj. 

Kad  bi  bilo  nemoguće  spasavati  se  „umnim  delanjemʺ  usred  sveta, bogoprosvećeni oci ne bi i svetovne ljude pozivali na tu molitvu. 

Episkop  Ignjatije Brjančaninov govori da „Isusovom molitvom  treba da se bave ne samo monasi,  koji  žive u manastiru  i  imaju poslušanja, nego  i  svetovnjaciʺ  (tom  II,  str. 303). 

„Svi Hrišćani mogu  i  treba da  se bave  tom molitvom zbog pokajanja  i prizivanja Gospoda  u  pomoć.  Oni  njome  treba  da  se  bave  sa  strahom  Božijim  i  verom,  sa najvećom  pažnjom u  odnosu  na misli  i  reči molitve,  sa  skrušenošću duhaʺ  (tom  II,  str. 303). 

Sveti  Vasilije  Veliki  je  nepismenima  zapovedio  da  sva  molitvoslovlja  zamene Isusovom molitvom, što je kao pravilo usvojila sva Istočna Crkva. 

Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i savetuje arhijerejima, sveštenicima, svim monasima  i  svetovnjacima da u  svako  vreme  i  čas proiznose  sveštenu molitvu, imajući je kao dah života. On kaže: 

64

„To  prizivanje  neka  tvori  svako  ko  je  pobožan.  Neka  se  on  uvek  na  njega primoravaʺ. 

Svetli podvižnik, prepodobni Serafim Sarovski je slična uputstva o molitvi davao svima koji mu dolažahu: i monasima i svetovnjacima: 

„Neka se svaki Hrišćanin svojim poslom bavi. Za vreme, pak, rada kod kuće ili na nekom putu neka tiho ponavlja: 

»Gospode  Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga«. Neka u  tome bude  sva tvoja pažnja i obučavanje. 

Prizivanjem  imena  Božijeg  ti  ćeš  naći  spokojstvo,  dostići  duhovnu  i  telesnu čistotu, i u tebe će se useliti Sveti Duh, Izvor svih dobara. On će te upraviti u svetinji, u svakoj pobožnosti i čistotiʺ (Žitije starca Serafima, izd. 1877, str. 82‐83). 

I mnogi drugi  sveti oci  su  slična uputstva davali  svima,  ‐  i monasima  i  ljudima u svetu. Jer, zapovest o „bdenjuʺ, tj. o neprestanoj molitvi Gospod Spasitelj nije dao samo bliskim učenicima, nego i svima koji u Njega veruju. 

Mnogi  iz  osećanja  lažnog  smirenja  sebe  smatraju  nedostojnima  da  se  bave  tom molitvom,  govoreći  da  ona  više  priliči  svetim  ljudima.  Naravno,  to  je  naopako, nepravilno i pogrešno shvatanje. 

Blažene  uspomene  starac  shimonah  Vasilije  Poljanomeruljski,  vrlo  iskusni delatnik umne molitve, upravo i veli: 

„Nemajući  iskustveno  poznanje,  mnogi  pogrešno  rasuđuju  da  umno  delanje pripada samo bestrasnim i svetim muževimaʺ. 

Drugi  se boje da pristupe  tom delanju, plašeći  se da zbog  te molitve ne padnu u prelest.  Ta  je  bojazan  zasnovana  na  duhovnom  neznalaštvu.  I  ukoliko  se  strožije posmatra, zapravo ta bojazan već jeste prelest. 

Zar  rečeno  nije  prelest?  Zar  nije  obmana?  Zar  nije  duševna  obolelost molitveno prizivanje svetog  i spasonosnog  imena Božijeg smatrati opasnim po sebe? Šta može da bude pogubnije od sličnog samozavaravanja? To  je najtananija  i najdušerazornija forma prelesti. 

Od te molitve niko se nikada nije ozledio, niti je pao u prelest. U prelest su padali i bili  duševno  ranjeni  zbog  nerazumnog,  bezumnog  i  gordog  stremljenja  uma  ka uzvišenim  stanjima, nesvojstvenim  čoveku koji prebiva u  strastima, a ne zbog „umnog delanjaʺ. 

Bilo  je, doduše, neiskusnih  i nerazumnih duhovnika koji  su zabranjivali bavljenje tom  molitvom.  Mnogi  su,  pod  uticajem  njihovih  zabrana,  dolazili  do  potpunog duševnog pomračenja, kako kazuje starac Pajsije Moldavski. Oni su se uplašili od svete molitve  i  došli  do  krajnjeg  bezumlja:  svetootačke  knjige  o  umnoj  molitvi  koje  su posedovali oni  su potapali u  reke, vezujući  ih  za opeke.  Šta može biti nerasudnije od sličnog odnosa prema svetoj molitvi? 

Međutim,  ta molitva nije  strašna  samo neznalicama,  i neučenim  ljudima, nego  i školovanim,  bogoslovski  obrazovanim  teloljupcima.  Oni  se  prema  njoj  odnose  već sasvim  divljački  i  nedobronamerno. Najiskusniji  delatnik  te molitve,  episkop  Ignjatije 

65

Brjančaninov govori: „Naši učenjaci  (bogoslovi) nemaju pojma o umnoj molitvi  iz predanja Pravoslavne 

Crkve. Oni  su  je upoznali  samo  iz dela zapadnih pisaca. Međutim, nije mudro  što  su oni ponavljali njihove hule i besmisliceʺ (tom II, str. 364). 

„Kako  god  da  je  bogat mudrošću  sveta,  telesni  i  duševni  razum  vrlo  divljački  i nedobronamerno  gleda  na  umnu  molitvu.  Ona  je  sredstvo  sjedinjavanja  čovekovog duha sa Duhom Božijim. Stoga  je naročito strašna  i mrska za one koji vole da  im duh obitava u zboru palih i odbačenih duhova, koji su neprijateljski [raspoloženi] prema Bogu. Oni nisu ni svesni svoje palosti, usled čega stanje palosti proglašavaju  i hvale kao stanje najvišeg napretkaʺ (tom II, str. 364). 

Pri postriženju u monaštvo, [starac] koji postrizava novopostriženom daje brojanice i govori: 

„Primi, brate, mač duhovni, koji  je reč Božija. Nju posej u usta svoja, u um  i srce  i govori neprestano: »Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me«ʺ. 

Na taj način, svakom se monahu ta molitva daje kao zapovest. Međutim, retko koji monah  shvata  značenje  te  zapovesti.  Njega  shvataju  samo  oni  koji  imaju  iskusnog starca‐rukovoditelja, koji i sam prebiva u tom delanju. 

Ta molitva  se  sa  retkima združuje,  tj.  samo  sa onima koji  se  istinski odrešuju od teloljubivog  života  i  sa  plamenim  srcem  ištu  pokajanje:  takvima  ona  dolazi  kao rukovoditeljka pokajanja. 

Među  svetovnjacima  ona  se  združuje  samo  sa  onima  kod  kojih  se  javila  želja  za odrešenjem  od plotskog postojanja,  žeđ  za duhovnim  životom  i  žeđ  za  izbavljenjem duše. Ona se, pak, ne združuje sa onim u kome  je živ život ploti, život „ovoga svetaʺ. Međutim, ukoliko  je se budu  iskreno držali, ona će  i njih odvesti od plotskog i privesti duhovnom,  tj. pokajničkom  životu.  Jer,  ona  je molitva  odrešenja, molitva umrtvljenja plotskog postojanja, molitva smrti. 

Istovremeno, pak, ona  je i molitva vaskrsenja duše, molitva božanstvenog života. Svako ko se  istinski prilepio za nju obavezno će se odrešiti od veštastvenog života, od života ploti,  tj. umreće  za  svet,  za  život  telesni  i  oživeće  za  život  duha,  za duhovni život. Ta  će ga molitvica  izvesti na put vas‐krsenja duha, na put života duha.  Jer, ova molitva je duh i oduho‐viće svakog ko je zavoli. 

Zavolevši  tu molitvu,  Kronštatski molitvenik  je  svojim  oduhovljenim  životom  u svetu  potvrdio  tu  istinu.  Doduše,  njegovo  iskustvo  je  presjajno  i  isključivo,  ali  nije slučajno. U mudrom promislu Božijem nema slučajnosti. 

Kronštatski  molitvenik  je  Božije  proročko  znamenje  za  sve  koji  se  istinski spasavaju  usred  sablazni  sveta  u  poslednjim  vremenima.  To  znamenje  je  za  nas  vrlo utešno i obodravajuće. 

Doduše,  mi  smo  navikli  da  shvatamo  drugačije,  tj.  da  se  „umnim  delanjemʺ zanimaju samo oni koji žive u manastirskim ili pustinjskim uslovima. Međutim, našem vremenu  nije  dato  ni  jedno,  ni  drugo.  Gospod  je  pustinju  učinio  nedostupnom,  a manastire zatvorio, dok  je grešni  svet ostavio.  I on nastavlja da postoji. Šta da  činimo, 

66

međutim, mi koji želimo da se spasemo? Za  sve koji  žele da  se  spasu  ostao  je  jedan put: unutrašnji put paženja na  svoje 

pomisli i neprestane molitve. Usred sveta mi treba da se spasavamo „umnim delanjemʺ: „Čuvaj svoj umʺ. Naime, mi treba da ga zanimamo neprestanom molitvom pokajanja. U toj molitvi 

nemoj  tražiti visoka duhovna  stanja, nego  samo viđenje  svojih pregrešenja  i očišćenje od strasti. I pomenuto treba tražiti u molitvenom plaču. 

To  je nezabludivi, bezopasni put  ‐ put  svetih otaca.  I  to  je  jedini put koji nam  je dostupan i otvoren. Svi drugi putevi su za nas zatvoreni. 

Misli  sumnje  i kolebanja, koje u nama niču,  izaziva  „misleni  kvariteljʺ. On preko tananih  načina  sumnje,  kolebanja  i  neodlučnosti  svom  snagom pokušava da u nama sruši  i  inače  slabu  veru u Božiju  svemoć. On  hoće da  nas pogubi  našim  sop‐stvenim neverjem Gospodu Bogu, koji je isti juče i danas i u vekove (Jev.13,8). 

On svojom svemoćnom blagodaću spasava svakog ko hoće i ko traži spasenje. Postoji,  međutim,  još  jedno  oštro  pitanje,  koje  teško  preživljavaju  oni  koji  se 

spasavaju: „Ko će nam biti duhovni rukovoditelj na nama nepoznatom i opasnom putuʺ. Ono plaši vrlo mnoge.  Iskusnih staraca nema. Nestalo  je  i duhovnih putevoditelja 

ka  „skrivenom  životu  u  Hristuʺ.  Sveti  oci,  međutim,  govore  da  se  bez  iskusnog rukovoditelja niko tim delanjem ne može spasavati. 

Šta, dakle, da se radi? Kako da se postupi? Divni Bog je u svojoj mudrosti, međutim, preko svetih svojih, tj. drevnih molitvenika 

o nama predjavio vrlo utešnu reč. Njihovim ustima On  je saopštio da  će naši duhovni nastavnici  u  poslednja  vremena  biti  „bogomudri  spisi  svetih  otacaʺ  (po  reči  Pajsija Veličkovskog, episkopa Ignjatija i drugih) i „raznovrsne nevoljeʺ (po reči ave Ishiriona i drugih otaca). 

Episkop Ignjatije Brjančaninov navodi sledeće proročanstvo drevnih otaca: Jednom su sveti oci Egipatskog skita proročanski  razgovarali o poslednjem  rodu. 

„Šta smo mi činiliʺ, rekoše. Jedan od njih, veliki ava Ishirion, reče: „Mi smo ispunjavali zapovesti  Božijeʺ.  Pitali  su  ga:  „A  šta  će  činiti  oni  posle  nasʺ.  „Oni  će,  ‐  reče  ava,‐ ispunjavati polovinu zapovesti od onih koje mi ispunjavamoʺ. Još su ga pitali: „A šta će činiti  oni  koji  budu  posle  njihʺ.  Ava  Ishirion  odgovori:  „Oni  uopšte  neće  imati monaškog delanja. Međutim, njih će postići nevolje. I oni koji odole biće veći i od nas i od otaca našihʺ. 

Eto  istinske utehe Duha  Svetog  za  sve  sluge Božije,  koji  se u poslednja vremena spasavaju usred sveta i njegovih nevolja. I tu blagodatnu utehu ne treba zaboravljati. 

Ovde  je skrivena uteha  i za one koji svojevoljno prebivaju u nevoljama. Ponekad opterećeni  njihovim  teškim  bremenom,  oni  ne  znaju  kome  da  ih  predaju.  Nevolje, međutim, svakog ko ih prima upravljaju u Carstvo, budući 

da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (D. ap. 14,22). 

67

Volja blagog promisla o nama  je da, pokorivši mu se, bez smućivanja sami nosimo nevolju svoje volje. Sadašnje spasenje se sastoji u smirenom priklanjanju tom promislu. I mi treba da se čvrsto saživimo sa mišlju da nas sada za život večni ne vaspitavaju starci i duhovnici, nego mnogorazlične nevolje. 

Nevolje  su  naši duhonosni  rukovoditelji  i  nastavnici u molitvenom  životu.  Sada naš put Bog ne upravlja preko stara 

Stoga svakoj nevolji koja dolazi treba pokazati poslušnost: njoj se treba klanjati do zemlje  (kao duhovniku)  i sa  ljubavlju celivati njenu svetu ruku  (kao ruku staraca), koja nas blagosilja. 

U  tom  smirenom  umnom  delanju  mi  treba  da  se  umudrujemo,  prosvećujemo  i krepimo  bogomudrim  spisima  svetih  otaca  i  naročito  blagodatnim  spisima  episkopa Ignjatija  Brjančaninova,  koji  je  sam  iskustveno  prošao  po  mnogoskorbnom  „umnom putuʺ i opisao ga sa proročkom razgovetnošću i jasnoćom. 

Bogomudri  episkop  je  bio  obdaren  velikim  blagodatnim  darom:  on  je  „umno živeoʺ od mladih dana. Stoga  je umno  i  razgovetno  objasnio  taj  skriveni  život,  koji  je potpuno nedostupan teorijskom i bogoslovskom razumu. 

„Umni životʺ jeste  istinsko  bogoslovlje.  I  samo  takvo  bogoslovlje  nam  otkriva  skriveni  razum 

otaca.  Episkop  Ignjatije  je  išao  tim  putem.  Stoga  je  i  usvojio  duh  otaca  i  sa nepodraživom jasnoćom i pravilnošću izložio njihovo učenje o „umnoj molitviʺ. 

Kod svih svetih otaca spisi o tom predmetu su prikriveni, skriveni u bogomudrim i malodostupnim  izrekama. Episkop  Ignjatije  je pobožno  skinuo  tu prikrivenost  svojim molitvenim_ mnogonevoljnim životom. Jer, bogomudrost Svetog Pisma se razjašnjava po meri  bogomudrog  života.  Prebivajući  u  ovakvom  životu,  episkop  je  razjasnio  oce  do krajnje jasnoće za naše neznalačko shvatanje. 

Episkop  Ignjatije  je preko  svojih bogomudrih  spisa  samim Duhom Božijim dat kao rukovoditelj  svima  koji  se  u  naša  vremena  spasavaju.  I  nema  razgovetnijeg rukovoditelja na  „umnomʺ putu u  čitavoj  svetootačkoj  literaturi. On  se ne  čita  samo kod nas, nego  i na  istoku, naročito na Starom Atonu. Stoga su odatle mnogi delatnici „umnog  trudaʺ  svojevremeno  dolazili  da  se  na  njegovom  grobu  pomole  i  isprose njegove blagoslovene molitve na mnogomučnom molitvenom putu. 

Spisima  episkopa  Ignjatija,  tj.  spisima  koji  su  duhonosni  i  najdostupniji razumevanju,  čovek može da se rukovodi bez  ikakve sumnje: oni nas upućuju na put spasenja  i  usavršavanja  u  „umnom  delanjuʺ.  Taj  stav  dele mnogi  podvižnici  „umnog životaʺ poslednjih vremena. Episkop  Ignjatije  je sa zadovoljavajućom punotom objasnio apostolsku zapovest, koja je i Gospodnja zapovest: 

A što vama govorim, reče Gospod, svima govorim: Stražite (Mk. 13,37). A sveti apostol je pojasnio: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). U  poslednjim  vremenima  Duh  Sveti  još  je  više  objasnio  tu  skrivenu  reč  o 

„neprestanoj  molitviʺ  blagodatnim  ustima  Kronštatskog  molitvenika,  koji  je  svima nama rekao: 

68

„Čuvaj svoj umʺ.   

XIV  

Umno delanje počinje od pokajanja.  Suština pokajanja po shvatanju Svetih Otaca. 

 Umno  delanje  „čuvanja  svog  umaʺ  kroz  neprestanu  molitvu  počinje  od  prvog 

stepena pokajanja: „Pomiluj meʺ. Onome u kome  je već sazrela neophodnost pokajanja,  to delanje  će biti od velike 

pomoći: ono će ka njemu privući molitvu srca, koja će već neućutnim glasom prizivati Boga. I on će već imati neprestanu molitvu, tj. danonoćnu anđelsku službu. 

Neprestano  „umnoʺ  sećanje  na  Boga  jeste  delatnost  koja  je  svojstvena  našoj mislenoj prirodi, tj. duši i u zemaljskim i u nebeskim uslovima. 

Međutim,  to delanje  će biti spasonosno  i za one kod kojih  još nije  sazrela  istinska neophodnost pokajanja: ta molitvica će u osećanje srca privući veliku blagodat. Ona će srcu dati da oseti veličanstvenost Svetosti Božije, da oseti sveti strah Božijeg prisustva, od  čega  će  joj  se  otvoriti  oči  za  sopstvenu  ništavnost,  za  sopstvenu  grehovnost,  za [gledanje]  na  sebe  kao  na  prah  i  pepeo.  I  tada  će  se  iz  praha  roditi  unutrašnji,  već neućutni vapaj duše: „Pomiluj meʺ. 

Taj vapaj  će spočetka biti malen. Međutim, kasnije  će on, po učenju otaca, postati izobilan, mnogosuzan, mnogobolan, skrušavajući i za srce i za čitavo telo. 

Dejstvo  te blagodatne molitve prostire  se na  čitavog  čoveka: ono  je neshvatljivo  i neobjašnjivo.  I  mislena,  bestelesna  duša  (tj.  razumno  i  prekrasno  Božije  stvorenje, premda  i  pomračeno  strastima),  koja  nikada  ranije  nije  videla  sebe,  odjednom  će svojim  unutarnjim  očima  ugledati  i  sebe,  i  svoje mračne,  smrdljive  dronjke,  tj.  svoje pomisli, maštanja  i  požude,  u  koje  se  odenula  živeći  u  zajedništvu  sa  demonima.  I delovanjem molitve,  ona  će  se  sva  pretvoriti  u  suzni  vapaj,  usled  čega  će  opitno shvatiti ispovest proroka, koji se Bogu ispovedao rečima: 

Kao voda razlih se, rasuše se sve kosti moje; posta srce moje kao vosak topljen u utrobi mojoj. Sasuši se kao opeka snaga moja, i jezik moj prilepi se za grlo moje, i u prah smrtni nizveo si me (Ps.21,15‐16). 

Da, um se Bogu, po učenju otaca, ispoveda rečima, a srce ‐ suzama i mnogobolnom skrušenošću. 

U  tom malenom  delanju  naći  će  se  veliki  bol  srca. U  njemu  je  skrivena  potresna veličanstvenost  božanstvene  tajne  rođenja  odozgo. Ono  je  tajna pokajanja,  koja priliči svakoj duši žednoj spasenja Božijeg. 

Kroz  nju  Bog  vidno  i  osetno  za  dušu  projavljuje  svoje  blagodatno  delovanje,  koje spasava dušu i telo od strasti i očišćuje um od kolebanja u pomislima. 

Tim  delanjem  um  dolazi  do  pažnje: molitva  postaje  pažljivija  i duša  se moli  sa velikim  strahom  i  pobožnošću.  Isusova molitva  je molitva  pokajanja:  ona  je  put  za 

69

pronalaženje svoje duše,  tj. put koji privodi Bogu.  Jer, samo se putem pokajanja grešna duša vraća Bogu. Drugog puta do Boga nema. 

Istinsko, pak, pokajanje, po blagoslovenom poimanju svetih otaca, sastoji se od tri umne vrline, tj. tri delanja: 

 1. Od očišćenja uma, 2. trpljenja nevolja i 3. neprestane molitve (sveti Marko Podvižnik).  U  osnovi  celokupne  „umneʺ  delatnosti  leži  neprestana  molitva.  Ona  i  uvodi  u 

božanstvenu  tajnu pokajanja,  tj. um očišćuje od pomisli,  srce od požuda  i duši koja  se moli  daruje  postojanost  u  nevoljama.  Stoga  su  joj  oci  i  dali  slavno  ime,  nazvavši  je „caricom vrlinaʺ (ulj kod Jovana Lestvičnika). 

Istinskim  pokajanjem  se  i  stiče  molitva,  ili  „umno  življenjeʺ  pred  Bogom.  A neprestana molitva jeste skriveno „umno delanjeʺ svetih otaca, kojim su se oni spasavali. 

Spašćemo  se  i  mi,  ukoliko  stupimo  na  put  istinskog  pokajanja.  Jer,  početak spasonosne molitve  se  polaže  pokajanjem,  a  početak  pokajanja  je  u molitvi  dubokog duševnog  poimanja  vlastite  propasti,  odricanja  od  satane  i  svih  njegovih  dela,  te nalaženja  Boga  i  obećanja  da  će  se  živeti  u  dobroj  savesti.  Odatle  i  vapaj  za  pomoć Onome koji može da spase: „Pomiluj me i spasiʺ. 

Ovde i počinje pokajanje i molitva. Te dve delatnosti duše su nerazdvojne i slivene u jedno: one i obuhvataju sav zemaljski život duše koja se kaje. 

Prvi  korak  spasonosne  delatnosti  na  putu  pokajanja  duša  vrši  u  pokajničkoj ispovesti pred duhovnikom. Tim umnim pokretom volje ona kao da  iz sebe  izbljuvava zmijski otrov, kojim se otrovala. Taj  je momenat  jako bolan za dušu, ali  i neophodan  i spasonosan. 

Ispovest  je  skrivena  tajna  smirenja grešne duše pred Bogom.  I  samo  na  tom putu Bog  sreće  dušu  koja  se  smirila.  Ispovest  je  tačka  na  kojoj  duša  čini  preokret  u  svom kretanju od zemlje ka nebu, od ploti ka duhu. 

Ispovest  je  za  dušu  veoma  neprijatno  i  mučno  duhovno  sredstvo,  naročito spočetka.  Pa  ipak,  bez  nje  se  duša  ne  može  osloboditi  od  otrova  koji  je,  zbog nepoverenja prema Bogu i zbog svoje slepe očaranosti, progutala sa zadovoljstvom. 

U  tajni  ispovesti  duša  izbljuvava  otrov,  dok  se  pokajničkim  življenjem  posle ispovesti oslobađa njegovih posledica. 

Na putu  spasonosnog  smirenja bolnu dušu blagonaklono  susreće blagodat Božija  i daruje  joj  svemoćno,  utešno‐isceliteljsko  lekarstvo,  tj.  Sveto  Pričešće  Telom  i  Krvlju Gospodnjom.  Ono  je  lekarstvo  za  večni  život:  u  njemu  se  daje  blagodatna,  delatna pomoć za pravedno, sveto, večno življenje  i pomoć radi svakodnevnog ustremljavanja prema duhovnom, nebeskom  i umnom životu. Pričešćujući se  tim Tajinstvom, duša se pričešćuje  sa  besmrtnim  Izvorom,  sa  blagodatnim  i  Božanstvenim  živo‐tom,  koji  i počinje u molitvenom pokajanju. 

70

Od tog svetog momenta pokajanje obuhvata svu čovekovu delatnost ‐ i spoljašnju, i unutrašnju. Spoljašnja delatnost duše, koja  je  stupila na put pokajanja, projavljuje  se u trpeljivom  podnošenju  ogorčenja,  uvreda,  vređanja  i  svih  drugih  skorbi  i  nevolja  i telesnih bolesti sa smirenom hrišćanskom svešću. 

„Dostojno primam po delima svojimʺ. Takvo nastrojenje duše izražava unutrašnje trpeljivo smirenje: ono i jeste istinsko 

pokajanje pred Bogom. Ono je spoljašnja smirena delatnost, kojom se duša spasava. Ukoliko tajna naše ispovesti ne rađa takvu delatnost,  jasno  je da  joj  je gorda duša 

prišla bez smirenja i pokajanja: stoga ona i nije dobila blagodat za blagodatnu delatnost. Istinski put ka smirenju  jeste naš bližnji. Najbolji način da se stekne smirenje  jeste 

prekorevanje sebe i smiravanje pred bližnjim. Smiravanje pred bližnjim i pred okolnostima jeste smirenje pred Bogom. Ono služi 

kao  skriveni  temelj delatnog pokajanja, kao  temelj „umne molitveʺ. „Umna molitvaʺ  se ne prima bez unutrašnjeg smirenja pred bližnjim i pred okolnostima: ona se ne saživljava sa gordošću duše. 

Ukoliko  želimo  da  poznamo  sebe,  tj.  kakvi  smo  u  duhovnoj  stvarnosti,  prilikom provere treba da koristimo sledeći znak: 

Ukoliko pri bavljenju „umnom molitvomʺ sa bolom uviđamo da se ne saživljava sa nama, da nam  se ne zadržava ni u ustima, već  sve vreme beži od nas, „sigurno  je da stanje  naše  duše  pred  bližnjima  i pred Bogom projavljuje  gordostʺ.  I  blagodat  (koja  je svojstvena molitvi) protivi se našoj gordosti. To bolno‐spasonosno poznanje treba da nas probudi  na  istinsko  pokajanje,  koje  mora  da  zagreje  našu  molitvu,  tj.  da  je  učini smirenijom  i  ispunjenom  suzama. To  suštinski  korisno poznanje  treba da  osnaži  naš vapaj Bogu: „Pomiluj meʺ. Jer, „umna molitvaʺ se stiče suznim i pokajničkim življenjem, tj.  smirenjem.  Smirenju  se  i  daje  blagodat  te  molitve:  smirenju  se  i  otkriva  njeno tajinstvo. 

U  Crkvi  grešna  duša  prinosi  pokajanje  ustima,  što  predstavlja  cvet  pokajanja. U svakodnevnom, pak, životu ona ga prinosi delatnim trpeljivim življenjem, tj. delima, što predstavlja plod pokajanja. Ukoliko i posle ispovesti kod nas ne bude ispravljenja života, pokajanje  će  biti  besplodno  i  Bogu  protivno,  budući  da On  zahteva  da  se  prinese  rod dostojan pokajanja, tj. ispravljenje življenja (Mt.3,8). 

Naše pokajanje u Crkvi  koje  ne menja  naše  svakodnevno  življenje u  stvari nije pokajanje, nego  samoobmana,  samozavaravanje. U njemu  se, zapravo, projavljuje naše mračnjačko,  neprosvećeno  paganstvo.  Takvim  pokajanjem  mi  obmanjujemo  i  sebe  i Boga. Njime žalostimo blagost Božiju, koja dugotrpeljivo čeka našu izmenu. „Pokajanje je zavet sa Bogom o  ispravljenju vlastitog življenjaʺ, veli sveti  Jovan Lestvičnik  (Slovo 5). Ukoliko  kod  nas  nema  ispravljenja,  nema  ni pokajanja. Pokajanje  je ponovljivi dar blagodati,  koja  nas  svojom  Božanstvenom  moći  spasava  od  grehovnog  života, menjajući ga i uvodeći nas u novo, blagodatno i božanstveno življenje. Ukoliko u nama nema dobre izmene našeg življenja, u nama nema ni duhovnog života. Znači da nismo stekli dar  blagodati pokajanja, usled  čega  ni duha molitve u  nama  ne može  biti.  „Jer, 

71

samo  se  u  pokajanju  razgoreva  oganj molitve,  koji  sažiže  veštastvo  grehaʺ,  veli  sveti Lestvičnik. Pokajanje  je živo tajinstvo obnovljenja celokupnog čoveka  i  izmene čitavog življenja.  Pokajanje  je  druga,  suzna  kupelj,  koja  preporađa  grešnu  dušu  za  duhovni, „umniʺ i božanstveni život. 

Ukoliko naše pokajanje ne menja naše življenje  i ne obnavlja nas, mi pokazujemo da u njemu nije bilo blagodatnog skrušenja zbog vlastite grehovnosti pred Bogom, te da nismo našli blagodat koja nas oslobađa od grehova i preporađa za novi, hrišćanski život. Stoga smo mi mrtvi za duhovni i blagodatni život i ‐ tuđi Hrišćanstvu.  

Jer, Hrišćanstvo  je  religija  tajne preporoda za božanstveni život. Onaj, pak, ko  je tuđ hrišćanskom životu,  tuđ  je  i Bogu: on  je mrtvorođeni,  tj. neznabožac. Neznabošci su,  opet,  neprijatelji  Hristovi,  premda  se  i  nazivaju  Hrišćanima.  Jer,  oni  svojim življenjem ruže Sina Božijeg i raspinju ga u sebi ponovo, po reči apostola (Jev.6,6). 

Takva je spoljašnja delatnost duše koja se kaje pred Bogom. Unutrašnja,  pak,  delatnost  duše  je  nevidljiva, mislena  i  umna.  Tu  se  pokajnička 

delatnost pred Bogom obavlja tajno, u borbi sa pomislima i osećanjima koji su suprotni pokajničkom  življenju.  Bez  tog  unutrašnjeg  delanja  sama  spoljašnja  isprav  nost  u odnosu  na  strasti  nije  čvrsta  i  postojana.  Osim  toga,  ona  može  da  rodi  spoljašnjeg, gordog fariseja, koji je protivan Bogu. 

Tim  unutrašnjim  delanjem  duša  u  zemaljskom  uslovima  projavljuje  skrivenu usmerenost svoje „umneʺ volje za neobuhvatnu delatnost u večnosti. 

U  svoj  toj  delatnosti  (u  trpljenju  nevolja,  u  unutarnjoj  borbi  sa  pomislima, maštanjima  i  pohotama)  duši  je  neophodna  blagodatna  pomoć  odozgo,  Božanstvena sila, koju stiče u molitvi. Jer, molitva je izvor blagodatne sile. Molitvom pokajanja duša privlači živu, delatnu pomoć odozgo. 

Zemaljske, pak, nevolje, pomisli i sva moguća osećanja (koja ugnjetavaju dušu) jesu stalni njeni saputnici u zemaljskom postojanju. Stoga i sama molitva treba da se pretvori u spasonosnu, umnu i postojanu delatnost duše ‐ u neprestanu molitvu. 

Neprestana  molitva  jeste  neprestano  pokajanje  pred  Bogom,  sa  iskrenom  i dubokom  svešću:  „Primam  dostojno  po  delima  svojimʺ.  Na  taj  način  sva  zemaljska delatnost duše biva obuhvaćena umnom spasonosnom delatnošću pokajanja. 

Onaj ko ide putem molitve bez pokajanja svakako je na putu gordosti. Onaj, pak, ko u molitvi očekuje uzvišena duhovna stanja nalazi se u stanju  (samo)obmanutosti. Onaj ko  prebiva  u molitvi,  a  ne menja  življenje  i  ne  napušta  veštastvenoplotski  život  (ne prelazeći  ka  blagodatno‐oduhotvorenom  životu)  svakako  se  nalazi  na  putu  zablude. Onaj ko suznom molitvom smirenja menja svoje življenje pred Bogom i neprestano svoj um  suzama  pokajanja  očišćuje  od  nametljivih  pomisli  nalazi  se  na  pravom  i spasonosnom putu, na putu svetih otaca. 

Prema  tome, očišćenje uma od pomisli,  trpeljivo podnošenje nevolja  i neprestana molitva  jesu  umna  delatnost  duše  koja  se  kaje  na  zemlji.  Oni  su  svojstveni  njenom [normalnom] stanju  i nazivaju se pokajanjem.  I samo  tom delatnošću duša se spasava  i još  ovde  ulazi  u  skriveno,  novo,  duhovno  i  anđelsko  življenje,  u  život  božanstvene 

72

besmrtnosti,  koji  nam  je  darovan Gospodom  Isusom Hristom.  Samo  tom  delatnošću ona pronalazi tajnu Carstva Božijeg, koje je u nama. 

Eto  prosvećenog  shvatanja  istinskog  pokajanja  po  bogomudrom  razumu  svetih otaca. 

Prema  tome, neprestana molitva nije dosadni, mehanički posao, nego neprekidna, živa i umna delatnost duše, koja obavlja tajnu neprestanog pokajanja. 

Duša koja se kaje ne može odjednom steći neprestanu molitvu. U svom razvoju ona ima zakonitu duhovnu postupnost, kao i pokajanje. Jer, molitva proističe iz pokajanja, a ne  iz mehaničkih molitvenih  postupaka.  Bez  pokajanja molitva  se  neće  rasplamsati, budući  da  se,  po  rečima  svetog  Jovana  Lestvičnika,  samo  u  pokajanju  razgoreva  oganj molitve, koji sažiže veštastvo strasti. Dubokim pokajanjem produbljuje se i molitva. 

Ona počinje od usne molitve ili molitve rečima, potom prelazi u čestu i umnu i, najzad ‐ u pažljivu molitvu. 

Pažljiva, pak, molitva uz sadejstvo blagodati uvodi dušu koja se kaje u  tajnu unutrašnje, srdačne i neprestane molitve, tj. u živo, blagodatno‐osetno, neprestano bogoopštenje. 

 XV  

Unutrašnje delanje duha počinje od spoljašnjeg. Spočetka se neprestano ustima priziva Ime 

 „Pazi na ono što govorimo  i što  ti  iskreno savetujemoʺ, vele sveti oci  (sveti Kalist). 

Onaj  ko  želi  da  se  koristi  bogomudrim  savetom  svetih  otaca  da  bi  se  na  umnoj  lađi pokajanja spasao od potopa u mislenom moru greha  treba obavezno da posluša njihov savet i da počne misleno delanje duha od spoljašnjeg, tj. od neprekidnog prizivanja imena Božijeg ustima. 

Našoj  „umnoj  suštiniʺ,  tj.  našem  uvek  pokretnom  umu  treba  dati  uvekpokretno, neprekidno, delatno i božanstveno zanimanje, koje odgovara njegovoj prirodi. 

Neprestano  božanstveno  zanimanje,  tj. prizivanje  imena Božijeg ustima pomoći će  umu  da  se  izleči  od  bolesti  skitanja  i  lutanja  i  naučiće  ga  da  „se  čuvaʺ  od porobljenosti maštanjima  i pomislima „mislenog kvariteljaʺ. Jer, osvećenje uma dolazi preko usta: um i pomisli se osvećuju i očišćuju molitvenim delanjem usta. 

Božanstveni  Makarije  kazuje:  „Tu  tajnu  borbu,  razmišljanje  o  Gospodu  i  trud prizivanja treba da imamo danju i noću, budući da se sva naša dela osvećuju i obavljaju u čistoti neprestanim sećanjem na Bogaʺ. 

Naše mnogostrasno  srce,  tj.  obitelj  uma  delatno  će  se  očišćavati  od  strasti  tim neprestanim sećanjem. Sveti Dijadoh govori: 

„Onaj  ko  želi  da  očisti  svoje  srce  neka  ga  rasplamsava  neprestanim  sećanjem  na Gospoda Isusaʺ. 

Nama, međutim,  nije  dato  da  znamo  kako  će  se  u  nama  obavljati  to  očišćenje  i osvećenje naše prirode,  tj.  i uma,  i  srca  i  tela našeg  jedino od prizivanja  svetog  imena 

73

Božijeg: to je tajna Božija. Ipak, nesumnjivo je da se osvećenje vrši u svetom tajinstvu neprestanog prizivanja 

ustima poklonjenja dostojnog, svemogućeg i spasonosnog imena Isusa Hrista. Naša  priroda  (koja  beše  otpala  od  Boga)  u  Hristu  Isusu  je  dobila  potpuno 

vaspostavljanje i oboženje, dobivši blagodatni dar novog bića. Taj dar (koji se u svetom krštenju daje  na uzdarje  i  kao  zalog  našeg  vaspostavljanja) usvaja  se  kroz  veru u po kajničkom delanju: podvižnici ga zadobijaju delatnim pokajanjem i pobožnošću, koji se izražavaju u neprestanom prizivanju  svetog  imena Božijeg  i dostojnim pričešćivanjem Svetim Telom  i Krvlju Gospodnjom. 

Tom pobožnom delatnošću naša (grehom iskvarena) pri usvaja novo blagodatno biće, koje je darovano našoj prirodi. 

Stoga, samo prizivanje svetog imena Boga (koji je Spasitelj naše prirode) deluje nepojamno čudesno i spasonosno na naše  jestastvo. To prizivanje na nama pokazuje osetno, blagodatno i neobjašnjivo dejstvo. 

Međutim, da  ime Božije ne priziva „uzaludʺ  ili sebi na osudu  i da dostojno prima Sveto Telo i Krv Gospodnju može samo onaj ko (po apostolu) ispituje sebe (1.Kor.11,23‐32), tj. ko je svestan veličine svetosti imena Božijeg, ko drhti pred Svetinjom Tela i Krvi Gospodnje, ko osuđuje svoju grehovnost i nedostojnost, ko nikada ne pristupa ni molitvi, ni Svetom Pričešću sa nepažnjom, nepobožnošću,  ko  sa  skrušenošću  prinosi  Bogu  svoje  vapaje,  proseći  Njegovu  milost  i blagodatnu promenu svog mislenog i telesnog življenja. 

Primanje  Svetog  Pričešća  sa  verom  i  smirenjem  i  neprestano  prizivanje  svetog  imena Božijeg  čini  divno,  božanstveno  i  spasonosno  lekarstvo,  koje  nas  dejstveno  leči,  premda  i nepojamno za našu svest. 

Sveti Varsanufije Veliki govori: „Neprestano  prizivanje  imena  Božijeg  je  lekarstvo  koje  ne  ubija  jedino  strasti,  nego  i 

njihovo dejstvo. Odgovarajući lek ili zavoj za ranu stradalnika koji je pronašao lekar deluje i bez znanja bolesnika. I ime Božije, koje se priziva, ubija sve strasti, premda mi ne znamo kakoʺ. 

„Usnu molitvu naročito treba upražnjavati kada je srce u stanju neosetljivostiʺ, veli starac, otac  Amvrosije  Optinski.  Usna  molitva  odgoni  hladnoću  neosetljivosti  i  zagreva  srce božanstvenom  toplinom. Za ohlađeno  srce usna molitva  je blagodatni oganj.  I sveti Dijadoh svedoči da ime Božije, koje se priziva, kao oganj sažiže svaku nečistotu u duši. On veli: 

„Ukoliko  se  sa napregnutim  staranjem drži na umu, ovo divno  ime vrlo osetno sažiže svaku nečistotu koja se javlja u duši. Jer, Bog naš je Oganj koji spaljuje i izjeda svako zlo, po reči apostolaʺ. 

Na  tom  stepenu  unutrašnja  Isusova molitva  jeste  neprekidno  i  neprestano  prizivanje ustima božanstvenog imena Gospoda našeg Isusa Hrista. Spoljašnja, pak, neprekidnost dovešće do unutarnje neprestane molitve. Kroz spoljašnju želju stiče se unutarnje: stiče se duh molitve. 

Prorok‐molitvenik govori: Usta svoja otvorih, i privukoh duh (Ps.118,131). Spoljašnjim,  tj.  ustima  privlači  se  unutrašnje,  privlači  se  duh.  Takav  je  duhovni 

zakon za  telesno‐umnu  tvorevinu, za  čoveka. Od  telesnog se uzlazi prema duhovnom, od  spoljašnjeg  ‐  ka  unutrašnjem,  od  delanja  ka  sagledavanju,  tj.  telesnim  ustima 

74

pronalazi se Bestelesni. Drugog puta nema. Onaj ko  se usudi da odmah uziđe na visoki duhovni  stepen, ne potrudivši  se na 

prvim stepenima telesnog ushođenja nikuda neće uzići, nego će tapkati u mestu. Osim toga, on može na sebe navući negodovanje Božije zbog gordog posezanja za uzvišenim življenjem,  koje  mu  nije  svojstveno,  te  da,  po  smiravajućem  dopuštenju  Božijem, potpadne  pod  noge  demonima,  koji  u  smrdljivo  blato  čulnih  strasti  sa  naročitom zluradošću guraju slične duše. 

Da  bi  se  stekla  neprestana  unutarnja  molitva,  neophodno  je  sa  smirenjem  i trpeljivo se potruditi u telesnoj, usnoj molitvi, u pokajničkim osećanjima, ne usuđujući se na „ulaženje umom u srceʺ radi srdačne molitve. Srce se za  istinsku molitvu ne otvara disanjem  i  raznim veštačkim postupcima, kako  su umislili neki naopaki molitvenici. Ono se otvara prstom Božijim, tj. kada blagoizvoli Gospod Bog i kada se očisti od strasti. 

Mi treba sa smirenjem da blagodarimo Milostivom Gospodu već za samu [činjenicu] da nas je udostojio da nosimo Njegovo najsvetije  ime u svojim grešnim ustima. Već ona sama  jeste najveća milost.  Jer, kod mnogih  [ljudi]  su usta zatvorena za  to božanstveno delanje,  kod mnogih  se  usta  ne  naslađuju  tim  najsladosnijim  imenom. Naprotiv,  oni čitavog života nose gorčinu, koja će i biti udeo njihove duše kroz svu večnost. 

Slovesna i umna tvar, tj. čovek je obdaren umnim, slovesnim organom radi nošenja Boga‐Slova  u  slovesnim  ustima.  I  čovek  i  svi  njegovi  organi  odgovaraju  nazivu „slovesniʺ  jedino  kada  u  sebe  smeštaju  Boga,  koji  se  imenuje  slovom,  kada  su  nosioci Boga‐Slova. U  protivnom  slučaju  čoveka Sveto  Pismo  naziva  beslovesnim. Za  takve  je prorok i rekao: 

I  čovek  u  časti  budući,  ne  razumede,  izjednači  se  sa  stokom  beslovesnom,  i  postadejoj  sličan (Ps.48,21). 

Slovesna  stvorenja, koja u  sebi ne nose Boga Slova, u  stvari  su beslovesna  i  slična stoci. Jer, samo Bog Slovo čoveka čini slovesnim, umnim božanstvenim stvorenjem.  

Stoga zablagodarimo blagosti Božijoj, koja priziva naš mnogogrešni slovesni organ da nosi Božije Slovo u svojim ustima. Osim Božije pomoći, za to delanje neophodno je i usrdno  staranje  i  prilježnost.  U  svetom  zanimanju  treba,  po  meri  svojih  moći, bezlenjosno stalno prebivati: i danju, i noću, na svakom mestu i pri svakom poslu. Čak i  kad  bismo  čitav  život  do  kraja  ostali  samo  na  usmenom  upražnjavanju  Isusovom molitvom mi  bismo, po  reči  otaca,  obreli  veliko uzdarje,  s  obzirom da  je naša  namera sveta  i Bogu ugodna,  i zanimanje  ‐  časno  i dostojno poštovanja, dok  će napori u svoje vreme biti mnogoplodni i spasonosni. Bog zna. 

Blažen  je svaki [delatnik]  i dobro će mu biti, s obzirom da Bog nije uvredljiv. On  će dati da se okusi od ploda napora ili prilikom umiranja ili posle smrti, kad se duša razreši od okova tela i kada bude uzlazila na nebo kroz vazdušna mitarstva: molitveno dejstvo će  je  okružiti  kao  plamen  ognjeni  i  ona  će  biti  nedostupna  za  otimače,  tj.  vazdušne knezove, zbog svemogućeg imena Isusa Hrista, koje  je ovde sa  ljubavlju nosila u svojim ustima. 

Sveti Isihije govori: 

75

„Duša  koja  se  posle  smrti  bude  kroz  vazduh  uzdizala  prema  nebeskim  vratima neće se postideti neprijatelja imajući uz sebe i sa sobom Hrista. Naprotiv, i tada će, kao i sada, smelo razgovarati sa njima na vratima (Ps. 126,5). Samo neka joj do smrti ne oteža da danju  i noću priziva Gospoda  Isusa Hrista, Sina Božijeg.  I On  će  je brzo odbraniti, po svom nelažnom božanstvenom obećanju, koje  je  izrekao u priči o nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk.18, 8) i u sadašnjem životu, i po ishodu iz telaʺ (sveti Isihije, prezviter jerusalimski, gl. 149). 

Na  tom  stepenu  Isusova molitva  se  naziva  trudbena,  delatna,  usna  i  telesna,  s obzirom da je proizvode telesni udovi, tj. usta i jezik. 

Treba reći da  je ona na početku uglavnom veoma  teška. Mnogo puta čovek će se doći do beznadežnog stanja u kome  će mu  izgledati da ne može da stekne spasonosno delanje. Osim  toga,  i  srce  postaje  žestoko,  sva  duša  biva  pogođena  neosetljivošću,  sa neobičnom  silom  ustaju  strasti  i  duhovna  oblast  života  kao  da  se  zakriva  kamenim zidom. 

Blagodatno dejstvo te molitve se projavljuje u [činjenici] da nam otvara oči za ono što pre nismo videli i u čemu smo uvek spokojno prebivali pred Bogom. A prebivali smo u neosetljivosti, u umrtvljenosti, u gresima  i nismo uzdisali. Međutim, molitva  je počela da oživljava umrtvljenu dušu:  i duša  je odmah počela da vidi, da oseća, da  spoznaje svoju grehovnost i krivicu pred Bogom i da silno uzdiše pred Njim: „Pomiluj meʺ. 

Od  tog  duhovnog  viđenja  dolazi  se  u  bezutešno,  obremenjujuće  i  stradalničko stanje. Pa  ipak, sve  treba pretrpeti  i preživeti, ne prekidajući  i ne odbacujući molitvu. Onima  koji  pristupaju  tom  velikom delu  oci  objašnjavaju da  je  to  stanje neizbežno,  s obzirom da je protivničkoj demonskoj sili mrskije od svega. 

Dešavaće se da će čovek govoriti svoju svetu molitvu bez  ikakve volje, bez  ikakve pažnje,  bez  i  najmanjeg  osećanja prijatnosti.  Jezik  će  se pokretati  nezamislivo  teško  i čoveku [će se činiti] bukvalno kao da teškim čekićem razbija kamen. Pritom čitavi oblaci svih  mogućih  pomisli  (pa  i  nečasnih,  bogohulnih  i  neizrecivih)  udaraju  na  um  kao morski  talasi o hridinu, usled  čega  će  se  čoveku  činiti da  je gori negoli  što  je bio pre nego što je izgovarao molitvu. Dešava se da zbog toga, po neiskustvu, neki i posumnjaju u njenu svetost, korisnost i neophodnost. 

Oci, međutim, vele da se rečeno zbiva po običnom poretku stvari, tj. kao neizbežna posledica molitve. 

„Ishodeći iz Božanstva Isusa Hrista i probijajući se u tamu duše, svetlost molitvene blagodati  zastrašuje  i  progoni  zlu  silu,  koja  je  dotle  u  njoj  spokojno  obitavala.  I uznemirena imenom Božijim, zla sila stavlja u pokret sve strasti, koje su mirovaleʺ. 

Episkop  Ignjatije  Brjančaninov  piše:  „Neka  nam  rečeno  bude  znak  da  je  naša molitva počela da deluje na  sebi  svojstven način.  Stoga  se nemojmo uplašiti,  nego  se obodrimo  nadom  da molitva  naša  ide  po  ustaljenom  poretku  i  da  je  preuzela  svoje zakonsko pravo na izgonjenje nečiste sileʺ. 

„Tada treba pojačati molitvu, makar usnu, ukoliko nemamo bolju.  I  treba se starati da njome ispunimo čitav tok svoga života. Napor, vreme i naročito ‐ sadejstvo Božije će 

76

nadvladati  grehovna  svojstva  i  sklonost  naše  pale  prirode.  Vremenom  će  ta  molitva zablistati kao sunce u sili svojojʺ. 

„Proiznošenje  ustima  i  jezikom  imena  Gospoda  Isusa Hrista,  Boga  i  Spasitelja našega  ima veliko značenje u našem životu:  tim delanjem mi pred  licem Gospodnjim projavljujemo  umni  pokret  naše  volje,  koja  je  ustremljena  ka Njemu.  I  premda  je  taj pokret  lišen snage,  i premda ga ometaju pomisli  i zle želje, premda ga prekidaju porivi zlih strasti ‐ ipak je silan Gospod da nam daruje čistu čežnju prema Njemu, da razagna grehovnu  tamu  u  nama,  da  prosveti  srce  naše  svetlošću  lica  svoga  i  da  nam  podari unutarnju, tj. srdačnu molitvuʺ. 

„Jer,  po  učenju  svetog  Makarija  Egipatskog,  On  od  nas  traži  samo  dobro proizvoljenje. Njeno, pak, ispunjenje jeste delo sile Božije. Mi svojih snaga nemamoʺ. 

„I u svoje vreme (koje  je  jedino Bogu poznato) onaj ko počinje od  telesnog delanja doći  će  i do duševnog,  tj. ko počinje od spoljašnjeg  ‐ doći  će  i do unutrašnjeg. Onome ko smireno kuca usnom, telesnom molitvom otvoriće se i dveri pažljive, umne i srdačne (molitve)ʺ. 

Sveti  Isaak  Sirin  veli:  „Telesno  delanje  prethodi  duševnom,  kao  što  je  prah prethodio  duši  koja  je  udahnuta  u Adama. Onaj  ko  nema  telesno  delanje,  ne može imati ni duševno, budući da se potonje rađa iz prvog ‐ kao klas iz pšeničnog zrnaʺ. 

Prešavši  prag  telesnog,  on  će  već  uzmoći  da  uđe  u  tanane  skrivenosti  „umnog življenjaʺ.  U  „umno  življenjeʺ  treba  ulaziti  spoljašnjim  usmenim  prizivanjem  imena Božijeg  uz  smirenu  svest  o  svojoj  nedostojnosti,  uz  svest  o  Njegovom  svagdašnjem prisustvu  i  uz  iskanje  od Njega milosti  za  vlastitu  bedu  i  u  ovdašnjem  i  u  budućem životu. 

Ime Božije  treba prizivati na svakom poslu, na svakom mestu, u svako vreme, pa čak i u snu. 

Prvi  stepen  neprestane molitve  zahteva upražnjavanje  i  napor.  I premda  se um rasejava, ne treba se smućivati i tugovati: to je grešni udeo svakog od nas. Jedino je delo Božije da  um  zaustavi u  lutanju. To  je dar  na  višem  stepenu umnog delanja,  kada  će molitva postati pažljiva, a um početi pažnjom da privlači srce na učestvovanje u molitvi. Srce  se, pak,  za molitvu  otvara prstom Božijim,  a ne mehaničkim postupcima. Ono  se otvara  posle  očišćenja  od  strasti  i  posle  mnogih  upražnjavanja  u  usnoj  i  pažljivoj molitvi, tj. kada blagovoli sam Podvigopoložnik naš ‐ Gospod Isus Hristos. 

Bavljenje molitvom  Isusovom  je veliko  i poželjno  i pohvalno delo: ono obraća na nas  poglede,  milost  i  ljubav  Sina  Božijeg.  Jer,  projavljajući  njime  svoje  dobro proizvoljenje, mi Bogu prinosimo ono što imamo. 

Naravno, mi bismo hteli da se molimo plamenim srcem i čistim umom. Međutim, kada  već  ne možemo,  prinesimo  Bogu  žrtvu  koja  nam  je  dostupna. Naša  duša,  kao siromašna  jevanđelska  udovica,  prinosi  ono  što  ima:  svoje  dve  lepte,  tj.  usta  i  jezik, dajući ih u riznicu Božiju. 

Kada se, pak, obogati, prineće ona i zlato, tj. um i srce. Tada će početi da se moli i umom  i srcem, a ne samo ustima  i  jezikom. U svakom slučaju, postoji nesumnjiva nada 

77

da će Milosrdni Gospod zbog naše dobre volje vremenom dati da okusimo  i od više,  tj. umne i srdačne molitve, koja nas neposredno sjedinjuje sa Njim. 

Ukoliko, pak, ne bude početne, usne, slabe i nesavršene molitve, neće biti ni savršene, tj. unutrašnje, umne i srdačne. 

Pred Bogom  je veliko ukoliko mu prinosimo ono što  imamo. Naš prinos Bog ocenjuje u skladu sa našom usrdnošću, a ne da bogatstvom dara. Onaj ko Bogu sa usrđem ne prinosi svoje dve lepte, koje ima, neće prineti ni ono što misli da ima. Usrdno prineti Bogu svoje groševe od bakra jeste veliko i bogougodno delo. A kada uvidi naš trud i dobru volju, On će nam i zlato dati. 

Stoga svako sa blagom nadom može Bogu prinositi svoju sirotinjsku leptu i sa usrdnošću pristupati  bavljenju  usnom  Isusovom  molitvom.  [Čovek  jedino  treba  da  se  drži]  smirenja, pokajničkog nastrojenja duše  i osećanja krivice pred Bogom zbog svojih grehova. On nikog ne treba da vređa i osuđuje, a sebe treba da smatra gorim od svih. I delo spasenja će se odvijati uspešno, radosno i bezbedno. 

Bezopasnost tog delanja je moguća samo ukoliko ga vršimo sa osećanjem pokajanja. Za  nepažljive,  pak,  prema  svom  življenju  nije  opasna  samo  ta molitva,  nego  i  samo 

boravljenje  na  zemlji.  Ukoliko  naš  zemaljski  život  budemo  proživljavali  nepažljivo  i  bez neophodnog pokajanja rodiće se strahovite posledice i ovde i u zagrobnom svetu. 

Pažljivost  prema  svom  životu  i  neprestano  pokajanje  pred  Bogom  jeste  spasonosni temelj  bezbedne  usne  Isusove molitve,  kao  uostalom  „i  umne molitveʺ:  to  je  sveti  temelj celokupnog našeg življenja na zemlji. 

Kod onog ko  čita ove redove  i ne razume skriveni smisao  izreka svetih otaca o molitvi može se nehotice javiti sledeće pitanje: 

„Kakva je korist od usnog ponavljanja onog što srce ne oseća? Dobra i bogougodna molitva je samo ona pri kojoj se ne mole samo usta, nego i srceʺ. 

Ta  misao  je  istinita.  Međutim,  takva  molitva  postoji  samo  kod  velikih  pravednika  i svetitelja. Šta, pak, da  radi grešni  čovek,  čije  srce prebiva u  neosetljivosti  i  zbog  grehovnog stanja ‐ u okamenjenosti? Zar on ne treba da se moli, nego treba da čeka da mu srce omekša, očisti se, dođe u umilenje i oseti reči molitve. Da li tek tada da pristupi molitvi? 

Međutim, rečeno ne biva ni sa kim. Nikada se ne dešava da onom ko se ne moli dolazi umilenje i molitva. Onome ko se moli svojom nečistom i grešnom molitvom Bog će dati čistu i blagodatnu molitvu. Tako uče svi sveti oci. 

Samo  onom  ko  se  moli  svojom  spoljašnjom,  usno‐telesnom  molitvom,  Bog  daje unutarnju molitvu: umnu i srdačnu. Tako o tome uče svi sveti oci. 

Misao  da  nećemo  imati  koristi  od  moljenja  ustima  (bez  da  srcem  osećamo izgovarane  reči molitve)  treba odlučno odbaciti: ona  je neznalačka, nepravilna  i  lažna, tj. proizvod gordog i zabludelog uma, koji nije prosvećen svetlošću blagodati. 

Od  izgovaranih  reči  molitve  mi  imamo  veliku,  blagodatnu  i  sasvim  primetnu korist, čak i ako je ne poimamo i ne osećamo. 

Mnogi primeri  i misli  iz  života  svetitelja  i mučenika potvrđuju navedenu  istinu. Uzmimo  barem  kratku  povest  iz  života  drevnih  egipatskih  otaca,  koju  je  episkop Ignjatije  Brjančaninov  stavio  u  svoj Otačnik. Umudren  blagodatnim  iskustvom,  starac 

78

daje vrlo spasonosna uputstva monahu koga napadaju telesne požude: „Brat reče starcu: »Šta da činim, avo? Nemoćan sam. Pohota me nadvladava«. Starac  reče:  »Pazi  na  sebe,  čedo,  i  prepoznaj  kad  ti  prilaze  demoni. Ukoliko  oni 

(preko pomisli) počnu da  razgovaraju sa  tobom,  ti  im ne odgovaraj, nego, pavši  licem na zemlju, moli se i govori: 

„Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomozi mi i pomiluj me“. Brat mu  reče: „Avo, prinuđavam sebe, ali se nalazim u stanju neosetljivosti: u srcu 

mome nema umilenja i ja ne osećam snagu reči“. Starac odgovori: »Ti samo izgovaraj reči i Bog će ti pomoći. Sveti ava Pimen i drugi 

oci su rekli da bajač koji obajava zmiju ne zna snagu izgovaranih reči, ali je zna zmija: kad ih čuje, njihova snaga na nju deluje, te se pokorava  i smiruje. Slično  je  i sa nama: mi ne znamo  silu  onoga  što  izgovaramo. Međutim,  slušajući  ono  što  izgovaramo,  demoni odstupaju sa strahom“ʺ (Otačnik, str. 419). 

Eto  prostog  i  jasnog  uputstva  bogomudrog  starca,  koje  je  ispunjeno  blagodatnim iskustvom, koje se daje samo onom ko sa pažnjom živi pred Bogom. Današnji delatnici molitve veoma retko  imaju  to  iskustvo. A kod Hrišćana u svetu  teško da će se naći  i  ti retki. 

Hrišćansko  čovečanstvo  je  veoma  osiromašilo  verom  u  Gospoda  Isusa Hrista  i delatnu  silu  Njegovog  Božanstvenog  imena.  Spasitelj  je  unapred  ukazao  na  to siromašenje. 

A Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji (Lk.18, 8). Svetitelji Božiji su imali svoju veru. Stoga su oni iz svoga svetog iskustva radosno 

svedočili pred čitavim svetom i klicali ono što kliče i sveti veliki Jovan Zlatousti: „I mi imamo duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i krsnu silu. To 

zaklinjanje ne samo da  izgoni aždaju  iz njene rupe  i baca  je u oganj, nego  i  isceljuje od rana koje  je ona zadala. Ukoliko  je, međutim, mali broj njih  izgovarao  to zaklinjanje  i isceljivao se, razlog se sastojao u njihovom maloverju, a ne u dejstvenosti izgovaranog. Mnogi  su  neodstupno  išli  za  Hristom  i  gurali  se  oko  Njega,  ali  nisu  sticali  koristi. Krvotočiva  žena,  pak,  nije  dodirnula  Njega,  nego  samo  krajičak  Njegove  odežde  i doživela  je da  joj  se  zaustavi dugotrajno  tečenje krvi.  Ime  Isusa Hrista  je  strašno  za demone i za duševne strasti i bolesti. 

Njime ukrasimo i ogradimo sebeʺ. Sveti  su  svima koji  su  sačuvali veru u Gospoda Spasitelja  i Njegovo Božanstveno 

ime govorili: „Isusovim imenom bičuj protivnike: ni na nebu, ni na zemlji nema jačeg oružjaʺ (sveti 

Jovan Lestvičnik, sl. 21, gl. 7). Neka mi  i ne znamo silu  toga svetog oružja: naši  je neprijatelji, međutim, znaju  i 

drhte. Stoga mu  i mi pribegavajmo po  savetu  svetih, neprestano prizivajući  sa verom sveto i spasonosno ime Gospodnje. To prizivanje će nam biti na spasenje, po reči proroka (Joil 2,32). 

Episkop  Ignjatije  veli:  „Jer,  sva  sila  i  svo  dejstvo  molitve  Isusove  proističe  iz 

79

poklonjenja dostojnom  i svemogućem  imenu Isusovom, tj.  jedinom  imenu pod nebom kojim se možemo spastiʺ (tom II, str. 371). 

 XVI  

Neprestana molitva se stiče čestim prizivanjem Imena Božijeg.  Plodovi pravilne i nepravilne molitve.  

Blagodatno dejstvo umne molitve na celog čoveka.   

Usna molitva  Isusova spočetka prelazi u  čestu, koja zbog naše nenaviknutosti  još ne može da bude neprestana. 

Česta, pak, molitva sama po sobi proističe iz našeg molitvenog opita. Ukoliko se pažljivo odnosimo prema svom životu, počećemo da primećujemo da 

je  sve  što  smo  učinili  bez molitve  u  stvari  loše  učinjeno  i  da  ima  loše  posledice.  Sa druge strane,  i nenamerno  ćemo početi da uviđamo da sva naša dela  i poduhvati koji su učinjeni sa molitvom, makar i najkraćom: 

 „Gospode Isuse Hriste, blagoslovi meʺ, „Gospode Isuse Hriste, pomozi miʺ, „Gospode Isuse Hriste, sačuvaj meʺ,  stiču blagoslov Božiji. Stoga nas naše živo iskustvo uči čestoj molitvi, tj. da svako 

delo  počinjemo  molitvom,  da  ga  pratimo  molitvom  i  da  ga  završavamo  molitvom blagodarenja. 

Iz  takvog  odnosa  prema  životu  rađa  se  česta molitva  ili  često  prizivanje  imena Božijeg. Česta, pak, usna molitva dovodi do pažljive, a pažljiva ‐ do umne i neprestane. Stoga je učestalost molitve najbolji i najkraći put za okušanje dara molitvene blagodati, tj.  za  sticanje  neprestane molitve.  Česta molitva  jeste  blagodatni  ključ  za  neprestanu, srdačnu molitvu. 

Episkop Ignjatije Brjančaninov govori: „Onaj ko se ne nauči na čestu molitvu, nikad se  neće  naučiti  neprestanoj.  Neprestana  molitva  jeste  dar  Božiji  sluzi  i  služitelju Njegovom,  koji  je  ispitan  u  vernostiʺ  (T.  5,  str.  113).  Česta  molitva  izbavlja  dušu  od besplodnog lutanja po putu i privodi je vratima Carstva, tj. unutrašnjoj molitvi srca. 

Količina  ili  učestalost molitve  rađaju  kakvotu molitve.  A  kakvota  molitve  jeste pobožno,  pažljivo  stajanje  duše  pred  Bogom,  koje ne  ometaju pomisli  sa  strane,  što  i jeste, po pisanju svetog Filipa Filadelfijskog, „ulazak u nedostupne skrivnice uma, gde duša  gleda  Nevidljivog  i  Jedinom  usamljeno  služi  u  razumnim  izlivima  ljubaviʺ, kušajući  blagodatno  blaženstvo  koje  ishodi  od  blaženog  Boga.  Prepodobni  Meletije Ispovednik govori da nas količina privodi  toj kakvoti molitve, koja  ishodi od Blaženog Boga.  Jer,  bogougodna molitva  se  sastoji  iz  kakvote  i  količine:  kakvota  ne  biva  bez količine. 

80

Kakvota molitve  je  pažnja,  pobožnost,  strah,  srdačna  toplina  i  vatrenost,  što  sve pripada Bogu. Količina, pak, pripada čoveku i njegovoj usrdnosti. Stoga je našoj prirodi i data jedino zapovest o količini: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). 

Neprestanost  i učestalost  pripadaju  čovekovom usrđu,  tj.  dobroj  volji  čovekovoj. Bog od čoveka traži samo količinu, neprestanost, učestalost molitve. Jer, neprestanost u molitvi,  količina  molitava,  pri  blagom  čovekovom  usrđu,  obavezno  će  dovesti  do Božijeg sadejstva, tj. kakvote, naime do dobrih plodova molitve. 

Česta  i pravilno  tvorena molitva u početku  je puna rasejanosti, nepažnje, suvoće  i hladnoće.  Pažnja,  toplina  i  vatrenost  su,  pak,  dar  Božiji,  koji  se  duši  daruje  u  svoje vreme, ukoliko se trudi u čestoj molitvi. Mi treba da obratimo pažnju i da se postaramo da steknemo količinu,  tj. da se molimo  često, da se molimo na svakom mestu, u svako vreme i u svim okolnostima, da držimo um svoj u rečima molitve i da „ne dopustimo da nas nosi vihor štetnih pomisliʺ, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova (tom II, str. 237).  Mi  umu  ne  treba  da  dopuštamo  da  se  pogružava  u  smradni  glib  maštanja  i praznomislija. Jer, po učenju svetih otaca, pri odsustvu svagdašnjeg sećanja na Boga um se  pogružava  u  glib  maštanja  i  prlja  se,  skrnavi  se,  usled  čega  u  dušu  ulazi  svaka nečistota. 

I sveti Jefrem Sirin veli: „Od  svagdašnjeg  sećanja  na Gospoda  od duše  se udaljavaju  gnusne  strasti, usled 

čega se Duhu Svetom priprema čisto obitalište. Međutim, ukoliko nema sećanja na Boga, zagospodariće tama i zlosmradnost, tj. učiniće se svako rđavo deloʺ. 

Često, skoro neprestano prizivanje svetog imena Božijeg, makar spočetka i rasejano (s obzirom da na početku drugačije ne može ni biti, zbog  čega  se ne  treba  smućivati), može dovesti do pažnje  i  srdačne  topline, po  rečima  svetih,  i do  neprestane molitve srca, tj. do anđelskog življenja, do blagih plodova. 

Blago  staranje  za dobre plodove kod nas  treba da bude postojano. Vršeći veliko delanje  sveštene molitve, mi  treba  da  se  staramo  da  ga  tvorimo  u  strahu  Božijem. Stoga  kod  nas  treba da postoji neumorno  staranje o  srcu koje boluje,  o pronalaženju  i čupanju korova, koji na grešnoj zemlji našeg srca raste zajedno sa dobrim usevom. I tu ima  mesta  za  naše  sveto  delanje:  korov  svim  silama  treba  iskorenjivati  suznom molitvom. Tom suznom naporu sadejstvovaće blagodat Božija na veoma osetljiv način. 

Takvo vršenje molitve će biti pravilno, bezopasno, neprelesno i spasonosno. Ukoliko,  pak,  molitvu  budemo  vršili  nepravilno,  tj.  nemarno,  nepažljivo, 

nepobožno, ukoliko  se ne  budemo  starali da počupamo  korov, ukoliko  se ne  budemo starali za dobre plodove, te ukoliko u nama (pod hladovinom krošnje naše molitve) budu rasli  razdraživost,  gnevljivost,  uvredivost,  netrpeljivost,  zlovolja  prema  bližnjem, osuđivanje  i ostali  izdanci korova naše gordosti,  taštine  i samoljublja  ‐ naše molitveno delanje će se naći u opasnosti, tj. biti na nepravilnom putu. 

Rečeno  je  put  bogomoljnog  isposnika  fariseja,  kome  se  Bog  protivi  i  koga  je  sam osudio svojim prečistim ustima (Lk.18,9‐14). To  je zelena besplodna smokva, koja podleže groznom sudu Božijem (Mt.21,19). 

81

Tu je dobro molitveno delanje dopalo na loš put, put gordosti. Svako, pak, delanje, u čijem  skrivenom  temelju  leži gordost, makar  spolja  izgledalo kao anđelsko,  svakako  je Bogu mrsko. 

Mi, pak, pred Bogom  treba  ispravno da prebivamo u molitvi,  tj. prekorevamo se, smirujemo  se  pred  bližnjim,  ne  osuđujemo  ga  i  nalazimo  se  u  stalnom  osećanju skrušenosti  pred  Bogom.  I ma  šta  da  se  za  vreme molitve  desi,  po  učenju  otaca,  bilo „lakoća  ili  težina  ‐  sve  će  biti  dobroʺ. Nikakva molitva,  tj.  ni  dobra,  ni  slaba  ‐  ne propada pred Bogom. 

Lakoća,  toplina  i  sladost za vreme molitve pokazuju da nas Bog nagrađuje  i  teši za podvig, dok  tegobnost, mračnost  i  suvota  pokazuju da  nas Bog  očišćuje,  isceljuje  i krepi.  On  dušu  spasava  korisnim  trpljenjem  i  smirenjem  je  priprema  za  okušanje buduće blagodatne sladosti. 

„I ma šta da se zbiva u našem životu (bolesti, nevolje, potresi) spasonosna blagodat (koja  prebiva  u  prizivanom  imenu  Božijem)  zaista  će  umesto  nas  poneti  sve  naše skorbiʺ. 

Pri navedenoj unutrašnjoj molitvenoj nastrojenosti,  često prizivanje  imena Božijeg zaista  u  nama  uništava  svaku  nečistotu.  Ono  potire  i  naše  nemoći,  koje  tajno oplakujemo pred Bogom. 

Blagodatno  i, neprekidno prizivanje  će  lečiti nezalečene  rane  i uma,  i  srca,  i  tela. Um  će  prebivati  u  božanstvenim  pomislima  i  sećanju  na  najslađe  ime,  umiriće  se osećanja  prema  bližnjem,  a  telo  će  početi  da  ulazi  u  duhovne  osete,  koji  su mu  bili nepoznati i nepostižni. 

I  telo  će  saučestvovati  u  stremljenju  duha,  te  će  čitavog  čoveka  obuzeti  sladost božanstvenog radovanja: „I sve kosti će reći: „Gospode, Gospode! Ko je sličan tebi“. 

Međutim, to blaženstvo ne dolazi odjednom. Ono je Carstvo Božije, koje se nalazi u  nama,  koje  je  dano  našoj  prirodi  blagodaću Gospoda  našeg  Isusa Hrista,  u  koje,  uz sadejstvo  Božije,  ulazimo  umnim  življenjem.  Treba  se  samo  u  znoju  lica  truditi  u  čestom prizivanju  imena  Božijeg,  podvizavajući  se  u  slavnoj  i  božanstvenoj,  divnoj  i  nepostižnoj Isusovoj molitvi. 

 XVII  

Česta usna molitva privodi pažljivoj, a pažljiva – umnoj i neprestanoj. Osnova, pak, pažnje jeste strah Božiji i neužurbanost u molitvi  

 Marljivo  staranje  o  čestom  usnom  prizivanju  imena  Božijeg  treba  da  se  pruža 

napred  i  da  stremi  od  spoljašnjeg  ka  unutrašnjem,  tj.  ka  „pažljivoj molitviʺ,  koja  će dovesti do „umne molitveʺ, do umnog življenja svetog bogoopštenja. 

Čovek  nije  samo  telesno‐slovesno  stvorenje,  nego  i  „umnoʺ.  Stoga  treba  da pristupimo obučavanju u molitvi „umnog bestelesnog skitniceʺ, tj. našeg uma. 

Jer, u  suštini, on  i  jeste bludni  sin koji  je napustio ono  što  je njemu  svojstveno,  tj. 

82

sladosno bogoopštenje i udaljio se u daleku i tuđu zemlju, rasuvši svoje duševno imanje (svetle  i  božanstvene  pomisli  i  osećanja),  živeći  sa  raspusnim  demonima  i  skitajući. Potom  je  on  počeo  da  se,  zbog  duševne  gladi,  hrani  gorkim  roščićima  iz  korita duhovnih  svinja  (demona),  tj.  da  se  hrani  njihovim  pomislima,  požudama  i osećanjima, koji nisu svojstveni njegovoj prirodi i dostojanstvu. 

Grešnog  skitnicu  stoga  i  treba  naučiti  pažljivoj molitvi. Njega  za  vreme molitve treba  zadržavati  u  rečima molitve  i  ne  davati mu  da  skita.  Treba  ga  prinuđavati  da pažljivo  sluša  reči molitve  kako  bi  uvideo  svoj  greh  pred  Bogom,  došao  do  svesti  i zavapio: 

„Sagreših, Oče, nebu i tebiʺ. Strah  Božiji  i  pažljiva  molitva  upravo  rađaju  tu  svest,  tj.  „viđenje  vlastitih 

sagrešenjaʺ. Viđenje, pak, vlastitih  sagrešenja  rađa „umni vapajʺ,  tj. umnu molitvu pokajanja. 

Po reči svetog mučenika Vonifatija, strah Božiji je roditelj pažnje. Duša blagodatnom pažnjom vidi svoju ružnotu: ona jedino pažnjom može ugledati 

svoju nekrasotu, svoju grehovnost pred Bogom. Bez pažnje ne može biti ni skrušenosti, ni  molitve  pokajanja.  Stoga  sveti  oci  u  temelj  „umnog  delanjaʺ  stavljaju  pažnju.  Od paženja na sebe, kažu oni, počinje istinski, duhovni, unutarnji život. 

Sveti  Isihije  govori:  „Spoljašnjeg  čoveka  je  lako  naučiti  molitvi.  Međutim, neophodan je veliki napor da se njoj nauči unutrašnji čovekʺ. 

Stoga  je i neophodno upotrebiti napor i naučiti pažljivoj molitvi našeg unutrašnjeg skitnicu: neophodno  je prinuđavati ga na pažnju. Tom našem prinuđavanju veoma  će sadejstvovati blagodat Božija, koja će ga isceliti od bludne bolesti skitanja. „Zadržavanje bestelesnog skitnice u granicama telesnog domaʺ jeste podvig koji dovodi do pažnje, tj. do „umne molitveʺ. Um se u rečima molitve zadržava strahom Božijim, tj. svešću pred kim  stojimo  i  sa  kim  vodimo molitveni  razgovor.  Stoga  je  sveti prorok  i  rekao: Služite Gospodu sa strahom (Ps.2,11). 

Po  učenju  otaca,  usna,  česta  molitva  (koja  se  tvori  sa  pažnjom)  postaje  umna  i prelazi u srdačnu. Šta, pak, znači moliti se sa pažnjom? 

Pri izgovaranju reči molitve treba paziti na njihov [sadržaj] i slušati ih sa neprekidnom pažnjom. Eto puta do pažljive molitve. 

Ukoliko ne budeš pazio na sebe, uzalud ćeš se truditi u onom spoljašnjem. I  rasejani  i  bludeći  um  će  vremenom  osnažiti  u  naporu  pažnje  i,  uz  sadejstvo 

Božije, već se moliti sa pažnjom. Radi sticanja pažljive molitve neophodno  je držati se bogomudrog saveta svetog 

Jovana Lestvičnika: „Bori se da privežeš svoju misao uz reči molitve, ili bolje ‐ da je zaključaš u njih. I 

ako  se  desi  da  se  usled  svoje  detinjske  slabosti  tvoja misao  umori  i  padne,  uvedi  je ponovo  u  reči molitve. Nepostojanost  je  svojstvena  ljudskom  umu. Ali, Onaj  koji  sve može da učvrsti, može i um naš da načini postojanimʺ (Slovo 28, 17). 

Navedeni način  je najbolji za  sticanje pažljive molitve: on  je veoma  spasonosan  i 

83

bogomudar za sve koji se trude na umnom delanju. I nema boljeg saveta kod svetih otaca. Tu molitvu treba govoriti tiho, koliko da je sam čuješ ukoliko nema nikoga. A ukoliko si među ljudima, ponavljaj je u umu, jezikom, pazeći na reči. 

Pri izgovaranju reči molitve treba paziti na njihov [sadržaj]. Eto puta ka sticanju pažnje. 

Pri tome, oci daju još jedan koristan savet za to delanje: „Treba se moliti bez žurbeʺ. Osnova  pažnje  jeste  strah  Božiji  i  neužurbanost  u molitvi.  Stoga molitvu  treba 

izgovarati  pobožno,  sa  strahom,  bez  žurbe,  otežući.  Posle  svake  molitvice  treba praviti  pauzu,  zastoj,  tj.  ne  treba  odmah  izricati  sledeću  molitvu  kako  bi  se  um zadržavao u rečima molitve. 

Slično  uči  i  episkop  Ignjatije  Brjančaninov  i  drugi  oci.  Rečeno  je  veoma  važan  i mudar savet iskusnih delatnika tog sveštenog dela. Oni govore da brzo izgovaranje reči molitve pogoduje  rasejavanju uma  i  snaži njegovu  rasejanost,  što ga ometa da uđe u osećanje blagodatnog pažljivog prizivanja. Onaj, pak, ko se moli bez žurbe ulazi u pažnju i uz  sadejstvujuću blagodat Božiju, po  reči  svetog Kalista, ulazi u  „tajinstvo potresne pobožnostiʺ. 

Kronštatski molitvenik, otac Jovan iz svog blagodatnog molitvenog iskustva govori veoma izražajno: „Onaj ko nije stekao srdačnu molitvu treba da se moli bez žurbeʺ. 

Onaj  ko  revnuje  za molitvu  treba  na  rečeno  da  obrati  najozbiljniju  pažnju. Naš duhovni mehanizam  po  svojoj  sazdanosti  izaziva  [okolnost]  da  naša  pažnja  snažnije, dublje i zasićenije prima ono što pred njom (misleno) sporo prolazi. Reči i zvuci koji brzo prolaze skliznu po površini svesti i osećanja, ne ostavljajući dovoljan trag. Na taj način i molitveno delanje zahteva razumnu usporenost. 

Maleno  spoljašnje  delanje  (koje  je  duševnom  razumu  neshvatljivo)  uz  sadejstvo Božije blagodati  čini da duša, koja  se probudila  i ožednela pokajanja, stiče blagodatnu pažljivu molitvu,  koja  je  poučava  kako  da  čuva  um  i  koja  onoga  ko  se moli  uvodi  u neprestano  srdačno molitveno dejstvo. Sveti Simeon Solunski, pak, kaže da molitveno dejstvo znači: 

 „Imati Hrista‐Spasitelja u sebi, 

nositi ga u umu i srcu, neprestano ga se sećati i na Njega pomišljati, plamteti prema Njemu ljubavlju, kao serafimi, 

svuda ga videti, kao heruvimi, i u srcu ga imati uspokojenogaʺ. 

 Mi Bogu treba da se vratimo onim čime smo se i otrgnuli: mi  i smo  izgubili pažnju 

prema mislima  i  osećanjima koja  se  javljaju  i  svoj um  i  srce predali u  ropstvo  svojim mislenim porobljivačima (tj. lukavim pomislima i osećanjima), te sada treba da stanemo na put podviga i steknemo pažnju u odnosu na svoje pomisli i osećanja. 

Sav duševni  trud  se  vrši unutra  ‐ u pažnji u  odnosu na pomisli. Bez unutarnjeg, 

84

sama  spoljašnja  pobožnost  nije  dovoljno  snažna  da  nas  spase  od mislenog  potopa  u grehovnom bezdanu. Sveti Varsanufije Veliki kaže: 

„Čovek se uzalud trudi na spoljašnjem ukoliko mu ne pomogne unutarnje delanje po Boguʺ. 

Tome unutrašnjem i treba stremiti, tj. moleći se spoljašnjom, vanjskom molitvom, neophodno  je  da  se  staramo  da  se molimo  sa  pažnjom.  Izgovarajući  bez  žurbe  reči molitve,  treba da pazimo umom  slušajući  ih,  i da mu ne dozvoljavamo da  razmišlja o nečemu drugom, makar bilo i dobro. Jer, svako razmišljanje skrnavi molitvu. 

Sveti oci govore da u molitvi treba da smo [svesni] da stojimo pred velikim nebeskim Bogom,  tj. da shvatamo pred kim stojimo  i sa kim vodimo molitveni razgovor. Umu ne treba dozvoljavati da se rasejava  i da u  to vreme razgovara sa zlim pomislima koje mu dolaze. Neka ona udaraju na vrata  tvog uma  i neka glasno pričaju:  ti ne odgovaraj,  tj. budi gluv i nem. 

Svako  naše  rasejavanje  na  molitvenom  stajanju  pred  Bogom  žalosti  Božije Veličanstvo. 

Međutim,  na  početku  našeg molitvenog  puta,  usled  nenaviknutosti  na  pažljivu molitvu, mi  ćemo  se  nevoljno  neizbežno  rasejavati.  Ipak,  čim  primetimo  da  smo  se rasejali,  odmah  sa  svojom  nemoći  pripadnimo  pred  Božiju  blagost,  smireno  proseći oproštaj,  te  iznova  sa  pažnjom  stanimo  pred  Boga.  Pažnja  ne  dolazi  odjednom. Neophodno je trpljenje i postojani napor sveukupnog našeg molitvenog življenja. 

Ukoliko  naše  svakodnevno  življenje  bude proticalo u  strahu Božijem, u pažnji, naša molitva će jačati u pažljivosti i krepiti naše življenje u Bogu. 

Po  svetim  ocima,  duša molitve  i  celokupnog  življenja  po Bogu  jeste  pažnja  sa strahom  Božijim.  Bez  pažnje  nema  ni molitve,  ni  bogougodnog  življenja.  Pažnja  u odnosu  na  molitvu  i  svoje  življenje  jeste  unutarnje  delanje  po  Bogu  koje,  uz sadejstvujuću  blagodat,  privodi  pažljivoj  molitvi.  Pažljiva,  pak,  molitva  dovešće  do umne i srdačne. Episkop Ignjatije Brjančaninov govori: 

„Hoćeš  li da napreduješ u umnoj  i  srdačnoj molitvi? Nauči  se da paziš na usnoj  i glasnoj molitvi: pažljiva usna molitva sama po sebi prelazi u umnu i srdačnuʺ (tom II, str. 205). 

     

XVIII  

Umna molitva je tajna, koja je skrivena od vekova. Duša je umna heruvimska kolesnica, koja nosi tajnu Slova u svima trima sastojcima ljudske prirode: i 

telesnoj i umnoj i srdačnoj. Ta tajna je rajsko delo.    

85

Stoga se latimo sa smirenjem i verom za sveto delo pažljive molitve. U svoje, pak, vreme  (koje  je  Bogu  poznato)  videćemo  dobra  na  zemlji  živih,  po  reči  psalamskoj.  U očišćenom osećanju  srca na Božijoj  zemlji  (gde  zmija,  tj.  „misleni kvariteljʺ  sa  svojim mnogomislijem više neće gmizati i neće nas razvraćati svojim mislenim razvratom) mi ćemo  isceljenim  očima  ugledati  naše  blago,  tajnu  skrivenu  od  vekova  i  pokolenja,  a sada otkrivenu Njegovim svetima, koja  jeste ‐ Hristos u nama, po reči apostola (Kol. 1,26‐27). 

Mi  ćemo  iskustveno  poznati  da  je  naš  um  presto  Božanstva,  a  duša  umna heruvimska  kolesnica,  koja  nosi  tajnu  Slova,  po  tajanstvenom  tumačenju  svetog Makarija Velikog (Beseda 1, 1, 3). Jer, sa pažnjom u svom umu neprestano nositi veliko i sveto ime Božije (a ne „praznomislijeʺ) i znači ‐ biti umna heruvimska kolesnica, na kojoj zaseda Bog‐Slovo. 

Nositi  sveto  ime  Svetog  Boga  i  znači  samoosvećivanje,  tj.  osvećivanje Njegovim imenom. 

Nositi  ime besmrtnog  i blaženog Boga znači pričešćivanje Božijom besmrtnošću  i blaženstvom. 

Taj divni dar darovan  je našoj prirodi Hristom  Isusom, Gospodom našim, u  tajni Njegovog Svetog Bogoovaploćenja. Posredstvom časnije od heruvima, tj. Presvete Djeve Marije naša priroda je primila punotu Božanstva, postavši bogonosna. 

Svojim Ovaploćenjem u našu prirodu, Gospod je usvojio naše čoveštvo, darovavši nam veliki dar časti i slave, dar orođavanja po blagodati sa Božanskom prirodom. Kroz Svetu  Tajnu  Pričešća  i  umnog  nošenja  sa  ljubavlju  u  sebi Njegovog  najsvetijeg  imena (kojim smo imenovani) mi u sebe primimo Njegovo Božanstvo. 

Eto „tajne Hristoveʺ, koja se od večnosti skrivala u Bogu (Ef.3,4‐5; 16‐17). Prebivati u umnom delanju znači pobožno, sa strahom, sa  ljubavlju  i sa pažnjom 

nositi  u  sebi  Njegovu  svetinju:  Njegovo  sveto  i  Božanstveno  ime,  čime  se  [čovek] obožuje i postaje bogonosac. 

Taj dar  je veliki  i blagosloveni,  slavni  i  božanstveni,  iznad  ljudskog  i  anđelskog poimanja. Jer, i anđeli žele da zavire u božanstvenu neobuhvatnost toga dara. Taj se dar dobija „umnim prinuđavanjemʺ,  tj. pažljivom molitvom.  Jer,  samo  se „podvižniciʺ, po reči Gospodnjoj, domogavaju dara Carstva  blagodati Božije,  koje  je u  nama,  tj.  koje  je dato našoj prirodi Gospodom Isusom Hristom. Ono je unutra, „u namaʺ. 

Posle Gospoda  Isusa  sličnu  reč  su ponavljali  svi oci, veliki opitnici, koji  su opitom svog delatnog života poznali tu božanstvenu tajnu: 

„Zaista,‐ govore oni,‐ Carstvo Božije se dušom stiče na zemlji. Zaista, pronalazi se novo, božanstveno biće, pronalazi se divna izmena celokupne ljudske prirode na putu molitvene  pažnje,  na  putu  delanja,  na  umnom  putu  mnogosuznog  pokajničkog življenjaʺ. 

Pošto  je  čitava umna  ljudska priroda potpala pod greh,  i  iscelenje se, na  isti način, daruje celokupnoj  ljudskoj prirodi. Vinovnica grehopada,  tj. duša  (naša umna priroda) bacila  je u bolest greha  svu  trodelnu  [ljudsku] prirodu  ‐  i  telo,  i um,  i duh. Po prizivu 

86

milosrđa  Božijeg,  ona  sada  treba  da  se  potrudi  da  postavi  početak  svoje  buduće zagrobne  delatnosti,  koja  je  neobjašnjivo  i  neshvatljivo  slavna,  veličanstvena  i božanstvena.  Ona  svojim  umnim  naporom  i  pažljivim  samoprinuđavanjem  svom [ljudskom] prirodom (telom, umom i duhom) treba da usvoji ono čega se lišila: da usvoji novo  biće,  koje  Gospod  Isus  daruje  u  svetom  krštenju.  Ona,  dakle,  treba  da  usvoji početak  blagodat‐nog  božanstvenog  života,  da  pristupi  bogonoštvu  i  da  već  ovde postane bogonosna za beskrajnu večnost. 

Stoga  sveti  oci  govore  da  se  početak  umnog  delanja  sastoji  u  usvajanju  imena Božijeg najpre ustima, potom umom, i najzad duhom ili srcem. Jer, čovek se sastoji iz tri razmere, iz tri prirode: telesne (usta), umne (um), i duhovne (duh ili srce). 

O tajinstvu duševnog usvajanja Carstva Božijeg Gospod je ispričao skrivenu priču: „Carstvo Božije  je slično kvascu koji uzme žena  i pokrije u  tri kopanje brašna, dok 

sve ne uskisneʺ (up. Lk.13,21). Blagorazumna  i  usrdna  duša  (žena),  uzima  sveti  kvasac  „umnog  delanjaʺ  i 

zakvašuje najpre svoju telesnu prirodu (usta ‐ spočetka tvoreći molitvu ustima, sve dok se ne „zasiteʺ), potom zakvašuje umnu prirodu (um ‐ tvoreći molitvu umom sa pažnjom) i  najzad  duhovnu  prirodu  (duh  ili  srce).  Tada  pažljiva molitva  stiče  najviši  duhovni stepen,  prelazeći  u  srce  i  zahvatajući  čoveka  kao  plamen:  tada  sav  čovek  biva ustremljen  ka  Bogu  i  sav  postaje  bogonosan.  Tada  duša  postaje  „umna  heruvimska kolesnicaʺ, koja nosi „tajnu Slovaʺ u celoj [ljudskoj] telesnoj, umnoj i duhovnoj prirodi. 

Prepodobni Georgije Atonski govori:  „Molitva, koja  se ustima  tvori  sa pažnjom, sama (tj. bez ikakvih mehaničkih postupaka) ulazi u srceʺ. 

U  određeno  (Bogu  poznato)  vreme,  trudoljubiva  duša  će  živim  osećanjem  srca okusiti  od molitvenog  ploda  i  shvatiti  da  je molitva  rajsko  delo,  kao  što  je  govorio veliki  delatnik  „umne  molitveʺ  ‐  Pajsije  Veličkovski.  Navodeći  reči  prepodobnog Doroteja,  on  kaže:  „Prvostvoreni  čovek  je u  raju, u  koji  ga  je  smestio  Bog,  prebivao u molitviʺ. 

„Iz navedenoga je očito,‐ nastavlja Pajsije,‐ da je Bog čoveka, koga je stvorio po svom obrazu  i  podobiju,  uveo  u  raj  sladosti  da  obdelava  besmrtne  sadnice,  tj.  božanstvene, najčistije, najuzvišenije  i najsavršenije misli, kako  [navodi]  sveti Grigorije Bogoslov,  tj. da  on,  kao  čist  dušom  i  srcem,  prebiva  u  sagledateljnoj,  jedino  umom sveštenodejstvovanoj, blagodatnoj molitvi, naime, u najsladosnijem viđenju Boga, te da je hrabro čuva kao zenicu oka i kao rajsko delo, nikada je u duši i srcu ne umanjujući. 

Stoga  je velika slava sveštene  i božanstvene »umne molitve«. Njen kraj i vrhunac, tj.  početak  i  savršenstvo  Bog  je  čoveku  dao  u  raju:  u  njemu  je  ona  i  počelaʺ  (Pajsije Veličkovski, „O umnoj molitviʺ). Na tu božanstvenu, neprestanu molitvu nas prizivaju oci. Jer, neprestana molitva Bogu jeste najviši izraz naše ljubavi prema Njemu. 

Po mišljenju  svetih  otaca  naš  Bog  je Oganj  i  Ljubav. Ukoliko  u Njega  položimo svoje pomisli kroz neprestano prizivanje Njegovog svetog  imena, spočetka će  ih, pošto se  zagreju,  obuzeti  tuga  srdačne  i  telesne  skrušenosti.  Potom  će  već,  usijavši  se  od Ognja,  i same zaplamsati božanstvenim ognjem  ljubavi prema Njemu,  ispunjavajući se 

87

anđelskom tišinom i veseljem. Sveti Makarije Veliki govori unekoliko podrobnije i drugačije: „Ukoliko se ne prevariš i ne daš u sebi pašu poročnim i nepriličnim pomislima, već 

voljom  svojom  privučeš  um,  prinuđavajući  pomisli  da  se  ustreme  Gospodu,  bez sumnje  će  On  svojom  voljom  da  nam  dođe  i  da  nas  dejstveno  sabere  u  sebe.  Jer, celokupno bogougađanje i služenje zavisi od pomisli. 

Stoga  se  staraj  da  ugađaš  Gospodu,  uvek  ga  očekujući  iznutra.  Traži  ga  u pomislima,  pobuđujući  i  prinuđavajući  volju  svoju  i  proizvoljenje  svoje  da  mu neprestano  streme.  I  posmatraj  kako  ti On  dolazi  i  u  tebe  se  nastanjuje.  I  ukoliko  ti sabiraš svoj um u iskanju Njega, utoliko On, čak u još većoj meri (pobuđivan sopstvenom dobrotom i blagošću), [žuri] da ti dođe i da te uspokoji. 

On stoji  i razmatra  tvoj um, pomisli  i pokrete misli. On posmatra da  li ga  tražiš  iz sve duše, ili, pak, sa lenošću i sa nemarom. 

I kada uvidi  tvoje  račenije  [tj.  ljubav] u  iskanju Njega, On  će  ti  se  javiti  i  otkriti, dajući  ti  svoju  pomoć,  pripremajući  ti  pobedu  i  izbavljajući  te  od  neprijatelja  tvojih. Utvrdivši  najpre  tvoje  stremljenje  ka  Njemu  i  [videvši]  da  je  sve  očekivanje  tvoje  ka Njemu  obraćeno, On  će  te  naučiti  i  dati  ti  istinsku molitvu,  istinsku  ljubav,  tj.  sebe samog, koji u tebi postaje sve. Jer, On za tebe jeste i Raj i Drvo Života i Voda Živa, tj. sve u svemu ‐ Hristosʺ (Beseda 31). 

  

XIX  

Umno delanje jeste: „Čuvati svoj um“.  Ono je uski i tesni, tj. Mučenički put. Suština umnog mučeništva.  

 Onaj  u  čijem  se  srcu  probudila  želja  da  pristupi  divnom  umnom  delanju,  tj. 

„čuvanju  svoga  umaʺ  kroz  neprestanu  molitvu,  neka  svetom  (neprestanom mučeničkom)  podvigu  pristupi  kao  da  odgovara  na milostivi  priziv  na  spasonosno odrešivanje  od  veštastvenog  i  plotskog  postojanja,  tj.  priziv  na  njegovo  krsno raspinjanje kako bi živeo duhom, a ne  telom,  te neka veliku, svetu službu Bogu obavlja anđelski.  I  za  taj  priziv  on  treba  da  prinese  slavoslovlje  i  blagodarenje  milostivom Gospodu Bogu, koji nas privlači poznanju našeg Spasitelja i usvajanju našeg spasenja. 

I sam Gospod je rekao: Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla (Jn.6,44). Mi  treba  da prinesemo  slavoslovlje  zbog privlačenja,  tj.  zbog  nicanja  želje da  se 

neprestano molimo. Mi  u  smirenju  treba  da  pripadnemo  pred Njega,  budući  svesni veličine  anđelske  službe  i  svoje  nedostojnosti  i  svoje  nemoći,  proseći  milostivu blagodatnu  pomoć  u  velikom  mislenom  delu.  Jer,  Njegova  sveta  usta  su  izrekla: Bezmene nemožete činiti ništa (Jn.15,5). 

Pomoć  treba  iskati  sa  skrušenim  srcem,  shvatajući  da  je  molitva  uopšte,  a 

88

neprestana posebno  (kao  čuvanje uma  od mislenog kvarenja  [koje dolazi] od pomisli  i maštanja „mislenog kvariteljaʺ), mučenički krst na kome  treba da umre celokupno naše „mnogomislijeʺ i „praznomislijeʺ, sa svim njegovim telesnim postojanjem. Naš um treba da se izmeni, osveti i očisti od mislene bolesti lutanja, te da se blagošću Hristovom (koje je  data  našoj  „umnoj  prirodiʺ)  neprestanim  sećanjem  na  Spasitelja  ustremi  ka  njemu srodnom vazduhu božanstvene ljubavi prema Njemu. I desiće se vaskrsenje duše, koje se ovde zbiva još pre sveopšteg vaskrsenja, po reči svetog Simeona Novog Bogoslova. 

Delanje  „čuvanja umaʺ  će  onoga  ko  ga  se  iskreno  poduhvatio privesti  odrešenom življenju:  i  um,  i  osećanje  i  telo  će  početi  da  se  oslobađaju  od  veštastvenog  življenja dejstvenim  uticajem  umne molitve.  Tim  delanjem  u  nama  će  se  vršiti  i  vrlo  opipljiva promena i naše umne i naše telesne prirode: um će se očišćavati od zamornih pomisli i maštanja  i prosvećivaće se neopisivom svetlošću blistavih, svetlolikih  i božanstvenih pomisli. One će u nama zaista sažeći svaku nečistotu. 

Duša će opitno poznati da je Bog naš Oganj, koji nas zaista čisti od svake nečistote. Ranije  delatno  učestvujući  u  telesnim  pohotama  grešnog  duha,  telo  naše  će  već saučestvovati  u  njegovom  pokajanju  i  izmeni  ‐  spočetka  mnogobolnim  ridanjem  i pokajanjem,  te  samrtničkim  drhtanjem  od  raznolikih  telesnih  neduga,  a  potom problescima  tihog  likovanja neopisivih osećanja besmrtnog, božanstvenog,  sladosnog  i anđelskog života. Blagodatno dejstvo „umne molitveʺ na našu grešnu prirodu mi ćemo, dakle, preživljavati vrlo opipljivo. 

To delanje nije dato svima, nego onima koji su ga žedni, koji se otimaju, koji traže život  oslobođen  od  veštastvenosti  i  pohota,  koji  se  ne  osećaju  kao  nerazumno, životinjsko i čulno telo, nego kao uman duh, koji je ustremljen ka duhovnom životu, tj. pokajanju. 

Eto  otkrivenih  božanstvenih  tajni  umnog  delanja,  koje  dejstveno  našu  palu prirodu uvode u drugačije, blagodatno postojanje. 

Rečenome  će  se,  međutim,  suprotstavljati  „misleni  kvariteljʺ  pomislima  i maštanjima  koje  odvlače.  Jer,  đavoli  se  najviše  protive molitvi  pokajanja. Ona  će  ih, međutim, žeći kao vatra slamu. 

Znajući  rečeno,  nemojmo  se  ubojati  ni  pojačanog  nasrtaja  pomisli  i maštanja,  ni nepristojnih  osećanja,  koja  će  nas  uznemiravati  za  vreme  molitve,  skrnaveći  našu molitvu.  Neka  nas  ta  pojava  ne  smućuje:  trpeljivo  se molimo  i  nemojmo  padati  u uninije. Molitva će ognjem (koji joj je svojstven) spaliti svu nečistotu. 

Očišćujućim  trpljenjem  Bog  će  očistiti  dušu  od  svega  što  je  stekla  u  svom mislenom lutanju. I u spoljašnjim i u unutrašnjim nevoljama mi treba da se smiravamo, smatrajući  se  dostojnim  da  nas  gazi  svako  stvorenje  (pa  i  demoni  svojim „mnogomislijemʺ  i  nepristojnim  osećanjima,  zbog  veze  koju  smo  sa  njima  imali  pre molitve).  I  videći  naše  smiravanje, Gospod  će  ubrzo  poslati  svoju  blagodat,  darujući umu našem utešnu tišinu, a osećanjima ‐ očišćenje. 

Mi ne  treba da zaboravljamo da  je put molitve put  čuvanja  i očišćenja uma, put Božiji, put svetih otaca. On je „uski i tesni putʺ, put pokajanja. 

89

Dobar  znak da  stojimo na putu koji vodi u božanstveni  život  jeste  [okolnost] da našu molitvu prate i spoljašnje i unutrašnje nevolje, usled čega osećamo pritešnjenost i zdesna  i  sleva.  Osim  toga,  nemojmo  tražiti  „visokaʺ  duhovna  stanja,  već  jedino  na potrebu, tj. pokajanje. 

Pritešnjenost zdesna  jeste  telesna nemoć  i slabost, koji  će stešnjivati našu molitvu. Osim toga, u naš um će se prokradati i tanane pomisli „mislenog kvariteljaʺ, koje će nas ubeđivati da ostavimo  sveto delo, budući da navodno prevazilazi naše  snage  i da nije bezopasno, [nagoveštavajući nam] da ima i drugih, lakših puteva ka spasenju. 

I  sleva,  tj.  spolja posećivaće nas  razna  iskušenja  i nevolje od okolnosti  i  ljudi koji nas okružuju kako bi nas  smutili, bacili u uninije  i oslabili našu usrdnost prema  tom delanju.  Od  nas  se  traži  trpljenje  i  hrabrost  kako  bi  se  projavilo  naše  dobro proizvoljenje. Našem, pak, dobrom proizvoljenju vrlo primetno sadejstvovaće blagodatna sila Božija, budući da pokajanju  sadejstvuje  sam Bog. Trpljenje  nevolja,  naime,  i  jeste pokajanje, čega treba da se snažno sećamo. 

Tim  delanjem  se  projavljuje  usmerenost  čovekove  volje.  Njime  ona  usvaja  volju Božiju. 

„Umnim delanjem duševna osećanja postaju sposobna da  tvore sve dobro,  te da, uz sadejstvo blagodati, ispunjavaju zapovesti Božijeʺ. 

Malim  dobrim  delanjem  u  kratkom  trenu  zemnog  postojanja  čovekova  volja odlučno i konačno sebe učvršćuje u duhovnoj anđelskoj delatnosti u večnosti. 

Umna  volja  u  jednom  trenutku  vremena  bira  i  utvrđuje  svoju  večnost.  U  tom unutrašnjem  umnom  pokretu  je  skrivena  tajna  ljudske  ličnosti,  tj.  njeno  dostojanstvo, njen večni vanvremeni značaj i njena vrednost. 

Suština molitvenog mučeništva umne duše  i suština njenog „uskog i tesnog putaʺ sastoji se u „čuvanju umaʺ. 

Ona  privremenim  zadobija  večnost.  Malim  umnim  delanjem  duša  ulazi  u neobuhvativu  božanstvenu,  nepostižnu  i  neopisivu  delatnost.  Malom  molitvenom suzom ona uplovljava u veliki okean ljubavi Božije. 

Prema  tome,  ukoliko  na  početku  naše usrdnosti  za molitvu  niknu  silne  nevolje  i iskušenja od  ljudi koji nas okružuju  ili od vlastitog mnogostrasnog  tela  i od nasrtljivih pomisli  i maštanja,  nemojmo  se  smutiti  i  nemojmo uzdrhtati  zbog  naleta  neprijatelja. Jer, Onaj ko  je  sa nama  jači  je od onih koji  su protiv nas: On  će nas  i  osnažiti u našoj nemoći.  U  trenucima  iskušenja mi  ne  treba  da  ostavljamo molitvu,  niti  treba  da  se bojimo dejstva vraga, koji  iz zavisti želi da nas otrgne od slavne Božije službe, koju  je sam izgubio. 

Smirimo  se  pred  silnom  desnicom  Božijom,  koja  popušta  navedene  nevolje  i pojačajmo  sveto prizivanje. Zablagodarimo Gospodu Bogu, koji nas udostojava malih privremenih nevolja za Njegovo  sveto  ime. „Trpeći, potrpimo Gospodaʺ  i odmah  ćemo [na način koji  je] osetan za naše srce primiti blagodat, koja  će za nas poneti te nevolje. Od nas se traži samo usrđe, tj. da „trpeći, potrpimo Gospodaʺ, naime, da ne prekidamo sveto molitveno prizivanje imena Božijeg, nego da trpeljivo prebivamo u molitvi. 

90

Momenti podnošenja nevolja na molitvenom putu  su  sveti momenti,  tj. momenti istinskog pokajanja, koje Bog prima, momenti sticanja i bogaćenja blagodaću Božijom, momenti  blagodatnog  ukrepljenja  i  našeg  uzrastanja  u  meru  rasta  punote  Hristove,  po iskazu svetog apostola. 

Stoga  nemojmo  obarati  lice  svoje  na  najblagoslovenijem  putu  Božijem  pred nevoljom koja nas  je susrela:  [naprotiv], susretnimo  je  sa dobrodošlicom, dajući  joj  sveti celiv.  I  ona  će nam uručiti nebeske darove blagodati, koje našoj ubogosti  šalje velika  i bogata ljubav Božija. 

Ukoliko, pak, naš molitveni put okružuje telesni pokoj, pažnja i pohvala od onih koji nas okružuju, vidljivi uspeh u našem  radu  (koji nam donosi zadovoljstvo), beskorbnost našeg života, naša stalna unutrašnja blagodušnost pred Bogom, ukoliko živimo ne pazeći na pomisli i ukoliko u „Svetinju nad svetinjamaʺ, tj. u molitvu ulazimo bez straha i bez sveštenog užasa, ukoliko beznaporno obavljamo podvig i ukoliko nam molitva ne služi kao mučeništvo  ‐ očigledno  je da  se nalazimo na  širokom, prostranom putu, na putu ovoga sveta, koji u zlu leži. 

To su znaci puta koji vodi u preispodnju. „Put Božijiʺ, pak,  jeste svakodnevni krst nevolja, po reči svetog  Isaaka Sirina  (Slovo 

35). Umna molitva  se  bez  nevolja  ne može  zadobiti.  Jer,  suština  „umnog  delanjaʺ  se  i sastoji u nošenju molitvenog krsta sa verom  i smirenjem,  tj. u hrabrom  i blagodarnom trpljenju svake nevolje. „Jer, onome ko bez nevolje prebiva u svojoj vrlini vrata gordosti su [široko] otvorenaʺ (sveti Isaak Sirin, Slovo 34). 

Međutim, uz  našu pokornost  volji Božijoj  i uz  svest  o  vlastitoj  nemoći  sve  će u nama ostvariti mnogomoćna i spasonosna blagodat Božija. 

Suština  „umnog  delanjaʺ  se  sastoji  u  pokajanju.  Pokajanje,  pak,  jeste molitveno trpljenje svih nevolja. Bez podviga pokajanja nema ni „umnog delanjaʺ. 

Iskusni  delatelji  „umnog  delanjaʺ  su  primetili  da  nebesko  seme  o  tajni  Carstva Božijeg (koje  je u nama), tj. reč o „umnom delanjuʺ  ili o „čuvanju umaʺ  lako pada samo na zemlju  srca koje  je obrađeno krsnim nevoljama: ono samo na njoj donosi dobri plod  ‐po šezdeset i po sto. 

Po misli svetih otaca, molitva raste i donosi plod samo u bolnom srcu. Kod lakoumnih i onih koji žive bez nevolja nema molitve: ona  im  je nepoznata.  Jer, molitva  je najviša vrlina. Svaka, pak, vrlina jeste majka patnje. Onaj ko bez patnje prebiva u molitvi, [u stvari] prebiva u obmani (sveti Isaak Sirin, Slovo 34). 

„Onom ko se istinski moli molitva  je ‐ i Sud i sudnica i presto Sudije pre Strašnog sudaʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik. 

 XX  

Umna molitva (tj. Tajna Carstva Božjeg, skrivena zapovest i najviši dar Ljubavi Božije) usvaja se samo verom i pokajanjem, rađajući večno slavoslovlje 

Božanstvenoj Ljubavi Nebeskog Boga  

91

 [Umna molitva] je skrivena pesma srca o nebeskom heruvimskom pesmopoju, kome 

su, živeći na zemlji, pripevali oci. Ona je pesma o tajni Carstva Božijeg, koje je u nama. Radi  ulaska  u  njega  oni  su  nam  ukazali  na  „put  umnog  delanjaʺ  ili  „neprestane molitveʺ, na „put trezvoumljaʺ ili „čuvanja umaʺ. 

„Umnim delanjemʺ su se spasavali svi sveti i u gorama, i u pešterama, i u pećinama zemaljskim i u svetu usred životnog mora. 

Taj put  „umnog delanjaʺ  jeste  „tiho  i  bezmetežno pristanište  u  kome  će  se duša nesumnjivo spastiʺ, po reči svetog ave Isaije Otšelnika (Dobr. t. 1,455). 

Promislom  Božijim  spašćemo  se  i  mi,  grešni  (koji  smo  izloženi  svim  burama  i vetrovima) ukoliko se sa usrdnošću, sa smirenjem i verom (upravo zbog svoga spasenja) prihvatimo spasonosnog delanja uma, tj. neprestane Isusove molitve. Jer, propast sveta je  neminovna  i  potop  je  neizbežan.  Podivljali  talasi  mislenih  strasti  i  sablazni proždreće  svakog  ko  ne  bude  imao  umni  oslonac,  tj.  umno  delanje.  Na  ocima  se opravdala proročka reč. Ona će se i na nama opravdati [ukoliko ga se prihvatimo]. Jer, drevni prorok  je  o  našem  vremenu  rekao  nešto  sudbinsko,  nešto  predivno.  On  je  izrekao skrivenu reč, koja se samo verom može pojmiti: 

I svako ko prizove ime Gospodnje spašće se (Joil 2,32). Čudno vreme  (koje  je prorok predskazao)  je došlo.  Ispunjenje divnog  tajinstva  (tj. 

spasavanja prizivanjem  imena Božijeg) nastupilo  je od trenutka kad  je Gospod Spasitelj (u svom poslednjem razgovoru sa učenicima na tajnoj večeri) dao poslednju, skrivenu i veličanstvenu zapovest, kao najviši dar svoje ljubavi sa Božanstvenim i nepromenjivim obećanjem. 

On je, naime, dao zapovest: Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete. Osim toga, On je dao i neizmenjivo obećanje: Da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,24). Oci su veliku skrivenu zapovest usvojili svojom velikom verom. Oni su se molili u 

ime Njegovo  i pronašli savršenu radost. U svojoj radosti oni su  je  i nama preneli. Našoj slaboj i maloj veri oni su objasnili zapovest Božiju, rekavši svima koji imaju uši da čuju: 

„Tajna našeg spasenja je skrivena u neućutnom prizivanju imena Gospoda Isusa Hristaʺ. 

U  Bogu  je  naše  spasenje. Mi  se  i  spasavamo  prizivanjem  Njegovog  imena.  Sa ljubavlju nositi  ime svog Spasitelja znači nositi u sebi spasenje. U prosvećenoj svesti, u živom osećanju srca nositi tu svetinju znači biti neveštastveni anđeo, bogonosac. 

Sveti  tajnovidac‐Bogoslov  kaže  da  će  u  Gornjem  Jerusalimu  svi  sveti  carevati  sa Hristom‐Spasiteljem i da će ime Njegovo biti na čelima njihovim (Otk.22,4). 

Naime,  ime Božije  će obitavati u njihovom umu, u njihovoj umnoj prirodi.  I um svetih  će  prebivati  u  Bogu,  kao  što  je On u  njima  obitavao  ovde. Taj  skriveni  smisao odzvanja u svetim rečima Gospodnjim, koje je takođe izrekao na tajnoj večeri: 

Ostanite u meni, i ja ću u vama (Jn.15,4). Eto  tajne bogonoštva,  tajne neizrecive  ljubavi. Voleti da  se  sa  verom priziva  ime 

Boga‐Spasitelja i znači prebivati u Bogu‐Spasitelju. 

92

Prizivanjem sticati Boga‐Spasitelja jeste najviši dar ljubavi Božije. Po  reči  proroka,  prizivanjem  imena  Božijeg  naša  priroda  (koja  je  porobljena 

grehom) se spasava. Verujući  toj reči prizivajmo spasonosno  ime  ‐  i spašćemo se. Jer,  to prizivanje se usvaja jedino verom. Na tu nas veru i prizivaju oci. 

Ta  vera duše,  koja  traži Traženog, donosi  radost pronalaženja. Ta  vera premešta brda grehova i pokajanjem ih potapa u more milosrđa Božijeg. 

Vera  (koja  je mnogo zavolela najsladosnije  ime) u  suzama  radosnicama primiće  i veliki oproštaj. Ona otvara rajske dveri i uvodi dušu, koja sa krsta molitve mnogosuzne ište [put] u Božiji raj sladosti. 

O  toj veri sveti Nikita Stitat govori: „Duša najbrže napreduje kroz veru, premda ne kroz  veru  kojom  verujemo  u  Boga  i  Njegovog  Jedinorodnog  Sina,  nego  kroz najunutarnjiju  veru,  kojom  verujemo  da  su  i  sva  obećanja Hristova  (koja  je  naveo  i pripremio  onima  koji  ga  ljube)  i  adske  muke  (koje  su  spremljene  đavolu  i  njegovim slugama) ‐ nesumnjivo istiniti. Takva vera ubeđuje dušu (koja se nalazi u podvigu) da se nada da će dostići ustrojstvo svetih (tj. da će se spasti prizivanjem), da će dostići njihovo blaženo  bestrašće,  da  će  uzleteti  na  visinu  njihove  svetosti  i  da  će  sa  njima  postati naslednica  Carstva  Božijeg.  Budući  uverena  u  rečeno,  ona  revnosno  stremi  vršenju zapovesti, i, nimalo se ne kolebajući, nastoji da podražava njihove napore. I ona očekuje da će putem podviga koji su slični njihovim dostići i njihova savršenstvaʺ. 

Takva vera u nepromenjivost Božanstvenih obećanja nalazi se na putu „odrešenjaʺ od  „neveštastvenih  posedaʺ,  tj.  od maštanja  i  požuda,  što  predstavlja  put  pokajanja. Idući putem pokajanja, ta vera iskatelju donosi nesumnjivo spasenje i daruje oboženje, s obzirom da ga  izobilno  čini „učesnikom  svetlosti  i pričesnikom Božanstvaʺ. Ta vera  i jeste  tajna umne molitve, koja se vekovima čuvala u svetom pravoslavnom monaštvu. Pravoslavno monaštvo  je  u  sebi  čuvalo  tajnu  Hrišćanstva,  Hristovu  tajnu.  Samo  je  u pravoslavnom monaštvu postojalo  iskustveno,  istinsko  poznanje  te  tajne. Monaštvo  je živim iskustvom spoznavalo tu skrivenu tajnu na putu vere i pokajanja, saopštavajući je prikrivenim izrekama na stranicama svojih duhonosnih spisa. 

Svi  sveti  Božiji  su  sa  tim  tajinstvom  vere  prošli  uski  i  trnoviti  put,  tj.  put pokajanja,  premda  sa  nebeskom  sladošću.  I  na  tom  putu  oni  su  sa  božanstvenim nadahnućem  zapevali  heruvimsku  pesmu  vere  imenu  Božijem,  pripevajući heruvimima. 

Oni  su  je  zapojali  radi  nas,  tj.  da  bismo  i mi,  kolebljivi  i maloverni,  čuli muziku nebesa  i prisajedinili  i svoj umni slovesni organ slavoslovljenju velikog nebeskog Boga, čije je ime znamenovano nad nama na dan svetog krštenja. 

Pavši  sa  trpeze bogomudrih otaca,  svete mrvice „umnog delanjaʺ za nas uboge  i gladne  (ukoliko  ih zrno po zrno sabiramo sa  trudoljubivom dušom radi nasićavanja) se još ovde, pokretom Božijim, pretvaraju u nepotrošivi besmrtni anđelski hleb, kojim će se duša nasićavati zanavek. I rečeno će i biti ‐ „Pasha večnoga veseljaʺ. 

U  Gornjem  svetu  umno  ugledavši  divno  tajinstvo  pretvaranja  skrivenih  reči  u nebesku  manu  Duha  (tj.  pretvaranja  mrvica  malenog  umnog  delanja  u  veliku  tajnu 

93

bogonoštva)  duša  će  se  prepoznati  kao  umna  heruvimska  kolesnica,  koja  nosi  tajnu Slova.  Obuzeta  velikim  blaženstvom  radosti,  ona  će  u  božanstvenom  ushićenju prinositi neućutno slavoslovlje Božanstvenoj  ljubavi, umno se slivajući sa celokupnim umnim svetom, proslavljajući veličanstvenost nebeskog Boga i klanjajući se svetlolepnoj mudrosti, kojom je sve stvorio. 

  

XXI  

Himna Isusovoj molitvi. Pesma Svetog Simeona Solunskog. Skrivena reč o molitvi Episkopa Ignjatija Brjančaninova. Nadahnuta himna, tj. priziv Svetog 

Dimitrija Rostovskog   

Mnogi sveti oci su se mnogo potrudili u slavnom delanju  Isusove molitve. Oni su se mnogo potrudili i da napišu o toj divnoj molitvi. Kako  je ona mala i kako  je mnogo sakrivenog o njoj rečeno! Kako  je ona mala  i kako  je mnogo velikog u njoj! Kako  je ona prosta i laka za izgovaranje i kako je u njoj mnogo neizrecivoga! 

Tajna dejstvenosti te molitve nama je nedostupna, kao što je nedostupan i sam Bog, koga  ona  imenuje. U  toj malenoj molitvi,  kao  u malenom  semenu,  skrivena  je  velika živonosna  blagodat.  I  na  ocima  se  opravdala  tajanstvena  priča  Gospodnja  o malom semenu gorušičnom: 

Carstvo nebesko  je kao zrno gorušično koje uzme  čovek  i posije na njivi svojoj. Ono  je,  istina, manje od sviju semena, ali kad uzraste, veće  je od svega povrća,  i bude drvo da ptice nebeske dolaze  i nastanjuju se na granama njegovim (Mt.13,31‐32). 

Oci  su posejali malo  seme koje  je  izraslo u veliku  i  jedinstvenu  i  nepodraživu  na svetu svetootačku literaturu, istinsku putevoditeljku ka spasenju. 

Oci  su  posejali malo  seme  koje  je  izraslo  i  donelo  besmrtne,  božanstvene  i  rajske plodove. Izraslo  je to seme u drvo života (usred smrtnog sveta) u monaškim obiteljima, u koje su se sakrile mnoge duše i okusile plod besmrtnosti. 

To  malo  seme  Carstva  Božijeg,  tj.  molitvica  u  svakoj  duši  (koja  se  bez  lenjosti potrudi da ga na svom polju poseje) izrasta u tajnu velikog radovanja „Bogu Spasuʺ. Ona je mala po  formi, ali u sebe smešta Velikog  i Nesmestivog. Ona  je mala u  rečima, ali  je velika u dejstvenoj sili. Njene reči su ispunjene nepostižnom Božanstvenom silom, kao što je nepostižan i sam Bog, čije ime nosi u sebi. 

Njene reči su svete, budući da nose ime svetog Boga: ime Njegovo je sveto. Tu tajnu je poznala Presveta Djeva  (Lk.1,49). Reči  te molitvice  su spasonosne za grešnike budući da  nose  ime  jedinog  Spasitelja  grešnika.  Tu  su  tajnu  poznali  svi  grešnici,  koje  je  ona učinila svetima. 

Poznavši  tajnu  te molitvice,  sveti  su  o njoj  zapojali božanstvene pesme  i  himne. Navešćemo  jednu  od  mnogih  pesama,  koju  je  ispevao  sveti  Simeon  Solunski.  Ta božanstvena pesma glasi: 

94

„Božanstvena molitva, koja se sastoji iz prizivanja Spasitelja, jeste: Gospode  Isuse  Hriste,  Sine  Božiji,  pomiluj  me!  Ona  je  i  molitva,  i  zavet,  i 

ispovedanje  vere. Ona  je  darovateljka Duha  Svetog  i  božanstvenih  darova,  očišćenje srca, proterivanje demona, useljavanje Isusa Hrista, izvor duhovnih shvatanja i istočnih božanstvenih  pomisli,  otpuštenje  grehova,  lekar  duše  i  tela,  hrana,  obezbediteljka božanstvenog  prosvećenja,  izvor  milosti  Božije,  darodavka  otkrivenja  božanstvenih tajni smirenima. 

Ona je jedinstvena spasiteljnica budući da u sebi nosi ime Spasitelja našeg Boga ‐ ime Isusa Hrista, Sina Božijeg. Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Cap.4,12)ʺ. 

Oci  su  o  njoj  rekli mnogo  toga  teškog  za  razumevanje. Oni  su mnogo  napisali, premda  skrivenim  i  tajnim  rečima,  koje  su  nedostupne  razumu  koji  je  neprosvećen blagodaću Božijom. Stoga su „mudri i razumniʺ knjiškim bogoslovskim razumom o njoj izrekli mnogo hula i neznalačkih nepriličnosti. 

Ta sveštena molitvica  je ostajala od drevnih i sve do poslednjih dana skriveni biser, koji je zakopan u polju i koji su kupovali jedino oci, veliki iskatelji božanstvene krasote. Oni su ga kupovali velikim odricanjem  i suzama,  tj. „umnim življenjemʺ, budući da se ona stiče samo tom cenom. 

Za nas, pak, koji ne znamo za odricanje i imamo „velika imanja pomisli i pohotaʺ u  ovom  svetu,  ona  je  uvek  (kao  uostalom  i  danas)  bila  nedostupna. Onaj  ko  ima  to neveštastveno bogatstvo (pomisli i pohote, tj. onaj ko ih ne proda i ne odreši se od njih) ne može steći tu riznicu. 

Odrešenje i pokajni plač jesu cena kojom se stiče „umna molitvaʺ. Ta božanstvena i skrivena molitva uvek se skrivala u usamljenim kelijama bogomudrih inoka i u dušama tajnih  iskatelja‐stranika, odrešenih  [od zemaljskog]  i beskućnih, sirotih  i mnogoskorbnih. Ona je samo kod njih nalazila utočište, samo je njima otkrivala tajne Carstva, samo je sa njima delila svoju bogatu tajnu večeru uvek uz zatvorene dveri. 

Tajinstvo bogoopštenja vršilo se tajno. U nevoljama i suzama, u naručju krsta oni su iz njegovih ruku okušali život i besmrtnost. 

U poslednja  vremena  je, međutim, Duh  Sveti  blagovoleo da  bogomudrim  ustima episkopa Ignjatija Brjančaninova o njoj iskaže skriveno slovo, koje je vrlo spasonosno za našu raslabljenu veru i volju. Stoga mi svojim slabašnim proizvoljenjem, prezrevši svoje „imanjeʺ,  treba makar  neznatno  da  se  potrudimo  u  prizivanju  svetog  imena  Božijeg, koje  je  moćno  da  nas  spase,  kao  što  je  spasavalo  oce.  Jer,  oni  su  se  spasavali prizivanjem tog imena. 

Veliki  i  veoma  iskusni  delatelj  te  molitve,  muž  blagodatnog  razuma,  episkop Ignjatije Brjančaninov pita: „U  čemu se sastoji sila Isusove molitveʺ. I on sam odgovara: „Sila  Isusove molitve  se  nalazi  u  Božanstvenom  imenu  Bogočoveka,  Gospoda  i  Boga našeg  Isusa  Hrista.  Gospod  Isus  Hristos  je  jedini  izvor  našeg  spasenja:  Njegovo čovečansko  ime  je  od  Njegovog  Božanstva  preuzelo  bezgraničnu,  svesvetu  silu  radi našeg spasenjaʺ. 

95

Eto slova koje je ispunjeno blagodaću i istinom o tajni „umnog delanjaʺ, koje i nas priziva  da  pribegnemo  „neograničenoj  svesvetoj  sili  koja  nas  spasavaʺ,  i  koja  je zapretana u svetom imenu Svetog Boga. 

I bogomudri drevni otac, Varsanufije Veliki govori sličnim rečima: „Nama nemoćnima ostaje  jedino da pribegavamo  Isusovom  imenu.  Jer,  strasti  su 

demoni koji beže od prizivanja Njegovog imenaʺ. I zlatna crkvena usta, tj. sveti Zlatoust govori: „Ime  Isusa Hrista  je  strašno  za  demone,  za  duševne  strasti  i  neduge. Njime  se 

ukrasimo i ogradimo sebeʺ. I sveti Jerma, apostolski muž, iz duboke drevnosti nam saopštava: „Ime  Sina  Božijeg  je  veliko  i  neizmerno:  ono  drži  sav  svet. On  se može  spasti 

jedino Njegovim velikim i proslavljenim imenomʺ. Poznavši  neograničeno  veliku  silu  imena  Velikog  Boga,  sveti  apostol  Petar  je  sa 

apostolskom odlučnošću pred svim nevernim svetom rekao: Nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap.4,12). Oci  su  poznali  istinu  da  je  u  tom  imenu  spasenje:  oni  su  ga  prihvatili  svojim 

ustima i ono ih je uvelo unutra ‐ u Carstvo nebeskog Boga. Oci su srcem prihvatili tu molitvicu sa divnim imenom Boga i na njoj, kao na velikoj 

lađi, ulovili u divni i bezgranični okean božanstvenog života i ljubavi. Oni su tu molitvicu nebeskih sazvučja primili svojim očišćenim sluhom i čuli: „Među himnama nebesa, to ime je čudesno, i predivno, i prečudno, i preslavno!  Ono 

je slavnim sazvučjem prevazišlo heruvimske horove. Stoga svi pogledi svetih  (i donjih  i gornjih)  sa  najnežnijom  sladošću  gledaju  na  čudesni  Lik  (zemni  i  nebeski)  koji  nosi predivno ime, trepetnim srcem ga ljubeći i neućutno ga veličajućiʺ. 

 Ovo  poglavlje  ćemo  završiti  svetim  i  plamenim  rečima  svetitelja  Dimitrija 

Rostovskog,  koje  su  ispunjene  božanstvenim  nadahnućem  i  ljubavlju  prema  svetom imenu: 

„Zbog čega za tebe presveto ime Gospoda Isusa ne postaje sladosno? Zbog čega se ne  ražiže  i  ne  razgoreva  tvoje  okamenjeno  srce?  Zašto  varljivu  i  mračnu  sujetu pretpostavljaš  radosnom  i  preslatkom  vapijanju  Gospodu?  Zašto  jadnu  i  raslabljenu lenjost  pretpostavljaš  usrdnom  i  toplom  klicanju  Bogu?  Prizivaj,  prizivaj,  i  nemoj  se lenjiti! Kliči mu marljivo, ne osećajući umor. Nemoj davati sna očima tvojim ni veđama svojim  dremeža  dok  ne  nađeš  Traženog,  i  ne  dobiješ  Željenog  i  ne  sjediniš  se  sa Večnopostojećim. Svagda, dan i noć, neprestano vapij ka Bogu. Dan i noć išti Boga da bi ga našao, da bi našao Traženog. Tražeći ga, nesumnjivo ćeš ga naći. I ištući, bez sumnje ćeš primiti. Koji kuca, otvoriće mu se, rekao je Gospod (Mt. 7,7‐8). 

Sećaj se da su svi sveti imali veliku revnost i neutoljivu ljubav prema Bogu. Od silne  ljubavi prema Bogu oni su čak ponekad zaboravljali da su u telu. Ti, pak, 

nemaš  ni  najmanje  [ljubavi],  koja  bi  ti mogla  [poslužiti  kao  odbrana]  u Dan  suda!  Stoga izgaraj i rasplamsavaj se božanstvenom ljubavlju kako bi svagda imao utehu. Svo račenije 

96

i želju svoju usmeravaj prema Njemu kako bi se sav pogruzio u  ljubav prema Njemu  i kako bi sa Njim bio jedno, nikad se ne odvajajući. Nastoj da upražnjavaš trezvoumlje  i svaki dan prilaži usrdnost na usrdnost kako bi uvek uzlazio ka Njemu željom i ljubavlju, kako bi  svagda prema Njemu  razgorevao srce  svoje. Na  taj način  ćeš  sav biti u Bogu  i Bog u tebi, te obresti tiho pristanište za svoju dušu i udostojiti se večnih blagaʺ 

(Duhovni alfavit, str. 240‐242).  

XXII  

Umna molitva je dragoceni zalog Hristove Ljubavi, koji se duši koja Ga je zavolela daje kao uteha u njenoj zemaljskoj dolini stranstvovanja. Njega napada drevni misleni razbojnik, najiskusniji i najzavidljiviji lopov. Spasonosni postupak 

Sveti Otaca, kojim se on čuva.   Pred svoj odlazak Ocu nebeskom, Gospod Isus Hristos  je delom javio da je do kraja 

ljubio  svoje  u  svetu  (Jn.13,1).  Za  vreme  tajne  večere On  im  je  dao  skriveni  zalog  svoje ljubavi, zalog velikog nebeskog nasleđa koje ih očekuje [u trenutkuj u kome će ih ponovo sresti i primiti u Njegovu večnu ljubav. 

On  im  je darovao zalog svoje  ljubavi: blagodat umne molitve,  tj.  [mogućnost] da se mole Njegovim  imenom.  Po  tačnoj  reči  svetih  otaca,  umna molitva  jeste  zalog  Božije ljubavi prema duši (sveti Kalistrat). Oni je još imenuju: „Ljubav Božijaʺ (sveti Grigorije Sinait). 

Sva  ta  imenovanja  otaca  nisu  slučajna:  ona  su  rođena  u  živom  molitvenom iskustvu.  Ona  su  ispunjena  božanstvenom  mudrošću  i  dubokim  tajanstvenim razumevanjem. 

Taj zalog je Gospod darovao svojim učenicima, premda ne svima, nego samo onima kojima  je  dano  da  znaju  tajne  Carstva  Božijeg,  tj.  koji  su  ostavili  spoljašnju  i  mislenu telesnu imovinu, koji su sa Njim bili u nevoljama i iskušenjima i sa kojima  je delio tajnu večeru i tajnu besedu: onima koji su ga zavoleli On je darovao zalog svoje ljubavi. 

Samo  oni koji  su  stekli  ljubav pronalaze božanstveni  zalog,  tj. umnu molitvu. Taj zalog nebeske ljubavi stiče samo srce koje se odvezalo od veštastvene, ze.maljske i plotske ljubavi  i od pohota ploti  i uma,  tj. koje  se ustremilo ka zadobijanju duhovne, nebeske  i božanstvene ljubavi. 

Stoga je umna molitva teloljubiteljima nepojamna: ona njima ne polazi za rukom i ne može biti njihovo nasleđe. 

Umna molitva (tj. zalog ljubavi Božije) jeste nasleđe samo onih koji su stupili na put sticanja duhovne  ljubavi, na put  odrešenja  od plotske  ljubavi,  na put umrtvljenosti  za plotski  život,  koji  su  stupili  na  put  sticanja  ljubavi  prema  Bogu:  „Svim  umom,  svom pomišlju, svim srcemʺ. 

Ta blagodatna molitva  i privodi dušu odrešenju  i sticanju  ljubavi.  Jer, molitvom se stiče ljubav prema Onom koji nas je zavoleo. Takvo je učenje svetih otaca (sveti Isaak, Slovo 

97

39). I nikakvi veštački postupci ne mogu da privuku taj zalog ljubavi, nikakvo knjiško 

izučavanje i nikakvo posvećivanje u tu Božiju tajnu ne privlači tu blagodat. Nju privlači samo srce koje je odrešeno i skrušeno pred Bogom. Ta blagodat se daje skrušenosti. 

[Ona se daje] duši koja suznim putem hodi po ovoj zemaljskoj dolini i traži Traženog sa bolom srca. 

[Ona  se daje] duši koja usred mraka priziva: „Gde  si, Svetlosti Nezalazna? Obuzela me  je,  jadnu,  smrtna  tama.  No,  ja  se  molim  da  puteve  moje  usmeriš  ka  svetlosti zapovesti tvojihʺ. 

[Ona  se  daje]  duši  koja  u  svim  nevoljama  sa  krsta molitve  neumorno  vapije:  „Ja dostojno primam po delima  svojim. Pomiluj me  i  zaštiti  od  ljutog  suparnika.  Pomeni me, Gospode, u Carstvu svomeʺ. 

Takvoj se duši daruje taj umni zalog, tj. umna molitva. Naši praroditelji su nekada taj dar dobili zajedno sa darom bića, tj. bez napora. Kroz 

[potonje],  pak,  vekove  taj  novi  dar  se  dobija  po  bogatstvu  blagodati  Gospoda  Isusa Hrista. Međutim, on se daje samo duši koja Traženog ište sa bolom srca. 

Sa  tim  božanstvenim  zalogom,  kao  sa  velikom  riznicom  Božije  ljubavi,  duša odrešeno,  tj.  živeći  na  nebesima  (po  reči  apostola  ‐  Fil.3,20)  prolazi  po  trgovima  ovoga sveta, kroz bol i suze, kroz sablazni i obmane, kroz nevolje i muke. 

Sve umne duše su putem vere sa  tom umnom riznicom prošle zemlju. Put umne molitve jeste put blagodatne vere, put umnog podviga duše. Verom duša stiče taj zalog. Verom  ona  ovladava  tom  obećanom  zemljom,  napuštajući  zemlju  egipatskog plotoljublja. Umna molitva  jeste Hristova obećana  zemlja, u koju duša ulazi  sa  verom. Duša  koja  je  osirotela  ne  samo  veštastveno,  nego  i  u  pomislima  i  željama  ‐  verom pronalazi tu umnu Hristovu riznicu. 

Treba, međutim, znati da  tu veliku Hristovu  riznicu vrebaju drevni,  lukavi  i podli neprijatelji. 

Sveti Meletije Ispovednik govori: „Oni  koji  tvore  mnogo  usrdnih  molitava  zaista  se  podvrgavaju  svirepim 

iskušenjima, s obzirom da za đavola nema većeg mučenja od usrdne molitveʺ. Naravno,  misleni  neprijatelji  napadaju  svaku  vrlinu  i  duhovni  život  uopšte. 

Međutim,  umnu  molitvu  [oni  napadaju]  naročito.  Stoga  je  neophodna  blagodatna, razumna opreznost  i budnost. Svako  treba da održava neophodnu pažnju prema  sebi na tom putu umnog napora, na duhovnom putu. 

Sveti  apostol  je  rekao:  Jer  suparnik naš đavo,  kao  lav  ričući hodi  i  traži  koga da proždere (1.Pt.5,8). 

Stoga  je neophodno da  se držimo  trezvoumlja, da  smo bodri  i da dobro usvojimo misao da  smo okruženi bestelesnim, umnim, pokvarenim  i  zlolukavim neprijateljima našeg spasenja, koji neprimetno (tj. ukoliko ne pazimo na sebe) grabe nebeski zalog iz naše  riznice  (kao  što  su  ga  oteli  od  naših  nepažljivih  praroditelja),  umesto  njega ulivajući  otrov  pristrasnosti  prema  samom mestu  čuvanja,  tj.  prema  omotaču,  prema 

98

spoljašnosti. Tom pristrasnošću prema spoljašnjem oni obmanjuju  i varaju dušu, slatko je  uspavljujući  kako  ne  bi  zastenjala,  zavikala  i  zavapila  Bogu  zbog  otimanja  umne riznice. Oni su slično uspavali i obmanuli lude devojke iz Jevanđelja. Jer, one uzevši svetiljke svoje,  ne  uzeše  sa  sobom  ulja. One  su  ostale  sa  one  strane Carstva,  prem‐da  su  sačuvale devstvo, premda su imale svetiljke i premda su živele očekujući dolazak Ženika. 

Svakom umnom delatelju oni pokušavaju da neprimetno ukradu ono unutarnje, tj.  jelej,  samu dušu delanja, život,  samu  riznicu,  i da mu ostave  jedino svetiljku,  jedino omotač sa svojim otrovom pristrasnosti prema spoljašnjosti. 

Pokradena  duša  se,  potom,  za  taj  omotač  i  drži  naročito  pristrasno,  ne podozrevajući da je opljačkana, da je omotač prazan, da je svetiljka bez ulja. 

Svaka  vrlina  i  duhovni  život  u  zemaljskim  uslovima  se  sastoji  od  spoljašnjeg  i unutrašnjeg.  I  post,  i  bdenje,  i  posećivanje  hrama,  i  duhovna  odežda,  i  služenje  kod svetog  prestola,  i  molitva  i  sve  ostalo  poseduje  i  spoljašnji  vid  duhovnog  života,  i unutarnji, tj. sam život. 

Onome ko  se drži  za unutrašnje  i njime  živi, na korist  je  i ono  spoljašnje. Onaj, pak, ko  se drži  samo  spoljašnjeg, nemajući unutrašnje,  [nema nikakve koristi]. Naprotiv, njemu (inače dobro) spoljašnje služi kao smrtonosni otrov, tj. biva mu na večnu osudu. 

Sveti Varsanufije Veliki govori: „Ukoliko mu  unutarnje  delanje  po  Bogu  ne  pomogne,  čovek  se  uzalud  trudi  u 

spoljašnjemʺ. I naše  telesno postojanje potvrđuje  tu nepromenjivu  istinu: onaj ko se služi samo 

spoljašnjim, telesnim, privremenim i plotskim bićem obrešće osudu i večnu propast. Onaj,  pak,  ko  u  tom  telesnom,  privremenom  pronalazi  bestelesno  i  večno 

(duhovno) postojanje u stvari kroz privremeno biće stiče spasenje i večni život. Slično biva i duhovnom životu: oni koji žive spoljašnjim propadaju, dok se oni koji 

žive unutrašnjim spasavaju. U  poslednja  vremena  hrišćansko  čovečanstvo  će  osiromašiti  u  onom  unutarnjem. 

Stoga je Gospod rekao: Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoćeli naći veru na zemlji (Lk.18,8). Svetitelj Tihon Zadonski  je  još pre dvesta godina  rekao  reč strašne  istine o Rusiji: 

„Sada skoro da uopšte nema istinske pobožnosti. Sada [postoji] samo licemerjeʺ. Podvižnici  pobožnosti  su  rekli  da  će  u  poslednjim  vremenima  neprijatelj  sa 

naročitim uspehom varati Hrišćane  licemerjem,  tj. spoljašnjim, vidljivim, veštastvenim življenjem (episkop Ignjatije Brjančaninov i drugi). 

Iz  svake  vrline,  iz  duhovnog  života  i  iz  svakog  duhovnog  delanja  naši  umni, bestelesni  i  nevidljivi  neprijatelji  nastoje  da  ukradu  sadržaj,  da  ukradu  samu  dušu  [tj. unutrašnjost]  i zamene  je pristrasnošću prema  spoljašnjem, prema omotaču kako bi  se pokradena duša  jače držala za njega, ne brinući se o unutrašnjem. Tim potkradanjem i podmetanjem oni pogubljuju bednu i nepažljivu dušu. 

Sveti  Jovan Lestvičnik veli: „Krađa  je gubitak  [duhovnog] bogatstva. Krađa  je kad neko  ono  što  nije  dobro  čini  kao  da  je  dobro.  Krađa  je  neosetno  zarobljavanje  dušeʺ (Slovo 26,11). 

99

Kod  jednog oni ukradu duhovni  smisao posta, koji  se  sastoji u uzdržavanju uma, ostavljajući mu  samo pečurke,  kupus,  grašak  i  suvarke  sa  vodom.  I  za  njih  se  jadna duša drži sa svom pristrasnošću, ne primećujući da joj je sama srž posta pokradena. Kod nje, naime, nema umnog uzdržanja u pomislima, u  rečima, u  željama,  što predstavlja unutarnju suštinu posta. 

Kod drugog  oni  kradu duboki duhovni  smisao  crne  rase,  koja  označava  žalost  za sobom kao za mrtvim, te umrtvljenost prema svemu zemnom, plotskom i veštastvenom, ostavljajući mu samo rasu, koja je obavezno dobrotna, svilena, skladno šivena. Njome on prikriva  slastoljubivi  i  pohotljivi  život  ploti.  Duša  sa  gordošću  nosi  lepu  rasu  i  ne primećujući svoju pokradenost i nagotu pred Bogom. 

Kod  trećeg  oni  kradu  prekrasnu  ljubav  prema  hramu  i  spasonosnu  ljubav  prema crkvenoj molitvi, ostavljajući duši samo spoljašnje stajanje. Jer, dok telom stoji u hramu, duša  umom  luta  ulicama,  po  pijaci,  misleno  se  baveći  kupoprodajom  i  vodi  razne razgovore... S kim? Naravno, s mislenim varalicama i lopovima, s demonima. Prevarivši mislenu dušu, oni  su uspavali njenu budnost  i  izveli  je  sa  sobom  iz hrama, misleno  je zabavljajući kao opsenari i varalice svim vrstama zabave i prevare. 

Sveti  Simeon  Novi  Bogoslov  govori:  „Ponekad  duša  ponešto  pažnjom  sabere  u hramu. Međutim, po  izlasku  iz hrama taj zlotvor  je potkrada, bacajući  je u rasejanost, u zemaljske pomisli  i maštanja, koja  su uvek dušegubna  i nedostojna hramaʺ  (tom  I,  str. 154). 

I bedna duša se uzalud trudi čitavog života idenjem u hram, ne primećujući da ga skoro uvek napušta pokradena.  I možda  čitavog  svog dugog života  i pohađanja ona skoro nikada nije bila u hramu i nije se molila kako treba. 

I  nosioci  „umne  molitveʺ,  tj.  odrešeni  i  trezvoumni  takođe  behu  pokradeni, izgubivši  pažnju  prema  svojim  pomislima. A  nosilac  „umne molitveʺ  u  blagodatnim vekovima beše monaštvo. Odrešeno  od  sveta, monaštvo  je  čuvalo umni Božiji  zalog. Duši monaštva,  tj.  trezvoumno odrešenoj  i  ljubećoj duši Gospod  je darovao zalog  svoje ljubavi, tj. umnu molitvu. 

Naravno,  svaka  duša  koja  je  dobila  zemaljsko  postojanje  i  prisajedinila  se Hrišćanstvu, milosrđem  Božijim  se  priziva  na  sticanje  zaloga  božanstvene  ljubavi,  tj. umne molitve. Međutim, nju ne izabira svaka duša. Stoga je Gospod i rekao: Jer je mnogo zvanih, a malo izabranih. 

Bog priziva, a čovek bira. Svaka hrišćanska duša (koja  je žedna spasenja) može da bira i može da se spasava umnom molitvom: i biće spasena. Onoga ko je zavoleo Boga i gornje  postojanje  na  zemlji,  te  ko  je  ožedneo  da  se  odreši  od  nižnjeg  plotoljubivog postojanja,  umna  molitva  dovodi  do  sticanja  hrišćanskog  savršenstva,  tj.  srdačnog sticanja  umnog  zaloga  Božije  ljubavi.  Jer,  umna  molitva  nije  udeo  svih  „zvanihʺ Hrišćana, nego samo „izabranihʺ, koji su zavoleli i koji traže gornje postojanje na zemlji. 

Pravoslavno monaštvo je bilo iskatelj koji je zavoleo gornje i kome je Gospod darovao umni zalog. 

[Sveti] Pajsije Veličkovski kaže: 

100

„Ta božanstvena molitva je veća od svakog drugog monaškog podviga, budući da je (po svetim ocima) vera u punom smislu, izvor vrlina, najtananije i nevidljivo delanje uma u  srcu.  Međutim,  utoliko  protiv  nje  neprijatelj  našeg  spasenja  razapinje  mreže mnogolikih najtananijih  i nevidljivih prelesti  i maštanja, koje  jedva primećuje  ljudski umʺ (Pajsije, O umnoj molitvi, str. 37). 

I  avaj!  Avaj!  U  poslednja  vremena  bestelesni  lopovi‐dušelovci  su  u  svoje  mreže uhvatili  i delatelje umne molitve, uspevši da  im otmu riznicu  i zalog Božije  ljubavi,  tj. umnu  molitvu.  Oni  su  i  same  delatelje  uspeli  da  umanje,  njihova  ognjišta  razorivši svojom mnogovekovnom  zlobom.  I  premda  su  se  ostaci monaštva  još  uvek  očuvali, umna molitva je u monaštvu odavno nestala. I uboga pokradena monaška duša još uvek se drži za crnu rizu, brojanice, za pet stotina [molitvi], za monaški anđelski lik, izgubivši međutim  umno  anđelsko  delanje,  umnu  pažnju  prema  pomislima.  I  duša  se  s pristrasnošću  drži  samo  onog  spoljašnjeg.  Monaštvo,  pak,  bez  umnog  delanja  jeste samo prazno spoljašnje ime, veli sveti Makarije Veliki. 

Slično  se  dešava  i  sa  molitvom  uopšte.  Oni  od  molitvenika  kradu  samu  dušu molitve,  tj.  pažnju,  a  sa  njom  i  vrline  koje  su  od  nje  neodvojive  ‐  pobožnost, strah[opoštovanje], neužurbanost. I duši se ostavlja samo spoljašnja gomila reči, spoljašnji omotač, redovno ispunjavanje pravila, usrdni pokloni i ostalo. Duša se prinuđava da se snažno  drži  za  omotač  bez  ikakve  pažnje  prema  svojim  pomislima  i  željama,  bez pažnje  prema  svom  plotoljubivom  življenju.  Stoga  će  obmanuta  duša,  u  času  smrti videvši da  je pokradena  (s obzirom da  ima  samo  svetilnik molitve bez ulja blagodati Božije), na  radost zlobnih demona pred zatvorenim vratima milosrđa zavapiti:  „Avaj! Avaj! Teško me‐niʺ. Jer, molitva bez pažnje jeste što i svetiljka bez ulja. Eto ludosti duše, koja se drži za spoljašnje bez unutrašnjeg. 

Zlolukave  neprijatelje  nije  izbegao  ni  čin  osvećenih  ljudi:  oni  nisu  poštedeli  ni predstojatelje  Svetog  prestola.  Oni  potkradaju  skoro  sve,  izuzev  retkih  pobožnih sretnika,  koji  su  se  mudro  ogradili  trezvoumnom  pažnjom  i  suzama.  Ostale  su nemilosrdno opljačkali. 

Oni  od  njih  kradu  duboki  duhovni  smisao  svešteničkog  čina  i  služenja,  kradu pobožnost, strah[opoštovanje], pažnju, veru, kradu blagodat Hrišćanstva  i apostolstva,  i ostavljaju  im  samo  spoljašnje,  „raskošnoʺ  blagoljepije  službi  „po  tipikuʺ,  te  bolesnu halapljivost prema prekomernim, sasvim bezbožnim prihodima. 

O, mislenih lopova, bestelesnih razbojnika, pljačkaša nebeskih riznica! Kakva sve blaga oni pljačkaju nepažljivim dušama i koga sve ne potkradaju! 

Da,  jao svima nama,  juče rođenim, obloženim u smrtno veštastvo.  Jao nama koji smelo  pokušavamo  da  pobegnemo  od  vlasti  neveštastvenih  i  besmrtnih  vladalaca  i varalica! Jao nama koji se usuđujemo da nastojimo da izbegnemo mnogobrojne tanane mislene  zamke  naših  bestelesnih,  mislenih,  zlih,  podlih,  nemilosrdno‐surovih neprijatelja‐dušelovaca! 

Svakako,  uz  na  svu  našu  budnost  i  pažnju,  mi  nećemo  moći  da  izbegnemo mnogobrojne  neprijateljske  zamke  i  potkradanje  duše  ukoliko  smirenjem  na  sebe  ne 

101

privučemo mnogomoćnu blagodat Božiju. Drevni  prorok,  tj.  molitvenik  koga  je  Duh  Sveti  rukovodio,  gledajući  na 

mnogobrojne  zamke,  sa  bolom  srca  i  sa  velikim  strahom,  te  bez  poverenja  u  sebe vapijaše:  Isprobaj me, Bože,  i  poznaj  srce moje,  ispitaj me  i  poznaj  staze moje.  I  vidi  ima  li  put bezakonja u meni, i vodi me putem večnim (Ps.138,23). 

Kad se prorok molio navedenom molitvom, kakvom molitvom treba da se molimo mi, koji nismo ni proroci, ni  sinovi proroka, nego grešnici? Za nas postoji  samo  jedna molitva, koja priliči grešnicima‐pokajnicima, neućutna molitva pokajanja: „Pomiluj meʺ. 

Kad su naši neprijatelji mogli da prevare naše praroditelje, da im lukavstvom otmu odeću  slave, da  ih  odenu u  lišće halapljivog,  otužnog plotoljublja  i da  ih prognaju  iz raja, zar ćemo mi da odolimo lukavstvu zmije? 

Mi smo samo slabi, bolesni, ubogi grešnici, potomci naših prevarenih praroditelja  i tek juče rođeni slepci i deca po umu. 

Naši, pak, neprijatelji su drevni uzrastom  i prezreli svojim umom i lukavstvom u svojoj  mnogohiljadugodišnjoj  zlobi  protiv  nas.  Ko  će  nas,  slabe  i  lenje,  uboge  i nemoćne provesti po putu iskanja svoje duše, po duhovnom putu, ka vratima spasenja? Ko će nas zaštiti da se, slično našim praroditeljima, ne podvrgnemo konačnoj obmani i konačnoj pokradenosti, te da ne budemo proterani iz raja duhovnog života u tamu ploti i njenih pohota. [Ko će nam pomoći] da se, umesto služenja Bogu srcem, ne držimo samo za veštastveno i da ne čujemo strašnu reč krotkog Gospoda Boga: 

„Ne poznajem vas. Vi ste me poštovali ustima, a srce je vaše bilo daleko od meneʺ. Te strašne reči neće biti rečene svima, nego samo onim poštovaocima Boga kojima 

je ukradeno  ono unutrašnje,  tj.  srce,  kojima  je  otet  jelej  i  koji  su  se držali  spoljašnjeg poštovanja, zaboravivši svetu istinu da se ne Bog poštuje spoljašnjim, nego unutrašnjim. Tu tajnu unutarnjeg poštovanja znao je i drevni prorok‐molitvenik, koji je rekao Bogu: Jer da  si  hteo  žrtve,  ja  bih  ti prineo;  za  žrtve  svepaljenice ne mariš. Žrtva  je Bogu duh  skrušen;  srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti. 

„Svo blagougađanje i služenje Bogu zavisi od pomisliʺ. Koje  je,  pak,  sredstvo  za  služenje  Bogu  unutarnjim  pomislima  i  očuvanje 

unutarnjeg? Koje su sredstvo spasenja od pokvarenih mislenih neprijatelja otkrili sveti oci? [Koje je 

sredstvo  spasenja]  od  najiskusnijih,  najtananijih  načina  potkradanja  i  duhovnog lopovluka? Naši praroditelji  ta  sredstva nisu pronašli. Da  li ga  imaju bogomudri oci?  I kakvo je ono zapravo? 

Na našu duhovnu radost i na naše spasenje, sveti oci imaju predivno sredstvo. Dugim plakanjem i mnogim molitvama sveti oci su pronašli spasonosno sredstvo, 

tj.  jedino  i vaistinu  spasavajuće za dušu ustremljenu Bogu. Oni  su našli  sredstvo koje spasava  od  svih  zamki  neprijatelja.  I  sredstvo  na molitvenom  putu  koje  su  ispitali  i proverili svi sveti jeste najdejstvenije. 

To  je  sredstvo  blagodatno‐prosto,  Božije.  Jer,  ono  je  dar  koji  je  veliko milosrđe Božije darovalo ubogoj, grešnoj duši da se spasava od mislenih i bestelesnih neprijatelja. 

102

To sredstvo je umno‐veštastveno i svemoćno‐božanstveno. Ono se ne daje svima, nego samo onima koji su se ustremili na sticanje vlastite duše i koji su pronašli umni nebeski zalog. 

Oni pronalaze to sredstvo budući da se čuva u samom božanstvenom zalogu. Blaženi čuvar umnog zaloga Pimen Veliki je to sredstvo opisao blagodatnim rečima: „Plačite,  bratijo.  Nema  drugog  puta.  To  je  put  pokajanja,  koji  nam  je  predat 

Pismima i svetim ocimaʺ. Sveti  pokajni  plač  jeste  sredstvo  koje  čuva  nebeski  zalog  i  samu  dušu.  Umna 

molitva  rađa umni plač duše. Plač, pak, duše hrani molitvu  i  čuva  je od  svih  zamki  i napada neprijatelja. 

Onaj  ko  ne plače  i ne  stenje danonoćno u  stvari  ne  traži  i ne  čuva  zalog: on ga nema. Plače samo onaj ko traži umnog izgubljenika. I onaj ko ga nađe opet plače da bi ga sačuvao. Tim sredstvom duša služi Bogu unutarnjim  služenjem: njega Bog  i prima.  Jer, srce skrušeno i smireno Bog neće odbaciti. 

O  tom  spasonosnom  sredstvu  sveti  oci  su  izrekli mnogo  bogomudrih  pouka  iz svog blagodatnog iskustva. 

Sveti  Lestvičnik  pokazuje  krajnju  neophodnost  i  suštinski  značaj  tog  sredstva  na umnom putu: 

„Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra delaʺ (Slovo 5, 33). 

On dalje govori: „Ako u životu svom nemamo bolećivo srce, svi naši podvizi biće lažni i bljutavi, ma 

koliko inače veliki biliʺ (Slovo 7, 64). Znajući tajnu bolećivog srca, tajnu plača i sveti ava Isaija Otšelnik kaže: „Plačem se iz duše izgone sve strastiʺ. Tu spasonosnu tajnu je znao i sveti Isaak Sirin, te je rekao: „Plačem čovek dostiže duševnu čistotuʺ. Iz istog svetog opita govori i sveti Pimen Veliki:  „Plač je dvostruk: on i dela i čuva. Onaj ko želi da se izbavi od grehova [neka se drži] 

plača, i onaj ko želi da se sačuva od greha [neka se drži] plačaʺ. Isti sveti je rekao: „Sve vrline u svet su došle sa plačem i čuvaju se plačemʺ. Plač  duše  jeste  spasonosno  sredstvo  protiv  zlobne  podlosti  lukavih  neprijatelja 

našeg  spasenja.  Sveti  nemaju  drugog  sredstva.  Plačem  se  duša  vraća  iz  zemlje progonstva, iz zemlje vavilonskih strasti u Sveti Božiji Jerusalim, u zemlju mira i radosti. 

Na  Sveti  Sion  se  vraćaju  samo  oni  koji  su,  po  reči  svetog  proroka,  na  rekama vavilonskim sedeli i plakali. 

Oci su pokazali dejstvenost pokajničkog plača na rekama vavilonskim, te su mu svi pribegavali. Oci su ga poznali i svi su se čitavog svog života njime služili. 

Oci  su poznali nebesku  tajnu  zemaljskog plača  i plakali  čitavog  života.  Jer,  „ovaj svet je dom ridanjaʺ, po reči svetog Isaaka Sirina (Slovo 51). 

Stoga  se  u  svim  spisima  svetih  otaca  i  govori  o  neućutnom  plaču  i  neućutnom 

103

ridanju. Stoga oni  i nama grešnima (koji smo okamenjeni  i prebivamo u bezosećajnosti) ponavljaju: 

„Plačite. Nema drugog putaʺ. U vavilonskom ropstvu za dušu jedino plač predstavlja utehu. Suze su po prirodi veštastvene, premda u sebi sadrže umnu, neveštastvenu tajnu, 

koja  je  spasonosna  za dušu. Tu  tajnu  su poznali  samo  oci  i  njome  se  spasavali. Tom tajnom duša pronalazi „umno bićeʺ, pronalazi sebe, pronalazi Boga. Suzama ona ulazi u umni  svet  čistote  i  tišinu  pomisli.  Potocima  suza  ona  se  uliva  u  neobuhvativi  okean milosrđa i večite ljubavi Božije. Suzama ona oseća ono što se ne da osetiti. Suzama se ona spasava od opasnosti. 

Silni  i  zlobni,  bestelesni  neprijatelji  opkoljavaju  slabu,  nezaštićenu  dušu,  koja opasnim putem  ide ka Bogu. Međutim, ukoliko mu  sa  suzama  zavapi:  „Pomiluj meʺ, njoj će vapaj i suze poslužiti kao blagodatni, zaštitni zid, koji je ograđuje. Bog duši suze (tj. umni, duhovni kapital) nije dao da bi ih istrošila na svoja zemaljska, tašta dela. Bog je  duši  suze  dao  da  bi  sebi  sticala  večnost,  da  bi  [uz  pomoć]  veštastva  ulazila  u neveštastveni svet. Bog  je duši dao suze da bi pronašla  izgubljeno duhovno postojanje, da bi tražila umnog izgubljenika, da bi pronašla sebe. I samo na tom putu suzne potrage duša pronalazi „umnu molitvuʺ, kao nebeski zalog božanstvene ljubavi. Taj umni zalog ona, opet, čuva plačem. 

Stoga je Pimen Veliki i rekao:  „Plač je dvostruk: on i dela i čuvaʺ. Eto  divnog,  božanstvenog  i  nepojamnog  čuda.  Bestelesna  duša  plače  telesnim 

suzama. Plače  slaba  i ponižena duša  i drhte  silni  i gordi demoni, njeni nemilosrdni  i žestoki neprijatelji. Telesnim suzama plače duša, tj. robinja mračnih strasti i zatočenica tamnog sveta i razrešava se tamnog plena. Ona suzama ulazi u svetli i gornji svet. 

Pada  veštastvena  suza  i  strah  obuzima  neveštastvene  neprijatelje.  Pada  telesna suza i omiva grešnu i bestelesnu dušu. 

Suza pada dole u prah i nagoni samog Vladiku nebesa da potraži izgubljenu i uteši plačuću dušu. 

Sam Vladika nebesa je rekao da su blaženi oni koji plaču, s obzirom da će se utešiti. Dušu koja plače  sam Bog  teši  čudesnom, božanstvenom, neopisivom  [utehom]. U 

gorkim  suzama  skrivene  su  suze  besmrtne  nebeske  radosti.  U  vodi  suza  skriveno  je božanstveno vino večnog veselja. 

Pokajni plač duše  jeste  veliko umno‐telesno  oružje,  koje  joj  je milosrdni  Bog  dao protiv njenih umno‐bestelesnih dželata i razbojnika. 

Duši koja plače sam Bog  je Pomoćnik i Zastupnik. Duša koja plače biva pokrivena naročitim  svetlozarnim  ognjenim  Božijim  pokrovom,  zbog  koga  se  neprijatelji  ne usuđuju da joj se približe. 

Sveti Grigorije Sinait govori: „Videvši da neko živi sa plačem, đavo ne može bude uz njega, odvraćajući se od 

smirenja koje izazivaju suzeʺ. 

104

Stoga su oci i rekli: „Stekni plač budući da će te hačuvati na svim putevima tvojim i na  tebe privući nebesku utehu, molitvu srca, koja  će  te povesti dalje od  raja,  tj. samom Vladici  raja,  Pravednom  Sudiji,  koji  će  vapijuću  dušu‐udovicu  zaštiti  od  njenog suparnikaʺ. 

Kažem vam da ćeje ubrzo odbraniti (Lk.18,8). Tako  je  On  sam  izrekao  svojim  prečistim  ustima.  I  nije  samo  rekao,  nego  je 

zakletvom potvrdio: Kažem vam, kako vapijuća duša ni u jednom trenutku ne bi posumnjala u Njegovu 

brzu i dejstvenu zaštitu. Dakle, sam Bog se zaklinje pred dušom, koju  je stvorio. Stoga ona može spokojno 

da se ustremi putem umnog napora potrage za sobom. Uostalom, ona treba da se ustremi u  odeći  vapijanja  i  suza  Bogu  koji  se  zakleo,  koji  je  svoje  stvorenje  zavoleo  večnom ljubavlju. Ona može iz Vavilona strasti kroz sve nevolje i iskušenja sa verom i ljubavlju da  pohita  prema Onome  ko  se  zakleo,  čuvajući Njegov  umni  zalog.  I  ona  će  ući  u neopisivi život svetih i dobiti njihovo nasleđe. 

Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: „Nećemo  biti  okrivljeni,  braćo,  nećemo u  času  smrti  biti  okrivljeni  zbog  toga  što 

nismo  činili  čuda, što se nismo bavili bogoslovljem,  što nismo postali  sagledatelji  ‐ ali ćemo  svakako morati  da  odgovaramo  pred  Bogom  zbog  toga  što  nismo  neprestano plakaliʺ (Slovo 7, 70). 

Jer, plač ima dvostruku silu. istrebljuje greh i rađa smirenoumlje.   

XXIII  

Zaključna pesma Preblagoslovenoj Vinovnici „umnoga puta“ – Presvetoj Djevi i Majci Božijoj  

 Poslednju pesmu nezadrživo srce poje Smeloj Uzročnici „umnog putaʺ,   

koja je svetlija od ognjezračnih umova, neizrecivoj i poštovanoj Djevi, 

voljenoj Majci Svetlosti, sveblaženoj i smeloj Poklonici, 

koja je u neobasjanoj noći i u tamnim stolećima besputice 

imala hrabrosti da proputi najkraći i nepromenjivi 

umni put prema iskonskoj tajni Božijoj, prema svetoj netruležnosti. 

105

Ona je u smirenom strahu i krsnim suzama 

na svojim materinskim rukama nahranila Nepropadljivi, Blagosloveni Život, 

i zemnoj prašini i smrtnoj tvorevini ga 

prinela i podarila na utehu. Ona je svim namučenim, svim iznurenim (u dugim lutanjima i tajnim ridanjima) 

robovima propadljivosti i smrti otkrila besmrtno ime Besmrtnog Boga 

na spasenje i večnu radost. Ona nam je objavila božanstveni umni put, 

koji od truležnosti i smrti vuče ka svetoj besmrtnosti. Tečnu, sažižuću i drevnu 

gorčinu naših suza ona nam je pretvorila u sladost slavnog veselja 

i pred Bogom stala kao Zastupnica grešnih. 

Ona nas je pomazila sladosnom i utešnom žeđu 

za nežnim Božijim prihvatanjem U Očev Dom. 

Raduj se, raduj se, tiha radosti pečalne zemlje! 

Ti si našu pećinu ‐ zemlju neobasjanu radosnom svetlošću nebesa ozarila i noć našu tamnu, te dugu nam tugu 

pojanjem nebeskih pojaca usladila. U jaslama duše, koja je slovesnost izgubila, 

ti si Slovo rodila. Ti si prašini donjoj, zemnom stvoru 

blagoslov Boga Oca blagovestila: 

S tobom je Gospod. Raduj se, 

raduj se, Neponovljiva! I za umne oči 

106

ti si dubina nesaglediva. Ti si veliko srce neizrecivog Lica, 

koje je probodeno krsnom patnjom kao mačevima. 

Svojim svetim suzama u podnožju Krsta 

ti si okropila i osvetila 

krsnu i neplodnu zemlju, na kojoj je prosijala 

nepropadljiva i neuporediva 

lepota. Veličaj, dušo moja svetliju od serafima, 

sveblaženu i netruležnu najnežniju Majku Božiju, 

koja nas je zavolela. Ona je ozarila našu tugu Očevim blistanjem slave 

ljubljene i nezalazne Svetlosti.  

 

Iz dnevnika starog sveštenika  Želim da  ispričam o nekoliko duhovnih  javljanja  iz zagrobnog sveta koje sam na 

javi imao u toku svog dugog života.  1874. godina.  Moji  roditelji  su  živeli u Halgausku  (Vidzemija).  Imao  sam  sedam  godina. Bilo  je 

poodmaklo  jutro. Ja se valjam po krevetu i ne ustajem. U susednoj sobi sestre piju kafu. „Vanja! Ustaj da piješ kafuʺ, zovu mu sestre. „Neću da ustanemʺ. „Ustaj, ustajʺ. „Boga mi, nećuʺ.  I ostaviše me na miru. Ali,  treba ustajati. Bilo mi  je krivo  što  sam  se  zakleo,  ali zakletvu  već  ne  mogu  da  ne  ispunim.  Brzo  ustadoh,  obukoh  se  i  kroz  druga  vrata šmugnuh u očev kabinet, te klekoh pred ikonama i počeh da se molim: „Bogo! Oprosti što sam se zakleoʺ. Zbog nečega pogledah u prozor sa desne strane. Sa one strane okna video  sam  mnoštvo  belih  anđelčića,  koji  lete  čas  gore,  čas  dole.  Očito,  anđeli  su  se radovali pokajanju malog grešnika. 

 5. januar 1899. godine.  Marcen u Vidzimiju. Posni dan uoči Bogojavljenja. Odsluživši propisanu službu u 

107

crkvi  sa  osvećenjem  vode,  ja  sam  se  vratio  kući  i  leđima  naslonio  uz  toplu  peć. Odjednom me  obuzeše  grešne,  ali  uporne,  pomisli.  Smutih  se  što mi  pogan  ulazi  u glavu. Iz nekog razloga pogledah u ugao. Pred  ikonom Spasitelja gde  je gorelo kandilo klečao je moj pokojni otac i molio se. I grešne misli iščezoše. 

 Septembar 1912. godine. Ventspils.  Oluja  je  izlomila  ogradu  na  starom  gradskom  groblju.  Unajmih  radnika  koji  je 

namestio novu ogradu i premazao karbalinom. Ograda do danas stoji. U devet i četvrt izjutra ja žurim u realnu gimnaziju da održim veronauku. Prolazim 

pored groblja. Ni  sam ne  znam  zašto gledam nadesno  i  jasno vidim  trojicu  sveštenika (koji su tamo sahranjeni) kako stoje u belim odeždama i gledaju me. Želeći da proverim da viđenje nije obmana vida  ili kombinacija  jutarnjih boja vazduha,  ja sam mnogo puta prolazio pored groblja i izjutra, i danju, i predveče. Međutim, viđenje se nije ponovilo. 

Shvatio sam da su mi pastiri bili zahvalni za novu ogradu.  Oktobar 1925. godine. Riga.  Bio sam u Crkvi svetog mučenika Tirsa, koja se nalazi u Sadovnikovskom sirotištu,  i 

služio  svenoćno  bdenije.  Poju  štićenici  doma.  Stari  čitač  Lavrov  je  prilično  popio,  te zapliće jezikom, čita i peva i smeta drugima. Stojim pred prestolom i sekiram se. Služba tek predstoji. Nisam izdržao. Krenuh prema  južnim dverima kako bih izašao iz oltara i rekao  da  odvedu  Lavrova.  Odjednom  je  preda  mnom  sa  podignutim  rukama  stao pokojni protojerej  sirotišta  otac F. M. Liberovski, presecajući mi put.  Ja  se uzdržah  i stadoh na svoje mesto. Otac F. M.  je bio u crnoj rasi. Jasno je da me  je upozoravao da se ne uzbuđujem. 

Treba  da  dodam  da  otac  Liberovski  uvek  prisustvuje  u  oltaru  za  vreme bogosluženja. Ukoliko ga neki put i ne vidim, ja uvek jasno osećam da je pored mene. 

 Avgust 1927. godine.  Sa  ženom  sam  živeo  u  Rigi  u  ulici  L.  Pilsiela  br.  14,  stan  4,  na  drugom  spratu. 

Prozori su gledali na bivši vladičanski dvor do M. Pilsiela. Bilo je oko pola deset izjutra. Mi  stari  smo  se oko nečega  sporečkali. Žena ode u drugu  sobu  i zalupi vratima.  Ja  se okrenem prema prozoru  i gledam. Odjednom, zdesna,  sa one  strane prozora pojavi  se duh  tame: ogroman,  tri metra visine,  sav u  crnom krznenom kaputu od glave do niže nogu. Leđa su mu iza ugla prozora, a spreda je vidljiv. On stoji, sluša i pomalo se njiše u vazduhu.  Između nas  je metar rastojanja. Užasnuo sam se. Oblio me hladan znoj. Hoće da me  sažeže pogledom. Hteo  bih da  se pomolim,  ali  ne mogu.  Svestan  sam  da mi parališe volju. Prinudih se i prošaptah: „Oče našʺ... Duh se sakrio iza ugla prozora. 

Dugo nisam mogao da dođem sebi. Eto, mislim, ko prisluškuje naše svađe.  1929. godina. Riga. Crkva svih svetih.  Služim  četrdesetodnevni pomen  za novoprestavljenog protu Crkve  svih  svetih  ‐  oca 

108

Arsenija Andrejeva. Deset  je  sati  izjutra.  Stojim  pred  prestolom,  sa  leve  strane.  Traje drugi deo Liturgije. Đakon i čitač pevaju za pevnicom. Zbog nečega pogledam na desno i vidim  kako me  otac Arsenije  ozbiljno posmatra.  Sledećeg dana, u  isto vreme on mi  se javio po drugi put. Bio je odeven u sivi vuneni podrasnik. Zbog tog dvostrukog javljanja ja  se nisam kandidovao za mesto  starešine Crkve  svih  svetih, premda  sam u  tri navrata već prisluživao u toj parohiji, tj. sedamnaest meseci bio zamenik i zavoleo parohiju, kao i ona što je navikla na mene. 

  Riga. Crkva svetog mučenika Tirsa.  Za vreme  služenja Liturgije, u  subotu  [tj. na  zadušnice] pred Trojicu  ja  stalno  i  jasno 

vidim  jednu  istu  sliku. Desno od prestola  stoje dva mitropolita  sa  belim  kamilavkama: jedan je visok, a drugi srednjeg rasta. Sada se javljaju u srebrnim odeždama i sa srebrnim mitrama.  Lica  im  sijaju  belom  svetlošću,  premda  ne mogu  da  se  prepoznaju.  Iza  njih, koliko pogled dopire, mnoštvo lica stoje u belim, čistim, i ne sasvim čistim odeždama  i u crnoj odeći. Isto viđam i na ostale zadušnice, premda ne podjednako jasno. 

 Od mnogih proročkih snova koje sam imao, ispričaću jedan.  Februar 1919. godine.  Došao mi  je general N. D. Falejev  i kaže da  je pri Sabornoj crkvi formirana parohija  i 

[crkveni]  odbor,  ali  nemaju  sveštenika.  Potom  pita  da  li  bih  ja  hteo  da  se  prihvatim. Rado  sam  se  složio. U  to  vreme  sam  bio  fizički  radnik. A  ovde  [je prilika]  za  stan  sa grejanjem i prihode. Sledeće noći u snu mi se javio otac i odrečno mahnuo glavom. Stoga nisam otišao u Sabornu crkvu. Posle dve sedmice zove me g. Falejev na sednicu crkvenog odbora.  Ja odem s posla. Zasedaju g. N. D. Falejev, njegova žena E. M., A.  I. Trofimov (predsednik  odbora), A.  S. Gerasimov  i  još  dvoje.  Ja  sam  bio  sa  radničkim  izgledom, usled  čega  se pojavila  sumnja  kod  onih  koji me  nisu  znali. A.  S. me  ispituje  sa  koliko prosfora  se  služi  Liturgija.  Položio  sam  ispit.  Crkveni  odbor  mi  predloži  mesto sveštenika pri Sabornom hramu. Složih se. I mislim: „Moj otac se nešto ne slaže, a  ja se sa porodicom smrzavam i gladujemʺ. Te noći opet mi se javio otac i podjednako odrečno odmahnuo glavom. I bez obzira na svoj položaj fizičkog radnika u doba varvarske vlasti boljševika u Rigi, ja nisam smeo da ne poslušam oca. Stoga i ne odoh u Sabornu crkvu. G. Falejev  me  prilikom  susreta  prekoreo:  „Prevario  si  nasʺ.  Kasniji  događaji  u  Sabornom hramu su pokazali da je otac bio u pravu i ja ne žalim što sam otkazao. 

Ja  pišem  verujućima  radi  utehe,  a  onima  koji  sumnjaju  radi  potvrde  zagrobnog života. 

 Protojerej riških zatvora Jovan Žuravski 

 (Uzeto iz časopisa „Vera i životʺ, 1936. godina, str. 267‐269.) 

109