Ранко Јаковљевић

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА

Вишевековне везе Срба и Румуна своје основе имају у православном хришћанству, угаоном камену одржања културних и националних идентитета. Једна од улога религије, обезбеђење легитимности друштвеног поретка, у случају настојања угарских, османских и аустријских владара да наметну културне обрасце својствене римокатолицизму или исламу, у периоду између XIV и XIX века, манифестована мисионарским радом заговорника хришћанског православља, првенствено припадника мистичког правца исихазма, допринела је и афирмацији византијског цивилизацијског наслеђа као интегративног фактора у културном сазревању румунског и српског народа. Руси и Бугари такође су свој препород градили на веровању да је човеку доступан ''непосредан лични пут до Бога кроз унутрашњи спокој /hesychia/, што произилази из аскетске дисциплине тела и немих молитви духа''. Са Свете Горе ово учење шири се у православне земље у другој половини XIV века. Одлучујући полет оно добија устоличењем Филотеја Кокиноса за цариградског патријарха 1375.г, ''зачетника панортодоксне исихастичке политике''. Најјаче упориште таквог повезивања међу црквама било је у Бугарској, захваљујући највећем словенском писцу XIV века, трновском патријарху Јефтимију, познатом реформатору бугарског правописа. Посредством пустињака Нила Сорског и трновског монаха Кипријана, који 1390. године постаје московски митрополит, са жариштима у Манастиру светог Сергија Радоњешког и манастира Спаситеља у камену са девет насеобина на подручју Јарославља и Вологде, исихазам је извео Русију из доба мрака, као што је деловањем ученика Григорија Синаита, светог Ромила Видинског у Србији после 1371.године омогућио избављење Срба од надируће исламске пошасти. Нарочите заслуге за укорењивање овог учења на српском тлу имају старац Исаија, писац Житија Литовских мученика Антонија, Јована и Естатија и преводилац списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, ''отворивши пут ка брзом напредовању српске теолошке и филозофске мисли'', и Никодим Грчић (1310- 26.12.1406/ 8.1.1407.), рођак кнеза Лазара и блиски сарадник трновског патријарха Јефтимија. Овај божији човек успео је да у освит српског косовског страдања на обе обале Дунава, у регији Гвоздених врата и њеном залеђу, подигне манастире који ће Србима и Румунима бити уточишта за

опстанак, најпре почетком седме деценије XIV века изложеним искушењима због политике покатоличења, спровођене од угарских освајача Видинске кнежевине и Влашке. Разумевање које је имао од грчког митрополита у Влашкој Антинома Кристопулоса, од елитног слоја исихаста на лидерским функцијама у црквеним организацијама околних земаља, што је овом правцу православља давало и одлике наддржавне идеологије, знатна финансијска помоћ српског кнеза Лазара и влашких војвода, али и деспота Стефана Лазаревића, угарског владара Жигмунда и Јована Хуњадија, те следујућих нараштаја румунских владара, омогућили су да Никодимови манастири постану аутентична средишта писмености, опоравилишта за болесне и сиротињу, изнад свега ризнице православне духовности, најзад но не на крају, окоснице стасавајућих државних поредака на румунској и српској земљи.

Овај рад представља покушај осветљавања једне значајне епизоде из далеке прошлости, али и трагова на којима је православно хришћанство прво себи крчило пут, а потом обележило српско-румунске односе до времена конституисања двеју суседних држава у савременом смислу у другој половини XIX века.

Имајући то у виду, склони смо веровати да је хришћанство проповедано од стране светог Никодима и његових следбеника један од потпорних стубова и у предстојећим европским интеграцијама, као израз верске различитости којом се, између осталог, исказује одсуство монопола моћи, а његова богата историјска и културна баштина солидно полазиште препознавања универзалних принципа правде и човекољубља. Тако Европа постаје заједница духа, а деструктивно дејство подвајања, неретко испољавано под плаштом верске, идеолошке или националне искључивости- страна суживота словенске и романске културе коју треба препустити жрвњу свемоћног времена.

1. РАНО ХРИШЋАНСТВО У СРПСКОМ ПОДУНАВЉУ

Много векова пре библијског постања, подручје регије дунавских Гвоздених врата, са залеђем, било је стециште веровања у божанство светлости, довољно моћно да подржи опстанак културе Лепенског вира кроз градитељска умећа и камене скулптуре риболиких богова које и данас монументалношћу изазивају дивљење баштиника европске цивилизације. Ово поднебље чинило је плодно тле и за култове мноштва античких богова, међу њима грчког Аполона, затим Тота- египатског заштитника писмености, римске богиње светлости Дијане и персијског Митре (1), да би као место сусретања култура Истока и Запада у првим столећима нове ере, постало ризница раног хришћанства на Балкану. Игуман Филарет Петровић у једном свом раду наводи да су ''под царем Трајаном, а у граду Децебалуму, код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили Ахеј и Гаија између 107. и 110.године, а код Рацијарије, /Арчар у Бугарској/ то су учинили Хермес и Евентије'' (2). Римски цар Галeрије /Imp.Caesar C. Galerius Valerius Maximianus Augustus, 293-311.г./, рођен

управо на овим просторима, након стравичних прогона хришћана које је систематски проводио током своје владавине, непосредно пред смрт, 30.априла 311.године, скупа са савладарем Константином, такође пореклом из данашње источне Србије / Imp.Caesar C.Flavius Valerius Constantinus Augustus, 306-337.г./ издао је едикт о верској толеранцији, допуштајући им ''да поново саграде њихова места за окупљање, под условом да се не одају никаквом чињењу противном установљеном поретку'', чиме су заустављени прогони и призната царска немоћ да се хришћанство искорени (3). Место некадашњег светилишта Јупитера Долихена, римска насеобина Акве, данашње Прахово, у Приобалној Дакији, почетком IV века било је седиште хришћанске епископије, чија је област на западу омеђена Занесом, локалитетом крај Кладова. Врховни црквени великодостојник ове области, Виталис- присталица Атанасија Александријског, ''првог међу хришћанским Очевима који се енергично супротставио царевом мешању у црквене ствари'' - присуствовао је 343. године сабору у Сердики (4). Почев од IV века и Виминацијум, главни град Горње Мезије, провинције чију је границу према Птолемеју чинио Дунав од ушћа Саве до Цибрице у Бугарској, био је једно од епископских седишта. Познато је да је епископ Амантинус, као и епископ из Аквиса, учествовао на сабору у Сердики 343, а 356.године то звање носи Киријакус (5). Виминацијум има неколико писаних споменика о раном присуству хришћанске заједнице, а у последње време посебну пажњу изазивају зидне слике из гроба 5517, пре свих Христов монограм (6) У време пошто је Константин одлучио да хришћанима призна равноправност у односу на људе других вероисповести, тек имајући у виду ''да се већина пагана чије је мишљење било од неког значаја противила даљим прогонима хришћана'' (7), а много година пре но што је Теодосије Први 380.године прогласио хришћанство државном религијом, изузетно је храбар био став припадника струје Атанасија Александријског, изражен потом у његовом делу ''Историја аријанаца'' из 357-358.године : '' Зашто се Констанције толико брине да аријанци приступе цркви и штити их, док друге прогања?...Зашто се он претвара да толико брине о црквеним канонима, када увек против свих њих дела? По ком канону избацује епископе из двора? По ком канону војници запоседају цркве?'' (8).

И област Рацијарије на Дунаву, чије се подручје налазило на удаљености од свега пар десетина километара низводно од Аквa било је епископија на чијем су се челу наказили: 340.године Паулин, 340-346. године Силвестер, 346-381.Паладијус, познат и по својој литерарној делатности и Атанасиус. Такав статус Рацијарија јензасигурно имала и 424.године, а пронађен је споменик из V века са натписом ''Paulus presbyter in unc sepulhro iacet'' (9). Исти статус по питању црквеног устројства у Приобалној Дакији имао је такође и град Оескус.

После упада Хуна на десну обалу Дунава и разарања римских градова 441-447.године, претпоставља се да је седиште епископије из Аквиса премештено у 25 километара западно ситуирани Меридио, када је становништво ван великих тврђава потражило спас у унутрашњости, налазећи сигурност у местима попут Соколовице, крај села Река, у близини данашње Брзе Паланке, које се налазило на стени природно заштићеној са три окомито одсечене стране (10). Током V века у овим пределима царства распрострањена је била Боносова јерес, прихваћена и од

епископа Меридија, али и од становништва Аквиса, о чему посредно сведочи околност да је приликом археолошких истраживања великог приобалног града досад пронађен тек један примерак ливеног сребрног крста /Прахово/, за разлику од великог броја бронзаних фигуралних представа голубова склопљених крила на штапићима који су се завршавали металним кругом и малим продужетком четвороугаоног пресека- симболи Боносове јереси (11). О распрострањености овог специфичног хришћанског учења говоре и налази истоврсних бронзаних предмета у Кладову и на ђердапском локалитету Равне (12).

Хришћански знамени у Аквису билу су угравирани на теговима за мерење племенитих метала, са варијацијама у тежини, како запажа Ђорђе Јанковић, одговарајућим променама које постоје у новцу из VI века: тако на наличју тега од 4,56 грама постоји крст са монограмом у виду слова A,N,I,V,S, а на лицу скраћеницу око крста- E(clesias) Mun(di), што показује'' да монограм уз крст на наличју тега представља име каквог црквеног великодостојника'' (13). С почетка и средине VII века, из истог места потичу фибуле са хришћанским обележјима, каквих има и у другим подунавским градовима а припадају ''времену после препуштања градова варварима'' (14).

Кладовска тврђава подигнута у периоду 535-585.г на локалитету Доње Буторке, тачно на 6. километру од Дијане/ Караташ до Трајановог моста, за историју хришћанства од драгоценог је значаја због импресивне куле-цркве. Према Ђорђу Јанковићу ''кула-црква имала је приземље засвођено полуобличастим сводом, као и улазни део изнад проширења бедема; заједно са улазом чинила је једнобродну цркву са наосом и отвореном припратом. Нису откривени делови црквеног намештаја ни делови свода, које би било природно очекивати, што се може објаснити коришћењем куле у време турске превласти. У близини куле нађен је део мермерне посуде, можда крстионице. Висина свода од улаза износила је око 3,50 метара а нађени делови имбрекса показују да је црква-кула била покривена кровном опеком. Укупна дужина цркве по оси је 7,20 метара у темељу, а ширина 6,40 метара, са ширином зида у темељу 1,60 метара и изнад 1,25 метара'' (15).

XI Јустинијановом новелом, кроз тежњу враћања православним коренима, обновљена је епископија Акве са доменом до Наиса, одакле се Боносова јерес ширила. О томе сведочи императоров текст : Aquensis autem episcopus habeat praefatam civitatem et omnia eius castella et territoria et ecclesias, ut possit Bonosiacorum scelus ex ea civitate et terra repellere vel in orthodoxiam fidem transformare'' (16). За владавине цара Јустинијана, обновитеља епископије Акве, вероватно напуштену од црквеног старешине 586.године приликом варварског упада (17), на месту рановизантијског логора Бољетин на Дунаву, у средњем делу кастела подигнута је црква унутрашњих димензија 15x15,5 метара, у правцу исток- запад. Наизменично је зидана притесаним ломљеним каменом и опеком (18). Недалеко одатле, у исто доба на локалитету Велики Градац код Доњег Милановца, где је обновљено римско војно утврђење, изграђена је и једнобродна црква са нартексом и анексом (19).

2. ХРИШЋАНСКИ ТРАГОВИ БОРБИ ЗА ДОМИНАЦИЈУ НА ЂЕРДАПУ VII- XV ВЕК

Следујући упади Авара, пореклом из југозападног Сибира, на византијску територију на Дунаву, првобитно као византијских савезника у борбама против Гепида, који су, пошто су Авари прешли Дунав код Костолца, уништени 567.године, а потом и као њихових противника, значили су и замирање развоја хришћанства на средњем и доњем Подунављу. Након што су покорили и Словене из Влашке низије, после 560.године, Авари скупа с њима чине јаку војну силу са превлашћу на подручју Влашке до 626.године (20). Један од одговора хришћанског света на такво стање јесте, по писању Константина Порфирогенита, покрштавање Срба од стране свештеника из Рима у време византијског цара Ираклија (610-641), после чега је ипак већина Срба остала у старој вери.. Последњих деценија VII века осећа се јак утицај тзв. Прве бугарске државе /681-1018.г./, која у време кнеза Бориса захвата и Влашку низију, северозападну Србију, Срем и источну Славонију и целу Македонију изузев солунске области. Велики бугарски владар 889.године напустио је трон и отишао у манастир, где остаје све до смрти 907.године, изузев кратког периода када је на власти устоличио другог сина Симеона 893.године. Из тога доба датирају бугарски успеси у ратовањима против Византије, након чега 896.године Византија пристаје на знатно проширење бугарских територија. За владавине бугарског кнеза Симеона, под његовим покроивитељством за српског владара постављен је потомак кнеза Властимира Павле Брановић.. Круну бугарских успеха чини проглашење Симеона за цара, а бугарског архиепископа за патријарха 919.године. Регију данашњг српског Подунавља почетком IX века насељавала су племена Браничеваца, Гудушчана- Кучана и Тимочана, за која се сматра да су српска племена иако су се нека од њих дошла с леве обале Дунава /Гудушчани-Кучани, настанили су се код Кучева и планине Кучај/ (21). Тражећи начин да се отргну од доминације Бугара који су 800. године отпочели освајање територија са десне дунавске обале, они покушавају да склопе савез са Францима, а у потоњем устанку Људевита Посавског, Тимочани напуштају гудушчанског кнеза Борну и прикључују се устаницима. Овај вођа племена већ 821. постаје кнез Далматинско- хрватске државе (22). Како се сматра, он је Приморску Хрватску добио још пре устанка из 821.године као наслеђе од свог претходника а можда и оца Вишеслава, чије име иначе носи стари град на Ђердапу (23). Народно предање говори да се у близини овог града, по једнима лоцираног близу ушћа речице Дејше у Пек, а по другима на Поречкој реци, налазио ''манастир који је имао 77 одељења'' (24).

Познато је да је у IX веку обновљено некадашње епископско седиште из IV века, сада под именом ''Епископија и град Браничево'', за које се сматра да је, обзиром на постојање утврђења из доба византијског владара Јована II Комнина /1118-1143/, наставило да живи као епископија током дужег периода (25).У прилог тој тези наићићемо на податак код Радослава М.Грујића да је византијски цар Василије II издавањем диплома од 1018. и 1020.године ''подвластио Охридској Архиепископији 29 епископија по Македонији, Арбанији, Српским земљама и Бугарској, а како се далеко у наше крајеве протезала њезина власт види се и отуда што су тада под њу потпадале и епископије у Сремској Митровици, Београду и Браничеву на Морави- римски Виминацијум близу Костолца'' (26). У IX веку, време византијског цара Василија I, спроведен је други талас покрштавања Срба. О томе посредно сведочи налаз златног новца са ликом Василија I из села Велесница, 16 километара низводно од Кладова, како се сматра, најстаријег словенског насеља у овом делу Србије (27). Од хришћанских споменика на Ђердапу, из периода IX-XI век потиче бронзани крст (encolpion) затечен у некрополи са локалитета Равне, у близини рукавца којим је Дунав обилазио острво Пореч и крај могуће локације града Вишеслава (28), у некрополи на локалитету Чезава /XI- XIII век/ откривен је бронзани крст реликвијар са слабим траговима посребрења (29). Светислав Првановић посебно указује на околност да, ''иако су њихови предели до пред крај XIII века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у XI веку да су македонски Власи /Цинцари/ 'некада живели у суседству река Дунава и Саве...где сада /у XI веку/ живе Срби, у тврдим и неприступачним местима'. Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу смао хомољско-кучајске планине, где су живели Гудушчани-Кучани, с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима, који су српско име у XI веку наследили од својих предака- Кучана, Тимочана и Браничеваца'' (30).

Иначе, присуство Франака у овој регији значајно је и услед покушаја бугарског кнеза Бориса да од њих прими хришћанство, како би спречио политичку доминацију Византије, чија је црква покрстила и лично Бориса и знатан део бугарског народа. Он ипак успева од римског католичког поглавара Николе I добити обећање о оснивању самосталне бугарске надбискупије, а римски свештеници преузели су рад на покрштавању Бугара и организацији цркве 866.године (31). Тај гест био је један од круцијалних повода да 867.године у Цариграду, под председатељством цара Михаила III, буде бачена анатема на римског папу, а верске догме Рима осуђене су као кривоверство. Други проблем по стабилност државног поретка у Бугарској било је досељавање из Јерменије у Тракију у исто одба великог броја припадника секте павлићана, одакле се у Бугарској распламсава богумилство, нарочито узевши маха у доба сина цара Симеона, цара Петра /927-969./, што се да тумачити као израз незадовољства бугарске аристократије блискошћу бугарског цара са византијском црквом и њеним политичким утицајем. На позив византијског двора, помоћ у сламању Бугарске пружио је кнез Кијевске Русије Светислав, чија је мајка десет година раније у Цариграду примила хришћанство, освојивши Бугарску 968.године, који је не

предаје Византији, већ две године задржава под својом влашћу (32). Након тога, иста територија враћа се под управу Византије.

Формални разлог за рат између мађарског краља Стефана II /1116-1131./ и византијског цара Јована II Комнина /1118-1143./ била је околност да су становници Браничева са једног дунавског острва истерали мађарске трговце (33). Након заузећа Београда 1127, Стефан је Дунавом продро у византијску територију све до Пловдива, али искористивши његову болест Јован је наредне године освојио Рам, опустошио Банат и Срем и преко Браничева вратио се у престоницу. Године 1129. Стефан II преотео је Византији Браничево, и на дунавском острву у близини закључен је мир, да би оно половином столећа поново било враћено Византији.Чини се значајним да је у то време Голубац на Дунаву био граница протирања надлежности Которске римокатоличке епископије ''на све латинске парохије и опатије разбацане по целој српској држави ван граница Барске архиепископије'' подразумевајући ''цркве Саса и Далматинаца по њиховим колонијама у рудницима и на тржиштима од морске обале до Београда и Голупца(34).

Почетком XIII века, када није успео да освоји Видин 1228.године, угарски краљ Андрија II /1205-1235./ основао је бановину са седиштем у Турну Северину, организујући јаку доминиканску мисију, која ће нарочито бити активна у покрштавању Кумана за време владавине Беле IV, /1235-1270./ оснивача Кучевско-браничевске и обновитеља Северинске бановине, чији бан са седиштем у Турн Северину је често истовремено био управитељ јужноугарских жупанија између Мориша, Тисе, доњег Дунава и трансилванских планина (35) . Кумане у Кучевско-браничевској области покорили су Срби под вођством Милутина и Драгутина који је од 1268.године био ожењен Јеленом, унуком Беле IV. Милутин је почев од 1292/1293, до1321.године имао врховну власт над Видинском кнежевином у оквиру које су били предели Тимочке крајине, а Браничево, пошто су уз помоћ мађарског краља Ладислава IV савладане куманске војсковође Дрман и Куделин 1291.године, потпалo је под краљем Драгутином под потпуну српску управу. Са статусом земље српског краљевства, оно је обухватало жупе: Браничево, Ждрело, Пек, Звижд и Хомоље. У Браничеву је постојала епископија на чијем је челу 1317. године био епископ Мојсије (36). Током XIV века изграђена је црква са некрополом која се састојала од 55 гробова, на месту Манастир- Госпођин Вир, на Дунаву (37) а са локалитета Песача, ушће истоимене речице у Дунав, потиче средњевековна опека са угравираним крстом и глагољско- ћириличним натписом (38). Владимир Р. Петковић у ''Прегледу цркава кроз повесницу Српског народа'', забележио је Вир Госпођин као манастир код села Бољетина, са црквом св.Богородице, те да је разорен 1830.године (39). Овај манастир помиње се повељи кнеза Лазара Раваници из 1376.године, што је толико важнији детаљ ако знамо да је врли исихаст преподобни Ромило Видински после 1371. године, вероватно 1375. управо настанио поднебље око Раванице, где се и упокојио 1376, претходно ширећи исихастичко учење међу монаштвом које су чинили и људи из Госпођиног вира.

Српски археолози су у некрополи из Бољетина пронашли бронзани крст-привезак, са петљом за везивање, на чијој је предњој страни рељефна представа разапетог Христа у краткој одећи, док је други од 14 познатих гробова садржао

сребрњак мађарског краља Лајоша I /1342-1382./ (40). У средњовековном насељу на локалитету Поречка река пронађена су два примерка сребрног новца српског краља Душана, скупа са бронзаним новцем Андроника II и Михаила IX, са прелаза из XIII у XIV век, а у једној од некропола и сребрни новчић видинског владара Срацимира, крај XIV века (41). Видински владари области, након што је мађарски освајач Лајош I 1369. укинуо Бугарску бановину и вратио на престо Срацимира, ималу су власт на подручју које је допирало до Пореча као вазали мађарске круне. Присуство сребрњака Душана Силног на овим просторима чини се занилљивим и због у народу увреженог мишљења да је манастир са црквом, назван Душица, крај Неготина добио име по Душановом млађем брату, данас атар села Душановац, али и због веровања да је Душаново баснословно благо скривено испод једног од бројних античких путева ђердапске регије (42). Из тога времена потиче живопис цркве са локалитета Мала Пољана, на обали Дунава, испод виса Велики Штрбац. На стеновитој узвисини откривена је једнобродна грађевина са плитком полукружном апсидом и припратом. Зидови су били од ломљеног камена, речних облутака и фрагментованих античких опека у малтеру. Црква димензија 11,60 x 5 метара, зидова дебљине 0,6 м са спољне стране била је омалтерисана једнобојним сивим малтером, док је унутрашњост била богато фрескописана. Како Н.Радојчић и В.Васић уочавају, на појединим фрескама заступљени су делови бордура, различити геометријски мотиви и делови драперија, а на два фрагмента очувани су ликови светитеља у смањеној величини (43).

У оквиру ђердапског локалитета Рибница, на ушћу Рибничког потока у Дунав, 2,5 километара низводно од Доњег Милановца, пронађени су остаци две цркве, изграђене као гробљански објекти. Старија црква је била једнобродна, са дубоком полукружном апсидом и малом припратом. Сматра се да потиче из XII века и имала је спољашње димензије 11,4 x 5,7 метара. Друга црква, изграђена је у XIV веку, димензија 7,2 x 4,5 м, од камена у малтеру, са веома плитком апсидом и без припрате (44).

И на североисточном делу утврђења на оближњој Хајдучкој воденици откривена је средњевековна једнобродна црква од камена са полукружном апсидом. Сматра се да је насеље егзистирало од XI до XV века,а у њему је пронађен новац видинског владара Срацимира, влашких војвода Владислава и Мирче Старог, те угарске краљице Марије, све из друге половине XIV века (45).

Локалитет Егета- Брза Паланка такође има средњевековну цркву са апсидом, олтарском преградом, бочном просторијом и делом наоса. Како запажа археолог Петар Поповић, инвентару цркве припадали су хексагонални стуб од кречњака, камена плоча са крстом, комади фресака из периода IX - XV век (46).

Пошто је саградио смедеревски град 1430. године, деспот Ђурађ Бранковић обновио је Браничевску епископију, али српска управа прекинута је турском доминацијом од 1439. до 1444.године, а ''охридски архиепископ, као старији поданик турски, ширио своју власт над српском црквом и још за живота деспота Ђурђа самовласно називао себе 'патријархом бугарским, српским и северних /влашко- молдавских/ страна'' (47)

Византијско хришћанско наслеђе међу Србима одржало се вековима кроз народне шаре везене на јастуцима, дволичним ручницима, чарапама, кошуљама,

прегачама, женским капицама, другим деловима ношње, црквеним одеждама, епутрахиљима и омофорима. Међу крстовима византијског кроја ириче се крст са једнаким крацима и крајевима у виду детелине, те византијски крст са розетама и тзв. Бистри крст. Познати етнолог, рођен у Јабуковцу неготинском, Радован Казимировић на ту тему констатује: ''Стара Византија, богат расадник за хришћанство и особито за уметност на Истоку и Западу, растуривала је уз семе хришћанства и уметничке узоре. Када су наши преци примили од Грка хришћанство, они су од њих примили не само грчко црквено певање, већ и уметност. Неоспорна је историјска чињеница да је црква у изградњи наше културе играла велику улогу, те је отуд и у везу на нашим шарама много стилизованих крстова. Поникле клице у Византији развиле су се према спољним и унутрашњим утицајима и околностима у више или мање стасита стабла. Према томе, наша уметност има достојну сестру у руској уметности, у бугарској и румунској, ближу сродницу у јерменској и ђурђијанској уметности и у уметности неких мухамеданаца и западних народа'' (48).

Очигледно је да је историја хришћанства у ђердапској регији и њеном залеђу изузетно богата, а цивилизацијско наслеђе довољно издашно да на његовим темељима почивају српска и румунска култура. Отуда се не може сматрати оправданом теза једног добронамерног црквеног великодостојника, изнета у јавности 2000.године, да је ''Тимочка епархија изгубила корак са предањем какво постоји на Косову, у Шумадији, жичкој и шабачко-ваљевској епархији и добрим делом у РС: да према предању, нога светог Саве никада није крочила на тло Тимочке епархије, фанариоти нису управљали овим крајевима (!) и никада није заживео Богомољачки покрет; да су то разлози због чега се на овом тлу развио сурогат хришћанске вере у виду паганских обичаја, врачања, астрологије, црне и беле магије и још много чега'' (49).

3. ИСКРЕ ИСИХАЗМА

Међу мештанима Текије живо је сећање на импресивни камени ''крст светог Саве'' који је дуго времена био место окупљања приликом обележавања великих хришћанских празника, но нема материјалних доказа који овај споменик хришћанства везују баш за дело српског светитеља (50). Окончањем сукоба Стефана Првовенчаног и угарског краља Андрије Другог, свети Сава у улози српског преговарача, богатим даровима и, како летописи бележе, користећи своју чудотворну способност призивања града уништавајуће моћи на угарске усеве, испословао је мир који му је омогућио да радом својих ученика на подручју Баната, међу српским живљем проповеда православље и оснива манастире. Први такви манастири северно од Дунава подигнути су у трећој деценији XIII века: низводно од ушћа Нере у Дунав- Базијаш, затим на левој обали Нере- Златица и манастир Месић. Налазећи у православном хришћанству и својим сународницима на другој обали Дунава и међу њима највишим изданцима српског племства, како ослонац у

опстајању пред ширењем другачијих погледа на религију оличених у католицизму или богумилству, тако и уточиште пред надирућим исламом, знатни део српског националног корпуса успео је надживети читава столећа политике његовог систематског разарања. За то се умногоме дугује исихастичкој филозофији и делању, манифестованим кроз јединствену црквену политику почивајући на учењу исихаста, али и кроз животе подвижника, какав је био свети Никодим. Светогорски монах Никодим, ''частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима'', у историји упамћен као просветитељ, подвижник, исихаст, дипломата, градитељ манастира на обе дунавске обале, пореклом је из Прилепца, крај Новог Брда, одакле је и кнез Лазар, чији је по мајци рођак, а по оцу Грк, родом из Костура. У младости се замонашио на Светој Гори, примајући учење молитвеног тиховања- исихазам Симеона Новог Богослова из XI века и његових настављача- Григорија Синаита и Григорија Паламе. Овај вид православља проистиче из одреднице 1.18 Јеванђеља по Јовану, да Бога није видео нико никад, али и да Бог себе није оставио непосведоченог, него га је свету објавио његов јединородни Син који је живео и сам био видљи у том свету.

Учење Симеона Новог Богослова почивало је на претпоставци да једини знак слободе који је остао човеку-''робу греха'' јесте жеља за ослобођењем, а да би то постигао на располагању му је само једно средство- да својим духом без престанка приања Богу у кога је спасење- ''не спасавају дела, једино вера може да спасе''. Како је могућност да осети обитавање светог Духа у себи, својствена сваком хришћанину, преостаје му подвижништвом постати ''убељена, сасвим чиста таблица спремна да прими пројављења Духа светога''. Према његовом учењу, ''човек који се сјединио са Богом пошто мистички опит мине не враћа се више у своје уобичајено стање- он своју обоженост, освећеност осећа без престанка, под условом да се више не удаљава од Бога'' (51).

Највиши циљ коме су исихасти тежили практиковањем Исусове умне молитве јесте постизање стања савршенства, објављеног зрачењем божанске светлости која је облила Христа на Таворској гори- уздизањем молитвеног осећања без речи /отуд: молитвено тиховање/ почињала би духовна молитва, усредсређена на срце као мистично средиште, уз задржавање даха, чему би следила визија светлости. Човек у стању одсуства страсти- мир, тиховање-, способан је досегнути највећи степен спознаје Бога, односно суштине, које пак сазнање преображава људско биће и собом носи највећу меру блаженства (52). Учењу исихаста супротставио се 1340.године у Солуну грчки монах из Калабрије, Варлаам (53). Према Г.Острогорском, он је категорички одбијао вечито постојање, а према томе и могућност виђења, таворске светлости јер, сем божанства ништа, па ни таворска светлост, не може бити вечито- призна ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго него сам Бог, који је једини вечит, али и у том случају она се не би могла видети, пошто је Бог невидљив. Варлаамовим ставовима супротставио се богослов Григорије Палама / 1296- 1359/1360. /, потенцирајући да таворска светлост значи божију енергију доступну људима, за разлику од божије суштине, њима недоступне, божију енергију благодати, сазнатљиву само у заједништву које дарује Бог, супростављајући несазнатљивој суштини божијој. По његовим речима '' људско тело је храм божији а не принцип зла, као што то није ни

ум који је у телу, под условом да не следи закон греха, а када је ум у срцу, он је у својој ризници; тек када светлост испуни наше срце истински, човек иде на своје истинско дело, улази на планине вечности, види невидиво и, отуда, ступа у област чуда'' (54). Тиме Палама доказује могућност премошћења јаза између овог и оног света, како је то крајем XIV и почетком XV века и свети Никодим чинио, ширећи православље с обе стране Дунава.

Променом политике на византијском двору 1341. године, после Андроника III /1328-1341./, за време регенства малолетног Јована V и власти његове мајке Ане Савојске, исихасти бивају опет изложени прогонима, а Григорије Палама је 1343.године проглашен за јеретика и заточен све до 1347.г, када је Јован Кантакузен признат царем за период од наредних 10 година, после чега би делио власт са Јованом V, ожењеним Кантакузеновом ћерком Јеленом. У то доба поново оживљавају црквени спорови око исихазма, да би на Влахеранском сабору 1351.године ово учење било признато за правоверно. Но, сукоби супротстављених струја се настављају до 1368. године, када Григорија Паламу црквени сабор проглашава за свеца.

Двоструки аршини у односу према исихастима нису били само специјалност византисјке цркве. Знатан уплив утицаја католицизма на подручје Србије, проистекао још из превласти Латинског царства у Цариграду /1201-1261./, донео је велика искушења и за политику цара Душана /1331-1355./. Он у исихазму налази уточиште од тренутне несигурности, те овај покрет има запажену улогу у одбрани позиција православног хришћанства на Балкану, што је значило и очување државне стабилности.Међутим, према разматрањима Теодора Тарановског, 1347. године, када се Душан окренуо заговарању уније под латинским стегом, тражећи у њој спасење од претеће пошасти ислама, али пре свега опцију за остварење личних претензија према цариградском трону, његова царска заклетва која га је обавезивала на заштиту вере предака, заједно са исихастима потиснута је у запећак, но само до друге прилике, када се партнерство са Западом показало као илузија (55). Такође је уочљива коинциденција између Душановог слања посланства авињонском папи 1354.године и његове екскомуникације из православне цркве, изречене од чврстог приврженика исихазма, патријарха цариградског Калиста.

Досељавање Григорија Синаита на византијско-бугарску границу 1331.године и рад његових ученика бугарског монаха Теодосија, а потом и Јефтимија, донели су међу Словене у Бугарској замах учења о усмаљеничком животу у подвижништву кроз Исусову молитву.

У следујућим временима Србија је пригрлила у своје скуте прогањане исихасте. Тако су Ромил из Видина и Григорије Горњачки после 1375.године нашли уточиште код кнеза Лазара-''овај христољубиви владар горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта, где се настанише и живљаху монаси који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем'' (56). Плодно тле њихов рад добио је 1379.године у Браничевском Ждрелу, на улазу у Хомоље. Иначе подручје Бугарске било је у време патријарха Јефтимија /1375.-1393./. највеће жариште исихазма. С разлогом сматран најзначајнијим словенским писцем XIV века, као аутор ''Живота и панегерика светаца'', писама и литургијских дела, литургијски реформатор и реформатор бугарског правописа, оставио је

неизбрисив траг у историји хришћанског православља. Један његов ученик, Кипријан из Трнова постаће митрополит кијевски и целе Русије /1378-1406./, чиме исихазам постаје званична догма у руској кнежевини, а други, Јоасаф- видински митрополит. Захваљујући тој вези, Срацимирова одлука о одвајању видинске цркве од трновске патријаршије није имала погубне последице за развој православног учења на Балкану. О блиским пак Никодимовим односима са бугарским исихастима сведочи његова преписка са патријархом Јефтимијем (57).

4. ЖИВОТ И ДЕЛО КАЛУЂЕРА НИКОДИМА

Приликом једног од бројних прогона заговорника молитвеног тиховања, праћених агресивном политиком католичког клера на подручју византијске цркве, Никодим Грчић приспео је на обалу Дунава, код Кладова, где је основао манастир Манастирицу, о чему је сведочио приказ његовог лика на зиду манастирске цркве Свете Тројице, са натписом ''Свети Никодим Освјаштени'', настао у време обнове манастира од стране влашког војводе Радула Великог, крајем XV или почетком XVI века (58). Др.Јустин Поповић том делу Никодимовог живота посветио је речи: '' Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазреве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу надалеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време'' (59). Из црквених извора, вероватно утемељених на Партенијевом житију Никодима Тисманског, које користе Јустин Поповић и у новије време Слободан Милеуснић, дало би се наслутити да је Никодим ''код места Кладова основао цркву Свете тројице, и ту живљаше неко време'', а да је поред тога, градитељ и ''цркве Монастирица'' код Шаине, пар километара југозападно од Кладова. Од стране историографије оваква теза свођена је на једну богомољу у оквиру манастира Манастирица, уз назнаку да је подигнута близу Шаине, крај Кладова. Међутим, новија археолошка истраживања, публикована у раду Ђорђа Јанковића ''Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века'', потврђују постојање хришћанске богомоље у Кладову, локалитет Доње Буторке још средином VI века, уз наглашавање могућности да је, после аварских разарања из следујућих времена, црква на неки начин наставила да живи, што је документовано налазом да су неки гробови из

XVI- XVII били укопани у кулу-цркву (60). У таквој ситуацији, не би се олако требала занемарити могућност постојања две богомоље у кладовском крају чијим би оснивачем, односно обновитељем у другом случају, био означен управо Никодим. Могуће је да је управо ова хришћанска богомоља била потпора да се управо с леве стране тврђаве Фетислам, нешто узводно током XVI века одржи хришћанско насеље, у којем ће пописивачи 1586.године забележити четири хришћанске махале: попа Павла, попа Михајла, попа Петра и попа Петра Павла. Њено постојање нарочито је било значајно ако се зна да су у исто време у непосредној близини, под окриљем зидина Фетислама постојала чак четири исламска верска објекта, укључујући дервишку текију, Сулејман-ханову џамију, Нову џамију и џамију султана Махмуда; Брза Паланка имала је такође џамију а истоимена варошица двадесетак километара узводно од Фетислама текију.

Што се манастира код Манастирице односно Шаине тиче, он је засигурно наставио своје постојање у време османске власти, како је наводећи здања Свете Тројице на два места, затим светог Николе, Вавдедења Пречисте Богородице и оног у Вратни, потврдио ''Збирни пописни дефтер за Видински санџак'' /и у оквиру њега Фетислмску нахију/ Но.514 за 1560.годину, с тим да је због ненавођења села уз које се налазе изузев код Вратне, остало нејасно да ли је један од преосталих манастира можда други кладовски (61).

Преписивач Никодимовог животописа, Стефан Јеромонах из Тисмана, посведочио је 1811. године како ''мала црква без куполе, коју је код Шајне /Манастирица/ сазидао свети Никодим, постоји и данас. Сва је живописана, а у њеној левој страни код улаза и светитељ је насликан са црквом у рукама '' (62).

Арсеније јеромонах 1903.године забележио је у црквеној књизи Пентикостарион да је ''овај манастир по предању задужбина монаха Никодима, рођака српског цара Лазара, који погину на Косову. Када је турска најезда продрла и у ове крајеве, монах Никодим је прикупио све драгоцености и пређе у Румунију, где подигне две задужбине- манастир Водице и Тисман'' (63). Према ''Прегледу цркава кроз повесницу српског народа'' Владислава Петковића, Никодим је основао и манастир Вратну, у време видинског кнеза Срацимира, сродника по жени влашког војводе Радула /1377-1385; по родослову из румунске монографије манастир Тисман, то је период 1373-1384.г. /, упамћеног и по томе што је видинску цркву одвојио од бугарске цркве, сјединивши је са Цариградском патријаршијом, враћеног на власт као угарског вазала 1369.године.

Сачувана је Срацимирова повеља писана чисто српском редакцијом: ''От господина царја Срацимира жупана Јакову Херману Фолонгју и Петру Фаинглу и всем пургаром. Што ми сте писали и поручали да ви љиди ходе свободно. Тако ми Бога волно да иду господина краља људи у господина краља град и да тргују што им е драго а ја давам моју веру цареву и ја их узимам на моју душу као да су од царства ми с'бљудени да им не буде пакоста никоја ни до еднога влас како сами да видите и опште да су почтани и пољубени от царства ми кои донесе лис од вас. Јоан Срацимир цар Блгаром'' (64). Период између 1365. и 1367.године Никодим је провео на бугарској земљи, супротстављајући се на подручју Видина утицајима католицизма од стране мађарски освајача, где је и упознао Владислава Влајка Воду, господара ове области 1368-1369.г: ''уочив храброст српског калуђера, импресиониран његовом културом и организаторским способностима, Владислав

позива Никодима у Влашку, где је католичка партија, под вођством саме књегиње Кларе, вршила јак притисак за спровођење католичанства'' (65).

На чисто српској редакцији исписан је и видински ''Зборник житија'' између 1359. и 1360. године, што се посредно може довести у везу с констатацијом Ђорђа Сп. Радојичића, да с Никодимом Грчићем започиње књижевност и писменост у средњем Подунављу, уколико његов рад посматрамо као израз утицаја јаког исихастичког покрета у Бугарској, чији су корифеји били свети Теодосије, свети Јефтимије и видински митрополит Јоасаф. Колики су били дубоки корени Никодимовог мисионарског рада, говоре чињенице да 7.11.1462. године влашки угарски вазал Влад упућује султану Мехмеду II писмо на српско-словенском, молећи помоћ у рату против Угарске, а 1455. године Османлије издају повељу, такође на српско-словенском, којом се Молдавији и њеном владару Петру III Арону јемчи мир (66).

У народном предању присутно је сећање на хришћанског владику који, као залогу за љубав кћери богатог Турчина, добија утамничење у џамији. Младић упућује молитву Господу да се избави, оде у Влашку, чини чуда, у селима градећи цркве а у градовима манастире. Услишена молитва доноси олују да поруши џамију и ослободи владику, који потом у Влашкој подиже хришћанске богомоље (67). Мада му се име у предању не помиње, могло би се рећи да се ради о Никодиму.

Историја бележи да је Никодим основао манастир Водице на левој страни Дунава, у близини Гвоздених врата /Ђердап/ код Турну Северина, у време Владислава Влајку Воде /1364-1374./, после заузећа Видина од стране Лудовика Угарског 1365.године, када је румунски војвода омогућио прелаз српског становништва видинског дела Бугарске на другу дунавску страну (68). Свакако да је ширењу католицизма на овим просторима дало замаха преобраћање византијског цара Јована V Палеолога у римокатоличку веру, октобра 1369.године, мада црквена унија није закључена. Патријарх византијски Филотеј /1364-1376.г./ позвао је међутим православне хришћане, како у Византији тако и ван њених граница, да остану верни православљу. У настојању да се одбрани православље, Никодим сопственим радом и радом своје браће, трошком и поклонима владара Владислава-Влајку Воде, који издаје манастирску хрисовуљу, обезбеђујући му значајне приходе из владарске ризнице, са правом риболова у дунавским ритовима, подиже манастир на Дунаву са храмом посвећеним, како сведочи митрополит Ворническу Светом Антонију Великом, учитељу Атанасија Александријског.

Изградња, осликавање и опремање здања трају три године, да би се окончали 1372, када је Никодим освештао манастир: ''Ја, у Христу Богу благоверни војвода Владислав, по милости божијој господар све Угровлахије, благоизволех по божијем науму да подигнем манастир на Водици, у част великог и богоносног Антонија, послушавши честитог монаха Никодима, и осим од мог Господства прилога, уз рад кир Никодимов и братије му, сазидах и осликах, и колико могох, сада приложих.'' (69). Манастир је посвећен светом Антонију, пустињаку из IV века, који се затворио двадесет година у један гроб у Египту, чији су пример следили други пустињаци, основавши прву манастирску заједницу.

Помоћ војводи Владиславу за изградњу Водице пружили су кнез Лазар и књегиња Милица, чиме се тумаче њихови ликови насликани у цркви у Curtea de Arges у Влашкој. У време тог Никодимовог подухвата, око 1370. године, Угро-

Влашка добија митрополију и у Северину, поред већ постојеће угро-влашке митрополије у Арђешу, и она ће функционисати све до 1488. године, када се митрополит, заједно са народом, пред турским прогонима преселио у Ердељ.

Већ 1373. године Турну Северин потпада под власт угарског краља Лудовика, што православне монахе доводи у тешку ситуацију, јер је у видинској угарској бановини актуелизовано насилно превођење православних хришћана у католицизам, спровођено од стране фрањевачких мисионара.

Никодима затичемо поново у Србији 1374.године. У то време, после смрти цара Уроша 1371, на српском подручју владало је више великаша, од којих су Марко, Јован и Константин Драгаш већ били османски вазали. Кнез Лазар држао је земљу у сливу трију Морава, Ђурађ I Балшић у Зети, Вук Бранковић на Косову. Угроженост од спољашњих завојевачких претензија налагала је измирење са византијском црквом и скидање анатеме, бачене на српског патријарха и цара, а преко њих и на цркву и народ, још 1351.године. Страх Срба и Византинаца увећан је погибијом у Маричкој битки 1371.године. Старац Исаија, Никодимов духовни сабрат, те године бележи: ''Оста земља лишена свих добара: и људи, и стоке и других плодова. И не бејаше ни кнеза, ни вође, ни учитеља, који би народ избављао и спасавао, него су се сви испунили страхом од Измаилићана и храбра срца одважних мужева у срца слабија од женских претворише се. У то време, чини ми се, и седми род господе српске се истражио'' (70).

Византијске зебње знатно су ранијег датума, а често су прерастале у удвориштво, као приликом одлуке Јована Кантакузена да своју кћер Теодору да за жену султану Урхану, и то у време, како каже Острогорски, када Византинци ни највеће хришћанске владаре нису сматрали достојним брака с византијским принцезама, а сада се /1346.г./ византијска принцеза појавила у харему турског султана (71). Убрзо после Маричке битке, око 1372.године, Византија доспева у вазалну зависност од Османлијског царства, обавезује се плаћати данак и давати војну помоћ Турцима. У исто време османлијски суверенитет признају и Бугари.

Превасходно политички разлози, попут оних који су патријарха Калиста, у време османско- византијског савезништва и отворених Душанових претензија на освајање Цариграда, упутила на изрицање анатеме, пет година пошто је Душан /једно време такође присталица исихазма/ Пећку архиепископију уздигао у ранг патријаршије, а краљевину на ниво царства /1346.године/, определили су истог Калиста да 1364.године посети царицу Јелену у Серу, ради преговора о измирењу. Са истоветним мотивима изналажења решења за неутралисање надирућих Османлија, на сабору у Крушевцу оформљено је српско посланство за Цариград- патријарху Филотеју упућени су хиландарски монаси старац Исаија, Теофан, Силвестар, Нифон и Никодим, како би измолили скидање проклетства са умрлих и свих живих Срба. Посланство је наишло на добар пријем и 1375.године дат је опрост за цара, патријарха, све живе и умрле. Србији је признато право на самовласног патријарха, на које је место рукоположен старац Јефрем.

Једна верзија Никодимовог боравка у Влашкој везује се за удају сестре кнеза Лазара за војводу Радула, којом приликом је био члан њене свите. Као посредни доказ да је овај великаш био српски зет служи вест коју је антиохијски патријарх Макарије сазнао од монаха манастира Бистрица, да је мошти св.Григорија што се у њиховој цркви чувају, војвода Радул из Србије дао донети. Само блиска родбинска

веза са српским двором чинила би допуштеном предају такве светиње, за шта неопходна одобрења и владаоца и патријарха српског (72).

Занимљиво је да до данашњих времена међу истраживачима прошлости нема слоге о пореклу племићке лозе којој је припадао војвода Радул Први. По једнима, ради се о изданку Кумана који су, више векова измештани из јужноруских степа пред налетима Монгола, населили делове Угарске, Влашке и Србије, и чији је језик изгубљен смрћу јединог преосталог познаваоца у Мађарској крајем XIX века (73). Румунски писци упориште за другачије мишљење налазе у подацима да је један далеки предак, краљ Барсабан, владар северног дела Балканског полуострва, чије се пак даље порекло везује за владарску породицу из области Муреша-''Spargapeithes'' из V века пре Христа. Околност коју Халкокондил Деметриос /1424-1511./ користи као тврдњу да је Дан-вода, влашки војвода, син Сараба /''бар''= син/, српски историчари уважавају, уз тезу да су сараби у ствари аристократски слој Срба. Чедомиљ Мијатовић у ''Српским одзрацима из румунске истприје'' овакав став брани и налазима румунских истраживача: Б.П. Хаждеу сматра да се ради о српској династији Басараба, на шта указује основна реч Сараб у њеном имену (74), док је песник Александри пронашао стару народну песму у којој се за војводу из рода Басараба каже да је ''син човека Србина'' (75). Ипак, једно је извесно- родбинеске везе између припадника српског и румунског племства толико су оставиле трага у политичким и културним односима два народа, да им се може приписати значење превазилажења баријера што их собом носе ограничености засебних државних устројстава.

Нови Никодимов градитељски подухват је подизање манастира Тисман у периоду 1376-1378.године. Захваљујући његовом труду братсво је стекло велики степен аутономности, укључујући и право да се световна власт не меша у именовање игумана (76).

Радулов син, војвода Мирча, крајем 1406. године, пред Никодимову смрт, на путу за Северин, где су га чекали преговори са Угрима, издаје му писмено:'' Моје Господство даје ову потврду молитељу мога Господства попу Никодиму, да се нико не сме усудити да лови рибу у Тисманској реци нити да напаса било какву стоку од села Тагоре до Планине, него само калуђери да могу ловити или стока манастира да пасе. И ово би године 6915, дана 15, када Господство ми крену у Северин да се састане са краљем, па дођох у манастир у месецу новембру, 23. дана, са свим игуманима манастирским и са свим бољарима мога Господства'' (77).

Радовима на Тисману следи, мада има мишљења да им претходи, подизање манастира Прислоп у Трансилванији /Ердељ/, са црквом св.Јована Богослова, а потом и Вишине, уз реку Жиу, метоха манастира Тисман, а Никодиму се приписује и изградња Бистрице и Мотре, као хришћанских светилишта.

Румунски митрополит Ворническу, напомињући да је Митрополија румунске државе била призната од васељенског патријарха у Цариграду 1359. године, истиче: ''У овом периоду словенска култура на Балкану познаје нов процес процвата, на првом месту, што се тиче уметности је српско царство, што се тиче румунске културе, ова епоха улази у простор византијске цивилизације, чија уметност продире преко Србије'' (78). Свакако да је томе допринела околност да је Охридска архиепископија једно време имала духовну власт над румунском црквом, а почев од друге половине XV века, Цариградска патријаршија. Вредна је пажње и

чињеница да су румунска властела и црква, од XIV до XVII века употребљавали српско-словенски језик и писмо, као службени.

Никодимов рад на афирмацији православља, изузев отпор католичанству, био је и јака брана богумилству у настојањима за ширењем ка западу Европе. Зато не чуди што је манастир Тисман, на чијем је челу управо он био, једина архимандритија у Влашкој све до 1638. године, са улогом ''лавре свих манастира са румунске земље''.

Из још недовољно разјашњених разлога, Никодим се крајем XIV века склања у арадску жупанију, код каштелана града Вилагоша, Дмитра- брата Краљевића Марка. Могуће је да се одговор на то питање крије у околности да се 17.5.1395. године на Ровинама одиграла битка у којој је Бајазит претрпео пораз од Угра, а Краљевић Марко и Константин Драгаш, његови вазали, изгинули. Прешавши Дунав поражени Бајазит смогао је снаге да опустоши прибрежно видинско подручје, погуби цара Шишмана, заточи господара Видина Срацимира и земљу прикључи Османском царству. Или се можда одговори налазе у опасности освете због учешћа деспота Стефана Лазаревића на страни Турака у борби код Никопоља 1396.године, уз давање значајног доприноса Бајазитовој победи, мада не треба искључити ни околност војевања влашког војводе Мирче против Османлија, који усред битке, видевши да крсташи губе снагу, с влашком војском прелази на Бајазитову страну. Било како било, тек Никодима затичемо у Тисману поново 1405.године, где налази мир окончавши посао преписивања у српској редакцији Четворојеванђеља чији оригинал, похрањен у Националном музеју у Букурешту, садржи забелешку: '' Поп Никодим на Угрсцјеј земли в лето шесто тогова гонение''.Ради се о тексту украшеном вињетама и иницијалима у злату, обима 322 пергаментна листа, чуваном и Тисману до 1884. године, а у Русији од 1916. до 1956.год. Румунски истраживачи местом његовог настанка означују Водице /Раду Константинеску/, Прислоп /В.Ватасијану/, док Ђ.Сп.Радојичић сматра да се ради о месту Ширија, Вилагош (79). Преовлађује став да је у питању препис јеванђеља са двора Јована Срацимира, чуваног у манастиру Водица.

После ослобађања из Тамерлановог ропства сестре Оливере 1403.године, да би њен кратак опоравак био забележен у манастиру Манастирица, од исте године заменивши турско вазалство, по погибији Бајазитoвој, угарским /пре 15.4. 1404. године/, деспот Стефан Лазаревић издаје даровну повељу за манастире Тисман и Водицу, сигурно и као знак подршке очувању православља с друге стране Дунава. Повеља садржи следећи текст:

'' Милошћу сведржитеља Бога ја, Стефан, у Христа благочастивом вером, после ступања на власт израније насталих деспота, многом тегобом држан /бејах/ од /разних/ народа.

Људи мали и велики, заједно и манастири и иноци, скупа невољама држани бејаху, као и ја. А када се изволи доброме Богу да походи људе своје, преводећи их из тесноте у пространство, из немоћи у снагу, и из туге у весеље, преведе и мене по својој благости из покорности на слободу и од мањег престола на виши.

Тада и ја слободу дадох манастирима и свакоме свој углед. Међу њима нађох и манастире у Влашкој земљи који се помоћу мог блаженог родитеља саздаше- храм Пречисте Богородице на Тисмани и Антонија Великог на Водици. Метохе које имаху у области царства ми,- слично као и други у заборав и пустош

потпуно претворени,- њих обновивши благоизволи царство ми да опет приложи раније реченим манастирима. А њима су имена ова: Три Брода, Хановци Дражевци, Крушевица с Духовцима, Изворац, Барич, Бикин, Пониква, Попорате.

Њима и веру дадох да људи који бејаху црквени пре пустоши, било где да се нађу, или у земљи царства ми или међу Угрима, да слободно иде свако на своје место и нико од властеле царства ми да не може никога зауставити, нити да му што задржи, и да су слободни од глобара и од сваке најезде властеоске. Уз то, ако неко побегне из земље царства ми у Угарску земљу или у Бугарску, било мој човек или мојега властелина, па пробави тамо три или две или једну годину и усхтедне да се врати у горе речена црквена села, нека је слободан да пређе. Осим ових кривица: ако је царству ми нешто испакостио, или мојега властелина покрао, или ако је убица, или светињекрадљивац, или роб купљен на имању, или ако је отео девојку. Таквом да се не даје слобода према написаноме. Ако ли буде нека осим ових горе речених кривица, да дође царству ми ко буде иконом у горе реченим селима и да ме извести за кога говори да му дам веру.

Све ово горе речено вером и заповешћу потврђује царство ми да буде непромењено и непоколебимо за живота попа кир Никодима, такође и после смрти његове, за све године живота царства мојега. После промене мојега царства по заповести Божијој, онога којега благоизволи Бог да мојега престола наследник буде, молим нека сачува ово горе речено и сам грех да не прими и наш спомен да не угаси у тим манастирима кроз векове.

Све ово написа се заповешћу господина деспота Стефана године 6945, индикта 14.

Милошћу Божијом Господин свих Срба и Подунавља Деспот Стефан.'' (80)

Чедомиљ Мијатовић налази да се у овом случају ради о ''препису који су ваљда калуђери за какву своју потребу направили'', на шта указује и датирање у 6945. односно 1437.годину, десет година после смрти Стефанове, можда датум израде преписа, а по Мијатовићу је у питању погрешка у писању треће цифре за годину, односно да исправно треба да стоји 6915.године, што би ову повељу чинило основном у односу на ''комплементарну'' војводе Мирче који исте године издаје исправу о забрани трећим лицима риболова у Тисманској реци и испаше стоке у окружењу (81). Он налази да је повод томе био сусрет Мирче и угарског владара Жигмунда, уз присуство Стефаново 1406/1407. у Северину, када се ''енергични и неуморни Никодим окористио доласком све тројице ктитора својих манастира у Северин, такорећи на доглед Водици и Тисмени'' (82).

Овде се може поставити питање, уколико су Стефановом повељом обухваћена села и на десној страни Дунава, Браничево, зашто су изостављени поседи са исте стране у окружењу Манастирице, такође ситуиране у Подунављу? Изузев што би се могло сматрати да је то регулисано другим исправама, будући да ове говоре о поседима у земљи Влашкој, један од разлога ћутања Стефановог био би и тај што посед Манастирице није био у његовој ингеренцији. Како онда тумачити да је управо ту прибежиште нашла његова сестра Оливера? Одговор би се могао назрети кроз околност да је овај манастир сазидан на месту названом именом Шаина, крај потока и речице, насеља и земљишног комплекса који су низ столећа потом носили ово име. Константин Јиречек наводи да је један од војвода

деспота Стефана имао турско име Шахин /персијски:соко/.- ''први пут јавља се он 1399. године у Јагодини као Шаинац међу властелом госпође Јевђеније и њених синова; на двору деспотовом био је виђена личност већ 1406. године; у борби с Мусом, сином султана Бајазита 1413.г. беше Шаин један од војсковођа; 1423.године присуствовао је као сведок склапању мира с Млецима; једна кула на смедеревском граду зове се и данас Шаинова кула'' (83). У ширем окружењу данас, поред потеса Шаина задржан је и топоним Соколовица, у реону села Река, што такође може бити путоказ до великаша деспота Стефана као имаоца земљишних поседа на којима је подигнут манастир и нашла уточиште деспотова сестра. Можда и у том детаљу треба тражити основа повлашћеном статусу хришћана у овом делу Османске империје, у крајевима са статусом султанијиних поседа, о чему постоје писани трагови из 1530.године. На подручју Кључа и Неготинске крајине органи локалне самоуправе оличени су у хришћанским кнезовима, којима је, између осталог, признато право изјашњења о смртним казнама изреченим припадницима њихове вере од стране кадије или бега, а прикупљена новчана средства била су намењена финансирању рада библиотеке султанове истанбулске Аја Софије (84). Специфичан положај Кључа и Неготинске крајине уочљив је и из периода после смрти мађарског вазала деспота Стефана Лазаревића. Ове области нису биле обухваћене турским пописом 1454-1455.године, на основу чега неки историчари мисле да су кладовско и неготинско окружење чинили ''прекодунавски део Северинског баната'' под угарском доминацијом.(85). Било како било, иза новог савеза деспота Стефановог са Угрима, од 1404.године, као што и Никодим сведочи својом забелешком, престају прогони православних хришћана, уз јачање и привилегије православних црквених заједница на угарској земљи, а то отвара пут настојањима Мађара да се супротставе исламским претензијама на северозападном Балкану, како се испоставило довољно силовитим да једно столеће касније свој истурени бедем на Дунаву код Кладова назову Победа ислама/ Фетислам.

4. НАСЛЕЂЕ СВЕТОГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ

И после смрти игумана Никодима /26.12.1406.г./, манастири чији је он утемељитељ имали су изузетан значај за одржавање веза Срба у расејању. Зато Жигмунд, краљ угарски /1387-1437./, са значењем потврде тежњи за одржањем прихватљивог степена верске толеранције 1418.године, непосредно пред боравак на подручју Кладова, монаштву манастира Водице на југоисточној угарској граници, у Влашкој, дарује право да ''по његовим областима могу напасати своја стада и све друге потребе набављати'' (86). Тиме се стварају и повољни услови за исељавање Срба на леву страну Дунава у случају прогона исламских освајача. Благонаклон став угарског дуговечног владара према православљу огледа се и у повељама о потврди привилегија за Никодимове манастире Водице и Тисман, датираним, према Ч.Мијатовићу, 14.7.1418.г, 29.9.1420. и 28.10.1429.године (87). Последњим од ових аката, за који аутори из новијих времена, сматрају да је начињен

1428.године (88) потврђују се раније дате привилегије, уз навођење израза воље првобитног дародавца, кнеза Лазара:

'' И још сазнадох истину како је отац деспота Стефана, кнез Лазар, дао овим црквама села у Српској земљи за његову душу, и то Пресветој Богородици Тисманској и светом оцу Антонију Водичком, а села су: Кисељево, трг са царином, и виноградима и ливадама и са свим мајурима и приходом слободно, такође и друга села Поповци и Марјан и Дрмно на Млави и Кличевац на Дунаву, и у тим селима даде са виноградима и воденице и њиве и ливаде и са свим мајурима и приходима слободно. То се даје Пресветој Богородици Тисманској и светом оцу Антонију Водичком и попу Никодиму, и који ће од сада бити његови занавек и његових калућера који ће у тим црквама пребивати. Тога ради им и ја дадох села да су им слободна и на корист са свим приходима од сад па до века.'' (89).

Таква пажња Жигмундова, посматрано са верског аспекта, могла би имати трага у романтичној приповести забележеној 1657.године од стране Павла из Алепа, пратиоца антиохијског патријарха Макарија у посети Тисману: ''Жигмунд је од Никодима затражио да са одеждама и јеванђељем у руци, прође здрав и читав кроз огањ. Пошто то Никодим учини пред царем и остаде неозлеђен, добије скупоцене дарове, тридесет села и много новца за градњу манастира'' (90). Уколико пак превагу дамо политичким разлозима, онда се издавање повеље треба сагледати као Жигмундову тежњу да после смрти деспота Стефана Лазаревића и на овај начин утиче на стабилизацију ситуације на јужној граници, уз са друге стране лимитирајући акт из 1428. године којим је поново успоставио важење одлуке краља Лајоша да племићки посед и титулу могу добити само Власи-римокатолици (91). Свакако да је он имао интерес да ојача мађарске позиције у Северинском банату који је управо он обновио 1409.године и поверио га на управу Филипу Сколарију из Фиренце, градитељу низа утврђења на Дунаву, од Турну Северина до Рама. То се нарочито чинило знaчајним јер су, по мађарским изворима, Турци већ пре 1419.године саградили преко пута Турну Северина, у Кладову- Новиград- Нојхаус, јако утврђење Фетислам (92). Иначе, мађарско милосрђе према православним хришћанским заједницама није било изум Жимундов, веч је у томе имео узора у краљу Стефану Првом /997-1038./, кога је васељенски патријарх у Цариграду 2000.године прогласио свецем, имајући у виду његова доброчинства према православној цркви, оснивао манастире за грчке калуђерице и куће за ходочаснике у Цариграду (93).

И Сибињанин Јанко /Јован Хуњади/, по легенди записаној у Савинском летопису из 1687.године, син деспота Стефана Лазаревића, северенски бан, по мађарским изворима ванбрачни син краља Жигмунда, иначе припадник племићке породице влашког порекла,1444.године из Оршаве упућује писмену потврду слободе вероисповести и даровних поседа које је својевремено кнез Лазар дао Водици и Тисману:

'' Јанош од Хуњада, војвода ердељски, жупан Секула и Темишвара и над свом краљевства угарског војском највиши капетан. Дајем на знање овим нашим отвореним листом свим нашим црквеним људима, свим старешинама и свој властели, жупанима, порколабима и цариницима и сваком човеку који ми је послушан. Сваки човек да се чува и да не дира монахе попа Герасима, светог Антонија и Пресвете Богородице Тисманске, јер сам их сам узео под своју руку да

их заштитим од сваког човека. Мојом речју дадох шта је било право тим манастирима и сада да им је слободно, и села и сви мајури што их имају, и виногради, и воденице, и ораси, и ливаде црквене близу манастира светог Антонија Водичког. Село Жидовштица и Сушица и Преклечевци, и Поток, и Жарковци, и на Водици Бахнинци и Јелховица, а у Блатничком судству на Дунаву Кумански брод, и у Блатници Сагавец, и други Сагавец, и Иестичево, и Топорно, и Согоно, и наспрам Ципра блато звано Бистрец и уз њега два села, оба Калугеровци. И у Жалешком судству село Плоштина, и Черешево, и Турченовци и Леурдо, и у Журцима Пекалешти, и од Белегешти и Вале Ларга, и Струмита. И на Жули село Чаури, и Унгуреи и Душешти. И на Тисмени село Тисмена и Србшори. И на Извирини Подјени. И на Жалешу Аркани, и Тамшешти и Балепти и Расов. И још нађох да је Бистрица прво црквена била. И на њихово мољење и дату реч ја ослободих попу Герасиму и манастирима да им је то у баштину и да им је у рукама све што улази у мајур у Бистрици. И царина од трга и пролазна царина да иду попу Герасиму и калуђерима Водичким и Тисманским, да располажу свим приходима што их има у Бистрици а такође и одасвуда, из свих села која су горе написана, и мајура, и ливада, и воденица, и у Северину и у Бистрици, и на сваком месту које је њихово, манастирско, и што у то улази, и све да им је слободно и на корист од сада па довека. И да нико не нашкоди монасима ко себи не жели зло. Ово говорим свакоме, и садашњим и оним који после буду хтели да буду моје слуге, и после нас и довека, да нико не пожели нашкодити монасима, нити људству њиховом, нити марви, и шта купују и шта продају, и на суву и на води, и свуда да слободно иду њихови људи и њихова марва и ни на једном месту царину да не плате. И што имају вршишта и вирове на Дунаву, све да им је слободно као што је прво и било, тако довека да буде манастирима попа Герасима и онима који би са њим хтели бити, и његовим калуђерима постати у овим манастирима међу убогом братијом, коју смо ми преузели да их пазимо и хранимо за њихову службу и праву веру, што нам служе право и верно. И они у својој вери да пребивају и своје законе да држе у својим црквама и да их нико не омета или кажњава за њихов закон (веру). Зато сам им дао своју реч и свега орсага угарскога на...овој нашој отвореној листини. Тога ради заповедам сваком нашем слузи, који су од сада и који ће бити убудуће, да нико не сме другачије учинити ко себи не жели зла од господства ми, него свако да их заштити и онако да их држи као што сам ја дао у мојој листини и као што их држи књига блаженопочившег цара Жигмунда. И још нађох како је отац деспота Стефана, кнез Лазар, приложио овим црквама села у србској земљи за своју душу, Пресветој Богородици Тисменској и светом оцу Антонију Водичком, села по имену Кисељево трг, са царином и са виноградима, и са ливадама, и са свим мајурима и приходима слободно. Такође и друга села Поповци и Марјане и Дрмани на Млави и Кличевац на Дунаву. И та села даде са виноградима и са њивама и са сенокосима и са воденицама и са свим мајурима и приходом слободно да припадају црквама Пресвете Богородице Тисманске и светом оцу Антонију Водичком, а сада то дајемо слободно попу Герасиму и онима који ће псоле њега бити, одсад па довека. Овако каза моје Господство свим нашим верним слугама, шпановима, порколабима, цариницима и свим... да свако пази Герасимове калуђере, и његове

људе, његову имовину и сву његову марву, и што носи и вози да му је слободно и по води и на суву и свуда слободно да иду. И нигде да не плате царину од сад па довека и нико да их не омета ни у чему, уколико не жели зло од господства ми. Ово казујем сваком човеку, и садашњим слугама мојим и који ће убудуће бити. И ко прочита ову књигу опет да је врати ономе човеку који му је дао да види... Ова се књига даде попу Герасиму у Јершави године 1444. по Христову рођењу...20. дана на потпис'' (94).

Познато је да је Јован Хуњади боравио у Оршави са крсташком војском која је, заобишавши Србију, обзиром да је деспот Ђурађ Бранковић одбио да учествује у походу на Турке и да није дозволио крсташима пролаз кроз српску деспотовину, прешавши Дунав управо на том месту, кренула ка Варни, где ће 11.новембра 1444.г.претрпети страшан пораз, краљ Владислав погинути, а Јован Хуњади повући се с бојног поља, после чега пада у заточеништво Влада Дракула (95). Могуће је да је овај гест потврде права на манастирске поседе православној хришћанској заједници, између осталог, био уприличен како би се влашки великаши приволели на учешће у походу против Османлија, јер се после тога походу прикључило 4000 влашких коњаника. С друге стране, пошто је само пар месеци раније од деспота Ђурађа Бранковића, на име залагања за следујуће склапање споразума о миру између Угра и Турака у Великом Варадину, добио ''у надокнаду'' деспотов Вилагош ''и неке друге поседе'' у Угарској, међу којима и дистрикте Kaladwa, Halmagh, Хуњади је издавањем овакве повеље могао ублажити негативне ефекте евидентно лоших односа са српским деспотом, опет у функцији анимирања Срба ван сегмента Бранковићеве деспотовине да се укључе у крсташки поход (96).

Поштујући жељу кћери Ђурађа Бранковића Маре и Катарине, влашки кнез Влад Калуђер /1482-1495./, преузео је у време када је Србија била без уатономности, обавезу старања о заштити Српске православне цркве, којим поводом је издао дародавну хрисовуљу манастиру Хиландару (97).У време када је Србија ''физички пропадала али духовно обасјавала остали свет'', средином XV века у манстиру Бистрица сачињен је препис Законика цара Душана – Бистрички рукопис- ''који је служио као уџбеник права а касније је преведен на румунски језик'' (98). То је још један доказ да је мисионарски рад светог Никодима на обједињавању православних хришћана створио плодно тле којим ће и столећима касније бити афирмисан осећај хришћанског заједништва. Румунко-српске везе учвршћене су 1501.године од стране влашког владара Радула Великог /1494-1508./, иначе великог добротвора манастира Хиландар, изградњом манастира Лапушња у области Кривог Вира, на десној страни Дунава. ''Дуга 20 а широка 8,40 метара, са округлим апсидама и високим торњем, Лапушња је имала величанствен изглед. Служила је више од четири века док зуб времена није учинио своје. Данас је у рушевинама, зарасла у коров и шибље. Од натписа су сачувана, у препису, само два, оба ктиторска, писана скоро чистим српским језиком'' (99). Такви детаљи чинили су оправданим надања припадника српског или румунског народа да че, зависно од историјских околности, спасење под репреслаијама освајача порнаћи на другој обали Дунава. У неколико ситуација попут оне из последњих дана септембра 1444.године када је мноштво Тимочана пребегло на подручје Северина,

или у четвртој деценији XIX столећа када је становништво румунског Великог острва пред страховладом румунских бојара прешло на десну обалу, у Михајловац, вршене су значајне промене етничке структуре становништва Кључа, Крајине и Северина, што је кроз мешавину двеју култура допринело стварању услова за неговање специфичног осећаја заједништва у превазилажењу егзистенцијалних проблема (100). Унук старог српског деспота Ђурађа Бранковића /1427-1456./, по сину Стефану Слепом /српски деспот од 1458. до 1459./, Ђурађ Бранковић- и сам српски деспот од 1486. до 1496. године /сви рођаци супруге кнеза Лазара, Милице, чији је предак Вукан, син Стефана Немање, а кћи Мара удата за Вука Бранковића/, пошто се кришом замонашио и добио име Максим, на позив влашког владара Радула Великог, 1503.године прешао је из Угарске у Влашку, преневши ту и ковчеге са моштима оца и брата деспота Јована /1492-1502./ . Ту је убрзо рукоположен за епископа римничког, да би пошто је прогнани цариградски патријарх Нифон напустио румунску земљу 1505. године, постао митрополит Угровлашке (101). Као некада Никодим, и Максим је имао успешну мисију измирења завађених страна, и то 1506. године измирењем владара зараћених страна- Влашке и Молдавије, Радула Великог и Богдана III- уз признавање првобитних граница и склапање мировног споразума. Њеогом заслугом се сматра договор Радула Великог и угарског краља Владислава II о обнављању савеза против Османлија (102). Максим Бранковић као поглавар румунске цркве, искористио је околност ''да су у то време румунске земље биле једине области у југоисточној Европи које су сачувале извесну унутрашњу аутономију у оквиру Отоманског царства, у којима се нису осетиле кобне последице отоманског тлачења'' па доводи ту српског калуђера, Макарија, за рад са штампаријом коју је у Венецију купио владар Радул Велики (103). Према Николи Гавриловићу, године 1508. објављен је ''Литургијар'', 1510. ''Октоих'', а 1512. године ''Тетрајеванђеље'' (104). Међутим Ђорђе Сп. Радојичић налази да је Литургијар, ''прва књига из влашке штампарије'' објављен 10.новембра 1507.године, позивом на истраживања Стојана Новаковића (105). У време владавине Њагоја Басарабе /1512-1521./, Макарије постаје угровлашки митрополит.

Руска црква придавала је велики значај Тисману, тако да 1662.године, пошто је манастир пострадао од Турака, вршачки митроплит Теодосије борави у Москви ради прибављања средстава за поправку манастира. Управо би покушаји повезивања православних хришћана уз подршку Русије као средишта пансловенства, могли бити рационални одговор на активну заинтересованост Ватикана посредством Свете конгрегације за пропаганду вере, основане 1622.г, али и кроз мисионарско деловање у Русији средином XVII века хрватског свештеника Јураја Крижанића, како за преобраћење Русије у католичанство, тако и за њену лидерску улогу у уједињавању Словена (106).

Дугорочне благодети Никодимовог деловања осетио је, три столећа касније Ђорђе Бранковић /1645-1711./, коме је манастир Тисман, као својеврсни мост православља, био уточиште пошто је, преценивши своје снаге у покушајима организовања српског устанка против Турака, ту пребегао пред Имре Текелијем и његовим заузећем Кладова 1689.године. Бранковић је био брат ердељског митрополита Саве II. Заједно с њим 20.5.1668. био је примљен у аудијенцију код

руског цара Алексеја Михаиловича у Москви, а циљ посете је покушај убеђивања руског владара да подржи план о устанку Срба, Бугара и Влаха ради ослобођења од владавине Османлија. Ђорђе Бранковић располагао је сведочанством патријарха Арсенија III да је законити наследник старих деспота Бранковића, а 7.6.1683. године аустријско-угарски цар Леополд доделио му је титулу угарског барона, потом и грофа. Дана 12.6.1689.године из Оршаве Ђорђе Бранковић издаје проглас народима ''источне и северне Илирије, Тракије, Мезије и осталих земаља'', позивајући их на устанак. Године 1689. заточен је у Кладову од стране Аустријанаца чије је интересе изневерио, а затим наставља тамновање у Чешкој, у Хебу, све до упокојења 1711.године. Писац је ''Славеносербске хронике'', пет рукописних књига на више од две хиљде страница.

Иначе, у време османске окупације, када су сви манастири били под ингеренцијом митрополита букурештанског, који је био под јаким утицајем властеле уз Крајове, ни бољари, нити епископ нису се ни у какав посао манастирски мешали .

На великом синоду у Ђулафехервару 1700.године румунска црква напустила је православље прихватајући унију са Римокатоликом црквом. Сва црквена добра румунске цркве постала су власништво унијатске румунске цркве, а о преосталим православним хришћанима бринула се српска православна црква и њени свештеници, и то углавном темишварска епископија (107). У представци коју је поднео цару Јосифу 24.јуна 1706, патријарх Арсеније Чарнојевић, тражећи проширење духовног делокруга потписује се као Arsenius Csernoevics, Archiepiscopus et Patriarcha Rascianorum, Ruthenorum et Valachorum, каква титула међутим од стране угарске дворске канцеларије није призната, па се о установљеним привилегијама говори као о праву Срба (108). Након што је Аустрија окупирала и североисточну Србију, 16.новембра 1720. године Банат је потпао под јурисдикцију митрополита београдског, да би 1731.године било извршено спајање београдске и карловачке митрополије. Тако су православни румунски верници били у прилици уживати све привилегије од стране Аустрије признате Србима (109). Тек када је српској цркви потчињена духовна власт и у буковинској и ердељској епархији, 1783. и 1786.године, карловачки архиепископи добили су право да у своју титулу унесу и ''румунски народ'' (110). Додатни кохезиони фактор била је околност да су српски калуђери, попут житеља тисменског манастира, јеромонаха Леонтија, заједно са румунским, чинили братства значајних румунских манастира (111).

Пошто је Мала Влашка потпала поново под турску власт 1737. године, српско- румунске везе су ослабиле. Османллије су управу над вазалним кнежевинама Влашком и Молдавијом током већег дела XVIII века поверили приврженицима њихове власти фанариотима, од којих су први потицалли из грчке четврти Фанар у Истанбулу. Како Владан Ђорђевић запажа у својој књизи Европа и Балкан, на румунском тлу ''епоха фанариотска трајала је од 1712. до 1821.године. За то време смењивали су се туђинци кнезови са многобројним гладним рођацима и пратњама, које су пале на народ као скакавци. У исто време Порта је удесетостручила данак обеју кнежевина. Грчки калуђери у многобројним задужбинским манастирима постадоше власници огромнмог парчета земље у обема кнежевинама. Велики приходи тих манастира нису употребљени на добротворне

циљеве у земљи, него су слати да увећају имање грчких манастира у Светој Гори и Јерусалиму'' (112). У време руске привремене управе над румунском црквом 1806-1812, на иницијативу руског изасланика у устаничкој Србији Константина Константиновича Родофиникина, иначе Грка пореклом, те уз учешће такође фанариота, митрополита Београдског Леонтија /1801-1813./, спровођене су активности на уједињењу Влашке, Молдавије и Србије, а кандидат за кнеза био је фанариотски влашки владар Суца. Томе је ишла у прилог околност да су на челу Београдске и Ужичко-шабачке епархије били Грци, те да је по укидању Пећке патријаршије, од 1776.године Цариградски патријарх имао црквену власт у Србији. Руски притисци такве врсте били су главни разлог за пропаст српско турских мировних преговора, отпочетих крајем новембра 1807. у Београду, а окончаних сусретом српских и турских изасланика у Голубињу на Дунаву октобра 1808.године. Карађорђе, по руским сугестијама, није прихватио понуду султанову ''да Србима да такво устројство какво они сами желе''- висок степен аутономије- изнету посредством цариградског патријарха и видинског архијереја Аксентија, црквеног управитеља у Тимочкој крајини (113). Следујуће стравичне османске репресалије донеле су, по слому устанка, масовна убиства, прогоне и паљење манастира Вратна и Буково 1813.године. Такве прилике Фанариоти у Србији сматрали су погодним за богаћење и под притисцима њихових црквених великодостојника. Како Радослав Грујић налази, свештенству и народу судили су сами како су хтели, свештенике тукли, везивали, затварали и окивали у гвожђа, а ко би покушао одупрети се њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. Османлије нису презале од постављења неуких и неморалних људи на високе положаје у српској цркви; у то време десило се да Реџеп паша именује за митрополита једног ''неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Ада-кале на Дунаву био пандур и буљукбаша'' (114). Међутим то није чинило препреку да већ почетком XIX века српски хајдук Гица под вођством Тудора Владимирескука учествује у народном устанку у Влашкој, почев од јануара 1821.године. Овај румунски револуционар својевремено се са успехом борио заједно са Русима и Србима у Првом српском устанку, нарочиту храброст показавши у борбама за Кладово, када је спречио постају на Ада калеу да притекне у помоћ турској војсци у Фетисламу (115). Када је Тудор убијен, хајдук Гица скупа са његовим братом, Павлом Владимирескуом, преузима вођство над групом од око хиљаду бораца, са упориштем '' у главном утврђењу при манастиру Тисмани'' (116). У прво време нижу се успеси, нарочито у борбама против Турака на реци Жиу 6-7. јула 1821, па руски посматрач А.Пини Гицу назива ''господарем у планинама Мехединц који свакодневно налеће на Турке'' (117). Убрзо јењавају успеси устаника и наставља се османски терор од којег је народ често уточиште тражио код манастира на румунској земљи. Фанариотски режими на тлу Румуније успели су да огромне земљишне поседе прогласе ''имањима светих места'', тако да је приход од њих припадао грчким манастирима. Зато је први законски акт владе председника Коголничануа био предлог секлуаризације манастирских имања, која су обухватала петину румунске територије, тако да указом кнеза Кузе од 17.децембра 1863.године свма

манастирска имања у Румунији постају државна, а манастири, изузев најзначајнијих по процени власти, претворени су у болнице и казнионе.

1864. године, 12. децембра, одлуком румунског владара основана је румунска митрополија и румунска црква отцепљена је од српске. Али, у складу са традицијом, почивајућом на Никодимовом мисионарском и дипломатском раду на зближавању припадника два народа, од стране заступника румунске и српске владе у Букурешту је 20.јануара 1868.године потписан уговор којим ''Његово височанство кнез Румуније и Његово височанство кнез Србије, узајамно одушевљени жељом, подједнако искреном, да збију што је могуће више везе пријатељства и потпуне слоге, које су и до сада трајно постојале између њихових земаља'' успостављају савезништво (118).

Јеромонах Стефан 1839. године, на ћириличном писму а на румунском језику, са полазиштем у старијем- Партенијевом житију нашег светитеља, изаткао је приповест о подвижничком раду светог Никодима која на православљу својствен начин зрачи величањем темељних хришћанских вредности. Уосталом, то примерено наглашавају и речи декана Световладимирске духовне академије у Керствуду, Њујорк-Јована Мејендорфа, који као коментар богате преписке Никодимове са трновским патријархом Јефтимијем, на богословске и етичке теме, насловљен ''Овсјех и за всја''- ''За све и ради свих'', указује да су монаси исихасти били ревносни учитељи балканских народа у истинама православља које је сједињавало Грке, Србе, Бугаре и Румуне у једно схватање и доживљај хришћанске благовести и у јединство црквеног живота (119). Паламина проповед да ''велико виђење Светлости господњег преображења припада тајни Осмог дана, то јест будућег века који ће се појавити после завршетка овог света'' (120), његово учење да будућем веку живота није својствена смрт већ бесмртност, нити време већ вечност, елементи спојиви у мистичном животу, те да је превладавање смрти истинско дело човечанства, како нам сугерише Исак Сирин, стазе су којима се сигурно корача на путу јединства вере и разума- '' у целокупној богољудској икономији које обухвата и тварно и нетварно биће, само су два елемента слободна и активна- Бог и човек. Везом ових двају праелемената и полова бића, динамиком која постоји између њих, одређена је целокупна судбина света, целокупно домоустројство спасења. А сва остала начела и силе које учествују у овом домоустројству, играју у њему само потчињену улогу, и само су помоћне и секундарне, не само у односу на Бога, већ и у односу на човека'' (121). Пут светог Никодима светла је нит преображења у опште добро људских настојања да превазиђу границе и поделе које им је прошлост поставила. Исихасички наук о истинама православља који је Никодим проповедао, опредељеност за заједништво у вери српских и румунских велможа, те воља аустријских и угарских владара и војсковођа римокатоличке вероисповести да подрже рад манастира Тисман, а три века касније и омогуће привилегије православним Србима, као и сугестива суздржаност османских завојевача од мешања у управљање хришћанским богомољама и заједницама у ђердапском Подунављу, допуштају нам да дело исихаста са Балкана доживљавамо као искру суживота у предстојећим европским интеграцијама.

З А Б Е Л Е Ш К Е

(1) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Гвоздена врата Атлантиде, Београд 2005, и од истог аутора, Сви ђердапски мостови, Кладово 2002, с.7-14. и 77-78.Овај рад са српске стране Дунава има за предмет подручје Ђердапа, по преовлађујућим мишљењима омеђено Голупцем и Турн Северином,а по новијим, допируће чак до Прахова. У даљој прошлости оно је северним делом, до Текије, припадало Браничеву,а преосталим, јужним Тимочкој регији/крајини, која је раније била у склопу Видинске кнежевине.

(2) Игуман Филарет Петровић, Манастир Вратна, Весник Српске цркве за 1891. годину, с.298, фуснота 1).Његове тврдње иначе ваља примити с резервом, имајући у виду, између осталог, да у истом тексту, на истом месту Рациарију погрешно смешта у данашњи Радујевац крај Прахова, те да ''налази'' како је римски ''цар Карус (III век) кроз овај предео провео из Дакијско- карпатске низије 200.000 Срба које је населио у источној Дарданији и Тракији''.

(3) Према тексту Евсевија из Цезареје, Црквена историја,VIII, 17, превод сачинио Срђан Шаркић, Правне и политичке идеје у Источном римском царству, Београд 1984.г, с.140-141.

(4) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968.г, с.88. О ставовима Атанасија Александријског: Срђан Шаркић, правне и политичке идеје у Источном римском царству, Београд 1984, с.209.

(5) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968, с.72

(6) Исто, с.72. Христов монограм из Виминацијума репродукован је на насловној страни часописа Viminacium 13-14, Пожаревац 2003.

(7) Јакоб Буркхарт, Доба Константина Великог, Сремски Карловци- Нови Сад 2006.г, с.313.

(8) Атанасије Александријски, Historia Arianorum ad monachos 51, PG 25, col.7563-756. Цитирано према: Срђан Шаркић, Правне и политичке идеје у Источном римском царству, с.209-210.

(9) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968.г, с.80-81.

(10) Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с.88. О наеељу Соколовица: с.185 и забелешка 258).

(11) Исто, с.185. и с.176-177.Ђ.Јанковић запажа: '' Алка на доњем делу имала је наменску природу да се за њу нешто везује или провлачи. Пошто ни на једном /штапићу/ нису откривени никави трагови излизаности, то се кроз алку прповлачило нешто мекше од бронзе, као што је коса /одсецање косе приликом крштења?/ нека тканина, конац или слично''. Имамо ли пак у

виду идентичну представу сунца на Аполоновом бродићу са тзв.костолачког амулета (сунчев круг или прстен), с тим да се ова код бронзаних шипки, за разлику од прве, налази при дну, а не при врху, могло би се сматрати да оличава тзв ''сунце подземног света'', везано за широко распрострањен култ мртвих на овим просторима, почев од културе Лепенског вира,па до данашњих дана.

(12) Исто, с.176, забелешка 235, према Ј.Ранков, Ђердап, с.76-77, кат.бр.204, погрешно опредељен у III в.- локалитет Равне. Штапић из Кладова приказан је у књизи Ђорђа Јанковића, с.252, Т.XVIII, бр.7, локалитет Доње Буторке.

(13) Исто, с.166.(14) Исто, с.174.(15) Исто, с.98-99. и 94. Ђ.Јанковић примећује да су јужна половина тврђаве,

као и простор јужно од тврђаве коришћени за гробље у XVI и XVII веку, а неки гробови били су укопани у јужну кулу и кулу-цркву, која је можда и тада коришћена за цркву. Како је на истом потесу пронађен и ''Дагон из Кладова'' риболико божанство са човечијом главом која асоцира на сунце, могло би се претпостављати да је исто ''свето место'' за античке градитеље било предодређено да буде богомоља, без обзира на преовлађујући вид веровања.

(16) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, с.88, према тексту Cod. Iust.Novellae, XI (ed. Kroll, Berolini 1895.)

(17) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, с.88. и фуснота 30, позивом на Cod.Iust. Novellae, XI / ed.Kroll. Berolini 1895/.

(18) Ненад Радојчић и Васоје Васић, Археолошко путовање Ђердапом, Београд 2003.г, с.51/52.

(19) Isto, s.61.(20) Мирослав Брант, Ошта повијест Средњега века, књига прва, Загреб

1980.г, с.113.(21) Светислав Првановић, Тимочко-кучевски кнез Борна, оснивач прве

хрватске државе, Развитак бр.5-5, Зајечар 1962.г, с.71(22) Исто, с.75 позивом и на Ферда Шишића, Повијест Хрвата у време

народних владара, Загреб, с.316.(23) Исто, с.74, позивом на Ф.Шишића, с.310. Иначе, и Мирослав Брант у

Општој повијести Средњега века, с.239, констатује да су се у устанку на страни Људевита Посавског у Панонији, поред Хрвата и Словенаца учествовало и ''српско племе Тимочана'', док је ''далматинско-хрватски кнез Борна остао веран Францима и помогао њиховој коначној поведи''.

(24) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Загреб 1970.г, с.234.(25) Наведено према: Драгана Спасић- Ђурић, Споменица Парохије

костолачке, Viminacium 13-14, Пожаревац 2003.г, с.217. Милош С.Милојевић пак у једном критичком осврту на политику кнеза Лазара, овако коментарише његово повлачење из Призрена: ''Основав престоницу своју на имању своје жене и тастовом, у овој је основао и митрополију крушевачку; а да би забашурио траг губитка Браничева, он је, као што је император римски Аурелијан око 259.године по Христу, изгубив Дакију,

или данашњу Румунију, назвао Дакијом један део Србије, захватајући Ниш, Софију, Видин и т.д.- назвао је један део области Голубињске и Кучевске, Браничевом, основао у овоме и епископију св. Николе, као што је она тамо, и подигао млоге манастире...'', М.Милојевић, Наши манастири и калуђерство, Београд 1881.г, с.40.

(26) Радослав М.Грујић, православна српска црква, Београд 1921.г, с.10.(27) Податак о налазу заблежен према приповести мештанина Велеснице

Драгише Поповића, старог 47 година,од 28.8.2006.г.(28) Ненад Радојчић и Васоје Васић, с.56.(29) Исто, с.29.(30) Светислав Првановић, с.75, с позивом на рад: Васињевски В. И Јернштет

Ј, Кекаумени стратегикон, 1896.г, преузето из дела Љ.ЈОвановића- О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909, с.115.

(31) Мирослав Брант, с.345.(32) Исто, с.436.(33) Историја Мађара, Петар Рокаи и група аутора, Београд 2002.г, с.48.(34) Радослав М.Грујић, Православна српска црква, с.35.(35) Историја Мађара, Petar Rokai и група аутора, Клио Београд 2002.г, с.84.(36) Синиша Мишић, Земља у држави Немањића, с.144, цитирано према:

Синиша Мишић, Краљ Стефан Урош Други Милутин и Бугари, Браничевски гласник бр.2, Пожаревац 2003-2004 г, с.9.

(37) Ненад Радојчић и Васоје Васић, с.36.(38) Илустрација објављена у књизи Маринка Пауновића, Ђердап и Тимочка

крајина, Загреб 1970.г, с.315.(39) Владимир Р. Петковић, Преглед цркава и манастира кроз повесницу

Српског народа, с.57.(40) Ненад Радојчић и Васоје Всић, с.52.(41) Ненад Радојчић и Васоје Васић, с.65.(42) Приповест о Душановом благу забележена по казивању Слободана

Гроздановића, адвоката из Неготина, 6.5.2003.г.(43) Ненад Радојчић и Васоје Васић, с. 68.(44) Исто, с.57-59. (45) Исто, с.72-73.(46) Ђердапске свеске III, Београд 1986.г, с.372.(47) Радослав М.Грујић, Православна српска црква, с.34.(48) Радован Казимировић, Наше народне шаре, Београд 1930.г, с.21, позивом на беседу М.Валтровића објављену у Гкаснику Српског ученог друштва Београд 1875.г, књига 41. (49) Београдски дневник Данас, 9-10.9.2000.г, с.30, интервју са епископом

тимочким Јустином (Стефановићем): ''Црква треба да сачека са оглашавањем око избора''. Склони смо поверовати да је Његово преосвештенство г. Јустин учинио искорак ка другачијем схватању, манифестван између осталог пристанком да 2006.године постане почасни грађанин града Зајечара, маколико се чинило нелогичним да неко добија статус почасног грађанина или просто речено радо виђеног госта, у граду у којем је добрано загазио другу деценију бивствовања. Неспорно је да

је наш епископ дугогодишњим радом успео помоћи епархиотима да превазиђу стање ''спавања дубоким сном'', како је у наведеном интервјуу осликао прилике у Зајечару- '' чврсто утемељеном на материјалистичкој идеологији''. Епископово пак речито ћутање поводом апела из 2004.г. да подржи иницијативу за обележавање 600.годишњице престављења Преподобног Никодима Тисманског приступањем градњи једне цркве макар и брвнаре у кладовском старом граду или на другој погодној локацији, могло би бити сагледиво кроз околност да је приоритет дао подизању храма у седишту Тимочке епархије, настојећи да учврсти бедеме православља тамо где сматра да је то најпотребније. (50) По казивању Јулке Текелеровић из Текије и београдског архитекте Наталије Павловић, такође из овог места.(51) Василије Татакис, Византијска философија, Београд 2002.г, с.146-148.(52) Ханс Георг Бек, Византијски миленијум, Београд 1998.г, с.247(53) О овоме више: Георгије Острогорски, Историја Византије,VI, Београд, с.477 и даље.(54) Василис Татакис, с.239-240.(55) Теодор Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Сл.лист СРЈ, Београд 1996, с.470-471.(56) Јустин Поповић, Житија светих за јуни, издање Манастира Св.Ћелије код Ваљева, 1975, с.351.(57) Јефтимијева писма Никодиму, видети: Kalkuzniacki, Werke des Patriarchen, 205-224.(58) Видети: Прота Ник.Ст.Казимировић, Црквени споменици у Крајини, ''Венац'' бр.9-10, 1922.г, с.719.(59) Према румунским изворима: Бранка Кнежевић, Манастир Манастирица- предање и историја, САНУ-Историјски институт, саопштење XVII/1985, с.164.(60) Јустин Поповић, Житија светих за децембар, 1977.г, с.760. Тврдња да су источни крајеви Лазареве земље били у близини Кладова непрецизна је из разлога што је Браничево као Лазарева српска земља имало границу у односу на Кладово, које је био у склопу видинске кнежевине /1365, покорене од стране Мађара и изложене покатоличењу/, пар десетина километара узводно од Кладова.(61) Ђорђе Јанковић, с.99, фуснота 156.(62) Бранка Кнежевић, Манастир Манастирица, историја и предање, Саопштење са научног скупа САНУ XVII/1985, Историјски институт III 1394/17, с.164. (63) Према обавештењу духовника манастира Манастирица, синђела Максима Стевановића, од 22.11.1990.г. По ослобађању Србије отоманске власти да се претпоставити да је манастир био у функцији до седамдесетих година XIX века, а потом као мирска црква, све док му до осамдесетих година истог столећа свод није препукао и средина се срушила, па је затворен за даље служење, све док није саграђена нова црква, како запажа Бранка Кнежевић у раду Манастир Манастирица, предање и историја, с.165.. Нажалост и ова нова црква имала је исту судбину јер јој је осамдесетих година XX века свод наново препукао, вероватно због клизишта испровоцираног разорним земљотресом чији је

епицентар био у Румунији. У току су радови на окончању обнове манастирске цркве, на месту претходно пострадале.(64) Наведено по Светиславу Првановићу, Порекло Тимочана и тимочког дијалекта, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1970.г, с.109.(65) Дамаскин Миоч, Културне везе између Влашке и Србије у XIV и XV веку, с.308; превод са румунског С.Јанковић (66) Ђ.Сп.Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, 1962.г, с.34(67) Народна песма објављена у Бугарском зворнику 1872.г, цитирано према: Чед.Мијатовић, Српски одзраци румунске историје,с.20. Летопис матице српске 1896.г.Нови Сад. Књига 187, свеска трећа.(68) Митрополит Нестор Ворническу, Преподобни Никодим из Тисмане, ктитор светих богомоља, извод и превод из ''Митрополија Олтениеј'' бр.11-12, 1976.г, с.923-931.(69) Препис сачинила Драгана Тодоровић, Неготин, према тексту објављеном од стране Чед.Мијатовића, Српски одзраци из румунске историје, Летопис Матице српске књ.187, свеска трећа, 1896.г, Нови Сад..(70) Наведено према Ђ.Слијепчевићу, Историја Српске православне цркве- Од покрштавања Срба до краја XVIII века, издање БИГЗ, Београд 1991.г, с.174.(71) Г.Острогорски, Историја Византије VI, s.484, 503(72) Чед.Мијатовић, Српски одзраци из румунске историје, с.35.(73) Историја Мађара, група аутора, Клио Београд 2002.г, с.84.(74) B.P.Hasdeu, Istoria Critica a Romanilor, 81.(75) Alexandri, Romania Literala, XIV(76) Митрополит Нестор Ворническу, Преподобни Никодим из Тисмане...(77) Препис сачинила Драгана Тодоровић, према тексту објављеном у ''Српским одзрацима...''(78) Н.Ворническу, Преподобни Никодим из Тисмане, ктитор светих богомоља, Митрополија Олтениеј, бр.11-12, с.923-931.(79) Жива Милин, О српском калуђеру Никодиму и о његовом рукописном четворојеванђељу преписаном 1404-1405. у манастиру Водица у румунској земљи, Темишварски зборник бр.3, Матица српска Нови Сад 2002.г, с.153.(80) Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, приредио Ђорђе Трифуновић, СКЗ Београд 1979.г, с.167-168.(81) Чедомиљ Мијатовић. ''Српски одзраци...'' с.23-24.(82) Исто, с.24.(83) Константин Јиречек, Историја Срба, Београд 1952.г, седмо поглавље друге књиге, текст уз напомене 173,174. Село Шаина (Schaina) помиње се у протоколу жалби општина и грађана на поступке цивилних и духовних власти Вршачко –карансебешке епархије 1736.године, Архив САНУ Сремски Карловци ПМ ''А''441/1744-5. Жалба мештана сачињена је у Кладову 19.3.1736.г. у присуству кнеза Луке. Срета Пецињацки, наишавши у овом спису на помен калуђера Свете Тројице погрешно држи да се ради о лицу из Блатског манастира, неосновано закључујући ''мада се у претходној реченици помиње црква (у притужби мештана Шаине), очигледно је ипак да се ради о Блатском манастиру''; ''Неколико података из Неготинског и Вршачко-паланачког диштрикта у 1736. години'', Развитак бр.1, Зајечар 1969, с.74. и напомена

10.Према резултатима истраживања Олге Зиројевић, у Видинском санџаку у XVI веку било је много соколара /1569.године укупно 468 њих/, од којих је један, са сином и братом живео у селу Шаина. Соколари су били нарочито цењени припадници турских војних редова, а није немогуће да је Стефанов велможа Шаин управо по припадности том реду, било његовом или његовог претка, и носио име. Видети:Олга Зиројевић, Општина Кладово у периоду турске владавине /до 1683.године/, Баштиник бр.1, Неготин 1997.г, с.20.(84) Кључ и Неготинска крајина припадали су султанији, а за врховног старешину имали су бега који је становао у Кладову. Цео тај предео имао је од султана нарочите повластице и засебну хришћанску управу са два кнеза хришћанина, од којих је један становао у Кладову а други у Неготину. Уз бега је у Кладову живео и кадија, али он и бег нису могли осудити на смрт хришћанина док не би саслушали надлежног кнеза. Кнежеви су од народа покупљени данак предавали бегу у Кладову и он га је одмах отправљао у Цариград. Осим тога бегу је издавана храна и остало за његових 12 људи и толико коња, а кнежеви су имали свог буљубашу и 30-40 или 50 људи, који су одржаваки ред у кнежини. Цео је овај предео био предат султановим кћерима. За Крајину и Кључ је забележено да су имали повластице сличне онима у Влашкој. Према белешкама Вука Караџића у овим кнежинама нису управљали Турци, него се о управи Крајине старао кнез који је живео у Неготину, а о управи Јључа, онај кнез који је по свој прилици имао седиште у Кладову. Оба су кнеза купила порез и остале данке, па су одређени новац предавали бегу у Кладову и он га је слао у Истанбул- извод из рада Косте Јовановића, Насеља и порекло становништва, Крајина и Кључ, Срспка краљевска акдемија, Српски етнографски зборник, књига LV, Београд 1940 г, с.7-8, с позивом на писања митрополита Стратимировића, Меријажа и Вука Караџића.(85) Позивајући се на Јована Н.Томића и две повеље угарског владара Жигмунда, везано за угарску тврђаву Новиград крај данашњег Кладова ( Новиград-Кладово-Фетислам, Глас Српске краљевске академије LXX, други разред 43, Београд 1906.г, с.5,9/, тезу о мађарском суверенитету манифестованом влашћу над Северинском бановином простирућом на обе дунавске обале код Кладова заступа Душанка Бојанић Лукач: Нова сазнања о Крајини, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Кладово-Неготин 1984. г, с.40. (86) Детаљније: Радослав М.Грујић, Војводина I- Од најстаријих времена до велике сеобе, Историјско друштво Нови Сад 1939.г, с.369. и даље.(87) Српски одзраци... с.25.(88) Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, с.105, с позивом на рад М.Динића, Браничево у средњем веку, Пожаревац 1958.г, с. 27-28.(89) Препис сачинила Драгана Тодоровић, према тескту објваљеном у ''Одзрацима...''с.25.(90) Paul of Alepo, The travels of Macarius, Patriarh of Antioch, London 1836, vol.II 351-354.

(91) Петар Рокаи, Последње године балканске политике краља Жигмунда /1435-1437/, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, XII/1 1969.г, с.93. Цитирано према:Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994.г, с.105. (92) Историја Мађара, Петар Рокаи и група аутора, 135.(93) Исто, с.31. (94) Препис сачинила Драгана Тодоровић, према тексту објављеном у ''Одзрацима...'' с.27-29.(95) Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, с.303.Историја Мађара аутора Петра Рокаија, Золтана Ђере, Тибора Пала и Александра Касаша /Београд 2002.г, с.154-155. казује: ''Застој крсташа искористио је султан и, уз помоћ своје жене Маре, кћерке деспота Ђурђа Бранковића, у Једрену је започео мировне преговоре са хришћанима. Он се показао као вешт дипломата јер је пристао на обнављање Српске деспотовине и тиме одвојио од његових савезника Ђурђа Бранковића, који више није био заинтересован за настављање рата. Под тим условима је закључио примирје''.(96) Исто, с.288, позивом на Chronica Ragusina Junii Restii, item Joannis Gundulae, sd. Sp.Nodilo, Zagrabiae 1893, с.289.(97) Documenta Romaniae historica, B, I, Tara Romaneasca (1247/1500.), Bucuresti 1966, с.377-380.(98) Момчило Спремић, с.356, позивом на Законик цара Стефана Душана, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, Београд 1981, 222 /Д.Богдановић/; Д.Миок, Културне везе између Влашке и Србије, с.307. (99) Светислав Првановић, Етничке промене, језик и старине у Црној реци, Крајини и Кључу, Развитак бр.1, Зајечар 1972.г, с.77.(100) Душанка Бојанић Лукач, Нова сазнања о Крајини, с.36.Наравно да измешани састав становништва није увек подразумевао хармоничне односе припадника разлличитих етницитета. Тако је забележено 1842.године на подручју кладова да је ''текијски учитељ Димитрије Рацковић имао тербу са парохом текијским Траилом од кога је, као и од примиритељног суда, био гоњен што влашки у цркви појати знао није. После ислеђења код кладушничког намесника, на путу између Кастела и Текије учитељ је нађен мртав''- Архив Србије МПС, 1842, ф.II-68. Исте школске године, према запажањима школског директора, ''у кладовској школи коју је водио Јован Петровић, показано је прилично напредовање у науци, тако да и влашка деца наизуст молитвице и друге школске предмете говоре, али без икаквог разумевања''- наведено према: Жарко Милошевић, Основно школство Тимочке крајине 1833-1850, Зборник радова Тимочка крајина у XIX веку, Књажевац 1988.г, с.168. и 159.(101) Gh.I. Moisescu- St. Lupsa- A. Filipascu, Istoria Bisericii Romine, I , Bucuresti 1957, 307. Наведено према :Арсеније Бугарски, Свети Максим (Бранковић) у Влашкој по румунским изворима, Темишварски зборник бр.3, Нови Сад 2002.г, с.9.(102) Арсеније Бугарски, Свети Максим (Бранковић) у Влашкој по румунским изворима, с.9, с позивом на изворе: Letopisetul anonim al Moldovei, Cronicele slavo- romane din sec. XV-XVI publicitate de Ion Bogdan, Bucuresti 1959, 3-14; Cronica moldo- polona, Cronicele slavo romane din sec. XV-XVI, 77-78; Grigore

Ureche, Letopisetul Tarii Moldovei, Bucuresti 1987, 80-81; Istorile domnilor Tarii Rominesti de Radu Popescu, Vornicul, Bucuresti 1963, 26; Georgije Branković, Cronica slovenilor Illiricului, Mysii cei din Sus si cei din Jos Mysii, у књизи Gheroghe Brancovici, Cronica romaneasca, Bucuresti 1987.(103) Никола Гавриловић, ''Српски калуђер Макарије, оснивач прве румунске штампарије'', у књизи Срби и Румуни, српско- румунске везе кроз векове, Нови Сад- Београд 1994.г, с.291-292.(104) Исто, с.292.

(105) Ђорђе Сп. Радојичић, Српско- румунски односи XIV-XVII века, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига Прва, Нови Сад 1956.г, с.20, с позивом на рад Стојана Новаковића, Влашко- бугарски литургијар од год.1507 /Старине ЈА XI, 1879, 207-208/.

(106) Џејмс Билингтон, Икона и секира, Београд 1988 г, с.217-218.(107) Архимандрит Иларион Зеремски, Српски манастири у Банату- њихов постанак, прошлост и одношај према Румунима, САНУ, Историјски институт III 2165, - поглавље VIII, Српска црква у Угарској у XVIII и XIX веку и њен одношај према Румунима, 1907.г, с.61.

(108) Летопис Матице Српске 1904.г, књ.223-224, с.212-220.(109) Архимандрит Иларион Зеремски, Српска црква у Угарској... с.63.(110) Исто, с.70.(111) Исто, с.90, фуснота 4.(112) Владан Ђорђевић, Европа и Балкан, Румунија од сретне Дације до абдикације кнеза Кузе, с.88-89. (113) Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд 2004.г, с.71-75.(114) Радослав М.Грујић, Православна српска црква, с.108. и 114.(115) Никола Гавриловић, Срби и Румуни, српско -румуснке везе кроз векове, Нови Сад-Београд 1997.г, с.350.(116) Наведено према: Сава Јанковић, Хајдук Гица, Развитак бр.3, Зајечар 1967.г, с.83.(117) Исто, писмо А.Пинија министру Неселроду од 17.јула 1821.г.(118) Archivele Statului, Bucuresti, fonda ’’Casa regala’’, dosie 33/1868, fol.20-21, цитирано према : Никола Гавриловић Срби и Румуни, српско-румунске везе кроз векове, Београд Нови Сад 1997.г, с.354.(119) Јован Мејендорф, О всјех и за всја- За све и ради свих, Свети кнез Лазар-Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389-1989, Београд 1989.г, с.40.(120) Омилија 34, Беседе Светитеља Григорија Паламе, т.2. Монтреал 1974.г, с.86.(121) Сергеј Хоружиј, Диптих о тиховању, Бримо Београд 2002.г, с.58.