Suparničarstvo je postojanje većeg broja lica na strani tužioca ili na strani tuženog. Svejedno da li se radi o fizičkim ili pravnim licima. Suparničarstvo postoji kada se više lica nalaze na tužilačkoj ili na tuženičkoj strani ili na obe strane.

Ono što je značajno i što ima praktični značaj jesu vrste suparničarstva i tu možemo izvršiti klasifikacije po različitim kriterijumima.

1) Prema kriterijumu materijalno-pravnog odnosa između suparničara :

a) Materijalno

b) Formalno

Najlakše ćete ovu razliku odrediti ovako: ako između suparničara pre parnice, pa čak i nezavisno od parnice, postoji neki materijalno-pravni odnos obično se radi o materijalno-pravnom suparničarstvu. Ako taj odnos ne postoji pre parnice, nego se zasniva tek podnošenjem tužbe onda se radi o formalno-pravnom suparničarstvu. Naš ZPP daje zakonske definicije oba.

a) Po ZPP-u materijalno suparničarstvo postoji kada se prava i obaveze stranaka zasnivaju na istom (identičnom) činjeničnom i pravnom osnovu.

PRIMER: sanaslednici, lica koja su po zakonu nasledila istog ostavioca, njihova prava i obaveze počivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu. Pravni osnov je - nasleđivanje, a činjenični osnov je – smrt određenog lica i njihovo srodstvo sa tim umrlim licem.

PRIMER: susvojina, isti pravni osnov se ogleda u istom pravu, a isti činjenični osnov –ista je stvar na koju se to pravo odnosi.

Ako je zajednička svojina, isti je pravni osnov – svojina, i isti je činjenični osnov – stvar.

Sudržavina je takođe primer za materijalno suparničarstvo.

Recimo, da imate 5 lica na jednoj ugovornoj strani u ugovoru o kupoprodaji. Ako se kao kupci određene robe ili stvari javljaju 5 lica. Onda, ako dođe do spora, njihova prava i obaveze počivaju na istom pravnom osnovu – ugovoru, a činjenični osnov je – ono što je predmet kupoprodaje (stvar, roba).

b) Kod formalnog suparničarstva, prava i obaveze suparničara ne počivaju na istom, nego na sličnom činjeničnom i pravnom osnovu, ili kako ZPP kaže bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu.

Kod formalnog suparničarstva, prava i obaveze se najčešće zasnivaju tek podnošenjem tužbe.

PRIMER: Kada se titular prava preče kupovine pojavljuje kao tužilac, a na tuženoj strani se nalaze prodavac i kupac zajedno.

Jedno lice sličnom radnjom nanese štetu većem broju lica. Npr. dete ide ulicom i buši gume na automobilima. Svi vlasnici oštećenih vozila mogu jednom tužbom kao tužioci na istoj strani da traže naknadu štete.

- Postavlja se piatnje zašto uopšte suparničarstvo delimo na materijalno i formalno i zašto je značajna ova podela?

- Ta podela nema veliki procesno-pravni značaj i ona se svodi zapravo na nadležnost.

1) Naime, ako je u pitanju materijalno suparničarstvo (to je prvi aspekt toga značaja), (dovoljno je) ko imenuje da je sud nadležan za jednog materijalnog suparničara da bi se njegova nadležnost «protegla» i na ostale suparničare. Dakle, nije potrebno da sud bude stvarno i mesno nadležan za sve, dovoljno je da bude nadležan za jednog od materijalnih suparničara i on dovodi do atrakcije nadležnosti u odnosu na ostale materijalne suparničare.

2) Nadležnost vrste suda. Naime, Trgovinski sud koji je inače nadležan za privredne subjekte i za preduzetnike, može biti nadležan za fiziko lice pod uslovom da je to fizičko lice materijalni suparničar sa nekim od privrednih subjekata koji mogu stranke u sporu pred TS.

- Šta je sa formalnim suparničarstvom?

- Ako se pokaže da je za jednog formalnog suparničara A nadležan sud X, za suparničara B – sud Y, za suparničara C – sud Z, šta onda?

- Ništa. Onda nema formalnog suparničarstva, nego svako mora biti odvojeno tužen. Dakle, da bi se radilo o formalnom suparničarstvu nije dovoljno da prava i obaveze stranaka budu zasnovana na sličnom činjeničnom i pravnom osnovu nego je potrebno i da isti sud bude stvarno i mesno nadležan za svakog od suparničara. Inače, nema nikakvog suparničarstva.

2) Prema kriterijumu procesnog položaja suparničara

Prema ovom kriterijumu suparničarstvo može biti:

a) Prosto (obično) i

b) Jedinstveno

Zakon do ove podele dolazi tako što definiše pojam jedinstvenog i pojam običnog ili prostog suparničara.

Po ZPP-u: ako sud po izričitom zakonskom naređenju (dakle, po nekom propisu) ili po prirodi stvari pravni odnos (tu parnicu) mora rešiti jednako prema svima (suparničarima) – tada je u pitanju jedinstveno suparničarstvo. Ako ne mora – u pitanju je prosto. Dakle, ako sud, bilo da mu to naređuje neka pravna norma, bilo zato što ga priroda stvari na to tera, oceni da spor mora da reši jednako prema svima suparničarima, dakle da mora prema svima da usvoji ili odbije zahtev, onda se radi o jedinstvenom suparničarstvu.

PRIMER: Reividikaciona tužba kojom se traži vraćanje pokretne stvari. Imate tužioca A (označićemo ga kao T1), i imate suvlasnike stvari, lica B i C, oni su zajedno tuženi (T2). Tužba je reivindikaciona. To znači da tužilac traži od suda da obaveže suvlasnike da mu stvar predaju u državinu po osnovu njegovog prava svojine.

- Da li je moguća ovakva presuda – «Obavezuje se B da vrati ½ idealnog dela stvari, a tužbeni zahtev prema C da vrati drugu polovinu idealnog dela stvari se odbija.» Da li je moguća ovakva presuda?

- Nije! Po prirodi stvari, sud će ovde ili usvojiti tužbeni zahtev prema oba tužena, ili će odbiti tužbeni zahtev protiv oba tužena, u svakom slučaju će njegova presuda morati da ima istu sadržinu i prema tuženom B i prema tuženom C. Ne zato što ga na to tera neki propis, nego zato što ga na to tera priroda stvari. Priroda odnosa.

Ali, ne dovodi uvek tužba sa svojinskim zahtevom do toga da tuženi budu jedinstveni suparničari.

PRIMER: Uzmite da je A lice koje za sebe tvrdi da je steklo državinu na nekoj zemljišnoj parceli održajem. Dakle, on je tužilac i podnosi tužbu za utvrđenje. Deklarativnu tužbu protiv lica B i C, koji su zemljjišno-knjižni suvlasnici zemljišne parcele – parcele M. Dakle, A traži od suda da utvrdi u odnosu na suvlasnike koji su upisani u zemljišnu knjigu kao zemljišno-knjižni vlasnici, sudržaoci, da utvrdi da je on po osnovu održaja postao vlasnik zato što je parcelu držao kao zakoniti držalac, zato što je držao kao savestan držalac i zato što je njegova državina bila prava (nije bila manljiva). I istekao je, naravno, rok održaja od 20 godina. I sada sud vodi postupak i vidi da je, recimo, lice A imalo zakonitu državinu prema obe stranke, da je imalo savesnu državinu, ali da je prema licu C imalo manljivu državinu, jer nije čekalo da mu lice C na osnovu nekog nepunovažnog ugovora preda stvar, nego je silom ušlo u posed.

- Da li sud može da donese presudu u kojoj će reći: «Usvaja se delimično tužbeni zahtev u odnosu na lice B, pa se utvrđuje da je po osnovu održaja A postao suvlasnik ½ idealnog dela, pri čemu je lice B izgubilo to. A, odbija se zahtev prema licu C zato što državina prema njemu nije ispunjavala uslove za održaj.» Jel' moguća takva odluka?

- Moguća je!!! I onda lice A i C postaju suvlasnici na istoj zemljišnoj parceli. Dakle, nemojte misliti da apsolutna prava kao što je pravo svojine uvek... veći broj lica i na tužilačkoj i na tuženičkoj strani... sve zavisi od tužbenog zahteva, i zavisi od prirode stvari.

Ovde vam je prvi tužbeni zahtev bio kondemnatorni – tražila se osuda, a ovde je deklarativni – traži se utvrđenje, i sve to ima značaja za uređivanje odnosa.

Ima slučajeva i kada zakon izričito kaže da se prema obema strankama mora doneti presuda iste sadržine, prema tim suparničarima.

PRIMER: ako javni tužilac tuži za poništaj braka iz razloga apsolutne ništavosti, onda se brak poništava prema oba bračna druga. Kada javni tužilac tuži iz razloga apsolutne ništavosti, kao tuženi se javljaju bračni drugovi i oni su jedinstveni suparničari uvek.

- Da li solidarni dužnici moraju biti jedinstveni suparničari?

- Imate ugovor, A je poverilac, B, C i D su solidarni dužnici. Vi znate da solidarnost znači da je poverilac ovlašćen da od bilo kog od solidarnih dužnika traži izvršenje obaveze u celosti, ako pravo izbora pripada

njemu (a obično mu pripada), a onda, solidarni dužnici međusobno imaju pravo na razne regresne zahteve. Da li su solidarni dužnici uvek jedinstveni suparničari?

- Ne moraju biti!!! Oni najčešće jesu, oni po pravilu, to jesu, ali mi znamo da solidarna odgovornost može biti – modifikovana. Recimo, može biti modifikovana u formi roka, na primer. B bezuslovno odgovara. C može da odgovara ako nijedan drugi ne isplati do određenog datuma. D odgovara samo ako nastupi uslov predviđen ugovorom. Dakle, ako imaju različite modifikacije njihove odgovornosti – onda su obični suparničari. Ako imaju potpuno identičan osnov odgovornosti – onda su jedinstveni suparničari. Dakle, sud mora da obaveže sve da vrate određeni dug.

Dakle, jedinstveno suparničarstvo postoji onda kada po pravnoj normi, ili po, prirodi odnosa koji postoje između suparničara sud mora da donese odluku iste sadržine prema svima. A obrnuto, obično suparničarstvo postoji onda kada sud takvu obavezu nema.

- Postavlja se pitanje kakav je značaj ove podele?

- Procesno-pravni značaj ove podele sastoji se u tome što za jedinstvene suparničare važi fikcija da su svi oni jedna parnična stranka. Kad su u pitanju obični ili prosti suparničari, takve fikcije nema.

- Međutim, šta stvara strahovito velike probleme?

- Npr. imate tri suparničara na tuženoj strani, morate ih smatrati jednom parničnom strankom, a oni se ponašaju kao deca u obdaništu. Dakle, jedan, ovaj B bude fini, napiše odgovor na tužbu, ospori tužbeni zahtev. D ćuti, i ne radi ništa. C uzme pa prizna tužbeni zahtev. A morate ih smatrati jednom parničnom strankom. Šta ćete uraditi?

- Zakon vam ne daje odgovor na to pitanje. Ali, odgovor na to pitanje je sadržan u nekim drugim zakonodavstvima na koje se naš zakon ugleda, kao što je Austrijsko pravo, i sudska praksa je, naravno, došla do tog rešenja.

- Smatraće se, dakle, u ovom primeru da je izvršena koja radnja? Šta je najpovoljnije za tužene?

- Osporavanje tužbenog zahteva. Uzeće se da su oni svi zajedno izvršili onu readnju koju je izvršilo lice B.

- Međutim, ima situacija kad uopšte ne možete da utvrdite koja je radnja najpovoljnija. To su slučajevi nekog delimičnog osporavanja tužbenog zahteva, pa svako ospori neki drugi deo, a ostane neosporen, opet, različiti deo, šta ćete onda kao sudija učiniti?

- Onda ćete zatražiti da postave zajedničkog punomoćnika, u određenom roku, a ako oni to ne učine, onda morate ponovo tražiti od njih da se izjasne, bilo na ročištu, bilo pismeno, u nadi da će to ovog puta biti drugačije.

- Onaj princip koji je ovde takođe bitan, jeste da radnje aktivnih suparničara vezuju pasivne suparničare, i smatra se da su i pasivni preduzeli neku radnju, izuzev – u kom slučaju?

- Ako je radnja delatnih suparničara manje povoljna od ćutanja!!!

- A koja bi radnja, u ovom primeru bila manje povoljna?

- Priznanje tužbenog zahteva bi bilo manje povoljno nego obično ćutanje.

Isto tako, ako imate na tužilačkoj strani. Tuženi je D. A ostaje pri tužbi, B bi da je povuče, a C bi da se odrekne od tužbenog zahteva. Onda je najpovoljnija radnja, obzirom da je ovo tužilačka strana – da se ostane pri tužbi, radnja lica A.

Dakle, da li je radnja povoljna ili nije, i koja je radnja povoljnija a koja manje povoljna, ceni se prema tome na kojoj strani postoji suparničarstvo. Da li postoji na tužilačkoj (aktivnoj strani) strani ili na tuženičkoj (pasivnoj) strani.

2) Prema kriterijumu na kojoj strani postoji suparničarstvo

a) Aktivno;

b) Pasivno i

c) obostrano suparničarstvo

Aktivno suparničarstvo je ono gde postoji samo na tužilačkoj strani; pasivno – samo na tuženičkoj; obostrano – na obe strane. Ova podela nema samostalnu vrednost. Ona ima samo značaja za ocenu povoljnosti, odn. nepovoljnosti radnje kad je u pitanju jedinstveno suparničarstvo.

Posebni slučajevi suparničarstava

1) Suparničarstvo sa eventualno tuženim;

2) Tužba protiv glavnog dužnika i jemca;

3) Suparničarstvo po tužbi glavnog umešača

Za ova tri slučaja je zajedničko da su to slučajevi izričito uređeni zakonom, pa se mogu nazivati i zakonsko suparničarstvo. Jer, oni strogo uzev, ne mogu se lako klasifikovati ni pod jednu od napred navedenih klasifikacija na materijalno i formalno, prosto i jedinstveno, aktivno, pasivno i obostrano, i upravo zato moraju da budu zakonom posebno uređeni.

1) Suparničarstvo sa eventualno tuženim

- Šta bi bilo suparničarstvo sa eventualno tuženim? Kakva je to vrsta suparničarstva?

- Ako imamo eventualno (uslovno) tuženog, moramo imati i glavnog tuženog. Dakle, suparničarstvo sa eventualno tuženim postoji onda kada tužilac traži da se tužbeni zahtev usvoji prema glavnom tuženom, a u tužbi stavi uslov koji se sastoji u sledećem: «Ako sud odbije...(i to pravosnažno) tužbeni zahtev prema glavnom tuženom, tek onda može raspravljati taj zahtev ili neki drugi zahtev prema eventualno ili uslovno tuženom.

Suparničarstvo sa eventualno tuženim postoji onda kada tužilac traži da se tužbeni zahtev usvoji prema prvom tuženom (koga zakon zove - glavni tuženi), a u tužbi stavi uslov da ako se ne usvoji tužbeni zahtev prema glavnom tuženom, onda predlaže da se taj isti ili neki drugi tužbeni zahtev usvoji prema eventualno tuženom.

PRIMER: Radi se o činjeničnom stanju koje upućuje na sticanje od nevlasnika, a desilo se sledeće: Ukradena je u nekom selu jedna krava, pa je onda za tu kravu falsifikovan stočni papir, i lice koje je ukralo kravu je tu kravu prodalo na stočnoj pijaci nekom trećem licu. Dakle, lice A uzme pa proda kravu licu B. Vi znate da su uslovi za sticanje od nevlasnika da se radi o pokretnoj stvari, da je stvar pribavljena na mestu gde se takve stvari obično kupuju i prodaju, da je sticanje teretno, i da je sticalac savestan, tj. da ne zna i da nije mogao znati da prodavac nije vlasnik. To je bilo činjenično stanje. Ali, budući da raniji vlasnik od koga je krava bila ukradena, lice C, koje je u podnelo tužbu kao tužilac, nije bio siguran da li je ovaj B savestan. Jer, ako je savestan i on ga tuži, tuži lice B reivindikacionom tužbom, šta će biti? Sud će odbiti tužbeni zahtev zato što je B stekao. Onda je odlučio da tuži i A kao lopova, i to za naknadu štete. Dakle, on je podneo reivindikacionu tužbu kao tužilac, u kojoj je glavni tuženi bio B, i u tužbi kaže: «Ako sud nađe da je B punovažno stekao pravo, onda kao eventualno tuženog označava lice A, prema njemu naravno, tužba ne može biti reivindikaciona, nego traži naknadu štete i to naknadu stvarne štete – onoliko koliko vredi krava + izmaklu dobit, jer je bilo proteklo dovoljno vremena pa je on tražio izmaklu dobit za tele koje je krava dobila u međuvremenu, kao i za mleko koje krava u tom međuvremenu da.»To je bilo činjenično stanje. Okolnosti su bile takve, videlo se da je ovaj B vrlo sumnjiv u pogledu savesnosti, jer je bio komšija licu kome je krava ukradena. Većina nas je ispravno rešila taj zadatak, jer je odbila glavni zahtev, prema glavnom tuženom, i usvojila eventualni.

Dakle, vidite, tu postoji eventualno suparničarstvo, u suštini do jednog momenta suparničarstva i nema. Jer, sud prvo raspravlja zahtev prema glavnom tuženom, i tek kada se pokaže da je zahtev prema glavnom tuženom neosnovan, on kreće na raspravljanje istog zahteva prema eventualno tuženom. U oba slučaja sud raspravlja samo sa jednim tuženim. I zato se ovaj zove eventualni ili uslovni, a ipak je to suparničarstvo zato što su istom tužbom oni označeni kao tuženi.

- I kakav je interes tužioca da podnese jednu ovakvu tužbu? Zašto bi tužilac podnosio tužbu sa eventualno tuženim?

- Prvo, zato što bi postigao u okviru iste parnice rešavanje jednog odnosa. Da je podneo tužbu samo protiv lica B, pa sud nađe da je zahtev neosnovan jer je B stekao. Onda tuži lopova, a lopov se brani pa kaže «Ovaj nije stekao», onda sud nije vezan presudom koja je donesena između A i B, jer je to presuda između A i B, a raspravlja sada tužbu između A i C. Sud takvom presudom nije vezan, tako da C (tužilac) može da ostane kratkih rukava po obe tužbe. I po reivindikacionoj tužbi, i po tužbi za naknadu štete. U

tome je, znači njegov interes, da u okviru istog postupka, pred istim sudskim većem, raspravi i jedan i drugi zahtev.

A drugi njegov interes – podnošenjem tužbe prekida se zastarelost oba zahteva. I prema glavnom i prema eventualno tuženom.

I zbog toga, te situacije teraju tužioca da podnese tužbu sa eventualno spojenim suparničarima i sa eventualno spojenim zahtevima.

Moguće je jedan isti zahtev istaći i prema glavnom i prema eventualno tuženom, ali se mnogo češće u životu dešava upravo ova kombinacija – da se prema glavnom tuženom istakne jedan zahtev, a prema eventualno tuženom drugi zahtev, ali oba ta zahteva su zasnovana na vrlo sličnom činjeničnom osnovu ili na jednom istom životnom događaju koji je doveo do spora.

2) Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca

ZPP izrično kaže da glavni dužnik i jemac mogu biti tuženi istom tužbom, ako to nije u suprotnosti sa ugovorom o jemstvu. Da nema ovakve odredbe, oni ne bi mogli biti tuženi istom tužbom ako bi različiti sudovi bili za njih nadležni. Jer, suparničarstvo između glavnog dužnika i jemca nije materijalno, nego je po pravilu formalno. A formalno suparničarstvo da bi se zasnovalo, ne samo da prava i obaveze suparničara moraju proizilaziti iz sličnog činjeničnog i pravnog osnova, nego isti sud mora biti stvarno i mesno nadležan. Budući da je suparničarstvo između glavnog dužnika i jemca obično formalno, a materijalno samo kada je u pitanju jemac-platac, onda, da nema ove odredbe ne bi mogli zajedno da budu tuženi glavni dužnik i jemac, a vrlo je korisno da budu zajedno tuženi i da o njihovim pravima bude odlučeno u okviru iste parnice. Naravno, mesna i stvarna nadležnost se određuju prema glavnom dužniku.

3) Suparničarstvo po tužbi glavnog umešača

Prvo što treba da se zna je da glavni umešač uopšte nije umešač, dakle nije treće lice, iako se tako zove, nego je on – tužilac!!!

PRIMER: Lice A je zakupac, lice B je podzakupac. I sada zakupac traži od podzakupca da se iseli, ovaj neće, i onda zakupac mora silom da ga istera i mora da ga tuži. I podnosi tužbu, tražeći da sud obaveže podzakupca da se sa svim licima i stvarima iseli. I oni se tako parniče, parniče, parniče... i onda dođe šumar i sve ih otera. Šumar je ovde glavni umešač, on je vlasnik i sada on podnese tužbu tražeći da se obojica «čiste» iz njegove poslovne prostorije, stana... I dosadašnji tužilac i tuženi postaju – suparničari na tuženoj strani. I sud mora zastati sa ovom prvom parnicom koja je tekla između zakupca i podzakupca, dok ne okonča parnicu po tužbi glavnog umešača.

- Ako on usvoji tužbeni zahtev glavnog umešača, šta će biti sa ovom parnicom? Šta se dešava sa ovom parnicom?

- Pa odbiće tužbeni zahtev, jer je vezan presudom koja je donesena po tužbi glavnog umešača.

- A, ako se odbije zahtev glavnog umešača?

- Onda će suditi, onda više nije vezan presudom. Onda može da usvoji tužbeni zahtev zakupca prema podzakupcu, a može i da ga odbije.

Dakle, po tužbi glavnog umešača nastaje uvek suparničarstvo na tuženoj strani. To suparničarstvo nije jedinstveno. Jeste ako se usvoji tužbeni zahtev glavnog umešača, onda se prema ovom odbija tužbeni zahtev, ali ako se odbije zahtev glavnog umešača, onda to suparničarstvo može biti ili prosto ili jedinstveno, zavisno od toga kakav je odnos između stranaka i tada sud nije vezan tom presudom.

Nužno suparničarstvo

Nužno suparničarstvo je ono od kojeg zavisi stvarna legitimacija stranaka. Dakle, nužni suparničari tek zajedno, ako su svi tužioci ili svi tuženi, čine tuženičku ili tužilačku stranu stvarno legitimisanom. Ako ne tuže svi koji moraju po materijalno-pravnom odnosu, ili ako tužba ne obuhvati sve koji moraju biti obuhvaćeni po materijalno-pravnoj normi, onda se računa da nema legitimacije stranaka i sud će, ako nema stvarne legitimacije, odbiti tužbeni zahtev. Međutim, ima zakona kod nas koji idu i dalje od toga, i predviđaju situacije u kojima nužno suparničarstvo nije neophodno samo za stvarnu, nego i za procesnu legitimaciju. Takve slučajeve predviđa Porodični zakon kad se radi o tužbama radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva i materinstva. Tada tužbom na bilo kojoj strani, tužilačkoj ili tuženičkoj moraju biti obuhvaćeni svi učesnici tog materijalno-pravnog odnosa a to su dete i oba prirodna roditelja, ili lica za koja se tvrdi da su prirodni roditelji. Jer, zakon kaže da ako ne budu obuhvaćeni svi – sud će odbaciti tužbu kao nedopuštenu.

Dakle, nužno suparničarstvo, po redovnom toku stvari dovodi do stvarne legitimacije stranaka. Njegov izostanak dovodi do izostanka stvarne legitimacije, a posledica nedostatka stvarne legitimacije je odbijanje tužbenog zahteva. U porodičnom odnosima, međutim, pitanje je još čvršće postavljeno – nužno suparničarstvo je bitno ne samo za stvarnu, nego je bitno i za procesnu legitimaciju, i izostanak nužnog suparničarstva povlači za sobom odbacivanje tužbe kao nedopuštene.

To je dobro rešenje, jer, znate, da bi ste odbili tužbeni zahtev vi morate zakazati ročište, a ovako pitanje će se tretirati kao procesno a ne kao materijalno-pravno, pa ćete vratiti tužbu tužiocima na dopunu, recimo, da mora da tužbom obuhvati još nekog. Ako on vrati tužbu nedopunjenu – odbacujete je. Ako je vrati dopunjenu – nastavljate raspravu. Stvar je mnogo jednostavnija nego kada se nužno suparničarstvo tretira kao materijalno-pravno pitanje, gde vi morate i ročište da zakazujete tek forme radi, jer bez održane glavne rasprave ne možete meritorno odlučiti, ne možete odbiti tužbeni zahtev