Šta težimo da sačuvamo?

Integracija arheologije i konzervacije

U postrenesansnoj Evropi arheologija je počela kao bezazlena razonoda obrazovanih bogataša. Njen uobičajeni vid bio je sakupljanje kurioziteta ili umetničkih dela, dok je druga varijanta bilo evidentiranje ili čak iskopavanje arheoloških lokaliteta. Već u XIX veku neki aspekti arheologije, naročito proučavanje čovekovog porekla i rane praistorije, prerasli su u ozbiljan naučni poduhvat. Od početka XX veka, arheologija se ubrzano razvijala, usled čega se javljaju i prve potrebe za stvaranjem teorijske pozadine istraživanja prošlosti, smenjivala poglede na kulture, njihove nosioce i fakore koji su uticali na promene tokom različitih perioda čovekove istorije. Danas, arheologija ne samo da ima veliki značaj na polju istraživanja prošlosti, već igra i veliku ulogu u konstruisanju globalnih, državnih, nacionalnih ili pak individualnih identiteta i interpretacija prošlosti. Tako, danas skoro svaka zemlja u svetu finansira neki vid javne zaštite spomenika kulture, pokretnih i nepokretnih dobara, ali i izučavanje tog predmeta na državnim univerzitetima i u muzejima. Iako se može reći da je konzervacija jedan od najvažnijih aspekata arheološke struke s kojim se sreću posetioci nalazišta i muzeja, to je i aspekt koji se često previđa. Očuvanje arheološkog lokaliteta i materijala je uvek bilo u rukama arheologije, ali nikada nije bilo istinski integrisan u teoriju i praksu same discipline. (Grin, 2003:262)

Skup tragova, materijala arheološke interpretacije, od dekontekstualizovanih predmeta i objekata do arheoloških nalazišta, svoju budućnost nalazi u našoj sadašnjosti na dva načina - putem njihovog tumačenja i oblikovanja u jednu sliku o prošlosti, ali i kao fizički tragovi prošlosti, koji predstavljaju direktnu vezu sa individuama, društvima ili kulturama, i koji upravo svojom vizualizacijom postaju most na toj relaciji nekad-sad. Nameće se pitanje, šta je to što težimo da sačuvamo? Jasno je da arheologija i konzervacija, vrlo često, neće imati isti odgovor na ovo pitanje.

Dok je arheolozima s jedne strane, primarno da iz materijalnih tragova iscrpu što više informacija kako bi upotpunili rekonstrukciju slike prošlosti, što u nekim slučajevima podrazumeva i destrukciju, tako je konzervatorima primarno da u što manjoj meri destabilizuju predmet i da na što bolji način obezbede aktivan život tog predmeta u sadašnjosti. Bilo koja aktivnost konzervatora mora biti u skladu sa poštovanjem integriteta predmeta konzervacije, odnosno poštovanje njegovih istorijskih, fizičkih i estetskih karakteristika bez obzira na realnu vrednost predmeta. U najužem smislu, konzervacija ima za cilj da spreči dezintegraciju predmeta, onog trenutka kada stupi u kontak sa atmosferom. Ipak, konzervacija se može smatrati i delom arheologije; bez nje veliki broj arheoloških informacija biva izgubljen ili neiskorišćen. (Cronyn, 1990:4) Najverovatnije, zajednička percepcija materijalnih ostataka će dovesti arheologiju i konzervaciju do univerzalnih pogleda na kulturno nasleđe i pitanje njegovog čuvanja.

Konzervacija se odnosi na sve mere i aktivnosti koje se sprovode radi čuvanja materijalnog i nematerijalnog nasleđa i koje istovremeno omogućuju njegovu pristupačnost današnjim i budućim generacijama. Konzervacija obuhvata preventivnu konzervaciju, kurativnu konzervaciju i restauraciju. Sve mere i aktivnosti koje se sprovode u okviru konzervacije trebalo bi da podrazumevaju poštovanje značaja i fizičkih osobina predmeta kulturne baštine.

Kada je reč o kurativnoj konzervaciji, u najužem smislu njen primarni cilj je očuvanje kulturnog nasleđa od daljeg propadanja, putem preventivne i kurativne konzervacije, ali podrazumeva i očuvanje predmeta od kulturnog značaja, na način koji omogućava da se maksimum informacija zadrži za dalja proučavanja i analize. Ukoliko pretpostavimo da je znanje, memorija i iskustvo zabeleženo u, i usko povezano sa materijalnim ostacima, konzervacija, bilo nekog predmeta, objekta ili čak arheološkog lokaliteta, pomaže da se produži život tih informacija u sadašnjosti i samim tim da se uspostavi forma za dalji interpretativni proces podataka sadržanih u fizičkim tragovima predmeta iz prošlosti. (Matero, 2006:56) U skladu sa tim, može se reći da je konzervacija ozbiljan čin od kog zavisi mogućnost naknadnih analiza i istraživanja jednog kulturnog dobra, te se ona ne može smatrati nevažnom fazom u ukupnom trajanju kulturnog nasleđa.

Kada se radi o konzervaciji na samom lokalitetu, ona započinje od trenutka izlaganja objekta ili predmeta atmosferi. Ustanovljeno je da su mnogi materijali najugroženi onog trenutka kada prvi put bivaju izloženi atmosferi, nakon mnogo milenijuma ili vekova pohranjenosti u potpuno drugačijem okruženju. Najčešće reakciju su isušivanje i smanjenje zapremine, reakcije prilikom kontakta sa hemijskim elementima iz atmosfere ili čak urušavanje usled gubitka potpore od tla koje ih je okruživalo. (Cronyn, 1990:10)

Pre bilo kog konzervatosrkog tretmana konsultacije sa arheolozima predstavljaju bazu za dalji rad na predmetu. Konzervatorski tretman u tom smilsu može imati i faktor selektivnosti, što podrazumeva da ne moraju svi artefakti da imaju isti konzervatorski tretman. U svakom slučaju, saradnja između arheologa i konzervatora je neophodna.

Zadatak konzervatora jeste da sačuva predmet od daljeg propadanja, ali na žalost, to ponekad može značiti da se neki veoma bitni podaci za arheologiju tom prilikom nepovratno gube. S toga, veoma je važno da prilikom konzervacije arheološkog materijala postoji saradnja obe strane, kao i razumevanje specifičnosti i konteksta samog predmeta, potencijalnih informacija koje nosi i koji bi se mogli izgubiti u slučaju neadekvatnog tretmana. Takođe, od velikog značaja je da se primenjuje odgovarajući konzervatorski tretman na nekom predmetu, ne samo zato što to doprinosi očuvanju originalnog materijala, već i zbog toga što je taj materijal podjednako važan nosilac informacija o prošlosti, kao i ostali arheološki nalazi koji se iskopavaju na arheološkim lokalitetima. Ovo je ostvarivo ukoliko se konzervaciji pristupa sa pogledom i poimanjem materijalne kulture koje je zastupljeno u arheologiji. To stanovište doprinosi senzibilitetu prema prirodi i potencijalnim vrednostima arheološkog podatka.

Podrazumevana arheološka premisa je da proučavanje materijalne kulture, uključujući i njenu formu, ima kulturni značaj i predstavlja indikativ aktivnosti u prošlosti, te upravo analizom materijalnih ostataka kulture, možemo steći značajan uvid u njen način funkcionisanja.

Zadatak arheologa jeste sticanje znanja o prošlosti. Uvek težimo da saznamo šta se nekada zaista dogodilo. Arheološka izvorna građa- kamenje, kosti, grnčarija- jeste u sadašnjosti, a u sadašnjosti je i prošlost koju stvaramo. (Džonson, 2008:31) Pod pretpostavkom da verovatno nikada u potpunosti nećemo znati kakva je prošlost bila, ipak arheologija nastoji da ’’stvori’’ što bolji opis, zasnivajući ga na svedočanstvima kojima raspolaže, pritom nastojeći da on bude podesan i zadovoljavajući. Međutim, ono što za arheologiju predstavlja najveći problem jeste upravo taj jaz između prošlosti i sadašnjosti, koji arheolozi moraju konstantno iznova da premošćuju. U suprotnom, arheologija bi mogla da se svede na nivo pukog starinarstva: to jest prikupljanja i poređenja starih predmeta njih samih radi, a ne radi istraživanja njih kao svedočanstava o prošlosti (Džonson, 2008:32). S druge strane, konzervacija, takođe, nekada gubi iz vida primarni aspekt materijalnih ostataka - nosioci značajnih podataka o prošlosti, i tokom svog procesa očuvanja predmeta, nailazi na zamke sopstvenih principa, a to je devitalizacija materijalne kulture. Postoji potreba za pronalaženjem rešenja, koje će biti kohezioni element ove dve naučne discipline- rešenje koje će stvoriti prostor u kom je zaštita kulturne baštine podjednako važna kao i sticanje značajnih naučnih informacija o prošlosti na osnovu materijalne kulture.

deo diplomskog rada „ Konzervacija arheologije i konzervacije''Natalija Cosic