Србија у источној кризи 1875 - 1878

1. СРБИЈА У ИСТОЧНОЈ КРИЗИ 1875-1878.

1.1. УНУТРАШЊИ ОДНОСИ

Притиснута унутрашњополитичким бригама и предизборном узнемиреношћу, влада Данила Стевановића не само да није могла угушити ратоборна расположења него им je у неку руку и сама помагала. Давала je новац и оружје добровољцима, настојала да их што пре пошаље на границу како би их удаљила из престонице, a на ратоборно писање штампе није се уопште освртала.1

Кнез Милан се вратио у Београд половином августа пун поуздања: гроф Андраши га je уверио да се у Херцеговини не дешава ништа озбиљно, руски амбасадор Новиков му je објаснио да je Тројецарски савез чврсто одлучио да одржи мир на Истоку и да he устанак ускоро бити окончан, a Црна Гора строго упозорена на немешање. Ha Балкану неће бити буре, Србија he остати мирна и спокојна, кнез he моћи да се ускоро ожени Наталијом Кешко, молдавско-руском племкињом, с којом се управо верио. Међутим, чим je кнез ступио на тле Србије схватио je да стање уопште није тако ружичасто како je он веровао, што га je веома узнемирило, пa je од чича-Данилове владе захтевао да сместа прекине ратну пропаганду и обустави слање добровољаца у Босну и Херцеговину. Стевановић je одбио уз изговор „да ни иначе не би могао тако на пречац, a још мање и пo томе што се толики број спремљени добровољаца које у Београду, које пo другим местима налазе, од предузетог нам рада одустати“. Кнез се веома расрдио, пa je Стевановићева влада поднела оставку коју je он одмах и прихватио, али je владу ипак задржао толико да отправља послове до избора и образовања новог кабинета.

Ha скупштинским изборима од 15. августа 1875, либерали су убедљиво победили. Кнез се нашао у великој недоумици; либералну владу, посебно Ристића, није желео, a да састави конзервативну није могао. У обзир je долазило двоје: државни удар, укидање устава и састављање конзервативне владе, или погодба с либералима. После много мука и недоумица, кнез je прихватио другу могућност.

Након других и непријатних нагађања, последњих даћа августа састављена je влада у

1 С.Јовановић, Влада Милана Обреновића І

којој je Стевча Михаиловић, стари светоандрејски либерал, био председник, Јован Ристић министар иностраних послова, „a пo потреби заступник председника“, Јеврем Грујић министар унутрашњих послова, Радивоје Милојковић министар правде, Коста Јовановић министар финансија, Тихомиљ-Таша Николић министар војске, a Алимпије Васиљевић министар просвете и црквених дела. Уз такву владу која je најзад означила успело спајање двеју најјачих либералних струја - прве из 1858. и друге из 1868 - за председника Народне скупштине изабран je Љубомир Каљевић, вођ њихове треће, леве, младолибералне струје. To прикупљање и измирење свих либералних политичких снага у судбоносним данима источне кризе било je важан догађај и за спољну и за унутрашњу политику Србије у следећим годинама. Чим je била састављена, Михаиловић-Ристићева влада je добила у српској јавности назив пo којем he ући и у историју – „акционо министарство“.

Новоизабрана Народна скупштина сазвана je за почетак септембра 1875, a њен најважнији задатак био je да се изјасни о томе да ли Србија треба помагати устанак у Босни и Херцеговини како тражи јавност, или се према њему држати строго пo страни како захтевају велике силе. Изјашњавање о том питању, у ствари je значило и одлуку о рату или миру. Ово изузетно тешко историјско питање српске политике доспело je пред Народну скупштину, јер друга два главна чиниоца државне власти, кнез и влада, нису о њему имали јединствено мишљење. Кнез Милан je био одлучно против рата; додуше, он није био за ускраћивање сваке помоћи устаницима, али само дотле док не би искрсла опасност да то увуче Србију у рат. Међутим, уколико би то значило неизбежан рат, који би се пo његовом уверењу поуздано завршио пропашћу и српства и њега лично, онда je био спреман да се од свега дигну руке.2

Народна скупштина се састала 9. септембра 1875. у Крагујевцу. Кнез Милан je најпре тврдио да неће доћи на њено отварање, али je ипак отишао на наговарање својих министара, прочитао престону беседу и одмах се вратио у Београд, показујући тиме да не жели делити одговорност за усвојене скупштинске одлуке. Кнежева беседа била je одмерена и пуна обазривости. У њој je предочено да je продужавање патњи раје у Босни и Херцеговини „најзад постало несносно“ за Србију и да она зато није равнодушна према ономе што се дешава у тим крајевима, али je истовремено изражено поверење у добре намере султана и гарантних сила, као и у кораке које су они заједнички предузели у побуњеним областима. Што се тиче Србије и њених војних припрема, кнез je рекао да су оне нужне „мере за одбрану“ које влада предузима на тражење народа.

После кнежевог одласка, скупштински рад je настављен на затвореним седницама. Уводни извештај о међународном положају Србије и њеним изгледима у случају рата против Турске поднео je Јован Ристић. Из његовог излагања се видело да се влада није желела отворено изјаснити, али да je у ствари била за прихватање могућности избијања рата. Веру у општебалкански покрет на страни српског народа није гајила; сматрала je да Србија и Црна Гора и саме имају добре изгледе против Турске; није се освртала на ставове великих сила, a у крајњој нужди рачунала je на Русију.

2 С.Јовановић, Влада Милана Обреновића І

После дужих расправа које су вођене на основу Ристићевог извештаја, Скупштина je већином гласова усвојила своје знамените „тајне одлуке“, као и адресу кнезу у којој се изјашњава за помагање устанка пa макар то довело до рата. „Тајне одлуке“ су биле следеће:

1. За потпомагање устанка и употпуњавање ратне спреме закључиће се инострани зајам од 3 милиона дуката (36 милиона динара).

2. Један скупштински одбор биће стално уз владу и надзираће рад на закључивању зајма и трошење средстава која се из њега добијају.

3. У случају рата ограничиће се све чиновничке плате и пензије тако да ниједна не може бити већа од 120 динара месечно.

Aко je прва одлука значила победу владе, друга и трећа су представљале победу радикалне опозиције која je тражила њихово доношење. Te скупштинске „тајне одлуке“ веома су узнемириле дипломатије великих сила. Оне нису знале шта оне садрже, али и само њихово постојање било je довољно за узбуну. Њихов се притисак на српску владу нагло појачао, a кад им се учинило да то није довољно, првих дана октобра почеле су припремати заједничке кораке. Кнез Милан je и иначе решио да не прихвати скупштинске одлуке и да онемогући њихово остварење. Да би га приволела на попуштање, влада je целокупну скупштину преселила у Београд „да буде уз кнеза“, али се кнез није дао. Уз подршку стране дипломатије, он je неочекиваним и суровим потезом оборио владу 4. октобра 1875, a затим je непосредним притиском на посланике издејствовао да се одрекну политике која заговара рат. После вишедневних напора, кнез je 10. октобра некако скрпио нов кабинет од младолиберала и младоконзервативаца под председништвом Љубомира Каљевића. Влада je изишла пред Народну скупштину са скромним спољнополитичким програмом уз једино обећање да he у тешким приликама које владају на Балкану „очувати част и достојанство Србије“. Додала je и то да ће наставити да побољшава војну спремност, али ће главна делатност бити усмерена ка унутрашњем преображају земље и демократизацији њеног политичког живота.