SOFOKLE, CAR EDIP, ANTIGONASofokle je bio oličenje građanskih vrlina dobrog Atinjanina. Rođen oko 497, posle pobede nad Persijancima, živeo je u veliko vreme Atine koja se nametnula kao gospodarica grčkog sveta, dok se sa Periklom demokratija ustaljivala, i počeo da se gradi Partenon. Nove duhovne težnje nastojale su da sliku sveta obilkuju bez bogova koji su sudelovali u pobedničkoj borbi, ali se već pomalja opasnost od Sparte. Takvo vreme, puno veličine i opasnosti činilo je okvir Sofoklovog života i dela: zato je kao čovek čija je sreća bila poslovična, trajno vezan za Atinu (nasuprot E. i E, vidi se kroz pesnižtvo, državnu službu i svešteničkom služenju kultu Atene) bio u stanju da na neuporediv način opiše najstrašnije patnje i stvori najtragičnije figure antičke pozornice. OSNOVNE ODLIKE DELA: oko 130, od čega 20 satiričnih, sačuvano 7: Najstarija tragedija je Ajant, a tu su i Antigona, Car Edip, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Elektra, Filoktet. Građu uzima iz mita i od Homera, unosi shvatanja svog vremena, kao i Eshil, smatra da sve što postoji i što se zbiva dolazi od bogova i Zevsa, ali smisao njihovog delanja se čoveku ne otkriva. U Ajantu ističe da pred moći bogova veličina čoveka nije ništa, bogovi će ga za tren srušiti sa njegovih visina. Čovek ne sme da bude gord ako mu je sreća bila naklonjena, nego mu pristoji odmereni uvid u prolaznost sreće i skrušenost pred neizmernom moći bogova. Sofoklov svet je kao i Eshilov bio ispunjen bogovima, ali se njegova tragika drugačije odnosi prema motivu krivice. Bogove ne uzima za osnovu tragičke radnje, i božanskoj funkciji daje manji značaj, a u prvi red ističe čoveka. Osnova S. tragičke radnje je slobodna ljudska volja. Edipovo stradanje ne javlja se kao posledica naslednog prokletstva, nego kao posledica njegove jake, istrajne, smele, strasne, ispitivačke volje da utvrdi da li je kriv za ono što ga optužuju, ne odustaje povezujući stvari i na kraju u sebi pronalazi teškog grešnika. Posebna Sofoklova odlika je dramski postupak: vešta kompozicija, tj. prepletena radnja, gde ima i preokreta i prepoznavanja, i u tome što se situacija se neprestano menja, kao u Filoktetu, iako tu i nema događaja. Kralj Edip je najsavršeniji primer Sof. dramskog postupka, i zato A. uzima najviše primera od njega kako bi razvio teoriju dramske umetnosti. Sof. dramu obeležava karakter, u čiju se psihologiju on upušta, ali se ne spušta do realizma svakodnevnog života kao Eur. Izuzetak su Trahinjanke, gde je lik Dejanire uzet od Atinjanki Sof. doba. Sof. svoje likove stvara kao nosioce najviše vrline. Njegova Elektra, koja obrađuje istu građu kao i Eshilove Hoefore, ispevana je u doba kada se gradio Partenon, i tu, kao i u drugim dramama zrači duh bogovskih skulptura. Sof. je sam u dva navrata istakao svoje stvaralačko preimućstvo. Jednom, kada je rekao“Eshile, ako i činiš ono što treba, činiš to ne znajući“, čime je odao priznanje njegovom geniju, kao nadahnutom Muzama, ali mu je odrekao svesnost u nalaženju onog što je pravo, što on čini svesno. Drugo, izjavio je da on „prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu“ (A, u Poet 1460). Ove izjave pokazuju da je Sof. u vajanju svojih likova postupio prema idealnim normama i modelisao idealno herojstvo. Učinio je to i pozni Eshil, ali to S. u duhu svog vremena čini svesno, i u njegovim likovima ispoljava se nov ideal vrline, koji prvi put svesno uzima ljudsku dušu kao ishodište celokupnog etičkog ponašanja. Do sofista su samo pesnička dela predstavljala obrasce ljuduskog života i određivale mu vrednost i smisao. Takva dela je pevao i Sofokle, i u njegovom premeštanju norme u prikazivanje ljudskih likova, u otkrivanju duše, a ne bogova i sudbine, kao izvorišta celokupnog čovekovog delanja i ponašanja, leži suština i značaj Sofokla kao dramatičara. U karaterizaciji svojih ličnosti S. voli da pored glavnog junaka crta karakter suprotne prirode, kako bi istakao jačinu karaktera protagoniste. Pored junačne Antigone on stavlja plašljivu Ismenu. Prvi je tragičar koji je u drame uveo junakinje, tako da njegove drame često i nose ženska imena. On je dao njihovu nežnost i požrtvovanost (Antigona), kao i brojne druge ljudkse osobine, Jokastinu lakoumnost, Elektrinu osvetničku ogorčenost, itd, ali nije išao daleko u analizi sukoba erotičke prirode. U postupku kompozicije naročito voli tragičku ironiju: Kralj Edip; Klitemnestra iz Elektre misli da joj se smrt Orestova obezbedila spokojstvo i raduje se što se oslobodila straha od kazne, kad dođe sin osvetnik i pogubi je. Novine u dikciji: dok je Eshilov jezik više sredstvo liričara i muzičara, S. je sredstvo dramatičara, kome je više stalo do lepote dramskog postupka i do razvitka radnje nego li do lirike i muzike. S. se pripisuju i pozorišne novine: uvođenje scenografije, tj. pozorišnbog slikarstva, uvođenje trećeg glumca, povećanje hora od 12 na 15 članova.

KRALJ EDIP - SADRŽAJ: U prologu, Edip, kralj Tebe, vidi se na vrhuncu moći, ali kuga pustoši grad, a njen opis potiče od epidemije koja je harala u Atini na početku Peloponeskog rata. Narod vapi za spasom i preko sveštenika predočava strašnu nevolju kralju koji je grad već jednom spasao od Sfinge. Edip je opet spreman da pomogne, kao brižni otac, oslovljavajući molioce sa „jadna deco“. Svog šuraka Kreonta uputio je u Delfe i ovaj se upravo vraća sa porukom da će grad biti spasen tek onda kada se pronađu i kazne ubice prethodnog kralja Laja. Hor tebanskih građana peva molitvu i tužbalicu istovremeno, i potom se sve usmerava na otkrivanje nedela koje je donelo kletvu bogova. Edip počinje upornu i odlučnu borbu da pronađe krivca za Lajevu smrt i tako spase Tebu od kuge, i to mu uspeva; krivac je on sam, baš kao što mu je odmah na početku rekao prorok Tiresija. MITSKA POZADINA: Tebanski mit: Laj, kralj Tebe je gostoprimstvo Pelopsa, kralja Pize, uzvratio tako što mu je ugrabio sina Hrispa, i zato ga je Pelops prokleo da će ga ubiti rođeni sin. Kada se Laj oženio Jokastom, dugo nije imao dece, i u Delfima mu je rečeno da će dobiti sina, ali da će poginuti od njegove ruke. Kada se sin rodio, Laj naredi robu da dete ostavi u šumi, na padinama Kiferona, divljim zverima, ali se rob sažali i preda dete robu korintskog kralja Poliba i njegovoj ženi Meropi. Polib ga prihvati i nazove Edipom zbog nogu koje su natekle od rana. Kada je Edip odrastao, na jednom piru pijani prijatelj ga nazove posvojčetom, pa se Edipu uvuče velika sumnja. Pošto mu Polib i Meropa ništa ne kažu, ode i on u Delfe, gde mu Apolon preko proročice Pitije otkrije užasnu sudbinu: ubiće oca i oženiće se majkom, a iz tog braka dobiće prokletu decu. Pošto mu proročište nije reklo ko su mu roditelji, Edip se ne vrati u Korint da se proročanstvo ne bi ostvarilo, i krene u Tebu, ali se sudbini ne može uteći. Sretne kola sa dostojanstvenim starcem i slugama, pa pošto se nije sklonio sa puta, starac ga udari štapom. Besni Edip vrati starcu udarac i ubije ga, a zatim poubija sve robove osim jednog, koji se sakrio. Nije ni slutio da je ubio svog oca Laja. Mirno nastavi put, smatrajući da se samo branio. Tebu su tada snašle dve nevolje. Strašna Sfinga, krilata lavica sa glavom žene ubijala je Tebance jer su bogovi odlučili da to čini sve dok neko ne odgonetne njenu zagonetku. Druga nevolja je bilo ubistvo vladara, koje je rob dojavio. Edip reši zagonetku: ko ujutru ide na četiri noge, danju na dve a uveče na tri, a kada je na četiri, slabiji je nego kasnije, to je čovek od rođenja do starosti. Sfinga odlete, a Edipa Tebanci proglase za kralja, koji se oženi Lajevom udovicom Jokastom i dobije decu Antigonu i Ismenu, i Eteokla i Polinika. Ispuni se i drugi deo proročanstva, oženio se majkom, a deca su mu postala krvni neprijatelji. Mit je uzet iz tebanskog ciklusa, kao i Antigona. NOVINA u tragičkoj radnji: Sofokle izbacuje nasledno prokletstvo, pokretač radnje više nije bog, nego slobodna ljudska volja. Zato više pažnje poklanja slikanju karaktera svojih ličnosti, a rezultat su monumentalni likovi. Odsudna zbivanja, ubistvo tebanskog kralja Laja od ruke sina Edipa, koji se ženi majkom, odigrala su se mnogo pre početka drame. Tako TEMA nije Edipov zločin, nego postepeno otkrivanje Edipa kao krivca za oceubistvo i prokletstvo Tebe. 1) U KOMPOZICIJI ovog komada, najgenijalnije je to da se već na samom početku otkriva puna istina. Prorok Tiresija zna da je Edip ubica Lajev, ali ćuti sve dok ga uporni Edip ne prisili da kaže istinu. Ovo otkriće je tako neverovatno da i kod Edipa i kod hora izaziva sve, osim strepnje da bi moglo biti istina. Da bi povezao motive iz tebanskog mita i tako učinio da Edip dođe do istine, Sofokle je uveo u radnju dva, u mitu sporedna lika: tebanskog pastira, bivšeg Lajevog slugu koji se sažalio na dete, i glasnika sa korintskog dvora, nekadašnjeg pastira sa Kiterona koji je malog Edipa preuzeo i dao Polibu. DRAMATIKA RADNJE: drugi genijalni postupak: istina se zna od početka, na Edipu je da je otkrije korak po korak. U sklopu radnje, tj. postupku kompozicije, Sofokle majstorski upotrebljava sebi svojstven kontrast između ljudske volje i povinovanja sudbini, koje se često ogleda u TRAGIČNOJ IRONIJI: kaže se ili učini jedno, ali baš time ispadne suprotno. 1TI): Edip se na početku pokazuje kako proklinje ubicu prethodnog kralja i odlučno zahteva osvetu kao da je Laj bio njegov „rođeni otac“, i na sebe preuzima da nađe ubicu Laja, ne znajući da je to on sam. 2TI) Još pre toga je otišao iz Korinta da bi izbegao da postane oceubica, a upravo to na putu postaje; Edip prvo zaključuje da je Tiresija oruđe Kreonta, koji žudi za prestolom. Zapanjen, Kreont se odlučno brani, a od presude na smrt spasava ga sestra Jokasta, Edipova žena-majka koja uto nailazi. 3TI) Jokasta sada muža želi da oslobodi straha: zar proročanstvo nije predskazalo da će Laj stradati od ruke svog sina, a umesto toga, njega su na jednom raskršću umorili razbojnici, a sin je ubijen još dok beše beba! Ali, to smirivanje postiže suprotno dejstvo: Edip zna da je na jednom raskršću u gnevu ubio nekog straca koji je njega

prvi udario. Sada prvi put njegovo srce obuzima teška strepnja. No, Jokasta mu kaže za jednog Lajevog slugu, jedinog svedoka, koji živi izvan grada, i on zna za te razbojnike, pa mu to još jedino daje nade. Edip nalaže da se dovede taj sluga da razjasni celu stvar, i odatle sledi radnja. Na Jokastine sumnje u proročanstvo, tj. u sudbinu, reaguje hor pesmom u kojoj se slavi veličina božanskog - Sofokle se poziva na večne, nepisane, božje zakone: „Zato večni stoje zakoni, nebeski zrak ih porodi, visoko oni žive u visinama, a Olimp je otac njin, ne samrtni ljudski stvor. I zato nigda njih zaborav ne uspava, u njima velik bog, a nigda ne stari... Obest rađa silnika; a kad se obest od svačeg ludo prejede, što nit' je pravo niti sreće donosi, na najviši se popne vrh, pa u vir jada skoči, otkle joj ne pomažunoge nazad. A bogu se molim ja da napor što će spasti grad nam nikada ne prekine! I bog će meni uvek biti odbrana”.4TI) U narednoj sceni dolazi glasnik iz Korinta da javi: umro je od bolesti Polib, kralj Korinta, koga Edip naziva ocem. Glasnik naizgled opovrgava proročanstvo po kojem će Edip ubiti svog oca. Sada Edip samo još strepi od drugog dela proročanstva koje kaže da će se oženiti rođenom majkom, jer je Polibova žena Meropa živa. 5TI) Ali, to čuje korintski glasnik, pa i tu može da ga „umiri“: Polib i Meropa uopšte nisu Edipovi roditelji. Glasnik je Edipa lično kao pastir preuzeo od jednog drugog pastira, sluge Lajevog, na Kiteronu, gde je nađen kao bespomoćno dete probodenih gležnjeva. JOKASTA odjednom progleda, shvata da njen i Lajev sin nije ubijen, i da je to Edip, pa pokušava Edipa da odvrati od daljih pitanja. Ali, kada vidi da je sve uzalud, jer je Edip naložio da se dovede onaj Lajev sluga, ona odlazi u palatu gde će sebi oduzeti život. A hor, još u neizvesnosti kao i Edip, ponovo nastoji da deluje umirujuće, posle čega je dubina pada još stravičnija: verovatno je neki bog na Kiteronu začeo Edipa, jedan od onih koji žive u šumama, Pan, ili Apolon ili Dionis. Sofokle je genijalnim postupkom objedinio tri razne figure i načinio preokret, peripetiju radnje (prvi od tri dela dobre tragičke priče) koju pominje Aristotel baš na primeru Kralja Edipa: glasnik iz Korinta dolazi da Edipa oslobodi straha da će oženiti majku, ali, kada mu zbog toga izjavi da je on posvojče, postiže suprotno. Drugi deo priče, po A. je, prepoznavanje, prelaženje iz nepoznavanja u poznavanje, zatim u prijateljstvo ili neprijateljstvo s onim licima koja su određena za sreću ili nesreću. „Najlepše prepoznavanje biva kada u isti mah nastaje i preokret“, daje primer u Edipu: kad se tebanski pastir pojavio na zapovest kralja, on isprva kao i Tiresija, ne želi da govori, ali ga korintski glasnik prepozna, i navede da kaže istinu: Edip je Lajevo dete, koje je Laj u strahu od proročanstva da će ga ubiti rođeni sin, naredio da se ukloni, ali ga je tebanski pastir umesto toga odneo na Kiteron. Tada dolazi i do prepoznavanja i do preokreta: Edip povezuje izjave dva glasnika i shvata: on je oceubica i rodoskrvnitelj u isto vreme. Odjuri u palatu. Hor peva o dubini pada, a zatim glasnik javlja šta se dogodilo u palati: Jokasta se obesila, a Edip je kopčom s njene haljine iskopao sebi oči. Takav stupa na pozornicu, na kojoj je na početku stajao kao voljeni kralj. Sada on moli Kreonta da ga progna, i da mu dopusti da se oprosti od svojih kćeri, a onda odlazi u palatu da sačeka Apolonovu poruku, a čeka i Kreont da bi znao kakve mere da preduzme. POSTUPAK KARAKTERIZACIJE: veštom kompozicijom radnje i promenama situacije S. unosi raznolikost u doživljaj junaka i tako ih potpunije slika. Protagonisti, glavni sofoklovski junaci imaju temeljnu crtu, a to je da uvek pokazuju tako snažnu volju, da se nikad ne kolebaju u svojim postupcima: Edip, Antigona, Ajant, Elektra. Edip je od početka odlučan da nađe Lajevog ubicu i spase zemlju, a ne odustaje čak i kada vidi da se mreža steže oko njega. Mogao je u poslednjem trenutku da odustane od daljeg ispitivanja, i tako izbegne katastrofu, kao što mu to savetuje Jokasta. TRAGIČKA KRIVICA: Edip iz neznanja ubija oca i ženi se majkom. Ali, baš zato što ide do kraja, on je Edip, tragički junak koji neće da se radi spoljnjeg mira pomiri sa stvarima i načini kompromis. Uporan je do samouništenja. (Antigona, uhvaćena u 2. pokušaju sahrane brata). Neumoljivošću svog htenja, čak i tamo gde ga ono vodi u propast, on postaje junak tragike koja svoj vrhunac dostiže u antitezi stihova, kada se neposredno pred otkrivanje tajne pastir jada: „O teško meni, užas moram reći sad!, a Edip odgovara: „A ja, pak, da ga čujem! Al svejedno, ja ga čuti moram sad!“. Uvek uz velike tragičke figure koje prihvataju borbu, u kojoj se ne radi o opstanku nego o dostojanstvu ljudskog življenja, Sofokle stavlja i figure koje otelovljuju prosečno ljudsko mišljenje, za koje je najvažnije da se po svaku cenu obezbedi opstanak.

Pored Antigone je Ismena, a pored Edipa Jokasta. Ona se suprotstavlja proročištu, čime ne poriče bogove, molitvom se obraća Apolonu, nego je motiviše želja da izbegne opasnost. ULOGA HORA: za razliku od Eshila, hor kod Sofokla retko iznosi njegovu filozofiju i moralne ideje. Usko je vezan sa radnjom u koju je spretno uklopljen i čini vrstu pratnje radnje. ANTIGONA – priča iz tebanskog ciklusa, nastavak E. Sedmorica protiv Tebe. Radnja započinje pošto je Teba oslobođena opasnosti, a muški porod Edipov, potamanjen u bratoubilačkom sukobu. Etokle je poginuo kao branitelj zavičaja, a Polinik kao napadač. TEMA: tragična zaslepljenost (Kreontova) i njene nerazumne posledice. Novi kralj Kreont daje neodmerenu zapovest, da Polinikovo telo za kaznu ostane nepokopano, na nemilost psima i pticama. To je ogrešenje o božansku zapovest koja zahteva da se pokojnik poštuje. TRAGIČKA KRIVICA, HAMARTIJA: (Kreontova despotska i samovoljna kazna za Antigonu, čak i kada su svi u Tebi bili protiv nje). Otuda za Antigonu, sestru poginule braće, nema nedoumica: čvrsto je odlučna da bratu Poliniku obezbedi sahranu. Ta slobodna volja je osnova tragičke radnje. KARAKTERIZACIJA kao kod Edipa: Svojom odlučnošću A. stoji nasuprot svojoj sestri Ismeni, koja takođe ne odobrava Kreonotvu odluku, ali joj se pokorava. Na temelju suprotnosti likova, koja se ponavlja i u Edipu i Elektri, izrasta slika sofoklovskog junaka, nepokolebljivog u svojoj volji. I kada se Ismena isprva odvaja od svoje sestre i Antigona sama mora da ostvari svoj naum, vidi se da su veliki Sofoklovi likovi osuđeni na samotništvo, tj da je sve što je veliko u svetu osuđeno na samotništvo. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, u prvom delu komada je u pozadini, a nijednom se na pozornici ne susreće sa Antigonom. Hor tebanskih staraca iskazuje svojom pesmom zahvalnicom radost oslobođenog grada, zatim Kreont obznanjuje svoju zabranu, da bi ga odmah potom stražar obavestio da je ta zabrana prekršena. Neko nepoznat prekrio je telo Polinika slojem prašine, da bi simboličkom sahranom duši pokojnika obezbedio ulazak u mir Hada. Kreont besni jer je prekršena njegova zabrana, pa, misleći da je posredi izdaja i podmićivanje, preti stražarima strašnom kaznom ako ne uhvate prestupnika. Srećan što je umakao njegovom gnevu, stražar, prepreden, pričljiv starac nevelike pameti, napušta pozornicu. O SOFISTIMA U ANTIGONI: Hor peva o opasnoj veličini čoveka, o opasnoj sposobnosti da sve više i više pomera granice svoje moći u carstvo prirode – to je jedno od onih mesta na kojem se Sofokle obraća svojoj Atini da bi je upozorio na opasnost. Kada je Antigona izvođena, u Atini su sofisti počeli da ljuljaju od pamtiveka utvrđenu tradiciju koju brani i Sofokle: smatra da sve što postoji i što se zbiva dolazi od bogova i Zevsa, ali smisao njihovog delanja se čoveku ne otkriva, kao i da su do sofista dela pesnika davala obrazac za ponašanje u životu. Tek su sofisti tu tradiciju počeli da dovode u pitanje, zahtevom da razum, čovek, a ne neko natprirodno biće, bude merilo svih stvari, tj. da bude sudija svemu zastarelom koje zaslužuje da bude odbačeno, da bude graditelj novog vremena u kojem će oslobođen tradicije, čovek stupiti na svoj put napretka. Takva volja u S. izaziva čuđenje i strah. Prvi stasimon (stajaća pesma hora) ograđuje se od onih sofista koji bi veru u bogove i božje norme hteli da podvrgnu svojoj kritici, veliča apsolutno, a kritikuje relativizacije svih vrednosti, od religije do morala, koje, na kraju, ruše temelje države: „Pun je sila svet al’ ništa od čoveka silnije nije. Preko sinjega mora on oplovi zimski dok duva jug, pod hučnim srlja valima što okolo zapljuskuju... Od Hada samo neće bekstva izbajat’, a od bolesti teških nađe zakon već. Nad žudom ima uman dar, tu svoju stvaralačku moć, čas naginje na zlo a čas na dobro. A štuje l’ zemlje zakone i sveta božja prava, gradu svom je stub; a nema otadžbine kad se prkosno odade zlu. Ne došo mome ognjištu, i ne mislio kao ja, on radi to“. Ponovo stražar stupa na pozornicu, i dovodi Antigonu koju je uhvatio prilikom drugog pokušaja da ukopa brata. Dva puta se sestra prikradala mrtvom telu brata. Prvi put je nadmudrila stražare, ali drugi put je uhvaćena. Sada mora da snosi posledice. SMISAO DELA je u sceni Antigone sa Kreontom, tu je nova tehnika koju Sofokle upotrebljava i na drugim mestima: Kreont i Antigona stoje jedno nasuprot drugome u nepomirljivoj suprotnosti. Njih dvoje se susreću u velikoj sceni. Antigona nije ni mislila da poriče „krivicu“, kazuje u ime čega se bori i pati: zastupa velike, nepisane, božje stalnovažeće zakone, starajući se da oni budu iznad onakve države koja ruši stari poredak stvari. Ovaj protest protiv

apsolutističke, svemoćne države, koja bi da se suprotstavi svakoj etičkoj normi, važi i danas: „Ta nije proglas taj objavio mi Div, nit Pravda, sustanarka drugih bogova, zakone takve čovečanstvu odredi. I ne mišljah tvoj proglas da je tako jak da nepisane, večne božje zakone ti kao smrtan čovek nadmašiti smeš. Jer oni traju, ne od danas, juče, ne, već oduvek, i niko ne zna otkad su. Pa rad njih, volje se ne bojeć’ ničije, ja ne htedoh da kazna božja stigne me“. U drugoj sceni kroz Antigonina usta Sofokle pokazuje mržnji, velikoj protivnici svega ljudskog, gde su joj granice. Na te granice je ukazao i kroz Odiseja u Ajantu, ali je ovde snažnije, jer tu žena izgovara reči: Ne mržnju, nego ljubav ište život moj! (Za ljubav, ne za mržnju ja sam stvorena) – obeležje S. humanizma. TRAGIKA: Pošto se suprotstavila moćniku, Antigona mora da umre. Kreont hoće da ubije i Ismenu, koja sada hoće da podeli sudbinu sa sestrom, ali Antigona odbija da bude krivac za sestrinu smrt: „Ti si izabrala život, a ja smrt“. Tek sada se uljučuje Hemon i obraća Kreontu, ali ni molba ni prekor, a ni upozorenje da žitelji Tebe Antigonu smatraju nevinom, a i on sam smatra da je njegov otac narušio zakone bogova, ne mogu da utiču na volju tiranina. Hemona vodi njegova ljubav prema Antigoni, i on upozorava oca da će njena smrt povući za sobom i drugu, ali o toj ljubavi ne govori, jer je njeno subjektivno prikazivanje bilo isključeno iz Sofoklove drame. I kada hor u svojoj pesmi Erosu pominje tu scenu, onda je tu reč o kosmičkom Erosu koji ima moć nad čovekom i živim svetom, ali i nad bogovima. Isti Eros je i kod Eshila. Antigona je osuđena da bude živa pokopana u grobnici vladalaca Tebe. Veličina Antigoninog lika je u tome što ona ne može da izneveri svoja shvatanja radi puke egzistencije i duševnog mira. Na trenutak, pred pogubljenje, Antigona izlazi iz svojih idealnih okvira i otkriva se kao ljudsko biće, sa horom se razvija njena tužbalica nad životom koji se neće ispuniti u bračnoj sreći sa Hemonom. Tek sada se vidi u punoj veličini njena nepokolebljivost i odlučnost da ostvari svoj naum. Antigona je žena kao i Ismena, kao i svaka druga tebanska žena sa svim željama i nadama žene. Tek tada njen lik postaje ljudski uverljiv, kao što i veličina njene žrtve sada postaje razumljiva. Ona ne može da se odrekne dela koje je počinila. Posle žalopojke iz srca, sledi i opravdanje iz razuma: muž i deca su mogli da joj zamene sudbinu, ali brata nikada. PORUKA: Antigona se bori za nepisane i neprikosnovene zakone bogova, ili, kako ona kaže, za zakone kojima polis nikada ne bi smeo da se suprotstavi. Međutim, Kreont uopšte ne zastupa taj polis, jer glas polisa je jednodušno na strani Antigone, pa zato njegova zapovest predstavlja drskost, prestup, hibris. To potvrđuje u svom dolasku prorok Tiresija, simbol božanskog glasa. Dok je prinosio žrtvu bogovi su mu poručili da su srditi što Polinikov leš nije sahranjen, i obznanjuje strašnu krivicu i sramotu koju je Kreont svojom zabranom natovario i sebi i gradu. Kroz Tiresiju govore sami bogovi, ali ni sada Kreont neće da uzmakne. „Čak i ako bi orlovi samog Zevsa poneli komade njegovog leša do božjeg prestola, ni tada ga ukopati nećete“. Tek kada mu Tiresija, rasrđen, kaže da će za to što je učinio Poliniku i Antigoni, bogovi Kreonta kazniti, on menja stav, ali prekasno. Posledice prividne Kreontove pobede su strašne: on žuri da sam sahrani Polinika, a Antigona treba da bude oslobođena. Međutim, ona se obesila u svojoj grobnici, Hemon se, na očigled oca, ubija kraj mrtve neveste, a i kraljeva supruga Euridika, kojoj je sve dojavljeno, dobrovoljno odlazi u smrt. Ostao je samo Kreont, sa mrtvim sinom na rukama, senka od čoveka. Njegova fizička egzistencija gubi značenje, jer je uništena psihička. Večni zakoni su potvrđeni žrtvom Antigone, koja je smatrala da za njih treba da žrtvuje svoj život, i slomom Kreonta, koji se tim zakonima suprotstavio. Sofokle se divi ljudskom razumu, dok god razum deluje u okviru poretka koji su postavili božji principi. OPŠTI ZAKLJUČAK Sofoklova religioznost nije manje duboka nego Eshilova, ali je drugačije vrste. Ona je bliža delfijskoj izreci „Spoznaj sebe samog“ koja čoveka upućuje na granice njegovog ljudskog postojanja. Sofoklu nije moguće da delanje i prisustvo božanskog u svetu razume kao Eshil, jer, kako kaže, u stihovima jedne izgubljene drame: „Nemoguće je spoznati božansko, ako ga bogovi kriju, pa makar u našem traganju krenuli svim mogućim putevima“. Sada se shvata dublji smisao činjenice da je Sofokle odbacio formu trilogije. Ličnost pojedinca čini okosnicu njegovog komada, a ne rod sa svojim naraštajima kao obuhvatno pozorje božanskog delanja. Eshilov motiv prokletstva roda je manje-više

potisnut. Ono što čovek čini proističe iz njegovog sopstvenog htenja i samo iz njega, ma koliko da se odluka o ishodu ne nalazi u njegovim rukama, nego u rukama sudbine. HEGEL: najviše ga interesovala Antigona od svih filozofa, u njoj našao osnovnu, dijalektičku misao svog tumačenja sveta. U ovoj drami je video objektivni sukob dva opravdana interesa, dve moralne moći, interesa države i interesa porodice. U Sof. t-jama se govori o sudbini i nužnosti. Sudbina jedinki predstavljena je kao nešto nepojmljivo, ali nužnost nije data kao slepa, nego je saznata kao istinska pravda. Zato su te t-je besmrtni, večni obrasci moralnog pojma. Slepa sudbina je nešto što ne zadovoljava. U Antigoni se poima pravda. Sukob dve najviše moralne moći predstavljena je na plastičan način, u apsolutnom obrascu t-je, u Antigoni. Tu se porodična ljubav, ono što je sveto i duboko usađeno u čoveku, sukobljava sa pravom države. Kreont nije tiranin, nego je isto tako moralna moć, on nije u nepravu: on tvrdi da državni zakon, autoritet vlasti, ima da bude poštovan i da povredu zakona sustiže kazna. Svaka od tih dveju strana strana ostvaruje samo jedno od moralnih moći. To je jednostranost, a smisao večne pravde jeste u tome što obe strane čine nepravdu, jer su jednostrane, ali time i obe dolaze do svog prava. I jednoj i drugoj strani priznaje se važenje u nepomućenom hodu moralnosti. Tu obe imaju važenje, ali svoje izjednačeno važenje. To je samo jednostranost protiv koje ustaje pravda.