I PREDAVANJE

Predmet, sadržaj i istorijat razvoja socijalne patologije sociologije mentalnih poremećaja

Predmet, sadržaj i istorijat razvoja socijalne patologije, sociologije mentalnih poremećaja . Zasnivanje i razvoj socijalne patologije u XIX veku. Društvene krize u industrijsko buržoaskom društvu. Socijalno revolucionarni pokreti. Razvoj nauka - sociologija, soc.psihologije, političke ekonomije demografije...

Izvori značajni za formiranje socijalne patologije kao nauke. Socijalna filozofija (Kont, Sen Simon, Furije, Prudon). Politička ekonomija (Marks, Engels). Sociologija M. Vebera Primenjena biologija (Darvin)

Socijalno medicinski modeli - Žil Geren 1848. definiše pojam i predmet soc.patologije u okviru socijalne medicine. Socijalna med.se bavi proučavanjem odnosa izmedju bolesti i društva. U soc.medicinu spadaju pored soc.pat.- soc.higijena, soc.filozofija. soc.terapija.U moralne bolesti druš. spadaju - siromaštvo, nezaposlenost, suicid, prostitucija, kriminal. Grotjan 1911. u svom delu “Socijalna patologija” izlaže osnovne principe za proučavanje ljudskih bolesti sa socijalnog stanovišta: Prema prevenciji, Prema formi, Prema uzročnosti, Prema uticaju na društvo, Prema socijal.mogućnostima lečenja, Prema socijal.mogućnostima prevencije U SAD socijalna medicina se razvijala u okviru medicinske psihologije, koja povezuje sociološke teorije i medicinu.

Mak Jutajr def.soc.pat.kao nauku o zakonitostima koje reguliše odnose izmedju nauke o druš.pojavama i nauke koja ispituje bolesti, lečenje, ustanove za lečenje, osoblje. Zasnivanje soc.pat.u našoj zemlji vezuje se za Štampara, koji je 1925. god.objavio delo “Socijalna medicina . Na razvoj soc.pat.utiču - primenjena psihologija, Tard sa teorijom društva kao serijom interpersonalnih odnosa. Eskirol – mental.poremećaji su uglavnom uslovljeni soc.uzrocima. Frojd – savremene civilizacije su patološke i dovode do ment.bol. i karakternih deformacija. Sputavanje u zadovoljenju urodjenih bioloških potreba(dovodi do poremeć.ličn.), društvo delimično preobražava, a delom se potiskuje u nesvesno. Adler – društvena osujećenja dovode do inferiornosti osobe, a patološke potrebe za kompenzacijom inferiornosti su izvor ment.poremećaja. Jung – do poremeć.ličn.dolazi zato što se urodjeni kolektivno-nesvesni arhetipovi druš.kultur.života ne mogu da uklope u postojeće druš.kultur.norme.

Socijalno kulturne nauke utiču na reviziju psihoanal.teor. Saliven – poremećeni medjuljudski odnosi dovode do poremeć.ličn. i nesigurnosti. Saliven i Bardžes, 1927. osnovali komitet za proučavanje sociologije i psihijatrije. Značajna imena za razvoj soc.pat. - Bastid, Aleksander, Danham, Faris, Redlih, Holinshed, Rouz... Uticaji kulturne antropologije, marksizma, egzistencijalizma: Kardiner – koncepcija bazične ličnosti – poremećaj nastaje zbog poremećaja u kulturnoj integraciji usled nedovoljnosti same kulture. Hornaj - do poremeć.ličn.dolazi zbog konflikata u samoj kulturi. Karuzo, From – primenili marksističku teoriju otudjenja u proučavanju soc.pat.Moreno – ideja da se društvo sanira psihijatrijskim metodama, kasnije nastao pokret za mentalnu higijenu u SAD-u.

Razvoj soc.pat.pod uticajem sociologije i teorija, njenih u to vreme eminentnih predstavnika - Kont, Dirkem, Kuli. Dirkemova teorija o društvu i uticaju na nastanak soc.pat.pojava. Prva polovina XX veka je značajna za brzi razvoj soc.pat. Dominiraju dva pravca: I – soc.pat.je nauka o devijantnom ponašanju – Lemert, Braun, Grener, Kvin, Klinard. II – soc.pat. se bavi proučavanjem socijaln ih dezorganizacij a – Faris, Eliot, Meril, Mourer. Tendencija 70god.XX veka ka spajanju ovih teorija u strukturalno-funkcionalističku koncepc. – Parsons, Merton, Koen, Nizbet. 80 i 90 god.XX veka dolazi do spajanja biologističkih, sociologističkih i psihologističkih korena soc.pat. i kretanje ka integralnoj soc.pat.U staroj Jugoslaviji značajni predstavnici soc.pat. blili su Gerić, Matić, Klajn, Jakovljević, Supek, Djurić, Milić... Savremeni teorijiski pristupi u soc.pat. Socijalno medicinski Socijalno psihijatrijski Sociološko

1

kulturalni Integracioni. Lemert postavio kriterijume za formiranje sistematske soc.pat.teorije – 1. oštro omedjeno polje izučav,soc.pat.probl., 2. ograničen br.postulata, 3. konceptualni sistem treba da bude deo opšte teor.o ljud.ponašanju, 4. koncepti moraju da objasne sve sociopatološ.činjen.5. hipoteze logički kompatibilne sa postulatima, 6. koncepti da budu detaljni da objasne fenomene.

Socijalno-medicinski pristup Dominira klasično socijalno biološko stanovište. Svi socijalni problemi se posmatraju kao bolesti društvenog organizma. Govori se o zdravom i bolesnom društvu.Gerić – socijalna medicina se bavi narodnom patologijom - posmatra se sa društveno ekonomskog i socijalnog aspekta. Istražuju se socijalni, ekonom.i druš.uzroci problema. Istražuje pored bolesti i alkohol,narkoman.,prostituc, prenaseljen.nezaposlen.

Socijalno psihijatrijski pristup I Biologistička varijanta – konstitucionalistička teorija – psihopate su nosioci svih soc.pat.pojava. Psihopata se “radja”, nasledje, fizičko oštećenja mozga (Krepelin, Manjon) II Psihologistička varijanta – psihodinamske teorije, psihobiološke, refleksološka, bihejvioristička (Frojd, Mejer, Pavlov, Jaspers, Binsvanger) Soc.pat.proučava psihološke karakteristike poremećenih ličnosti, koje se formiraju pod uticajem soc.pat.činilaca i interpersonalinih odnosa.

Sociološko – kulturalni pristup Socijalno patološke pojave su po svojoj prirodi društvene i treba da se proučavaju u okviru jedne posebne primenjene sociologije. U SAD u XX veku razvile su se 3 grupe sociološ.teorija – teor.devijantnog ponašanja, teor.socijalne dezorganizacije, teor.socijalnih problema. Lemert u teor.devijan.ponaš.navodi postulate: Postoje devijacije koje su specifične i javljaju se u odredjenom vremenu i prostoru. Devijacije u ponašanju su funkcije kulturnog konflikta. Socijalne reakcije na devijac.su odobravanje, ravnodušnost, neodobravanje. Uloga, status, funkcija i samodefinicija devij.ličn.zavise od stepena devijacije i socijalne reakcije. Postoje ograničenja u socijalnoj participaciji devijanata Devijanti različito reaguju na soc.reakciju

Teorija socijalne dezorganizacije (Kuli, Eliot, Meril) govore o dezorganizovanim, a ne patološkim individuama, porodici,zajednici. Socijalna dezorg.je proces raspadanja unutrašnjih odnosa u grupi. Nastaje zbog stalne smene procesa organizacije i dezorganiz. Socij.dezorganiz.se odnosi na –soc.strukturu, soc.promene, soc.stavove, soc.vrednosti, soc.krizu. Soc.strukturu, po Parsonsu, čine – odnosi izmedju ustanova, odnosi izmedju druš.obrazaca i statusa i uloga ličnosti. Socijalne promene, prema Milsu, su proces u kome se menjaju statusi i uloge većeg br.ljudi u odredjenom vremen.periodu. Socijalni stavovi, prema Tomasu i Znanjeckom, su proces individualne svesti koji odredjuje realnu ili moguću aktivnost individue u društvu.U okviru teorije soc.dezorganizacije različite soc.patološ.pojave se grupišu prema veličini druš.grupa i karakteru dezorganizovanog procesa. Prema Eliotu i Merilu, dele se na- individualnu, porodičnu, komunalnu, nacionalnu, internacionalnu.

Teorija socijanih problema Najbliža integrativnom pristupu (Merton, Nizbet) Socijalni problemi su izraz problema i nesreće velikog dela ljudi u društvu. U centru proučavanja su stavljeni vrednosni kriterijumi. Zalažu se za adekvatniju organizaciju druš.života. Ova teorija obradjuje – kriterijume koji odredjuju: oblast soc.problema, socijalno poreklo soc.prob., sudovi na osnovu kojih se odredjuju soc.prob., manifestni i latentni soc.prob., socijalna percepcija soc.prob., putevi korekcije nepovoljnih soc.situacija. Prema teoriji soc.problema devijantno ponašanje je značajno odstupanje od važećih normi u okviru odgovarajućeg sistema statusa i uloga. Deli se na nekonformističko i aberantno ponašanje.Po ovoj teoriji ne treba da se proučavaju samo manifestni, nego i da se obuhvate latentni, prikriveni soc.problemi. Svaki soc.problem ima objektivni i subjektivni aspekt.

2

Dimenzije soc.pat.pojava U skladu sa integrativnim pristupom svaku soc.pat. pojavu treba proučavati sa više aspekata : Definicija (struktura, priroda) Simptomatologija Varijacije Epidemiologija Etiologija Patogeneza Konsekvence Dijagnoza Terapija Prevencija Prognoza Struktura

Soc.pat.pojava je njena suštinska priroda, specifičnost, po čemu se ona razlikuje od drugih sličnih pojava. Suštinska priroda treba da def.koliko pojava predstavlja izraz poremećenog druš.života. Struktura treba da označi medjuodnose sociokulturnih, psiholoških i bioloških faktora. Simptomatologija (fenomenologija) Skup svih pojavnih osobina kojima se soc.pat.pojava ispoljava. Potrebno je izučavati soc.pat.pojavu na nivou kulturnih ustanova, druš.grupa, ličnosti, organizma, kao i različite vrste soc.pat.pojave, i njihove druš.i individualne specifičnosti. Lemert – individualne, sistemske, situacione Merton – inovacija,ritualiz.,povlačenje,bunt Frojd – fiksacija, regresija. Epidemiologija Def. : meri rizik zahvaćenosti društva poremećajima i otkriva pokazatelje koje upućuju na njegovo poreklo i način rasprostranjenosti (Raid) Epidemilog.proučava prevalencu i incidencu Proučavaju se kvantitativni i kvalitativni aspekti soc.pat.pojave – pol,starost,zanimanje, soc.ek.status, etnička, religijska pripadnost, porodične karakter., političke karakter. Etiologija Proučava uzroke (posredni, neposredni) patoloških pojava. Proučavanje je usmereno teorijskim pristupom soc.pat.pojavi (biološki, psihološki, sociološki).

Uzroci soc.pat.pojava: Nepovoljni soc.ekonomski.uslovi šivota, društveni, kulturni sukobi, industrijalizac.i urbanizac., druš.anomija, akulturacija, socijal.izolacija, socijal.podražavanje, nepovoljno delovanje mas.medija. Osnovni generički sociopatogeni činioci su: Druš.neuravnoteženost, Druš.dekadencija Druš.zaostalost, Druš.brzo menjanje i Druš.transpalantacije (migracije) Na ličnost nepovoljni uslovi deluju: Putem poremećene socijalizacije, Frustracija u toku razvoja, Socijalnih stresova Značajni sociopsihogeni uzroci su:Roditeljsko odbijanje, Roditeljsko strahovanje, Roditeljska dominacija, Roditeljska hladnoća, Roditeljska preterana ljubav, Kruta disciplina, velika popustljivost u porodici, Rivalitet u porodici, Neprihvatanje u školi, Seksualne traume i neuspesi, Doživljaji fizičke manje vrednosti, Nepovoljna iskustva u bračnim, roditeljsk.prof.ulogama, Neuravnotežena integracija ličnosti. Ličnost je značajna tj. različiti ljudi, različito reaguju na nepovoljne socijalne situacije. Krakteristike ličnosti važne za reagovanje u nepovolj.socij.situac. : strah, nesigurnost, krivica, usamljenost, interpersonalni sukobi, druženje sa socijal.devijant.ličnostima, prihvatanje konfliktnih stavova, nepotpuna identifikacija sa socijalnim uzorima. Intrapsihičko stanje zavisi i od zrelosti ličnosti i vremena kada su sociogeni sukobi počeli da deluju, ali treba uzeti u obzir i biofizičke pogodnosti ili nepogodnosti (nizak intelektual.kapacitet, fizička defektnost, urodjen poremećaj nagona, temperament)

Patogeneza Proučava nastanak i razvoj soc.patološ.pojave - dinamiku delovanja etioloških činilaca i njihove medjuodnose.Etiopatogeneza - proučavanje delovanja etioloških činilaca na patogeni razvoj poremećaja. Razvoj soc.pat.pojave može da bude progredirajući i regredirajući. Važno je proučavanje reakcije druš.sredine na poremećaj. Konsekvencije - posledice Proučavaju se uticaji soc.patološ.pojava na dalje poremećaje druš.struktura i funkcija, uslovljavanje drugih soc.patološ.pojava. Lemert je izučavajući posledice soc.patološ.pojava izložio 2 vrste druš.reagovanja – odbacivanje (kontrolna kultura), prihvatanje i iskorišćavanje (eksploatativna kultura), povremena tolerancija, povremeno nepovoljno reagovanje. Dijagnoza socijal.pat.pojave znači uočavanje bitnih elemenata za otkrivanje i celovito obuhvatanje pojave, kao i metode kojima se elementi ispituju. Svaki dijagnostič.postupak je spoj teorijskih znanja i praktičnih metoda. U dijagnostici socijal.pat.pojave treba da se obuhvate elementi: Simptomi poremećaja,varijacija Uzroci i razvoj Rasprostranjenost Posledice Terapija načini korigovanja ili odstranjenja socijal.pat.pojave. Terapija treba da bude višedimenzionalna, da deluje na uzroke, simptome, razvoj, rasprostranjenost, posledice pojave. Prevencija proučavanje principa koji mogu da spreče nastajanje pojave ili njeno pogoršanje. Deli se na: primarnu, sekundarnu i tercijarnu. Mora da bude višedimenzionalna i spoj teorije i prakse. Prognoza proučavanje predvidjanja nastanka socijal.pat.pojave, ili daljeg razvoja neke pojave u

3

datom društvu. Mora da proučava efikasnost terapijsko-preventivnih mera. Ona i usmerava dalje puteve terapije i prevencije.

Predmet i sadržaj sociologije mentalnih poremećaja (psihijatrijske sociologije) 1963. Jakovljević V. na Filoz.fak.počeo je da predaje soc.patologiju, danas soc.ment.poremeć. Proučavaju društvenu suštinu (bit) psihičkih poremećaja. Konstituisala se kao nauka posle II svetskog rata. Veoma značajna istraživanja stavova prema psihič.obolelima (Kaming, Gofman, Nanali). Soc.ment.poremećaja je više okrenuta empirijskim sadržajima, bliska sa socijalnom psihijatrijom. Psihijatrijska sociologija – okrenuta teorijskim, epistemološkim sadržajima, bliža antropologiji, filozofiji, opštoj sociologiji. Soc.mentaln.poremećaja istražuje relacije izmedju odredjenih druš.činilaca i psihič.poremećaja, a relacije tretira sa sociološkog aspekta, a ne medicinskog kao soc.psihijatrija. Soc.ment.poremeć.se bavi ispitivanjem konkretnih veza izmedju druš.faktora –sociodemograf.obeležja, velike druš.promene, krize, druš.dezorganizacije - porodič.,bračne, katastrofe,migracije, izbeglištvo,stres uopšte na psihič.poremećaje. Zatim soc.ment.poremeć.istražuje institucionalni tretman psih.pac., prevenciju psih.poremeć. Bastid 1965. – Sociologija ment.poremećaja, kasnije Vajnberg, Galager... Drajver 1972. oko 6000 radova iz oblasti soc.ment.poremeć. Pilgrim i Rodžersova (Pilgrim, Rogers) 2005. objavljuju udžbenik iz soc.ment.poremeć.90 godina XX veka niz knjiga sa sličnim naslovom Kokerhem, Sabedi.

Psihijatrijska soc.je interdisciplinarna nauka. Sagledava kritički (dijalektički) odnos izmedju psih.poremeć.i odredjenih uslova druš.života. Rasvetljava psih.porem.kao aspekte – anomije, lošeg kvaliteta života, druš-dezorganizacije, druš.konflikta, masovnog stanja stresa, porod.dezorganiz.,migracija. Vajnberg - psih.sociolog.se bavi etiologijom, fenomenologijom i prevencijom psih.poremeć., drugi autori dodaju i profesijom psihijatra, sociološka analiza psih.kao nauke, uloga kliničkog sociologa, kritika rada psih.instituc. Izučava i psihopatološki i socijalnopatološki proizvod odnosa izmedju druš.i pojedinca. Saradjuje sa drugim naukama – filozofijom, sociologijom porodice, opštom sociologijom, socij.antropologijom, psihopatologijom, socijalnom psihijatrijom...

II PREDAVANJE

Uže sociološke teorije objašnjenja psih.poremećaja nastale su u opoziciji prema biologistički orijentisanom medicinskom modelu.Biolologističke teorije - bioantropološke (druga polov. XIX v.) ističu da je odlučujući faktor u nastanku psihič.poremeć. biološki faktor (nasledjena svojstva – genetika). Franc Jozef Gal (početak XIX veka) vršio frenološka istraživanja. Na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje zaključivao o mentalnim sposobnostima i duševnim osobinama čoveka. Postoje posebni organi za devijantno ponašanje. Lombrozo - osnivač škole pozitivne kriminologije, 1876. objavio knjigu “Čovek prestupnik”.Razvio posebne metode merenja - antropometrija. Iznosi ideju o atavističkom urodjenom prestupniku. Atavizam je evolutivna regresija, vraćanje psih. i fizičk. osobina nasledjenih od predaka. Primer:

Savremene biološke teorije o nastanku bol.zavisnosti mogu da se podele na genetske, metaboličke, teorije o transmiterima. Biohemijski i kognitivni pristup i važna uloga dopamina. Kokerhem deli teorije koje objašnjavaju psihičke poremeć.na: Medicinske, Psihoanalitičke, Model socijalnog učenja, Teorija društvenog stresa, Antipsihijatrijski model. Podela užih socioloških teorija Opalić Petar: Teorija anomije (Dirkem, Merton), Teorija etiketiranja (Lemert, Šef), Teorija uloga (Parsons), Model karijere psihički obolelog (Gofman). Koncept etnometodologije Antipsihijatrijska teorija

4

Teorija anomije- Dirkem definiše anomiju kao razlog suicida, kroz smanjenu mogućnost kontrole želja i strasti i prisustvo nemira i napetosti pojedinaca. Duševna bolest, samoubistvo i krivično delo su reakcije pojed.na druš.situaciju ( preterani individulizam, rigidna solidarnost) smatraju Dirkem i Bastid. Duševna bolest je devijacija koja ukazuje na raskorak izmedju kulturnih normi i mogućnosti članova društva.

Merton navodi 5 načina odgovora na anomičnu situaciju: cilj sredstvo Konformizam + + Inovacija + - Ritualizam - + Povlačenje(retretizam) - - Bunt +- +-

Teorija društvenih uloga Parsons opisao druš.obeležja uloge somatskog bolesnika (može da se primeni i na osobe sa psih.poremeć) Očekuje se društveno legitimno saosećanje, pomoć drugih. Nesposobnost za brigu o sebi. Oslobadjanje od skoro svih socij.uloga. Nema odgovornosti za bolest, ali je ima u otklanjanju bolesti. Treba da saradjuje, traži pomoć stručnjaka. Parsons smatra da psihič.poremeć. ima socijalnu ulogu u diferencijaciji od drugih oblika devijan.ponaš.Duševni bolesnik ima poremećene interpersonalne relacije, a ljudi mogu da reaguju neprijateljstvom, strahom, a najčešće ambivalencijom.

Teorija etiketiranja Glavni predstavnici - Lemert, Šef, Horvic. Šef – svaka kultura definiše pravila ponašanja. Osoba prvo dobije Dg mental.obolelog, a zatim polako usvaja identitet men.obolel. Etiketa duš.bolesn. se društveno potkrepljuje. Etiketiranje vodi ka stigmi, a ona trajno učvršćuje negativni stereotip o psihič. poremećenom. Angermejer govori o 3 forme diskriminacije: Individualna (socij.distanca prema psih.poremeć.) Strukturalna (u politič.,pravnom društvenom) Samostigmatiziranje (povlačenje) Predlaže mere u procesu deetiketiranja.

Teorija o karijeri psihički obolelog Gofman uvodi pojam - karijere duševno obolelog (ograničavanje upražnjavanja normalnih obrazaca življenja, sve veća izolacija) u čemu veliku ulogu imaju druš.institucije.Psih.poremeć.se posmatra kao devijantno ponašanje (kršenje druš.pravila) “Fatalna karijera” je obeležena nizom socijalnih diskvalifikacija. (Kekajzen)

Koncept etnometodologije Etnometodolozi smatraju da definisanje dušev.obolj. kao devijan.ponaš.zavisi od druš.situacije. Za psihički poremećaj kao deo socijalne realnosti, važna je svakodnevna životna praksa (važno je značenje druš.normi u svakod.životu čl.druš.zajednice). Dušev.bolest je rezultat praktičnog odlučivanja budućeg pac.,porodice, i stručnjaka. Rolfs govori o 3 nivoa odlučivanja: Odlučivanje na nivou opštih pravila (zavise od druš.strukture) Nivo odlučivanja vezan za pravila interpretacije (zavise od socijalne interakcije) Odlučivanje zavisno od kulturnih interpretacija.U psihijatriji se osoba obolela od SCH smatra odgovornom za bolest. Ponašanje obolelog se smisaono i sociodinamski ne povezuje sa njegovom okolinom. Dijagnostikovanje je rutinski, represivni proces u kome psih.ustanova devijantni fenomen pretvara u dušev.bolest. Dijagnostikov.pac. se kažnjava psihoterapijom,lekovima,fiksiranjem...Za etnometodologe je važno “tipiziranje normalnosti” – šta se u nekom druš.prihvata kao normalno. Osporavaju druš.norme kao objektivne kriterijume za procenu ponašanja pojedinaca.

Antipsihijatrijski pristup Nastao je kao reakcija na biološki determinizam u teoriji i institucionalni totalitarizam u psihijatrijskoj praksi. Eminentni predstavnici ove teorije su Leng, Sas, Kuper, Bazalja, Đevris. Simptomi ludila su jedini mogući način komuniciranja sa otudjenim svetom.

III predavanje

Psihosocijalne teorije u tumačenju psihčkih poremećaja. Teorije koje su pomirile socijalni i individualni aspekt u objašnjavanju psih.poremećaja.U nastanku kliničke slike i tretmanu psih.porem. ove teorije uvažavaju uticaj društvenih činilaca, sa jedne strane, i faktor ličnost, sa druge. Okvirna podela

5

psihosocijalnih teorija (Opalić P.): Psihoanaliza (Frojd), Grupna analiza (Bion), Antropološko frojdo-marksistička (From, Rajh..), Teorija životnih dogadjaja (Mejer...)

Psihoanalitičko objašnjenje socijalnih aspekata psih.porem. Struktura ličnosti po psihoanal.teoriji: Id (nagonski deo, nesvesan) želje,nagoni , Ego (nema vlastiti energetski potencijal, uvažava realnost, svesni deo) realnost, Superego (sačinjen od moralnih normi i roditeljskih zabrana, svesan i delimično nesvesan). Može da kazni Ego, preko osećanja krivice, i da ga podstakne budjenjem ponosa. Ideali

Duševno zdravlje se def.kao sposobnost pojedinca da izdrži unutrašnje i spoljnje konflikte (u porodici, širem druš. planu, grupi vršnjaka...) Nerešeni sukobi u psihosocijalnom i psihoseksualnom razvoju pojedinca, dele se na 4 stadijuma. Oralni stadijum (1.god.života) Analni (2-3 god.) Falusni - Edipalni (4-5god.) Latencija (5-12 god.) Ego kod zdrave osobe miri sukob izmedju konflikta Ida (nagonski, seksualni, agresivni) sa Super Egom- Nad Ja, obezbedjujući nagonska zadovoljstva, a ostajući moralan. Ukoliko se introjekcija soc.normi vrši nasilno preko Nad-Ja, moguće je kasnije javljanje depresije (agres.ka sebi) ili agresije prema okolini (asocijalno ponašanje).

Nesvesni sadržaji subjekt.života javljaju se i u neprilagodjenom socij.ponaš. – religiozni fanatizam, politički radikalizam...) Nesvesni mehanizmi ego odbrana pojedinaca i druš.grupa. Nesvesni mehanizmi odbrane ega u savladavanju straha, napetosti, koji se aktiviraju u različitim fazama psihosex.razvoja (Sigmund i Ana Frojd) su: Regresija (spuštanje nivoa psihičkog ili socij.funkcionisanja na rane faze psihosex.razvoja) Projekcija (pripisivanje drugim osobama ili grupi osobina koje se ne prihvataju kod sebe – predrasude, negativni stereotipi) Negacija (negiranje neprijatne lične ili istorijske realnosti radi očuvanja psih.ravnoteže i mira u zajednici) Racionalizacija (opravdavanje ličnih i druš.stavova nesvesnim korišćenjem lažnih dokaza. Ističe se jedan a zanemaruje drugi aspekt druš.realnosti – nacionalni, stranački programi. Potiskivanje (potiskiju se u nesvesno neprijatni sadržaji iz ličnog iskustva, i kolektivno neprijatno potiskuju grupe, zajednice) Introjekcija (usvajanje ponašanja od strane individue i kolektiva druge osobe ili zajednice u celini, bez lične obrade radi pridobijanja mira, pažnje) Reaktivna formacija ( ponašanje suprotno od stvarnih želja, ljubaznost umesto neprijateljstva) Izolacija (izolacija neprijatnih aspekta vezanih za objekt - osobu koja se voli) Pomeranje (pomeranje negativne reakcije iz realne, opasne situacije na druge pojedince, grupe koji nemaju direktne veze sa uzrokom neg.reakcije) Sublimacija je najkreativniji meh.odbrane, koji pomaže da se stvaralačkim obrascima ponašanja i mišljenja prevaziću neprijatni aspekti realnosti.

Primer korišćenja nekih od mehanizama odbrane od stane zavisnika od alkohola. Negacija, Minimiziranje, Racionalizacija, Socijalna komparacija i Projekcija... Nesvesni mehanizmi odbrane pomažu nam da razumemo skriveni karakter društvenih problema, pomažu u objašnjenju iracionalnih socijalnih fenomena, a posebno socijalno patoloških fenomena. Doprinose održavanju psihičke ravnoteže i čuvaju pojedinca i grupu od narcističke povrede.Sociolozi treba da otkrivaju društveno nesvesne mehanizme odbrane

Grupno analitička teorija Bion počinje da radi sa malim grupama 50.god.XX veka. Mala grupa je slična grupi-Majci, pruža podršku i bezbednost, ali lišava odgovornosti i nezavisnosti. Grupa prolazi kroz tri faze -haotična medjusobna borba, zavisna grupa i zrela grupa. Veber opisuje relacije u druš.zajednici 1. od haotične revolucionarne, 2. do iščekivanja, nadanja i na kraju 3. faza usvajanja racionalnih obrazaca ponašanja. Harizma vodje je u psihološkom smislu prenesena moć njenih, pristalica koji je slepo slede, slično kao u početnoj fazi rada male terap.grupe. Mala terap.grupa i velika druš.istor. zajednica, kojom upravlja samo harizmatski vodja, nije sposobna da racionalno funkcioniše.Druš.norme predstavljaju neku vrstu spoljašnjeg socijalnog okvira za unutrašnji psihički integritet pojedinca.

6

Antropološki, frojdo-marksistički i egzistencijalistički pristup Tumačenje psih.poremećaja proizlazi iz specifičnog odredjenja ljudske prirode i ljudskih potreba. Važni su za antropološ.pristup stavovi mladog Marksa, Frojda, Sartra i Hajdegera. Teze ovog pristupa: Čovek je nedeljiv, integrisan psihički i socijalno. Deli se u psihičkom poremećaju. Čovek je vezan za druge posebno u porodičnom kontekstu. Relacije sa bliskim osobama su značajne za sve druge relacije u životu. Čovekov psihički problem može da bude društveni problem u kome živi. Čovek ima svoju specifičnu prošlost i sadašnjost, neponovljivu biografiju. Čovek je vrednosno i moralno biće. Kod čoveka može da dodje do otudjenja (alijenacije) po Marksu (od proizvoda rada, radnog procesa, samog sebe, generičke suštine). Takav čovek je neslobodan, neautentičan. From – veštačke druš.potrebe i otudjeni druš.karakter podstiču masovnu pojavu duševnih poremećaja kod ljudi. Društveni defekt se strukturiše kada većina ljudi ne uspeva da ostvari slobodu, spontanost i kreativnost. Za sve ljude je karakterističan egzistencijalni strah, bazično poverenje i smisao života. Rajh i Markuze, Karuzo, V.Jakovljević ističu socijalno poreklo psih.smetnji u višku potiskivanja sex.i drugih ljudskih potencijala u korist ekonomskog rada. Društvo može da bude bolesno, a pojedinac se brani psih.oboljenjem od takvog društva.

Teorija životnih događaja Ova teorija je nastala u sklopu istraživanja uticaja stresa na psih.poremećaje. Mejer, Kaplan, Berger govore da značajni životni dogadjaji zahtevaju ulaganje dodatnih mentalnih snaga, da bi se očuvao psih. integritet, i da oni dovode u pitanje bazične oslonce ličnosti, doživljaj pripadanja, smisao postojanja, potrebu za zavisnošću i prilagodjavanjem. Životne krize su očekivani životni dogadjaji, a stres je neočekivana i intenzivna promena. Većina stresnih situacija je socijalnog porekla. Matiček stresog.život.događaje deli na: događaje koji označavaju gubitak, iznenadne traumatske događaje, događaje koji izazivaju dugotrajno nezadovoljstvo i trajna opterećujuća zbivanja.

Opalić P. govori o stepenu reagovanja na stres i deli ga na – Hiperstres, Hiposters i Eustres . Oko 20% populacije na masovne stresne reakcije reaguje raznim simptomima psih.poremeć PTSP, reaktivna stanja, psihosomatske tegobe... Prikaz Pajkelove skale životnih događaja i njena primena u istraživanju pokušaja suicida kod mladih i starih osoba. Prikaz istraživanja

IV predavanje

Antipsihijatrija

Kasnih 60.godina XX veka javlja se antipsihijatrija kao teorija i pokret u Evropi i SAD. Najveći broj psihijatara je iz Evrope. Pokret je bio odraz nacionalne i društvene specifičnosti i multikulturalnosti u Evropi. Uticaj ovih ideja se najviše prepoznaje u zemljama EU. Antipsihijatrija se javila u vreme specifičnih druš.istorijskih prilika, a antipsihijat.ideje su i danas prepoznatljive u psihijatriji.

Dejvid Kuper, 60.god.prošlog veka, prvi je upotrebio naziv antipsihijatrija. Antipsihijatrija je kritički stav prema psihijatriji, tj. antipozitivizam i antidogmatizam u razumevanju psih.poremeć. Antipsihijatrija kritikuje:Psihijatrijsko znanje, Način dijagnostikovanja, Tretman, Psihijatrijske institucije, Celo društvo u ime koga psih.institucije funkcionišu.

Za razvoj antipsihijatrije značajni su: Franc Fanon, alžirski lekar, borac protiv diskriminacije žena, siromašnih i crnaca. Levičarski studentski pokret 1968.inspirisan egzistencijal.filozof., mladim Marksom, psihoanalizom. Najpoznatiji među antipsihijatrijama: Bazalja, Leng, Kuper, Sas, Huber, Hohman, Mlađenović, Vasić, Antipsihijatri iz Italije, Bazalja, Đervis, Pirela..

Najkreativniji i društveno najaktivniji među antipsih. Uvode terapijsku zajednicu (TZ) u psih.ustanovu. Otvaranje psih.odeljenja za prevenciju i rehabilitaciju duševn.bolesnika. Zatvaranje psihijat.stacionara u

7

Trstu i organizacija vanbolnič.zaštite ment.zdravlja na principima TZ. Bazalja – psih.bolnica je izvor duševnog poremeć. i institucija sile. Đervis – psih.poremeć.je narušeni međuljudski odnos bliskih ljudi, psihoterapija je instrument buržoaske ideologije. Osnivanje “Demokratske psihijatrije” kao strukovnog pokreta. Zakon o psihijatriji 1978. - zatvaranje psih.bol.,zabrana prisilne hospit.,korišćenje termina duševni bolesnik. Primer - Prisilna hospitalizacija u Srbiji danas

Antipsihijatri iz Engleske i SAD -Leng, Esterson, Kuper, Skot, Sas. Leng - psihički zdravo je u tradicionalnom smislu reči bolesno, a psihički obolelo se smatra zdravim u vladajućoj psihijat.doktrini. Suprotstavio stavu da se normalno i patološko def.prema pozitivističkim, zdravorazumskim, funkcionalistič. kritrerijumima. Ludilo je potvrda autentične doživljajnosti, oslobođeno putovanje u unutrašnji prostor –metanoa. Šizofrenija je etiketa koju porodica i društvo lepe bolesniku, da bi sačuvali sopstvenu unutrašnju ravnotežu i ravnotežu porod.sistema. Dijagnostikovanje psih.poremeć.je politički čin. Istina i stvarnost izmedju terapeuta i klijenta se formiraju se u razmeni ideja i doživljaja. Šizoidni oblik postojanja je stanje ontološke nesigurnosti u kome se cela egzistencija brani od stanja spoljnje ugroženosti. Simptomi šizofrenije člana porodice su jedini smisaoni izlaz iz besmislene porodične situacije. Ludilo je istinsko oslobođenje pojedinca, a preko tzv. bolesnih, oslobođenje i celog društva. Kuper – pojedinac se dovodi u egzistencijalni škripac, to je vrsta životne ucene koju sprovode roditelji kada deca (budući pac.) pokušavaju da se realizuju nasuprot volji roditelja. 1965. Leng, Kuper, Esterson u Londonu osnovali mrežu zajednica stanovanja psihijat.pacijenata- komune u kojima se živelo samostalnije, raznovrsnije... Skot – ideja o stvaranju terenske službe za pomoć ljudima u psihič.krizi. Sas – zvanična psihijatrija mitologizira psihič.probleme. Simptomi duševne bolesti su ustvari problemi življenja. Dijagnostikovanje je jedan od oblika diskriminacije manjine ili duševn.bolesn.od većine tzv.zdravih.Predlaže da se termin duševna bolest zameni terminom “transformacija socijalnog identiteta”.

Antipsihijatri iz Nemačke, Holandije i Francuske. Huber (Nemačka) uticao na pojavu pokreta – Socijalistički kolektiv pacijenata, Hajdelberg 1970.god. To je bila prva politička organizacija psih.pac.u svetu. Nije naišao na podršku u javnosti, niti medju lokalnim političkim grupama, odbačen i do strane univerzitet. profesora psihijatrije tog vremena. Kisker – govori o sociozi - ludilu izazvanom društvenim uslovima življenja, umesto o psihozi. Biti bolestan znači biti klasno eksploatisan. Duševni bolesnici su prevratnička snaga druš.promena, koja će ubrzati druš.progres. Prava terapija za psih.pac.je klasna i politička borba sa svim druš.institucijama. U Holandiji 70.i 80.god.XX veka antipsihijatrijske ideje su uticale na smanjenje br.postelja u psih.bol. Formirano je udruženje psih.pac.koje se sastojalo iz 24 manje političke grupe.Udruženja su sarađivala sa politič.organizac.zelenih, feministkinjama, levo orijentisanim političk.partijama. i vladajućim strukturama u cilju reformisanja psih.institucija.U Francuskoj je 1937.donesen Zakon o osnivanju vanbolničke psih.službe. 1954.počinje akcija demokratski orijentisanih psihijatra, koji sa psihoanalitičarima osnivaju centre - dnevne i noćne bolnice, dispanzere za decu, kao i dispanzer zavisnike od PAS. Manoni 1969. otvara ustanovu za zbrinjavanje psihotične dece (eksperimentalna škola) Prave se farme na kojima žive autistična deca. U Francuskoj su postojale organizacije –Grupa za informacije o ludilu i Grupa za informacije o zatvoru, kao političko strukovne organiz.koje su informisale o životu u totalitarnim psih.ustanovama. Fuko - Ludak postaje asocijalan zbog posledica smeštanja u ludnicu. Ludilo je virtuelni, kulturno istorijski fenomen, u čijem nastajanju učestvuje društvo.

Značajni pozitivni uticaji antipsihijatrije na promene u psihijatriji: Smanjenje br.kreveta u psih.bol. Smanjena izolacija u ćelije i fiksiranje Ukidanje elektrošok terapije!!! Skraćivanje vremena boravka u psih.bol. Poštovanje prava pac.da bira lekara Uvid u med.dokumentaciju od strane pac. Humanizacija odnosa u psih.bol. Stvaranje i realizacija programa sveobuhvatne reforme psih.službe. Primena socioterapije,

8

grupne terap.i psihoterapije. Menjanje termina duševni bolesnik u osoba sa psih.poremećaj., psih.problem. Podsicanje otvaranja psihijatrije prema društvu i humanističkim naukama.

VI predavanjeFobije i anksiozne neuroze (Fobični anksiozni poremećaji i drugi anksiozni poremećaji)

Strah je jedan od najstarijih afekata i pripada instiktu zaštite od opasnosti .Strah je ljudski i doživotni fenomen. Strah se javlja kao posledica sprečenosti, kao i zabrana zadovoljenja nagona, ali najviše kao strepnja od gubitka ljubavi (i zaštite).

Značajni mislioci koji su se bavili pitanjem straha - Hajdeger, Kjerkegor, Jaspers. Jaspers smatra da je strah nešto neophodno i pozitivno za ljudsko postojanje. Strah je siguran štit od prividnog znanja i lažne sigurnosti. Jerotić – Najveći novovekovni strah je strah čoveka od drugog čoveka i od samog sebe. Socijalni strah se javlja kod svih ljudi, ali soc.strah kao patološki, mogu da uslove patološki spoljašnji uslovi(u diktatorskim režimima oživljava se dečiji strah od roditelja, ali i mehanizam identifikacije sa agresorom).Strah je povezan sa vremenom. Ranije strah od sifilisa, kuge, sada karcinoma, Hiv-a, svinjskog, ptičjeg gripa... Strah izaziva različite telesne reakcije: ubrzanje pulsa, znojenje, povećanje krvnog pritiska, proširene zenice, viši nivo adrenalina, drhtanje, bolove u mišićima, laku zamorljivost, mučninu, suva usta, često mokrenje... Anksiozni poremećaji - Pjer Žane - 1909.god.opisuje anksioznost u sklopu spektra fenomena, zajedno sa kompulzijom, fobijom, opsesijom i histerijom. Prvi je upotrebio termin anksiozna neuroza Frojd, i istakao da strah može da se javi u “čistom” obliku ili zajedno sa smetnjama telesnih funkcija (kardiovaskularnim, respiratornim, gastrointestilnim)

Novije def. - Opšti anksiozni poremećaj je oblik stanja straha koji karakterišu: slobodno lebdeći strah, opšti ili difuzni strah, strašljivo iščekivanje, motorna napetost, hiperaktivnost autonomnog nervnog sistema i specifični oblici ponašanja. Simptomi se javljaju nezavisno od aktuelnih razloga, a njihov nastanak i razvoj ostaju nepoznati obolelom. Savremena shvatanja neuroza ističu, sa jedne strane kao uzroke – konflikte socijalnih uloga, poremećaj identiteta, pogrešne stilove življenja, a sa druge, ponovo se vraća medicinsko određenje neuroza i somaticizam.

Psihijatrija i dalje nedovoljno poznaje prirodu i poreklo neuroza, kao i anksiozne neuroze. Epidemiološki podaci iz 70.g.XX v.ukazuju na 2-5% prisustva anksiozne neuroze u opštoj populaciji i 7-16% kod osoba sa psih.poremećajima. Leder-Marks smatra da 2/3 svih neurotičnih ispoljavanja čini anksiozno depresivni tip reagovanja. Podaci (1980.g.) u Beogradu- bol. “Dragiša Mišović” oko 18% tj. treće mesto po učestalosti zauzimale su anksiozne neuroze. Novija istraživanja ukazuju da se anksioznost javlja kod muškaraca, često uz alkoholizam, narkomaniju, zavisnost od lekova. U opštoj populaciji (1985.g.)se javlja od 2,3 - 6,4%, češći je kod žena, a u populaciji osoba sa psih.poremeć. pojednako je rasprostranjen. Poremećaj počinje oko 15 godine, obično traje do 26, retko se javlja posle 30.godine.

Anksiozna neuroza (Opšti anksiozni poremećaj) Kliničku sliku anksiozne neuroze karakterišu: različite somatske tegobe, poremećaj sna ,stalno zaziranje od izvora straha (koji se ne prepoznaje), stalna odbrana od zabranjenih prohteva i opasnih uzbuđenja. Zbog upotrebe velike količine energije usmerene na borbu protiv straha javlja se osećanje umora i iscrpljenosti. DSM III – R (1987) Da bi se postavila Dg -Opšti anksiozni poremeć., strah treba da traje najmanje 6 mes.i duže, da je prisutan često i dugo.

U ovoj klasifikaciji dato je 18 simptoma, a potrebno je 6 da bi se dijagnostikovao poremećaj. Simptomi su dati u 3 kategorije: hiperaktivnost autonomnog nervnog sistema, motorna napetost, ispitivačko i oprezno ponašanje. Fobična stanja (Fobični anksiozni poremećaji) koja se dele na: strahove od objekta (visina,

9

životinje, lift, infekcija, vožnja avionom, ulice, mostovi, tuneli, bioskopske dvorane, prodavnice...) i strah od određenih situacija (strah od ispita, strah od pojavljivanja na većim skupovima, strah od novog posla, strah da se ne ispadne glup, neznalica, neobrazovan...) Fobije predstavjaju strah od objekata ili situacija, koje objektivno nisu opasne, ali ih osoba doživljava kao opasne i zato izbegava. Akutne fobične reakcije prate različiti telesni simptomi.

Vestfal i Ragi sredinom XIX veka prvi opisuju agorafobiju strah od širokih prostora i klaustrofobiju – strah od uskih prostora, ulica. Psihološki mehanizam i etiologiju fobija prvi je opisao Frojd 1895.god.,a prvu psihoanalitičku studiju o fobijama 1909.god. Frojd deli fobije na: Zajedničke (smrt, bolest, zmije), Specifične (strah koji običan čovek nema - agorafobija, klaustrofobija). Jerotić smatra da postoji fobična struktura, koja potiče iz nespecifične slabosti Ja principa, a posledica je određenih postupaka majke u ranom detinjstvu deteta (majke mogu da budu izrazito anksiozne i energične, sebične sa spartanskim načinom vaspitanja). Frojd je smatrao da je uzrok anksioznosti blokada seksualne energije, kao i potisnuta i zabranjena pražnjenja seksualnog nagona. Frojd kasnije menja teoriju u sledeću – strah je odgovor Ega na nesvesni impuls Ida, koji izlaže osobu stvarnoj ili zamišljenoj opasnosti. Strah je uzrok, a ne posledica potiskivanja. Strah od spoljašnjih pretnji – napuštanja, u doba detinjstva, internalizuje se u fantaziju deteta i može kasnije da bude osnova za nastanak neuroze.

Neofrojdovci (Rank, From, Adler, Hornajeva) ističu separaciju kao osnovu svih drugih strahova.Sama separacija je konflikt između zavisnosti i potrebe za nezavisnošću. Dečije fobije su česte i uglavnom se povuku u doba puberteta.Na decu utiče fobija koju imaju roditelji, i razne spoljnje traume, koje kasnije mogu da uslove nastanak fobije u odraslom dobu. Svako razvojno doba ima uslove za pojavljivanje straha. Odojče ima strah od gubitka objekta koji ga voli i hrani. U falusnom periodu – kastracioni strah. Psihoanalitička teorija opisuje 4 vrste straha: Strah Super Ega kao anticipacija iskustva Ega (krivica zbog kršenja etičkih normi ponašanja) Kastracioni strah (strah od osvetničkog kažnjavanja) Separacioni strah (strah od napuštanja) Strah Ida kao posledica straha od gubitka kontrole nagona.

Kontrafobija znači izlaganje osoba fobičnim situacijama tj. situacijama od kojih se plaše, sa ciljem prevazilaženja straha.Ustvari to je neuspeo pokušaj negiranja straha sa samodestruktivnim impulsima. Psihodinamika fobija ukazuje da je prvobitni objekat straha zamenjen drugim objektom, a pravi izvor straha potisnut. Primer - Frojd “mali Hans” Karen Hornaj - Kultura i neuroza

Pri dijagnostikovanju važno je da se isključi prisustvo nekog organskog poremećaja koji uslovljava somatske tegobe. Diferencirati anksioznu neurozu od fobije i polifobičnog sindroma, paranoidnog straha i narcističko hipohondrijskih stanja. Lečenje – medikamentozna, suportativna psihoterapija – individualna psihoanalitička psihoterapija, porodična, grupna (psihoanalitički orijentisana), bihejvioralna psihoterapija.Prognoza uglavnom dobra, ali jedan broj anksiozn.neuroza prelaze vremenom u bipolarni afekt.poremeć. i involutivnu depresiju.

VII predavanjeDEPRESIVNE I HISTERIČNE NEUROZE

Poremećaji raspoloženja i disocijativni i somatoformni poremećaji. Depresija spada u najčešće psihičke poremećaje u populaciji odraslih osoba. Predstavlja kompleksan fenomen koji podrazumeva razmatranje bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Prvi opis melanholije (depresije) potiče iz 4 v. pre nove ere. Hipokrat smatra da je uzrok melanholije poremećaj žuči. Barton 1621. objavljuje knigu “Anatomija melanholije”, u kojoj navodi da je melanholija širok spektar pojava, od žalosti zbog gubitka neke osobe, do psihotične depresije. Falret opisuje periodičnu melanholiju. Krepelin opisuje manično-depresivnu psihozu.

10

Abraham (1912)- ističe razliku između tuge i depresije. Osoba koja tuguje žali osobu koje nema, a osoba koja je depresivna ima i osećaj krivice. Frojd - gubitak objekta kod melanholije dovodi do samooptuživanja, koje nastaje kao posledica inkorporacije objekta prema kome smo ambivalentni. Frojd – melanholija može da nastane kao posledica gubitka samopoštovanja. Rado (1928) - melanholija je očajnički krik za ljubavlju. Ego se u depresiji trudi da kazni samog sebe, da bi izbegao kažnjavanje od strane objekta. Melanija Klajn - u prvoj godini života deteta, u odnosu između majke i njega, nastaju depresivna i paranoidna pozicija. Dete majku doživljava kao dobar i loš objekat. Loš objekat izaziva agresiju kod deteta, a dete može da postane depresivno, jer smatra da će svojim osećanjem agresije da uništi dobar objekat. Ova se depresija naziva i anaklitičkom. Rano odvajanje od majke može da izazove depresiju. Istraživanja 60. i 70.god. XXveka potvrđuju izuzetnu osetljivost dece na efekte separacije. Kod odraslih osoba u kompetitivnom društvu, depresija znači regresivni odgovor, neprilagođenost. Stresne situacije dovode do depresije.Džejkobson ističe značaj gubitka samopoštovanja u nastanku depresije. Egzistencijalisti smatraju da je depresija stanje u kome postoji zaustavljanje ili smanjenje vitalnih aktivnosti - kao prestajanje egzistencije.

Rasprostranjenost (1985) depresivnih neuroza u svetu se kreće od 15%-18%. Jedan broj depres.neuroza počinje u adolescentnom periodu, mada su osobe u srednjim godinama i stari pod većim rizikom od oboljevanja i sa težom kliničkom slikom. Istraživanja u SAD ukazuju da pripadnici nižih socij.slojeva, depresiju izražavaju kroz somatske tegobe, a pripadnici viših, na psihološkom nivou. Depresivna neuroza je po nekim istraživanjima češća u razvijenim društvima. Kod 14%-18% svih neuroza najizraženiji simptom je depresija. Češća je kod žena.

U MKB 10 klasifikaciji depresije spadaju u kategoriju. Poremećaja raspoloženja (afektivni poremećaji) Depresivna epizoda – blaga, sa ili bez somat.simptoma, umereno jaka, sa ili bez somat.simpt. teška depresivna epizoda bez psihotičnih simptoma, teška depresivna epizoda sa psihotičnim simptomima, druge deperesivne epizode. Depresija podrazumeva veliki broj emocionalnih promena - od svakodnevnih uobičajenih promena raspoloženja (neraspoloženje, tuga) do reaktivne depresije i depresivnih psihotičnih epizoda.

Kilholc(1965) def.depresiju kao - trijas simptoma -tuga i anksioznost, inhibicija mišljenja, poremećaj psihičkih i psihomotornih funkcija. Znači da se osim raspoloženja menja i ličnost. Većina stručnjaka se slaže u tome da se neurotska depresija razlikuje od psihotične po: manjem intenzitetu, kraćem trajanju, bez sumanutih ideja i halucinacija. Klinička slika neurotske depresije: depresivno raspoloženje, umor, anksioznost do panike, osećanje inferiornosti. Smatra se da je razlika između neurotske i psihotične depres. u narcističkoj regresiji. Kod neurotske depresije povećana je narcistička potreba i mišljenje – niko me ne voli, a kod psihotične - da ga ne mrze dovoljno koliko zaslužuje. Neurotsku depresiju prate somatski simptomi, koji se odnose na apetit, telesnu težinu, seksualnost...Maskirane depresije se često javljaju, a u prvom planu su upravo telesni simptomi.

Jerotić izdvaja tri vrste neurotskih depresija: depresivna reakcija na traumatski događaj, depresija koja je rano nastala i ne može da se poveže sa trumatskim događajem i depresija iscrpljenja nastala zbog kontinuirane konfliktne situacije. Psihodinamika depresije- gubitak objekta i neprijateljstvo, tenzija između Ega i Superega, problem prilagođavanja. Frojd - pacijent samooptužujići se, ustvari optužuje voljeni objekat, prema kome ima ambivalentna osećanja, a koji je premestio u svoje Ja. Frojd – “maligna agresija”, nastaje kod osoba koje imaju Ja sa nedovoljno jasnim granicama, koje nije u stanju da se odvoji od objekta. Frojdova ideja o hidrauličnom modelu agresije bila je korišćena u sociologiji pri ispitivanju odnosa suicida i homicida. Feri - ako broj suicida opada, broj homicida raste i obrnuto. Nepotvrđena teorija. Frojd objašnjava pojam - rad tuge – emocionalne investicije ulagane u izgubljeni voljeni objekat, prebacuju se na druge objekte. Rad tuge – žalosti je normalan proces, i uključuje ambivalenciju prema pokojniku. Žalost postaje

11

patološka, ukoliko je veza sa izgubljenim objektom bila duboko ambivalentna, agresija dominira ovim odnosom. Novija istraživanja reakcije na gubitak bliske osobe Primer – Parkes - ukazuje na 3 faze: faza šoka, faza čežnje i protesta i faza dezorganizacije (apatija, osećanje besciljnosti). Istraživanja su ukazala da kod zavisnih osoba sa simbiotičkim odnosima, u kojima je dominantni partner preminuo, reakcija na gubitak traje duže.

Depresija se vezuje za mehanizam odbrane - introjekciju i regresivnu identifikaciju. Simbioza – “Ja i drugi smo jedno” je česta kod depres.pac. U partnerskim odnosima nastoje da razviju simbiozu. Veliki broj depresivnih nije uspeo pre razvoja depresije da stekne pravu nezavisnost. Samopoštovanje isključivo zavisi od odobravanja i podrške drugih. Lampl de Grot ističe da depresivni nemaju kapacitete za rivalstvo, izbegavaju sve sukobe, submisivni su i servilni, zavisni su od priznanja drugih.Kuper ovakav način prilagođavanja naziva “pasivnom adaptacijom”. Depresija se javlja kada “pasivna adaptacija” pretrpi slom. Primer – Kaličanin – izgled i ponašanje depresivne osobe Novije teorije ne povezuju depresiju sa neprijateljstvom, već se ističe da zbog narcističkih potreba – pažnje, ljubavi, odobravanja, koje nema dovoljno, dolazi do depresije. Jerotić velika strogost arhajskog Nad-Ja dovoljna je za objašnjenje nastanka depresije. Gde je bio Nad - Ja, treba da bude Ja.Poznate su iz prakse i depresije posle uspeha, kao depresije iscrpljenja ili strogi Superego ocenjuje da osoba nije zaslužila uspeh.

Psihoterapija - individualna, grupna, porodična psihoterapija, medikamentozna terapija. Terapeut treba da bude aktivan, podržavajući, ne sme da bude depresivan, treba da pokreće temu o suicidu i otvoren razgovor o gubitku.Potrebno je veliko strpljenje u radu, ne treba prekidati rad tuge.

Histerične (konverzivne) neuroze -Disocijativni i somatoformni poremećaji -Histerija potiče od grčke reči hystera – uterus. Ranije je stanje histerije povezivano sa seksualnošću. Hipokrat i Platon – histerija je posledica seksualnog uzdržavanja. Frojd – iskustva, sećanja, želje iz ranog detinjstva povezane sa seksualnošću. Gaupp def. histeriju kao abnormalan način reakcije na životne zahteve. Krečmer - motorna reakcija (vrištanje, grčenje, drhtanje) kao i refleks umrtvljavljanja su ostaci arhaičnog mehanizma odbrane u slučaju opasnosti. Histeričar koristi biološke, refleksne mehanizme radi psihičkih ciljeva.

Rasprostranjenost u SAD – 16%-20% svih neuroza čine histerične - konverzivne. Srbija, IMZ, 1963-73. god. 26% od ukupno lečenih pac.imalo je dg- konverz.neuroza, malo češća kod žena. Sociokulturni činioci su poslednjih nekoliko decenija uticali na promenu kliničke slike, i sada su smetnje u funkcionisanju kardiovaskul.sistema i gastrointestil.trakta dominantne. Nazivaju se konverzivnim jer se anksioznost konvertuje – preobražava u somatske, fiziološke, psihičke simptome. Somatsku konverziju karakteriše – glavobolja, oduzetost ekstremiteta, tikovi, nemost... Fiziološka konverzija – hipertenzija, tahikardija, povraćanje, impotencija... Psihološka konverzija – teatralno ponašanje, pseudodemencija, demonstrativni pokušaji suicida, disocijativne reakcije. Danas se konverzivne neuroze nazivaju Disocijativnim i somatoformnim poremećajima DSM – R 1987., MKB 10.

U praksi se često viđa histerična reakcija, čiji je uzrok traumatska situacija, koju karakteriše - ubrzani, smanjen puls, povećan, snižen pritisak, bledilo, crvenilo lica, proširene zenice, znojenje, proširene zenice, glavobolja, oduzetost ekstremiteta.... Trajanje nekoliko sati do nekoliko dana. Neke karakteristike osoba kod kojih se razvila konverzivna neuroza - u detinjstvu su dugo zadržavali navike iz ranijih perioda, sisanje prsta, teško navikavanje na higijenu, zatim pojačano vezivanje za roditelje, ljubomora na braću, sestre, rano seksualno interesovanje, teškoće u učenju i osamostaljivanju, u adolescenciji prvi simpt.histeričnog reagovanja, prejako vezivanje u mladosti za partnera... Histerični karakter kao nosilac histerične neuroze – osobe žele uvek da budu u centru zbivanja, mnogo traže od drugih, a malo daju, nerealno procenjuju svoje sposobnosti, sebični su, često ne govore istinu. U osnovi histeričnog karaktera je ustvari osećanje

12

nesigurnosti, nedostatak poverenja u sebe. Histerično sumračno stanje - pac.je dremljiv, bezvoljan, zbunjen. Psihodinamika

Frojd - Ja osobe sa konverz.neuroz. pokušava da se odupre incestuoznim fanatazijama, potiskijući želje u telesne reakcije. Javljanje neuroze je neuspeh potiskivanja i napor Ja da savlada konflikt. Rangel konverzivna reakcija može da se javi u svim fazama razvoja libida, a histerična predstavlja konverziju edipalnog konflikta. Rajh opisuje histeričnu ličnost kao – nepredvidivu, sugestibilnu, sklonu stvaranju polnih veza detinjaste prirode, ima kompulzivnu potrebu da bude voljena, sklona dramatizaciji i somatskom reagovanju.

Prognoza - zavisi od strukture ličnosti, dužine trajanja simptoma, dobiti od bolesti, nivoa obrazovanja, stepena zrelosti. Terapija - individualna, grupna, hipnoza, porodična psihoterapija.

13