Slobodan MiladinoviFakultet organizacionih naukaBeogradIzvorni nauni lanakUDK:316.344.42Primljeno:25.05.2001.

DOPRINOS VLADAJUIH ELITA RASPADU JUGOSLAVIJEContribution of the Power Elites to Yugoslav State DisintegrationABSTRACTThe Yugoslav state disintegration occurred in start of nineteenths. The power elites was one of main generator of Yugoslav state crisis. This paper analyzes the role of power elites in generating the crisis. The survey data are collected before the state disintegration in frame of the macroproject Social structure and quality of life (sample of members of power elites in Serbia and Croatia -- politicians and enterprises' managers). Elites started much social changes but it did not have interest to finish changes. The conclusion is The Yugoslav elites was not modernization elites. The elites tended to conserves new established (at first political and economical) system. The main characteristic of social conscious of the elites is ideological and theoretical inconsistency or in other words its ambivalence between the old that did not hold out judgment of practice and the unknown news.KEY WORDSelites, social conscious, nationalism, traditionalism, liberalism, authoritarianism, Yugoslav state disintegrationAPSTRAKTPoetkom devedesetih dolazi do raspada jugoslovenske drave. Jedan od glavnih generatora jugoslovenske dravne krize su bile vladajue elite. U ovom tekstu se analizira uloga elita u generisanju krize. Analiziraju se podaci dobijeni u projektu Drutvena struktura i kvalitet ivota na poduzorku za pripadnike vladajuih elita u Srbiji i Hrvatskoj (politiari i direktori). Elita jeste pokrenula mnoge drutvene promene ali ona nije imala interes da promene sprovede. Zakljuak je da jugoslovenska elita nije bila elita modenizacije ve da je nastojala da konzervira novouspostavljeni (prvenstveno politiki i ekonomski) poredak. Glavna karakteristika drutvene svesti vladajuih elita je ideoloko-teorijska nekonzistentnost odnosno njena ambivalentnost izmeu staroga koje nije izdralo sud prakse i novog koje predstavlja veliku nepoznanicu.KLJUNE REIelite, drutvene vrednosti, nacionalizam, tradicionalizam, liberalizam, autoritarnost, raspad JugoslavijeTokom devedesetih dolo je do raspada nekih vienacionalnih socijalistikih drava. Globalno su bila vidljiva tri oblika njihovog raspada (Surulija, 1996: 314-324): prvi je bio oblik mirnog raspada (ehoslovaka); drugi je oblik relativno mirnog raspada (SSSR) u kom su sistemski razlozi (slabost i istroenost sistema) imali primarnu ulogu dok je nacionalizam taj raspad samo ubrzao (naravno, relativno miran raspad ne iskljuuje mogue sukobe u pojedinim delovima biveg SSSRa - npr. u eeniji); trei je oblik raspada putem rata i oruanih sukoba, kao to je to bio sluaj sa Jugoslavijom. Njen je raspad bio u direktnoj vezi sa narastanjem nacionalizma, premda jedan od glavnih uzroka raspada Jugoslavije treba traiti u etatistikom (komunistikom) sistemu u okviru kog nije bilo mogue sprovesti punu modernizaciju drutva finaliziranu formiranjem funkcionalne trine privrede i razvijenog graanskog drutva.Traenje uzroka raspada Jugoslavije i uloge vladajuih elita u njemu ni u kom sluaju ne moe biti skoncentrisano samo na kraj osamdesetih i poetak devedesetih. Njegovi koreni su mnogo dublje upleteni u istorijski kontekst, socijalnu strukturu i sam nastanak i razvoj jugoslovenske drave, pri emu se ne sme zanemariti ni uloga elite u tom procesu, koja je bila primetna jo od samog nastanka stare Jugoslavije.Da bi se razumela deavanja s poetka devedesetih mora se imati u vidu da je jugoslovenska socijalstika revolucija bila noena duhom radikalizma. Njen osnovni cilj je bila potpuna promena vladajueg drutvenog odnosa i stvaranje novog humanijeg i harmoninog drutva, drutva socijalne pravde i jednakosti (ne ulazimo u to da li je ostvarenje takvog cilja realno mogue). Meutim, cilj nije postignut. Kopiranjem iskustva SSSRa te stvaranjem profesionalnog dravnog aparata i sistema nomenklature preuzeti su ve na samom poetku izgradnje socijalistikog drutva i neki elementi konzervativizma koji se pod Staljinovom vlau ve uveliko odomaio u SSSRu. Prekid odnosa sa SSSR 1948. je na kratko povratio duh radikalizma uvoenjem samoupravljanja. Meutim, apsolutni monopol moi partije kao i uspostavljanje sistema drutvenih odnosa u kojem elita ovladava totalitetom drutvenih odnosa pokazali su se kao nepremostiva granica dalje demokratizacije drutva.Krajem sedamdesetih narasta ekonomska kriza te u konjunkturi razliitih ideja prevagu dobijaju sada ve konzervativno orijentisane vladajue elite[1]. Mnogi pripadnici revolucionarne elite fiksiraju se u prolosti, u prevazienim ritualima i valjano naplaenim zaslugama, u mitologiziranju dogaaja i likova kratkotrajne istorije sopstvenog pokreta (Miladinovi, 1998). Umesto dovravanja zapoetog orijentiu se na uvanje postignutog. Tradicija ranijeg poretka uglavnom je proterana iz kolektivnog pamenja naraoda (posebno mlae generacije) te zbog toga raste potreba da ista bude supstituisana novozasnovanom tradicijom socijalistikog poretka. Radikalno se pretvorilo u konzervativno, ali i dalje veruje da je radikalno te se u skladu s tim teko odrie svoje ideologije koja je krajem osamdesetih definitivno izgubila svoj kredibilitet.Osa drutvenih sukoba se u bivoj Jugoslaviji nalazila izmeu i unutar vladajuih elita. S obzirom da su, krajem osamdesetih i poetkom devedesetih, bile prisutne otre suprotnosti na bazi nacionalnih i religijskih podela to se glavna linija sukoba nalazila izmeu republikih (to se gotovo moglo izjednaiti s nacionalnim) elita. Ovi su sukobi imali duu predistoriju koju je obeleila akumulacija iracionalnih, nereenih i u dogledno vreme nereivih drutvenih sukoba irih razmera.Izmeu dva svetska rata najznaajniju ulogu je imala hegemonistika velikosrpska elita koja je, praktino, stvorila jugoslovensku dravu. Posle drugog svetskog rata na sceni je bila nadnacionalna komunistika elita. Kao posledica otpora supercentralizmu nadnacionalnih elita, ve od kraja ezdesetih, poeli su da se pojavljuju masovni i agresivni separatistiki nacionalistiki pokreti (Maspok u Hrvatskoj, U BiH islamska deklaracija, dok je pokret Albanaca na Kosovu jo od ranije bio primetan).Bez obzira to tadanji nacionalistiki udar nije uspeo, imao je odjeka na ustavne promene (1974). Tokom osamdesetih nastupa novi talas agresivnog nacionalistikog (i populistikog) pokreta u Srbiji (predvoenog S. Miloeviem) koji se legitimisao kao unitaristiko-integrativni pokret i branilac i spasilac federacije. Ovaj pokret je istovremeno predstavljao autoritarnu (i nasilnu) reakciju na agresivne separatistike (secesionistike) pokrete (prvenstveno na Kosovu a zatim i u Sloveniji i Hrvatskoj) i revitalizaciju nacionalistike megalomanije, i to u dva vida: (a) kroz ideju ouvanja Jugoslavije i dominacije srpske politike elite u njoj i (b) kroz ideju Velike Srbije (Peujli i Nakarada, 1994: 34-35). Rezultat ovog je, na jugoslovenskom nivou, bilo stvaranje dva suprotstavljena tabora - konfederalnog (ije su jezgro inile Hrvatska i Slovenija) i federalnog (ije su jezgro inile Srbija i Crna Gora).Nacionalizam je u nacionalno relativno homogenim zemljama istone Evrope imao integrativnu ulogu i nosio trag demokratske legitimacije s obzirom da je sopstvenu naciju stavljao nasuprot SSSRu. Meutim u Jugoslaviji, kao multietnikoj sredini, integrativno-demokratska uloga nacionalizma naprosto nije bila mogua jer je ovaj nuno teio secesionizmu.Globalna kriza sistema orijentie podeljene elite ka odbrani ugroenih nacionalnih interesa i ka radikalnoj nacionalizaciji (etnifikaciji) drutva i poretka to potvruju i nalazi istraivanja[2]. Visoki procenti prihvatanja tvrdnje kojom se izraava meunacionalno nepoverenje (u Srbiji je takvih u okviru elite 52,4% a u okviru politiara jo vie - 60,3%), odnosno sigurnost u okruenju sopstvene nacije (ovu tvrdnju u Srbiji prihvata 32,8% pripadnika elite odnosno 36,8% politiara). U Hrvatskoj su brojke znatno manje, no, glavni razlog tome treba traiti u injenici da su podaci za Srbiju prikupljani skoro godinu dana kasnije nego podaci za Hrvatsku (Miladinovi, 1997). U meuvremenu je dolo do zaotravanje nacionalizma na prostoru bive Jugoslavije to je, izmeu ostalog, imalo kao posledicu i to da je isti mogao biti (ak je u pojedinim trenucima to bilo i politiki poeljno) javno manifestovan. Meutim, usvajanju nacionalistikog imida prethodila je ideoloka preparacija ije je krajnje sredstvo bilo proiavanje redova elite bilo u obliku prirodne smene generacija bilo u obliku smene (istki) onih koji svojim radom i shvatanjima nisu zadovoljili kriterijume opstanka u eliti u novonastalim uslovima. Ovo potvruje i podatak da je 64% politiara u Srbiji i 59,3% istih u Hrvatskoj na funkciji bilo manje od pet godina. Rezultat je istki da je nadnacionalna komunistika elita bila zamenjena prvo umerenom nacionalistikom a zatim popunjena i militantnim nacionalistima opsednutim megalomanskim nacionalistikim idealom za ije ostvarenje nijedna ljudska cena nije previsoka.Unutranja logika sukoba podeljenih republikih elita moe se pratiti kroz tri ravni (Peujli i Nakarada, 1994: 35-39): (1) prva se ravan formirala oko koncepcije jugoslovenske drave (s jedne strane se zagovarala transformacija federalnih jedinica u nezavisne drave, dok se s druge strane insistiralo na ouvanju federacije), (2) druga je ravan imala korene u viziji novih nezavisnih drava shvaenih kao velike nacionalne drave (Velika Srbija, Velika Hrvatska, Velika Albanija), (3) Trei izvor sukoba je predstavljalo shvatanje o legitimnosti upotrebe svih sredstava (ukljuujui i rat) za ostvarenje vrhovnog (nacionalnog) cilja.Kod elite je u vreme raspada bive Jugoslavije bila vidljiva oigledna diskrepancija izmeu deklarativne liberalno-demokratske retorike (prisutne u novooblikovanim politikim i ideolokim stavovima i zvaninim dravnim aktima) i aktuelne prakse. Radi se o tome da su u obe republike na modernizacijskim vrednostima insistirali upravo oni koji su u dubini svog bia bili autoritarno, autokratski i totalitarno orijentisani i ija je politika akcija bila oblikovana idejama nacionalnog partikularizma sa etiketom mondijalizma. Deklarativna spremnost na dijalog i toleranciju bila je, gotovo po pravilu, praena postavljanjem uslova za koje je ak i neupuenom posmatrau bilo jasno da ne mogu biti zadovoljeni.Na kraju se moe postaviti pitanje ta je elita uinila na putu ka modernizaciji drutva i prevazilaenju drutvene krize?, odnosno kakav je bio njen doprinos razbijanju jugoslovenske drave?. U kontekstu ovih pitanja Johan Galtung, govorei o jugoslovenskoj krizi, zapaa da je (1) elita, u Brozovo vreme, imala veoma vrst program te da je, u posleratnom periodu (do kraja sedamdesetih), izgradila i obnovila zemlju do nivoa drava centralne Evrope, pa i vie; (2) da je tokom sedamdesetih, a naroito osamdesetih, elita ostala bez programa - sve to je trebalo biti uraeno u okviru socijalizma je ve bilo uraeno; (3) u meuvremenu nije artikulisan alternativni program s obzirom da Jugoslavija nije imala demokratsku viepartijsku strukturu u kojoj bi opoziciona/e partija/e mogla/e bez straha da trai/e iru podrku za neki drugi program; (4) od ranije poznat alternativni nacionalni program u pansrpskoj i panhrvatskoj verziji je bio potisnut bratstvom i jedinstvom (Galtung, 1994: 115). Oigledno da su se vladajue elite, kao uostalom i drutvo u celini, nali u ideolokom i akcionom vakumu. Biva Jugoslavija je nuan uslov opstanka morala nai jedino u skladnom funkcionisanju razliitih (uglavnom nacionalnih, verskih i kulturnih) socijalnih entiteta, no za to nije bilo valjanih uslova.Kao odgovor na napred postavljena pitanja moe se rei da je, krajem osamdesetih, elita svojom socijalnom akcijom omoguila, u obe posmatrane republike, kao uostalom i u celoj SFRJ i Istonoj Evropi, ukidanje jednopartijskog politikog sistema. Viepartijski sistem je u vreme istraivanja prihvatala velika veina pripadnika elite (potpuno ili delimino prihvatanje tvrdnje da viepartijski sistem garantuje izraavanje interesa svih drutvenih grupa iskazalo je 83,7% pripadnika elite u Srbiji i 82,3% pripadnika elite u Hrvatskoj). Uvoenje viepartizma je, u jugoslovenskim uslovima, moglo da predstavlja samo prvi korak demokratizacije jer je ono zahtevalo duboku promenu strukture politike moi koja je i dalje ostala zasnovana na monopolu moi vladajuih partija (pred sam raspad u Srbiji je to bila SPS a u Hrvatskoj HDZ) ija se vlast i dalje zasnivala na posedovanju drave, na koncentraciji politike i ekonomske moi u vrhu tih partija i novoutemeljenih (evidentno starih) elita. Vlast je i dalje bila jedinstvena i u rukama vladajue elite i sastojala se u upotrebi dravne sile i mogunosti arbitrarnog sprovoenja i tumaenja zakona i bez znaajnijih promena odnosa snaga vladajue i opozicionih partija. Dakle, elita je samo pokrenula proces politike demokratizacije, to ni u kom sluaju ne mora da znai da je ona uopte htela da taj proces zaivi. Da je elita imala bilo kakav interes da demokratizuje politiki sistem, ona bi to, s obzirom na politiku mo kojom je raspolagala, bez daljnjeg i uinila. Moe se ak, na osnovu podataka iz istraivanja, konstatovati da je unutar elite, a naroito politiara, postojalo jako antidemokratsko jezgro (u Srbiji 19,8% a u Hrvatskoj 17,9% politiara koji su izrazili neslaganje sa stavom da viepartijski sistem garantuje izraavanje interesa svih drutvenih grupa; njima se prikljuuje svaki deseti menader). Otuda je razumljiv veliki otpor uvoenju viepartijskog sistema koji je posebno bio izraen u Srbiji kao poslednjoj od bivih jugoslovenskih republika u kojoj su obavljeni viestranaki izbori i jedinoj (sa Crnom Gorom) u kojoj je stara elita i posle izbora ostala na vlasti.Na ekonomskom planu nisu usledili oslobaanje privrednih subjekata od upliva politike i otvaranje ka privatnoj inicijativi i trinoj privredi. Na osnovu podataka iz istraivanja moe se konstatovati da elita kao celina, a posebno politiari, nije videla nikakav interes u razvijanju privatnog sektora. U Srbiji ak 59,6% politiara odbacuje stav da e drutveni napredak poivati na privatnom vlasnitvu, u Hrvatskoj je takvih 51,4% s tim da u obe republike dominira potpuno neslaganje s ponuenom tvrdnjom. Menaderi su, s druge strane, znatno otvoreniji za privatnu svojinu. U Srbiji potpunu ili deliminu saglasnost sa ovom tvrdnjom je iskazalo 63,8% menadera a u Hrvatskoj 68,1% istih iz ega se moe pretpostaviti da otvaranje ka trinoj privredi i privatnoj inicijativi za njih ima, pre svega, formu (re)privatizacije drutvenog (dravnog) vlasnitva. No, privatizacijom bi bila razbijena mogunost dominacije elite nad totalitetom drutvenih odnosa, odnosno nad najznaajnijim (ekonomskim) resursima drutva.Osnovni uslov opstanka globalnog sistema drutvenih odnosa je u suprotnosti sa dominantnim prihvatanjem grupne autonomije preduzea, odnosno deetatizacije privrede te se moe smatrati da je saglasnost sa tvrdnjom da je potpuna nezavisnost radnih kolektiva od drave uslov privrednog rasta prvenstveno deklarativnog karaktera, to se moe potvrditi i kasnijom praksom u kojoj nije bilo mesta deetatizaciji privrede. Ona i dalje ostaje pod kontrolom elite kao zastupnika drave.Ekonomski napredak pod patronatom drave i dalje biva kljuna re privrednih tokova. Vladajue partije i njihove elite i dalje insistiraju na dravnoj, drutvenoj i meovitoj svojini (Vukovi, 1996; Zec, 1994). U novije vreme ovoj terminologiji dodat je i naziv javno preduzee. O privatizaciji se razmilja samo tamo gde pripadnici elite imaju interes i nameru da se pretoe u veinske vlasnike dojueranjih dravnih (drutvenih) preduzea. Konani rezultat ekonomske politike je bio privredni haos sa porastom sive ekonomije i kriminalizacijom drutva.Elite su putem medijske manipulacije neprestano odravale autoritarni i tradicionalni sistem vrednosti dopunjen hipertrofiranim znaajem nacionalnog elementa, umesto da se koncentriu na formiranje sistema vrednosti graanskog drutva i slobodnog graanina koji e se, u svojoj socijalnoj akciji, oslanjati na racionalno znanja (na autoritet argumenta umesto dosadanjeg oslanjanja na argument autoriteta), na sopstvene potrebe i interese i linu inicijativu. Radi se o tome da individua kao subjekt drutvenog ivota, u politikoj i ekonomskoj platformi vladajuih elita, ne figurira kao subjekt odluivanja i inicijative niti na nivou globalnog drutva (s izuzetkom moda samo harizmatskog voe, u obe republike, i eventualno njegove ue svite) niti je okosnica mikro odnosa u lokalnoj ili radnoj grupi. Umesto individue u politikom argonu i politikoj akciji dominiraju termini drava i nacija, koji su duboko kolektivistiki konotirani i koji se materijalizuju kroz tenju za utemeljenjem nacionalnih drava. U konanom rezultatu nacionalno je dobilo neprikosnoveni primat nad individualnim i graanskim. U istraivanjima obavljenim po raspadu Jugoslavije (Lazi, 1995a; Gredelj, 1994; Golubovi, Kuzmanovi, Vasovi,1995; Miri, 1996) zabeleen je znaajan uspon autoritarnosti, tradicionalizma i nacionalizma.Jo uvek nije utemeljena pravna drava sa stabilnim i nearbitrarnim zakonima ija je funkcija da, ograniavajui monopolsku mo drave, titi graanina i njegova prava. Umesto toga i dalje je na snazi politika (partijska) drava koja ima pravo arbitrarnog tumaenja i menjanja zakona u skladu sa svojim trenutnim potrebama s ciljem daljeg jaanja moi drave (i vladajue partije) i njenog monopola vlasti. Ovo je pratila i etatizacija drutvene svojine i zaostajanje procesa privatizacije.Praktino, ovo znai da, na jugoslovenskom prostoru (i posebno u dve posmatrane republike) nije konstituisano graansko drutvo. Drava i dalje kontrolie drutvo dok je viestranaka skuptina s minornom opozicijom inila samo demokratski dekor. Zbog medijske manipulacije nije se oformila javnost. Masa stanovnitva je bila depolitizovana i udaljena od bilo kakve politike i privredne inicijative. Graanin, kao drutvena kategorija, jo uvek nije oformljen. Pitanje nacionalnih prava jo uvek dominira nad pitanjem individualnih sloboda. A to je sve posledica nespremnosti i neaktivnosti elite da pokrene i izvede modernizacijske promene.Dosadanja praksa postsocijalistikih drutava ukazuje na to da pravce izlaza iz krize treba traiti u preorijentaciji na trinu privredu, reprivatizaciji, decentralizaciji upravljanja i politikoj demokratizaciji koja treba da legalizuje pluralizam interesa i u transformaciji dominantnih vrednosnih orijentacija. Od svega ovog najvidljiviji pomak u godinama koje su sledile po raspadu SFRJ postignut je u legalizaciji viepartizma. No, prodor opozicionih politikih koncepata jo uvek nije bio dovoljna garancija demokratizacije iako bi trebalo da bude njen prvi indikator. Postignuti rezultati su jo uvek daleko od dostignutog stepena razvoja demokratije u industrijski i demokratski razvijenim drutvima. U postsocijalistikim drutvima tek predstoji izgradnja politikih, pravnih i ekonomskih institucija i instrumenata koji garantuju demokratizaciju drutvenih odnosa.Podaci koji se ovde analiziraju su prikupljeni u vreme koje je neposredno prethodilo krupnim drutvenim promenama, sada sa ve poznatim ishodom. Kljuni ideoloki sukob krajem osamdesetih (pred raspad SFRJ) odvijao se oko pitanja konzervacije postojeih (realsocijalistikih) drutvenih odnosa, odnosno njihove promene. Brojni pokazatelji govore da je opte raspoloenje drutva bilo za promene. Meutim ostalo je sporno pitanje smera promena. Da li se vratiti tradiciji, naciji, veri predaka, patrijarhalnim vrednostima predindustrijskog tradicionalnog drutva i njegovim kolektivistikim i autoritarnim ivotnim obrascima ili zaploviti u nepoznato gradei neki novi (graanski) svet, zasnovan na naelima liberalne ekonomije, koji u dugoronoj perspektivi, ako je verovati istoriji razvijenih industrijskih drutava, vodi u prosperitet. Kratkorono gledano, put do prosperiteta je dug i trnovit. Ono to se iz sadanje pozicije moe nazreti kao neposredna budunost na putu promene je ono to u mnogo emu podsea na prirodno stanje, na surovu darvinovsku borbu za opstanak iz perioda prvobitne akumulacije. Zagovarana transformacija svojine se lako moe pretoiti u surovu eksploataciju i konkurentsku borbu za golo preivljavanje, praenu izraenom socijalnom nesigurnou. Pluralizam miljenja i sloboda njegovog izraavanja moe lako prerasti u opti sukob i rat.Dakle, razvojne mogunosti jugoslovenskog drutva osamdesetih bile su ili orijentacija ka industrijalizaciji i modernizacijskim vrednostima, to u krajnjoj liniji znai ka izgradnji modernog graanskog drutva, ili orijentacija ka konzervativnim vrednostima, to implicira retradicionalizaciju drutva i dalje jaanje autoritarne politike drave kao centra ukupne drutvene moi.Tradicionalni autoritet poziva na bezuslovnu poslunost mlaih i neoborivo pravo starijih (po rangu) da zapovedaju, stoga on ne poznaje ustanovu prigovora, te su njegove odluke i zapovesti samovolja jer on naelno iskljuuje svaku diskusiju. Racionalnost podrazumeva da se sva pitanja od bitnog znaaja za drutvo mogu urediti kroz (racionalni) dogovor jednakih, koji iskljuuje hijerarhijsku nadreenost i podreenost i koji se oslanja, pre svega, na snagu i autoritet argumenta. Stoga se slobodna drutvena zajednica i organizacija ne mogu zasnivati na (autoritarnom) diktatu ve to mora biti postignuto u (demokratskom) dijalogu. Ukoliko se onemogui dijalog tada se zajednica odrava nasiljem i bez pristanka njenih lanova a politike odluke poprimaju despotski karakter. Evidentno je da na jugoslovenskom prostoru, to se posebno moe istai za odnose Srbije i Hrvatske a vai i za ostale republike, dijaloga nije bilo. Dobra volja za uspostavljanje dijaloga izostala je s obe strane. I ono malo dijaloga na najviem nivou je predstavljalo obinu farsu i s punim pravom je zasluilo naziv dat u narodu putujui cirkus.Veliko je pitanje da li je postojao subjektivni potencijal za izvoenje modernizacijskih promena. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje treba videti kakav je bio delatni (akcioni) potencijal osnovnih drutvenih grupa. Kolikim akcionim potencijalom e pojedine grupe raspolagati u prvom redu zavisi od toga koliku drutvenu mo one poseduju. Evidentno je da je elita zaposedala sve kljune pozicije u drutvu, da je raspolagala i najveom drutvenom, prvenstveno politikom moi, centrima za distribuciju informacija (koji teko da se mogu smatrati sredstvima masovnih komunikacija), sredstvima za proizvodnju pa ak i ljudima.Pripadnici elite su uglavnom bili visoko obrazovani (oko tri etvrtine, kod menadera procenti su vii - Srbija 83,0% a u Hrvatskoj 84,4% - re je samo o fakultetskom obrazovanju) a takoe su (uglavnom) bili i lanovi autoritarne vladajue partije (priblino oko 15% menadera, u obe republike, nikada nije bilo u lanstvu SK dok su kod politiara nelanovi bili izuzetak). Makar koliko bili autonomni u obavljanju svoje funkcije, bili su podloni viem autoritetu - nadreenom centru politike moi. Vrednosna opredeljenja kojima se deklariu, ako se njima uopte iskreno deklariu, bila su od drugorazredne vanosti pred direktivama odozgo. Nebrojeno puta potvrena Marksova teza da drutveno bie odreuje drutvenu svest daje dobar deo odgovora na pitanje uzroka promene deklarisanih vrednosnih opredeljenja u vezi s konzervativnim i tradicionalistikim vrednostima, od kojih nesumnjiv znaaj za deavanja koja su kasnije usledila ima, pre svega, nacionalizam. Prirodna tenja da se ouva steeni elitni status bila je dovoljno jak razlog da se iznevere humanistiki ideali za koje se elita deklarativno zalagala (pitanje moralnog kredibiliteta i vrstine pripadnika elite je problem druge vrste, odnosno tema za neko drugo istraivanje ove grupe, u koje ovde zbog nedostatka empirijskih podataka nismo ulazili). Posedovanje monopola nad sredstvima informisanja (u koje su ukljueni ne samo strateki mediji ve i marginalna - tzv. uta ili bulevarska tampa) omoguilo je plasiranje revidiranih vrednosnih stavova i ideja, ija je formulacija zavisila od trenutne idejne konjunkture, nekritiki orijentisanoj masi stanovnitva.Po logici stvari elita, iji su pripadnici u velikoj veini sluajeva visokoobrazovani (pripadnici inteligencije), bi trebalo da bude, po svojim vrednosnim oprede-ljenjima, modernizacijski orijentisana drutvena grupa. Meutim, dobar broj ispitanih lanova elite ne ispunjava ovaj uslov. Oigledno da je bitna determinanta kako vrednosnog sistema tako i konkretnih postupaka pojedinanih pripadnika elite, ali i elite kao posebne drutvene grupe, politiki pragmatizam i konformizam. Upravo u tom pragmatizmu i konformizmu elita je doivljavala svoj intelektualni i moralni pad koji je bio najdublji kod autoritarizma i nacionalizma. U vreme prikupljanja podataka nacionalne podele su ve uveliko bile zahvatile i zagadile sve sfere javnog ivota i sve segmente drutva ukljuujui i ideologizovanu i politizovanu i nekada nacionalizmu suprotstavljenu elitu. tavie, ona je ovog puta bila najuporniji i najproduktivniji proizvoa nacionalnih ali i ostalih drutvenih podela.Jugoslavija poinje da funkcionie kao sistem sa unutranjim sagorevanjem (Sekelj, 1995: 119) jo od sedamdesetih godina, od donoenja ustavnih amandmana i Ustava (1974), s obzirom da je nain reprodukcije drutvene moi stvarao destruktivne sile koje su iznutra razarale dravnu i politiku zajednicu. Tada pokrenuti tokovi decentralizacije su u uslovima politikog monopola i jednopartijske vlasti neprestano iznova proizvodili i produbljivali unutranju krizu modernizacije i industrijalizacije iji je konani rezultat bio raspad drave po etnikim granicama i stvaranje etnikih entiteta u obliku dravnih i kvazidravnih organizacija koje su meusobnu komunikaciju uspostavile putem rata.Jedan od osnovnih argumenata u prilog tezi da jugoslovenska vladajua elita s kraja osamdesetih ipak nije bila elita modernizacije je injenica da je gotovo od samog osvajanja vlasti i pored nekoliko bezuspenih sistemskih reformi nastojala da konzervira novouspostavljeni drutveni poredak. U tom smislu se zduno zalagala za ponitavanje kulturne i istorijske tradicije jugoslovenskih naroda i uspostavljanje nove revolucionarne socijalistike tradicije[3].Nije potrebno posebno naglaavati da socijalistika (to se prenelo i na postsocijalistika) drutva funkcioniu rigidno te da su nefleksibilna i neprijemiva za unutranje promene. Restriktivan i nedodirljiv legitimacijski osnov, utemeljen na komunistikom neotradicionalizmu, postavlja uske i krute granice procesu prestrukturiranja privrede i oblikovanja modernih institucija. Restriktivnost i rigidnost legitimacijske osnove socijalistikog drutva ogledala se u onemoguavanju politikog (interesnog) organizovanja onih drutvenih grupa koje bi bile ili bi mogle biti nosioci intenzivnog ekonomskog ili celokupnog drutvenog razvoja, ime se spreava oblikovanje i samostalno politiko nastupanje srednje rangiranih grupa i njihovo klasno konstituisanje.Po okonanju faze ekstenzivnog rasta privredne i drutveno-institucionalne infrastrukture, samo ustrojstvo novokonstituisanog drutvenog sistema postaje konica daljeg intenzivnog razvoja za koji su presudni preduzetnitvo zasnovano na linoj i grupnoj inicijativi, inovativnost, profesionalizacija i znanje.Pravilo je da pojedinci usvajaju one vrednosti koje prihvataju primarne grupe kojima pripadaju. Iz toga sledi da pojedinac teko da moe svoje vrednosti da formulie nezavisno od svog svakodnevnog okruenja. Prevedeno na domae uslove, ljudi koji su socijalizovani u primarnim grupama seoskog karaktera su, po pravilu, naklonjeni vrednostima tradicionalne kulture. Poznato je da velika veina stanovnitva Jugoslavije potie iz nie rangiranih drutvenih grupa egzistencijalno ili fiziki vezanih za seoski ivotni i ekonomski prostor. Ovim se moe objasniti i naglaeno, takorei dominantno, prisustvo tradicionalizma u svesti vladajuih elita. Nalazi istraivanja upravo ukazuju na znaajno prisustvo tradicionalne svesti, posebno u sferi muko-enskih odnosa na relaciji javno-privatno. Ovo naroito ilustruje podatak da je, kod elita, visoko prihvatana tvrdnja da ako je u braku samo jedan suprunik zaposlen prirodno je da to bude mukarac (ukupan skor saglasnosti u Srbiji iznosi 4.01 a u Hrvatskoj 4.28, to ukazuje na bezmalo optu prihvaenost ove tvrdnje). Dakle, patrijarhalni tradicionalizam i konzervativizam se usvajaju kao (tradicionalni) orijentiri akcije koji, kao vrednosti, impliciraju autoritarnu organizaciju drutva zasnovanu na znaajnom prihvatanju destruktivnog cinizma kao jednog vida autoritarnosti. Destruktivni cinizam, izraen kroz saglasnost sa tvrdnjom da ljudi mogu podeliti na dve glavne vrste - jake i slabe, prihvatilo je 40.5% pripadnika elite u Srbiji i 32.4% istih u Hrvatskoj. Stoga je i razumljivo da su tokom izgradnje socijalistikog drutva i njemu odgovarajueg sistema drutvenih vrednosti, ali i postepenog stvaranja modernog drutva i usvajanja modernizacijskih vrednosti, pripadnici elite u njih unosili i mentalitet tradicionalnog drutva i kulture.Masovno oslobaanje pojedinaca od normi, vrednosti i ciljeva vladajue ideologije, koje je nastupilo tokom osamdesetih, nije bilo u direktnoj korelaciji sa prihvatanjem modernih vrednosti. Raspadom socijalistikih ideolokih vrednosti na scenu stupaju poveana identifikacija sa drutvenim institucijama koje su bile i ostale slobodne od vladajueg ideologizovanog vrednosnog sistema (povratak religiji i tradiciji i zatvaranje u nacionalne okvire) to znai da nije mogla biti ostvarena transformacija tradicionalnih i patrijarhalnih vrednosti u moderne i univerzalne.Motivi za usvajanje konzervativnih stavova mogu biti uslovljeni brojnim kulturnim i psiholokim iniocima. Meutim osnovni motiv usvajanja konzervativnog stava je strah od promena, strah da se njima ne izgubi steeni drutveni status i elja da se sauvaju zaposednute drutvene pozicije - bogatstvo, vlast, privilegije. Stoga je i logino oekivati da e u svim etabliranim drutvima sa krutom strukturom nosioci konzervativnog duha biti dominantne grupe (Markovi, 1987: 8). U jugoslovenskom sluaju to su bile vladajue elite udruene sa apologetskom inteligencijom koja je predstavljala rezervoar za popunjavanje elitnih poloaja. No, s obzirom na optu ekonomsku situaciju, koju je karakterisala egzistencijalna nesigurnost irokih slojeva stanovnitva, ne udi to je i masa stanovnitva pokazala sklonost da prui podrku konzervativnim idejama i politikim organizacijama, plaei se da bi promene mogle da ugroze ionako lo materijalni poloaj veine.Po jednom shvatanju ekonomska kriza u drutvu (sa ugroavanjem elementarnog egzistencijalnog minimuma) prirodno vodi ka depolitizaciji i politikoj apatiji (masifikaciji) stanovnitva, budui da zadovoljavanje egzistencijalnih potreba (kao hijerarhijski niih) uslovljava politiki i drutveni angaman (kao hijerarhijski viih potreba). Prema drugom shvatanju ekonomska kriza detonira akcioni potencijal i oslobaa drutvene i individualne energije, kumulirane kroz dugotrajne frustracije i nezadovoljstvo vlastitim poloajem i stanjem u drutvu. Te energije razaraju stare, istroene institucije i odnose i stvaraju nove koje su u stanju da usmere razvoj drutva u eljenom pravcu.Dogaaji na jugoslovenskoj politikoj sceni nekoliko godina pre definitivnog raspada kazuju da je to bilo vreme deavanja naroda (koje je u ekstremnom obliku dolo do izraaja u Srbiji mada je bilo, u blaoj formi, prisutno i u ostalim republikama) koje (deavanje) nije bilo spontano ve je bilo pokrenuto odozgo, iz institucija sistema da bi zatim bilo preneseno na ulicu. Naroito je u Srbiji, a povodom kosovske krize, deavanje naroda dobijalo formu populistikog pokreta. Populizam po svojoj sutini ne moe biti izvor demokratske akcije masa s obzirom da u njegovoj pozadini obavezno stoje politiki voe i instrumenti manipulacije masama (Miladinovi: 1994). Populizam, dakle, podrazumeva uspavanu masu ija se socijalna akcija ostvaruje u hipnotikom snu. Radi se o tome da masu, perfidnim metodama, pokreu elite na taj nain da posmatra sa strane ima utisak da je re o autohtonoj politikoj volji i autohtonoj akciji mase.Dok je eliti odgovarala uspavana masa koja e aklamativno prihvatati direktive odozgo dotle je masa otvoreno bila depolitizovana. Posle smrti Josipa Broza, u vreme kada je proces konfederalizacije savezne drave uzeo maha unutarsistemske protivrenosti su toliko narasle da je potreba za alternativnim projektima i idejama postala jasno vidljiva. Eliminiui, tokom perioda socijalistike izgradnje, svaki oblik politikog pluralizma a posebno stranaki pluralizam (sa opozicionim partijama) SK je ipak tolerisao, podravao pa ak i ideologizovao sopstvenu unutranju diferencijaciju, uspostavljenu na nacionalnoj osnovi. Ta je karakteristika sistema determinisala specifine forme reakcije jugoslovenske javnosti na drutvenu krizu. Stoga i nije sluajno da je nacionalizam na jugoslovenskom prostoru bio prvo sredstvo opozicije u borbi protiv komunista i poslednje sredstvo komunista da se odre na vlasti (Baevi, 1992: 15).Radi se o tome da se i socijalistika i nacionalistika ideologija oslanjaju na kolektivistike i antiindividualistike vrednosti, zatim obe odreuju dravu kao centar moi. U oba sluaja je stvaranjem autoritarnog mentaliteta omogueno funkcionisanje sistema. Obe ideologije se odravaju na predrasudama iji je jedan od karakteristinih primera rigidna podela na dobro (mi) i zlo (oni). Obe ideologije usvajaju kolektivnu identifikaciju kao zamenu za nerazvijenu samoidentifikaciju. Zahvaljujui ovim slinostima posledica razvoja dogaaja tokom devedesetih je bilo jaanje moi drave na nacionalnom nivou uz podsticanje nacionalnih umesto liberalno-demokratskih politikih i ekonomskih ideja (Golubovi, 1994: 164-165).Narastanje nacionalizma u nekoj sredini ima svoju objektivnu osnovu, meutim, u novije vreme, razvojem komunikacijske tehnologije a posebno elektronskih medija, otvoren je prostor delovanju subjektivnog inioca u nastajanju i kanalisanju nacionalizma. U literaturi je uoeno sedam tema koje imaju kljunu ulogu u procesu infiltracije nacionalistikih ideja u masu stanovnitva (Supek, 1973: 246-248). Prva je tema kojom zapoinje proces manipulacije, tema oteenosti ija se sutina sastoji u tome da se masi neke nacije saopti da ih neko drugi pljaka, tlai i da oni sve to trpe. Iza ovoga ide tema zavere ija se sutina sastoji u tome da se masi ukae na postojanje nekih mranih, neprijateljskih sila koje su skovale zaveru i infiltrirale svoje agente i plaenike. U treem koraku dominira tema bioloke ugroenosti kojom se naciji predoava da je neko nastoji istrebiti. etvrta je tema ideolokog alarma. Sutina joj je u tome da se naciji ukae na surovu injenicu da ona srlja u propast a da toga nije svesna te da ju je potrebno probuditi i organizovati u borbene formacije protiv brojnih neprijatelja. Peta tema je tema etnocentrine superiornosti koja se sastoji u nalaenju svetlih istorijskih primera superiornosti svoje nacije nad ostalim. esta je tema autoritarnosti ili sadomazohizma kojom se istie da masa potuje mo tj. da su joj potrebni ljudi od moi koji znaju njom vladati kao snane i neprikosnovene voe kojima e se potpuno pokoravati i sa njima identifikovati u drutvenim akcijama. I na kraju ide tema osvete - unitavanje svih onih koji naciji rade o glavi, eksploatiu je i razaraju. Paljivim prouavanjem medijskih analiza tekuih deavanja par godina pre i posle raspada Jugoslavije moe se uoiti da su sve ove teme na ovaj ili onaj nain bile iscrpljene u medijskoj kampanji. Njih je (in)direktno plasirala sama vladajua elita uz pomo, u kasnijoj fazi, raznih ekstremnih nacionalistikih politikih grupa.U stabilnom drutvu, kada se dati sistem drutvenih odnosa ne dovodi u pitanje a sukobi se reavaju kroz vaee institucionalne okvire, nacionalizam i posebno njegova ekstremna varijanta - ovinizam je slabo prisutan a zastupaju ga uglavnom neprilagoeni pojedinci s margine drutva te se povremene manifestacije nacionalizma smatraju za patoloku pojavu marginalnog znaaja. Meutim, njegov marginalni karakter moe biti odravan samo ako postojei sistem drutvenih odnosa omoguava masi stanovnitva zadovoljavanje dostignutog nivoa potreba, te ukoliko vladajue grupe uspevaju odravati i prikazivati postojee institucije prirodnim, odnosno kad dominaciju ne odravaju neposrednom upotrebom sile. Sistemska kriza i odsustvo politikog subjekta zainteresovanog da se ta kriza to uspenije razrei, pogodovala je da se u masi stanovnitva pojave ideje, utemeljene u prolosti i nacionalnoj mitologiji, koje bi mogle da umire kolektivne strahove, nezadovoljstva i neizvesnosti. Sledei korak je stvaranje predstava o podeli drutva na relaciji mi - oni ija je osnovna karakteristika nepoverenje.Savremeni nacionalizam na jugoslovenskom prostoru je samo jedan vid manifestacije konzervativne svesti. Vulgarizovano predstavljanje nacionalne neravnopravnosti zasnovano na poluistinama o ekonomskim kretanjima (ekonomska eksploatacija jedne republike/nacije od strane drugih) trebalo je da svojom naturalistikom sugestivnou zatre tragove racionalizma i utre put nacionalnom voi. Punu politiku instrumentalizaciju od strane elite obe republike dobilo je isticanje sopstvenih ekonomskih neuspeha i gubitaka uz istovremeno isticanje eksploatatorske strategije i politike druge strane (Madar, 1996). Upravo su ovakvim argumentima obe republike elite raspirivale netrpeljivost i ubirale svoje politike poene. Oseaj eksploatacije je izuzetno delotvoran instrument ali i materijal politike manipulacije sa izuzetnom razornom snagom.Autoritarni sistem u Jugoslaviji je, neprestanom medijskom manipulacijom, reprodukovao iracionalno masovno drutvo. Vladajua ideologija je bila instrument indoktrinacije masa iji je krajnji cilj trebalo da bude uvrivanje mazohistike potinjenosti voi ili voama (Tadi, 1988: 57). Uloga elite se ispoljavala u reprodukovanju i odravanju starateljskog odnosa prema difuznoj, zavisnoj i atomizovanoj masi naroda, to se vidi iz visokog vrednovanja destruktivnog cinizma i prihvatanja voe kao segmenta autoritarnog vrednosnog sistema. Stav da je bez voe svaki narod kao ovek bez glave prihvata 57.1% pripadnika elite u Srbiji i 44.8% istih u Hrvatskoj. Tako su negovane sve bitne osobine autoritarne drave i autoritarnog karaktera. Pored integralnog etatizma svakodnevno je irena propaganda o permanentnoj ugroenosti ime je opravdavan progon neprijatelja svih boja u atmosferi permanentnog graanskog rata. Nju je dopunjavala i atmosfera konformizma proizila iz onog tipa miljenja koje ne vlada stvaralakim duhom ve krutim formulama koje se u beskraj ponavljaju. To je organizacijski podupiralo uverenje o izuzetnoj vrednosti vladajue moi i potrebi saglasnosti sa njenim normama.Propagirani su mitologija i misticizam, strasna primitivizacija kulture i izbezumljeni napadi na intelektualnost uopte. Cela ova zbrka imala je jasan cilj: unititi sve one intelektualne i politike snage koje su elele da zemlju otrgnu od konzervativne tradicije (ovde treba imati u vidu kako ve klasinu trediciju narodnog ivota i sistema vrednosti predindustrijskog drutva tako i novoutemeljenu revolucionarnu socijalistiku tradiciju) i upute je u novu budunost. Najsigurniji put ostvarivanja tog cilja bio je prizivanje davne prolosti da bi se pokazala iluzornost svake drutvene akcije usmerene ka istorijskom prevazilaenju postojeeg stanja i boljeg ivota organizovanog na racionalnim i oveka dostojnim osnovama. Duhovna kontrarevolucija, u ijoj pozadini su stajale vladajue elite, nastupala je kao pokret koji nacionalni fanatizam i ostraenost u potpunosti pokree i okree protiv svih onih snaga koje su zagovarale prevazilaenje postojeih tekoa putem racionalne organizacije drutvenog ivota zasnovane na temeljnoj promeni osnovnog proizvodnog i politikog odnosa a masovnu psihozu patrijarhalnog autoritarnog mentaliteta protiv graanske liberalne politike i ekonomske svesti.Uporedo sa oboavanjem i idealizovanjem prolosti stvoreni su uslovi i atmosfera za mazohistiko potinjavanje autoritetu voe. Globalno gledano, autoritarnost pripadnika elite je u obe republike bila tako konfigurisana da je titila vrhovni politiki autoritet - autoritet koji je u isto vreme bio i kreator zvanine ideologije obeleene kolektivizmom (prvobitno socijalistikim, a u kasnijoj fazi nacionalistikim) a iji je glavni cilj bio zatita vladajueg poretka i njegovih vrednosti.Taj vrhovni politiki autoritet je u obe republike bio personifikovan i to u Srbiji u liku aktuelnog predsednika republike S. Miloevia a u Hrvatskoj u licu voe nacionalne (nacionalistike) opozicije F. Tumana. Razlika dvojice voa se u vreme istraivanja ogledala u tome to je srpski lider ve zauzeo (i uvrstio) pozicije harizmatskog voe ali i legitimnog efa drave i vladajue partije. Hrvatski lider je tek bio u fazi osvajanja oficijelnih vladajuih pozicija. Prema tome, prvi je zauzeo pozicije vlasti i moi dok je drugi posedovao samo svoju harizmu. Obojica su za sobom imala masovni populistiki pokret ili, preciznije reeno, masovnu podrku veine stanovnika svojih republika (koji su pokazivali sve karakteristike podanika) i obojica su, u godinama koje su nastupale, uspostavila autokratsku vlast i predstavljali se kao zastupnici i branioci nacionalnog (u sopstvenoj interpretaciji nacionalnog) interesa. Obojica su u godinama koje su sledile svojim politikim akcijama nastojali da stvaraju, odravaju i ire meunacionalne sukobe i netrpeljivosti ne bi li se na kraju posle dugotrajnog ubeivanja od strane predstavnika svetske zajednice, u misiji uspostavljanja mira na prostoru bive Jugoslavije, nezaslueno predstavili kao mirotvorci ne bi li na taj nain sauvali autoritarni reim u svojim dravama i sopstveni opstanak na vlasti.Autoritarna vlast je sve vreme jugoslovenske krize koristila strah, koji je oslonac svake tiranije, kao provereni instrument vladanja. Strah blokira snagu, volju i slobodu izbora i odluivanja. S obzirom da je strah postao metoda vlasti to se on institucionalizovao kroz manipulativnu propagandu, koja ne zna za (racionalnu) toleranciju te i sama postaje teroristiki iskljuiva. Ovde su strah i la povezani u jedinstvenu supstancu autoritarnih reima tako da je neizvesno dokle e arhaini autoritet drati prevagu nad graanskom zrelou (Tadi, 1972: 278).Globalno se moe zakljuiti da je glavna karakteristika drutvene svesti vladajuih elita ideoloko-teorijska nekonzistentnost, odnosno njena ambivalentnost izmeu starog koje nije izdralo sud prakse i novog koje u naim uslovima predstavlja veliku nepoznanicu: za viepartijski sistem a protiv privatne svojine; za pluralizam i kolektivizam; za ouvanje starih ideolokih vrednosti, s jedne strane, i transformaciju sistema, s druge strane. Liberalna orijentacija je veoma prisutna u svesti pripadnika elite i to je ono pozitivno to je moglo predstavljati znaajan ideoloki kapital za naredne godine. Obeshrabruje injenica da liberalne vrednosti u znatno veoj meri prihvataju menaderi koji, iako brojniji, raspolau znatno manjom drutvenom moi od politiara. Potpunu ili deliminu saglasnost sa tvrdnjom da e drutveni napredak uvek poivati na privatnom vlasnitvu iskazalo je 63.8% menadera u Srbiji i 68.1% istih u Hrvatskoj, dok je istu saglasnost iskazalo 33.1% politiara iz Srbije (potpunu saglasnost samo 6.6%) i 45.0% istih iz Hrvatske (Miladinovi, 1998). To je jedan od bitnih razloga to ova grupa nije, u godinama koje su sledile, nasuprot ranijim oekivanjima (Lazi, 1996: 36), imala inicijativu za radikalnu promenu sistema. Politiari kao dominantan sloj elite preuzeli su inicijativu i guili svaku ozbiljniju mogunost transformacije sistema.Podaci kazuju da se nesaglasnosti ne sreu samo izmeu politiara i menadera, odnosno kod jednih ili drugih kao posebnih grupa, ve i kod mnogih od njih pojedinano. Relativna sigurnost pod skutom monog autoriteta ili neizvesnost na krai rok zarad verovatne svetle budunosti - teka je dilema. Ouvanje socijalnog mira u ionako nemirnom okruenju moe doneti veliki politiki poen. Transformacija sistema podrazumeva velike lomove u kojima bi meu prvima stradao upravo socijalni mir. Ouvanjestatusa quoje najbolja garancija opstanka onima koji imaju ta da izgube. U datom socijalnom miljeu to su, pre svih, bili pripadnici elite.U bivoj Jugoslaviji, s obzirom na totalizirajuu prirodu sistema, nisu postojali uslovi za uspeno odvijanje modernizacije i za prihvatanje sve vee sloenosti drutvenog ivota. Radi se o tome da su institucije poretka bile u funkciji odravanja dominacije vladajue elite te nisu bile u stanju da prihvate razvijenu diferencijaciju drutvenog ivota i omogue minimalni masovni konsenzus (Pei, 1990:104), te potencijalnu integraciju svih pojedinaca u osnovne politike i drutvene institucije. Ovakva situacija vodi u zaarani krug u kom razvoj rui poredak a odravanje poretka blokira razvoj.Pri analizi drutvene svesti pripadnika elite mora se imati u vidu da su njihova ideoloka opredeljenja prilagoena nunim saveznitvima kojima se stie i uva vlast. Posle svih deavanja, krajem osamdesetih je ova grupa mogla ostati na vlasti samo u koaliciji sa nacionalno opredeljenim snagama. Deavanja koja su usledila po prikupljanju podataka za ovo istraivanje potvruju rei Dona Olkoka (Allcock, 1992: 296) da je u Jugoslaviji nacionalizam bio neka vrsta politikog trojanskog konja preko kojeg je bilo mogue u znatnoj meri provercovati viepartizam u sistem. S obzirom na drutveno-istorijski kontekst posmatranog trenutka bilo je gotovo nuno oekivati da se svi realni drutveni interesi iskau kao interesi drutveno-politikih zajednica to se u datom ustrojstvu jugoslovenske dravne zajednice svodilo na interese republika i pokrajina, iz ega je sledilo iskazivanje optih drutvenih interesa kao nacionalnih interesa, imajui u vidu da je re o matinoj (najbrojnijoj) naciji date republike, odnosno pokrajine.Potencijalnim uspostavljanjem kapitalistikih drutveno-ekonomskih odnosa otvorio bi se prostor koji mnogi i van vladajuih krugova mogu iskoristiti za svoju sopstvenu politiku ali i poslovnu promociju. U takvim okolnostima oni koji su blizu centrima moi imaju vee ivotne anse. Oigledno da je potrebno da proe neko vreme da bi pripadnici elite mogli da zakljue da su iskoristili svoju ansu. Jedan od kljunih momenata za proces tranzicije je donoenje racionalnog privrednog zakonodavstva a ono e biti, u veini zemalja koje transformiu svoj ekonomski i politiki sistem, doneseno onda kada pripadnici elitnih krugova zakljue da je zavren proces (re)privatizacije tzv. drutvenog-dravnog vlasnitva, te da su u tom procesu i oni sami iskoristili svoju ansu tj. pretoili se u novu vlasniku klasu.Dakle, na delu je bilo suprotstravljanje starih i novih vrednosti. Stare su bile a i danas su, dobrim delom, podravane iz centara politike moi. Egalitaristiki i kolektivistiki duh se suprotstavljaju duhu liberalizma. Tvrdnju da interesi kolektiva moraju uvek biti vaniji od interesa pojedinaca prihvata dve treine pripadnika elite iz obe republike. Skor saglasnosti sa ovom tvrdnjom u obe republike tei vrednosti 4.00. Takoe su visoko prihvene etatistike vrednosti kao poseban oblik izraavanja socijalistikog kolektivizma. Za sudstvo u funkciji vlasti izjasnilo se 27.4% pripadnika elite u Srbiji i 28.2% istih u Hrvatskoj, to, bez obzira na modalno ekstremno odbijanje (u Srbiji 64.3%, u Hrvatskoj 66.9%) ipak predstavlja znaajno prisustvo socijalistikog kolektivizma i samim tim jak potencijal za otpor bilo kakvim sistemskim promenama. U takvim okolnostima, kao odgovor na svaku pozitivnu inicijativu, javlja se otpor onih koji ele da sauvaju svoje zateene pozicije. Otuda je razumljiva i objanjiva tenja politiara da sauvaju monopol moi drei se starih i preivelih ideolokih vrednosti, s jedne strane, i tenja menadera, s druge strane, da se osamostale od politike sfere i preuzmu punu kontrolu nad ekonomijom. No, sama injenica o postojanju neegalitarne distribucije drutvene, i posebno politike moi unutar i izmeu ova dva sloja elite daje odluujui ton toku procesa sistemske transformacije drutava nastalih na prostoru bive Jugoslavije. Politiari, kao vii segment elite, imaju neuporedivo veu drutvenu mo. Ako tome dodamo da je njihova drutvena svest (ukljuujui i preduzetniku svest) znatno rigidnija od drutvene svesti menadera, onda je i razumljivo otkud toliki otpor uvoenju sistemskih novina. Uostalom, politika elita je upravo onaj sloj drutva koji u ovim transformacijama moe najvie da izgubi i zato je njoj bilo daleko najznaajnije da sistemskim i drugim mahinacijama obezbedi kontinuitet sopstvene vlasti, a za promene u ekonomskoj sferi ima vremena, pod uslovom da ouva kontinuitet svoje politike vlasti.Modernizacijska alternativa nuno zahteva demokratizaciju drutva. Demokratizacija ne podrazumeva samo postojanje praznih demokratskih institucija, jo manje vladavinu apstraktnog naroda. Demokratskim se moe smatrati drutvo kojim vladaju demokratske elite podrane snanim i stabilnim srednjim graanskim slojevima (klasama). Dakle, mogunosti odvijanja demokratizacije drutva zavise od stepena demokratinosti njegovih elita i njihove politike utemeljenosti na srednjim slojevima. Samo u uslovima postojanja brojne i stabilne srednje klase odnosi i sukobi izmeu ekstrema na socijalnoj piramidi gube na znaaju te dolaze do punog izraaja umereniji odnosi srednje rangiranih grupa.U sluaju nepostojanja jakih srednje rangiranih drutvenih grupa elite su spremne da postojee stanje odravaju po svaku cenu, uvajui time sopstvene privilegovane pozicije, dok nie rangirane grupe (ako su uspele da se konstituiu kao klase i imaju mogunost da pokrenu svoj delatni potencijal) tee da postojee stanje, po svaku cenu, obore. Naravno, ako ne postoji pomenuti uslov demokratizacije, bilo kakvo nastojanje niih klasa u drutvu da se stanje promeni moe rezultirati samo obaranjem jedne nedemokratske i ustolienjem nove, takoe nedemokratske elite.U dogaajima koji su se odvijali tokom (druge polovine) osamdesetih i devedesetih godina vidljiva je bila socijalna degradacija srednje rangiranih drutvenih grupa - srednjih klasa. Degradacija je ila linijom ekonomskog osiromaivanja i slabljenja drutvene moi i delatnog potencijala (Lazi, 1995b). Nasuprot ovome tekao je proces ekonomskog bogaenja i dalje koncentracije politike i ekonomske moi u rukama elite.Pitanje je da li pod ovakvim okolnostima elita moe da vlada na drutveno vredan nain (Keller, 1963: 4). Odgovor teko da moe biti pozitivan. Elite nisu pokazale upravljaku kompetentnost koja bi rezultirala izvoenjem drutva iz krize, optim napretkom koji u krajnjoj liniji ima za cilj i posledicu poboljanje materijalnog poloaja veine stanovnitva. Naprotiv, one su imale velikog udela u iniciranju meunacionalnog i verskog rata ija je posledica bila definitivan raspad jugoslovenske dravne zajednice. Dakle, ne moe se govoriti o demokratskoj eliti sastavljenoj po funkcionalnom principu. Pre je re o eliti koja je u kriznim trenucima s kraja osamdesetih promenila svoj legitimacijski osnov i ustanovila nove obrasce regrutacije zasnovane na principima politike podobnosti, a ne na sposobnosti i upravljakom znanju, iza ega stoji i njena otvorena ili prikrivena kriminalizacija.Sukobi izmeu i unutar vladajuih elita ne mogu sami po sebi dovesti do raspada nekog drutva (i njegove drave). Neophodan je uslov sistemska nefunkcionalnost ali takoe i ideoloka zaslepljenost i nesposobnost elita, zatim lina jednaina voe, eskalacija iracionalnog elementa u sukobima ali i spoljnopolitiki faktor. Biva Jugoslavija je bila zahvaena ozbiljnom sistemskom, ali i optedrutvenom krizom. Elite se javljaju kao jedan od glavnih uzronika krize, odnosno kao naddeterminanta raspada drave. Republike elite su, s ciljem zaposedanja sve vee vlasti, otvoreno ili prikriveno teile suverenoj nacionalnoj dravi. Vladajua elita na saveznom nivou, sputana sistemskim reenjima koje je sama ustanovila (Ustav 1974), nije bila u stanju da ponudi integraciju drutva i drave na novim osnovama.Osnovu iroke integracije mogu ponuditi samo funkcionalno-racionalno orijentisane vrednosti koje razbijaju tradicionalnu konstituciju drutva. Tek razbijanje primordijalnih kriterijuma integracije (kao to su rodbinska, lokalna ili ideoloka pripadnost) otvara mogunost za ulazak u moderno graansko drutvo koje ostaje otvoreno za uoptavanje vrednosti i ukljuivanje razliitih grupa u delovanje politikih institucija i proces formiranja javnog mnenja.Treba napomenuti da su konzervativno-tradicionalne vrednosti (patrijarhalni tradicionalizam, autoritarizam, nacionalizam i socijalistiki kolektivizam) bile veoma zastupljene kod elite. U uslovima monokulturne, jednonacionalne i jednokonfesionalne drutvene celine to ne bi predstavljalo poseban problem, izuzev to bi anse za globalnu modernizaciju drutva bile umanjene. Problem je u tome to je biva Jugoslavija bila vienacionalna i viekonfesionalna a samim tim i polikulturna sredina. Svaka nacija, vera ili kultura na jugoslovenskom prostoru je imala svoje specifinosti i zbog niza kulturno-istorijskih okolnosti bila je suprotstavljena drugim grupacijama (nacijama, verskim ili kulturnim grupama). Radilo se o postojanju razliitih tradicija na jedinstvenom jugoslovenskom prostoru. Insistiranje na jednoj nacionalnoj, verskoj ili kulturnoj tradiciji nuno za posledicu, u takvim uslovima, ima suprotstavljanje ostalim tradicijama, ime se otvara prostor socijalnim konfliktima. Konflikti su utoliko bili ei ukoliko je bila naglaenija sistemska kriza. S obzirom da prisustvo sistemske krize s kraja osamdesetih i poetka devedesetih nije potrebno posebno dokazivati, realno je bilo oekivati da e sukobi imati smer, estinu i ishod koje su imali prilikom raspada jugoslovenske drave.Elite su se javile kao generator sistemske krize. Njihova permanentna tenja da dre kontrolu nad totalitetom drutvenih odnosa je neprestano produbljivala sistemsku krizu. Decentralizacija pokrenuta ustavnim amandmanima (1971) i Ustavom (1974) za svoje ishodite imala je koncentraciju nacionalno-republikih elita. Tenja za dominaciju nad celinom drutva ih je dovodila u stalni sukob. Raspad socijalistikog sistema na svetskom nivou imao je odjek u Jugoslaviji tako to se elita sa nadnacionalnog prestrojila na nacionalni kolosek. Istorijsko naslee i nacionalna izmeanost stanovnitva imali su za posledicu da se interesi nacionalnih elita ire i van granica sopstvenih (matinih) republika. Proces nacionalne integracije, podstaknut od elite, meutim, vodio je meunacionalnom sukobu i pojavi antijugoslovenske orijentacije. Vidna retradicionalizacija, koju je pokrenula elita okreui se nacionalnim i verskim snagama u drutvu uinila je nemoguim opstanak jugoslovenske dravne zajednice.Da se elite mogu smatrati generatorom raspada Jugoslavije potvruje i inj-enica da ni jedno istraivanje do poetka devedesetih nije registrovalo antijugoslovensku orijentaciju. Meutim, politika volja veine, u uslovima nepostojanja demokratije i sa dominantnim autoritarnim politikim sistemom i apsolutnom kontrolom nad medijima, jednostavno nije mogla biti iskazana a jo manje izvrena protivno volji svemone elite.Da bi se ograniila mo vladajuih elita i smanjila njena konfliktnost neophodno je uspostaviti primat graanske nad nacionalnom reprezentacijom dravne vlasti, zatim stvoriti uslove za demokratsko kanalisanje nacionalnih i ostalih napetosti (sukoba), kontrole i smenjivosti vlasti, razviti i usvojiti duh tolerancije i poverenja, onemoguiti razorno delovanje agresivnog nacionalizma i verske mrnje kao i omoguiti institucionalizaciju graanskog drutva. Tih uslova ni pre ni posle raspada Jugoslavije nije bilo niti u Srbiji niti u Hrvatskoj.Jedan od krupnih problema vezanih za raspad Jugoslavije i uee vladajuih elita u njemu nastao je, takoe, i priznavanjem pojedinih bivih jugoslovenskih republika od strane meunarodne zajednice (Galtung, 1994). Problem sledi iz toga to je, konkretno, priznata hrvatska vlada preduzela niz preventivnih i represivnih mera da bi spreila preventivne akcije (srpske) manjine, a manjina je preduzela preventivne mere ka secesiji da bi odgovorila na represivne mere vlade. Priznata vlada je, logino, zatraila (pristrasnu) pomo svetske zajednice (velikih sila), dok je pomo koja je spolja bila pruena manjinama od matine i jo uvek nepriznate srpske drave smatrana za in agresije koji vodi meudravnom ratu.LiteraturaAllcock, J. B. (1992): Retorics of Nationalism in Yugoslav Politics, in: Allcock, J. B.; Horton, J. J.; Milivojevi, M.:Jugoslavia in Transition, New York, Oxford, Berg Publishers Limited.Baevi, Lj. (1992):Jugoslavija na kriznoj prekretnici, Beograd, Institut drutvenih nauka.Galtung, J. (1994): Ex-Yugoslavia: Some Remarks on Diagnosis, Prognosis and Therapy, in: Radmila Nakarada (ed):Europe and the Disintegration of Yugoslavia, Belgrade, IES.Golubovi, Z. (1994): The Emergence of Exclusive Nationalism Versus Democratic Processes in Post Comunist Yugoslavia, in: Nakarada, R. (ed):Europe and the Disintegration of Yugoslavia, Belgrade, IES.Golubovi, Z.; Kuzmanovi, B.; Vasovi, M. (1995):Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Beograd, Filip Vinji.Gredelj, S. (1994): .Youth in Transition: Adopting Dominant Social Values, .Sociologija4.Keller, S. (1963):Beyond the Ruling Class, Strategic elites in Modern Society, New York, Randon House.Lazi, M. (1995a): Osobenosti globalne drutvene transformacije Srbije, u: Boli, (ed):Drutvene promene i svakodnevni ivot, Beograd, ISI FF.Lazi, M. (1995b):Society in Crisis, Belgrade, Filip Vinji.Lazi, M. (1996): Prisoners of the Command Economy: the Managerial Stratum and the Disintegration of Actually Existing Socialism, in Lengyel, G. (ed):The Transformation of East-European Economic Elites: Hungaria, Yugoslavia and Bulgaria, Budapest, Budapest University of Economic Sciences.Madar, Lj. (1996): Ko koga eksploatie?, u: Popov, N. (ur):Srpska strana rata, Beograd, Republika.Markovi, M. (1987): Konzervativna misao u svetu i kod nas,Gledita9-10.Miladinovi, S. (1994): Fenomen voe: izmeu autoriteta i osporavanja,Gradina2-3-4.Miladinovi, S. (1997): Etnocentrizam vladajuih elita pred raspad Jugoslavije,Nova srpska politika misao, 3-4.Miladinovi, S. (1998): Svetovna religioznost kao oblik politikog ponaanja, u:Etno-religijski odnosi na Balkanu, Ni, JUNIR.Miladinovi, S. (1998): Liberalne vrednosti vladajuih elita i slom sistema,Nova srpska politika misao, 2-3.Miri, J. (1996):Demokracija u postkomunistikim drutvima, Zagreb, Globus.Patriotizam i revolucionarna tradicija, (1976), Beograd, Udruenje publicista.Pei, V. (1990): Integracija i politike elite u procesu modernizacije, u: Teokarevi, J. (ur):Modernizacija i drutveni razvoj, Beograd, Struna knjiga.Peujli, M. i Nakarada, R. (1994): The Breakup of Yugoslavia and the Constitution of the New World Orde, in: Radmila Nakarada (ed):Europe and the Disintegration of Yugoslavia, Belgrade, IES.Sekelj, L. (1995):Vreme beaa, Beograd, Akademija nova i IES.Supek, R. (1973):Drutvene predrasude, Beograd, Radnika tampa.Surulija, . (1996): Nacionalizam, raspad i demokratska transformacija postkomunistikih drutava, u:Ciljevi i putevi drutava u tranziciji, Beograd, IDN iRossiyskaya akademiya nauk.Tadi, Lj. (1988): Psiholoke odlike autoritarnosti u politici,Glas, CCCLI, Beograd, SANU, Odeljenje drutvenih nauka, knjiga 25.Tadi, Lj. (1972): Beograd,Tradicija i revolucija, Srpska knjievna zadruga.Vukovi, S. (1996):emu privatizacija, Beograd, IKSI i SDS.Zec, M. (1994):Privatizacija, nunost ili sloboda izbora, Beograd, JK i Ekonomski institut.

[1]Indikatori konzervativne svesti prisutni u jugoslovenskom drutvu (i kod dela elite) bili su sledei: odsustvo vizije budunosti, odsustvo realnog programa izlaza iz krize, podreivanje opteljudskog i socijalnog interesa nacionalnom, orijentacija na odbranu tekovina tradicije, postojeih institucija i ustavnih reenja, prenaglaeno traganje za neprijateljima umesto traganja za reenjima postojeih socijalnih problema, krajnje ogranien domet moguih promena (u skladu sa principom kontinuiteta), spremnost na ograniavanje i krenje ljudskih prava i na brutalne represivne mere protiv sopstvenog naroda, prebacivanje gotovo celokupnog tereta krize na lea radnitva (Markovi: 1987:14).[2]Podaci koji e ovde biti analizirani predstavljaju rezultate istraivanja "Drutvena struktura i kvalitet ivota" sprovedenog krajem 1989. i poetkom 1990. godine na prostoru tadanje SFRJ, a koje predstavlja deo makroprojekta "Struktura jugoslovenskog drutva". Ovo istraivanje je sprovedeno na poduzorku za menadere radnih organizacija i politike funkcionere u Srbiji i Hrvatskoj. U razmatranje su uzete samo ove dve republike iz vie razloga: prvo, one su u socijalno-strukturalnom pogledu bile relativno ujednaene; drugo, takoe su bile ujednaene i po stepenu ekonomskog razvoja, ime se mogunost samostalnog delovanja ovog, kao i prethodnog inioca, maksimalno ublaava; i tree, ove dve republike su dale najvei doprinos raspadu Jugoslavije. Podaci kojima nije naveden izvorpreuzeti su direktno iz istraivanja.[3]Kao plod ovih nastojanja ve 1975. je odrano savetovanje na temu Negovanje jugoslovenskog socijalistikog patriotizma i revolucionarnih tradicija u oblasti vaspitanja i obrazovanja, Saoptenja izloena na ovom skupu sabrana su u zbornikuPatriotizam i revolucionarna tradicija, 1976.