Jelena Ilić

SIMBOLIZAM

Simbolizam kao književni pokret nastao je krajem devetnaestog veka u Francuskoj i Belgiji, kao odgovor na ustaljene estetske obrazce i utulitarnoispovednički karakter angažovane poezije. Od Teofila Gotjea preko Bodlera i Remboa do Lotreamona i Malarmea, poezija definitivno raskida sa duhom prigodne političke i mondenske aktuelnosti, težeći ka uzvišenoj ideji čiste poezije. Poezija prestaje biti izraz kolektivnog zanosa ili “svetskog bola”, ona je izraz revolta i paradoksalni pokušaj prekoračenja granica vremena i istorije.

Simbolisti su pošli od uverenja da ni naučno saznanje ni pozitivni duh nisu dovoljni da pruže celovitu sliku sveta niti da objasne tajnu čovekove težnje ka apsolutnom. S druge strane, u želji da otkriju skrivene strane čovekovog intimnog bića, simbolisti su poeziju shvatili kao sredstvo metafizičkog saznanja i otkrivanje same suštine stvari. Distancirajući se od osećajnosti romantizma i parnasovačke deskriptivne retorike, poezija simbolizma nas suočava sa samom tajnom stvaranja i njenim nadnaravnim svojstvima. Kult svaranja, otkiće neslućenih prostora lepote i smisla, vera u tajanstvena “sazvučja” i “veze” prirodnog i ljudskog poretka, prihvatanje muzike kao nosioca neuhvatljive realnosti sveta i snovidnih stanja inspirisane duše – to su glavna određenja simboličkog duhovnog pejzaža i osnova simboličkog pesničkog programa. Jednom rečju, simbolizam je neka vrsta pesničkog idealizma koji s onu stranu pojavnog i stvarnog traži prostore istine i večnih suština. Veliki broj programa, manifesta, anketa i drugih spisa svedoči da je simbolizam zaista imao ambiciju da pesničko stvaranje postavi kao metafizički problem.

Kada je reč o simbolizmu u francuskoj poeziji devetnaestog veka, često se podrazumeva široki pokret pesničkog idealizma koji se prostire po čitavoj drugoj polovini devetnaestog veka, bilo kao literarna škola koja najveći uspeh doživljava u periodu između 1885. do 1900. godine, ili bolje reći grupa pesnika zajedničkih težnji i sličnih shvatanja tehnike stiha. Potrebno je, dakle, istaći razliku između simboličkog toka i simboličke škole, kako bi se koliko je moguće

smanjila dvosmislenost koju prestavlja ta reč, samom fluidnošću značenja koja podrazumeva. U tom smislu, važno je istaći da su najveći francuski pesnici simbolisti, od Nervala do Malarmea, živeli pre stvaranja simbolističke škole ili pak ne spadaju pod njeno okrilje. Što se tiče prave simbolističke škole, ona se raspala na niz efemernih grupica: dekadenti, instrumentisti, slobodnostihovci, itd.

Osnovna odlika simbolizma jeste misteriozni osećaj: misterija vlada u nama i oko nas, ona predstavlja samu srž stvarnosti. Poezija ne sme biti deskriptivna, da bi uspela da dosegne dušu stvari, iznad prividnog, koristi simbol, postaje sugestivna, fluidna, muzikalna i čarolijska. Poezija se vezuje za filozofiju nepoznatog i podsvesnog: to je san svakog pesnika koji on izražava kroz svoje delo. Radikalno suprotno konceptu parnasovaca, pozitivizma i realizma.

Iako preteče simbolizma dosežu tako daleko da idu i do Platonove teorije ideja, ova koncepcija se u suštini oformljuje u devetnaestom veku. Već 1882. godine, Viktor Igo je izjavio da: “Poezija, to je sve intimno što ima u svemu”, on ističe postojanje sveta ideja, ispod realnog sveta (pesma “Ode”). Međutim, pravi inicijatori simbolizma u suštini su Nerval i Bodler, prvi svojim nadrealnim iskustvom i značajem sna u njegovom životu, a drugi poetskom i mističnom teorijom “Veza”.

1869. godine Lotreamon objavljuje “Maldororove pesme”, delo puno zanosa, žestine i surovosti, koje prvenstveno predstavlja uvod u nadrealizam, ali ne treba zanemariti i značajan uticaj koje je imalo na simbolistički pokret. Ova poema u prozi, napisana posle Bodlerovih dela, a pre Remboovih, znatno doprinosi oslobađanju pesničke forme, i na simbolični način iskazuje skoro dementne strahove autora kao i njegovu strašnu obuzetost Zlom.

Pol Verlen stvara poeziju koja postaje sugestivna muzika, uz pomoć “nijanse”, “zablude” ili suptilnim simbolima, poezija uspeva da dosegne polusvesna, skoro nedokučiva stanja: snove, nostalgiju, nelagodnost ili blaženstvo.

Dosta smeliji, Artir Rembo naglašava nadrealni aspekt simbolizma i pokušavajući da stvori jezik “dostupan svim čulima”, raskida sa tradicionalnim načinom shvatanja pesničke forme.

Stefan Malarme je s druge strane ostao sasvim po strani simboličke škole, na svom putu ka hermetizmu, u velikoj meri prevazilazi simbol u pravom smislu te reči. On pravi korak dalje u takvome shvatanju poezije, smatrajući da poezija samo sugerira značenje, a ne omogućuje doslovno razumevanje. Malarmeovi stihovi

primer su hermetičnog, teško razumljivog pesništva.Međutim, njegov visok koncept Idealnog, njegova potpuna posvećenost kultu poezije, kao i njegovi izuzetni talenti, čine ga najčistijim i najvećim simbolistom Francuske.

Simbolizam je, najzad, formulišući načela svoje poetike, anticipirao i neke od dilema modernog čoveka suočenog sa prekomernošću sveta o snagama koje ne može da kontroliše. U pobuni simbolizma, pored traganja za jednim novim pesničkim manirom, nalazimo i emancipatorski duh koji nagoveštava dublje socijalne i kulturne promene. Idejnu stranu tog duha predstavljaju ničeanstvo i iracionalizam kao izraz potreba za sveopštom revizijom vrednosti u politici, filozofiji i umetnosti. S toga imaju pravo oni koji kažu da je najveće delo simbolizma, možda, uticaj koji je izvršio.