Sezona Bez Gospoda

BOŠKO TOMAŠEVIĆ

SEZONA BEZ GOSPODA

Na temu “In hora mortis” Tomasa Bernharda

2

1. Još gledam to što Ti nisi gledao “Vidim jutro koje neće patnju ni moju postelju na koju pada sneg”1 Moje je pisanje u času smrti moje matere prestalo da cveta da orošava bestelesnu nadu i spalo je na radost moga budućeg groba moje buduće beline-čistine nasuprot rasterećenju koje me pere od Tvoje bolećive jagnjeće dobrote od Tvoga svemogućeg pepela. Bečej, 8. IV 1997. 1 Tomas Bernhard

3

2. Donosiš mi Blagovesti moj Gospode dok tašti cvet moje gorčine raste iz mojih stopala iz moje vode što podlokava mi telo i ne zna da mi pomogne nema vesti kojom će me život moj oplakati ne sailazi ni sa čijih usta koja će me opojati ne piše ga niko u redakcijama zvezda u mlakim zdanjima CNN-a Ostavljen sam rečima koje me dele na nebo i zemlju na glas i šapat na slanu i rosu Prebiram po mojim pravima da te ostavim i zaboravim kao Ti mene po milosti Tvojoj i neznanju. Bečej, 8. IV 1997.

4

3. Ostavio si mi rosu senku slatkih časova Gospode Pokrio si me belinom “na mom kamenu umiranja” Sada Te više ne mogu moliti više Ti ne mogu služiti doslužio si me u mojoj pokori i predao času bez počela Jedno će se doba vratiti da nas odsanja da se posluži našom smrtnom posteljom i sagore nas u nepravoj reči s peteljkom jabuke po oblaku.

Bečej, 8. IV 1997.

5

4.

Misliš li da će Te biti dovoljno kad pred Tebe izađem nakon dela svoga Možda ćeš tad biti na zemlji i vući plug Zora će rascvetavati drvo u cvasti Biću svoj Gospod u Tvome telu biće me najzad više u svetu za jednu slatku istinu što tinja iznad moje patnje. Bečej, 8. IV 1997.

6

5. Umoran sam Gospode od objašnjavanja onoga što me prevazilazi Umoran sam od Tvoje moći koju propovedaju stoleća slabih i njihove povorke Ja ne postojim od onda kada je još bilo vešala da me navedu na duboki vir nad kojim zastah pred pozivom U Tebi je bila zemlja i ja kopah i Ti kopaše i mi kopasmo Beše zvezdano nebo moje oko bilo je u njemu i ponavljanje koje nadgleda ponavljanje ovog rukopisa sve do nestanka reči koje si ispisao u prepokrivanju svih unci istinâ duboko u tlapnji.

Bečej, 13. IV 1997.

7

6. Ja hoću da govorimo u prebivanju u Ničemu u trnu jezgre predivne postelje na kojoj je rasprostrt plač Gospodnji - naš hleb moj Gospode - tašti cvet jezika na kome pevamo na kome se suše naša usta i naše molitve i naše pelene sav cvet naše gladi usred Tebe po kome pliva plod “u koji si odavno zagrizao”.

Bečej, 3. V 1997.

8

7. Ne prepoznajem ono što će doći po mene niti sam to umeo da vidim ni juče niti sada i ovde Ne prepoznajem Svoje u Tebi o Gospode niti svoj dug meni protičućem u nepoznatom Tebi Ne znam više šta moje pisanje govori i šta donosi sutra svoj jezik preda me Kao ugarak sam zimi po snegu i gledam se po trajanju u neizričaju.

Bečej, 3. V 1997.

9

8. Savijam se nad tekstom Gospode nad Pismom nad Tobom savijen treba da izađem i prepoznam lice svoje ivicu koja me razdeljuje osovinski po mome blatištu po mome tresetu nevoljan da se podelim izmedju Tebe i mene “pod gustim haljinama lišća u krošnjama drveća u nečijem danu”.

Bečej, 6. V 1997.

10

9. Prve će trešnje da zarude Gospode i dan će da ponovi godinu iz trave iz soli iz tamnog vrha gorčine cveta moje duše Dan će da ponovi bilost kôsa kosi let kiše godine zarasle u trešnje koje Ti pokrivaš Poslednja bol će da zarudi Gospode poslednje isceljenje smrt rastavljeno zapisana bez Tebe bez mene laje sada u plodu usred reči Život na krušnoj voćki „u šumovima poput našeg početka” - ko je to pokrio?

Bečej, 10. V 1997.

11

10. Podao je bol i traži svoj san Rasulo Bože moj “koje u prah patnju mi pretvara” Ponavlja me kao Ti lišće i traži me: radi ponavljanja molitve i hûle radi istosti njive Gospodnje radi večnosti koja me ispušta iz tenebralne kuće po milosti Tvojoj.

Bečej, 10. V 1997.

12

11. Mesto gde ležah Gospode ne daje mi imena U mlakom isparenju Vaznesenja istrajno stoji tuga Moje zašto kako i kuda moje ime me pere ljubičicom raste iz krčaga i ponavlja se u snazi slobodnih ljudi koji moje seju žito Mesto gde ležah Gospode ne daje mi imena Uoči smrti moje proleće raste iz svoje Milosti iz domajne cvatnje još dok je Gospode vremena pevati patnju onkraj ljudi.

Bečej, 10. V 1997.

13

12. Ponavlja se saga leta mojih nagnuća Gospode u glečernoj vodi ogledala pustih poput puta kojim hodih Krst Tvoj i korbač nose iza mene i slede moju pogibelj opterećenu verom da je svet ovaj moja misao i ovo polje vešala koje nije neko gore niti bolje izvornosti sećanja no ploveće Isto i ravno “koje guta moju žalopojku” i ponavlja se taložeći moj mir moje plakanje u kristal kao stud vodu zimi – Gospode.

Bečej, 20. V 1997.

14

13. Šta imam da kažem u ovom kasnom trenutku Gospode „koji nemir kojih zidova kojeg nastavka u močvari” povest da ispripovedam u koju Reč da se zavučem „u koju vaginu za hlebom” da se ušunjam Gospode samo da me Ti ne priviješ uz svoje grudi uz Tvoj led i mramor Gospode Kojoj veri da se priklonim samo da ne nastavim niz ovu bistru smrt reči samo da mene sačeka Tvoja sen u postelji koja neće moju patnju samo da me ne bude tamo gde me ima i gde Tvoj hleb kušam i kusam Gospode pri večeri.

Bečej, 21. V 1997.

15

14. Postoji vreme kada se naša molitva udvaja Gospode: Tomas u mrtvom telu kroz spis priziva Te i ova moja reč iz smrtnog tela mi potekla po razvedrenoj prisegi Traži Te in hora mortis da joj sudiš po pesmi koja u svet odlazi da u razgovoru bude bliža poznoletnjem lógosu onom mrtvom i onom živom od mora iza umornih zvezda koji dve pesme peva Na hvalu tebi Gospode i na hulu Tebi Gospode „ispod drveta zime” Ispod drveta leta u rasulu Bože naš koji ovo pišem u znaku mrtvog prijatelja umesto njega Tomasa Bernharda Gospode.

Bečej, 14. V 1997.

16

15. Treba se vratiti vremenu koje teče ovom maču koga vreme nastavlja po vodama lemanskim u jednakosti pribiranja moga znanja patnje i žalosti treba se vratiti gostoljubivosti i pribranju o Gospode pronaći najpotrebniji put našem grehu i onome što mora doći prema svim milostima i za sve milosti umirene i umivene istine radi Tebe Gospode Treba se vratiti ravnomernom glavinjanju časovnika i svim suverenim bićima dopustiti u doba rascvetavanja duše da pridju mojoj njivi mome stolu i mome hlebu u noći “koja mi udara ribe pod vetrom” približiti glad u greh mnogo pre no što žitu dođe vreme da bude prosleđeno siromasima i obnovljeno u grobnim utrobama ispred Tvoga pažljivog pogleda Gospode Treba pronaći vreme u venjacima pamćenja s najvišeg Časa i Puta usred najbolnije mere Znanja pred sutonom drugačijim od našeg.

Bečej, 28. V 1997.

17

16. Sumorno je Tvoje podne Gospode sumorna cvast koja mi se u oko penje i guši u točku zenice u „cvetu duše moje” Sve moje gledanje strahno je pa klasove i ptice u bol proklijalog jastva pretvara u nove kapi vina što plove virom pred rasulom Sumorna cvast mlake duše moje kada će Gospode da predje u zenice Tvoje u mećavu pokretnih andjela u veru ničim odredjenu a blisku gladi mojoj lestvama ambara mojih?

Bečej, 5. VI 1997.

18

17. Meni se Gospode sve zatvara Na smrt I ova cvatnja i ovo podne i mera njihova po ovoj duši koja okleva na zemlji pretvorivši se u zapis koga sam ispevao Pomoli se tome putu Gospode koji me vodi i ne zna da me pred Tebe dovede Pomoli se Sebi u najvećem otajstvu nepoznate vere i čekaj me.

Bečej, 15. VI 1997

19

18. Sumorno vreme cveta o Gospode i ne znam da je Ništa Hoću da to kažem i već me je više u Tebi i guši me Tvoje rasulo Tvoja žalost za mnom Tvoj gnev koga ostavljaš duboko u snegu radi mene gde me je do juče bilo više od Tebe više od svih molitava u svim molitvenicima svih bogomolja Gospode pusti me da sanjam u svojoj smrti i ne navedi na me Svoju milost Svoj lik pusti da vazda voda utoli u vodu i moj nestanak da sažeže Tvoj prah u jedno Celo koje je krv i Ništa i dopire iza sveg umiranja. Vila Valberta, Feldafing, 18.VII 1997.

20

19. Ponovi čitam knjige o Gospode i ne bojim se lica Tvoga koje me pretiče u mome delanju i seje po mojim očima žito mak i rosu u travi i kosa koga sunce podiže u moj pev blizu vatre i prepušta mu moj jezik moj lógos duše moje koja me obmanula u carstvu Tvome u životu Tvome u ambarima Tvojim Pusti me Gospode vreme je moje izbrisano (i Tvoje sa mnom) ispijeno sa zvezdom koju si ispevao ispunjeno pepelom koga si prosuo.

Vila Valberta, Feldafing, 18.VII 1997.

21

20. Ne mogu Te slaviti Gospode jer ja nemam reči no samo makove smrti Gospode po Tvojim poljima samo krv cveta i dan koga nema samo On donosi dah koji me neće pesmu koja me odbija od ruke moje od prisile svetlosti Tvoje.


22

21. Neću više doći po Tebe Gospode Malo me je u mome jeziku u mojoj večeri poslanice tuge moje Malo me je na vešalima i besprozornim kišama moje bede u napuklini moga grla malo me je I tamo gde pacov se ježi i plovi po uskraćenim delima mojim i hita mojoj dalekoj kući malo me je jer ne ispunjava me Tvoja žetva i letina ni Tvoje oko koje s nepravom postoji ko prazno leto i divlja glad...


23

22. Čućeš me Gospode bez Tvoga htenja bez reči u koje si me prognao Čućeš rast moje volje Kako cveta u zenici Tvojoj u bradi Tvojoj sasušenoj na kožnoj plahti Tvoga lica pre izlaska zmije Čućeš me Gospode i stoga utuli uho svoje pre no što čas dodje moga govora moje levanice iz peska i pre no što pristane Podne mojih reči u kraljevstvo Tvoje uskrati velim Sebi to slušanje i prenesi „na oproštajnom grebenu” lelujno i podlo ribe Tvoga vremena i koren Tvoga vremena i koren Tvoje vere na onom mestu gde se najradosnije kaže Nema Me Nikad Nigde.


24

23. Uz Tvoju pomoć Gospode pišem ovo ove rime Tvojih usta u ponavljanju neljubavi i krvi „molitve radi i milosti dalekog neba” u jetkosti želje bez gneva pritisnut glasom koji me snatri Uz Tvoju pomoć Gospode pišem ono dok svetli ime Tvoje s kišom nepomičnih andjela u kapi neba nad ovim jezerom i ne mogu da vidim ono što će u pisanje da mi dodje kada sutra oveseli se dan na krmi ovog pera koje ovo piše i snega hartije njegove posle umornih zvezda.


25

24. Priberi se Gospode sa mnom u ovoj tišini s poljem koje će prezimeti nad mojim telom i s proleća mi prineti vodu ustima mojim suvim i skrutnutim Duša u nekoj ptici lebdeće nad „cvetom moje pšenice” Gospode s ravnom težinom vremena u planetnoj obdanici očiju i makova kako zapoveda moja taština i gnev moj pravedni Gospode.

Vila Valberta, Feldafing, 6.VIII 1997.

26

25. Gospode vrati se milosti mojoj pristani u cvet rane moje i hrane moje „što kroz san mi lebdi” vrati se hlebu mome koga po studeni kusam aprilskoj travi mojoj vrati se preobraženjima mojim blagovestima mojim sedni mi pri večeri s moje desne strane da blagosiljam u času smrti Tvoje dušu moju koja Te nastavlja i uslišava.


27

26. Vreme je Gospode Vreme da utulim kandilce koje me snatri ispred Tvoga vremena pod mojim nebom na Tvojoj njivi i muci vreme je Gospode za hleb moj za put moj u mome telu na mojoj zvezdi po mojoj sveopštoj krvi vreme je Gospode da Te uslišim da staneš preda me u „jutro koje grob mi otvara” da vidim ono što se u pustim ambarima mojim radosno mojim kamenom zove i uzglavljem mojim budućim.


28

27. Nisam Gospode pre vremena sa Tvoga puta skrenuo nisam Gospode na Tvome putu bio Mak mi je cvetao s proleća a med zimi tekao u potocima s blagdana mojih padala su žita pokošena u ambare moje Ranio si me Gospode pre vremena pre Tvoga i moga puta Tvojoj crkvi pošalji Gospode moj sneg pre danâ koji mi pridolaze i ponekoga andjela san u svitanje.


29

28. Ono što ostaje u sebi Gospode čuva svako dolaženje Kako me napustiš tako se vraćam sopstvu svome i izlazim-u-motrenje andjela i jezika Moj život uvećava Prostor i svetlinu Tvoju A tako i smrt.


30

29. Koji nemir koje doba koje brestove piliš u pukotinu ambara Gospode sa kojom nadom pripremaš ovaj stih iz koga izlazim kao da postojim bezbroj puta zahvaljujući zaboravnosti i gnevu Tvome kao da nije dovoljan i samo jedan život jedna zima i jedna žetva i jedno mesto „kroz koje se probudjen mogu uzvinuti Tebi” i jedno zvono koje nas blagovremeno ispraća i ispušta dok ga pod pokrovom hvalimo i svi naši preostali bližnji ga hvale toliko je ovaj stih bio potreban toliko ova pesma toliko ova slatkovodna školjka i smedja alga zelenog kamena i trn s isposničkom svećom i ustima toliko.


31

30. Precrtan sam u travi u krošnjama slanoga grma u zvonicama u skliskim prodavnicama leda u kamenim potocima u noktima moje drage niko ne sanja moj život niko na poljima ne seje za me i ne miriše cvet moje dosade i niko mi ne privezuje ljubav na pleća Dan za danom u svetlosti avgusta pomeram rešetku mojih očiju da živim ne mogu da gledam ne mogu Gospode u milosti dalekih darova moje žalosti pusti me Bože moj sad s Tobom kovati sjaj leta kad izumire.


32

31. U Tvome hramu Gospode „sanjari zima velikih ogledala Čija je praznina čitav Tvoj život...”1 Kada bih trebao kada bih trebao ponovo kada bih trebao ponovo u Vitlejem doći i sa novim satom započeti vreme bilo bi isuviše ponavljanja bilo bi odveć mnogo citata u Tvome svetu Gospode Premalo ironije i još manje hleba Nada bi me nosila grobu odveć mnogo sveća odveć mnogo svetlosti jer je svetlost kao da postoji jer je grob kao što je rodjenje kao što sam ja kao da postojim kao što si Ti Gospode kao da postojiš.

Vila Valberta, Feldafing, 26.VIII 1997. 1 Oskar V. de Lubic-Miloš

33

32. Trebao bih nastaviti sa Tobom Gospode možda bi me bilo malo sa Tobom možda bi me poveo do moje dece do groba moga možda bi još bilo vešala na zemlji i postojalo još neko gore Želeo bih biti miran u svojoj sivo-crvenoj masi pri sebi pri molitvi pri gladi dok me Ti vodiš Gospode u ružnjičak od soli i peska u neprekidni solarij tuge u kišu napuštenosti u razvejanost u vreme koje si ostavio za sebe Možda bi sve to bilo Možda zato mi reci šta još treba da kažem šta još da napišem pripremi Tvoju moju poruku.


34

33. Ništa se Gospode o v d e ne može skupiti Najviše: lepota mrtvih crkvi i plave kurtizane koje posećuje svakovečernji prostor u unutrašnjosti zvezda Noć na Piazza del Duomo koja govori o vinu pijanom sintaksom meseca među vinogradima Takav je svet Gospode Takva je jasnost Tvoga krsta Takva je čipka na mojoj dragoj kad se u bleštavoj jasnoći vidi sneg na planinama sa pustim šumama bića Stoga me Niko Gospode ne može optužiti da sam zaboravio zemlju i lepotu Tvoga lica prosutog uzalud po duši mojoj po čovečnosti mojoj.


35

34. Iz same smrtnosti i uzaludnosti pišem ove redove Gospode iz mojih zidova iz moje pustinje sa posve drugog neba čistim ove štale danâ pod uglom svoga opstanka svoga živog Aušvica koji prosipa pelene po mojim očima po mojim svećama-rukama u moj najvlastitiji tesnac prema umuknuću.

Vila Valberta, Feldafing, 5. IX 1997.

36

35. Slab si Gospode slab kao moje telo i oči kao nastavak nade u močvari Slaba je volja Tvoja nad mojom patnjom I ono malo smrti koju mi zadaješ proći će kraj moga života kraj moga vaznesenja a sa njima i Ti sasvim promenjen proći ćeš i slušati žal-žito u čijem sam korenu i biće Te malo u mojoj žetvi na mojoj njivi u mojoj prošnji u rasulu vremena i njegovog pamćenja.


37

36. Jednom tad sam Te čuo prao si svet nevidjen u cvatnji zbiljski Beše spuštena smrt u amvone pepela u zabranjena svetlila Božansko i smrtno Polako veslahu Beše sev na mirisnom rublju Gospode. Utrnuće.


38

37. Neka bude tako Gospode da se ceo moj život smešta u jezera u praznini lobanje Neka bude tako oko mene koga nema u šumi Tvojoj mračnoj bez dna Neka bude tako to jer Ti si tako posejao oko moje koje ne gleda svetlost Tvoju i moju divlju glad koja odlazi „u večer najmrkliju u godini”1 Neka bude tako ono čemu sam težio strasno da dan mi uvene i više ne vrati se Nikad više jasno.

Vila Valberta, Feldafing, 14. IX 1997. 1 Robert Frost

39

38. Da se skameni moj bog Gospode u cvet čistoga vetra „a bolest mojih pesama ovih stihova bolest”1 u rasulo Tvoje da zadje blizu mog sirotinjstva Da se skameni Laž kako se sve ne bi završavalo iza drvene ograde baštinskog groblja “iza umornih zvezda”2 iza plašta vejavice kojih godina kojih spomena kojih dogadjanja bez milosti bogojavljenske Jer videće se Ono što će doći.

Vila Valberta, Feldafing, 15. IX 1997. 1 Tomas Bernhard 2 Tomas Bernhard

40

39. U svemu je Gospode moje propadanje u svakome danu koji mi pridolazi u hlebu nasušnom u molitvi bez očekivanja svaki dan mi je olakšanje jer svaki dan je manji od prethodnog i više je precrtanog u nutrini truni i soli Potom Gospode „niko nas više umesiti neće iz zemlje i gline Niko govoriti o našem prahu Niko”1 ni Ti Gospode koji si odavno razrezao vrpcu prema sebi i opet je na oči povezao meni usuprot.

Vila Valberta, Feldafing, 16. IX 1997. 1 Paul Celan

41

40. Živiš nasuprot meni Gospode prolaziš cveta led u opiljcima zazimele trave ja ležim na dnu seni Tvoje na dnu plaveti Tvoje skrutnut i nepomičan i takav želim da budem u času dolaženja nečije duše kap na potopljenom odjeku kovčega glorija u nečijem dahu Tebi nasuprot.


42

41. Nisam Gospode jedini u Tvome posedu ali samo ja imam svoj dan svoje poslanstvo s kojim krišom idem na čas svoje studeni dopuzujem kroz jesenji predeo besano neposredan „tražeći mesto kroz koje se probudjen”1 možeš izviniti meni Samo ja imam svoju glad besramno okićenu okom koje suzi i koje u daljini hvata predele Tvoga nesretnog zemaljskog carstva i vraća hleb Tvoj Gospode „i moj na nebu rukopis”2 i sve to Reč uznosi Ničemu radi Tebe i Tvoga obećanja radi i ne zna da pomogne sebi kao drvo zimi.

Vila Valberta, Feldafing, 29. IX 1997. 1 Paul Celan 2 Tomas Bernhard

43

42. Ne utuli Gospode moje kandilo pre no što volja za to mi dodje pre nego što navrati zidareva noć u moju kolevku i plaštom prekrije moj plač svagdanji o Gospode zadrži svoju levicu nad čudom Tvojim probudi se među Tvojim mrtvima na grobu našem na mlakoj veri postradanja našeg Ja neću Ništa ja neću zakon sa kojim se probuditi ne mogu Ja neću odgovor iz Tvoga zeva iz napukline Tvoje.


44

43. Bog je moj Gospode izabrao ovu pesmu ovu molitvu ovu gordost koja prija mojoj taštini cvetu duše moje Bolest će biti moj pogreb bez Tebe Gospode bez hleba i večnog pamćenja Bolest će mi biti krevet i spasenje moje jer življenje nije nužno jer smrt je ravna i besmislena i bez Tebe ona je još lepša još komotnija i rekao bih mnogo čistija Stoga napustićeš knjige moje Gospode i reči moje carstvo mojih očiju Sedećeš Gospode pod cvetom lipe i plakati Mene je ionako malo pred Tobom a dovoljno pred patnjom mojom pred iskupljenjem mojim koje mi hrani reči ove i pripušta ih gnevu mome i preko večnih njiva desnici mojoj. Fisen, 3. X 1997.

45

44. Veče u tuđini Gospode pred zimu čini me srećnim Čini jednostavnost moje radosti viteškom i časnom Jer ionako nema moje zemlje Gospode nema stabla pred kojim sam sedeo nema kuće pod kojom sam mir svoj provodio nema mirisa koji me pamti niti oka koje me gleda Postoji samo jedna blaga zemlja lopova i mrtvaca i jedna vrata ka kojima se moralo poći bila su nezaobilazna na putu časti i čistine. Sunce je na nebu svuda Gospode i zvezde su gore i vazduh je ovde pun mira i prisnog mirisa dima iz domova Više je već odveć mnogo a ostalo je nepotrebno.

Fisen, 3. X 1997.

46

45. Vreme je Gospode da vreme bude protiv mene da bude sazdano protiv moje volje i snova protiv cvatnje i uprkos njoj protiv mojih brodova u stalnoj ustavi meseca protiv mojih puteva i hleba moga Svemu mome je vreme: da povučem zraku iz gledanja da povučem let ptica iz uha mi da usta zaneme u poslednje pamćenje vreme je da se zaustavi vreme Gospode da se iz školjke izvuče eho da se na zemlju spusti duša da se poravna zid cveta i mesto počinka rastavljeno zapisano. Vreme je Gospode ako hoćeš vreme da spustiš san na me i da poverujem.

Fisen, 5. X 1997.

47

46. Ne znam Gospode šta ću i kome u ovom domu u ovoj vlažnosti zidova u vejavici lišća pred zimu Leto je bez milosti davno prošlo i hleb je u tudje ambare uvučen i bogatstvo u tudjim prozorima cveta S puta uništen prašinom i cvetom hladnih zvezda na drumovima bez trave i lišća pronadjoh ono malo smrti u mome domu jednu ljuljašku s vetrom jedno drvo s divnom bočnom granom i sudbinu svoju s ponekim andjelom u mraku. Treba umreti Gospode blizu vatre blizu početka i ne treba bojati se više no što mora se duše svoje i tuge svoje iz napukline kapi jeze Tvoje Gospode.

Fisen, 3. X 1997.

48

47. S glavom odronjen na pesku ležim Gospode na večeri koja me priprema za oset savijenog sečiva za drugu obalu za druga jutra danâ koji će stajati i stajati u redu i biti beskonačni pod Tvojim gustim haljinama Gospode u venjacima nebeskog mleka iscrtanog u Tvojim senama Moglo nas je biti manje Gospode da ovde dole nisi računao orijaški s našim mesom s našom potamnelom tugom s našom maslinom koju Ti darovasmo na krstu i rad koje predasmo se Tebi bez otpora u klanici gde si sam pripadao.

Bečej, 10. X 1997.

49

48. Napusti Gospode ime Tvoje napusti ga u ovom Gledanju u kojem me nema ni sa jednim bićem u milosti zemlje na kojoj stojim Napusti Gospode plen Tvoj napusti Gospode opnu moju napusti je u ovoj ulici u ovome domu pod ovom svetlošću lampe nad ovim stolom u ovom mirisu ubrane dunje u svemu koje me ne sadrži u pogledu u svetlosti u vazduhu medju predmetima među licima i očima njihovim u svemu koje me nema u rasulu mome napusti me ne prati me ne traži me i ne nadji me Pusti me Gospode ne da umrem već da me nije bilo da me nema i da me neće biti.

Bečej, 13. X 1997.

50

49. Kada ću moći bez Tebe da se ugasim da se skamenim da me ne poznaju moja muka i moja bolest-život da me ne prepozna bio sam jesam biću više neću nisam Da ima vremena bez jeste sveta koji me vidi nosi i sahranjuje Da ima vremena bez glagola i lica Da nema smrti i nema života i nema Tebe i nema negacije niti afirmacije da nema ove tačke koja stoji tu iza ništa ne rešavajući čak ni kraj psalma.

Bečej, 13. X 1997.

51

50. Proklijalo je Gospode Ništa. Vezalo se u slobodne čvorove bezobaljâ Sve je otcvetavalo u plovidbi sve je uklijavalo u jedro u jastuk u les i sanduk vezivalo se u slepo i vidovito u raskošno pismo u zdelice vaganja poput jezgra bez središta poput prisile ponavljanja.

Bečej, 13. X 1997.

52

51. Nisam Gospode spreman za ovaj dan nisam ga očekivao mislio sam ne će me stići doći će prekasno za mene biću već prah razoren bez imena sa ribama što ih nose mlečne šume peska i šljunka i mogu biti i ne biti i mogu zavijati kao onaj koji nikad nije bio rodjen i mogu hvaliti udare gneva obalno ulančenog protiv Tvoga zabludelog hleba protiv Tvoga u rastinju zaraslog čuna preko svih svetova isklijalog.

Bečej, 18. X 1997.

53

52. Volim Gospode dosadu Tvoga vremena Započeto vreme nereda prevarâ i zaborava. Ne znam više šta da očekujem i čije mrtve medju močvarama da oplakujem Bilo me je malo moj Gospode u mojoj krvi u letu moga jezika u povesti moga naroda puštenog s lanca dok prao se svet snovima vatrom i merama neusaglašenim još sa prozirnim disanjem i pevanjem bez značaja Bilo me je malo moj Gospode u mlakom žaljenju u odgovornosti u krhkom zvonu koje kao da ne postoji ili kao da postoji kao kad nas ispira led dok pada mraz i vino nas podvostručava „dugo uporno uprkos izlascima zalascima sucna obrtima nebeskih tela na osramoćenu zemlju padaju suze stvari”1

Bečej, 31. X 1997. 1 Zbignjev Herbert

54

53. Ono mlao vremena što postojim sa Tobom Gospode samo je rasap trna u gnevu bez ulaska i izlaska duše podeljenost na moju gorčinu i moju taštinu ulovljenosti u zamku pristajanja bez moje volje na grob moj, na svet moj na telo-moje u izdeljenoj duši moje patnje Ono malo vremena u jetkosti znanja o prolaženju dodiruju svu-svetlost svelišća sveg kucanja sâti i udaljuje predeo boravišta sa čelom i stopalima u jednakocvetnu mrlju bivanja i nebivanja Ono malo vremena kada postojim sa Tobom Gospode pripada mi i ne pripada i kao raskol je moje nekadanje zemlje i kao polje je koje štite mladi jaseni i kao zvona su s plavom pogibelji vazduha u dozivanju Tebe moj Gospode i muka su duhu zbog toga dozivanja

55

ovoga pevanja bolest Ono malo vremena s Tvoje desne strane stoji zauvek pusto iznad moje postelje nad granicama volje Tvoje „iznad plača i iznad žalosti”1 „iznad kalendara koji su se ispunili vremenom”2 Tvojih godina ispunjenja koje niti idu niti dolaze sahranjenih u prazniku bez sintakse s kraja-na kraj šumoreći u napuklinu u brezi-zraku u jeziku na komese najbolnije kaže Ništa.

Bečej, 6. XI 199 1 Tomas Bernhard 2 Tomas Bernhard

56

54. Nastaviti sa Tobom Gospode bezumno je kao i ne nastaviti jer to je Tvoj pakao koga si nam udelio Tvoja jalovost koju si nam namenio beskonačno gibanje kojim urodjava ovo more i ova pustinja u ribama Tvojim i u Tvome pesku jer ovo pevanje je kao i nepevanje i uči nas bezbitku zbivanja zvona koja kao da postoje i kao da ne postoje stvaraju se i ne stvaraju čuju i ne čuju stoje i njihaju se nežno kao detinjstvo u divljoj jabuci kao biće u ognju Tvom gde lice je plač i bitak um ognjište i kiša ne bojeći se...

Bečej, 6. XI 1997.

57

55. U drugima je uteha Gospode u tudjoj nutrini lica sadržana je naša molitva u tudjoj reči predeo koga se sećamo Treba voleti Drugog koji odriče našu moć našu volju i našu nadu Tuga Tvoje crkve u koju ulazimo sadržana je u hladnom vazduhu metvične glorije u zvonu tudjeg poziva Tebi Gospode kroz ledeni mrak Tvoga pepelnog uspinjanja progutanog od budućnosti.

Insbruk, 13. XI 1997.

58

56. Ništa me od Tebe Gospode ne deli do moja sreća moje monaške svetlosti u kojoj živi olovni oproštaj za Tvoje vojske za Tvoje crkve za Tvoje granice mojih stvari mojih uspenjâ uvijene filijale pesama posle Aušvica aule Tvojih silnih poslova na zemlji na pletenici na snegu moje duše u alpskoj razvalini očiju i njihovim visovima Moja sreća Gospode satkana je od Tvoga plamena od Tvoje mahovine među gredama moje kuće od Tvoje sumnje koju nikad neću prepoznati u hramu u kome me moliš za strah za rat za smrt.

Insbruk, 13. XI 1997

59

57. Video sam Te brao si svet pod kupolama moje kuće Beše neznani deo dana neznani deo nedelje i godine bezobalje vremena Peo sam se u Tvoj hram U njemu nevaseljenski vejavica sveća i raspelo u mojim očima poput praha rasplinuto Video sam Te prao si hram u aulama mojih pustinjâ mojih močvara Beše doba žetve „noć užarenih jabukovih stabala”1 noć izvorne deobe bića Beše prisila svetlosti2 Glad.

Insbruk, 15. XI 1997

1 Tomas Bernhard 2 Sintagma je Celanova. Prim. B.T.

60

58. Ovde sam Gospode dok teža slava moga bića i upornost krvi cveta nasuprot upornosti molitve Ovde sam i ne znam kome se obraćam Ovde sam kao kasni praznik jednog jezika jedne setne prlaznosti bez jezika trska poput pratilje Gospode sestra močvara i sati „koju piju vreme kao šoljice”1 Ovde sam Gospode ime mi leži u čunu čun u ribnjaku a njih pokriva Bog i kose marame bagremova u cvetu. Ovde sam Gospode nanesi me nežno na sanskrt moga imena na kapelni zvon popodneva nanesi me nežno na ponavljanje na rasejanost na zdelicu vage u razgovoru s dušom. Insbruk, 15. XI 1997. 1 Adam Zagajevski

61

59. Vidim Gospode zaborav onoga što me se tiče vidim zaborav dana koji me neće okret zakona od moje volje koju treba da pokriva unca moje istine bît moga puta Vidim Gospode zaborav onoga što me se tiče “Pevam u predvečerje o tvom sutonu” pred čas moga večernja koje će zazimeti na mom kućnom pragu koji čeka da udjem u prah moje sudbine u „cvet duše moje” da bih sebe opravdao tek u opasnosti i sebi bio spasonosno izvršenje algebre svoga neba svoga točka cvasti Vidim Gospode zaborav moga jezika vidim zaborav beskonačne i nedvosmislene istorije vidim zaborav onoga što me opravdava onaj sam koji bejah i sve ono što me uz Tvoj blagoslov napušta govorim i pišem u sutonu koga si poslao na Insbruk vidim Gospode zaborav onoga što me se tiče.

Insbruk, 18/19. XI 1997.

62

60. Doći će Gospode i meni veče u Lansu doći će melanholija časova ono što tu-tako-leži što prihvata opasnost usudnog sticaja na putu što meri sabrano stremljenje mere na vagi S kraja svih opsada doći će i meni veče u Lansu belina cele zime Reči i stvari koje se sležu na našim lutanjima hleb i vino koji nas u u obličju nade posećuju.


63

61. Još jedan Bog cveta mi Gospode u sleposti moje molitve još jedan Bog u stešnjenosti putovanja „pred Tvoje okasnelo lice” pruža mi u redu vremena stajane-ni-za-koga-ni-za-šta sav u nemosti želi odeljak moje zenice parče moga gledanja za deonicu istine za Tvoj krajolik bez Tebe.


64

62. Ti ćeš Gospode doći u krajnjoj postaji oslonca-vremena kada vremena više ne bude kada blagost prekrije mećavu i san i svetlost njihovu s bezazlenošću iskosa Biće bezdanica rešetkast gnev moga očaja visiće o mogranjast predeo ozarenja-odlaska Niko Te spasiti neće moj Gospode Niko O, blažen čas da je toga lica Tebi nasuprot Blažena budućnost večno istog rastojanja hvala neka je ponavljanju i njegovoj razlici udesu sandalama od lîke hladnoj zemlji bez gline i svile Biće to druga večera predeo toskanski Leonardo u purpurnoj odeždi od vina na hladnoj terasi bez smisla ispod, o ispod trna.

Bečej, 9. XII 1997.

65

63. To kako je tu i sada nadživeće nas u svojoj savesnosti bivanja u nemosti nabačene gradnje na krajolik sa uncom crne zemlje i neba Trajaće i posle ovoga gledanja-tu predeo i trud naše snage nebesa i ovo bezdano stajanje pred smrtnim okom nastaviće bez naše dužice i zenice Gospode bez naše uporne patnje stajaće do kraja zamislivog vremena i iskusiće ako je zamislivo naše vaskrsenje.

Bečej, 25. XII 1997.

66

64. Dao si mi Tvoj glas Gospode jetkost Tvoje sumnje u mene u cvet moga spasenja koga izgreva strah jutarnji u svagdanji dan moga hleba i mete pepelnu moju molitvu Tebi zajedno s lišćem vukuć me gore do troputnog Ničeg i Nikad jer ništa nije krajnje čak ni Tvoje.

Erlangen, 13. I 1998.

67

65. Sušto je moje Ništa kada podjem prema Tebi jer sneg nije od Tvoje beline već od sjaja moga Sopstva koga ne drži Tvoja desnica i koga ne upija nikakva zemlja i nikakva molitva niti ikakav red stvari po svetlosti Tvojoj.


68

66. Samo u tudjoj smirenosti duše pusto ime Tvoje gladi drhti prema mojoj vedrini Svejedno januarsko sunce kao Brojgelovo platno propušta mi plutajuće gledanje u Tvoj od bdenja glečerni blagoslov Iznova me deliš moj Gospode “ispod drveta zime” na so i glinu i mesiš na oba pola u rasedu sumnje Reč moju za Tebe.


69

67. Vrati me Gospode kazni mojoj da kažem što moram reći prekasnoj molitvi moga zakona vrati me ribama mojim mrvicama mojim dovršenju svih stvari jalovosti nebeskog novca Vremena više nema Oče u pupoljku mi je glad i jezik na vetru suši mi reči s kojima se „probuđen mogu uzvinuti Tebi svetle isposničke sveće u ustima”1

Štutgart, 13. I 1998.

1 Paul Celan: „Kristal daha“

70

68. Ne pričinjava mi bol moje neznanje Gospode već moja taština (ako je to taština) da sam sâm bez mojih riba u potocima bez moje molitve u crkvi svojoj Kada mi podariš glas Tvoj u jetkosti Tvoje sumnje biće me malo pred sobom biće me malo pred zemljom i morima pred plaveti svoga oka Tako će proći i moje vreme kao i Tvoje sve u uzaludnosti prebacivanja greha s jedne rose na drugu s jedne na drugu nogu iz jednog u drugi bezdan prebacujući taštinu svoju Sopstvo svoje bez tvoga noža u srcu Gospode.

Štutgart, 21. I 1998.

71

69. Ne deli me Gospode Ne od danas i ne od sutra „Daj svojoj reči i smisao: senku joj daj”1 Nema moje volje bez Tvoje I nijedan moj uzrok nije bez Tvoje posledice Senku uzama Tvojima daj nože preko moje noći i preko moga oka Svetlost je moja već od onoga sveta Doći ću i bez Tvoje volje pre vremena Doći ću „zimzelen u srcu”2.

Štutgart, 21. I 1998. 1 Paul Celan 2 Paul Celan

72

70. Kako jeste Gospode sudi mi kako jeste sivo-belo lepi trenuci ne od danas ne od juče sve to tako kako jeste izvan mene i u meni neka bude odvagano prosudjeno. Sačini Gospode jedan ulaz-izlaz za mene drugi za Tebe tu gde sam ja promiču kanali svih mogućnosti koje si mi dao konače u meni preispituju svoje temelje razloga za i protiv treba biti odvažan moralan neslavoljubiv povučen u svoj jezik misliti Gospode da to neko Tvoje-Naše-ja nije nigde da je neupotrebljiva moneta za jednu buduću epsku zimu kada se sasvim razvali srce Tvoje kada nas prospeš po gradovima kroz koje će duvati peščani vetrovi za mene za Zenona za Dekarta za Abelara i Eloizu za razum za ljubav koja se predaje kako se nikad izvan Tebe predavala nije. Sudićeš Gospode kako jeste kako si hteo i kako nije moralo biti.


73

71. Potrebni su mi čvrsti pôreci Gospode aule prisnih mirisa zvuci crkvenih zvona Nedelja Potrebne su mi Gospode krošnje radosti mrvice očiju šarke ruku drhtavih od prisnosti Potrebni su mi čvrsti oslonci Gospode verande i ljuljaške smeha ograde cveća saće dodira nežnosti trave u martu guste lagune lišća u Tvome dahu Potrebne su mi Gospode ravne iskoni čitanja osviti čitanja šapati datost snega na gotskim zdanjima moje duše vreme sreće vatra Dve usne što vode razgovor Šopen Mazurka B mol Jasnost.

Štutgart, 7/9. II 1998.

74

72. Kome ću pripasti bliži sebi ili Tebi kome će biti bliže moja ruka Tebi ili vešalima kraj čiste večeri i nenadano danog spokojstva Koje oko će me približavati Tebi koja reč Gospode Tebi bez Tebe.

Štutgart, 15. II 1998.

75

73. Disati Gospode pisati sabrati jedan život jednako Tvoj ja jedan Ti: neizbrojiv U algebri sam našao svoje lice podelio ga s Tvojim preko si Ja-Ti preko Ti-Ja cvate zemaljska dolina bademi šeboji grobovi svakakav svet pridolazi S proleća nekog rastu koreni trave nadole koji mi peru trbuh dno senki-duplji očiju mojih Tvoj krst pritišće mi dušu umiva je vodom iz zdelice moje patnje.

Štutgart, 15. II 1998.

76

74. Tiče me se Gospode ovo malo vremena preda mnom Tiču me se zalasci i izlasci sunca moja glad moja praznina iz-časa-u-čas-moje telo-bol-gledanje Utonuće u tako-to što pliva kraj mene zvezde nebesa oblaci ptice zemlja drveće Tiče me se moje nevreme oluja pred tišinu vetar sneg u granama svetlost u avgustu praznična postelja utopljenost moga tela raskritost nagost ljubav reči volja da se pokrenem bez Tvoje volje tiče me se bez Tvoga koplja bez Tvoga pogleda Da sam Ti knjiga otvorena to mi je dovoljno i nije mi dovoljno.

Erlangen, 1. III 1998.

77

75. On gleda i ćuti. Ćuti i gleda. Gleda i gleda i ćuti. Ćuti gleda. Najpre gleda. Onda ćuti. Ali kada gleda onda gleda i gleda gleda i gleda i gleda. Kada ćuti gleda i ćuti. Kada gleda zato što gleda onda ćuti jer gleda jer ćuti i gleda. Ponekad samo ćuti. Ponekad samo gleda. Ponekad samo ćuti i gleda. Onda gleda. Samo ćuti i gleda. Ponekad povuče gledanje. Ćutanje ne. Ćutanje traje i traje dok traje i bez gledanja. Otvori oči. Više nas nema. Gleda i ćuti. Samo gleda i ćuti. Ponekad gleda. Samo.


78

76. Završeno je Godina gotovo Život ode Pre nas bilo je samo ponavljanje koje ponovismo opet Oni ponoviše i mi ponovismo Ništa više Tu patnju Tebi je Gospode ponavljanja dovoljno Nužno-nenužno ono je tako-to Nenužno svakako nužno Linija Samo linija Dan noć Samo to Ne više i ne manje Dodaci odbici suvišni Moj dan-noć Noć-dan-noć Tvoj dan-noć Treba pustiti volju Tvoju kroz nas Polje volje Tvoje Bez odbrane Natopljenu kišom volje Tvoje Treba Te pustiti.


79

77. Na kraju besede na koncu vremena izašao sam pred lice Tvoje Gospode pred telo Tvoje „da duboko sanjam sa stvarima kako lak i tih bih mogao iz zajedničke dubine u novi dan da izronim”1 Bezbroj je vremena još Bezbroj tavanicâ cveća i sveća I sva ta mećava voštanog zrenja praće mi stopala senku Tvoje cvatnje u meni Vreme je moje s uvojka Tvoje masline sišlo pred rizom snežni pognulo glavu Vreme je moje... i tako redom Ti znaš bolje Produži U sneg večni u mak leta Oče U Osana Dalje.

Štutgart, 1. III 1998. 1 Rajner Marija Rilke: „Soneti posvećeni Orfeju“

80

Documents

Sezona Bez Gospoda