Правни факултет Универзитета у Београду

Желмира Микљан

ПАРЛАМЕНТАРНИ СИСТЕМ У ЕНГЛЕСКОЈ

семинарски рад

ментор: проф. др Драган Митровић

Београд, децембар 2008. године

1

Садржај: Увод.......................................................................................................................3 Монарх..................................................................................................................6 Парламент.............................................................................................................9 -Дом лордова......................................................................................................10 -Општепредставнички дом................................................................................11 Влада (Кабинет)...................................................................................................13 Закључак...............................................................................................................17 Литература............................................................................................................19

2

УВОД

Класична уставноправна наука познаје три облика државне власти:

председнички, парламентарни и скупштински (конвентски) систем 1. Ова подела

начињена је зависно од тога да ли је до примене дошло начело поделе власти,

начело сарадње власти (равнотеже) власти или начело јединства власти. ''Облик

власти је начин на који је организовано вршење легислативе, егзекутиве и судства

и установљен однос међу њима'' 2. Односи међу њима могу бити различити. Још се

Монтескје залагао да сваку од те три власти врши посебан државни орган, јер ако

би законодавну и извршну власт вршило исто управно тело, тада не би постојала

слобода већ бојазан од тиранске власти. Он је у свом делу '' О духу закона'' изнео

најпознатију теорију о подели власти: ''Све би било изгубљено кад би исти човек

или исто тело владаоца, племића или народа вршило све три власти: власт

доношења закона, власт извршења државних аката и власт суђења злочина или

спорова међу појединцима''. Наводећи пример енглеског уређења, указао је на

неопходност ограничења власти сваког органа како ниједан орган не би вршио

пуну државну власт. Када се власт дели између законодавства, егзекутиве и

судства, говоримо о подељеној власти, коју данас убрајамо међу најдемократскије

облике. У том погледу, временом су се у демократским земљама, односно у

земљама које су се као такве постепепо изграђивале, искристалисала два, у

суштини, опречна решења која су, иако једно другом супротна, стремила истом

циљу - влади народа. Тако, једно решење се огледало у успостављању подељене

власти и тиме водило ограничењу власти, чиме се стварао основ за владу народа.

То начело поделе власти се остваривало у виду парламентарног или председничког

система. Друго решење се испољавало у механизму у коме се власт концентрисала

у демократском представничком телу који је тиме директније обезбеђивао утицај

народа на вршење власти. То је било начело демократског јединства власти

спроведено у виду скупштинског система. То начело називамо начело јединствене

1 У уставној теорији и пракси познат је и дуалистички систем, када је државна власт подељена на функцију одлучивања и функцију извршавања, као и квадријалистички систем, који раздваја законодавну, извршну, управну и судску функцију државне власти. 2 Кошутић, Будимир: Увод у право, Београд 2008, стр.107.

3

власти које потиче из убеђења да је извршна власт могућа само као јединствена, јер

је израз суверености становништва.

Свако од ових начела на одговарајући начин и у конкретним околностима

одговарао захтевима демократије и доприносио њеном остварењу.

Начело подељене власти је данас преовлађујуће начело организације

државне власти. Почетак његовог развоја је био у XVII и XVIII веку у Енглеској. У

Француској најстраственији заговорник подељене власти био је Монтескје.

Основно начело поделе власти је раздвојеност појединих функција власти. Оне су

независне једна од друге и бар прибижно уравнотежене и морају међусобно

сарађивати и надгледати једна другу (начело кочница и равнитеже, checks and

balances). На темељу начина поделе власти су се обликовали различити системи

организације државне власти. Данас су најчешћи председнички и парламентарни

систем. Председнички систем је настао у САД, уставом из 1787. год., док се

парламентарни систем развио у Енглеској и може се окарактерисати као облик

равнотеже власти. Уопштена карактеристика тог облика је однос међу владом и

парламентом, одн. међу извршном и законодавном влашћу. Њихова

једнакоправност се види у средствима које имају на располагању једна против

друге и у њиховој међусобној равнотежи. Парламент може остваривати политичку

одговорност тако да влади изгласа неповерење због чега мора влада одступити. На

другој страни влада којој је изгласано неповерење, захтева од шефа државе да

распусти парламент и распише нове изборе. Шеф државе је у парламентарном

систему самостална институција, али са ограниченим овлашћењима.

Уравнотеженост законодавне и извршне власти се види поготово у бицефалности

(дуализму) извршне гране, која је раздељена на два носиоца, владу и шефа државе.

При том је влада политички одговорна и зависна од парламента а шеф државе

политички није одговоран никоме, и зато представља стабилан елемент егзекутиве.

Поред тога што је Енглеска колевка парламентаризма, у Енглеској је настала

и дводомност парламента, која би требала обезбедити учествовање различитих

интереса при прихватању законодавства.

4

Енглески правни и уставни систем је особит, јер се развијао независно од

европско-континенталног права, одн. од римске правне традиције, тако да је данас

англо-саксонски систем предмет посебних изучавања.

Историјски гледано, парламентаризам је настао у окриљу монархије, да би се

знатно касније појавио и као облик система власти у републици. То је последица

суштинске улоге парламентарног система као механизма који, кроз успостављање

равнотеже између законодавне и извршне власти, ограничава власт и спречава

њену монополизацију у рукама једног органа. Тиме парламентарни систем управо

и остварује своју демократску функцију.

Историјски корени парламентаризма сежу у рани средњи век и они јасно указују на

зачетак његове функције која ће временом постати срж парламентарног система -

ограничење свемоћне власти, као што је већ напоменуто, најпре монарха, а много

касније, у републикама, и других носилаца извршне власти. У Енглеској, колевци

парламентаризма, из феудалне скупштине барона и прелата (Magnum Concilium)

развио се тзв. The Great and Model Parliament (у Вестминстеру) године 1265., као

институција која је била инструмепт ограничавања краљеве моћи. То још није

значило рађање правог парламентарног система, али је несумњиво водило

претварању феудалне монархије у ограничену монархију, која се касније развила у

парламентарну. Јачање финансијске моћи парламента а затим и стицање других

права (законодавних) и ширење његове представничке основе, уз појаву политичке

одговорности министара који престају да буду под монарховим утицајем,

представљало је, истовремено, слабљење његове моћи и ограничавање његове

власти. Тако се и отворио пут успостављању равнотеже између парламента и краља

који је био на челу извршне власти. Процес настајања и уобличавања

парламентарног система је представљао истовремено и процес преображавања саме

монархије: од феудалне и апсолутистичке дошло се временом до уставне

монархије.

Енглески парламентаризам има „три главна зупчаника, три главне полуге: круна,

кабинет и парламент“.3

3 Најдан Пашић, Упоредни политички системи, Београд, 1981, стр.128.

5

МОНАРХ

Оно што је најкарактеристичније за Енглеску је то што је она увек била

монархија, осим у једном кратком периоду своје историје (од 1649. до 1660. год.).

Установа монарха је најстарија и најтрајнија од свих државних установа у

Енглеској. Енглеска је и дан данас монархија, али током бурне енглеске историје,

улога и положај њеног монарха су се доста мењали. Још је Magna Charta Libertatum

потиснула важност монарха. Парламент се постепено осамостаљује, као и кабинет

министара од Круне. Али начелно, монарх је ипак остао недодирљив и

неодговоран. Али је он, у исто време, ограничен у толикој мери да ниједан његов

акт не може бити важећи без сагласности надлежног министра. Иако је некада краљ

био централна фигура у механизму власти, сада има само симболични значај. Зато

се не може рећи да је краљ самосталан орган, његова улога је више

репрезентативна, он додељује титуле, формално је шеф државе и тако се у његово

име закључују међународни уговори, он је врховни командант војске, прима стране

државнике. Све у свему монарх, је угледна и престижна политичка личност, али је

остао без фактичког утицаја.

Беџхот је рекао да краљ у Енглеској, у својим односима, има три права, да буде

консултован, да подстиче и да опомиње (to be consulted, to encourage and to warn).

Скуп монархових овлашћења којима располаже су „прерогативе Круне“. Оне су

остатак из апсолутне монархије и некадашње суверености монарха. Али као

конкурент монарху у располагању прерогативама јесте влада, то јест кабинет

министара. То тело је одговорно Доњем дому, и тако посредно, и бирачком телу, и

на тај начин је вршење прерогативама у данашњој Енглеској у великој мери

демократизовано.

Монарх има формално право да именује првог министра, али не може да одреди

коме ће та функција припасти, јер је неприкосновено правило да је краљ дужан да

мандат повери лидеру партије која је после избора освојила већину у Доњем дому.

Постоје само два изузетка: ако на изборима ниједна партија није добила апсолутну

6

већину, па је неопходно формирање мањинске коалиционе владе4. Други изузетак

је ако партија која је тренутно на власти, из неког разлога, остане без лидера. У том

случају монарх врши избор између више страначких личности, које имају подршку

већине.

Монарх формално наступа као носилац владиног програма, али нема овлашћење да

се меша у рад владе. Он још од почетка XVIII века не присуствује седницама

кабинета. Не присуствује расправама и на тај начин не одлучује о важним

питањима5. Он бива о владиним одлукама обавештен преко првог министра. Сви

закони, постављења, међународни акти, и додељивања племићких титула спадају у

надлежност краља, али у суштини су то владине одлуке, на које је краљ дужан

ставити потпис.

У односу на Парламент, монарх располаже правом сазивања и распуштања

Парламента. Правило је да се Парламент мора састати једанпут годишње, и тада

монарх формално издаје прокламацију о сазивању парламента. Монарх може и

распустити парламент: по истеку петогодишњег мандата Доњег дома, монарх

констатује да је Парламенту еx lege истекао мандат. Али најчешће, он по савету

првог министра распушта Парламент и пре истека његовог мандата.

На почетку сваког заседања Парламента, монарх се обраћа парламенту својом

„престоном беседом“ (Speech from the Throne), којом се формално отвара заседање.

Међутим, ту беседу саставља влада, док је монарх само чита, што такође указује на

монархову зависност од владе. Беседа садржи програм владе и програм

законодавних мера које влада намерава да предложи Парламенту на усвајање.

Доњи дом на том одговара „адресом“ (аddress), где износи став о владином

програму. Будући да је аутор оба текста први министар, адресом се прихватају

предлози владе дати у беседи.

Монарх има и право законодавне санкције. У Енглеској, за доношење закона

неопходна је сагласност три фактора: монарха, Доњег дома и Дома лордова6.

4 Овај случај се ретко дешава мада се десио двадесетих година прошлог века. Тај период је био карактеристичан по борби за власт између конзервативаца, либерала, и лабуриста. 5 То се десило игром случаја, али је постало преседан. Тадашњи енглески монарх, Џорџ I, био је из немачке Хановерске династије, и није знао енглески, па из практичних разлога није присуствовао седницама. 6 У одређеним ситуацијама, закон се може донети и без његове сагласности.

7

Ниједан закон Парламент не може донети ако нема сагласност монарха, али свој

потпис монарх не може ни ускратити. Све до XVII века краљ у појединим

ситуацијама није давао своју сагласност за ступање неког закона на снагу, али са

завршетком борбе краља и Парламента, после победе Парламента монарх бива

принуђен да се одрекне овог средства.

Монарха карактерише и неповредивост и неодговорност, која вуче своје корене још

из апсолутне монархије, у којој је монарх био суверен и извор целокупне власти.

Тада се сматрало да „краљ не може да погреши“ (The King can do no wrong), а као

заостатак из прошлих времена, краљ је и данас неодговоран и кривично и

политички.

Монарху је за сваки акт власти потребна сагласност министара, одн. владе у

целини. Сагласност се доказује премапотписом надлежног министра.

Монарх има и низ репрезентативних и церемонијалних функција. Он је шеф

државе, врховни командант војске, руководилац спољне политике, располаже

правом помиловања. Носилац је и многих звања и титула. Низ установа носи назив

Његовог одн. Њеног величанства (Royal Navy, Royal Air Forces, Her Majesty’s

Postoffice...) Именује и највише црквене функционере и војне старешине. Носилац

је многих титула, почасти, одликовања и симбол је Комонвелта (Британске

заједнице народа)7.

7 У земљама које су задржале монархијски облик владавине, нпр. Канада, монарх формално поставља генералног гувернера који располаже истим овлашћењима као монарх у Енглеској.

8

ПАРЛАМЕНТ

Још у XII веку, краљ је у одређеним ситуацијама сазивао један скуп

световне и духовне властеле, Велики савет (Magnum Concilium)8 који био

саветодавно тело монарха, али имало је и извесне судске функције. У XII веку овај

савет се постепено претвара у Парламент. Тај први парламент, сазван 1295. често се

назива Парламент-узор (Model Parliament) али није био дводоман. Међутим, у XVI

веку, долази до поделе Парламента на два дома. Црквени великодостојници су

наставили да заседају у Magnum Concilium-у, који се претворио у горњи дом

Парламента, Дом лордова (House of Lords). У доњем дому, Дому комуна (House of

Commons), били су представници грофовија и градова (commons), као и

представници ситног племства. Оваква дводомна подела енглеског парламента је и

за друге буржоаске земље постала узор парламентарног уређења. Временом улога

Доњег дома све више добија на значају у односу на Дом лордова, који остаје

архаична, аристократска институција, без већих права, осим да успори или

привремено одложи неке одлуке Доњег дома. Доњи дом је добио право да одобрава

порез и доноси петиције, а ускоро је почео и да саставља и предлоге закона (bills).

Уколико се краљ сагласио са тим предлозима, претварао их је у законе (statutes).

Већ у XV веку Парламент постаје главно законодавно тело. Краљ је изгубио право

да самостално доноси законе, али располаже овлашћењем да доноси уредбе и

прокламације.

Парламент јесте суверен орган, и понекад се говори и о супрематији и надмоћности

Парламента, али то се односи само на правни аспекат, а не на политички. Он никад

не може донети самовољно закон, „већ мора водити рачуна о ставу највеће

друштвене снаге у Енглеској – јавног мњења“9. То бирачко тело је носилац

политичке суверености, и зато правна сувереност Парламента мора да се креће у

тим оквирима.

8 Велики савет или Општи савет краљевине – Commune concilium 9 М.Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982.

9

ДОМ ЛОРДОВА

Дом лордова, као горњи дом Парламента, је дуго представљао упориште

краља јер га сачињавају наследни лордови који су одабрани од стране краља. Данас

их има преко 800. Поред ових световних лордова ( Temporal Lords), у састав овог

дома улазе и духовни лордови (Spiritual Lords), као и неке најистакнутије личности

из правосуђа (Law Lords). У овом дому заседају и доживотни перови (peers), које

именује монарх. Дом лордова укупно броји преко 1100 чланова, који по правилу

заступају конзервативне ставове. У почетку је Дом лордова имао превагу над

Доњим домом, али постепено је овај постао значајнији, па је Влада искључиво

одговорна Доњем дому. Да би законски предлог био прихваћен, неопходна је

сагласност оба дома.

Током историје, долази до слабљења утицаја Дома лордова у односу на Доњи дом,

који је добијао све већи утицај у сфери односа с извршном влашћу-кабинетом, који

ужива поверење Доњег дома, као представничког тела. Влада није одговорна Дому

лордова, и сами тим, Дом лордова не може да изгласа неповерење влади.

Дом лордова је и највиши апелациони суд за грађанске ствари у целом Уједињеном

краљевству, као и кривични суд надлежан за Велику Британију. Судску функцију

обављају правни лордови, чланови Дома лордова.

У данашње време, може се довести у питање опстанак Дома лордова, али такође,

постоје и разлози зашто Дом лордова треба да постоји, а то је традиционални и

историјски значај овог дома. Такође има и корисну улогу у дводомном парламенту,

јер расправља о питањима о којима је најпре расправљао представнички дом, али

посматра та питања из друге перспективе. Такође, чланови су лица са великим

образовањем, и са практичним знањима везаним за законодавну праксу. С друге

стране, неки поништавају значај овог дома, јер „не представља никога осим себе

самог, и ужива пуно поверење – својих чланова“. Позната је и мисао опата Сјејеса

(Sieyes) да је Горњи дом ако се не слаже са Доњим штетан, а ако се са њим слаже,

сувишан.

10

ОПШТЕПРЕДСТАВНИЧКИ ДОМ

Од својег настанка, па све до тридесетих година деветнаестог века, Доњи

дом је био подређен Дому лордова, све до усвајања закона о представништву

народа, 1832. године (Representation of the People Act), који је смањио имовински

цензус, па је тако проширено бирачко право. Такође је овај акт укинуо тзв.“труле

грофовије“. Цензус је још више смањен борбама чартиста и либерала10.

Доњи дом је састављен од 651 члана, па је и на толики број изборних јединица

земља подељена11. На изборима за Доњи дом се примењује већински систем12, иако

је доста критикован као неправичан, али је и ефикасан јер обезбеђује већину места

у Доњем дому једној партији, што самим тим утиче и на формирање хомогених,

стабилних влада. Мандат посланика је слободан, па не постоји могућност опозива,

али у Енглеској постоји институција „бичева“, који контролишу понашање

посланика и њихово држање за време гласања. Изборни период траје пет година,

али је реткост да Доњи дом остане нераспуштен пре истека тог рока.

Право да распусти распусти Парламент има кабинет, или прецизније речено, први

министар. Формално, одлуку о распуштању доноси монарх, али никад без предлога

првог министра. Ако ипак Доњи дом влади изгласа неповерење, влада подноси

оставку, или може распустити Доњи дом и расписати нове изборе. У случају

дубоког неслагања између владе и опозиције, у вези неког важнијег питања, она

такође може расписати нове изборе. Влада нема права да захтева од Доњег дома

гласање о неком питању, одн. усвајање неког закона, ако он није у сагласности са

изборним програмом партије. У том случају влада приступа распуштању Доњег

дома. Међутим, најчешћи разлог због којег се приступа распуштању Доњег дома

јесте самоиницијативна одлука владе, наравно, ако јој одговара политичка

ситуација.

10 Жене су добиле бирачко право тек 1918., уколико су старије од 30 година, а тек 1928. су потпуно изједначене са мушкарцима. 11 Шкотска даје 71 члана, Велс 35, а Северна Iрска 12 чланова, што значи да остатак од 533 члана у парламенту припада Енглеској. 12 У већинском систему, побеђује кандидат који добије релативну већину гласова у изборној јединици.

11

Заседања Доњег дома почињу крајем октобра и трају до краја јула13. Кворум

за рад је свега 40 чланова. Седницама председава спикер (speaker), који руководи

расправама, али нема право да у њима и учествује и гласа.

Средство путем кога Доњи дом врши контролу над владом јесте постављање

посланичких питања: сви посланици у Доњем дому имају могућност постављања

писмених или усмених питања првом министру или другим члановима владе, која

су везана за њен рад или рад појединих ресора. Министри су обавезни да одговоре

на та питања, али се поводом тих питања не води никаква расправа. Непосредног

утицаја тих питања на рад владе нема, али омогућавају већу транспарентност рада

владе.

Парламент доноси две групе закона:

-јавни закони (Public Acts)

-приватни закони (Private Acts), који се доносе у корист физичких или правних

лица14.

Чланови Доњег дома и владе имају право законодавне иницијативе, али у

законодавном раду, улога владе је најдоминантнија, и највећи део законских

предлога потиче од ње.

У Доњем дому постоји и читав систем помоћних тела-одбора (commitees).

Најважнију улогу има Одбор целог дома (Commitee of the Whole), који је у ствари

цео Дом у посебном заседању, који одлучује о финансијским питањима, али и

доноси законе по хитном поступку. Такође, постоје и стални одбори (Standing

Commitees), чији је задатак расправљање о владиним предлозима, али такви одбори

немају право иницијативе, па расправљају само о законима које им упути Дом.

Разлог постојања ових одбора јесте настојање да Доњи дом задржи најзначајније

функције Парламента. Постоје још и одабрани одбори (Select Commitees), чији

чланови су одабрани од стране самог Дома.

13 Заседања се одржавају у Вестминстерској палати. 14 У континентално-европском праву називају се индивидуалним законима.

12

КАБИНЕТ (ВЛАДА)

Упоредно са настанком Magnum Conciliuma-а, настаје и једно уже тело које

се зове Curia Regis (Краљев суд) а касније Privy Council (Тајни савет). У Тајни савет

улазе личности са највишим функцијама на двору, по краљевом избору. То тело је

имало саветодавну функцију. Временом се састав овог тела проширио, тако да се из

њега издвојило једно уже тело, које почетком XVII века добија назив кабинета.

Овај кабинет представља заметак данашњег кабинета, али је по својем карактеру

био супротност данашњем кабинету, јер је био орган под влашћу краља.

После револуције из 1688. утврђује се правило да Енглеском влада „Краљ у

Парламенту“. То је значило да краљ без Парламента не може доносити значајније

одлуке. Да би вршио своје прерогативе, била је неопходна сагласност Доњег дома,

а да би стекао благонаклоност Парламента, он је у свој кабинет уводио људе који

уживају поверење у Парламенту. На тај начин је и настала пракса да се формирају

хомогене, једнопартијске владе. Владом је првобитно руководио сам краљ, али

после 1714., доласком Хановерске династије на власт, краљ Џорџ I je члановима

кабинета препустио да расправљају и одлучују у његовом одсуству.

Положај Кабинета је веома занимљив, јер он спаја Парламент и монарха.

Краљу је потребан кабинет који ужива поверење Парламента како би вршио своје

прерогативе, док Парламент преко кабинета врши утицај на вршење краљевских

прерогатива.

У XVI веку се формирала установа импичмента (impeachment), која

представља посебан поступак оптуживања министара због кривичног дела које су

починили. Оптужбу подноси Доњи дом, а суди Дом лордова. На тај начин је

Парламент, ако је био незадовољан радом неког министра, могао да га удаљи из

кабинета. Током XVIII века, уколико је Доњи дом показао неповерење према њима,

министри су и сами почели да се повлаче. Како је кабинет једно хомогено тело,

неповерење изражено једном министру се схвата као неповерење изражено

читавом кабинету, и на тај начин је кривична одговорност постепено претворена у

политичку, па је Доњи дом у потпуности престао са позивањем министара на

одговорност.

13

Крајем XVIII века, уобличило се једно од основних карактеристика

парламентарног система, које води равнотежи две власти: право Кабинета да

уместо подношења оставке распусти Доњи дом. Без овог права, Кабинет би био под

влашћу Доњег дома. 1832. донета је и уставна конвенција да влада којој је Доњи

дом изгласао неповерење обавезна да поднесе оставку, а ако то не учини, приступа

се распуштању Парламента. Међутим, у Енглеској су владе хомогене, с обзиром на

постојање двопартијског система, па је редак случај изгласавање неповерења влади.

С обзиром на постојање дисциплиноване већине у парламенту, као и разгранате

државне машинерије, по др Најдану Пашићу, егзекутива је de iure у надмоћнијем

положају у односу на парламент.

Владу саставља вођа најјаче странке у парламенту. Сва именовања у оквиру

владе су у његовој надлежности. Монарх је обавезан да мандат за састав владе

повери лидеру те партије. Тако се на изборима, посредно, одлучује ко ће бити

председник владе одн. први министар (prime minister). Он од монарха добија

мандат за састављање владе, с тим да министри морају припадати једном од домова

Парламента. Ово је у складу за суштином параламентарног система, јер се

политичка одговорност владе пред Парламентом остварује најбоље и најефикасније

ако чланови присуствују расправама у Парламенту. У састављање владе не мешају

се ни монарх ни Парламент. Први министар не мора тражити сагласност

Парламента за избор својих сарадника.

Чланови владе се могу поделити у три групе:

- Прву групу представљају чланови Кабинета, који нема стално утврђен

састав. У његов састав улазе шефови најважнијег ресора и носиоци

појединих највиших титула и знања.

- Други, ширу групу, сачињавају они министри, шефови ресора, који нису

чланови Кабинета, као и носиоци највиших правних функција (државни

тужилац и државни правобранилац)

- Трећи круг чине тзв. млађи министри (државни подсекретари

парламентарни подсекретари) који помажу министру у вођењу послова у

ресору, или заступају свој ресор у парламенту.

14

Министри су двоструко одговорни пред парламентом: као чланови

колективног тела-владе, и као шефови појединих ресора, и дужни су да у

парламенту бране и образлажу владину политику, као и да одговарају на

посланичка питања.

Енглеска спечифичност јесте разликовање кабинета и владе, једног ширег

тела (влада) и другог ужег (кабинета). Влада се, као тело, не састаје никада и самим

тим не постоје никакве одлуке владе. Своје седнице једино одржава кабинет.

Одлуке кабинета обавезујуће се за све чланове владе. На челу владе и кабинета

налази се први министар15 који сам одређује састав Кабинета. У његовим рукама је

и одлука о распуштању Парламента. Међутим, енглески уставни механизми

обезбеђују да ова велика власт Кабинета не може да буде злоупотребљена, јер

Кабинет располаже овим овлашћењима под условом да има подршку већине у

Доњем дому, а то значи и подршку већине бирачког тела.

Сходно начелу поделе власти, Парламент доноси законе а влада је извршна

власт, која се стара и о извршавању и спровођењу закона. Орган који формално

доноси законе је Парламент, али је влада предлагач великог броја закона, и с

обзиром на већину којом располаже у Доњем дому, она са сигурношћу може

рачунати да ће њени законски предлози бити усвојени, „отуда оправданост тврдње

да је прави законодавац у Енглеској влада“16. У Енглеској постоји и пракса да влада

својим прописима допуњава законске акте (statutory instruments, rules, orders,

regulations).

Влада путем подзаконских прописа игра веома значајну улогу у регулисању

друштвених односа. У њеним рукама је практично монопол доношења прописа.

Може се рећи да је Парламент у својој вишевековној борби за монопол у доношењу

закона, ипак поражен. Али, суштински посматрано, постоји склад између Доњег

дома и Кабинета, који обезбеђује да функција доношења прописа буде вршено у

сарадњи ова два органа, који су израз воље већине бирачког тела.

15 У Енглеској никад није постојала институција председника владе. 16 М. Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982, стр. 50

15

Неопходан елемент енглеског уставног система јесте постојање опозиције,

која је у Енглеској институционализована. Дужност опозиције јесте критиковање

владе али опозиција у Енглеској није усмерена на рушење поретка, она је и сама

део тог поретка. Опозицију у Енглеској одликује и постојање тзв.кабинета у сенци

(Shadow Cabinet). Чланови кабинета у сенци имају иста задужења као и чланови

кабинета на власти. На овај начин се у Енглеској зна ко ће бити чланови нове

владе, уколико на изборима победи странка која је тренутно у опозицији, јер су

обично чланови нове владе чланови дотадашњег кабинета у сенци. Због добро

организоване опозиције, Енглеској владе формирају релативно брзо (уколико дође

до смене странака на власти).

До уобличавања парламентарног система у Енглеској дошло је постепено:

најпре је утврђено да Парламент бира владу и ова му одговара за свој рад, а касније

је она добила право да, у случају да јој Доњи дом изгласа неповерење, уместо да се

повуче, приступи распуштању Доњег дома.

Парламентарни систем настао је из начела одговорности владе. Влада је носилац

политичке одговорности, којој је предходила кривична одговорнст појединих

министара. Политичка одговорност је састављена из 2 елемента: влада одговара за

свој рад Доњем дому и мора уживати поверење чланова Дома. Уколико Доњи дом

изрази своје неповерење влади, она се мора повући. Међутим, још се не може

говорити о парламентарном систему као систему равнотеже између легислативе и

егзекутиве. Неопходно је и противтежа: право владе, да у случају неповерења

Доњег дома, приступи његовом распуштању и расписивању општих избора. Своје

поверење Дом исказује потврдним изјашњавањем о владиним предлозима и о

њеном раду. Ретки су случајеви изгласавања неповерења влади од стране Доњег

дома, с обзиром на постојање двопартијског система, па су владе релативно

хомогене и имају обезбеђену већину у Доњем дому и зато су изузетно стабилне. Тој

стабилности доприноси чврста партијска дисциплина која постоји међу члановима

Доњег дома.

16

Закључак

Трагање за најбољим начином вршења власти у друштву је несумњиво

вечни задатак који пред себе постављају мислиоци, научници и државници, почев

од мислилаца из античке Грчке, преко великана из „века светлости“, до данашњих

научника и мислилаца. Свако доба је налазило своја решења овог проблема и имало

је заступнике одређених система и принципа вршења власти. То трагање за

најбољим моделом никада није било завршено, а није ни данас. Тако се и дошло до

сазнања и познате истине да нема најбољег и најсавршенијег модела, бар не оног

који би одговарао свим временима, свим друштвима и свим приликама. Међутим,

исто тако се дошло до истине да су неки облици вршења власти бољи,

демократскији, а неки лошији, мање демократски, или сасвим недемократски, као и

да неки одговарају више једним, а неким другим околностима.

У пракси се показало да је непосредна демократија као целовит систем

песпроводива, па је решење нађено у комбиновању непосредне и представничке

демократије, која омогућава народу да један део своје суверености остварује

непосредно, а други део посредством својих изабраних представника. Међутим,

само по себи, то није значило нити је могло да значи уобличавање једног

комплетног система власти. Остао је проблем који је, више него други, изазивао

сталне политичке сукобе, али и жучне теоријске расправе. То је проблем

конституисања одређеног механизма односа законодавне, извршне и судске власти.

Решавање тог проблема је, међутим, зависило превасходно од политичких интереса

и циљева, али су на конституисање једног или другог механизма утицали и други

чиниоци - теоријска опредељења, инострани извори, традиција...

Теоријски говорећи, чини се да није спорно да је скупштински систем, у поређењу

са другим демократским системима власти ближи битним захтевима демократије.

Међутим, скупштински систем је у пракси доживео вишеструки неуспех, па се до

данас, упркос својој демократској природи и прикладности за демократију, није

могао афирмисати као употребљиво решење проблема односа законодавне,

извршне и судске власти нити као механизам власти који доприноси учвршћењу и

17

развоју демократије. Неуспех скупштинског система огледа се, пре свега, у

изузетно малом броју земаља у којима се скупштински систем остварио.

Далеко већи број земаља определио се за друкчији начин функционисања и

обезбеђења демократије а који се огледа успостављању равнотеже власти, па тиме

и ограничења власти. У томе и јесте, као што је познато, суштина начела поделе

власти које парламентарни систем спроводи на начин који је, уз мања одступања и

разлике, прихватио највећи број демократских држава у свету.

Велика идеја Монтескјеа „да власт не би могла да се злоупотреби, треба да се

ствари тако уреде да једна власт кочи другу власт“17, у савременој правној теорији

није изгубила у својој актуелности. Инспирисана тежњом разбијања и

онемогућавања монопола власти у рукама ранијих апсолутистичких монарха, а

касније разноразних диктатора у републикама, ова идеја налази свој израз у

равнотежи власти. Ова равнотежа власти је своју најраспрострањенију примену

доживела у парламентарном систему.

Механизам парламентарног система обезбеђује равнотежу власти путем

сарадње и узајамне зависности једне власти од друге. Тако се постиже

ограничавање власти, те нико и не поседује монопол власти. Тиме је створен основ

за један демократски процес вршења власти и политичког одлучивања. Неки

политичари и политички писци су чак апологетски величали енглески

парламентаризам, као најбоље и најтрајније решење примењиво у свим типовима

друштва. Међутим, у новије време, доводе се у питање основни принципи

парламентарне владавине, јер поједине институције и процедуре, нарочито у

Енглеској, имају само „улогу обичних декорација“18, који су само заостаци из

прошлости. Насупрот томе, енглеске политичке институције су извршиле велики

утицај на многе земље, па је још Монтескје истакао енглески политички систем као

пример који треба тежити, јер у њој једна власт ограничава другу, а без тога нема

потпуне слободе.

17 М.Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982. 18 Најдан Пашић, Упоредни политички системи, Београд, 1981, стр.135.

18

Литература:

1. Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав: Упоредна правна традиција,

Београд, 2008.

2. Јовичић, Миодраг: Велики уставни системи, Београд, 1982.

3. Кошутић, Будимир: Увод у велике правне системе данашњице, Београд, 2008.

4. Лукић, Радомир; Кошутић, Будимир: Увод у право, Београд, 2008.

5. Пашић, Најдан: Упоредни политички системи, Београд, 1981.

6. Чавошки, Коста; Васић, Радмила: Увод у право, Београд, 2007.

7. Parliamentary system, http://en.wikipedia.org/wiki/Parliamentary_system, децембар

2008.