Семинарски рад

Архитектура у доба

ренесансе

Ученик: Професор:Александра Маринковић Стевица Вељковић

1. Увод

Ренесанса је у целини пре свега италијански феномен, који се затим са разним модалитетима шири у многе европске земље. Није случајно што је осећај спокојства и равнотеже којим се она одликује присутан код разних здања подигнутих још током средњег века у Италији, којој су северноевропски вертикализми непознати. Назив ренесанса први пут је употребио швајцарски историчар Јакоб Буркхард у својој чувеној књизи „Цивилизација ренесансе у Италији“ (1860. године). Али, још је у 16 веку Ђорђо Вазари указао на ,,напредак препорода“, свестан климе обнове и процвата уметности у свету обнављања хармоније својствене античкој култури и супротстављање „савременој моди“, како је готику дефинисао сто година раније Леон Батиста Алберти. Ренесанса је у сваком случају сувише неодређен израз да би се на одговарајући начин описао сваки аспект овог феномена. Стога се обично говори о раној ренесанси за 15 век, високој ренесанси до тридесетих година 16. века и позној ренесанси (укључујући и маниризам), од тридесетих година 16. века.

2. Одлике ренесансне архитектуре и периоди у њеном развићу

Узмимо као пример вилу Чертоза у Павији, која је настала као готска грађевина, а затим је трансформисана интервенцијом Ђованија Антониа Амадеа. Шта је остало готичко на њеној фасади? Екстремни декоративизам, бочни контрафори, статуе наслоњене на украсне стубове и пинакли. Шта је на њој ренесансно? Полукружни лукови, класични тимпанон изнад розете, портал без косог профила, лунете изнад прозора на последњем спрату, пинати различитих облика у односу на оне готске. Још два примера: порта дела карта у Венецији и славолук Алфонса Арагонског у Напуљу. Од ренесансе порта у Венецији има само правоугаони улаз и статуе. Славолук у Напуљу, пак, представља реинтерпретацију античких модела као што је Константинов славолук.

Међу првима који је дао допринос обнови архитектонског кодекса био је Леон

Батиста Алберти: за цркву Сан Франческо у Риминију, познату као Темпио Малатестијано, архитект користи пагански прототип Августовог славолука у истом граду.

Дакле, ренесансни језик користи исту азбуку као грчко – романски свет. Враћају се, у многим варијантама, антички стилови (дорски, јонски, коринтски, етрурски, композитни), лукови са лакунарима, репертоар украса (зупци, вретенасти и јајасти елементи, ланцете), метопе, триглифи, архитрави, стубови, капители, украсни стубови и парастати. Настаје прекомерна декорација која уступа место ритмички и уравнотежено подељеним целинама. Шиљасти лук је замењен полукружним луком или главним венцем. Уместо крстастих сводова радије се користе полуобличасти или лоптасти сводови. Код цркава се, пак, задржава основа у облику латинског крста, у облику грчког крста и централна основа, као и коси кровови (једноставни или композитни).

Треба такође, рећи да се ренесансни архитекти нису ограничили само на доследно понављање античких модела. Штавише, било је много њихових изума, пре свега што се тиче концепције господских палата и летњиковаца.

2.1. Рана ренесанса

Архитектура 15. века је у знаку равнотеже и хармоније. Један од најзначајнијих примера новог стила је капела Паци у Фиренци, где Филипо Брунелески сажима своја искуства. Овај модел ће у монументалним размерама применити Ђулијано да Сангало проектујући цркву Санта Мариа деле Карчери у Прату.

Микелоцова палата Медичи–Рикарди послужиће, више деценија касније, као надахнуће за палату Строци, која ће исто тако одисати једноставношћу и складом, упркос својој импозантности.

Медичејска вила Пођо а Кајано, коју је Ђулијано да Сангало пројектовао за Лоренца Величанственог, представља израз планског позивања на антику, типичног за ренесансно доба, а посебно уочљивог на тимпанону украшеном сценама из митологије.

Палата Строци Црква Санта Мариа деле Карчери

2.2. Висока ренесанса

Нови правац ренесансне архитектуре одликује се способношћу изражајних средстава која омогућавају напуштање равнотеже својствене архитектури петнестог века, а доносе већи динамизам и пластичност, као што се види у новој брамантеовској верзији цркве Санта Мариа деле Грацие у Милану. Украсни „кружићи“ и конкавност великих делова фасаде у доњем делу апсиде сведоче о новој осећајности кад је реч о простору, која се примећује и на конвексној фасади палате Масимо але Колоне у Риму. Са римском резиденцијом Агостина Киђија „Фарнезином“ Перуци проналази нови тип виле. Она је карактеристична по томе што има два латерална „аванкорпа“ и постаће нови модел за приградске виле, све до изградње у 17. веку, виле Боргезе и палате Барберини, такоће у Риму. Током 16. века градитељи су ипак имали у виду примере из 15. века: чини се да Мадона ди Сан Бјађо у Монтепулчану представља високоренесансу верзију цркве Санте Мариа дела Карчери у Прату.

Црква Санта Мариа деле Грацие

2.3. Од позне ренесансе до манеризма

Пљачка Рима 1527. године доводи до исељавања многох уметника који су у великом вечном граду дотад били активни. Тада се појачава европска димензија ренесансног израза, који је прихваћен не само у Француској, већ и Шпанији и Енглеској. Од тог тренутка нови аргитектонски пројекти усмерени су ка комбиновању светлих и тамних елемената (кјароскуро), што је нарочито уочљиво у грандиозном Везаријевом пројекту галерије Уфици, где спољни зидови трију ходника наглашавају контраст између белине зида и елемената од камена. Док се, с једне стране, велика пажња поклања филолошком обнављању античких стилова, с друге стране, све се више поклања пажња сценографским ефектима. Често се користе запрепашћујући ефекти: док Ђулијо Романо усваја „рустични“ стил у пројектовању Палте Те у Мантови, Андреа Паладио проналази „гигантски“ стил, а Микеланђело руши сва правила, пројектујући у Риму Порта Пиа, симбол маниристичке архитектуре.

Порта Пиа

3. Највећи архитекти ренесансе

3.1. Филипо Брунелески

Филипо Брунелески је рођен у Фиренци 1377. године. Први је у пракси одредио „сликарску перспективу“ и био је изузетно заинтересован за аритметику и физику. У двадесет другој години постао је члан најмоћније фирентинске корпорације Арте дела Сета, у којој су били златари и мајстори који су обрађивали и друге метале. Око 1417. године извршио је чувене експерименте у вези са перспективом две изгубљене сличице на којима је био перспрктивни приказ фирентинског баптистеријума и палате Приори виђених из Вија де` Калцајуоли. Умро је 1446. године.

3.1.1. Дела

Брунелески је славу стекао изградњом куполе цркве Санта Мариа дел Фјоре. Проблем је био у томе да се сагради купола, а да не мора да се прибегне подизању привременог дрвеног свода као потпоре. Брунелески је користио технику Римљана постављајући цигле у облику рибље кости, тако да постају самоносеће.

1418. започео је пројекат за Сан Лоренцо, што је био први покушај стварања нове архитектонске синтаксе са граматичким елементима који воде порекло из античке архитектуре.

Исте године започео је радове на Старој сакристији (Сакрестија Векија) поред базилике где је применио своје идеје о пропорционалном складу и о једноставности геометријских облика.

1433. године започео је Капелу Пацијевих у Санта Кроче, а 1436. добио је задужење да пројектује цркву Санто Спирито. У његова дела спадају и незавршена Ротонда дељи Анђели из 1434. године као и основно језгро палате Пити из 1440. године.

Улаз у црквуСанта Мариа дел Фјоре

Унутрашња страна куполе цркве

3.2. Донато Браманте

Донато Браманте рођен је 1444. године недалеко од Урбина. Његово дело представља прелаз са архитектонског језика ране ренесансе на стил високе ренесансе. Каријеру је започео на северу Италије, где је живео до 1499. године, а затим се преселио у Рим где је остао до смрти, 1514. године.

3.2.1. Дела

1482. године започео је радове на цркви Санта Мариа код Сан Сатира. Пројектовао је катедралу у Павији, а врхунац је достигао на цркви Санта Мариа деле Грација у Милану. Уочи избора папе Јулија II (1503 – 1513) Браманте је постао главни творац програма архитектонске обнове коју је врховни поглавар католичке цркве намеравао да спроведе у Риму. Проширио је ватикански комплекс и конструисао нову базилику Светог Петра.

Катедрала у Павији

3.3. Микеланђело Буонароти

Микеланђело је рођен 1475. године. Он је као сликар, скулптор и архитект ушао у историју као врхунски стваралац у све три уметности. Сматра се зачетником маниризма. Умро је 18. фебруара 1564. године.

3.3.1. Дела

Између 1508. и 1512. године радио је свод Сикстинске капеле. 1518. године Лав X наручио је фасаду за цркву Сан Лоренцо у Фиренци која никад није изведена, али су остали сачувани аутентични пројекат и дрвена макета. Четири године касније почео је да ради на сакристији ове цркве. 1524. године била је на реду Библиотека Лаурецијана, а 1529. године био је војни архитект за одбрану Фиренце која је била под опсадом карла V. У Риму се бавио уређењем Трга Кампиодољо и Базилике Светог Петра.

Свод Сикстинске капеле

3.4. Ђанлоренцо Бернини

Бернини се родио 7. децембра 1598. године у Напуљу, у доба позног маниризма. Из његове радионице излазио је намештај, опрема за сценске ефекте и свечаности, кочије, фонтане, монументалне скулптуре и читави градови. Бернини представља најхармоничнију и најуравнотеженију личност барока. Умро је 1680. године.

3.4.1. Дела

Његова значајнија дела су мост Сан Анђело, колонада на Тргу Светог Петра, као и пројекта за Лувр који није остварен, али је служио као узор у Француској. Треба поменути и палату Монтечиторио и Сант Андреа ал Квиринале.

Мост Сан Анђело

Колонада на Тргу Светог Петра

3.5. Рафаел де Санти

За цркву Светог Фрање насликао је 1503. године Крунисање Богородице (данас се налази у Ватикану). Наредне године је цркава Сан Франческо наручила сличну слику – Венчање Богородице. Музеј у будимпешти има Портрет младића који је највероватније аутопортрет. Када је имао двадесет три године Рафаел је насликао Мадону великог војводе (Пити). Треба поменути и Мадону са чешљугарем, као и Мадону на ливади. 1515. године насликао је Сикстинску Мадону за манастир Сан систо у Пјаченци.

3.6. Леонардо да Винчи

Леонардо да Винчи сматра се најимпресивнијом личношћу ренесансе. Рођен је 15. априла 1452. године, близу села Винчи, недалеко од Фиренце. 1472. године примљен је у Друштво Светог Луке где се бавио изучавањем унутрашње и спољне анатомије. Једна од његових највећих слика је Поклоњене мудраца коју никада није завршио, а која се данас налази у Галерији Уфици у Фиренци.

Године 1482. Леонардо се преселио у Милано и радећи под покровитељством Лудовика Сфорце створио своје ремек дело Тајна Вечера. Насликана је на зиду трпезарије цркве Санта Марија деле Грације у периоду од 1495. до 1498. године.

Леонардо је проучавао и астрономију, анатомију, ботанику, геологију, летење и географију као и планове за проналаске и војне иновације. Добио је и значајну поруџбину од Лудовика, да изради стату коњаника у част његовог оца, Франческа Сфорце. Међутим, 1499. године Французи заузимају Милано и шаљу Сфорцу у прогонство. Тако је Леонардо остао без заштитника и дома.

1500. године стигао је до Фиренце, а следеће године открива свој цртеж за слику Девица и дете са Светом Аном и младим Јованом. Тај цртеж је послужио за његово касније дело – Девица са Светом Аном која се сада налази у Лувру.

Године 1502. преузео је задужење главног градитеља заповедника папске армије, Цезара Борже. У том периоду насликао је Битку код Ангијарија и портрет треће жене фирентинског племића Франческа дел Ђоконда – Мадона Елизабета, звана Мона Лиза.

Током свог другог боравка у Милану успео је да наслика и слике Свети Јован Крститељ и Леда и Лабуд.

Као свој архитектонски рад Леонардо је презентирао модел „идеалног града“ за Лудовика Сфорца. То је захтевало потпуно преуређење града Милана што се наравно није догодило. Само мали број Леонардових радова у архитектури је угледало светлост дана. Вероватно је сарађивао и са другим архитектама као и Брамантеом 1492. године код преградње трга Виђевано.

Године 1502. створио је цртеж висећег моста са дужином од 240 m у једном сегменту као део грађевинског пројекта за султана Бајазита II из Константинопоља. Мост је требало да буде изграђен на ушћу Босфора познатог као Златни рог. Никада није био изграђен, али је његова верзија обновљена 2001. године када је на основу његовог пројекта постављен мањи мост у Норвешкој.

При крају свог живота радио је на пројектима двора краљеве мајке у Роморантину у Француској, али ни овај пројекат се није реализовао.

Леонардо да Винчи је умро у својој шездесет седмој години живота. Другог маја 1519. године.

Тајна вечера

Мона Лиза

Леонардо да Винчи, аутопортрет

3.7. Тицијан Веничело

Рођен је у граду Пјеве. У његова најпознатија дела убрајају се: Битка код Кадоре у Дуждевој палати, затим Циганка Мадона, Поклоњење пастира, Жена при тоалети, Флора која се налази у Галерији Уфици. 1515. године Тицијан је направио две најславније слике: Три доба у животу човека и Земаљска и небеска љубав. Једна од налепших је и слика Плаћање данка коју је Тицијан направио за свог покровитеља војводе Алфонса. За цркву Фрари насликао је 1518. године своје највеће дело: Успење Богородице.

1576. године када је имао деведесет девет година пристао је да наслик за цркву Ферари Полагање Христа у гроб и да за тај посао добије гробно место ту где су се већ налазила његова две највећа дела. Слику није довршио. Умро је 26. августа 1576. године од старости.

4. Највећи архитектонски споменици ренесансе

4.1. Црква Светог Петра

Базилика Светог Петра је ватиканска црква изграђена у стилу класичне ренесансе, на месту претходне ранохришћанске базилике, која је подигнута на месту мучеништва и гробу Светог Петра, једног од дванаест апостола и према католичкој традицији првог римског бискупа, а тиме и првог у низу папа. Бројни знаменити уметници Италије, међу којима су и Донато Браманте, Ђонлоренцо Бернини и Микеланђело били су укључени у њену изградњу од 1506. до 1626. године.

Дугачка је 211, 15 m, а свод је висок 44 m. Црквени простор заузима површину од 15 160 m2, купола је до врха крста висока 133 m, а носе је четири носача, сваки обима од 71 m.

4.2. Лувр

Музеј Лувр налази се у Паризу. Зграда музеја, бивша краљевска палата, налази се у центру Париза, на обали реке Сене. Централно двориште зграде, у коме се данас налази стаклена пирамида, лежи на оси Шанз – Елизе. Део краљевске палате Париза је као музеј први пут отворен за јавност 8. новембра 1793. године, за време Француске револуције.

Изграђен у облику потковице, Лувр је представљао најдужу зграду у Европи, која се протезала даље од три Ајфелова торња положена у низу, један иза другог. У њему се налази 65 300 уметничких дела, а процењује се да би посетиоцима требало пет недеља да би на одговарајући начин могли видети сва дела.

Изградња палате Лувр започета је 1204. године, а прерађиван и дограђиван све до 1848. године. Лувр јр био двор, а крајем XVII века га замењује Версај док се Лувр претвара у музеј. Дворац је некадашња резиденција француских краљева. На Лувру је радило више значајних архитеката: Леско, Ди Серсо, Лемерсје, Ле Во, Перо, Висконти, Гужон и други.

Овај музеј садржи једну од најбогатијих уметничких збирки на свету. Врло богате музејске колекције подељене су на шест одељака: египатски, оријентални, грчки и римски антиквитети, слике, скулптуре, уметнички предмети. Сам Лувр има три крила: Ришеље, Виши, Денон.

4.3. Дворац Вавел

Дворац Вавел идиже се изнад највеће пољске реке Висле. Представља музеј који поседује јединствене златоткане фламанске таписерије, о чијем ткању Трејси Шеваље пише у роману Дама и једнорог. Ту су раскошни мозаички подови, краљевске одаје, одаје дворских дама, капела. Све одише симболима моћи краљевске резиденције. Ту се чувају знамења славне прошлости, заставе заплењене у бици на Гринвалду и трофеји пољског краља и војсковође, Јана Собјеског, задобијени под Бечом, када је захваљујући пољским снагама заустављен турски продор у Европу.

4.4. Кремљ

Московски Кремљ је историјски утврђени комплекс у самом центру Москве, окружен реком Москвом (на југу), Црвеним тргом (на истоку), и Александровом баштом (на западу). Један је од најпознатијих кремаља (руских цитадела) и укључују четири палате, четири катедрале, а опасан је Кремаљским зидом са Кремаљским кулама. Комплекс служи као званична резиденција председника Русије. Током више од осам векова постојања, изглед Кремља се више пута мењао. Свака епоха руске историје и владари који су их обележили, оставили су траг у изградњи и развоју згуснутих кремаљских грађевина, од којих су Иван Калита, Иван III, Катарина II и Николај I Романов имали највише заслуга за садашњи изглед Кремља.

Историја Кремља се може поделити на три периода: Средњовековни Кремљ, перод владавине кнежева и монголске

доминације, до Ивана III „италијански Кремљ“, како је Кремљ назван реновиран под утицајем

ренесансне архитектуре модерни Кремљ, који одликује псеудокласични и псеудоруски стил

градње 1485. године, отпочела је велика рекострукција Кремља. Пре тога, на подстицај царице, цар Иван III је послао мисију у Италију предвођену Симоном Толбузином, царевим стручњаком за архитектуру са циљем да пронађу и доведу на Кремљ најбољег доступнох архитекту. Већ следеће године на Кремљ је стигао Ридолфо Фираванти Аристотеле де Болоња, један од најпознатијих италијанских мајстора. Овакве мисије су се поновиле тако да су на реконструкцији и поновној изградњи Кремља радили најпознатији италијански ренесансни мајстори.

4.5. Палацо Строци

Палата Строци је позната због њених огромних размера. Оставља врло импозантан осећај на посматрача. Целом фасадом простиру се заобљени камени блокови. Отпочета је 1489. године, а велики венац на врху изграђен је 1504. године иако палата као целина није завршена до 1536. године. Постоји и оригинални дрвени модел који се овде чува.