SOCIOLOGIJA

VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA

MENADžMENT I POSLOVNE KOMUNIKACIJE

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA: SOCIOLOGIJA

TEMA: NARKOMANIJA

Sadržaj:

1. OSNOVNI POJMOVI .............................................................. 4.

1.1. Pojam droge .......................................................................... 4.

1.2. Šta je narkomanija ................................................................. 4.

2. ISTORIJAT ............................................................................. 6.

2.1. Istorijat narkomanije u svetu ............................................... 6.

2.2. Počeci narkomanije u našoj zemlji ..................................... 7.

3. TEORIJE O UZROCIMA NARKOMANIJE ............................ 8.

3.1. Socijalne teorije .................................................................... 8.

3.2. Interakcione teorije ............................................................... 8.

3.3. Teorije ličnosti ...................................................................... 9.

3.4. Psihopatološki i psihološki pristup .................................... 9.

3.5. Socijalni faktor ...................................................................... 10.

3.6. Kriminološki pristup .............................................................. 10.

4. KLASIFIKACIJA DROGE I NJIHOVI EFEKTI ....................... 11.

4.1. Depresori centralnog nervnog sistema .............................. 11.

4.2. Droge sa stimulativnim efektima na cns ............................ 12.

4.3. Droge sa halucinogenim dejstvima .................................... 13.

5. SOCIJALNI PROBLEMI I POSLEDICE NARKOMANIJE ....... 14.

5.1. Pojam narkomanskog kriminaliteta .................................... 15.

5.2. Kriminalitet narkomana zavisnika ....................................... 15.

5.3. Narkomanija i organizovan kriminalitet .............................. 16.

6. ZAKLJUČAK .......................................................................... 17.

7. LITERATURA ......................................................................... 18.

2

UVOD

Narkomanija se u prošlosti provlačila kroz mnoga društva i civilizacije, da bi u modernom

društvu dostigla kulminaciju. Ozbiljno je ugroženo i narušeno zdravlje velikog broja mladih ljudi, a

starosne granice konzumenata, koji prerastaju u zavisnike, svakim danom se sve više pomeraju, kako

naniže, tako i naviše. Narkomanije ima pozitivan trend rasta u svetu, a i raznovrsnost droga, usled

tehnološkog progresa je veća. Posledice, zdravstvene, psihološke i socijalne prirode obuhvataju

široke razmere, krećući se od pogoršanja induvidualnog psihofizičkog stanja zavisnika, preko

uticajana funkcionisanje porodice, do pojava različitih oblika kriminaliteta. Neretko se dešavaju

smrtni slučajevi prouzrokovani ovim oblikom toksikomanije. Zloupotreba droga je pre svega

socijalni, pa zatim medicinski problem. Droga je proizvod do kojeg se danas relativno lako dolazi.

Načini na koji mladi dolaze do droge su najčešće preprodajom droge za dnevne potrebe,

prostitucijom, krađom ili obijanjem apoteka.Ovo sve ukazuje na povećanje broja maloletnih

delinkvenata. Droga se danas može naći čak i u dvorištima osnovnih škola. Uloga socijalnog radnika

u budućnosti mora biti velikog delovanja na ovaj društveni fenomen, koji se kod nas svakim danom

širi. Pored socijalnih sluzbi moramo pomenuti porodicu koja jedan od najvaznijih faktora.Uvodeci

odredjene programe edukacije u osnovne skole roditelji bi se dodatno informisali i znali da

prepoznaju razorno dejstvo droga pre nego sto vec bude kasno. Edukovati i decu u nižim razredima

osnovnih škola, radi upoznavanja štetnih dejstava opojnih droga, ukazati im da one za krajnji rezultat

imaju smrt.

 

1. OSNOVNI POJMOVI

3

1.1. POJAM DROGE

Droga se koristi u kontekstu bolesti zavisnosti, da označi supstancu, koja kad se unese u

organizam, dovodi do izmene svesti, opažanja, ponašanja i doživljaja realnosti. Pojam droga

možemo definisati kao „prirodnu ili sintetičku supstancu koja utiče na promene fiziološkim i

psihickim (intelektualnim, emocionalnim i motivacionim) funkcijama, bitno menja ponašanje.

Višekratna upotreba dovodi do navikavanja ili stvaranja (psihicke i/ili fizičke) zavisnosti.“ 

1.2. ŠTA JE NARKOMANIJA

Za termin narkomanija, vezan je naziv drug addiction (sklonost, uživanje) ili drug

dependence (podložnost,zavisnost ). Pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), poslednjih

godina, više se preferira izraz drag dependense ili zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Neki autori

povremeno konzumiranje psihoaktivnih supstancija bez razvoja sindroma zavisnosti nazivaju

narkofilijom. Među adolescentima znatno više ima narkofila nego narkomana, tj. osoba koje se samo

povremeno intoksiciraju i zloupotrebljavaju drogu.To su uglavnom osobe koje koriste marihuanu ili

neke druge sinteticke droge.

 

WHO u okviru narkomanije, kao bolesti zavisnosti , razlikuje stanja adikcije i habituacije.

Adikciju ili uživanje sa zavisnošću karakterišu:

-snažna želja ili neodoljiva potreba ( kompulzija ) da se nastavi uzimanje droge, kao i da se ista

nabavi po svaku cenu

- tendencija da se tokom primene povećava doza

- psihička i fizička zavisnost od efekata droge

Habituaciju ili uzvanje bez zavisnosti karakterise:

- želja ( ali ne i kompulzija ), da se nastavi uzimanje droge radi njenih efekata na poboljšanje

raspoloženja;

-mala ili nikakva tendencija povećanja doze;

4

- izvestan stepen psihičke zavisnosti na efekte droge, ali odsustvo fizičke zavisnosti, pa prema tome i

odsustvo apstinencijalnog sindroma

U vezi narkomanije potrebno je pomenuti jos neke relevantne pojmove, od kojih ćemo ovde

definisati psihičku zavisnost, fizičku zavisnost, toleranciju i ukrštenu toleranciju.

Psihicka zavisnost - je određeni vid odnosa između droge i ličnosti. Intenzitet psihičke

zavisnosti zavisi od specifičnog efekta droge, kao i od potrebe ličnosti koje zadovoljava ta droga. U

uslovima razvijene psihičke zavisnosti, droga postaje jedan od uslova normalnog mentalnog

funkcionisanja ličnosti. Potreba za drogom može postati u tolikoj meri neodoljiva da osoba

zanemaruje svoje svakodnevne aktivnosti, porodicu i prijatelje.

Fizicka zavisnost je -“adaptivno stanje koje se manifestuje intenzivnim fiziološkim

poremećajima kada se unošenje droge prekine ili njihov efekat ukine davanjem specifičnih

antagonista”. Intenzitet fizicke zavisnosti nije uvek isti, odnosno zavisi od vrste droge kao od licnosti

konzumenta. Ista droga kod različitih osoba može izazvati različito izraženu fizičku zavisnost ili kod

iste osobe, ali u različitim okolnostima izazvati efekte različitog intenziteta. Klasičan znak fizičke

zavisnosti je pojava apstinencijalnog sindroma.

Apstinencjalni sindrom karakteriše niz simptoma i znakova psihičke i fizičke prirode, u

zavisnosti od vrste droge koja se zloupotrebljava. Ovo stanje nestaje ponovnim uzimanjem iste ili

slične droge. Fizička zavisnost potkrepljuje psihičku zavisnost. Na razvijane zavisnosti kod neke

osobe utiču osobine ličnosti i iskustva onoga ko uzima drogu, prirode socijalnog okruženja, kao i

efekata, količine, učestalosti i načina korišćenja iste.

Tolerancija- predstavlja adaptivno stanje koje odlikuje smanjena reakcija na istu količinu

droge, odnosno potreba povećanja doze da bi se postigao efekat, kao i sa ranijim manjim količinama.

Prema nekim drogama, kao sto su opijati, tolerancija se brzo razvija, ali se brzo i gubi. Tako da se

može dogoditi, da pojedinac, posle apstinencijalnog perioda, uzme istu količinu droge, neznajući da

u se tolerancija smanjila, što može biti uzrok predoziranja.

Ukrštena tolerancija- je pojava kada se uzimanjem jedne vrste droge dovodi do stvaranja

tolerancije, ne samo na tu drogu, već i na droge srodnog tipa. Na primer, heroin stvara toleranciju na

morfin i obrnuto.

5

2. ISTORIJAT

2.1. ISTORIJAT NARKOMANIJE U SVETU

Neki pećinski crteži govore da je čovek veoma davno, kroz magijske obrede, pokušavao da

izazove izmenjena stanja svesti. Sa pojavom organizovanih ljudskih zajednica sa uređenim

društvenim životom, javljaju se i osobe koje imaju veliki uticaj na život zajednice, kao sto su

plemenske poglavice, vrači, šamani, prvosveštenici, tako da na droge koje izazivaju izmenjena stanja

svesti imaju pravo samoodabrani, i to u određeno vreme i u određene svrhe. Ovakva verovanja

su pomogla da mnogi narodi ostanu sačuvani od štetnog dejstva droga. Mak se spominje kao biljka

sa psihoaktivnim svojstvima i Sumeri su je koristili za pripremu opijuma. Zvali su ga „ gil“ , sto

znači radost. Poznato je da su opijum u medicini upotrebljavali Grci i Arapi. Arapi su proširili znanja

o opijumu do Indije i Kine. Za konoplju su verovali da oni koji je uzimaju prolaze kroz vrata raja.

Hašiš se u Staroj Kini koristio kao sredstvo za ublažavanje bolova prilikom hirurških zahvata, a

istoriskim izvorima se spominje kao lek protiv kašlja i dijareje. Marko Polo po povratku iz Persije

doneo priču o poreklu reči hašiš. Priča govori o vojnicima kneza Hasana, koji su bili poznati po

svojoj hrabrosti i svireposti prema neprijatelju. Prema jednoj verziji priče, ti vojnici, hašišani su

svoja ubistva činili pod dejstvom hašiša. Stare kulture koristile su i halucinogene pečurke u

religiozne svrhe. Meksičku pečurku, Psilocybe mexicana, Asteci su koristili u verskim obredima.

Vrsta meksičkog kaktusa, koji je poznat pod nazivom pejotl, spada u biljke koje menjaju

stanje svesti i uzrokuju izmenjenu percepciju, i za njega se vekovima veruje da poseduje magična

svojstva. Sa nestankom Asteka, nestaje i interes za ovaj kaktus, ali se ponovo javlja početkom

prošlog veka okupljanjem nekolika desetina indijanskih grupa u Domorodačku američku crkvu.

Smatra se da Evropa nije poznavala većinu opojnih droga sve do13. veka, odnosno do

povratka krstaša sa Bliskog istoka. Početkom 19. veka, nemački apotekar je izolovao morfin i dao

mu ime po Morfeju, grčkom bogu sna. Masovna upotreba droga u Evropi počinjeu 19. veku, i to

među intelektualcima koji su eksperimentisali sa svojom svešću pomoću droga. U Parizu je osnovan

klub pod nazivom Klub hašišara, čiji članovi su se redovno sakupljali i jeli hašiš. Među njima su bili

i poznati umetnici, poput Bodlera i Gotjea, koji su svoja iskustva sa hašišom i opijumom pretočili u

umetnička dela. Iz lišća koke, donete iz Perua, sredinom 19. veka, izdvojen je kokain, koji je

korišćen kao lokalni anestetik u medicini. Frojd je kao mlad lekar, koristio kokain i hvalio ga u

otklanjanju bolova, ali je kasnije napustio takva shvatanja i protivio se upotrebi kokaina u psihijatriji.

6

Godina 1938. francuski hemičar Albert Hofman je prvi put sintetizovao lizergičnu kiselinu, poznatu

kao LSD. On je sam bio prvi konzument nekoliko godina kasnije, i tako je nakon otkrića meskalina

injegovog izolovanja iz kaktusa pejotl, otkrivena još jedna halucinogena droga. Za moderni

narkomanski pokret značajna je 1960-ta godina, jer od tada harvadski psiholog Timoti Liri počinje

da se interesuje za halucinogene droge, koristeći ih u svojim eksperimentima, kao i za sebe. Mladi

ljudi, kojima se obraćao, vezuju se za njega i njegovu misao. Poslednjih godina svog života tvrdio je

da psihodelične droge nisu za mlade i da se ne smeju nekontrolisano uzimati. Predlagao je, kao

zamenu za drogu , jogu, psihodeličnu muziku, meditaciju i vežne psihičke relaksacije, ali u to vreme

je droga već ostavila tragične posledice i postala masovno upotreblavana medju, naročito, mladim

ljudima.

 

2.2. POČECI NARKOMANIJE U NAŠOJ ZEMLJI

Zloupotreba droge u većim razmerama, u našoj zemlji počinje šezdesetih godina dvadesetog

veka, dok je ranije bilo pojedinačnih slučajeva uzimanja droge. Prvi donosioci droge kod nas su deca

gradjana, koji su živeli ili radili u zapadnim državama, posebno u Velikoj Britaniji i SAD-u. Prvi

narkomani u Beogradu pojavljuju se 1965. godine, i to su bili učenici i studenti. Koristili su preludin,

koji je bio poznat u medicini kao sredstvo za smanjenje apetita i mogao se slobodno kupiti u

apotekama. Nekoliko tableta izazivalo je kod konzumenta utisak lebdenja i slobodniju komunikaciju

sa drugima. Početkom 1966. godine i Beogradu počinje da se puši hašiš, a sledeće godine iz Turske

stiže opijum. U početku se opijum uzima intravenskim putem, ali ne redovno i u malim dozama,

međutim kasnije počinje masovno fiksanje opijumom po mnogim gradovima. Droga jednim delom

stiže iz inostranstva, jer je prenose stranci koji dolaze ili prolaze kroz Jugoslaviju. Tako su donošeni

hašiš, turski opijum, heroin, kokain i LSD. Jedan broj narkomana odlazi na Daleki istok, uglavnom u

Nepal i Indiju, odakle oni koji se vrate pričaju priče obavijene velom mističnosti, što privlači i druge

da otputuju na ista mesta. Sedamdesetih godina broj narkomana se naglo povećava i dolazi do prvih

smrtnih slučajeva usled predoziranja. Postojala je ogromna nesrazmernost između lekara koji su se

bavili lečenjem narkomana i broja osoba kojima je lečenje bilo potrebno. Organizovana

rehabilitacija bivših narkomana nije postojala, a ni centri za socijalni rad još uvek nisu bili obučeni

za ovaj oblik zavisnosti. U Beogradu se 1987. godine otvara Centar za bolesti zavisnosti, a pored ove

ustanove narkomanijom se bavi i Institut za mentalno zdravlje. Sredinom osamdesetih godina

javljaju se intravenski narkomani oboleli od SIDE, dok je broj HIV pozitivnih bio još veći, a rapidno

7

je rastao broj B i C hepatita među istim delom populacije. U toku rata, 1991-1995, i posle, usled

teškog života i problema, veliki deo ljudi, svih uzrasta, kreće da traži izlaz iz realnosti, bežeći u

narkomaniju i sve veće stradanje.

3. TEORIJE O UZROCIMA NARKOMANIJE

3.1. SOCIJALNE TEORIJE

Sa stanovista socijalnih teorija osobe koje pribegavaju uzimanju droga su pod pritiskom

okruzenja odn.to je njihov odgovor na socijalno okruzenje i promene u drustvu kojima se ne mogu

prilagoditi.

I nekih istorijskih podataka se moze zakljuciti da su i ranije postojale periodicne krize ,koje

su bile povezane sa ekonomskim i socijalnim razvojem drustvene zajednice.Tako se masovna

upotreba droga povezuje sa vremenima nemira ,nestabilnosti.

3.2. INTERAKCIONA TEORIJA

Ova teorija smatra da je glavni uzrok uzimanja droge u druženju sa osobama koje već koriste

drogu. Kada osoba ima nedoumice da li da počne sa uzimanjem droge, oko nje su ljudi, već iskusni

narkomani, koji će je podržati na tom putu. Na taj način i ova osoba postaje član grupe i razvija

osećanje pripadnosti istoj grupi. Podrška od grupe istomišljenika je deo očekivanog ponašanja, jer su

oni slični i po pitanju nekih drugih odlika, poput muzičkog ukusa, odevanja i načina provođenja

slobodnog vremena. Tokom procesa prilagođavanja, prvobitan otpor prema drogi prerasta u

ambivalentan stav, kad već počinje da oseća prijatne efekte iste, da bi se na kraju osećaj krivice zbog

konzmiranja droge smanjio na minimum ili iščezao. Narkoman izdvaja samo pozitivne efekte, dok

one negativne zanemaruje. Kasnije se taj isti zavisnik može izolovati iz grupe i funkcionisati u svom

svetu nezavisno od osoba sa kojima se družio u inicijalnom periodu. Bitno je da je on na početku

imao tu vrstu podrške i način da stekne iskustvo i formira odgovarajući sistem vrednosti o drogama.

 

8

3.3. TEORIJE LIČNOSTI

Teorije ličnosti polaze od psihološkoh potreba osoba koje kreću sa korišćenjem psihoaktivnih

supstanci. U pitanju su, obično, ljudi sa osećajem intenzivne nesigurnosti, gde se u osnovi nalaze

emocionalni problemi i neurotski konflikti koji ih okreću ka drogi. Svesno se traži

’’zadovoljstvo’’ bekstvom iz spoljnog sveta, iz realnosti , ili nesvesno se teži ka samouništenju koje

nekada i uspe da se ostvari. To je put da se uzme heroin ili neki drugi opijat, da bi se izbegla

anksioznost, napustilo društvo ili zadovoljili samo destruktivne želje. Kada se na ovaj način gleda,

ova teorija je opozitna interakcionoj, jer se u njoj ovakav oblik ponašanja uči od drugih ljudi.

Međutim, kad se sve teorije posmatraju odvojeno, nijedna nije dovoljno široka da bi obuhvatila sve

uzroke nastanka narkomanije, jer ne postoji jedinstveni uzrok ili jedinstveni niz stanja koji, jasno

vode u zavisnost prema drogama, jer se narkomanija sreće svim socijalnim i ekonomskim klasama i

među svim tipovima ličnosti, od normalnih do abnormalnih.

3.4. PSIHOPATOLOŠKI I PSIHOLOŠKI PRISTUP

Pojedini autori uzroke narkomanije nalaze isključivo u ličnosti narkomana, drugi u samoj

drogi i njenim svojstvima, treći u uslovima socijalne sredine. Medicinsko-psihijatrijski pristup je

veoma razvijen kako u izučavanju uzročnosti, tako i u vezi sa potrebom preduzimanja mera

prevencije irehabilitacije. U psihijatriji se smatra da se narkomani regrutuju isključivo iz redova

psihički već izmenjenih ličnosti svih vrsta i kategorija, uključujući i slučajeve latentne psihoze.S

obzirom na to da je narkomanija u osnovi bolest mladih, u traganju za uzrocima neke etiološke teze

vide činioci nastanka u kompleksu složenih psiholoških komponenti takve ličnosti. Pri tom se u

obzir uzimaju razni faktori.Vrlo često se pominju motiv radoznalosti, potreba mlade osobe da se

doživi nešto novo, nestvarno, izvan svesti. Često se misli da mladi ljudi koriste droge kada imaju

problema kod kuće ili u školi. Međutim postoje i mnogi drugi razlozi: pristupačnost droga i

tolerantan stav ili pozicija ignorisanja prema njima. Drugi autori, međutim, u prvi plan stavljaju

problem neprilagođenosti, odnosno socijalne i emocionalne adaptacije. Druženje s narkomanima,

želja za pripadanjem grupi i da se bude prihvaćen u njoj, identifikacija s poznatim ličnostima, učenje

9

po modelu, imitacija dovode prvo do iskušenja, a vrlo brzo i do navike i zavisnosti, što oni smatraju

jednim od bitnih faktora uzročnosti narkomanije.

3.5. SOCIJALNI FAKTORI

Socijalnim faktorima u etiologiji narkomanije pridaje se ozbiljan značaj u stručnoj literaturi.

Kao neposredni faktori uzročnosti posebno se ističu: tradicija, uticaj savremenih društvenih procesa

na razbijanje homogene porodice. Mnogi istraživači ukazuju na neposrednu vezu gradske sredine,

odnosno migracija, urbanizacije i narkomanije to se naručito odnosi na siromašna gradska područja i

prenaseljenost, gde su na delu ozbiljniji poremećaji porodičnih odnosa i izražena socijalna

nesigurnost. Kao opšti socijalni uzroci narkomanije pominju se: brzi protok ideja i porast standarda,

promene u sistemu vrednosti, anomična stanja, strukturalne promene i drugi činioci. Socijalnim

faktorima se mogu dodati i činjenice opšte neinformisanosti o svojstvima narkotika i manifestnim

znacima u ponašanju mlade osobe. Naime, prisustvo narkomanije i njena raširenost među

omladinom opšte poznata je činjenica, ali nisu i konkretne štetne posledice. Lanac informisanosti se

odvija po principu da mladi o drogi saznaju vrlo brzo, a ne i na vreme, o njenim štetnim svojstvima.

3.6. KRIMINOLOŠKI PRISTUP

Kriminološka orijentacija dovodi u vezu uzročnost sa nedozvoljenom proizvodnjom,

prometom, ilegalnom trgovinom i drugim oblicima zloupotrebe narkotika. U vezi s tim neki,

naručito američki, autori smatraju da je uzrok narkomanije rasni, pošto je preneta u američko društvo

od strane kineskih radnika. Drugi pak misle da je to uzrok isključivo vezan za asocijalne i

delikventne sredine uživanja droge, jer prenose naviku i na druge osobe, itd. Pitanje zašto neko

postaje zavisnik, a drugi ne, uvek je aktuelno, posebno ako su osobe odrasle u istim ili sličnim

socijallnim okolnostima, porodice, škole ili neke druge mikro sredine. Ono uvek potencira i logičnu

hipotezu ili pretpostavku da postoji predispozicija sklonosti za ovu vrstu bolesti. Iako NEMA

pouzdanih istraživanja koja ukazuju na postojanje specifične psihičke strukture ličnosti koja bi

odgovarala predispozicijama sklonosti narkomanije, ipak se među zavisnicima češće susreću osobe s

izraženim pojedinim osobinama-crtama ličnosti: povučenost, pasivnost, prkosnost, agresivnost.

Indetitet, kao jezgro ličnosti, ali i kao potencijalna sila njenog razvoja, individuacije, ključni je

putokaz u praćenju i razumevanju puta kojim se mladi čovek kreće, izložen, čini se, većim

10

iskušenjima nego ikad ranije, ali i više nego pre stavljen pred lice slobode i odgovornosti zasvoj

život i život svojih bližnjih.

4. KLASIFIKACIJA DROGA I NJIHOVI EFEKTI

Droge ili psihoaktivne supstance, na osnovu efekata na centralni nervni sistem, mogu se

grubo podeliti na:

A. Droge sa depresivnim efektima na centralni nervni sistem

B. Droge sa stimulativnim efektima na centralni nervni sistem

C. Droge sa halucinogenim svojstvima.

4.1. DEPRESORI CENTRALNOG NERVNOG SISTEMA

Alkohol, opijum i njegovi derivati i lekovi iz grupe barbiturata, uneti u organizam ispoljavaju

depresivne efekte. Zajedničke karakteristike pometnutih materija su da smanjuju anksioznost i

napetost, menjaju emocionalnu reakciju na bol, usporavaju vreme reakcije, remete

koordinaciju pokreta i oštećuju rasudjivanje. Veće doze izazivaju san, a mogu dovesti i do kome, čak

i smrti.

Opijum ( od grčke reči opos što znači sok ) je psihoaktivna supstanca sa dugom istorijom.

Kod mnogih naroda se upotrebljavao kao lek ili sredstvo za uživanje, a zbog njega su čak i vođeni

ratovi između velikih sila. To je mlečni sok koji se dobija iz čaure opijumskog maka, koji se

prerađuje da bi se upotrebio. U organizam se unosi oralnim putem, pušenjem i intravenski. Opijum

je na početku pojave narkomanije u našoj zemlji bio najpopularnija i često korišćena droga.

Dešavalo se da je prvi put uzimanje opijuma imalo negativne efekte, dok sa sticanjem iskustva ne

krenu da dominiraju prijatni efekti, kao što su opuštenost, dobro raspoloženje i povećana

socijabilnost. Vremenom ti prijatni efekti blede, a uzimanje se nastavlja zbog fizičke zavisnosti i

izbegavanja apstinencijalnog sindroma.

Morfin je najpoznatiji alkaloid opijuma i masovno je korišćen kod vojnika koji su bili ranjeni

zbog nemogućnosti da svi budu hirurški zbrinuti. Oni su zbog ogromnih bolova svakodnevno

dobijali morfin i tako postali zavisni, pa je morfinizam dobio ime vojnicka bolest .Uživaoci morfina

ga unose u organizam putem gutanja, intravenski ili udisanjem nakon zagrevanja. Kada se uzme u

11

umerenim dozama morfin izaziva euforiju i prijatnu sanjivost i opuštenost, osećanje sigurnosti

i bezbednosti. Toksične doze mogu da izazovu komu i smrt usled paralize disajnog centra u

produženoj moždini. Već nakon nekoliko dana dovodi do stvaranja zavisnosti, jer je to psihoaktivna

supstanca koja vrlo brzo razvija psihičku i fizičku zavisnost. Danas najčešće korišćena droga iz

grupe opijata jeste heroin, derivat morfina koji je prvi put u Nemačkoj komercijalno proizveden

1898.kao lek za odvikavanje od morfina.

Heroin je droga za koju se nikad ne zna koliko sadrži procenata čiste supstance tako da je

ulična nabavka vrsta rizika. Heroin se nikada ne prodaje u hemijski čistom obliku, već pomešan sa

raznim materijama od kojih su mnoge opasne za organizam. Osoba koja je konzumirala

niskoprocentni heroin nakon nabavke jačeg, po njegovoj primeni može doći u stanje predoziranosti

ili overdose koje moze imati fatalan ishod. Trenutno je najraširenija i najopasnija droga koju koriste

zavisnici u našoj zemlji. Pojavio se krajem sedamdesetih godina, a za njegovu nabavku neophodna

su znatna materijalna sredstva, što navodi zavisnike na ponašanje, npr. nasilno, kakvom nisu bili

skloni ranije. Heroin se može uzimati putem ušmrkavanja praška, udisanjem heroinske pare i

intravenskim putem. Bez obzira na koji način se unosi u organizam, ima depresivan efekat na mozak

i kičmenu moždinu i izaziva osećanje opuštenosti i oslobadjanja od fizičkog i psihičkog bola.

4.2. DROGE SA STIMULATIVNIM EFEKTIMA NA CENTRALNI NERVNI SISTEM

Različita psihostimulativna sredstva bila su korišćena u mnogim društvima i kulturama zbog

svojih svojstava da podstiču i održavaju budnost i koncentraciju, odlažu i smanjuju zamor i

popravljaju raspoloženje. Ove supstance smanjuju potrebu za hranom i stvaraju osećaj prijatnosti do

intezivnog osećanja ushićenja i euforije. Među ovim sredstvima amfetamini predstavljaju najbrojniju

grupu, ali i kokain ima snažan stimulativan efekat na centralni nervni sistem.

Kokain se dobija iz biljke koke koja raste u Južnoj Americi. I danas urođenici u Peruu i

Boliviji žvaću lišće koke, delom za ublažavanje gladi, a delom za povećanje izdržljivosti. U medicini

je prvi put upotrebljen kao anestetičko sredstvo prilikom operacije 1884. godine, a danas je zbog

svoje toksičnosti zamenjen drugim anesteticima. Kokain je beli prah gorkog ukusa bez mirisa, koji

se u organizam unosi ušmrkavanjem ili intravenskim putem. Zavisnost od kokaina – kokainizam

12

– ima i psihičku i fizičku dimenziju. To je jedna od najsnažnijih supstanci sa stimulativnim dejstvom

na centralni nervni sistem. Deluje na koru velikog mozga, izaziva povećanu uznemirenost i

uzbuđenost, udruženu sa povećanjem odvažnosti i smanjenim osećanjem zamora. Manje doze

kokaina izazivaju usporeni rad srca, dok srednje i visoke izazivaju njegov ubrzani rad.

4.3. DROGE SA HALUCINOGENIM SVOJSTVIMA

Halucinogene droge, kada se unesu u organizam, dovode do dejstva na centralni nervni

sistem, koje se manifastuje čulnim obmanama. Obmane čula mogu biti različite, a najčešće su

optičke, taktilne i slušne. Ekstatično stanje izazvano pomoću halucinogenih droga naziva se

psihodelično iskustvo. Veći interes za psihoaktivne supstance sa haluciogenim svojstvima počinje

od kada je Hofman izolovao LSD-25 i nakon Lirijevih eksperimenata i otvorenog poziva mladima na

konzumiranje droga radi svogličnog preobražaja, koji je bio i pogrešno interpretiran mleđu mladim

ljudima. Danas se ove droge koriste kao bekstvo iz nepodnošljive realnosti, u religiozne svrhe i u

eksperimentisanju sa ciljem proširenja duhovnih vidika. Možemo ih podeliti na male i velike

psihodelike, i izdvojiti posebnu podvrstu , deliriante, odnosno isparljive rastvarače i neke vrste

lepka.

Marihuana je droga biljnog porekla koja se dobija iz indijske konoplje,odnosno iz njenog

suvog lišća i cvetova, a hašiš je jači od marihuane, jer sadrži više smole. Puši se u vidu cigarete, lule

ili nargile, a može i da se jede ili ušmrkava, što je i najređi način korišćenja. Ove supstancije

izazivaju euforiju, perceptivne obmane i doživljaj izmene vremenskog toka. Dovode dorazvoja

psihičke zavisnosti i tolerancije, ali ne uzrokuju fizičku zavisnost i apstinencijalni sindrom. Radi se,

inače, o najrasprostranjenijim drogama među omladinom.

Amotivacioni sindrom  je posebna posledica stalne upotrebe marihuane, Karakteriše ge

usporeno mišljene, gubitak koncentracije, pasivnost, opšta nezainteresovanost za spoljni svet i

apatičnost. Takve osobe su intelektualno lenje i i usresređene sključivo na uzimanje droge.

LSD spada u velike psihodelike i Albert Hofman 1938. godine ju je prvi put sintetizovao. On

je 1943. slučajno uzeo jednu malu količinu ove supstance i napisao o tom dogadjaju: ’’ Tog

poslepodneva, radeći u laboratoriji, odjednom sam osetio vrtiglavicu i čudan nemir. Saradnici i

predmeti u laboratoriji počeli su se optički menjati. Nisam se mogao skoncentrisati na posao. U

napola omamljenom stanju otišao sam kući, gde, me je obuzela silna želja za ležanjem. Utonuo sam

u čudno stanje slično pijanstvu sa veoma neprijatnim vizijama. Čim bih zatvorio oči, kretale su se

prema meni fantastične figure, izvanredno plastične i intenzivno obojene. Dva sata kasnijeovo stanje

13

je polako prošlo. Tako je sam Hofman opisao svoje prvo iskustvo sa najpoznatijom,

najproučavanijom i često upotrebljavanom psihodeličnom supstancom, dietalimidom lizergične

kiseline ili, skraćeno, LSD-25.   Ova droga je bez boje, ukusa i mirisa, pa ju je teško prepoznati.

Najčešće se koristi u obliku tablete, natopljena u kocku šećera ili na papir. Efekti počinju

jako brzo nakon unošenja i prvi utisci su često neprijatni i prolaze u očekivenju nečega što teba da se

desi. Stanje svesti je izmenjeno i bogate halucinacije se doživljavaju.

Delirianti su sredstva poput: lepka, benzina, etra, laka za nokte, plinova za punjenje upaljača,

rastvarača koji se upotrebljavaju u industriji ili hemijskoj laboratoriji i lakova. Konzumiraju se

udisanjem i ušmrkavanjem. Ne izazivaju fizičku zavisnost. Psihička zavisnost je minimalna.

Međutim, pri redovnoj upotrebi dolazi do razvoja tolerancije i potrebe za povišenjem doza.

Simptomi jednokratnog uzimanja su: gubitak mišićne koordinacije, nejasan govor,zamućen vid,

zujanje u ušima, moguće su čak i halucinacije, mučnina, koma. Kod hroničnih uživaoca dolazi do

gubitka apetita, mršavljenje, razdražljivost, i gubitaka svesti, a u nekim slučajevima dolazi i do

opasnih po život krvarenja u mozgu, plućima ili bubrezima. Ova toksikomanija je veoma česta među

decom i omladinom, iz razloga što su isparljivi rastvarači vrlo dostupne supstancije.

5. SOCIJALNI PROBLEMI I POSLEDICE NARKOMANIJE

Posledice narkomanije su veoma brojne i mogu se u osnovi podeliti na urgožavanje fizičkog

zdravlja, poremećaje psihičkih funkcija i socijalnog ponašanja ličnosti. Droge imaju veoma

nepovoljan uticaj na zdravlje čoveka. Posledice na organizam mogu se podeliti na:

psihijatrijskoneurološke, telesne i mentalne. Zavisnici od droge umiru veoma mladi, prema

podacima prosečan vek narkomana je 26 godina. Posledice upotrebe droge po zdravlje su: gubitak

težine, preterano znojenje, trajno oštećenje mozga i gubitak pamćenja, drhtanje ruku. Psihičke

posledice ispoljavaju se u raznim vidovima poremećaja volje,opažanja, percepcije, mišljenja,

emocija i karaktera, koje od narkomana stvaraju ličnost posebne psihostrukture. Ozbilje posledice

manifestuju se u pojavama poremećaja socijalnih relacija:u sposobnostima vezanim za produktivno

–radnu aktivnost, u otežanoj komunikaciji, socijalnoj neprilagodljivosti i nezainteresovanosti.

Narkomani su po svim elementima, posebna socijalna grupa. Oni se udružuju, od ostalih vršnjaka

razlikuju se na prvi pogled i vizualno. Imaju sličnu ,,filozoviju života,, pogled na svet i njegove

perspektive. Poseduju izuzetnu sposobnost međusobnog indetifikovanja u nepoznatoj sredini, po

pravilu se oslovljavaju nadimcima i govore specifičnim narkomanskim žargonom

14

5.1. POJAM NARKOMANSKOG KRIMINALITETA

Od svih socijalnopatoloških pojava narkomanija je u najtešnjoj vezi s kriminalitetom. Ta

veza je objektivne prirode i etiološki uslovljena, jer gde god postoji zloupotreba droge,tamo je na

delu i neki od vidova delikventnog ponašanja. Problem odnosa narkomanije i kriminaliteta može se

tumačiti s nekoliko stanovišta, prvenstveno kao nedozvoljena proizvodnja i promet opojnih droga,

iz čega proizlaze ostala značajna pitanja. U vezi s tim kriminalitet narkomana možemo posmatrati

kao direktni i indirektni kriminalitet. Direktni se ogleda u raznim formama delikventnog ponašanja

da bi se pribavila droga, dok se indirektni odnosi na kriminalne radnje kojima se pokušava doći do

srestava pomoću kojih bi se kupila droga. U opštem smislu, kriminalitet narkomana- delikventa

može se posmatrati dvojako:kao kriminalna radnja i vrsta delikta narkomana da bi došli do droge i

kao kriminal narkomana pod uticajem droge.U krivično pravnoj i kriminološkoj literaturi navode se

4 vrste najčešćih delikata koje čine narkomani:

1.krivična dela zavisnika, uzrokovana neodoljivom potrebom za pribavljanjem droge;

2.krivična dela nastala usled poremećaja ličnosti nastalih zloupotrebom narkotičnih sredstava;

3.krivična dela ilegalne trgovine u vezi s proizvodnjom, prometom, krijumčarenjem i

4.krivična dela pomaganja pri zloupotrebe droge

5.2. KRIMINALITET NARKOMANA ZAVISNIKA

Narkomanija i kriminalitet su u tesnoj uzročnoj vezi, jer svakog narkomana zavisnost čini

potecijalnim delikventom, zbog čega je narkomanija sa pravom smatra iznuđenim oblikom

delikvencije. Kriminalitet narkomana obično   počinje u drugoj ili trećoj godini narkomanskog staža,

a oblici kriminalne aktivnosti zavise od više faktora: vrste droge koju koristi, stepena stečene

zavisnosti, ličnosti narkomana. Prema nekim tipologijama, među zavisnicima droge razlikuju se tri

tipa kriminalaca:

1.zavisnik, večinom morfijskitip, socijalno zapušten;

15

2.manji zavisnici, većinom potrošači heroina koji gašmrču i

3.čist trgovac, bez posebnog odnosa prema drogi.

Kriminalitet narkomana pored svoje objektivne ima i svoju subjektivnu stranu jer se izvršilac

kriminalnih radnji pod uticajem droge oseća sigurnijim i manje odgovornim za posledice dela, dok

su neke vrste droge stimulativno-agresivne prirode.Vezu nasilja i droge neki autori dovode u moguća

tri modela:

1.sistemski-nasilje je posledica stavljanja droge u promet

2.ekonomsko-kompulzivni – veza između droge i nasilja jeste imovinska..

3.psifofarmakološka – nasilničko ponašanje je neposredno prouzrokovano konzumiranjem narkotika.

5.3. NARKOMANIJA I ORGANIZOVANI KRIMINALITET

Gde god je proizvodnja neke skupocene robe ograničena,tamo su prisutne pojave njenog

krijumčarenja, ilegalnog tržišta i kriminalnog profita. U ovom slučaju, slučaju droga, nije u pitanju

obična kupoprodaja već ceo piramidalni sistem i čitav lanac organizacije, što prestavlja jedan tipičan

primer jednog od oblika organizovanog ili profesionalnog kriminaliteta. Da je droga jedan odnaj

profitabilnijih proizvoda u strukturi organizovanog kriminaliteta, upozorava se i u najvišim telima

međunarodne zajednice. Ilegalna trgovina drogom svuda se odvija po sistemu uređene organizacije i

mreže koja funkcioniše po principu hijerarhije od proizvođača droge, nakupca i vlasnika skladišta,

trasportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim područjima. Veze narkomafije i vlasti

pojedinih zemalja evidentne su. DejvidDžordan, autor knjiga Politika i droga:prljavi novac i

demokratske države, smatra da se proizvodnjom i trgovinom ne bave samo razne međunarodne

mafijaške grupe već i da se tim poslom sve češće bave i država i politička vođstva velikog broja

zemalja.

16

6. ZAKLJUČAK

Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga se više ne događa

negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama. Naglo raste broj uživalaca droga, naročito

među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Kod izrazito mladih osoba,

najbitnije je preventivno delovati i pomoći im u izgradnji sopstvenih stavova prema životu, i svim

raspoloživim sredstvima uticati na formiranje odgovarajućeg sistema vednosti, pogotovo u periodu

adolescencije. Što se tiče pomoći već formiranim zavisnicima, vidovi lečenja su u današnje vreme

brojni. Njihova psihološka zavisnost, nesigurnost i nesposobnost da se prihvati realnost su centralni

problemi. Put lečenja narkomana je nepredvidiv i krajnje neizvestan, jer apsolutna potvrda da se

vraćanje drogi neće ponoviti ne postoji. Ono što je najvažnije, je da narkoman jeste čovek koji ima

problem i treba mu pružiti ruku radi pomoći. Integracija bivših narkomana u društvo i njihovo

ponovno osposobljavanje za život je bitan proces, za koji nije dovoljn samo on, već je potrebno i

učešće porodice, prijatelja i nekih stručnih službi. U društvu, među ljudima je još uvek  prisutan veći

broj zabluda i predrasuda koje se odnose na narkomaniju. Postoji dosta primera bivših zavisnika od

heroina koji su uspeli da prevaziđu svoju zavisnost, a po našem mišljenu, koje se slaže sa mišljenjem

iz prethodne priče, šanse za oporavak su veće, ako je u pitanju lečenje izolovanog tipa, bilo u

medicinskom ili verskom centru. Na osnovu danas, postojećih istraživanja, može se sa sigurnošću

zaključiti da narkomani u svojoj ličnosti imaju dosta neurotičnih pa i psihotičnih crta, što ih negde

čini devijantnim ličnostima kojima je pre svega potreba pomoć lekara. U odnosu na delikvente,

narkomani predstavljaju ozbiljnije poremećene i oštećene ličnosti. Narkomanija jeste jedan opasan

put, koji može dovesti do propasti, ali i do novog života sa novim perspektivama.

17

7. LITERATURA

http:// www.scribd.com/doc/45181180/Narkomanija-seminarski

http:// www.scribd.com/doc/.../Socijalni-problemi-i-posledice-narkomanije

http://www.stetoskop.info/Narkomanija-kod-mladih-306-c4-content.htm

http://www.drajzerova.org.rs/index.php?option=com_content

http://www.narkomanija.in.rs/

Momčilo Todorović Moša, Droge i čovekova psiha, Beograd 1970.

http://www.anima.autentik.net/psihoaktivne_supstance_stavovi_adolescenata.php

18