Висока школа струковних студија за васпитаче

MУЛТИКУЛТУРАЛНОСТ И ТОЛЕРАНЦИЈА

ТЕМА:

Расизам

Ментор: Студенти:

Проф. Др Миле Ненадић Нина Прековић 2Б - 134

Крушевац, 2013.

: Садржај

1. УВОД...................................................................................................................................................1

2. ТЕОРИЈА РАСИЗМА.............................................................................................................................3

2.1. Разлика међу расним групама..................................................................................................4

3. КУЛТУЛАРНА КОНЦЕПЦИЈА РАСЕ......................................................................................................6

4. ИДЕОЛОГИЈЕ ПРИСИЛНЕ АСИМИЛАЦИЈЕ.........................................................................................7

5. КОМУНАЛНЕ МЕТЕ РАСИЗМА............................................................................................................8

6. ДИРЕКТА И ИНДИРЕКТНА ДИРКРИМИНАЦИЈА..............................................................................10

7. ПЛУРАЛНИЈИ АНТИРАСИЗАМ..........................................................................................................12

8. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................................14

Литература...............................................................................................................................................15

1. УВОД

Расизам се односи на веровања и праксу код којих се сматра да постоје урођене и

карактеристичне разлике између одређених групаљудских бића које се могу мерити

хијерархијски. Последица расизма је социјална, политичка и економска предност једне

групе људи у односу на другу. Расизам одваја групе људи на основу њихове расе, са

намером сагледавања једне расе као важније и боље од других. Веровање да су особине и

карактер појединаца повезани са њиховом расом, није обавезно расизам, јер то не значи да

се једна раса сматра бољом од других. Чим постоји веровање да је једна раса супериорна

над осталим расама, такво понашање се може назвати расизмом. Давање или одузимање

привилегија на основу расе се зове расна дискриминација.

Расизам је назив за идеологију која сматра да је раса темељ људског друштва,

односно да припадност појединца одређеној раси мора бити основ за његов друштвени

положај. Расизам се понекад дефинише и као веровање да су поједине расе супериорне

или инфериорне једна другој. На основу тог веровања се расизам некад једноставно

дефинисе и као расна нетолеранција.

Иако је у одређеним облицима постојао и раније, расизам се као идеологија

профилирао тек у XIX веку под утицајем напретка у природним наукама које су разним

теоретичарима расизма дале научну подлогу. Најпознатији пример је Чарлс Дарвин и

његова теорија еволуције коју су расисти настојали применити на односе међу различитим

расама. Додатни подстицај расизму био је и империјализам, захваљујући коме су белачке

државе у Еуропи и САД-у добиле власт над великим бројем поданика црне и жуте расе те

чијем је поробљавању расизам дао идеолошко оправдање.

Расизам је понекад добијао и своју институционалну форму, поготово у мјешаним

срединама где је провођена расна сегрегација и расна дискриминација. Најпознатији такви

примјери су се јужне државе САД до 1960-их, односно Јужна Африка под режимом

апартхеида. Најекстремније форме расизма се најчешће везују уз национализам и

фашизам, односно расне теорије чија је примена довела до Холокауста и геноцида у

Руанди.

У савременом свету се расизам сматра неспојивим с начелима либералне

демократије, те је институционални расизам готово свуда одбачен. С друге стране се

расистичка веровања у експлицитном и, што је много чешће, имплицитном облику

испољавају у разним државама, међу разним народима и међу разним културама.

2. ТЕОРИЈА РАСИЗМА

Расизам је теорија, односно идеологија, по којој између раса које чине људски род

(врста хомо сапиенс постоје дубоке, биолошки условљене разлике, које се не могу прећи;

односно, ако и могу, то је „мешање раса“ крајње непожељно. Расе требају живети

одвојено. Присталица расизма је расист.

На одвајању се базирао нпр. систем апартхеида у Јужноафричкој Републици и

искључивање црнаца из политичких прва на југу САД, које се након укидања ропства

1863. задржало све до 1960-их година. Готово увек, расистичка идеологија везана је са

идејом да су неке расе вредније, природно супериорније од других, па је природно да буду

у суперироном положају, те је дозвољено користити силу да се тај положај одржи и

спречи „кварење“ расе. Најрадикалнији облик расистичке идеологије у савременој

историји је нацизам, који разликује аријевце као расу господара, расе које аријевцима

могу бити само слуге или робови , те расе које треба побити (јевреји, Роми); последња

мисао реализована је у Холокаусту. Јевреји су били прогоњени као припадници ниже расе,

а не као вера, чак и онда ако су им оба родитеља хришћани.

Расизам су развили европски антрополози XИX. века, истраживајући примитивне

народе. Они су закључивали да је њихова „примитивност“ не само културно, него и

биолошки условљавана, њиховим слабијим умним способностима. Користили су притом

Дарњинову теорију еволуције, образлажући како су различите расе мање или више

одмакле у еволуцијском напретку у односу на изумрле претке које човјек дели са

човеколиким мајмунима (највише наравно становници земаља из којих су били ти

антрополози, најмање црнци и особито неке поткатегорије међу њима). Тако су из Африке

и заосталих делова Азије стизале вести о полуљудима - полумајмунима. Најпознатији је

пример орангутан, којег су описивали као људско биће покривено длаком и са снажном

мајмунском чељусти. Обично се претпостављало да је виши степен развоја неке расе лако

мерљив неким физичким карактеристикама, нпр. обликом лобање или једноставно њеним

волуменом. Прецизнија мерења су међутим показала да битних разлика у величини

лобање међу разним расама нема, те да коефицијент интелигенције није повезан с

величином лобање.

Сам Дарвин је ове теорије одбацивао, указујући да све тзв. расе припадају истој

животињској врсти (хомо сапиенс), јер се једноставно међусобно укрстају, те да су данас

лако видљиве разлике условљене културном, а не природном еволуцијом, која није

довела до биолошких промена. Расисти су на то узвраћали да је укрштање могуће али се

мешањем припадника више и ниже расе добива „искварени“ примерак који се

неоправдано покушава „прошверцати“ у вишу расу (а у најбољем случају је негде у

средини). Нпр. власници робова на југу САД често су имали децу са својим црним

робињама, те их сматрали потпуним црнцима и држали као робове, без помисли о

очинским осећањима. Кад је ропство укинуто, жестоко се осуђивало „мешање раса“ (а

особито између црнца и белкиње).

Расистичке теорије су биле у служби европског империјализма, аргументовајући да

је природан поредак ствари да Европљани (белци) буду владари над другим расама у

колонијама. При томе се занемаривало да, иако постоје народи који живе на ступњу

каменог доба, многи ваневропски народи имају дугу традицију високоразвијене

цивилизације, које су још пре само неколико векова биле надмоћне европској. Када су

Европљани у XIX стољећу почели упознавати примитивне културе, расистичка је теорија

имала нека рационална упоришта. Подробнија антрополошка и друга истраживања у XX

веку показала су међутим да је „примитивност“ примитивних култура релативна: један

ловац и сакупљач, иако је неписмен и поседује врло примитивна оруђа, исказује у свом

животу високу интелигенцију и бројна знања и вештине. Лингвистичка су истраживања

показала да су, супротно првобитним утисцима о томе да нека примитивна племена говоре

једва артикулираним, полуживотињским језицима, сви људски језици врло сличне

основне структуре, далеко сложеније од било којег животињског састава симбола. Чак и

најпримитивнији језици имају једнак потенцијал као и најразвијенији за изражавање

суптилних, апстрактних мисли, иако их наравно због културне заосталости не користе.

2.1. Разлика међу расним групама

Ако неке разлике међу разним групама које се могу назвати расом и постоје, оне се

исказују тек на великом узорку, у просеку, па никако не могу бити основа да се припадник

неке расе дискриминира. Нпр. црнци у САД-у показују на тестовима интелигенције ниже

резултате (нижи IQ него белци). Дискусије се воде ради ли се ради о културолошки или

наследно условљеној разлици. Но, чак и ако је ово друго случај, још увек је око 20℅

црнаца интелигентније од просечног бијелца. Такођер, „успјех у животу“ само је у слабој

корелацији са IQ; зато свакоме треба дати исту шансу. Надаље, сличне су разлике у

резлутатима на тесту интелигенције нађене и између становника различитих подручја и

земаља који припадају истој раси па и

истом културном кругу. (Осим тога, што

се ређе спомиње, Азијати у САД показују

боље резултате од белаца. Жидови пак

показују знатно боље резултате него

хршћани, али то вриједи само за ашкеназе,

а не и сефарде). Раситичке идеологије, иако

су и даље екплицитно присутне у неким

екстремистичким

Слика 1 Деца не знају за расизам

политичким покретима као што је Кју Клукс Клан, а имплицитно знатно шире, немају по

данашњем стању знаности никакву знанствену основу. Током осамдесетих година

неколико је социолога и антирасиста препознало растућу присутност британског „новог

расизма”. Тврдило се да након Холокауста и свеобухватног дискредитовања

деветнаестостољетног знанственог расизма, расизам утемељен на биолошким теоријама

супериорних и инфериорних раса као јавни дискурс више није интелектуално ни

политички одржив. Уместо тога појавио се расизам заснован на културалним разликама,

на „природној” склоности људских бића према својој властитој културној скупини и

некомпатибилности између различитих култура, чије је мешање или коегзистенција у

једној земљи, тврдило се, било осуђено да доведе до насилног друштвеног сукоба и

развргавања друштвених веза. Расизам је био тај за кога се говорило да је најпре

артикулисан у говорима Еноха Пауела касних шездесетих, затим отхрањен у

интелектуалним круговима Нове деснице седамдесетих, поставши славан раних

осамдесетих публицитетом што је додељен полемичком исказу писаца повезаних с

радикалним десничарским часописом Salisbury Review, када га преузимају и шире многи

новински колумнисти те водећи аутори – како у озбиљним новинама, тако и у таблоидима.

3. КУЛТУЛАРНА КОНЦЕПЦИЈА РАСЕ

Но, неколико коментатора брзо је увиђело да тај „нови расизам” није посебност

енглеске Нове деснице, него је део много већег интелектуалног и политичког покрета.

Етиене Балибар је, на пример, тврдио да је реч о наставку „расизма у ери деколонизације,

преокрета популацијских покрета између старих колонија и старих метропола”. Нови

расизам развио се као израз проблема асимилације или интеграције културално

„примитивних” и „заосталих” народа у модерне цивилизације; имигрантског вала који се с

лева, у Француску, као „земљу људских права”. Његов прототип Балибар види у модерном

антисемитизму о којем пише: „Телесне стигме имају важну улогу у расистичкој

фантазмагорији, но више као знакови дубоке психологије, као знакови духовне баштине, а

не биолошког наслијеђа”. Таква интерпретација расизма, истиче Балибар, особито је

корисна у објашњавању француске колонијалне опресије муслимана и сувремене

муслимофобије, па Балибар посуђује појам од Пиереа - Андреа Тагуефа,

идентификовајући га као „разликовни расизам.

Дакле, не треба мислити да је културни расизам настао с британском Новом

десницом. Он има много већу међународну и историјску дубину. Заиста би се могло рећи

да је у дугој историји расизма управо његов деветнаестовековни биологизам оно што је

изнимка, а сигурно да су најстарији европски расизми, антисемитизам и исламофобија,

културални. Чак и сувремена иначица културалног расизма одређеног као “нови расизам”

свакако претходи говорима и написима политичара и интелектуалаца Нове деснице који

су у ствари дали идеолошки израз екстремној верзији „здраворазумског” или народног

расизма, који постоји већ дуго. Засигурно је стар колико и имиграције из Новог

Комонвелта и насељавања у Британији против којих је био усмерен и који су били

подстицај његовом развоју, иако је постао отворенији како су присутност тих насеобина и

мултикултурални изазов који оне постављају постајали очитији. Назваћу то народним

осећајем, једнако као и културално утемељеним разликовним третманом, поступцима,

политикама и идеологијама којима је народни осећај послужио као потицај успона или је

постао део “културалног расизма”, да бисмо га разликовали од биолошког расизма.

4. ИДЕОЛОГИЈЕ ПРИСИЛНЕ АСИМИЛАЦИЈЕ

Док је биолошки расизам антипатија, искључивање и неједнак третман народа на

темељу њиховог физичког изгледа или других наметнутих физичких разлика – у

Британији упадљиво њихов небелачки изглед представља фактор различитости –

културални расизам на биолошки расизам надограђује даљни дискурс који евоцира

културалне разлике од наводне британске или „цивилизацијске” норме како би оцрнио,

маргинализирао или захтевао културну асимилацију од група које такође пате од

биолошког расизма. Послератни расизам у Великој Британији био је и јест у исто вријеме

културални и биолошки. Биолошке интерпретације нису владале оним што је белачки

британски народ, укључујући расисте, мислио или чинио; како су стварали стереотипе,

третирали или се односили према небијелцима.

Биолошке идеје имале су све мање снаге и у контексту особних односа и у

концептуализацији скупине. Како су се повећавале интеракције бијелих људи с

небијелцима, они нису постали нужно мање свјесни разлика између скупина, него је било

далеко вероватније да ће те разлике између скупина приписати одгоју, обичајима,

облицима социјализације и самоидентитета а не биолошком наслеђу. Импликације развоја

наизглед „за-боје - слепог” национализма, који као да добива све већу потпору, морају

бити разјашњене. Врло могуће да ће нам његова привидна безбојност у пракси ипак

донијети постбиолошку расистичку културалну нетолеранцију, односно да ће

непријатељство против културалне разлике бити усмјерено првенствено против небелаца,

а не против белачких мањина. Другим риечима, чак и ако буде тако да расизам по боји

коже постане заиста занемарив, још је могуће да функционира заједно с културалним

расизмом. Оно што можемо имати је ситуација у којој је расизам по боји коже потакнут и

постаје снажан само у комбинацији с културалним антагонизмом и предрасудама. Никако

није немогућ развој у којем ће се можда дискриминације по боји коже смањивати, док ће

дискурзи који нападају колективне културе мањинских скупина расти. У том би тренутку

културални расизам дошао на своје.

5. КОМУНАЛНЕ МЕТЕ РАСИЗМА

Имати нешто друго до европејског физичког изгледа може бити довољно да у

савременим европским друштвима створи могући објект расистичког третмана. Но, такав

фенотипски расизам може такођер бити темељ сложенијег облика расизма. Не тврдим,

међутим, да гђе год има биолошког расизма мора бити и културалног, нити да се

културална искључивост појављује само у контексту расизма, или да треба бити

преименована у “расизам”. Етничке хијерархије и верска дискриминација, на примјер,

могу постојати и постоје у свебелачким и у свецрначким друштвима – у друштвима у

којима групе нису диференциране физичким изгледом. Једно од мишљења је да ће

расистички прогоњене групе које имају изражене културалне идентитете или живот

заједнице дефиниран као „туђински”, патити од додатне димензије дискриминације и

предрасуда. Непријатељство против небелачке мањине веројатно ће бити посебно жестоко

ако је та мањина довољно бројна да се репродуцира као заједница те има изразит и

цјеловит вриједносни сустав који може бити схваћен као алтернатива или могућа опасност

за норму. Посебно је важно препознати да расизам твори супротност и дискриминацију

против не само појединаца него, прије свега, заједница или скупина.

Расизам обично ствара везу између разлике у физичком изгледу и (уочене) разлике

у ставовима и понашању скупине. У савременом окружењу та веза обично није

примитивно генетичка или биолошка, но веројатно је да ће почивати на историји,

друштвеној структури, нормама скупине, њезиним вриједностима и културама. Каузална

веза тешко да ће бити схваћена као знанствена или као нешто што одређује, али она остаје

пробабилистичка и због тога омогућава изнимке. Дакле, европски народи имају добре

особне односе с одређеним небелачким народима, а ипак имају стереотипе о групама из

којих ти људи долазе, верујући да групе о којима је реч имају велике проблеме у

прилагођавању (увредљивост итд.). Ти белци најчешће ће порицати да су расисти („мој

најбољи пријатељ је црнац…”). У ствари, то порицање може бити искрено зато што је

могуће не бити расист у индивидуалном односу или у контексту заједничких културалних

претпоставки, а ипак бити расист у ставовима према групама. Такав колективни расизам

може бити надјачан у току међурасног пријатељства и заједничких стилова живота где

небелачки пријатељ, на пример, може показати да он или она јесу изнимка од стереотипа;

па ипак, с друге стране, такође је јасно да упркос таквом односу два појединца, стереотипе

може задржати бели пријатељ (и, наравно, не само бели) који ће их применити на групу

као целину.

6. ДИРЕКТА И ИНДИРЕКТНА ДИРКРИМИНАЦИЈА

Културални расизам вероватно ће бити посебно агресиван према оним мањинским

заједницама које желе задржати – и то не само одбрамбено – неке од основних елемената

своје културе или религије. Ако уместо скривања своје различитости (осим боје њихове

коже) нека културална групација жели исказивати и бранити своју разлику у јавности или

захтева да буду поштовани баш такви какви јесу, вероватно ће изазвати агресију

доминантне културе. Неки од првих истраживача расне дискриминације у Енглеској били

су прилично јасни када је реч о постојању боје коже и културалне компоненте у расној

дискриминацији, а ипак су ону прву сматрали много важнијом. Водећа студија В. В.

Даниела, на пример, закључила је: „Искуства белих имиграната, као што су Мађари и

Кипрани, у поређењу с црним или смеђим имигрантима, као што су западни Индијци и

Азијати, не оставља сумњу да је главна компонента у дискриминацији боја коже” (1968).

То је за Даниела даље потврђено открићем да су западни Индијци доживљавали више

дискриминације од Азијата и он заузима став да се против људи који се највише физички

разликују од белачког становништва спроводи највише дискриминације; због тога су,

тврди он, „предрасуде против црнаца најдубље укорењене и најраширеније”. Насупрот

томе, он је сматрао да Азијати светлије боје коже пате од неке дискриминације због

културалних разлога, али како постоји тенденција да се то смањује за другу генерацију

Азијата образованих у Британији. Иако се његово предвиђање на површини чини

разумним, оно је превиђело све већу важност коју би културални расизам имао у

одређивању ставова према етничким мањинама.

Мој се покушај да установим постоји ли појава као што је „културални расизам”

досад усредсредио на стереотипе, предрасуде и дискурзе, на перцепције и ставове који су

не само део климе мишљења него воде до директних дела и поступака расне

дискриминације у подручјима друштвеног живота као што су запослење, смештај, школе,

социјална служба, изборна политика, и тако даље. Међутим, постоји и димензија

индиректне дискриминације укључене у расизам. Своју представу индиректне

дискриминације преузео сам из British Race Relations Acts (1976). Пракса или политика не

морају имати икакве референције на расу или етничке скупине, али ипак могу

непропорционално ставити у лошији положај неке групе више од других. На пример,

политика компаније која у попуњавању радних места даје предност домаћим људима

формално није расистичка (и може чак датирати из времена када Велика Британија није

била мултикултурална), но ако је локално становништво случајно претежно белачко, та

политика оштећује групе.

7. ПЛУРАЛНИЈИ АНТИРАСИЗАМ

Мора бити јасно да су многе врсте нерасистичких облика социоекономских

неједнакости, особито облика класног ексклузивитета – на пример, предрасуда у корист

Оксбриџ дипломаната за одређене врсте елитних послова – prima facie случајеви

индиректне расне дискриминације. Међутим, културалне разлике такође могу бити темељ

за ненамерну дискриминацију. Свако друштво има своје начине обављања ствари –

обичаје, норме, културне преференције и награде – који одражавају став већине или став

особито цењене културалне скупине. Припадници недоминантне културне групације могу

појединца лишити, рецимо, изврсности у доминантном језику и његовим начинима

представљања или приступа одређеним корисним друштвеним мрежама. Припадник било

које групе који није успео савладати или прихватити уважене норме може схватити да је

саставно и у целости теже испунити циљеве које те норме подупиру. Те норме могу

варирати од невољности да се укључе у друштвено конзумирање алкохола преко ношења

онога што се сматра прихватљивом, професионалном и одговарајућом ођећом, па до

нагласка или начина говора. Бити у лошијој ситуацији због вјере или културе значи бити

жртвом дискриминације. Енглески обичај који захтева да особље ради петком, на дан

колективног штовања код муслимана, док признаје да је неразумно захтијевати рад

неђељом, нема никакве оправдане темеље осим локалног обичаја. Оно што се подучава у

школама, карактер и расположивост медицинских и социјалних услуга, распоред програма

телевизије и радија, преферирање одређених облика забаве и културе – све могу то бити

места културално слепе, индиректне дискриминације.

Свестан сам да ће се концепт културног расизма какав је овде разрађен некима

чинити перверзним . Чиниће се као још један пример онога што Роберт Милес назива "

инфлацијом значења расизма " , створеног спајањем две ствари - расизма и културалне

предрасуде или етноцентризма - који су очигледно прилично различити , и тиме замагљују

стварну природу расистичког размишљања и понашања . Против тога могу рећи да , иако

је тачно да нема логичке везе између културалне предрасуде и расизма по боји коже , по

истој логици нема ни логичке везе између расне дискриминације и класних неједнакости ,

а ипак , када се то двоје споји , концепт расне непогодности добар је за описивање

ситуације . Или , поново : нема нужне везе између расизма и сексизма , но знамо да могу

бити повезани и , када то јесу , настаје изразита појава у облику стереотипа о подчињеним

азијским женама или снажној црној жени која не може задржати свог мушкарца . Слично

томе , може постојати само случајна , безосјећајна веза између предрасуде по боји коже и

културалне предрасуде , тачна само за одређена времена и места ; а ипак , када се две

врсте искључивости и опресије споје , имамо изразити феномен вредан властита назива и

концептуализације .

У тој концептуализацији , далеко од замагљивања расизма , учимо нешто о њему :

тачније , да - супротно баш свакоме ко пише о расизму , укључујући оне који наглашавају

специфичности различитих врста расизма и његових артикулација са нацијом , полом ,

класом и тако даље - савремени британски расизам не зависи ни о којем ( чак ни

неизреченом ) облику биолошког детерминизма . Истина , увек има неких референција на

разлике у физичком изгледу и / или наслијеђу расизма ранијих века , но то није нужно

референца на дубоку биологију ; мање фенотипске разлике су све што се тражи да се

обележи расне групе , стави у стереотипе и третира их се у складу са тиме . Бити способан

изабрати појединце на основу њихова физичког изгледа и приписати их расној скупини

може бити кључни аспект дефиницији расизма , но физички изглед стоји само као

означитељ расе , а не као објашњење понашања групе . Расисти приписују инфериорност ,

непожељност , изразите карактеристике понашања и тако даље , групи коју разликују по

њеном изгледу ; но то не имплицира претпоставку с њихове стране да су квалитета

понашања произведене биологијом а не историјом , културом , васпитањем , одређеним

нормама или њиховом одсутношћу .

8. ЗАКЉУЧАК

Можда је намера тактике потцењивања културалне димензије расизма имати

једноставнију тезу за оповргавање и усмеравање енергије и расправе само на расизам по

боји коже . Но , ако је тако , она неће успети супротставити се расизму и створити основу

покрета с којим се све расно виктимизиране групе могу идентификовати . Јер , ако је нови

расизам Нове деснице Еноха Пауела и у Salisbury Reviewa чинио ишта , онда је то прикаже

експлицитним и да разради културални детерминизам, без очигледних биолошких

тврдњи, а сврха му је да побуди сумње о могућности асимилације чврсто повезаних "

туђинских " мањина у нацију те да оспорава остваривост реформистичког циља

плуралистичке, мултикултуралне британске националности. Тумачити тезу културалног

детерминизма усмерену на фенотипски идентификоване групе као замаскирани облик

биолошкога детерминизма, што су неки антирасиста учинили, значи потценити његову

уверљивост за оне које сирови биологизам не импресионира. Антирасизам уско

фокусиран на расизам по боји коже је, дакле, у најбољем случају делимичан , а у најгорем,

криво усмерен противударац Новој десници . Такав антирасизам може штетити и читавој

савременој Британији. Не успевајући на дискурз дискриминације одговорити

протудискурзом инклузије , такав се антирасизам не успева повезати са многим тескобама

и поривима британских Азијата из јужне Азије . Питање не гласи да ли је коалициони

антирасизам пожељан , него које врсте . Моја лична склоност и преданост је заговарање

плуралне политике које не привилегује идентитете према боји коже . Морамо прихватити

оно што је људима важно и морамо бити без предрасуда према различитим формацијама

идентитета. Нова јавна филозофија расне једнакости и плурализма мора тежити

уважавању плурализма и хибридитета који постоје на терену, а не да их међусобно

супротстављају инсистирањем на томе да неки начини колективитета обезвређују све

остале . То је, успут буди речено , била грешка антирасизма осамдесетих .

Литература

/1/ Врбан, Д. (2006) Социологија права, Загреб: Техничка књига (Преведено: 25.12.2013)

/2/ Жепић, Б. (2007) Социологија, Загреб: Хрватска свеучилишна наклада (Преведено:

25.12.2013)

/3/ Web сајтови:

- http://iusromanorum.blogger.ba/arhiva/2006/10/29

- http://sr.wikipedia.org/

- http://hr.wikipedia.org/