Saša Jelenković

ONO ŠTO OSTAJE

2

Jednom sam bio uleteo u snežnu oluju.Tako je bila jaka da sam se skoro uplašioali tada primetih da je u isto vreme svuda bilotoliko tihih stvari.

Peter Handke, ''Kroz sela''

3

RASUTI

Avgust: u dnevnik sam zapisao:koji su tukli, popadaše sada.Stranstvovanjem se približih domuod kojeg sam bežao, u jednom smeru:

kroz sazvežđa čička i koprive,oslobođen suvišnih stvari. Jesi limarljivo brisao prašinu sa knjiga i ploča? Jesi li imao utisak da ćeš

nešto propustiti ako ne uključiš televizor?Jesi li bio iznenađen snegom u Alžiru?Sve vreme sam bio veoma blizu, i mudro

ćutao: čekajući da se osuše stranice,i razliveno mastilo dobije tvoj lik.Onaj sam kojeg je vreme zaustavilo.

4

MASKA

Kazaljke su prevalile još jedan krug:u susednom stanu neko je zaboravioslavinu: kapi vode razbijaju gleđ,snove i tišinu hladnih predsoblja.

Uplašen ružnim snovima, zalajao je pas.Ako se probudiš i poželiš jabuke,obrisaću ti znoj sa vrelog čela.I, usnama, uzeti otisak straha sa tvojih

usana. Uspavaće te bolna melodija zaborava.Potpuno prazan, zagledan u gole zidove,ugasiću sveću i, tiho, zatvoriti vrata.

Među stranicama starih knjiga,u kojima ratovi, još uvek, traju,potražiću stare fotografije i pisma.

5

ČIGRA

Nikuda ne odlazim: vetar sa Dunavskogkeja još uvek me, kao čigru, okreće.Ko je govorio o savršenstvu: iskušenje gapretvara u nakazu vrline. Gluvo kolo

trupka pod zamračenim prozorima. To jenjihov način. Ti ne odustaješ: sasušenocveće čuvaš na vrhu ormana. Uspavljuje tešuštanje prašine koja se taloži po fotografijama.

I pamtiš samo ono što želiš: mostove Budimpešte,lavirinte ulica, okićenu jelku u plamenu.Sever je topliji. Tamo napušteni umiru utešeni

udesom Juga. To je moj način. Da ubrzavamdogađaje odustajući od ubeđivanja. I čekam,da se moja rana razlista, kao bačena knjiga.

6

POSLEDNJI KONTINENT

Toliko je tiho da paučina pucketa kao ženska čarapa brižljivo skinuta i prebačena preko naslona stolice.Sve do jutra, nad usnulim licem,

svetli zaboravljena lampa. I niko jene gasi: sve dok svitanje ne nadjačadruge izvore svetlosti, sve dok u muklojpraznini letnjeg praskozorja ne odjekne

zvon budilnika. Nije mi dovoljna tvojaljubav. Hoću da na mrežnjači oka sačuvašsliku mog pada. I da tvoje uho bude katakomba

gde ću se, u časovima očaja i nesanice,skrivati od zlatnih zvekira. Ti si poslednjiživi kontinent: ljiljan u sasušenoj travi.

7

POŽUDA

Ti si samo komad raspukle zemlje,tebe se klone šumske zveri, pticei zalutali lovci. Prisutan si kao ćutanje,kao svileni konac provučen kroz resicu

uha. Često te, u mislima, dodirujem.Čežnja mi para utrobu: skrivam se, kao golub pod razlupanim krovom. I osluškujem jecajetrube. I ne menjam mesto počinka, sve dok me

iznenadna svetlost ili dečiji plač ne uplaše.I ne mislim o mrtvima pred spavanje:samo se, ponekad, drvenim stepeništem,

uputim do gradskog parka. Da udišemmiris udaljenih kiša, i zamišljamda si stub u središtu sunčanog sata.

8

LJUBAV JE KATAPULT

Dolazim po zečijem tragu: uhoda:ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti.I pergamente, prašnjave, razvijam, podozriv prema usnulim glasnicima.

Stražim nad užarenom posteljom:pozvao bih, ali se neće odazvatipotamnela, prećutkivana, princeza: Umiru,

umesto mene, taoci bratstva savršenih:kamen sam: ljubav je katapult. Anđeokalemi voćke, ogleda se, u kapi rose,

na somotnoj koži breskve: tiho, tiho,lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje misamo glava: vrh čiode na mapi beskraja.

9

PUSTA ZEMLJA

Već dugo pokušavam da napišem pesmuo pustoj zemlji: sve sam usamljeniji,gnezdi se pustoš u meni. Čini mi seda ova zemlja nije dovoljno pusta

za potrebe pesme: i pored toga nisam odustao: zurim u patuljste kaktuse.Kažeš: vežbaj posmatranje nepostojećeg.Grize me osećaj promašenosti: retoričke

figure ne spasavaju me pomisli da moramnapraviti raspored vremena, labav plan, koji ću napustiti kad se ukaže mogućnost

gubitka. Kažeš: poljubi ove plodovepustoši, i lezi: pokriću te peskomi zalivati, jer ovde još dugo neće biti kiše.

10

GRANICA

Ushićen plamenom, u kaminu, obrisaćugranicu između snova: vremena ima tekda raščistim rukopise sa stola. Ko proguta pilulu, vinuće se visoko, čak do božjih

tabana. Ko je pod jezik skrije, gusle će muujedati sluh. I tihi će ga, nazalni napevonesvešćivati. Na međi severa i juga, vetarpuni kosti peskom, a utrobu strahom.

Na dosuđenom jeziku izgovaram: meru, zaricanje,odustajanje, pad. Ne ostavljam tragove prstiju.Otiske duše umnožavam nakon svakog buđenja.

Znam da su putovanja uzaludna: povratak budinovu čežnju. Ipak, žurim: to nije mudro,jer gubim dragocene trenutke sažimanja.

11

BROJALICA

Bio sam: nestrpljivi putnik na slepom koloseku,pouzdani savetnik izvršitelja naloga, znalac smrti, gospodar beznadežnih, knez i gubitnik. Bio sam:žiška u senu, plamen, ugarak, potom grudva snega,

barica, paprat u jarku, zaboravljeno jaje u pletenoj korpi, zrno kukuruza pod blatnjavom čizmom. Bio sam,i ostao: pustara, nad pustarom soko i priviđenje oaze. Vazda isto, okrutno, kao kad daviš, krticu,

ne čoveka: u šiblje sam bacio plug, užgao vinograde, olovo izlio na vodenični kamen,i ostao, na straži: vrtačama, klancima, virovima

zaštićen. Podozriv prema došljacima i njihovimkćerima. Koje mirišu na kesten, na tamnu strast. Na vreme što me je odavno učinilo suvišnim.

12

UJED

Sve sam prihvatao: prezir, sablazan, licemerje.Unedogled, svako mi je bio drag. Ipak, ne bešemnogo vladara što milostivo držahu skiptarponad moje glave: to ne znači da sam nepokoran.

Sa balkona, loman, gledam panoramu: nemi filmovi,gluva muzika, iskrzana sedišta. Da li osećaš:vreme nas ujeda, do besnila. Kakve bih novostimogao još da čujem? Da sam oboleo od dugotrajnog

kretanje među siluetama? Ništa mi se ne možedogoditi: malo je mesta gde bi se stvari isprečileizmeđu mene i vremena: prepušten sam teskobi.

Ponekad prislanjam lice na staklo: godi mi osećajdrhtavice. Koja nagoveštava pomeranje podzemnih ploča. I samo je Pompeja večna. Zaustavljena.

13

DOVOLJNO VELIKA REČ

Iako drhtim, iako padam, izmišljamreč, dovoljno veliku za sebe:ona nema nijedno slovo, ona nema nijedanglas, nemoguća je sa njom svaka rima.

Teška je kao nadgrobna ploča, konačna kao pečatni prsten na ruci Smrti. Kad je izgovorim – procvetam kao rana.Kad je prećutim – izlije se iz mene

svetlost: glatka sam površina jezerau kome anđeo ogleda lice. Iako drhtim, iako padam, izgovaram reč, pokrov za sva

moja rastrojstva. Nije li oholost davno zapostavljena istina, nije li pad pokoravanjejeziku koji drhtanje sabija u reč.

14

ONO ŠTO OSTAJE

Was bleibt aber Stiften Die Dichter

F. Holderlin: ''Andanken''

Ponovo treba proći pored istih stvari:otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem.Izmisliti zagonetke, beskrajne oblikepreokreta. Zatisnuti ključaonice,

iznova se snaći u rečima. Ne zaboravitida nakon povratka neizbežno sledi zaborav.Skratiti put do istine: kroz predele sećanja:zauvek se raspršiti izvan okvira slike.

Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovudržati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.

Vreme je da se tišina spusti na zemlju: mrvicama s trpeze da napunim šake.I da moja melanholija bude večna kao pesak.

15

GOZBA

Gozba je rasturena. Niko ne spava: kao nikada ranije, svetlost se uvlačikroz pukotine, kroz mišje rupe.Odrekao sam se molitve, odrekao sna,

samo u čudo verujem, i još sam živ. I to je čudo: disanjem se razlikujemod kamenja, inače sam nepomičan i leden.Kao zgrušana krv, kao slomljena grančica –

savršen sam, dubok sam: baci kamen u mene, nećeš čuti odjek. Testo samkoje narasta u katakombama.

Od prskanja, od loma, bisere čuvampod jezikom. Reči su so koja ostaje, na obrazima, posle suza.

16

NISAM

Kulise su postavljene, crvena staza tečepreko scene, glasovi, jedva čujno, silazeniz zastor: odlazi olovni vek. Srebri se,za njim, tišina. Sećanje postaje varka,

a nežnost izdaja. Daleke su, daleke, obale:ni brodovi, ni mostovi, ne spajaju naše jaloveljubavi. Uzaludne su nade da će razvalinesvedočiti o snazi, opiranju, promeni i ponosu.

Niko neće ostati izvan užasa, i biti pošteđenkajanja: smrznutu krv prekriće tišina. Zamisli, da brzinom smrti prestižeš grabljivicu,

u sunovratu. Zamisli, da svi odu, a ti ostaneš:zdrobljenom mesu jedni krivac. Kažnjen, daizvlačiš pouku zbog prokockanog hleba i vina.

17

IZMEĐU RATOVA (1)

Miris baruta omamljuje, nagoveštavaprizor uzvišenog mira: kad sve bljesnei kad sve prođe. Pomišljam na gubitakpamćenja: ravnodušno odvajanje

od prolaznosti. Koje mogu odglumitizatajivši svetlucanje očiju, zatajivšiplimu sećanja. U daljini plamte logorske vatre. Na kojima cvrče sveže meso,

pečurke i jaja. I čini se beznačajnim strah od promena, kad je kraj tako blizu:pre nego uđem u tunel izvući ću traku

iz kasete. Nakon toga ostaće nejasanživot: priča o dosadi i bolesti, suvišna objašnjenja i melanholija.

18

VARVARI

Varvari su moja prethodnica: jer kad praštam, ljubim čelo i napuštam zidine od kojih ćesazdati nužnike i domove za gubavce.I kazaće: lep grad stajaše ovde, zar ne?

Sva su pitanja postavljena, sva ćutanjaiskorišćena: ničeg nema, osim gladi za vazduhom,za prostorom, za pučinom. Jer varvari su moja prethodnica, a ja više od svedoka: odmetnik.

Evo oholog naroda: ne veruje skrušenimpogledima, grozi se raspadanja. Odustani:kažu plameni žreci praštanja: krv je suza

anđeoska. Povratka nema, žedni sine, zabludelizatočeniče. Napij se lepote, i kreni: slaviće sepovratak varvara. Aleluja! Bolji sam i gori.

19

SPISAK:

Reči koje nisam izgovorio, karte koje nisu podeljene, sablasni zvuci ispod daščanogpoda, privrženost crno-belim filmovima,lavež sa udaljenih majura, srebrni pehari

iz kojih pijemo vino hvaleći zidine što nasštite od spoljašnjih poraza i unutrašnjih pobeda.Dani prolaze, vonjaju: na paljevinui znoj begunaca, maglu koja izvire iz jama,

na sunovrat. Uzimam mač, na mojim leđima iskovan, da po nuždi budem zaklon mlakima.Lakoveran, obmanut, sluđen, slab, suvišan:

sva su stepeništa moja. Pašću kao slap:raspašće se vergl i verglaševa dvokolica: ''kad bude pokolj veliki, kad popadaju kule''*

________________________*Isaija 30, 25

20

SEVER

Pod iznenadnom kišom podrhtava telo:jezera se bude. Nestrpljivo očekujem novosti. Čujem prodavce ribe. Koji neće moći nahraniti gladne, jer će gladnih

biti sve manje: množiće se željini tišine.Vrtoglavica najavljuje doba parenja lososa.Zaslepljuju me jarke boje suncokreta i žita:žudim za hladnim, somotnim dodirom mahovine.

I ne obazirem se na trube. Kao da mi ništa ne mogu uglačane limene vrtače, kao da sam gluv za sve osim za damare požude. Časovnici

zastaju kad se masivni oblaci valjaju iznadcrkvenih tornjeva. Pred san, svaka je misaoepitaf. Koji nije ni lozinka niti oproštaj.

21

CRVENO MLEKO JAVE

Želim da se probudim slep i gluv. Za sadasamo škrgućem: obdaren zlim darom: gipkimcrnilom što privlači smrt i odbija nežnost.Spavam na jastuku od mutnog stakla, zato su

moji snovi poput vate koja upija crvenomleko iz kamenih dojki jave. Zatočenik samrajskih pastorala iznad kojih svakog jutraosvane sunce hrapavo kao orah. I nema

teže zablude od vere u otpornost kostiju i kože: zar me ne slamaju topli vetroviproleća, zar me ne rastače strast prema

otisku usana na čaši? Padam na hladno zgarište postelje: krst mi dotiče čelo, dišem: to je jedina istina o meni.

22

DNEVNIK ZAVODNIKA

Oživi: prva sliko obilja i punoće.Utamničen, drhtim u pustoj palati:vreme je da pročitam ''Dnevnik zavodnika'',vreme je da sebi postelju istešem,

i stan, u kamenu, isklešem. Bez tugeništa ne biva, izjutra, kad ogolelegrane kuckaju po prozoru, kao staračkiprsti po praznoj staklenci od vina.

Veran sam tvojoj neporecivoj čvrstini.Pred mestima gde istorija gubi pamćenjenezadrživo raste vrtoglavica, i svaki je

trenutak kap meda koja pada na samleveneorahe. Nismo ispunili nijednu zapovest:iza nas ostaje postelja puna sedih vlasi.

23

MERA

Namećem sebi obavezu: pisati: staloženo,stilom otmenim, u formi klasičnoj:sonet: o stvarima ugodnim, rečima blagim.Negovati uzdržan pristup strastima, bolu,

mržnji. Međutim, ne propuštam priliku da iskažem cinizam: godina imam dovoljno da budem mrtav pesnik (Trakl, Silvija Plat, oba Branka), samo mi antologijske pesme

nedostaju. Sklon sam naglim promenama:nekada unajmitelj, sada najamnik:podjarmljen, stešnjen, uobručen. Gubim

prepoznatljiv lik. Imao sam i ja dnevnik,to skladište plača. Sada lutam, nespokojani razdražljiv. Upisan, u katalog: krhotina.

24

JEDNOSTAVNOST

Neoprostivo, traju stvari: ništa im ne mogu tihe vode, mišji zubi, arlekinske vilicei dahtanje praznine. Ono što je zaboravljenopronašlo je utočište u ogledalu. Ne postoje

prepreke na stazi pokornosti: toliko je snažna želja za napredovanjem. Rastuži me pogled na prazne, osvetljene kuće: rasulo je sudbina.Nigde nema mesta za mene, nigde nisam siguran.

Dugo nisam dodirivao uglačane komade nameštaja,premeštao slike i fotelje, dugo nisam bio sam,među stvarima: kao prvi čovek, u prvim danima.

Čeznem za ostrvljem, za dugim, toplim noćima:poslednji put da osetim jednostavnost. Uljem da namažem telo, i kliznem, među nevažne ljude.

25

SREĆAN SAM

S onu stranu vode: neispavan, načet,gledam trsku, šumu, šikaru. Mami mezelenilo: mutna, u magli udavljena senka, izmileo gušter: opruga iz groba, hladna

tempirana mina. Strahujem da si se vratio, ali da te neću zateći. Na zakrčenoj graniciosmatraš oaze, tragaš za jezerima, za snegovima.Umara me topot gizdavih konja, kolona što peskom

zasipa decu kraj druma. Zakopao sam barjak,perjanicu, oklop, mač i koplje. Palim svećeizlivene iz našeg znoja, našeg mesa.

Prah sam moje pobede nad sobom, pepeo sitvojih žudnji za daljinom. Kad iščezneš,reći ću: srećan sam jer nisam bio srećan.

26

KATALOG KRHOTINA

Utrni sveću, udahni dim: nek' spokojno otpočinumornari. Ludost je, preko palube, razgovarati s pučinom. Prelistaj knjigu, potraži nepoznatereči, nedoživljena stanja: neće te radovati

pisma iz predela gde stvari govore svojom odsutnošću. Prećutaću da nema razlike izmeđumržnje i požude, da je reč svetlost neprevodivau oblik, da jetkost uporno rastače toplinu.

Zaboravljaš ukus jagoda izniklih iz zemlje gde trune anđelovo srce. Mnogo je pogleda izgubljenih na nebu: nijedan nije tvoj,

nijedan me ne traži. Monotono trube brodovi:plašiš se da nećeš zaspati, da će te, kao puzavica,obrasti tišina, da ćeš večno biti budan.

27

SMRT JE ČISTA RADOST

Kao globus, kao kost u grlu vasione, kao nezvan gost: prašnjavih cipela, u kartonskom koferu krijući zapisena kesi od brašna, okrećem se,

premeštam iz sobe u kuhinju,gde na gomili rasparene obuće spavaprinceza paradoksa, dok se u sebe urušavatrulo jaje, na postavljenom stolu

za kojim sedi nasmejani anđeo,kose vezane na potiljku, i kaže:smrt je čista radost kad udari kašičicom

o ljusku jajeta i kaže: ja sam samo prolaznikkojeg treba nahraniti, zar nije divan dan:da se iskuje prsten, da se dovrši krug.

28

: POTOP

Radostan očekujem potop: jer sam zazidan,jer sam žedan, jer ne mogu izdržati sopstvenipogled u ogledalu: dug je put koji povodanjprevaljuje od suznih očiju do krletke

ods krhkih kostiju. Toliko sam usamljen da mi zastaje dah kad pogledam oštre ivice predmeta:pobožno se odričem uzvišenih ciljeva.Moje odustajanje nije pobuna, niti je moje

protivljenje jeres: žaoka, kad bol nanese cvetu,ne traži da joj pohvalu spevam za slatkoću.Kuća je prostrana, sigurna, čvrsta: daždi

po lađama, vinogradima, raskršćima, košnicama,po pećinama, pepelu, po trošnim lestvama nebeskim.Drhtim i pijem poslednje kapi mleka.

29

ČUVAR

Rado bih zaspao: dok ne stignu čudotvorci, riblji majstori, hranitelji gomile, slepciblagosloveni sveznanjem. Dok svoje odorene razgrnu, strahove dok ne rasteraju:

meni je žudnja potraga za pribežištem, meni je sumnja mudrost izbavljenja. Stidme neće nadživeti – možda će to biti tuga.Svedočim o metežu: o savršenim prstima

palikuće, o negovanoj koži glavoseče,o zlaćanoj fruli drumskog razbojnika:meke usne celivale hladno čelo.

Stariji sam za opasnost iskušenja,za opreznost čuvara zaboravljenog na krovupalate: mirno more uzvraća mi misli.

30

BUĐENJE

Nemam kuda: obilazim opasne predele,očaran tužnim ponorima i neprohodnim drumovima. Skrivene, čuvam ključevenapuštenog legla. Odolevam vetru

što mrtve venčava sa živima. U rascvetanimvrtovima slepi ljubavnici čame isklesaniod providnog kamena. Odolevam, povijenkao trska, uspomenama na doba tišine.

Pod nogama obesnih pozemljara drobe se ogledala, dijamanti, krčazi s mlekom;nestaju terazije, česme i klepsidre:

sprema se bolest zaborava. Glasnici se bude, vezuju kaiševe sandala i, zavađenimeđu sobom, na različite odlaze strane.

31

UTEHA

O čemu govore pergamenti: o užasuslučajnosti, zamornoj marljivosti čuvarapečata, o mehanizmu istorije: smenjivanjuodustajanja i prećutkivanja? U mehove

i bačve vino se nije lilo: svetlost jemenjala granice. (I nebo je, ponekad,bilo puno tajni.) Predugo sam živeou senci trijumfa da bi se neka druga,

osim podrumskih, predamnom raskrilila vrata. Pod jastukom čuvam skicu zvona.Koje me brujanjem uspavljuje i budi.

Čitam o čudu koje spasava i tajni koja zavodi. Tonem u ćutanje:otkinut od svoje neponovljivosti.

32

PRAZNE MAPE

Kornjače napuštaju oklope: u pozno večekad na drumove izlaze lutke od slame, kad grad nestaje sa mapa, kad ovimjezikom više niko ne progovara: tutnje

na njemu, potmulo, vode što se valjajus planina. Sabila me, u tačku, u središteiz kojeg bih mogao da pomerim svet,ova polusatna tišina: puste domove čuvaju

strašila. Ovde nema ponovnog rađanja: bezubausta, mlohave ruke, pečat na svakom čelu.U zatrovanoj vodi ogledam svoj lik:

ne štedim sebe, ali opstajem uspavljujućineman. Ovo je moja završna povelja:sluzavi očaj, gola, mrtva kornjača.

33

PISMO

Krotak sam, klonim se napora, lagano koračam nabadajući list po list:ponavljam reči iz sna. Pod prstima kurvimrvi se moj lik. Modrim noktima grebemdrveni okvir kreveta, i svu moju snaguupija noć. Izopšten, veličam ljubav,tavorim, smerno, okružen dosadom i prašinom.Sve vidljivo je nepostojano i trajekoliko i vazduh u probijenim plućima.Pelcovan od proročanstava zurim u vodu:kao na poslužavniku, nudi se Večnost.Okrećem leđa svetu. Na jednoj fotografiji: pogled, od progonilaca skriven, vodu ne može pretvoriti u vino.

34

IZMEĐU RATOVA (2)

Spustio sam torbu na pod. Voda se slivalaniz zidove. Nisam imao nikakvih namera.Nekoliko časova, nekoliko dana, osluškivaosam rast mahovine i korova. Kalendar je

kaskao za vremenom. Da govorim, da pišem – nisam mogao. Bilo mi je suđeno da čistim zarđalo posuđe, da podižem i spuštam rampu.(Zaboravio sam na žene, muziku i filmove.)

Nisam trčao. Znao sam da, sklupčan, spavašpod smokvama. Da si zamka namenjena meni,jama u pamćenju prekrivena snom. Za jednu

noć sve se dogodilo: niz reku je doplovila prazna kolevka, svetlost je potrošila sebei nije ostao ni zid pred kojim bih plakao.

35

UTVARE

36

UTVARE

Na odsečan znak prestaje promukla pesma:poslednji ton zvecka u buketu kristala.Tišina je puna svečanog strujanja. Utvare sustvarnije od ljudi, od njihovih reči:

ljubavi nema, postoji samo zamena za ljubav.Čega se sećam? Svoje sebičnosti. Tvoje silueteiščezle u plamenu novogodišnje sveće.Groznice u kojoj sam slušao stihove iz ove knjige.

Anđeo je šaputao. Sa raštimanog klavira oglasio serondo. Sve je, priznajem, ponavljanje: olovno doba, čudovište iz Loh Nesa, hici u potiljak, šahovske

enigme u novinama, prozori bez zavesa, ledene očibez kapaka. Neće biti suza, jecaja, grča: ko zaspi,usniće stepenište. Meni ostaju reči, reči, reči.

37