Садржај

1.1 Увод ............................................................................................ 1 1.2 Опште црквене прилике пре оснивања богословије .............. 2

2.1 Црквена просвета кроз историју ................................................. 5

2.2 Црквена просвета у Босни и Херцеговини пре оснивања Сарајевске богословије ...................................................................... 6

2.3 Бањалучка богословија ................................................................ 7

3.1 Оснивање Сарајевске богословије ............................................ 10

3.2 Богословија у Рељеву ................................................................. 18

3.3 Живот и рад у Рељевској богословији ...................................... 21

4.1 Први светски рат ....................................................................... 30

4.2 Период између два рата .............................................................. 31

4.3 Живот и рад у Сарајевској богословији .................................... 34

4.4 После Другог светског рата ....................................................... 36

5 Закључак ......................................................................................... 37

Извори и литература ........................................................................ 38

Православни Богословски Факултет

Београд .

ЗАВРШНИ РАД

– из предмета Историја СПЦ –

тема:

Сарајевско – рељевска Богословија од 1882. до 1941. године

Ментор: др Предраг Пузовић, редовни професор

Студент: Владица Новковић, број индекса 05/089

Београд, децембар 2012.

1

1.1. Увод

Босна и Херцеговина су још и пре насељавања Словена биле на

граници истока и запада. У вековима великих превирања са

нестајањем великих и настајањем још већих царстава Босна и

Херцеговина биле су на позорници пресудних историјских догађања.

Сам положај ове земље условио је да велика царства имају претензије

према њој. У зависности од тога ко је земљом владао, неки народи су

фаворизовани, а други запостављани, или се чак њихов развој – а

често и опстанак – стављао под знак питања.

Српски народ доба своје националне несреће поистовећује са

отоманском владавином, па се традиционално за почетак великог

страдања српског народа сматра година Косовског боја, 1389. Тај

период укупно гледајући није био најповољнији за Босну и

Херцеговину и њене становнике. Са падом у турско ропство живот

хришћана постао је веома тежак, а земља се слабо развијала. Према

речима Владимира Ћоровића, Босна све до XIX века није имала

утврђене границе1.

Босна је после дужег одолевања у турске руке пала у другој

половини XV века, 1463. године. До тада она је била између

хришћанских земаља оданих римском папи на западу и надирућих

турских снага на истоку, а пад Босне изазвала је у Риму већу жалост и

страх, него својевремено пад Цариграда. Остало је забележено да је

папа са сузама у очима говорио кардиналима о паду Босне, због кога

дрхте сви суседи ове државе2.

1 ЋОРОВИЋ В., Хисторија Босне, књ. I, Београд, 1940, с. 1. 2 Исто, с. 560.

2

1.2. Опште црквене прилике пре оснивања богословије

Јасно је да је тешку судбину свог народа делила и православна

Црква, која је у Босни, руку на срце, и раније била под веома

неповољним утицајима из Рима и Мађарске. Како је црква у Босни

канонски припадала српској Пећкој патријаршији, то су и у њој

владали исти они услови, као и у другим крајевима српске цркве под

турском влашћу. Прота Светислав Давидовић овако каже о том

времену: „Овај период историје српско-православне цркве у Босни и

Херцеговини (...) најжалосније је доба за српски народ тих крајева, јер

су га, осим обијесног муслиманског фанатизма, сад мучиле и својом

самовољом и маћијанском управом и грчке владике. Стога је опћа

карактеристика овог времена: вјерско и политичко ропство у

најширем смислу“3.

У Босни и Херцеговини биле су у то доба три епархије: Дабро-

босанска, Херцеговачко-захумска и Зворничка-тузланска

митрополија. Епископи су редом, осим неколицине викарних

епископа, били Грци – фанариоти, који најчешће нису знали добро,

или чак и уопште, ни српски ни црквенословенски језик, па су

уводили грчки. Прота Светислав Давидовић наводи: „Стога се је од

митрополита Данила у сарајевској цркви, од 1850. г., на десној

пјевници увијек пјевало грчки, а на лијевој црквено-словенски“4.

Стање у народу је било такво, да се епископима – који су више

бринули за своје личне (материјалне) интересе, него за поверену им

3 ДАВИДОВИЋ С., Српска православна Црква у Босни и Херцеговини од 960. до 1930. године, IntRes: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sdavidovic-spc_bih_l.html, приступљено на дан 1. 5. 2012. г. 4 Исто.

3

паству – није веровал о, али је отпор било које врсте од стране нижег

свештенства и народа према епископима био онемогућен прописима

које су доносиле турске власти, које су потпуно фаворизовале

фанариоте.

Слично сведочанство преноси и др Петар Маркичевић, који

цитира: „Грчке владике ишле су хотимично за тим , да би од неуког и

празновјерног народа што више користи могли извлачити и што

лакше и што дуже над њим владати“5.

Нису се водиле парохијске књиге нигде све до 1850. године.

Ниже – народно свештенство било је у изузетно тешком материјалном

стању, па су се свештеници у градовима издржавали од занатства, а у

селима од пољопривреде, а били су притом страшно прогањани и

злостављани од Турака, управо јер су у простом народу уживали

велико поштовање.

Због таквог стања почела је да гасне и духовност у народу, па су

богослужења била све ређе посећивана: „Због опће несигурности и

мало цркава народ се је био одвикнуо од богослужења“6. Због

опасности да парохијани одлазе код хоџа по записе, народни

свештеници су – што је диван пример довитљивости и љубави према

своме стаду – правили сопствене записе, који су обично садржали

препис неких делова молитава за болесне.

С друге стране, нешто оптимистичније сагледавање ситуације

доноси др Петар Маркичевић и сведочи да: „Поједине црквене 5 МАРКИЧЕВИЋ П., О педесетогодишњици Сарајевске Богословије; Братство 5-6, Сарајево, 1933., с. 79. 6 ДАВИДОВИЋ С., Нав. дело, IntRes: : http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sdavidovic-spc_bih_l.html, приступљено на дан 1. 5. 2012. г.

4

општине, јаче и богатије, осигуравају себи право да саме, у споразуму

са епископом, бирају свештенике. Тако сарајевска црквена општина

осигурава себи то право уставним потврдама, па су Сарајлије исто

тако и скидање свештеника осигурали од митрополитске самовоље.

(...) Кушао је додуше по неки Грк владика да окрњи автономна права,

али је ударао на отпор код народа“7.

1.3. Прилике у погледу просвете

Услед свега тога „просвета није могла напредовати у таким

хаотичним приликама, али се поче јаче осјећати од половине XIX

стољећа“8. Српска основна школа у Сарајеву свој план имала је тек од

1850. године. 1854. године школа у Јасеници отворена је у кући

свештеника Давида Нединовића. Било је школа у Бања Луци, Старом

Мајдану, Чајничу, Бихаћу, Мостару, Прњавору и касније и у другим

већим градовима. Јасно да тај број ни из далека није могао

задовољити потребе српског народа у Босни и Херцеговини, али су и

те школе радиле са великим тешкоћама и сметњама, како пре, тако и

после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Занимљиво је да

је у српској просвети опасност видео исто онолико колико и Турци и

Бењамин Калај, који је, као стручњак за историју Словена, у великој

мери утицао на политику Аустро-Угарске на простору Босне и

Херцеговине. Он ће касније бити министар финансија у Земаљској

влади Босне и Херцеговине.

7 МАРКИЧЕВИЋ П., Нав. дело, с. 79. 8 ДАВИДОВИЋ С., Нав. дело, IntRes: : http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sdavidovic-spc_bih_l.html, приступљено на дан 1. 5. 2012. г.

5

Прилози у виду новца и књига, као и осталих потрепштина су

школама, као и црквама и манастирима, стизали на првом месту од

народа, али и из Србије и Русије, премда је у том погледу аустро-

угарска власт била оштрија од отоманске, па се на везе првенствено са

Србијом није гледало благонаклоно.

2.1. Црквена просвета кроз историју

Пад Пећке патријаршије и губитак самосталности српске цркве

нарочито негативно се одразио на црквену просвету. У време Српске

патријаршије бригу о образовању свештенства водили су архијереји,

који су управљали манастирским школама, међутим са доласком

епископâ Гркâ, свештенство је било препуштено само себи што се

образовања тиче. „За тих и такових фанариота пала је српска

просвјета у Турској Царевини на најниже гране“9. Симонија цвета и за

парохијске свештенике Грци епископи постављају и „људе без

потребне спреме, само ако плате добру цијену – откупнину (...) а

рукополагали су и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће“10.

Премда се у то време од кандидата за свештеничку службу и није

могла очекивати нека велика спрема. Манастири су и даље били

једине оазе знања и писмености – премда су ту будући пастири учили

читање и чинодејствовање, и врло мало писање. Међутим, како су

најчешће синови од својих очева наслеђивали свештеничку службу и

парохију, и од њих, или неког другог старијег свештеника стицали

неопходно знање. О томе неколико сведочанстава, наводећи поименце 9 ГРУЈИЋ Р.М., Православна српска црква, Београд, 1920, с. 108., цитирано према: МАРКИЧЕВИЋ П., Нав. дело, с. 79. 10 МАРКИЧЕВИЋ П., Нав. дело, с. 79.

6

поједине свештенике и како су стицали знање доноси др Петар

Маркичевић, па помиње проту Стевана Баковића (1797 – 1893), који

се седам година учио у манастиру, затим проту Герасима Лалића

(1815 – 1891), познатијег као поп Ђерко, који је још на ћурчијском

занату почео да се занима за веру и Цркву, па га је црквена општина

изабрала за свештеника, као осведоченог богомољца11, а наводи и

друге.

Међутим, и поред свега тога, и поред тако неповољне ситуације

у погледу образовања, свештеници су веома предано служили народу

из кога су потекли.

2.2. Црквена просвета у Босни и Херцеговини пре оснивања

Сарајевске богословије

Остало је забележено да су младићи из Босне и Херцеговине

често одлазили и у богословске школе у другим крајевима, нарочито у

Београд, где су веома срдачно примани, па су чак имали храну, одело

и стан бесплатно12.

Прота Светислав Давидовић сведочи да је прву манастирску

школу за свештенике отворио при манастиру Тавни архимандрит

Нићифор Дучић 1857. године, уз помоћ из Србије и Русије и веома

значајну помоћ од дубровачког проте Ђорђа Николајевића. Јеромонах

Прокопије Чокорило отворио је такву школу 1858. године у манастиру

Житомислић, заједно са архимандритом Јоаникијем Памучином и

11 МАРКИЧЕВИЋ П., Нав. дело, с. 80. 12 МАРКИЧЕВИЋ П., О педесетогодишњици Сарајевске Богословије; у: Братство 7-8, Сарајево, 1933., с. 109.

7

поменутим Никифором Дучићем, који је са Серафимом Перовићем

био и управитељ те школе. У том случају веома је значајна била

помоћ црквене општине мостарске. Школовање је у тој школи трајало

две године.

Треба рећи да је архимандрит Нићифор Дучић био једна од

веома значајних личности за културу српског народа у том периоду.

Он је био значајан просветни, књижевни, национални и црквени

радник. Посебно је значајан његов допринос у историји Српске

Православне Цркве, јер је написао до тада најпрегледнију и

најсистематичнију историју наше цркве, пошто је био, како то наводи

Ђоко Слијепчевић: „боље школован и са више урођеног смисла за

историјска истраживања“13 од претходника. То подразумева да је имао

један одмерен критички поглед на изворе које је користио.

2.3. Бањалучка богословија

Ипак, прва озбиљнија богословска образовна институција била

је Бањалучка богословија, основана 1866. године. Иницијатива за

оснивање ове школе дошла је из Србије, а највећу заслугу имао је

митрополит Михаило. Посредничку улогу имао је богослов Васа

Пелагић, који се због свог националног рада морао склонити у Србију

после трогодишњег учитељевања у Брчком. Он је српској влади

написао предлог за оснивање богословија у Призрену, Бањалуци и

Мостару. Услов који су поставили Илија Гарашанин, као представник

Владе, и митрополит Михаило био је да се сам Пелагић лично

13 СЛИЈЕПЧЕВИЋ Ђ., Историја Српске православне цркве, прва књига, Београд, 1991, с. 8.

8

ангажује око оснивања школа. Пелагић, изгледа, нерадо креће, јер је

мислио да најпре послове заврши у Призрену, али ипак одлази у

Босну14.

Сарајевски митрополит Грк Игњатије није био одушевљен овом

идејом, и избегавао је да се сусретне како са Пелагићем, тако и са

представницима бањалучке црквене општине. Попустио је тек кад су

му Бањалучани припретили да ће га у Цариграду тужити због

симоније. Прихватио је идеју, дао свој благослов и чак приложио 1000

ћесарских дуката у оснивачки фонд, а издржавање школе је регулисао

кроз додатак од 1 до 2 гроша, који је плаћала свака кућа уз владичину

мирију15, што је ипак све било недовољно да би школа могла заиста да

опстане.

Колико год да се полагало пажње на програм и науку коју

ученици треба да у богословији усвоје, друге околности нису ишле на

руку ни школским властима, али ни ученицима. К. Ковачевић16

забележио је да је поред тога што је одећа коју су ученици у

богослвији добијали била од мање квалитетног материјала – цајга,

највећи проблем у богословији била је – храна. Храна је била слаба у

тој мери да не само што су ученици који су били повољнијег

материјалног стања одлазили у ашчинице, где су морали да се

дохрањују, већ су ученици понекада покретали и штрајкове у којима

су изражавали своје незадовољство лошом исхраном. Један такав

догађај преноси К. Ковачевић овако: „У почетку као и при свршетку

свакога јела, читали су ђаци по реду обичну молитву, која иде у таком 14 МАРКИЧЕВИЋ П., О педесетогодишњици Сарајевске Богословије, у: Братство 10 – 11, Сарајево, 1933., с. 155. 15 Исто, с. 156. 16 КОВАЧЕВИЋ К., Српска Бањалучка богословија, у: Босанска вила, бр. 9 за 1909. г., Сарајево, с. 139.

9

случају. Због тако мршаве хране дешавало се чешће пута и шаљивих

ствари. Један пут, кад је дошао ред на једног ђака да чита молитву

послије вечере, која је била врло неугодна, он отпоче читати овако:

'Не јадјат у бози и не наситјатсја...' Ђаци прснуше у смијех, али овога

послије неко пријави управитељу, и он позове ђака на одговорност.“17

Иако је у својим мемоарима Васа Пелагић сујетно прецењивао

своју улогу у оснивању ове школе, треба рећи да је прве две године

она под његовом управом радила такорећи без плана и програма и све

је било привремено уређено. Тек две године касније је донет статут за

босанско-бањалучку богословску школу, који је био кратак и непотпун.

Тај статут је потврдио Игњатијев наследник, митрополит Дионисије

приликом своје прве канонске посете Бања Луци 20. октобра 1868.

После сукоба плаховитог и необузданог Пелагића са властима, када је

најпре спроведен стражарно у Сарајево, па се спасао бекством у

Русију, богословија бива под све већим притиском власти. Пред

турским властима Богословију је нарочито нападао аустријски конзул

Драгановић, који је паши говорио како ђаци Бањалучке богословије

нису ђаци, него будући ратници, јер се и фискултура налази у

програму ове школе. Устанак у Босанској крајини 1875. године био је

и крај за Бањалучку богословију, јер су је турске власти затвориле

одмах по избијању устанка.

17 КОВАЧЕВИЋ К., Нав. дело, с. 139.

10

3.1. Оснивање Сарајевске богословије

Можда најстарији документ који се доводи у везу са оснивањем

сарајевске богословије је препис турског документа у коме се помиње

православна сарајевска школа. У преводу тај документ гласи:

Ово је пријепис једнога поднеска

покојнога Хусревбега, који се налази у старим

судским протоколима. Година 946.

Пава кћи попа Раке продала је за 200

акчи Ратку сину Раденкову комад земљишта,

дуг 20, а широк 14 аршина и налази се између

Ратка сина Раденкова, ћурчије Радосава сина

Рајичина, приватнога пута и споменуте Паве,

те је завјештано (увакуфљено) да ту бесплатно

станују попови и да уче јеванђеље хришћанска

мушка дјеца18.

Према мишљењу ранијих истраживача земљиште о коме овај

документ говори налазио се у близини Старе цркве сарајевске, а ова

школа може се сматрати претходницом сарајевске богословије.

Документ нам такође даје и известан увид у расположење Турака

према једној православној образовној установи. Ипак, како су

деценије и векови пролазили Турци су били све мање толерантни

према хришћанима, посебно према православнима. Тако, аустро-

18 СКАРИЋ В., Најстарија вијест о православној школи у Сарајеву, у: Братство 6, Сарајево, 1925., с. 134.

11

угарска окупација Босне и Херцеговине није у овој земљи затекла ни

једну православну богословију. Једино је у Сарајеву постојала српска

реална гимназија, коју је основала Српска православна црквено-

школска општина у Сарајеву. Иако је у питању била нижа гимназија,

била је то једина средња школа са модерним европским уређењем19.

Како је потреба за уређеном богословијом била више него очигледна,

није се мислило о обнови рада Бањалучке богословије, јер се Сарајево

наметнуло као главни град Босне и Херцеговине. Ту су, наиме, биле

смештене све врховне војне и грађанске власти, а од раније је ту било

и седиште митрополије Дабро-босанске, која је у то доба обухватала и

потоњу Бањалучку епархију.

Највише се за оснивање богословије у Сарајеву залагао

архимандрит Сава Косановић, касније митрополит дабро-босански.

Овај значајни национални и просветни радник је као стипендиста

српске општине сарајевске завршио београдску богословију са

одличним успехом, а после тога учитељевао у Сарајеву, где је стекао

неподељено и дубоко поштовање свога народа.

Косановић, тако, у споразуму са црквеном општином и

угледним Сарајлијама подноси Земаљској влади у Сарајеву Кратки

нацрт о оснивању богословије. Тај текст ћемо овде пренети и он

изгледа овако:

19 МАРКИЧЕВИЋ П., Први покушаји за оснивање сарајевске богословије, у: Нови источник 1, Сарајево, 1934., с. 8.

12

Кратки нацрт

I За претходна звања нових ученика, који би се

спремали за свештени чин

Почем православни народ босански неможе за сада

имати систематично изображених свештеника,

то се мора пронаћи начин да се у течају 4 године

пруже најнужднија знања онима, који желе

ступити у свештеничко звање. И као што у свој

Босни и Херцеговини нема нигди Семинаријума, то

би нуждно било такови одма основати, и то у

Сарајеву. Ако би тај Семинаријум служио за обје

провинције (Босну и Херцеговину), нуждна су за

исти 5-6 професора. Пoдигну ли се три

Семинаријума: у Сарајеву, Мостару и Тузли, то би

за сваку била нуждна најмање по 3 професора.

Корпорације Семинаријума могле би привремено

служити и за Конзисторијуме.

За први пут могли би се примати у Завод

духовни, они ученици, који су с успјехом свршили 4

нормалне класе. Ово би правило важило с а м о за

оне ученике, који први уђу у основани завод.

Друге пак године, нови долазећи у завод, поред 4

нормалне, морали би свршити и 1 разред

Гимназијски или Реалке; треће године долазећи – 2

разреда и т.д. те би прије десетину година већ

улазили у Семинаријум подпуно спремни.

13

С малим изузетком данас су све парохије по

Босни подпуњене свештенством; па кад ви се још

учинио правилан распоред парохија, постојећи број

свештеника довољан би био за коју годину. Гдје би

се пак показала особита нужда, ту би Дирекција

Семинаријума могла учинити неки изузетак са

оним одраслима поповским синовима, који знаду

правилно читати и писати, и који су при службама

родитеља (попова) упућени практично на

најпотребнија знања из духовних наука. Међутим

догађа се да понеки босанац сврши науке на

страни. Исто тако постојећи неки учитељи

приправни су за чин свештени, као што се ових

дана пријавише троица.

По моме мишљењу свакако би боље било, да

један свештеник привремено опслужује и двије

мање парохије, него по ново умножавати број

глупака и неприправних за свети чин.

II Средства материјална.

1. Сваки имућни свештеник, који жели да га син

насљеди у парохији, морао би – поред књига и

прописаног одјела – плаћати још и за храну свог

сина у Семинаријуму. (Овај је начин постојао у

Србији прије, а можда и сада постоји). И почем не

би доцније свештеник ништа плаћао за посвећење

сина, за парохију. Декрете и друге симоничке

14

глобачине као до сад, то би они радо пристали на

така плаћања.

2. Православни босански народ доста је

религиозан те кад би видио изображене Епископе,

добро уређене Семинарије и Конзисторије, радо би

на таке цјели давао помоћ, која би се имала

правилно разрезати на цијели правослани народ и

уз државни порез сабирала. Пример нам је зато

само један извор од Митрополитових прихода по 5

гроша и 2 паре са сваке православне куће, што

излази сума на 125.000 гроша.

3. Новац за покриће остатка могла би висока

Влада из земаљски прохода одредити, и ја мислим,

да та сума не би била голема.

III Најпотребнији духовни предмети (науке)

За прве питомце семинаријума требају ове

студије: Црквена историја оба Завјета,

старословенска граматика, Свето Писмо,

Литургика, Моралка, Пастирска, Догматика или

Катихизис, Наука о правилном свршавању св. тајна

обреда црквени, Пјеније црквено.

Поред ових духовних предмета – ако би се то

могло успјети – требали би и ови: Српска

15

граматика са писменим саставцима, рачун, нешто

из природнице и т. д20.

Босанска влада већ је, наравно, имала свој сопствени план о

управи у окупираним земљама. Поштујући своје интересе и сопствене

принципе владавине, Земаљска влада привидно се сагласила са овим

предлогом. Нова државна управа хтела је, наиме, да што пре задобије

наклоност српског народа, а вероватно је било и утицаја са стране (из

Србије и можда Русије), који су имали аргумент у виду постојања

православне богословије (бањалучке) под отоманском, исламском

влашћу, а истовремено непостојања такве установе под хришћанском

државном управом. С друге стране, повољније је било да српски

народ добија свештенике образоване у самој Босни, него да одлазе на

школовање у Србију или у Призрен.

На основу Косановићевог Нацрта државни секретар др

Милутин Кукуљевић донео је Привремену основу об устроју

богословског училишта за православно свећенство Босне и

Херцеговине у Сарајеву. Ту су начелно поновљени Косановићеви

ставови, у нешто проширеном виду, а највећи акценат стављен је на

издржавање богословске школе.

На тај документ своје примедбе доставили су крајем 1879.

године архимандрит Сава Косановић и четири члана црквене

општине: Георгије Рајковић, Ристо Бесаровић, Ђорђо Дамјановић и

Ристо Васиљевић. Занимљиво је да је да су примедбе писане

ћирилицом, док је пропратни акт писан латиницом21. У том документу

20 Исто, с. 10 - 11 21 Исто, с. 20.

16

износе се примедбе на наставни програм, па се предлаже да осим

црквенословенског ђаци у овој школи изучавају и српски језик са

српско-хрватском књижевношћу, као и немачки – као државни језик.

Осим тога, треба увести реторику, логику, антропологију и

психологију, које би се, као и догматика, предавале на српском језику.

И остале примедбе односиле су се на највише на наставни програм,

али и на управу школе. Осим тога одређено је место нове школе, до

изградње зграде Богословије, као и начин одевања ученика. Већина

примедби оцењена је позитивно од стране грађанске власти.

Суштина примедби које је Косановић упутио тицала се

народног карактера школе и њене што веће аутонoмије, да се не

понове случајеви попут богословије у Шибенику, којој су наметнути

унијатски наставници. Иначе, од римокатоличке пропаганде стрепили

су и каснији митрополити. Зато се у примедбама посебно истиче како

је веома значајно да будући професори будуће богословије високе

школе завршавају у неподељено православној средини, тј. у Русији.

Архимандрит Сава Косановић изабран је и посвећен за

митрополита Дабро-босанског 1881. године, па и са тог места не

престаје да се залаже за оснивање богословије. Са молбом за помоћ

обратио се и цару Фрањи Јосифу лично, приликом једног боравка у

Бечу, када му је цар обећао помоћ у уређењу теолошке школе. У

приватном писму др Милутину Кукуљевићу митрополит Сава говори

како он лично осећа да треба да оправда поверење народно. Наставља

и са приватним и са званичним контактима, и преко Земаљске владе и

мимо ње, у Бечу. Један од његових захтева је да му у испомоћ дође

17

архимандрит Никодим Милаш, који би му био од велике користи за

уређење рада богословије.

Тако је 1882. године министар финансија, Бењамин Калај,

обавестио митрополита Саву да је влада донела дозволу о оснивању

богословије, те да ће Влада финансирати изградњу школске зграде,

али под условом да црквена општина обезбеди земљиште. Ипак, баш

на то није била спремна црквено-школска општина, гајећи подозрење

према школи коју би финансирала Земаљска влада, чак и поред свег

ентузијазма митрополита Саве и његовог доказаног националног духа.

Тако, општина митрополиту препоручује неки комад земље у

Илијашу, који митрополит није прихватио, као непогодан. Одлучено

је да се, док се не пронађе згодно земљиште, богословија привремено

смести у једну од школских зграда. Увидевши опасност да недостатак

плаца Влада може искористити за опструкцију и одуговлачење

оснивања богословије, митрополит сâм даје своју земљу и каже да је

одлучио да „бесплатно и драговољно уступим Преузвишеној Влади и

моме миломе народу, један дијел мога сопственог земљишта покрај

ријеке Босне у селу Рељеву. За накнаду овога земљишта ја не тражим

никакве новчане награде осим једне успомене и два метра простора у

цркви да ме, кад буде Божја воља, тамо положе ради вјечног мирног

почивања“22.

Том митрополитовом одлуком је испуњен захтев Владе и

царским указом 19. септембра 1882. године одобрено је да се оснује

богословија у Рељеву, која би подмиривала потребе за клирицима

епархија Сарајевске, Зворничке и Мостарске. Из сваке епархије би се 22 ПУЗОВИЋ П., Српска православна епархија Дабро-Босанска – шематизам, Фоча, 2004, с. 197.

18

примала по тројица ученика, и то по таквој процедури, да надлежни

епископи Влади предложе имена будућих ученика, а да Влада буде та

која ће донети одлуку о њиховом примању. Митрополит Сава

Косановић знао је да уредба о богословији није коначни законски

оквир, и није даље хтео да се одуговлачи са отварањем школе, па није

уложена никаква примедба на ставове Земаљске владе.

Тако је 30. септембра 1882. године у Ћемалуша улици у

Сарајеву отпочела са радом школа, која ће се развити у прву високу

школу у Босни. Управитељ је био архимандрит Ђорђе Николајевић,

који је Влада одредила уместо Никодима Милаша. Школовање је

трајало четири године, а наставници су били: управитељ Николајевић,

Ђорђе Магарашевић, Стево Прокопић, Иван Поповић, Симо

Чајкановић и Петар Ђенић. Први ђаци ове богословије били су:

Никола Адамовић из Травника, Ђорђе Бјелановић из Сарајева, Станко

Врањешевић и Босанске Крупе, Марко Гргуревић из Ратишеваца,

Душан Даниловић из Требиња, Тодор Ђокић из Брчког, Стево

Ковачевић из Бихаћа, Танасије Павловић из Обудовца и Владимир

Пејовић из Бијелог Поља – укупно њих деветорица. Школа се

званично звала Источно православно свештеничко сјемениште.23

3.2. Богословија у Рељеву

Камен темељац за зграду Богословије у Рељеву освећен је 19.

маја 1883. године, а следећег месеца је влада издала Статут за

источно-православно свештеничко сјемениште у Сарајеву, чиме се

23 ПУЗОВИЋ П., Шематизам, с. 198.

19

прописује да школовање траје осам година, а поред богословских

планом и програмом школе били су и световни предмети, док је за

крај године превиђено полагање испита. Зграда, односно зграде

богословије у Рељеву (сама школска зграда, као и кућа за стан

наставника) завршене су 1884. године, а за те послове је потрошено

60.000 форинти. Ученици су у нове просторије прешли коначно 15.

маја 1884. године, а тог дана извршено је и освећење камена темељца

капеле светог Николе, који је својим средствима саградио барон

Феодор Николић.

Међутим, земљиште на ком се зграда налазила било је исувише

близу реке Босне – тек неких двадесетак метара удаљено од корита –

па је тло било веома влажно. Последица тога биле су веома честе

болести. Непoвољна околност такође је била и жеља државе да

чвршће контролише рад богословије.

Као највећи проблем показали су се уџбеници: док је

митрополит Сава желео да се у настави користе уџбеници из

Београда, власти су желеле да се користе исти уџбеници, као и у

другим православним богословијама у држави. Контрола је била

веома јака.

Може се рећи да је управо због свог националног рада

митрополит Сава сметао туђинским властима, па је морао да се

повуче са архијерејске катедре, чиме је престао и да се стара о

Богословији. Није му чак дозвољено ни да се задржи у Босни, већ је

одређено да борави у Бечу. Међутим, митрополит Сава Косановић

сећао се богословије и њених ђака и интересовао се за рад ове школе

све до краја свога земног живота.

20

Власти нису имале поверења ни у богослове ни у њихове

професоре и рад школе је био под будним оком државних органа.

Уосталом, ова школа заиста је и била један од извора српске

националне свести и националног рада у народу. Ученици сарајевске

богословије били су познати по свом изражавању неслагања са

окупацијом Босне и Херцеговине, као и пружањем подршке

националним радницима, попут писца Петра Кочића и других.

Због свега тога подозрива Земаљска влада не само да је

ограничавала рад Богословије, већ је чинила све да спречи јавна

иступања њених ученика. На пример, 1910. године, приликом посете

цара Фрање Сарајеву, ученицима је било забрањено да напуштају

двориште Богословије.

Јуна месеца 1892. године на иницијативу митрополита Ђорђа

Николајевића, који је наследио митрополита Саву, рад богословије је

унеколико преуређен. Име је промењено и од тада гласило Источно-

православно богословско училиште. Основно у реформи било је то да

су кандидати за пријем у богословију морали имати положену велику

матуру, а само изузетно – уколико не би било довољно кандидата –

могли су се примати и младићи који су без матуре. То практично

значи да је богословија постала висока школа, у рангу факултета, те

да је то прва високошколска установа у историји Босне. Наставни

план из 1892. године предвиђа 16 наставних предмета са 66 часова

недељно, а настава траје четири године.

Нова реформа наставног плана извршена је 1909. године, када је

предвиђено да недељни фонд часова износи 94 часа, а број предмета је

са 16 повећан на 26. Настава се одржавала у преподневним сатима, а

21

поподне су извођене вежбе из црквеног појања и литургике, или

практичне вежбе попут оних из пољопривредних послова. Наставни

кадар био је веома квалитетан: школске 1904/05. године, на пример, у

Богословији су предавала три доктора теологије – др Томо Поповић,

др Симо Поповић и др Васо Зрнић – као и један доктор правних наука,

др Никола Круљ, потоњи митрополит Нектарије24.

3.3. Живот у Рељевској богословији

Иако је Рељевска богословија била предвиђена да траје осам

разреда, због велике потребе за како – тако образованим

свештенством, као што смо видели, најпре је радила као

четвророразредна школа. У та четири разреда учили су се следећи

предмети:

Црквенословенски језик с науком о црквеним књигама,

Катихизис,

Библијска историја,

Потанко разјашњивање из новога библијскога канона,

Главне тачке морала,

Казивање омилија светих отаца,

Повијест екуменских и топијских синода,

Српски језик (граматика, синтакса и стилистика)

Земљопис,

Повијест,

Рачунство и геометраија,

24 П. ПУЗОВИЋ, Шематизам, с. 200.

22

Природне науке,

Економија,

Главни основи из педагогије и методике.

Укупно је, дакле, било 14 предмета. Шта више, световни

предмети су се учили у оном обиму, као и у грађанским или вишим

народним школама25. После преуређења и статута из 1893. године

богословија има четири разреда, у којима се слушају следећи

предмети:

Црквенословенски језик,

Грчки језик,

Литургика и тумачење литургичких књига,

Морална теологија,

Црквена повијест и патрологија,

Црквено право,

Фундаментална богословија (апологетика),

Тумачење светог писма,

Догматика,

Пасторална богословија,

Омилитика,

Катехетика,

Педагогодија и методика,

Увод у Свето писмо старог и новог завјета (исагогика),

Штилистика (црквени и пословни штил)

Господарство,

Црквено пјеније и типик,

25 ДЛУСТУШ Љубоје, Школске прилике у Босни и Херцеговини од окупације до данас, у: Школски вјесник, IX, Сарајево, 1894., с. 532.

23

Хигијена (и то дијететика, тј. приватна и јавна нега здравља)

Укупно 18 предмета. Овакав план и програм био је на снази све до

поновне реформе 1909. године26.

За илустрацију живота и рада у овој богословији послужиће нам

извештаји, који су нам били доступни.

Извештај српско-православног богословског сјеменишта за

Босну и Херцеговину у Рељеву код Сарајева за школску годину

1890/91., који је уредио протопрезвитер Петар Петрановић, иначе и

ректор богословије, доноси да је непосредни надзорник рада ове

школе био митрополит Ђорђе Николајевић27. Од стране 48. Приказан

је табеларно списак наставника са предметима које су предавали, у

коме разреду и од које године. Тако сазнајемо да је ректор Петрановић

у школи од 1883. године, да је у првом разреду предавао Увод у свето

Писмо три часа недељно, а у четвртом разреду четири часа седмично

предмет Пастирско богословље са катихетиком. Протопрезвитер Томо

Алагић предавао је црквено појање 5 часова седмично свим

ученицима (и за то био посебно награђен), а иначе је поред тога што је

био разредни старешина првог разреда, предавао историју

хришћанске цркве, омилитику, каноничко право, црквенословенски

језик и српски језик са старосрпском књижевношћу и стилистиком.

Протопрезвитер Филип Милошевић предавао је ученицима другог и

трећег разреда предмете тумачење светог Писма и догматичко

богословље, ученицима четвртог разреда држао је часове моралног

богословља, литургику је предавао првацима, док је ученицима првог

26 ПАПИЋ М., Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске окупације (1878 – 1918), Сарајево, 1972., с. 151. 27 ПЕТРАНОВИЋ П., Извјештај српско – православног богословског сјеменишта у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1891.

24

и другог разреда предавао српски језик; уз све своје обавезе био је и

разредни старешина четвртог разреда. Лаик Радослав Калембер био је

разредни старешина другог разреда; првом, другом и трећем разреду

предавао је зе школске године математику, физику и хемију другом

разреду, само трећем разреду предавао је још два предмета и то

логику и психологију и антропологију и педагогику, а четвртом је

предавао методику; осим тога овај професор је био и чувар

антрополошко – физикалног кабинета. Лаик Владимир Ђорђевић

првом разреду предавао је немачки језик и природопис – у који су

спадале зоологија, ботаника и минеарологија, док је трећем и

четвртом разреду предавао пољопривреду; поред тога био је главни

економ и чувар природописног кабинета. Лаик Ђуро Бугарски

предавао је свим разредима предавао повијест свијета, ученицима

првог, другог и трећег разреда предавао је земљопис, а ученицима

другог, трећег и четвртог разреда је предавао немачки језик, а српски

језик је предавао само ученицима трећег разреда. У току те 1890/91.

школске године уписано је, сазнајемо из извештаја, у сва четири

разреда 56 ученика. Од тога у први разред 8 ученика, у други разред

15, ученика трећег разреда било је 11, а четврти су уписала њих 22.

Један ученик четвртог разреда је преминуо, а један је из другог

разреда искључен, па је на крају школске године у школи било 54

ученика и сви су успешно положили разреде28.

У чланку Кратки извештај српско-православнога богословскога

училишта у Рељеву школске године 1898/99. у Источнику29, каже се да

су ученици школе у којој је професор и привремени управитељ био 28 ПЕТРАНОВИЋ П., Извјештај српско-православног богословског сјеменишта, Сарајево, 1891., с 88. 29 ИСТОЧНИК бр. 19, год XIII, 1899., с. 300.

25

Петар Зимоњић, односно касније митрополит дабробосански и

свештеномученик, били следећи у првом разреду: Томо Анђелић,

Никола Богуновић, Сава Буквић, Славко Вујасиновић, Коста

Душанић, Душан Зеленика, Јован Јефтић, Владимир Кецман, Душан

Лапчевић, Ђорђе Маријановић, Марко Миљчевић, Владимир

Поповић, Тимотије Поповић, Петар Радуловић, Милан Стевановић и

Бошко Школник. У другом разреду били су: Јован Јовановић, Максим

Јовановић, Павле Катанић, Јован Маријановић, Петар Опалић, Мирко

Павић, Ђорђе Петровић, Симо Петровић, Светозар Поповић,

Михајило Радовић, Симо Поповић, Василије Ристић, Никола

Савановић, Сава Савић, Димитрије Терзић и Данило Шиљак. Ученици

трећег разреда били су: Душан Гаћиновић, Јован Дучић, Јован

Јовановић, Урош Јовановић, Ђорђе Кондић, Петар Лалић, Јован

Поповић, Марко Поповић, Михајло Радић, Јосиф Стакић, Ристо

Томановић и Драго Урошевић. Ученици завршног разреда били су:

Димитрије Димитријевић, Василије Кандић, Јован Кнежевић, Михајло

Недимовић и Милан Поповић.

Извештај за школску 1902/03. годину30 наводи на страни 34. да

није било у школи другог разреда, пошто прошле године није ни један

од пријављених гимназиста, због недовољне квалификације, у први

разред примљен био. А ученици првог разреда били су: Милан

Боројевић, Милан Јовановић, Петар Мандић, Саво Поповић, Саво

Ристић и Крсто Самарџић као редовни ученици – њих укупно 6, с тим

што их је на крају године било мање, јер је Крсто Самарџић иступио

из школе због болести – а као приватиста Војислав Борић. Трећи

30 ЛАЛИЋ М., Извјештај о српско – православном богословском училишту у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1903., с. 30.

26

разред су одслушали Јован Васиљевић, Светозар Карановић, Драгутин

Којић, Никола Костић, Ђорђе Мачкић, Јаков Поповић, Душан

Суботић, Душан Тешић и Илија Тинтор – укупно 9 редовних ученика;

ванредни ученик био је Ристо Сировина. Редовни ученици четвртог

разреда били су Ристо Бакајлић, Манојло Варагић, Јован Вулешић,

Дамјан Ђурица, Коста Новаковић, Цвијетин Поповић, Марко Савић,

Михајло Савић, Јован Симић и Душан Школник, а „приватиста“ је

био Јован Зорић. У другом разреду био је само један приватиста, и то

Милан Скенџић.

Према извештају о раду богословије за школску 1904/05.

годину31 због тога што 1901/02. нико од пријављених гимназиста није

примљен у први разред, у току године за коју је извештај нема у

школи четвртог разреда, осим једног ванредног ученика – Војислава

Борића. Ученици првог разреда богословије те године били су: Ристо

Бабуновић, Ђорђе Врањешевић, Ђорђе Госпић, Ђуро Грбић, Јован

Гузина, Љубомир Дучић, Петар Ковачевић, Никола Круљ, Мирко

Микулић, Вуко Пећанац, Владимир Поповић, Јован Протић, Јован

Сломовић, Ђорђе Умићевић и Лазар Шакотић – укупно 15. У другом

разреду било је 9 ученика, и то су били: Ђуро Алагић, Петар

Карановић, Никола Кецман, Благоје Козомарић, Богдан Петровић,

Јефтан Прњатовић, Петар Рађеновић, Петар Ћосовић и Саво Шкаљак.

У трећем разреду било је тек 5 ученика: Милан Боројевић, Михајло

Јовановић, Петар Мандић, Саво Поповић и Саво Ристић. Остала је

примедба да Петар Мандић није полагао завршни испит трећег

разреда због болести, као и ученик првог разреда Мирко Микулић.

31 РАДОНИЋ И., Извјештај о српско – православном богословском училишту у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1905, с. 45.

27

Године 1906. је богословија добила новог привременог

управника. Како је дотадашњем управнику школе М. Лалићу актом

број 1568 од 6./19. децембра 1906. године дозвољен вишемесечни

допуст, то је актом број 1589 од истог датума као и претходни

поменути акт професор богословије протосинђел Иларион Радонић

постављен за привременог управника32. Ученици првог разреда били

су: Душан Бошковић, Илија Илић, Милан Илић, Василије Јовичић,

Гавро Комадановић, Цвијетин Пејановић, Љубомир Пећо и Лазар

Штековић. Редовни ученици другог разреда били су: Душан Бобар,

Милан Божић, Гавро Гаврић, Лука Давидовић, Миле Каран, Милан

Лабус Мирко Мацура, Милан Милановић, Душан Милићевић, Јован

Обрадовић, Јован Пајкановић, Милан Петковић, Душан Поповић,

Коста Станишић, Шпиро Убавић, Душан Џавић и Јован Шкаљак. У

трећем разреду били су следећи ученици: Ристо Бабуновић, Ђорђе

Врањешевић, Ђорђе Госпић, Ђурађ Грбић, Јован Гузина, Љубомир

Дучић, Петар Ковачевић, Никола Круљ, Мирко Микулић, Владимир

Поповић, Јован Протић, Јован Сломовић, Ђорђе Умићевић и Лазар

Шакотић. А ученици завршног разреда били су: Ђуро Алагић, Петар

Карановић, Никола Кецман, Благоје Козомарић, Богдан Петровић,

Јефто Прњатовић, Петар Рађеновић, Петар Ћосовић и Сава Шкаљак.

Укупно је у Богословији било 48 ученика те године.

У школској 1909/10. години стање у богословији је што се броја

ученика тиче било прилично слично33. У првом разреду било је 4

ученика: Јован Давидовић, Марко Катић – који није полагао завршни

32 РАДОНИЋ И., Извјештај о српско – православном богословском училишту у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1907., с. 12. 33 БОБЕРИЋ В., Извјештај о српско – православном богословском училишту у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1910., с. 23.

28

испит због боелсти, Милан Кујунџић и Светозар Овука. Други разред

бројао је 13 ученика и то: Јован Алексић, Илија Берић, М. Блажујевић

– који такође није полагао испит на крају разреда – Саво Божић,

Владислав Гаковић, Григорије Комљеновић, Ђорђе Лукић, Ристо

Накић, Бранко Поповић, Димитрије Текић, Драгутин Тихи, Славко

Трнинић – још један од ученика који су због болести одступили од

полагања завршног испита – и Илија Ћук. Трећи разред чинили су

ученици: Јанко Брежанић, Никола Грбић, Вукадин Зечевић, Илија

Крпић, Никола Плавшић, Михајло Ристић, Љубомир Свитлић,

Цвијетин Стевић и Јован Чулић. У четвртом – завршном – разреду

били су Душан Бошковић, Душан Бубњевић, Илија Илић, Милан

Илић, Гавро Комадановић, Цвијетин Пејановић, Љубомир Пећо и

Лазар Штековић. Био је само један ванредни ученик богословије, тзв.

приватиста – јеромонах Георгије Драгић из темишварске епархије,

који је испит положио и сведочанство му је издато 10. фебруара 1910.

године. У току целе те школске године није забележена ни једна

недовољна оцена, а довољна је забележена само једна, док је осморо

редовних ученика добило тзв. апсолутне свједоџбе.

У току школске године 1910/11. било је у Рељевској богословији

34 ученика34. Друштву ученика познатих из претходне године

придружио се први разред који су чинили Велимир Гргуревић,

Никола Карановић, Никола Лајић, Љубомир Латиновић, Милан Пејић,

Душан Ракић и Љубомир Шпирић. Два ученика нису полагали

завршни испит, и то један из другог и један из трећег разреда, док

један ученик трећег разреда није положио испит јер је добио слабу

34 ИЗВЈЕШТАЈ о српско – православном богословском училишту у Рељеву код Сарајева, Сарајево, 1911., с. 62.

29

оцену из једног предмета. Деветорица ученика добили су

сведочанства о завршеној школи. У извештају су наведени и услови за

упис првог разреда:

Који желе ступити у први разред овог

училишта имају Високој Земаљској Влади преко

надлежних им Високопреосвећених Митрополита

поднијети молбу, којој имају приложити крсни

лист, школску свједоџбу, да су успешно свршили

осам гимназуијских разреда, свједоџбу надлежног

парохијског звања о религиозно моралном владању

и похађању цркве35.

У истој објави каже се и ово:

Сви пак већ примљени питомци при

повратку за наставак штудија имају донијети од

надлежног парохијског звања званичну свједоџбу

да су се за вреијеме школског одмора чедно и

морално владали и да су на светим службама

марљиво присуствовали и помагали свећенику и

учитељу у Богослужењу, читању и појању.

На скупштинама богословског друштва „Св. Саво“ било је речи

о актуелним догађањима, а те године одржано их је 10. На другој је,

на пример, тема била стогодишњица рођења Доситеја Обрадовића, а

занимљиве су и теме предавања која су богослови на скупштинама

држали. На пример, богослов друге године Јово Давидовић одржао је

предавање на тему „Будизам и Хришћанство“, на које је богослов прве

године Никола Карановић касније дао и критику, такође изнету у виду 35 Исто, с. 68.

30

предавања. Скупштинама су присуствовали и професори, али и гости.

Певачка и тамбурашка група у оквиру овог друштва те школске

године одржала је четири концерта, а приход је отишао у добротворне

сврхе – за помоћ сиромашних црквено – школских општина36.

4.1. Први светски рат

У време Првог светског рата богословија је и поред свих

проблема наставила да ради, али се вихор рата одразио и на њен рад:

школске 1914/15. школу је завршио само један ученик – био је то

Душан Ђокић, наредне њих четворица: Велимир Гаврић, Душан

Мачкић, Душан Митровић и Јово Пејић; 1916/17. дванаесторица

(Милан Богичевић, Владимир Војводић, Јефто Вујовић, Радивоје

Јелић, Владимир Марјановић, Миливој Милетић, др Љубомир

Поповић, Милош Савић, Митар Софренић, Властимир Терзић, Стево

Тодоровић и Љубомир Шпирић), 1917/18. опет само четворица

ученика (Чедомир Боројевић, Владимир Јанковић, Михајло Крњевић и

Стојан Стјеран), док су школске 1918/19. – последње ратне године -

школу завршила њих тројица, и то су били: Доброслав Милетић,

Војислав Ђурић и Павле Кочовић.

За време рата нису штампани извештаји о раду Богословије.

Заправо, последњи извештај је покривао школску 1913/14. годину, а

први наредни је штампан за школску годину 1930/3137. Такође,

богословија је 1917. године пресељена у зграду код Саборне цркве у

36 Исто, с. 70. 37 ИЗВЈЕШТАЈ за школску 1930/31., Сарајево, 1931., с. 51 - 62.

31

Сарајеву, али будући да то здање није одговарало потребама школе,

првенствено због потребâ интерната, скупљена су извесна средства и

нађен плац за нову зграду, са изградњом те нове зграде није се почело.

4.2. Период између два рата

Када је после рата 1920. обновљена Српска патријаршија

приступило се усклађивању програмâ у свим богословијама СПЦ. Од

тада је школовање у сарајевској, као и у свим другим богословијама,

трајало пет година, а од школске 1928/29. године богословија је

постала шесторазредна. Од краја Првог светског рата до 1940. године

ректори богословије су били др Томо Поповић и Василије

Ристић,школске 1930/31. било је 14 наставника38, а школске 1939/40.

било је 16 наставника39.

Године 1931. поред ректора Томе Поповића, који је предавао

црквено право и омилитику и уједно имао стаж од преко три деценије,

у школи су предавали и Димитрије Терзић – методику верске наставе,

администрацију, педагогију, општу историју и српски, др Петар

Маркичевић предавао је Свето Писмо и грчки, Милан Мратинковић

држао је црквенословенски и црквено појање, Јефто Прњатовић

предавао је историју хришћанске цркве, историју српске цркве, грчки

и појање. Ови наставници, који су сви имали преко двадесет година

стажа, били су – са изузетком Димитрија Терзића – и свештеници.

Остали професори били су лаици. Професор Радослав Вешовић био је

на одсуству почетка новембра 1930. године. Љубомир Шпирић

38 Исто, с. 10 – 11. 39 ИЗВЈЕШТАЈ за школску годину 1939 /40., Сарајево, 1940., с. 8.

32

предавао је догматику и немачки, Василије Скворцов држао је часове

пастирке, црквенословенског, руског и француског, Владимир

Тимотејев предавао је Свето Писмо, психологију, руски и грчки,

Никола Пашутински држао је часове латинског, историје филозофије

и руског, Никола Јаковљев је био задужен за часове апологетике,

моралке, омилитике и патрологије. Стјеран Стојан држао је српски, а

Теодор Стефановић теорију музике, хорско певање и гимнастику, док

је срески лекар др Перо Ивановић предавао хигијену.

На крају школске 1939/40. године у школи су предавали следећи

наставници40: Василије Ристић био је ректор и предавао омилитику.

Др Петар Маркичевић био је на боловању у другом полугодишту.

Милан Мратинковић држао је часове појања и литургике. Борис

Селивановски држао је наставу из предмета Свето Писмо. Поред ових

професора, који су били свештеници, следећи професори били су

јеромонаси: Инокентије Анисимов, који је предавао Свето Писмо,

пастирку, омилитику и катихетику, Горазд Деклева, који је у току

године прешао код епископа горњокарловачког Саве и Доментијан

Павловић, који је предавао црквенословенски, руски, психологију и

логику. Остали професори били су лаици. Андрија Копривица

предавао је историју хришћанске цркве и историју српске цркве, Јован

Вукмановић предавао је апологетику, грчки и црквенословенски, Бајо

Пекић држао је часове моралке, философије, педагогике и

црквенословенског, Митар Папић предавао је право, литургику и

општу историју, Јосиф Фрк предавао је догматику и немачки, Никола

Пашутински био је задужен за часове грчког и латинског, Стјеран

Стојан за српски језик, лекар др Сретен Калуђерчић држао је предмет 40 Исто, с. 6 – 9.

33

под називом хигијена, инжењер Јевто Вучинић предавао је

пољопривреду и задругарство, док је Трајко Прокопијевић предавао

теорију музике и хорско појање.

Пошто су планови и програми свих богословија СПЦ у

Југославији унификовани, забележено је да је било прелазака ученика

из једне у другу богословију. У извештајима сарајевске богословије

наводи се да је овакве преласке одобравало министарство просвете41.

За издржавање ученика почетком тридесетих година у овој школи

годишње је трошено око 880 хиљада ондашњих динара, а више од

половине те суме (тачније 533 хиљаде) бивало је утрошено на храну.

Један дневни оброк за ученике стајао је 10 динара и 78 пара42.

Приметно је да школа има и већи број ученика него пре Првог

светског рата. Томе није допринела само слобода коју је СПЦ уживала

у Југославији, већ и чињеница да је Сарајевска богословија била део

образовног система Цркве на нивоу целе државе, па ову школу више

нису похађали само ученици родом из Босне и Херцеговине, него из

свих крајева уједињене земље. Тако је 1926. године школу завршило

37 ученика, наредне године њих 18, 1928. године чак 41 ученик,

идуће 1929. године 45 ученика, док је школу окончало 1930. године 53

ученика.

Свакако један од најпознатијих матураната Сарајевске

богословије био је Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле43, који је

ову школу завршио 1936. године. Међу ученицима ове школе био је и

41 ИЗВЈЕШТАЈ за школску 1931/32., Сарајево, 1932., с. 15. 42 Исто, с. 31. 43 Исто, с. 32.

34

епископ далматински, а касније жички Стефан (крштено: Стеван)

Боца44.

4.3. Живот и рад у Сарајевској богословији

За илустрацију свакодневног живота у сарајевској богословији

послужићемо се извештајем ове богословије за школску 1939/40.

годину, који нам је био доступан.

Упис ученика је обављан до половине септембра, а школска

година је почињала призивом Духа Светога, док је настава почела у

уторак, 18. септембра. 19. октобра су ученици отишли на једнодневну

екскурзију у Зеницу, а 26. истог месеца школу је посетио митрополит

Петар, који је „присуствовао предавањима појединих наставника и

пропитивању ученика, дајући при томе корисне савјете ученицима“45.

На крају првог полугодишта школа је имала 155 ученика.

На светог Саву после литургије митрополит Петар је у

богословији осветио водицу и кољиво, након чега је изведен пригодан

програм у коме су учествовали и наставници и ученици богословије.

Награђени су и ученички светосавски темати. Као и раније,

богословија је имала велики друштвени значај, како за своје

непосредно, тако и за шире окружење. 21. фебруара школу су по

повратку из Мостара, са устоличења епископа захумско-

херцеговачког Николаја, посетили митрополит Петар и епископ

нишки Јован. Остало је забележео и да су ученици 16. марта

приступили светој тајни покајања, а 17. светој тајни причешћа.

44 Исто, с 31. 45 ИЗВЈЕШТАЈ за школску годину 1939 /40., Сарајево, 1940., с. 10.

35

Професор богословског факултета у Софији, Дмитар Дјулгеров,

одржао је у богословији 20. марта предавање на тему словенства у

западној култури. На други и трећи дан Васкрса хор богословије

боравио је у Ужицу. Друго полугодиште је завршено 10. маја, док су

разредни и матурски испити одржавани у периоду од 13. маја до 7.

јуна. За писмени део матурског испита биле су одређене три теме – О

заклетви, Догматско учење о јединству цркве и Учење Спаситељево о

посту и молитви – од којих је сваки ученик бирао једну за испит.

На крају те школске године, у пролеће 1940. године, библиотека

богословије имала је 6610 књига, од тога 3642 богословске и 2968

књига са световном тематиком.

Наравно, богослужења су била срж наставе у богословији. У

Рељеву, она су се одвијала у школској капели светог Николе, а у

Сарајеву такође у школској капели, премда су ученици, када су

временске прилике то дозвољавале, ишли и у сарајевску Саборну, као

и у друге цркве. Забележено је да су ученици учествовали и на

опелима и парастосима на позиве грађанства.

Поред редовних школских обавеза, ученици су имали и бројне

секције и удружења, попут подружнице Феријалног савеза, Јадранске

страже итд. Као и раније, општа друштвена ситуација је утицала на

богословију. Главни васпитач, протојереј Борис Селивановски наводи

да су у данима када се ратни хук све више приближавао Југославији

„ратна нервоза и психоза имали су својих реперкусија и у животу

нашег богословског завода. (...) Нарочито код ученика лабавијег

карактера и слабог успјеха примјетила се потајна жеља да ову ратну

психозу искористе за што мањи рад у школи и већу слободу у погледу

36

дисциплинске одговорности“46. Сви у школи су били у једној врсти

напетог ишчекивања евентуалног почетка рата, који би омео нормалан

завршетка школске године, што је била значајна потешкоћа у

васпитно-образовном раду богословије.

У извештају се изражава нада да ће се богословија, уколико не

дође до рата, прећи у нову зграду, која је те 1940. године у градњи

стигла до крова.

4.4. После Другог светског рата

Са почетком Другог светског рата, престао је рад сарајевске

богословије. И кроз своју школу, Црква је још једном показала да

страда са својим народом: велики број свештеника, бивших ученика

сарајевске богословије је страдао од руке оних који имају обличје

побожности, али су се силе њене одрекли (2Тим 3, 5). Са завршетком

рата, нова „народна“ власт није дозволила поновни рад сарајевске

богословије, иако су верске школе других конфесија после извесног

времена наставиле рад без већих проблема. Зграда која је изграђена за

богословију је узета на закуп, да би коначно била и национализована.

Када је касније, али ипак у време Титовог комунизма, 1972. године

извршена реституција имовине исламске заједнице и римокатоличке

цркве, зграда богословије није враћена епархији дабро-босанској.

Црква се безуспешно борила само за оно што је по свим законима

њено све до избијања несрећног грађанског рата у Социјалистичкој

Федеративној Републици Југославији 1992. године.

46 Исто, с. 30.

37

5. Закључак

Сарајевска богословија је без сумње одиграла изузетну улогу,

како у историји Српске Православне Цркве, тако и у националној

историји. Поред тога што је већ и само оснивање Богословије

учврстило Цркву Христову у Босни и Херцеговини, кадар окупљен

око ње и њени ученици одржали су Цркву и веру у време великих

искушења. Стални отпор Аустро – Угарској окупацији Босне и

Херцеговине, развој националне свести и очување идентитета биле су

улоге које је на себе преузела Црква, а као истакнута образовна

институција Цркве – и богословија. У тешким ратним даним Првог

светског рата Црква је такође била велика утеха српском народу, који

је жудео за ослобођењем и уједињењем.

Бројни значајни народни прегаоци и жетеоци на њиви

Господњој били су повезани са овом богословијом, почев од

митрополита Саве Косановића, чији је живот био обележен

подношењем мука и константном жељом за образовањем и

напредовањем, преко митрополита Петра, који је пострадао за Христа

од руке усташа, све до ученика сарајевске богословије, патријарха

српског Павла. Тако, може се закључити да ова школа није имала само

локални карактер, него – као и све у Цркви уосталом – њен се рад

одразио на укупну Црквену стварност, а наследнице те школе –

богословија и православни богословски факултет у Фочи и данас

граде Цркву на славу Божију и на корист свога народа, који опет

пролази кроз године и деценије искушења на трусном Балкану.

38

Извори и литература:

Објављени извори:

Препис тапије – В. Скарић, Најстарија вијест о православној школи у

Сарајеву, у: Братство 6, Сарајево, 1925.

Кратки нацрт... – П. Маркичевић, Први покушаји за оснивање

сарајевске богословије, у: Нови источник 1, Сарајево, 1934.

Литература:

П. Пузовић, Сарајевска богословија, Србиње, 2003.

П. Пузовић, Српска православна епархија Дабро–Босанска –

Шематизам, Србиње, 2004.

В. Ћоровић, Хисторија Босне, књ. I, Београд, 1940.

С. Давидовић, Српска православна Црква у Босни и Херцеговини од

960. до 1930. године, IntRes: http://www.rastko.rs/rastko-

bl/istorija/sdavidovic-spc_bih_l.html, приступљено на дан 1. 5. 2012.

године.

М. Папић, Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске

окупације (1878 – 1918), Сарајево, 1972.

39

А. Копривица, Хаџи-Сава Косановић митрополит босански и

свештенство његова доба, Скопље, 1940.

В. Максимовић, Митрополит Сава Косановић 1893 – 1903., Српско

Сарајево, 2003.