Rudolf Štajner

GA 16 JEDAN PUT ZA SAMOUPOZNAVANJE ČOVEKA

U OSAM MEDITACIJA

SADRŽAJ

UVODNE NAPOMENE 2

PRVA MEDITACIJA 4Onaj koji meditira pokušava da stekne pravu predstavu o fizičkom telu

DRUGA MEDITACIJA 13Onaj koji meditira pokušava da dobije istinitu predstavu o elementarnom ili eterskom telu

TREĆA MEDITACIJA 20Onaj koji meditira pokušava da predstavi sebi kako se upoznaje elementarni svet na vidovit način

ČETVRTA MEDITACIJA 28Onaj koji meditira nastoji sebi stvoriti predstavu o „čuvaru praga“

PETA MEDITACIJA 36Onaj koji meditira nastoji stvoriti predstavu o astralnom telu

ŠESTA MEDITACIJA 42Onaj koji meditira pokušava stvoriti predstavu o telu ljudskog „ja“, ili telu misli

SEDMA MEDITACIJA 51Onaj koji meditira pokušava da shvati kako se doživljava u nadčulnim svetovima

OSMA MEDITACIJA 60Onaj koji meditira pokušava da zamisli gledanje čovekovih ponovnih života na Zemlji

POGOVOR UZ PONOVNO IZDANJE /1918/ 66 2

UVODNE NAPOMENE Nastojao sam da u ovome spisu dam saznanja o čovekovom biću. Izlaganje je podešeno tako, da čovek može da uraste u ono što je izloženo, tako da mu ono u toku čitanja postane kao neki razgovor sa samim sobom. Ako se taj razgovor sa samim sobom oblikuje tako, da se pri tome otkriju snage, koje se u svakoj duši mogu probuditi, onda čitanje dovodi do stvarnog unutarnjeg rada duše. A on se posebno može osetiti podstaknut ka duševnom putovanju, koje čoveka stvarno unosi u gledanje duhovnog sveta. Zbog toga je ono što je saopšteno, dato u obliku osam meditacija, koje se stvarno mogu izvesti. Ako se to dogodi, onda one mogu biti podesne da duši, kroz njeno sopstveno unutarnje udubljivanje, posreduju ono, o čemu se u njima govori. Težilo se, s jedne strane, da se onom čitaocu pruži nešto koji se podrobno upoznao sa literaturom i radovima iz oblasti nadčulnoga, o takvom nadčulnom kakvo se ovde podrazumeva. Tako će ovde, možda, poznavalac nadčulnog života, kroz način prikazivanja, kroz saopštenje koje je neposredno povezano sa doživljajem duše, naći nešto, što će mu izgledati da je važno. S druge strane može poneko naći, da baš taj način prikazivanja može biti koristan i za onoga, koji stoji daleko od rezultata duhovne nauke. Za moje ostale spise na duhovno-naučnom području ovo treba da bude dopuna i proširenje. Ali treba da bude i moguće da se ono zasebno može čitati.

3

U mojoj «Teosofiji» i u mojoj «Tajnoj nauci u osnovama» težilo se, da se stvari prikažu tako, kako one proizlaze iz gledanja, koje je usmereno na duhovno. Izlaganje je u tim spisima opisano, a njegov tok je bio propisan zakonitošću, koja proističe iz stvari koje se otkrivaju. U onom «Putu za samoupoznavanje čoveka» prikazivanje je drugojačije. U njemu je rečeno šta neka duša može da doživi, koja krene na put ka duhu, na jedan određen način. Spis se stoga može smatrati prikazivanjem duševnih doživljaja. Samo treba imati na umu da doživljaji kroz koje se može proći na takav način, kao što je to ovde opisano, kod pojedinačne duše, moraju poprimiti i individualni oblik, prema njenoj naročitoj osobenosti. Nastojalo se, da se o toj činjenici vodi računa, tako da čovek sebi može i da predstavi, da je ono što se opisuje onako, kako je prikazano, tačno tako, proživela jedna određena duša. /Zato naslov glasi «Jedan put za samo-upoznavanje.»/ Baš za to spis može služiti i tome, da se i druge duše mogu uživeti u ono što je izloženo i da mogu doći do odgovarajućih ciljeva. Na taj način je ovaj spis i dopuna i proširenje onoga, što se nalazi u mojoj knjizi «Kako se stiču saznanja o višim svetovima?». Prikazani su samo pojedini osnovni duhovno-naučni doživljaji. Za sada se odustaje od saopštenja ove vrste o daljim područjima «duhovne nauke». Műnchen, avgusta 1912. Rudolf Steiner

4

PRVA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava da stekne pravu predstavu o fizičkom telu/

Kada se duša pomoću čula i predstava predala pojavama spoljašnjeg sveta, ako je zbilja svesna sama sebe, ne može reći da to opaža ona te pojave ili da ona doživljava stvari spoljašnjeg sveta. Jer za vreme dok se predala spoljašnjem svetu ona zaista ne zna ništa o sebi. Sunčana svetlost, koja se u šarenilu boja širi sa raznih stvari u prostoru, doživljavaju se zapravo u duši. Kada se duša raduje nekom događaju, tada je u času radosti sama duša ta radost, u koliko o tome zna. Radost se doživljava u njoj. Duša je jedno sa svojim doživljavanjem sveta; ona se ne doživljava kao nešto, što se raduje, što se divi, što uživa ili strahuje. Ona je radost, divljenje, uživanje, strah. Kada bi to duša htela uvek sebi da prizna, onda bi joj tek sinuli u pravoj svetlosti oni časovi, u kojima se povlači od doživljavanja spoljašnjeg sveta i posmatra samu sebe. Ti časovi bi joj se ukazali kao život sasvim naročite vrste, koji se ispočetka ne može ni sravnati sa običnim duševnim životom. Sa tom naročitom vrstom života počinju iskrsavati u svesti zagonetke duševnog bitisanja, a te su zagonetke u osnovi izvor za sve druge zagonetke. – Spoljašnji svet i unutrašnji svet stoje pred čovečjim duhom kada duša za kraće ili duže vreme prestaje biti jedno sa spoljašnjim svetom i povlači se u samoću sopstvenog bića. To povlačenje nije jednostavan događaj, koji se jednom izvrši i onda na isti način opet ponavlja. To je naprotiv početak

5

putovanja u ranije nepoznate svetove. Ako je čovek putovanja započeo, onda je svaki učinjeni korak pobuda za dalje korake; a ujedno i priprema za dalje. On tek osposobljuje dušu za dalje korake. Sa svakim korakom saznaje čovek više o odgovoru na pitanje: Šta je čovek u pravom smislu reči? Otvaraju se svetovi, koji su skriveni pred običnim posmatranjem života. A ipak se samo u njima nalazi ono, što i o tom posmatranju života može da otkrije istinu. – Premda nijedan odgovor nije konačan i iscrpan, ipak su odgovori, koje stičemo na unutrašnjem duševnom putovanju takvi, da nadmašuju svaki odgovor, što ga mogu dati spoljašnja čula i uz njih vezani razum. A to je čoveku potrebno. Da je to tako čovek primećuje kada valjano o sebi razmisli. Za to putovanje najpre su potrebne trezvena i suva rasuđivanja. Ona pružaju sigurnu polaznu tačku za dalje prodiranje u nadčulne oblasti, do čega je na posletku duši i najviše stalo. Ponekoja duša bi htela da izbegne polaznu tačku i da odmah prodre u nadčulno. Ali zdrava duša, čak i da je izbegla i takovo rasuđivanje zbog nenaklonosti prema njemu, moraće ga ipak docnije preduzeti. Jer, ma koliko se o nadčulnom saznalo sa jedne druge polazne tačke, ipak se sigurno tlo pod sobom dobije samo pomoću rasuđivanja, kao što su sledeća. Mogu u životu duše da nastupe trenuci, kada duša sama sebi ovako govori: Moraš imati mogućnosti da se otkineš od svega, što ti može dati spoljašnji svet, ako nećeš da ti se nametne priznanje, sa kojim se ne može živeti, tj. da si ti samo besmislica, koja sama sebe doživljava. – To, što ti napolju doživljavaš, postoji i bez tebe, postojalo je bez tebe i postojaće bez tebe. Zašto se osećaju boje u tebi, kada tvoje osećanje za

6

njih može biti bez važnosti? Zašto tvari i snage spoljašnjeg sveta obrazuju tvoje telo? Ono oživljuje i stvara tvoju spoljašnju pojavu. Spoljašnji svet se pretvara u tvoj oblik. Primećuješ da tebi to telo treba, jer bez tvojih čula, koja ti samo ono može obrazovati ne bi mogao ništa doživeti. Bez ovog tela bio bi prazan, kao u početku. Ono ti daje unutrašnju punoću i sadržaj. – A onda mogu da nastupe sva ona razmišljanja, bez kojih ljudsko biće ne može ostati, ako neće u izvesnim časovima, koji svakom čoveku dođu, da dospe samo sa sobom u nepodnošljivu protivurečnost. To telo, živi tako, da je sada izraz duševnog doživljavanja. Procesi u telu omogućuju duši, da u njemu živi i da se u njemu doživljava. Jednom to neće biti tako. Jednom će ono, što u telu živi, biti podvrgnuto sasvim drugim zakonima nego sada, dok još služi meni, mom duševnom životu. Ono će biti podvrgnuto zakonima, po kojima se vladaju tvari i sile napolju u prirodi; zakonima koji neće više imati ničega zajedničkog sa mnom i sa mojim životom. Telo, kome zahvaljujem za svoje duševno doživljavanje, ući će u opšti tok sveta i u njemu će se vladati tako, da neće imati više ničega zajedničkog sa svim onim, što ja doživljavam u sebi.

Takvo rasuđivanje može pred unutrašnje doživljavanje

doneti svu grozotu misli o smrti, a da se u taj utisak ne umešaju ona čisto lična osećanja, koja su obično u duši vezana sa tim mislima. Takva osećanja dejstvuju da se kod te misli lako ne postiže mirno i pribrano raspoloženje, koje je potrebno da bi se nešto saznalo. Sasvim je razumljivo, što čovek želi da stekne znanje o smrti i o životu duše, nezavisnom od rastvaranja tela. Način, kako čovek stoji prema ovim pitanjima, pogodniji je od ma čega drugog na svetu da zamuti stvaran pogled, pa da čovek prihvati odgovore, koje mu želja došaptava. Ali čovek ne može

7

ništa sigurno saznati u oblasti duha, ako nije u stanju da – kao potpuno nezainteresovan – pristane na «ne» isto tako dragovoljno kao i na «da». I treba samo savesno pogledati u sebe, pa da postane sasvim jasno da je nemoguće sa istom ravnodušnošću primiti saznanje, da se sa smrću tela gasi i duševni život, kao i saznanje, koje govori o postojanju duše i posle smrti. Svakako ima ljudi, koji potpuno pošteno veruju da se duša uništava raspadanjem telesnog života i koji prema takovom mišljenju udese svoj život. Pa i za njih vredi, da sa svojim osećanjima nisu ni najmanje ravnodušni prema tim mislima. Svakako oni ne daju da ih užas od uništenja zavede, da njihove razloge potekle iz saznanja, a koje za njih jasno govore, nadjača želja za produženjem života. Po tome su predstave takvih ljudi često stvarnije od predstava onih drugih koji, ma da to ne znaju, opsenjuju sebe razlozima, da postoji život posle smrti, ili dopuštaju da ih ti razlozi obmanjuju. Jer u njihovim tajnim dubinama plamti žudnja za životom posle smrti. Ipak kod onih, koji poriču besmrtnost, nije pristranost ni malo manja. Ona je samo druge vrste. Neki su među njima napravili sebi izvesnu predstavu o tome, šta je život i opstanak. Ta ih predstava dovodi, da moraju zamišljati određene uslove, pod kojima je ovaj život jedino moguć. A iz toga, kako ti ljudi sada zamišljaju opstanak, sleduje za njih, da ne mogu postojati uslovi za duševni život, kad nestane tela. Oni ni ne primećuju da su sebi obrazovali prvo neku određenu predstavu o životu, i da samo zbog te predstave ne mogu verovati da život traje i posle smrti. Jer, sa njihovim predstavama nemoguće je zamisliti život bez tela. Doduše njih nisu zavele njihove želje, nego predstave, od kojih se ne mogu osloboditi. U ovoj oblasti ima još mnogo obmana, ali uvek se mogu navesti samo pojedini primeri od svega sličnog što postoji.

8

Misao, da će telo, u čijim se zbivanjima duša iživljava, jednom pripasti spoljašnjem svetu, i da će se podvrći zakonima, koji ne stoje ni u kakvoj vezi s unutrašnjim doživljajima, ta misao dopušta da doživljaj smrti istupi pred dušu, tako, da se nikakva želja, nikakav lični interes, ne umeša u to promatranje; da nas taj doživljaj dovede do čistog bezličnog problema saznanja. Ali tada će se uskoro pojaviti i osećaj da misao smrti nije važna radi sama sebe, već zbog toga što može da osvetli problem života. I čovek će uskoro doći do shvatanja, da se kroz suštinu smrti upoznaje zagonetka života. Želja za večnim traganjem trebalo bi u svakom slučaju, da stvori dušu nepoverljivom prema svakom mnjenju, koje ona sebi obrazuje u tom večnom trajanju. Jer, zašto bi se činjenice sveta brinule o tome, šta oseća duša. – Može ona prema svojim potrebama smatrati sebe besmislenom, misleći da bi mogla kao neki plamen na gorivu, planuti iz materije svoga tela i onda se opet ugasiti. Ipak bi to moglo biti tako, i kad bi se osećalo kao besmislica. – Kada duša obrati pogled na telo, onda treba da računa samo s onim, šta joj ono može pokazati. Tu izgleda kao da u prirodi deluju zakoni, koji dovode u uzajamnu igru tvari i sile, i kao da ti zakoni vladaju telom, da bi ga posle izvesnog vremena razneli u opštu uzajamnu igru.

Može čovek okretati tu misao kako hoće, ona je u

prirodnoj nauci upotrebljiva, ali je ipak sasvim nemoguća pred istinskom stvarnošću. Može neko naći da je samo ta misao naučno jasna, oprezna, a sve ostalo, da je samo subjektivno verovanje; to može čovek uobraziti. Ali kod stvarne nepristrasnosti, to se gledište ne može održati. A o tome se baš i radi. Ne dolazi u obzir ono što duša svojim bićem oseća da je nužno, nego ono što otkriva spoljašnji svet, iz koga je telo i

9

stvoreno. Posle smrti taj spoljašnji svet uzima natrag svoje tvari i sile. Te tvari i sile onda sleduju u tom svetu zakonima, za koje je sasvim ravnodušno ono, što se zbiva u ljudskom telu za vreme života. Ti zakoni /fizički i hemijski/, u istom su odnosu prema telu, kao i prema svakoj neživoj stvari spoljašnjeg sveta. Nemoguće je zamisliti da taj ravnodušni odnos spoljašnjeg sveta prema ljudskom telu dolazi tek u času smrti. On mora postojati i za vreme života. Ne dobija čovek posmatranjem života predstavu o udelu čulnog spoljašnjeg sveta u ljudskom telu; nego jedino tako da misli: Sve što je na tebi kao nosilac tvojih čula, kao posrednik u zbivanju, kojim tvoja duša živi, podleže dejstvu sveta, što ga oko sebe zapažaš. Onako kako ti to prikazuje predstava, koja premašuje konac tvog života. Ta predstava računa s tim, da će doći jedno vreme, kada više nećeš imati na sebi sve ono, u čemu se sada doživljavaš. Svaka druga predstava u odnosu spoljašnjeg čulnog sveta prema telu, sama po sebi govori da je pred stvarnošću neodrživa. Ali predstava, da tek posle smrti dolazi na videlo stvarni udeo spoljašnjeg sveta na telu, ne dolazi u sukob s ničim, što se zaista doživljava u spoljašnjem svetu. Duša ne oseća ništa nepodnosivo kod pomisli, da će njene tvari i sile pripasti zbivanjima spoljašnjeg sveta, koja nemaju ničeg zajedničkog sa njenim vlastitim životom. Ako je duša potpuno nepristrasno predana životu, onda ona ne može u svojim dubinama otkriti nijednu želju tela, koja bi joj učinila neprijatnom misao o raspadanju posle smrti. Neprijatnost nastupa tek onda, kada bi trebalo obrazovati predstavu, da tvari i sile uzimaju sa sobom pri povratku u spoljašnji svet i dušu, koja ih oživljava. Takva bi predstava bila nepodnosiva iz istog razloga kao i svaka druga predstava koja ne sledi prirodno iz predanog posmatranja onog, što nam spoljašnji svet otkriva.

10

Pripisati spoljašnjem svetu za vreme života drugi udeo u životu tela nego posle smrti, to je misao, koju bi morali stvoriti iz ničega. Kao besmislica mora ona uvek pred stvarnošu da ustukne. Dok je nasuprot sasvim zdrava predstava, da na telu spoljašnji svet ima isti udeo za vreme života, kao i posle smrti. Duša, negujući tu misao oseća se sasvim u saglasnosti sa činjenicama iskustva. Ona može osetiti da se tom predstavom ne dolazi u protivurečnost sa tim činjenicama, koje same govore, i kojima se ne sme dodavati nikakva veštačka misao.

Čovek ne pazi uvek u kakvoj je lepoj harmoniji prirodni

zdravi osećaj duše sa otkrovenjima prirode. Moglo bi sve to izgledati toliko razumljivo samo po sebi, da ne bi bilo vredno naročite pažnje. Pa ipak, baš to na oko nevažno donosi svetlost. Ničeg nepodnosivog nema u misli, da se telo raspada u elemente; besmislensa je naprotiv ona druga misao da to biva i sa dušom. Ima mnogo ljudskih ličnih razloga, po kojima to izgleda besmisleno, ali njih objektivno posmatranje ne može uzeti u obzir. Potpuno bezlično proučavanje spoljašnjeg sveta pokazuje, da se ni za vreme života tom spoljašnjem svetu ne može pripisivati nikakav drugi udeo, nego li posle smrti. Merodavno je to, da ta misao nužno sledi, da se održava protiv sviju prigovora, koji se mogu podići protiv nje. Tko tu misao sasvim svesno misli, taj ju oseća kao neposrednu izvesnost. Ali u stvari tako misle i oni, koji veruju u besmrtnost kao i oni koji besmrtnost poriču. Ovi poslednji doduše kažu, da su u zakonima, koji deluju na telo posle smrti, sadržani ujedno i uslovi zbivanja u njemu za vreme života. Ali oni su u zabludi kada veruju da mogu stvarno sebi predstaviti, da ti zakoni za vreme života, kao nosioci duše stoje prema telu u drugim odnosima, nego posle smrti.

11

Po sebi je moguća samo ona predstava, po kojoj je i taj naročit sklop sile, koji se pojavljuje u obliku tela, isto tako ravnodušan prema telu kao nosiocu duše, kao i onaj sklop sila, koji uzrokuje pojave u mrtvom telu. Ta ravnodušnost ne postoji za dušu, nego za stvari i sile tela. Duša sebi doživljava na telu, telo pak živi sa spoljašnjim svetom, u njemu, i kroz njega, pa se prema duševnome ne odnosi drugačije, nego prema pojavama spoljašnjeg svea. Moramo doći do gledišta da je za optok krvi u telu isto tako merodavna toplota i hladnoća iz spoljašnjeg sveta kao i strah i osećaj stida, koji se odigravaju u duši.

Tako osećamo zakone spoljašnjeg sveta u sebi naročito u

oblikovanju ljudskog tela. Osećamo to telo kao deo spoljašnjeg sveta. Ali nam ostaje stran njegov unutrašnji sastav. Spoljašnja nauka razjašnjava danas jednim delom kako se zakoni spoljašnjeg sveta spajaju u ljudskom telu. Možemo se nadati da će u budućnosti ta nauka napredovati sve dalje i dalje. Ali šta duša treba da misli o svom odnosu prema telu na tom ta nauka, ma koliko napredovala, ne može da izmeni ništa. Naprotiv, ta nauka će pokazivati sve jasnije, da zakoni spoljašnjeg sveta stoje u jednakom odnosu prema duši i pre i posle smrti. Iluzija je, kad se očekuje da će se sa napretkom prirodne nauke pokazati iz zakona spoljašnjeg sveta u koliko su telesna zbivanja posrednici duševnog života. Saznavaće se sve jasnije, šta se događa u telu za vreme života. Ali uvek će se pokazati, da odgovarajuće događaje duša oseća kao nešto izvan nje, isto kao zbivanja u telu posle smrti.

Dakle moramo shvatiti telo u spoljašnjem svetu kao

sklop tvari i sila, koji postoji za sebe i objašnjiv je u sebi kao deo spoljašnjeg sveta. – Priroda daje, da se stvori biljka; ona ju

12

opet rastvara. Ona vlada ljudskim telom, pa čini se, da se ono u njenom biću raziđe. Ako čovek stane pred prirodu sa takvim razmatranjem, onda on može da zaboravi sebe i sve što je u njemu i da svoje telo oseti kao deo spoljašnjeg sveta na sebi.

Ako tako razmisli o svom odnosu prema sebi i prirodi,

onda doživljava na sebi ono, što se može nazvati njegovo fizičko telo.

***

13

DRUGA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava da dobije istinitu predstavu o elementarnom ili eterskom telu /

Predstava o smrti može dušu dovesti u potpunu neizvesnost; tako da ona više ne zna šta da misli o svom vlastitom biću. To će se desiti onda, ako veruje da ništa ne može saznati o kakovom bilo drugom svetu, osim jedino o čulnom svetu i o svemu, što razum o tom svetu saznaje. U običnom duševnom životu posmatra čovek svoje fizčko telo. On vidi kako se telo posle smrti razilazi u prirodi, koja je ravnodušna prema životu duše pre smrti. Duša, istina, može znati /iz prošle meditacije/ da fizičko telo stoji prema njoj u istom odnosu za vreme života kao i posle smrti. Ali to ju dovodi dalje nego da prizna unutrašnju samostalnost svog doživljavanja do smrti. Šta se sa fizičkim telom dešava posle smrti, to joj kazuje posmatranje spoljašnjeg sveta. Ali za unutrašnje doživljavanje, takovo posmatranje ne postoji. Obični duševni život, onakav kakav je, ne može upravljati pogled iza granice smrti. Ako duša nije u stanju da obrazuje predstave, koje prevazilaze svet u kom se telo razilazi posle smrti, onda joj je jedino moguće da u onome što je iza smrti, vidi prazno ništa, u pogledu na sve duševno.

Kad bi to bilo drugačije, duša bi morala opažati

spoljašnji svet sasvim drugim sredstvima, nego što su čula, i razum, koji je vezan za čula. Čula i razum pripadaju telu i propadaju s njim. Što oni kažu ne može nikad dovesti do nečeg

14

drugog, nego do rezultata prve meditacije. A taj se rezultat sastoji u tom, da duša mora priznati: Ti si vezana za svoje telo i podvrgnuta prirodnim zakonima, koji stoje prema tebi kao i svi drugi prirodni zakoni. Ti si preko tih prirodnih zakona član spoljašnjeg sveta i on ima na tebi svoj udeo. Taj udeo ti se najjasnije otkriva, kada posmatraš šta radi spoljašnji svet sa tvojim telom posle smrti. Za vreme života on ti daje čula i razum, koji ti onemogućuju da vidiš kako stoji s duševnim životom iza granice smrti. – To priznanje može dovesti samo do dva zaključka. Ili čovek prekida svako dalje istraživanje o zagoneci duše, odriče se želje da u toj oblasti nešto sazna. Ili čovek čini napore da u duševnim doživljajima u sebi postigne ono, što mu ne daje spoljašnji svet. – Ti napori mogu dovesti do toga da unutrašnje doživljavanje postane snažnije, energičnije, nego što je u običnom životu. U običnom životu ima čovek izvesnu jačinu svojih unutrašnjih doživljaja, svoga osećajnog i misaonog života. Npr. on razvija neku misao svaki put, kad se za nju javi spoljašnji ili unutrašnji povod. Ali čovek može da izvodi bilo koju misao iz mnogih drugih, i da ju bez daljeg povoda uvek nanovo promišlja i u sebi na najintenzivniji način proživljava. Čovek može takovu misao uvek ponovo učiniti jedinim predmetom svog unutrašnjeg doživljavanja. A dok to čini može držati daleko od sebe sve spoljašnje utiske i sećanja, koja bi rado iskrsla u duši. Takvu potpunu predanost nekim mislima ili možda i osećanjima, koja sve ostalo isključuje, možemo pretvoriti u svoju redovnu unutrašnju aktivnost. – Da takovo unutrašnje doživljavanje dovede do zaista važnih rezultata, mora se ono na svaki način preduzimati prema određenim, prokušanim zakonima. Takve zakone propisuje nauka o duhovnom životu. Oveći broj ih se

15

može naći u mom spisu: «Kako se stiči saznanja viših svetova». – Takvim postupkom postiže čovek jače snage unutrašnjeg doživljavanja. To doživljavanje se na neki način zgušnjava. Do čega ovo vodi, saznaje čovek posmatranjem samoga sebe i pojava koje nastupaju, kada se ova unutrašnja aktivnost nastavi kroz dovoljno dugo vreme. U najviše slučajeva treba čoveku, svakako, mnogo strpljenja dok se ne pojave sigurni rezultati. I ko nije sklon da se godinama strpi, taj neće postići ništa naročito. Ovde možemo navesti samo jedan primer takvih rezultata. Oni su najraznovrsniji. A što ovde navodimo, može da produži meditacioni put, koji smo ovde počeli da opisujemo. – Neki čovek može dugo da se vežba u pomenutom jačanju svog unutrašnjeg duševnog života. Možda neće u sebi doživeti ništa, što bi ga moglo navesti da misli o svetu drugačije, nego što je dotle navikao. Ali onda najedanput može doći ovo. Prirodno je da se to, što ovde opisujemo neće kod dva čoveka pojaviti tačno na isti način. Ali ko traži predstavu o jednom takvom doživljaju taj je sebi objasnio celu oblast, koja ovde dolazi u obzir. Može doći trenutak kada se duša u sebi doživljuje sasvim drugačije nego obično. To će se u početku najčešće dešavati tako, da duša oživljuje iz spavanja kao u neki san. Samo, što se odmah pokazuje da se taj doživljaj ne može ni sravniti s onim, što se inače zove, snovi. Čovek je tada sasvim odeljen od sveta čula i razuma, a ipak to doživljava tako, kako doživljava u običnom životu onda, kada budan stoji pred spoljašnjim svetom. I čovek oseća potrebu da taj doživljaj sebi predstavi. Za predstave on uzima pojmove kakve ima u običnom životu, ali zna vrlo jasno da je doživljaj drugačiji od onoga, na što se ti

16

pojmovi obično odnose. Te pojmove smatra samo kao sredstvo da izazi doživljaj, kakav ranije nije imao, i za koji zna da je u običnom životu nemoguć. Osećamo se npr. kao okruženi sa svih strana olujama. Čuje se grmljavina i vide se munje. Smatramo se u sobi neke kuće. Osećamo da nas prožima neka moć o kojoj ranije ništa nismo znali. Onda primećujemo pukotine na zidovima oko sebe. Osećamo povod da kažemo sebi ili nekoj osobi, koju mislimo da je pored nas: Sada dolazi nešta teško; munja prolazi kroz kuću, zahvata me; osećam kako me je zahvatila. Rastvara me. – Kada je takav iz predstava prišao, ta unutrašnje doživljavanje prelazi opet u obično duševno stanje. Čovek se oseća u sebi, i seća se na to, što je malopre proživio. Ako je to sećanje toliko živo i verno kao i druga sećanja, onda ono čoveka osposobljava da o tom doživljavanju stvori sud. Onda znamo neposredno da smo doživeli nešto, što se ne može doživeti nikojim telesnim čulom, a ni običnim razumom. Jer osećamo da je to što smo netom opisali, tek sredstvo da se doživljaj izrazi. Taj izraz je doduše sredstvo za sporazumevanje o stvari, ali s njom nema ničeg zajedničkog. Znamo da za takav doživljaj ne trebamo ni jedno svoje čulo. – Ko bi možda hteo govoriti o nekom skrivenom delovanju čula ili mozga, taj ne poznaje pravi oblik ovog doživljaja. Taj se drži opisa, koji govori o munji, grmjavini, pukotinama na zidu, pa zato misli da duša nije doživjela ništa drugo do odjelo iz običnog života. On mora smatrati taj doživljaj za viziju, u običnom smilu reči. On mora tako misliti. Samo što ne uzima u obzir, da onaj koji takav doživljaj opisuje, u rečima munja, grmljavina, pukotina, vidi samo slike za ono što je doživeo. I on doživljaj ne zamenjuje sa slikama. Tačno je da mu stvar izgleda tako, kao da te slike zaista opaža, ali on se u tom slučaju prema pojavi munje ne drži kao da svojim očima vidi munju. Za njega je vizija munje samo nešto,

17

što se na neki način prostire preko istinskog doživljaja. On gleda kroz munju nešto sasvim drugo, nešto što se u spoljašnjem čulnom svetu ne može doživeti. Da bi se stvorio pravilan sud, potrebno je da se duša, koja tako nešto doživi, onda kada je doživljaj prošao, odnosi prema spoljašnjem svetu na potpuno zdrav način. Ona mora biti u stanju da pravilno sravnjuje svoje osobite doživljaje sa životom u običnom spojašnjem svetu. Onaj ko je već u običnom životu sklon da se preda svakojakim maštanjima, slabo je sposoban za takav sud. U koliko čovek ima zdraviji, tako reći trezveniji smisao za stvarnost, u toliko je njegov sud bolji, kada se radi o istinitom i valjanom prosuđivanju takvih stvari. Poverenje u nadčulne doživljaje možemo sami sebi pripremiti, samo, ako smemo reći da događaje i stvari običnog života uzimamo jasno, tako kao što jesu. Ako su tako ispunjeni svi nužni uslovi, i ako imamo osnova da verujemo da nismo žrtva obične vizije, onda znamo da smo doživeli nešto u čemu nije posredovalo telo. Opažali smo bez tela, neposredno pomoću duše, koja je u sebi postala jača. Dobili smo predstavu o jednom doživljaju izvan našeg tela. Biće nam jasno da se u ovoj oblasti ne mogu u drugačijem smislu navesti razlike između sanjalaštva ili iluzije, i istinskog posmatranja izvršenog van tela, nego što se to može u oblasti spoljašnjeg čulnog opažanja. Može se dogoditi da neko im tako živahnu fantaziju ukusa da već kod same predstave o limunadi, oseća slično kao kada je pije. Ali razliku između jednog i drugog pokazuje nam ipak cela povezanost događaja u životu. Pa tako je i sa doživljavanjima, koje imamo izvan tela.

18

Da bi došli do predstave, koje potpuno uveravaju u ovoj oblasti, potrebno je da se na zdrav način uživimo u tu oblast; da steknemo sposobnost posmatranja sviju veza doživljaja, i da tako jedno korigujemo pomoću drugog. Doživljavima kao što je ovaj ovde opisani, stičemo mogućnost da i drugačije promatramo ono što pripada našem sopstvenom biću, a ne samo pomoću čula i razuma, tj. pomoću telesnog oruđa. Sada znamo o svetu ne samo nešto različito od onoga, što nam telesno oruđe dopušta, nego znamo nešto i na drugi način. Baš to je važno. Duša, koja se unutarnje preobražava, uviđa sve više da se u čulnom svetu teške životne zagoneke samo zato ne mogu rešiti, jer čula i razum ne mogu dosta duboko da prodru u svet. Dublje prodiru duše, koje se tako preobraze da doživljuju i izvan tela. U onome što one saopštavaju o svojim doživljajima, nalazi se ono, što je u stanju da reši duševne zagonetke. Međutim, neki doživljaj, koji protiče izvan tela, potpuno je druge vrste nego onaj koji se vrši u telu. To nam baš razjašnjava sud, koji stvaramo u opisanom doživljaju, kada se posle njega vratimo u obično budno duševno stanje i kada nam je sećanje dosta živo i jasno. Svoje čulno telo oseća duša odeljeno od ostalog sveta. Opaža ga kao nešto, što samo njoj pripada. Kod onog što čovek u sebi i na sebi doživljuje izvan tela, nije tako. Tu se osećamo spojeni sa svime, što se može nazvati spoljašnji svet. Ono što je u našoj okolini, osećamo sa nama spojeno, kao u čulnom životu našu ruku. Tu spoljašnji svet nije ravnodušan prema unutrašnjem svetu. Sebe osećamo u punoj meri kao srasle, protkane svetom. Uticaji sveta prolaze primetno kroz vlastito biće. Ne postoji oštra granica između

19

unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kada duša tako posmatra, pripada joj i cela okolina sveta izvan nje, kao što fizičkoj glavi pripadaju obe telesne ruke. Ipak možemo govoriti o jednom delu tog spoljašnjeg sveta koji pripada sopstvenom biću više nego ostala okolina, kao što se govori o glavi, kao samostalnom delu, prema rukama i nogama. Duša naziva jedan deo spoljašnjeg čulnog sveta svojim telom. Kada duša doživljuje izvan toga tela, može isto tako lepo smatrati jedan deo natčulnog spoljašnjeg sveta, kao da pripada njoj. Ako čovek prodre do opažanja te oblasti s one strane čulnog sveta, tada može reći i da mu pripada jedno telo, koje se može čulima opažati. To telo možemo nazvati, elementarno ili etersko telo. Pri tom kod reči „etersko“ ne treba pomišljati na poznatu finu tvar, nazvanu u fizici „eter“. Kao što prosto razmišljanje o odnosu čoveka prema spoljašnjem svetu prirode pruža predstavu o fizičkom telu, takvu da ona odgovara činjenicama, tako isto, putovanje duše, u oblasti koje postaju vidljive izvan čulnog tela, vodi do priznavanja elementarnog ili eterskog tela, ili tela snaga koje tvore oblike.

***

20

TREĆA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava da predstavi sebi kako se upoznaje elementarni svet na vidovit način /

Kada ne opažamo pomoću čulnog tela, nego izvan njega, pomoću elementarnog tela, tada dožiljvamo svet, nepoznat čulnom opažanju i običnom mišljenju pomoću razuma. Ako ćemo da sravnimo taj svet sa nečim iz običnog života, pruža nam se za to svet sećanja, svet predstava iz našeg pamćenja. Kao što se sećanja uzdižu iz dubine duše, tako i nadčuni doživljaji koji dolaze pomoću elementarnog tela. Samo što duša za predstavu sećanja zna da se odnosi na neki prošli doživljaj u čulnom svetu. Tako se i nadčulna predstava odnosi na nešto. Kao što se predstava sećanja sama sobom javlja nešto, što ne možemo smatrati za puku sliku fantazije, tako je i sa nadčulnom predstavom. Ta predstava se probija iz dušinog života i pokazuje se odmah kao unutarnji doživljaj, koji se odnosi na nešto spolja. U predstavi sećanja javlja se u duši nešto, što smo doživeli. U nadčulnoj predstavi doživljava duša nešto, što postoji u nadčulnom svetu, kada bilo, i gdje bilo. Dakle, samim bićem nadčulnih predstava objavljuje se to, da ih smemo uzeti za saopštenja iz nadčulnog sveta, koja se otvaraju u nama. U našim doživljajima, u nadčulnom svetu, dolazimo na ovaj način tim dalje, što energičnije radimo na jačanju duševnog života. Bilo da dobijamo samo pojam o tome da biljka nije samo ono, što se vidi u čulnom svetu, bilo da steknemo sličan pojam i o celoj zemlji, oboje pripada istoj oblasti nadčulnog

21

doživljavanja. Kada neko posmatra biljku, a stekao je sposobnost da posmatra izvan svog čulnog tela, tada može opaziti, osim onog, što mu čula pokazuju, da celu biljku prožima neka fina pojava. Ta pojava mu se pokazuje kao neko biće, koje je u suštini snaga. I on počinje da smatra to biće puno snage, onim što iz stvari i sila čulnog sveta biljku oblikuje, što pokreće kruženje njenih sokova. Može se ovde primeniti sledeći opis, ma da nije sasvm prikladan: u biljci je nešto, što sokove stavlja u optok isto tako kao što mi duša podiže moju ruku. On u biljci gleda nešto unutrašnje. I tom unutrašnjem u biću biljke mora priznati samostalnost u odnosu spram onoga, što na biljci vide čula. Tome unutrašnjem mora priznati da je postojalo i pre čulne biljke. Čovek postaje sposoban da posmatra kako neka biljka raste, vene, rađa semenke, i kako iz njih niču nove biljke. Ono nadčulno biće puno snage naročito je moćno onda, kada se posmatra seme. Tu je u nekom smislu čulno biće beznačajno, nadčulno je biće nasuprot mnogostruko. Ono sadrži sve, što sudjeluje iz nadčulnog sveta u izgrađivanju, rašćenju biljke. – Kod nadčuog posmatranja cele Zemlje sagleda se biće puno snage, o kome možemo znati sasvim sigurno da je bilo pre nego je sve ono postalo, što čula mogu videti na Zemlji i u njoj. Tim putem dolazimo do toga da doživljavamo nadčulne sile, koje su sarađivale u stvaranju Zemlje, pre njenog postanka. To što tako doživljavamo, možemo nazvati eterskim ili elementarnim prabićem ili telom biljke ili Zemlje, isto onako kao što telo kojim opažamo izvan fizičkog tela, nazivamo svojim elementarnim ili eterskim telom. Već u početku sposobnosti za nadčulno posmatranje moći ćemo izvesnim stavarima i događajima čulnog sveta pripisivati osim njihovih čulnih osobina još i ovakova

22

elementarna prabića. Govorićemo o eterskom biću biljke ili Zemlje. Ali elementarna bića, koja ovako posmatramo, nisu nikako jedina za nadčulno posmatranje. O elementarnom telu neke biljke reći će se da daje oblik tvarima i silama čulnog sveta i da tako izražava sebe u nekom čulnom telu. Ali, mogu se opaziti i bića koja žive elementarno a da se ne izražavaju u čulnom telu. Dakle, za nadčulno opažanje postoje i čisto elementarna bića. Ne doživljavamo samo nešto uz čulni svet, doživljavamo svet u kome izleda čulni svet kao sante leda, što plivaju u vodi. Kad bi neko vidio samo led a ne vodu, mogao bi reći da postoji samo led, a ne voda. Tko se hvata samo za ono, što se otkriva čulima, taj poriče nadčulni svet, u kome je čulni svet samo deo, kao što je komađe leda u vodi samo deo cele vodene mase. Međutim, naći će se da oni ljudi koji umeju nadčulno opažati, opisuju to što gledaju tako, da upotrebljavaju izraze, koji označuju čulne osećaje. Tako možemo za elementarno telo nekog bića iz čulnog sveta ili za neko čisto elementarno biće, naći opis gde se kaže: Ono se objavljuje u obliku omeđenog raznobojnog tela, satkanog od svetlosti. To telo seva u bojama, tinja i sjaji i pokazuje da je ta pojava boja ili svetlosti izraz njegovog života. To o čemu posmatrač u stvari tu govori, potpuno je nevidljivo i on je svestan da slika u svetlu i bojama nema sa onim što opaža, druge veze, nego recimo, slova, kojima je neka stvar saopštena, sa samom tom stvari. Ipak nismo izrazili nešto nadčulno na proizvoljan način, kad se služimo predstavama čulnih oseta. Za vreme posmatranja imali smo zaista doživljaj sličan nekom čulnom utisku. To dolazi odatle što u nadčulnom doživljavanju, oslobođenje od čulnog tela nije potpuno. Čulno telo živi ipak još vezano sa elementarnim telom,

23

te dovodi nadčulni doživljaj u čulni oblik. Opis što ga tako dajemo o nekom elementarnom biću, zaista je tada takav da izgleda kao da je vizionarno, fantastično sastavljen iz čulnih utisaka. Ali ma da je takav, taj opis je ipak istinita slika onog, što je doživelo. Jer što se opisuje to se i videlo. Nije pogreška u tom da sliku kao takovu opisujemo. Pogreška je tek onda kada sliku držimo za stvarnost a ne ono na što slika samo upućuje.

Ako čovek, koji nije nikada video boje, – od rođenja slep – stekne ovu sposobnost, on neće opisivati elementarna bića tako da kaže: Zasvetle u bojama. Poslužiće se za izražavanje onim osećajnim predstavama, kojima je vičan. Ali ljudima, koji čulno vide, potpuno odgovara opisivanje, koje se služi recimo izrazom: pojava zasvetli u bojama. Na taj način ti ljudi mogu osetiti, šta je posmatrač elementarnog sveta gledao. A to ne vredi samo za saopštenja vidovitog čoveka – nazovimo tako čoveka koji ume da opaža pomoću svog elementarnog tela – nekom nevidovitom, nego i za uzajamno sporazumevanje vidovitih. Jer u čulnom svetu čovek živi u svom čulnom telu. Ono odeva njegova nadčulna opažanja u čulne oblike. Zato je za vreme ljudskog života na Zemlji izražavanje nadčulnih opažanja pomoću čulnih slika, koje ta opažanja stvaraju, ipak za sad pogodan način saopštavanja.

Radi se o tom, da čovek, kada mu se tako što saopšti,

doživi u svojoj duši nešto, što se pravilno odnosi prema odgovarajućoj činjenici. Čulne se slike saopštavaju samo zato, da se kroz njih nešto doživi. Takve kakve su, slike se ne mogu sretati u čulnom svetu. To je baš njihova osobenost. A zato baš prouzrokuju doživljaje, koji se ne odnose ni našta čulno.

24

U početku svoje vidovitosti čovek će se samo s mukom oslobađati od izraza čulne slike. Kad mu sposobnost bude prodrla dalje, nastaće svakako potreba za samostalnim načinom opisivanja u saopštavanju onog, što se videlo. Tad se uvek ukazuje potreba da se prvo protumače određeni znakovi, kojima se služimo. U koliko kultura vremena bude više zahtevala da nadčulna saznanja postanu opšte poznata, u toliko će se jače osetiti potreba da se ta saznanja pruže izrazima iz svakodnevnog života u čulnom svetu.

Nadčulni doživljaji mogu doći tako, da se pojave u

određenim časovima. Tada čoveka obuzimaju, i čovek ima tada prilike da iz sopstvenih doživljaja iskusi nešto o nadčulnom svetu. On saznaje onoliko, koliko mu taj svet – češće ili ređe – tako reći milošću, unosi svetlost u obični duševni život. Međutim, viša sposobnost postoji u tome, da se vlastitom voljom dovodi vidovito gledanje. Opšti put, kojim se ta sposobnost stiče nalazi se onda kada se u sebi energično nastavlja jačanje duševnog života. Ali mnogo zavisi i od toga da li se dostiže izvesno raspoloženje duše. Nužan je miran neusiljen odnos prema nadčulnom svetu. Odnos koji je isto tako daleko od vatrene želje da se što više ili što jasnije upozna, kao i od ličnog interesovanja za nadčulni svet. Vatrena želja dejstvuje tako da se pred bestelsno gledanje raširi kao neku nevidljivu maglu. Neinteresovanje čini da se nadčulni doživljaji, prosto, ne primete, ni onda kada se zaista jave. To neinteresovanje dolazi ponekad u naročitom obliku. Ima ljudi koji bi najpoštenije želeli doživljaje vidovitosti, ali oni si unapred stvaraju potpuno određenu predstavu, kakvi moraju biti ti doživljaji, kad bi u njihovu istinitost verovali. Onda dođu istinski doživljaji. Ali oni

25

prolete mimo njih, a da im se ne obrati pažnja. Jer nisu bili onakvi kako su ti ljudi predstavljali.

Kod vidovitosti, koju smo doista postigli, dolazi u toku

duševnog nastojanja jedanput do trenutka, kada znamo: Sada doživljava duša nešto, što do sada nije dožiljavala. Doživljaj nije određen, nego je to samo neko osećanje da pred sobom imamo spoljašnji čulni svet, da nismo u tom svetu, ali da nismo ni u sebi kao što smo u običnom duševnom životu. Doživljaj spoljašnjega i unutrašnjega slivaju se u jedno, u neko životno osećanje, koje je dotle duši bilo nepoznato. I duša zna da to osećanje ne bi mogla imati kada bi živela samo od čula i od spoljašnjeg sveta, ili kada bi živela samo u svojim običnim osećanjima i predstavama sećanja. Dalje osećamo da se u to duševno stanje uvlači nešto iz nekog do tada nepoznatog sveta. Ali nesposobni smo da dođemo do predstave o tom nepoznatom. Doživljujemo, ali ne možemo predstavljati. Naprotiv, onog, ko tako doživljuje, obuzima osećaj da je njegovo fizičko-čulno telo zapreka, usled koje mu je nemoguće da predstavi ono, što mu ulazi u dušu. Ako pak nastavi uvek nanovo da čini duševne napore, osetiće posle nekog vremena sebe kao pobednika svoje telesne zapreke. Aparat fizičkog razbora bio je do sada podesan jedino da stvara predstave, koje se dovezuju na doživljaje u čulnom svetu. Za sada je nesposoban da uzdigne do predstave ono, što iz nadčulnog sveta hoće da se pojavi. Razbor se prvo mora da preobrazi, tako da za to bude sposoban. Kao što dete oko sebe ima spoljašnji svet, a razbor mu tek u čulnim doživljajima postaje sposoban da stvara predstave o toj vanjskoj okolini, tako je i čovek uglavnom nesposoban da sebi predstavi nadčulni svet. Ko postaje vidovit, vrši na aparatu svog razbora, na višem stepenu ono, što biva u detetu. On deluje svojim

26

pojačanim mislima na taj aparat. Time se ovaj postepeno preobražava i postaje sposoban da primi nadčulni svet u život predstava. Osećamo kako delatnošću svoje duše preobražavamo sopstveno telo. Telo nam se prvo javlja kao težak teret za duševni život. Osećamo ga kao nešto strano u nama. Zatim opažamo kako se telo sve više prilagođuje duševnom doživljavanju. Na posletku ga više ne osećamo, ali je zato pred nama nadčulni svet. /Kao što ne opažamo svoje oči, kojima gledamo svet boja./ Telo mora da postane nevidljivo pre nego što duša progleda u nadčulni svet. Ali ako smo tako postigli da svojom voljom dušu načinimo vidovitom, moći ćemo obično vratiti to stanje uvek kad se koncentrišemo na neku misao, koju smo sposobni da doživimo sa osobitom snagom. Kao posledica predavanja ovoj misli vratiće nam se vidovito gledanje. U prvi čas još nećemo biti u stanju da vidimo tačno baš ono, što bi hteli, U dušu će dopirati uticaj nadčulnih stvari i zbivanja, koje nismo tražili i kojima se nismo nimalo nadali. Ali, ako produžimo unutrašnji napor, uspećemo da upravljamo duhovni pogled i na one stvari, koje smo hteli da upoznamo. Kao što tražimo da se setimo nekog zaboravljenog doživljaja time, što doživimo u dušu nešto srodno, tako možemo i u vidovitosti poći od nekog doživljaja, o kome imamo razloga da mislimo, da sa traženim doživljajem stoji u nekakvoj vezi. Kada intenzivno upremo misli u to poznato, pridoći će često, posle dužeg ili kraćeg vremena i ono što smo želeli znati. Ali u opštem pogledu treba uzeti u obzir da je za vidovitost najvažnije mirno čekanje na povoljne trenutke. Ne treba ništa silom dovlačiti. Ne dolazi li traženi doživljaj, tada je dobro privremeno odustati i upotrebiti drugi put novu priliku.

27

Aparatu ljudskog saznavanja treba mirnog sazrevanja, za svaki određeni doživljaj. Ko nema strpljenja da dočeka takovo sazrevanje, opažaće lažno ili netačno.

***

28

ČETVRTA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira nastoji sebi stvoriti predstavu o „čuvaru praga“/

Ojača li duša da opaža nešto izvan svog čulnog tela, tada u životu njenih osećanja može doći do izvesnih poteškoća. Ona može uvideti da mora uzeti sasvim drugi stav spram sebe same, različit od pređašnjih navika. Čulni svet je duša smatrala za spoljašnji svet, a svoje unutašnje doživljaje za svoju sopstvenost. Prema nadčulnome spoljašnjem svetu, ne može se odnositi tako. Čim opaža nadčulni svet, sliva se duša na neki način s njime u jedno. Ne oseća se odvojeno kao od čulnog sveta. Ono, što za razliku od spoljašnjeg nadčulnog sveta duša naziva svojim nadčulnim bićem, dobija sada izvesnu osobinu, koja se teško slaže s pojmom unutrašnjosti. Ne možemo više reći: ja mislim, ja osećam, ili ja imam svoje misli i te misli izgrađujem. Moramo reći: U meni nešto misli, nešto u meni čini da zasvetle osećanja, nešto izgrađuje moje misli, te se one javljaju na određeni način i doživljavaju u svesti.

Taj osećaj može imati u sebi nešto, što neizmerno tišti.

To biva onda, ako su nadčulni doživljaji takvi, da iz njih sigurno znamo, da doživljujemo doista nešto stvarno i da se ne gubimo u fantaziranju i u iluziji. Kad se taj osećaj javlja, on pokazuje da nadčulni svet hoće da uđe u naša osećanja, u naše misli; ali da u tome biva sprečavan. Istodobno osećamo, da je to, što hoće da uđe u dušu, prava istina i da to jedino može da razjasni sve, što smo do sada smatrali za stvarnost. Pa i oblik tog osećanja je

29

takav da nam pokazuje nadčulnu stvarnost, kao nešto što svojom vrednošću beskrajno prevazilazi onu stvarnost, koju je duša do tada poznavala. Taj osećaj tiši zato, jer pomišljamo da sledeći korak, koji nam sada preostaje, moramo hteti. Usled unutrašnjeg doživljavanja mi smo postali takvi da ćemo taj korak učiniti. Kad taj korak ne bi preduzeli, osećali bi to kao negaciju sebe, kao samouništenje. A ipak osećamo da smo za taj korak nesposobni, a kad bi ga učinili onako kako mi to možemo, ostao bi on nepotpun.

Sve se to pretvara u ovu predstavu: Duša se nalazi pred

zadatkom, kome nije dorasla; jer nju ovakvu kakva je nadčulni svet ne prima. Tako se duša oseća u protivnosti sa nadčulnim svetom i ona mora reći: Ti nisi takva da bi se mogla sjediniti sa nadčulnim svetom. A samo taj svet može da ti dokaže pravu stvarnost i kako se ti odnosiš prema toj stvarnosti. Ti si se dakle odcepio od gledanja prave istine. Taj osećaj predstavlja iskustvo, koje postaje sve odsudnije u ocenjivanju sopstvene duše. Osećamo sebe sa celokupnim svojim životom u zabludi. Druge zablude doživljavaju se u mislima, ali ova se proživljava. Zabluda u mislima se odstranjuje kad se namesto netačne misli stavlja tačna misao. Zabluda, koja se doživljava, postala je deo samog života duše. Mi smo sami zabluda; tu zabludu ne možemo jednostavno popraviti. Jer možemo misliti kako god hoćemo, zabluda je tu, ona ostaje deo stvarnosti i to sopstvene stvarnosti. Takav doživljaj ima u sebi nešto što nas poražava. Svoje biće osećamo bolno odbačeno od svega za čim žudimo. Taj bol, koji doživljavamo na nekom stepenu duševnog putovanja, mnogo je dublji od sviju bolova, koje možemo osetiti u čulnome svetu. Zato može biti dublji i od svega onoga, čemu smo u dosadašnjem duševnom životu dorasli. Može nas prosto

30

omamiti. Duša stoji pred nesnosnim pitanjem, odakle da uzmem snage, da podnesem, što mi je ovde zadano? I u sopstvenom životu mora naći te snage. One se sastoje u nečem, što možemo nazvati unutrašnjom hrabrošću, unutrašnjom neustrašivošću.

Da bi došli dalje u duševnom razvoju moraju se iz nas

samih razviti snage za podnošenje naših doživljaja; snage koje daju unutrašnju hrabrost i neustrašivost, a kakove nismo ni trebali u čulnom životu. Takve snage proizlaze jedino iz pravog poznavanja sopstvenog bića. U stvari tek na ovom stepenu razvoja uviđamo kako smo malo znali o sebi. Prepuštali smo se duševnom životu, a da ga nismo posmatrali, kao što se posmatra neki deo spoljnjeg sveta. Međutim, koraci, koji su nas osposobili za doživljavanje izvan tela, daju nam naročita sredstva za samopoznavanje. Učimo tako reći posmatrati sebe sa stanovišta, koje se ukazuje samo kad smo izvan čulnog tela. I već opisano bolno čuvstvo početak je prave spoznaje samoga sebe. Doživeti sebe u zabludi u odnosu prema vanjskom svetu, zapravo pokazuje vlastito duševno biće, kakovo ono uistinu jest.

Ali po prirodi ljudske duše njoj je mučno takvo saznanje

o sebi. Tek kad osećamo ovu muku saznajemo koliko je silna sasvim razumljiva težnja da sebe, čoveka kakvim jesmo, smatramo vrednim i dragocenim. Može to izgledati ružno, ali treba se slobodno postaviti pred tu ružnoću sopstvenog bića. Ranije te ružnoće nismo osećali zato, jer nikada nismo istinski prodirali svešću u sebe samoga. Tek u ovakvom trenutku opažamo koliko volimo u sebi ono, što sada osećamo ružnim. U svoj svojoj veličini pokazuje se moć samoljublja. A istoobno pokazuje se kako malo volje imamo da to samoljublje napustimo. Već kada se radi o duševnim osobinama u običnom

31

životu, u odnosu prema drugim ljudima, već onda je teškoća dosta jaka. Pravim upoznavanjem sebe doznajemo npr. gde smo do sada verovali da nekom čoveku želimo dobro, da ipak u temeljima duše gajimo skrivenu zavist, mržnju ili nešto slično. Saznajemo da će se ti osećaji, koji do sada nisu izlazili na videlo, jednom sigurno hteti da ispolje i znamo da bi bilo sasvim površno reći: „Sada si doznao šta je u tebi, dakle istrebi zavist i mržnju“. Jer uviđamo da ćemo s takvom mišlju biti jednom sigurno i suviše slabi, kada nagon da zadovoljimo mržnju, da iživimo zavist, izbije kao prirodna sila iz duše. Ovakva se spoznaja samoga sebe pojavljuje kod pojedinih ljudi prema osobinama njihove duše. Ona dolazi, kad se pojave doživljaji van čulnoga tela, jer upoznavanje sebe postaje tada istinito i tada više nije pomućeno željom da izgledamo sami sebi onako, kako bi voleli.

Ta saznanja o sebi bolna su i tište dušu. Ko hoće da

postane sposoban da doživljava izvan tela, ne može ih izbeći, jer ona se nužno pojavljuju usled toga, što se čovek mora staviti u naročit odnos spram rođene duše. A potrebne su najjače duševne snage, kada se radi o potpuno opštem čovekovom poznavanju sebe. Posmatramo npr. sebe sa stanovišta, koje je izvan dosadašnjeg duševnog života. Velimo sami sebi: Posmatrao si stvari i pojave sveta sa svog ljudskog stanovišta i tako si o njima sudio. Pokušaj jednom da predstaviš da ih ne možeš tako posmatrati i o njima tako suditi. Tada ti uopšte ne bi bio to što jesi. Ne bi imao unutrašnjih doživljaja. Bio bi ništa. Tako govoriti o sebi, ne bi morao samo čovek, koji se izgubio u svakidašnjosti i koji samo retko misli o svetu i životu. Tako mora govoriti i svaki naučenjak i svaki filozof. Jer i filosofija je posmatranje sveta i rasuđivanje o svetu srazmerno osobinama

32

običnog ljudskog duševnog života. Ali takvo rasuđivanje ne podudara se sa nadčulnom osobinom. Taj svet odbija takvo rasuđivanje. A time se odbija sve ono, što smo bili do sada. Mi sada gledamo na svoju dušu, na svoje „ja“, kao na nešto, što treba odbaciti, ako hoćemo da stupimo u duhovni svet. – Ali pre nego što stupimo u nadčulni svet duša nam ne može drugo, nego da taj svoj „ja“ smatra sopstvenim bićem. U njemu ona mora da vidi pravo ljudsko biće. Mora sebi reći: Pomoću tog mog „ja“ stvaram ja predstave o svetu. Ja taj svoj „ja“ ne smem izgubiti, ako neću da se kao biće sama izgubim. Najjači nagon duše jest, da si svuda sačuva svoje „ja“, da pod nogama ne bi izgubila svako tlo. Što se duši tako u običnom životu čini opravdanim, to ona sada stupajući u nadčulni vanjski svet ne sme više da oseti opravdanim. Ona sad mora da prekorači prag, na kome ne mora samo ostaviti ovaj ili onaj svoj omiljeni posed nego i ono, što je ona do sad bila.

Ona mora da bude dosta jaka da sebi kaže: Ono, što ti je

do sada bila najjačom istinom, to ti se sada s onu stranu praga nadčulnoga sveta mora, ako to bude potrebno, pokazati najjačom zabludom.

Pred takvim zahtevom može duša protrnuti i uzmaknuti.

Ona može ono, što bi joj bilo učiniti, osetiti tako jakim žrtvovanjem, tako jakom negacijom vlastitog bića, da na spomenutom pragu manje ili više prizna da ne može udovoljiti zahtevu. To priznanje može zauzeti sve moguće oblike. Ono može da nastupi instinktivno i da se čoveku, koji u duhu toga priznavanja misli i dela, priči i nečim sasvim drugim, nego što uistinu jest. Može on npr. da oseća duboku antipatiju prema nadčulnim istinama. Može ih držati sanjama i fantazijama. On to

33

čini samo zato, jer u dubinama duše i njemu samom nepoznatim oseća tajni strah pred tim istinama. On oseća, da može da živi, samo s onim, što mu se otkriva kroz čula i po zaključcima razuma. Zato se on kloni praga nadčulnog sveta. To svoje mimoilaženje praga on sebi objašnjava time da veli: Što je s onu stranu praga, ne može da se obrani razumom i naukom. Ali se ipak samo radi o tome da on razum i nauku, kakve ih on poznaje zato ljubi, jer su vezane za njegov „ja“. Tu se radi o sasvim opštem i ljudskom obliku samoljublja, ali u nadčulni svet ono se ne može poneti sa sobom.

Može se i to desiti da čovek ne ostane pred tim

instinktnim zastajanjem na pragu duhovnog sveta. Da čovek svesno dođe do praga i da se onda vrati, jer ga je strah onoga, što ga sada čeka. Tad on neće lako moći da izbriše dejstva na njegov svakidanji duševni život koja su nastala time, što se je približio pragu. Ta će se dejstva sastojati iz posledica, što će ih nemoć, koju je osetio, razliti preko celog njegovog duševnog bića.

Ono što treba da nastupi sastoji se u tome da čovek treba

da bude sposoban da odloži kod stupanja u nadčulni svet ono, što je u običnom životu osetio najjačom istinom. Sad mora na drugi način da oseti i prosuđuje stvari. Samo mora da mu bude jasno, da će kad bude opet stajao čelom u čelo s čulnim svetom, opet morati da upotrebi onaj način osećanja i prosuđivanja, koji su za taj svet potrebni. On mora da nauči kako će živeti ne samo u dva sveta, nego kako će u svakome od ta dva sveta da živi na drugi način. On ne sme da krnji zdravo rasuđivanje, svakidašnjeg života u čulnom svetu i u svetu razuma, za to jer je

34

prinuđen da u jednom drugom svetu upotrebi drugi način rasuđivanja.

Ljudskome je biću teško zauzeti takvo stanovište.

Sposobnost za nj stiče čovek samo ustrajnim energičnim i strpljivim pojačavanjem duševnog života. Ko je stekao iskustva na pragu taj oseća, da je za obični ljudski duševni život upravo blagodat da čovek ne dođe do toga praga. Osećaji koji u njemu nastaju, takvi su da čovek i ne može drukčije, nego da to dobročinstvo zamišlja činom jednog moćnog bića, koje štiti čoveka od opasnosti, da doživi strahote uništavanja samoga sebe na pragu. – Iza spoljnjeg sveta, koji je dan običnom životu, leži jedan drugi svet. Pred njegovim pragom stoji strogi čuvar, koji čini te čovek ništa ne saznaje o zakonima nadčulnog sveta. Jer sve sumnje, sve neizvesnosti o tome svetu podnose se mnogo lakše, nego pogled na ono, što čovek mora da ostavi, ako u taj svet hoće da korakne.

Čovek je zaštićen od doživljaja koje smo opisali sve

dotle, dok sam ne dođe k tome pragu. Ako prima vesti o doživljajima onih, koji su na taj prag stali ili ga prekoračili, to ne menja ništa na tome da je on još uvek zaštićen. Ali mu takvo primanje može da posluži u dobrome smislu, ako se primiče pragu. I u tome slučaju kao i u mnogim drugima vlada zakon da se jedno delanje može bolje da izvede, ako smo pre toga već o njemu imali neku predstavu, nego inače. Ali se predznanjem ništa ne menja na onome spoznanju samoga sebe, što ga putnik u nadčulnom svetu treba da stekne. Zato ne odgovara nimalo činjenicama kad neki vidoviti ljudi ili oni, kojima je vidovitost svojim bićem znana, tvrde, da o tim stvarima ne treba uopšte govoriti u krugu takvih ljudi, koji ne stoje neposredno pred

35

odlukom da se upute u nadčulni svet. U sadašnjosti živimo u jednom dobu, u kome ljudi treba da sve više upoznaju biće nadčulnoga sveta, ako svojom dušom hoće da budu dorasli zahtjevima, što im ih život postavlja. Zadaća je sadašnjice i najbliže budućnosti da raširi nadčulnu spoznaju, a time i spoznaju o čuvaru praga.

***

36

PETA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira nastoji stvoriti predstavu o astralnom telu/

Doživimo li elementarnim telom nadčulni spoljašnji svet,

tad smo od toga nadčulnog sveta manje odeljeni nego kod doživljavanja čulnim telom od fizičke okoline. Odnos, u kome čovek stoji prema tome nadčulnom vanjskom svetu, može se izraziti rečima: Čovek se je spojio s izvesnim supstancama elementarnog sveta, stvorivši sebi naročito elementarno telo, kao što čovek u svom fizičkom telu nosi tvari i sile fizičkoga spoljnjega sveta. Da je to zaista tako, opažamo onda, kad lišeni čulnoga tela hoćemo da se orijentiramo u nadčulnom svetu. Može se desiti da pred nama stoji neka činjenica ili neko biće nadčulnoga sveta. Ona je tu, može se u nju gledati, pa ipak se ne zna šta je ona. Ako je čovek dosta jak, on može takovu pojavu rasterati. No on to može samo na taj način, da se energičnim sećanjem na vlastita iskustva iz čulnoga sveta vrati u taj svet. Ali on ne može ostati u nadčulnome svetu da tamo tu činjenicu ili to biće uporedi sa sličnima. A on bi se samo time mogao orijentirati i saznati šta to viđenje znači. Gledanje nadčulnoga sveta može se dakle ograničiti na to, da čovek opaža pojedinosti, ali da se ne može slobodno kretati od jednoga ka drugome. Čoveku se čini kao da je vezan uz pojedine pojave.

Možemo pitati koji je uzrok takovom ograničenju. Mi

ćemo taj uzrok samo onda moći da nađemo, kad unutarnjim razvojem, po kome duševni život još više ojačava, dođemo do

37

toga da u jednom naročitom slučaju više nema toga ograničenja. Tad se međutim opaža da je razlog, zašto se od jednog viđenja nismo mogli kretati k drugome, ležao u vlastitoj duši. Tako čovek spoznaje, da se gledanje nadčulnoga sveta još i po tome razlikuje od zamećivanja u čulnome svetu, što se u ovom potonjem npr. sve vidljivo može videti kad čovek ima ispravno oko. To nije tako u nadčulnome svetu. Organ za nadčulno promatranje u elementarnom telu može biti tako razvijen te čovek može da vidi ovo ili ono. Ako treba da vidimo neku drugu činjenicu, tad za nju treba naročito razviti to čulo. – Prema takovom razvijanju mi imamo osećaj, koji je jednak osećaju, kad se budi organ za jedan stanoviti deo nadčulnoga sveta. Čovek oseća kao da je elementarno telo u nekom snu i kao da ono treba tek da se probudi za svaku pojedinačnu činjenicu. Može se zaista govoriti o nekom spavanju ili bdenju u elementarnom svetu. Samo što za taj svet spavanje i bdenje nisu izmenična stanja, kao što su to u životu u čulnome svetu. Ta su stanja kod čoveka uporedna. Tako dugo dok čovek nije stekao sposobnost da svojim elementarnim telom nešto doživi, tako dugo to telo spava. Čovek to telo nosi sobom, ali ono spava. Kad duševni život ojača, tad počinje probuđivanje, ali se ponajpre probudi samo jedan deo toga tela. Čovek se sve više i više uživljava u elementarni svet, time što se sve više i više budi u svom vlastitom elementarnom biću.

U elementarnom svetu duši ništa ne može da pomogne

da bi se lakše probudila. Kolikogod se gledalo, jedno viđenje ne pridonosi ništa tome da se uzmogne gledati i drugo. Duša ne može da stekne slobodno kretanje u nadčulnome svetu ničim, što bi se moglo naći u elementarnoj okolini. Kad čovek nastavi s vežbanjemu svrhu duševnog ojačanja, tad duša sve više stiče za

38

izvesna područja tu pokretljivost. Svim tim u čoveku se budi pozornost za nešto, što ne pripada elementarnom svetu, ali se samo otkriva vlastitoj duši, kad čovek taj elementarni svet doživljava. Tu mi saznajemo da smo posebno biće u nadčulnome svetu i sami se sebi pričinjemo upravljačima vlastitog elementarnog tela, vladarima elementarnog tela, koji to telo postepeno bude k nadčulnoj svesti.

Kad je čovek došao do te spoznaje, tad se u dušu uvlači

osećaj neizmerne usamljenosti. Čovek se sada gleda u jednom svetu, koji je na sve strane elementaran; unutar tog beskrajnog elementarnog sveta čovek samo sebe samoga gleda kao neko biće, koje nigdje na daleko ne može da spazi sebi ravno. – Ovde se ne tvrdi da svaki razvoj k vidovitosti vodi do te jezive samoće; ali će onaj doći do nje, koji svojom vlastitom snagom svesno nastoji oko jačanja duševnih snaga. A onaj koji stopu uz stopu sledi naputke učitelja, da bi u svome razvoju dopro dalje, taj će – možda dockan, ali ipak jednog dana morati uvideti, da ga je učitelj prepustio samome sebi. Naći će najednom, da ga je učitelj napustio i da ga je predao samoći u elementarnome svetu. Tek naknadno on će upoznati da je njegov učitelj s njime mudro uradio, i da ga je morao uputiti na samog sebe, kad se je jednom pokazala potreba za takvom samostalnošću.

Na tome stepenu duševnog putovanja čovek se sam sebi

čini progranikom u elementarnom svetu. Sad on može ići dalje, ako u njega ima dovoljno duševne snage, koju je stekao unutarnjim vežbanjem. On može početi – doduše ne u elementarnom svetu, ali u samome sebi – da gleda jedan novi svet, kako se pred njime pomalja, koji nije istovetan s čulnim svetom, niti s elementarnim. Takovom čoveku javlja se sada

39

drugi nadčulni svet pored prvog spomenutog. Taj drugi nadčulni svet u početku je potpuno unutarnji. Čovek oseća da ga nosi u sebi i da je s njime sam. Hoćemo li da to stanje uporedimo s bilo čime u čulnome svetu, tad se možemo poslužiti ovim: Recimo da je netko smrću izgubio sve svoje mile srodnike, i oni samo još kao uspomene postoje u njegovoj duši. Za nj oni žive još samo kao njegove misli. – Na taj način čovek se snalazi u drugome od dva spomentua nadčulna sveta. Čovek taj svet nosi u sebi; ali on zna da je od realnosti toga sveta ipak odeljen. Samo ono, što kao deo te realnosti živi u duši, sasvim je drukčije realno, nego predodžbe sećanja u čulnome svetu. U vlastitoj duši taj nadčulni svet živi samostalnim životom. Sve što je tu, htelo bi izaći iz duše, htelo bi k nečemu drugome. Tako čovek u sebi oseća jedan svet, ali tako, te mu se čini da taj svet ne bi hteo ostati u njegovoj duši. I ta činjenica budi u njemu osećanje kao da će ga svaka pojedinost toga sveta rasprsnuti. Može se dogoditi da se te pojedinosti same od sebe oslobode, da raskinu neki duševni kao ovoj i da pobegnu iz duše. Tad se čovek može osetiti osiromašen, zbog svega onoga, što se je tako otkinulo iz duše.

Čovek, dakle, saznaje da se ono na određeni način

ponaša, što čovek od nadčulne duševne sadržine voli, tako da to čovek voli zbog te stvari same, a ne za to što se ona nalazi u vlastitoj duši. Ono, što se može ljubiti na tako predani način, ne otkida se iz duše. To doduše prekoračuje granice duše, ali sa sobom povlači i samu dušu. Ono vodi dušu tamo, gde ono u svojoj suštini samo živi. I nastaje neka vrsta sjedinjenja s pravim bićem, dok je čovek pre toga nosio u sebi samo nešto, što je ličilo na pasliku toga bića. Ali ljubav, o kojoj je govor, treba da bude takova, kako se doživljuje u nadčulnom svetu. U čulnome

40

svetu čovek se za takovu ljubav može samo da priprema. A priprema se, ako jača sposobnost za ljubav u čulnome svetu. Što je sposobniji čovek za ljubav u čulnome svetu, to više od te sposobnosti za ljubav preostaje duši za nadčulni svet. Sve se to odnosi na pojedinosti nadčulnoga sveta, tako da se npr. ne može dopreti do onih zbiljskih nadčulnih bića, koja su u vezi s biljkama čulnoga sveta, ako čovek ne ljubi biljke u čulnome svetu. Ali tu može da nastupi baš s obzirom na te stvari jedna obmana. Može se dogoditi da neki čovek u čulnome svetu prolazi bez ikakve ljubavi pokraj biljnoga carstva. Ali usprkos toga može u njegovoj duši biti sakrivena njemu nesvesna simpatija za biljni svet. I ta se ljubav može probuditi u času, kad on prekorači prag nadčulnoga sveta.

Sjedinjavanje s bićima nadčulnoga sveta može da bude

ovisno ne samo o ljubavi nego i o poštovanju ili strahopoštovanju, što ga u nadčulnome svetu duša oseća za neko biće, kad oseti da se u njoj pomalja paslika sećanja na to biće. Ali te će sposobnosti biti uvek neke nutarnje sposobnosti duše. Tako će čovek upoznati ona bića nadčulnoga sveta, ka kojima si duša otvara sebi put takovim sposobnostima. A otvara se siguran put za orijentaciju u nadčulnome svetu na taj način, da čovek svojim odnosima k paslikama sećanja na ta bića krči put k njima samima. U čulnome svetu čovek ljubi jedno biće iza kako ga je upoznao; u drugom nadčulnom svetu čovek može, pre nego će se sresti s realnošću, ljubiti otisak, - jer taj se otisak i javlja pre sretanja s realnošću.

Duša na taj način u sebi ne upoznaje elementarno telo.

Jer to se odnosi prema elementarnom telu, kao budilac. To je biće koje živi u duši, a doživljava se onako, kako bi čovek

41

doživio sebe, kad u snu ne bi bio bez svesti, nego kad bi se osećao u snu van svog fizičkog tela i kad bi se kod buđenja sam osećao kao neki budilac. Tako duša upoznaje biće, koje u njoj postoji, koje je nešto treće, uz fizičko i elementarno telo. Nazovimo to biće astralnim telom i neka tom reči ne bude ovde označeno ništa drugo, do onog što se u životu duše doživljava na gore opisani način.

***

42

ŠESTA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava stvoriti predstavu o telu ljudskog „ja“, ili telu misli/

Doživljavajući u astralnom telu, čovek jače oseća da je

izvan svoga čulnog tela, nego kad doživljava u elementarnom telu. U elementarnom telu oseća se on izvan oblasti čulnoga, ali usput oseća i to telo. No u astralnom telu oseća se čulno kao nešto spoljašnje. Prelazeći u elementarno telo osećamo kao neko proširenje vlastitog bića, uživljavajući se u astralno telo, osećamo naprotiv kao da preskakujemo u neko drugo biće. I čovek oseća da u to biće deluje neki duhovni svet pun bića. On oseća da je na ovakav ili onakav način, spojen pa i srodan s tim bićima. Po malo upoznaje kako sama ta bića stoje jedno naprama drugome. Za ljudsku svest proširuje se svet prema duhu. Čovek gleda duhovna bića, koja su npr. uzrokom određenog karaktera razvojnih epoha čovečanstva, koje slede jedna za drugom. To su Duhovi Vremena ili Prasnage. Čovek upoznaje i druga bića, čiji život duševno protiče tako, da su im misli u isto vreme delotvorne prirodne sile. Čovek dolazi do toga da sad priznaje da su prirodne sile samo za čulno zamećivanje onakve, kako to čulno zamećivanje misli. Da uistinu svuda onde, gde deluje neka prirodna sila, živi misao nekoga bića, kao što se u kretnji ruke iživljava ljudska duša. – Ali to nije tako da čovek sada po nekoj teoriji zamišlja, da iza prirodnih procesa stoje duhovna bića; onaj koji sebe doživljava u astralnome telu, stupa prema tim bićima u takav konkretan, od pojmova oslobođen, odnos, kao što se čovek već u čulnome

43

svetu odnosi prema drugim individualnm ljudima. – Među bićima, u čije područje zalazimo na taj način, možemo da razlučimo stepene, možemo da govorimo o nekom svetu viših hijerarhija. Ona bića, čije misli nam se u čulnom zamećivanju očituju kao prirodne snage, možemo nazvati Duhovima Oblika.

Takovo doživljavanje u tome svetu donosi sobom

činjenicu da čovek svoje vlastito biće u čulnome svetu oseća kao nešto izvanje, kao što u čulnom životu neku biljku smatra spoljašnjim bićem. Taj način da je čovek sada van svega onoga, što u običnom životu mora da oseća celinom vlastitog bića, on će tako dugo osećati nečim neizmerno bolnim, dogod se tome doživljavanju ne pridruži jedno drugo. Kod energičnog nutarnjeg duševnog rada, koji vodi k pravom zgušćivanju i jačanju duhovnog života, nije potrebno da se baš ova bol pojavi u jakoj meri. Jer se može dogoditi da se postepenom ulaženju u to drugo doživljavanje odmah pridruži uživljavanje u astralno telo.

To drukčije doživljavanje u tome je da čovek sve što je

pre toga bilo u vlastitoj duši i na vlastitoj duši, može osećati kao neku vrstu sećanja. On se dakle prema svome „ja“ kakovo je bilo ranije odnosi tako, kako se svi odnosimo u čulnom svetu prema sećanjima. Čovek tek usled takovog doživljavnja stiče punu svestan da on to doista nekako s vlastitim bićem sam živi u jednom posve drugom svetu, nego je čulni. Sad on zna da svoje pređašnje „ja“ nosi u sebi kao nešto drugo, a da ono nije isto što i on. Čovek se sad može postaviti sam sebi nasuprot. On stiče predstavu o nečemu što sad stoji pred njegovom vlastitom dušom, a o čemu je duša ranije govorila: to sam ja. Sad duša više ne veli: to sam ja, nego: ja to nosim nekako sa sobom. Kako

44

se „ja“ u običnom životu oseća samostalnim naprama svojim sećanjima, tako se samostalnim oseća netom stečeni „ja“ prema pređašnjem „ja“. On oseća da pripada svetu čisto duovnih bića. I tako čovek upoznaje na osnovu tog iskustva – i opet iskustva, a ne neke teorije – šta je do sada smatrao bićem svoga „ja“. Prikazuje se to nekim tkivom od predstava sećanja, što ih tvore čulno, elementarno i astralno telo, kao sliku u nekomu ogledalu. Kako se čovek ne drži jednim sa svojom slikom u ogledalu, tako se i duša, koja se doživljava u duhovnom svetu, ne drži jednim s doživljajem same sebe u čulnom svetu. To se naravno mora uzeti samo kao poredba sa slikom u ogledalu. Jer slika u ogledalu preostaje kad čovek svoj položaj promeni prema ogledalu. To tkivo iz predstava sećanja, koje u čulnom svetu smatramo svojim vlastitim bićem, samostalnije je nego slika u ogledalu. Ono je na svoj način posebno biće. A ipak je s obzirom na istinsko biće duše kao neka slika vlastitog bića. Istinsko biće duše oseća da mu ta slika treba da objavi samo sebe. Zna da je ono samo nešto drugo, ali da nikada ne bi moglo postići da o sebi nešto doista zna, kad se ne bi najpre kao svoja vlastita slika shvatilo u onom svetu, koji mu je iza uspona u duhovni svet postao spoljašnjim. Tkivo od predstava sećanja, koje čovek sada smatra svojim pređašnjim „ja“, možemo nazvati „telom ljudskog ja“ ili „telom misli“. Reč „telo“ u ovakvom sklopu valja uzeti u proširenom značenju prema onome što smo inače navikli smatrati nekim svojim „telom“. Telo znači ovde sve što čovek kod sebe doživljava, a o čemu ne kaže da je to on, nego da to nosi na sebi.

Tek onda kada vidovita svest dođe do toga da ono, što je

dotle smatrala da je ona sama, doživi kao sumu predstava sećanja, može doista iskusiti što se krije iza pojave smrti. Jer ona

45

je sad došla do bića jednog uistini zbiljskog sveta, u kom sama sebe oseća bićem, koje može da zadrži kao u nekom sećanju ono, što se doživljava u čulnom životu. Da bi ono što se doživelo u čulnom životu moglo živeti dalje, treba mu jedno biće, koje će ga moći zadržati tako, kako obični „ja“ u čulnom životu zadržava predstave sećanja. Nadčulno saznanje kazuje da čoveku ima života u svetu duhovnih bića i da je to on sam, koji u sebi svoj čulni život pohranjuje kao sećanje. Na pitanje: što će od svega toga, što sam ja sada, biti iza smrti, odgovara vidovito ispitivanje ovo: Bićeš ono što ćeš sam od sebe sačuvati snagom tvog života kao jedno duhovno biće među drugim duhovnim bićima.

Čovek upoznaje prirodu tih duhovnih bića i među njima

svoju vlastitu. A to saznanje neposredni je doživljaj. Preko njega znamo da duhovna bića a s njima i vlastita duša žive život, za koji je čulni bitak prolazno objavljenje. – Ako se pokazuje običnoj svesti – u smislu prve meditacije, – da telo pripada svetu, čiji se pravi odnos k ljudskom telu očituje u rastvaranju iza smrti, a ono se pokazuje vidovitom posmatranju da biće ljudskog „ja“ pripada svetu, uz koji je vezano posve drugim sponama, nego telo uz prirodne zakone. Spone kojima je biće ljudskog „ja“ vezano s bićima nadčulnoga sveta ne dotiču u njihovom najunutarnjijem biću ni rođenje ni smrt. Tek u čulnom telesnom životu očituju se te veze na naročiti način. Ono što se pojavljuje u tom životu, izraz je suvislosti, koje su nadčulne vrste. Pošto je čovek sam po sebi nadčulno biće – i takvim se pokazuje nadčulom posmatranju, to veza između ljudske duše i ljudske duše i u nadčulnom nije ometena smrću. I na teskobno pitanje duše, koje se pojavljuje pred običnom svešću u primitivnoj formi: hoću li ja one, s kojima sam bio vezan u

46

čulnom životu, opet videti iza smrti, – mora zbiljski ispitivač, koji s pravom može u toj oblasti da sudi iz iskustva, odgovoriti sa „da“.

Sve što je ovde pomenuto o doživljavanju duševnog bića

i označeno duhovnom zbiljom u svetu drugih duhovnih bića, može se gledati usled često pomenutog pojačanja duševnog života. No čovek može to doživljavanje podupreti razvivši još i naročita osećanja. – U običnom doživljavanju u čulnom svetu postavljamo se prema svojoj sudbini tako da je sad osećamo simpatičnom sad antipatičnom. Ko se posve nepristrasno seti sam sebe, moraće si priznati da te simpatije i antipatije padaju među najjače, što ih čovek može osetiti. Obično razmišljanje, recimo u tom smislu, da je ipak sve u životu moralo biti, da čovek svoju sudbinu mora snositi, može uveliko stvoriti smireno životno raspoloženje. Ali za razumevanje istinskog ljudskog bića nužno je još više. Označeno razmišljanje poslužiće duševnom životu na najbolji način. Ipak će čovek često zapaziti da je simpatije i antipatije, kojih se je rešio na gore spomenuti način, izbacio iz svoje neposredne svesti. One su se povukle u dublje osnove ljudskog bića te se iživljavaju kao duševno raspoloženje, ili kao osećanje umornosti ili kakvo drugo telesno osećanje. Istinski duševni mir na pogled sudbine, stiče čovek samo onda, ako i tu postupi tačno onako, kao kad se uvek iznova i sve jače predaje u opštem smislu mislima i osećanjima da ojača dušu. Nije dovoljno razmišljanje, koje siže dotle da nešto uvidimo razumom, nego je nužno i da se intenzivno saživi s takovim razmišljanjem, da ga čovek trajno kroz dulje vreme zadrži u duši i u isti čas da odstrani čulne doživljaje i ostala sećanja na život. Usled takvog vežbanja postiže čovek izvesno osnovno duševno raspoloženje naprama svojoj životnoj sudbini.

47

Čovek može s temelja iz sebe istrebti antipatije i simpatje na tome polju. On može naposletku sve, što mu se dogodi, promatrati tako kao što može vanjski promatrati vodopad, koji se ruši preko stene i pada na zemlju. Ali se time ne veli, da čoveku treba na taj način doći dotle, da bez osećanja prima svoju sudbinu. Onaj, koji dođe dotle, da ravnodušno pogleda na sve, što se s njime događa, taj zaista nije na spasonosnom putu. Ali čovek zato ipak ne stoji ravnodušno prema vanjskom svetu s obzirom na sve ono, što vlastitu dušu karmički ne dodiruje. Čovek na ono, što se odigrava pred njegovim očima, gleda s radošću ili antipatijom. Onaj, koji stremi k nadčulnoj spoznaji, neka ne traži ravnodušnost prema životu, već preobrazbu onoga dela svojih osećanja, što ih „ja“ ima prema svemu onome, što se tiče njegove sudbine. Može se dogoditi da se tom preobrazbom realnost osećajnog života što više još i pojača, a ne oslabi. U običnom životu čoveku mnogo šta natera suze na oči, što se odnosi na vlastitu dušu, a dolazi po sudbini. Ali čovek može da prodre i do onog gledišta, te on tada isti živi osećaj poklanja svojoj vlastitoj nedaći, koji oseća, kad ona pogodi drugog čoveka. Ali čovek će lakše doći do takovog načina doživljavanja s obzirom na one događaje, koji ga po karmi pogađaju, nego što će to osećanje imati prema svojim vlastitim sposobnostima. Misao, koja bi se isto tako mogla iživeti prema nekoj sposobnosti drugoga, kao kad bi čovek tu sposobnost drugoga, kao kad bi tu sposobnost imao sam, tu je misao mnogo teže postići. Kad osvešćivanje samoga sebe nastoji da prodre u najdublje dubine duše, tad može da otkrije mnogu sebičnu radost nad koječim, što čovek sam umije. Intenzivno, često ponovljeno, /meditativno/ saživljavanje s mišlju da je u mnogom pogledu za tok ljudskog života i relevantno može li čovek nešto sam, ili to može neko drugi, to može čoveka odvesti daleko na

48

putu prave smirenosti naprama onome, što čovek oseća kao najunutarnjiju životnu sudbinu. – Takvo unutarnje, mišlju ojačano, podstrekivanje duševnog života, ako je ispravno provedeno, nikad ne može dovesti dotle da čovek sada osećaj za svoje vlastite sposobnosti jednostavno otupi: Čovek to osećanje sada samo preobražava. Čovek oseća potrebu da se prema tim sposobnostima odnosi onako kako to one zaslužuju.

Time smo uputili na smer, kojim će se kretati takvo

mišlju prožeto osećanje duševnog života. Čovek u sebi upoznaje nešto, što se vlastitoj duši čini drugim bićem. Osobito se to očituje onda, kad se sa tim spoje misli koje pokazuju kako se u običnom životu ovo ili ono u vlastitoj sudbini izaziva. Ali čovek može da zameti kako se ovo ili ono s njime ne bi dogodilo da se on ranije nije ovako ili onako vladao. Ono, što se čoveku događa danas, često je posledica onoga, što je juče učinio. Može se pogledati unatrag proživljeni vlastiti život, s ciljem da se duševno doživljavanje povede dalje, nego što je ono u jednom stanovitom razdoblju. I čovek može tu potražiti sve, što pokazuje kako je kasnije događaje sudbine sam pripravio. Može se pokušati, ne bi li se takvim osvrtanjem na život došlo do onog vremena, u kojem se kod deteta budi svest, te se ono u kasnijem životu seća svojih doživljaja. Kad čovek takvo osvrtanje provede na taj način, da se dođe do duševnog raspoloženja, koje isključuje uobičajene egoistične simpatije i anipatije prema slučajevima sudbine, tad čovek približavajući se sećanjem navedenom vremenu detinjstva, stoji prema sebi tako, da si kaže: Tu je očito počela mogućnost da ti u sebi, sebe osećaš i da na svom duševnom životu aktivo sarađuješ. Ali je tvoje „ja“ postojalo već i pre toga, ono je u tebi radilo besvesno, ono te je što više dovelo do tvoje mogućnosti saznanja kao i do svega

49

drugoga, što ti je poznato. Opisani stav prema vlastitoj sudbini dovodi do onoga, do čega ne može da dovede nikakvo drugo razumno razmišljanje. Čovek uči da gleda na događaje sudbine smireno. On gleda nepristrasno kako mu se oni približavaju. Ali čovek gleda sam sebe u onome biću, koje te događaje privodi. I kad čovek sebe posmatra na takav način, tad vidi da su uslovi vlastite sudbine bili dani već pri rođenju i da su vezani s vlastitim „ja“. I mi se probijamo do toga tako da si možemo reći: Onako, kako si radio sam na sebi u ono vreme, kad se je probudila tvoja svest, tako si radio sam na sebi i pre nego se je probudila tvoja sadašnja svest. Takvo traženje višeg bića „ja“ u običnome „ja“, ne vodi samo do toga, da si čovek sada može reći: moja me misao dovodi do toga da teoretski izmislim takovo neko više „ja“, – već on kaže: moja me misao vodi do toga, da živo biće toga „ja“ osetim u svoj njegovoj realnosti kao moć u samome sebi, a da svoje obično „ja“ osetim kao tvorevinu toga drugog u sebi. Takovo sećanje početak je gledanja duhovnog bića duše. A ako to dovede ni do čega, tad razlog tome leži tu, da je čovek zastao na početku. Taj početak može da bude jedva zametljivo muklo osećanje. Takvo ono može dugo ostati. Ali kad se snažno i moćno produži ono, što je dovelo do toga početka, tad čovek naposletku dolazi do gledanja vlastite duše, kao duhovnog bića. I onaj, koji je dospeo do takovog gledanja, lako će razumeti da neko, ko nema iskustva na tome polju, može reći kako je onaj, koji veruje u takovo gledanje, posredstvom duševnih pokreta došao do toga, da si sada utvaranjem, – autosugestijom, – predstavlja više „ja“. Ali onaj koji poseduje takovo gledanje, taj znade da se je taj prigovor rodio iz nedostatka iskustva. Jer onaj, koji ozbiljno prolazi kroz ovo, što je ovde prikazano, stiče ujedno sposobnost da fikciju raspoznaje od realnosti. Unutarnji doživljaji, koji su potrebni za

50

takovo duševno putovanje, ako ono hoće da bude ispravno, vode dotle, da čovek prema sebi, s obzirom na fikciju i realnost bude strog i oprezan. Ako čovek s ciljem stremi tome, da u višem „ja“ doživi sebe kao duhovno biće, tad će glavni doživljaj videti u onome, što je u početku ove meditacije karakterizirano, a ono što je navedeno na drugome mestu, priznaće kao pomoć na duševnom putovanju.

***

51

SEDMA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava da shvati kako se doživljava u nadčulnim svetovima/

Doživljaji što ih duša treba, prodirući u nadčulne

svetove, mogu da zastraše čoveka. Takav čovek može reći: Ne znam šta će se sa mnom dogoditi i kako ću sve to podneti, ako smelo potražim takove doživljaje. Uticajem takovog osećanja čovek lako može pomisliti da je bolje ne dirati na veštački način u razvoj duše i predati se nepoznatom nesvesnom vodstvu, pa sačekati kuda će ono s vremenom dovesti dušu. No tu će misao odbiti svaki, ko može ispravno oživeti ovu. U čovekovom biću ima prirođeno nastojanje da samog sebe povede napred. Značilo bi stoga ogrešiti se o dužnosti, ostaviti da usahnu sile, koje u duši čekaju svoj razvoj. U duši svakog čoveka leže snage razvijanja samog sebe. I nema duše, koja ne bi htela da sluša glas, koji teži za razvojem tih snaga, ako bilo kako može da nešto sazna o tim silama i njihovom značenju.

I niko si neće dati sprečiti uspon u više svetove, ako se

unapred nije postavio u neki neispravan odnos prema doživljajima, kroz koje mu je proći. Ti su doživljaji prikazani u pređašnjim meditacijama. Kad ih izražavamo rečima, koje su – razume se – uzete iz običnog ljudskog života, možemo ih ispravno opisati samo opisujući nešto kao iz običnog života. Jer doživljaji nadčulnog puta saznanja deluju na ljudsku dušu slično kao npr. neizrecivo veliki osećaj samoće ili osećanje da čovek lebdi nad bezdanom ili nešto slično. U doživljavanju takovih

52

osećanja stvaraju se sile za spoznajni put. To su klice, koje će uroditi nadčulnim saznanjima. Svi ti rezultati nose u sebi tako reći nešto duboko skriveno. A kad se oni proživljuju, to skriveno dolazi do punog napona. Osećaj samoće, koji je kao ovoj oko tog „nečega“, raspršuje se i javlja se u životu duše kao sredstvo saznanja.

No treba uzeti u obzir da na svaki takav doživljaj, ako

smo na pravome putu, stopu u stopu sledi drugi. Kad je jedno tu, drugo ne može da izostane. Doživljaju, što ga treba podneti, pridružuje se u isti mah snaga da se doživljaj zaista podnese. Samo treba da čovek tu snagu u miru osvesti i da zaista strpljivo sačeka ono, što hoće da se objavi u duši. I kad se pojavi nešto što muči dušu, a kad u isto vreme živi u duši i osećanje sigurnosti da ima sila pomoću kojih se muka može podneti i da se čovek može sjediniti s tim silama, tad se možemo prema tim doživljajima postaviti kao gledaoci. Kad bi se ti doživljaji javljali u svakdašnjem životu, kad se čovek prema njima ne bi mogao odnositi kao da je posmatrač vlastitih doživljaja, oni bi bili nepodnosivi. Usled toga ljudi koji idu putem nadčulne spoznaje, ma da u svojoj nutrini doživljavaju talasanje kojekakvih osećanja, ipak pokazuju potpunu sređenost i mir u svom čulnom životu. – Jer postoji mogućnost da doživljaji, koji se odigravaju u nutrini, utiču na raspoloženje u spoljašnjem čulnom životu. Tad se čovek ne može snaći u životu, kako se je mogao pre nego je pošao putem saznanja. I tad mu ne ostaje, nego da u svojoj nutrini potraži već stečene snage, pa će njima opet svladati sve zapreke. Jer nema zapreka na pravilnome putu spoznaje, koje se ne bi dale svladati.

53

Najbolji put saznanju biti će uvek onaj, koji vodi u nadčulni svet jačanjem i zgušćivanjem duševnog života pomoću udubljivanja u sebe snagom misli i snagom osećanja. Nije kod toga važno da se misao i osećaj dožive tako, kako ih doživljuje čovek snalazeći se u čulnome svetu. Radi se o tome da čovek intenzivno živi „u“ mislima i „sa“ mislima ili osećanjima i da u njima skupi sve svoje duševne snage. Za vreme unutarnjeg produbljivanja treba da one sasvim ispune svest. Pomislimo npr. na jednu misao, koja je u duši rodila neko uverenje. Zasada pustimo s vida naše uverenje i vrednost takove misli i živimo posve sjedinjeni s njom. Ne mora to biti neka misao, koja bi se odnosila na stvari višeg reda u svetu. Ipak nam takva misao može najbolje poslužiti. Za unutarnje produbljivanje može čovek uzeti i neku misao, koja ocrtava običan doživljaj. Plodna su npr. i osećanja, koja predočuju namere nekih čina iz ljubavi, kad ih čovek oživi kolikogod može u toplom i iskrenom doživljaju. Nada sve deluju, kad se radi o spoznaji, simboličke predstave iz životnog iskustva ili takove, kojima se podajemo po savetu. Savetovati nas mogu ljudi, koji su na tom polju tako reći stručnjaci, jer poznaju plodnost upotrebljenih sredstava iz iskustva na samima sebi. Takovim zadubljivanjem, koje mora postati životnim običajem, pa i uslovom za život, kao što je disanje uslov telesnog života, skupiće se životne snage i u skupljanju one će se pojačati. Ali nam mora uspeti da se za vreme tog unutarnjeg udubljivanja vladamo tako da nikakvi vanjski čulni utisci, pa ni sećanja na njih, ne prodiru u nas. I sećanje na sve ono, što je čovek doživeo u svakidašnjem životu, što je duši bilo na radost ili na bol, mora da ćuti, da se duša može podati jedino onome, što sama hoće da bude u njoj. Snage nadčulne spoznaje bude se

54

na ispravan način samo iz onoga, što je čovek stekao produbljujući se tako unutarnje. A sadržaj i oblik tog unutarnjeg produbljivanja stvorio je čovek sam naporom vlastitih duševnih snaga. Ne radi se o tome odakle nam sadržaj udubljivanja. Čovek ga može dobiti od stručnjaka u toj oblasti ili uzeti iz duhovno-znanstvene literature, treba ga samo učiniti vlastitim unutarnjim doživljajem. Pri tome ne smemo birati samo ono što potiče iz vlastite duše, i što možda mi sami držimo najboljom sadržinom produbljivanja. Jer takav je sadržaj već radi toga slab, što se duša već unapred oseća srodna s njime i zato nema prilike da se dovoljno napreže da s njime postane jedno. A baš u tom naporu i jeste ono, što deluje na nadčulne snage spoznaje. Jer ne deluje samo po sebi sjedinjavanje sa sadržajem produbljivanja. Čovek se može i na drugi način vinuti do nadčulnog gledanja. Svojim prirođenim sklonostima unutarnjem produbljivanju ljudi mogu doći do usrdnog doživljavanja. Time se mogu u njihovoj duši osloboditi nadčulne spoznajne snage. A katkada se takove snage mogu pojaviti u duši iznenada, pa nam se može činiti da nikako nisu bile određene za takovo doživljavanje. Nadčulni duševni život može se pojaviti na najrazličitije načine. Ali do doživljavanja, koje vlada samim sobom, kako vladamo sobom u običnom čulnom životu, do toga može čovek doći samo ako pođe opisanim spoznajnim putem. Ako nadčulni svet provali u doživljaje duše na ma kakav drugi način, tad će se ti doživljaji nametnuti kao silom i čovek će se lako u njima izgubiti. A može se čovek predati i svim mogućim obmanama o njihovoj vrednosti i njihovom pravom značenju u istinskom nadčulnom svetu.

55

Treba svakako držati na umu da se duša na nadčulnom putu spoznaje menja. Može se dogoditi da neki čovek u svom čulnom životu nimalo nije sklon obmanama ili iluzijama; ali on može da se na najlakoverniji način poda takovim obmanama i iluzijama čim prekorači nadčulni svet. Može se dogoditi npr. i to da neki čovek u čulnome životu ima zdrav smisao za istinu, i da mu taj veli: Ne smeš o nekoj stvari ili nekom događaju verovati ono, što zadovoljava tvoj egoizam. Pa ipak, ma da je tako, može ta duša u nadčulnom svetu da zapaža samo ono, što pogoduje sebičnosti. Treba razmisliti kako se prema onome, što se ukazuje, odnosi egoizam. Čovek gleda na ono što smera egoizam svojim sklonostima. I čovek ne zna da to egoizam upravlja duhovnim pogledom. Prema tome je sasvim razumljivo, da će čovek ono što je ugledao uzeti za istinu. Obraniti nas ovde može samo dobra svest o tom da valja energičnom voljom za upoznavanje samoga sebe na nadčulnome putu spoznaje, sve više i više razviti sposobnost da opazimo koliko još ima u našoj duši egoizma i gde se javlja. Ako čovek u unutarnjem uronjavanju bezobzirno i energično sam sebi predoči mogućnosti duše da zapadne u egoizam, moći će se postepeno osloboditi vodstva svog egoizma. Da bi duša u višim svetovima postala zaista pokretna, nužno je da stekne pojam o tome, kako se stanovite duševne osobine sasvim drukčije odnose prema duhovnom svetu, nego prema fizičkom. To se naročito jasno pokazuje onda, ako se pogled upravi na moralne osobine. U čulnome životu treba razlikovati prirodne i moralne zakone. Kad čovek hoće da si razjasni tok prirodnih pojava, on se ne može držati moralnih predstava. Otrovna biljka tumači se prirodnim zakonima i ona se ne sme smatrati nemoralnom zato, jer je otrovna. I treba biti svestan toga da se i u životinjskom carstvu jedva može govoriti o dozvucima moralnoga. Ali moralno

56

prosuđivanje u pravom smislu može samo da smeta ono, što kod prirodnih zakona zapravo dolazi u obzir. Tek u vezi s ljudskim životom počinje nešto značiti moralno prosuđivanje o vrednosti života. O to prosuđivanje čovek vezuje svoju vlastitu vrednost uvek kad sam o sebi misli bez predrasuda. Ali kod ispravnog posmatranja čulnog sveta nikome ne može pasti na pamet da prirodne zakone postavi u isti red sa moralnima, pa ni to da u njima nazire samo nešto slično. Čim zakoraknemo u više svetove, sve se to menja. Što duhovniji su svetovi u koje zalazimo to više se stapaju moralni zakoni i ono što u tim svetovima možemo nazvati prirodnim zakonima. U čulnome svetu čovek je svestan toga da govori u prenesenom smislu kad veli npr. za neko zlo delo da ga u dušu peče. On zna da je prirodna opeklina nešto sasvim drugo. Ali za nadčulni svet takova deoba ne postoji. Mržnja i zavist sile su, koje deluju tako da se delovanja, koja im odgovaraju, mogu nazvati prirodnim pojavama tih svetova. Mržnja ili zavist deluju tako da omraženo ili zavišću progonjeno biće deluje na onoga, koji mrzi ili zavidi kao da ga siše, kao da ga hoće ugasiti, i tako nastaju procesi razaranja koji škode duhovnome biću. Ljubav deluje u duhovnome svetu tako da se delovanje mora proglasiti za neko zračenje topline, koja podupire i potiče život. – To se već može opaziti i na čovekovom elementarnom telu. U čulnome svetu treba delo ruke, koja čini neki nemoralni čin po prirodnim zakonima, objasniti isto onako kao što se prosuđuje ruka, koja čini nešto nemoralno. Ali stanoviti elementarni delovi čoveka ne razvijaju se, ako u njima nema moralnih osećanja, koja im odgovaraju. I treba nepotpuni razvoj elementarnih organa svesti na moralne osobine, baš onako kako se u čulnome svetu prirodni procesi tumače prirodnim zakonima. Tek nikad ne

57

smemo iz nerazvijenog čulnog organa da zaključujemo nešto o nepotpunom razvoju onog dela elementarnog tela, koji tome organu odgovara. Jer treba biti svestan toga da za razne svetove vrede i posve različiti zakoni. Može neki čovek da ima neki nepotpuni fizički organ; odgovarajući elementarni organ može kraj toga, ne samo da bude potpuno normalan, već on može da bude u onoj meri savršen, u kojoj je fizički nepotpun. Znatna je razlika i u tom kako se pojavljuje u nadčulnim svetovima a kako u čulnome sve ono, što suvisi s predstavama „lepoga“ i „ružnoga“. Način kako čovek te pojmove upotrebljava u čulnome svetu gubi svako značenje, čim prekoračimo nadčulni svet. „Lepim“ se može, ako se setimo značenja te reči u čulnome, nazvati samo takovo biće, kome uspeva da sve ono što doživljava u sebi, objavi i drugim bićima svog sveta, te da tako i ti drugi postaju deonicima celog doživljavanja. U višim svetovima bi se mogla nazvati „lepom“ sposobnost da se nešto što je potpuno u unutrašnjosti, objavi, da se ništa ne mora sakrivati u sebi. Taj pojam se potpuno pokriva s onim bezobzirne iskrenosti, iskrenog otvorenog iživljavanja onoga, što neko biće nosi u sebi. „Ružnim“ bi se moglo nazvati ono što svoju nutarnju sadržinu neće da očituje u vanjskoj pojavi, što svoje vlastito doživljavanje susteže u sebi, skriva stanovite svoje osobine pred drugim bićima. Takvo se biće izdvaja iz svoje duhovne okoline. Taj pojam poklapa se s onim neiskrenog vladanja. Laž i ružnoća u duhovnom svetu ista su realnost, tako da je lažljivo biće ono, koje je ružno.

58

A i požuda ili želja fizičkog sveta imaju potpuno drugo značenje za duhovni svet. Požude, koje se u fizičkome svetu pojavljuju iz unutarnje prirode ljudske duše, u duhovnom svetu ne postoje. Što ovde zovemo požudom, to se užiže na onome, što je izvan bića koje želi. Biće koje mora da oseti kako mu nedostaje ova ili ona osobina, koju bi po svojoj prirodi moralo da ima, gleda drugo biće, koje tu osobinu ima. Ono ne može da se oslobodi toga da mu to drugo biće stalno lebdi pred očima. Kao što u čulnome svetu svako oko po svojoj prirodi vidi ono, što je vidljivo, tako nedostatak jedne osobine, kod nekog bića u nadčulnom svetu, stalno privlači to biće k onome biću, koje je u tome smislu savršenije. Gledanje u takovo savršenije biće postaje neprestanim predbacivanjem. To predbacivanje deluje realno i snažno i biće s odnosnim nedostatkom gledajući drugo savršenije žudi da pogrešku popravi. To je sasvim drukčiji doživljaj, nego žudnja u fizičkome svetu. – Slobodna volja se takvim odnosima nimalo ne ograničuje u duhovnom svetu. Svako se biće može obraniti od onoga, što u njemu izaziva neki pogled. Na taj način ono će pomalo moći da se udalji od drugoga bića, koje mu je uzorom. Posledica međutim biće to, da će biće, koje odbija svoj uzor samo sebe dovesti u takve svetove, u kojima će za nj biti gori uslovi života. U onome svetu, za koji je to biće na neki način bilo unapred određeno bili bi ti uslovi kud i kamo bolji. Sve to govori ljudskoj duši da kod stupanja u nadčulni svet treba preobraziti svoje predstave. Treba metamorfozirati, raširiti predstave, treba ih s drugima stopiti, ako hoćemo na ispravan način opisati nadčulni svet. – Odatle dolazi to da je uvek ponešto netačno svako opisivanje nadčulnog sveta, koje bi htelo da bez svake promene upotrebi pojmove, koji su kovani za

59

čulni svet. – Treba se samo setiti, što nam ispravni ljudski osećaj veli, da se pojmovi, koji tek za nadčulni svet dobivaju svoje pravo značenje, moraju u čulnome svetu upotrebiti manje ili više slikovito ili tako da baš zbilja označuju stvar. Tako neko može lažljivo osetiti doista kao ružno. Nasuprot onome, kako valja shvatiti taj pojam u nadčulnome svetu, on je u takvim rečenicama u čulnome svetu, ipak samo dozvuk, koji nastaje jer su svi svetovi u međusobnoj vezi. Mi te veze u čulnome svetu osećamo kao tapajući u mraku i nesvesno o njima mislimo. Ali treba uzeti u obzir da u čulnome svetu lažljivo, koje osećamo kao ružno, ne mora da bude ružno po svojoj vanjskoj pojavi. Čovek bi što više pobrkao predstave, kad bi ružno u čulnome hteo da tumači lažljivošću. U nadčulnom svetu postoji zakon, da se lažno, ako se ispravno vidi, i spoljašnje očituje kao ružno, – I tu se opet radi o obmanama, kojih se treba čuvati. U nadčulnome svetu može se pojaviti pred vama neko biće, koje s pravom treba nazvati zlim, a koje se ipak objavljuje u slici, koju možemo nazvati „lepom“, ako upotrebimo predstavu o „lepom“, koju smo poneli iz čulnoga sveta. U takovu slučaju moći ćemo da ispravno gledamo tek onda, ako prodremo do najdubljeg dna toga bića. Tad će čovek doživeti da je „lepa“ pojava maska, koja ne odgovara tome biću. A ono što je prema predstavama iz čulnoga sveta hteo da oseti kao „lepo“, proglasiće naročito ružnim. Tad „zlo“ biće ne može više da nas obmane „lepotom“. Pred takovim posmatračem ono se mora objaviti u svome pravom liku, koji je inače samo nepotpuni izraz njegove unutrine. Na takovim pojavama nadčulnog sveta pokazuje nam se naročito jasno, da se ljudske predstave moraju promeniti, kad čovek zakorači u nadčulni svet.

***

60

OSMA MEDITACIJA

/Onaj koji meditira pokušava da zamisli gledanje čovekovih ponovnih života na Zemlji/

Putuje li čovekova duša u nadčulne svetove kako valja, tad se ne sme govoriti o opasnostima takovog putovanja. Duša i ne bi postigla svoj cilj kad bi neki njeni postupci bili opasni po čoveka. Što više cilj je takovog nastojanja to da se duša učini što jačom, da ona svoje sile sažme i da čovek postane sposoban da podnese duševne doživljaje, koji su mu nužni, hoće li da ugleda i shvati druge svetove poput čulnog sveta.

Čulni svet se bitno razlikuje od nadčulnih svetova i po tom, što u nadčulnim svetovima gledanje, opažanje i shvaćanje stoje u drukčijem međusobnom odnosu, nego u čulnom svetu. Ko čuje pripovedati o nekom delu čulnog sveta, osetiće donekle s pravom da će se do potpunog shvatanja vinuti ipak samo pomoću gledanja, opažanja. Držaćemo da smo razumeli neki kraj zemlje, ili neku sliku, kad ih ugledamo. Nadčulni svet se može potpuno shvatiti, kad se nepristrasno sasluša znalački opis. Čoveku treba samo opis onih, koji mogu videti, pa da shvati i doživi sve sile duhovnih svetova, koje podstiču život i dovoljno ga hrane. Zbiljska saznanja o takovim svetovima mogu doduše steći samo oni, koji su u stanju posmatrati izvan čulnog tela. Opisi duhovnog sveta moraju na kraju krajeva uvek poticati od posmatrača tih svetova. No i shvatanjem mogu se postići saznanja tih svetova potrebna za duševni život. Svakako je moguće da neko nema nikakvog vlastitog uvida u nadčulne

61

svetove, a ipak potpuno razume nadčulne svetove i njihove osobitosti. Razume ih tako, kako to pod izvesnim okolnostima duša mora zahtevati. Zbog toga može biti i to da neko sredstva svoga unutarnjeg udubljivanja uzme iz blaga predstava, što ih je stekao o duhovnim svetovima. Takova je građa za udubljivanje najbolja. Najsigurnije vodi cilju. Netačno je mišljenje, da smeta sticanju nadčulnoga gledanja, kad neko unapred sazna o tim svetovima putem shvaćanja. Istina je šta više protivno: čovek sigurnije i lakše dolazi do gledanja, ako je pre toga shvatio nadčulne svetove. Da li neko zastane kod shvaćanja, ili se trudi da dođe do gledanja, to ovisi o tom da li je kod nekoga nastupilo stremljenje za vlastitim posmatranjem, ili nije. Ako je kod nekoga nastupilo stremljenje, on ne može drukčije nego traži priiku da doista krene u duhovne svetove. – A počevši od našeg vremena uvek će sve više i više ljudi tražiti razumevanje tih svetova, jer istinsko posmatranje života pokazuje da ljudske duše u naše doba dolaze u takovo stanje, te one bez shvatanja nadčulnih svetova ne mogu doći u onakav odnos prema životu, u kakav bi trebalo.

*** Ako je čovek na duševnom putovanju došao tako daleko, da nosi u sebi sećanje na sve ono čim je nazivao „sebe“, svoje biće u čulnom svetu, a sebe sad doživljava u nekom netom stečenom „ja“ višega reda, tad postaje sposobnim da se vine i do gledanja životnog toka više čulnog zemaljskog bitka. Pred njegovim duhovnim pogledom pojavljuje se činjenica da je pre ovog čulnog života postojao drugi bitak njegovog ja u

62

duhovnom svetu. I da u tom duhovnom životu leže pravi uzroci, koji su izgradili njegov sadašnji čulni bitak. Čovek upoznaje činjenicu da je pre ovog čulnog života u koji je stupio kad je stekao čulno telo, već živio posve duhovno. – Ove ili one sposobnosti i nagone i ostalo, što on ima sada kao čovek, vidi pripremljeno u bitku, što ga je proživio pre u jednom posve duhovnom svetu. Čovek se gleda kao biće u duhovnom životu pre ulaska u čulni svet. On vidi kako to biće nastoji da živi kao čulno, s onim sposobnostima i osobitostima duše, koje je imalo i razvijalo od rođenja. Grešio bi, ko bi rekao: Kako bih ja u duhovnom životu mogao težiti za sposobnostima i nagonima, koji mi se sada, kad ih imam, nikako ne dopadaju. Ne radi se o tom, da li se duši u čulnom životu nešto sviđa ili ne. Duša razvija svoje težnje u duhovnom životu s posve drugih gledališta, nego docnije u čulnom bitku. Znanje i htenje u oba života posvema je drukčije. Čovek zna u duhovnom svetu da mu za njegov celokupni razvoj treba jedan čulni život, koji onda u čulnom bitku protiče možda nesimpatično i teskobno. No on ipak teži za tim životom, jer čovek u duhovnom životu ne traži simpatično i prijatno, nego ono, što mu treba da bi ispravno razvio svoj vlastiti bitak. Slično je tako i s onim, što se čoveku dešava u životu. Čovek vidi svoju sudbu i gleda kako si je pripremio u duhovnom životu simpatične, ali i nesimpatične uzroke, usled kojih proživljava u čulnom ovaj ili onaj sretni ili bolni doživljaj. Može čoveku, dok se doživljava samo u čulnom životu, izgledati neshvatljivo i to, da je ovaj ili onaj životni položaj sam izazvao. No on je u duhovnom životu imao ono, što se naziva nadčulnim uvidom, i taj ga je doveo do toga da si je rekao: Ta moraš proživeti i jako bolne i nesimpatične stvari, jer će te samo takovi

63

doživljaji dovesti za stepen dalje. Iz pukog prosuđivanja po čulnom životu nikad ne može čovek saznati, što prinosi neki zemaljski život napretku njegovog celokupnog razvoja. Tek kad čovek upozna duhovni život, koji je prethodio zemaljskom čulnom životu, pred njegovim se gledanjem pojavljuju razlozi, zbog kojih je, dok je bio u duhovnom životu, težio za ovakovim načinom života ili onakovom sudbinom u čulnom bitku. Ti razlozi nas vode k nekom pređašnjem zemaljskom životu, koga smo proživeli u prošlosti. Prema tome, kako je protekao taj život, kakova je iskustva i sposobnosti čovek stekao u njem, težio je on u sledećem duhovnom životu, da u jednom novom zemaljskom životu popravi nepotpuna iskustva, da izgradi neizgrađene sposobnosti. Čovek oseća u duhovnom životu pre rođenja nepravdu, koju je npr. naneo nekom čoveku na taj način da je poremetio red u svetu, i da je sada potrebno u jednom daljem životu živeti s tim čovekom u isto vreme. Tako će se u stanovitim odnosima prema njemu nepravda popraviti. – Kad se duša dalje razvije, proširuje se pogled na niz proteklih života. Na taj se način dolazi promatranjem do spoznaje pravog toka života vlastitog ja, kome smo podređeni. Čoveku se otvara pogled na to, kako u ponovnim životima na zemlji prolazi kroz svoj celokupni život, i kako se između ponovnih života na zemlji nalaze čisto duhovni životi, koji su vezani sa životom na zemlji zakonitošću. Na taj način spoznaja ponovnih života postaje doista posmatranjem. /Samo treba spomenuti, da bi se mimoišli česti nesporazumi, ono što sam prikazao u svojim ranijim spisima. Celokupni život čovekov ne protiče na taj način, da se život uvek ponavlja. Izvestan broj puta se događaji tu ponavljaju, ali

64

se pred njih i na njih nastavljaju sasvim drugi načini postojanja, i sve se to pokazuje u svom celovitom toku kao razvoj pun mudrosti./ Spoznaja da se čovek razvija kroz ponovne živote može da se stekne razumnim promatranjem čulnoga sveta. U mojoj knjizi „Teosofija“ i u mojoj knjizi „Nacrt Tajne Nauke“, kao i u nekim manjim spisima, pokušao sam dati dokaze za ponovne živote i njihovu međusobnu vezu. Ti su dani u onom obliku, u kome je pisana prirodo-znanstvena nauka o razvoju i njezina znanstvena razmatranja. Trebalo je pokazati da dosledno mišljenje i ispitivanje, koje zaista konsekventno do kraja vodi prirodo-znanstveno istraživanje, i ne može drugo nego da misao o razvoju, što su je donela poslednja vremena, na taj način primeni na čoveka da veli: Pravo se biće, duševna se individualnost čovekova, mora smatrati nečim, što se kroz ponovne živote u čulnome svetu razvija dalje, a da između tih života leže čisto duhovni životi. Dokazi, koje sam tamo1 pokušao dati, mogu se prema svojoj prirodi mnogo dalje izgraditi i upotpuniti. Ali se s pravom može tvrditi da dokazi na tome polju imaju sasvim istu znanstvenu i spoznajno teoretsku vrednost, kao oni, koji se inače nazivaju prirodo-znanstvenim dokazima. Nema ničega u znanosti o duhovnome, što se ne bi takvim dokazima moglo podupreti. Doduše treba reći da ti duhovno-znanstveni dokazi mnogo teže nailaze na priznanje od prirodo-znanstvenih, ali to nije zato, jer bi oni bili manje strogi, već zato jer čovek stojeći pred njima ne oseća tlo čulnih činjenica, koje mu u prirodnoj znanosti olakšava priznanje tih dokaza. Ali to nema ništa zajedničko s dokaznom moći samom. 1 Vidi npr. knjigu Dr. Rudolfa Štajnera „Reinkarnacija i karma“ koja je izašla na našem jeziku u izdanju Antropozofske biblioteke.

65

I onaj koji može nepristrasno da prirodo-znanstvene dokaze uporedi duhovno-znanstvenim dokazima, koji su mu dani na isti način, taj će moći da se uveri o vrednosti njihove dokazne moći. Tako se onome opisu, ponovnih života što ga posmatrač duhovnih svetova može da dade iz svojih gledanja, može pridružiti i ono, što se takvim dokazima može potvrditi. Jedno može pomoći drugome, da bi čovek samim shvaćanjem stekao osvedočenje o ponavljanju celog ljudskog života. – Pokušao sam ovde pokazati put, koji prevazilazi samo shvaćanje vodi nadčulnom gledanju toga ponavljanja.

***

66

POGOVOR UZ PONOVNO IZDANJE /1918/ Već se iz samih navoda druge meditacije može videti, a to će se iz sledećih navoda još jasnije pokazati, da duševni put, o kome je bilo govora u ovom spisu, najenergičnije odbija svaku takozvanu vidovitost, koja se temelji na bolesnim ili neobičnim telesnim prilikama. Na tome se putu isključuje sve vizionarno ili medijumističko, što nastaje iz gore pomenutih abnormalnih prilika. Takvi duševni sadržaji izlaze iz jednog raspoloženja čovekove nutrine, prema kojima čulno zamećivanje i mišljenje, koje se na takvo zamećivanje oslanja, predstavljaju jedno više područje. Tim se zamećivanjem i takvim mišljenjem više živi u nadčulnome području i čovek je više neovisan od svoga tela, nego što je to onda, kad nepravilni ustroj tela postavlja pred dušu obmanjivi sadržaj. Takav obmanjivi sadržaj izvire iz procesa, koji bi zapravo trebali da služe telu, a koji na bolestan način odlutaju od svog prirodnog zadatka, te tako čoveka dovode do predstava, koje nemaju podloge ni u vanjskom zamećivanju, ni u vlastitoj delatnosti volje.

Među duševnim delovanjima, koja se nalaze u običnoj svesti jedino je mišljenje sposobno za to, da se odcepi od zamećivanja i da dovede do samostalnog delovanja, koje nije vezano na abnormalne pojave u telu. Ovo, na što se ovde misli, kad se govori o vidovitom gledanju, ne vodi pod te duševne ugođaje, dublje u organske funkcije, već se tu prodire u viša područja, koja počinju sa mišljenjem, što ga duša unutarnje obasjava i koje je ovladavano voljom. Iz tog mišljenja kojim sam čovek vlada razvija duša vidovito gledanje. Mišljenje služi

67

gledanju na uzor. Ono što se u ovim meditacijama opisuje kao gledanje razlikuje se sasvim bitno od pukog mišljenja. Ono vodi iskustva o nadčulnim svetovima, do kojih mišljenje ne može prodeti. Ali život što ga duša u tom gledanju razvija, ne sme da bude drugi, nego što je bio onaj, koji je duša bila razvila u misli. S istom svesnošću, s kojom duša živi u jednoj misli, s kojom prelazi od jedne misli k drugoj, ona mora da živi u gledanjima, i u svojim prosvetljenjima.

Doduše, duša se k tim gledanjima odnosi potpuno

drugačije nego što se odnosi k običnoj misli. Duševni odnos jednog viđenja prema zbilji, koja tome gledanju odgovara, sličan je odnosu, što ga predstava sećanja ima prema zbilji, na koju se seća. Ali ma da je tako, ipak je u gledanjuu važno, da za vreme dok to gledanje postoji u duši uopšte ne deluje snaga sećanja. Ono, što je čovek jednom sebi predočio, on može obnoviti u svome sećanju, pa makar ta predstava bila puka slika fantazije. Ono, što je čovek saznao vidovitim gledanjem, to u onom momentu nestaje iz svesti, kad prestaje gledanje. To se događa uvek onda, ako se duševnoj snazi gledanja nije pridružila ona druga, koja će u duši opet razviti iste uslove gledanja, koji su doveli do samog tog gledanja. Čovek se može setiti na te uslove i tako može ponoviti gledanje; ali se čovek ne može neposredno setiti na to gledanje. Onome koji je došao do potrebnog uvida u te stvari, upravo se tim uvidom daje sredstvo da upozna činjenice, koje odgovaraju njegovom gledanju. Kao što se čovek može setiti na jedno opažanje, na jedan doživljaj, a da tim sećanjem nije sam proživeo to opažanje, tako je to i s onim, što pri gledanju ostaje za sećanje. U sećanju ne ostaje uporište toga gledanja. Na taj način prepoznajemo da, kako pravo zamećivanje u čulnom svetu nije samo iluzija, tako nije ni

68

nadčulna činjenica, koja tome gledanju odgovara. Ovde zapadaju u zabludu ljudi, koji se nisu dovoljno upoznali s bićem vidovitosti, o kojoj se ovde govori, – koji ono što se ovde govori posmatraju samo izvana prema unapred utvrđenim predrasudama. Oni misle da ono, što se javlja u vidovitoj svesti, počiva na igri fantazije, ili na nekom tkivu iz samih predstava, koje se kao val uzdižu iz podsvesnih dubina duše kao neko nejasno sećanje. Takvi prosuđivači neznaju da zaista vidovita svest živi samo u takvim sadržajima duše, koji nikad ne poniru u organske dubine, koji sami po sebi i ne mogu da poniru, jer se već u nastajanju opiru sudbini da budu zahvaćeni bilo kakvom snagom osećanja.

Dalja osobina vidovitog života sastoji se u tom da se

njegov tok važnim oznakama odvaja od običnog duševnog života. U običnom duševnom životu vežbanje igra plodnu ulogu. Onaj, koji ponavljajući obavlja neki posao, taj uvećava svoje sposobnosti i on će što dalje to spretnije izvesti taj posao. Jer, zar bi bio moguć napredak u životu, zar bi bila moguća umetnost, ili ma kakvo učenje, kad se spretnost ne bi mogla postići vežbanjem? Ali to ne vredi za sticanje nadčulnog gledanja. Onaj, tko je jednom došao do nadčulnog iskustva, taj time nije postao spretniji, da bi ponovo mogao doći do toga iskustva. Kad je jednom došao do njega, tad to postaje razlogom da mu se to iskustvo uklanja s puta. Ono ga na neki način izbegava i on mora pribeći k stanovitim duševnim vežbama, koje će njegovoj duši dati jaču snagu za ponovno iskustvo, nego što je bila ona snaga, kojom je ovo prvi puta doživio. Početnici u nadčulnome duhovnome svetu doživeti će na toj činjenici izvor teških razočarenja. Srazmerno se vrlo lako mogu steći prva nadčulna iskustva, ako se upotrebe vežbe, koje će u smislu, u

69

kome su u ovoj knjizi navedene, dovesti do jačanja duše. I čovek se veseli svome napretku. Ali će čovek brzo opaziti kako se ista iskustva ne ponavljaju. I čovek će se u svojoj duši prema nadčulnome osetiti kao prazan. Ovde se radi o tome da čovek bude svestan: Napori, koji su prvi puta doveli do tog rezultata, ne deluju i drugi put, već treba da deluju jači, često sasvim drugojačiji. – Treba prodreti do uverenja da su zakoni nadčulnog doživljavanja u mnogim slučajevima drugi, a često i suprotni od fizičkih. Ali se treba s druge strane čuvati toga, da čovek stvori zaključke da se o nadčulnom doživljavanju može štogod saznati tako da se događaji tamo zamišljaju kao naličje /Umkehrung/ odnosnih čulnih procesa. Kakve su te stvari u pojedinačnom slučaju, to treba prozreti nadčulnim iskustvom.

Treća oznaka nadčulnog iskustva jest to, da gledanja

zasvetlucaju pred vidovitom svešću u jednom momentu, koji se vremenski jedva može meriti. Može se reći u momentu, u kojem se pojavljuju, već su opet i nestali. Samo brzo osvešćivanje, pozornost, koja se brzo može uperiti na promatranje, mogu da dovedu do gledanja. Onaj koji u svojim duševnim sposobnostima ne razvije brzu prisutnost duha, brzo obraćanje pozornosti, taj doduše može imati viđenja, ali on o tome ništa ne će znati. Tu leži razlog zašto ljudi nadčulni svet u tako velikom opsegu negiraju, kao što to čine. Jer nadčulno doživljavanje zaista je mnogo više rašireno, nego bi čovek obično mislio. Opštenje čoveka s duhovnim svetom u svojoj je srži nešto opšte ljudsko. Ali treba mukom steći sposobnost kako bi se hitrom snagom svesti prepoznao i sledio taj odnos. U običnom životu čovek se može osposobiti u tome smislu, ako se vežba da u stanovitim položajima života brzim prosuđivanjem onoga što je pred njime stvori odluku za čin. Tko se u takvim životnim

70

položajima privikne na to, da uvek promeni svoju odluku, ko se privikne na oklevanja, koje ne vodi nego do gubitka vremena, ko se privikne na to da uvek veli „bi li to učinio ili ne bi?“ taj će se iz tog običnog života na vrlo loš način pripraviti za promatranje duhovnog sveta. Onaj koji dođe do toga da već u ovome životu, ako je to potrebno razvije prisutnost duha, taj će tu prisutnost duha uneti u nadčulno doživljavanje, u kome je ona neminovno potrebna. – Kad bi čovek onakav, kakav je u običnom životu, imao sposobnost nadčulnog doživljavanja, tad bi on bio nesposoban za svoju zadaću u nadčulnome svetu. Na blagotvoran način može on doći do nadčulnih sposobnosti samo tako, ako ih razvije iz jednog zdravog života u čulnoj zbilji. Onaj, koji misli da će se približiti nadčulnome svetu tako da se odvrati od ovoga života osobinama osobenjaka, taj je na krivome putu. Pravo vidovito gledanje odnosi se prema zdravim delovima obične svesti, kao što se ta svest odnosi prema svesti sna, čiji sadržaj stupa pred dušu u oblicima snova. Ali kao što nezdravi san smeta običnoj svesti potkopavajući je, tako se na temelju životu neprijateljskog, nepraktičnog vladanja u životu obične zbilje, ne može razviti zdravo vidovito gledanje. Što čvršće čovek stoji u životu, što razumniji je on prema zadaćama običnog intelektualnog, osećajnog, moralnog i socijalnog života, to zdravije će biti sposobnosti duše, koje će se razviti iz takvog života, koje će ga dovesti do doživljavanja nadčulnog sveta. – Ove meditacije htele bi da govore o takvom zdravom vidovitom gledanju. Na putu, što ga one opisuju, i koji uvire u spoznaju nadčulnog sveta, ne može se naći ono bolesno, u zlom smislu vizionarno i fantastično.

***