of 87 /87
ALEKSANDAR TIŠMA - UPOTREBA ČOVEKA Gospoñičin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija hrapava crvena presvlaka podražava zmijsku kožu i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbližih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta beležnice do koje se za novac može doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu Gospoñica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, izmeñu dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno rasporeñene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak, obiñe jednog dežmekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran žute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne žice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "Šta izvolite?" kaže ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuščićem koji zateže isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie wunschen?", jer već zna da je ona Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona stidljivo, jer joj je želja potajna, podiže glavu osenčenu šeširom sa širokim obodom, pruža kažiprst u crnoj glase rukavici da pokaže ka gornjim policama više prodavčeve glave koje je bojažljivo već preletela sivim očima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka traženog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim izrazom zadobija poverenje gospoña koje ovako neodreñeno, ispomažući se kolebljivim pokretom traže robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pružene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slaže dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izložio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove, kao što prodavac cipela savijajući im lub i ñon pokazuje kako su meke i lake. Gospoñica meñutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, žućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan preko drugog. "Šta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u

Aleksandar Tisma - Upotreba Coveka

Embed Size (px)

DESCRIPTION

knjizevnost

Text of Aleksandar Tisma - Upotreba Coveka

ALEKSANDAR TIMA - UPOTREBA OVEKA

Gospoiin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama ija hrapava crvena presvlaka podraava zmijsku kou i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara to se poklanjaju devojicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbliih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoi drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlana, jedina intimna vrsta belenice do koje se za novac moe doi. U ovo se uverava i Ana Drentvenek, koju uenici zovu Gospoica, uavi jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato to je najvea, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, ime njoj, Nemici, uliva poverenje i ini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku oputenog lista paprati izrezanom kvakom, izmeu dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno rasporeene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezai i po jedna pisaa maina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka sveano polutamnu prostoriju, koja mirie na drvo i lepak, obie jednog demekastog kupca koji zamiljeno premee na tezgi krute fascikle to ih pred njega sputa, stojei na merdevinama u crnom zatitnom ogrtau, mrav i dugonog kalfa kao afran ute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naoarima u okvirima od srebrne ice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "ta izvolite?" kae ovaj, jedva rastvarajui usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuiem koji zatee isti onakav zatitni ogrta od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje afrana; odnosno "Sie wunschen?", jer ve zna da je ona Nemica i osvedoio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, to nije sluaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, ve osea dah rata, obrauna. Tada ona stidljivo, jer joj je elja potajna, podie glavu osenenu eirom sa irokim obodom, prua kaiprst u crnoj glase rukavici da pokae ka gornjim policama vie prodaveve glave koje je bojaljivo ve preletela sivim oima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je iroko kao i oznaka traenog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajuim izrazom zadobija poverenje gospoa koje ovako neodreeno, ispomaui se kolebljivim pokretom trae robu koja im je potrebna, i okrenuvi se, priavi rafovima i izvivi se gipko, pone spretnim prstima uvis pruene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slae dve, tri, sedam, osam razliitih svezaka i sveica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa poto se, dobujui prstom srednjakom po dnu police, presliao da je izloio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajui poneku i putajui kroz prste njene listove, kao to prodavac cipela savijajui im lub i on pokazuje kako su meke i lake. Gospoica meutim brzo klizne pogledom preko sivih i zatitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko ijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, ukasti listovi od delovodnike hartije zakrckaju padajui jedan preko drugog. "ta staje ova?" I poto prodavac saopti cenu, sputa svesku na tezgu. "Uzeu je". Kopa po torbici i plaa, dok on poletno uvija svesku u

belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kui. Onde sveano razmota hartiju, okree svesku, lista njene ukaste, vrste stranice, vraa se prvoj, seda za sto i, umoivi pero u mastilo, ispisuje priseajui se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomou Bojom", razume se nemaki. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni reima kojima Gospoica pokuava da uoblii i osmisli sve ono to se s njom znaajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napie rei "Nova bolest", kao to je ve mnogo puta inila, ali kako vie nikad nee initi, jer e ovaj nasrtaj na njeno telo prevazii moi praenja razumom. Poi e lekarima; legae na niske otomane prekrivene belom muemom i, s oima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraivanjima znalakih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadie joj iz vene i prsta krv, uzeti u au mokrae; dobie nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovia, hirurga u to vreme na vrhuncu umea, zdepastog, vrstog pedesetogodinjaka, koji e je pouiti da ima upalu ui s kamenom i odmah joj predloiti dan operacije. "Odgovara?" podii e na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oi. Ona e se zaprepastiti zbog kratkoe roka, traie vremena za odluivanje. Ali: "Znate ta", rei e joj on uz nakriv saaljiv osmeh, "ako budete razmiljali, ja vas moda uopte neu primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena e, kao grom, delovati; Gospoica e poi kui da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaice, vie istih gaica, prslue. Neto toplo u emu se moe leati s jorganom povuenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao to je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali ta? Demper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, izmeu asova, na kojima se ujedno oprata za neodreeno vreme od uenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak neno pare odee. Svugde joj nude grubo tkanje, dreave boje. Pada s nogu obigravajui radnje dok konano ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospoe Ekmedi, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubiasti vuneni kaputi, tanak, bez kopanja, sa irokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kue, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje to joj je nedostajalo. Uto se ve sputa vee, doe joj hladno u njenoj sobici, pod igliavom svetlou sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beivotne stvari baene na krevet, spremljene za sputanje u torbu, kao u raku. Spavaica, ruiasta, pa malo tamnija liseuse, gaice ruiaste i bele, belo prslue na kom je maloas uvrstila dugme koje je ve davno bilo labavo. Sve e to stati u putnu tanu s rukama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomislie da je krenula u kupovinu (moda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga dri na samom dnu, u senci obeenih haljina i naputenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjiica se zacrveni, ona se mai da je podigne i prikljui kao nepredvienu dragocenost onom to je nuno. Meutim, hoe li eleti i moi ita upisati u dnevnik, pred oima lekara i asnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, moda e je neko otkriti, u asu njene nepanje, ili dok bude na operacionom stolu, pa e iz nje itati nepozvani. Ona ustrepti, kao zateena gola. A ta ako ...? Drui, zamilja da je umrla, a dnevnik ostaje izloen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko e ga tu nai? imokovika, kojoj namerava da ostavi klju od sobe, ili sestra, poto doe, obavetena

telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi uasno. Ali i neizbeno, poto dnevnik vie ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako lei mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, lei nepomina i obezbojena, ne znajui nita, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavi. Prvi put istinski shvata da e moda umreti, i ta to znai: potpunu samou, potpunu preputenost, potpuno neznanje, nemo da za sebe bilo ta uini. Plae dugo, duboko u vee, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pekica davno ohladila. Zna da joj to kodi, ali ne moe drukije nego da plae i plae, sve dok se, oko ponoi, iznurena, ne zavue, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je jo i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zaloi, da se opere, obue, da raspodeli kominicama dunosti koje e sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i poe. O dnevniku odluka jo uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no to je bude ugasila sipajui na nju vode, kao to namerava? Od tog ina sujeverno se ustee, ini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, doi, nieg vie nemam. Onda pomilja da u svesku neto upie, pod dananjim datumom, neto pribrano, obavetenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneenosti koje je suvie otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa vie ne bi smogla snage da krene (a moda bi to i bilo bolje, pomilja), i tako, jer vie ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nereene brige, osvrui se, javljajui se jo jednom imokoviki, koja, zateena za koritom punim nakvaenog rublja, ovla brie ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospoici ini da je ve zaboravljena. To, meutim, nije tako, jer za siromaki kraj u kome stanuje, ija panja ne dosee do optih zbivanja, njen odlazak predstavlja dogaaj, o kom se vest iri kao kolut na vodi, pa ubrzo stie i do uenike matere Slavice Boi. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospoicom izvrena, da ju je obavio sam doktor Boranovi, te da se Gospoica u propisano vreme probudila, to znai da je operacija uspela. U njoj se budi astoljubiva misao da se ovim povodom, kad ve inae zaostaje za uglednijim uenikim roditeljima, istakne ako ne poloajem i bogatstvom a ono panjom; vadi iz ormana sinovljevo praznino odelo da ga oetka, pegla njegovu belu koulju, bele arape, i predvia kupovinu velikog-velikog buketa koji e te krasote upotpuniti, od cvea kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih rua. Milinko, upitan za saglasnost, daje je posluno, kao uvek. U koli on se poverava Sredoju Lazukiu, a uvee, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne preute stvar kod svojih kua, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamiljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih rua), a Gospoici u belo obojenu bolniku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stie itava aka delegacija. Ona nju prima, jer nema naina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (etvrtka) osea slabo. Rana ju je sino bolela, a danas kao da se rastae, trunui, po itavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska teina, ne jede joj se, samo edni, ali joj voda ne prija, usne su joj i poto se napije suve, trpke, nema moi u sebi, ali je raspinje potreba da skoi iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okruuju krevet, pa joj se ini da jo tee dolazi do vazduha, asna sestra umesto da ih poui oduevljava se silnim cveem i tri da pronae ovei sud; deca grajaju,

trae da im ona kae kako se osea, da li je ta boli, kad e ustati, a Gospoica najednom osea koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da e umreti. Sklopi oi i sliku sobne beline oas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obeenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oi i vidi kako asna sestra - iji ulazak nije primetila, to znai da je bila van svesti mae deci osvrui se uplaeno, da izau. Vidi kako deca gledaju u nju zaueno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog ivotnog kruga, da je to poslednja mogunost da neto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo apat. "Vera! duo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privuena ne tim slabanim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolaenim oima, naloi: "Prii sasvim blizu", te joj apne na uho (sad hotimino apue): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjiicu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva mie usne, nema pljuvake da ih ovlai, i vie dahom nego glasom pita: "Hoc li?" I poto Vera klimne glavom, ona sklopi oi, pada u duboku vatru, tako da vie i ne uje uzbuenu strku bolniarki, ne osea da je razgoliuju, bodu; umire jo te noi. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motrei sve vreme ko se majci javlja (da li i mukarci, i kako?), a kako se ona ponaa, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospoe (preko puta njih otmeno bleda i runa Sredojeva mati), primeuje li se da je drukija. Napetost je i samu spreava da bude tuna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim biem to ga uz molitvu sputaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je meutim stalno na umu, i im zemlja prekrije koveg i ispupi se u humku, naputa mater, rekavi suvo da ima posla u gradu, pa se upuuje u pravcu ulice Stevana Sremca, vie da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvri. Ali kad je ve stigla pred kuu sa Gospoiinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora dodue saekati imokoviku, koja je takoe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujui da razmenjaju zapaanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kui. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produuje doivljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospoiinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvoritu. ("A samo nedelju dana nije loeno", iuuje se imokovika.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajui se da je to ve mnogo puta inila i da to to trai ve napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukorienu svesku. Uzme je, ovla otvori, naini usnama i oima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasniko pravo na predmet, nasmei se i ve izlazi, pokraj imokovike, koja isuvie potuje pisane stvari a da bi ita posumnjala. Nijedna vie ne progovori ni re, rastaju se, ali se Vera osea kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku ve unela u svoju kuu i, uvee u krevetu, kriom proitala. Za to nije bila ovlaena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali neproitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadraja spreava da je spali. Ima oseanje da je u toj svesci sadran itav jedan ovek, i to ovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi nain poznat, i da bi njeno unitenje znailo i unitenje mogunosti da se on, docnije, kad iznenaenje otupi, moda jasnije

sagleda. Tek sad se na nju obruava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovla, iezava, neupoznat, sadraj itavog jednog dugog ivota? (Njezinom uzrastu on se ini veoma dug: etrdeset i nekoliko godina!) Saoptava svoju neodlunost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obeanje verno ispuni. Pa ipak to ne moe. Pronalazi srednje reenje: da svesku vie ne ita, ve da je skloni s oiju do neke kasnije, zrelije odluke. Traei za nju sklonite, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, bie ak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, izmeu dvaju udbenika, engleskog i matematike iz niih razreda, koji tu ame odloeni, nikom vie potrebni. Ali pre nego to svesku ostavi, tako rei pokopa umesto obeanog spaljivanja, pomilja da svom reenju, koje osea kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obeleje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospoiinih, odlunim kosim crtama unetih ispovednih pribeleaka, na prvoj sledeoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, saeto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije ui". Upravo ovaj zapis podstai e Sredoja Lazukia da svesku uzme sebi poto na nju bude sluajno naiao etiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilake vojske. On e prethodno u koloni promai ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primie na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje e se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajui ih cveem, da bi odmah zatim zaostale i iezle; utopie se u mnotvo na Glavnom trgu da saslua govor nepoznatog oficira s trorogom kapom panskog borca; uvee e se smestiti u kasarni a zatim uestvovati na igranci, pokuavajui da osvoji bolniarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na elu s komandantom brigade, kog e jo videti, dok su se vrata odkrinula, kako igra, vitlajui rukama, na stolu zastrtom belim aravom. Imae oseanje da po neem njegovom gaze nepozvani ljudi, meu koje dodue i sam spada, i to oseanje nee ga napustiti ni sutradan dok, ekajui pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavtina i pale, slavljeniko arenilo i galama. Krenue svojoj nekadanjoj kui, uz unutranji otpor, kao na groblje; osmotrie je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvonie, i po olakanju to preda nj izlazi nepoznata mlada ena s detetom u naruju (ponetim, kako mu se ini, radi zatite) shvatie koliko se plaio da bi u domu, na legalu, mogao zatei nekog od starih komija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je moda ak sukrivac. Ovoj neznanoj eni lako e odati ko je i prirodno e prihvatiti njen straljivi poziv da ue i osvrne se; obii e sobe kao da vri smotru, okrznuvi pogledom tue stvari koje sasvim menjaju i prostor to je nekad bio njegov, proi e i kroz batu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa e se okrenuti i otii. Ali ovo zakoraenje u prolost povui e ga dalje u njene lepljive gvalje i on e, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obii druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastiarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratie do Milinka Boia i od njegove matere saznati da mu je nekadanji kolski drug takoe odskora vojnik, virnue u prozore biveg Gospoiinog stana, a konano e

dospeti i do kue Vere Kroner. Kako pre rata u toj kui nije nijednom bio (mada je to i te kako eleo), zastae pred kapijom neodluno, ali prizor nereda u dvoritu i razjapljenih ulaznih vrata uverie ga da je to naputena kua u koju moe slobodno ui. Razbacan ogoljen nametaj, izgaeni nezastrti podovi, razbijeno posue. Proi e kroz taj lom tupo kao to je prolazio ulicama, traei po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah e je poznati, mada nikad vienu, po belom nametaju i jednom komadiu bele zavese to se vijori zakaen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraenoga. Otvorie orman, uverie se da je prazan, opljakan. Izvui e dve fiokice, takoe prazne. Pogled e mu zapeti za ormani ugraen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratacima iza kojih e nazreti, poreane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmeie se podrugljivo. No njega e, kad bude priao blie, uzbuditi uzana tampana slova na hrbatima udbenika, istih koje je nekad i sam s mukom proitavao, uzee da ih pretura, razgleda, zapazie meu njima jednu neobinu, crveno ukorienu knjiicu, otvorie je, iznenadie se kad u njoj nae rukom pisane nemake rei, ali njihove crte nee poznati mada e mu se one uiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukija slova, za koja e odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije ui." Cela prolost e mu se vratiti, stutiti se u njega kao ponornica; stavie svesku pod vojniku bluzu i otrati s njom u kasarnu. Onde e je proitati, ali e biti razoaran: Gospoica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom razneena, bespomona pred ivotom. Ipak e zadrati svesku, kao jedinstven predmet izvuen iz poara, a predae je poaru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takoe neto znaila. Nee znati da je iv jo neko nevidljivo obeleen krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Boi, pacijent bolnice za bezimene vojnike u Sauerkammermnde. Bez ruku i nogu, bez oiju, razorenih bubnih opni i glasnih ica, pokriven do vrata ebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne moe da meri, neko mu prilazi, puta do njega sveeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri emu se u taj svei dah umea i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i koe u kom Milinko prepoznaje ensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan suner natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu ake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, suner mu pree preko lea i stranjice, i on se ve kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on poinje da prima, sisajui, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne moe da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po neem to saznaje, jer hrana obino prestane da curi kroz cev poto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledee posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i naputa ga, pa pogaa naknadno kakvoj eni pripada, krhkoj i crnoj, ili punakoj, neodreenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se ini da je ensko koje mu se pribliilo rie, i setivi se Vere, urlikne u sebi, otro i otegnuto. Dalje od tog neujnog urlika nema kud, jer nita ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni ta je to da se on uopte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenek, kada se seti da je jednom - a ta je to jednom? - negde - a ta

je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada vie ne zna sigurno ta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta. [b]Obitalita [b] Kua Lazukievih, s kubetom, ukopana betonskim stubovima u nepokorni, rastresiti, vetrovima valjani i noeni pridunavski pesak. Fasada s tri polukruna ispupenja, u svakom trokrilni prozor prizemlja i, iznad njega, sprata. Sa ulice pletena gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz zvonak klopot; na dvorinoj strani terasa s dva u rave rairena stepenita, koja, levo i desno, vode u batu s travnjakom i sa tri u trougao razmetena bora. U vazduhu miris vode i re, iznad krova prelet belog galeba, njegov ljudski krik i smeh. istoa, suvie zrana, sobe i leti promajne, zimi zagrejane samo oko kaljevih pei, koje se u zoru ishlade. Nov, uglaan, naretko rasporeen nametaj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci koji varaju. Nesporazumi, zamori. Kua Kronerovih, u starom centru Novog Sada, u kratkoj, maloj, zaptivenoj ulici iza evangelistike crkve, kamo su kanalizacija i vodovod stigli docnije nego u predgraa. Ozbiljna ravna fasada, nejednako razdeljena irokom, zasvoenom, uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire u asfaltirano kvadratno dvorite s razbacanim buradima, sanducima, paradima roia i, zimi, korama pomorande. Sobe u oba krila velike, zbog uskih prozora pomrane, ispunjene meavinom davno nabavljenih, ve crvotonih, i novih, skupih stvari, od kojih se nita ne uklanja, nego sve, jedno uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje, ostave s mnogo praznih boca i tegli, kupatilo u kom pekiri, izveani gde se prolazi, padaju na pod. Iza dvorita, izdvojen, s ivinjakom u visini kolskog trupa kao pregaom oko pojasa, smrknut, pranjavih, mnogookih prozora magacin, s drvenim odeljkom, kancelarijom. Kua sa stanom Milinka i Slavice Boi, o boku konjike kasarne, gde je kolovoz ve od tucanika, oivien jarkovima punim mulja i smea koje leti zagui trava, kao stareve ui dlaka. Zgrada niska, kratka, a u dvorite, kao rak kracima, duboko uvuena sve do posebno nazidanih, daanih, upa i zahoda, zajednikih, ispred povrtnjaka. Rojevi muva, pela, po krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa tednjakom sjajnim od mirglanja, ivaom mainom, umivaonikom bojenim belo svake godine. Iza kuhinje soba: rastavljeni brani kreveti, na sredini sto i stolice uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno niu tegle kompota i paprike s vinjetama godita ispisanih na nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj, prizemnoj kui stan Ane Drentvenek. Soba i kuhinja. Stari krevet, orman, sto zastrt zelenom ohom i etaer sa knjigama, mahom udbenicima i renicima raspadnutim od upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom nemakih izreka "Geflgelte Worte". Na zidu pejza u ulju, kupljen od slikara, mladia, koji ga je ponudio jedne zime, uramljenog, idui od vrata do vrata. U kuhinji gvozden, napola zarao tednjak, kredenac, sto i hoklice, elektrini reo na kom Gospoica najee kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je prostorija hladna. U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene etvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera. Nepomino teke stvari, zidni sat sa zvonom, desetak ikona po zidovima, zaputeno, posuknulo od cigaretnog dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemljuama ija su, nekad prostrana, dvorita naknadno naikana letnjim kuhinjama, upama, veernicama, sobama za sastanke, od ijih otpadaka umire trava, korov,

poslednja nekresana voka. Bolnica u Sauerkammerm?nde na bregu visine 546 metara, s prilaznim asfaltnim putem koji se pred kapijom zavrava. Visok zid od cigala, iza njega etiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na jednakim razmacima kao kockarska etvorka; u svakoj po 32 sobe, od kojih jedna lekarska i jedno malo skladite lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okrueni stablima do njih iskrene ume, humke s drvenim krstovima bez natpisa. Logor Osvjencim kod Krakova u Poljskoj. Desetine hektara bodljikavom icom visoko ograene ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama, upravnim zgradama na sprat, aavim radionicama, belo okreenom prizemnom javnom kuom, bolnicom, zatvorom s podrumima za muenje i zidovima za streljanje i veanje, sve to nadvieno trkljastim osmatranicama i oblim odakom furune za spaljivanje - krematorijumom. Gospoiino doseljenje u Novi Sad: stupanje brodolomnika na kopno. Na kopno neslavno: gde su najvaljaniji uroenici oni drutveno najnii: taljigai i zidari nadniari, jer rade previe i za suvie mali novac da bi se mogli predati porocima. Svake subote se okupaju u kuhinji u koritu u koje im je ena nasula vrele vode, presvuku se u isto, pa idu u krmu, da se napiju i da po povratku enu istuku i oplode. Svi ostali nose u sebi otrov nedovoljne pregaenosti: neemu tee. itaju nedeljne ilustracije i prieljkuju da su milioneri, ili inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu javnu kuu ili da bi slino mogli zabraniti drugima. Ovakav pogled na stalee, meutim, nije delila Gospoica, iako je u Novom Sadu ivela po jevtinim stanovima, ba u susedstvu ednog radnikog sveta. Ona je poticala iz drugog, drukijeg kraja, iz vinogorja zagorskoga, s poslednjih obronaka snenobelih Alpa, iz gradia s brdski istim ulicama i iz kue sa zeleno obojenim prozorskim kapcima koja se neumoljivo provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa upnikom o neunitivosti vere i o uspehu dece u koli. Kao Nemica, uz to, u podsticajnom okruenju slovenake i hrvatske veine, ki sajdije koji je, hrom, bio naputen od svoje ene kada je Gospoici i sestri joj bilo pet i sedam godina, pazila je i posebno na ponaanje i nain izraavanja, pa i na isticanje svojine, jer je valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te prponosti, koju je, moda, protumaio kao izdajniki znak imunog stanja, na nju je bacio oko pomoni belenik, Slovenac, visok, koat, suncem opaljene tamne koe i kukasta nosa nad travim pepeljastoplavim brkovima, i im su se uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv u krevetu) kako valja da zatrai svoj deo nasledstva, da bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan, radi preseljenja u Zagreb i otpoinjanja samostalnog posla. Taj samostalni posao trebalo je da bude neka vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovalita, poto Janez Drentvenek pravni fakultet nije imao, no je samo naginjao struci; a ispilio se kao podrumski lokal u jednoj sporednoj ulici zagrebakog Starog grada s natpisom u dreeim bojama preko ulaza u visini trotoara "Pravna pomo! Reenje vaih problema je iza ovih vrata!", to ga je Drentvenek prepisao iz jedne reportae o amerikom poslovnom ivotu. Niko, ipak, nije siao sa svojim brigama niz klimave stepenice te bive, odavno puste cipelarske radionice sa njenom novom primamljivom firmom, pa se sav novani promet svodio na plaanje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na nametenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko od "kancelarije" i gde je Ana Drentvenek, da bi pritedela, na gvozdenoj pei premazanoj srebrnom bojom kuvala gerlu i prila griz uz barene virle, jer je od tetke koja je nju i

sestru, mesto odbegle matere, vaspitavala, znala da je to, premda jevtina, "jaka hrana", u kojoj mukarci uivaju. Ali Drentvenek nije bio utilitarist, voleo je rasko, pohovane odreske i pivo, svetle tople sobe u kojima svira muzika, te je izbegavao kuu izgovarajui se poslovima. U stvari, razgledao je izloge u Ilici i veeravao po restoranima. U jednom je upoznao garderoberku tridesetih godina, prsatu, s jakim nausnicama, i saiveo se s njom, najvie da bi stekao pravo i povod da do zatvaranja sedi, ekajui je, u kafanskom dimu i agoru, mesto da se dosauje kod kue. Onde je Ana amila uplakana, jer on joj vie ni u krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska itave noi, kraj griza koji se lagano ugljenisao na neugaenoj pei. Po danu, u koji bi izronila crvenih oiju iz svoje usamljenike sobe, nalazila je zaborav u drutvu stanodavke, udove Tkalec, takoe Nemice, donekle takoe obmanute u svom, davno prolom braku, jer joj se mu, darovit svira i pomalo kompozitor, rano bio razboleo na pluima i umro, ne nainivi joj poroda a namuivi je dangrizavou. Jedinu svetlu grudvu u seanju na zajedniki ivot starica je izvlaila sa njegovog poetka, kada je, tek venana s Tkalcem, zastavnikom trompetistom, doplovila (zaista brodom, u kabini, iz Bea - to im je ujedno bio svadbeni put) u za nju prvo mesto slubovanja, Novi Sad, grad daleko prema istoku, ali na Dunavu, kao i Be, i s nemakim govorom u irokoj upotrebi, s monom vojnom tvravom prekoputa, kao kakvim enbrunom. Sve je tu, ini joj se, plivalo u ruiastim odrazima, kao u miriljavoj vodici. Dunav ruiast u suton, vazduh ruiast rano izjutra, cvast voaka s prolea, muevljev glas iz ruiaste bate, gde je pouavao sviranju na violini i trubi maliane iji su se roditelji takmiili da mu ih, uz naknadu, povere. Njene prie u boji plele su se nepresuno kroz usamljenike dane Ane Drentvenek, a preobrazile se, neoekivano, u izlaz kada je Janez Drentvenek sasvim iezao, odnevi kriom svoje line stvari u zajednikom koferu i unovivi ak i nametaj iz radnje za koju, ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju. Mlada ena stajala je bez sredstava, u gradu u kom je doivela jedino uvrede, nadomak svog gradia, gde se onemoguila - ta je bilo prirodnije, nunije nego otii daleko? to dalje. Onamo gde su ljudi jo jednostavni, gde vladaju blagostanje i izdanost ravnice. Plaui se pripremila za put, plaui ju je stanodavka blagoslovila, zavidei joj na mladosti koja e se jo rascvetati u onom lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po letnjem pljusku, koji je nepoploani prostor pred stanicom nakvasio u blatite, te je na petama odgacala do najblieg hotela, punog seljaka i nakupaca na proputovanju. Onde, na spratu, do pred zoru je sluala lelekanje pevaice iz kafane u prizemlju i smeh kelnerica koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je potraila podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog pristupanije kirije, u jednoj od onih predgradskih, prizemnih najamnih kua sa bunarom na pumpu i zahodom od dasaka, koje e do kraja biti okviri njenog ivota, uzroci njenih nezadovoljstava, glavobolja, gubljenja apetita. ljunkovito tle i rastrane bistre vode vinogorja zagorskoga zauvek e ovde, u carstvu peska i lepljive crnice, ostati predmet zaviajne enje, a uzalud e njene oi traiti i obeanu ruiastu boju na sivim, leti usijanim a u sva ostala godinja doba kaljavim plonicima, po neobuzdanom buju bata, po rastrganom, mlenom nebu. Hrana koju e moi da dobavi imae ukus peska to ga vetar pronosi ulicama i ubacuje pregrtima kroz pukotine ispod vrata i oko prozora, ljudi e biti spori, lukavi, gledae u nju mirkajui u neprilici ili pokuavajui da proniknu kao

tajnu zato je dola meu njih. Ali ona e se seati svog zdravog detinjstva, svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada je bio neverno ostavljen s majunom decom, ve je nastavio da vue hromu nogu jo upornije od kue do pijace, od pijace do kue, iz sobe u radionicu, iz radionice u sobu i u crkvu i u optinu, titei njih dve, stojei ispred njih uzdignute glave i isturenih prsiju kao brana estitosti. Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi neto povilo. S ljudima se ophodila utivo, ali na odstojanju svog drukijeg vaspitanja. Ila je za poslom, koji je nalazila itajui oglase u mesnim novinama, najee uz decu imunih, kao uvarica i negovateljica umesto njihovih razmaenih majki, ali je ve tada matala o pouavanju, poput onog iz Tkaleviinih kazivanja, na trubi i violini u dnu bate, na mesto ijeg tretavog i cijukavog glasa je stavljala blagozvuje svog maternjeg jezika. Dala je, sad ona, uglas u novine, i im su se javili prvi uenici, napustila je poslove Kinderfr"ulein, postavi odsad samo Fraulein - Gospoica. Dranje asova ju je prisililo da uredi sopstveni stan - dodue jevtin, u istom, siromakom kraju da u njega kupi nametaja, istina polovnog, i na otplatu; u isti mah otpala je od obilne domae hrane koju je dobijala uz decu. Jela je sad poesto sam hleb, i pila - jer je poela bolovati na stomaku - aj od kamilice, koju bi krajem leta predostrono ubrala na ledinama van grada i osuila na svom delu tavana. Deavalo joj se da od gladi povraa, ali bi je uvek, kad je ve oajavala, neka kominica ili mati nekog uenika pozvala na uinu ili joj poslala kolaa da ih proba. A u meuvremenu, njena savesnost, napredak njenih aka u koli i skromna cena njenih asova izlazili su na glas u gradu, meu ljudima koji su brinuli o budunosti svoje dece, pri emu je ovom linom rastuem ugledu doprinosio i rast ugleda sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice, zastupala. Poela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se na njenom pragu pojavio Janez Drentvenek, omraveo, progruanih i obeenih brkova, u istanjenom odelu i kaputu i u zamaenom, zelenom, na lovaki nalik eiru, nedavno otputen iz zatvora, gde je boravio zbog pronevere. Zamolio je Gospoicu za oprotaj, obeao da e se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma koliko u njega bila razoarana, nije mu se mogla odupreti. Dva-tri dana utiv, posluan, odlazei na duge etnje za vreme njenih asova, javljajui se zamanim skidanjem eira komijama, poeo je uskoro da trai novaca za cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio je, ne moe doi bez dobrih poznanstava. Takvih je navodno s vremenom sticao, i kroz njih saznavao za mnoge korisne ideje, samo to je u ostvarenje svake trebalo uloiti neto gotovine. Obnovile su se stare arke i strahovanja, s tom razlikom to je Gospoica sada bila osloboena lakovernosti, a imala obavezu da dri pribrano nastavu po est i sedam i osam asova dnevno. Gubila je ivce, prestala je da jede, povratila je u; u isto vreme vlasnici kue izjavili su da ne ele sluati svae po svu no. Gospoica je naloila muu da ode, a on je tu uslovio novcem za trokove puta i za poinjanje nove egzistencije u nekom drugom mestu. Ponovo je morala da uzme novca u zajam, a onda da otplauje. Stalno je neto otplaivala, za neto tedela, i uvek je uspevala da utedi, da otplati, da odradi, samo ju je tednja - i novca i zadovoljstva razjedala. Sve ee je pobolevala, i bolesti su je sve vie udaljavale od oekivanja koje je nosila u sebi - jo uvek - iz ruiastih opisa gospoe Tkalec, koja su ukljuivala i onaj muki glas to iz bate mrmori i to ga je ona prenosila sad na ovog sad na onog oveka, poznanika, udvaraa. Poela je

uviati da e, postigavi samostalnost, ostati isuvie samostalna, sama, a da samoi nije dorasla. Tada, nemajui kome da se poveri u slaninarskom, pakosno ukiljenom Novom Sadu, poela je pisati dnevnik. [b]Prisustvo Nemice[/b] nastavnice u Novom Sadu ponudilo je Nemanji Lazukiu ostvarenje davnog nauma o ubacivanju trojanskog konja u tabor neprijatelja. Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci, doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjajui se na ojaalo Tree Carstvo, zgrtali ispred Srba najplodniju zemlju i zidali na njoj prostrane kue pa ih punili svojim, na izgled slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim nakotom. Lazuki je u ovom, po stanovnitvu meovitom kraju bio takoe doljak, iz Srbije; on ne samo to nije razumevao nemaki, negu nije mogao ni zamisliti da se kripava nemaka re (koju je sluao kao ak-vojnik iz rova preko niana puke) dade bez zazora izgovoriti, pa ga je zapravo od trenutka dolaska u Novi Sad, nazvan srpskom Atinom, poraavalo to neko civilan i izgledom obian i ovekolik to ipak ini, i upravo ini njemu na dometu uha. (Smetao mu je i maarski, ovde jo ire odomaen govor, ali sa te strane nije oseao opasnost: "Maare emo", govorio je, "pojesti za doruak."). Pratio je s usredsreenom mrnjom sve to su Nemci javno i intimno inili, kako su se bogatili, kako su se uvrivali osnivajui rodoljubive organizacije, irei svoje osvajake ideje, svoje slike, ambleme, zastave. inili su sve ono to su Srbi, po njegovom miljenju, trebalo da ine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj maem uz njegovo, Lazukievo, uee i rtvu, ali to, avaj, nisu inili niti su initi umeli. to je bilo najbolnije, on ni sam to, pokazalo se, nije umeo. U Novi Sad je prispeo, po zavretku studija koje su se zbog rata oduile, s unutranjom misijom da posrbljuje. Meutim, primio je i zadugo nije odbacio pripravniko mesto kod advokata Matkovia, Bunjevca katolika, koji je otvoreno alio za civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama, uglavnom, jer su bili najimuniji, Nemce i Jevreje. Lazuki je kod doktora Matkovia imao, uz platu, i stan, sobu s mekim divanom i debelim zastorima od zelenog somota koji ujutru nisu proputali svetlost ni ulinu buku; u polumraku tog stana, i senovitog dvorita, na koje se otvarao, principalova ki Klara, ve zala u tridesete godine, bleda i krhka, uinila mu se privienjem iste nevinosti, pa je dozvolio da bude uvuen u branu mreu koju su Matkovii, oajni zbog neudate jedinice, oko njega ispleli. Raunao je da e njena, po starini hercegovaka krv, na vatri njegovog sveeg, mlaeg soja, da uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je namerio da s njom ima, a keri koliko bude potrebno dok se elja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle drugog sina, ena se razbolela, i to ba na materici; operacija, izvedena u Zagrebu, zapeatila je njegove dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv Nemaca, kao vitez kome su izbili iz ruke tit pa mu preostaje jedino da napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli, Srbima preduzimaima i politiarima; sproveo je s uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug vilu izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladajui sloj. Ipak, vie od sopstvenog blagostanja njega je brinula sudbina nacije, pa se oduevljeno vezao za malu, ali od vlade pomaganu nacionalistiku stranku, objavljujui u njenim novinama zapenuene napade protiv nemakog podlatva i manjevrednosti. Ovi napisi su, meutim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto da su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni itaoci u njima oekivali, vrveli su od samih mucavih vapaja i upljeg busanja. Pitajui se zato je to

tako, Lazuki je sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi, na alost premalo poznaje; uviajui da je za njega samog, pa i za starijeg mu sina Rastka - koji se uostalom izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno povuen - kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odluio je da za boj prsa u prsa osposobi barem Sredoja, kog je i inae, glavatog, tamnokoog, prekog, smatrao istinskim svojim izdankom, te ga je za poetak poslao Gospoici da ui nemaki jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno: on je Gospoici poslao ker Veru - kad ve sina nije mogao privoleti - zato to je nemaki, upravo lokalni vapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom njemu jidi, takoe ogranak nemakog. Ogranci iskvareni, i jedan i drugi, sa nedozvoljivim saimanjima i iskretanjima; odstupanja od pravila, od pravilnosti, kao i, inilo mu se, ceo njegov ivot. Evo mu se znamenja vrzmaju po kui, kao crni glodari. Njegova mati, povezane obrijane glave, utljiva, u mranom kutu svoga dela kue predana molitvama, postovima, ritualnom paljenju svea u petak uvee, kao da bi preteranom revnou htela da iskupi grehe svog sina i unuadi, obeaenih blizinom i dodirom i krvlju snahe nejevrejke, sluavke i drolje. I ona, snaha, njegova ena, neuka, neiste prolosti, s bledim telom iznojenim stotinama nonih znojenja, proparenim stotinama nonih parenja, nadimljenim stotinama nonih puenja, bezvrednim za bilo ta sem snoaja, a za snoaj njemu neupotrebljivim. Kroner, koji je sedeo nasred kue kao islednik i krivac, as u kancelariji-pregradi veletrgovine, as u njoj susednom stanu, oseao je ova, od uobiajenog odstupajua vladanja, kako kotrljanje nekih ludih tokova pod temeljima, koje ga odvlai kojekuda ratrkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast. Sklanjao je oi. Ali i ne videi, uo je nepravilne govore, kretave i dreave, raznorodne, svoje dece i ene i majke, i inilo mu se da nakaznost tih govora i oliava i podstie nered u temelju njihovog ponaanja. On sam proveo je kao mladi, poslat po zavretku trgovake kole od strane svog dalekovidog i velikodunog oca, etiri godine u Beu, kao volonter i docnije kontist, kod poznanike firme Adelst"dter und Sohn, pa je odlazei subotom u Burgtheater, a radnim danima uvee na predavanja Trgovake omladine, imao prilike da naui pravilan, knjievni oblik i izgovor rei nemakog jezika. Trudio se da se slui tim renikom i izgovorom kada bi, u nedeljna popodneva, iao u posetu svom poslodavcu u kuu da avrlja s njegovim dvema odraslim kerima i manjim sinom, za stoiem u salonu, iza kog je irok orman sadravao dela pisaca ija su imena bila odtampana zlatnim slovima na hrbatu: Krner, Goethe, Herder, Schiller. On je te knjige dobijao i u zajam preko nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo proita, sam disciplinovani sled tampanih zakuastih gotskih slova koja je u krevetu pred usnivanje poluglasno iitavao - ba kao molitvu, u vreme nekadanjih, od majke nauenih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog mira. Tada se u njemu raala odluka da ostane zauvek u gospodskom, urednom Beu, ma i itavog ivota inovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom Novom Sadu, koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim kuama u maglu i iblje, kao zaguljiv san. Ali otac se razboleo, umro, mati ga je posle sahrane zadrala da se na njegovom ramenu isplae, a u jecaje plaa bila su udenuta i uputstva za voenje trgovine, preuzete od oca u amanet. Nije se mogao odupreti, ali je oajavao zbog zabitosti u koju je zapao, zbog loeg braka u koji ga je zavelo moda oajanje, zbog zbrkanih govora, u koje ga je

zagnjurio taj brak. aljui erku doljakinji, on isprua ruku, naknadno, za smislenim ivotom koji je promaio. [b]Veernja izdvajanja. [/b] Jedino Milinko Boi i mati mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje linosti. Oni su i uvee zajedno, tek uvee zapravo. Iako, otkako je postao velik deak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji, oni, poto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se uli na razdaljini, pa ipak prigueno da ih ne oseti komiluk, razgovor za koji obdan nisu imali vremena. "Ima li sutra gimnastiku?" "Moram li ujutro po hleb?" "Danas si manje uio nego jue." Ne samo rei, ve, poto one prestanu, misli, spajaju ih jedno s drugim kao putevi to se prepliu, kao nokti to se blago zarivaju jedno drugom u dlan. eljno, nezasito. Kod Lazukiev1h podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukika, s ravnim listovima nogu koje u kasnijim godinama na lancima otiu, s bledim udubljalim kapcima nad izbuljenim oima, upalih obraza, obeenih grudi, jo je ushiena svojim izvoenjem iz poznog, beznadenog devojatva i svojim spasiocem, ozbiljnim i junanim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoi. Lee u istom krevetu svake noi i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo neno, kao da je ono drugo lomljivo. S reima izvinjavanja proaputanim na uho drugome. Sa skoro suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo ujnija nego to oni misle: pod njihovom nenou krevet uzdie i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok koraaju, najpre jedno pa drugo, pipajui, jer ne pale svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i uti voda u zahodskoj olji i kadi. Sinovi, navikli na te umove kao na prve i najdublje u seanju detinjstva, ve su proli davno i kroz tumaenje njihovog znaenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji ita sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotine zemlje ili reportau o pozadini ratova i prevrata, mrti se jer mu odvlae panju. Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se snaei uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeen ipak, prasne u smeh. Gospoica je i stvarno, fiziki, sama; ona oslukuje u mrak, ini joj se da uje mia kako gricka u oku sobe, da uje vrzmanje make (moda lopova) pod prozorom u dvoritu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog mukarca), misli na sutranji dan, koji joj se, sledom asova, sledom rei koje na njima mora izgovoriti, ini neprekoraivim, nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje e se na nju sruiti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona se jo uvek osea kao da je tamo, u "gospodarskom stanu", a ne u ovom sluinskom, u koji se, dodue, svojom voljom povukla, im ju je sin obavestio da e se, i kim, oeniti. Misli onamo, ne ovamo, zamilja jae nego to ulima prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivi noge preko rubova kreveta, s riom obraslinom u sredini, odiui smradom svog parfema, iji otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) gui, tanji, topi. Gerhard, koji se ceo dan vitlao sa uliarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devojakoj sobi, uporeuje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukuanima, njihovim licima i ponaanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. ta treba uiniti da se on premosti, zatrpa? Ne moe da dokui, samu osea da neto potmulo oko nje ne dozvoljava da doe do izravnanja, do smirenja. Njena mati meutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je nee

buditi, ujutru moe ustati i posle mua. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao preneti kau tobo zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno zaeli, prevre se u jedu to zna da ona tako zadovoljno miruje, to ga ne eka, ne eli. eli li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne eli, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okruena sigurnou. Ali sigurnost se rui, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i im se ti potpornji budu izmakli, zna da e se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao to se izmigoljila iz svog ranijeg ivota, uvukavi se u njegov, samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila. Radi zadovoljenja, Robert Kroner odlazi u kuu s devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od njegove kue, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uliica pozadi evangelistike crkve. Kua se vidi im se na tu ulicu (Karaorevu) kroi, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada zazidanih, nekadanje zlatarske radnje pokojnog Filipa Hercfelda, mua Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza ijeg se zaseenog zida odravaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da svrati. Svraa po dogovoru, u sporazumno odreeni, obino veernji, sumrakom zatieni as, napustivi kuu tobo radi etnje pred veeru, i kad stigne, onde ga ve eka devojka, neka od tri-etiri Hercfeldkine stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka ili ena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, ene koje on ranije nije video, ve e mu biti pokazane i predstavljene tek u asu kad treba s njim da legnu, njemu su najdrae, donose mu uzbuenje nepoznatosti, iznenaenja, ispunjavajui ili razoaravajui jedno oekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte mogunog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da spozna ljubav i rei se na stalnost i vernost ukoliko u sluajnoj eni nae odziv na svoje tenje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajuim oseanjem koje za trenutak sevne u dodiru sa enom i onda redovno iili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti kada je na slian nain, u slinoj bludnoj kui, u krmi pred vrbaskom eleznikom stanicom, pronaao svoju enu. Ugledao ju je, uavi u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferiem, da saeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana meu koje je gurala rub ae, ae pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube, pre no to e niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tenost. Danuo je: "Rezi!" gotovo ne verujui da je to ona, sluavka-dete s kojom se gaao jastucima i valjao po ilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i knjiili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obuenom, riih pletenica pruenih po belom jastuku na kome je njemu poivala glava, da ne bi bio sam i plaio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente posle pijanog dana. Tada je Rezi, sluavka, Nemica, spretna i jaka, ilava, delovala kao mala mukobanja, u poreenju s njim, akom, goljom, skinutim za spavanje u dugu belu spavaicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio, iznenaivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mrava ramena. Tada jo skoro nije ni imala dojki, ve samo dva pljosnata breuljka na prsima, po kojima je on pobedniki polegao, pritiskujui joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele miiave noge na ilim, da se ne bacakne i ne svali ga sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je ve bila obla, grudi su joj mleno raspinjale utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlanih belih zuba koji su se bili

pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mleno raspinjale utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlanih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela poto se s njom pogodio i podmitio krmaricu, rastvorila mu se u raskoi odrasle devojke. Kroner nije prestao da k njoj odlazi, izgovarajui se majci za esta putovanja u Vrbas naplatom rauna, u onu predstaninu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok se nije njome oenio, posle naizmeninih kolebanja, zaricanja da e s njom raskrstiti, zgaenosti, ponovnih oduevljavanja njenom detinjastom nenou slinom onoj u noima kada su bivali ostavljeni sami u trgovakoj jevrejskoj kui, gde je vape, hriane, goj, uvek samo sluga, stvor nieg reda, mada zagonetno opasan i zato dran na odstojanju. Turobnom, mravom Robertu Kroneru ona je bila jedini podstreka igre, zaborava - nekad u detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu tei kroz zametanje novih ivota -, on nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zamee porod, iaku je pokajniki znao da kao Jevrejin to treba da ini s istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga sastavljale sluajnost i provodadijske smicalice njegove zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije roake sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih pretei iskeenih osmeha putovao u Vrbas, u predstaninu krmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, iao u krevet, prljav i osramoen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose, jezika i trbuha. Ali poto se njome oenio - nanevi sramotu i sebi i majci, nju navevi da se preseli u sluinski stan da ne bi bila pod istim krovom, ime ipak nije izbegla susednitvo i blizinu sa bivom sluavkom, koju je nekad otpustila zbog beznaajne greke i tako rei ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju -, Kroner vie nije u njoj nalazio nekadanju drugaricu u igri. Uavi u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti koja pritiskuje narod ija je glavna briga da preivi. Trudnou je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; leui s Kronerom, poela je drati oi napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala pod njegovim stiskom ravnoduna, kao da nekom drugom polae rauna o ponaanju. Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvoroene, Gerhard Kroner, tiranin od asa roenja, koji ju je otrim plaem pozivao sebi u sate kada je Robert eleo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trala sinu, bez dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamiljen, sluajui iz susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv im bi se sreli i ona ga privila na grudi. Stajao je, dugo je stajao ekajui da ona sina uljuljka, uspava, ekao uzalud, jer bi ona i sama esto zaspala kleei kraj njegovog krevetia s glavom na rubu njegovog jorgania, ruku zavuenih poda nj i pod jastuk, rie kose rasute po njegovom obrazu koji se blaeno trzao pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ebetom od ramena do bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom poloaju, za nju divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i deakovo. Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio as razlog oaja as povod ganua, jer ga je ono, mislio je sujeverno, moda razreavalo krivice zbog stupanja u brak sa enom koja mu nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o

branoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi plakalo - kao da je osealo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda. Vie nema ene, uviao je Kroner; ena do koje je doao po cenu ponienja, pada, naputa ga. Sada je morao, da bi iskupio poinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju naiao, i inio je to postajui posetilac kue za randevue Olge Hercfeld. Olga Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog mua, slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i nauena na samostalan ivot. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i omoguuje ljubavne sastanke, za koje se oseala zasluna kao da svoje posredovanje ne naplauje. Stoga su je razoaravala sva odstupanja od oekivanog ponaanja onih koji su njeno dobroinstvo koristili. Svaka devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mranih, hladnih soba svoje dvokrake kue, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od nje zaite, oduevljava enstvom i vatrenou; isto tako nadala se da e njene povremene goe izvesti udesna osvojenja gospode sa kojom ih ona upoznaje, pa e ovi nju obasuti darovima i panjom. Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a poto bi neku otpustila, obino bi se uverila da ju je ona ve dugo potkradala; ene koje su joj dolazile spolja u kuu obeavale su sve dok im je trebalo hitno novaca za pobaaj ili kreenje stana, no, im bi uvidele da se kod nje ne moe brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale su je na cedilu, ba kao i njihovi povaljivai, velikoduni samo dok su zadovoljenje oekivali. Ovo je bila sadrina albi to ih je prostirala pred Kronera, sunarodnika i oveka od rei i reda, u asovima ekanja, u polutami, kada bi neka od obreenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom sledeem sastanku, nakon maloas obavljenog koji ih je ostavio jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je jo dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao ene koje mu se dopadaju, oznaavajui podrobno telesne osobine koje mu ih ine privlanim, a ona mu je priala o svom braku, ranoj udaji za ve vremenog Hercfelda, koji, predan svojim ovekoljubivim zamislima, nju nije zadovoljio ni kao enu ni kao siromaku erku eljnu uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola kazanim reenicama, jer je nekazano dopunjavao izraz lica, pokret, ili neka re na jidiu, dovoljno sona da doara ceo jedan prizor, situaciju, i ak, jer je uz rei progovarala neka neodredljiva zajednika prolost, koja koliko ih je odvajala od ostalog sveta, toliko ih je uzajamno pribliavala na tim samotnim sedeljkama iza zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora, dolazilo meu njima i do telesnog dodira; Hercfeldka, kratka i mesnata, konaste slamnoute kose i otra kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom nabijenom toplom akom uhvatila Kronerovu koja mu je mirovala u krilu, pa bi zatim krenula za njome cela, pod njega, svlaei ga na sebe, na pod, meu svoje krupne dojke na kojima bi se kuna haljina kao udom rastvorila. Ali, poto bi se daui uzeli, za tili as, oni su ustajali, odlazili najpre jedno pa drugo u kupatilo da se operu, a zatim se vraali i, palei cigarete, nastavljali razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno meanje tela nije smetalo njihovom prijateljstvu, ve, tavie, kao da ga je produbljivalo: Kroner

se i dalje nije ustruavao da raspravlja o osobinama drugih ena, a Hercfeldka je nastavljala da mu preporuuje jedne, a odgovara ga od drugih, kao da se tek u najprisnijem dodiru osvedoila do tanina u njeguvim sklonostima. [b]I Sredoje Lazuki[/b] dospeo je jednom, pred sam rat, u Hercfeldkinu ku, obeleivi time najviu taku do koje se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim putanjama ljubavi za novac. U toj oblasti, uostalom, ta kua je sigurno zauzimala najvie mesto u gradu, a moda je, ako uivanja u ljubavi priznamo za najmonija, predstavljala neku vrstu opteg novosadskog vrhunca. Zbilja, ta ju je moglo nadmaivati? Balovi, igranke, pa i oni s najprobranijim uesnicima, kao to su lekarski i novinarski? Ili bogosluenja, u svih petnaest ili dvadeset crkava u gradu, pravoslavnih, katolikih, protestantskih i usamljeno posveenih manje brojnim pastvama kakva je jevrejska, jermenska, i sektama kakve su adventistika, subotarska i ko zna sve koja - dovodei sama sebe pod sumnju svojom raznolikou? Ili nauka, koja se negovala u dvema gimnazijama, mukoj i enskoj, i u dvema-trima strunim, trgovakim i tehnikim kolama, pod rukovodstvom i nadzorom nastavnika za koje je sluba znaila uhleblje posle studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kruocima, kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospoiinom dnevniku - ishoditima sumnjivih, brzupleto preuzetih i pristrasnou iskrivljenih uenja?) Oko svih ovih, naoko plemenitih, delatnosti takoe su se motala iskuenja tela, ploti, kuei ih pohlepom za novcem i prevlau, koja su se, meutim, u skuenim prilikama malog mesta na prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u razoaranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti skleptan, izigrati ili biti izigran - ako je to predstavljalo sav raspon mogunosti razgorelih htenja, onda je zbilja bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u neposrednu, ulnu nasladu, u kartanje uz pivo pod senovitim drveem leti, a u zagrejanoj, osvetljenoj kafani zimi; u masno meso s vruim krompiriima i u hlaene lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene cipele. Dosada, koja miluje kao slepa, gojazna, bogata tetka. Ulice, na kojima se nita ne zbiva, dok ne protri maka, iskoivi kroz prozor podruma, u kom ju je iznenadila sluavka s upaljenom sveom i korpom ponetom za sitna drva. Sluavka s korpom, nevidljiva sa ulice, predstava o njoj, to je ono to moe rascepiti dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj pada, razjedajui, na obraz, njena puna miica. ena. Dok ene prieljkuju mukarce i lukavo ih, skoro neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih jajovoda, mukarac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj su dolazili naelnici banske uprave koji su inovnike pozivali pritiskom na dugme na pisaem stolu; dolazio joj je vlasnik najveeg mlina nedeljno jednom, u jedanaest uvee, izmeu svrene partije karata u uvek istom, mukom, drutvu i odlaska kui; dolazio joj je lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da nije hteo prei Dunav ni za ljubav beogradskih pozorita i barova, nikad, jer onde ve prestaje Srednja Evropa. Svi su oni svoje sujete i grabei zavravali ovde, gde ih je blizina mladosti, glatka zarumenjena koa pod prstima, mogla opiti da na as zaborave kako e jednog dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo ta sad nad njom inili i postizali. Ta samozaboravna, ili smrtozaboravna, crta bila je prisutna, po samoj njihovoj prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja Lazukia, ali nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je nepunih esnaest godina kada je prvi put, sa kolskim drugom neto starijim od sebe, apom Dragoeviem, "otiao kod devojaka". Pre toga, devojke, a to znai sva

enska bia, muile su ga svojom nedostinou. One su imale noge, ruke, usta, trbuh, zube, i sve su to bili delovi tela potrebni, kao i njegovi, da objedinjavaju odreene sastojke i obavljaju odreene radnje, ali su sem toga neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se sebi privije i u njih prodre, nanosei bol. Devojke i ene, meutim, pretvarale su se da i ne slute to drugo svojstvo svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obino telo, prekrtale su noge sedei na stolici da bi zauzele udobniji poloaj, i jedino to bi ih kratak uzgredan pokret povlaenja suknje preko ogolelog kolena odao da znaju da sem zauzimanja udobnijeg poloaja uzrokuju i odreen utisak. Smejale su se otkrivajui zube i crveni jezik kao da je posredi jedino neodoljiva potreba da se ala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela, ali njihovi zubi i jezik delovali su sasvim drukije nego zubi i jezik nekog druga ili poznanika, nekog mukarca. To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje pokuao da na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo, iako su usta bila namazana crveno da bi upozorila na svoju sonost koja se samo dodirom moe proveriti. Konano ga je to licemerstvo gurnulo u mrnju. Vie nije mogao zamisliti svoj odnos prema eni drukije nego kao slamanje, nasilno, njenog licemerstva. Ali kako je znao iz iskustva da je ono opte rasprostranjeno i ilavo, morao je u svom zamiljanju posezati za situacijama koje kre svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju za i najmanjim pretvaranjem ili samouzdizanjem. Postepeno, razvio je muiteljsku matu. Devojke koje bi mu za dana pale u oi prizivao je u predstavu uvee, u krevetu, poto bi mrak zbrisao oko njega sve crte stvarnosti, ne vie kao devojke i ene, keri i sestre njegovih sugraana to su one uistinu bile, nego kao poslune predmete njegove volje. A da bi ih tako potinjene mogao zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u zamiljanju, preobraziti, iz eljnog gimnazijalca u odraslog oveka izuzetne moi. Bivao je, u tim matom istkanim prizorima, bogata, hipnotizer, kradljivac skupocenog nakita, sve dok se nije, birajui to podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo oliavalo nasilniku mo: gusarskog kapetana. Sad je tek pred njim pukla nepregledna raznolikost surovih ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu pomorske bitke kako, s isukanim maem, na elu ete podivljalih gusara, preskae ogradu nekog otmenog jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku protivniku posadu, on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im, ve skree zakrvavljeni pogled i kri put preko leeva u donju palubu, gde su se, drui i krei ruke u oslukivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda, mekopute negovane ene i devojke; ili kako pucnjevima topova sa svog brodovlja prisiljava luki grad na isticanje belih zastava, pa dok njegovi odredi razoruavaju skrene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire u domove tragajui za lepim enskim robljem, da ga odvue na svoj komandni brod kao plen. Uvek bi ono prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga, roblja, jer je znao da e ene kojih se bude domogao kroz krv i pogibiju njihovih zatitnika, smodene uasom vienog i strahujui za sopstveni ivot, zderati sa sebe koulju licemerstva i uzdravanja i baciti mu se pred noge molei da ih potedi, bez obzira na cenu. Sa tim enama mogao je, najzad, initi sve, i on je bievao matu da u svakoj slici, svakoj sceni iznalazi nove i nove mogunosti muke nadmoi, koje e ga usreiti. No, te scene, ma kako dovitljivo zamiljene i izgraivane, jedino su njegovoj misli, ne i telu, donosile zadovoljenje; telo su, budui nestvarne, dovlaile samo do praga naslade i

ostavljale ga onde da se gri. Posle tih scena nije se moglo initi drugo nego ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, jo bolnijih greva. I kada je apa, dugovrat, bubuljiav, tankih ispucalih usana, smejuljei se objasnio Sredoju kako samo novaca treba da bi se dolo do prave telesne vlasti nad devojkom, ovaj je bez dvoumljenja jo istog dana popodne uzeo trideset dinara iz majine fioke u trpezariji i trkom ih odneo svom novom putovoi. Odvezli su se tramvajem do pijace, uli u jednu malu i neupadljivu krmu prekoputa ispranjenih, opustelih tezgi, smestili se za stolom kraj zida utvrdivi s olakanjem da su gotovo sami, poruili krukovca kod smee, punane ene koja se iza anka dogegala do njih i koju je apa, mnogo bojaljivije no to su predskazivala njegova hvalisanja, upitao za neku ivku, pa su ekali tu ivku, osvrui se plaljivo i pokajniki na svaku glasnu re za drugim, udaljenim stolom, gde su pila tri elezniara, sve dok nije ula ivka, mlada i mrava, buljooka, u suknji do iznad kolena, sela meu njih, stavila noge na preku stola da joj se suknja zadigla do ruba arapa na sabljastoj butini, kud joj je apa, namigujui, gurnuo musavu aku. Poruili su i za nju pie, pili su, doaptavali se, pogaali, posle ega su apa i ivka ustali i izali na vrata iza tezge. Desetak minuta kasnije apa se vratio i rekao Sredoju neka sad izae on jer ga devojka u dvoritu eka; posluavi ga, stvarno se skoro sudario sa ivkom tik pred vratima u polutami rane veeri; ona mu je uhvatila ruku i povela ga kroz dvorite, preko klimavih cigli i raskvaene zemlje u posebnu nisku zgradu, u sobu zaguljivu od isparenja sapunice i od memle, raskopala ga spreda i povukla na krevet, rairila se pod njim i uvukla ga u sebe. Doiveo je trenutak olakanja, ruenja nagomilane napetosti i postao rob krmi i kua za sastanke. Rob tog sverazlaueg utapanja, posle gra, u tui gr. Ono je, razume se, nosilo u svome dnu i razoaranje. Hladne prste, hladno krilo, hladne krevete, grube rei, urbu. Ili nemarnost, gnev. Ali uvek i oekivanje od sledeeg spajanja, od sledee ene, koja e ga, nekim udom, moda, primiti pokorno i ushieno, miomirisno isto pripremljena ba za njegov dolazak. Milinku Boiu, iako je s njim drugovao, Sredoje Lazuki nikad nije govorio o svojim poniranjima u polusvet. Milinko je bio suvie odsudno ispravan a da bi se u nekog javila volja da ga uvue u klizave teme; sem toga, u doba Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa Verom Kroner i bio njom toliko obuzet da se moralo pretpostaviti kako pred svojom devojkom nee preutati nita, pa ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav kao brod u luku (ali ne kao gusarski brod, kakav se priviao Sredoju, nego kao bela laa linijske plovidbe, to se epuri pred graanima okupljenim na obali); prsio se, na etalitu, s Verom, isturajui kruto ramena i arajui kestenjastim oima tamo-amo u potrazi za priznanjem. Pri tom, on se nije udio to ga je Vera prihvatila (udio se Sredoje), jer je smatrao da se vrednoom i estitou moe zasluiti sve, pa i naklonost izuzetno privlane devojke. Za tu naklonost on je radio, uporno, od asa kada je Veru zapazio, kao to je radio za dobre ocene uei, kao to je radio za svoj prijatni izgled negujui kosu i zube i gimnastiui u slobodnim asovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje matere, sa kojom je, kao saveznikom, ve bio okonao pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom svoga oca. Otac je bio sasvim drukiji od njih dvoje: neprilagodljiv prek, optereen zaslugama koje je stekao u danima stvaranja Jugoslavije potkazujui maarone, a dobivi, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji, jedva dovoljno unosno da se oeni i skui. Voleo je autoritativni detektivski

posao koji mu je bio poveren, ali, okarei i birtijajui da bi douo to vie, propio se, te su ga unapreenja mimoilazila. To ga je razjedalo; oboavao je sina i sanjao da mu osigura vii drutveni poloaj, a slaba plata, iji je poprilian deo troio na alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. ena je bila spremna da mu pritekne u pomo - imala je domaiku kolu i znala iti -, ali joj je on zabranjivao da svoju vetinu unovuje, smatrajui da bi to krnjilo njegov, agentski, ugled. Na to je ona uzela da kominicama kriom prepravlja stare haljine, za malu, gotovo neprimetnu naknadu, no on je ove tajne svojim detektivskim njuhom otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo neposlunosti, ve i neverstva; dolazei kui pijan izvlaio je prestupnicu iz kreveta za kosu i iznuivao joj priznanja o broju prepravljenih haljina i visini zarada kao da se radilo o plaenim preljubama. Milinko, razbuen vikom i plaem, gledao je sedei u krevetu rairenim oima te obraune, a kad bi se otac umorio, iskakao je iz kreveta i pritravao, bos, u koulji, materi, da joj pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle stiskao glavu oteenim akama, nije imao ni pogleda razumevanja; agent to nije izdrao: posle jedne prepirke istrao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do upe, obio je jednim zamahom pesnice, uao u nju, izvukao pitolj i ubio se pucajui sebi u slepoonicu. Na Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila tetnog traga - kao to bi na mnogom drugom, pa i grubljem detetu - ve ga je naprotiv tek ona istinski uverila da zlo obavezno gubi u sukobu s vrlinom. Uostalom, posle oeve smrti ivot njegov i majin krenuo je tako oigledno nabolje da se takav zakljuak i prirodno nametao. Agentska plata je dodue presuila (zamenila ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja, koji su gomilali dugove i svae. Mati i sin napustili su raniji, dvosobni ulini stan u hladnoj graanskoj kui, gde se od njih, zbog glasnih svaa i njihovog krvavog zavretka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u dnu velikog dvorita s mnotvom skromnog radnikog sveta koji ih je uvaavao i ujedno postao pravi okvir za rad skromne ali savesne krojaice u koju se Milinkova mati sada slobodno i skoro ushieno pretvorila. U njenoj kuhinji, kraj prozora, ivaa maina koju je dobila jo u miraz zujala je po ceo dan do kasne veeri, a u susednoj, jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, uei. I za njega je ova radna izdvojenost, posle oevih prgavih ispada, znaila blaeno smirenje. Sedei za visokim ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi zatite bila stavljena i odozdo pod rubovima pribadaama privrena plava hartija za pakovanje, s knjigama i sveskama i olovkama rasporeenim ispred sebe i levo i desno od sebe, okruen njima kao grudobranom junak u opsadi grada, on je oseao kako mu se znanje, koje osvaja, upija u glavu, inei je teom i znaajnijom. Pri tom je vrlo rano - jo na poetku gimnazije, pravog uenja shvatio vanost i znaenje vremena za uspeh posla: koliko je ono neophodno, ali i koliko ono neminovno, tako rei nezavisno od volje, deluje na postizanje cilja, samo ako se na poetku dobro namesti protona cev od izvora do ua znanja, kao to se na majinoj maini igla namesti povrh ava. Oseao se gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja, a kako je verovao da znanje otvara vrata svakoj tenji za boljitkom, oseao se i gospodarem svoje sudbine. To oseanje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila; nikad nije urio, uvek je u svakog gledao smireno, nasmeenim kestenjastim oima, u koli odgovarao pribrano ali nenametljivo, znajui da ima naina i vremena na pretek da pokae svoje sposobnosti, pa su ga nastavnici cenili, a drugovi ga

ipak nisu mrzeli. Tako je mogao da se zblii i sa Sredojem, koji je bio vie lo nego osrednji ak, ali je, zahvaljujui kunim prilikama, naroito navici svoje matere da se okruuje lepim predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka vankolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih odmah zainteresovao. Otkud zna? zaudio se kada ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski (teniski) izraz izgovara drukije nego to nalau zakoni srpskog jezika. I zar se o tome moe dobiti merodavan sud i mimo kolske nastave, koja sline oblasti zaobilaz!? I gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladita znanja, od kojih je neke Sredoje viao i razgledao jo kad nije znao ni itati, uzimajui ih, za ljubav arenih slika u njima, iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogunost da bi i on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je uticala da se priblii Sredoju i podnese ispade njegovog nehata i podrugljivosti, smeei im se kao uzgrednim nestalucima. Strpljenje mu je bilo nagraeno kada ga je Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se tada ve zvala kua s kubetom, u kojoj je on imao na spratu posebnu sobu s pogledom na negovani travnjak sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti ovom raskoi, nego je kao zapet ekao svretak popodneva, vebajui sa Sredojem, koji ga je nevoljko i rasejano sluao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao, kako mu je bilo obeano, posle poinka boleljive gospoe Lazuki, sii u najzad ispranjenu dnevnu sobu, stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja na ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila, blesnule sitnim slovima odtampane povorke obavetenja. asom ju je razgledao, uverio se, proitavi dva-tri odeljka na razliitim stranicama, da je to zbilja ono to je Sredoje tvrdio i to je sam na osnovu tvrdnji zamiljao, pa je okrenuo prvu stranu i (to Sredoje nikad nije uinio) paljivo proitao nekoliko puta naslov i podatke o izdanju. Sutradan je ve to izgovarao u knjiari prekoputa gimnazije, i poto je njen vlasnik pobedonosno doneo iz magacina primerak iste knjige i vrlo spremno saoptio njenu cenu, sledeih meseci Milinko je tedeo da bi kupio taj "Veliki Minervin leksikon opteg znanja". Vremenom je postao lovac na leksikone, njihov skuplja, jer se ispostavilo da ba ova vrsta prirunika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u eljama stvorio, ne verujui da ona postoji ostvarena: knjiga u kojoj nema nieg suvinog, kao esto u udbenicima, jer ugaaju akoj tromosti, ve samo sutina, injenica do injenice, i gde je ta sutina svrstana da se moe nai bez sleenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veliini (kao udbenicima iz prirodnih nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak, to otkrie, koliko je potvrdilo njegovu matu, toliko je i poljuljalo raniju neznalaku sigurnost: suoilo ga sa opasnou da bi mogao i neke druge vane izvore znanja mimoii samo zato to je o njima neobaveten. Vie nije imao smelosti da se lii Sredoja. Traio je njegovo drutvo na odmorima izmeu asova, udesio da bude premeten s njim u istu klupu, laskao mu je i postigao da njegova poseta vili Lazukievih bude uzvraena. Tako se Sredoje obreo u dvoritu velikom kao jezero oko kog su se nizali jednosobni stanovi, meu kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen kao kamiak meu kamicima. U svakom stanu se neto zbivalo, svima naoigled, iz svakog je neko isturao glavu, pred svakim je poneko stajao, sedeo; ovde je jo sve bilo prvobitno i prirodno, toplo i uukano, prostorije su bile mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz bunara kroz iju se tamu moglo proniknuti do ljeskavog dna, Sredoje je bio ponuen vruom bundevarom iz tepsije, izvaene pravo iz tednjaka u koji je mogao gledati

sedei pred ulaznim vratima, gde mu je bilo postavljeno na tronocu. Njegovoj naravi, okrenutoj ne znanju, kao Milinkova, ve zadovoljstvu, ova jednostavna sredina odgovarala je bolje od samotne vile na Limanu, i on je postao stalan gost. Milinko, koji bi opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga, mirio se s ulogom domaina, jer je, imajui Sredoja kraj sebe, mogao biti siguran da mu nee promai nita bitno iz sveta obavetenosti; isto zahvalno oseanje gajila je prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom ispitivala kroj njegovih pantalona, nain na koji je oeljan, koliko je i kako utopljen. Postao je uzor. I kad je jednog dana, mrtei se nemarno, rekao: "ale me goni da uzimam asove iz nemakog", majka i sin (ona zaustavivi mainu, on podigavi glavu sa lekcije koju je itao) zglednuli su se znaajno. "Nemaki?" upitao je Milinko poto se pribrao od uzbuenja od kog su mu se osuila usta. "Pa nemaki e se tek dogodine uiti", budui da su tad bili u drugom gimnazije, s francuskim kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje je smeljivo nabrao nos. "Ma nije zbog kole. Tata tvrdi da je zadnji as, ako hoemo da smo na visini dogaaja." Krojaica i njen sin posmatrali su ga napregnuto, oekujui da objasni ovu napola-pretnju napola-obeanje, no kako se to nije desilo, ona je spustila iglu na ivo i nastavila da okree toak maine, dok se on ponovo latio proitavanja lekcije. Ali uvee su seli pod lampu u kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno rastvorio svoj leksikon i proitao stavku "Nemaka" dugu tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom grada Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa uiljenim lemom na glavi, pa su ve sutradan upitali Sredoja kod koga e to uzimati asove. On nije umeo tano rei, ali je obeao da e saznati; nastalo je podue otezanje i uestalo podseanje, dok nije jednog dana doneo, na paretu hartije, ispisano pravilnim uenikim rukopisom svoje matere: "Gospoica Ana Drentvenek, Stevana Sremca ulica 7, u dvoritu levo". Milinko i njegova mati kliknuli su u jedan glas: da je to u komiluku, a preutali da ih je toliko ushitila naznaka "u dvoritu". Krojaica, im je smogla vremena, obukavi se sveano (ali ne i napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci, krenula je u prvu poprenu ulicu. Vratila se s najboljim utiscima ("Zna, ona nije ni najmanje uobraena"), a i cena koja joj je bila zatraena za asove nije prelazila oekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no to e doneti odluku, podsetio mater na nameru, koju je ranije imala, da obnove posteljno rublje, no ona ga je uutkala rekavi da e jednim temeljnim krpljenjem moi da odgodi taj troak. Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin, postao polaznik privatnih asova iz nemakog, pa je mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim drugom: "Kad ima as kod Fr"ulein? Ja sutra", u udnu tuinsku re rado je izgovarala i krojaica, opominjui sina nepotrebno i mimo obiaja: "Ne zaboravi da ima as kod Fr"ulein." Oseala je, iako to ne bi umela tako iskazati, da je zahvaljujui ovom novom koraku, koji za nju znai ne malu rtvu, u njen dvorini stan prodro duh stranog sveta, sveoveanske irine, izjednaivi ga sa onim kuama koje najvie dre do napretka. Bilo je tu napola proroanstvo, jer je njen sin Milinko, odlazei na asove kod Fr"ulein, kao uostalom i Sredoje Lazuki, poeo da ukrta svoj put s Verom Kroner, koja je pripadala ba jednoj od takvih kua. Sudbina ju je dakle nudila obojici, no njenu ponudu je u to vreme prihvatio samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera delovala odbojno, kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Zato je koraajui tkala malim, skladnim nogama, stavljajui ih jednu pred drugu meko kao da

meu njima neto stee? Zato je nad svoje koso useene oi sputala crvenkaste duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo, naglo podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled? Zato je riu kosu plela u kurjuk koji je tanko i ilavo pocupkivao na leima njenog crnog, do nad kolena kratkog kaputa? Imao je elju da je kazni za sve te znakove smiljenosti, da ih iz nje istera grubo kao to se praina isteruje iz uleane haljine. Jedne zime, druge ili tree njihovog poznanstva, vraajui se s asa kod Gospoice, ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija uza zid ispred najezde desetine deaka koji je zasipaju grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih zatiti od vlanih, hladnih pogodaka, a isto tako podigla je dopola i jednu nogu u beloj konanoj dugoj arapi i crnoj dubokoj cipeli za sneg, nepotrebno, savivi je u kolenu, kao da titi sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po utom zidu kue kraj koje je stajala, oglaavajui se potmulo i ostavljajui okrugle, nejednako guste bele peate; deaci su se ustro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu umesili i bacili na nju i pri tom su iz grla putali zadovoljne krike, kao hajkai. Sredoje je stao i bez daha se zagledao u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomo (jer ipak je spadala, uei kod iste nastavnice gde i on, u njegovo drutvo) ili je naprotiv takoe napao grudvama kojima je pruala tako primamljivu metu. Tada se desilo da je jedan od deaka, moda kolovoa napada, prestavi da na nju baca grudve, pritrao Veri, obujmio je silovito oko vrata i pritisnuo na njen zajapureni obraz estok, zvuan poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov primer i devojka je najednom bila okruena deacima koji su se izmeu sebe gurali da je dohvate, obgrle i poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba brzo zagristi i sa zalogajem pobei. Sredoje, koji je jo uvek stajao po strani, osetio je u njihovim naglim pokretima, u njihovim kratkim grlenim uzvicima toplotu i mekotu onog devojakog tela koje se pod naletima lomi i ulee, on je i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika deaka i pripio usne na njen vreli, od suza i snega i od tue pljuvake mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao slatka, zrela ljiva. Uto su ga s lea zgrabile neke ruke, bio je jednim zamalom svuen sa devojke, pa je jo samo video kako se njene kose oi radoznalo i uplaeno iskreu prema njemu koji se tako volebno odmie. Morao je da se brani od deaka koji su ga napali, da se pesnii, dobio je udarac iza uha i udario nekog laktom u trbuh, obuzeo ga je bes, udarao je oko sebe bez rauna, a kad vie nije imao koga, jer su se deaci bili razbeali, video je da je i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila guvu da bi pobegla. Ispriao je dogaaj Milinku, a ovaj, po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja, osetio je prema njoj saaljenje i poeo joj se javljati. Kako je meutim to najee inio koraajui uz Sredoja, ona mu due vremena nije uzvraala pozdrav. Sredoja je to zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo glavu, a ria devojka svoju trgla odbijajui da ga pogleda, savijao se od smeha. Ona, primetivi to, naglo se predomislila i stala ljubaznome deaku slati isto toliko ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produetkom pogleda proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog druga kome je ona uskraena. Sredoje se i dalje pretvarao da ga njeno zlopamenje zabavlja; zatim, postepeno, zaista ih je sve troje poelo zabavljati to susretanje puno znaenja u svakom pokretu i nepokretu. Najzad su eljno iekivali da se sretnu, kako bi podrobno uoili ponaanje svako svakoga i uporedili ga s prolim. Sredoje i Milinko nisu proputali ni dana da ne progovore o devojci, a i ona je, nemajui

drugarica, sama sebi polagala svako vee rauna o njima. I kada su kao sedmokolci sazreli za asove igranja, odravane jedne nedelje u mukoj a druge u enskoj gimnaziji, to je ve bilo debelo poznanstvu; pozvan od trbuatog uitelja u fraku da izabere devojku sa kojom e uvebavati tek naueni korak, Milinko nije uklevao da se nakloni pred Verom. Potom je dranje ruke oko njenog struka proirio u praenje s asova kui, a uskoro se s njom dogovarao da zajedno i kreu na asove. Postali su deko i devojka. To je znailo da ona pripada njemu a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas ustruavanja, koji ih je gurnuo jo blie jedno drugom. Sredoje, najblii oevidac tog zbliavanja, odnosio se prema njemu s veselim prezirom. U to vreme on je ve obilazio krme predgraa, da uvebava figure ne plesa nego snoaja, pored kojih su one prve mogle da neto znae samo kao priprema. Ali, znao je, i uveravao se opet, da one ni na ta ne pripremaju, da sve te lepe devojice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih okretaja uz zvuke valcera to ih proizvodi uiteljeva sitna, crna, kruto ondulirana ena, idu, same ili u ednoj pratnji deka, kui majkama, da veeraju i da legnu u uski devojaki krevet. Pa emu onda to dodirivanje, to ukrtanje pogleda, te ljubazne i dvosmislene rei, ta praenja kui? Naravno, i pored sveg sumnjiavog podsmehivanja, nije mogao ostati ravnoduan prema gipkim, zategnutim bedrima nad koja je, uz svirku klavira, sputao aku, ni prema treperavim toplim prstima koji su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti dodiri su ga izazivali tim vie to je ve iskusio do koje mere dodir moe biti prisan i dubok, dodue sa devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih. Onima tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke pristajao je esto samo kao sprdnja, toliko su bile oronule i sparuene, razdraljive od mamurluka, gotovo odreda proste i grube, jer su ih ba prostota i neznanje, nesnalaenje u odnosima i gurnuli na najniu lestvicu. Gde su one bile od robinja to ih je Sredoje, kao njihove pretee, zamiljao, onako miriljive i lepe, i onako predane elji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od prikaza mate bile devojke sa igranki, sa svojim od uitelja igranja preuzetim, strogo propisanim pokretima, sa tim nauenim znakovima predavanja umesto predavanja samog, igrom licemerja! I jedne i druge bile su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je prilazio podjednako sumnjiavo, slutei unapred razoaranje, odbijanje, nesklad. Meutim, kada je sa Verom Kroner prvi put zaplesao - sasvim sluajno, naavi se naspram nje u trenutku uiteljevog znaka da posle pokazane figure moe poeti uvebavanje - desilo se da su im se korak i pokreti odmah uskladili s takvom potpunou da ih vie nijedno nije osealo odvojeno kao svoje. Iznenaeni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni ovaj prekid panje nije im poremetio jedinstvo pokreta; im su se ponovo pribliili nastavili su da klize zajedno kao da su omotani konopcima. Vie nisu mogli da ne budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje jedno drugo ne izdvajaju, oni su se ve traili, udeavajui da dospeju blizu jedno drugoga kada se sastavljaju parovi, iz radoznalosti hoe li se ponoviti ranija usaglaenost, a potom, poto vie nisu mogli sumnjati, radi zadovoljstva u usaglaenosti samog. Ono ih je mamilo vie i vie to god su sigurnije ovladavali plesnom vetinom, oslobaajui se propisa u koraanju, namesto kojih su se preputali nagonu za ritmom, koji ih je nosio sobom, sjedinjene, kao plaha voda. Uivali su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su pokuali da uivanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje iznenaenje da im to samo

nepotpuno ili nikako ne uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome, ispitujui u emu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu nita saznali, samo su postali jo potrebniji jedno drugome. Stigao je kraj godine, teorijska nastava igre bila je zavrena i asovi su se sada sastojali od samog uvebavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova po diktatu as sporih as brzih muzikih komada koje je uiteljeva majuna ena izvodila sa sve vie poleta, njiui se i poskakujui na stoliici pred dirkama. Milinko, koji je ranije zauzimao lavlji deo Verinog plesakog vremena, sam se povukao, gurajui devojku u zagrljaj Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije odricao. U stvari, on nikad nije osetio onaj ubod koji na zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno prema drugome, ono olakanje od predavanja ritmu, taktu, onu omamu od nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u dozvoljenom, svima naoigled izvedenom zagrljaju. Po njegovom oseanju ples je bio samo drutvena igra - kao ah ili koja druga -, zanimljivost i korist dok se ui, ali gubljenje vremena ako se potom, bez mogunosti daljeg udubljivanja i usavravanja, jednostavno ponavlja. A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravajui ga, njihali drei jedno drugo oko struka, oko ramena, diui jedno drugome u obraz, lepei jedno na drugo eravice svoje blizine. [b]Veru je teaj[/b] igranja oslobodio ograda koje je dotle podizala izmeu sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije oseala jednakom, pogotovo jednom, ak ni sa svojim bratom, koji je - jedini od svih ljudi to ih je poznavala predstavljao istu, po njenom oseanju udnu i neskladnu meavinu svetova njenog oca i matere. Brat je tu meavinu oseao upravo obrnuto: kao posebnu podobnost, privilegiju, a zahvaljujui tom nadmonom saznanju i kao radoznalu potrebu da se izjednauje i s najrazliitijim vrstama ljudi. Umeo je i voleo da sa starim sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi ekajui da im se u kola utovari kupljena roba posedali na sanduke ispred Kronerovog magacina, zapodene razgovor gust od unakrsnog zadirkivanja, uvlaei ih sve dublje u udljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno oponaao, ali je isto tako teno, i sa istom podsmeljivom slau, dovikivao oevom krezubavom nosau arku, Srbinu, im bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena dakovima, pojavio na kapiji, "post ti tvoj", jer je to njemu bila uzreica. Prema sporazumu koji je Robert Kroner sklopio sa enom uoi venanja, u nekoj vrsti pokuaja da budui porod zatiti od posledica svog skretanja, i Gerhard i Vera bili su vaspitani i zvanino uknjieni kao Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo prisilno opredeljenje razvio, uz pomo nastave veronauke, daleko iznad elja svoga prosveenoga oca, nauivi da moli jevrejske molitve i da peva obredne pesme mnogo bolje i vernije nego on, s istonjakim muklim preglasima, na zadovoljstvo bake Kroner od koje je za to dobijao novaca i u ovim naplatama izgleda nalazio isto obeenjako zadovoljstvo kao u uvebavanju drevnog, preivelog rituala. Osobenosti su ga privlaile: kada bi koju otkrio, u ponaanju ili izraavanju nekog oveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a im bi pronikao u emu se ona sastoji, radosno bi je usvojio i nadimao se od ponosa ako bi se uverio da mu uspeva da je verno oponaa. Sa Verom se deavalo suprotno: nju su izrazitosti plaile. Tuila se svih onih izreka, basmi, sujevernih uzreica kojima se njena mati, nauena od matere seljanke, sluila dok ju je, kao devojicu, polagala u krevet, negovala u bolesti ili kanjavala u neposlunosti, a isto tako, skoro s telesnim gaenjem, odbijala je mistine

kletve to su puzale iz polumraka starakog stana babe Kroner. Nije je