1

2

Robert Džordan

Novo Proleće

Prikvel Točka Vremena

3

Poglavlje 1

Udica

________________________________________

Hladan vetar je viorio kroz noć, preko snegom pokrivene zemlje gde su ljudi ubijali jedni druge protekla tri dana. Vazduh je bio svež, ali ne toliko leden kako je Lan očekivao za ovo doba godine. Bilo je dovoljno hladno da njegova čelična verižnjača prenese hladnoću kroz njegov ogrtač, i da se njegov dah pretvara u maglu ispred njegovog lica kada je vetar ne bi oduvao. Crnilo na nebu je upravo počelo da bledi, hiljade zvezda kao zbijeno razdana prašina dijamanata polako su nestajale. Debeli srp meseca je visio nisko, jedva odavajući svetlost da se razaznaju siluete ljudi koji su čuvali logor bez vatre u izvaljenim deblima hrasta i kožolista. Vatra bi ih odala Aijelima. Borio se protiv Aijela mnogo prije nego što je ovaj rat počeo, na šijenarskim marševima, stvari dužnosti prema prijateljima. Aijeli su bili dovoljno zli po danu. Suočiti se sa njima po noći je bilo skoro isto kao i položiti svoj život na bacanje novčića, nije bilo razlike. Naravno, ponakad bi vas pronašli i bez vatri.

Odmarajući oklopljenu ruku na svom maču u koricama, prebacio je svoj ogrtač oko sebe i nastavio obilazak straže kroz kao tele dubok sneg. Bio je to starinski mač, napravljen od Jedne moći pre Slamanja Sveta, tokom Rata Senke, kada je Mračni dodirnuo svet za neko vreme. Samo su legende ostale o tom Dobu, osim možda onoga što bi Aes Sedai mogle znati, ali opet sečivo je bilo čvrsta činjenica. Nikad neće moći da se slomi, i nikad nije trebao da se oštri. Držak je bio zamenjen bezbroj puta tokom dugih vekova, ali čak ni oljuštena boja nije mogla dirnuti sečivo. Jednom, beše to mač kraljeva Malkijera.

Sledeći stražar kojem je prišao, malen zdepasti tip u dugačkom tamnom ogrtaču, oslanjao se o stablo veoma raskomadanog hrasta, sa glavom oslonjenom na njegove grudi. Lan dodirnu stražarevo rame, i čovek se grčevito ispravi, skoro ispuštajući rog i snažni jahaći luk koji je stezao u svojim rukama sa rukavicama. Kapuljača njegovog ogrtača je skliznula nazad, na trenutak otkrivajući kupastu čeličnu kacigu pre nego što ju je brzo ponovo navukao. Na bledoj mesečini, Lan nije mogao razaznati čovekovo lice iza vertikalnih zatvora njegove zaštitne kacige, ali ga je znao. Lanova sopstvena kaciga je bila otvorena, u stilu mrtvih Malkijera, podražavajući čelični ćubasti mesec iznad njegovog čela.

“Nisam spavao, moj lorde,” momak brzo reče. “Samo sam se odmarao na trenutak.“ Domanac bakarne kože, zvučao je posramljeno, i to sa pravom. Ovo nije bila njegova prva bitka, ili čak njegov prvi rat.

“Aijeli bi te probudili tako što bi ti prerezali grkljan ili ti probili srce kopljem, Basrame”, reče Lan tihim glasom. Ljudi su slušali bolje tihe glasove nego glasne uzvike, sve dok su čvrstina i sigurnost pratile mirnoću. “Možda bi bilo bolje bez iskušenja koje pruža drvo tako blizu”. Uzdržao se da ne doda da čak i kada ga Aijeli ne bi ubili, čovek je riskirao

4

promrzline stojeći na jednom mestu duže vreme. Basram je to znao. Zime su bile skoro isto toliko hladne u Arad Domanu kao i u Krajinama.

Mrmljajući izvinjenje, Domanac učtivo dodirnu svoju kacigu i udalji se tri koraka od drveta. Sada je stajao uspravno, i zurio u tamu. Premestio je svoja stopala takođe, čuvajući prste od promrzlina. Glasine su govorile da su Aes Sedai nudile Lečenje, bliže reci, sa povredama i bolestima nestalim kao da se nikada nisu pojavljivale, ali bez toga, amputacija je bila uobičajen način da se zaustave stopala od crnog truljenja, pa možda čak i noge takođe. U svakom slučaju, bilo je najbolje izbegavati uplitanje sa Aes Sedai više nego što je to bilo potrebno. Godinama kasnije mogli bi naći da je jedna od njih vezala žice za tebe samo za slučaj da ona ima nekakvu potrebu. Aes Sedai su mislile daleko unapred, i retko su izgledale da brinu oko toga koga su koristile u svojim šemama i kako. Ovo je bio jedan razlog zašto ih je Lan izbegavao.

Koliko će Basramova obnovljena opreznost trajati? Lan je želio da zna odgovor, ali nije bilo svrhe da tera Domanca na još neke zadatke. Svi ljudi kojima je on komandovao bili su do kostiju oprezni. Verovatno je svaki čovek u vojsci veličansveno nazvanoj Velika Koalicija - ponekad takođe zvanoj Veličanstvena Koalacija, ili Veliki Savez, ili pola desetine drugih stvari, nekih više nego nepohvalnih - verovatno je skoro svaki čovek bio blizu iscrpljenosti. Bitka je bila vruć posao, sa snegom ili bez njega, i zamarajući. Mišići bi se vezali u čvor od tenzije čak i kad su imali šansu da se zaustave na neko vreme, a poslednjih nekoliko dana im je ponudilo male šanse da se zaustave veoma dugo.

Logor je održavalo dobro preko tri stotine ljudi, puna četvrtina njih na straži u svako vreme - protiv Aijela Lan je želio onoliko očiju koliko je bilo moguće - i pre nego što je prešao sledećih dve stotine koraka, morao je da probudi još trojicu, sa jednim koji je spavao na nogama bez ikakve potpore uopšte. Džaimova glava je bila uzdignuta, i njegove oči su bile otvorene. To je bio trik koji su vojnici naučili, naročito stariji vojnici kao Džaim. Presecajući proteste sedobradog čoveka da nije mogao zaspati, da nije stajao uspravno, Lan je obećao da će Džaimovi prijatelji saznati ako ga bude pronašao da ponovo spava.

Džaimova usta su zjapila otvorena na trenutak; onda je teško progutao. “Neće se desiti ponovo, moj lorde. Neka mi Svetlost sprži dušu ako se desi!” Zvučao je zabrinuto do kostiju. Neki ljudi bi bili uplašeni da će ih njegovi prijatelji izlupati do besvesti zato što ih je izložio opasnosti, ali sa obzirom na Džaimovo društvo, vrlo verovatno je da je strepeo od poniženja zbog toga što je bio uhvaćen.

Dok je Lan nastavljao dalje, uvideo je da se smeška. Retko se smejao, a to je bila budalasta stvar da se smeje, ali smeh je bio bolji od brige oko toga što ne može da promeni, kao što su umorni ljudi koji dremaju na straži. Kao i brige oko smrti. Ono što ne može biti promenjeno, mora se pretrpiti.

Iznenada je zastao, i povisio svoj glas. “Bukama, zašto se šunjaš okolo? Pratiš me od trenutka kada sam se probudio.“ Preplašeni groktaj se javio negde iza njega. Verovatno je Bukama mislio da je bio tih, i uistinu, veoma malo ljudi bi moglo čuti slabo škripanje njegovih čizmi u snegu, ali opet morao je da zna da bi ih Lan čuo. Nakon svega, on je bio jedan od Lanovih učitelja, i jedna od prvih lekcija je bila da bude svestan svog okruženja sve vreme, čak i u snu. Nije to bila laka lekcija za dečaka da nauči, ali samo su mrtvi mogli priuštiti zaborav. Zaboravni su brzo postajali mrtvi, u Ljagi iza Krajina.

“Čuvao sam ti leđa.“ grubo objavi Bukama, koračajući da mu se pridruži.”Jedan od ovih u crno obavijenih aijelskih Prijatelja Mraka bi mogao da se ušunja i da ti prereže grkljan za svu brigu koju ti preuzimaš. Zar si zaboravio sve što sam te naučio?” Obmanjujući i prost, Bukama je bio skoro isto toliko visok kao i on, viši od većine ljudi, i nosio je malkijersku kacigu bez ćube, iako je imao pravo na jednu. Imao je mnoge više brige za svoja zaduženja nego za prava, što je bilo ispravno, ali Lan je želio da on ne odbija svoja prava tako potpuno. Kada je nacija Malkijera izumrla, dvadeset ljudi je dobilo zadatak da odnesu nahoče Lana

5

Mandragorana u sigurnost. Samo petorica su preživela taj put, da uzdignu Lana iz kolevke i da ga treniraju, a Bukama je bio jedini koji je još bio živ. Njegova kosa je bila sada trajno seda, pri ramenima otsečena kako je tradicija zahtevala, ali njegova leđa su bila uspravna, njegove ruke čvrste, njegove oči bistre i oštre. Tradicija je bila srž Bakame. Tanki splet kožnog kanapa je držao njegovu kosu iza, odmarajući se na nepromenjivoj brazdi preko njegovog čela koju je napravio tokom godina. Nekoliko ljudi je još nosilo hadoru. Lan ju je nosio. Umreće noseći je, i otići će u grob noseći to i ništa drugo. Ako bude nekoga da ga sahrani na mestu na kojem bude umro. Pogledao je na sever, ka njegovom dalekom domu. Mnogo ljudi bi mislilo da je čudno nazivati to mesto domom, ali on je osećao da ga vuče još otkad je došao na jug.

“Setio sam se dovoljno da bi mogao da te čujem.“ on odgovori. Bilo je premalo svetla da bi mogao da razazna Bukamino mokro lice, ali nekako je znao da je imalo poprek pogled. Nije mogao da se seti da je video bilo kakav drugi izraz od njegovog prijatelja i učitelja čak i kada je govorio pohvale. Bukama je bio čelik ogrnut telom. Čelik njegova volja, dužnost njegova duša. “Da li još uvek veruješ da su Aijeli zakleti Mračnom?”

Drugi čovek napravi znak protiv uroka, kao da je Lan izgovorio istinsko ime Mračnog. Šai'tan. Obojica su videla nesreće koje su pratile to ime izgovoreno naglas, a Bukama je bio jedan od onih koji su verovali da je čak misao na to privlačila pažnju Mračnog. Mračni i svi njegovi Izgubljeni su zavezani u Šajol Gulu, Lan je recitovao katehizmu u svojoj glavi, zatvoreni od strane Tvorca u trenutku stvaranja. Neka živimo bezbedno u Svetlosti, u ruci Tvorca. Nije verovao da je sama misao na to ime bila dovoljna, ali bolje je biti siguran nego žaliti kada je u pitanju Senka.

“Ako nisu, zašto smo mi onda ovde?”, razdraženo reče Bukama. I sa iznenađenjem. Voleo je gunđati, ali uvek oko nedoslednih stvari ili planova za budućnost. Nikad za sadašnjost. “Dao sam svoju reč da ću ostati do kraja,“ Lan blago odgovori. Bukama počeša svoj nos. Njegovo gunđanje može biti odgođeno ovaj put. Bilo je teško biti siguran. Još jedna od njegovih lekcija bila je da čovekova reč mora biti dobra kao i zakletva data pod Svetlosti ili uopšte nije bila dobra.

Aijeli su stvarno izgledali kao horda Prijatelja Mraka kada su se odjednom rasuli preko ogromnog planinskog prelaza zvanog Kičma Sveta. Spalili su veliki grad Kairhijen, opustošili kairhijensku naciju, i, za dve godine od tada, probili se kroz Tir, a onda i Andor pre nego što su dospeli na ova smrtna polja, ispred ogromnog ostrvskog grada Tar Valona. U svim godinama posle dana kada su sadašnje nacije bile odsečene iz carstva Artura Hokvinga, Aijeli nikad prije nisu napustili pustinju koju su nazivali Pustoš. Možda su vršili innvazije pre toga; niko u to ne može biti siguran, osim možda Aes Sedai u Tar Valonu, ali kao što to često biva sa ženama iz Bele kule, nisu ništa govorile. Ono što su Aes Sedai znale, držale su za sebe, i odavale malu pomoć u vidu kapi i delova kada i ako odluče. U svetu izvan Tar Valona, ipak, mnogo ljudi je tvrdilo da uviđa obrazac. Hiljadu godina je prošlo od Slamanja sveta i Troločkih ratova, ili su bar tako većina istoričara govorili. Ovi ratovi su uništili nacije koje su postojale tada, i niko nije sumnjao da je ruka Mračnog bila iza njih, bio on zatvoren ili ne, skoro sigurno kao što je bila i iza Rata Senki, i Slamanja, i kraja Doba legendi. Hiljadu godina od Troločkih ratova dok Hokving nije izgradio carstvo, i ono je, takođe, bilo uništeno, nakon njegove smrti, u Stogodišnjem ratu. Neki istoričari kažu da su videli ruku Mračnoga i u njemu, takođe. I sada, skoro hiljadu godina nakon što je Hokvingovo carstvo nestalo, Aijeli su došli, paleći i ubijajući. To mora da je bio obrazac. Mora da ih je Mračni usmerio. Lan nikada ne bi pošao na jug da nije verovao u to. Više nije verovao. Ali dao je svoju reč.

Pomerio je svoje prste u čizmama okrenutim na dole. Bilo da je bilo hladno onako kako je on navikao ili ne, hladnoća se skrivala u tvoja stopala ako bi stajao na jednom mestu u snegu previše dugo. “Hajde da prošetamo”, rekao je. “Ne sumnjam da ću morati da probudim još desetinu ljudi, ako ne i dve”. I da napravi još jedan krug da probudi ostale.

6

Ipak, pre nego što su mogli načiniti korak, zvuk ih je načinio opreznim i spremnim: zvuk konja koji se probija kroz sneg. Lanova ruka je skrenula ka dršci njegovog mača, napola oprezno olakšavajući sečivo u koricama. Slabi zveket čelika o kožu je dolazio od Bukame koji je radio to isto. Nijedan se nije plašio napada; Aijeli su jahali samo u velikoj potrebi, a bezvoljno čak i tada. Ali usamljeni konjanik u ovo doba mora biti glasnik, a glasnici su retko donosili dobre vesti, ovih dana. Naročito ne noću.

Konj i jahač se pojaviše iz tame prateći mršavog čoveka koji je išao peške, jednog od stražara sudeći po konjskom luku koji je nosio. Konj je imao savijen vrat dobre tairenske krvi, i jahač je očigledno bio iz Tira, takođe. Kao prvo, miris ruža je dolazio od njega putem vetra, sa ulja koja su blistala na njegovoj zašiljenoj bradi, a samo su Tairenci bili dovoljno ludi da se namirišu, kao da Aijeli nisu imali noseve. Osim toga, niko drugi nije nosio ovakve kacige sa visokim rubcem preko vrha i okvir koji baca senku na čovekovo usko lice. Jedina kratka bela perjanica ga je označavala kao oficira, i čudnog izbora za glasnika, verovatno oficira nižeg ranga. Skupio se u svom visoko unjkavom sedlu i držao svoj tamni ogrtač čvrsto oko sebe. Izgledalo je da se trese. Tir je bio daleko na jugu. Na obalama Tira, nikad nije snežilo više od par pahuljica. Lan u to nikada stvarno nije verovao, šta god da je pročitao, dok se nije sam uverio.

“Evo ga ovde, moj lorde,” reče stražar hrapavm glasom. Prosed Saldejac po imenu Rakim, dobio je taj glas godinu ranije, zajedno sa poderanim ožiljkom koji je voleo da pokazuje kada popije, od aijelske strele u grlu. Rakim se smatrao srećnim što je živ, i bio je. Nažalost, takođe je verovao varajući smrt jednom, prevariće je i drugi put. Stalno je rizikovao, čak i kad nije pio, hvalio se svojom srećom, budalastoj stvari o kojoj se trebalo hvaliti. Nije bilo svrhe iskušavati sudbinu.

“Lord Mandragoran?” Jahač je povukao uzde ispred Lana i Bukame. Ostajuću u svom sedlu, nuesigurno ih je odmeravao, bez sumnje zbog toga što im je oklop bio neukrašen, svoji kaputa i ogrtača od obične vune, i donekle iznošenih. Mali vez je bio lepa stvar, ali neki južnjaci su ukrašavali sebe kao tapiserije. Verovatno je ispod svog ogrtača Tairenac nosio pozlaćenu verižnjaču i svileni satenski kaput ispresecan njegovim bojama kuće. Njegove visoke čizme su sigurno bile izvezene u obliku svitaka koji su sjajili na mesečini uz bleskove srebrnog. U svakom slučaju, čovek je nastavio dalje jedva se zaustavljajući da uhvati daha. “Svetlost mi spalila dušu, bio sam siguran da ste bili najbliži, ali počeo sam da mislim da vas nikad neću pronaći. Lord Amares prati oko pet ili šest stotina Aijela sa šest stotina svojih ljudi.“ Prezirno je odmahnuo glavom. “Čudna stvar je, što idu na jug. Dalje od reke. U svakom slučaju, sneg ih usporava onoliko koliko i nas, i lord Amares misli ako bi vi bili nakovanj na liniji grebena koju nazivaju Udica, može ih udariti otpozadi kao čekić. Lord Emares sumnja da mogu da dopru do nje pre prvog svetla”.

Lanove usne se stisnuše. Neki od ovih južnjaka su imali posebnu ideju o učtivom ponašanju. Ne silazeći sa konja pre nego što je progovorio, ne govoreći svoje ime. Kao gost, trebao je da se prvi predstavi. Sada se Lan nije mogao predstaviti, a da ne zvuči razmetljivo. Momak čak nije ni ponudio hvale svog lorda, niti dobre želje. I izgledalo je da je mislio da oni ne znaju da je će istok biti dalje od reke Erinin. Možda je to bio neobazrivi govor, ali ostalo je bila nevaspitanost. Bukama se nije pomerio, ali opet je Lan položio ruku na njegovu ruku kojom izvlači mač. Njegov najstariji prjatelj je mogao biti previše osetljiv.

Udica je ležala dobranu ligu od logora, a noć je padala, ali on je klimnuo. “Recite lordu Emaresu da ću biti tamo sa prvim svetlom,“ rekao je jahaču. Ime Emares

mu je nije bilo poznato, ali vojska je bila tako ogromna, skoro dve stotine hiljada ljudi koji su predstavljali desetine nacija, plus Kulina Straža iz Tar Valona i čak deo Dece Svetla, da je bilo nemoguće znati više od pesnice imena. “Bukama, diži ljude”.

7

Bukama progunđa, veoma divlje ovaj put, i uz pokret Rakimu da ga prati, otšunjao se natrag u logor, sa glasom koji se dizao kako je išao. “Budite se i u sedla! Jašemo! Budite se i u sedla!”

“Jašite žestoko”, bezimeni Tairenac reče uz mali nagoveštaj komande u njegovom glasu. “Lord Emares će zažaliti ako bude jahao protiv ovih Aijela bez nakovnja na mestu.“ Izgledao je kao da implicira da će Lan zažaliti ovo Emaresovo kajanje.

Lan načini sliku plamena u svom umu i pohrani svoje emocije u njega, ne samo sam bes već sve, svaku mrvicu, dok nije izgledalo kao da pluta u praznini. Nakon godina vežbe, za dostizanje ko'dija, jedinstva, trebalo je manje od udara srca. Misao i njegovo vlastito telo su postajali sve udaljeniji, ali u ovom stanju postao je jedno sa zemljom ispod njegovih nogu, jedno sa noći, sa mačem koji neće koristiti na ovu neučtivu budalu.

“Rekao sam da ću biti tamo,“ ravno je rekao. “Ono što kažem, uradim.“ Nije više želio da zna čovekovo ime.

Tairenac mu se kratko pokloni iz sedla, pa okrenu konja, i mamuznu životinju u brzi kas. Lan je držao ko'di za trenutak više da bi bio siguran da su mu osećanja čvrsto pod kontrolom. Bilo je veoma budalasto ulaziti u bitku besan. Bes je iskrivljavao sliku i nateravao te na budalaste izbore. Kako je taj momak uspevao da se ovoliko dugo održi u životu? U Krajinama, izazvao bi desetine dvoboja za dan. Tek kada je Lan bio siguran da je miran, skoro onoliko hladan kao kada je bio ogrnut jedninom, okrenuo se. Prisećanje na tairensko senovito lice nije donosilo nikakav bes sa sobom. Dobro.

Kada je stigao do centra logora među drvećem, logor je izgledao kao udareni mravinjak. Za one koje je znao, bila je to uređena aktivnost, i skoro bešumna. Nijednog potrošenog pokreta ili daha. Nije bilo šatora koje je trebalo postaviti, budući da bi gomila životinja bila samo teret kada je u pitanju borba. Neki ljudi su već bili na svojim konjima, sa verižnjačama utaknutim na mesto, kacigama na svojim glavama, sa kopljima zašiljenim stopom ili više čelika. Skoro svi ostali su učvršćivali svoje kolane ili pričvršćivali jahaće lukove u kožnim kutijama i pune tobolce iza visokih jabuka njihovih sedala. Spori su umrli u prvoj godini borbe protiv Aijela. Sada su većina bila Saldejci i Kandorci, ostatak Domanci. Neki od Malkijera je došlo na jug, ali Lan ih nije hteo voditi, čak ni ovde. Bukama je jahao sa njim, ali ga nije sledio.

Bukama ga je sreo noseći koplje i vodeći njegovog žutoriđastog uškopljenika, Sunčevo Koplje, praćen od strane bezbradatog mladića po imenu Kanijedrin, koji je pažljivo vodio Lanovog Mačijeg Igrača. Pastuv iz zaliva je bio samo napola istreniran, ali Kaniedrin je bio dobro savetovan da se čuva. Čak i napola treniran ratni konj je bio znatno oružje. Narovno, Kandoranac nije bio ni upola toliko naivan kao što je njegovo sveže lice nagoveštavalo. Uspešan i iskusan vojnik, strelac retkih sposponosti, on je bio veseli ubica koji se ponekad smejao dok se borio. Smešio se sada, na izgled buduće borbe. Mačiji Igrač je zabacio svoju glavu, takođe nestrpljiv.

Kakvo god da je bilo Kanijedrinovo iskustvo, Lan je pažljivo proverio kolane sedla Mačijeg Igrača pre nego što je prihvatio njegove uzde. Otpušteni kolan je mogao ubiti isto tako brzo kao i ubod koplja.

“Rekao sam šta planiramo ovog jutra”, prošaputa Bukama nakon što je Kanijedrin otišao do svog jahaćeg konja, “Ali sa ovim Aijelima, nakovanj se može pretvoriti u jastučić za igle ako čekić sporo dolazi.“ Nikada nije gunđao drugim ljudima, samo Lanu.

“A čekić se može pretvoriti u jastučić za igle ako udari, a nema nakovnja na mestu.“ Lan odgovori, skačući u sedlo. Nebo je očigledno bilo sivo sada. Još uvek tamno sivo, ali samo je raštrkana pesnica zvezda ostala. “Moraćemo da jašemo čvrsto da bi stigli do Udice pre prvog svetla”. Podigao je svoj glas. “Uzjašite!”

I čvrsto su jahali, galopirajući pola milje, onda kaskajući, a onda vodeći životinje za uzde brzim hodom pre nego što uzjahivanje ponovo počne. U pričama, ljudi su galopirali

8

deset milja, dvadeset, ali čak i bez snega, galopiranje od čitave četiri ili pet milja bi učinilo pola konja hromim i zamorilo ostatak mnogo pre nego što bi dospeli do Udice. Tišina bledeće večeri bila je prekinuta samo krckanjem kopita ili čizama na snežnoj kori, škripom kože sedla, i ponekad promrmljanim kletvama ljudi koji su zakačili prst na skriveni kamen. Niko nije trošio dah na žalbe ili razgovor. Svi su ovo radili često, i ljudi i konji su udarali lagan ritam koji je brzo prekrivao zemlju.

Zemlja oko Tar Valona je očigledno bila valovita većim delom, prošaran sa postranim zasađenim šibljem i šipražjem, nekim velikim, ali sa svim odebljelim tamom. Velike ili male, Lan je odmeravao ove grupe drveća pažljivo dok je vodio svoje ljude kraj pored, i držao je stub dobrano daleko. Aijeli su bili vrlo dobri u korištenju kakvog god zaklona na koji bi naišli, mestima gde bi mnogo ljudi bilo sigurno da se ni pas ne može sakriti, i veoma dobri u širenju zaseda. Ipak, ništa se nije komešalo. Za ono što su njegove oči mogle da vide, skupina koju je vodio mogli su biti jedini živi ljudi na svetu. Huktanje sove je bio jedini zvuk koji je čuo, a da ga oni nisu napravili.

Nebo na istoku je bilo mnogo više bledosivo do trenutka kada je niski greben zvani Udica došao na vidik. Dobrano pod miljom dugačak, vrh bez drveća se dizao malo manje od četrdeset stopa iznad okružnog zemljišta, ali bilo kakva uzvisina je davala određenu prednost u odbrani.

Ime je nastalo od načina na koji se severni kraj krivio nazad ka jugu, osobina otvoreno vidljiva dok je razvrstavao ljude u dugačku liniju duž vrha ruba na obe njegove strane. Svetlost je definitivno rasla. Zapadno, mislio je da je mogao razaznati bledu veličinu same Bele kule, koja se dizala u centru Tar Valona neke tri lige daleko.

Kula je bila najviša struktura na svetu, ali je opet bila u senci veličine usamljene planine koja se dizala sa ravnica izvan grada, na drugoj strani reke. To je bilo dovoljno jasno kada je bilo malo svetlosti. U najdubljoj noći, mogli ste da je vidite kako blokira zvezde. Zmajeva planina bi bila div u Kičmi Sveta, ali ovde na ravnici, bila je čudovišna, probijajući oblake i dižući se visoko.

Viša iznad oblaka nego što je većina planina bila ispod, njen razbijeni vrh je uvek odavao tok dima. Simbol nade i očaja. Planina proročanstva. Brzo ju gledajući, Bukama je napravio još jedan znak protiv zla. Niko nije želeo da se to proročanstvo ispuni. Ali biće, naravno, jednog dana.

Od crte grebena, nežno zatalasana zemlja se prostirala više o milje na zapad, do jedne od većih šipražja, pola lige široke. Tri zagažene staze su ispresecale sneg između, gde su veliki brojevi konja i ljudi koji su išli peške prošli. Bez približavanja, bilo je nemoguće reći ko ih je napravio, Aijeli ili takozvani ljudi Koalicije, samo da su bili napravljeni otkad je sneg prestao da pada, najviše dva dana ranije.

Još nije bilo znaka Aijelima, ali ako nisu promenili pravac, što je uvek bilo moguće, mogli bi se pojaviti iz ovih drveća svakog trenutka. Ne čekajući Lanovu naredbu, ljudi su isukali svoja koplja uperena nadole u zemlju ispod snega, gde bi mogli biti lako ponovo zgrabljeni po potrebi. Vadeći svoje jahaće lukove, izvukli su strele iz njihovih tobolaca kucnuli ih, ali ih nisu izvlačili. Samo su novopridošli mislili da bi mogli držati napet luk dugo. Sam Lan nije nosio luk. Njegova dužnost je bila da upravlja borbom, ne da bira mete. Luk je bio oružje kojem se davala prednost protiv Aijela, ali opet su ga mnogi od južnjaka prezirali. Emares i njegovi Tairenci bi jahali pravo u Aijele sa njihovim kopljima i mačevima. Bilo je trenutaka kada je to bio jedini način, ali bilo je budalasto bespotrebno gubiti ljude, pre nego što moraš, i onoliko koliko su breskve bile otrov, ti si gubio ljude u bliskim sudarima sa Aijelima.

Nije se bojao da će se Aijeli okrenuti kada ih vide. Nisu oni bili divlji borci, bez obzira šta drugi govorili; odbijali su borbu kada su šanse bile previše velike. Ali šest stotina Aijela će gledati na njihove brojeve pravično; suočiće se sa manje od četiri stotine, iako postavljenim

9

na visokom tlu. Pojuriće napred i suočiće se sa pozdravom strela. Dobar jahaći luk bi mogao ubiti čoveka tri stotine koraka dalekog, i raniti na četiri, ako je čovek koji ga je izvukao imao sposobnosti. To je bio dugačak koridor čelika za Aijele da pretrče. Nažalost, oni su nosili lukove napravljene od rogova i tetiva, takođe, isto tako efikasne kao i jahaći lukovi. Najgore bi bilo kada bi Aijeli stali i razmenjivali strele; obe strane bi gubile ljude brzo koliko god brzo Emares stigao. Najbolje bi bilo kada bi Aijeli odlučili da se zatvore; čovek koji trči ne bi mogao da gađa lukom sa nekom preciznošću. Na kraju, bilo bi najbolje da Emares ne zakasni. Onda bi Aijeli mogli udariti po bokovima, naročito kada bi znali da ih prate, a to bi otvorilo stršljenovo gnezdo. Bilo kako, kada ih Emares udari sa leđa, Lan će okupiti koplja i pojahati dole.

U biti, to je bio čekić i nakovanj. Jedna sila koja bi držala Aijele na mestu dok bije druga udarila, a onda bi se obe zatvorile. Jednostavna taktika, ali efikasna; većina efikasnih taktika je bila jednostavna. Čak su i svinjoglavi Kairhijenci naučili da je koriste. Dobar broj Altaranaca i Murandianaca je umrlo zbog toga što je odbilo da nauči.

Sivoća se pretopila u svetlo. Sunce će uskoro da se pojavi preko horizonta iza njih, bacajući obris na njih na grebenu. Vetar je vihorio, hvatajući Lanov ogrtač, ali on je još jednom prihvatio ko'di i ignorisao hladnoću. Mogao je da čuje Bukamu i druge ljude blizu njega kako dišu. Duž linije, konji su udarali svojim kopitima nestrpljivo u snegu. Soko je obletao iznad otvorenog zemljišta, loveći duž ivice širokog šipražja.

Odjednom, soko se okrenu i kolona Aijela se pojavi, dolazeći iz drveća brzim kasom, dvadeset ljudi u istoj liniji. Izgleda da ih sneg nije sprečavao u nekom većem stepenu. Podižući svoja kolena visoko, kretali su se isto toliko brzo koliko bi bilo koji čovek na raščišćenom tlu. Lan izvuče svoj durbin iz kožne kutije privezane na njegovo sedlo. Bio je to dobar durbin, kairhinjanske izrade, i kada je prislonio mesingom omeđenu cev na svoje oči, Aijeli, još uvek milju daleko, izgledali su bliže. Bili su visoki ljudi, mnogi visoki kao on a neki i veći, noseći ogrtače i kratke pantalone u senkama smeđeg i sivog koje je stajalo naspram snega. Svaki je imao tkaninu omotanu oko svoje glave, i tamni veo koji je skrivao njegovo lice do očiju. Neke bi mogle biti žene - Aijelske žene su se katkad borile zajedno sa muškarcima - ali većina bi trebalo da budu muškarci. Svaki je nosio zašiljeno kratko koplje u jednoj ruci, sa okruglim, štitom od volovske kože i nekoliko kopalja zgrabljenim u drugoj. Njihovi lukovi su bili u kutijama na njihovim leđima. Mogli su da odrade ubivstven posao sa tim kopljima. I sa svojim lukovima.

Aijeli bi trebali biti slepi da promaše konjanike koji su ih čekali, ali nastavili su bez zastoja, njihova kolona je kao zmija koja je klizila iz dveća prema grebenu. Daleko na zapadu truba se oglasila, stanjena zbog daljine, a onda još jedna; da bi bila tako slaba, morali su da budu u blizini reke, ili čak na drugoj strani. Sijeli su nastavili da se približavaju. Treća truba se oglasila, daleko, i četvrta, i peta, i više. Među Aijelima glave su se okretale, gledajući nazad. Da li je truba privukla njihovu pažnju, ili su znali da ih Emares prati?

Aijeli su nastavili da se pojavljuju iza drveća. Neko je loše proračunao, ili se još Aijela pridružilo prvoj družini. Preko hiljadi ih je bilo van drveća, sada, i još ih je nadolazilo. Petnaest stotina, i još iza. Vratio je durbin nazad u kutiju.

“Zagrliti smrt.“ promrmlja Bukama, zvučeći kao hladan čelik, i Lan ču kako drugi Krajišnici ponavljaju reči. On ih je prosto zamislio; to je bilo dovoljno. Smrt je dolazila po svakog čoveka na kraju, i retko je dolazila kada ju je očekivao. Naravno, neki ljudi su umirali u svom krevetu, ali od detinjstva Lan je znao da neće.

Mirno, pogledao je levo i desno duž linije njegovih ljudi. Saldejci i Kandorci su stajali čvrsto, naravno, ali bilo mu je drago da vidi da niko od Domanaca nije pokaziovao znakove razdraženosti, takođe. Niko nije pogledavao preko ramena na put za bežanje. Ne da je očekivao nešto manje nakon dve godine borbe uz njih, ali on je uvek imao više poverenja u

10

ljude iz Krajina nego odnekle drugde. Krajinaši su znali da se ponekad teški izbori moraju napraviti. To je bilo u njihovim kostima.

Zadnji dio Aijela je izašao iza drveća, negde oko sve hiljade njih, broj koji je menjao sve, i ništa. Dve hiljade Aijela je bilo dovoljno da pregazi njihove ljude i da se obračuna sa Emaresom, osim ako nije sam sreća Mračnog uza njih. Misao na povlačenje nije se digla. Ako Emares udari bez nakovnja na mestu, Tairenci će biti uništeni, ali ako izdrži dok Emares ne stigne, onda se oba i nakovanj i čekić mogu spasti. Osim toga, dao je svoju reč. Opet, nije mislio da umre ovde bez svrhe, niti da njegovi ljudi umru bez nje. Ako Emares ne supije da stigne do vremena kada Aijel dođu unutar dvesta koraka, on će okrenuti svoju četu sa grebena i pokušati da jaše oko Aijela da se pridruži Emaresu.

Vadeći svoj mač iz korica, držao ga je opušteno na svom boku. To je bio samo mač sada, sa ničim što bi zapadalo za oko ili ga izdvajalo. Nikad neće biti više ništa nego mač. Ali sadržavao je njegovu prošlost, i njegovu budućnost. Trube na zapadu su se oglašavale skoro neprekidno.

Iznenada, jedan od Aijela ispred kolone diže svoje koplje iznad glave, držeći ga gore za vreme tri koraka. Kada ga je spustio dole, kolona se zaustavi.

Dobrih pet stotina koraka ih je odvajalo od grebena, dosta daleko od hica strele. Zašto ispod, Svetlosti? Čim su se zaustavili, zadnja polovina stuba se okrenula da se suoči sa putem kojim su došli. Da li su samo bili oprezni? Sigurnije je da pretpostavi da su znali za Emaresa.

Vadeći ponovo svoj durbin, levom rukom, proučavao je Aijele. Muškarci u prvom redu su zasenjivali svoje oči sa rukom kojom su držali koplje, proučavajući jahače na grebenu.

To nije imalo smisla. U najboljem slučaju biće u mogućnosti da razaznaju tamne obrise prema izlasku sunca, možda ćubu na kacigi. Ne više od toga. Aijeli su izgleda pričali jedni sa drugim. Jedan od muškaraca koje je predvodio odjednom diže ruku iznad glave, držeći koplje, i ostali uradiše isto. Lan spusti svoj durbin. Svi Aijeli su gledali napred sada, i sve i jedan je držao svoje koplje visoko. Nikada pre nije vidio ništa slično.

Kao jedan, koplja se spustiše dole, i Aijeli viknuše jednu reč koja je jasno tutnjivo odzvanjala preko prostora između, gušeći udaljene zvuke truba. “Aan'allein!”

Lan je razmenio začuđene poglede sa Bukamom. To je bio Stari Jezik, jezik kojim se govorilo u Doba legendi, i u vekovima pre Troločkih ratova. Najbolji prevod kojeg se Lan mogao setiti bio je Samo Jedan Čovek. Ali šta je to značilo? Zašto bi Aijeli vikali nešto tako?

“Kreću se”, promrmlja Bukama, i Aijeli su se kretali. Ali ne ka grebenu. Okrećući se na sever, kolona prekrivenih Aijela brzo je ponovo

postigao kas i, jednom kada je njena glavnina bila dobrano iza kraja grebena, počela da zavija na istok još jednom. Ludilo naslagano na ludilu. Ovo nije bio bokovski manevar, ne samo na jednoj strani.

“Možda se vraćaju natrag u Pustoš”, zazva Kanijedrin. Zvučao je razočarano. Drugi glasovi su ga glasno ismevali. Opšte gledište je bilo da Aijeli nikad neće otići dok svi ne budu pobijeni.

“Da li da ih pratimo?” tiho je upitao Bukama. Nakon nekog vremena, Lan zavrti glavom. “Pronaći ćemo lorda Emaresa i porazgovarati - ljubazno - što se tiče čekića i nakovnja.“ rekao je. Hteo je da zna oko čega je sve ovo trubljenje, takođe. Ovaj dan je započeo čudno, i imao je osećaj da će biti još više neobičnosti pre nego što se završi.

11

Poglavlje 2

Ispunjena želja

________________________________________

Uprkos vatri koja je plamtela u mermernom ognjistu zelene boje, Amirlinina soba za prijem bila je toliko hladna da je Moiraina drhtala, zahvaljujući čvrsto zatvorenim ustima nije cvokotala. Naravno, to je sprečavalo i da zeva, što ionako nikad ne bi uradila, bez obzira na to da li je spavala pola noći ili ne. Raznobojne zimske tapiserije visile su na zidovima, na njima su bili pejsaži proleca i dvorskih vrtova i na njima se uhvatio mraz, a sa izdeljanih žitarica visile su ledenice. Pod jedan: kamin je bio preko puta nje, na drugoj strani sobe, i toplota se nije daleko širila. Pod dva: veliki prozori iza nje koji su vodili na balkon sa kog se videla Amirlinina privatna bašta, nisu bili namešteni kako treba, pa se hladnoća probijala. Kad god bi vetar zaduvao, talas hladnog vazduha bi je pogodio s leđa i prošao kroz njenu vunenu haljinu. Još jedan inat njene najbolje prijateljice, iako je Sijuan bila Tairenka, ne bi pokazala ni da se smrzava. Sunceva palata u Kairhijenu, gde je Moiraina odrastala, bila je hladna zimi, ali nikad nije bila primorana da stoji na promaji. Hladnoća je izvirala iz hladnog mermernog poda, a zatim prolazila kroz ilijanski tepih, pa kroz Moirainine papuče. Zlatni prsten Velike zmije na njenoj levoj ruci, zmija koja je grizla sopstveni rep, koji je prestavlja neprolaznost, večnost i vezu sa Kulom, bio je kao grumen leda. Kada je Amirlin rekla jednoj Prihvaćenoj da stane tamo i ne smeta joj, Prihvaćena je otišla i pokušavala da obuzda drhtanje. Gore od hladnoće bio je oštar miris dima koji ni promaja nije uništila. To nije bio dim iz dimnjaka, vec dim zapaljenih sela oko Tar Valona.

Fokusiranje na hladnoću sprečavalo je da razmišlja o dimu. I bitki. Na nebu se primećivalo sivilo, nagoveštaj rane zore. Uskoro će borba početi, možda je već i počela. Htela je da zna kako bitka teće. Imala je pravo da zna. Njen stric je započeo rat. Sigurno nije nalazila opravdanje za Aijele i uništenje koje su doneli u Kairhijenu, gradu i naciji, ali ipak je znala ko je kriv. Otkad su Aijeli stigli, Prihvaćene su bile zatvorene u Kuli isto kao i polaznice. Svet izvan tih zidova mogao je i prestati da postoji.

Izveštaji su redovno stizali od Azila Mareda, visokog kapetana Gradske straže, ali njihov sadržaj je prenošen samo punim sestrama, a ponekad ni njima. Nakon pitanja o ratu upućenom Aes Sedai, sledio je savet da se posvete učenju.

Ovo je bila praktično najveca bitka još od vremena Artura Hokvinga, odvijala joj se ispred nosa, a zaokupljali su je nevažnim stvarima! Moiraina je znala da ne bi nikako smela biti umešana, ali ipak je želela da bude, makar samo da zna šta se dogada. To je možda nelogično, ali ipak, nikad nije razmišljala da pristupi Belom adahu kada bude dobila šal.

12

Dve žene u svili, sa plavim ešarpama, sedele su na suprotnim stranama malog pisaćeg stola, na jednoj strani sobe, izgledale su nesvesne dima i hladnoće iako su bile udaljene od kamina skoro kao i ona. Naravno, one su bile Aes Sedai, sa bezvremenim licima, a verovatno su videle više posledica bitke od mnogih generala. Niko nije postajao Aes Sedai, a da nije naučio da kontroliše osećanja po potrebi. Tamra i Gitara nisu izgledale umorno, samo su malo odspavale otkad je bitka počela.

Ali zato su Prihvaćene dežurale celu noć, za slanje poruka i ukoliko je trebalo nešto doneti. Ni hladnoća ni toplota nisu uticale na sestre kao na druge ljude.

Izgledale su kao da su nesvesne hladnoće. Moiraina je pokušala da shvati kako to uspevaju; svaka Prihvaćena je pokušala pre ili kasnije. Kako god da je radilo, nije ukljucivalo Jednu moć, jer bi u tom slučaju mogla da vidi tokove, ili bar da ih oseti. Tamra je bila više od obične Aes Sedai, bila je Amirlin, vladar nad svim Aes Sedaima. Bila je uzdignuta iz Plavog, ali ešarpa na njoj bila je u boji svih sedam Ađaha, da pokaže da Amirlin pripada svim Ađasima, ali i nijednom. Tokom istorije Kule neke Amirlin su se doslednije pridržavale pravila od drugih. Tamrina suknja bila je obojena sa svih sedam boja, iako to nije bilo potrebno. Nijedan Ađah nije bio povlašćen ili ugnjeten sa njene strane. Izvan Kule, kada bi Tamra Ospenija progovorila, kraljevi i kraljice bi slušali, slušali su i saveznici, pa i oni koji su mrzeli Belu kulu. To je bila moć Amirlin. Možda nisu želeli da prihvate njen savet, ili da poslušaju njene instrukcije, ali su slušali i bili uglađeni. Čak su i Visoki lordovi Tira, i kapetan zapovednik Dece Svetla slušali. Njena duga kosa prošarana sedima oivičavala je kockasto, odlučno lice. Uglavnom se snalazila sa vladarima, ali nije shvatala svoju moć olako ili je zloupotrebljavala i u Kuli i van nje.

Tamra je bila fer i najčešće ljubazna, što nisu iste stvari. Moiraina joj se divila. Druga žena, Tamrin Čuvar Hronika je bila drugačiji tip osobe.

Ona je možda bila druga najmoćnija žena u Kuli, i sigurno jednaka sedeocu Trona , i ona je bila fer, ali nije patila od ljubaznosti. Bila je dovoljno blistava da se uvrsti u Zeleni ili Žuti. Visoka i sladostrasna, nosila je ogrlicu od vatrenih suza, minđuse sa rubinima veličine golubijeg jajeta, i tri prstena sa dragim kamenjem pored prstena Velike zmije. Njena haljina bila je plavlja od Tamrine, a plava ešarpa široka skoro kao šal. Morijana je čula da Gitara još uvek smatra sebe Plavom, što je šokantno ako je istina. Širina njene ešarpe govorila je kome je naklonjena.

Kao i svima Aes Sedai koje su radile sa Jednom moći, Gitari nije bilo moguće odrediti starost. Na prvi pogled pomislili biste da nema vise od 25 godina, možda i manje, ali kada biste pomnije pogledali pomislili biste da ima pedeset god, ali da je i dalje jako lepa. To glatko, bezvremeno lice bilo je osobina Aes Sedai koju su prepoznavali svi koji su imali kontakta sa njima.A njena skroz bela kosa nije pomagala. Po nekim glasinama bila je trista godina stara, mnogo čak i za Aes Sedai. Pričanje o sestrinoj starosti bilo je jako nepristojno. Čak bi i punopravna sestra bila ukorena za to; a polaznice i Prihvaćene bi bile poslate kod Nadstojnice na bičevanje. Ali razmišljanje o tome se nije računalo.

Gitara je jos po nečemu bila posebna. Imala je Proricanje ponekad, govorila je stvari koje će se desiti u budućnosti. To je bio jako redak Talenat, i iskazivao se povremeno, ali trač je kružio, u odajama Prihvaćenih svašta se pričalo, govorio je da je Gitara imala više od jednog Proricanja u zadnjih nekoliko meseci. Neki su tvrdili da je Gitara predvidela gde će Aijeli doći i da su zato armije bile izvan grada.

Niko od Prihvaćenih nije znao to zasigurno. Možda su neke sestre znale. Možda. Čak i kada su svi znali da je Gitara imala Proricanje, ponekad je samo Tamra znala o čemu se radi. Bilo je glupo verovati da će se proricanje dogoditi dok je Moiraina tu, ali se ipak nadala. Ali već četiri časa otkad su ona i Sijuan zamenile Tenailu i Brendu. Gitara je pisala pismo.

Odjednom je shvatila da je četiri časa mnogo vremena za pisanje jednog pisma. A Gitara nije ispunila ni pola papira. Sedela je, a pero je bilo kao zamrznuto iznad papira boje krema.

13

Kao da je Moirainino razmišljanje nekako doprlo do nje, Gitara ošinu pogledom pero i napravi zvuk koji je odražavao iritaciju, a onda umoči pero u bočicu sa alkoholom da bi ga očistila, bilo je očito da joj se to nije desilo prvi put. Tečnost u bočici bila je crna kao i mastilo u činijici na stolu. Fascikla sa pozlaćenim ivicama puna papira ležala je ispred Tamre, a ona ju je pomno proučavala, Moiraina nikad nije videla Amirlin tako usresređenu na papir. Lica Aes Sedai bila su odrazi hladnoće, ali izgleda da su bile zabrinute, što je uticalo i na nju. Ugrizla se za usnu dok je razmišljala, ali ubrzo je prestala sa tim jer joj se zevalo.

Izgleda da ih je danas nešto posebno zabrinjavalo. Videla je Tamru u hodnicima juče, i ako je neko odisao samopouzdanjem to je bila ona. Bitka je besnela zadnja tri dana. Ako je Gitara predvidela bitku, ako je imala druga proricanja ko zna šta je još videla? Nagađanje bi samo odmoglo. Aijeli prelaze mostove i nadiru u grad? Nemoguće. Za tri hiljade godina, dok su se nacije uzdizale i padale, čak i za vreme Hokvinga nijedna armija nije uspela da probije zidine Tar Valona ili da sruši kapije, a dosta ih je probalo. Možda se na neki način bitka pretvarala u katastrofu? Tamra i Gitara su jedine dve Aes Sedai koje su se nalazile u Kuli u tom trenutku, osim ako se možda neka vratila u toku noći. Kružile su priče o povređenim vojnicima u tolikom broju da su bile potrebne sve sestre, čak i one sa najmanjim sposobnostma, ali niko nije znao da li su zato otišle. Aes Sedai nisu mogle da lažu, ali često su govorile izokola. Smele su da koriste Moć ako su njihovi Zaštitnici u opasnosti. Nijedna Aes Sedai nije učestvovala u bitkama još od Troločkih ratova, kada su bile nasuprot Troloka i Prijatelja Mraka, ali možda je Gitara predvidela propast ukoliko se Aes Sedai ne priključe. Ali zašto čekati do trećeg dana? Da li je proricanje moglo biti tako detaljno. Možda ako bi sestre ušle u bitku prerano to prouzrokovalo...

Krajičkom oka Moiraina je videla Sijuan kako se smeje. Taj osmeh je pretvorio Sijuan od obične devojke u lepoticu i od njega su se njene plave oči zacaklile. Skoro ruku viša od Moiraine, Moiraina se nije kao nekad nervirala zbog toga što su svi viši od nje, ali i dalje nije mogla da ne primećuje visinu ljudi, bleda skoro kao i ona Sijuan je nosila odoru Prihvaćene i zračila je sigurnošću koju Moiraina nije posedovala u tolikoj meri. Haljine sa visokim okovratnicima bile su sasvim bele, izuzev poruba i manžetni koji su bili kopija Amirlinine lente. Nije mogla da shvati kako su sestre iz Belog ađaha mogle svo vreme da nose belo, izgledale su kao da ceo život tuguju. Kao polaznici najviše joj je smetalo što od svitanja do sumraka mora biti u belom. A i što mora da uči da zauzda svoju narav. Ranije je imala većih problema sa time.

“Saznaćemo šta saznamo” Sijuan je prošaputala i bacila brz pogled ka Tamri i Gitari. Nijedna se nije pomerila ni inč. Gitara je opet držala pero iznad papira dok se mastilo sušilo.

Moiraina nije mogla a da joj se ne osmehne. Sijuan je imala taj dar, da se nasmeši kada bi trebalo da se mršti, i da se smeje kad bi trebalo da jeca. Smešak se pretvorio u zevanje, i brzo je pogledala da li su Amirlin i Čuvar primetili. Ali one su i dalje bile izgubljene u sopstvenim mislima. Kad se ponovo okrenula, Sijuan je držala ruku preko usta i zurila u nju. Malo je hvalilo da počne da se kikoće.

Na početku joj je bilo čudno da ona i Sijuan postanu prijateljice, najbolji prijatelji su ili jako slični ili jako različiti. U nekim stvarima su bile slične. Obe su bile siročići; njihove majke su umrle dok su bile male, a njihovi očevi su umrli otkad su otišle iz kuće. I obe su bile rođene sa iskrom, što je bilo neuobičajeno. Požele bi da usmeravaju Moć na kraju, nezavisno od toga da li učile ili ne; nije svaka žena to mogla.

Počele su da se razlikuju pre nego što se došle u Tar Valon, ne samo zato što je Sijuan rođena siromašna a ona bogata. U Kairhijenu Aes Sedai su bile poštovane, i u čast Moiraininog odlaska u Kulu bio je priređen veliki bal u Sunčevoj palati. U Tiru usmeravanje je bilo zabranjeno i Aes Sedai nisu bile popularne. Sijuan je bila ukrcana u brod za Tar Valon čim je sestra otkrila da može da usmerava. Bilo je mnogo razlika, mada one nisu marile.

14

Između ostalog Sijuan je došla u Kulu kontrolišući svoju narav, bila je dobra sa zagonetkama za razliku od Moiraine, koja je volela konje.

Nisu se razlikovale po umešnosti sa Jednom moći. Upisane su u knjigu polaznica istog dana, i jednako su napredovale, čak su i istog dana polagale za Prihvaćenu. Doduše Moiraina je imala plemićko obrazovanje, znala je istoriju i dovoljno Starog jezika da ne mora da ide na časove. Kao ćerka tairenskog ribara, Sijuan je po dolasku jedva znala da čita i da računa, ali je upijala znanje kao što pesak upija vodu. Učila je polaznice Starom jeziku, ali samo prve časove. Sijuan Sanče je bila sve na šta bi polaznice trebalo da se ugledaju.

U stvari obe su bile uzor. Samo je još jedna žena postala prihvaćena za tri godine. Elaida a'Roihan, odvratna žena, postigla je to i izgledalo je nemoguće da bi mogle da se takmiče sa njom. Moiraina je bila svesna sopstvenih nedostataka, ali verovala je da bi Sijuan mogla da postane savršena Aes Sedai.

Otvorila je usta da šapne da je strpljivost samo za kamenje kada je vetar zaduvao i hladan vazduh je pogodio. Mogla je da stoji u spavaćici, verovatno bi joj bilo toplije. Umesto da počne da šapuće, glasno se zakašljala.

Tamra je okrenula glavu ka prozoru, ali ne zbog Moiraine. Vetar je doneo zvuk nekoliko bubnjeva. Ne, stotine. Da bi se čulo u Kuli, moralo je da ih bude mnogo. Šta god da je bio razlog, mora da je bilo nešto hitno. Amirlin je glasno zatvorila fasciklu pred sobom.

“Idi i pogledaj ima li vesti sa bojišta, Moiraina.” Tamra je govorila skoro normalno, ali osećala se neka napetost u njenom glasu. “Sijuan, napravi čaja. Brzo, dete.” Moiraina trepnu. Amirlin je bila zabrinuta. Ali mogla je da uradi samo jedno.

“Biće kao što ti kažeš, Majko,” rekoše ona i Sijuan bez oklevanja, pritom se duboko nakloniše, a zatim se okrenuše ka vratima sobe pored kamina, sobe koja vodi u predsoblje. Zlatom obložen srebrni čajnik nalazio se na poslužavniku, na stolu pored vrata, tu su se nalazili i krčag sa medom, mala posuda sa mlekom i veća sa vodom, sve je bilo od srebra. Na drugom poslužavniku nalazile su se posude od zelenog porcelana Morskog naroda. Moiraina je osetila kad je Sijuan otvorila Izvoru i prigrlila saidar, žensku polovinu Moći, a zatim je videla sjaj koji su uočavale samo žene koje mogu da usmeravaju. Sijuan je već pripremala tok Vatre da bi voda za čaj proključala. Ni Tamra ni Gitara nisu ni progovorile da bi je sprečile.

Predsoblje koje je vodilo u Amirlinine odaje nije bilo veliko, jer je bilo predviđeno da tu čeka samo nekoliko posetilaca da ih prozovu. Delegacije su dolazile sobu za prijem ili u njenu radnu sobu, ali nikad u njene privatne odaje. U poređenju sa dnevnom sobom predsoblje je bilo skoro toplo. Tu je bila samo jedna stolica, grubo izdeljana ali velika, koja je bila privučena što bliže svetiljki sa postoljem tako da bi Elin Varel, vitka polaznica na dužnosti, mogla da čita. Licem okrenuta od vrata i usresređena na knjigu nije čula Moirainu kako prelazi preko tepiha sa resama.

Elin je trebalo da oseti njeno prisustvo mnogo pre nego što se dovoljno približila da može da viri preko detetovog ramena. Nije bukvalno bila dete, bila je sedam godina polaznica, a došla je u Kulu u osamnaestoj, ali polaznicama su se svi obraćali sa dete. Ali i Prihvaćene su Aes Sedai zvale dete. Moiraina je mogla da oseti njenu mogućnost da usmerava čim je ušla u sobu. Trebalo b da i ona može nju da oseti iz te blizine. Žena koja usmerava nikad ne bi mogla da se prikrade drugoj ako ova obraća pažnju.

Vireći preko Elinog ramena odmah je prepoznala knjigu. Srca u plamenu, kolekcija ljubavnih priča. Kulina biblioteka bila je najveća u poznatom svetu, sadržala je kopiju skoro svake knjige koja je bila odštampana, ali bila je nepogodna za polaznicu. Prihvaćene nisu imale problema, one su znale da ćeš verovatno videti muža, decu, unuke i praunuke kako umiru, a da se ti nisi promenila, ali polaznice su morali tiho da odvraćaju od muškaraca i da im zabranjuju da im uopšte prilaze. Nije bilo čudno da polaznica pobegne. Obuka je bila teška, ali ako će da se slome, bolje da im se to desi kao polaznicama nego kao sestrama. Biti Aes Sedai bilo je teško, a još dodati dete bilo bi mučenje.

15

“Trebala bi da čitaš nešto prigodnije, Elin,“ Moiraina reče hladno. “A i da obraćaš više pažnje na dužnosti.”

Pre nego što je Moiraina završila Elin je skočila na noge i počela da uzdiše, a knjiga joj je pala na pod. Nije bila visoka za Andorku, ali Moiraina je ipak morala da diže glavu da bi je pogledala u oči. Kada je videla da je to Moiraina, pojavio se mali smešak olakšanja. Veoma mali. Za polaznice Prihvaćene su bile samo mali korak ispod Aes Sedai. Elin je raširila belu haljinu i naklonila se.”Niko ne bi mogao da uđe, a da ga ne vidim, Moiraina. Merejn Sedai je rekla da mogu da čitam.” Zabacila je kosu na stranu pritom se igrajući sa belom vrpcom kolom je vezala kosu. Sve što su polaznice nosile bilo je belo, čak i papuče. “Zašto je knjiga loša, Moiraina?” Bila je tri godine mlađa, ali prsten Velike zmije ostavio je kod devojke dubok utisak i bila je željna znanja. Nažalost, ovo nije bila jedna od tema o kojima je Moiraina želela da priča sa bilo kime. To je bilo kao pričanje o pristojnosti.

Podigla je glas i obratila se polaznici. “Bibliotekari bi mogli biti jako besni ako vratiš oštećenu knjigu.” Osetila je zadovoljstvo. To je bila vrsta odgovora koji bi puna sestra dala kad nije želela da odgovori. Prihvaćene su vežbale način govora Aes Sedai sve dok ne bi dobile šal, a to su jedino mogle na polaznicama.

Neke su probale to sa slugama, ali oni su im se samo smejali. Sluge su znale da su u očima Aes Sedai Prihvaćene ne mali korak ispod Aes Sedai nego mali korak iznad polaznica. Kao što je mislila, Elin je počela da pregleda knjigu, a Moiraina je nastavila pre nego što se polaznica mogla vratiti svom pitanju.” Da li je bilo vesti sa bojišta, dete?” Eline oči ozlojeđeno se raširiše. “Znaš da bih donela bilo kakvu poruku da je bilo, Moiraina. Znaš da bih.”

Znala je. Tamra je takođe znala. Iako je Čuvar Hronika mogao da ukaže da je Amirlin izdala glupo naređenje, bar je mislila da može, Prihvaćena je morala da posluša. “Da li je to dobar odgovor, Elin?”

“Ne, Moiraina.” Elin reče sa tonom kajanja u glasu i nakloni se. “Nije bilo poruka otkad sam ovde.” Njena glava se nakrivi. “Da li je Gitara Sedai imala Proricanje?”

“Vrati se čitanju, dete.” Čim je izrekla te reči Moiraina je znala da su kontradiktorne onome što je rekla ranije. Bilo je prekasno sada. Okrenula se brzo, nadala se da Elin nije videla kako je pocrvenela, a zatim je izašla iz prostorije sa svim dostojanstvom koje je imala. Pa Nastojnica joj je rekla da može da čita, bibliotekari su joj dali knjigu, a ona ju je napala. Mrzela je da zvuči kao budala.

Tanak mlaz pare je izlazio iz čajnika i posude sa vodom kad se Moiraina vratila u sobu. Više nije bilo sjaja oko Sijuan. Voda je ključala veoma brzo kad bi se koristila Jedna moć, trik je bio sprečiti da se sve ne pretvori u paru. Sijuan je napunila dve zelene posude i ubacivala je med u jednu. U drugoj je bilo mleko.

Sijuan je gurnula posudu prema Moiraini. “Gitarino” reče meko. A onda promumla sa grimasom na licu “Voli čaj sa toliko meda da se sve skoro pretvori u sirup.”

“Rekla mi je da ne budem cicija!” Porcelan je bio prevruć, ali trebao bi da se ohladi dok ga odnese do stola gde je Gitara nervozno dobovala prstima po stolu. Bubnjevi su se još uvek čuli. Zvučali su divlje, ali Moiraina je znala da samo umišlja.

Tamra je stojala kraj prozora i posmatrala nebo koje je postajalo sve svetlije. Nastavila je da zuri i nakon što je Sijuan prinela posudu i naklonila se. Umesto da uzme čaj ona reče “Koje su vesti, Moiraina? Nemoj da odlažeš.” Sigurno je znala da bi joj Moiraina rekla da je bilo nešto da se kaže.

Moiraina je u tom trenutku prinosila čaj Gitari, ali pre nego što je mogla da odgovori Čuvar je skočila na noge i pritom tako jako udarila u sto da se bočica sa mastilom prolila. Drhteći, stajala je dok su joj ruke bile opuštene, a pogled joj je bio uperen iznad Moirainine glave i oči joj se raširiše od užasa. U njenim očima ogledao se najčistiji užas.

16

“Ponovorođen je” Gitara zakuka, “Osećam ga! Zmaj je udahnuo prvi put na padinama Zmajeve planine! On dolazi! Svetlost nek nam pomogne! Svetlost nek' pomogne svetu! Leži u snegu i plač mu je glasan kao grom! Svetli kao sunce!” Čim je izgovorila zadnju reč onesvestila se i pala Moiraini u naručje.

Moiraina je ispustila šolju da bi je prihatila, ali žena je bila teža, te su obe pale na tepih. Sve što je mogla bilo je da drži Čuvara u krilu, ali to je bilo bolje nego da leži pored nje.

Nekoliko trenutaka kasnije Tamra je bila tu, klečala je ne obazirući se na mastilo koje je curilo sa stola. Svetlost saidara ju je okružila, i već je pripremala tok sačinjen od Duha, Vatre i Vode. On je služio samo da se proveri zdravlje, ali ne i da se leči. Gledajući bespomoćno u Gitarine staklaste oči, Moiraina je znala zašto. Nadala se da je ostalo bar malo života u njoj sa čime bi Tamra mogla da radi. Lečenje je eliminisalo svaku bolest, i lečilo svaku povredu. Ali nisi mogao izlečiti smrt. Prosuto mastilo uništilo je ono što je Čuvar pisala. Bilo je veoma čudno što primećuje tako nešto u ovakvom trenutku.

“Ne sada, Gitara,” Tamra uzdahnu meko ”Ne sada kad mi najviše trebaš.” Polako njene oči srele su se sa Moiraininim, i ona se spusti na kolena.

Govorilo se da je Tamrin pogled mogao naterati kamen da se pomeri, a u tom trenutku Moiraina je verovala u to. Amirlin je potom pogledala Sijuan koja je i dalje stojala ispred prozora. Sijuan je pokrila lice rukama, a šolja je ležala na tepihu kraj njenih nogu. I ona se trgnula od pogleda.

Moirainino oko je pronašlo šolju koju je nosila. Dobro je što se nije polomila. Porcelan Morskog naroda je dosta skup. Um se igrao sa tobom čudnih igara kad bi pokušao da ne misliš o nečemu.

“Obe ste pametne,“ Tamra konačno reče.”I nažalost niste gluve. Znali ste da je Gitara imala Proricanje” To je zvučalo kao pitanje tako da su klimnule glavom i rekle da. Tamra uzdahnu kao da se nadala drugačijem odgovoru.

Uzevši Gitaru iz Moiraininih ruku, Amirlin je spusti na tepih i poče da joj gladi kosu. Posle nekoliko trenutaka uzela je plavu ešarpu i prebacila je preko lica. “Sa vašom dozvolom, Majko”, Sijuan reče tihim glasom “poslaću Elin po služavku da učini ono što je neophodno.”

“Ostani!” Tamra podviknu. Taj gvozdeni pogled obe ih je proučavao.”Nećeš nikome reći ništa o ovome! Ako bude bilo potrebno, lagaćeš. Čak i sestri. Gitara je umrla, a da reč nije izustila. Da li me razumeš?”

Moiraina klimnu glavom, bila je svesna da i Sijuan to čini. Još nisu bile Aes Sedai, i dalje su mogle da lažu i to su ponekad radile, ali nikad nisu očekivale da će im to biti naređeno, a naročito ne od Amirlin.

“Dobro.” Tamra reče umorno. “Pošalji, polaznica na dužnosti zove se Elin? Pošalji mi Elin. Reći ću joj gde da nađe Gitarinu služavku.” Bilo je očigledno da Elin ništa nije znala.”Kada ona uđe, vas dve možete ići. I zapamtite! Nikom ni reči! Nikom!” Njeno ponavljanje samo je odavalo neobičnost situacije. Naređenje od Amirlin moralo je da se poštuje kao zakletva. Nije bilo potrebe za ponavljanjem.

Želela sam da čujem Proricanje, mislila je Morijana dok se zadnji put klanjala pre odlaska, i čula sam Proricanje propasti. Sada je želela da je bila pažljivija sa svojim željama.

17

Poglavlje 3

Vežba

________________________________________

Široki hodnik ispred Amirlininih odaja je bio hladan kao što je i njena dnevna soba bila, i puna promaje. Neki cugovi su bili dovoljno jaki da zamreškaju neke od dugačkih teških tapiserija na belim mermernim zidovima. Na vrhu pozlaćenih stojećih lampi između golih zidnih ukrasa, plamen je treperio, skoro ugašen. Polaznice bi trebale biti na doručku u ovo doba, a vrlo verovatno i većina Prihvaćenih, takođe. Za trenutak, hodnici su bili prazni izuzev Moiraine i Sijuan. Hodale su duž dugačkog plavog pokrivača, širokog polovinu hodnika, koristeći prednost koji im je tepih davao da ih zaštiti od hladnoće podnih pločica, ponavljajućih šara u boji svih sedam Ađaha.

Moiraina je bila previše zapanjena da bi govorila. Slabi zvuk truba koje su se još oglašavale jedva je registrovala.

Skrenule su za ugao na hodniku gde su podne pločice bile bele, a pokrivač zelen. Na njihovoj desnoj strani, još jedan dugački hodnik sa obešenim tapiserijama ispresecan stajaćim lampama blago se uvijao nagore, ka odajama Ađaha, vidljivim delom poda u plavom i žutom, sa pokrivačem u sivim, smeđim i crvenim šarama. Unutar svake odaje Ađaha, preovlađivala je sopstvena boja Ađaha, i neke druge bi možda zajedno nedostajale, ali u zadružnim delovima Kule, boje svih Ađaha su korištene u istoj meri.

Nevažne misli su prolazile kroz njenu glavu. Zašto u jednakim bojama, kada su neki Ađasi bili veći od drugih? Da li su jednom bili iste veličine? Kako je to moglo biti postignuto? Novouzdignuta Aes Sedai bira svoj Ađah svojevoljno. A opet je svaki Ađah imao odaje iste veličine. Nevažne misli su bile bolje nego...

“Da li želiš doručak?” reče Sijuan. Moiraina se malo iznenadi. Doručak? “Ne bih mogla progutati ni zalogaj, Sijuan.”

Druga žena slegnu ramenima. “Ni ja nemam apetita. Samo sam mislila da ti pravim društvo ako bi želela nešto.”

“Vraćam se nazad u svoju sobu da pokušam da malo odspavam, ako se uspem primiriti. Imam polazničke časove za dva sata.” I vrlo verovatno još časova da podučava danas, ako sestre ne počnu brzo da se vraćaju. Polaznice nisu mogle da propuštaju časove zbog tako malih stvari kao što su bitke ili... Nije želela da misli o “ili”. I ona će da propusti časove, takođe, ako Aes Sedai ne uspiju da se vrate. Prihvaćene su učile na svoju ruku većim delom, ali ona je imala ugovorene privatne časove sa Meilin Sedai, i još jedne sa Larelom Sedai.

“Počinak bi bio gubljenje vremena kojeg nemamo,“ odlučno reče Sijuan. “Vežbaćemo za testiranje. Možda imamo skoro mesec dana, ali isto tako lako bi to moglo da bude sutra.”

18

“Ne možemo biti sigurni da ćemo biti testirane u skorije vreme. Merean je samo rekla da misli da smo bili blizu.”

Sijuan frknu. Glasno. Dok je još bila polaznica sestre su isčistile njen jezik, koji je bio veoma mirišljavo dokovski i ponekad tako surov, ali još nisu uspele da izglade njene ivice. Što je bilo veoma dobro. Sirove ivice su bile deo Sijuan. “Kada Merean kaže da je neko blizu, ona testira u toku mesec dana, i ti to znaš, Moiraina. Vežbaćemo.”

Moiraina uzdahnu. Nije stvarno verovala da bi mogla zaspati, ne sada, ali je sumnjala da bi se mogla dobro koncentrisati, takođe. Vežba je zahtevala koncentraciju. “Oh, u redu, Sijuan.”

Drugo iznenađenje, nakon njihovog prijateljstva, je bilo shvatanje da između njih, ćerka ribara je vodila a plemkinja sledila. Naravno, rang u spoljašnjem svetu nije bio od značaja unutar Kule. Postojale su dve ćerke prosjaka koje su se uzdigle do Amirlin Tron, kao i ćerke trgovaca i farmera i zanatlija, uključujući ćerke obućara, ali samo jedna ćerka vladara. Osim toga, Moiiraina je bila naučena da presudi o ljudskim osobinama mnogo pre nego što je napustila dom. Naročito u Sunčanoj palati, počnete to da učite čim budete dovoljno stari da hodate. Sijuan je bila rođena da vodi. Izgledalo je iznenađujuće prirodno da se ide tamo gde je Sijuan vodila.

“Kladim se da ćeš biti u Dvorani kule čim budeš nosila šal stotinu godina, i Amirlin pre još pedeset”, rekla je, ne po prvi put. Izazivalo je uvek istu reakciju kakvu je uvek izazivalo.

“Nemoj mi se rugati”, Sijuan reče mršteći se. “Nameravam da vidim sveta. Možda neke njegove delove u kojima nijedna sestra nije bila. Običavala sam da gledam kako brodovi plove u Tir puni svile i slonovače iz Šare, i pitam se da li je bilo ko od posade imao hrabrosti da se odšunja izvan trgovačke luke. Ja bih.” Njeno lice je izgledalo isto kao Tamrino što se tiče rešenosti. “Jednom je moj otac išao svojim brodom celim putem niz reku do Olujnog mora, i ja sam jedva mogla izvlačiti mreže od zurenja ka jugu, pitajući se šta leži iza horizonta. Videću, jednog dana. I Aritski okean. Ko zna šta leži zapadno od Aritskog okeana? Čudne zemlje sa čudnim običajima. Možda gradovi lepi kao Tar Valon, i planine veće od Kičme sveta. Samo pomisli na to, Moiraina. Samo pomisli!”

Moiraina suspregnu osmeh. Sijuan je bila tako vatrena što se tiče njenih nameravanih avantura, iako ih ne bi nikada tako nazvala. Avanture su bile ono što je zauzimalo mesto u knjigama, ne u životu, kako bi Sijuan istakla svakome ko bi koristi tu reč. Ipak, bez sumnje, jednom kada dobije šal, otići će kao što strela napušta luk.

I onda bi mogle da vide jedna drugu dvaput u deset godina ako ne i više. To je donelo bol tuge, ali ona nije sumnjala da će se njena sopstvena predviđanja ostvariti, takođe. Za to nije bilo potrebno Proricanje. Ne; to je bilo mišljenje u pogrešnom pravcu.

Dok su skretali za drugi ugao i prolazile pored iskrivljenog mermernog stepeništa koje je vodilo dole, Sijuanin mrgodni pogled izbledi, i počela je da proučava Moirainu pogledima sa strane. Podne pločice ovde su bile jako zelene, prostirač duboko žut, i beli zidovi su bili otvoreni i goli. Stojeće lampe nisu bile pozlaćene u ovom delu Kule, koja je bila korištena više od strane posluge nego sestara.

“Pokušavaš da promeniš temu, zar ne?” odjednom reče Sijuan. “Koju temu?” upita Moiraina, napola se smešeći. “Vežbu ili doručak?” “Znaš koju

temu, Moiraina. Šta misliš o tome?” Mehurić smeha nestade. Nije bilo svrhe pitati šta je “to” bilo. Tačno ona stvar o okojoj

nije htela da razmišlja. Ponovorođen je. Mogla je da čuje Gitarine reči u svojoj glavi. Zmaj uzima svoj prvi dah... njen drhtaj nije imao ništa sa hladnoćom ovog puta.

Više od tri hiljade godina svet je čekao na ostvarenje Zmajskih proročanstava, plašeći ih se, ali opet znajući da su govorili o jedinoj nadi sveta. I sada se muško dete trebalo roditi – veoma skoro, možda, po načinu na koji je Gitara govorila – da dovedu ova Proročanstva do ostvarenja. On će biti rođen na padinama Zmajske planine, ponovorođen tamo gde je kazano

19

da je, kao čovek koji je nekada bio, umro. Pre tri hiljade godina i više, Mračni se skoro oslobodio na svet ljudi i doveo do Rata Senke, koji se završio samo sa Slamanjem sveta. Sve je bilo uništeno, samo lice zemlje se promenilo, čovečanstvo se smanjilo na poderane izbeglice. Vekovi su prošli pre nego što je jednostavna borba za opstanak pronašla put za nastajanje gradova i nacija još jednom. Rođenje deteta je značilo da će se Mračni ponovo osloboditi, jer dete će biti rođeno da se suprostavi Mračnom u Tarmon Gai'donu, Poslednjoj bitci. Na njemu je ležala sudbina sveta. Proročanstva su govorila da je on bio jedina šansa. Nisu govorila da li će pobediti.

Opet, možda još gora misao od njegovog poraza, bila je činjenica da on može da usmerava saidin, mušku polovinu Jedne moći. Moiraina nije zadrhtala na to; stresla se. Saidin je nosio ljagu Mračnoga. Muškarci su opet pokušavali da usmeravaju sa vremena na vreme.

Neki su čak i uspevali da se nauče, i preživeli učenje bez učitelja, što nije bio lak podvig. Među ženama, samo je jedna od četiri preživelo učenje na svoju ruku. Neki od ovih muškaraca su prouzrokovali ratove, uglavnom lažni Zmajevi, ljudi koji su tvrdili da su Ponovorođeni Zmaj, dok su drugi pokušavali da se skriju u obične živote, ali ako ne bi bili uhvaćeni i dovedeni u Tar Valon da budu umireni – odsečeni od Jedne moći zauvek – sve i jedan od njih bi poludeo. To bi moglo trajati godinama, ili samo mesecima, ali opet bilo je neizbežno. Ljudi koji bi mogli da udare u Jednu Moć koja je okretala Točak Vremena pokretala svemir. Istorija je puna užasa onoga šta su takvi ljudi uradili. A proročanstva su govorila da će Ponovorođeni Zmaj doneti novo Slamanje sveta. Da li će njegova pobeda biti imalo bolja od pobede Mračnog? Da; da, mora biti. Čak je i Slamanje ostavilo dovoljno ljudi žive da ponovo izgrade, na kraju. Mračni bi ostavio samo ugljenisanu kuću.

I u svakom slučaju, proročanstva nisu bila odbacivana zbog želja Prihvaćene. Čak ne ni za molitve čitave nacije.

“Ono što ja mislim je da nas je Amirlin zamolila da ne pričamo o tome”, rekla je. Sijuan odmahnu glavom. “Rekla nam je da ne kažemo nikom drugom. Pošto mi već znamo, mora da je u redu ako pričamo između sebe”. Prekinula je kada se debela sluškinja sa Belim plamenom Tar Valona na njenim grudima pojavila iza ugla baš ispred njih.

Dok je okrugla žena prolazila kraj njih, gledala ih je niz svoj dugački nos podozrivo. Možda su izgledale kao da su zgrešile. Muške sluge su ponekad okretali svoju glavu u stranu za ono što su Prihvaćene, i čak polaznice, nameravale; možda nisu hteli da se upliću sa Aes Sedai više nego što je njihov posao nalagao. Ženske sluge, sa druge strane, su se držale blizu kao i same sestre.

“Sve dok smo oprezni,“ prodahta Sijuan, kada je livrejisana žena bila izvan čujnog dometa. Koliko god da je bila sigurna u to da je razgovor među njima bio u redu, izgledala je da ne namerava ništa više da kaže dok nisu stigli do odaja Prihvaćenih, u zapadnom krilu Kule.

Tamo, kamenom ograđene galerije u praznom vrelu okruživale su malu baštu, tri sprata ispod. Bašta je bila samo pregršt zimzelenog žbunja koja su izbijala kroz sneg u ovo doba godine. Prihvaćena koja bi stavila svoja stopala na dalju nepravilnost mogla bi se naći čisteći taj sneg lopatom – sestre su bili veliki vernici da fizički rad izgrađuje ličnost – ali niko nije dopsevao u takve nevolje skoro. Odmarajući svoje ruke na ogradi, Moiraina je zurila gore na vedro zimsko – jutarnje nebo, pored šest tihih redova galerija iznad. Njen dah je stvarao belu maglu ispred njenog lica. Trube su bile mnogo glasnije ovde nego u hodnicima, sa jačim smradom dima u vazduhu.

Bilo je soba za preko stotinu Prihvaćenih u ovom vrelu, a isto i u drugom vrelu, takođe. Možda brojevi ne bi padali na um sada da nije Gitarinog Proricanja, ali opet mislila je o njima i prije. Bile su urezane u njen mozak kao kiselinom. Prostora za preko dve stotine Prihvaćenih, ali drugo vrelo je bilo zatvoreno još od vremena kojeg se ne seća nijedna živa Aes Sedai, i jedva nešto više od šezdeset ovih soba je bilo zauzeto. Polazničke odaje su

20

takođe imale dva vrela, sa sobama skoro za četiri stotine devojaka, ali jedan od njih je bio davno zatvoren, takođe, a u drugom je bilo manje od stotinu. Pročitala je da su jednom obe Prihvaćene i polaznice bile smeštene po dvoje u jednu sobu. Jednom, pola devojaka koje je upisano u knjigu polaznica bilo je testirano za prsten; jedva će dvadeset sadašnjih polaznica biti dozvoljeno da se testiraju. Kula je bila izgrađena za smeštaj tri hiljade sestara, ali samo su četiri stotine i dvadeset tri bile u prebivalištu trenutno; sa možda dva puta toliko rasturenim po nacijama.

Brojevi koji su još pekli kao kiselina. Nijedna Aes Seda ne bi to rekla na glas, i nikada se ne bi usudila da to kaže gde je sestra može čuti, ali Bela kula je propadala. Bela kula je propadala, a Poslednja bitka je dolazila.

“Ti previše brineš,” nežno reče Sijuan. “Moj otac je običavao da govori, “Promeni šta možeš ako ono treba promenu, ali nauči da živiš sa onim što ne možeš promeniti.” Samo će ti biti muka, inače. To sam rekla ja, ne moj otac.” Uz još jedan frktaj, preterano se stresla i omotala ruke oko sebe. “Da li možemo ući unutra, sada? Smrzavam se. Moja soba je najbliža. Hajde.”

Moiraina klimnu. Kula je učila svoje učenike da žive sa onim što ne mogu promeniti, takođe. Ali neke stvari su bile dovoljno važne da se pokuša, čak i ako si bio siguran da nećeš uspeti.

To je bila jedna od njenih lekcija dok je bila dete. Sobe Prihvaćenih bile su identične, osim u pojedinostima, neznatno šire pozadi nego na

vratima, sa otvorenim zidnim oplatama tamnog drveta. Ništa od nameštaja nije bilo lepo, ili trebalo bilo šta što bi sestra tolerisala. Tu je bio mali, četvrtasti tarabonski ćilim izvezen izbledelim plavim i zelenim trakama na Sijuaninom podu, i umivaonik sa ogledalom u uglu koji je sadržavao opiljen beli vrč koji se nalazio u lavoru za umivanje. Prihvaćene su trebale da se snalaze osim ako se nešto nije stvarno slomilo, a i kada bi se slomilo, bilo bi dobro da imaju dobar razlog zašto. Mali sto, sa tri u kožu obavijene knjige nagomilane na njemu, i dve stolice sa naslonom kao u lestvi koje su mogle biti iz siromašne farmerske kuće, ali Sijuan je spavala u krevetu sa široko preturenim ćebadima, kao nešto sa moderne rascvetane farme. Mali ormar je upotpunjavao nameštaj. Ništa nije bilo urezano ili ukrašeno na bilo koji način. Kada se Moiraina preselila iz male, skučene sobe polaznice, osećala se kao da se seli u palatu, iako je odaja bila pola veličine bilo koje sobe u odajama u Sunčanoj palati. Najbolje od svega, u tom trenutku, bio je kamin od ukrašenog sivog kamena. Danas, svaka soba koja ima kamin bi izgledala kao palata, ako bi mogla da stane blizu njega.

Sijuan brzo stavi tri cepanice u kaminski pribor na središte – drvena kutija je bila skoro prazna; sluge su donosile Aes Sedai njihova drva, ali Prihvaćene su morale da same nose svoje – a onda groknu kada je otkrila da su njeni pokušaji da nanese ugalj od prošlovečernje vatre propali. Bez sumnje u žurbi da dođe do Amirlininih odaja, nije ih prekrila pepelom dovoljno dobro da ih spreči da ne izgore. Bore nabraše njeno čelo na trenutak, i onda Moiraina ponovo oseti ono malo zujanje u uhu kada je svetlost saidara kratko okruživao drugu ženu. Svaka žena koja je mogla da usmerava bi mogla da oseti kako druga usmerava Moć ako je bila dovoljno blizu, ali zujanje u uhu je bilo neuobičajeno. Žene koje su provele mnogo vremena zajedno trenirajući ponekad su ga osećale, ali osećaj bi trebao da izbledi nakon određenog vremena. Njen i Sijuanin nikada nije.

Nekada je Moiraina mislila da je to znak kao je njihovo prijateljstvo blisko. Kada sjaj ugasio, kratke cepanice su veselo gorile.

Moiraina nije rekla ništa, ali Sijuan joj je uputila pogled kao da joj je prigovorila. “Bilo mi je prehladno da bi čekala, Moiraina,“ reče ona braneći se. “Osim toga, moraš se setiti Akarinine lekcije pre dve sedmice. “Morate poznavati pravila do slovca”,, citirala je, “i živeti

21

sa njima pre nego što spoznate koja pravila možete prekršiti i kada”. To tačno govori da ponekad možeš prekršiti pravila.”

Akarin, vitka Smeđa sa brzim pogledom koji je mogao uhvatiti nekoga ko je ne prati, predavala je o tome kako je biti Aes Sedai, ne Prihvaćena, ali Moiraina je obuzdavala svoj jezik. Sijuan nije trebala lekcije da misli na kršenje pravila. Oh, nikada nije prekršila glavna pravila – nikada nije pokušala da pobegne ili je bila neučtiva prema sestri ili bilo šta takve vrste, i nikada ne bi pomislila na krađu – ali imala je naklonost ka nestašlucima od samog početka. Pa, i Moiraina je, takođe. Mnoge Prihvaćene jesu, bar ponekad, i neke polaznice, takođe. Priređivanje šala je bio način za opuštanje od napora stalnog učenja sa nekoliko slobodnih dana. Prihvaćene nisu imale poslova osim onih potrebnih da održe sebe i njihove sobe uredne, osim ako ne bi upale u nevolju, ali očekivalo se od njih da rade dobro na svom učenju, teže nego što su polaznice mogle da sanjaju. Nekakav odmor je bio potreban, ili bi pukli kao jaje ispušteno na kamen.

Ništa što su ona i Sijuan uradile nije bilo namerno, naravno. Ispiranje presvlake mrske im Prihvaćene sa svrabohrastom se nije računalo. Elaida je učinila njihovu prvu godinu kao polaznice bednom, postavljajući standarde za njih koje niko nije mogao da zadovolji, ali opet insistirajući da budu zadovoljeni.

Druga godina, nakon što je dobila šal, bila je gora dok nije otišla iz Kule. Većina njihovih nestašluka je bila malo više dobroćudna, iako bi i oni najneviniji mogli

zavrediti brzu kaznu, naročito ako je meta bila Aes Sedai. Njihov najveći trijumf je bio punjenje najveće fontane u Vodenoj bašti sa debelim zelenim pastrmkama jedne noći prošloga leta. Najveći uglavnom zbog teškoće, a delom i zbog toga što su izbegle da ih pronađu. Nekoliko sestara je uputilo sumnjive poglede ka njima, ali srećom niko nije mogao dokazati da su to one napravile. Srećom, ispitivanje da li su to one uradile jednostavno nije vršeno sa Prihvaćenima. Ubacivanje pastrmki u fontanu možda ne bi dovelo do posete sobi Nadzornice polaznica, ali napuštanje zemljišta Kule bez dozvole da bi se one kupile – i još gore, po noći! – verovatno bi. Moiraina se nadala da Sijuan nije smerala neki nestašluk sa ovom pričom o kršenju pravila. Ona sama je bila umorna; bile su osuđene da ih uhvate.

“Da li ćeš ti prva, ili ću ja?” upitala je. Možda će vežba skrenuti Sijuanine misli od zapadanja u nevolju.

“Ti moraš da više vežbaš. Koncentrisaćemo se na tebe ovoga jutra. I ovog popodneva. I večeras.”

Moiraina napravi grimasu, ali to je bila istina. Test za šal se sastojao od stvaranja sto različitih tokova savršeno i u preciznom redu dok je pod ogromnim stresom. I bilo je potrebno prikazati potpunu mirnoću celo vreme. Tačno šta će taj stres da bude, one nisu znale, osim toga da će pokušaji biti načinjeni da slome njihovu pribranost. Za vežbanje, obezbedile su prepreke jedna za drugu, a Sijuan je bila veoma dobra u njenom zbacivanju u najgorem mogućem trenutku ili provocirajući njen temperament. Previše temperamenta, i uopšte ne biste mogli da držite saidar; čak i nakon njenih šest godina rada sa njim, njeno usmeravanje je zahtevalo bar stepen mirnoće. Sijuan bi retko bila nestaložena, i njena narav je bila uzdržavana sa čeličnim stiskom.

Obuhvaćući Istinski izvor, Moiraina dopusti da je saidar ispuni. Ne toliko koliko bi mogla da obuzda, ali dovoljno za vežbu. Usmeravanje je bilo naporan posao, i što si više Moći usmeravao, teži. Čak se i ta mala količina širila kroz nju, ispunjavajući je radošću i životom, sa trijumfom. njegovo čudo je bilo blizu mučenja. Kada je prvi put prigrlila saidar, nije znala da li da jeca ili da se smeje. Odmah je osetila potrebu da povuče više, i potisnula je nazad. Sva njena čula su bila čistija, oštrija, sa Moći unutar nje. Činilo joj se da skoro može da čuje Sijuanino srce kako kuca. Mogla je da oseti strujanje vatduha koje se kretao o njeno lice i ruke, i boje koje su širile haljinu njene prijateljice su bile mnogo jače, belina vune belja. Mogla je da vidi sićušne pukotine u zidnoj oplati koje ne bi mogla da vidi a da ne prisloni svoj

22

nos o zid, nedostatak Moći koji ju je totalno oblevao. Bilo je divno. Osećala se... više živom. Jedan deo nje je želeo da ona drži saidar svakog budnog trenutka, ali to je bilo striktno zabranjeno. Želja bi mogla odvesti do još više i više crpljenja, dok eventualno ne bi povukao više nego što bi mogao da upravljaš. I to te ili ubijalo, ili sagorevalo sposobnost da usmeravaš iz tebe. Gubljenje ovog... blaženstva...bi bilo mnogo gore od smrti.

Sijuan uze jednu od stolica, i sjaj je okruži. Moiraina nije mogla da vidi svetlost oko sebe, naravno. Tkajući štit protiv prisluškivanja oko i unutar sobe, ravno uz zidove i pod i tavanicu, Sijuan ga zaveza da ga ne bi održavala. Držanje dva toka odjednom je bilo duplo teže nego upravljanje jednim, tri dva puta više nego upravljanje sa dva. Iza toga, teškoća više nije odgovarala opisu, iako je i to bilo moguće. Pokazala je Moiraini da okrene leđa.

Mršteći se na zaštitu, Moiraina se složi. Bilo bi lako izbeći prepreku ako bi mogla da vidi tokove koje je Sijuan pripremala za nju. Ali zašto da se čuva prisluškivanja? Neko ko bi prislonio uho na vrata ne bi čuo ništa kada bi vrištala punih pluća. Sigurno Sijuan neće ništa učiniti da je natera da vrišti.

Ne. To mora da je prvi deo pokušaja da je uzdrma, time što će je naterati da se premišlja oko toga. Osetila je kako Sijuan upravlja tokovima, Zemljom i Vazduhom, onda Vatrom, Vodom i Duhom, onda Zemljom i Duhom, uvek menjajući. Bez gledanja, nije bilo načina reći da li druga žena stvara tok ili samo pokušava još jednu diverziju. Duboko udišući, koncentrisala se na potpunu mirnoću.

Većina tokova u testiranju su bili veoma složeni, i bili su napravljeni isključivo za testiranje. Čudno, nijedan nije zahtevao nikakve pokrete, što je dobar deo tokova zahtevao. Pokret nije bio ustvari deo toka, osim ako ga niste činili, tok nije fukcionisao. Verovatno, pokreti su uspostavljali određene staze u vašem umu. Nedostatak pokreta činilo je mogućim da vam neće trebati koriščenje ruku barem u delu testa, a to je zvučalo preteće. Još jedna osobnost je da nijedan od ovih neverovatno zamršenih tokova ustvari nisu ništa radili, i čak nepravilno izvedeni, nisu proizvodili ništa opasno. Ne previše opasno, u svakom slučaju. To je bila veoma stvarna mogućnost sa dosta tokova. Neki od jednostavnih su se mogli pokazati kao propast, samo malo udaljene. Žene su umirale u testiranju, a očigledno ne od loše izrade toka.

Opet, greška sa prvim mogla bi se završiti poražavajućim udarom groma. Usmerila je veoma tanke tokove Vazduha, tkajući ih samo onako. Ovo je bio prilično

jednostavan tok, ali ne možete forsirati saidar bez obzira koliko male niti. Moć je bila kao ogromna reka, tekući neumoljivo napred; pokušaj da je forsiraš, i bio bi odnesen kao grančica na reci Erinin. Morao bi koristiti njenu preplavljenu snagu da upravljaš njom kako si ti hteo. U svakom slučaju, veličina nije bila određena, i malo je pretstavljalo i manje posla i buka bi bila manja ako Sijuan uspije da...

“Moiraina, da li misliš da će Crvene moći da se nateraju da ga ostave na miru?” Moiraina se trznu čak pre nego što je tok koji je pravila eksplodirao kao talambas. Svaka

sestra je očekivala da se postara za čoveka koji je mogao da usmerava ako se susretne sa jednim, ali Crvene su se koncentrisale na njihovo istrebljivanje. Sijuan je mislila na muško dete. To je objašnjavalo štit. I možda priču o kršenju pravila. Možda Sijuan i nije bila tako sigurna kao što se pretvarala da Tamra neće brinuti ako pričanju o detetu između sebe. Moiraina pogleda preko svoga ramena.

“Nemoj stajati.“ mirno reče Sijuan. Još uvek je usmeravala, ali ne čineći ništa sem upravljanja tokovima. “Stvarno trebaš vežbati ako si upetljala taj. Pa, misliš li? Oko Crvenih?”

Ovog puta, tok je proizveo srebrno - plavi disk veličine malog novčića koji se spustio na Moiraininu ispruženu ruku. Oblik nije bio poseban, takođe, što je bila još jedna osobenost, ali diskovi i lopte su bile najlakše. Istkane od Vazduha a opet čvrste kao čelik, osećali su se

23

neznatno hladnim. Otpustila je tok, i “novčić” nestade, ostavljajući samo ostatak Moći koji će uskoro da izbledi takođe.

Sledeći tok je bio od složene i beskorisne vrste, zahtevajući svih pet Moći, ali Moiraina je odgovorila kada ga je tkala. Mogla je da priča i usmerava u isto vreme, nakon svega. Vazduh i Vatra takođe, i još Zemlja. Duh, onda Vazduh još jednom. Tkala je bez zaustavljanja. Iz nekog razloga, nisi mogao držati ove tokove samo jednim delom gotove duže vreme ili bi se slomili u nešto sasvim drugo. Duh ponovo, onda Vatra i Zemlja zajedno. “Imaće dvadeset godina da nauče kako. Ili skoro toliko, u najgorem slučaju. U najboljem, imaće duže”. Devojke ponekad, retko su počinjale da usmeravaju mlađe od dvanaest ili trinaest godina, ako su rođeni sa iskrom, ali čak i dečaci sa iskrom nisu pre osamnaest ili devetnaest, osim ako nisu pokušali da nauče kako, a u nekim ljudima iskra se nije pojavljivala dok nisu bili stari trideset godina. Vazduh opet, a onda Duh I Vodu, sve uredno položeno.

“Osim toga, on će biti Ponovorođeni Zmaj. Čak i Crvene će moći da uvide da on ne može biti smiren do se ne bude borio u Poslednjoj bitci.“ Surova sudbina, da spasi svet ako bude mogao, a onda za nagradu bude odsečen od ovog čuda. Proročanstvo nije bilo poznato po svojoj milosti ništa više nego po popuštanju molitvama. Zemlja ponovo, onda Vatra, a onda još više Vazduha. Stvar je počela da izgleda kao najbeznadniji čvor na svetu.

“Da li će to biti dovoljno? Čula sam da se neke Crvene ne trude jako da zarobe te jadne muškarce žive.”

Ona je čula to, takođe, ali bila je to samo glasina. I kršenje Kulinih zakona. Sestra bi mogla biti išibana za to, i vrlo verovatno proterana na usamljenu farmu da misli o svom zločinu na neko vreme. To bi trebalo da se broji kao ubistvo, ali sa obzirom šta bi ovi muškarci uradili neobuzdani, mogla je skoro da uvidi zašto nije. Još Duha je spušteno dole, i Zemlja je prolazila korz njega.

Nevidljivi prsti su izgledali kao da idu njenim bokovima do njenog pazuha. Bila je škakljiva, što je Sijuan dobro znala, ali druga žene bi trebala da se potrudi bolje od toga. Jedva se stresla.

“Kao što mi je neko rekao ne tako davno, živi sa onim što ne možeš promeniti”, suvo je rekla. “Točak vremena tka kako Točak želi, i Ađasi rade ono što rade.“

Još Vazduha, i Vatre isto, praćene Vodom, Zemljom i Duhom. A onda svih pet odjednom.

Svetlosti, kakvo grozno klupko! I još nije završeno. “Ono šta ja mislim,“ poče Sijuan, i vrata se treskom otvoriše, puštajući unutra talas

ledenog vazduha koji je odnosio svu toplinu vatre. Sa saidarom koji ju je ispunjavao, njenom svestranošću pojačanom, Moiraina se odjednom osetila pokrivenom sa ogrtačem leda od glave do prstiju.

Vrata su takođe pustila unutra Mirelu Berengari, Prihvaćenu iz Altare koja je dobila prsten u istoj godini kao i one. Maslinaste kože i prelepa, i skoro visoka kao Sijuan, Mirela je bila društvena i takođe živa, sa burnim smislom za humor i temperamentom gorim od Moiraininog kada ga otpusti. Njih dve su otpočele sa vrućim rečima kao polaznice što ih je oboje dovelo do bičevanja i nekako dovelo prijateljstva.

Oh, ne tako bliskog kao što je bilo Sijuanino i njeno, ali opet prijatelji, jedini razlog zbog koga nije prasnula na drugu Prihvaćenu zato što je ušla bez kucanja. Ne da bi one čule i da je udarala, sa obzirom na postavljen štit. Ne da je to bilo važno. Postojali su principi stvari!

“Koliko dugo pre Poslednje bitke, mislite vi?” upita Mirela, zatvarajući vrata. Pogledala je polu - završen tok ispred Moiraine i štit oko sobe, i kez se pojavi na njenim usnama. “Vežbate za test, vidim ja. Da li si je naterala da vrišti, Sijuan? Mogu pomoći, ako želiš. Znam pouzdan način da je nateram da pišti kao golub uhvaćen u mrežu.”

Moiraina brzo rasturi tok pre nego što je mogao da se raspadne i razmeni zbunjene poglede sa Sijuan. Kako bi Mirela mogla znati?

24

“Nisam pištala kao...na način na koji si rekla.“ usiljeno je rekla, skupljajući vreme. Većina nestašluka Prihvaćenih je bila usmerena na drugu Prihvaćenu, i Mirelinini

brojevi su skoro odgovarale njenim i Sijuaninim. Ta određena je uključivala led u dubini letne vrućine, kada se čak i hlad osećao kao peć. Ali ona nije zvučala uopšte kao golub!

“Kako to misliš, Mirela?” obazrivo upita Sijuan. “Pa, Aijele, naravno. Šta bi drugo mogla da mislim?” Moiraina razmeni još jedan pogled sa Sijuan, sa velikom žalošću, ovaj put. Veći broj

sestara je tvrdilo da su se razni delovi u Zmajskim proročanstvima odnosili na Aijele. Naravno, isto toliko je govorilo da nisu. Na početku rata, bile su prilično živahne diskusije oko ove stvari. Bile bi nazvane derajućim prepirkama da žene koje su učestvovale nisu bile Aes Sedai. Ali sa onim što su one znale sada, sve to je bilo iskliznuto iz Moirainine glave, i očigledno iz Sijuanine, takođe. Zadržavanje njihovog znanja tajnim će zahtevati trajnu opreznost.

“Vas dve imate tajnu, zar ne?” reče Mirela. “Ne znam nikoga ko bi imao tajne kao vas dve. Pa nemojte misliti da ću pitati, zato što neću.” Sudeći po njenom izrazu, umiurće je želela da pita.

“Nije naše da kažemo.“ odgovori Sijuan, i Moirainine obrve se dignuše pre nego što je mogla da kontroliše svoje lice. Šta je Sijuan smerala? Da li je pokušavala da igra Daes Dae”mar? Moiraina je naučila da je nauči kako je Igra Kuća funkcionisala. U Kairhijenu, čak su sluge i farmeri znali kako da manevrišu za prednost i odbiju druge od njihovih sopstvenih planova i tajni. U Kairhijenu, plemići i njima slični su živeli po Daes Dae”mar, čak više nego bilo gde drugdje, a Igra je igrana svugde, čak i u zemljama gde su svi to poricali. Za sve Moirainine pokušaje, ipak, Sijuan nikad nije pokazala mnogo lakoće. Bila je jednostavno previše poštena. “Ali možeš mi pomoći sa Moirainom”, žena je nastavila, još više iznenadno. Njihova vežba je uvek bila sa njih dve. “Ona je upoznala moje trikove previše dobro do sada.”

Smešeći se, Mirela veselo protrlja ruke zajedno i sede u drugu stolicu, svetlost Moći pojavljujući se oko nje.

Mrgodno, Moiraina okrenu svoja leđa ponovo i napravi drugi tok, ali Sijuan reče, “Od početka, Moiraina. Ti znaš bolje. Moraš da imaš red pričvršćen u svojoj glavi tako čvrstog da ga ništa ne može uzdrmati.”

Uz mal uzdah, Moiraina proizvede srebrno - plavi novčić od Vazduha još jednom, i onda nastavi dalje.

Sijuan je bila u pravu, na neki način, što se tiče znanja o Sijuaninim trikovima. Sijuan je volela da koristi golicanje u najgore mogućem momentu, iznenadne udare na neprijatna mesta, sramotne poljupce, i iznenadne zvukove baš ispred njenog uha. To i pričanje najšokantnijih stvari koje bi mogla da smisli, a ona je imala živu maštu čak posle rada sestara na njenom jeziku. Znanje o trikovima druge žene nije činilo ništa lakšim zadržavanje potpune mirnoće, ipak. Morala je da počne dva puta iznova zbog Sijuan. Mirela je bila gora. Ona je volela led. Led je bilo lako napraviti, stvar korištenja Vode i Vatre da ih izvuče iz vazduha. Ali Moiraina bi volela da vidi kako Mirela uspeva da ga materijalizuje unutar njene haljine, na najgorim mestima. Mirela je takođe usmeravala tokove da napravi prepredeno štipanje i oštre udare kao da je Moiraina bila udarena bičem, a ponekad i čvrst udarac preko njene zadnjice kao udar kaiša. Bili su to pravi udari i štipanje; modrice koje su ostavljali bile su prave, takođe. Jednom, Mirela je podigla nogu sa zemlje sa niskom Vazduha – bila je sigurna de je to dečija kecelja; Sijuan nikada nije uradila ništa ovako – i polako okrenula njenu glavu na dole i stopala usmerena ka tavanici tako da su njene suknje pale preko njene glave. Sa srcem koje je skoro divlje udaralo, odgurala je suknje gore ispred njenog lica sa svojim rukama. Nije to bila čednost; morala je da nastavi da tka. Mogli ste da držite tok a da ga ne vidite, ali niste mogli tkati, i ako ovaj naročiti snop pet Moći propadne, dodaće joj bolan šok, kao da je tukla svoja stopala preko tepiha i onda dodirnula komad čelika, samo tri puta gore i

25

osećano ponovo ispočetka. Uspela je da završi taj uspešno, ali sve u svemu, Mirela joj je prekinula koncentraciju četiri puta.

Osetila je rastuću razdražljivost oko toga, ali zbog sebe, ne Mirele. Jedna stvar oko koje se svaka Prihvaćena slagala je bila ta da šta god ti sestre radile u testu će biti gore nego bilo šta čega bi se tvoji prijatelji setili. I ako su oni bili tvoji prijatelji, uradiće ono najgore čega mogu da se sete, dok god te to nije povređivalo, da ti pomognu da se pripremiš. Svetlosti, ako su Mirela i Sijuan uspeli da je nateraju da padne šest puta u tako kratko vreme, kakve nade je imala u stvarnom testu? Ali nastavila je dalje uz nepopustljivu odlučnost. Proći će, i to iz prvog pokušaja. Hoće!

Pravila je drugi tok, ali opet kada su se vrata otvorila još jednom, a ona pustila da joj tok nestane, protiv volje je pustila i saidar zajedno. Uvek je bilo ustezanja u njegovom puštanju. Život je izgledao kao da nestaje zajedno sa Moći, svet postaje sivilo. Ali ne bi imala vremena da završi u svakom slučaju pre njenih časova polaznicama.

Prihvaćenima nisu bili dozvoljeni časovnici, koji su bili preskupi za većinu da priušte u svakom slučaju, i gong koji je oglašavao čas nisu uvek bili glasni unutar Kule, tako da je bilo najbolje ako bi razvili oštrouman smisao za vreme. Prihvaćenim nije bilo dozvoljeno da zakasne ništa više nego što je to bilo polaznicama.

Žena koja je stajala držeći vrata otvorenim nije bila prijatelj. Viša od Sijuan, Tarna Fejr je bila sa severa Altare, blizu Andora, ali njena bleda žuta kosa nije bila njena jedina razlika od Mirele. Prihvaćenim nije bilo dozvoljeno da budu nabusite, ali opet jedan pogled u te hladne plave oči govorio je da je bila. Nije posedovala nikakav smisao za humor, takođe, i onoliko koliko je bilo ko znao, nikada nije načinila šalu na nekome. Tarna je dobila prsten godinu pre Sijuan i Moiraine, nakon devet godina kao polaznica, i imala je malo prijatelja kao polaznica i nekoliko sada. Izgleda da nije primećivala oskudicu. Veoma drugačija žena od Mirele.

“Trebala sam da očekujem da ću naći vas dve zajedno”, hladno je rekla. Nikada nije izgledalo kao da ima vreline u njoj. “Ne mogu da razumem zašto se vas dve preselite u istu sobu. Da li se ti to pridružuješ Sijuaninom zatvorenom društvu, Mirela?” Sve rečeno kao usputna stvar, ali opet Mireline oči počeše da blešte. Sjaj j nestao od Sijuan, ali Mirela je još držala Moć.

Moiraina se nadala da nije bila dovoljno nepromišljena da je koristi. “Odlazi, Tarna”, Sijuan reče uz brz gest otpuštanja. “Zauzete smo. I zatvori vrata.”

Tarna se nije pomerila. “Moram da požurim da stignem na moj čas polaznica”, Moiraina reče Sijuan. Tarnu je

ignorisala. “Samo uče kako da naprave loptu od vatre, i ako ja nisam ovde, jedna od njih je sigurna

da će svejedno pokušati.” Polaznicama je bilo zabranjeno da usmeravaju ili čak prigrle Izvor bez sestre ili jedne Prihvaćene da gledaju preko njihovih ramena, ali one su to svejedno činile, čim im se pruži polušansa. Nove devojke nikad nisu verovale da je opasnost uključena, dok su starije bile uvek sigurne da znaju kako da izbegnu ove opasnosti.

“Polaznicama je dat slobodan dan,“ rekla je Tarna “tako da nema časova danas.” To što je bila otpuštena i ignorisana nije je nimalo brinulo. Ništa nije. Bez sumnje će Tarna proći za šal iz njenog prvog pokušaja sa lakoćom. “Prihvaćene su pozvane u Ovalnu Dvoranu predavanja. Amirlin će da nam se obrati. Još jednu stvar treba da znate. Gitara Moroso je umrla samo pre nekoliko sati.”

Svetlost koja je okruživala Mirelu ugasi se. “Znači to je tajna koju ste čuvale!” uzviknula je. Njene oči su sijale toplije nego što su kod Tarne.

“Rekla sam ti da nije naše da je kažemo”, Sijuan odgovori. Aes Sedai odgovor, ako uopšte postoji takav. Bilo je dovoljno da Mirela klimne u znak slaganja, koliko god protiv

26

volje. I to klimanje je bilo protiv volje. Njene oči nisu izgubile vrelinu. Moiraina je očekivala da bi ona i Sijuan mogle uskoro da imaju iznenadne sukobe sa ledom.

Još uvek držeći otvorena vrata – da li je žena bila otporna na hladnoću, kao sestra? – Tarna je proučavala Moirainu, a onda Sijuan. “Tako je; vas dve ste trebali biti prisutne. Šta se dogodilo? Sve što smo mi ostali čuli je da je ona umrla.”

“Davala sam joj šolju čaja kada se zadihala i pala mrtva u moje naručje”, odgovori Moiraina. A to je bio čak bolji Aes Sedai odgovor nego Sijuanin, svaka reč istinita dok je izbegavala celu istinu.

Na njeno iznenađenje, izraz tuge pređe preko Tarninog lica. Bio je brz, ali bio je tamo. Tarna nikada nije pokazivala osećanja. Bila je isklesana iz kamena. “Gitara Sedai je bila moćna žena,“ promrmljala je. “Jako će nam nedostajati.”

“Zašto će nam se Amirlin obratiti?” upita Moiraina. Očigledno je Gitarina smrt bila već objavljena, i po običaju, njena sahrana će da bude sutra, tako da nije bilo potrebe da se to najavi. Sigurno Tamra nije mislila da kaže Prihvaćenim o Proricanju?

“Ne znam.” Tarna odgovori, sva u hladnoći još jednom. “Ali ne bi trebala da stojim ovde i pričam. Svima ostalima je rečeno da napuste doručak odmah. Ako potrčimo, možda stignemo pre nego što Amirlin dođe.”

Od Prihvaćenih se zahtevalo da zadrže određenu količinu dostojanstva, spremanje za dan kada dođu do šala. Oni sigurno nikad ne bi trebalo da trče osim ako im to nije bilo naređeno.

Ali trčali jesu, Tarna isto tako jako kao i one, dižući njihove suknje do koljena i ignorišući preneražene poglede livrejisanih slugu u hodnicima. Aes Sedai nisu puštale da ih Amirlin Tron čeka. Prihvaćene nisu nikad čak pomišljale na to.

Ovalna Dvorana predavanja, sa svojom širokom spiralno izrezbarenm krunom ispod blago svodne tavanice obojene u nebesa i bele oblake, bila je retko korištena. Moiraina i ostali su bili zadnje Prihvaćene koje su došle, ali opet redovi poliranih drvenih klupa su bili manje od četvrtine popunjeni. Čavrljanje glasova, Prihvaćene koje su nagoveštavale zašto će im se Amirlin obratiti, izgledale su kao da naglašavaju koliko ih je malo bilo poredeći sa onim što je ta odaja bila izgrađena da primi. Moiraina izbaci male brojeve čvrsto iz svoje glave. Možda, ako sestre... Ne. Neće imati turobne misli.

Sva sreća, podijum na čelu dvorane bio je još uvek prazan. Ona i Sijuan su pronašle mesta iza gomile, i Tarna sede pored njih, ali jasno ne sa njima. Žena je nosila ravnodušnost kao ogrtač. Mirela, još uvek u napadu ljutine zbog toga što joj nije rečeno za Gitaru, otšunjala se okolo na drugi kraj reda. Pola žena u sobi su izgleda pričale, sve jedna preko druge. Bilo je skoro nemoguće razaznati šta je bilo ko određeno govorio, a ono što je mala Moiraina čula bila je potpuna glupost. Sve one da budu testirane za šal? Odmah? Aledrin mora da ima moždanu groznicu da bi izbacivala takvo trabunjanje. Pa, bila je uzbuđena. Brendas je bila čak i gora. Normalno razborita, tvrdila je da ćemo svi biti poslani kući, jer je Gitara Prorokovala kraj Bele kule, ili možda sveta, pre nego što je umrla. Verovatno će do podne biti desetine priča oko toga što je Gitara imala Proricanje ako već nema mnogo više od toga sada – glasine su rasle u odajama Prihvaćenih kao ruže u stakleniku – ali Moiraina još uvek nije volela da čuje jednu. Da bi čuvale svoju tajnu, moraće da vrti istinu kao čigru, bar u toku nekoliko sledećih dana. Nadala se da je na visini zadatka.

“Da li neko zna bilo šta,“ Sijuan upita Prihvaćenu pored nje, suvonjavu, veoma tamnu ženu sa ravnom crnom kosom koja je visila do njenog struka i razasutim crnim tetovažama na njenim rukama, “ili je to sve samo vetar?”

Zamaila je trezveno pogleda na trenutak pre nego što je rekla, “Vetar, mislim.” Zamaila je uvek imala vremena. Što se toga tiče, uvek je bila razborita i misaona. Vrlo verovatno, ona će izabrati Smeđi kada bude udignuta. Ili možda Beli.

27

Ona je bila retka pojava u Kuli, jedna od Morskog naroda, Athan”an Miere. Bile su samo četiri Aes Sedai iz Morskog naroda, sve Smeđe, i dve od njih su bile stare skoro koliko je i Gitara bila. Athan”an Miere devojke nikada nisu dolazile u Kulu osim ako nisu pokazale iskru ili uspele da počnu da uče na svoju ruku. U bilo kom slučaju, delegacija Morskog naroda je dovodila devojku, a onda odlazile čim pre su mogle. Athan”an Miere nisu voleli da budu veoma daleko od slane vode, a najbliže more Tar Valonu ležalo je četiri stotine liga na jugu.

Zemaila, ipak, izgledala je kao da želi da zaboravi svoje poreklo. Bar, nikad nije htela da riča o Morskom narodu osim ako ne bi bila pritisnuta od strane Aes Sedai. A bila je marljiva, svrsishodno fokusirana na dobijanje šala od njenog prvog dana, ili je tako Moiraina čula, iako nije bila brza u učenju. Ne sporija od većine, jednostavno ne brza. Bila je Prihvaćena osam godina, sada, i dest godina polaznica pre toga, i Moiraina ju je videla kako pretura tok iznova i iznova pre nego što ga odjednom sastavi tako savršeno da se zapitate zašto nije uspela pre. Ali opet, svako je napredovao svojim korakom, i Kula nikad nije gurala jače nego što bi vi mogli ići.

Visoka Prihvaćena u redu ispred njih, Ajsling Nun, okrenula se. Skoro je skakala na klupi od uzbuđenja. “To je zbog Proricanja, kažem ja. Ja kažem da je Gitara imala Proricanje pre nego što je umrla, i Amirlin će da nam kaže šta je ono bilo. Vas dve ste imale službu ovog jutra, za ne? Bili ste sa njom kada je umrla. Šta je rekla?”

Sijuan se ukruti, i Moiraina otvori svoja usta da slaže, ali ju Tarna spasi. “Moiraina mi je rekla da Gitara nije imala Proricanje, Ajsling. Otkrićemo šta Amirlin hoće da nam kaže kada stigne.” Njen glas je bio hladan, kao i uvek, ali ne šupalj. Ajslin svejedno besno pocrveni.

Ona je bila još jedna retkost u Kuli, jedna od Tuata”ana, Krpari. Tuata”ani su živeli u bleštavo obojenim kolima, putujući od sela do sela, i kao Morski narod, nisu želeli nikakve samonaučene divljakuše među njima. Ako bi skupina otkrila da iskra izlazi iz jedne od devojaka, okrenuli bi svoj niz kola i krenule ka Tar Valonu onoliko brzo koliko bi se konji mogli kretati. Verin, debela Smeđa koja je bila čak niža od Moiraine, rekla je da krparske devojke nikada nisu pokušale da pronađu način da usmeravaju na svoju ruku, da nisu želeli da usmeravaju ili postanu Aes Sedai. To mora da je tako, kada je to Verin rekla, ali opet Ajsling se prijavila sa isto tako odlučnosti kao Zamaila, i sa više uspeha. Dobila je prsten nakon pet godina, iste godine kao i Moiraina i Sijuan, i Moiraina je mislila a bi mogla biti testirana za šal za još jednu godinu, možda manje.

Jedna od vrata na kraju podija se otvoriše, i Tamra kliznu iza njih, još uvek u plavoj haljini koju je nosila noć ranije, Amirlininom ešarpom prebačenoj preko njenog vrata.

Moiraina je bila jedna od prvih koje su je ugledale, prva koja je ustala, ali za trenutak su svi bili na njihovim nogama i tihi. Bilo je čudno videti Amirlin samu. Uvek kada je Tamra bila viđena u hodnicima, bila bi praćena sa bar nekoliko Aes Sedai, da li običnim sestrama koje su prestavljale molbe, ili Sestrama iz Dvorane kule koje su raspravljale o nekim stvarima koje su bile pred Dvoranom. Izgledala je zamorno, Moiraini. Oh, njena leđa su bila uspravljena, i njen izraz je govorio da bi mogla proći kroza zid ako bi to imala na umu, ali nešto oko njenih očiju govorio je o zamoru koji je imao malo šta sa nedostatkom sna.

“U zahvalnost za nastavljenu sigurnost Tar Valona”, rekla je, glasom koji je lako dopirao do sviju, “Odlučila sam u ime Kula da dam milostinju od jedne stotine kruna u zlatu svakoj ženi u gradu koja je nosila dete između dana kada su prvi vojnici došli i dana kada se pretnja okončala. To se objavljuje na ulicama dok ja ovo govorim.”

Svi su znali bolje nego da načine zvuk dok Amirlin govori, ali opet to je donelo nekoliko šapata, uključujući jedan od Sijuan. Ustvari, njen je bio nešto više groktaj.

Nikada nije videla deset zlatnih kruna na jednom mestu, sigurno manje stotinu. Stotinu bi kupilo veoma veliku farmu, ili ko bi znao koliko ribarskih brodova.

28

Ignorišući prelom u posedništvu, Tamra je nastavila bez pauze. “Kao što neki od vas već znaju, vojska je uvek praćena pratiocima logora, ponekad sa više pratioca logora nego vojnika. Mnogi od njih su zanatlije koje vojska treba, streličari i oružari, kovači i potkivači, i kolari, ali među njima su i žene vojnika i druge žene. Pošto je vojska omogućila štit Tar Valonu, odlučila sam da ovu milostinju proširim i na ove žene takođe.”

Moiraina je shvatila da grize svoj donju usnu, i natera se da prestane. Bila je to navika koju je pokušavala da slomi. Sigurno nije bilo svrhe da pustiš svima koji te vide da znaju da besno misliš. Bar su sada znale šta to Tamra traži.

Mora da veruje da će muško dete biti rođeno uskoro. Ali zašto bi pod Svetlom rekla Prihvaćenima?

“Ta pretnja se može nastaviti na neko vreme”, reče Tamra, “Iako imam izveštaje ovog jutra da se Aijeli možda povlače, ali opet situacija se pokazuje dovoljno bezbednom da se počne skupljanje imena, bar u logorima najbližim gradu. Da bi bili fer prema ovim ženama, moramo početi što pre možemo, pre nego što bilo koja od njih ode. Neke hoće, ako Aijeli stvarno odlaze. Mnogi od vojnika će pratiti Aijele i uskoro će im se pridružiti pratioci logora, a ostali vojnici će se vratiti svojim kućama. Nijedna sestra se još nije vratila u Kulu, pa vas sve šaljem da počnete uzimati imena. Pošto će, neizbežno, neke žene otići pre nego što ih nađete, vi ćete takođe pitati o tim koje su rodile, a ne mogu biti pronađene. Zapišite sve što vam može pomoći da ih locirate. Ko je otac, iz kojeg grada ili sela, koje zemlje, sve. Svaka od vas će biti ispraćena sa četiri Kulina stražara da bi se osigurali da vam niko ne pravi probleme.”

Moiraina se skoro ugušila pokušavajući da ostane tiha. Zapanjeni uzdasi su se dizali od žena manje uspešnih od nje. Bilo je dovoljno retko to što je Prihvaćenim omogućeno da izađu iz grada, ali bez sestre? Za to se još nikad nije čulo!

Uz malen, popuštajući osmeh, Tamra se zaustavila da dopusti da se red ponovo uspostavi. Očigledno je znala da ih je uzdrmala iz njihove dovitljivosti. Ona je očigledno čula nešto što Moiraina nije uhvatila. Kako je tišina ponovo pala, Amirlin reče, “Ako čujem da je neko koristio Moć da se odbrani, Alana, taj neko će veoma slabo sedeti posle posete Nadzornici polaznica.”

Nekoliko Prihvaćenih je još uvek bilo dovoljno nestaloženo da se nasmeje, a jedna ili dve su se smejale naglas. Alana je bila stidljiva devojka u srcu, ali čvrsto se trudila da bude vatrena. Govorila je svakome ko bi hteo da sluša da je želela da pripadne Zelenom, Bojnom ađahu, i da ima desetine Zaštitnika. Samo su Zelene vezale više od jednog Zaštitnika. Niko nije imao tako mnogo Zaštitnika, naravno, ali to je bila Alana, uvek preuveličavajući.

Tamra pljusnu dlan jedan od drugi, utišavajući kikotače i slične smejače udarom. Postojale su granice njenog popuštanja. “Svi ćete se dobro paziti, i slušati vojnike koji vas prate.” Nije bilo smeha, sada. Njen glas je bio čvrst. Amirlin Tron nije podnosila nikakve gluposti od vladara; sigurno neće od Prihvaćenih. “Aijeli nisu jedina opasnost izvan zidova Tar Valona. Neki mogu da misle da ste Aes Sedai, i vi im možet to dopustiti sve dok ne budete dovoljno budalasti da tvrdite da jeste.” To je produbilo tišinu; tvrdnja da ste Aes Sedai kada to niste kršilo je zakon Kule koji je bio strogo pridržavan, čak i protiv žena koje nisu bile upoznate sa Kulom. “Ali biće grubijana koji će videti samo mlado žensko lice. Lak plen, možda će misliti, da nije vaše pratnje. Bolje je otkloniti iskušenje i izbegavati problem svejedno. I ne zaboravite da ima Dece Svetla u vojsci. Beli plašt će razaznati haljinu Prihvaćene kada je vidi, i ako bi mogao bezbedno da ispali strelu kroz njena leđa, zadovoljiće ga isto toliko kao da je ona Aes Sedai.”

Izgledalo je jedva moguće da bi soba mogla da bude još tiša, ali opet jeste. Moiraina je mislila kako može da čuje ljude kako dišu; samo što je izgledalo kao da niko ne diše. Kada bi Aes Sedai otišla u svet i nestala, kao što se ponekad događalo, prva misao bila je uvek Beli plaštovi. Deca su zvala Aes Sedai Prijateljima Mraka i tvrdili da je dodirivanje Jedne moći

29

svetogrđe kažnjivo smrću, kazna koju su svi oni bili spremni da izvrše. Niko nije mogao da razume zašto su oni došli da brane Tar Valon. Niko među Prihvaćenima, napokon.

Amirlin je polako prelazila očima preko redova. Napokon je klimnula, zadovoljna što se njeno upozorenje usadilo. “Konji su osedlani za vas u Zapadnoj štali. Biće hrane za pola dana u bisagama, i sve ostalo što će vam trebati. Sada, vratite se u vaše sobe, obucite debele cipele, i uzmite svoje ogrtače. Biće dugačak dan za vas, i hladan. Idite sa Svetlom.” Bio je to otpuštaj, i ponudile su naklone skoro kao jedna, ali kako su počele da se kreću ka vratima koja su vodila u hodnik, dodala je, kao da joj je to tek palo na pamet, “Oh, da.” Reči su sve trznule na zastoj. “Kada unesete ženino ime, takođe upišite nahočino ime i pol, dan kada je on ili ona rođen, i gde tačno. Kulini zapisi moraju biti potpuni u ovoj stvari. Možete ići.” Baš kao da je ono što je ostavila za zadnje neka nevažna stvar. To je bilo kako su Aes Sedai krile stvari sa jasnog vidika. Neki su govorili da su Aes Sedai izmislile Igru Kuća.

Moiraina nije mogla a da ne razmeni uzbudljive poglede sa Sijuan. Sijuan je mrzela apsolutno bilo šta što je zaudaralo na pisarski posao, ali imala je širok kez. Pomoći će da se pronađe Ponovorođeni Zmaj. Samo njegovo ime, naravno, i ime njegove majke, ali to je bilo onoliko blizu avanturi koliko bi Prihvaćena mogla usuditi da se nada.

30

Poglavlje 4

Napuštanje Kule

________________________________________

Moirainina soba se nije mnogo razlikovala od Sijuanine. Njen mali četvrtasti sto, na kom su ležale četiri knjige, i dve stolice pravih naslona i bez jastučića mogle su da dođu iz iste seoske kuće kao i Sijuanine. Krevet joj je bio uži, a ilijanski tepih okrugao i išaran cvećem, i zakrpljen na nekoliko mesta, dok je na njenom umivaoniku stajao lavor koji je nekad u prošlosti primio udarac. Ogledalo je bilo naprslo u jednom uglu.

Osim toga, to je mogla biti ista soba. Nije se mučila da zapali vatru. Naslagala je ugalj pažljivije od Sijuan, ali nije bilo vremena čak ni da se ublaži hladnoća sobe.

Posežući u zadnji deo svog ormana, malčice većeg od Sijuaninog, ali isto toliko jednostavnog, izvadila je par jakih cipela na koje je prevrnula očima. Ružne stvari, napravljene od kože koja je bila mnogo deblja nego ona na njenim papučama. Uzicama se moglo popravljati sedlo. Ali će joj u cipelama noge ostati suve u snegu, a u papučama neće. Dodajući par vunenih čarapa, sela je na ivicu svog nenameštenog kreveta da ih navuče preko onih koje je već nosila. Na trenutak je razmišljala i o oblačenju druge potkošulje.

Koliko god bilo hladno u Kuli, biće hladnije tamo gde je išla. Ali je vremena bilo malo. A osim toga, nije htela da skine haljinu na tom ledenom vazduhu. Sigurno će zapisivanje imena biti rađeno u nekakvom zaklonu, sa vatrom ili mangalima za toplotu. Naravno da će biti tako. Većina ljudi u logorima će ih verovatno uzeti za sestre, baš kao što je Tamra mislila.

Sledeći je iz ormana izašao uski, napravljeni kožni pojas sa srebrnom kopčom i jednostavne kanije u kojima je bio tanki bodež sa srebrnom drškom, sečiva malo dužeg od njene šake. To nije nosila od kad je stigla u Kulu, i u početku se osećala nelagodno što joj je visilo za pojasom. Možda joj je bilo zabranjeno da koristi Moć da bi se odbranila, ali će i bodež lepo poslužiti, ako bude potrebe. Prebacujući pojasnu torbicu sa pojasa od bele kože koji je položila na krevet, zamislila se na trenutak. Bilo je to lepo i krasno što je Tamra rekla da će ih sve što im treba čekati, ali osloniti se na nekog drugog, čak i na Amirlin Tron, da obezbedi sve ne bi bilo pametno. Ćušnula je svoj češalj od slonovače i četku za kosu sa drškom od slonovače u kožnu vrećicu. Ma koliko bila hitna potreba da se imena sakupe, sumnjala je da će bilo koja Prihvaćena koja dopusti sebi da bude neuredna duže vreme izbeći u najboljem slučaju oštre reči. Njene dobre rukavice za jahanje, od tamnoplave kože sa samo mrvicom veza pozadi, takođe, i još mala oprema za šivenje u izrezbarenoj kutiji od crnodrveta, klupko jake vunice, dva para rezervnih čarapa u slučaju da se one koje je nosila pokvase, nekoliko maramica različitih veličina, i gomila drugih stvarčisa koje bi mogle biti korisne, uključujući mali nož koji se presavijao, za oštrenje pera za pisanje, u slučaju da im zatrebaju. Sestre nikada ne bi morale da trpe takve nepogodnosti, ali one nisu bile sestre.

31

Prebacivši torbu preko jednog ramena, uzela je svoj ogrtač, sa trakom na porubu i još jednom kojom je bila oivičena kapuljača, i izjurila baš na vreme da vidi Meidani i Brendas kako idu jureći kroz ulaz koji je vodio na galeriju, dok su se za njima viorili ogrtači. Sijuan je nestrpljivo čekala, takođe sa torbom na ramenu, ispod ogrtača, plavih očiju iskričavih od uzbuđenja. Ona nije bila jedina koja je bila uhvaćena u trenutku.

Na drugoj strani galerije, Katerina Alrudin iskočila je iz svoje sobe, iz sveg glasa zahtevajući da joj Karlinja vrati njen pribor za šivenje, onda otrčala nazad ne čekajući na odgovor.

“Alana, Pritala, može li jedna od vas da mi pozajmi par čistih čarapa?” uzviknuo je neko odozdo.

“Pozajmila sam ti par juče, Edesina”, čuo se odgovor odozgo. Vrata su lupala kroz hodnik dok su žene trčale napolje da viknu za Temailom ili

Desanrom, Koladarom ili Atuan ili tuce drugih da vrate ovu ili onu posuđenu stvar ili pozajme nešto. Da je sestra bila prisutna, kakofonija bi ih sve ubacila u kotliće sa supom do vrata, na vatri.

“Šta te je zadržalo, Moiraina?” rekla je Sijuan zadihano. “Hajde pre nego što nas ostave.” Nametnula je hitar korak, kao da je stvarno očekivala da Straža ode ako one ne požure.

To nije bilo moguće, naravno, ali Moiraina nije odugovlačila. Nije htela da se vuče kad ima priliku da napusti grad. Naročito ne kad ima ovakvu priliku.

Napolju, sunce je još uvek bilo dosta daleko od pola puta do podnevnog zenita. Sve deblji tamnosivi oblaci valjali su se preko neba. Možda će danas biti još snega. To neće nimalo olakšati zadatak. Hodanje je bilo lako, pošto je široka, pošljunčena staza kroz drveće koja je vodila do Zapadne štale, iza krila Kule u kojoj su bile odaje Prihvaćenih, bila očišćena. Ne da bi se olakšalo Prihvaćenima, naravno; većina sestara je držala konje u Zapadnoj štali, i radnici su lopatom čistili tu stazu dva ili tri puta dnevno ako je bilo potrebno.

Samu štalu činila su tri široka sprata od sivog kamena, veća od glavnih štala u Sunčevoj palati, široko, kamenjem popločano dvorište ispred staja bilo je skoro napunjeno gomilom konjušara i osedlanih konja i Stražara Kule sa šlemovima koji su nosili grudne oklope od sivog čelika preko skoro crnih kaputa i jednako tamne ogrtače sa belom suzom Plamena Tar Valona. Kratki kaputi sa sedam traka preko oklopa označavali su stegonoše i jednog oficira. Brendas i Meidani pele su se u svoja sedla, a pola tuceta drugih Prihvaćenih, u ogrtačima i sa kapuljačama, u dukačkom redu, već su jahale prema Kapiji Zalazećeg Sunca okružene svojim Stražarima. Na trenutak, Moiraina je osećala razdraženost zbog toga što je tako mnogo prestiglo nju i Sijuan do dole. Zar ništa nisu spakovale, da bi bile toliko brze? Ali one nisu znale šta su stvarno tražile. To joj je opet podiglo raspoloženje.

Gurajući se kroz gomilu, našla je svoju belu kobilu, čije je uzde držala žgoljava i visoka konjušarka, sa neodobravajućim izrazom na uskom licu. Verovatno se mrštila na Prihvaćenu koja ima sopstvenog konja. Malo ih je imalo - većina nije mogla da priušti držanje konja, a pored toga, prilike da se jaše bilo gde izvan Kule bile su retke - ali je Moiraina kupila Strelu da proslavi dobijanje prstena. Čin razmetanja za koji je sumnjala da joj je skoro zaradio odlazak u Mereaninu radnu sobu. Nije se kajala zbog kupovine, čak i tako. Kobila nije bila visoka, pošto je mrzela da izgleda kao dete, što jeste bio slučaj na visokim životinjama, ali je Strela mogla da nastavi da trči dugo pošto se veći konj izmori. Brz konj je bio dobar, ali izdržljivi konj bio je bolji. Strela je bila oba.

I mogla je da preskače ograde koje bi malo drugih konja makar i pokušalo. Saznavanje toga joj je obezbedilo posetu Nadzornice polaznica. Sestre su mračno gledale na Prihvaćene koje rizikuju da slome vrat. Veoma mračno.

Konjušarka je pokušala da joj doda uzde, ali je ona okačila torbu o visoku jabuku na sedlu za remen, a onda otkopčala poklopce bisaga. U jednoj je bio paket umotan u krpu koja

32

je pokazivala da sadrži pola vekne crnog hleba, suve kajsije u nauljenom papiru i veliki komad bledožutog sira. Više nego što je mogla ona sama da pojede, ali su neke od drugih imale veće apetite. Druga je bila izbočena zbog uglačanog drvenog stola za krilo, uz debeli snop dobrog papira i dva dobra pera sa čeličnim vrhom.

Nije bilo potrebe za nožem za pera, pomislila je žalosno, pažljivo držeći lice glatkim. Nije nameravala da dopusti da je konjušarka vidi zbunjenu. Bar je bila spremna.

Mali sto je takođe sadržao i čvrsto zapušenu bočicu mastila od teškog stakla. Na neskriveno zabavljanje konjušarke, proverila je da li je zaista čvrsto zapušena. Pa, žena je mogla da se kikoće koliko hoće, ne trudeći se da to sakrije iza ruke, ali ona neće morati da se bori sa neredom ako mastilo iscuri preko svega.

Ponekad je Moiraina mislila da je šteta što sluge nisu videle Prihvaćene kako su ih videle polaznice.

Konjušarka je napravila podrugljiv naklon kada je konačno uzela uzde, i savila se da ponudi lopovske za uzjahivanje, još jedan ismevajući pokret, ali je sa prezirom odbila pomoć. Stavljajući svoje uske rukavice za jahanje, lako se bacila u sedlo. Nek se žena kikoće tome. Stavili su je na njenog prvog ponija - na uzici, za svaki slučaj - čim je bila dovoljno stara da hoda a da je niko ne drži za ruku, a pravog konja su joj dali kada je imala deset godina. Nažalost, haljine Prihvaćenih nisu imale suknje podeljene za jahanje, i potreba guranja suknji dole, bezuspešno pokušavajući da prekrije noge, nešto je pokvarila dostojanstvo tog trenutka. Primetila je neke Stražare kako gledaju u njene noge u čarapama, gole skoro do kolena, i jako pocrvenela. Pokušavajući da ne obraća pažnju na muškarce, potražila je Sijuan.

Htela je da Sijuan kupi konja za proslavu, takođe, i sada je želela da nije dopustila Sijuan da je odgovori od toga. Sijuan je bila potrebna sva vežba koju je mogla da ima. Uspentrala se na svog konja, zdepastog sivog uškopljenika, tako nesigurno da je životinja mirnog izgleda okrenula glavu da bi je zaprepašćeno pogledala. Skoro je pala pokušavajući da stavi drugo stopalo u uzengiju. Učinivši to, zgrabila je uzde tako čvrsto da su joj se tamnosive rukavice zategle preko zglobova, dok joj je na licu bio mračan izraz, kao da je spremna na težak ispit na kom bi mogla da padne. Za nju, to je i bilo. Sijuan je mogla da jaše; samo je bila veoma loša u tome. Neki od muškaraca su buljili i u njene poluotkrivene noge, ali ona izgleda nije primećivala. Naravno, da jeste, to je nikada ne bi uznemirilo.

Prema onome što je govorila, rad na čamcu za ribarenje značilo je vezivanje suknji gore, i pokazivanje nogu dosta iznad kolena!

Čim su obe uzjahale, vitki mladi potporučnik, šlema označenog kratkim belim perom, odredio je osam Stražara za pratnju. Bio je dosta lep, u stvari, iza rešetki za lice na svom šlemu, ali je svaki Stražar Kule znao bolje nego da se smeši na Prihvaćenu, i jedva da je pogledao na nju i Sijuan pre nego što se okrenuo. Ne da je ona želela da se on osmehne, ili da uzvrati osmeh - nije bila polaznica bez mozga - ali bi uživala da ga još malo posmatra.

Vođa pratnje nije bio lep. Visoki, prosedi barjaktar stalno namršten koji se predstavio dubokim, grubim glasom kao Steler, postavio je svoje vojnike u labavi prsten oko njih dve i okrenuo svog riđastog uškopljenika dugih nogu prema Kapiji Zalazećeg Sunca ne progovorivši ni reč. Stražari su oboli svoje konje za njim, i Sijuan i ona su se našle kako ih teraju sa njima. Teraju! Sačuvala je mir uz napor. Bila je to dobra vežba. Sijuan izgleda nije mislila da joj je trebala ikakva vežba.

“Trebalo bi da idemo na zapadnu obalu”, rekla je, streljajući pogledom Stelerova leđa. Nije odgovorio. Udarajući petama po sivkovim debeljuškastim bokovima, progurala se pored čoveka, skoro skliznuvši iz sedla dok je to radila. “Jesli li me čuo? Treba da odemo na zapadnu obalu.”

Stegonoša je glasno uzdahnuo, i napokon okrenuo glavu da pogleda u Sijuan. “Rečeno mi je da vas odvedem do zapadne obale...” Zaustavio se kao da razmišlja koju titulu da koristi

33

dok joj se obraća. Stražari su retko imali razloga da pričaju sa Prihvaćenima. Ništa nije smislio, očigledno, pošto kada je nastavio, bilo je to bez počasti i ozbiljnijim glasom.

“Sad, ako jedna od vas dobije modrice, čuću za to, a ja neću da čujem za to, tako da ostajete unutar prstena, čuješ? Pa, nastavi sada. Ili ćemo stati ovde dok to ne uradiš.”

Stežući zube, Sijuan se vratila pored Moiraine. Uz hitar pogled da bude sigurna da nijedan od vojnika nije bio dovoljno blizu da čuje,

Moiraina je šapnula: “Ne misliš valjda da ćemo mi zaista biti te, Sijuan.” Nadala se tome, istina, ali ovo je bio stvaran život, ne zabavljačeva priča. “Možda čak još nije ni rođen.”

“Imamo prilike koliko i svi ostali.“ promrmljala je Sijuan. “Više, pošta znamo šta zaista tražimo.” Nije prestala da se mršti na stegonošu. “Kada vežem Zaštitnika, prvo za šta ću da se postaram je da radi ono što mu je rečeno.”

“Misliš da vežeš Stelera?” upitala je Moiraina nevinim glasom. Sijuanin pogled je bio takva mešavina zaprepašćenja i užasa, da se skoro nasmejala. Ali je Sijuan skoro pala sa konja ponovo, takođa, a tome nije mogla da se smeje.

Prošavši Kapiju Zalazećeg Sunca sa gvozdenim šipkama, sa pozlaćenim suncima na zalasku po kojima je dobila ime postavljenim visoko na debelim deblima, brzo je postalo očigledno da su zaokretalina jugozapad kroz ulice popločane kamenjem, ka Alinderskoj kapiji. Postojao je određeni broj vodenih kapija do grada, gde su mali brodovi mogli da uđu, i naravno Severna i Južna luka za rečne brodove, ali samo šest kapija mostova. Alinderska kapija bila je najjužnija od tri ka zapadu, i nije bila dobro predskazanje za dolazak blizu Zmajeve planine, ali Moiraina nije mislila da će Steler dozvoliti da bude okrenut. Živi sa onim što ne možeš da promeniš, rekla je sebi kiselo. Sijuan mora da je bila spremna da žvaće eksere.

Doduše, Sijuan je tiho proučavala Stelerova leđa. Više nije streljala pogledom, već proučavala, kao slagalice koje je toliko volela, one zamršene do ludila, sa delovima koji su bili spojeni tako da izgleda kao da se nikada neće razdvojiti. Samo, jednom bi se uvek razdvojili, za Sijuan. I slagalice reči, takođe, i mnogo slagalica. Sijuan je videla obrasce gde niko drugi nije mogao. Bila je tako zanesena stegonošom da je jahala ako ne sa veštinom, ono sa lakoćom. Bar nije izgledalo kao da će da se sruši na svakom drugom koraku.

Možda će smisliti način da ga okrene, ali se Moiraina prepustila užitku jahanja kroz grad. Čak ni Prihvaćene nisu puštane van područja Kule svakog dana, naposletku, a Tar Valon je bio najveći grad, najveličanstveniji grad, na poznatom svetu. Na celom svetu, sigurno. Ostrvo je bilo dugačko skoro deset milja, i osim javnih parkova i privatnih vrtova - i Ogijerskog gaja, naravno - grad je pokrivao svaku njegovu kvadratnu stopu.

Ulica kojima su jahali bile su široke i duge pošto su bile očišćene od snega, i sve je izgledalo puno do prelivanja ljudi, većinom pešaka, mada su se zatvorene nosiljke videle kroz gužvu. U takvom tiskanju, hodanje je bilo brže od jahanja, i samo najponosniji i najtvrdoglaviji - tirska plemkinja, krutog vrata u visokom čipkanom okovratniku, sa svojom pratnjom sluga i stražara, grupa kandorskih trgovaca trezvenih očiju sa srebrnim lancima preko grudi, nekoliko čvorova muranđanskih kicoša sa uvijenim brkovima koji bi trebalo da budu napolju u bici - bili su na konjima. Ili oni koji su imali dug put pred sobom, ispravila se, napravivši još jedan uzaludan pokušaj da pokrije noge i mršteći se na kosookog Saldejca, prodavca ili zanatliju sudeši po jednostavnom vunenom kaputu, koji ih je promatrao previše otvoreno. Svetlosti! Muškarci kao da nikada ne shtavaju, ili ne brinu, kada žena želi da bude gledana, a kada ne. U svakom slučaju, Steler i njegovi vojnici uspeli su da očiste stazu ispred njih samo svojim prisustvom. Niko nije hteo da ometa put osam naoružanih i oklopljenih Sražara Kule. Mora da je to bilo to što je otvorilo gomilu ljudi. Sumnjala je da bi iko u gomili znao da haljina sa trakama označava pripadnicu Bele kule. Ljudi koji su dolazili u Tar Valon držali su se podalje od Kule osim ako tamo nisu imali poslove.

34

Izgledalo je kao da se svaka zemlja predstavljena u toj gomili. Svet dolazi u Tar Valon, tako se govorilo. Tarabonci sa dalekog zapada, nosili su velove koji su im prekrivali lica do očiju, i bili dovoljno providni da jasno pokažu njihove bujne brkove, laktali su se sa mornarima, ogrubelih koža i bosonogim čak i na ovoj hladnoći, sa rečnih brodova koji su krstarili Erininom. Krajišnik u oklopu i verižnjači prošao je pored njih jašući u drugom smeru, Šijenarac kamenog lica sa šlemom o sedlu i glavom obrijanom osim perčina. Sigurno je bio glasnig na putu za Kulu, i Moiraina je na trenutak razmišljala o tome da ga zaustavi. Ali on ne bi otkrio svoju poruku njoj, i morala bi da na silu prođe kroz Stelerove Stražare.

Svetlosti, kako je mrzela neznanje! Bilo je i tamno odevenih Kairhijenjana, koje je bilo lako raspoznati jer su bili niži i bleđi

od skoro svih ostalih, Altaranaca u jako izvezenim kaputima, Altaranki koje su držale ogrtače, jarko crvene, zelene, ili žute, da zaštite ono što su njihove nisko sečene halljine otkrivale ledenom vazduhu, Tairenaca u kaputima na široke trake, ili haljinama ukrašenim čipkom, i jednostavno odeveni Andorci koji su koračali kao da ne znaju tačno gde idu ali su nameravali da tamo stignu što pre je moguće. Andorci su se uvek usredsređivali na jednu po jednu stvar; bili su tvrdoglavi, preponosni, i nedostajalo im je mašte.

Pola tuceta Domanki bakarne kože u kitnjastim ogrtačima - bez sumnje trgovci; većina Domanki viđenih u tuđini su bile - stajalo je kupujući pite od mesa od uličnog prodavca, a u blizini, Arafelanac koji je nosio kaput sa rukavima prošaranim crvenim, dok mu se crna kosa njihala niz leđa u dve pletenice ukrašene srebrnim zvoncima, mahao je rukama i svađao se sa ravnodušnim Ilijancem koji je izgledao zainteresovaniji za uvijanje svog kaputa sa živopisnim trakama oko svog stomaka. Čak je nazrela i čoveka kože boje uglja koji je mogao biti jedan od Morskog naroda, mada su neki Tairenci bili isto toliko tamni. Ruke su mu bile sakrivene u izlizanom ogrtaču dok je žurio kroz rulju, tako da nije mogla da vidi da li su bile tetovirane.

Toliko ljudi pravilo je buku samo uobičajnim razgovorom, ali su je kola i kočije pojačavali škripom loše podmazanih osovina, topotom potkovica i struganja točkova okovanim čelikom po kamenim pločama. Kočijaši i vozači kola vikali su na ljude da se sklone, što su ovi činili nerado, a tezgaroši su vikali nudeći trake ili igle ili pržene orahe ili još tuce stvari od buradi do poslužavnika. Uprkos hladnoći, žongleri i akrobate izvodili su na nekom uglu, muškarci i žene sa kapama položenim za skupljanje novca svirali su flautu, gajde ili harfu, a prodavci, stojeći ispred svojih radnji, na sav glas su hvalili valjanost svoje robe u odnosu na svu ostalu. Čistači ulica sa svojim metlama, lopatama i buradima čistili su ono što su konji ostavljali, i sve ostalo takođe, vičući: “Mesta za čiste cipele! Napravite mesta ako hoćete čiste cipele!” Bilo je tako ... uobičajno. Niko kao da nije primećivao težak miris kiselog dima koji je visio u vazduhu. Bitka van Tar Valona nije mogla da promeni ono što se odvijalo unutar njegovih zidina. Možda čak ni rat nije mogao. Ali si toliko mogao da vidiš i u Kairhijenu, mada možda ne baš u istom broju ili istoj raznolikosti. Sam Tar Valon je činio da grad ne bude nalik ni jednom drugom.

Bela kula uzdizala se iz središta grada, debeli koštano - beli stub koji se penjao skoro sto koraka u nebo i bio vidljiv miljama. To je bila prva stvar koju je neko ko se približavao gradu video, dugo pre nego što su mogli da razaznaju sam grad. Srce moći Aes Sedai, to samo je bilo dovoljno da označi Tar Valon kao različit, ali su se i druge, manje kule uzdizale kroz grad. Ne proste zavojnice, već spirale i valjkaste kule, neke dovoljno blizu da ih povezuju mostovi stotinu stopa u vazduhu, ili dve stotine, ili više. Čak ni bezvrhe kule Kairhijena nisu bile blizu da ih stignu. Svaki trg je imao sopstvenu fontanu ili spomenik u sredini, ili ogromnu statuu, neki visoki čak i pedeset koraka iznad postolja, ali su same zgrade bile veličanstvenije od većine spomenika u drugim gradovima. Oko domova nalik palatama bogatih trgovaca i bankara, sa kupolama i zavojnicama i stazama oivičenim stubovima, pretrpane radnje i gostionice, krčme i staje, zgrade sa stanovima i domovi običnog sveta, ali su čak i oni bili ukrašeni rezbarijama i ukrasnim ivicama prikladnim za palate. Priličan broj je mogao da

35

prođe kao palata. Skoro sve su sagradili Ogijeri, a Ogijeri grade zbog lepote. Još čudesnije su bile građevine razbacane po gradu, pola tuceta na vidiku u svakoj ulici, gde su ogijerskim zidarima date odrešene ruke. Trospratna bankarska kuća nagoveštavala je let zlatnih mermernih ptica koje su širile krila, dok dvorana esnafa kandorskih trgovaca kao da je predstavljala konje kako trče u talasu, ili možda talas koji se pretvara u konje, a veoma velika gostionica zvana Plava mačka jako je podsećala baš na to, plavu mačku sklupčanu za spavanje. Velika riblja pijaca, najveća u gradu, ličila je na jato ogromnih riba, zelenih i crvanih i plavih i šarenih. Drugi gradovi su se razmetali zgradama koje su napravili Ogijeri, ali ništa nalik onome što je posedovao Tar Valon.

Skele su okruživale jednu od građavina napravljenih od strane Ogijera, sakrivajući njen oblik tako da je mogla da razazna samo zeleni i beli kamen i činjenicu da je izgledala sva u oblinama, a ogijerski zidari su se kretali po drvenim platformama, neki podižući velike komade belog kamena na dugoj drvenoj dizalici koja je štrčala preko ulice. Čak je i ogijerskom delu povremeno trebalo popravljanje, a nijedan ljudski graditelj nije mogao da ponovi njihovu veštinu. Doduše, nisu često bili viđeni. Jedan od nih je stajao na ulici, u podnožju širokih lestvi koje su vodile na prvu platformu, u dugom tamnom kaputu koji se širio iznad vrhova njegovih čizama, sa debelim svitkom papira pod jednom rukom. Nacrti, bez sumnje. Mogao bi da bude uzet za čoveka, ako bi ste zažmirili. I ignorisali činjenicu da su njegove ogromne oči bile u ravni sa Moiraininim dok je prolazila pored njega. To, i dugačke, ćubaste uši koje su mu izbijale iz kose, nos širok skoro koliko i samo lice, i usta koja su maltene delila lice na pola.

Obrve su mu visile na obrazima kao brkovi. Ponudila mu je zvaničan naklon iz sedla, i on je uzvratio istom ozbiljnošću, milujući usku bradu koja mu je padala niz grudi. Ali su mu se uši trznule, i mislila je da je videla smešak dok se okretao da počne da se penje uz lestve. Svaki Ogijer koji je došao u Tar Valon zna kako izgleda haljina Prihvaćene.

Pocrvenevši, bacila je pogled uglom oka da vidi da li je Sijuan videla, ali je druga žena i dalje proučavala Stelera. Kao da uopšte nije ni primetila Ogijera.

Sijuan je mogla da bude udubljena u svoje slagalice, ali da ne vidi Ogijera? Skoro sat vremena pošto su napustile Kulu, stigle su do Alinderske kapije, dovoljno

široke da pet ili šest kola jedna pored drugih prođu bez gužve dok su im sa strane bile visoke kule sa grudobranima na vrhu. Bilo je kula celom dužinom visokih belih gradskih zidina, koji su izbijali iz reke, ali su tako visoke i jake bile samo kule na mostovima. Ogromna, bronzom išarana kapija stajala je širom otvorena, ali su Stražari na kulama kapije držali stražu, spremni da narede da se zatvore čekrcima, i još dva tuceta na svakoj strani puta, noseći helebarde, promatrali su nekolicinu koja je prolazila. Ona i Sijuan i njihova pratnja privukli su poglede kao magnet gvozdene opiljke. Ili pre, to su uradile haljine s trakama. Niko nije rekao ništa o tome što Prihvaćene napuštaju grad, doduše, što je nagoveštavalo da je neka grupa već prošla kroz ovu kapiju. Za razliku od užurbanih ulica, na kapiji nije bilo prometa. Svi koji su hteli da potraže sigurnost zidina Tar Valona odavno su bili unutra, i uprkos prividnoj uobičajnosti unutar zidina, kao da niko nije mislio da je bilo bezbedno da se ode baš sad. Jedan od stražara na ivičnjaku, stegonoša širokih ramena, klimnuo je Steleru, koji mu je klimnuo nazad bez zaustavljanja.

Dok su potkovice njihovih konja odzvanjale na mostu, osetila je kako joj zastaje dah. Ti mostovi su sami po sebi bili čuda, sagrađeni pomoću Moći, kamena čipka koja je izvijala skoro milju do čvrstog tla iza močvarne obale, bez potpore čitavom dužinom i dovoljno visok na sredini da i najveći rečni brod prođe ispod. Ali, to nije bilo ono što ju je zapanjilo. Bila je van grada. Sestre su svakoj početnici dobro utuvile da ako makar kroči na most, biće shvaćeno kao da je htela da pobegne, što je najgori zločin koji početnica može da počini osim ubistva. Isto je važilo i za Prihvaćene; njih samo nije trebalo podsećati. A ona je bila van

36

grada, slobodna kao da je već nosila šal. Bacila je pogled na vojnike oko nje. Pa, skoro toliko slobodna.

Na najvišoj tački mosta, više od pedeset koraka iznad reke, Steler je iznenada povukao uzde. Da li je bio toliko lud da se zaustavi i pogleda na Zmajevu planinu kako se uzdiže u daljini, dok joj iz slomljnenog vrha izlazi traka dima? U svom zanosu, zaboravila je hladnoću, ali ju je jak lahor koji je sekao niz Alindrelski Erinin, sekao baš kroz njen ogrtač, podsetio dovoljno brzo. Smrad izgorelih drva osećao se posebno jako u tom vetru. Trube su stale, shvatila je. Nekako, tišina je izgledala zloslutna koliko je bio i njihov pev.

Onda je videla skupinu konjanika u dnu mosta, devet ili deset njih, kako pilje u gradske zidine. Zašto su trube utihnule više nije izgledalo tako zabrinjavajuće. Sjajni oklopi i šlemovi jahača sijali su kao srebro, i svi su nosili duge bele plaštove, raširene preko sapi njihovih konja. To što je zagrlila Izvor ispunilo ju je životom i radošću, ali ono što je bilo važnije ovog časa, pooštrilo joj je vid. Kao što je sumnjala, blešteće zlatno sunce bilo je izvezeno na levoj strani grudi na svakom od tih plaštova. Deca Svetla. I usuđivali su se da prepreče put na jednom od mostova Tar Valona? Pa, tu su bili samo ona i Sijuan i Stražari, ali je u načelu bilo isto. Činjenica da su to bili Sijuan i ona i Straža Kule činilo je to još gorim, zaista. To je postalo nepodnošljivo.

“Stegonošu Steler”, rekla je glasno, “Belim plaštovima ne sme da se dozvoli da misle da mogu da zastraše štićenice Kule. Niti Stražu Kule. Jašemo napred.” Glupi muškarac nije čak ni bacio pogled ka njoj dok je posmatrao Bele plaštove. Možda ako ga malo kucne po glavi malim tokom Vazduha...

“Moiraina!” Sijuanin šapat je bio tih, ali je uspela da zazvuči oštro. Pogledala je u svoju prijateljicu iznenađeno. Sijuan se mrštila. Kako je druga žena znala? Nije počela sa tkanjem! Ipak, Sijuan je bila u pravu. Neke stvari prosto nisu bile dozvoljene. Osećajući se krivom, pustila je saidar, i uzdahnula dok je sav taj osećaj radosti i naslade nestajao. Zadrhtavši, privukla je jače ogrtač. Kao da će to pomoći.

Najzad su se Beli plaštovi okrenuli i odjahali nazad u selo. Alinder je bio veoma veliko selo, skoro varošica, sa kućama od cigli na dva ili čak tri sprata pokrivenim plavim crepovima, koji su se pomaljali kroz sneg, i sopstvenim gostionicama, radnjama i pijacama.

Zbog prekrivača beline izgledao je čisto i mirno. Na nekoliko dugih trenutaka, Beli plaštovi su nestali. Samo kada bi se pojavili u procepu između dve zgrade, Steler je terao konja napred. Ruka u oklopnoj rukavici počivala je na balčaku mača, a glava mu se stalno njihala, pretražujući ulice ispred, dok su jahali niz poslednji deo mosta. Gde je bila jedna grupa Belih plaštova, može da bude i druga. Moiraina se iznenada osetila veoma zahvalnom zbog prisustva Stelera i njegovih ljudi. Bodež ne bi bio od velike koristi protiv strele Belog plašta. Ništa od njenih priprema se nije pokazalo kao korisno.

Kada su stigli do ivice varoši, Sijuan je ponovo poterala konja do stegonoše, još uvek tako umotana u sopstvene misli da je jahala sa nečim bliskom... ne gracioznosti, sigurno, ali makar postojanosti. “Stegonošu Stelere.” Glas joj je bio mešavina čvrstine i uljudnosti, sa jakim osećanjem izvesnosti. Bio je to glas zapovesti. Steler je okrenuo glavu ka njoj, trepćući u iznenađenju. “Znaš zašto smo ovde, naravno”, nastavila je, jedva čekajući da on klimne. “Žene koje će najverovatije otići pre nego što čuju za nagradu su one u logorima najudaljenijim od grada. Da smo ih posetili juče, bili bi možda u opasnosti, ali Amirlin ima izveštaje da se Aijeli povlače.” Svetlosti, zvučala je kao da je Amirlin redovno delila izveštaje sa njom! “Amirlin je izrazila svoju nevoljnost da pusti i jednu od ovih žena da isklizne bez primanja nagrade, stegonošu, tako da ti od srca savetujem da pratimo Amirlinino požurivanje i počnemo sa udaljenijim logorima.” Njeno pokazivanje je moglo da izgleda maglovito svima osim Moiraini, ali je prosto slučajno ukazivalo pravo na Zmajevu planinu. “Amirlin Tron bi to želela.”

Moiraina je zadržala dah. Je li Sijuan uspela da nađe ključ?

37

“Nema ni jednog jedinog Aijela na ovoj strani Erinina, kako čujem.“ odgovorio je Steler saglasno. Sledećeg trena, srušio joj je nade. “Ali mi je rečeeno logori najbliži reci, tako da ćemo tamo ići. I rečeno mi je da, ako neko pravi gužvu, treba da je odmah odvedem natrag u Kulu. Vi ne pravite gužvu, zar ne? Nisam ni mislio.”

Zauzdavši svog konja da bi je Moiraina sustigla, Sijuan je krenula pored Strele. Nije se mrštila, ali je njeno piljenje u stegonoševa leđa bilo plavi led. Sjaj saidara ju je iznenada okružio.

“Ne, Sijuan,“ rekla je tiho Moiraina. Sijuan se namrštila na nju. “Otkud znaš, možda sam samo pokušavala da vidim malo dalje. Za slučaj da ima još Belih plaštova.”

Moiraina je izvila obrvu, i Sijuan je pocrvenela, svetlo oko nje je nestalo. Nije imala pravo da izgleda tako iznenađeno. Posle šest godina koje su provele maltene jedna drugoj za pojasom, Moiraina je znala žmureći kada joj je prijateljica mislila na nestašluk. Za nekog pametnog kao ona, Sijuan je nekada bila slepa.

“Ne vidim kako možeš da podneseš ovo,“ promrmljala je viša žena, napola ustajući u uzengijama. Moiraina je morala da joj da ruku da se ne bi sručila na zemlju. “Ako je logor još malo dalje, trebaće mi sestra za Lečenje.”

“Imam ja mast”, rekla je Moiraina, tapšući torbu koja joj je visila sa sedla sa tragom zadovoljstva. Nož sa pera i bodež su možda bili beskorisni, ali se bar setila masti.

“Još samo kada bi tu imala i kočiju”, progunđala je Sijuan, ali se Moiraina samo nasmešila.

Alinder je i dalje ležao prazan i miran. Selo je bilo spaljeno bar tri puta u Troločkim ratovima, još jednom pri kraju Rata Drugog Zmaja, i dvaput tokom dvadesetogodišnje opsade Tar Valona od strane vojski Artura Hokvinga, i izgledalo je kao da su stanovnici ponovo očekivali isto. Ovde je stolica ležala na snegom pokrivenoj ulici, onde sto, dečja lutka, kotlić, sve su ispustili ludi žureći da uđu u grad sa bilo čime što su mogli da ponesu sa sobom. A opet, svaki prozor izgledao je kao da je čvrsto zabravljen, svaka vrata zatvorena i bez sumnje zaključana, sve što je ostavljeno bilo je bezbedno do povratka ljudi. Ali je smrad paljevine bio jači ovde nego na mostu, i jedini zvuci bili su škripa od ljuljanja znakova gostionica i prigušen topot konjskih potkovica po kamenim pločama pod snegom. Mesto više nije izgledalo tako drevno; izgledalo je... mrtvo.

Moiraina je osetila veliko olakšanje kada su ostavili selo za sobom, čak i dok su jahali na jug i udaljavali se od Zmajeve planine. Selo je trebalo da bude tiho, i miris paljevine izbledelo je što su dalje išli. Sijuan očigledno nije laknulo. S vremena na vreme pogledala bi preko ramena ka velikom crnom vrhu Zmajeve planine - skoro stalno joj je bio potrebno da je Moiraina pridržava u sedlu - i više nego jednom je glasno škrgutala zubima. Često su razmišljale kom Ađahu treba da se priključe, i Moiraina se odavno odlučila za Plavi, ali je razmišljala da je Sijuan mogla da izabere i Zeleni.

Prvi logor u koji su došli, dve milje ispod Alidera, bio je niz kola, kočija i šatora svih veličina i stanja ispravnosti prošaran logorskim vatrama i pomešan sa grubim zaklonima napravljenim od grmlja. Čekići su zvonili po nakovnjima u tri različite kovačnice, i deca su trčala vičući i igrajući se u izgaženom, prljavom snegu kao da su nesvesna da je bilo bitke ili da su im očevi možda mrtvi. Možda su i bili. To bi bilo mislostivlo. Plot za vezivanje konja bio je skoro prazan, i osim kovača, malo muškaraca je bilo vidljivo, ali dugačak red žena - mnogo više od pedeset! - stajao je ispred platnenog paviljona gde je Prihvaćena sedela za stolom sa četiri Stražara Kule postavljenim iza nje, tako da Steler nije čak ni usporio. Moiraina je zagrlila Izvor na kratko i osetila kako Sijuan radi isto. Samo da bolje vidi ko je to bio, naravno. Mnoštvo tankih tarabonskih pletenica okruživalo je lice udaljene Prihvaćene. Sarena je bila najlepša žena u odajama Prihvaćenih, osim možda Elid, mada je izgledala potpuno nesvesna toga, što Elid sigurno nije bila, ali je imala neverovatno malo osećaja mere

38

za ćerku dućandžije. Njenoj majki mora da je bilo drago da vidi kako Sarenin oštar jezik odlazi u Tar Valon.

“Nadam se da je ovog puta neće odvući u vrelu vodu.“ reče Sijuan meko, kao da je mogla da pročita Moirainine misli. Ali onda, obe su i predobro znale Sarenu. Prijateljica, ali ponekad vrlo razdražljiva. Ono zbog čega je bila drage je to što je izgledalo da nije svesna šta je pogrešno rekla kao što je bila nesvesna svog lica.

Sto koraka kasnije, svetlost oko Sijuan je nestala, i Moiraina je oslobodila Moć, takođe. Neka sestra bi mogla da ih vidi, naposletku.

Sledeći logor, manje od pola milje na jug, bio je čak i veći i još manje uređen, i bez ikog ko je zapisivao imena. Bio je i bučniji, sa šest kovačnica koje su radile, i duplo više dece koja su jurcala vičući. Delimično odsustvo muškaraca bilo je isto, i skoro gola ograda za konje, ali iznenađujuće, priličan broj zatvorenih kočija šarao je logor. Moiraina se žacnula kada je čula muranđanske naglaske dok su ujahivali. Muranđani su bili svadljivi, prgavi oko pitanja časti koju niko drugi nije mogao da vidi, uvek su se borili u dvobojima. Ali kada je Steler objavio svrhu njihove posete vikom koja bi uplašila bika, niko ni najmanje nije hteo da se svađa. Ubrzo su dvojica izdžikljalih mladića u iznošenim plaštovima izneli sto i par stolica za Moirainu i Sijuan. Postavili su sto na otvorenom, ali su druga dvojica momaka donela tronoge mangale, koje su posadili na oba kraja stola. Ovo, konačno, možda i neće biti previše neprijatno.

39

Poglavlje 5

Ljudsko srce

________________________________________

Jednom kada se Moiraina namestila na jednoj od stolica sa svojom knjižicom otvorenom na stolu ispred nje, izmenila je svoje mišljenje o neprijatnosti. Toplota žeravice se brzo rasturala na otvorenom vazduhu, jedva slabeći hladnoću, I vrtlozi tankog smeđeg dima su skretali u njeno lice, ujedajući joj oči i ponekad je terajući da kašlje. Debele cipele i jedne više čarape ili ne, njena stopala su dosta zahladnila tokom jahanja; odmarajući se u ugaženom snegu, brzo su postala ledena. I ono što je izgledalo kao blizu stotinu žena, I još veći broj dece koja su se ih grabila, činilo je gomilu oko stola, svi odjednom vičući da se njihova imena prvo zavedu. Većina je nosila običnu, debelu vunu, ali pola desetine ili više je bilo u svili ili bar ukrašenim vezenim haljinama lepog reza koje je označavalo bogatstvo ili plemstvo ili oboje. Međutim, vikali su glasno koliko I bilo ko.

Plemkinje, viču zajedno sa prostim ljudima! Muranđani su imali malo smisla za pristojno ponašanje.

Držeći kacigu na svom bedru, Steler je riknuo, dok njegovo lice nije potamnelo, svima da budu tihi i formiraju red, i niko nije obraćao nimalo pažnje uopšte. Dvojica Stražara su se pokrenuli kao da će početi da guraju žene natrag, dok ih nije oštar pokret stegonoše nije zaustavio, I dobro je što jeste. Takva vrsta stvari bi mogla izazvati nerede. Moiraina je ustala da pokuša da ispravi stvari, iako je bila nesigurna kako. Nikada nije morala da se suoči sa takvim nečim na bilo kojem od njenih poseda; sumnjala je da se bilo ko od njenih nadzornika suočio, što se tiče toga, I ljudi su bili više otvoreni sa nadzornikom nego sa gospom imanja. Ali Sijuan je bila ispred nje, penjući se na svoju stolicu uz preteći pogled. Ščepala je krajeve svog ogrtača kao da je htela da se uzdrži od trešenja njenih pesnica.

Svetlost saidara ju je omotao, i ona izatka Vazduh i Vatru. Bilo je to jednostavno tkanje koje je koristilo malu količinu Moći, ali kada je progovorila, njen glas je tutnjao kao grmljavina.

“Tišina”! To je jednostavno bila zapoved, iako izrazito upućena, bez besa, ali opet preplašene žene se povukoše nazad, odjednom mirni kao kamenje. Čak je i prsten čekića i nakovnja prestao. Čitav logor se utišao, tako da je Moiraina mogla da čuje udarajuća kopita privezanih konja. Steler je udelio Sijuan pogled odobrenja - stegonoše su odobravali kožna pluća, po Moiraininom iskustvu - a žene oko stola blesak. Brojevi beba su počeli očajnički da plaču, ipak, i kada je Sijuan nastavila, bilo je bez toka. Još uvek glasnog, čvrstog glasa koji se prenosio, međutim. “Ako želite da vidite i peni, postrojićete se i održavati se u redu. Bela kula se ne bakće sa ruljom jogunaste dece.

40

Ponašajte se kao odrasle žene, ili bi poželele da jeste.“ Klimnula je jednom, radi naglašavanja, a onda se namrštila na masu žena da vidi da li su se njene reči primile. Jesu.

Dok je silazila sa stola, žene su požurile da formiraju dva reda ispred stola, uz samo malo laktanja i gurkanja, koliko je Moiraina mogla da vidi. Žene koje su bile lepše obučene bile su napred, naravno, sa sluškinjama koje su nosile njihove bebe, ali opet nisu bile daleko od pokušavanja da se uguraju jedna ispred druge i razmenjivanja pretećih pogleda. Možda su bile trgovkinje, ali opet koju vrstu razmene su mogle ovde pronaći nije znala. Jednom, videla je dve dobro odevene, naizgled ugledne muranšanske trgovkinje kako se pesniče na ulici, krvavih noseva i kotrljajući se u slivniku. Uprkos beznačajne tučnjave, niko nije prozborio ni reč, i oni sa uplakanom decom su izgledali kao da čine svaki pokušaj da ih umire.

Grozd devojaka, možda deset ili dvanaest godina starih, okupio se na jednu stranu, zbijajući se u svoje kapute, pokazujući na nju i Sijuan i uzbuđeno šaptajući. Učinilo joj se da je čula kako se Aes Sedai pominju. Još jedna mlada žena, tri ili četiri godine starija, negde godina kakvih je ona bila kada je stigla u Tar Valon, stajala je u blizini praveći se da ne gleda pohlepno. Mnoge devojke su sanjala da postanu Aes Sedai; malo ih je imalo hrabrosti da naprave prvi korak van sanjanja. Prebacujući nazad svoj ogrtač na desnu stranu, Moiraina otvori kutijicu sa mastilom i uze pero. Zadržala je svoje rukavice; tanka koža nije pružala velik deo zaštite protiv hladnoće, ali bilo je bolje nego ništa.

“Vaše ime, moja gospo?” rekla je. Punačka, žena koja se smešila nosila je zelenu jahaću haljinu visokog okovratnika koja nije bila od najbolje svile, ali bila je svila, kao što je bio i njen krnom išpartan plavi ogrtač, izvezen u crveno i zlatno. I nosila je prsten od dragog kamena na svakom prstu. Možda nije bila plemkinja, ali opet, laskanje nije koštlao ništa. “I vaše dece?”

“Ja sam gospa Meri do Alan a'Kolin, direktni potomak Katrin do Katalan a'Koral, prve kraljice Murandije”. Osmeh punačke žene je ostao, ali njen glas je bio leden od ponosa. Nosio je onu podantnost muranđanskog akcenta koji vas je terao da mislite da mora da su miroljubivi ljudi dok ne naučite bolje. Jednom rukom, povukla je napred debelu ženu u tamnoj vuni koja je imala teški šal zamotan oko njene glave i grgotajuće nahoče u njenim rukama, povijeno tako da se samo njeno lice videlo. “Ovo je moj sin, Sedrin. Rođen je pre samo nedelju dana. Odbila sam da ostanem iza kada je moj muž odjahao u rat, naravno. Ostaviću novac na postolju u ramu, tako da će Sedrin uvek znati da je bio počašćen od strane Bele Kule.”

Moiraina se uzdržala da ne kaže da će Sedrin podeliti tu čast sa stotinama drugih, možda hiljadama, ako su drugi logori bili imalo slični ovima. Svetlosti, nikad nije očekivala da se toliko žena porodilo! Održavajući svoje lice uglađenim, proučavala je nahoče na trenutak. Nije bila početnik - osmatrala je uzgoj konja i pomagala kod ždrebljenja; ako niste znali kako se to radi, kako će te znati da li će to vaše sluge pravilno učiniti? - ali nije imala nikakvog iskustva sa bebama. Dete bi moglo da bude deset dan staro, ili mesec - dva što se tiče nje. Steler i njegovi vojnici su držali stražu na kratkoj udaljenosti od stola protiv bilo kakvih drugih nereda, ali oni ovde nisu bili od pomoći. Na kraju, nije mogla da se natera da ih pita. Ako je gospa a'Konlin lagala, puna sestra će to morati da razvrsta. Moiraina pogleda sa strane. Žena ispred Sijuan je držala veće dete, ali Sijuan je zapisivala.

Umakajući svoje pero, videla je ženu kako prolazi pored sa detetom koje se hranilo sa njenih grudi. Polusakriveno u ženinom ogrtaču, dete nije izgledalo veće od Sedrina, ali opet je ignorisala red veom svrsishovito. “Zašto ta žena nije u redu? Da li je njeno dete previše staro?” Osmeh gospe Konlin je izbledio, i njene obrve se dignuše. Temperatura njenog glasa je opala.

“Nisam naviknuta da pratim tragove svakog derišta u kampu.” Zapovednički je pokazala na papir na stolu. Prsten na tom prstu je nosio veliku, ali vidljivu pukotinu vatrene kapi. “Upišite moje ime. Želim da se vratim u toplinu moga šatora.”

41

“Upisaću vaše ime i druge informacije koje su potrebne, čim mi kažete o toj ženi.“ reče Moiraina, iskušavajući taj zapovednički glas koji je Sijuan koristila.

Pokušaj nije dobro prošao. Meri a'Konlinine obrve se spletoše u mrštenje, zaraćeno skupiše. Izgledala je na tački rasprsnuća. Pre nego što će učiniti bilo šta od toga, služavka okruglog lica brzo je progovorila, savijajući se u prividnom naklonu svakih par reči.

“Karemina devojčica je istog godišta kao i lord Sedrin i istog dana, izvinite molim vas što govorim, moja gospo, izvinite molim vas, Aes Sedai. Ali tip za kojeg se Karema htela udati, on je pobegao da postane Zaštitnik, i ne voli onog sa kojim se venčala upola toliko dobro”. Značajno je zavrtela glavom. “Oh, ona neće ništa od Bele kule, Karema uopšte neće.”

“Čak i da je tako, ona će da primi novac.” čvrsto je rekla Moiraina. Tamra je nakon svega, rekla da uzmu sva imena. Pitala se da li je Karemina ljubav dostigao svoj cilj. Malo je ljudi posedovalo potrebne veštine. Zaštitnik nije jednostavno koristio oružje, on je bio oružje, a to je bilo samo ono što je prvo bilo potrebno. “Koje je njeno puno ime? I detetovo.”

“Ona je Karema Movli, Aes Sedai, a njena ćerka je Elija”. Čudo nad čudima, gospa a'Kolin se činila zadovoljnom da pusti da služavka odgovori. Ne samo to, njeno mrgođenje je nestalo, i proučavala je Moirainu oprezno. Možda je čvrst ton blio sve što je potrebno. To i mišljenje da je Aes Sedai.

“Iz kojeg grada ili sela?” upitala je Moiraina zapisujući. “I gde je tačno vaša ćerka rođena?” čula je kako Sijuan zapitkuje. Sijuan je skinula svoje rukavice, rođendanski dar od Moiraine, da ih zaštiti od mrlja mastila. Nestrpljiva u svilu obučena žena ispred nje bi mogla biti lepotica da nije bilo nesretnog nosa. Bila je takođe dosta visoka, skoro za ruku viša od Sijuan. “U senjaku milju zapadno odavde? Ne, ne baš mesto koje bi očekivali da rodite naslednika. Možda niste trebali jahati tako blizu svom porođaju, da ne pominjem borbe koje se odigravaju. Sada, da li znate bilo koju ženu koja je rodila dete u zadnjih šesnaest dana, a da nije ovde? Koje je njeno ime? Ne govorite iza leđa, moja gospo. Samo odgovorite na pitanje.“ Gospa je odgovorila, bez dalje žalbe. Ali opet, Sijuanino ponašanje nije dopuštalo nikakve žalbe ili teškoće. Nije podigla svoj glas ili govorila oštro, jednostavno je bila glavna. Kako je to radila?

Kakve god misli da je Moiraina imala o avanturi kod lova na Ponovorođenog Zmaja je isčezlo u brzom redu, zajedno sa uzbuđenjem toga što je van gradskih zidina. Zapitkivanje isti pitanja ponovo i ponovo i upisivanje odgovora, pažljivo sklanjanje popunjenih stranica na stranu da se osuše i započinjanje nanovo na svežoj stranici, uskoro je postalo ropski dosadno. Jedini prelomi u ustaljenom radu su bile pauze da utopli svoje ruke preko žeravice na krajnjem delu stola. Neopisivo zadovoljstvo pod ovim okolnostima, sa njenim prstima koje su bolele od hladnoće, ali jedva nešto oko čega bi se uzbudila. Jedino iznenađenje je bio broj žena koje nisu bile Muranđanke.

Vojnici koji su otišli u rat, činilo se, učestalo su uzimali strankinje za žene. Nakovnji su počeli ponovo nakon nekog vremena, i neki ljudi koji su radili na kolima počeli su da čekićaju takođe, pokušavajući da nameste novi točak na mesto. Zveket je pretio da joj pruži glavobolju. Sve je to bilo veoma bedno.

Načinila je poseban napor da ne istrese svoje nezadovoljstvo na ženi sa kojom je pričala; iako joj je pregršt njih dalo povoda. Neke od plemkinja su morale da budu odvraćene od recitovanja njihovog kompletnog porekla nazad od dana Artura Hokvinga i još dalje, i nekoliko od otvoreno obučenih žena je želelo da se prepire protiv davanja imena oca ili da kažu odakle su došli, sumnjivo gledajući kao da je ovo mogao da bude neki trik da ih nasamare za novac, ali to nije iziskivalo više od ravnog pogleda da priguši većinu. Čak ni Muranđanke nisu htele da idu predaleko sa ženama za koje su mislile da su Aes Sedai, stanovište koje se brzo širilo. Učinilo je da se redovi kreću malo više uglađeno, ako ne na bilo koji način koji bi se zvao brzim.

42

Njene oči su nastavile da skreću ka ženi koju je videla kako prolazi, a koja je bila trudna sa detetom. Neki su se zaustavljali da pogledaju ka stolu kao da su mislili o njihovoj prilici da se stane u red. Jedna od njih bi mogla da bude majka Ponovorođenog Zmaja, barem ako izabere da putuje na Zmajevu planinu da se porodi iz nekog razloga. Jedina dva deteta koja su rođena na taj dan, posle Gitarininog Proricanja, su bile devojčice, kao i bilo koja druga novorođenčad, rođene unutar milje od logora. Neke druge Prihvaćene će da pronađu muško dete, a da ne znaju šta su pronašle. Sama ona verovatno neće čuti za to godinama. Svetlosti, ali to se jedva činilo fer. Znala je, a to nije značilo ništa.

Negde oko podneva, Moiraina je pogledala gore da bi pronašla vitku mladu ženu u tamnoj vuni kako stoji ispred nje sa detetom omotanim u ćebe u prevoju njene ruke.

“Susa Vin, Aes Sedai”, reče žena meko. “To sam ja. Ovo je moj sin Siril.“ dodala je, milujući dečakovu glavu.

Moiraina možda nije imala iskustva sa bebama, ali mogla je da razlikuje dete od šest do sedam meseci od novorođenčeta. Dok je otvarala usta da kaže ženi da je ne smatra budalom, Sijuan kratko položi ruku na njeno rame. To je bilo sve - Sijuan nikad nije prestala da zapitkuje žene čije je ime zapisivala - ali to je nateralo Moirainu da ponovo pogleda. Susa Vin nije bila vitka, bila je blizu mršavosti, sa dubokim senkama ispod njenih očiju i izgubljenim, očajnim izrazom oko sebe. Njena haljina i ogrtač su bili iznošeni i mnogo krpljeni. Vešto krpljeni, ali na mestima je izlgedalo kao da ima više zakrpa nego originalne haljine.

“Ime oca?” upita Moiraina, kupujući vreme da odluči. Ovo dete je bilo daleko prestaro, i to je bilo to. Osim...

“Jak, Aes Sedai. Jak Vin. On... ” Suze su izvirale u ženinim potopljenim očima. “Jak je umro pre nego što su borbe čak počele. Okliznuo se na snegu i razbio glavu o kamen. Teško da se čini poštenim, da se pređe čitav ovaj put i umre zbog klizanja o sneg”. Beba je počela da kašlje, plućnim zvukom, i Susa se zabrinuto savi preko njega.

Moiraina nije bila sigurna da li je to bilo zbog dečjeg kašlja, ili suza, ili mrtvog muža, ali ona je pažljivo ušla u ženine detalje. Kula može sebi priuštiti stotinu zlatnih kruna za ženu i dete koje mogu umreti bez neke vrste pomoći.

Istina, dete je izgledalo dovoljno punačko, ali je Susa očigledno gladovala. A Meri a'Konlin je nameravala da urami svoj novac. To je bilo sve što je mogla da uradi, a da ne zahteva da zna koga je Jak Vin služio. Ko god da je to bio nije smio dopustiti da stvari dođu u ovo stanje! Plemićka krv je nosila isto toliko odgovornosti kao i prava! Više, kako je ona bila učena. Na svemu tome, gde su bili ženini prijatelji? Muranđani!

“Svetlost vas blagoslovila, Aes Sedai”. Susa je pokušala da proguta više suza ali nije uspela. Nije jecala; suze su se jednostavno rasipale niz njene obraze. “Svetlost vas obasjala zauvek.”

“Da, da,“ reče nežno Moiraina. “Da li imate Čitača u ovom logoru?” Ne, Muranđani su imali drugo ime za žene koje se razumeju u biljke i lekove. Koje je ono bilo? Verin Sedai je držala čas na tu temu prve godine kada su ona i Sijuan postale Prihvaćene. “Mudrost? Mudru ženu?” Na Susino klimanje glavom, izvadila je svoj novčanik iz torbice za pojasom i pritisnula srebrni peni u ženinu slobodnu ruku. “Odvedi svoje dete do nje.”

“To je donelo još više plača i još hvala, i pokušaj da poljubi njenu ruku koji je jedva izbegla. Svetlosti, Susa nije bila njen vazal. To jedva da je bilo pristojno.

“Sa milostinjom na vidiku”, Sijuan prošaputa jednom kada je Susa napokon otišla, “Mudra žena bi dala kredit.“ Nije pomerila svoje oči sa onoga što je pisala pedantnim rukopisom, ali ono što je Moiraina mogla da vidi od njenog lica izražavalo je neslaganje. Sijuan je bila veoma pažljiva sa malo novca što je imala.

Moiraina uzdahnu - šta je bilo urađeno, urađeno je - a onda opet kada je shvatila da nalet šapata juri kroz dva reda žena. Reč da je jedna “Aes Sedai” prihvatila dete Suse Vin se širila

43

kao divlji plamen u suvoj travi, i ubrzo je videla žene kako požuruju da se pridruže kraju reda, barem jedna koja je vodila svoje dete za ruku.

“Moj Danil, veoma je omršaveo u zadnje vreme, Aes Sedai”, žena okruglog lica ispred nje reče uz smeh koji se nada. I bleskom pohlepe u njenim bledim očima. Dete smešteno u njenim rukama pravilo je sretne, mrmljajuće zvukove. “Ja bih baš želela da mogu si priuštiti da vidim Mudru ženu”. Ženina siva vunena haljina je izgledala skoro nova.

Moirainina narav zablešta, i bar jednom, nije načinila napor da je suzbije. “Mogla bih ga Izlečiti,“ hladno je odvratila. “Naravno, on je veoma mlad. Možda ne preživi. Vrlo verovatno neće.” U tim godinama, vrlo verovatno ne bi preživeo surovost Lečenja, i pored toga, to je bio jedan od nekoliko tokova koji su bili zabranjeni Prihvaćenima da prave bez sestre da ih nadgleda. Greška kod Lečenja može učiniti više štete nego tkač. Žena nije znala ništa od toga, međutim, i kada je Moiraina pružila ruku sa rukavicom, ona se trznula nazad, grabeći dete zaštitnički, sa očima koje su skoro izlazile iz njene glave od straha.

“Ne, Aes Sedai. Hvala vam, ali ne. Ja... Izgrebaću nešto novčića, hoću.” Narav je izbledila - nikada nije trajala dugo - i za trenutak, Moiraina se zastidila sama sebe. Samo za trenutak. Kula može da priušti da bude darežljiva, ali niko nije mogao da smatra Aes Sedai za budale. Dobar deo Kuline moći dolazio je od verovanja da su sestre bile sasvim suprotno od budala na svaki način. Šapati su još jednom sevnuli niz redove, i žena koja je vodila svoje dete za ruku udaljila se mnogo brže nego što je došla. Bar se neće postarati za njih. Ne bi bilo načina da se izbegnu grube reči sa nekim ko je mislio da se Kula može tako lako preći.

“Dobro odrađeno”, promrmlja Sijuan, njeno pero škripeći. “Veoma dobro odrađeno.” “Danil,“ reče Moiraina, upisujući. “A vaše ime”? Njen osmeh je bio zbog komplimenta, ali Danilova majka ga je izgleda uzela kao znak opraštanja, nudeći joj odgovore umirenim glasom. Moiraini je bilo drago da ga čuje. Mnogi ljudi su se bojali Bele kule, povremeno sa razlogom - Kula je mogla biti surovak kada mora - ali strah je bio siromašno oruđe, i jedan koji je uvek zasekao korisnika na kraju. To je naučila mnogo ranije nego što je došla u Kulu.

Jednom kada je sunce prešlo svoj zenit, Sijuan i ona otišle su da donesu hranu iz svojih bisaga. Očigledno nije bilo svrhe moliti Stelerove ljude da to urade. Oni su već čučali na svojim petama, praveći obrok od mesa i ravnohleba, nedaleko od mesta gde su njihovi konji bili ograničeni na jedan red konja. Nijedan nije izgledao spreman da se pokrene manje od stope ako budu napadnuti. Ali Steler je savio svoju glavu njoj i Sijuan kada su se okrenuli od njihovih konja, samo neznatni naklon, ali odobravajući, mislila je. Muškarci su bili odlučno... čudni.

Sa manje od polovine imena žena upisanih, očekivala je bar gunđanje, ali oni preostali su se raštrkali da pronađu sopstvenu hranu bez ijedne žalbe. Tamna žena sa tairenskim akcentom je donela ulupljen limeni čajnik pun do vrha sa vrelim, tamnim čajem do stola, i par zelenih šolja sa naprsnulom uglačanošću, mršava, seda žena donela je dva drvena vrča koja su se isparavala, koja su odavala miris tolplog začinjenog vina. Njeno kožoliko lice je izgledalo kao da ga smeh nikad nije takao.

“Susa Vin je previše ponosna da uzme više od malo hrane od bilo koga, osim za njenu bebu,“ rekla je, dubokim glasom za ženu, i spustila je vrčeve dole. “Ono što ste uradile bilo je dobronamerno, i lepo”. Uz klimanje glavom, okrenula se i otkoračala preko snega, njenih leđa uspravljenih kao Stražar na paradi. To je sigurno bio čudan stav sa Aes Sedai.

“Ona zna ko smo mi zaista”, nežno reče Sijuan, uzimajući vrč obema rukama da dopusti toploti da se upije. Moiraina je učinila isto, rukavice ili ne. Jadni Sijuanini prsti mora da su se zaledili.

“Neće reći.“ reče Moiraina nakon trenutka, i Sijuan klimnu. Ne da će istina izazvati nekih pravih problema, ne sa prisutnim Stelerovim ljudima, ali bilo je bolje da se izbegne ometanje. Da se misli da će jedan od prostih ljudi znati lice Aes Sedai kada nijedna od plemkinja nije. Aes Sedai lice, ili haljinu Prihvaćene. Ili oboje. “Mislim da je išla u Kulu kada

44

je bila mlada.“ Žene koj nisu mogle da budu naučene da usmeravaju su bile otpremljene, ali opet ona je mogla da vidi Aes Sedai i Prihvaćene.

Sijuan joj je udelila pogled sa strane, kao da je rekla da je voda mokra. Ponekad je moglo biti iritirajuće kada Sijuan odgonetne stvari pre nje.

Malo su pričale dok su jele hleb i voće i sir. Od polaznica se očekivalo da šute tokom obeda, a Prihvaćene da sačuvaju meru dostojanstva, tako da su navikle da jedu tiho. Vino su jedva dirnule - Prihvaćene su imale vino sa obrocima, ali razvodnjeno, i nikada nije mogla jedna od njih da se napije - ali opet Moiraina je bila iznenađena kada je pronašla da je proždrala sve i jedan ostatak obroka za koji je bila sigurna da je bio obilan. Možda je to što je bila vani na hladnoći povećalo njen apetit.

Presavijala je tkaninu u kojoj je hran bila svezana - i želeći da je bilo malo više sušenih kajsija - kada je Sijuan odjednom promrmljala, “Oh, ne”. Moiraina pogleda gore, i njeno srce potonu.

Dve sestre su jahale u logor, polako odabirajući svoj put između šatora i kola. U sadašnjem stanju stvari, žene obučene u svilu, a opet krećući se kroz pokrajinu bez pratnje morale su da budu sestre, a ove su bile praćene sa samo jednim čovekom, tamnim čovekom sa ogrtačem koji je menjao boje mešao se sa onim što je ležalo iza njega tako da su njegovi delovi i delovi njegovog crnog uškopljenika izgledali kao da nisu tu uopšte. Njegove oči nikada nisu dovoljno dugo počivale na jednom mestu; učinio je da Kulina straža izgleda poluzaspali psići poređeni sa leopardom koji lovi. Ogrtač Zaštitnika je bio koji zbunjuje, i šaptaji se digoše u logoru, ljudi koji su zevali i pokazivali. Kovači su spustili svoje čekiće u tišinu još jednom.

Nije bila pojava bilo koje sestre ono što je učinilo da se Moirainin stomak čini praznim. Prepoznala je lica uovirena kapuljačama njihovih ogrtača. Meilin Arganija, sa njenom srebrnosedom kosom i istisnutim podbradkom, bila je jedna od najpoštovanijih žena u Kuli. Govorilo se da niko nije imao neku lošu reč za Meilin. Da je sama, ne bi izazvala trenutnu stanku Moiraini. Druga, međutim, je bila Elaida a'Roihan. Svetlosti, šta je ona radila ovde? Elaida je postala savetnik kraljice Andora skoro tri godine ranije.

Jeste se vraćala u Kulu na povremene posete, da se sastane sa Amirlin zbog događaja u Andoru, ali Sijuan i Moiraina su uvek saznavale o njenom dolasku veoma brzo, na njihovu žalost.

Naklonile su se čim su se sestre približile, i Sijuan je planula sa, “Imamo dozvolu da budemo ovde”. Čak i Meilin može postati uznemirena ako pokuša da ih izgrdi samo zato da bi shvatila da za to nema povoda. Elaida bi bila besna; ona je apsolutno mrzela da izgleda budalasto. “Amirlin Tron nam je naredila...”

“Znamo za to,“ blago ju je prekinula Meilin. “Na način kako se reč širi, sumnjam da mačke u Selesinu znaju do sada”. Iz njenog tona, ne bi se moglo reći da li se slaže sa Tamrinom odlukom. Meilinino ravno lice nikad nije pokazivalo nikakav nagoveštaj emocija. Njene nagle plave oči su držali mir kao što je čaša držala vodu. Rukom sa crnom rukavicom ona je pažljivo namestila jednu od njenih podeljenih suknji, tako ispresecanim belim da je izgledalo ka da se belo ukrašava sa plavim. Ona je bila jedna od relatvno malo Belih koje su imale Zaštitnika; ogrnuta u pitanja racionalnosti i filozofije, ogroman broj nije video potrebe. Moiraina je želela da ona sjaše. Meilinin šareni uškopljenik je bio visok, a ona sama je bila visoka kao većina ljudi. Većina Kairhijenjanina, napokon. Gledajući gore u nju u njenom sedlu pretilo je da se Moiraini vrat uklešti.

“Iznenađeni ste što me vidite?” reče Elaida, gledajući dole sa svoje zalivske kobile finih članaka. Njena brokatirana haljina prigušeno crvena ili slabo crvena, već svetla nijansa, kao da je vrištala svoj Ađah svetu. Njen ogrtač, proređen crnom kožom, je bio skoro iste senke. Boja pogodna za Krpareva kola, mislila je Moiraina. Elaida se smešila, ali opet to nije uspelo da smanji surovost njenog lica. Mogla je da bude lepa da nije bilo toga. Sve oko nje je bilo

45

surovo. “Dospela sa do Tar Valona malo pre Aijela, i bila sa zauzeta od tada, ali nemojte se plašiti, pozvaću obe od vas.“

Moiraina je bila sigurna da njeno srce ne može da potone dublje, ali pogrešila je. Bilo je veoma teško da ne jeca u očaju. Meilin uzdahnu. “Obraćaš previše pažnje na ove devojke, Elaida. Počeće da misle da su iznad sebe ako počnu da misle da su tvoji ljubimci. Možda i već misle”.

Moiraina razmeni potresene poglede sa Sijuan. Ljubimci? Koze uzgajane za lavove, možda, nikad ljubimci.

Otkad je dobila šal, Elaida se nikad nije obraćala sa poštovanjem nikome sem Amirlin Tron ili Čuvaru kako je Moiraina videla, ali opet je pognula svoju glavu i promrmljala, “Kako kažeš, Meilin. Ali izgleda nemoguće da bi mogle biti testirane pre kraja godine. Očekujem to od njih, i očekujem da lako prođu. Neću prihvatiti ništa manje od bilo koje od njih.” Čak i tu je nedostajalo njene uobičajene oštrine. Normalno, Elaida je izgledala tvrdoglava kao bik. Normalno, maltretirala je svakoga ko bi ukrstio sa njom stazu.

Bela sestra slabo slegnu ramenima, kao da stvar nije bila dovoljno važna da se o njoj dalje govori. “Da li vi deco imate sve što vam je potrebno? Dobro. Neke od vas dece su došle veoma jadno opremljene, moram reći. Koliko vam je ostalo imena da uzmete ovde?”

“Oko pedeset, Meilin Sedai,“ reče joj Sijuan. “Možda nekoliko više.” Meilin pogleda gore u sunce, čiji je pad ka zapadnom horizontu dobrano počeo. Tamni

oblaci koji su pretili snegom su se kretali ka jugu, ostavljajući za sobom čisto nebo. “U tom slučaju, zapisujte brzo. Morali bi nazad u Kuli pre mraka, znate”.

“Da li su svi logori ovakvi?” upita Moiraina. “Pomislila sam da će ljudi koji vode rat svoj um okrenuti ka tome, ne na... ” Otpuzala je dalje, crveneći svojim licem.

“...razmnožavajući se kao srebrnperke”, prošapta Sijuan ispod daha. Samo je Moiraina čula, ali reči su produbile njeno crvenilo. Zašto je uopšte pitala to pitanje na prvom mestu?

“Kairhijenjani.“ prodahta Meilin. Zvučala je skoro... zadivljeno! Ali nastavila je dalje ozbiljnim glasom. “Kada čovek veruje da će umreti, želi da ostavi nešto svoje iza sebe. Kada žena veruje da njen čovek može da umre, želi deo njega očajno. Rezultat je velik broj beba rođenih tokom ratova. To je nelogično, sa obzirom na oskudicu koja nastaje ako muškarac umre, ili žena, ali ljudsko srce je retko logično.”

Što je objašnjavalo mnogo toga, i ostavilo Moirainu sa osećajem da bi joj lice moglo sagoreti.

Postojale su stvari koje je čovek radio u javnosti i pričao o njima, i stvari koje su rađene privatno i definitivno se o njima nije pričalo. Borila se da povrati kontrolu nad sobom, izvodeći mentalne vežbe za traženje mirnoće. Ona je bila reka zadržavana obalom; ona je bila obala koja je sadržavala reku. Bila je cvetni pupoljak, otvarajući se ka suncu. Nje pomoglo to što ih je Elaida proučavala kao skulptor koji je nameštao svoj čekić i dleto, odlučujući koji će komad kamena da sledeći ukloni da bi načinio oblik koji je hteo.

“Da, da, Andro”, odjednom reče Meilin. “Ići ćemo za trenutak”. Nije čak ni pogledala nazad ka svom Zaštitniku, ali on klimnu kao da je odgovorila na nešto što je on rekao. Mršav i ne viši od njegove Aes Sedai, činio se mladolikim. Dok ne uočite njegove oči.

Moiraina je pronašla sebe kako zeva, zaboravljajući sramotu, i to ne zbog Androvog pogleda bez treptaja. Sestra i njen vezani Zaštitnik su mogle da osete emocije i fizičko stanje jedno drugog, i svaki je tačno znao gde je drugi, ako su bili dovoljno blizu, i bar smer gde je ako su rastavljeni, ali ovo je skoro spadalo u red čitanja misli. Neki su govorili da pune sestre mogu to da rade. Postoje mnoge stvari koje vas ne uče dok ne dobijete šal, nakon svega. Kao što je tok za vezivanje Zaštitnika. Meilin pogleda pravo u njene oči. “Ne”, reče blago, “Ne mogu čitati njegove misli.” Moirainin skalp je zasvrbi kao da je kosa pokušaval da stoji na svom kraju. Mora da je to istina, budući da je to Meilin rekla, ali... ”Kada budeš imala Zaštitnika dovoljno dugo, znaćeš šta misli, i on će znati šta ti misliš. Stvar tumačenja.” Elaida

46

šmrknu, mada tiho. Sam među Ađasima, Crvene su odbijale da vezuju Zaštitnike. Većina Crvenih je izgledala da ne voli muškarce.

“Logično,“ reče Meilin, sa svojim vedrim pogledom koji je išao ka drugoj sestri, “Crvene imaju veću potrebu za Zaštitnicima od bilo koga osim Zelenih, možda čak veću nego Zelene. Ali nema veze. Ađasi biraju kako hoće.” Podigla je svoje uzde sa resama. “Ideš li, Elaida? Moramo pronaći onoliko dece koliko je to moguće. Neke će sigurno izgubiti svoje glave i ostati previše dugo bez podsetnika. Zapamtite deco; pre mraka.”

Moiraina je očekivala neku vrstu izliva od Elaide, ili bar blesak besa u njenim očima. Taj komentar o Zaštitnicima je bio veoma blizu kršenja pravila ponašanja i privatnosti koje su upravljale životima sestara, svih pravila šta to Aes Sedai može reći ili pitati drugu, a šta ne. Nisu to bili zakoni, već tačnije običaji jači od zakona, i svaka Prihvaćena ih je morala zapamtiti. Začudo, Elaida je prosto okrenula svoju kobilu da ih prati.

Gledajući kako dve sestre odlaze iz logora praćene Androm, Sijuan istisnu olakšavajući uzdah. “Bojala sam se da će ostati da nas nadgleda.”

“Da”, reče Moiraina. Nije bilo potrebe reći na koju je ženu Sijuan mislila. To bi baš bio karakteristično za Elaidu. Ništa što bi one radile ne bi moglo pobeći njenim zahtevima za apsolutno savršenstvo. “Ali zašto nije?”

Sijuan na to nije odgovorila, i u svakom slučaju, nije bilo vremena da se o tom raspravlja. Sa završenim Moiraininim i njenim obrokom, žene su ponovo zauzele svoja mesta u redu.

I posle Meilinine i Elaidine posete, nisu više izgledali sigurni da su ove dve bile Aes Sedai. Ravan pogled i čvrst glas nije uspeo da ućutka raspravu, sada. Sijuan je vikala kada je bilo potrebno, što je dosta često i bilo, i prolazila svojim rukama kroz kosu od besa. Tri puta je Moiraina morala da zapreti da će prekinuti upisivati imena pre nego što žena koja je nosila dete očigledno prestaro ne bi napustila red. Bila bi u iskušenju da je jedna od njih bila slična Susi, ali svi su oni bili dobro uhranjeni i očigledno ne siromašniji od bilo koga drugog, samo pohlepniji.

Na vrhu svega toga, sa preko deset žena koje su stajale ispred stola, Steler se pojavi, sa kacigom na glavi i vodeći svog konja. Drugi vojnici nisu bili daleko iza njega, dva od njih držeći uzde Strele i Sijuanine životinje. “Vreme je da se ide”, reče Steler ozbiljnim glasom. “Ostao sam koliko god sam mogao, ali ako ostanemo još duže, moraćemo biti prisiljeni da stignemo do Kule do zalaska sunca.”

“Čujte sada”, prigovarala je jedna žena. “Moraju da upišu naša imena”! Ljuto gnđanje se diže od ostalih.

“Pogledaj u sunce, čoveče.“ reče Sijuan, zvučeći zabrinuto. I ona ga je pogledala, takođe, sa kosom koja se priljubljivala od stalnog grabljenja njenim prstima. “Imamo dosta vremena.”

Moiraina jeste pogledala u sunce, koje je stajalo nisko na zapadu, i nije bila tako sigurna. Bilo je šst milja nazad do Kule, poslednji dio toga kroz ulice koje će biti isto tako pune kada dođe suton, kao što su bile i ujutro. Izgovori neće biti prihvaćeni.

Mršteći se, Steler je otvorio svoja usta, iznenadno kožolika žena koja im je dala vino je bila baš ispred njih sa još šest ili sedam drugih, sve sedokose ili koje sede, gomilajući se oko njega i prisiljavajući ga nazad. “Ostavi ove devojke na miru”, mršava žena je vikala na njega. “Čuješ li me?”

Još žena je dolazilo trčeći iz svakog pravca, dok Steler nije bio okružen snažnom desetinama žena, i njegovi Stražari takođe. Pola žena je izgledala da vrišti i mlatara pesnicama, dok su se ostali mrgodili u sumornoj tišini i hvatali drške svojih noževa za pojasom. Nakovnji su utihnuli još jednom, kovači gledajući gomilu žena pažljivo, nameštajući svoje čekiće. Mladi ljudi, dečaci ustvari, počeli su da se skupljaju, svi besni i vrelog pogleda.

47

Neki su imali isukane noževe. Svetlosti, imaće nerede. “Piši!” zapovedila je Sijuan. “Neće ga dugo zadržati. Vaše ime?” zahtevala je od žene ispred nje. Moiraina je zapisivala. Žene koje su čekale da daju svoja imena izgledale su da se slažu sa Sijuan.

Nije bilo više svađa. Do sada, zapamtile su pitanja i prosipale odgovore čim bi došle ispred nje, neke tako brzo da ih je morala pitati da počnu iz početka. Kada su Steler i njegovi ljudi uspeli da se proguraju kroz žene koje su ih okruživale, a da nisu učinili ništa što bi dovelo ljude i dečake koji su još u logoru trčeći, Moiraina je duvala zadnje ime da isuši mastilo, a Sijuan je užurbano poravnavala svoju kosu sa svojim rezbarenim češljem od crnog drveta.

Stegonoševo lice je bilo strašno iza čeličnih zatvora njegove zaštitne maske, ali sve što je rekao bilo je, “Trebaće nam malo sreće, sada.”

Odveo ih je iz logora kasom, sa kopitima konja koje su bacale grumenje snega i Sijuan koja je skakala u svom sedlu tako loše da je on dodelio ljude da jašu na svakoj njenoj strani da je spreče da ne padne. Priljepljujući se očajno za visoku jabuku svog sedla, ona se smrknu na njih, ali nije ih otpustila. Moiraina je shvatila da Sijuan nikada nije zatražila pomadu; imaće više portrebe za njom nego ikada. Nakon pola milje, Steler je usporio u hod, ali samo za još pola milje, a onda je ponovo izabrao kas. Samo su dva vojnika zadržavala Sijuan u sedlu. Moiraina je počela da prigovara, ali pogled na Sijuanino odlučno lice - i još jedan u sunce - zadržavalo ju je tihom. Sijuan će trebati dani da da joj oprosti što je skrenula pažnju kako loše jaše.

Možda joj nikad neće oprostiti ako prouzrokuje da budu pozvane u Mereaninu odaju za to što su zakasnile.

To je bio korak koji je Steler održavao svim putem do grada, kas pa hod, kas pa hod, i Moiraina je sumnjala da bi ga održavao da nije bilo punih ulica. Hod je bilo ono najbolje što su mogli da ostvare u toj rulji. Sunce je bilo niski svod crvenog i zlatnog na vrhu zidova Kulinog zemljišta kada su ujahali u dvorište Zapadne štale. Konjušari su izašli da preuzmu Strelu i Sijuaninog konja, ljutolikim mladim potporučnikom koji se mrgodio na Stelera kada je uzvratio stegonošev pozdrav, rukom položenom preko grudi.

“Vi ste zadnji.“ zarežao je, zvučeći kao da je tražio izgovor da išiba bilo koga ko je bio pri ruci. “Da li su prouzrokovali probleme?”

Pomagajući jecajućoj Sijuan da sjaše, Moiraina je zadržala dah. “Ne više od jaganjaca”, odgovori Steler, i ona odahnu. Silazeći dole sa konja, stegonoša

se okrenuo ka svojim ljudima. “Želim da konje istimarite i čavle nauljene pre nego što bilo ko pomisli na večeru. Znaš zašto te gledam, Malvine.”

Moiraina obavesti mladog oficira šta treba da rade sa beleškama. Pogledao je u nju pre nego što je rekao, “Ostavite ih gde jesu. Biće pokupljeni”. a onda se otšunjao tako brzo da je njegov ogrtač bleštao iza njega

“Zašto je toliko ljut?” pitala se naglas. Steler pogleda ka Stražarima koji su vodili svoje životinje u štalu, a onda odgovori glasom pretihim da ga čuju. “Želeo je da ide da se bori protiv Aijela.”

“Nije me briga da li je budalasti čovek želeo da bude heroj”, odgovori Sijuan oštro. Oslanjala se na Moirainu, koja je sumnjala da je jedino njena ruka oko struka druge žene ono što ju je držalo uspravnom. “Želim vruću kupku i moj krevet, bez obzira na večeru.”

“To zvuči divno”, prodahta Moiraina. Osim dela o večeri, u svakom slučaju. Mislila je da bi mogla pojesti celu ovcu!

Sijuan je uspela da korača sama, ali je ćopala, stisnutih vilica i očigledno savladavajući jecaje. Odbila je da pusti da Moiraina nosi njenu torbu, ipak. Sijuan se nikad nije predavala bolu. Nikada se ničemu nije predavala. Kada su dospeli do svoje galerije u odajama Prihvaćenih, misli o toploj vodi su nestali. Katerina ih je čekala.

48

“I bilo je vreme.“ rekla je, skupljajući se u svoj veženi ogrtač. “Mislila sam da ću se smrznuti na smrt pre nego što se vratite.“ Oštrolika žena gomilom valovite crne kose koja joj je visila do struka, mogla je imati otrovan jezik. Sa polaznicama i drugim Prihvaćenim, imala bi. Sa Aes Sedai, bila je blaža nego mlečna voda, sva u poniznim osmesima. “Merean te želi u svojoj sobi, Moiraina”.

“Zašto treba nas?” zahtevala je Sijuan. “Još nije pun zalazak sunca ni sada.” “Oh, Merean mi uvek kaže svoje razloge, Sijuan.“ I samo je Moiraina ovog puta, ne ti.

Pa, rečeno vam je, i ja želim svoju večeru i krevet. Moraćemo da ponovimo istu ovu jadnu stvar ponovo sutra, počinjajući u zoru. Ko bi pomislio da bi radije ostala i učila nego išla na jahanje po pokrajini.”

Sijuan se namršti na Katerinina leđa kada je druga žena odjurila natrag. “Jednog dana će se poseći sa tim jezikom. Da li želiš da ja pođem sa tobom, Moiraina?”

Moiraina ništa više nije želela. Nije uradila ništa, ne u skorije vreme, ali opet pozivi u Mereaninu sobu nikad nisu bili dobri. Mnoge od polaznica i Prihvaćenih su posećivale tu sobu da se isplaču na Mereaninom ramenu kada je nostalgija ili naprezanje zbog učenja bilo preveliko. Pozivi su bili skroz druga stvar. Ali odmahnula je glavom i predala svoj ogrtač i torbicu Sijuan. “Krčag pomade je tamo. Veoma je dobra za bol.” Lice njene prijateljice se zapali.

“Opet bih mogla poći sa tobom. Ne treba da namažem melem tako jako.” “Jedva možeš da hodaš. Nastavi. Šta god Merean hoće, sigurna sam da me dugo neće

zadržavati.” Svetlosti, nadala se da Merean nije otkrila neki nestašluk koji je smatrala dobro skrivenim. Ali ako je tako, bar će Sijuan izbeći kaznu. U njenom sadašnjem stanju, ne bi mogla to da podnese.

Soba Nadzornice polaznica je ležala na drugoj strani Kule, u blizini odaja polaznica i jedan sprat ispod same Amirlin, na širokom predsoblju gde su podne pločice bile crvene i zelene, a pokrivač plav. Moiraina duboko uzdahnu ispred jednostavnih vrata između dva svetla zidna ukrasa i pogladi svoju kosu, želeći da je utrošila malo vremena na korištenje četke, a onda pokuca dva puta, odlučno. Merean je svima govorila da ne kucaju na vrata kao.

“Uđi” reče glas iznutra. Ponovo duboko udišući, Moiraina uđe. Nasuprot Amirlinine sobe, Mereanina je bila

prilično mala i dosta jednostavna, zidovi uokvireni tamnim drvetom, krupnim nameštajem i potpuno neukrašenim većim delom.

Moiraina je sumnjala da bi žena koja je bila Prihvaćena pre stotinu godina prepoznala sve u ovoj sobi. Možda dve stotine godina ranije. Uzani sto za čaj pored vrata, površno izrezbaren na nogama u čudnoj šari, mogla je i da bude starija od toga, i jedan zid je sadržavao ogledalo, sa ramom umrljanim bledim fragmentima pozlate. Na suprotnom zidu stajao je uzani kabinet kojeg je izbegavala da gleda. Kaiš i bič su držani unutra, papučom koja je bila gora na neki način.

Na njeno iznenađenje, Merean je bila na svojim nogama radije nego što jesedela iza njenog pisaćeg stola. Bila je visoka - Moirainina glava je jedva dosezala do Mereanine punačke brade - sa kosom koja je bila više seda nego ne, skupljenoj na zadnjem delu njenog vrata, i sa majčinskim izgledom koji je skoro zatrpao večnost njenih crta lica. To je bio jedan od razloga zašto su se većina mladih žena na vežbanju osećale ugodno plačući na Mereaninom ramenu uprkos tome što ih je ona sama terala da plaču dovoljno često. Bila je takođe ljubazna i nežna i puna razumevanja. Sve dok niste kršili pravila. Merean je imala stvarni Talent za iznalaženje onoga što ste najviše želeli da držite skrivenim.

“Sedi, dete.“ ozbiljno je rekla. Moiraina oprezno sede na stolicu ispred pisaćeg stola. Morala je to da bude neka vrsta

loših vesti. Ali šta?

49

“Nema načina da se ovo olakša, dete. Kralj Laman je ubijen juče, zajedno sa oba svoja brata. Zapamti da smo svi mi niti u Šari, i da Točak tka kako Točak želi.”

“Svetlost obasjala njihove duše”, reče Moiraina zvanično, “I neka nađu utočište u ruci Tvorca dok ne budu ponovo rođeni.”

Mereanine obrve se trznuše nagore, nesumnjivo u iznenađenju zbog toga što nije prasnula u plač na vesti da je izgubila tri strica u jednom danu. Ali opet, Merean nije znala Lamana Demodreda, dalekog čoveka koji je goreo od ambicije, jedinoj toplini u njemu. Moiraina je smatrala da je on ostao neoženjen iz jednostavnog razloga što čak ni povod postajanja kraljice Kairhijena nije bio dovoljan da ubedi bilo koju ženu da se uda za njega. Moresin i Aldekain su bili gori, svaki ispunjen sa dovoljno vreline za deset ljudi, koju su izražavali u besu i surovosti. I prezirući njenog oca zato što je bio naučnik, zato što je uzeo drugu naučnicu za svoju drugu ženu radije nego da se oženi da bi doveo još zemalja ili veza kući Damodred. Moliće se za njihove duše, ali opet je osećala više tuge zbog Jaka Vina nego za sva tri njena strica zajedno.

“Šok.“ promrmlja Merean. “Ti si u šoku, ali to će proći. Kada prođe, dođi k’ meni, dete. Do tada, nema potrebe da ti ideš napolje sutra. Obavestiću Amirlin.“ Nadzornica polaznica je imala zadnju reč što se tiče polaznica i Prihvaćenih. Merean mora da je bila iznenađena kada je saznala da ih je Tamra poslala u grad, a da se nije sa njom posavetovala.

“Hvala vam na vašoj ljubaznosti”, reče Moiraina brzo, “ali molim vas, nemojte. imajući nešto da radim će pomoći, i da budem sa prijateljima. Ako ostanem sutra pozadi, biću sama”.

Merean je izgledala sumnjivo, ali nakon još utešnih reči - reči koje umire srce za koje je bila sigurna da ih Moiraina krije - pustila je da se Moiraina vrati u svoju sobu, gde je zatekla obe njene uljane lampe zapaljene i vatru kako pucketa u njenom ognjištu. Sijuanino delo, bez sumnje. Pomislila je da uskoči u Sijuaninu sobu, ali druga žena je sigurno čvrsto spavala do sada.

Večera će biti pristupačna u trpezarijama bar još jedan čas, ali odgurnula je bilo kakve misli o hrani i umesto toga provela vreme klečeći u molitvi za duše njenih stričeva. Pokora. Nije htela da bude jedna od onih sestara koje su uzimale pokore svaki put - održavajući ravnotežu svojih života, tako su to nazivali; smatrala je da je to razmetljiva budalaština - ali opet trebala je da oseća nešto zbog smrti njenog roda, koliko god da su užasni oni bili. Bilo je pogrešno ne osećati. Samo onda kada je znala da će trpezarije biti pune sluškinja koje brišu podove, ona je ustala i svukla se da se opere. Nakon što je iskoristila kap Vatre da ugrije vodu. Hladna voda bi bila druga pokora, ali postojale su granice.

Gaseći svoje lampe, istkala je štit da zaštiti da njeni snovi utiču na bilo čiji drugi - to se znalo dešavati sa onim koji su mogli usmeravati; ostali ublizini bi se mogli naći kako dele vaše snove - i zavukla se u svoju ćebad. Stvarno je bila umorna, I san je brzo došao. Nažalost, noćne more su došle, takođe. Ne o njenim stričevima, ni čak o Jaku Vinu, već o detetu koje je ležalo na snegu na Zmajevoj planini. Munje su sevale na visoko crnom nebu, i njegov plač je bila grmljavina. Snovi o mladom čoveku bez lica. Bilo je munja i u ovom snu, takođe, ali on je dozivao ove munje sa neba, i gradovi su goreli. Zmaj je Ponovorođen. Probudila se jecajući.

Vatra je dogorela do malo sijajućeg uglja. Radije nego da doda još malo drva, iskoristila je lopaticu za vatru da izvadi pepeo preko uglja, i radije nego da se popne u krevet, omotala je ćebe oko sebe i izašla u noć. Nije bila sigurna da bi se mogla vratiti natra na spavanje, ali u jednu stvar je bila sigurna. Nije htela da spava sama.

Bila je sigurna da Sijuan spava, ali kada je kliznula u sobu prijateljice, brzo zatvarajući vrata za sobom, Sijuan blago reče, “Moiraina?” Nekoliko plamenova je još podrhtavalo na Sijuaninom malom ognjištu, pružajući dovoljno svetla da je vidi kako vuče nazad jednu stranu ćebadi. Moiraina nije trošila puno vremena da se popne. “Da li si i ti imala noćne more,

50

takođe?” “Da”, prodahta Sijuan. “Šta mogu da učine, Moiraina? Čak i da ga pronađu, šta mogu da učine?”

“Mogu ga dovesti u Kulu”, odgovoi Moiraina, ubacuujući više samopouzdanja u svoj glas nego što je osećala. “Može da bude zaštićen tamo.” Nadale se da će biti. Više od Crvenih će ga hteti mrtvog ili umirenog, šta god Proročanstva govorila. “I obrazovati.” Ponovorođeni Zmaj će morati da bude obrazovan. Moraće da zna onoliko o politici koliko i bilo koja kraljica, i onoliko o ratu koliko i bilo koji general. Onoliko o istoriji koliko i bilo koji naučnik. Verin Sedai je govorila da je većina grešaka koje su napravili vladari došla od nepoznavanja istorije; reagovali su u neznanju o greškama koje su učinili drugi pre njih. “On može biti vođen.” To bi trebalo biti najvažnije od svega, da se postara da donese prave odluke. “Kula ga ne može naučiti da usmerava, Moiraina.” To je bila istina. Šta su muškarci radili bilo je... drugačije. drugačije koliko žene i muškarci, rekla je Verin. Ptica nije mogla da nauči ribu da leti. Moraće da preživi učenje na svoju ruku. Proročanstva nisu govorila da hoće, ili da će izbeći ludilo pre Poslednje bitke, samo da mora da bude u Tarmon Gai'donu za bilo kakvu nadu o pobedi, ali opet morala je da veruje. Morala je!

“Da li misliš da Tamra ima loše snove večeras, Sijuan?” Sijuan frknu. “Aes Sedai nemaju loše snove.” One nisu bile Aes Sedai još, u svakom slučaju. Nijedna od njih nije mogla da sklopi oči kroz ostatak noći. Moiraina nije znala šta je Sijuan videla, ležeći tu zureći u tavanicu - nije se mogla naterati da pita - ali ona je videla bebu kako plače u snegu Zmajeve planine, i bezličnog čoveka kako doziva munje. Budnost nije bila nikava zaštita protiv ovih noćnih mora.

51

Poglavlje 6

Iznenađenja

________________________________________

Ispostavilo se da je uzrok grebanja na Sijuaninim vratima pre jutra bila polaznica zvana Setsuko, zdepasta devojka, niža od Moiraine, koja im je rekla da je Amirlin naredila svim Prihvaćenima da budu u Zapadnoj štali pre Trećeg udarca, spremne da izvrše svoj zadatak. Pri svetlosti lampe koju je nosila, Setsukine oči bez sjaja bile su bezbojne sa tračkom ljubomore. Devojka iz Arafelina je već znala da će se njen boravak u Kuli završiti za nekoliko meseci. Setsuko je otvoreno govorila o bežanju sve dok je poseta Mereaninoj radnoj sobi nije naučila diskretnosti, ako već nije mudrosti. Koliko god da je mučno bilo to saznanje, ona nikada neće moći da dobije ešarpu, ali je morala da bude zadržana sve dok Sestre ne budu sigurne da ona može da usmerava, a da pri tom ne povredi sebe ili druge.

Uprkos tome, možda je još uvek razmišljala o bežanju. Polaznice su bežale s vremena na vreme, pa čak i poneka Prihvaćena koja bi se uplašila onoga što je čeka, ali sve su bile uhvaćene, pre ili kasnije, i njihov povratak u Kulu bio je, najblaže rečeno, bolno neprijatan.

Bilo bi mnogo bolje za sve ako bi to moglo da se izbegne. U neko drugo vreme, da nije bila tako umorna, Moiraina bi možda pokušala da je uteši.

Ili bi joj rekla da bude oprezna. Ali ovoga jutra, Prvi udarac već se oglasio, i do Drugog nije ostalo više od pola sata. Mogle su stići nešto da pojedu i da stignu u štalu pre Trećeg, ali jedva. Zevajući, Moiraina je zagrlila Sijuan još jednom i požurila napolje u tamu, umotana u svoje ćebe, pre nego što je Setsuko stigla do sledećih vrata i počela da grebe, pokušavajući da probudi Šerijam. Dete bi trebalo više da se potrudi. Šerijam je spavala kao mrtvac.

Kao sablasne utvare u noći, pola tuceta polaznica, noseći lampe, kucalo je na druga vrata. Na njenim vratima veoma visoka devojka sa zlatastom kosom koja joj se spuštala niz leđa zlovoljno se naklonila kada joj je Moiraina dala dopuštenje da ode. Lisandri bi bilo dopušteno da se testira za Prihvaćenu, ali samo ako bi njena zlovolja mogla biti izlečena.

Verovatno će i biti tako. Kada je Kula videla manu u nekoj od svojih učenica, ta mana obično bi bila ispravljena, na jedan način ili drugi.

Žurno se umila i obukla, odvojivši malo vremena da protrlja zube solju i sodom i počešlja kosu da izgleda uredno, pa ipak, kada je stigla u galeriju sa svojom propusnicom koja je visila ispod njenog ogrtača, tama je definitivno postajala siva.

Sijuan je već bila napolju, ogrnuta plaštom i spremna; pričala je sa vidno uzrujanom plamenokosom Šerijam, dok su ostale Prihvaćene već žurile na doručak.

“Šerijam kaže da se Aijeli zaista povlače, Moiraina.“ rekla je Sijuan uzbuđeno, učvršćujući svoju propusnicu na ramenu. “Kaže da su već ligama istočno od reke.”

52

Šerijam je klimnula glavom i pošla da se pridruži ostalima, ali Moiraina – uhvatila je kraj njenog plašta.

“Da li si sigurna?” Moiraina se skoro zgrčila. Da je bila manje umorna, pažljivije bi odabrala svoje reči; nisi ništa naučio ako nekoga odmah na početku iznerviraš.

Na sreću, mršava Prihvaćena nije posedovala ništa od temperamenta na koji bi ukazivale njena kosa i zelene, kose oči. Jedva da je uzdahnula i čežnjivo pogledala prema vratima koja su vodila iz galerije. “Prvo sam to čula od Zaštitnika koji je čuo od šijenarskog vojnika, kurira, ali kasnije su mi isto rekle Serafel, Rima i Dženet.

Jedna sestra može da greši, ali kada ti njih tri kažu nešto, možeš biti sigurna da su u pravu.” Ona je bila prijatno društvo za provesti veče sa njom, a opet, imala je sposobnost da učini da obične izjave zvuče kao predavanja. “Zašto se vas dve osmehujete kao lude?” odjednom je zahtevala da zna.

“Nisam znala da se osmehujem.“ odgovorila je Sijuan ispravljajući crte svoga lica. Još uvek je izgledala željno, podižući se na prste kao da će potrčati.

“Zar šansa za jahanje po prirodi nije vredna osmeha?” Moiraina je pitala. Sada, možda bi mogle da ubede svoju pratnju da ih odvedu do logora najbližih Zmajevoj planini. Nije bila sigurna kada je tačno usvojila Sijuanino mišljenje, ali sada je ono bilo njeno sopstveno. One će ga prve pronaći! Nekako hoće. Osmehuje se? Mogla bi da se smeje naglas i da igra.

“Ponekad se vas dve baš čudno ponašate.“ rekla je Šerijam. “Ja skoro hramljem zbog rana od sedla. Pa, možete stajati ovde i pričati, ako želite. Ja želim moj doručak.”

Ali, dok se okretala da ode, sledila se i uzdahnula u šoku. U tami koja je bledela, Merean je došla u galeriju, njena lozom izvezena ešarpa bila joj

je ogrnuta preko ruku tako da su plave rese skoro dodirivale pod. Privukla je mnogo pogleda Prihvaćenih. Sestre su retko nosile ešarpe unutar Kule, osim u zvaničnim prilikama. Pojavljivanje Upravnice polaznica ovde, noseći svoju ešarpu, značilo je da je neko u veoma velikoj nevolji. Ili da je neko pozvan na testiranje. Nekoliko žena su, pune nade, zaostale u galeriji dok je šačica njih požurila onoliko brzo koliko su mogle, a da ne potrče; bez sumnje pokrenute nečistom savešću. Trebalo je da znaju bolje. Sve što su postigle bilo je da ih Merean brzim pogledom primeti, a ona bi kopala dok ne bi otkrila zbog čega osećaju krivicu. U Kairhijenu bi i jato gusaka znalo toliko. Sada im, međutim, nije poklanjala pažnju; dok je polako klizila kroz galeriju na licima Prihvaćenih pored kojih je prolazila videlo se žaljenje, dok su se podizale iz naklona.

Šerijam je bila jedna od onih koje su zaostale, i upravo ispred nje, Sijuan i Moiraine Merean se zaustavila. Moirainino srce je lupalo, dok se ona borila za dah, čak i dok se naklonila. Borila se za dah, prvo samo to. Možda je Sijuan bila u pravu.

Pa, bila je u pravu, generalno govoreći. Kada bi Merean rekla da bi se Prihvaćene mogle testirati uskoro, to se uvek dešavalo u roku od mesec dana. Ali ona nije bila spremna! Naravno, Sijuanino lice otkrivalo je čežnju, a njene oči su sijale. Šerijamine usne bile su razdvojene u iščekivanju. Svetlosti, sigurno je svaka Prihvaćena za sebe mislila da je spremnija, nego što je Moiraina Damodred mislila za sebe.

“Zakasnićeš ako ne požuriš, dete.“ plava sestra je oštro rekla Šerijam. Iznenađujuće. Merean nikada nije bila oštra, čak i kada je u skoroj budućnosti nekoga očekivala kazna.

Kada je ukazivala na tvoje greške dok je primenjivala šibu ili kaiš ili omrznutu papuču, njen glas je bio samo čvrst.

Dok je plamenokosa žena odjurila, Upravnica polaznica usmerila je svoju pažnju na Sijuam i Moirainu. Moiraina je mislila da će joj srce iskočiti iz grudi. Ne još, Svetlosti, molim te, ne još!

“Razgovarala sam sa Amirlin, Moiraina, i ona se slaže sa mnom da si ti sigurno u šoku. Druge Prihvaćene će danas morati da se snađu bez tebe.” Mereanina usta su se stegnula za sekund, pre nego što se mir vratio na njeno lice. Njen glas je, ipak, ostao u razdraženom

53

stanju. “Ja ne bih ni jednu pustila da ide, ali ljudi će lakše sarađivati sa polaznicama Kule nego sa službenicima, čak i sa službenicima Bele kule, a sestre bi se naljutile da su bile zamoljene da obave taj zadatak. Majka je oko toga bila u pravu.”

Svetlosti! Mora biti da se svađala sa Tamrom kada je bila dovoljno uznemirena da sve ovo kaže Prihvaćenoj. Nije nikakvo čudu što je bila oštra. Olakšanje je preplavilo Moirainu kada je shvatila da ne treba da odjuri i da bude testirana za ešarpu odmah, ali doživljaj nije bio potpun bez razočarenja. Mogle su da stignu do logora blizu Zmajeve planine danas. Pa, bar u jedan od logora, najmanje. Mogle su!

“Molim te, Merean, ja...“ Sestra je podigla jedan prst. To je bilo njeno upozorenje da nema raspravljanja, i koliko

god da je bila ljubazna i nežna generalno govoreći, nikada nije davala drugo upozorenje. Moiraina je brzo zatvorila usta.

“Ne bi trebalo da budeš prepuštena svojim mislima”, Merean je nastavila. Koliko god da joj je lice bilo bezizražajno, način na koji je namestila ešarpu na ramena govorio je o uzrujanosti. “Rukopis nekih devojaka liči na kokošije škrabotine.” Da, definitivno je bila uzrujana. Kada je bilo šta kritikovala, ma kako neznatno to bilo, upućivala je kritiku direktno osobi na koju se odnosilo i nikom drugom. “Majka se složila da bi ti mogla da prepišeš beleške koje su skoro nečitljive. Ti imaš čitak rukopis. Pomalo kitnjast, ali čitak.”

Moiraina je očajnički pokušavala da se seti nečeg što sestra neće smatrati raspravom, ali nije mogla. Kako će ovo da izbegne?

“To je veoma dobra ideja, Moiraina.“ rekla je Sijuan, dok je Moiraina začuđeno zurila u svoju prijateljicu. Njena prijateljica! Ali Sijuan je veselo nastavila sa izdajom. “Nije sinoć oka sklopila, Merean. Pa, bar ne više od jednog sata, najviše. Mislim da nije bezbedno da ide na jahanje. Pašće sa konja pre nego što pređe jednu milju.” Sijuan je to rekla!

“Drago mi je što se slažeš sa mojom odlukom, Sijuan.“ Merean je rekla suvo. Moiraina bi pocrvenela da joj se neko obratio tim tonom, ali Sijuan je bila sačinjena od čvršćeg materijala, sačekujući podignutu obrvu sestre sa iskrenim, nevinim osmehom. “Ne bi smela da ostane sama, tako da ćeš ti da joj pomogneš. Ti takođe imaš dobar, čitljiv rukopis.” Osmeh se zaledio na Sijuaninom licu, ali sestra se pravila da to ne primećuje. “Pa, hajde. Hajde, onda. Imam ja još stvari da radim danas, a ne samo da vodim vas dve naokolo.”

Klizeći ispred njih, nalik debelom labudu u potoku, labudu koji brzo pliva, povela ih je u malu sobu bez prozora, malo niže od Amirlininih odaja i preko puta hodnika. Bogato izrezbaren pisaći sto, sa dve fotelje uspravnih naslona iza sebe, držao je tacnu sa perima, velike staklenke sa mastilom, posude sa peskom za upijanje, hrpu dobrog belog papira, i veliku neurednu gomilu stranica prekrivenih rukopisom. Pošto je okačila svoj ogrtač na drveni klin i stavila svoju propusnicu na pod pored stola, Moiraina je zurila u tu otrcanu hrpu jednako zlovoljno kao i Sijuan. Bar je tu postojao kamin, i vatra koja je gorela u uskom ognjištu. Soba je bila topla u poređenju sa hodnicima. Mnogo toplija od jahanja po snegu. To je bila utešna okolnost.

“Čim završite doručak”, rekla je Merean, “vratite se ovamo i počnite da radite. Kopije ostavite u predvorju Amirlinine radne sobe.”

“Svetlosti, Sijuan,” Moiraina je rekla saosećajno, čim je sestra otišla, “zbog čega si pomislila da je to dobra ideja?”

“Ti....” Sijuan se snuždila. “Ovako ćemo pogledati više imena. Možda sva imena, ako nas Tamra zadrži na poslu. Možemo biti prve koje će saznati ko je on. Sumnjam da mogu biti dva dečaka rođena na Zmajevoj planini. Samo što sam mislila da ćeš to biti ti, a ne mi.” Potišteno je uzdahnula, a onda se namrštila na Moirainu. “Zbog čega bi se ljutila? Zbog čega si u šoku?”

Sinoć, otkrivanje svoje nesreće izgledalo je neprimereno, sitnica u poređenju sa onim sa čim se svet suočavao, ali Moiraina nije oklevala da joj ispriča. Pre nego što je završila, Sijuan

54

ju je obavila u snažan, utešan zagrljaj. Jedna drugoj su plakale na ramenu mnogo češće nego što je ijedna od njih pomagala Merean. Nikada nije bila tako bliska nekome kao što je bila Sijuan. Niti je ikoga volela toliko.

“Znaš da imam šestoricu stričeva koji su plemeniti ljudi,“ Sijuan je rekla nežno, “i još jednog koji je umro dokazujući koliko je dobar. Ono što ne znaš jeste da imam još dvojicu, kojima otac nikada nije dozvolio da pređu prag njegove kuće, a jedan od njih je njegov rođeni brat. Otac čak nikada nije hteo da kaže njihova imena. Oni su ulični lopovi, kavgadžije i pijanice, i kada popiju dovoljno piva ili brendija, ako su ukrali dovoljno da mogu sebi to da priušte, počinju tuče sa svakim ko ih pogrešno pogleda. Obično se obojica ustreme na istog jadnika sa pesnicama, čizmama i bilo čim drugim što im dođe pod ruku. Jednog dana će visiti zbog ubista, ako već nisu. A kada se to dogodi, neću proliti ni suzu. Neki ljudi jednostavno nisu vredni suza.”

Moiraina joj je uzvratila zagrljaj. “Ti uvek znaš da kažeš pravu stvar. Ali ja ću se ipak moliti za moje stričeve.”

“I ja ću se, takođe, moliti za one dve hulje kada umru. Samo neću patiti zbog njih, bili živi ili mrtvi. Hajde, idemo na doručak. Ovo će biti dug dan, a čak nećemo imati ni ˝fini izlet sa jahanjem kao vežbu.” Sigurno se šalila, ali, ipak, u njenim plavim očima nije bilo ni treptaja radosti. A opet, ona je mrzela da radi posao službenika. Niko nije u tome uživao.

Trpezarija koju su Prihvaćene najčešće upotrebljavale nalazila se na najnižem nivou Kule. Bila je to velika prostorija sa potpuno belim zidovima i podom od belih pločica, puna dugih, izglačanih stolova i jednostavnih klupa koje su mogle da drže dve žene, ili, u krajnjoj nuždi, tri. Ostale Prihvaćene su brzo jele, ponekad gutajući svoju hranu nepristojno brzo. Šerijam je prosula kašu na svoju haljinu i požurila iz prostorije, objavljujući da ima vremena da se presvuče. Skoro da je trčala. Svi su žurili. Čak je i Katerina bezmalo išla kasom, još uvek jedući krckavu kiflu i otresajući mrve sa svoje haljine. Izgledalo je da šansa za izlazak iz grada i nije bila tako jadna. Sijuan je prebirala po svojoj kaši, koja je bila okružena kuvanim jabukama, a Moiraina joj je pravila društvo uz još jednu šolju jakog crnog čaja u kojem je bila samo kap meda. Ipak, verovatnoća da je dečakovo ime među onima koja ih čekaju morala je biti jako mala.

Uskoro su bile same među stolovima, i jedna od kuvarica je izašla sa rukama na bokovima, mršteći. Okrugla žena u dugačkoj, besprekorno čistoj kecelji, Laras je bila u svojim srednjim godinama i više nego lepa, ali je ipak mrštenjem mogla da probuši rupu u kamenu. Nijedna Prihvaćena nije bila dovoljno luda da se zameri samovoljnoj Laras, ili bar ne više od jedanput. Čak se i Sijuan povukla pred tim nepokolebljivim prodornim pogledom, užurbano grabeći kašikom poslednje parčiće jabuke iz svoje činije. Laras je počela da doziva zaposlene u kuhinji da donesu svoje krpe za pranje poda pre nego što su Sijuan i Moiraina stigle do vrata.

Moiraina je očekivala da će posao biti težak i neugodan, i bio je, ali nije bilo onako loše kao što se pribojavala da će biti. Ne baš tako loše. Počele su tako što su pronašle i odvojile svoje beleške sa humke, i dodale ih onima koje su već bile ispisane čitljivim rukopisom; što je smanjilo gomilu za pola. Ali samo za pola.

Ako biste došli u Kulu nesposobni da pišete, bili biste naučeni pristojnom rukopisu još dok ste polaznica, ali takvima, koje su došle sa lošim rukopisom, često su bile potrebne godine da postignu čitljivost pod uslovom da su ikada uspele. Neke Sestre su koristile službenike za bilo šta što su želele da neko drugi razume.

Mnoge od zabeleški bile su kraći od njenih i Sijuaninih, ali ipak čak i računajući na Meilanino objašnjenje, izgledalo je da je neverovatno veliki broj žena imao porođaj.

A to je bilo samo u logorima blizu reke! Primetivši da je Sijuan pažljivo gledala svaki list pre nego što ga odvoji na stranu, i sama je počela da radi isto. Nije više polagala veliku

55

nadu, već neznatno malu, ali to nije bilo isto što i nemoguće. Ali, što je više čitala, njeno raspoloženje je sve više opadalo.

Mnogi zapisi bili su šokantno neodređeni. Rođen u vidokrugu Tar Valonovih zidina? Zidine grada bile su vidljive ligama, mogle su se videti čak i sa padina Zmajeve planine. Ovo specifično dete je bila devojčica, od tairenskog oca i kairhijenske majke, ali ipak, beleška je predskazivala teškoće u pronalaženju dečaka. Bilo je mnogo beleški previše sličnih ovoj. Ili, rođen u vidokrugu Bele kule. Svetlosti, Kula se mogla videti iz blizine Zmajeve planine!

Pa, bar za mnogo milja, najmanje. Neki zapisi bili su tužni. Salia Pomfrej je rodila dečaka i otišla da bi se vratila u svoje selo u Andoru, pošto je njen muž poginuo drugog dana borbe. Postojala je zabeleška ispod imena, ispisana Mirellinim tečnim rukopisom.

Žene iz logora su pokušale da je odgovore, ali kažu da je bila poluluda od žalosti. Svetlost nek' joj pomogne. Žalosno, za plakanje. A s druge strane, jednako uznemiravajuće koliko i netačne beleške. Nije napisano ime njenog sela, a Andor je bio najveća nacija između Kičme sveta i Aritskog okeana. Kako bi je pronašli? Salijino dete bilo je rođeno sa pogrešne strane reke Erinina i šest dana ranije nego što je prorečeno, ali ako bi majka Ponovorođenog Zmaja bila kao i ova, kako će ga pronaći? Stranice su bile ispisane imenima sličnim ovome, ali ipak, izgledalo je da su to žene za koje su i drugi čuli, tako da informacija može biti zapisana u potpunosti na nekom drugom mestu. Ili ne mora. Zadatak je izgledao tako lak kada ga je Tamra postavila.

Svetlost nam pomogla, mislila je Moiraina. Svetlost pomogla svetu. Pisale su uporno, ponekad su zajedno morale da čitaju da bi odgonetnule rukopis koji je zaista ličio na kokošije škrabotine; bilo im je potrebno sat vremena u podne da odu u trpezariju na hleb i čorbu od sočiva, a onda su se vratile svojim perima. Elaida se pojavila u haljini sa visokim okovratnikom, još crvenijom od one koju je nosila juče, da bi koračala oko stola i u tišini posmatrala prvo preko Sijuaninog, a zatim Moiraininog ramena, naizgled proučavajući njihov rukopis. Njena crvenim obrubljena ešarpa bila je bogato izvezena cvetnim lozama. Cvetnim i, što joj je mnogo više priličilo, lozama sa dugačkim trnjem. Pošto nije našla ništa šta bi kritikovala, otišla je jednako naglo kako je i došla, i Moiraina i Sijuan su u isto vreme odahnule sa olakšanjem. Osim toga, niko ih nije uznemiravao. Kada je Moiraina posula finim peskom poslednju stranicu i sipala ga u drvenu kutiju koja je stajala na podu između stolica, vreme za večeru je došlo.

Veliki broj dečaka bio je rođen juče - morao je biti rođen posle Gitarinog proročanstva - ali ni jedan nije nimalo ličio na dete koje su tražile.

Posle noći provedene u nemirnom, nespokojnom snu, nije bilo potrebno da je Sijuan nagovara da se vrate u tu malu sobu, radije nego da se pridruže ostalim Prihvaćenima koje su žurile prema štalama. Iako neke danas nisu tako žurile. Izgledalo je da je čak i put van grada mogao biti zamoran kada je sve što je trebalo da radite bilo da sedite i pišete imena ceo dan. Moiraina se danas radovala pisanju imena. Napokon, niko im nije rekao da ne treba to da rade. A probudili su ih zvuci koje su proizvodile druge žene dok su se spremale, a ne polaznica koja bi donela naređenja da jašu sa ostalima. Kao što je Sijuan često govorila, bilo je lakše tražiti oproštaj nego dopuštenje. Iako Kula nije bila sklona opraštanju za Prihvaćene.

Zapisi prikupljeni juče su već čekali na stolu, neuredna gomila jednako visoka kao što je bila i ona prethodnog dana. Dok su razvrstavale čitljive liste, dvoje službenika ušli su unutra i zastali u iznenađenju, kršna žena sa plamenom Tar Valona izvezenim na tamnom rukavu, kose pokupljene u jednostavnu punđu na potiljku glave, i stasit mladić kojemu bi više pristajao oklop nego njegov običan, sivi, vuneni kaput. Imao je predivne smeđe oči. I simpatičan osmeh.

“Ne volim da mi se odredi zadatak, da bih potom otkrila da ga neko drugi već obavlja!” rekla je žena oštro. Primetivši osmeh mladog službenika, prostrelila ga je pogledom. Glas joj se pretvorio u ledenu santu. “Trebalo bi da znaš bolje od toga ako želiš da zadržiš svoj posao,

56

Martan. Pođi samnom.” Martan ju je sledio iz sobe sa osmehom koji se pretvarao u brigu i lica crvenog od stida.

Moiraina je prestrašeno pogledala u Sijuan, ali ona nije prestajala da radi. “Nastavi sa poslom.“ rekla je. “Ako izgledamo dovoljno zaposlene...” Njen glas se utišao. Bila je to mala nada, ako su službenici već dobili zaduženje, ali to je bilo sve što su imale.

Kada je, za nekoliko minuta, Tamra ušetala u prostoriju, one su već sedele i prepisivale imena. Amirlin, danas u jednostavnoj plavoj svili, bila je oličenje Aes Sedai, utelovljenje mirnoće. Niko ne bi ni pomislio da je njena prijateljica umrla pred njom samo nekoliko dana ranije, ili da ona čeka na ime koje bi moglo da spase svet.

Odmah iza Tamre koračala je sedokosa službenica, sa čijeg lica je zadovoljstvo sijalo kao previše rumenila, dok je mladi Martan stajao iza nje, smešeći se Sijuan i Moiraini preko njenog ramena. Zaista će izgubiti posao ako mu to pređe u naviku.

Moiraina je skočila na noge i naklonila se tako brzo da je zaboravila na pero u svojoj ruci. Osetila je, međutim, kako se savilo i pogled joj se zgrčio kada je videla fleku od mastila koju je ono ostavilo, crnu mrlju koja se na beloj vuni proširila do veličine novčića. Sijuan je bila jednako brza, ali mnogo smirenija. Ona nije zaboravila da ostavi svoje pero na tacnu pre nego što je poravnala svoje suknje. Samo mirno, mislila je Moiraina. Moram biti mirna. Brzo je uradila nekoliko misaonih vežbi, ali to joj i nije mnogo pomoglo.

Amirlin ih je proučavala veoma pažljivo, a kad je Tamra pažljivo i kritički istraživala nekoga, i najneosetljiviji i najjači bi osetili da im je težina izmerena do poslednje unce, a visina do poslednjeg inča.

Moiraina je jedva uspela da se ne pomeri od nervoze. Taj pogled sigurno će videti sve što su planirale. Ako to što su radile može da se nagradi nazivom plan.

“Nameravala sam danas da vam dam slobodno, da čitate ili učite, po vašem izboru”, Tamra je polako rekla, još uvek ih promatrajući. “Ili možda da vežbate za svoje testiranje”, dodala je sa osmehom koji nije učinio ništa da umanji njenu napetost. Duga pauza, a zatim je, za sebe, neznatno klimnula glavom. “Još uvek te muči smrt tvojih stričeva, dete?”

“Ponovo sam imala noćne more, celu noć, Majko.”. Istina, ali o tome kako ponovo nisu našle bebu koja plače u snegu, i kako mladi čovek bez lica ponovo slama svet, dok ga spašava. Zadivila ju je smirenost njenog glasa. Nije ni pomišljala da će se ikada usuditi da odgovori Amirlin Tron u stilu Aes Sedai.

Tamra je ponovo klimnula glavom. “U redu, ako misliš da ti je potrebno da budeš zaposlena, možete nastaviti. Kada vam postane dosadno ostavite poruku sa završenim poslom, a ja ću se postarati da vam nađem zamenu.” Koraknula je da ode, a zatim zastala, okrenuvši se Moiraini. “Mastilo je veoma teško odstraniti, naročito sa belog materijala. Neću ti reći da ne usmeravaš da bi to uradila; to već i sama znaš.” Još jedan osmeh, a zatim je pokupila sedokosu službenicu, skoro je izguravši iz sobe. “Nema potrebe da izgledaš tako ogorčeno, gazdarice Velin”, rekla je umirujuće.

Samo budale naljute službenike; njihove greške, slučajne ili namerne, mogu da prouzrokuju mnogo štete. “Sigurna sam da imaš mnogo važnijih zadataka od...” Njen glas se pretvorio u prigušeni šapat u hodniku.

Moiraina je podigla suknju i pogledala u fleku. Porasla je do veličine velikog novčića. U normalnim uslovima uklanjanje fleke bi zahtevalo sate pažljivog potapanja u varikinu,

koja bi usmrdela vaše ruke, a nije bila garancija za uspeh. “Upravo mi je rekla da koristim Moć da bih očistila haljinu”, rekla je zapanjeno.

Sijuanine obrve su se skoro popele na vrh njene glave. “Ne pričaj gluposti. Čula sam šta je rekla isto kao i ti. Nije rekla ništa slično!”

“Moraš naučiti da shvatiš šta ljudi misle jednako koliko slušaš šta govore, Sijuan.” Proniknuti u to šta ljudi zaista misle bilo je ključno za Igru Kuća, a kada se sve spoji: Tamrin

57

osmeh, sjaj u njenom oku i način na koji se izrazila, sve to bilo je jednako dobro kao i pismeno dopuštenje.

Prigrlivši Moć, precizno je izatkala Vazduh, Vodu i Zemlju, i spustila tkanje povrh mrlje. Samo zato što je Prihvaćenima bilo zabranjeno da usmeravaju da bi obavile domaće poslove, ne znači da nisu učile kako se to radi; za Sestre nije postojalo takvo ograničenje jer su putovale često i bez služavke. Odjednom je crna mrlja vlažno zasjala i počela da se smanjuje, i dok je to radila, izdizala se na površinu vune. Postajala je sve manja i manja, dok se nije pretvorila u malu crnu kuglicu osušenog mastila, koja je upala u njenu skupljenu šaku.

“Mogla bih ovo da zadržim kao podsetnik”, rekla je, stavljajući crnu kuglicu na ivicu stola. Podsetnik da je Sijuan bila u pravu. Ponekad pravila mogu da se prekrše.

“A šta bi se dogodilo da je Sestra ušla?” upitala je Sijuan ironično. “Da li bi pokušala da joj kažeš da je sve bilo deo Igre Kuća?”

Moirainino lice je postajalo vruće, i ona je pustila Izvor. “Rekla bih joj... Rekla bih... Da li moramo sada da pričamo o tome? Sigurno ima jednako mnogo imena kao i juče, a ja bih volela da završim pre nego što večera počne.”

Sijuan se bučno nasmejala. Mogli biste da pomislite da je crvenilo na Moiraininom licu obeležje budale.

Pisale su duže od sat vremena kada je Moiraina zastala zbog jedne beleške. Rođen u vidokrugu Zmajeve planine, pisalo je, što je bilo jednako smešno kao i reći u vidokrugu Kule. Ali Vila Mandair je rodila sina, zapadno od reke, i na dan koji je Gitara prorekla. Polako je prepisivala belešku. Na kraju je podigla pero, ali ga nije umočila u staklenku sa mastilom, niti je pogledala na sledeće ime pisano Elaidinim šiljastim rukopisom. Njen pogled se podigao do crne kuglice. Ona je bila jedna od Prihvaćenih, ne Sestra. Ali uskoro će biti testirana.

Bili Mandair je mogao biti rođen na samoj obali reke i njegova majka bi još uvek mogla da vidi Zmajevu planinu. Ali ništa što je Elaida napisala nije upućivalo na to koliko je logor, u kojem je bila, bio daleko od planine. Ili koliko blizu. Ranije zapisane beleške su glasile “Rođen u logoru lorda Elisara izvan Tar Valona.“

Beli papir ispred nje bio je popunjen njenim rukopisom samo do polovine, ali je ona izvukla drugi čist papir i prepisala pojedinosti o Biliju Mandairu. Skromno ime, ako je on bio taj. Ali bilo je verovatnije da će Ponovorođeni Zmaj biti sin jednostavnog vojnika, nego nekog plemića.

Odjednom je primetila da Sijuan piše u sveščicu kožnih korica, dovoljno malu da stane u kesicu na njenom pojasu, dok je jednim okom posmatrala vrata. “Moraš biti pripremljena.“ rekla je Sijuan.

Potvrdno klimajući glavom, Moiraina je dodala Sijuan list sa samo jednim imenom, koja je pažljivo prepisala informacije u svoju svesku. Sutra, Moiraina će poneti svoju svesku.

Dan je doneo dosta imena sa oznakom “rođen u vidokrugu Zmajeve planine” ili čak “rođen blizu Zmajeve planine,“ a veliki broj od njih bio je rođen na istočnoj strani reke Erinin. Moiraina je znala da je to i trebalo da očekuje. Napokon, planina je bila najuočljivija oznaka ligama unaokolo. Ovo je bio tek drugi dan prepisivanja lista, a već su dodale još devet imena u Sijuaninu svesku. Svetlosti, koliko li će imena sakupiti pre nego što sve bude gotovo?

Bilo je i drugih iznenađenja. Nedugo posle podneva Jarna Malari ušetala je u prostoriju, elegantna u tamno sivoj svili, sa belim linijama na slepoočnicama, što je još više doprinosilo izgledu zapovednika; safiri su bili u njenoj dugoj crnoj kosi i oko njenog vrata. Rese na njenoj svilenoj ešarpi bile su toliko dugačke da su skoro dodirivale pod, iako je ešarpa stajala na njenim ramenima. Jarna je bila Sedničar za Sive. Sedničarke su retko obraćale pažnju na Prihvaćene, ali ona se okrenula Moiraini. “Prošetaj samnom za čas, dete.”

U hodniku, Jarna je neko vreme polako hodala u tišini i Moiraina je bila zadovoljna što je to tako. Svetlosti, šta je Sedničarka htela od nje? Da je u pitanju bio zadatak koji treba obaviti ili poruka koju treba preneti, to bi spomenula odmah. U svakom slučaju, Prihvaćene

58

nisu požurivale Sestre. Isto kao što ni Sedničarke nisu pokušavale da požuruju Amirlin. Promaja, koja je činila da baklje na zidovima trepere, nije zabrinjavala Jarnu, naravno, ali Moiraina je počela da žali što nije ponela svoj ogrtač.

“Čujem da te muči smrt tvojih stričeva.“ najzad je rekla Sedničarka. “To je savršeno razumljivo.” Moiraina je ispustila zvuk za koji se nadala da će Jarna shvatiti kao slaganje sa njenim rečima. Odgovori Aes Sedai su bili veoma dobri, ali želela je da izbegne otvoreno laganje. Ako bi mogla. Trudila se da se ne isteže, ali vrh njene glave je dopirao samo do ramena druge žene.

Šta je žena želela? “Bojim se da državni poslovi ne čekaju da prođe period žaljenja, Moiraina. Reci mi,

dete, šta misliš ko će iz kuće Damodred biti uzdignut na Sunčev presto sada, kada su Laman i njegova braća mrtvi?”

Saplevši se o sopstvena stopala, Moiraina je posrnula i sigurno bi pala da je Jarna nije pridržala svojom rukom. Sedničarka je pitala za njeno mišljenje o politici? Istina, o njenoj rodnoj zemlji, ali Sedničarke su znale više o političkim događanjima većine zemalja nego što su njihovi vladari znali. Jarnine staklaste smeđe oči su je gledale mirno, strpljivo. Čekajući.

“Nisam razmišljala o tome, Aes Sedai”, rekla je Moiraina istinoljubivo. “Mislim da će verovatno pravo na Sunčev presto pripasti drugoj Kući, ali ne bih znala kojoj.”

“Možda,“ promrljala je Jarna napola zatvarajući oči, spremajući se da kaže sledeću rečenicu. “Kuća Dramodred stekla je lošu reputaciju koju je Laman samo pogoršao.”

Moiraina se namrštila pre nego što je stigla da se zaustavi, a zatim brzo ispravila crte svog lica, nadajući se da Jarna nije primetila. To što je rekla bila je istina. Njen otac je bio jedini u svojoj generaciji kome je nedostajao taman karakter, kako muškarcima tako i ženama. Prethodne generacije bile su skoro isto loše, osim ako nisu bile gore. Dela koja je činila kuća Damodred su ocrnila njeno ime. Ali nije volela nekog drugog da čuje kako govori o tome.

“Tvoj polubrat Taringil je lišen prestola zbog njegovog braka sa kraljicom Andora”, nastavila je Jarna. “Smešan zakon, zaista, ali ne može ga promeniti dok ne postane kralj, a ne može postati kralj dok se zakon ne promeni. A šta je sa tvojim starijim sestrama? Zar nisu dobro vaspitane? Čini se da je... pokvarenost... u znatnoj meri preskočila tvoju generaciju.”

“Dobro vaspitane, da, ali ne za presto.“ odgovorila je Moiraina. “Anvaeri nije stalo ni do čega drugog osim konja i lova sa sokolovima.” A i niko ne bi imao poverenja u njenu narav, koja je bila mnogo gora nego što je Moirainina ikada bila. Ali tako nešto rekla bi samo Sijuan. “A ako bi Inloina dobila presto, svi znaju da bi državni poslovi dolazili na drugo mesto, u najboljem slučaju, posle igre sa njenom decom.” Vrlo verovatno zato što bi u igri sa svojom decom zaboravila na poslove države. Inloina je, kao majka, bila topla i puna ljubavi, ali nije bila preterano razborita, iako vrlo tvrdoglava. Veoma opasna kombinacija osobina u jednom vladaru. “Niko je neće podržati za uzdizanje na tron, Aes Sedai, čak ni iz kuće Damodred.”

Jarna se pažljivo zagledala u Moirainine oči za jedan dug trenutak, neugodno je podsećajući na Meilan koja je rekla da ona ne može da čita misli. Nije mogla da uradi ništa drugo osim da susretne taj pogled sa strpljenjem i prividnom iskrenošću. I sa vatrenom nadom da Meilan nije pronašla način da zaobiđe Tri zakletve.

“Znači tako”, Jarna je najzad rekla. “Možeš se vratiti svom poslu, dete.” “Šta je želela?” upitala je Sijuan kada se Moiraina vratila u prostoriju.

“Nisam sigurna.“ rekla je polako, uzimajući svoje pero. To je bila prva laž koju je ikada rekla Sijuan. Bila je preplašena mišlju da je vrlo dobro znala šta je Jarna želela. Pre nego što su stavile završene kopije na, ružama izrezbaren, pisaći sto koji je bio Gitarin, u prostrano predvorje Amirlinine radne sobe, još šest Sedničarki je došlo i odvelo Moirainu na stranu. Po jedna iz svakog Ađaha, sve sa vrlo sličnim pitanjima.

Tsutama Rath, prelepa i očiju dovoljno surovih da se Moirainu podiđe jeza, direktno ju je pitala.

59

“Zar nikada nisi razmišljala?” Tsutama je rekla opušteno, skoro kao usput, igrajući se sa crvenim resama svoje ešarpe, “da bi sama mogla biti kraljica Kairhijena?”

Na taj način stekla je još jedan košmar koji se pridružio bebi ostavljenoj u snegu i čoveku bez lica.

Sela je na Sunčani presto noseći ešarpu Aes Sedai, a napolju, na ulicama, rulja je uništavala grad. Nijedna Aes Sedai nije bila kraljica preko više od hiljadu godina, a čak i pre toga, onih nekoliko koje su to otvoreno priznale loše su prošle. Ali, ako je to bila namera Dvorane kule, kako bi mogla to da izbegne? Samo ako bi pobegla iz Kule čim dobije ešarpu i ostala po strani dovoljno dugo da se situacija u Kairhijenu reši sama od sebe. Veći deo te besane noći provela je moleći se da uskoro bude testirana.

Čak i sutra ne bi bilo dovoljno brzo. Svetlosti, nije bila spremna, ali morala je da pobegne. Nekako.

60

Poglavlje 7

Svrab

________________________________________

Sledeći dan doneo je nova imena, koji su se gomilala u sve većem broju, koji su sve više ukazivali na to da je Zmajeva planina mesto rođenja. Moiraina shvati da Sijuan i ona više nikada neće čuti ime sa prikačenom titulom “rođen pod padinama Zmajeve planine”. Zmajeva proročanstva su bila poznata velikom broju ljudi, ali često su pogrešno protumačena i izmenjena, naročito među običnim ljudima, ali pominjanje planine je ostajalo u svim mogućim nerealnim i realnim verzijama. Nijedna žena ne bi volela da prizna da je rodila sina koji će jednog dana usmeravati, i raditi sve ono propratne stvari, i da će to dete od njene krvi i njenog mesa biti osuđeno na ludilo i teror. Koliko bi joj trebalo vremena da prizna da nosi dete koje će jednog dana biti Ponovorođeni Zmaj? Nije mogla da porekne Zmajevu planinu kompletno, niti bi joj poznanstva to dozvoljavala, i umesto toga koristila je reči “blizu planine” ili “pred očima” za koje je smatrala da su dovoljno bezbedne za nju. Dete koje su videli mora biti sakriveno negde u toj istini.

Neko bi trebao da poseti sve te žene i postavi im par pitanja, proračunato sastavljena, i odgovarajuće pitana. Ona posegnu za tim pitanjima u umu, ali njenom preciznom ispitivanju da istraži celu situaciju nije bavalo baš valjanog rezultata. Uprkos majčinom sumnjanju, ona više neće lagati. I neće pobeći ako se promene uloge ispitivača i pitanoga. Igrala bi i Daes Dae'mar sa celim svetom kao ulogom. Daleko od dužnosti koja joj je data, kako da prestane sa razmišljanjem?

Jutro joj je donelo i posetu od Tamre, koja je neočekivano upala dok je Moiraina sklanjala svoju malu knjigu, pamteći novo ime do koga je došla. Ona pokuša da prikrije svoje pokrete, tromo se krećući, i trenutak njene nespetnosti iznenadi Moirainu. Ona pomisli da će sve biti u redu, ali opet je zadrži dah dok ju je Amirlin proučavala. Da li je ta druga žena videla knjigu? Odjednom, cela ideja da traži pre oproštaj nego dozvolu, činila joj se veoma krhka. To ne bi ničemu pomoglo. To bi najverovatnije doprinelo kaznu rada, na izolovanoj farmi od jutra do mraka odsečen od svojih prijatelja, u nemogućnosti da usmeravaš. Za polaznice ili Prihvaćene, to je bila krajnja kazna, poslednja šansa da nauče pravilno ponašanje, pre nego što ih pošalju odavde zauvek. To je bilo daleko gore od žuljeva na rukama, i to bi ih definitivno iseklo od potražnje za detetom.

“Juče sam pomislila kako si najzad zasitila svoju dosadu.“ Tamra reče konačno, i Moiraina opet poče da diše. “Naročito ti, Sijuan.” Sijuan nikad nije oblilo rumenilo, ali se na to se zacrveni. Svi su znali kako je mrzela pisarske poslove. Prepisivanje rečenica je bio posao koji je najviše mrzela u životu.

61

Moiraina odgovori, “Liste i beleške mi pomažu da upravljam mislima, Majko.” Jednom kada bi počela da daje odgovore obmane, sledeći put će joj ići sve lakše i lakše, pa čak i prema, Amirlin Tron.

Istina je bila da sa listama ili bez njih, misli su joj stalno bile okupirane. To su bile misli o detetu u snegu i o nepoznatom čoveku. Takođe dosta je razmišljala i o

Sunčanom tronu. Želela je da preklinje Tamru da zaustavi tu šemu, ali opet je znala da ni to ne bi bilo dovoljno. Kula nije manje neumoljiva da tka niti čak ni od same Šare. U oba slučaja, te niti koje je pomerala su bili ljudski životi, i putevi koji su izabrali su bili mnogo važniji nego kao pojedinci.

“U redu, dete. Ali sve dok tvoje učenje ne pati zbog toga.” Tamra joj predade savijen papir koji Moiraina do tada nije primetila, zapečaćen krugom od zelenog voska. “Odnesi ovo Kereni Nagaši. Ona je najverovatnije u svojoj sobi. Nemoj nikome davati umesto nje.” Kao da bi to i uradila! Neke Prihvaćene su se žalile, neke su glasno prigovarale, a neke su bile diskretnije, zbog prelaženja preko širokog hodnika koje je vodile više do kule, ali čak i kada je stigla do pola puta, Moiraine je uživala u svakoj poruci koja bi ju dovela bliže odajama Ađaha . Dosta se toga moglo naučiti od samog gledanja gde ljudi žive. Čak i Aes Sedai raspuste svoje čuvare u tim okolnostima. Ali ni to ne pomaže, barem ne usporava toliko; onoga ko zna kako da sluša i posmatra.

Odaje Ađaha su bile identične u broju soba i u tome kako su bile postavljene, ali neki detalji su se uveliko razlikovali. Impresija maševa u punoj veličini mogli su se naći u svim stubovima u otvorima odaja Zelenog ađaha, i to su bili mačevi u dva različita stila, sa jednom oštricom ili dvoručni, kriv i prav. Svaka su vrata bila oivičena mačem, sa vrhom na gore, izgledajući dekorativno i u isti mah budeći divljenje. Tapiserije na zidu, između dve visoke uljane lampe pravile su veličanstvene senke po zidovima, koji su većinom bili oslikani scenama borbi, jurišajućih konjanika na poznatim bojištima iz istorije, dok su neke čak imale i scene iz davno nestalih zemalja, koje već vekovima ne postoje i u kojima su učestvovale i osobe koje su koristile Jednu moć. Nijedna Aes Sedai nije učestvolala u ratu još od Troločkih ratova, ali kada poslednja bitka dođe, Borbeni Ađah će morati biti prvi u redu na bojištu. Do tada, borile su se za pravdu samo tamo gde bi se mogle umešati i to jedino putem zaštitničkih mačeva, i to je jedino što su i mogle dok su čekale na Tarmon Gai'don.

Jedina razlika ovde bili su muškarci. I to ne bilo koji muškarci, naravno. Zaštitnici. Visoki ili niski, debeli ili mršavi, svi su bili jako hrabri, i kretali su se kao lavovi i leopardi.

Niko nije nosio neke osobene ogrtače u sobi, ali za posmatrače su uvek bili zanimljivi. Mogli su se videti Zaštitnici u svim odajama Ađaha, osim kod pripadnica Crvenih, ali većina Zaštitnika su imali svoje odaje i barake, pa čak i svoje sopstvene gradove. Ali u tom slučaju, Zelene su se izdvajale. Neki su Zaštitnici živeli i spavali u istoj sobi kao i Aes Sedai!

Zelenooki zaštitnik niskoga rasta, baci brzi pogled na nju, odmeravajući je pritom, kao po narudžbini. Trojica drugih, stajući zajedno, ućutaše dok je prilazila i prolazila, dok bi kasnije nastavili tihu konverzaciju posle njenog prolaska. Jedan je nosio srebrna zvonca i arafelinsku pletenicu, jedan je imao tanke tarabonske brkove, a treći je bio tamnoput, možda Tairenac ili je poticao sa severa Altarane, ali osim njihovih gracioznih pokreta, postojala je još jedna stvar koju su delili, bilo sa njima, a i bilo kojim muškarcem kojeg je videla ovde. Jednom je sa rođakom imala priliku da pogledala orla u oči, ogromnog sa tamnim perjem i jakim nogama.

Sresti Zaštitnikov pogled je izgledalo isto tako. To nije bio divalj pogled, već samouveren, svestan svojih mogućnosti, i njihove sposobnosti za nasilje.

A opet, taj bes je uzdržavan, i disciplinovan svojom sopstvenom voljom i vezom prema Aes Sedai. Ovde, jednostavno su nastavljali da žive svojim životom. Jedan suvonjavi muškarac, kratko ošišane kose sa šijenarskim perčinom, se odmarao naslonjen na zid sa jednom dignutom nogom u vis, besposličarao je i trudio se da izbegne očigledno posmevanje

62

drugog Zaštitnika, koji je govorio da upravo izgleda kao pokisla maška uhvaćena u mrežu. Dvojica drugih, obučeni u kratke košulje, su vežbali sa drvenim mačevima nasred hodnika, i uz galamu i graju su uz što moguće glatke poteze izbegavali partnerove napade.

Rina Hafden, koje je nekako uspevala da pravi i kiselo i slatko lice i u tom trenutku izgledala graciozno i elegantno, bodrila ih je sa velikim osmehom, govoreći, “Odlično izbegavanje, Vejline! Oh, odličan napad, Elijase!” Gledajući veličinu, mogli su bit i blizanci, ali jedan je bio taman sa dužom sređenom bradom, a drugi plav, sa kratko podšišanom bradom. Gunđajići, oni se pokrenuše brže.

Njihove košulje su im bile sve mokre od znoja, ali opet par je delovao sveže i neumorno. Kroz otvorena vrata, Moiraina vide zaštitnika sa okruglim licem svirajući neku veličanstvenu melodiju na flauti dok je sedokosa Jala Bandevin, markantna žena koja je po visini bila za glavu niža od Moiraine, pokušavala da nauči novog Zaštitnika koracima standardnog plesa.

Najverovatnije je bio novajlija, rumen, polurazvijen mladić sa nešto više od dvadeset godina, ali opet uprkos godinama po pravilu nijedan muškarac ne bi smeo da bude vezan ukoliko ne poseduje odgovarajuće veštine. To naravna ne uključuje ples.

Kerenina vrata, koja su imala mač lakiran crvenom, zlatnom i crnom bojom, bila su širom otvorena, sa muzikom koja je dopirala iz njih. Moiraina nije imala ni najmanju ideju zašto bi bio lakiram, i zašto baš u tim bojama, i znala je da nikad neće saznati osim ako ne izabere da bude Zelena. To nije planirala da bude, a opet nerviralo ju je što to nikada neće saznati. Jednom kada bi identifikovala nešto što nije mogla da objasni, to njeno neznanje bi se pretvorilo u svrab negde kod ramena, van domašaja njenih prstiju. Neće biti jedini put da vidi te mačeve, i vrlo brzo je tu činjenicu potisnula odmah pored drugih saznanja koje je videla i spoznala u odajama Ađaha . Svrab se povuče za sada, ali verovala je da će se vratiti posle sledećih vrata.

Par tapiserija u Kereninoj sobi su prikazivale scene rata i lova, ali većina zidnog prostora data je policama interesantnih oblika rađenih u više zemalja. Osim par knjiga, sadržale su u sebi i veliku lobanju lava i još veću lobanju medveda, uglančane pehare, vaze u čudnim oblicima, bodeža ukrašenih sa dragim kamenjem i zlatom, i bodeža sa jednostavnom drvenom drškom, dok su pojedini bili i polomljeni. Kovačev čekić sa glavom podeljenim u dva dela ležao je pored polomljenog drvenog pehara. Pozlaćen valjkasti sat, stajao je sa zamrznutim skazaljkama pokazujući 12 sati, stajao je pored čelične amajlije prošarana tamnim flekama za koje je Moiraina bila sigurna da je krv. Te stvari su sada bile samo uspomene na sve one sestre koje su godinama unazad nosile šal i koristile ovu sobu kao svoju.

Od uspomena pre dobijenog šala, bilo je samo malo. Samo par minijatura postavljenih iznad kamina, pokazujući, ponosnog čoveka, malo podgojenog, nasmejanu ženu i petoro dece, troje od njih devojčice. To je bila Kerenina porodica, davno pre nego što su svi umrli i zaboravili je. To je bio bol sa kojima su se nosile Aes Sedai. Porodice umiru, i sve što poznaješ nestaje. Sve osim Kule. Bela kula ostaje zauvek.

Dvojica od Kereninih Zaštitnika je sedelo u sobi sa njom. Masiv Karil, čija je plava kosa davala aspekt zlatnog i veličanstvenog lava, čitao je knjigu preko puta kamina odmarajući noge koje je sa sve čizmama naslonio na ukrašen mesingani branik, i sa sve lulom koja se pušila iz njegovih usana. Stepin je više ličio na pisara nego na Zaštitnika, sa svojim uskim ramenima i tužnim tamnim očima, sedeo je na stolici svirajući predivnu melodiju na fruli, prstima spretnijim od bilo kog profesionalnog muzičara. Nijedan čovek nije prestao da radi ono što je do sad radio kada je ušla Prihvaćena.

Kerena je radila na već urammljenom vezu. Moiraini je uvek bilo interesantno gledati Zelene kako rade sa iglom. Pogotovu sada, kada je tema bila polje puno divljeg cveća. Pitala se kako će joj se slagati slika sa već postojećom dekoracijom smrti i nasilja? Visoka, i mršava žena, Kerena je izgledala jako, njeno lice je bilo snažno i prelepo, a njene tamne oči su bili bazeni dubine. Čak i ovde, nosila je jahaće odelo, podeljenu suknju prošaranu zelenom bojom,

63

a njena tamna kosa, provučena sa par sedih, bila je kraća od Karilove or Stepinove, i padala je samo do ramena, dok ju je ona i takvu vezivala u tanak rep. Nije bilo sumnje da je mnogo lakše putovati kada je ošišana tako. Kerena nikad nije ostajala u Kuli dovoljno dugo i ubrzo bi opet išla na put. Ona ostavi svoju iglu na vezu, uze pismo, i prelomi zeleni vosak sa palcem. Tamra je uvek pečatila svoja pisma za sestre sa bojom Ađaha primaoca.

Šta god da je Tamra napisala, to nije promenilo izraz na licu Kerene, ali kada je Zelena završila sa pismom, Stepin se odmače od stola i poče zakopčavati svoj kaput. Karil ostavi svoju knjigu na policu, Stepin zamota svoju frulu i stavi je u džep od kaputa. To je bilo sve, sada su bili spremni i čekali su na dalja naređenja. Uprkos tužnim očima, Stepin više nije izgledao kao pisar. Sada su obojica bili leopardi, čekajući na znak za napad.

“Da li će biti odgovora, Aes Sedai?” Moiraine upita. “Odgovor ću poneti sama, dete.“ Kerena odgovori, krenuvši prema vratima što učini da

joj se haljina malo podigne. “Tamri sam hitno potrebna…” ona reče dvojici Zaštitnika, koji su pratili svaki njen pokret, “…mada ne kaže zašto.”

Moiraina dozvoli sebi kratak osmeh. Sa svim tim slugama, sestre često zaborave da i Prihvaćene imaju uši. Ponekad, najbolji način za učenje je samo da budeš miran i da ćutiš i slušaš.

Kako se vraćala nazad, kroz spiralni hodnik, misleći o tome šta je otkrila i pokušavajući da ignoriše hladnoću, Sijuan dotriča ispred nje. Nije videla nijednu sestru u blizini, ali ipak...

“Još jedna poruka”, Sijuan objasni. “Za Aišu Raveneos. Ona je posle mrmljala kako je to hitna stvar, stvarajući pri tom gomilu pitanja. Kladim se da je ovo ista ona poruka koju si ti odnela Kereni. Šta misliš, šta Tamra želi sa jednom Sivom i jednom Zelenom zajedno?”

Sive su se se uplitale u pitanja o pravdi i suđenju, tamo gde su ljudi bili pre do dogovora nego do mačeva, i Aišu je bio glas da je ona najpristrasnija što se tiče zakona. To je nešto što je delila sa Kerenom. I obe žene su nosile šal veoma dug vremenski period, što nije smatrala nevažnom sitnicom.

Moiraine možda nije bila tako dobra u zagonetkama kao Sijuan, ali ovo je stvarno ličilo kao Igra kuća.

Ona oprezno pogleda oko sebe, uključujući i pogled preko sopstvenih ramena. Služavka je nameštala ukrase na stonim lampama, dalje niz hodnik, a dvoje muškaraca još dalje su bili na merdevinama radeći nešto sa dekoracijom zidova. U blizini nije bilo sestara, ali opet iz predostožnosti ona utihnu glas. “Tamra želi... tragače ... da traže muško dete. Oh, ovo sve menja. Nisam bila u pravu, Sijuan. Ti si bila u pravu.”

“Jesmo i nismo u vezi čega? Šta te je navelo da misliš da će angažovati tragače?” Kako žena može biti tako spretna sa zagonetkama, a opet nevideti celokupnu sliku ovde?

“Šta u ovom trenutku može biti važnije Tamri od tog muškog deteta, Sijuan?” ona strpljivo reče. “Ili šta može to biti toliko tajno, da se ne usuđuje da stavi razlog toga na papir? Ta tajnost je možda značila da je verovala da se Crvenama ne može verovati. To je ono u čemu je i bila u pravu.

Više od toga, koliko žena bi odma na prvi pogred poreklo da je ovo dete isto ono iz proročanstva? Svi bi to govorili barem dok ne bi odraslo u muškarca i počelo da usmerava. Ne, ona je mislila da uposli sestre za koje je mogla da garantuje da ga traži. Ono u čemu je ona grešila je u mišljenju da bi ga sigurno doveli u Kulu. To bi ga razotkrilo Crvenama, i drugima kojima se ne treba verovati. Jednom kad ga pronađe, Tamra bi ga odmah opet sakrila. Njegovo obučavanje bi bilo u rukama tragača, žena kojima najviše veruje.”

Sijuan se udari dlanom po čelu. “Mislim da će mi lobanja eksplodirati”, ona promrmlja. “Sve si to shvatila iz dva pisma, a da nijedno nisi pročitala.”

“Znam sta mi je rečeno a šta nije. To je jednostavno mogučnost da vidiš puteve, i da povežeš kockice zajedno, Sijuan. Zaista, i ti bi trebalo to da znaš.”

64

“Oh? Ellid mi je dala nekakvu kovačevu zagonetku prošle nedelje. Ona mi reče da joj je dosadila, ali ja mislim da nije ni mogla da je reši. Želiš li možda ti da pokušaš?”

“Hvala, ne.“ Moiraine reče učtivo. Ona na brzinu pogleda okolo i brzo se isplazi na drugu ženu.

Sledećeg dana, Tamra je poslala još tri poruke. Prva je otišla Meilin Arganaj, druga Valeri Gorovni, debeljuškastoj maloj ženi, Braon ađaha koja se uvek smešila i za koju se uvek činilo da negde žuri, čak i kad stoji mirno, dok je treća je otišla Ludis Danen, koščatoj Žutoj sa dugim i mrgodnim licem koje je oko vrata nosilo tarabonske perle koje su joj visile do pojasa. Nijedan jedini nagoveštaj o porukama joj nije pao u ruke, ali opet znala je činjenicu da se sve tri žene nosile šal već dugi niz godina, i da su ih sve tri bile reputacije da su poprilično stroge po pitanju zakona.

Moiraina je to videla kao potvrdu, pa je čak i Sijuan počela u to da veruje. Činilo joj se da je petoro bilo isuviše malo ljudi da bi na sebe preuzeli potragu za

dečakom - ali dan za danom sve više imena su joj ispunjavali knjižicu - al’ opet Tamra nije slala više poruka. Barem ne preko njih. Aeldra Najaf je unapređena u Čuvara hronika da bi zamenila Gitaru, i poruke su najverovatnije išle preko nje.

Jedno vreme, Moiraina i Sijuan su se trudile da što više moguće pažnje obraćaju na Amirlininu odaju i njene ostale sobe, uvek gledajući i virući kroz ključaonicu, svaki put kada bi im se ukazala prilika, ali Tamra je i tih dana uvek imala ravnomeran protok posetilaca. Nisu konstantno uporno dolazili ali bili su prisutni. Dolazilo je dosta različitih posetilaca, ali ko je i koliko je njih uračunato u priču to nije znala. Takva stvar je Moirainu jako nervirala. Svrab joj se ponovo javi na ramenu, isti onaj koji ne bi mogla počešati i koji joj prsti ne mogu dohvatiti.

Uskoro im se ukazala prilika da špijuniraju. Ali ponekad im se činilo da ni to ne donosi rezultate. Prikupljanje imenja je išlo isuviše sporo. A Aeldra, vraćajući se u Amirlininu odaju, uhvatila je Moirainu kako viri u dovratak.

Bela kosa je povezivala Aeldru i Gitaru, samo što je Aeldrina kosa bila prava i kratko osišana kao i Kerenino. Novi Čuvar je bio gruba žena, sa kožom koja je usred sunca i vetra vidno ogrubela, za koju je čisto sumnjala da ju je iko zvao lepoticom, jer je imala jaku mušku bradu i špicast nos. Od nakita, nosila je samo prsten Velike zmije; njena haljina je bila od plave vune, fino sašivena, ali jednostavno isečena, i sa velikim plavim šalom oko ramena. Potpuno drugačija žena od Gitare.

“Šta to gledaš ,dete?” Ona upita nežno. “Samo sestre koje idu i vraćaju se iz Amirlininih odaja, Aes Sedai”, Moiraina odgovori.

Svaka je reč bila istina. Aeldra se nasmeja. “Sanjariš o šalu? Možda bi tvoje vreme bilo bolje potrošeno u

učionici uz učenje i praksu.” “Naći ću vremena i za to, Aes Sedai, a i ovaj posao takođe okupira moj um.” I ovo je

bilo istina. Traganje za muškim detetom obuhvatalo je svaki delić njenog uma ne dozvoljavajući joj ikakve druge informacije.

Ona pognu glavu, i Aeldra položi ruku na Moirainin obraz, kao da je proveravala da li ima temperaturu. “Da li te loši snovi još uvek proganjaju? Neke od Žutih imaju veliko znanje o biljkama. Sigurna sam da će ti pomoći da lepo zaspiš, ako ti to bude bilo potrebno.”

“Verin Sedai mi je već pomogla.” Napitak koji joj je dala je imao loš ukus, ali joj je pomogao pri spavanju. Šteta što nije mogao da joj pomogne da zaboravi one košmare koje je imala pre njega. “Sada snovi više nisu toliko loši.”

“Onda, dobro.” Aeldrin osmeh se vrati, ali ubrzo podiže prst ispred Moiraininog nosa i zamahnu joj njime. “Ali u svakom slušaju, sanjarenje ispred vrata nije baš dolično za jednu Prihvaćenu, dete. Ako te još jednom vidim tako, moraću da potegnem određene mere. Da li me razumeš?”

65

“Da, Aes Sedai.” Više neće biti špijuniranja. Moiraina je počela da misli da će provrištati od svraba.

66

Poglavlje 8

Komadići smirenosti

________________________________________

Nisu takođe mogle ni da izbegnu privatna predavanja sa sestrama. Ne da je Moiraina to želela, ili Sijuan, ali dugi časovi sedenja i pisanja su ih iznenađujuće zamarali, i ostavljali su im samo večeri slobodne. Prihvaćene koje su i dalje izjahavale svakog dana, takođe bile zauzete, iako su mnoge na to gunđale - kada nije bilo Aes Sedai u blizini da ih čuju. Makar su one pohađale časove kada bi oni bili ponuđeni. Neke sestre bi odbile, govoreći da će podučavati Prihvaćene ponovo tek kada više ne budu morale da predavaju razredima umesto Prihvaćenih. Previše Aes Sedai se nije sviđala situacija. Prema tračevima, peticije su slane Amirlin Tron u kojima je traženo da se vrate na stari raspored, ali ipak ih je Tamra odbijala. Lica sestara su i dalje bila maske smirenosti, ali ipak oči čak i najblažih bi bljesnule sa žarom koji bi naterao polaznice da ciče, a Prihvaćene da veoma pažljivo koračaju. Uprkos zimi, Kula je bila u groznici.

Sijuan nikad nije pričala o svojim iskustvima, ali Moiraina je ubrzo shvatila da je i ona sama privlačila posebno užarene poglede od skoro svake Aes Sedai sa kojom bi se srela, i shvatala je zašto. Za razliku od ostalih, ona i Siujan bi mogle da daju časove polaznicama i da pohađaju svoje časove u razumnije vreme.

Nekoliko sestara koje su predavale ostalima po noći proglasile bi sebe zauzetima kada bi bilo koja od njih dve pokiušala da zakaže čas. Na neki način Aes Sedai su mogle biti detinjaste kao i svako drugi, iako je to bilo nešto što nijedna Prihvaćena se nebi usudila da kaže naglas. Moiraina se nadala da će ta mala neprijateljstva uskoro nestati. Sitne iritacije su nekada umele da prerastu u doživotno neprijateljstvo. Šta bi ipak ona povodom toga mogla da uradi? Da se ponizno izvini onima koje su izgleda bile najljuće, moleći ih za oprost, i da se nada. Ona ipak neće odustati od spiskova.

Nisu sve sestre bile nevoljne. Kirina se susretala sa njom da razgovaraju o relativno malo činjenica koje su bile poznate o carstvu Artura Hokvinga, Meilan je ispitivala o drevnom piscu Vilimu Mančesu i o njegovom uticaju na saladejsku filozofkinju Šivenu Kajenziju, a Aiša je ispitivala o razlikama u strukturi zakonika Šijenara i Amadicije. To je bio tip predavanja koje je sada pohađala. Ono što su je mogli naučiti o Moći, ono što je mogla da nauči - nije to uvjek bilo isto - bilo je u nju urezano mesecima ranije.

Da se usuđivala, ona bi ih upitala zašto su i dalje u Kuli. Zašto nisu tamo napolju loveći imena sa onih listi? Zašto?

Ali ipak znala je odgovor. Ono što je morao biti odgovor. Ništa drugo se nije uklapalo. Ali one nisu osećale hitnost. Bilo bi okrutno odmah oduzeti dečaka od majke. Možda su mislile da će imati još godine da ga pronađu, ali ako je to bilo u pitanju, onda uopšte nisu

67

videle spiskove. Mnogima upisima je čak falilo rodno selo. Možda su čekale da se popune spiskovi. Nadala se da postoje i drugi tragači, zato što je Sijuan javila da su Valera i Ludsi i dalje u Kuli.

Neužurbane! Moiraina je gorjela užurbanosti. Glasine su govorila da su se borbe nastavljale, mnogo liga jugoistočno, ali to su samo bile čarke, iako se pričalo da su neke bile žestoke. Izgleda da niko od komandanata Koalicione armije nije želio da previše pritiska opasnog neprijatelja koji su ionako povlačio. Ono poslednje je makar bilo sigurno, i to su Aes Sedai javile. Glasine su govorile da su se mnogi Muranđani i Altarci već pokupili i otišli na jug kući, a Amadicijani i Geldanci su planirali da isto to uskoro učine.

Kolale su glasine o nevoljama duž Pustoši, i da će Krajišnici uskoro odjahati na sever. Aes Seai izgleda nisu obraćale pažnju na glasine. Pokušala je da pomene glasine kada bi bila sa njima, ali...

“Glasina je iracionalna i ovde joj nije mesto, dete.“ Meilan joj čvrsto reče. Njen pogled iznad šoljice, koja se balansirala na njenim prstima, je bio smiren. “Sada. Kada je Šivena rekla da je stvarnost iluzija, šta je prihvatila od Vilima i odakle, a šta je bilo njeno?”

“Ako želiš da govoriš o glasinama, neka to budu glasine o Hokvingu”, Kirina reče, oštrim glasom. Uvek se igrala sa jednim od svojih noževa kada je predavala, koristeći ga kao pokazivač.

Večeras to je bio nož siromašnog čoveka. Bio je toliko star da mu je drvena drška bila ispucana i izvijena. “Sama Svetlost zna, pola toga što znamo o njemu su glasine.”

Aiša uzdahnu i pokaza na nju prstom, njene meke smeđe oči odjednom očvrsnuše. Žena jednostavnog lica koja bi lako mogla proći kao farmerova žena, nosila je čitavo bogatstvo u nakitu, naušnice sa velikim vatrokapima, duge ogrlice od smaragda i rubina, ali nosila je jedino zlatni prsten Velike zmije na ruci. “Ako ne možeš da paziš na temu, možda ti je potrebno da posetiš Merean. Da i mislila sa da ćeš to reći.”

Ne, naterati ih da primete hitnost situacije je bilo jednostavno nemoguće! Sve što je mogla da radi je da čeka i da vežba da neškrgutanje zubima. Svetlosti neka je testiraju uskoro. Sa šalom na ramenima, ona će napustiti Kulu i tražiti će dečaka kao što strela napušta luk.

Uskoro, ali ne pre nego što sakupi sva imena. Oh, to je bila takva neprilika! Sobe Prihvaćenih su vrvele glasinama više nego obično, iako ne o tome ko se sa kim

svađao ili koja se Zelena skandalozno ponaša sa Zaštitnikom. Ove priče su poticale od Stražara, vojnika, žena u logorima, a bile su o borbama, o ljudima koji su herojski umrli, i o onima koji su bili heroji ali su i dalje disali. O njima se posebno pričalo, takvi bi možda imali kvalitete Zaštitnika, a to je bila omiljena tema među Prihvaćenima, osim među onima koje su već znale da će odabrati Crveni. Kolale su glasine o pakovanju logorova, iako niko nije znao da li će oni krenuti na jugoistok za armijom ili će se vratiti kući., kao i priče o malim grupama koje su ostajale kako bi se postarale da žene prime Kulinu nagradu. Makar je to smanjivalo šanse da će prava žena otići neprimećeno, ali ako je ona već bila upisana i otišla, da li će ona biti među onima koje će biti lako naći? Moiraina je mogla da vrišti od frustracije.

Elid Abareim je imala priču koja je poticala od Aes Sedai, i insistirala je da to nije glasina.

“Čula sam kako Adelorna kaže Šemaen”, Elid reče sa osmehom. Elid se uvek smejala kada bi sebe videla u ogledalu, a kada bi se smejala, uvek bi izgledalo kao da se upravo ogleda u jednom.

Nalet večernjeg vetra zamreška njenu talasastu zlatnu kosu koja je uokviravala njeno savršeno lice. Njene oči su bile kao veliki safiri, a njena koža kao bogat krem. Jedina mana u njenom izgledu je bila da je Moiraina mogla vidjeti preveliku količinu njenih grudi. A ona je takođe bila veoma vioka, skoro kao i većina muškaraca. Muškarci su se osmehivali Elid, ako

68

ne bi balili. Polaznice su joj se čudile, a previše glupača među Prihvaćenima su joj zavidele. “Adelorna reče da je Gitara imala Proricanje da će Tarmon Gai'don doći za vreme života sestara koje su sada žive. Jedva čekam. Nameravam da budem Zelena, znaš.” Svaka Prihvaćena je to znala. “Nameravam da imam šest Zaštitnika kada odjašem u Poslednju bitku.” I to je svaka Prihvaćena je to znala. Elid je uvek govorila šta namerava da uradi. I skoro svaki put bi to uradila. To jedva da je bilo pravedno.

“Stoga,“ Moiraina reče tiho kada se Elid pridruži ostalima koji su odlazili na večeru. “Gitara je imala i druga Proricanja. Makar jedno, a ako i jedno, onda možda i više.”

Sijuan se namršti. “Već znamo da Poslednja bitka dolazi.” Ona ućuta dok su Katerina i Sarena prolazile, pričajući o tome da li su preumorne da pokušaju da jedu, a onda nastavi čim ih one više nisu mogle čuti. “Šta nama znači ako je Gitara imala tuce ili stotinu Proricanja?”

“Sijuan zar se nikada nisi zapitala kako to da je Tamra bila sigurna da je ovo vreme, da će dečak biti rođen sada? Ja bih rekla da je veoma verovatno da je makar jedno od ostalih Proricanja govorilo o njemu. Nešto što bi zajedno sa onim što smo mi čule da je rekla, kazalo Tamri da je sada vreme.” Sad je bio red na Moirainu da se namršti u sebi. “Da li znaš kakvo je Proricanje bilo kod Gitare?” Ono bi obuzelo različite žene na različit način; uključujući i kojim glasom izgovaraju Proricanje. “Način na koji je govorila, možda se rađao upravo u tom trenutku. Možda je šok bilo ono što je ubilo.”

“Točak tka kako Točak želi.“ Siujan reče mrko, a onda se cimnu. “Svetlosti! Hajde da jedemo. Treba još da vežbaš.”

Nastavile su da vežbaju, makar te noći, i Mirela je nastavila da im pomaže, onda kada nije bila isuviše umorna te bi otišla pravo u krevet posle večere. A ponekad i ranije. Dosta Prihvaćenih je radilo jedno ili drugo tako da su hodnici već bili tihi dosta pre vremena za gašenje svetala. Na vežbama Moiraini je loše išlo, barem u početku. Baš prve noći, Elaida je ušla u njenu sobu baš u trenutku kada je trpela na cvetnom tepihu Sijuanino i Mirelino mučenje. Vatra u kaminu je bila zažarena do vrhunca, ali najbolje što bi se za nju moglo reći je da je samo poništavala oštrinu zime. Makar nije bilo smrzavajuće.

“Drago mi je da vidim da niste svoj rad uzele kao izgovor da izbegnete vežbanje”, crvena sestra reče. Zvučala je kao da je iznenađena, a nipodaštavanje je pratilo reč “rad”. Još jednom bila je sva obučena u crveno, i nosila je njen crveni šal kao da je na dužnosti. Stade u ćošak naspram Moiraine, i prekrsti ruke ispod grudi. “Nastavite. Želim da posmatram.” Nisu imale kud nego da je poslušaju.

Možda podstaknute Elaidinim prisustvom, Sijuan i Mirela su se veoma trudile. Što je značilo da su izvukle svoje najbolje zapanjujuće udare i štipkanje, nagle praske kraj Moiraininih ušiju i šibe kao udare preko njenih nogu, uvek kada joj je koncentracija najviše bila potrebna. Pokušavala je da ne gleda Elaidu, ali sestra je stojala onde gde nije mogla da izbegne da je vidi. Elaidin proučavajući pogled je činio nervoznom, ili je možda takođe i inspirisao. Ili je progonio. Fokusirajući se, koncentrišući se najbolje što se mogla, uspela je da završi šezdeset jedno tkanje pre nego što se šezdeset drugo srušilo u nerazmrsivo klupko Zemlje, Vazduha, Vode i Duha od čega joj je koža postala lepljiva sve dok ga nije pustila da se raspe. Ne baš izvanredna izvedba, ali nije bila ni toliko loša. Više puta se približila izvršavanju svih stotinu tkanja, ali to joj je stvarno pošlo za rukom dvaput, jednom samo za dlaku.

“Bedno.“ Elaida reče, hladna kao led. “Nikada tako nećeš položiti. A ja želim da ti položiš dete. Ti ćeš položiti, ili ću te naterati da skineš kožu i da plešeš sa golim kostima pre nego što te oteraju. Vas dve ste bedne prijateljice, ako je to kako joj pomažete. Mi smo znale kako da vežbamo kada sam ja bila Prihvaćena.” Šaljući Mirelu i Siujan u ćošak gde je ona stajala, ona zauze njeno mesto na stolu. “Sada ću vam pokazati kako se to radi. Ponovo, dete.”

Vlažeći svoe usne, Moiraina okrenu leđa. Mirela joj se ohrabrujuće osmehnu, a Sijuan pouzdano klimnu, ali mogla je da vidi njihovu brigu. Šta će Elaida uraditi? Ona poče. Samo

69

što se otvorila Moći, bljesci svetla počeše da promiči pred njenim očima, ostavljajući za sobom crne i srebrne fleke koje su joj igrale pred očima. Prasci i zaglušujući zvižduci činili su da joj u ušima zvoni. Udarci kao da potiču od jako zamahnutih kaiševa ili bičeva udarali su je jedan za drugim. I to je sve trajalo, i nije prestajalo sve dok ne bi završila tkanje, a onda bi imala samo mali predah pre nego što bi počela sledeće.

A sve to vreme, Elaida je vikala na nju svojim hladnim činjeničnim glasom. “Brže, dete. Moraš tkati brže.Tkanje mora skoro da iskače završeno. Brže. Brže.”

Držeći se noktima za smirenost, Moiraina je stigla tek do dvanaestog tkanja pre nego što joj se koncentracija raspala u potpunosti. Tkanje ne samo što se raspalo, nego je čak i izgibila saidar u potpunosti. Trepćući pokušala je da očisti igrajuće fleke iz vida. I još uspešnije da uzdrži suze. Bol je prekrivao od ramena do članaka, masnice su je boljele, ožiljci od bičevanja su pulsirali i pekli je od znoja. Zvonjava joj se stalno čula u ušima.

“Hvala, Aes Sedai”, Sijuan brzo reče. “Vidimo šta moramo sada raditi.” Mireline ruke su se stegnule u pesnice koje su se držale suknje. Njeno lice je bilo bledo,

a oči razrogačene u užasu. “Ponovo”, Elaida reče. Moiraina je morala da upotrebi svu snagu koju je posedovala da

se ponovo okrene. Jedina razlika je bila što je ovaj put završila samo devet tkanja. “Ponovo”, Elaida reče.

Kad je treći put pokušala završila je samo šest tkanja, i samo tri iz četvrtog puta. Znoj joj je točio niz lice. Posle nekog vremena bljeskava svetla i zaglušujuće pištanje više nisu predstavljali išta više do dosadne smetnje. Samo se neprekidno prebijanje važilo. Samo neprestano prebijanje, neprestani bol. Petog puta je pala na pod pod prvom kišom udaraca. Mlaćenje je prestalo trenutno, ali sklupčavši se ona je jecala kao da nikada neće prestati. Oh Svetlosti, nikada ranije ovako nije bila povređena. Nikada.

Nije čak ni bila svesna Sijuan koja je klečala kraj nje sve dok ona nežno ne reče, “Da li možeš da ustaneš, Moiraina?” Podižući glavu sa tepiha, ona pogleda Sijuanino lice koje je bilo zabrinuto. Sa naporom za koji nije mislila da je spremna, ona uspe da zaustavi svoje jecanje, jedva, a onda klimnu i poče da se podiže na noge sa mukom.

Povređeni mišići nisu hteli da je podignu. Svaki pokret bi protrljao haljinu o posekotine koje su je pekle od znoja, prekrivši je gorućom agonijom.

“Preživeće.“ Elaida reče suvo. “Malo bola večeras će joj urezati lekciju u pamćenje. Moraš biti brza! Vratit ću se ujutro da je Izlečim. I tebe takođe, Sijuan. Pomozi joj u krevet i počni.”

Sijuanino lice preblede, ali kad Aes Sedai zapovedi... Moiraina nije željela da gleda, ipak bila je naterana, te je držala oči otvorene čistom

snagom volje. Zbog toga je htela ponovo da počne da plače. Često kada su vežbale, Sijuan je uspevala da završi svako tkanje uprkos bilo čemu što bi Moiraina uradila. Nikada ona ne bi uspela da ne završi makar dve trećine tkanja. Večeras, pod Elaidinim strogim podučavanjem, ona je uspela da završi dvadeset iz prvog puta. Drugog puta, sedamnaest, i četrnaest trećeg. Njeno lice je blo ubledelo i bila je glatka od znoja i neravnomjerno je dahtala. Ali zato nije ispustila ni suzu. Kada joj tkenje ne bi uspelo, ona bi počela ispočetka bez ikakve pauze. Četvrtog puta završila je dvanaest. I dvanaest iz petog, šestog. Uporno ona poče da tka ponovo.

“To je dovoljno za večeras.“ Elaida reče. Nije bilo ni kapi sažaljenja u njenom glasu. Polako i bolno, Sijuan se okrenu, i svetlost saidara oko nje nestade. Njeno lice je bilo

bezizražajno. Elaida nastavi mirno, nameštajući šal na ramenima. “Čak i ako bi uspela da završiš, takva kakva si pala bi. U tebi ne postoji ni komadić smirenosti.” Prvo je fiksirala Sijuan, a onda Moirainu surovim pogledom. “Zapamti, moraš biti smirena šta god da ti rade. I moraš biti brza. Ako si spora, pašćeš isto toliko sigurno kao i što bi pala ako se uspaničiš ili uplašiš. Sutra uveče ćemo videti možeš li bolje.”

70

Sijuan sačeka da se vrata zatvore iza Aes Sedai, a onda zabaci glavu. “Oh Svetlosti!” ona povika, padajući na koljena, a suze koje je suzdržavala krenuše u

bujicama. Moiraina skoči sa kreveta. Pa pokušala je da skoči. To je više bilo kao bolno hramanje,

te Mirela prva stiže do Sijuan. Njih tri su sedele tamo, držeći se jedna druge i plakale. Mirela je plakala koliko ona i Sijuan.

Najzad, Mirela se odmaknu, frknu i obrisa suze sa obraza prstima. “Sačekajte ovde”, ona reče kao da su bile u stanju da odu igde, i napusti sobu. Ubrzo se vrati sa crvenim ćupom koji je bio veliki kao njene dve pesnice, kao i sa Šerijam i Elid da joj pomognu da svuku i da primene melem iz tegle na Sijuan i Moirainu.

“Ovo nije pravo!” Elid reče besno kada su njih dve bile gole i dok je ona otvarala ćup, i sva zaprepašćenost njihovim posekotinama i modricama nestade. Šerijam i Mirela klimnuše složivši se sa njom. “Zakon zabranjuje disciplinovanje Prihvaćenh i polaznica upotrebom Moći!”

“Oh?” Sijuan zareža. “I koliko često ti je uho bilo uštinuto Moći od strane sestre, i koliko često si dobila udar preko zadnjice?” Ona razjapi usta. “Nema potrebe da to utrljavate do kosti, zar ne?”

“Žao mi je.“ Elid reče kajući se. “Biću pažljivija.” Sujeta je moćna mana, ali to je bila njena jedina stvarna mana. Njena jedina. Bilo je veoma teško da ti se Elid sviđa. “Vas dve biste trebale da prijavite ovo. Mogle bismo sve tri poći Merean.”

“Ne”, Moiraina izdahnu. Melem je pekao gore od posekotina. Bilo je bolje kasnije. Malo bolje. “Mislim da Elaida stvarno pokušava da nam pomogne. Rekla je da želi da prođemo.”

Sijuan je pogleda kao da su joj je odjednom izraslo perje. “Ne sećam se da je baš to rekla. Lično, ja mislimda ona pokušava da nas natera da padnemo!”

“Pored toga”, Moiraina dodade, “ko je ikad čuo...? Oh! Oh!” Šerijam promrmlja izvinjenje, ali melem je i dalje pekao. “Ko je ikada čuo za Prihvaćenu koja se žalila bez da za to kasnije plati?”

To proizvede klimanje. Mrzovoljno dato, ali ipak su se slagale. Polaznice koje bi se žalile dobile bi nežno ali i čvrsto objašnjenje zašto su stvari takve

kakve su. Od Prihvaćenih se očekivalo da znaju stanje stvari. Od njih se očekivalo da vežbaju izdržljivost koliko i Jednu moć i istoriju.

“Možda će odlučiti da te ostavi na miru”, Šerijam reče, ali ona nije zvučala kao da je verovala da će se to desiti.

Kada su najzad otišle, Mirela ostavi ćup melema za njima. Jedino im je Verinin napitak užasnog ukusa omogućio da spavaju, sklupčane pod ćebadi u Moiraininom krevetu. Ćup koji je stojao iznad kamina i odavao svirepo podsjećanje im je smetao da zaspu koliko i same modrice i posekotine.

Elaida je održala reč, pojavivši se pre zore da bi ih Izlečila. I ona je jednostavno to uradila, nije ga ponudila. Jednostavno bi im uzela glave u ruke i

tkala bi bez pitanja. Kada je zamršeno tkanje Duha, Vazduha i Vode dotaklo, Moiraina se zgrči i zadahta za vazduhom. Nije više bilo njenih žutih modrica. Na nesreću, Elaida im je dala novu žetvu te večeri, i još jednu sledeće. Moiraina je izdržala sedam pokušaja, a onda deset pre nego što bi je bol i suze savladale. Sijuan izdrža deset druge noći i dvanaest treće. I Sijuan nikada nije plakala pre nego što bi Elaida otišla. Nije ispustila niti jednu suzu.

Šerijam, Mirela i Elid mora da su stražarile, zato što bi svake noći, pošto bi Elaida otišla, one bi se pojavile da pruže saosećanje dok bi svlačile Sijuan i nju i dok bi mazale njihove povrede melemom. Elid je čak pokušala da zbija šale, ali nikome se nije smejalo.

Moiraina se počela pitati da li ćup sadrži dovoljno melema da istraje. Da li je loše čula? Da li je moguće da je Sijuan u pravu, da Elaida želi da one padnu? Hladan užas se smesti u

71

njen stomak. Bila je uplašena da će sledećeg puta morati da moli Elaidu da stane. Ali Elaida ne bi to uradila. U to je bila sigurna, i to je činilo da hoće da plače.

Ipak, ujutro posle treće Elaidine posete, to je bila Merean koja ih je probudila u Sijuaninom krevetu i ponudila im Lečenje.

“Neće vas više onako mučiti”, majčinska Aes Sedai im rečekada njihove modrice nestadoše.

“Kako si saznala?” Moiraina upita, užurbono prevlačeći haljinu preko svoje glave. Dok su spavale kao zaklane pod uticajem Verininog napitka vatra je sagorela u pepeo

tokom noći, te je vazduh u sobi bio hladan, iako ne toliko hladan kao nekoliko dana ranije, ali zato je pod bio topliji. Ona zgrabi svoje čarape sa stolice gde ih je ostavila.

“Ja imam svoje načine, kao što bi trebala znati.“ Merean odgovori misteriozno. Moiraina je sumnjala na Mirelu ili Šerijam ili Elid, ako ne i sve tri, ali Merean je bila Aes Sedai. Nikada one ne bi dale jasan odgovor kada bi misterioznost mogla da posluži. “U svakom slučaju umalo nije sebi zaradila natuknu kaznu, i rekla sam joj da ću od Amirlin tražiti sakaćenje. I podsetila sam je da se moram odnositi prema sestrama oštrije nego prema Prihvaćenima i polaznicama. Ubedila sam je.”

“Zašto ona neće biti kažnjena za ovo što nam je uradila?” Sijuan upita, dok je zakopčavala sebi dugmad na leđima.

Nadzornica polaznica podignu obrvu na njen ton, koji skoro da je bio zahtevajući. Ali možda je verovala da one zaslužuju malo slobode posle Elaide. “Da je koristila saidar da vas kazni ili prinudi, ja bih je vezala za trougao za šibanje, ali ipak ona nije prekršila zakon.” Merenine oči zasvetlucaše na trenutak, i usne joj se zaobliše u mali osmeh. “Možda ne bih trebala da vam kažem, ali hoću. Ona bi bila kažnjena zato što vam je pomagala da varate na testu za šal. I ono što je spasilo bila je nedoumica da li bi to stvarno bilo varanje. Verujem da će te prihvatiti njen dar u duhu u kome je dat. Posle svega, ona je platila cenu u poniženju zato što vam je pomagala kada sam se suočila sa njom.”

“Verujte mi, Aes Sedai, baš to i nameravam.“ Sijuan reče ravnodušno. Ono što je nameravala bilo je jasno. Merean uzdahnu i odmahnu glavom, ali ništa ne reče.

Ledena gromada koja se otopila iz Moiraine kada je čula da ih Elaida više neće posećivati vrati se dvostruko veća. Umalo im je pomogla da varaju? Da li im je davala mali uvid u to kakav će test za šal biti? Ali iz bilo čega da se test sastojao svaka žena koja je nosila šal polagala ga je i uspela. I ona će uspeti. Nekako će uspeti!

Terala je Mirelu i Sijuan da budu čvršće sa njom, ali iako bi je ponekad naterale da plače, one su odbijale da korite Elaidine metode. Čak i tako iznova i iznova nije uspevala da završi svih stotinu tkanja.

Gromada leda je rasla sa svakim danom. Nisu videle Elaidu sledeća dva dana, i onda dok su išle na večeru, Crvena sestra se

zaustavi kraj visoke lampe, ne progovorivši ni reč dok su se one kratko joj se naklonile. I dalje tiha okrenula se i pratila ih je pogledom dok su se udaljavale. Njeno lice je bilo teški slučaj okamenjene smirenosti, ali njene oči su plamtele. Njen pogled je trebao da im sprži vunu na njihovim haljinama.

Moiraina se oseti nelagodno. Jasno je bilo da je Elaida mislila da su one otišle Nadzornici polaznica. I još povrh toga ona je “platila cenu poniženjem.“ prema Merean.

Moiraina se mogla setiti više načina kojima bi Elaida mogla biti naterana da popusti, i svaki od njih bo koristio pritisak poniženja.

Jedino pitanje je bilo, koliko je Merean pritisnula? Veoma jako, najverovatnije. Ona je uvek govorila o polaznicama i Prihvaćenima kao da su njene. Oh, ovo nije bila neka mala netrpeljivost koju bi možda vreme izlečilo. U Elaidinim očima je stajala jaka mržnja. Upravo su stekle doživotnog neprijatelja.

Kada je saopštila svoja razmišljanja Sijuan, ona kiselo odgovori.

72

“Pa, ja nikada nisam želela da joj budem prijateljica, zar ne? Kažem ti, posle što dobijem šal, ako ona pokuša da me ponovo povredi, žestoko će mi platiti.”

“Oh, Sijuan,“ Moiraina se nasmeja, “Aes Sedai se međusobno ne povređuju.” Ali nije mogla umiriti svoju prijateljicu.

Nedelju dana pošto je Gitara imala Proricanje, vreme naglo otopli. Sunce se uzdignu na

čisto nebo, a dan je ličio na prohladni prolećni dan, i pre sumraka većina snega se otopila. Više ga nigde nije bilo oko Zmajeve planine sem na samom vrhu. Zemlja oko planine je imala sopstvenu toplinu te se sneg prvo tamo otopio. Kriterijum je bio postavljen. Dečak kojeg traže rodio se tokom tih deset dana. Dva dana kasnije broj imena koja su podpadala pod kriterijum naglo je počeo da opada, i skoro sedmicu kasnije, pet dana je prošlo, a da nijedno ime nije bilo dodato u njihove knjige. Jedino su se mogle nadati da više nijedno neće biti nađeno.

Devet dana posle topljenja snegova, pri sivom svetlu pre zore, Merean se pojavi u hodniku dok su Sijuan i Moiraina odlazile na doručak. Nosila je svoj šal.

“Moiraina Damodred,“ ona reče formalno, “pozvana si da budeš testirana za šal Aes Sedai. Neka te Svetlost sačuva i održi čitavom.”

73

Poglavlje 9

Počinje

________________________________________

Merean jedva da joj je dala vremena za brzi zagrljaj sa Sijuan pre nego što je odvela Moirainu. Svakim korakom komad leda u Moiraininom stomaku je rastao. Bila je spremna?! Tokom svih vežbi uspela je da završi sva tkanja samo dvaput, i nikada ni pod pritiskom približnim onome koji je Elaida primenila. Neće uspeti, i izbaciće je iz Kule. Neće uspeti. Te reči su joj pulsirale u glavi ritmom bubnja koji je obeležavao marš ka dželatu. Neće uspeti.

Dok je sledila Merean niz uske zavijene stepenice koje su kružile nadole u kamenu podlogu pod Kulom, pade joj na pamet pomisao. Ako ne uspe, i dalje će moći da usmerava, sve dok je oprezna. Kula nije blagonaklono gledala na žene koje bi bile izbačene a razmetale bi se time, a kada Kula gleda neblagonaklono na nešto, samo budale na to ne obraćaju pažnju. Sestre su govorile da žene koje bivaju izbačene, skoro odustanu od usmeravanja iz straha od Kule, ali to joj je bio neshvatljivo. Znala je da to neće uraditi šta god da se desi. Još jedna misao, koja naizgled sa prethodnom nije imala veze. Ako ne uspe, i dalje će biti Moiraina Damodred, pripadnica snažne Kuće iako loše reputacije. Njenim imanjima će sigurno trebati godine da se oporave od Aijelskog rata, ali sigurno će moći da joj daju pristojne prihode.

Treća misao, i sve dođe na svoje mesto, bilo je tako očigledno da je sve vreme mislila na mnogo dubljem nivou. I dalje je imala svoju knjižicu sa imenima u svojoj torbici. Čak i ako ne uspe, i dalje će moći da nastavi sa potragom za dečakom. To je naravno bilo skopčano sa opasnostima. Kuli se nimalo nije sviđalo mešanje stranaca u njene unutrašnje stvari, a ona će tada biti stranac. Mnogi vladari su zažalili što su se mešali u Kuline planove. Koliko će biti gore po mladu izgnanicu, ma koliko joj jaka Kuća bila?

Nema veze. Šta će biti, biće. “Točak tka kako Točak želi.“ ona promrmlja, i tako zaradi oštar pogled od Merean. Ritual nije uopšte bio komplikovan, ali se morao poštovati. To da je zaboravila da kada zađu pod zemlju mora biti tiha sem ako joj se obrate govorilo je nešto o njenim šansama na stvarnom testu. Bilo je veoma čudno. Želela je da bude Aes Sedai više od svog života, ali ipak saznanje da će moći da nastavi sa potragom ma šta se ovde dogodilo ućutkalo je onaj bubanj u njenoj glavi. Čak je i nateralo onaj komad leda da se smanji. Makar malo. Na jedan ili drugi način, za nekoliko dana ona će otpočeti sa potragom. Svetlost joj dala to bude kao Aes Sedai.

Široki prolazi kroz koje je Merean vodila, a koji su urezani u kamen ostrva i bili široki kao i oni u Kuli, su bili osvetljeni lampama koje su bile okačene visoko na zidovima, iako je većina poprečnih hodnika bila obavijena tamom, ili su bili osvetljeni povremenim lampama koje su pravile male i usamljene lokve svetlosti. Kameni pod nije na sebi imao nimalo prašine. Put je bio pripremljen za njih. Vazduh je bio hladan i suv, i sem zvuka njihovih

74

papuča, bilo je tiho. Sem skladišta na najvišim nivoima, podrumi su retko korišćeni, i sve je bilo jednostavno i neukrašeno. Tamna drvena vrata su stojala zatvorena duž hodnika, a kako su zalazili dublje počela su da bivaju zaključana. Mnoge stvari su ovde držane daleko od neželjenih očiju. Ono što je rađeno ovde dole, takođe nije bilo za spoljašnje oči.

Na najnižem nivou, Merean se zaustavi ispred duplih vrata koja su bila veća nego ijedna kraj kojih su do sada prošli. Bila su visoka kao vrata tvrđave i bila uglačana tako da sijaju, a nisu bila zamandaljena. Aes Sedai usmeri i vrata se tiho otvoriše na dobro podmazanim šarkama. Duboko udahnuvši, Moiraina uđe za njom u veliku, okruglu, sobu sa kupolom koja je bila okružena lampama. Njihovo svetlo se obijalo od uglancanih belih kamenih zidova, zaslepljujući je posle relativno mračnih hodnika.

Trepćući, ona se odmah zaputi ka objektu u centru sobe koji se nalazio pod kupolom, prema velikom ovalnom prstenu koji je bio uzak pri vrhu i dnu dok mu je obod bio malo deblji od njene ruke. Visine više od jednog hvata i širok skoro korak, svetlucao je pri svetlosti lampi, čas srebrno čas zlatno zeleno plavo ili sve to odjednom, nikad ne bivajući isti duže od trenutka. I naizgled nemoguće, stojao je uspravno bez potpore. To je ter'angreal, sprava napravljena da koristi Jednu moć još u Doba legendi. U njemu ona će biti testirana. Ona neće pasti. Neće neuspeti!

“Pristupi”, Merean reče formalno. Ostale Aes Sedai koje su već bile u sobi, po jedna za svaki Ađah, stadoše u krug oko nje, sa šalovima na ramenima.

Jedna od njih je bila Elaida, i Moirainino srce zatrepta nelagodno. “Dolaziš neuka, Moiraina Damodred. Kakva ćeš otići?”

Svetlosti, zašto su dozvolili Elaidi da prisustvuje? Očajnički je želela da upita, ali pričanje joj je bilo zabranjeno. Bila je iznenađena kada je njen glas mirno odgovori. “Otiću upoznavši sebe.”

“Iz kojeg razloga si pozvana ovde?” Merean odgovori. “Da budem ispitana.” Mirnoća je bila važna, ali iako je njen glas bio takav, njen um je

bio potpuno drugačiji. Nije mogla izbaciti Elaidu iz svojih misli. “Zašto trebaš biti ispitana?” “Kako bih saznala da li sam vredna.” Sve sestre će se potruditi da ne uspe - to je bio test,

nakon svega - ali Elaida će se najviše potruditi. Svetlosti, šta će ona uraditi? “Čega da li si vredna?” “Da nosim šal.” A sa tim ona poče da se skida. Prema drevnom običaju, mora biti

obučena samo u Svetlost, simbolišući verovanje da će je Svetlost zaštititi. Dok je odrešivala pojas, ona se odjednom priseti male knjižice u torbici. Ako to

otkriju...! Ali da se pokoleba, to bi značilo da neuspeh. Ona položi pojas i torbicu na pod kraj svojih nogu i posegnu iza sebe da otkopča dugmad na haljini.

“Onda ću ti ja dati instrukcije”, Merean nastavi. “Videćeš ovakav znak na podu.” Ona usmeri i njen prst nacrta u vazduhu šestokraku zvezdu, dva preklapajuća trougla ispisana na trenutak vatrom.

Moiraina oseti jednu od sestara iza nje kako prigrljava saidar, i tkanje dodirnu njen potiljak. “Sećaj se onoga čega se moraš sećati.“ sestra promrmlja. To je bila Anaija, Plava. Ovo nije bilo deo onoga čemu su je učili. Šta je to značilo?

Naterala je prste da sigurno se kreću niz dugmad na njenim leđima. Počelo je, a sada mora nastaviti u potpunom miru.

“Kada vidiš taj znak, poći ćeš ka njemo odmah, sigurnim korakom, niti žureći niti zaostajući, i tek kada na njega staneš možeš prigrliti Moć. Potrebno tkanje moraš odmah početi, i ne smeš napustiti znak pre nego što ga završiš.”

“Sećaj se onoga čega se moraš sećati.“ Anaija promrmlja. “Kada završiš tkanje,“ Merean nastavi, “videćeš ponovo taj znak, označiće ti gde treba

da ideš, opet sigurnim korakom, bez oklevanja.”

75

“Sećaj se onoga čega se moraš sećati.” “Sto puta ćeš tkati, redom koji ti je dat, savršeno mirna.” “Sećaj se onoga čega se moraš sećati.”, Anaija promrmlja po poslednji put, i Moiraina

oseti tkanje kako pada na nju, kao što bi i Lečenje. Sve sestre sem Merean se odmakoše i obrazovaše krug oko ter'angreala. Klečeći na

kamenom podu, svaka prigrli saidar. Okružene svetlošću Moći, one usmeriše i svetlost u prstenu poče sve brže da se menja, sve dok nije bljeskalo kao u kaleideskopu prikačenom na mlinski točak. One su tkale svih Pet Moći u tkanja skoro kompleksna koliko i jedno od tkanja koja su potrebna u ispitu, pri čemu se svaka sestra koncentrisala na svoj zadatak. Ne, ne tačno. Ne u potpunosti. Elaida je pogledavala unaokolo, i pogled joj je bio surov i vreo kada bi dotakao Moirainu. On je bio kao usijano šilo koje joj je bušilo lobanju.

Želela je da ovlaži usne, ali “savršena mirnoća” je upravo to zabranjivala. Zaštita Svetlosti ili ne, skidanje odeće pred toliko sestara nije bilo lagodno, ali većina sestara se skoncentrisale na ter'angreal. Sada je samo Merean posmatrala.

Tražila je oklevanje, lom u njenoj spoljašnjpj smirenosti. Počelo je, i lom sada bi značio neuspeh. Ali to je bila samo spoljašnja smirenost , maska glatkog izgleda koja nije išla dublje od njene kože.

Nastavljajući sa svlačenjem, ona pažljivo složi svaki komad odeće i složi je u urednu gomilu povrh svog pojasa i torbice. To bi trebalo biti dovoljno. Sve sestre sem Merean su sada bile zauzete sve dok se njen ispit ne završi - makar je ona mislila da će biti - i sumnjala je da će Nadzornica polaznica kopati kroz njenu odeću. U svakom slučaju, nije bilo više ičega za uraditi. Skidanje prstena Velike zmije, koji je ipak bio samo komad zlata, je bilo bolno za nju, te ga je poslednjeg skinula. Od kada ga je zaradila nije se od njega odvajala ni kad se kupala.

Njeno srce je lupalo tako jako da je bila sigurna da Merean može da ga čuje. Oh Svetlosti, Elaida. Moraće biti veoma obazriva. Ta žena je znala kako da je slomi. Mora paziti i biti na to spremna.

Posle toga ona je mogla samo stojati i čekati. Koža joj se naježila od hladnoće, i želela je da pomeri svoja gola stopala na podu koji više nego da je bio hladan. Savršeno mirna. Ona je stojala mirno, uspravnih leđa, sa rukama iz telo, dišući ravnomerno. Savršeno mirna. Svetlost joj pomogla. Odbijala je neuspeh samo zbog Elaide. Odbijala je! Ali komad leda u njenom stomaku je počeo da širi hladnoću niz njene kosti. Nije dopustila ništa od toga da se pokaže. Savršena maska smirenosti.

Vazduh unutar prstena odjednom postade bela ploča. Nekako je izgledao belje od njene suknje, belji od snega ili najfinijeg papira, ali ipak nije reflektovao svetlost lampi, već ju je nekako delom upijao, činivši sobu pomalo maglovitom. A onda visoki ovalni prsten poče da se okreće oko sebe bez zvuka trenja kamena o ma šta to bilo od čega je napravljen.

Niko ne progovori ni reč. Nisu ni morale. Ona je znala šta mora uraditi. Nepokolebana, makar spolja, ona zakorača ka okrećućem prstenu sigurnim korakom, ne žureći niti zaostajući. Ona će uspeti, šta god Elaida uradila. Uspeće! Ona zakorači u belilo i kroz njega, i...

...Zapita se gde je, za ime Svetlosti i kako je tamo dospela. Stajala je u jednostavnom kamenom hodniku duž koga su bile lampe, i postojala samo jedna vrata, na samom kraju koja su bila otvorena prema sunčevoj svetlosti. U stvari, to je bio jedini izlaz. Iza nje je bio glatak zid. Veoma čudno. Bila je sigurna da nikada nije videla ovo mesto. I zašto je bila ovde... gola! Samo sigurnost da mora biti u potpunosti smirena je spreči da se pokrije rukama. Nakon svega svako bi mogao proći kroz ona vrata na samom kraju u bilo kom trenutku. Odjednom ona primeti haljinu kako stoji na uskom stolu na pola puta niz hodnik. Bila je sigurna da ni sto ni haljina nisu bili tu pre koji trenutak, ali stvari se ne pojavljuju iznebuha. Bila je veoma sigurna u to.

Boreći se sa žurbom, ona priđe stolu i na njemu nađe svu potrebnu odeću. Papuče su bile obložene crnim somotom. Bela podsuknja i čarape od najfinije svile, svetlucava tamnozelena

76

haljina od malo težeg materijala, lepog kroja i savršeno sašivena. Pruge crvene, zelene, i bele, svaka od njih nekoliko inča široka, pravile su uske linije boje niz prednji deo haljine od visokog okovratnika do ispod članaka. Kako se haljina sa bojama njene Kuće stvorila ovde? Nije se mogla setiti kada je poslednji put nosila haljinu tog stila, što je bilo veoma čudno, sigurno je izašla iz mode ne pre više od godinu ili dve. Njeno pamćenje je bilo prepuno rupa. Jama. Ipak, kada se ponovo obukla gledajući se preko ramena u ogledalo kako bi zakopčala mala dugmad od perli na leđima... Odakle joj to? Ne, bolje da ne brine o onome što joj je bilo neobjašnjivo. Odeća joj je pristajala kao da je sopstvena švalja merila. Kada se obukla, počela se u potpunosti osećati kao gospa Moiraina Damodred. Samo kosa uređena u kovrdže sa strane bi je više tome učinilo. Kada je počela da nosi svoju kosu raspletenu? Nije važno. Unutar Kairhijena samo malo ljudi bi moglo išta da naredi Moiraini Damodred. Većina je slušala njene naredbe. Nije sumnjala da je mogla da zadrži bilo kakvu potrebnu smirenost. Ne sada.

Vrata na kraju hodnika se otvoriše u široko dvorište okruženo visokim ciglenim lukovima koji su pridržavali balkon sa stubovima. Pozlaćeni tornjevi i kupole su govorili da je ovo palata, ali nije bilo nikoga u vidokrugu. Bilo je mirno i tiho pod čistim prolećnim nebom.

Prolećni ili možda prohladni letnji dan. Nije se mogla čak ni setiti koje je godišnje doba bilo! Ali se sećala ko je ona, gospa Moiraina, koja je odgajana u Sunčevoj palati, i to joj je bio dovoljno. Zastade tek dovoljno dugo da pronađe šestokraku zvezdu, koja je bila napravljena od uglačanog mesinga i bila utisnuta u podne ploče u centru dvorišta, i sakupivši suknju ona koraku napolje. Kretala se kao neko rođen u palati, visoko uzdignute glave, ne žureći.

Kad pruži drugi korak njena haljina nestade, ostavljajući je samo u podsuknji. To je bilo nemoguće!

Snagom uma ona natera sebe da nastavi svoj pravilni hod. Smirena. Samopouzdana. Još dva koraka i njena podsuknja se istopi. Kada svilene čarape i čipkane podvezice nestadoše, na pola puta do svetlucave mesingane zvezde, to je za nju bio velik gubitak. To nije imalo smisla, ali makar su joj davali neku zaštitu. Staložen korak. Smirena i samouverena.

Tri neobrijana krupna muškarca u grubim kaputima iziđoše od iza jednog od ciglenih lukova. Bili su od sorte koja bi provodila dane pijući u gostinskim sobama gostionica i krčmama. Sigurno ne ljudi kojima bi bilo dozvoljeno de se kreću kroz palatu. Ona pocrvene pre nego što su je primetili i počeli da je posmatraju. Nabacivali su joj se! Bes blesnu u njoj, i ona ga suzbi. Smirenost. Sigurno koračanje, bez žurbe i zaosatjanja. Mora biti tako. Nije znala zašto, samo da mora tako biti.

Jedan od muškaraca prođe prstima kroz svoju masnu kosu u nameri da je začešlja i pri tome je još više umrsi. Drugi ispravi svoj poderani kaput. Počeli su da joj se naizgled slučajno približavaju, sa masnim pogledima koji su im izobličavali lice. Nije ih se plašila, jedino je kristalno bila svesna da je ovi... ovi... grubijani... gledaju, a da ona na sebi nema ni krpice - ni jedne jedine krpice! - ipak nije se usuđivala da usmerava pre nego što stigne do zvezde.

U potpunosti mirna i sigurno koračajući. Duboko zakopani bes je gorio duboko u njoj, ali ona ga je potiskivala.

Njena noga dodirnu mesinganu zvezdu, i ona požele da odahne sa olakšanjem. Umesto toga, ona se okrete, prema tri klipana, i otvorivši se saidaru, ona usmeri Vazduh i potrebno tkanje. Čvrsti zid vazduha, tri koraka visok, se pojavi oko njih, i ona ga zaveza.

To je bilo dozvoljeno. Zvonio je kao čelik kada jedan ga od njih udari. Šestokraka zvezda je svetlela među ciglama iznad samog luka kroz koji su muškarci

ušli. Bila je veoma sigurna da ona tu pre nije bila, ali sigurna da je sada tu. Koračanje sigurnim korakom postade teško, i prolazeći kraj zida od vazduha bilo joj je drago da je i dalje držala Moć. Prema psovkama i povicima koje je mogla čuti iza sebe, muškarci su pokušavali da izađu penjući se jedan drugome preko ramena. Ponovo se od njih nije uplašila. Jedino joj je smetalo što je vide golu. Boja se ponovo pojavi na njenim obrazima. Bilo je veoma teško ne

77

ubrzati korak. Ali ona se skoncentrisala na to, na držanje smirenog i neometenog lica, ma koliko ono bilo crveno.

Koraknuvši kroz luk, ona se okrenu, spremna za slučaj da su oni... Svetlosti, gde je to ona? I zašto je gola! I zašto drži saidar? Ona ga pusti nelagodno i nevoljno. Znala je da je tamo u tom praznom dvorištu završila prvo tkanje od sto koje je trebala uraditi. Znala je samo to i ništa drugo. Sem da mora da nastavi.

Srećom, odeća je ležala na podu odmah ispod luka. Bila je napravljena od grube i debele vune, i čarape su je grebale, ali joj je odeća stojala kao salivena. Čak i teške kožne cipele. Ružne stvari, ali ih ona ipak obuče.

Bilo veoma čudno, iako je ono dvorište iza nje izgledalo kao da je deo palate, hodnik bez vrata kojim je koračala je bio od grubog kamena, i osvetljen lampama u metalnim držačima. Pre bi bilo da je bio deo tvrđave, a ne palate. Nije bio u potpunosti bez vrata, naravno, to ne bi moglo biti. Ona je morala nastaviti, i to je značilo da mora negde otići. Još čudnije od hodnka je bilo ono što se nalazilo iza jedinih vrata u njemu.

Malo selo je stojalo pred njom. Tuce malih slamom pokrivenih kuća i sklepanih ambara, naizglen napuštenih zbog ozbiljne suše. Vrata su škripala pri dok je vetar nosio prašinu niz put pod nemilosrdnim popodnevnim suncem.

Vrelina je udari kao čekić, okupajući je znojem pre nego što je prešla i deset koraka. Bila je zahvalna na dobrim cipelama, jer je tlo bilo kamenito i najverovatnije bi joj ispeklo stopala da je bila u papučama. Jedan kameni bunar je stojao u sred onoga što bi se nekada zvalo seoska poljana, a sada je bio komad suve prašine prošarane busenovima sasušene trave.

Na ispucalim zelenim ciglama koje su okruživale bunar, na kojima bi nekad ljudi stojali kako bi vadili vodu, neko je nacrtao crvenom bojom šestokraku zvezdu koja je sada bila bleda i okrnjena.

Čim je stala na zvezdu ona poče da usmerava. Vazduh i Vatru i Zemlju. Dokle god joj je pogled sezao samo je videla suva polja i iskrivljeno golo drveće. Ništa se nije kretalo. Kako je ovde dospela? Kako god da se to desilo, želela je da ode iz ovog mrtvog mesta. Odjednom se našla zarobljena u crnokandžnom žbunju. Tamni inč dugački trnovi su joj probijali odeću, grebali joj obraze i glavu. Nije se mučila sa premišljanjem kako je to nemoguće. Jedino je želela da ode. Svaki ubod je pekao, i osećala je kako krv teče iz nekih. Smirena. Mora biti u potpunosti smirena. Ne mogući da pomeri glavu, ona pokuša da opipa kako da pomeri koji od upletenih grana, i samo što ne uzdahnu kada se oštro trnje zabode u meso.

Sveža krv je joj tekla niz ruke. Mirna. Mogla je usmeravati druga tkanja pored onih koja su potrebna, ali kako da se otarasi ovog prokletog trnja? Vatra je bila beskorisna, žbunje je izgledalo suvo kao pergament, i ako bi ga zapalila, samu sebe bi plamenom okupala. Nastavila je da tka dok je mislila, naravno. Duh, pa Vazduh. Duh koga je sledila Zemlja i Vazduh zajedno. Vazduh, a onda Duh i Voda.

Nešto se pokrenu na jednoj od grana, nešto malo i tamno na osam noga. Sećanje joj dođe odnekud, i ona se zagrcnu. Zadržavanje glatkog lica joj je bio popriličan napor. Pauk glavosmrt je dolazio iz Aijelske pustare. Kako je to znala? Njegovo ime je poticalo ne samo od sivog belega na njegovim leđima koji je ličio na ljudsku lobanju. Jedan njegov ujed je mogao da muči danima snažnog čoveka. Dva bi ga ubila.

I dalje tkajući bespotrebno klupko Pet Moći - zašto bi želela da tka tako nešto? Ali morala je da nastavi - i dalje tkajući, ona brzo podeli tokove i dodirnu pauka sa malim i preciznim tkanjem Vatre. Pauk se pretvori u pepeo toliko brzo da skoro nije ni opekao granu. Žbunju ne bi trebalo mnogo da se zapali.

Ipak, pre nego što je mogla da oseti olakšanje, ona spazi još jednog kako se kreće prema njoj, i ubi ga istim malim tkanjem, a onda još jednog, i još jednog. Svetlosti, koliko li ih je? Njene oči, jedini deo koji se mogao kretati, brzo su pretraživale, i skoro svugdje gde bi pogledalie videle bi po jednu glavosmrt, kako gilja prema njoj. Svakog koga bi videla bi

78

ubila, ali bilo je dosta mesta gde ona nije mogla da vidi, te joj je na um palo to pitanje. Koliko ih je bilo van njenog videokruga? Ili iza nje? Smirena!

Paleći paukove brže, ona poče da tka brže to beskorisno klupko. Na nekoliko mesta, tanki pramenovi dima su se pomaljali sa grana. Zadržavajući mirno lice, zamrznutu masku, ona poče da tka sve brže i brže. Još paukova umre, i pojavi se još pramenova dima, od kojih su neki bili i deblji. Kada se prvi plamen pojavi, raširiće se brzo kao vetar. Brže. Brže.

Poslednje niti padoše na svoje mesto u tom bespotrebnom tkanju, i čim ona prestade da tka, žbunje crnokandže nestade. Jednostavno ga više nije bilo! Doduše, posekotine nisu nestale, ali one jedva da su je brinule. Veoma je želela da iskoči iz odeće i detaljno je pretrese. Koristeći tokove Vazduha. Paukovi iz žbunja su nestali sa žbunjem, ali šta je sa onima koji su joj se možda zakačili na haljinu? Ili se zavukli u nju? Umeto toga ona potraži još jednu šestokraku zvezdu, i pronađe je urezanu iznad vrata jedne od slamom pokrivenih kuća. Unutra će moći da pretrese odeću. Smireno. Ona zakorači unutra u tminu.

I nađe sebe kako se pita gde je i kako je tamo stigla. Zašto je obučena u seljačku vunu, i zašto krvari kao da se valjala po trnju? Znala je da je završila dva od sto tkanja koja mora napraviti, i ništa sem toga. Nije znala čak ni gde je prvo tkanje napravila. Ništa sem da put kojim mora ići ide kroz ovu kuću. Pogledala sumorni pejzaž iza sebe.

Sve što je pred sobom mogla videti je bila bleda mrlja svetlosti na drugom kraju sobe. Čudno, bila je sigurna da kapci nisu bili zatvoreni. Možda je ta svetlost označavala neki izlaz, pukotinu kraj vrata možda. Mogla je napraviti svetlost, ali nije smela ponovo da prigrli Moć, makar ne još. Mrak je nije plašio, ali koračala je pažljivo da ne bi udarila u nešto. Ništa joj se pak nije našlo na putu. Skoro četvrt sata je koračala, dok se mrlja svetlosti povećavala, pre nego što je shvatila da su to vrata. Četvrt sata u kući koju bi mogla obići za četvrtinu tog vremena. Ovo je neko veoma čudno mesto. Pomislila bi da je to san, da nije bila sigurna da nije.

Bilo joj je potrebno skoro isto toliko vremena da stigne do vrata, koja se otvoriše prikazujući scenu koja je bila čudna koliko i ova duga šetnja. Čvrsti zid visok pet koraka, okruživao je kamenom popločani trg, ali ona nije mogla vdeti ništa iza njega. Nikakvu zgradu, ni drvo. Čak nije bilo ni kapija, ili vrata. Onih iza nje više nije bilo tu kada je bacila pogled iza sebe. To je bio jedan veoma slučajan pogled, dok je njeno lice držalo masku smirenosti kao da je isklesano. Vazduh je bio vlažan i prolećan, nebo je bilo čisto i svetlo sem nekoliko belih oblačića, ali ni sve to nije moglo da ublaži zloslutnost ovog mesta.

Šestokraka zvezda, hvat široka, je bila urezana u centar trga, i ona krenu ka njoj onoliko brzo koliko se usuđivala. Tik pre nego što će je dosegnuti, krupan oblik u oklopu sa šiljcima - se pope na zid i uskoči unutra. Bio je visok koliko i Ogijer, ali kako god da si ga gledao nije izgledao ljudski, iako mu je telo bilo ljudskog oblika. Vučija vilica i trzajuće uši su užasno stajale na licu koje je bilo ljudsko. Videla je ranije crteže Troloka, ali nikada jednog živog.

Senkin nakot je bio stvoren u ratu koji je okončao Doba legendi, i bili su sluge Mračnog. Troloci su obitavali u Senkom pokvarenoj Pustoši duž Krajina. Da li je možda u Pustoši? Krv joj se sledi na tu pomisao. Iza sebe ona ču trup čizama koje su teško pale, kao i zvuk kopita. Nisu svi troloci imali ljudska stopala. Stvorenje sa vučijom gubicom, poteže veliki srpoliki mač koji mu je visio na leđima i potrča ka njoj. Svetlosti, stvor je stvarno brzo trčao! Ona začu još stopala kako trče, kao i kopita.

Još Troloka pade preko zida pred nju, lica upropašćenih orlovskim kljunovima i veprovskim gubicama sa kljovama. Još jedan korak i biti će na zvezdi. Ona odmah prigrli saidar i poče da tka. Prvo tkanje koje je potrebno, ali čim je položila prve niti Vazduha, Zemlje i Duha ona podeli tokove, i napravi drugo tkanje, i treće, od Vatre. Postojalo je više načina da napraviš vatrenu loptu i ona odabra najednostavniji. Bacajući ih obema rukama, ona ih posla na najbliže Troloke i okrete se, i dalje tkajući Vatru. Moralaje da zastade zbog važnijeg tkanja, ali sve dok je bila dovoljno brza... Svetlosti, bilo je tuce Troloka zajedno sa

79

njom na trgu, i još njih se pelo preko zida! Obema rukama ona je bacala onoliko brzo koliko je mogla da tka, gađajući one koji su joj bili najbliži, i gde bi vatrene kugle pogodile one bi eksplodirale, osakaćujući stvorenja sa ovnujskim gubicama i rogovima, raznoseći na dva dela Troloka sa kozjim rogovima, otkidale su noge. Nije osećala sažaljenje. Troloci su jedino uzimali zarobljenike radi hrane.

Završavajući svoj krug, ona se okrenula taman na vreme da uhvati glavno tkanje pre nego što se sruši. Taman da baci vatrenu loptu koja je otklonila jednu glavu sa orlujskim kljunom, samo nekoliko koraka od nje, kao i pola torza Troloka sa vučijom gubicom koji posrnu preko ivice zvezde pre nego što je beživotno pao. Ovako neće uspeti. Bilo je previše Troloka, i još njih je prelazilo preko zida svo vreme, a ona nije mogla zanemariti važno tkanje iako je tkala najbrže što je mogla. Mora da je postojao način. Ona neće pasti! Nekako pomisao da će je Troloci ubiti i pojesti nikako pod to nije potpadala.

Ona neće pasti, i to je bilo to. Odjednom ona se setio kako, i osmehnu se i poče da pevuši najbrži dvorski ples koji je znala. Možda je to bilo rešenje, u svakom slučaju šansa. Brzi koraci je odvedoše oko kruga zvezde bez da je morala i na trenutak da gubi pogled sa tkanja čije je završavanje bilo najvažnije. Nakon svega ma koliko joj se stopala brzo kretala, šta je moglo biti smirenije od dvorskog plesa, dok joj je lice bilo glatko, kao da je plesala u Sunčevoj palati? Ona je tkala Pet Moći što je brže mogla, brže nego što ih je ikada ranije tkala, u to je bila sigurna. Na neki način plesanje je pomagalo, i komplikovano tkanje poče da se oblikuje kao najlepša maradonska čipka. Plešući ona je tkala, bacajući vatru obema rukama, ubijajući Senkin nakot obema rukama. Ponekad bi joj se toliko približili da bi je njihova krv poprskala po licu, ponekad tako blizu da je morala da otpleše van njihovog domašaja kada bi pali, da otpleše od njihovih srpolikih mačeva, ali ona je ignorisala krv i plesala.

Poslednja nit pade na svoje mesto i ona dozvoli celoj stvari da ispari, ali i dalje je bilo Troloka na trgu. Brzi korak je odvede do centra zvezde, gde je plesala u malom krugu, leđa uz leđa sa nevidljivim partnerom. Rad sa tri odvojena tkanja u isto vreme je umorio, ali ona pronađe snage za tri ponovo. Plešući ona je bacala vatru i prizivala munje sa neba, čisteći trg eksplozijama.

Na kraju ništa se nije kretalo sem nje, koja je plesala. Ona napravi još tri kruga pre nego što to shvati i zaustavi se. Prestala je da pevuši. Sada je postojao luk u zidu. To je bio zasenjeni prolaz sa zvezdom iznad njega. Njeno srce se pretvori u led. Luk koji je vodio onde odakle su Troloci došli. U Pustaru. Samo su ludaci voljno zalazili u Pustaru. Sakupivši svoju suknju, ona natera sebe da pređe ugljenisani trg i uđe u kapiju. To je bio put kojim je trebala ići.

80

Poglavlje 10

Završava se

_______________________________________

Devedeset i devet tkanja. Našla je šestokraku zvezdu između okruglog rečnog kamenja među ogromnim dinama peska, gde je dobijala vrtoglavicu od vreline i koža joj se isušivala pre nego što je znoj mogao da se stvori. Našla je nacrtanom u pesku na strani planine, gde su je sekli vetrovi i gde su gromovi udarali svuda oko nje, i u velikom gradu nemogućih tornjeva gde su joj neki ljudi pričali nešto na nerazumljivom jeziku. Našla ju je u šumi pokrivenoj mrakom, u crnim vodama močvare, u visokoj travi koja je sekla poput noževa, na farmama i ravnicama, u kućercima i palatama. Ponekad bi je našla obučena, ali je njena odeća često nestajala, i isto toliko često, bila je gola.

Ponekad bi odjednom bila vezana kanapima ili lancima, savijena u mučne pozicije, koje su joj uvrtale zglobove, ili je visila na zakačena oko kuka ili članaka. Susretala se sa zmijama otrovnicama i zubatim vodenim gušterima dugačkim tri metra, divljim bikovima, lavovima u lovu, gladnim leopardima i krdima divlje stoke u stampedu. Boli su je stršljenovi i ose, ujedali mravi i konjske mušice i insekti koje nije prepoznala.

Pobesnele mase koje su nosile baklje su pokušale da je odvedu na lomaču, Beli plaštovi da je obese, pljačkaši da joj zabodu nož u leđa, secikese da je udave. I svakoga puta, zaboravljala je, i pitala se odakle joj posekotina preko obraza, šta joj se desilo kada je zadobila ranu od mača preko rebara, tri uboda u leđa koje su sigurno napravile kandže, i ostale rane, povrede i masnice od kojih je krvarila i šepala. A bila je umorna. O, tako umorna, do kostiju. Čak i više nego što bi je ostavilo devedeset i devet tkanja. Možda joj je to bilo od rana. Devedeset i devet tkanja.

Zgrabivši njenu običnu haljinu od vune, potrčala je ka šestokrakoj zvezdi, označenoj crvenim pločama pored kamene fontane u malom vrtu okruženom redom tankih, vitkih stubova. Jedva je stajala na svojim nogama, dok je održavanje običnog izraza lica zahtevalo sve njene sposobnosti. Bol je probadao svaki deo nje. Ne, agonija bi bolje opisala taj bol. Ali ovo je bio poslednji. Kada ga završi, i ovo bi takođe bilo, šta god da je ovo bilo, i moći će da traži Lečenje. Ako bi mogla da nađe Aes Sedai.

Ako ne, Čitač će biti dovoljan. Ovo je bio još jedan od beskorisnih tkanja, koji je proizveo samo kišu sijajućih obojenih

kapi, ako se istka tačno. Netačno istkan, od njega bi joj pocrvenela koža, bolno, kao od opekotina. Počela je veoma oprezno.

Njen otac je išetao iz stubova pravo pred njom, u dugačkom plaštu koji je barem godinu dana bio van mode, u bojama kuće Damodreda, od visokog okovratnika do ispod kolena. Bio

81

je veoma visok, za čoveka iz Kairhijena, samo inč mu je falio do šest stopa, sa većim delom kose koji je bio sed, a koji je nosio u punđi na dnu vrata. Uvek je stajao prav kao sečivo, osim kada se savijao da mu uskoči u ruke, dok je bila dete, ali su sada njegova ramena bila pogrbljena. Nije shvatala iznenadni poriv za plakanjem, kada ga je ugledala.

“Moiraina’, reče, dodajući brižne crte njegovom nežnom licu, ‘moraš poći samnom smesta. Radi se o tvojoj majci, moje dete. Ona umire. Ostalo je još samo malo vremena, ali moraš da pođeš odmah.”

To je bilo previše. Htela je da zaplače. Htela je da otrči do njega. Nije uradila nijedno. Činilo se da se tkanje samo završilo u iznenadnom kraju, i kapi koje su srećno sijale su padale svuda oko njih. Prikaz se činio izuzetno tužnim. Otvorila je usta da ga pita gde je majka, ali je ugledala drugu zvezdu iza njega, na crvenoj ploči iznad stubova gde se pojavio. Hodala je polako, bez oklevanja.

“Volim te, oče” reče mirno. Svetlosti, kako je mogla da ostane mirna? Morala je. “Molim te, reci majci da je volim punim srcem.” Prošavši pored njega, oteturala se ka drugoj zvezdi. Mislila je da ju je zvao, da je potrčao za njom i vukao za rukav, ali njen um je bio iscrpljen naporom koji je zahtevalo održavanje izraza lica i umeren hod. U stvari, to je bilo spoticanje, ali nije ni zaostajala, niti se žurila. Došla je među stubove, ispod zvezde, i...

...našla se u okrugloj beloj odaji, dok ju je refleksija od svetlećih lampi zaslepljivala. Sećanje se odbilo o nju, skoro je bacajući na kolena.

U nemogućnosti da misli dok se ta bujica slivala u nju, uspela je da napravi još tri koraka pre nego što je zastala. Svega se setila, svakog tkanja, gde je zadobila svaku povredu. Sve njene greške, njene panične pokušaje da održi neku spoljašnju sliku mira.

“Učinjeno je.“ Merian naglasi, glasno tapšući rukama. “Neka niko više ne govori o onome što se ovde desilo. Na nama je da to delimo u tišini sa onom koja je to iskusila. Učinjeno je.” Ponovo je glasno udarila rukom o ruku, dok joj se plavi šal njihao. “Moiraina Damodred, provešćeš noć u molitvi i promišljanju tereta koji ćeš preuzeti sutra, kada ogrneš šal Aes Sedai. Učinjeno je.” Treći put je spojila ruke.

Pokupivši suknju, Nadzornica polaznica je krenula ka vratima, ali su ostale sestre ubrzo stigle do Moiraine. Sve osim Elaide, shvatila je. Elaida je izašla sa Merian, sa šalom ognutim kao da joj je hladno.

“Da li ćeš prihvatiti Lečenje, dete?” upita Anaija. Za ruku viša od Moiraine, njene uobičajne crte lica su skoro nadmašile bezvremenost i činile je sličnijom seljankom nego Aes Sedai, uprkos njenoj fino skrojenoj, plavoj vunenoj haljini sa lepim detaljima na rukavima. “Ne znam zašto sam te pitala. Nisi u tako lošem stanju kao neke koje sam videla, ali ti je dovoljno loše.”

“Ovaj... prošla sam?” iznenađeno upita. “Da se crvenilo računa kao prekid mira, niko nikada ne bi došao do šala.” Anaija

odgovori, popravljajući svoj šal, uz osmeh. Svetlosti, videle su sve! Naravno, morale su, ali se prisetila neverovatno zgodnog

muškarca koji je uhvatio i počeo da ljubi svugde po telu, čim je započela četrdeset i treće tkanje i pocrvenela je. One su to videle!

“Stvarno bi trebala da Izlečiš dete, pre nego što se sruši, Anaija.” Verin reče. Niska i sa zamišljenim očima, bila je prilično puna u njenoj finoj vunenoj haljini u bojama mešanim između crvene i braon i braon šalu.

Moiraini se sviđala Verin, ali se ipak stresla kada je videla svoju odeću u rukama Braon sestre.

“Verovatno bih trebala,“ Anaija reče, i uhvativši Moiraininu glavu rukama, usmeravala je. Ove povrede su bile mnogo gore od posekotina i masnica koje im je Elaida nanela, i ovog puta Moiraina je osetila da se peče u ledu, pre nego da je uronjena u hladnu vodu.

82

“Pretpostavljam da bi trebala to da uradim,“ Anaija reče, i hvatajući se za Moiraininu glavu ona usmeri.

Kada je to prošlo, sve njene povrede i poderotine su nestale. Umor je ostao, još i veći nego ranije. A bila je gladna kao vuk. Koliko je provela ovde dole? Njen pažljivo namešten smisao za vreme se činio potpuno uništenim.

Dodir torbice joj je rekao da je njena knjiga i dalje tamo, ali ništa više nije mogla da uradi pred sestrama. Osim toga, veoma je želela da se ponovo obuče. Postojalo je pitanje na koje je želela odgovor. Njeni testovi nisu bili prosta slučajnost, potpuni proizvod ter’angreala. Neprestani napadi na njenu skromnost nisu joj ostavljali mesta za sumnju. “Poslednji test je bio veoma okrutan,“ reče, zastajući sa haljinom spremnom da je navuče preko glave. Zastajući da bi im videla lica.

“Ne treba govoriti o njemu, bez obzira koliko okrutan bio”, Anaija reče bez oklevanja. “Nikome, nikada.”

Ali Juan, tanka Žuta, je skoro pogledala ka vratima, sa nezadovljstvom u njenim sivim očima.

Tako znači. Merian nije učestvovala u testu. Elaida je pokušala da je sruši, više nego bilo ko drugi, ili sestra iz Arafelina ne bi tako negodovala. Tako znači.

Ostale tri sestre su otišle, ali su je Anaija i Verin odvele iznad zemlje, koristeći drugačiju putanju od one kojom su sišle. Kada su je ostavile, otišla je do sobe u kojoj su ona i Sijuan provele tolike dane kopirajući imena, i našla je dva službenika kako rade taj posao, žene sa izgledom paćenika kojima nije bilo drago što ih prekidaju pitanjima o Prihvaćenoj o kojoj nisu ništa znale. Da li je to moguće? Svetlosti, da li je moguće?

Požurila je natrag ka odajama Prihvaćenih - i tri puta su je sestre prozivale zbog toga; i dalje bila Prihvaćena, do sutra - skoro da je trčala, kada je zatekla i Sijuaninu i svoju sobu prazne. Neke od putovanja na kojima su beležena imena su se završavala ranije, ovih dana, i prošlo je dosta vremena od podneva, tako da je tražila u ostalim sobama dok nije naišla na Šerijam i Mirelu dok su sedele oko vatre u Mirelinoj sobi, gde je mali tepih imao crvenu šaru, dok su umivaonik i posuda sa vodom bile plave.

“Merian je pokupila Sijuan malopre,“ Mirel reče uzbuđeno. “Zbog testa.” “Da li si...? Da li si položila?” Šerijam upita.

“Da”, odgovori, i pri tom je osećala tugu na iznenadnim promenama izraza lica. Čak su i ustale, rukama uz suknju, skoro se klanjajući. Rascep se otvorio između njih. I

dalje je bila Prihvaćena, do sutra, ali se njihovo prijateljstvo završavalo, barem dok i one ne dobiju šal. Nisu joj tražile da ode, ali nisu ni da ostane, ali su izgledale da im je lakše nakon što je želela da ode u svoju sobu da sama sačeka Sijuanin povratak.

Čim je ušla u sobu, proverila je knjigu na pojasu, ali ništa nije ukazivalo na to da je bila pomerana, nijedna stranica nije oštećena nečijim nepažljivim čitanjem. Što nije značilo da niko nije čitao. Ali opet, niko ne bi znao u šta gleda osim ako ne zna šta su Moiraina i Sijuan radile. I Tamrini tragači. Tiho se pomolila da kao zahvalnicu što nijedna od njih nije bila sestra koja ju je testirala. Barem onoliko koliko je znala.

Služavka, ili možda polaznica, je upalila vatru i postavila tanjir na njenom stočiću, uklanjajući belu odeću koja ga je prekrivala i stavila veći obrok nego što je mislila da ga je ikada pojela u životu, naseckano meso, repu sa prelivom, široki pasulji sa hrskavičavim belim kozjim sirom, kupus sa borovim košticama.

Tu je bilo i okrugla vekna hrskavičavog crnog hleba, i ogromna činija sa čajom. Tanjir mora da je malo pre ostavljen, jer je sve i dalje bilo toplo. Kula je imala načina da fino uskladi sve stvari. To je bilo previše hrane, a ipak je pojela i poslednju mrvicu, čak i hleb. Čitavu veknu. Celo telo joj je žudelo za snom, ali na spavanje nije mogla. Ako je Sijuan pala, i preživela neuspeh - Svetlosti, samo joj daj da poživi – dozvolili bi joj da ostane samo da pokupi svoje stvari i da se oprosti. Moiraina je odbila da rizikuje. Zbog toga se udobno

83

smestila na krevetu, sa knjižicom u tvrdom povezu. Plamena srca su možda bila neodgovarajuća za polaznicu, ali to joj je bila omiljena. I Sijuanina. Međutim, buljila je u prvu stranu nekoliko minuta pre nego što je shvatila da nije pročitala nijednu reč. Ustala je, prošetala po sobi malo, zevajući, ali i dalje nije mogla da održi pažnju. Sijuan će se vratiti. Neće je izbaciti iz Kule. Bilo je toliko mnogo načina da se propadne, toliko načina da ne uspe. Ne! Sijuan će proći. Morala je. Ne bi bilo fer da Moiraina dođe do šala, a Sijuan ne. Znala je da će njena prijateljica biti mnogo bolja Aes Sedai nego što će ona biti.

Celo popodne je čula zvuke ostalih Prihvaćenih koje su se vraćale, neke se smejući, neke su se žalile, ali sve su bile glasne. Buka se brzo uvek stišavala kako se širila vest da je testirana, i da je položila, da je bila u svojoj sobi. Sutradan će postati Aes Sedai, a ipak su se ponašale kao da je već postala, kretale su se u tišini da je ne bi ometale. Vreme večeri je došlo i prošlo. Mislila je da bi mogla još nešto da pojede, uprkos njenoj ogromnoj, zakasneloj večeri, ali nije otišla u trpezariju. Prvi razlog je bio taj što je sumnjala da bi mogla da podnese buljenja drugih, ili još gore, njihov spušten pogled. Drugi razlog je bio taj što je Sijuan mogla da se vrati dok nje nije bilo.

Ležala je na krevetu, zevajući i još jednom pokušavajući da čita, kada je Sijuan ušetala, mirnog izraza lica.

“Da li si...?” Moiraina poče, ali nije mogla da završi rečenicu. “Bilo je lako kao padanje iz čamca,“ odgovori Sijuan. “U trnje. Srce mi je pretrnulo

kada sam se setila ovoga...” ona pokaza na svoj opasač, gde je takođe držala knjigu sa imenima, “ali, nakon toga, sve je prošlo kako treba.” Njeno lice se odjednom zacrveni. Uspela je i pored toga da se osmehne. “Zajedno će nas podići, Moiraina.’'

Presrećna, Moiraina skoči na noge, i smejući se, igrale su zagrljene. Jedva se suzdržavala da ne pita šta se desilo na Sijuninom testu. To crvenilo - i to na Sijuan! - je molilo da se postave veoma zanimljiva pitanja, ali... To je bilo da se deli u tišini, a čak i tada samo sa ženama koje su to podelile sa tobom. Koliko je dugo prošlo kada su nešto krile jedna od druge? Čak i ovde, šal je doneo rascep.

“Mora da umireš od gladi,“ Moiraina reče, zaustavljajući se. Bila je mrtva umorna, i počela je da se zanosi, ali ni Sijuan nije bila mnogo sigurnija na nogama. “I tebe sigurno čeka tanjir u sobi.” Pokazala je na svoj sto. Možda joj je donet zato što je ovo bila specijalna prilika, ali se od nje očekivalo da nosi prljavo suđe za sobom. I da bude srećna ako ne mora da ih sama opere, zbog kašnjenja.

“Mogla bih da pojedem vepra, ali imam nešto bolje od hrane u mojoj sobi.” Sijuan odjednom se nasmeši. “Imam šest miševa, koje sam dobila od jednog sluge u štalama jutros.”

“Skoro da smo sestre,“ Moiraina se pobuni. “Ne možemo da stavljamo miševe u tuđe krevete. U svakom slučaju, to bi prevršilo svaku meru, a i ne bi bilo fer. Skoro svi su bili napolju veći deo dana, i mora da su umorni koliko i ti.”

“Skoro sestra, i prava nije ista stvar, Moiraina. Razmisli malo. To nam je poslednja šansa. Stvarno neće biti u redu kada dobijemo šal.” Sijuanin osmeh se pretvori u mrštenje. “Koliko ja znam, Elaida je van Kule. Miševi su tek mala otplata za one udarce, Moiraina. Dugujemo joj. Dugujemo joj!”

Moiraina uzdahnu. Bez Elaide, nikada ne bi vežbala brže tkanje, a bez toga, verovatno bi pala. Ali sumnjala je da njen otac nije bio jedini specijalni dodatak testu. Prečesto, njene slabosti je otkrio neko ko ih je znao prilično dobro. Ta žena je pokušala da je obori.

“Prvo da jedeš.” ona reče.

84

Poglavlje 11

Tik pred zoru

________________________________________

Pri svetlosti jedne svetiljke i slabe vatre u uskom ognjištu, Moiraina se pažljivo oblačila, trudeći se da uguši zevanje. Trebalo je truda. Noć razmišljanja značilo je noć nespavanja; oči su joj bile suzne, a udovi ukrućeni. Pa, možda ne bi uspela da spava u svakom slučaju, prosto zbog onoga što se nalazilo pred njom ovog jutra. Oh, zašto nije odgovorila Sijuan od te lude obesti? To pitanje je sebi često postavljala tokom noći, i glupavo prvog puta kao i ovog. Retko je dobijala svađe sa Sijuan.

Bar kada bi Sijuan sada bila s njom. Razmišljanje o tegobama i obavezama Aes Sedai neizbežno je postalo zadatak koji je Moiraina nameravala da preuzme, a veličina te potrage se nadnosila sve više i više kako je noć prolazila, dok se nije uzdizala nad njom kao sama neizmerna Zmajeva planina. Društvo bi pomoglo. Ali običaj je bio izričit.

Svaka mora da bude sama kada budu došli po nju. Greške sada nisu donosile kaznu veću od sramote, i verovatno ugled lakomislene glupače kog se možda nikada neće otarasiti - naravno, možda su već zaradile ovaj ugled - ali se činilo najboljim da budu što dalje od svakog zameranja.

Kad se obukla, položila je nekoliko ličnih stvari na krevet, ali osim presvlake za potkošulju i čarape, ostavila je ostatak odeće u garderobi. Biće oprane i sačuvane za početnicu koja će moći da ih nosi kada dođe do prstena. Nijedna od onih koje su trenutno bile u belom nije mogla da nosi te haljine, bez ogromnih prepravki, u svakom slučaju, ali bez brige; Bela kula je bila strpljiva. Knjižica je bila ušuškana u njenu torbicu za pojasom, na najbezbednije mesto koje je mogla da smisli. Taman što je spustila na krevet malu kutiju od ružinog drveta, koja je sadržala nekoliko komada nakita koje je donela sa sobom u Kulu, kada se čulo kucanje na vratima, tri oštra udarca. Poskočila je zbog buke, a scre joj je zadrhtalo. Iznenada, bila je uzrujana skoro koliko i pre testa. Bilo je veoma teško ne potrčati ka vratima. Umesto toga, pažljivo je proverila kosu u ogledalu na umivaoniku, uzela četku da ukroti nekoliko pramenova kojima to u stvari nije bilo potrebno, položila četku na krevet, i tek onda pošla do vrata.

Sedam sestara čekale su je u noći, jedna iz svakog Ađaha, sve su nosile svoje lozom ukrašene šalove preko svile ili fine vune, bezvremenih lica nalik maskama. Tako je običaj zahtevao. Elaida je bila Crvena, ali je Moiraina uspela da ženin pogled sretne ravno, mirnih crta lica. Pa, mirnih koliko je mogla. Još jedan sat, ili malo više, i biće jednake, bar do nekog stepena. Nikada više neće strepeti od Elaide.

Bez ijedne reči, izašla je napolje zavarajući vrata za sobom poslednji put, a one su bez reči obrazovale prsten oko nje, prateći je duž tamne galerije do Sijuaninih vrata. Tišina je bila

85

zahtev. Džeana, vitka Domanka bakarne kože, pokucala je tri puta, dok su joj se zelene rese na šalu njihale. Sijuan je otvorila vrata tako brzo da mora da je čekala treći udarac na prstima. Prsten sestara se otvorio da je primi, i obrve su joj se trgle kada je ugledala Elaidu, ali bar nije napravila grimasu, neka je hvala Svetlosti. Moiraina je stegla vilicu da uguši zevanje. Završiće bez kršenja uljudnosti.

Sa tihim zvukom njihovih papuča na pločicama poda prolazile su duž hodnika Kule gde se ništa nije kretalo osim njih i plamenova koji su podrhtavali iznad svetiljki sa postoljem. Moiraina je bila iznenađena što ne vidi sluge. Dosta njihovog posla se obavljalo u časovima pre nego što sestre ustaju ili pošto se povuku za noć. U tišini su silazile u nivoe ispod Kule, duž dobro osvetljenih prolaza i kroz mrak. Vrata odaje u kojoj su ona i Sijuan bile testirane bila su širom otvorena, ali tu u hodniku, sve su stale, prsten Aes Sedai se otvorio da bi napravile red iza njih dve dok su okretale lice ka zjapećem dovratku.

“Ko dolazi ovde?” zahtevao je Tamrin glas iznutra. “Moiraina Damodred,“ jasno je odgovorila Moiraina, i, ako joj je lice ostalo glatko, srce

joj je zadrhtalo. Zbog radosti, ovog puta. Sijuan je rekla svoje ime istog trenutka, izazov joj je bio u glasu, iako samo malo. Bila je uporna u tome da će Elaida ipak da nađe neki način da im uskrati šal, ako može.

Njihove učiteljice nikada nisu pominjale pitanje višeg položaja - možda nisu očekivale da njih dve dođu ovako daleko u potpunom zajedništvu - ali je Moiraina čula kako je nekome zastao dah iza nje, a kada je Tamra ponovo progovorila, bilo je to posle tako male pauze da je mogla i da umisli.

“Zbog kog povoda dolazite?” “Da se zavetujemo Trima zakletvama i tako zahtevamo šal Aes Sedai”, odgovorile su

zajedno. Kršenje pravila ili ne, nameravale su da urade sve zajedno ovog jutra koliko god bilo moguće.

“S kojim pravom zahtevate ovo breme?” “S pravom učinjenog prolaska, predavanja sebe volji Bele kule.” “Onda uđite, ako se

usuđujete, i vežite se za Belu kulu.” S rukom u ruci, ušle su. Zajedno. Glatkih lica i mirnog koraka, ni žureći ni

odugovlačeći. Volja Kule čekala ih je od krvi i mesa. Tamra, u svetlo plavom brokatu sa prugastom ešarpom Amirlin oko vrata, stajala je

uokvirena ovalnim ter'angrealom, čije su se boje polako menjale kroz srebrnu i zlatnu, plavu i zelenu, sa Aeldrom pored sebe u tamnijoj nijansi plave, držeći crni somotni jastuk obema rukama. Duž kružnog zida stajali su Sedničari obavijene šalovima u Dvorani Kule, skupljene po Ađasima, i ispred svake od tri Sedničara, još dve sestre iz tog Ađaha, u šalovima i svaka sa još jednim šalom prebačenim preko ruke. Bezizražajne oči gledale su Sijuan i Moirianu kako prelaze pod. Ter'angreal je predstavljao prvu prepreku njihovoj zamisli. Visoki oval bio je previše uzak da bi obe prošle istovremeno, osim ako se ne bi stisnule zajedno, a to teško da potvrđuje potrebno dostojanstvo. Ovo je bila jedna svađa koju je Moiraina dobila. Sijuan ju je pogledala - izgledalo je nemoguće da te plave oči mogu da postanu oštrije bez menjanja glatkog izraza, ali jesu - i, skupljajući suknje, prošla dok ju je Moiraina pratila. Rame uz rame su klekle ispred Amirlin.

Sa somotnog jastuka koji je Aeldra držala, Tamra je uzela Štap zakletvi, glatki valjak beo kao slonovača dug stopu i jedva nešto deblji od Moiraininog zgloba. Budući da je bio ter'angreal, Štap zakletvi će ih vezati za Tri zakletve, i tako za Kulu.

Na trenutak, Tamra je oklevala, kao da je nesigurna koju od njih prvo da veže, ali samo na trenutak. Moiraina je hitro podigla ruke ispred nje, s dlanovima na gore, i Tamra je tu spustila Štap. To je bila cena koju je Sijuan iznudila, usluga zauzvrat, za Moiraininu korisnu prednost kroz oval. Nepotrebno je reći, nije otkrila tu “uslugu” dok Moiraina nije prihvatila. Postaće Aes Sedai nekoliko minuta pre nje. Nije bilo pošteno!

86

Ali nije bilo vremena za razmišljanje kako je morala da zna da je Sijuan naumila nešto kada se tako lako predala. Sjaj saidara okružio je Tamru, i dotakla je Štap zakletvi tankim tokom Duha.

Moiraina je sklopila šake oko Štapa. Na dodir je bio kao staklo, samo nekako glatkije. “Pod Svetlošću i svojom nadom o spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da neću reći ni reč koja nije istinita.” Zakletva se privila na nju, i iznenada je izgledalo da joj je vazduh jače pritiskao kožu. Crveno je belo, pomislila je. Gore je dole. Još je mogla da smisli laž, ali joj jezik se ne bi pomakao da je izrekne. “Pod Svetlošću i svojom nadom o spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da neću napraviti oružje da jedan čovek ubije drugog.” Pritisak je naglo porastao; osećala se kao da je bila ušivena u nevidljivu odeću, previše tesnu, koja ju je obavijala od temena glave do tabana nogu.

Na njenu veliku žalost, znoj joj je izbio na čelu, ali je ipak uspela da zadrži lice mirnim. “Pod Svetlošću i svojom nadom o spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da neću koristiti Jednu moć kao oružje osim protiv Senkinog nakota, ili u poslednjem krajnjem pokušaju da odbranim svoj život ili isti mog Zaštitnika ili druge sestre.” Odeća se skupila do još veće pripijenosti, a ona je teško disala kroz nos, stiskajući vilice da spreči da počne da dahće. Nevidljivo i potpuno savitljivo, ali o, tako tesno! Ovaj osećaj da joj je meso bilo zgnječeno će izbledeti, ali ne sasvim celu godinu. Svetlosti! Pitala se kako se Elaidi svidelo što je položila tu poslednju zakletvu, sa pominjanjem Zaštitnika. Tri Zakletve su ostajale nepromenjene kojem god Ađah nameravala da pristupiš. Razmišljanje o tome je pomoglo, malo.

“To je polovično završeno”, naglasila je Amirlin, “i Bela kula je urezana u tvoje kosti.” Ali nije završila obred. Umesto toga, uzela je Štap i postavila ga u Sijuanine ruke. Moiraina je potisnula osmeh. Mogla je da poljubi Tamru.

Nije bilo znojenja ili zadihanosti kod Sijuan. Ispričala je Zakletve jasnim, jakim glasom, nije čak ni trepnula kada se svaka privila na nju. Nikakva telesna teškoća nije mogla da poremeti Sijuan, koja nikad nije plakala dok Elaida ne bi otišla, nikada nije prolila suzu dok ne bi napustile Mereaninu radnu sobu. Sijuan je imala lavlje srce.

“To je polovično završeno, i Bela kula je urezana u tvoje kosti,“ rekla je Tamra, vraćajući Štap zakletvi na Aeldrin jastuk. “Ustanite sada, Aes Sedai, i birajte svoj Ađah, sve će biti završeno što se može završiti pod Svetlošću.”

Koliko god da je Sijuan pokazivala staloženost dok se zaklinjala, nije se pokretala ništa manje ukrućeno od Moiraine dok su ustajale i zvanično se klanjale Tamri, sagnuvši se da poljube njen pristen u obliku Velike zmije.

Zajedno, pošle su ka Plavim sestrama. Polako, sa svom gracioznošću koju su mogle da prizovu, i ne držeći se za ruke; to ne bi prošlo, ne sada. Kao sve Prihvaćene, često su razmatrale kom Ađahu mogu da se pridruže, raspravljajući o vrlinama i manama kao da su znale više nego površno, ali poslednju godinu ili malo više, te rasprave su bile samo potvrde izbor koji je već napravljen. Plave su nastojale da isprave pogrešno, što nije uvek bilo isto kao traženje pravde, kao Zelene i Sive.

“Tragači Uzroka”, tako je Verin nazvala Plave, a velika slova su se čula u njenom glasu. Moiraina nije mogla da zamisli da pripada drugde. Sijuan se smešila, što nije trebalo da uradi. Ali onda, to je radila i ona sama, shvatila je, i nije mogla da prestane.

Jednom kada je njihov pravac postao jasan, sestre iz drugih Ađaha počele su da se klanjaju Amirlin i odlaze, prvo Žute, onda Zelene, klizile su iz odaje dok su Sitters vodile kraljevsku povorku. Smeđe su otišle, a onda Bele. Šta je određivalo red, Moiraina nije znala, ali kada su Crvene otišle, poslednje, Tamra je odlebdela iz odaje za njima. Šta se dešava ovde sada je bilo samo za Plave. Aeldra je ostala da gleda.

Tri preostale Sedničarke okupile su se okolo dok se tanka Leana bakarne kože, visoka kao većina muškaraca saginjala da položi šal sa plavim resama na Moirainina ramena, a

87

Rafela, vitka, tamnoputa i lepa, vršila istu dužnost za Sijuan. Nijedna nije još imala bezvremeno lice, ali su nosile dostojanstvo kao plaštove. Sedničarke su bile otelotvorenje dostojanstva.

Zdepasta Eadit, čija je bela kosa padala do struka, poljubila je Sijuan lako na oba obraza a onda Moirainu, svakog puta promrmljavši: “Dobrodošla domu, sestro. Dugo smo te čekale.” Anli, smrto ozbiljnog lica i kose koja je sedela, u plavom prošaranom zelenim i sa skoro isto toliko prstenja i ogrlica koliko je Gitara nosila, ponovila je poljupce i reči, a onda i Lelaina, čiji se trezveni izraz razlio u osmeh dok je govorila. Lelaina je postajala veoma lepa kada bi se nasmešila.

“Dobrodošla domu, sestro,“ rekla je Leana, saginjući se još jednom da poljubi Moirainu. “Dugo smo te čekale.”

Aeldra ih je takođe poljubila u obraze i izgovorila reči, a onda iznenada dodala: “Svaka mi od vas duguje pitu, napravljenu sopstvenim rukama. To je uobičajeno kod nas za šestu sestru koja vam da poljubac dobrodošlice.”

Moiraina je trepnula i razmenila pogled sa Sijuan. Zar je običaj bio tako brzo gotov? Pita? Sumnjala je da će Aeldra biti u stanju da pojede njenu. Nikada ništa u životu nije skuvala.

Eadit je coknula jezikom i poravnala šal duž ruku. “Stvarno, Aeldra,“ rekla je čvrsto. “Samo zato što su ove dve odabrale da prekorače granice toliko puta nije razlog da ti zaboraviš svoje dostojanstvo. Sada.” Duge plave svilene rese zaljuljale su se kada je podigla ruke. “Poveravam tebi, Leana Šarif, da otpratiš Moirainu Damodred da bi Bela kula mogla da vidi da je Plava sestra došla domu. Poveravam tebi, Rafela Sindal, da otpratiš Sijuan Sanče da bi Bela kula mogla da vidi da je Plava sestra došla domu.”

Pozvavši Aeldru, Eadit je povela ostale Sedničare iz odaje, ali je izgledalo da ostale nisu sasvim završile.

“Običaj je dragocena stvar kojoj ne bi trebalo dopustiti da uvene”, rekla je Rafela, odmeravajući naizmence Sijuan i nju. “Hoćete li nastaviti do odaja Plavog ađaha obučene u Svetlost, kako je zahtevao drevni običaj?” Sijuan je zgrabila šal kao da nikada ne namerava da ga skine, i Rafela je užurbano dodala: “I vaš šal, naravno. Da pokažete da vam ne treba zaštita osim Svetlosti i šala Aes Sedai.”

Moiraina je shvatila da je stezala šal na isti način, i naterala šake da se opuste, nežno milujući prstima svilu. Tri zakletve su je načinile Aes Sedai, ali se nije osećala kao Aes Sedai dok joj šal nije bio savljen na ramena. Ali ako su od nje zahtevali da izađe u javnost ne noseći ništa drugo...! Oh, Svetlosti, sada joj je lice postajalo vrelo! Nikada nije videla da je Aes Sedai pocrvenela.

“Oh, hajde prekini, Rafela,“ rekla je Leana uz brz, ohrabrujući osmeh za Moirainu i Sijuan. Bila je Prihvaćena sa njima neko vreme, i sudeći po toplini tog osmeha, izgleda da se njihovo prijateljstvo nastavljalo tamo gde je prekinuto. “Pre hiljadu godina, žene su dolazile da budu uzdignute obučene u Svetlost i odlazile isto tako - sve ovde su bile tako - ali jedini deo tog običaja koji se održao je da hodnici budu prazni dok ne stignete do odaja Ađaha”, resko je objasnila. Leana je sve radila resko. “Sumnjam da se iko osim nekoliko Smeđih uopšte seća običaja. Ne poriči, Rafela. Sećaš se cvati jabuke? Čak ni Zelene ne znaju na koju bitku to treba da seća.”

Začudo, mada je Rafela došla do šala godinu dana pre Leane, samo je uzdahnula. “Običaji ne bi trebalo da se zaborave”, rekla je, ali bez ikakve sile.

Leana je odmahnula glavom. “Pođite s nama. Znam da mora da želite svoj doručak, ali to mora da pričeka nekoliko stvari, uključujući ovu štenju. Koja neće uključivati sve javne hodnike”, dodala je, podižući obrvu ka Rafeli. “Niti ćemo stajati kod odaja svakog Ađaha i zvati ih da izađu i vide sestru Plavih.” Odmahujući glavom, isterala ih je kroz vrata, usmerivši nakratko da ih zatvori. “Nikada u životu nisam bila tako posramljena. Trebalo je da ti crveniš,

88

Rafela. Verin joj je rekla da ima toliko sladak glas da treba da počne sa pevanjem. Jedna Crvena je izašla da nam kaže da prestanemo da mjaučemo i da odemo. A Zelene! Neke Zeleni imaju... grub... smisao za humor.” Bilo da je Rafela tada pocrvenela ili ne, boja joj je sada blago senčila obraze.

Koliko grub je bio smisao za humor tih Zelenih, pitala se Moiraina. Bar je zbog Rafelinog crvenjenja prestala da brine zbog svog. Naravno da će sestre da prikažu drugačije lice jedno drugoj nego onima koje nisu nosile šal.

Koji je ona nosila, sada. Zbog toga se osećala palcima više, iako ju je Leana nadvišavala za glavu i ramena. Druga žena je skratila korak, ali je Moiraina ipak morala da trčkara da bi održala korak dok su se pele nazad kroz podrume do hodnika Kule bez života osim njih. Predsoblja su retko bila pretrpana, ali ih je odsustvo ljudi činilo nalik pećinama. Zamisliti Kulu potpuno praznu postalo je i previše lako. I biće, jednog dana, ako se stvari nastave kao do sada.

“Je li obred gotov sa ovom šetnjom?” upitala je. “Deo sa Plavim ađahom, mislim. Smemo li da postavljamo pitanja?” Pretpostavljala je da je to trebalo prvo da pita, ali je želela da zvuk glasova odagna loše misli.

“Ne potpuno gotov”, odgovorila je Leana, “ali možete da pitate šta god vam drago. Na neka pitanja, doduše, ne može da se odgovori dok ne sretnete Prvog Birača, glavu našeg Ađaha.”

“Ne smete nikada da otkrivate tu titulu”, ubacila je Rafela brzo. Moiraina je klimnula, mada je to već znala. Prihvaćene su naučene da svaki Ađah ima

tajne, što Rafela mora da je znala. Više od jedne sestre je rekla Moiraine da će imati da nauči skoro isto kada dostigne šal koliko i pre toga. Nameravala je da bude vrlo pažljiva dok ne nauči više.

“Imam ja pitanje,“ rekla je Sijuan namrštivši se. “Ima li mnogo običaja kao što je ova pita? Umem da kuvam, ali se moja najstarija sestra bavila pecivom.”

“O, da,“ rekla je Rafela srećno, i počastila ih tajanstvenim običajima dok su hodale duž prvog nivoa Kule, od kojih su neki bili glupavi kao što je nošenje plavih čarapa kada se napušta Tar Valon, a neki razumni kao uzdržavanje od braka. Aes Sedai se jesu udavale ponekad, ali Moiraina nije mogla da vidi kako bi se to završilo osim jadno. Bujica podataka se nastavila dok su se pele jednim od spiralnih hodnika, zaustavivši se tek kada su stigle do jednostavnih, uglačanih vrata koje su vodile u Plave odaje.

“Ostale možete da čujete kasnije,“ rekla je Rafela, spuštajući šal na ruke. “Samo ih sve naučite brzo. Neki se sprovode strogo koliko i zakon Kule. Mislim da bi svi trebalo, ali bar se neki sprovode.”

“Prekini, Rafela,“ reče Leana, i ona i tamnoputa sestra uzeše mesinganu kvaku vrata i otvoriše jedna od vrata.

Nisu usmeravale. Možda je to bio još jedan običaj. Jahanje će biti neudobno još nekoliko dana, i nameravala je da upotrebi vreme dok ne bude mogla da napusti grad da zapamti te običaje, bar one koje su sprovodili. Neće dopustiti da se početak njene potrage odloži zbog nečeg smešnog kao što je ne oblačenje samo plavih stvari prvog dana u mesecu. Svetlosti, sigurno nisu sprovodili taj. Bolje biti siguran, doduše.

Ona i Siujan su zakoračile kroz dovratak, i stale zapanjene. Plavi je bio najmanji Ađah, posle Belog, ali je svaka Plava sestra koja je trenutno bila u Tar Valonu bila u glavnom hodniku, sve sem Aeldre su bile zvanično umotane u svoje šalove.

89

Poglavlje 12

Povratak kući

________________________________________

Anaija je prva iskoračila ka njima i poljubila ih u obraze, a potom rekla “Dobrodošle kući, sestre. Dugo smo čekale na vas. Aeldra mi je rekla kako je ukrala moje pite”, dodala je, stežući nervozno šal. “Nije od nje fer da na taj način koristi svoju poziciju”

“Ili moje, možda da sam bila malo brža”, Kairen reče pošto su se formalno pozdravile. Bila je lepa žena, ne jako visoka, a njen osmeh je bio suprotnost hladnim plavim očima.”Možemo li bar da se nadamo da loše mesite? Aeldra voli šale skoro kao i vas dve”. Moiraina se nasmejala i gurnula Sijuan. Nije mogla da odoli. Stvarno je došla kući. Morale su doći kući.

Sedište Plavih nije sadržavalo blistavost Žutih i Zelenih, ali nije bilo ni jednostavno, kao sediše Smeđih i Belih. Tapiserije su se protezale duž glavnog hodnika, a na njima su bile naslikane scene lova, prolećnih vrtova, potoka koji teku dolinama, i ptica u letu. Lampe na zidovima su bile pozlaćene, ali nije bilo previše ukrasa na njima. Samo je pod iskakao, bio je obojen raznim nijanasama plave od jako svetle do jako tamne, na njemu je bilo i mnogo šta oslikano što je davalo utisak raskoši. Dok su se ona i Sijuan polako kretale duž tih hodnika dobile su još devet poljubaca dobrodošlice, a zatim su stigle do Eadit i još dve sestre.

“Sobe su spremljene za vas,“ sestra sa okruglim licem im reče”zajedno sa odgovarajućim odorama i doručkom, ali presvucite se i jedite brzo. Moram neke stvari da vam kažem, stvari koje morate da znate pre nego što izađete iz ovih odaja. Ili možda ne bi ste smele ni ovuda da idete, ali mnogi su tolerantni prema novim sestrama. Kabrijana, hoćeš li im pokazati put?”

Bleda sestra sa upalim očima i zlatnom kosom koja joj je dosezala skoro do struka, raširila je suknje i naklonila se. Nisu sve sestre držale časove tako da je Moiraina nije prepoznala. Pogled joj je bio oštar kao kod neke Zelene, ali zato joj je glas bio ponizan “Kako ti kažeš, Eadit” Sijuan i Moiraini se obratila skoro isto tako ponizno “Da li biste pošle za mnom?” Bila je veoma čudna, na njoj se oslikavao bes sa jedne strane i poslušnost sa druge.

“Je li ona Prvi birač?”Moiraina upita oprezno čim su izašli iz Eaditinog domašaja. I domašaja ostalih nadala se. Sestre koje su se skupile, raspršivale su se i odlazile u grupicama, pritom skidajući svoje šalove.

“O, da,“ Anaija reče dok su se približavale Kairen. Kabrijana je otvorila usta da odgovori, ali brzo ih je zatvorila.”takođe je i Sestra ,“ Anaija nastavi” ali za razliku od nekih mi volimo potpuno da iskoristimo sposobnosti.”

90

Dok je presavijala šal i stavljala ga preko ruke, Kairen dodade “Eadit je možda najmoćnija Plava u zadnjih sto godina, ali da je postala Smeđa ili Bela puštali bi je da lenčari kad god bi to htela.”

“O, da,“ Kabrijana reče, čineći pritom šištav zvuk.”Neke od Smeđih sestara bile su sramota. Ali Smeđe sestre su uvek dopuštale da im umovi lutaju. U svakom slučaju možete biti uverene da kakve god talente da imate, oni će biti maksimalno iskorišćeni.”

Čuvši to Moiraina i Sijuan razmeniše poglede. Nijedna od njih nije imala neke specijalne sposobnosti. Ali šta je sa opasnošću na koju je Eadit htela da ih upozori? Opasnost koja je čak ovde. Htela je da pita tri sestre koje su je pratile niz hodnik, ali bila je sigurna da će informacija doći od Eadit, kad budu bile same; inače bi im rekla tamo. Svetlosti! Njihov novi dom mogao bi biti pun spletki kao Sunčeva palata. Definitivno je vreme za oprez. Vreme je da se mnogo sluša i malo govori.

Apartmani odabrani za nju i Sijuan bile su jedna do druge, nedaleko od glavnog hodnika, svaki je sadržavao prostranu spavaću sobu, dnevnu, radnu i sobu za presvlačenje, u svakoj je bio kamin u kome je gorela vatra. Oplate na zidovima bile su siromašne ukrasima, ali zato su tepisi bili raznovrsni, poticali su iz raznih zemalja i ležali su na plavim podovima. Nameštaj je takođe bio raznolik, tamo je bio sto obložen biserima, takvi su u Karhijenu bili u modi pre sto godina, na drugom mestu stajala je stolicama čije su noge bile izrezbarene tako da podsećaju na vinovu lozu, samo Svetlost zna iz kog je ona perioda, a svaka lampa i ogledalo bila je u različitom stilu, ali ništa nije bilo izgrebano ili okrnjeno, svaki komad metala i drveta bio je uglačan do punog sjaja. Stvari koje su bile ostavljene u odajama Prihvaćenih donete su, a Moirainina četka i češalj na umivaoniku, sto za pisanje i kutija za nakit u spavaćoj sobi stavili su do znanja da su odaje njene.

“Mislile smo da bi ste želele da budete zajedno”, Anaija reče kad su bile u Moiraininoj dnevnoj sobi. Kairen i Kabrijana stojale su na ručno vezenom tepihu i čas su gledale Moirainu, čas Sijuan. Pričale su između sebe kao da su dugo prijateljice, mada ipak Kairen i Kabrijanu je očigledno predvodila Anaija. To nije ništa značilo, u svakoj grupi neko je preuzimao vođstvo, ali Morijana je to ipak osetila.

“Možeš izabrati neke druge sobe ako želiš”, Kairen dodade “Mnoge su prazne, mada su neke prašnjave kao podrumi” Odlazila je iz Tar Valona uskoro, pričala je da ima neka posla u Tiru. Da li je bila jedna od Tamrinih pretraživača? Nije se moglo znati. Aes Sedai su stalno napuštale Kulu dok su se druge vraćale.

“Ako želite da promenite sobe, srediću čišćenje.” Kabrijana reče skupljajući suknje kao da će da se postara odmah za to. Skoro je zvučala uznemireno! Zašto se tako čudno ponaša? Bilo je jasno da je na nižem položaju od ostalih žena, ali i prema njima dvema se ponašala sa istim uvažavanjem.

“Neka, hvala.” Pipajući čipku na jastuku stolice pokušala je da kaže da su sobe veoma lepe, tri sestre su se pobrinule da se sve pripremi, mada su tepisi i nameštaj bili pokloni od Ađaha, ali njen jezik je odbio da izgovori laž, tako da se zadovoljila sa “Ovo je i više nego pristojno.” Svaki jastuk je imao naboranu čipku, a i jastuci i jorgani su je imali. Čak su i nabori imali nabore! Soba bi mogla biti mnogo pristojnija ako bi se rešila svih tih haljina. Sijuan se nasmešila čipki na krevetu, ali ona bi mogla da spava i na moru.

Ponudila je čaj i začinjeno vino pre nego što je shvatila da ne zna kako bi to mogla da nabavi, ali Anaija je rekla da moraju brzo da se presvuku da bi doručkovale, druge dve klimnuše glavama a zatim sve tri podigoše suknje. “Hrana može da čeka”, reče Sijuan čim su se vrata zatvorila iza tri sestre. “Pod jedan, Eadit. Da li si shvatila o čemu hoće da nam priča? Zvuči kao Igra Kuća.”

“Ne znam Sijuan. Nemam pojma.” Ipak sve je podsećalo na Daes Dae'mar. Četiri haljine od fine plave vune bile su u sobi za presvlačenje, bile su jednostavne, ali vešto urađene. U dvema je moglo da se jaše, ali obuka je običnu i ubacila odoru Prihvaćenih u

91

korpu za veš. Malu beležnicu prebacila je iz belog pojasa u plavi koji je pronašla. Čak i ovde joj se činilo da je bezbednije da je beležnica kod nje. Začudo, nova haljina joj je savršeno pristajala.

Govorilo se da Kula zna o svojim polaznicima više nego krojačice i frizerke zajedno. Nije ih imala u svakom slučaju ali to je nameravala da promeni. Mažda će naći samo krojačicu. Još od malena je puštala da joj kosa slobodno pada, ali ako krene iz Tar Valona trebaće joj više od četiri haljine, bolje od svile, prijatnija je, mada se ne može reći da je jeftina.

Iz izrezbarene kutije za nakit uzela je ogrlicu. Bilo joj je žao što to nije mogla da je nosi ovde, ali i posle šest godina njene ruke su se sećale kako da povežu zlatni lančić sa safirnom alkicom. Pogleda sebe u zidnom ogledalu sa izrezbarenim drvenim okvirom, a zatim se nasmeši. Možda joj je još nedostajalo bezvremeno lice, ali sada je gledala u dvorsku damu Moiraiu Damodred, dvorsku damu Moirainu Damodred koja je plovila kroz Sunčevu palatu gde su skrivene struje mogle svaki čas da te povuku nadole, čak i kad imaš petnaest ili šesnaest. Sada je bila i ovde spremna za plovidbu. Nameštajući plavi šal na ramenima krenula je da potraži Sijuan, i srela je na hodniku, umotanu u šal kako nailazi iz suprotnog pravca.

Prva sestra koju su videle bila je Natasja, vitka Salderanka, sa crnim očima i sa izraženim jagodicama, koja je bila blag učitelj, dala im je upustva kako da stignu do Eaditine sobe a po ustima je videlo da joj se gadi Eadit. Moiraina se pitala da li je dobro zaključila, sigurno bi bilo čudno da se to pokaže otvoreno, ali i Eadit je imala taj izraz lica dok im je pokazivala velike stolice koje su se nalazile ispred kamina u kom je pucketala vatra. Nije im ponudila vino ili čaj, nije bilo nikakve vrste dobrodošlice. Sijuan se nervozno vrpoljila na stolici, ali Moiraina se naučila strpljenju. Sa teškoćama, ali uspela je. Teskoba od Tri zakletve bila je naročito izražena tokom sedenja. Budi tih, slušaj i posmatraj.

Eaditina dnevna soba bila je veća od njihovih sa dve tapiserije sa cvećem i pticama koje su visile na zidu Iako su i njene lampe bile isto toliko jednostavne kao i njihove. Masivan nameštaj bio je uglavnom od tamnog drveta, obložen slonovačom i tirkizom, osim jednog delikatnog malog stola koji je bio od izdeljane slonovače ili nekih kostiju.

Možda je Eadit bila dugo u ovim prostorijama, ali nije ostavila lični pečat na sobama, videle su se samo vaza od žutog porcelana Morskog naroda, veliki pehar od srebra, i par kristalnih figura, čovek i žena koji posežu jedno za drugim. Sve ovo nije govorilo ništa osim da sestra ima dobar ukus i da poseduje crtu povučenosti. Budi tih, slušaj i posmatraj.

Vrpoljeći se na stolici, Sijuan se taman spremala da ustane kad se Eadit napokon okrenula prema njima. Držeći ruke ispod grudi duboko je uzdahnula. “Šest godina su vas učili da je drugo najveće zlo da pričate o nečijem umeću sa Jednom moći. U stvari i meni je teško da o tome sada pričam. Šest godina su vas obeshabrivali da mislite o tuđoj ili vašoj umešnosi s Moći. Sada morate naučiti da uporedite vašu snagu sa svakom sestrom koju sretnete. Kasnije to ćete moći da radite bez razmišljanja, ali sada morate da pazite. Ako je sestra , bez obzira koji je Ađah, umešnija od vas, morate je poštovati. Što je bolja od vas, veće mora biti vaše poštovanje prema njoj. Treći najgori prekršaj je nepoštovanje tog pravila. To je najčešći razlog što se nove sestre kažnjavaju, a pošto uvređene sestre kažnjavaju kazne su uglavnom blage. Mesec dva Rada ili Lišavanja je najmanje što možeš da očekuješ. Nije reetko ni Umrtljivanje Duha ili Umrtljivanje Tela. “

Moiraina polako klimnu glavom. Naravno. To je objašnjavalo Elaidino poštovanje Meilin i Rafaelino popuštanje Leani. A Kabrijana; ona uopšte nije bila snažna. Ta misao joj je teško došla. Kada je Bela kula htela nešto da obeshrabri, to je bilo obeshrabrivano. Svetlosti, Kula je govorila da se to ne radi, a kasnije si morao to da koristiš da vidiš dokle ćeš napredovati. Kakva zbrka. Sreća je što su ona i Sijuan skoro indentične po snazi, a verovatno će tako i biti kad dostignu pun potencijal. Zajedno su napredovale do sada. Bilo bi neprirodno da Sijuan mora da joj se obraća sa uvažavanjem.

92

“Da li moramo da im se pokoravamo?” Sijuan upita dok ju je streljala pogledom. “Mislila sam da sam bila jasna, Sijuan. Što je sestra bolja od tebe, veće mora biti tvoje poštovanje. Ne volim da pričam o ovome zato me ne teraj da se ponavljam. Naravno, to važi i u suprotnom smeru, ali se seti da ne važi ako ti je tvoj Ađah ili Kula postavila nekog iznad tebe. Na primer, ako ste u nekoj ambasadi slušaćete izaslanika iz Kule kao što sad slušate mene, makar glasnik bila Prihvaćena koja je jedva položila. A sada. Da li ste sve razumele? Dobro. Zato što osećam potrebu da operem zube.” A zatim ih je izjurila iz sobe kao da je stvarno nameravala to da uradi.

“Pretrnula sam od straha” Sijuan reče kad su bile nazad u hodniku, “ali nije bilo tako loše. Mislila sam da ćemo morati da počnemo sa dna, ali nismo tako daleko od vrha. Za pet godina bićemo sasvim blizu.” Svi su znali da one tek treba da dostignu punu snagu; vreme za dostizanje je variralo, ali uvek se dešavalo.

“I ja sam bila uplašena” Moiraina reče sa uzdahom “ali to nije jednostavno kako zvuči. Kada poštovanje postaje pokornost? Iako je koristila reč poštovanje, mislila je na pokornost. Moramo pažljivo posmatrati druge sestre i biti oprezne. Za mesec dana želim da budem ligama udaljena od Tar Valona, a ne da radim na nekoj njivi preko reke.”

Sijuan frknu “Onda ćemo oprezno koračati. Šta smo drugo radile ovih šest godina. Moglo je biti i gore. Šta kažeš da donesem poslužavnik u tvoje odaje pa da doručkujemo zajedno?”

Pre nego što stigoše do soba, Aes Sedai ih presrete, visoka žena sa pljosnatim licem u nebesko plavoj svili i sa pletenicom koja joj je visila do pojasa. Moiraina je bila sigurna da je svaka Plava u Kuli bila na prijemu, a ovu sestru nikad ranije nije videla. Naterala je sebe da postane svesna ženinih sposobnosti, njene snage i uvidela da je snažna skoro koliko će ona i Sijuan biti. Ovde je sigurno više od običnog poštovanja bilo potrebno. Možda naklon? Polako je stala i ljubazno sačekala da se sestra približi.

“Ja sam Ketalija Delarme,“ sestra reče glasom u kom se osećao jak tarabonski akcenat, dok ih je proučavala pogledom. “Sudeći po tvom izgledu, izgledu lepe male porcelanske lutke, ti si sigurno Moiraina.”

Moiraina utrnu. Lepa... mala... porcelanska... lutka? Sve što je mogla da uradi je bilo da se pobrine da joj lice bude bezizražajno i da ne počne rukama da steže šal. Pomisao na onu farmu je pomogao u tome.

Ali Ketalija nije više obraćala pažnju na nju. “Što znači da si ti Sijuan, zar ne? Rečeno mi je da umete da rešavate zagonetke. Šta kažete o ovoj?” reče dodajući nekoliko strana hartije Sijuan.

Sijuan se namršti dok je čitala kao i Moiraina koja je čitala preko njenog ramena. Sijuan je pročitala sve tako brzo da njeno oko nije stiglo sve da uhvati, ali to nije bilo ništa drugo nego imena karata, koja nisu bila poređana po nekom redu koliko je ona mogla da vidi. Iza Vladara kupa je dolazio Lord vetra, Vladara plamena je sledila Gospa štapova, ali onda su dolazio Pet od novčića koga je sledila Četvorka kupa. Zagonetka? To je bila besmislica. Zagonetka? Ovo je bila glupost.

“Nisam sigurna” Sijuan reče konačno, dok je vraćala strane.To ju je umirilo. Ako je tu bila neka zagonetka, ona bi pronašla rešenje.

“Oh”, ta reč je sadržavala razočarenje, ali posle nekoliko trenutaka Ketalija je nastavila, dok su joj se pletenice okretale dok je zamišljeno vrtela glavom. “Ne kažeš da ne znaš, znači da si na tragu nečega. Oko čega si nesigurna?”

“Postoji igra o kojoj sam čitala,“ Sijuan reče polako “igra karti koju bogate žene igraju, zove se Eris. Mislim da je neko zapisao svaku kartu u partiji koja je odigrana. Pobedničkoj partiji.” Ketalija se namršti.”Ti si samo čitala o igri?”

“Ćerke ribara ne mogu sebi da priušte igranje karata,“ Sijuan odgovori suvo, a Ketalija joj uputi oštar pogled. Za trenutak Moiraina je mislila da im je kazna zagarantovana.

93

Ali sve što im je tarabonska sestra rekla bilo je “Pretpostavljam da je Moiraina igrala Eris, ipak mislim da bi rekla da je to nasumičan odabir karata za igranje. Većina njih bi. Ali ti koja si samo čitala o igri tačno si odgovorila. Hajde sa mnom. Imam još zagonetki za tebe.”

“Još nisam doručkovala” Sijuan poče da protestuje. “Ješćeš kasnije, hajde.” Izgleda da je Ketaila mislila da poštovanje nije dovoljno.

Gledajući Sijuan koja je bez volje pratila Ketailu, Moiraina je sebi dozvolila da zuri u ženina leđa. Sigurno je to ponašanje bilo na ivici da postane nepoštovanje. Izgleda da je tu bilo raznih stepena. Pa, nijansi je bilo i u Sunčevoj palati, takođe. Neće morati dugo ovo da trpe. Za nedelju dana će otići, i neće se vraćati dok ne dostigne punu snagu. Osim da obavesti Tamru gde je dete. Bilo bi divno da one budu te koje će ga naći.

Njen doručak bio je taman dovoljno topao za jelo, i ona oprezno sede na obloženu stolicu. Ali pre nego što je uzela drugi zalogaj, Anaija uđe. Anaija koja je posedovala skoro istu moć kao i Ketalija, zato ona odloži kašiku i ustade.

“Rekla bih ti da nastaviš da jedeš,“ žena reče majčinski “ali Tamra je poslala polaznicu po tebe. Rekla sam detetu da ću ja preneti poruku jer sam želela da ti ponudim Lečenje. Može da ponekad pomogne oko zatezanja Zakletvi”

Moiraina pocrvene. Naravno, svi su znali do sada. Svetlosti! “Hvala ti” reče ona. Ako ne mora da ustaje Anaiji, sigurno neće morati ni da je sluša. Osim ako je Anaija bila samo ljubazna. Umalo je uzdahnula. Trebalo bi više da posmatra pre nego što bude donosila bilo kakve zaključke.

Izašla iz odaja Plavih, sa šalom čvrsto umotanim oko ramena. Nije mislila da u skorijoj budućnosti pojavljuje bez njega; a i grejao je vrat. Dok je hodala, pitala se šta Tamra hoće od nje. Sada kada su ona i Sijuan bile pune sestre možda je htela da ih pošalje u potragu. Ipak su sve znale. Ništa drugo nije imalo smisla. Požurila je.

“Ali ne želim posao”, protestvovala je Sijuan dok joj se stomak prevrtao od gladi. Osećala se isceđeno posle toliko sati u Ketalijinoj sobi, tako punoj knjiga da je izgledala kao da pripada nekoj Smeđoj. Žena kao da nikad nije čula za presvlaku za stolice, njene su bile tvrde kao kamen!

“Ne budi smešna”, seda sestra reče opušteno dok je ukrštala noge. Zatim nemarno baci listove koje je dala Sijuan na sto koji je već bio pretrpan.”Nisi uradila tako loše za početnika. Potrebna si mi i to je to. Sad nađi nešto da jedeš. Ti si sada Aes Sedai; ne možeš ići naokolo kao avet.”

Nije bilo svrhe ponovo protestovati. Krvava žena je jasno stavila do znanja da su dva protesta opasno blizu nepoštovanju po njenim shvatanjima. Krvava, krvava žena! Nije dozvolila da joj se na licu vidi bes, tu lekciju je naučila mnogo pre Tar Valona. Na dokovima ispoljavanje straha ili besa moglo te je samo dovesti u nevolju.

A nekad se moglo desiti i da dobiješ nož u leđa. “Kako želiš, Ketalija,“ reče ona, uzdržavala se da se ne išunja iz ženinih odaja. Kad je

izašla napolje, odšunjala se i nek Mračni uzme svakog kome se to ne sviđa! Spaljena da je, zašto je bila toliko glupa pa da dozvoli ženi da je podstrekne? Moiraina

je savetovala da bude oprezna. Umesto toga ponašala se ko Moiraina pokušavajući da izbriše sumnju iz Ketalijinog glasa. Zahvaljujući svom zurenju neće moći da napušta Kulu uskoro. A ni u sledećih nekoliko godina, sve dok ne postane dovoljno jaka da kaže Ketaliji šta može da uradi sa svojim poslom. Barem nije spustila šape na Moirainu. Sa njenim umom bila bi odlična kao Ketalijin pomoćnik.

Iako je bila gladna, otišla je da potraži Moirainu da je obavesti da će morati da traži sama. Kad god bi je videla, morala bi da se osmehne. Ketalija je u jednome pogrešila. Ona nije bila lepa porcelanska lutka; ona je bila prelepa porcelanska lutka. Ali to je bila samo spoljašnjost. Unutra je bilo ono što se računalo. Prvi put kada ju je videla Sijuan je mislila da će Kairhijenjanka da se slomi u roku od nekoliko dana. Ali ispalo je da je Moiraina bila jaka

94

kao i ona. Ma koliko puta da su je rušili ona se dizala na noge. Moiraina nije znala za termin odustati. Zato se iznenadila kada je našla kako sedi na stolici dok je šal bio prebačen preko naslona sa natmurenim izrazom na licu. Iz zelenog čajnika na poslužavniku osećao se miris čaja, ali šoljice su izgledale nekorišćeno.

“Šta se desilo tebi?,“ Sijuan upita “nisi valjda već zaradila kaznu.” “Još gore” Moiraina odgovori nesrećno. Njen glas je obično podsećao Sijuan na srebrna

zvona, ali Moiraini se to poređenje nije sviđalo. “Tamra me odredila da upravljam isporučivanjem pomoći.”

“Krvavi, krvavi pepeo,“ Sijuan je isprobavala psovke. Sada nije bilo kazni. Sijuan je imala priliku da čuje reči Aes Sedai od kojih bi se i mornari postideli. Ipak činilo joj se da u ustima oseća sapun.”Da li sumnja? Da li pokušava da te spreči da se mešaš? Možda je zato Ketalija uzela da radi za nju. Ne, dobro je uradila krvave testove.

“Ne mislim tako, Sijuan. Učena sam da vodim imanje, ali to sam radila samo nekoliko meseci pre nego što sam došla u Kulu. Rekla je da zahvaljujući tome imam sve potrebne veštine.” Usne joj se iskriviše. “Ja sam bila slobodna, i pretpostavljam da je htela da da jedan tegoban zadatak Plavoj da bi bila fer prema svima. Šta je sa tobom? Kakvu vrstu zagonetki Ketalija hoće da joj rešavaš?”

“Hoće da pregledam dosta starih izveštaja.” Sijuan promrmlja, dok se nameštala u stolici. Volela bi da se ne oseća da joj je koža tri broja manja! Bez pitanja nasula je sebi čaja. Nikad nisu pitale jedna drugu za takve sitnice. “Hoće da joj odgonetnem šta se desilo pre pedeset godina u Tarabornu, Saldeji i Altari.” Čim su joj te reči izašle iz usta zaželela je da stavi ruku preko usta, ali bilo je prekasno.

Morijana se uspravi, na njoj se videlo da je zainteresovana. “Ketalija vodi oči i uši Plavog ađaha.” To nije bilo pitanje. Uvek je pronicala u samu srž stvari.

“Nemoj o tome ni da šapućeš. Skuvaće me kao ribu ako čuje da mi se omaklo. Svejedno će me skuvati, ali ne želim da tako brzo nađe razlog.” Sigurno i bi da je danas bilo nekog vodiča. “Posle možeš da ideš. Javi mi gde ćeš, pa ako saznam nešto javiću ti.” Plave su imale raširenu mrežu očiju i ušiju, korisnu za unošenje i iznošenje poruka.

“Ne znam da li ću moći da priuštim sebi nekoliko meseci”, Moiraina reče tiho, spuštajući pogled što nije ličilo na nju. “Ja... Ja ti nisam nešto rekla, Sijuan.” Ali uvek su se ispovedale jedna drugoj! “Pretpostavljam da Dvorana hoće da me postavi na Sunčev presto.”

Sijuan trepnu. Moiraina kraljica? “Ti bi bila odlična kraljica. I ne pominji one Aes Sedai kraljice koje su loše završile. To je bilo jako davno. Teško da danas ima vladara koji nema Aes Sedai za savetnicu. Ko je ikada rekao nešto protiv njih osim Belih plaštova?”

“Velik je korak od upravnika imanja do kraljice, Sijuan.” Moiraina se uspravi, pažljivo nameštajući suknje, a njen glas poprimi ton kojim se služila da bi nešto objasnila.

“Očigledno Dvorana misli da mogu da preuzmem presto a da se ne pojave rulje na ulicama, ali ne želim da proveravam tačnost te tvrdnje. Kairhijen je dosta pretrpeo u zadnje dve godine, to nimalo nije potrebno. A čak i da su u pravu, niko nije vladao Kairhijenom a da nije morao da zaustavlja atentate, otmice... Moja prababa Karevin vladala je Kairhijenom više od pedeset godina, a Kula je je nazvala uspešnim vladarom zato što je Kairhijen prosperirao i dobio par ratova, ali njeno ime još koriste da plaše decu. Bolje da budem zaboravljena nego zapamćena kao Karevin Damodred, čak i sa podrškom Kule morala bih da je oponašam u Dvorani da bih uspela.” Odjednom ramena joj se opustiše, a lice joj je izgledalo kao da će zaplakati. “Šta da uradim, Sijuan? Uhvaćena sam kao lisica u zamku i ne bi mogla da izađem čak i da sažvaćem svoju nogu.”

Pošto je stavila šolju na poslužavnik sijuan je kleknila pored Moirainine stolice, i stavi svoje ruke na ženina ramena. “Naći ćemo izlaz,“ reče sa više sigurnosti u glasu nego što je zapravo osećala. “Naći ćemo izlaz.” Bila je iznenađena što je uprkos Prvoj zakletvi uspela da izgovori te reči. Nije mogla da zamisli izlaz ni za nju samu.

95

“Ako ti tako kažeš, Sijuan,“ Moiraina je ipak zvučala kao da joj ne veruje. “Ali ima jedna stvar oko koje mogu pomoći. Da li želiš Lečenje?”

Sijuan zažele da je poljubi. I učini to. Bilo je snega u podnožju planina koje su se uzdizale pred Lanom, a tragovi krupnog

čoveka vodili su pravo ka maglom obavijenim vrhovima koji su se dizali u visinu dokle je pogled sezao. Aijel mora da je već u planinama. Plesač se nervozno prope

“Je li to Kičma sveta?” Rakim upita oštrim glasom.”Impresivno je, ali očekivao sam da će biti viši.”

“To je Rodoubičin bodež” Arafelin se nasmeja “za Kičmu ovo su brdašca” “Zašto samo stojimo ovde?” Kaniedrin je dosađivao tihim glasom, dovoljno tihim da ga

Lan ne čuje, ali pak dovoljno glasnim da se ne pomisli da priča snishodljivo. Kaaniedrin je voleo da se igra sa vatrom.

Bukama mu odgovori. “Samo budale pokušavaju da se bore sa Aijelima u planinama,“ reče on glasno. Naginjući se ka Lanu spustivši glas skoro do šapata, on reče “Svetlost je poslala Nijala, ali se nije potrudila da ga prefarba. “Nijal gospodar zapovednik Dece Svetla danas je zapovedao.

“Neće” reče Lan jednostavno. Samo je šačica ljudi poznavala rat i Nijala. Što je značilo da bi se ovaj rat mogao završiti danas. Pitao se da li će to biti nazvano pobedom. Vratio je staklo za gledanje, a potom zatekao sebe kako gleda na sever. Osećao je privlačenje, kao što gvožđe privlači magnet. Posle toliko vremena to je skoro bila bol. Neki ratovi ne mogu biti dobijeni, ali ipak moraju biti vođeni.

Proučivši njegovo lice, Bukama zavrte glavom.”Samo budala skače iz jednog rata u drugi,“ nije se mučio da priča tiho nekoliko ljudi koji su čuli uputi mu začuđene poglede. Nijednom čoveku iz Krajina nije bilo potrebno objašnjenje. Oni su znali ko je on.

“Za mesec ili dva ću se odmoriti, Bukama.” Toliko bi mu trebalo da se vrati kući, možda samo mesec.

“Godina, Lane. Samo jedna godina. Dobro de. Osam meseci” Bukama je to izgovorio kao da je to velika dozvola. Možda se osećao umornim? Izgledao je kao da je napravljen od čelika; ali više nije bio mlad.

“Četiri meseca” reče Lan. A ako se Bukama i tada bude osećao umornim. Pa to će rešiti kad do toga dođe

Izgleda da Nijal ipak nije odlučio da odjednom pobenavi, što je bilo veoma dobro pošto se preko pola armije već zbog uverenja da je pobeda izvojevana još pre nekoliko dana, možda čak i onda kad su Aijeli počeli da se povlače. Zvali su to velikom pobedom. Tako su je zvali oni koji se uopšte nisu ni borili, a istoričari su već pisali kao da sve znaju. Lana nije bilo briga. Njegov um je razmišljao o stvarima koje su se nalazile dvesta liga na severu.

Oprostili su se i okrenuli što dalje od Tar Valona. Bio je to velik i lep grad, ali prepun Aes Sedai. Bukama je živahno pričao o tome šta bi mogli videti u Andoru ili možda Tiru. Bili su u obe zemlje, ali ometeni Aijelima nisu videli ni Kamen Tira ni ostale velike gradove. Lan nije govorio sve dok mu se Bukama nije obratio. Osećao je snažnu čežnju za domom. Sve što je želeo bilo je da se vrati u Pustoš. I da se ne susreće sa Aes Sedai.

96

Poglavlje 13

Posao u gradu

________________________________________

Mogli su da naruče da im se hrana donese u sobe, ali nakon što je Moiraina Izlečila Sijuan, sišle su na svoju prvu večeru. Nijedna nije želela da propusti svoj prvi obrok kao Aes Sedai u glavnoj hali za ručavanje sestara. To je bila prostrana, visoka soba, dok su tapiserije zimskih boja ukrašavale bele zidove, a venci sa zidovima su blještali pod gomilom zlatnih listića.

Stolovi u obliku kvadrata, sa tankim, elegantno izrezbarenim nogama su bili jedva dovoljni za četvoro, a većina je bila udaljena jedna od drugog koliko je bilo dovoljno za privatnost razgovora, iako su danas neki postavljani zajedno da bi primili veće grupe. Bile su jedine sa šalovima, što je privlačilo poglede ostalih sestara, kao i nekoliko podsmeha.

Moiraina je osetila kako crveni, ali je bilo potrebno nešto više od osmeha da je natera da ostavi šal kad god izađe iz svoje sobe. Više od otvorenog podsmevanja. Radila je previše naporno da bi ga zaradila. Sijuan je umarširala preko svetlih pločica, u bojama svih Ađaha, kraljevskom elegancijom, opušteno nameštajući šal preko ramena, kao da želi da privuče pažnju. Sijuan je retko kada bila stidljiva.

Ovde nije bilo klupa, ali su se stolice sa niskim naslonima rezbarene da se poklope sa stolovima. Dok su svojim trpezarijama Prihvaćene jele šta god kuhinja pripremala, mlade sluškinje sa Plamenom Tar Valona na grudima su se poklanjale pre nego što bi izrecitovale šta je kuhinja nudila raspevanim glasovima koji su odisali rutinom. Prihvaćene su jele na teškim posudama i morale su da posluže i rasklone za sobom, dok su im iste te sluškinje donosile hranu na posrebrenim tanjirima od finog tarabonskog porcelana, sa Plamenom Tar Valona izrezbarenim po ivicama. Tarabonski porcelan se nije mogao meriti sa onim što je dolazilo sa ostrva Ata’an Miera, ali nije bilo ni jeftino.

Sijuan se požalila da je njena riba previše začinjena, ali ipak nije ostavila ništa osim kostiju i dvoumila se da li da traži još jednu porciju. Moiraina je naručila supu od povrća i mesa, ali nije imala apetita, pa je na kraju pojela samo malo parče crnog hleba i popila šolju čaja. Morala je da pobegne, a izlaza nije bilo. Odbijanje zadatka koji joj je Amirilin postavila je bilo nezamislivo. Možda će Dvorana odlučiti da je plan neizvodljiv. Niko joj nije prišao što se te teme tiče, još od kada ju je Kitama pitala šta misli o tome da postane kraljica Andora. Možda će doneti tu odluku. Činilo joj se da je to tanka slamka, ali su joj slabe nade jedine preostale.

Čim su se vratile u odaje Plavih, Edit ih je pozvala u svoju sobu i bez ceremonija, svakoj uručila papire u vrednosti od hiljadu zlatnih kruna. “Dobićete od Kule svake godine istu sumu

97

na ovaj dan,” reče “li, ako niste prisutne, na mesto koje vi naznačite.” Neprijatnost od njene predhodne lekcije je u potpunosti nestala. Široko se osmehivala, prijatno i zadovoljno jer je dobila dve nove Plave. ‘Trošite ih mudro. Možete dobiti više ako je potrebno, ali ako prečesto tražite moraćete da odgovarate na pitanja u Dvorani. Verujte mi, ispitivanja u Dvorani nikada nisu prijatna. Nikada.”

Sijuanine oči su se jako raširile pri spominjanju te sume, i ako je bilo moguće, postale su još veće kada je spomenuto još više. Tek nekoliko trgovaca je zarađivalo više zlata godišnje, a mnogi niži plemići su preživljavali sa mnogo manje, Kula nije mogla da priušti da sestre budu viđene u siromaštvu. Sunčana palata je naučila Moirainu da je moć često dolazila iz odluka drugih da neko već ima moć, a izgled bogatstva je mogao da prevagne.

Ona je imala sopstvenog bankara, dok je Sijuan ostavila svoje papire od vrednosti Kuli, uprkos drugim mogućnostima. Sijuanin otac nije zaradio hiljadu kruna tokom celog života i nije želela da rizikuje tu sumu. Ništa što je Moiraina rekla nije moglo da je ubedi. Bezbednost ju je jedino interesovala i činilo se da banka sa tradicijom dovoljno dugom da pozajmi zlato Arturu Hokvingu nije mogla da parira, po tom pitanju, prvoj banci koja je osnovana nakon Slamanja.

Noseći ponosno svoj plavi šal na ramenima, Moiraina je unajmila nosiljku na velikom trgu ispred Kule gde je užurbana gomila šetača, golubara, gimnastičara, muzičara i prodavaca, nudila meso i pečene lešnike, dok su izbegavali veliku građevinu. Retko ko je prilazio bliže od stotinu koraka osim kada su imali posla sa Kulom, ili su želeli da predaju peticiju. Dvojica nosača, razvijeni momci u mračno braon ogrtačima, sa dugačkim kosama u repovima su je mirno nosili kroz ulice, dok je čovek na čelu vikao, “Napravite mesta za Aes Sedai! Mesta za Aes Sedai!”

Niko nije bio impresioniran vikom, a verovatno niko nije verovao. Čak i sa teškim zavesama koje su bile povučene, ukrasi na njenom šalu su ostali skriveni, osim kada bi zaboravila na eleganciju i proturila ruku kroz prozor. Niko se nije pomerao ništa brže nego što su se pomerali zbog povika vozača kola, a češće i sporije, s obzirom da su oni nosili dugačke bičeve i nisu oklevali da ih upotrebe. I pored toga, ubrzo su stigli do građevine koja je ličila na malu palatu, na širokom bulevaru sa drvoredom širokog drveća po sredini, koje trenutno nije imalo lišće, kada su joj njeni nosači otključali bravu na nosiljci, da bi mogla da otvori vrata. Građevina je bila južnjačkog stila, sa visokim, okruglim belim svodom i uskim tornjevima na sva četiri ugla, mermernim stepeništima koje su se pele ka širokom ulazu, a ipak je bilo mere. Figure izrezbarene u kamenu, u obliku vinovih loza i lišća, dobre izrade, jednostavne, a opet ne preterano. Niko ne bi ostavio novac bankarskoj kući koja je bila siromašna, ali ni koja troši previše na svoj izgled.

Vratar, koji je imao dve crvene trake na rukavima se poklonio i propustio je kroz visoka prednja vrata i predao joj na službu jednostavno obučenog službenika, lepog mladića, previsokog za njen ukus, koji ju je sproveo do soba gospodarice Dormaile, tanke, osedele ženice koja je bila za čitavu ruku niža od Moiraine. Njen otac je polagao svoj novac kod starijeg brata Ilejn Dormaile, kod kojeg je još uvek imala račun u Kairhijenu, što joj je olakšavalo izbor u Tar Valonu.

Osmeh se proneo preko lica gospodarice Dormaile koje je obično bilo ozbiljno kada je ugledala šal. Raširila je njenu mračnu suknju sa crvenim šarama u preciznom poklonu, ni prekratkom, ni predubokom. Taj isti poklon je izvodila čak i kada je Moiraina dolazila u haljini Prihvaćene. Ipak, znala je koliko je Moiraina ostavila u banci pri prvom dolasku u grad i koliko još su njeni posedi poslali tokom godina. Bez obzira na to, osmeh je bio iskren‚ “Smem li da vam čestitam, Moiraina Sedai?” reče srdačno, dok je sa Moirainom sedala na stolice sa visokim, izrezbarenim naslonom. “Želite li začinjeno vino ili čaj? Možda malo zaslađenih kolača ili seme bulke?”

98

“Samo vino, hvala,” Moiraina odgovori uz osmeh. “To će biti dovoljno.” Moiraina Sedai. Ovo je bio prvi put da ju je neko nazvao tim imenom i sviđalo joj se kako to zvuči. Čim je naredila službeniku da donese vino, sela je na stolicu suprotno od Moiraine bez pitanja. Nije se od bankara zahtevalo da prestoji ceo razgovor.

“Pretpostavljam da ste došli da položite vašu stipendiju.” Naravno da će bankarka znati za to. “Ako tražite više informacija, bojim se da više ništa ne znam, jer sam napisala sve što sam znala u pismu koje sam vam poslala, a ništa novo nisam saznala.”

Za trenutak, Moirainin osmeh se zamrznuo. Snagom volje, odmrzla ga je i normalizovala glas. “Ponovite mi. Možda ću shvatiti nešto novo ako ga ponovo čujem.”

Gospodarica Dormail malo klimnu glavom. “Kako kažete. Pre devet dana posetio me je jedan čovek, Kairhijenjanin, koji je nosio uniformu kapetana Straže Kule i predstavio se kao Ries Gortanes. Govorio je kulturno, obrazovano, možda je čak bio i plemić, visok, tri ili više dlana viši od mene, širokih ramena, vojničkog držanja. Naravno, bio je uredno obrijan, umerenih crta lica, zgodan, uprkos ožiljku dugačkom oko jednog inča, ovde.” Jednim prstom je povukla liniju od ugla levog oka prema uhu.

Ni ime niti opis nisu značili ništa Moiraini, a ona ne bi ništa rekla čak ni da jesu. Napravila je mali znak bankarki da nastavi.

“Predao mi je naređenje koje je, navodno, potpisala i zapečatila Amirilin, a koje mi naređuje da mu predam na uvid vaš račun. Na njegovu žalost, dobro poznajem potpis Tamre Ospenie, a Bela kula zna da nikada ne bih odala poslove mojih mušterija. Naredila sam nekolicini stražara da ga zarobe i zatvore u praznu ostavu, a onda sam pozvala prave Stražare Kule. Žalim što nisam iskoristila mogućnost da izbijem iz njega ime njegove gospodarice ili gospodara, ali kao što znate, zakon Bele kule ne gleda baš blagonaklono na takve stvari.”

Sluga se vratio sa ukrašenim srebrnim poslužavnikom na kome su bile dva srebrna pehara na podmetačima a bankarka je sačekala dok nije otišao. “Pobegao je pre nego što je Straža stigla,” nastavila je, sipajući tamno crveno vino koje je odavalo sladak miris začina. “Podmitio je nekoga.”

Na trenutak je napravila je grimasu kao da je probala nešto odvratno, dok je prinosila Moiraini pehar uz mali naklon. “Toliko su izbičovali mladića da mogu da se kladim da to i dalje oseća dok sedi. Onda sam ga zaposlila kao čistača na brodu koji je prenosi ledene papričice niz reku, za Tir gde će biti izbačen na obalu bez prebijene pare, osim ako ne ubedi kapetana da ga zadrži. Za to sam se postarala tako što sam ubedila Kapetana da mi da čitavu njegovu platu unapred. On je lep mladić. Možda će je ubediti. Mislim da je to imala na umu kada mi je predavala novac.”

Direktno gledajući ženu preko puta svog pehara, Moiraina je upitno podigla obrvu. Bila je veoma ponosna na svoju spoljašnju smirenost, koliko i u bilo kom trenutku testiranja.

“Lažni kapetan Straže je prekršio zakone kule, Moiraina Sedai,” gospodarica Dormail odgovori na neizgovoreno pitanje, “Tražili su od mene da ga predam pravdi Kule, ali interne stvari više volim da ostanu interne. Vama govorim samo zato što ste bili umešani. Razumete?”

Moiraina klimnu glavom. Naravno. Nijedna banka nije mogla da priušti da se pročuje da je jedan od njenih zaposlenih primao mito. Predpostavljala je da se mladić izvukao tako lako jer je bio nečiji sin ili nećak, inače mu ne bi trebao prevoz niz reku.

Bankari su bili čvrsti ljudi. Gospodarica Dormaila nije pitala šta je Moiraina znala ili mislila o tome. To je se nije

ticalo. Njeno lice nije odavalo čak ni utisak ljubopitljivosti. Diskrecija je bila jedan od razloga zašto je Moiraina držala samo malo novca unutar Kule. Kao početnica, bez pristupa gradu, to nije bilo neophodno, ali ju je njen sopstveni osećaj privatnosti naterao da nastavi tu tradiciju kao Prihvaćena. Zakon Kule je zahtevao podjednako predstavništvo svih Ađaha u Kulinoj

99

banci, a sada kada je nosila šal, nije želela da njene poslove znaju ni Plave, a kamoli sestre ostalih Ađaha, naročito nakon ovog što je upravo čula.

Jedini razlog zbog kog bi Kula zadržala pismo gospodarice Dormaile je bio taj što je Dvorana želela da je ona misli da su odlučile da je ne postavljaju na Sunčev presto. One su napravile prve korake, ili možda još tačnije, s’ obzirom da su sigurno bili pažljivi koliko i lopov koji pokušava da preseče vrećicu sa zlatom dobro čuvane dame, mnogo više od prvog.

Napravili su dovoljno koraka da bi neko protumačio njihove namere. Ništa drugo ne bi objasnilo Kairhijenjanina koji je pokušao da sazna kako je trošila novac i na koga. Oh, Svetlosti, hteli su to da urade pre nego što bi saznala šta se događa, osim ako ne pronađe način da se izvuče.

Naravno, nijedna od ovih misli se nije pokazala na njenom licu, već je jednostavno pila vino, dok joj je slatka tečnost klizila niz grlo. Izgledala je smireno. “Vrlo sam zadovoljna vama, gospodarice Dormaila, iako znam da se to uradili na uštrb svoje banke. Molim vas, prebacite odgovarajuću nadoknadu sa mog na vaš sopstveni račun.” To je bilo veoma dobro izvedeno, a bankarka se dva puta zahvalila, klanjajući glavu, pre nego što je prihvatila uz negodovanje koje je skoro promaklo Moiraini. Svetlosti, morala je da pronađe način da se izvuče.

Počela je da kuje planove. Ne da pobegne, već da bude spremna. Dala joj je svoje papire od vrednosti i pre nego što je otišla dodala instrukcije zbog kojih gospodarica Dormail nije pokazala ni malo iznenađenja.

Nije se iznenadila možda zbog kairhijenskog porekla i Daes Dae’mara, ili možda su svi bankari bili toliki stoici. Možda je imala i ostale Aes Sedai mušterije. Ako je to bio slučaj, Moiraina će saznati za to samo ako joj druge sestre kažu. Grob je bio manje diskretan od Ilejn Dormail.

Kada se vratila natrag u Kulu, raspitala se o imenima krojača, sve dok se nije odlučila za jednu. Najmanje pet Plavih je imenovalo Tamore Alkohimu za najbolju u Tar Valonu, a čak i one koje su preporučile druge su priznale da je Tamora veoma dobra, tako da su se narednog popodneva, ona i Sijuan odvezle do radnje gazdarice Alkohime, dok je Sijuan kukala zbog cene prevoza. Stvarno. Koštalo je samo srebrni novčić. Bio je potreban veliki napor da nagovori Sijuan da ide sa njom. Kako je ta žena mogla da misli da su četiri haljine dovoljne? Moraće da nauči da ne bude škrtica.

Prodavnica gazdarice Alkohime, sa zidovima na kojima su se nalazile krcate police sa svilom i finom vunom svake moguće vrste, je bila samo jedna od brojnih velikih radnji koje su bile smeštene u prizemlju zgrad koja se činila da je sačinjena samo od krivina. Savršeno je odgovarala Tamori. Ona je bila Domanka svetlog tena, pored nje se Gitara činila skoro dečački. Kada je došla da ih pozdravi – njihovi ukrašeni šalovi su im osiguravali sastanak – umesto da hoda, činilo se da je elegantno plovila između polica punih vrpci i krpa i poluzavršenih haljina. Pola tuceta njenih asistenata se duboko klanjalo. Bile su to lepe devojke obučene u fino šivene primerke stilova oblačenja njihovih rodnih zemalja, svaka drugčije obučene. Za razliku od njih, Alkohima se nije poklonila. Znala je koliko vredi. Njena svetlozelena, elegantna i jednostavna u isto vreme je dobro prikazivala njen talenat, iako joj je nezgodno stajala, prikazujući je na način koji nije ostavljao nikakve sumnje šta je ispod svile.

Tamorin bogat osmeh se još više proširio kada je čula njihovu narudžbinu, a to je bilo dostojno. Retko ko od njenih mušterija bi došao da iz jednog puta uzme celu garderobu. Nakon pregovora, Sijuan je pristala na šest haljijna, da bi imala jednu za svaki dan u nedelji, zajedno sa onim što je već imala, ali da budu u vuni. Moiraina je naručila dvadeset, polovinu za jahanje, sve od najbolje svile. Mogla je da naruči i manje, ali bi Dvorana mogla proveriti. Narudžbina od dvadeset haljina će ih navesti da pomisle da se smestila u Tar Valonu.

Ona i Sijuan su se ubrzo našle u zadnjoj sobi, gde je Tamora nadgledala dok su ih četvoro njenih asistenata svlačili do gole kože i premeravali ih, okrećući ih na sve strane da bi

100

znala sa čim je morala da radi. U skoro svakoj drugoj situaciji, to bi smrtno osramotilo Moirainu. Ali, ovo je bilo za tkalju, što je predstavljalo čitavu razliku. Nakon toga je došlo vreme da se biraju tkanine. Tamora je znala šta su ukrasi na njihovim šalovima značili i zbog toga su nijanse plave dominirale.

“Želim pristojnu haljinu,” Sijuan reče. “Visoki okovratnici, ništa previše otvoreno.” To je dodala uz pogled na Tamorinu odeću. Moiraini se skoro ote uzvik. Nadala se da Sijuan nije nameravala da nastavi ovako!

“Mislim da je ovo previše svetlo za mene,” Moiraina promrmlja dok joj je visoka plavokosa devojka u zelenoj haljini četvrtastog izraza, koja je prikazivala previše od grudi pokazivala nebeski plavu svilu. “Mislila sam na kairhijenske stilove, bez boja ili ukrasa određenih Kuća,” ona predloži. Nikada ne bi mogla da nosi boje Damodreda unutar Kule.

“Kairhienski stil, naravno,” Tamora reče, zamišljeno grickajući svoju donju usnu. “To će vam odlično stajati. Ali, ta boja se divno slaže uz vaš svetao ten. Polovina vaših haljina moraju biti u svetlim bojama, polovinu ukrašene. Vama treba elegancija, ne jednostavnost.”

“Možda samo četvrtinu na svakoj?” Kairhienski kroj joj stoji odlično? Da li je ta žena implicirala da ne bi uspela da nosi domansku haljinu? Nije da bi htela.

Tamorina odeća je bila nepristojna! To je stvar principa. Tkalja odmahnu glavom. “Najmanje trećina u svetlim bojama,” čvrsto reče. “Najmanje.

I polovina će biti ukrašena.” Ponovo je prevukla palcem preko donje usne, uz mali smešak. “Tri četvrtine,” Moiraina se složila pre nego što žena podigne broj, kako se činilo da će

učiniti. Sa dobrom tkaljom, svaki put je bilo pregovora. Mogla je da preživi sa malo ukrasa. “Da li imate nešto jeftinije, gazdarice Alkohima?” Sijuan upita, mršteći se na finu plavu

vunu naslonjenu na nju. Svetlosti, pitala je za cenu! Nije ni čudo što su pomoćnice bile skandalizovane.

“Izvinite me samo na trenutak, Tamora.” Moiraina reče i kada je tkalja klimnula glavom, preda svilu devojci iz Andora i brzo odvede Sijuan sa strane.

“Slušaj me, Sijuan, i ne raspravljaj se,” brzo prošapta. “Ne smemo da ostavimo Tamoru dugo da čeka. Nemoj da pitaš za cene; reći će nam cene nakon što izaberemo. Ništa što ove kupimo neće biti jeftino, ali će haljine Tamore načiniti da izgledaš kao Aes Sedai isto koliko i šal to čini. I kaže se Tamora, ne gazdarica Alkohima. Moraš poštovati pravila, ili će verovati da joj se rugaš. Pokušaj da misliš o njoj kao o sestri koja je samo malo iznad tebe. Potrebno je da budeš samo malo snishodljiva. Samo malo, ali će i dalje da ti kaže šta da nosiš, isto koliko i da te pita.”

Sijuan je besno gledala preko njenog ramena Domanku. Svetlosti, bila je besna! “A da li će prokleti šuster da mi kaže kakav tip papuča da kupim i da mi naplati cenu dovoljnu da kupim pedeset novih mreža?”

“Ne.” Moiraina reče nestrpljivo. Tamora je podigla samo jednu obrvu, njeno lice je moglo da bude i olujno besno. Značenje te obrve je bilo kristalno jasno. Već su ostavili tkalju predugo da čeka, a to će koštati. I taj pogled! Nastavila je, šaputaći što je brže mogla. “Šuster će napraviti šta mi hoćemo i cenjkaćemo se sa njim, iako ne previše, ako želimo da dobijemo njegov najbolji rad. Isto to važi i za majstora za rukavice, čarape i presvlake, kao i za sve druge. Budi srećna što nam ne treba frizer. Najbolji frizeri su pravi tirani, skoro su loši kao spravljači parfema.” Sijuan se zasmeja, kao da je to bila šala, ali će shvatiti ako ikada bude došla kod frizera, kada neće znati kakva joj je kosa sve dok nije završena i dok joj ne da da se pogleda u ogledalo. Tako je barem bilo u Kairhijenu.

Čim su izabrale boje i vrste ukrasa – čak i tu su bili neophodni pregovori, kao i na koje haljine će ukrasi biti postavljeni – morale su da ostanu da se sašiju prve haljine i stave na njih, zadatak koji je Tamora sama stručno obavljala sa iglom zakačenom o struku. Moiraina je ubrzo saznala cenu čekanja. Tkanina koju je Tamora predvidela za Moirainu je bila svetlija čak i od nebeski plave, skoro bela sa naznakama plave, a način na koji je premeravala

101

Sijuaninu tamno plavu vunu je obećavao da će njena haljina biti uska u kukovima skoro isto koliko i njena. Moglo je biti gore. Tkalja je mogla ‘slučajno’ da ih ubode desetine puta i da zahteva premeravanje svake haljine.

I pored toga, Moiraina je bila sigurna da će njene prve haljine biti u svetlim tonovima. Od cena koje je Tamora izrekla, čim je nakačena odeća skliznula sa njih na sto majstora, Sijuanine oči su iskočile, iako je ćutala.

Naučiće. U gradu kakav je Tar Valon, zlatna kruna za vunenu haljinu i deset za svilenu su bile razumne za tkalju Tamorinog kvaliteta. Ipak, Moiraina je promrmljala da će dati bogatu nagradu za brz završetak. U suprotnom, ne bi ništa videle mesecima.

Pre nego što su otišle, naručila je Tamori još pet haljina za jahanje, najstrožijeg kairhijenskog stila, koji je bio taman, iako to nije naglasila, na svakoj šest linija preko grudi u crvene, zelene i bele boje, mnogo manje nego na šta je imala pravo. Izraz Domanke se nije promenio zbog činjenice da je bila manja članica plemićke Kuće. Šivenje za Aes Sedai se računa kao za Visoko Sedište Kuće, ili možda čak u nivou vladara.

“Volela bih da mi potraju, ako može.” Moiraina joj reče. “Nemojte ih slati. Doći će neko da ih pokupi.”

“Obećavam vam da će trajati, Aes Sedai.” O, da; njene prve haljine će biti svetle. Ali, drugi deo njenog plana je završen. Trenutno,

bila je spremna koliko je mogla.

102

Poglavlje 14

Promene

________________________________________

Uskoro se pokazalo da su sestre, koje su rekle da ima skoro isto toliko da se nauči posle dobijanja šala koliko i pre, bile u pravu. Moiraina i Sijuan su naučile kompleksnosti običaja Bele kule još kao Prihvaćene, naročito one koji su toliko dugo postojali da su imali snagu zakona i kazne za prekršioce. Sada su Rafela i ostale provodile sate učeći ih dugačkoj listi običaja Plavog ađaha, skupljanih preko tri hiljade godina. Za divno čudo, Sijuan je uspela da zapamti veći deo onoga što im je Rafela rekla tokom prve šetnje ka Odajama Plavih, dok je Moiraina morala da naporno da radi da bi je sustigla. Bilo bi šteta da dobije kaznu zbog nečeg tako trivijalnog kao što je nošenje crvenog unutar Kule. Crveno drago kamenje je bilo dozvoljeno, vatrokapi i rubini ili garneti, ali je bilo zabranjeno oblačiti se u tu boju, zbog duge netrpljivosti između Plavih i Crvenih, toliko stare da niko, u stvari, nije bio siguran kada i zbog čega je nastala. Plave i Crvene su se suprotstavljale jedne drugima u svakoj prilici, što je znalo uzrokovati skoro potpunu blokadu Dvorane.

Sama ideja o netrpeljivosti među Ađasima ju je strašila, pa ipak bilo je i drugih neslaganja. Dok su Zelene i Plave imali tek par razmirica u svojoj saradnji za poslednjih nekoliko vekova, situacija je bila potpuno drugačija kada su bili u pitanju ostali Ađasi. Trenutno je situacija sa Belima bila pomalo nategnuta, iz razloga koji su bili poznati samo Belima, i nešto više nategnuta sa Žutima, jer su se oba Ađaha međusobno optuživala za mešanje u tuđe poslove u Altari pre nekih stotinjak godina. Strogi običaj je zabranjivao da se sestre mešaju u tuđe poslove, jedini običaj koji je oslobađao sestre od uobičajene poslušnosti jačih.

Izvan Kule, u najmanju ruku. A onda, tu su bile i permutacije. Na primer, Smeđe su podržavale Bele protiv Plavih, ali su podržavale i Plave protiv Žutih.

Bar za sada. Ove stvari su mogle trajati vekovima, ili se promijeniti u treptaju oka. Bilo je takođe neophodno naučiti i koje su netrpeljivosti i rivaliteti postojali između drugih Ađaha, tamo gde se znalo za njih. Svaki od njih je bila zamka koja je čekala nepažljiv korak ili pogrešnu reč. Svetlosti, ta zapetljanost je činila da Daes De’mar liči na dečiju igru!

Sijuan je slušala njene recitacije svake noći kakve su imale kao početnice i Prihvaćene, a ona je slušala Sijuanine, iako se to činilo bespotrebnim. Sijuan nikada nije napravila ni jednu grešku.

Ponovo su počele učiti Moć, dok su se Lelejna, Natasija i Anaija smenjivale, naučile su vezivanje Zaštitnika i ostala tkanja, koja nisu poveravana Prihaćenim, uključujući i nekoliko poznatih samo Plavima. Moiraini je to bilo veoma interesantno.

103

Ako su Plave ubrajale tkanja u tajne svog Ađaha, sigurno su to radili i ostali Ađasi, a ako su to radili i oni, onda su to i same sestre radile. Najzad, imala je i ona jedno, prvo koje je naučila, pre dolaska u Tar Valon, koje je pažljivo sakrila od sestara. Bile su svesne da je “iskra” pokrenuta u njoj, ali im je rekla samo za paljenje sveća i pravljenju svetlosnih kugli da bi se snalazila u mraku. Niko nije živio u Sunčanoj palati a da nije naučio da čuva tajne. Da li je Sijuan imala neka skrivena tkanja? To nije bilo pitanje koje si mogao da postaviš najboljoj drugarici.

Iako su sada znale dovoljno o saidaru da bi brzo učile, jednostavno je bilo previše toga za jedan dan ili nedelju. U svakom slučaju, Moiraina nije mogla to postići. Ispostavilo se da je način ignorisanja vrućine i hladnoće trik uma, jednostavan kada se jednom savlada, bar je Natasija to tako predstavila.

“Um mora biti postojan kao mirna bara.” rekla je pendantno, kao kada je predavala u učionici. Bile su u njenim odajama, gde je skoro svaka ravna površina bila popunjena ukrasima i malim rezbarijama i minijaturama slika. Ova su predavanja uvek bila održavana u odajama predavača. “Koncentrišući se na tačku iza pupka, u centru tela, počnite ravnomerno da dišete, ali ne kao obično. Svaki udah mora podjednako da traje takođe i svaki izdah, a za toliko isto vremena između, ne dišete. Vremenom, to će vam postati sasvim prirodno. Takvim disanjem, takvom koncentracijom, vaš um uskoro postaje odsečen od spoljašnjeg sveta, više ne osjeća vrućinu ili hladnoću. Mogle biste da hodate gole kroz mećavu ili preko pustinje bez drhtanja ili znojenja.” Uzevši gutljaj čaja, Natasija je nasmejala, trepćući tamnim očima. “Promrzline i opekotine od sunca bi i dalje predstavljale problem posle određenog vremena. Samo je um zaista potpuno odvojen, dok je telo odvojeno u mnogo manjoj meri.”

Jednostavno možda, ali je preko nedelju dana Moirainina koncentracija bi popustila u bilo kom trenutku, dok je sedela i večerala ili išla hodnikom, i tada bi uzdahnula, jer bi je hladnoća iznenada ugrizla tri puta jače nego pre meditacije. Na javnim mestima, svi ti uzadasi su privlačili oštre poglede sestara. Pribojavala se da je dobijala reputaciju sanjara. I da stalno crveni. To je bilo teško podneti. Nepotrebno je reći da je Sijuan odmah ovladala tim trikom i nikada nije zadrhatala a da je to Moiraina primetila.

Gozba Svetlosti je obeležila početak nove godine, i dva dana je svaki prozor u Tar Valonu sijao od sumraka do svitanja. U Kuli, sluge su ulazile u prostorije koje nisu korišćene vekovima, da bi upalili lampe i da se postaraju da gore tokom oba dana. To je bila vesela proslava, sa kolonama građana koji su nosili lampe kroz ulice prekrivene noćnom tamom i razdragana okupljanja koja su često trajala do zore čak i u najsiromašnijim domovima, ali je to Moirainu ispunilo tugom.

Odaje koje nisu korišćene vekovima. Bela Kula je nestajala, a ona nije mogla da vidi šta je moglo da se uradi po tom pitanju. Ipak, ako žene koje nose šal dve stotine ili više godina nisu mogle da nađu rešenje, zašto bi ona mogla?

Mnoge sestre su dobile kaligrafski ispisane pozivnice na balove tokom praznika i mnoge od njih su prihvatile poziv. Aes Sedai su volele ples kao koliko i sve druge žene. Moiraina je takođe dobila pozivnice, od kairhijenjanskih plemića iz dva tuceta Kuća i od skoro isto toliko trgovaca, koji su bili dovoljno bogati da budu rame uz rame sa plemstvom. Samo Halini planovi za nju su mogli da dovedu toliko mnogo moćnih Kairhijenjana u grad odjednom. Bacila je debele bele pozivnice u kamin ne odgovorivši na njih. Opasan potez u Daes De’maru, bez načina da se utvrdi kako bi mogao biti protumačen, ali ona nije igrala Igru Kuća.

Ona se krila. Iznenađujuće, njihove prve haljine su isporučene rano prvog dana gozbe. Ili je Tamori

žudela za njenim novcem, ili je, verovatnije, mislila da će im trebati odeća za svečanosti dana gozbi. Došla je sa dva pomoćnika da vidi da li su bile potrebne ikakve ispravke, ali nisu. Tamora je bila odlična u svom poslu.

104

Moiraina je ipak bila u pravu. Najtamnija od njenih šest je bila u boji nešto dubljoj od nebesko plave i samo dve su imale ukrase, što je značilo da će skoro sve ostalo biti isto tako. Moraće da nastavi da nosi vunu, koju joj je Ađah dodelio, još neko vreme. Barem će sve njene haljine za jahanje biti tamne. Čak ni Tamora nije mogla da traži da haljine za jahanje budu presvetle. Sijuanine haljine, od kojih je samo jedna bila za jahanje, su prikazivale svu eleganciju koju je Tamora mogla da sašije, čineći ih dostojnim palate, uprkos tome što su od vune, ali su poprilično naglašavale njene grudi i kukove. Sijuan se pravila da to ne primećuje, ili možda stvarno nije. Stvarno je malo hajala za oblačenje.

Neke stvari nisu bile lake za Sijuan. Vraćala se iz Setalijinih apartmana sa licem koje je izgledalo grublje iz dana u dan. Svaki dan je postajala sve nervoznija i iritantnija, ali je odbila da otkrije u čemu je bio problem i čak je odbrusila Moiraini kada je ova bila uporna sa pitanjima. To je bilo zabrinjavajuće; mogla je da izbroji na prstima jedne ruke i da joj ostane još prstiju, koliko se puta Sijuan naljutila na nju za šest godina. Taj dan kada je Tamora isporučila haljine, Sijuan joj se ipak priključila na čaju u njenim sobama, pre odlaska na večeru, ali umesto da uzme šolju, srušila se u stolicu sa izrezbarenim listovima i ljutito prekrstila ruke ispod grudi. Njeno lice je bilo sve, samo ne grubo, ali su joj oči bile plava vatra.

“Ta prokleta pirana od žene će me krvavo sahraniti” zarežala je. Tih pola nedelje je u potpunosti učinilo beskorisnim, sav trud sestara da je oduče od psovki.

“Sto mu usoljenih haringi! Ona očekuje od mene da poskočim kao tek rođena crvenoperka! Nisam tako brzo poskakivala još otkako sam bila...!” Zagrcnula se i iskolačila oči kako se Prva Zakletva spustila na nju. Kašljući, pobledela je i udarala se rukom po grudima. Moiraina joj je brzo dala čaj, međutim, prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Sijuan bila u stanju da pije. Njen mozak mora da je jurcao čim je došla tako blizu da slaže.

“Pa, barem ne dok sam bila Prihvaćena, u svakom slučaju” promrmljala je čim je mogla ponovo da progovori. “Od trenutka kada stignem ne prestaje, ‘Nađi ovo, Sijuan’ i ‘Uradi ono, Sijuan’ i ‘Još uvek nisi gotova, Sijuan?’ Setalija pucne prstima i prokleto očekuje od mene da poskočim.”

“Stvari su takve kakve su” Moiraina diplomatski reče. Situacija je mogla da bude mnogo gora, ali je Sijuan, očigledno u tom trenutku, promenila mišljenje i ona nije želela da započinje raspravu. “Ovo neće trajati večno, a samo nekoliko sestara su toliko iznad nas.“

“Lako je tebi to da kažeš” Sijuan progunđa. “Ti nemaš prokletu Setaliju da ti pucketa prstima.”

To je bila istina, ali to nije značilo da je njen zadatak bio lak. Nove lekcije su joj ostavljale malo slobodnog vremena, a nadala se da će joj podela nagrada omogućiti da pretraži kampove koji se još nisu pokupili. Umesto toga, svakog jutra je dva ili tri sata sedela u sobi bez prozora, na osmom nivou Kule, dovoljno velikoj da se smesti običan pisaći sto i dve stolice sa ravnim naslonima. Lampe sa ogledalima, od neobrađenog mesinga, su bile postavljene u četiri ćoška odajući jaku i veoma neophodnu svetlost. Bez njih, odaja bi u podne bila mračna kao da je sumrak. Obično bi stariji službenik sedeo tu, ali ko god to bio, ona ili on nije ostavio svoj pečat na sobi. Samo su mastilo, penkalo, posuda sa peskom i mala bela boca sa alkoholom za čišćenje olovaka bili na stolu, dok su bledi kameni zidovi bili prazni.

Značajno veća, spoljašnja soba je bila pretrpana redovima visokih, uskih pisaćih stolova i visokih stolica i čim je stigla, službenici su napravili red koji se protezao od njenog pisaćeg stola i skoro napravio krug oko sobe, dajući joj liste žena koje su primile nagradu i izveštaje o dogovorima da se pošalje novac onima koje su već otišle. Veliki broj ovih izveštaja je bio uznemiravajuć. Malo kampova je preostalo i poslednji su nestajali kao sneg na suncu. Nijedan od službenika ne bi seo na drugu stolicu, stajali su iz poštovanja dok je ona iščitala svaku stranicu i potpisala njenu saglasnost na dnu stranice, a onda bi se klanjali i pravili mesta za sledećeg, bez reči. Ubrzo je počela da misli da bi stvarno moglo da se umre od dosade.

105

Pokušala je da ih natera da ubrzaju dodelu – Kulini pozamašni resursi bi se sigurno za to postarali za nedelju dana; Kula je imala još stotine službenika – ali su oni radili po svom sopstvenom koraku. Činilo joj se da su čak i usporili nakon njenog predloga da ubrzaju.

Razmotrila je i da moli Tamru da je razreši zadatka, ali zašto bezveze da troši vreme? Koji način je bio bolji da je zadrže okovanu u Tar Valonu sve dok spletke Dvorane ne daju ploda? Dosada i frustracija. Pa ipak, ona je imala svoj plan. To je pomagalo, malo. Bila je sve ubeđenija u nešto. Ako dođe do najgoreg, bežaće, kakvu god kaznu zaradila. Bilo koja kazna je ležala u budućnosti i i pre ili kasnije bi se okončala. Sunčev presto bi bila doživotna kazna.

Dan nakon Gozbe Svetlosti, Elid je pozvana da se istestira, iako je Moiraina za to čula tek kasnije. Lepa Prihvaćena, koja je želela da postane Zelena nije izišla iz ter’angreala. Nije bilo objave; Bela kula se nikada nije hvalila svojim neuspesima, a žena umrla tokom testiranja se računa u velike neuspehe Kule. Elid je jednostavno nestala i njene stvari su odnešene. Bilo je dan žalosti, ipak i Moiraina je nosila bele trake u kosi i vezala na svakoj ruci dugačku, belu svilenu maramu koja je na krajevima bila izvezana, tako da su joj visili do zglobova. Elid joj se nikada nije sviđala, ali je ona zaslužila njenu tugu.

Nije svaka sestra, dovoljno jaka da ih natera da skaču na svaki njen mig, pokazivala želju da to radi. Elaida ih je izbegavala, ili je bar one nisu ponovo videle sve dok nisu čule da se vratila u Andor. Čak i tada, saznanje da je ona otišla je predstavljalo olakšanje. Bila je jaka koliko će i one biti jednog dana, i mogla je da im zagorča živote skoro isto kao i kada su bile početnice i Prihvaćene. Možda čak i gore. Sitna zaduženja su početnice i Prihvaćene prihvatale kao očekivane, bila bi skoro kao kazna, sada kada su bile Aes Sedai. Možda čak i više nego skoro.

Lelejna, koja je bila jaka kao i Elaida i bila do srži Sedničar, je nekoliko puta pila čaj sa njima, da bi olakšala napetost prvih nedelja, kako je ona to rekla. Sijuan se dobro slagala sa njom, iako je činila Moirainu nervoznom, zbog tog prodornog pogleda. Uvek joj se činilo da je Lelejna znala više o tebi nego što je otkrivala, da nisi imao tajne pred njom. Ali isto tako, činilo se da Sijuan nije mogla da razume zašto se Moiraini sviđala Anaija. Nije to bilo zbog Lečenja. Anaija je bila prijatna i otvorena, pored nje se činilo da će sve na kraju dobro ispasti. Skoro svaki razgovor sa Anaijom se pokazao utešnim. Moiraina je mislila da će vremenom možda postati isto toliko dobra drugarica sa njom, kao i sa Leanom, ako ne kao i sa Sijuan.

Prijateljstvo sa Leanom se nastavilo gde se završilo, i sa Sijuan i sa njom, a sa njim je došla i Adina Kenford, punija, plavooka žena kratke crne kose, koja nije pokazivala ni trunku arogancije, uprkos tome što je bila Andoranka. Naravno, nije bila veoma snažna u moći. Postajalo joj je zaita normalno da razmišlja o tome. Obnovile su poznanstva sa sestrama drugih Ađaha sa kojima su bile zajedno Prihvaćene, i otkrile su da se u nekim slučajevima prijateljstvo oživljavalo sa nekoliko reči, dok je sa drugim potonulo do najobičnijeg poznanstva, dok su neke previše naviknule na razliku između Aes Sedai i Prihvaćenih, da bi je sada premostile, kada su i one, takođe, nosile šal. To je bilo dovoljno. Prijatelji su olakšavali mnoge terete, pa čak i one za koje nisu znali.

Sa ili bez prijatelja, dani su ipak prolazili glacijalnom brzinom. Meilin je konačno napustila Kulu, a nakon nje Kerena, koju su pratile Aiša, Ludisa i Valera, ali je Moirainino olakšanje potragom koja je bila u toku bila u najmanju ruku smanjena frustracijom što su je isključili iz nje. Sijuan je toliko počela da se intesuje za svoj posao da su se njene zamerke više činile da su tu radi reda. Odlazila je do Setalijininih soba pre vremena i često bi ostajala do drugog ili trećeg zasedanja večere.

Moiraina nije imala tu sreću. Njeni košmari su se nastavili, o bebi na snegu i čoveku bez lica i Sunčevom prestolu, iako ne tako često, osim poslednjeg. On je ipak bio loš kao i uvek. Izbacila je većinu vezova i nabranih čipki iz svojih odaja, što je zahtevalo samo posetu majstoru za jastuke i kratko čekanje da oni zamene po dva ili tri. Nije sve otišlo, zbog Anaijinog očiglednog, iako nemog, razočaranja zbog toga, tako da je njen krevet ostao kao

106

okean pene, što je zasmejavalo Sijuan. Međutim, provodila je više vremena u njenim drugim sobama, tako da je to morao da bude krevet. Nakon brojnih pokušaja, uspela je da ispeče pitu koja nije spečena do čađi, ali ju je Eledra samo jednom zagrizla i pozelenela. Sijuan je napravila riblju pitu za koju je sedokosa sestra rekla da je prilično ukusna, da bi samo sat nakon toga otrčala u toalet i tražila Lečenje. Niko ih nije optužio da su nešto namerno uradile, što i nisu, ali su Anaija i Kairen mislile da su se odlično odužile za pohlepu.

Samo nedelju dana nakon Elid, na Veliki Časlajn, Šerijam je položila test. Tehnički, Sijuan je bila za dlaku najmlađa Plava, ali je Setalija odbila da izgubi njene

usluge čak i na par sati, tako da je Moiraina postavila šal na ramena crvenokose Saldejke, kada je izabrala Plavi narednog dana, i dopratila je nasmešenu do Plavih odaja za dobrodošlicu, gde je Sijuan uspela da se ogrebe za šesti poljubac. Šerijam je bila veoma dobra kuvarica i volela je da peče.

Došao je i Dan Razmišljanja u Kairhienu, a Moiraina ipak nije uspela da mozga o svojim gresima i krivici. Ona i Sijuan se ponovo dobile prijateljicu za koju su se bojali da su je izgubili na godinu dana. Sijuan je čak predlagala da uvedu Šerijam u njihovu potragu, a odgovaranje je trajalo satima. Moiraina se nije brinula da će ih Šerijam otkriti Tamri, već to što je ona bila jedna od najvećih tračara u odajama Prihvaćenih. Nikada nije otkrivala ono za šta je obećala da će sakriti, ali ne bi izdržala da ne ostavi tragove o takvoj sočnoj tajni, tragove da je čuvala tajnu, što je Sijuan trebalo vrlo dobro da zna. Samo obavesti druge da znaš tajnu, i neko će se potruditi da je otkrije; to je bilo prirodno. Ponekad Sijuan nije prepoznavala značaj opreza. Nekada? Ne, nikada.

Sestre su počele da pričaju o osveženju u Kuli, zbog nekoliko koje su dobile šal za tako kratko vreme, i zbog još jedne ili dve koje su možda bile veoma blizu. Po običaju, niko nije pričao o Elid, ali je Moiraina razmišljala i o njoj. Jedna mrtva i tri žene koje su dostigle šal u dve nedelje, ali je samo jedna početnica testirana za Prihvaćenu koja je pala i bila izbačena, za to isto vreme, a nijedno ime nije dodato knjizi početnica, dok su preko dvadeset početnica preslabih čak i da dostignu šal, izbačene.

Ovim tempom, one odaje će ostati neiskorišćene vekovima. Sve dok nijedna ne bude u upotrebi. Sijuan je pokušala da je uteši, ali kako je mogla da bude srećna, dok je Bela kula bila predviđena da postane spomenik mrtvima?

Tri dana kasnije, Moiraina je poželela da je provela Dan Prisećanja kako dolikuje. Nije bila sujeverna, ali se govorilo da je uvek donosilo nesreću nekome do koga ti je stalo, ako se to propusti. Bila je na drugom vremenu za doručak, sporo je jela svoj paradajz i razmišljala o dosadnom mučenju službenika koje joj tek predstoji, kada je Rima Galfri ušla u trpezariju. Bila je tanka i elegantna u zelenom sa žutim štraftama, slične snage kao Moiraina, tako da nije morala da bude ponizna pred njom, ali je imala kraljevsko držanje naglašeno rubinima u kosi, nalik na krunu i nadmeno lice tipično za Žute. Iznenađujuće, istkala je Vazduh i Vatru da bi joj se glas jasno čuo u svim delovima trpezarije.

“Sinoć je Tamra Ospenija, Čuvar Pečata, Plamen Tar Valona, Sedište Amirilina, umrla na spavanju. Nek Svetlost obasja njenu dušu.” Njen glas je bio savršeno kontrolisan, kao da je objavila da će padati kiša i sačekala je dovoljno dugo da bi se uverila da su svi shvatili njene reči, pre nego što je otišla.

Za ostalim stolovima, žagor je odmah počeo, dok je Moiraina sedela ošamućena. Aes Sedai su umirale pre vremena često kao i bilo kao drugi, i dok sestre nisu pokazivale znake starenja tokom godina - smrt ih je zaticala u naizgled punoj snazi - ovo je bilo toliko neočekivano da se osećala kao da su je udarili čekićem u glavu. Svetlost sijala nad Tamrinom dušom, tiho se molila.

Svetlo sijala nad njenom dušom. Sigurno će. Šta će se sada desiti sa potragom za dečakom? Ništa, naravno. Tragači koje je Tamra odabrala su znali svoj zadatak; obavestiće

107

novu Amirilin o svojim zadacima. Možda će je nova Amirilin otpustiti sa njenog posla, ako dopre do nje pre nego što je Dvorana obavesti o svojim planovima.

Trenutno se sama sebi smuči i ona odgurnu tanjir paradajza, bez apetita. Žena kojoj se divila celim srcem je umrla, a ona je razmišljala o prednostima toga! Des Dae’mar joj je stvarno bio usađen u kosti i možda i sva tama Damodreda.

Skoro da je pitala Merijan da je kazni, ali bi joj Nadzornica polaznica možda dala nešto što bi je još duže zadržalo u Tar Valonu. To je još više doprinelo osećaju krivice. Tako da je ona sama sebi odredila kaznu. Samo jedna haljina koju je imala je bila približna beloj za tugu, plava tako bleda da se više činila bela prošarana plavim i obukla je to za Tamrinu pogrebnu svečanost. Tamora je ukrasila haljinu napred, nazad i na rukavima finom, lepo vezanom plavom mrežom koja je izgledala nevino sve dok nije obukla haljinu. Tada se činila otvorenom kao i one koje je tkalja sama nosila. Ne, nije se činila; bila je. Skoro je zaplakala nakon što se pogledala u ogledalu.

Sijuan je zastala jedan trenutak kada ju je ugledala na hodniku izvan njihovih soba. “Da li si sigurna da želiš to da obučeš?” Zvučala je kao da se davi. Vezala je dugačke bele štrafte u kosi, a još i duže oko ruku. Sestre koje su srele su sve nosile varijacije toga. Aes Sedai se nikada nisu pojaviljivale u potpunoj koroti, osim Belih, koje belo nisu smatrale korotom.

“Ponekad je kazna neophodna,” Moiraina odgovori, namerno pomerajući šal na laktove i Sijuan nije ništa više pitala. Postojala su pitanja koja je neko mogao da postavi, i pitanja koja nije. To je bio snažan običaj. I prijateljstvo.

Noseći svoje šalove, svaka sestra koja je živela u Kuli se okupila na povučenoj livadi u šumovitom delu Kulinih bašta, gde je Tamrino telo ležalo na lomači, obmotano u jednostavnu plavu tkaninu. Jutarnji vazduh je bio više nego prohladan - Moiraina je bila svesna toga uprkos tome što nije drhtala - a čak su i hrastovi koji su ih okruživali bili bez lišća ispod sivog neba. Njihove debele, izuvijane grane su predstavljale odgovarajuće okruženje za sahranu. Moirainina odeća je privukla više od nekoliko podignutih obrva, ali je neslaganje sestara bio deo kazne. Ubijanje duha je oduvek bilo najteže podneti. Začudo, Bele su sve nosile presijavajuće crne štrafte, što mora da je bio običaj Ađaha, jer nije privukao prekore ili poglede ostalih sestara. To mora da su ranije viđale. Bilo ko da je hteo je mogao da se pomoli ili održi kratak govor u sećanje, i većina je to iskoristila.

Samo su Sedničarke od Crvenih išta rekle, a i one su rekle tek nekoliko reči, ali je i to možda bio običaj, takođe.

Moiraina se naterala da istupi i stane ispred lomače, sa šalom, koji joj je padao preko ramena, razotkrivajući je; znala je da će je svi gledati. To je bilo najteže podneti.

“Neka Svetlost osvetli Tamrinu dušu, svetlo kao što je zaslužila, i neka je ruka Tvorca zaštiti do ponovnog rođenja. Neka joj Svetlost dodeli svetlo ponovnog rođenje. Ne mogu se setiti nijedne žene kojoj sam se divila više od Tamre. I dalje joj se divim i poštujem je. Uvek ću.” Suze, koje nisu bile od poniženja, koje ju je probadalo kao dugačko trnje, su joj navrle na oči . Nikada nije stvarno poznavala Tamru - početnice i Prihvaćene nikada stvarno nisu poznavale sestre, a još manje i Amirilin Tron - ali, o Svetlosti, nedostajaće joj.

Prema Tamrinim željama, njeno telo su obuzela tkanja Vatre sestara Ađaha iz koga je uzdignuta, Ađaha kome se vraća u smrti, i njen pepeo se raštrkao preko zemljišta Bele kule. Moiraina nije bila usamljena u plakanju. Smirenost Aes Sedai nije mogla da zaštiti od svega.

I ostatak dana je nosila tu sramotnu haljinu, i te noći ju je spalila. Nikada više ne bi mogla da je pogleda, a da se ne seti.

Sve dok nova Amirilin nije uzdignuta, Dvorana Kule je vladala Kulom, ali su postojale stroge zakonske mere koje su osiguravale da to ne odugovlače previše, i do večeri nakon Tamrine sahrane, Sijerin Veju je uzdignuta iz Sivih. Amirilin je trebala da usliši želje i da oprost kazni na dan kada preuzima ulogu i palicu. Nijedna nije došla od Sijerin, i u roku od pola nedelje, svaki muški službenik u Kuli je otpušten bez izuzetaka, navodno zbog flerta sa

108

početnicama ili Prihvaćenima, ili zbog “nedoličnih pogleda i odmeravanja”, što je moglo da znači bilo šta. Otpušteni su čak i ljudi dovoljno stari da su njihovi unuci imali decu, i neki koji uopšte nisu voleli žene. To ipak niko nije prokomentarisao. Niko se nije usudio, ne gde bi moglo da dođe do Sijerinih ušiju.

Tri sestre su izbačene iz Tar Valona na godinu dana, i dvaput je Moiraina morala da se pridruži drugima u Dvorištu Izdajica da bi gledala kako Aes Sedai skidaju i postavljaju na trougao, a onda je šibaju dok ne krene za zapomaže. Zaštita koja je pravila svetleću sivu kupolu iznad kamenog Dvorišta je zadržavala jauke, sve dok se nije činilo da su okružili Moirainu, utišavajući misli, utišavajući udisaje. Prvi put za nedelju dana je izgubila usresređenje i zadrhtala je od hladnoće. I ne samo od hladnoće. Bojala se da će joj ti krici zvoniti u ušima još dugo vremena, na javi ili u snu. Sijerin je gledala, i slušala, potpuno smirena.

Nova Amirilin je izabrala svog Čuvara, naravno, i mogla je da izabere novu Nadzornicu polaznica, ako je želela. Sijerin je učinila oboje. Začuđujuće, Amira, punija žena čije su dugačke pletenice lepršale dok je voljom pomerala bič, je bila Crvena, a to je bila i novi Čuvar, Duhara. Ni zakon niti običaji nisu zahtevali da Čuvar i Nadzornica polaznica budu iz Amirilinog bivšeg Ađaha, to se ipak očekivalo. Ali opet, glasine su kružile o iznenađenju kada je Sijerin odabrala Sivi umesto Crvenog. Moiraina nije mislila da će bilo koja od Tamrinih tragača reći Sijerin o potrazi za bebom.

Sutradan posle drugog šibanja, ona se pojavi u predsoblju Amirlinine kancelarije, gde je Duhara ukočeno sedela za svojim stolom noseći oko vrata svoju crvenu šaku široku ešarpu. Pruge crvenog na njenoj haljini su bile tako učestale da je izgledalo kao da je cela njena haljina crvena. Kao Domanka, Duhara je bila vitka i lepa iako je bila šaku ipo viša od nje, ali njene pune usne su nekako odisale podlošću, dok su joj oči tragale za manama. Moiraina podseti sebe da bi Duhara da nema ešarpu morala da skoči na bilo koju njenu naredbu. Taman kada je krenula da nešto zausti, vrata Amirlinine sobe se otvoriše i Sijerin uđe u sobu sa papirom u ruci.

“Duhara, treba da mi - a šta ti sada hoćeš?” Ovo poslednje ona je uputila Moiraini, koja se odmah pokloni kao da je polaznica, i poljubi prsten Velike zmije na Amirlininoj ruci pre nego što se ustala. Taj prsten je predstavljao jedini nakit koji je Sijerin nosila. Njena ešarpa je bila upola uža od Duharine, i njena tamno siva svilena haljina je bila jednostavno skrojena. Poprilično je bila punačka, i imala e lice koje kao da je bilo napravljeno da bude stalno srećno, ali uprkos tome ono je bilo stalno namrgođeno kao da je takvo isklesano. Moiraina jedva da je mogla da je pogleda ravno u oči. To su bile veoma tvrde oči.

Usta joj se odjednom osušiše i ona poče da se bori da ne zadrhti zbog toga što joj je odjednom bilo hladnije no u sred zime, i brzim vezama smirivanja ona neuspe da se dovoljno smiri. Saznala je dosta o Sijerin kroz glasine o novoj Amirlin. Jedna od njih je sada duboko pogodi. Za Sijerin, njeno tumačenje zakona je bio zakon, i u njemu nije bilo nimalo milosti. Kao i u njoj.

“Majko, došla sam da zamolim da budem oslobođena dužnosti oko nagrade.” Njen glas je bio postojan, hvala Svetlosti. “Činovnici to obavljaju najbrže što mogu, ali ih usporava to što moraju svaki dan da čekaju u redu kako bi sestra odobrila ono što rade.”

Sijerin stisnu usta kao da je upravo zagrizla nešto kiselo. “Zaustavila bi tu glupu nagradu u potpunosti samo što bi to izvelo Kulu na loš glas. Budalasto rasipanje novca. Vrlo dobro, činovnici mogu od sada da šalju svoje papire na potpis nekoj drugoj sestri. Smeđoj možda. One vole takve stvari.” Moiraino srce poskoči pre nego što Amirlin dodade, “Ti ćeš ostati u Tar Valonu, naravno. Kao što znaš uskoro ćemo te trebati.”

“Kako vi kažete, Majko”, Moiraina odgovori, dok joj je srce propadalo sve dublje i dublje, posle onog kratkog leta. Duboko se naklonivši ona ponovo poljubi Amirlinin prsten. Kada je u pitanju neko kao Sijerin, bolje je ne rizikovati.

109

Sijuan ju je čekala u njenim sobama kada se ona vratila. Njena prijateljica se nagnu napred upitno u iščekivanju.

“Oslobođena sam dužnosti u vezi sa nagradama, ali mi je naređeno da ostanem u Tar Valonu. ‘Kao što znaš uskoro ćemo te zatrebati.” Mislila je da je dobro imitirala Sijerin glas iako je bio pomalo prožet gorčinom.

“Riblje iznutrice!” Sijuan promrmlja, opruživši se unazad. “Šta ćeš sad da uradiš?” “Idem napolje. Znaš gde ću biti.” Sijuanin dah zastade. “Svetlost te sačuvala”, ona reče trenutak kasnije. Nije bilo svrhe čekati, te Moiraina obuče svoju haljinu za jahanje, dok joj je Sijuan

pomagala u oblačenju kako bi ono bilo brže. Haljina je bila pogodno tamnoplava, sa tek nekoliko srebrnih lozica sa listovima koje su se penjale uz rukave kako bi okružile visoki okovratnik. Sve njene tamnije haljine su bile izvezene, ali počela je da misli kako im malo rada sa iglom ne bi škodilo.

Ostavivši svoj šal složen u visokom ormanu, ona uze plašt postavljen crnom lisičjom dlakom, i ubaci svoj češalj i četku za kosu u jedan od džepova koje je napravio krojač plaštova, a u drugi ubaci svoju kutiju za šivenje. Uzevši svoje rukavice za jahanje, ona zagrli Sijuan i požuri napolje. Dugi oproštaji bi se pretvorili u suze, a ona nije smela toliko rizikovati.

Sestre u hodniku je pogledaše dok je ona prolazila, ali većina je izgledala zadubljeno u sopstvene poslove, iako su i Kairen i Šerijam rekle da je ovo izgleda prehladan dan za jahanje. Jedino je Eldit rekla išta više, zaustavivši je sa polupodignutom rukom, i posmatrajući je na način koji je bio isuviše sličan Lelaininom.

“Uništene farme i sela bojim se, nisu baš predviđene za osvežavajuće šetnje,“ belokosa Sedničarka promrmlja.

“Sijerin mi je naredila da ostanem u Tar Valonu”, Moiraina odgovori. Njeno lice je bilo savršena Aes Sedai maska, “i mislim da bi smatrala prelazak jednog od mostova na par sati kao neposlušnost.”

Elditina usta se stegnuše na trenutak, na tako kratko da bi Moiraina mogla pomisliti da joj se učinilo. Sigurno je pročitala Sijerine planove za nju, i nije joj se to svidelo. “Amirlin može biti opasna za bilo koga ko bi prekršio njene želje i na najmanji način, Moiraina.”

Moiraina se skoro nasmejala. Svetlosti, žena joj je dala šansu da joj to izravno kaže. Pa, skoro izravno. Primeran Aes Sedai odgovor. “Onda je dobro što ne nameravam da pređem most. Nemam želju da budem išibana.”

U Zapadnoj štali, osedlala je Strelu, bez jahaćih torbi na sedlu. Nije bilo potrebe za njima za jahanje u gradu, i bez obzira šta Eldit rekla, Sedničarka bi mogla poslati nekoga da proveri.

Moiraina bi to uradila. Uz malo sreće, niko neće posumnjati ništa pre mraka. Njena prva stanica je bila kod gazdarice Dormaile, gdje je bankar imao podosta

spremnih obveznica u različitim iznosima i četiri torbe od debele kože u kojima je bilo dve stotine kruna u zlatu i srebru pored njih. Novac će biti dovoljan Moiraini neko vreme.

Obveznice su bile tu kada se novac potroši i za slučaj nužde. Onda kada bude iskoristila prvu, moraće da se kreće brzo.

Oči i uši Kule će je tražiti, i bez obzira koliko bankari bili diskretni, Kula obično sazna ono šta želi da sazna. Gazdarica Dormail nije postavljala pitanja, naravno, ali kada je saznala da je Moiraina sama, ponudila joj je četiri svoja čuvara kao pratnju, što je Moiraina i prihvatila. Nije se plašila razbojnika, kojih je bilo malo u Tar Valonu i sa kojima se bilo lako izboriti u svakoj prilici, ali ako bi iko i pomišljao na pljačku, bolje bi bilo da ih rasteruju telohranitelji nego Moć. To bi privuklo pažnju. Bogate žene su često putovale u pratnji telohranitelja, čak i u Tar Valonu.

110

Muškarci, koji su hodali raspoređeni u formaciji kocke oko Strele kada je krenula od bankara bi se mogli nazvati čuvarima, ali iako su nosily obične sive kapute, bili su to mišićavi ljudi koji su navikli na nošenje mačeva o pojasu. Bez pogovora su to bili “čuvari” koji su savladali gazdu Gorthana, ili kako god se on zaista zvao, oni ili ljudi nalik njima. Banke su uvek imale čuvare, iako ih nisu nazivali tim imenom.

Kod Tamorine prodavnice je poslala dvojicu ljudi sa novcem da pazare putni kovčeg i unajme par nosača, onda se presvukla u jednu od jahaćih haljina u kojoj je izgledala kao niža kairhijenjanska plemkinja. Tri od pet haljina su bile umereno nakićene i nije se žalila. Prekasno je da bilo šta menja u svakom slučaju. Tamora nije postavila više pitanja od gazdarice Dormail; svako je bio pažljiv sa svojim krojačem. I, takođe, krojačice su imale svoj osećaj diskrecije, ili ne bi ostale dugo u poslu. Pre odlaska, Moiraina je ušuškala prsten Velike zmije u vrećicu za kaišem. Osećala se čudno, kao je da joj je ruka gola bez njega, prst ju je svrbeo žudeći za malim krugom od zlata, ali previše je njih u Tar Valonu znalo šta on predstavlja. Za sada, ona se zaista mora kriti.

Sa svojom malom grupom, napredovala je prema severu, zastajući da natovare nosače neophodnim stvarima koje nije mogla neprimećeno poneti iz Kule, dok najzad nisu stigli do Severne luke, gde su se gradske zasecale reku pravivši prstenskoro milju dugačak prekinut samo na jednom mestu, na severu gde je bio ular u luku.

Pristaništa sa drvenim krovovima oivičavala su unutrašnjost tog ogromnog prstena, i na njima su bili vezani rečni brodovi svih veličina. Nekoliko reči sa gazdaricom pristaništa, dežmekastom, sedom ženom zabrinutog izraza, pribavile su joj uputstva kako stići do Plavokrilog, broda sa dva jarbola. Plavokrili nije bio najveći brod u pristaništu, ali je, po rasporedu, trebalo da isplovi u toku ovog sata. Uskoro je Strela bila podignuta na palubu dugačkom drvenom polugom, sa kaiševima ispod stomaka, i sređena na palubi, nosači su bili isplaćeni, vojnici otpušteni sa po srebrnom markom u znak zahvalnosti, a njen kovčeg udobno raspremljen u maloj kabini. Ipak, provodiće mnogo više vremena nego što bi želela u toj kabini, tako da je ostala na palubi trljajući Strelin nos, dok su odvezivali rečni brod i gurali ga od doka. Dugačka vesla bila su izbačena i Plavokrili je plovilo preko luke kao neka divovska vodena buba.

Tako je i videla kako gazadarica dokova pokazuje na Plavokrilog i priča sa muškarcem koji je držao svoj tamni ogrtač čvrsto oko sebe dok je piljio u brod. Istog trena je zagrlila saidar, i sve što je videla posalo joj je jasnije, oštrije. Ishod nije bio dobar kao kada se gleda kroz dobro staklo za gledanje, ali je mogla da razazna muškarčevo lice, kako pohlepno motri iz kapuljače. Opis gazdarice Dormaile bio je tačan. Nije bio lep, već pre zgodan, uprkos ožiljku u uglu levog oka. I bio je veoma visok za Kairhijenjana, skoro dva koraka. Ali kako ju je našao ovde, i zašto ju je tražio? Nije mogla da se seti prijatnog odgovora ni na jedno pitanje, pogotovo na drugo. Za nekoga ko je hteo da zaustavi spletku Dvorane, nekog ko je želeo da na Sunčevom tronu ne vidi Damodrede već neku drugu Kuću, najlakši način bi bio smrt kanidata Dvorane. Dobro upamtivši čovekovo lice, pustila je da Moć nestane. Još jedan razlog da se veoma pazi, po svemu sudeći. Znao je kojim brodom ona putuje, i verovatno svako stajalište odavde do Krajina. To je izgledalo kao najbolje mesto da se počne, daleko od Kairhijena i lako je moglo da se dođe rekom.

“Je li Plavokrili brz brod, kapetane Karni?” upitala je. Kapetan, širok čovek opaljen suncem tankih brkova navoštenih u šiljke, prekinuo je sa

izvikivanjem naredbi i nabacio nešto nalik osmehu punom poštovanja. Bio je prilično zadovoljan da uzme zlato plemkinje za nju i konja. “Sigurno najbrži na reci, moja gospo,“ rekao je, i vratio vikanju na posadu.

Već je imao pola zlata, i samo je treabalo da pokaže dovoljno poštovanja da osigura da dobije i ostatak.

111

Svaki kapetan je mogao isto da kaže za svoj brod, ali kada se vetar uhvatio u trouglasta jedra, Plavokrili je poskočio kao njegov imenjak, skoro skoro izlećući iz lučke kapije. Tog trenutka, Moiraina je zakoračila u neposlušnost Amirlin Trona. O, Sijerin je sigurno mislila da je to uradila još otkako je napustila Kulu, ali namera nije delo. Kakvu god kaznu ta žena izrekla, verovatno će sadržati Rad, Lišavanje, Obamiranje Tela i Obamiranje Duha. I povrh toga, skoro sigurno je imala i ubicu za petema. Kolena bi trebalo da joj se tresu od straha od Sijerin, ako ne i od gazda Gortanesa, ali dok su se Tar Valon i Kula smanjivali iza nje, sve što je osećala bilo je ogroman prasak slobode i uzbuđenja. Sada nisu mogli da je stave na Sunčani tron. Dok je Dvorana nađe, neko drugi bi bio obezbeđen na njemu. I otišla je da nađe muško dete. Otišla je u pustolovinu veličanstvenu kao bilo koja koju je ikada preduzela Aes Sedai.

112

Poglavlje 15

Ulazak u Kanlum

________________________________________

Vazduh Kandora zadrža oblik novog proleća kada se Lan vratio u zemlju u kojoj je oduvek mislio da zna da će tu umreti. Prošlo je izvesno vreme od njenog dolaska u ove zemlje, i po koji list sa drveća je već obukao crvenu boju, dok su rasuti divlji cvetovi rasli mešajući se sa jesenjom braonkastom travom očekujući hladnija vremena, sunce se opiralo tim stanjem dajući još uvek toplotu, prkoseći tamnim sivim oblacima sa juga koji su najavljivali kišu i koje je pratio hladni vetar koji se zavlačio ispod toplog kaputa. Možda ga je jug omekšao više nego što je mislio. Šteta ako je to bio slučaj. Bio je skoro kući. Skoro.

Hiljadu generacija unazad je pobeđivalo ovaj divlji put sa istom uspešnošću ko što je to radilo neuništivo kamenje koje je okruživalo brda, ali opet sa nadljudskom težinom i napornošću. Danas, svuda su se mogla videti kola upregnuta sa volovima, kako dolaze i odlaze sa lokalnog marketa, dok su ih ljudi čuvali i nadzirali na zidinama u oklopima i od oružijem.

Ovde i tamo lanac kandorskih trgovaca su se mogli videti svuda. Neki su nosili cveće u kosi, neke je krasila rubin u uvetu a neke su žene imale biserni broš, dok su ipak većinom svi trgovci bili ozbiljno obučeni da bi odavali takav utisak. Trgovac koji se previše šepuri će teško naći pogodbu za sebe.

Ali po kontrastu, farmeri su pokazivali sve svoje uspehe, kada su došli u grad. Veseli vezovi koji su krasili vreće seljaka, ženske široke pantalone, njihovi široki ogrtači koji su podrhtavali na vetru. Neki su nosili šarene vrpce u kosi, ili uske krznene ogrlice. Izgledali su kao da su došli na neku plesnu zabavu ili gozbu. Ali opet oči seljaka su oprezno gledale na svakog čuvara i stranca, čvrsto stiskajući vile i sekire dok su požurivali napred. Ovakvo vreme je donosilo napetost u Kandoru, možda se to protezalo po svim Krajinama. Razbojnici su se razmnožili kao korenje protekle godine i donosili su više problema od bilo koje propasti. Ovde je čak postojao i trač da ovde postoji muškarac koji može koristiti Jednu moć, ali tračevi će uvek i biti tračevi.

Vodeći Mačijeg Igrača do Kanluuma, Lan je privukao malo pogleda koji su buljili u njega privučeni njime, i njegovim mrgodnim saputnikom. Uprkos svim pričama o odmoru, što su više odmicali ka jugu, tim je više Bukamino mrgođenje raslo. Ovog puta mrgođenje je bilo izazvano zbog lošeg puta koji ga je naterao da ide pešice. Privlačili su pažnju ljudi, dvojica veoma visokih ljudi koji su hodali noseći svoje zavežljaje, i obućeni u svoju putnu odeću su ih već očigledno opazili. Njihova oprema i oružije su im bili na dohvat ruke. To je bio jedan

113

stariji čovek i mlađi, a kosa im je visila do ramena. Vidno su ih gledali. Naročito ovde u Krajinama, gde su svi ljudi bili sumnjičavi.

“Budale,” Bukama zagrme. “Da li oni misle da smo mi razbojnici? Da li smatraju da ćemo ih opljačkati, ovako u sred belog dana na sred otvorenog puta?” On namesti bolje mač na svoj kuk i nastavi da strelja čuvare pogledom, dok je odnekud usamljeni farmer poterao svog bika pored njih.

Lan je bio tih. Izvesna reputacija prijanjala je za Malkijere koji još uvek nosi hadori, ali ne za razbojništvo, što je uvek budilo u Bukami tamno raspoloženje. Uvek je mrmljao o šansi za pristojan krevet tokom noći, i za pristojan obrok pre toga. Bukama je očekivao malo, a verovao je još manje.

Niti je hrana, niti sklonište bilo u Lanovim mislima, uprkos distanci koju su prešli. Njegova glava se i dalje mirno lelujala. Zadržao je opreznost prema svima u njegovoj blizini, naročito prema ljudima u koje je sumnjao, oprezno slušajući zvukove i zveckanje opreme.

Bilo kakav jači zvuk bi ga odmah trgao,ali zadržao je budnost i opreznost, dok je propast ležala na Severu.

Miljama je bio daleko od brda, a opet je imao osećaj, osećaj korupcije. To je bila samo njegova imaginacija, ali nije bilo manje realno zbog toga. Povuklo ga je

na jug, u Kairhijen i Andor, čak i do Tear, skoro pet stotina milja dalje. Dve godine daleko od Krajina, napustio je svoj lični rat zbog drugog rata, i svakog dana trzavice su sve jače rasle. Nikada neće dozvoliti Bukami da ga nagovori na čekanje, niti će dozvoliti da ga jug omekša. Aijeli su mu pomagali da zadrži svoju ratobornost.

Situacija na severu je značila smrt za mnoge ljude. Smrt i senku, u tulućoj zemlji zagađenom dahom Mračnoga, gde je sve moglo ubiti, ujed insekta, ubod trna ili dodir pogrešnog lista. To je bilo prebivalište Troloka, Mirddraala, i još gorih stvari.

Dva bacanja novčića je odlučilo gde započeti iznova. Četiri nacije su okupirale tu bolest, ali se taj rat proširio od Aritskog okeana do Kičme sveta. Jedno mesto podesno za umiranje se nije razlikovalo od drugog. Bio je skoro kući. Udaljen od te bolesti što se širila. Bio je odsutan suviše dugo. Suv jarak okruživao je kanluumski zid, pedeset koraka širok i deset koraka dubok, premošten sa pet prostranih kamenih mostova sa kulama na kraju visokim kao i sam zid.

Upad u nju od strane Troloka i Mirddraala obično napreduje mnogo bolje u Kandoru nego u Kanluumu, ali niko ikada nije uspeo da prodre do kraja. Znak crvenog jelena viorio se na svakoj kuli. Ponosan čovek je, lord Varan, glavni čovek od kuće Markasijev; Čak ni kraljica Etenijela nikad nije isticala toliko svojih obeležija, pa čak ni u Čačinu.

Garda na spoljašnjim zidinama, sa kacigama koje su imale nacrtane Varanovu krunu od jelenskih rogova i koji su nosili na grudima crvenog jelena, virili su podupirajući se leđima o zidine, pre nego što su im dopustili da se dokotrljaju preko mosta, ili su pak savetovali jednim drugima da se uzmaknu od dotične družine, i povuku nazad kapuljače. Nijedan jedini gest nije bio potreban; Zakon u svakom Krajini zabranjivao je da se kriju lica u gradu ili selu, i niko nije želeo da ga zamene za jednog od Mirdraala koji pokušava da se uvuče u grad. Tvrd hod pratio je Lana i Bukamu do mosta. Njihova lica su skoro bila vidljiva. Video je njihove poglede. Nikakvo prepoznavanje nije video u njihovim očima.

Dve godine su zaista veliki period u Krajinama. Zaista veliki ljudi su mogli poginuti u te dve godine.

Lan primeti da je Bukama postao veoma tih, što je uvek bio loš znak. “Samo polako, Bukama.”

“Ja nikad ne započinjem nevolju,” odgovori stariji čovek, ali ne pusti držač svoga mača. Garda visoko na zidinama je otvorila tešku metalnu kapiju. Oni na mostu nosili su samo zaštitnike za grudi i leđa umesto oklopa, što se nije dalo samo to loše videti, već i činjenica da

114

su par Malkijeraca nosili zavezanu kosu. Bukamine usne su bile sve tanje i tanje sa svakim korakom.

“Al'Lan Mandragoran! Svetlost nas sačuvala, čuli smo da ste poginuli boreći se protiv Aijel pod Svetlucavih zidova!” Objašnjenje dođe od mladog čuvara, višeg od svih ostalih, skoro prestizući Lanovu visinu. Bio je mlad, možda mlađi dve godine od Lana, a opet činilo se da je u službi već deset godina. Čitav jedan život. Čuvar se duboko pokloni, stavljajući levu ruku na koleno. “Tai'šar Malkijer!” Istinska krv Malkiera. “Stojim na usluzi, veličanstvo.”

“Ja nisam kralj,” Lan reče tiho. Malkijeri su bili mrtvi. Samo je rat još uvek živeo. Barem još uvek u njemu.

Bukama nije bio tih. “Stojiš na usluzi zbog čega, dečko?” Njegova ogromna šaka gurnu mladića u grubi baš kod amblema crvenog jelena, terajući mladića da ustukne jedan korak nazad. “Skratio si kosu i ostavio je nevezanu!” Bukama naglasi sopstvene reči. “Zakleo si se kandorskom lordu! Kojim pravom nazivaš sebe Malkijerom?”

Lice mladog čoveka crvenelo je dok je tražio odgovore. Drugi stražari krenuli su prema paru, ali su zastali kada je Lan pustio uzde. Samo to je uradio, ali su sada barem znali kako se zove. Posmatrali su njegovog pastuva, stajajući po strani, svesni jedne činjenice. Ratni konj bio je sam po sebi teško oružje, a oni nisu mogli znati da je Mačiji Igrač samo dopola istreniran.

Ljudi koji su bili u blizini brzo su se kretali napredili nazad, želeći da naprave izvestan prostor da bi mogli sa bezbedne udaljenosti da gledaju situaciju. Silno komešanje se stvori i to napravi zastoj. Glave ljudi su se svuda pomaljale u želji da doznaju šta zadržava saobraćaj. Bukama je sve to ignorisao, još uvek se naginjujući ka pocrvenelom čuvaru. On još uvek nije bacio uzde svoga konja. To je bila nada da će se možda izvući iz ove situacije bez vađenja oružija.

Glavnokomandujući se pojavi iza kamene čuvarske odaje postavljajući sebe ispred kapije, sa vrhom kacige koja mu je virile ispod ruke, dok mu se druga nalazila na držalji mača. To je bio siv čovek sa velikim belim ožiljkom po licu, poi menu Alin Seroku koji je služio već četrdeset godina, i činje su se oči širom otvorile pri pojavi Lana. Očigledno je i on takođe čuo priče o Lanovoj smrti.

“Svetlost te obasjala, lorde Mandragorane. Sinovi El'Leanna i Al'Akir, blagoslovene da su njihove uspomene, su uvek dobrodošli.” Serokine oči pogledaše Bukamu, ali ne u dobrodošlici. On se pomeri i stade nasred prolaza. Pet konjanika je lako moglo proći i sa jedne i sa druge strane, ali sebe je smatrao kao dobru prepreku, što je i bio. Niko od čuvara nije učestvovao u pravoj borbi, ali opet svako je sa sobom nosio oružje. Svi osim mladog čoveka čiji se pogled našao sa Bukaminim. “Lord Markasijev nam je zapovedio da strogo održavamo mir,” Seroku nastavi, upola se izvinjavajući. Ali samo upola. “Grad je na ivici. Sve te priče o čoveku koji usmerva su dovoljno loše, ali dešavala su se još i ubistva na ulicama već više od mesec dana, i to usred dana, što je jako čudna slučajnost. Ljudi šapuću o Senkostvorenima unutar ovih zidina.”

Lan blago klimnu. Sa Pustoši ovako blizu, ljudi su uvek šapućali i govorili o Senkostvorenima svaki put kada nisu imali objašnjenje za nešto, bilo da se radilo o iznenadnoj smrti ili o lošoj godini za usev. Ali opet za svaki slučaj nije uzeo uzde Mačijeg Igrača nazad. “Mi planiramo da se odmorimo ovde par dana pre nego što odemo prema severu.” Bio im je potreban odmor i vreme za dalje isplaniranje.

Za trenutak izgledalo je kao da je Seroku bio iznenađen. Da li je očekivao pohvalu što održava mir, ili izvinjenje zbog Bukaminog ponašanja? Bilo šta od toga bi sada osramotilo Bukamu. Bilo bi šteta da se rat završi ovde. Lan nije želeo da umre uništavajući Kandorce.

Njegov stari prijatelj se odmaknu od momka, koji je stajao trepćući, stiskajući zube i ruke u pesnice. “Greška je moja,” Bukama objavi suvim glasom. “Nemam opravdanja za ono što sam uradio. Tako mi majčinog imena, poštovaću lord Markasijev mir. Tako mi majčinog

115

imana, neću isući mač unutra kanluumskih zidina.” Serokina vilica ostade široko otvorena, a Lan prikri sopstveni šok sa popriličnim poteškoćama.

Oklevajući na trenutak, glavnokomandujući sa ožiljkom na licu, se pokloni dodirujući balčak mača pa onda srce. “Ovde je uvek dobrodošao Lan Mandragoran Dai Šan,” on reče formalno. “i naravno Bukama Marenellin, heroj Salmarne. Neka oboje upoznate mir, jednog dana.”

“Postoji mir u majčinom poslednjem zagrljaju,” Lan odgovori sa istom formalnošću, dodirnuvči dršku mača pa srce.

“Neka vas bezbedno dočeka kući jednoga dana,” Seroku završi. Niko zaista nije želeo za sebe grob, ali to je bila jedina čansa da se nađe mir u Krajinama.

Čeličnog lica, Bukama krenu napred vukući tovarnog konja, ne čekajuči pritom Lana. To nije bio dobar znak.

Kanluum je bio grad od kamenja i cigala, i zbog terena je imao brdovite ulice. Aijelska invazija nikad nije došla do Krajina, ali odjeci rata su uvek umanjivali trgovinu i to dalje od bilo koje bitke, i sada kada se sve to završilo, grad je bio pun ljudi iz svih mogućih mesta. Uprkos katastrofi koja je prektično bila na njihovom pragu, rudnici dragulja koji su se nalazili u obližnjim brdima, održavao je Kanluum bogatim.

I što je bilo još čudnije, neki od najpreciznijih majstora satničara su se nalazili ovde. Povici sokolara i vika prodavača koji su pozivali kupce nije mogla nešto posebno nadvisiti buku i komešanje svih ljudi koji su se nalazili na trgovima i javnim mestima. Šareno obučeni muzičari, žongleri, i umetnici privlačili od svakog pažnju. Tu su se nalazili i par neobičnih lakiranih kola sa odličnim konjima sa zlatnim ili prosrebrenim uzicama i postoljima za sedla koji su se probijali kroz masu ljudi. Na njihovoj odeći bile su iscrtane lisica, lasica i hermelin.

Grad je bio krcat svakakvih ljudi. Lan je čak video par Aes Sedai, žena sa uzvišenim i neprozirnim licima. Bilo je dosta ljudi koji su ih prepoznali, pa su se vrlo brzo sklanjali sa vidika, raščišćavajući im put. Da li zbog poštovanja ili opasnosti, ili straha, uvek su postojali dobri razlozi da se kralj drži dalje od sestara. Ponekad bi i godina prošla, pa da ne vidi Aes Sedai u Krajinama, ali sestre su izgleda bile svuda od kako je stara Amirlin umrla. Možda je sve to zbog priča o čoveku koji može da usmerava; ako je i postojao, one neće dozvoliti da on bude tu, negde slobodan.

On skrenu pogled od njih, krećući se brzo da bi izbegao sumnje.Hadori su mogli biti dovoljni da privuku pažnju sestara koje su tražile Zaštitnika. Navodno postojala je priča da one uvek prvo pitaju muškarca pre nego što ga vežu, ali poznavao je par ljudi koji su tako nešto prihvatili, koji su govorili da svaki put to dođe sa iznenađenjem. Ko bi se odrekao slobode i dozvolio naređenja Aes Sedai osim ako nije bilo nečega višeg i ozbiljnijeg od samog pitanja?

Iznenađujuće, velovi su ovde pokrivali lica većinu žena. Tanke uzice koje su savršeno vezivale pomagale su im da otkriju dovoljno da bi se videlo da te žene imaju oči, a uostalom niko ikada nije čuo za ženske Mirddraale, samo je Lana čudila ta činjenica jer nikada ne bi očekivao da bi do te mere išle u očuvanju mode. Sledeće što bi mogle da urade je da poskidaju uljane lampe sa ulica i počnu da gaje mrak. Ali ono što je bilo još šokantnije od velova je činjenica da je Bukama pogledao te žene, a da nije ništa progovorio.Čak nije ni zinuo. A onda kada je jedan nosati čovek po imenu Nazar Kurenin izleteo jahajući konja ispred Bukame, ovaj nije ni trepnuo. Mladi momci koji su sad bili stražari je i mogao da shvati posle onoga što se desilo sa Malkijerom, ali Kurenin, koji je skratio kosu i nosio bradu, bio je dva puta stariji od Lana. Godine opet nisu kompletno izbrisale tragove nošenja njegovog hadori. Postojalo ih je njih dosta kao Kurenin, i na samo jedan pogled na njih Bukama bi počeo da se svađa. Lan je zabrinuto pogledao prijatelja.

Kretali su se prema centru grada, penjući se na najveće brdo, Stag's Stand. Lord Markasijeva tvrđava, kao i palata bila je pokrivena zastavama i obeležijima manje važnih

116

lordova i gospama, terasama ispod. Svaki prag tamo je nudio toplu dobrodošlicu Al'Lan Mandragoranu. Možda čak i topliju nego što bi želeo. Zabave i organizovani lovovi, sa plemićima koji su dolazili i od pedeset milja udaljenosti, uljučujući i ljude sa granice koja se graničila sa Arafelom. Ljudi su prosto žudeli da čuju nešto više o njegovim “avanturama”. Mladi momci su imali želu da mu se pridruže u pohodu koji je vodio, a stariji su hteli da uporede svoja iskustva sa njegovim. Žene su žudele da dele krevet sa čovekom, takvih iskustava, punih glupih priča i laži kako je neuništiv i kako ga ništa ne može ubiti. Kandor i Arafel su bili dovoljno južno u ovoj situaciji; i većina tih žena je mogla biti i udata.

A tu će biti i ljudi kao Kurenin, radeći sve da potisne sva sećanja vezane za izgubljene Malkijerce, kao i žena koji više neće ukrašavati čelo sa ki'sain i koje bi se obavezale da će zakleti svoje sinove da se odupru Senki sa svojim prvim udahom koji udahnu kada dođu na ovaj svet. On nije mogao ignorisati lažne osmehe kada su ga nazvali Al'Lan Dai Šan, neprikosnoveni lord bitke i nekrunisani kralj nacije izdate dok je on bio još u kolevci. U njegovom sadašnjem raspoloženju, Bukama je lako mogao počiniti ubistvo. Ili još gore, odustati od svojih zaveta na kapiji. Zavete je uvek održavao do smrti. Ali Bukamine ruke i noge su bile dovolno opasne da izmrcvare čoveka dovoljno do smrti.

“Varan Markasijev će nas zadržati nedelju i više dana sa tom ceremonijom,” Lan reče, okrećući se ka poprečnoj ulici koja je vodila dalje od štandova. “Sa svim onim pričama o razbojnicima i sličnim stvarima, verujem da će biti presrećan ako se ne pojavim da mu se poklonim.” To je bila i više nego istina.

Samo se jednom sreo sa glavešinom kuće Markasijev, par godina ranije, ali sećao se čoveka grubog lica potpuno predanog svojoj dužnosti. Lord Markasijev bi organizovalo te balove i lovove, i kajao bi se za svaki.

Bukama ga je pratio bez pritužbi o tome kako palate nedostaje krevet ili o gozbi koju bi kuvari trebali da pripreme. To je bilo zabrinjavajuće. A pošto je najzad našao način da poveća svoju opreznosti i smirenost, morao je naći način i da naoštri Bukaminu, ili će svima biti lakše da pre preseču vene nego da se nađu oči u oči sa njim.

117

Poglavlje 16

Dubine

________________________________________

Nikakve palate se nisu dizale iz dubina ka severnom zidu, samo dućani i krčme, gostionice i štale i dvorišta za kola. Žurba je okruživala stvarno dugačka skladišta, ali nikakve kočije nisu dolazile u Dubine, i većina ulica je bila jedva dovoljno široka za dvokolice. Bile su jednako zbijene ljudima kao i široki putevi, ipak, i svakim delom bučni. Ovde, ulični ukrasi izvođača su gubili boju, ali opet su to nadoknađivali time što su bili bučniji, i kupci i prodavači zajedno su vikali kao da su pokušavali da se čuju u sledećoj ulici. Verovatno su jedan deo mase bile secikese, kradljivci i drugi lopovi, koji su završili sa svojim opsežnijim jutarnjim poslom ili su krenuli tamo za poslepodne. Bilo bi to čudo da je bilo drugačije, sa toliko mnogo trgovaca u gradu. Kada su drugi put neviđeni prsti dodirnuli njegov kaput u gomili, Lan je stavio svoj novčanik pod košulju. Svaki bankar bi mu dao predujam više protiv šijenarskog poseda koji mu je bio odobren kada je dosegao zrelost, ali gubitak zlata kod sebe je značio prihvaćanje gostoljubivosti Stajališta Jelena.

U prve tri gostionice koje su posetili, škriljcem pokrivene kocke sivog kamena sa svetlim znakom ispred, gostioničari nisu imali ni rupe za mladunčad da ponude. Trgovci od manjeg značaja i tgovačka straža ih je popunila do tavana. Bukama je počeo da mrmlja o pravljenju kreveta u seniku, ali opet nikad nije pomenuo perjane dušeke i platno koje je čekalo na Stajalištu. Ostavljajući svoje konje sa konjušarima u četvrtoj gostionici, Plavoj Ruži, Lan uđe s namerom da pronađe neko mesto za njih čak i ako im oduzme ostatak dana.

Unutra, seda žena, visoka i zgodna, upravljala je preko nagomilane zajedničke sobe gde su razgovor i smeh skoro utapali pevanje vitke devojke uz muziku svoje citre. Dim lula je obavijao grede tavanice, i miris pečenog jagnjeta je plovio iz kuhinja. Čim je gostioničarka videla Lana i Bukamu, povukla je svoju plavo trakastu kecelju i uputila se ka njima, oštrih tamnih očiju.

Pre nego što je Lan mogao da otvori svoja usta, ona je zgrabila Bukamine uši, povukla njegovu glavu dole, i poljubila ga. Kandorke su retko bile naklonjene, ali čak i da je tako bio je to neobično temeljan poljubac ispred toliko mnogo očiju. Ukazujući prsti i hihotajuće cerenje su bleštali među stolovima.

“Dobro je videti te ponovo opet, takođe, Rasel”, promrmlja Bukama uz mali osmeh kada ga je napokon pustila. “Nisam znao da imaš gostionicu ovde. Da li misliš...? “ Spustio je svoj pogled radije nego da primitivno sretne njen pogled, i to se ukazalo kao greška. Raselina šaka je pogodila njegovu vilicu tako jako da se njegova kosa mlatila dok je posrtao.

118

“Šest godina bez reči”, prasnula je. “Šest godina!” Grabeći ponovo njegove uši, udelila mu je još jedan poljubac, duži ovaj put. Uzela ga pre nego što ga je dala. Oštro uvrtanje njegovih ušiju je presrelo svaki pokušaj radnje sem savijenog stajanja i dopuštanja da ona radi kako želi. Možda ne.

“Mislim da gazdarica Arovni može da pronađe sobu za Bukamu negde,“ poznati glas muškarca je rekao iza Lana. “I za tebe, takođe, pretpostavljam.”

Okrećući se, Lan obuhvati podlaktice jedinog čoveka u sobi koji je pored Bukame bio njegove visine, Rajne Venamara, njegovog najstarijeg prijatelja pored Bukame. Gostioničarka je još uvek okupirala Bukamu kada je Rajn odveo Lana do malog okruglog stola u uglu. Pet godina stariji, Rajn je bio Malkijer, takođe, ali njegova kosa je padala u dve dugačke zvonasto čipkaste pletenice, i još srebrnih zvona je iscrtavalo izvraćene vrhove njegovih čizama i proticalo duž rukava njegovog žutog kaputa. Bukama nije da baš nije voleo Rajna - ne zaista - ali opet u njegovom sadašnjem raspoloženju samo bi Nazar Kurenin imao gori efekat.

Dok su se njih dvojica nameštali na klupama, služavka u trakastoj kecelji donese vruće začinjeno vino. Očigledno je Rajn naručio čim je vidio Lana. Tamnooka i punih usana, odmeravala je Lana gore i dole otvoreno dok je polagala njegov vrč ispred njega, a onda prošaputala svoje ime, Lira, u njegovo uho, i poziv, ako bude ostajao da prenoći. Sve što je želeo te noći je bio san, tako da je spustio svoj pogled, mrmljajući da ga je previše počastila. Lira mu nje dopustila da završi. Uz hrapavi smeh, sagnula se da ga ujede za uho, jako.

“Do sutra”, objavila je grlenim glasom, i glasno, “Počastvovala bih te dok te koljena ne bi držala uspravnim.” Hrapavi smeh je bleštao sa stolova oko njih.

Rajn je preduhitrio bilo kakvu mogućnost trenutnih nevolja, bacajući joj debeli novčić i pljusak po zadnjici da je otpusti. Lira mu je udelila mali osmeh dok je uguravala srebro u vrat njene haljine, ali otišla je šaljući Lanu dimljive poglede preko ramena koji su ga naterali da uzdahne. Ako bi pokušao da keže ne sada, mogla bi komotno da potegne nož zbog uvrede.

“Dakle, tvoja sreća još uvek istrajava sa ženama, takođe.” Rajnov smeh je bio oštar. Možda mu se ona sviđala. “Svetlost zna, ne mogu te smatrati zgodnim; postaješ ružniji svake godine. Možda bih mogao i ja da pokušam malo te stidljive čednosti, da pustim ženama da me vuku za nos.”

Lan otvori usta, a onda popi gutljaj pića umesto da progovori. Ne bi trebao da objašnjava, ali bilo je prekasno za objašnjenje sa Rajnom u svakom slučaju. Njegov otac ga je odveo u Arafel iste godine kada je Lan napunio deset. Čovek je nosio jedno sečivo na svom bedru umesto dva na leđima, ali je opet bio Arafelac do kostiju. On je stvarno započinjao razgovore sa ženama koje nisu sa njim prvo progovorile. Lan, odgojen od strane Bukame i njegovih prijatelja u Šijenaru, bio je okružen malo zajednicom koja se držala malkijerskih običaja. Ako bi Lira delila sa njim postelju večeras, što se činilo sigurnim, otkrila bi da nema ništa stidljivo ili uzdržljivo oko njega jednom kada budu u krevetu, ali opet žene su birale kada da uđu utaj krevet i kada da odu.

Veli broj ljudi u sobi je gledao njihov sto, kosim pogledima preko vrčeva i pehara. Punačka žena bakarne kože koja je nosila mnogo tanju haljinu nego što su to Domanke normalno nosile, nije načinila nikakav pokušaj da sakrije svoje poglede dok je uzbuđeno pričala sa tipom sa uvijenim brkovima i ogromnim biserom u njegovom uhu. Verovatno se pitali da li će da bude ikakve nevolje zbog Lire. Pitali se da li bi čovek koji nosi hadori stvarno ubio na ubod čiode.

“Nisam očekivao da ću te pronaći u Kanluumu”, reče Lan, polažući nazad svoj vrč. “Čuvaš trgovačku povorku?” Bukama i gostioničarka nisu bili nigde na vidiku. Rajn slegnu ramenima. “Od Šol Arbele. Najsrećnijeg trgovca u Arafelu, tako kažu. Kako su govorili. Mnogo mu je dobra to donelo. Stigli smo juče, i poslednje noći razbojnici prerezaše njegovo grlo dve ulice dalje. Nema povratne zarade za mene na ovom putu.” Blesnuo je žalosnim

119

kezom i duboko povukao svoje vino, možda u spomen na trgovca ili možda zbog gubitka pola svoje plate. “Spaljen da sam ako sam očekivao da tebe vidim ovde, takođe.”

“Ne bi trebao slušati glasine, Rajne. Nisam zaradio ranu vrednu pomena od kada sam odjahao na jug.” Lan je odlučio da ukori Bukamu ako budu dobili sobu, oko toga da li je već plaćena i kako. Poniženje bi ga moglo izvadti iz njegove tame.

“Aijeli”, frknu Rajn. “Nikad nisam mislio da bi mogli da te nadmaše.” On se nikada nije suočio sa Aijelima, naravno. “Očekivao sam da ćeš biti gde god je Edejin Arel. U Čakinu, sada, kako čujem.”

To ime je trgnulo Lanovu glavu nazad ka čoveku na drugoj strani stola. “Zašto bih ja bio blizu gospe Arel?” nežno je upitao. Nežno, ali naglašavajući njenu odgovarajuću titulu.

“Polako, čoveče,“ reče Rajn. “Nisam mislio...” Mudro, prekinuo je tu rečenicu. “Spaljen da sam, da li hoćeš da kažeš da nisi čuo? Podigla je Zlatnog ždrala. U tvoje ime, naravno. Dok se godina okrenula, bila je od Fal Morana do Maradona, i vraća se nazad sada.” Rajn drmnu svojom glavom, sa zvonima u njegovim pletenicama koja su slabo zvonila. “Mora da ima dve ili tri stotine ljudi baš ovde u Kanlumu spremnih da je slede. Tebe, hoću reći. Neki za koje ne bi poverovao. Stari Kurenin je jecao kada ju je čuo kako govori. Svi spremni da izdeljaju Malkijere ponovo iz Pustoši.”

“Ono što umire u Pustoši nestalo je”, reče Lan zamorno. Osetio je više od hladnoće iznutra.

Odjednom Serokino iznenađenje zbog njegove namere da jaše na sever zadobi novo značenje, i izjava mladog stražara da on stoji spreman. Čak su se i pogledi ovde u zajedničkoj sobi činili drugačiji. A Edejina je bila deo toga. Uvek je volela da stoji u srcu oluje. “Moram se postarati za svog konja”, rekao je Rajnu, odguravajući nazad svoju klupu.

Rajn je rekao nešto o šetnji oko krčmi te noći, ali je Lan to jedva čuo. Požurio je kroz kuhinje, toplih od čeličnih peći i kamenih rerni i otvorenih ognjišta, u hladnoću štale, izmešane mirise konja i sena i dima drveta. Siva ševa je cvrkutala na ivici štalskog krova. Sive ševe su dolazile čak i pre crvendaća u proleće. Sive ševe su pevale u Fal Moranu kada je Edejin prvi put šaptala u njegovo uho.

Konji su već bili zbrinuti, uzde i sedla i bisage na pokrivačima sedala na štalskim vratima, ali su košare od vrbe bile nestale. Očigledno je gazdarica Arovni poslala obaveštenje konjušarima da će se njemu i Bukami dati smeštaj.

Bio je samo jedan konjušar u maglovitoj štali, mršava, oštrolika žena koja je izbacivala đubar. Tiho ga je posmatrala kako proverava Mačjeg igrača, i druge konje dok je radila, gledala ga kako počinje da korača dužinu slamom pokrivenog poda. Pokušavao je da misli, ali Edejinino ime se nastavilo okretati u njegovoj glavi. Edejinino lice, svilenom crnom kosom koja je visila do ispod njenog pojasa, prelepo lice sa ogromnim tamnim očima koji bi mogli da ispiju čovekovu dušu čak i kada je ispunjeno zapovešću.

Nakon nekog vremena konjušarka progunđa nešto u njegovom pravcu, dodirujući svoje usne i čelo, i brzo iznela svoju dopola puna kolica iz štale, pogledavajući preko ramena ka njemu. Zastala je da zatvori vrata, i to je učinila brzo, takođe, zapečaćući ga u senu razbijenu sa samo malo svetla od otvorenih vrata senika na tavanu. Čestice prašine su poigravale u bledim zlatnim oknima.

Lan se namršti. Zar je toliko bila uplašena čoveka koji je nosio hadori? Da li je smatrala njegovo koračanje pretnjom? Odjednom je postao svestan svojih ruku koje su prelazile preko dugačke drške njegovog mača, svestan čvrstine njegovog lica. Koračanje? Ne, bio je u hodajućem položaju zvanom Leopard u Visokoj Travi, korištenim kada je bilo neprijatelja na svim stranama. Trebala mu je smirenost.

Sedajući ukrštenih nogu na balu sena, prihvatio je ko'di i uplovio u mirnu prazninu, jedno sa balom ispod njega, štalom, sa ukoričenim mačem zavijenim iza njega. Mogao je da

120

“oseti” konje, kako jedu u svojim jaslama, i muhe kako zuje u uglu. Sve je to bilo deo njega. Naročito mač. Ovaj put, ipak, bila je to samo bezosećajna praznina koju je tražio.

Iz svoje pojasne torbice uzeo je teški zlatni prsten sa pečatom izrađen sa letećim ždralom i okretao ga iznova i iznova u svojim prstima. Prsten kraljeva Malkijera, nošen od strane ljudi koji su obuzdavali Senku devet stotina godina i više. Bezbroj puta je bio ponovo građen kako ga je vreme habalo, svaki put stari prsten istopljen da bi postao deo novog. Jedan deo bi mogao još da postoji u njemu od prstena nošenog od strane vladaoca Ramdašara, koji su živeli pre Malkijera, i Aramaela koji su bili pre Ramdašara. Taj komad metala je predstavljao preko tri hiljade godina borbe protiv Pustoši. Bio je njegov skoro onoliko dugo koliko je živeo, ali ga nikad nije nosio. Čak je i gledanje u prsten bio teret, obično.

Jedan na koga se zakleo do današnjeg dana. Bez praznine, nije mislio da bi to mogao da uradi danas. U ko'diju, misli su slobodno plovile, a osećanja su ležala iza horizonta.

U njegovoj kolevci data su mu četiri poklona. Prsten u njegovoj ruci i lančić koji je visio oko njegovog vrata, mač na njegovom bedru i zakletva izrečena u njegovo ime. Lančić, u kome su bile obojene slike oca i majke kojih se nije mogao setiti da je vidio u svom životu, je bio najdraži, a zakletva najteži. “Da stoji protiv Senke onoliko dugo koliko je čelik čvrsti i koliko kamen traje. Da brani Malkijere dok i jedna kap krvi preostane. Da osveti ono što ne može biti poraženo.” A onda je bio pomazan uljem i prozvan Dai Šan, posvećen kao sledeći kralj Malkijera i poslat iz zemlje koja je znala da će umreti.

Ništa nije preostalo da se brani sada, samo nacija da se osveti, i za to je bio treniran od svog prvog koraka. Sa darom svoje majke o vratu i očevim mačem u svojoj ruci, sa prstenom utisnutim na njegovom srcu, borio se od svog šesnaestog imendana da osveti Malkijere. Ali nikada nije vodio ljude u Pustoš. Bukama je jahao sa njim, i drugi, ali nije hteo da vodi ljude tamo. Taj rat je bio samo njegov. Mrtvi nisu mogli da budu vraćeni u život, a zemlja mnogo više nego ljudi. Samo, sada, Edejin Arel je htela da pokuša.

Njeno ime je odzvanjalo u praznini unutar njega. Stotine osećanja su se probijala kao ukočene planine, ali on ih je pohranio u plamen dok sve nije bilo mirno. Dok njegovo srce nije otkucavalo zajedno sa sporim lupanjem konja u štali, i krila mušica nisu otkucavala brzu protivtežu njegovom dahu. Ona je bila njegova karneira, njegova prva ljubavnica. Hiljade godina tradicije je to klicalo, uprkos mirnoći koja ga je okruživala.

On je imao petnaest, Edejin duplo više toliko, kada je skupila kosu koja je još visila do njegovog pojasa u svoje ruke i prošaputala svoje namere. Žene su ga još nazivale lepim tada, uživajući u njegovom rumenilu, i za pola godine ona je uživala smeštajući ga na svoju ruku i ušuškavajući ga u svoj krevet. Dok mu Bukama i njegovi ljudi nisu dali hadori. Dar njegovog mača na njegov deseti rođendan ga je načinio muškarcem po običaju duž Krajina, iako je godinama bio mlad za to, ali opet među Malkijerima ta traka spletene kože je bila više značajnija. Jednom kada je bila zavezana oko njegove glave, on sam je odlučivao gde će da ide, i kada, i zašto. I mračna pesma Pustoši je postala urlik koji je ugušivao svaki drugi zvuk. Zakletva koju je šaputao toliko dugo u svom srcu postala je ples koji su njegova stopala morala da prate.

Skoro je deset godina prošlo od kada ga je Edejin gledala kako odjahuje iz Fal Morana, i nije bila tu kada se vratio, ali on se opet mogao prisetiti njenog lica mnogo jasnije nego od bilo koje žene koja je delila sa njim krevet od tada. Nije bio više dečak, da misli da ga je volela samo zbog toga što je odabrala da postane njegova prva ljubavnica, ali opet postojala je stara izreka među ljudima Malkijera. Tvoja karneira nosi deo tvoje duše kao traku u svojoj kosi zauvek. Običaj jak kao zakon je to činio takvim.

Jedna od štalskih vrata se škriputavo otvoriše da puste Bukamu, bez kaputa, sa košuljom kuštravo uguranom u njegove kratke pantalone. Izgledao je nag bez svoga mača. Kao da je neodlučan, pažljivo je otvorio oba vrata širom pre nego što je ušao skoz. “Šta ćeš da uradiš.” napokon je rekao. “Rasela mi je rekla o...o Zlatnom ždralu.”

121

Lan skloni svoj prsten, puštajući da se praznina isprazni iz njega. Edejinino lice se odjednom činilo svuda, malo preko ivice vidika. “Rajn kaže da je čak i Nazar Kurenin spreman da prati”, olako je rekao. “Zar ne bi to bio prizor da se vidi.” Vojska je mogla umreti pokušavajući da porazi Pustoš. Vojske su umirale pokušavajući. Ali sećanja o Malkijerima su već izumirala. Nacija je bila sećanje onoliko koliko i zemlja. “Taj momak na kapijama bi mogao da pusti da mu kosa raste i da upita svog oca za kadori.” Ljudi su zaboravljali, pokušavali da zaborave.

Kada poslednji čovek koji vezuje svoju kosu nestane, zadnja žena koja je bojila svoje čelo, da li će i Malkijeri stvarno nestati, takođe? “Pa, Rajn bi čak mogao da se reši onih svojih pletenica.” Svaki trag veselosti je nestao iz njegovog glasa kada je dodao. “Ali da li je vredno cene? Neki izgleda tako misle.” Bukama frknu, ali opet postojao je zastoj. On bi mogao da bude jedan od onih koji tako misle.

Koračajući do pregrade u kojoj je bio Sunčevo koplje, stariji čovek je počeo da besposličari sa svojim sedlom šarca na vratima pregrade kao da je zaboravio zašto se pokrenuo.

“Uvek postoji cena za sve”, rekao je, ne dižući pogled. “Ali postoje cene, i cene. Gospa Edejin...” Pogledao je ka Lanu, a onda se okrenuo da se suoči sa njim. “Ona je bila oduvek ona koja je zahtevala svako pravo i iziskivala najmanju obavezu da se udovolje. Običaj spaja žice na tebe, i šta god da izabereš, ona će ih iskoristiti kao par uzdi osim ako ti ne iznađeš način da to izbegneš.”

Lan pažljivo stavi palčeve iza drške svoga mača. Bukama ga je nosio iz Malkijera zavejanog na svojim leđima. Zadnji od petorice koji su preživeli putovanje. Bukama je imao pravo da slobodno govori čak i kada se to ticalo Lanove karmire. “Kako predlažeš da izbegnem svoje obaveze bez sramote.” upitao je mnogo oštrije nego što je nameravao. Udišući duboko, nastavio je blažim tonom. “Hajde, zajednička soba miriše mnogo bolje nego ovo. Rajn je predložio da obiđemo krčme večeras. Osim ako gazdarica Arvoni nema prava na tebe. Oh, da. Koliko će naše sobe koštati? Dobre sobe? Ne mnogo skupe, nadam se.”

Bukama mu se pridružio na putu ka vratima, licem koje se crvenilo. “Ne mnogo skupe”, žurno je rekao. “Ti imaš slamaricu u potkrovlju, a ja..ah...ja sam u Raselinoj sobi. Želeo bih da obiđem krčme, ali mislim da Rasela...mislim da me neće pustiti. Ja...Mlado štene!” zaurlao je. “Tu je devojče po imenu Lira koja daje do znanja da ti nećeš koristiti slamaricu večeras, ni da ćeš se dobro naspavati, tako da nemoj da misliš da možeš...! “ Prekinuo je kada su izašli na sunce, svetlu nakon maglovitosti unutra. Ševe su još uvek pevale o proleću.

Šest muškaraca su koračali preko inače praznog dvorišta. Šest običnih muškaraca sa mačevima na njihovim opasačima, kao i bilo koji čovek na bilo kojoj ulici u gradu. Ali opet je Lan znao pre nego što su se njihove ruke pokrenule, pre nego što su se njihove oči fokusirale na njega i njihovi koraci ubrzali. Suočio se sa mnogo ljudi koji su ga želeli ubiti a da ne zna. A uz njega je stajao Bukama, ograničen zakletvama koji mu neće dopustit da povuče čak i da je nosio sečivo. Gole ruke su bile slabo oružje protiv mačeva, naročito sa ovim šansama. Ako obojica pokušaju da se vrate natrag u štalu, ljudi će nasrnuti na njih pre nego što mognu da povuku vrata nazad. Vreme se usporavalo, teklo kao hladni med.

“Unutra i zabarkadiraj vrata!” Lan prasnu dok je njegova ruka išla ka dršci. “Poslušaj me, oružaru!”

Nikada u svom životu nije dao takvu zapovest Bukami, i čovek je oklevao za trenutak, a onda se zvanično naklonio. “Moj život je tvoj, Dai Šane,“ rekao je teškim glasom, “Ja se pokoravam.”

Dok se Lan kretao napred da se sretne sa svojim napadačima, čuo je kako se šipka spušta iznutra uz prigušen zvuk. Olakšanje je bilo daleko. Plutao je u ko'diju, jedno sa mačem koji je lako izašao iz svojih korica. Jedno sa ljudima koji su žurili na njega, čizmama koje su tupo odzvanjale na čvrsto nagomilanoj zemlji kao da su nosile čelik.

122

Mršava čaplja od čoveka je žurila ispred ostalih, i Lan zapleše oblike. Vreme kao hladan med. Ševa je pevala, i mršavi čovek vrisnu dok je Sečenje Oblaka uklonio njegovu desnu ruku na zglobu, i Lan otpluta na jednu stranu kako ostatak ne bi mogao da krene na njega zajedno, plutao od oblika do oblika. Mekana Kiša i Zalazak Sunca otvorili su lice debelog čoveka, uzelo njegovo levo oko, a đumbirokosi mladić je načinio posekotinu preko Lanovih rebara sa Crnim Oblutkom na Snegu. Samo se u pričama jedan čovek mogao suočiti sa šestoricom i proći bez povrede. Otvorena Ruža je presekla levu ruku ćelavog čoveka, a đumbriokosi je zarezalo uga Lanovog oka. Samo se u pričama jedan čovek suočio sa šestoricom i preživeo. To je znao od početka. Dužnost je bila planina, smrt pero, a njegova dužnost je bio Bukama, koji je nosio novorođenče na svojim leđima. Za ovaj trenutak je živeo, ipak, tako da se borio, udarajući đumbirokosog u glavu, plesajući ka svom putu ka smrti, plesao i dobijao rane, krvario i plesao ivicu brijača života. Vreme kao hladan med, plutajući od oblika do oblika, a mogao je postojati samo jedan kraj. Misao je bila daleka. Smrt je bila pero. Maslačak na Vetru je presekao grlo sada jednookog debelog čoveka - on se jedva zaustavio kada je njegovo lice bilo uništeno - račvasto bradati čovek sa ramenima kao u kovača zadihao se u iznenađenju kada je Ljubljenje Guje metnulo Lanov čelik kroz njegovo srce.

I odjednom Lan shvati da stoji sam, sa šestoricom muškaraca opruženim preko širine konjušarnice. Đumbirokosi mladić udari svojim petama po zemlji poslednji put, i onda je samo Lan od sedmorice disao. Otresao je krv sa svog sečiva, sageo se da obriše zadnje kapi na kovačevom previše lepom kaputu, stavio u korice svoj mač formalno kao da je bio na vežbalištu pod Bukaminim nadzorom.

Odjednom ljudi isploviše iz gostionice, kuhari i konjušari, služavke i vlasnici vičući oko čega je sva ova buka, zureći u mrtve ljude začuđeno. Rajn je bio prvi, sa mačem već u ruci, i bledim licem kako je išao da stane pored Lana.

“Šest”, promrmljao je, proučavajući tela. “Ti stvarno poseduješ sopstvenu vatrenu sreću Mračnoga.”

Tamnooka Lira je dospela do Lana samo tren pre Bukame, njih dvoje nežno razdvajajući useke u njegovoj odeći da bi pregledali njegove povrede. Delikatno se tresla dok je svaka bila otkrivana, ali raspravljala se da li je potrebno poslati po Aes Sedai da ih Izleči, i koliko je bilo potrebno ušivanja mirnim tonom kao u Bukame, i ponižavajuće otpustila njegovu ruku sa igle da bi je uzela u svoju. Gazdarica Arovni je vrdala okolo, držeći gore svoje suknje van mrlja blata, zureći u tela koja su pravila nered u njenoj štali, žaleći se na sav glas da bande razbojnici nikad ne bi lutale u po bela dana da Straža radi svoj posao. Domanka koja je zurila u Lana unutra složila se isto tako glasno, i za svoje kukanje dobila oštru zapovest od gostioničarke da ode po Stražu, zajedno uz guranje da bi je pokrenula na put. Bio je to pokazatelj šoka Gazdarice Arovni da tretira tako jednog od svojih gostiju, pokazatelj šoka svih tako da je Domanka otrčala ne žaleći se. Gostioničarka je počela da sakuplja ljude da odvuku tela van vidika.

Rajn pogleda od Bukame ka štalama kao da nije razumeo - možda i nije, što se tiče toga - ali sve što je rekao bilo je, “Nisu razbojnici, mislim.” Pokazao je ka tipu koji je izgledao kao kovač. “Taj tamo je slušao Edejin Arel kada je bila ovde, i sviđalo mu se šta je čuo. Jedan od ostalih je bio tu, takođe, mislim.” Zvona su zvonila dok je vrtio svojom glavom. “To je neobično. Prvo što je rekla o dizanju Zlatnog ždrala je bilo kada smo čuli da si mrtav izvan Svetlucavih Zidova. Tvoje ime je dovodilo ljude, ali sa tobom mrtvim, ona bi mogla biti el'Edejin.”

Raširio je svoje ruke na poglede koje su mu uputili Lan i Bukama. “Ne optužujem nikoga,“ brzo je rekao. “Nikada ne bih optužio gospu Edejin za bilo šta takvo. Siguran sam da je ona puna slabe ženske milosti.” Gazdarica Arovni groknu čvrsto kao pesnica, a Lira promrmlja upola ispod svog daha da lepi Arafelin malo zna o ženama.

123

Lan odmahnu glavom. Nije bilo odricanje. Edejin bi mogla odlučiti da ga ubije ako bi to odgovaralo njenim namerama, mogla je da ostavi naredbe ovde i onde u slučaju da se glasine o njegovoj smrti pokažu lažnim, ali i da jeste, to opet nije bio razlog da se njeno ime izgovara u vezi sa ovim, naročito pred strancima.

Bukamine ruke se umiriše, držeći otvorenim usek niz Lanov rukav. “Gde idemo odavde?” tiho je upitao.

“Čančin”, reče Lan za trenutak. Uvek je postojao izbor, ali ponekad je svaki izbor bio strašan. “Moraćeš da ostaviš Sunčevo Koplje. Mislim da krenem sutra sa prvim svetlom.” Njegovo zlato će se rastegnuti za novog konja za njega.

“Šest!” zareža Rajn, vraćajući mač nazad u korice uz značajnu silu. “Mislim da ću jahati sa vama. Radije se ne bih uskoro vraćao u Šol Arbelu dok ne budem siguran da Seilein Noreman ne položi smrt njenog muža pred moje noge. A biće i dobro videti Zlatnog ždrala kako ponovo leti.”

Lan klimnu. Da stavi svoju ruku na barjak i da napusti sve ono što je obećao sebi pre toliko godina, ili da je zaustavi, ako bude mogao. U svakom slučaju, moraće se suočiti sa Edejin. Pustoš bi bila mnogo lakša.

124

Poglavlje 17

Dolazak

________________________________________

Trka za proročanstvom, odlučila je Moiraina do kraja prvog meseca, uključivala je veoma malo avanture i dobar deo dosade. Sada, tri meseca van Tar Valona, njena velika potraga se sastojala uglavnom od frustracije. Tri zakletve su joj još kožu činile previše zategnutom, a sada se i bol od jahanja pridružio mešavini. Vetar je lupao zatvorene kapke o njihove reze, i ona se namesti na čvrstoj drvenoj stolici, krijući nestrpljenje iza gutljaja bezmednog čaja. U Kandoru, ugodnost je držana na minimumu u kući žalosti. Ne bi bila previše iznenađena da vidi mraz na izrezbarenom nameštaju ili na satu u čeličnoj kutiji iznad hladnog ognjišta.

“Sve je to bilo veoma čudno, moja gospo,“ uzdahnu Jurin Najima, I po deseti put prigrli svoje kćerke ka sebi strasno, kao da ih nikad neće pustiti. Izgledali su kao da nalaze ugodnost u gromljivom stisku. Možda trinaest ili četrnaest, stojeći sa svake strane Jurinine stolice, Kolar i Esela imale su njenu dugačku crnu kosu i ogromne plave oči još uvek pune gubitka. Oči njihove majke su izgledale velike, takođe, na licu stegnutom od tragedije, i njena jednostavna siva haljina je izgledala kao da je pravljena za veću ženu.

“Josef je uvek bio pažljiv sa fenjerima u štali”, nastavila je, “I nikad nije dozvoljavao bilo kakvu vrstu otvorenog plamena. Dečaci mora da su odneli malog Jerida napolje da vidi njihovog oca na poslu, i…”

Još jedan prazni uzdah. “Svi su bili u zamci. Kako je čitava štala mogla da bude tako brzo u plamenu? Nema nikakvog smisla.“

“Malo je šta smisleno, gazdarice Najima,“ reče utešno Moiraina, stavljajući svoju šolju na mali sto kod njenog lakta. Saosećala se sa njom, ali žena je počela da se ponavlja. “Ne možemo uvek videti razlog, ali opet možemo da nađemo neku utehu u znanju da postoji jedan. Točak vremena nas tka u Šaru kako on hoće, ali Šara je rad Svetlosti.“

Slušajući sebe, suspregnula je drhtaj. Te reči su zahtevale dostojanstvo i značaj koju njena mladost nije mogla da nađe. Za trenutak, žudela je za večnošću, ali poslednja stvar koju bi mogla priuštiti sebi je bilo ime Aes Sedai prikačeno na njenu posetu. Nijedna sestra nije došla da poseti Jurinu, ali neka će doći pre ili kasnije.

“Kako god kažete moja gospo Alis,“ druga žena prošapta uljudno, iako je nečuvano pomeranje njenih bledih očiju odavalo njene misli. Ova strankinja je bila budalasto dete, plemkinja ili ne.

Mali plavi kamen kesiere koji je viseo na Moiraininom čelu i jedna od Tamoreninih jahaćih haljina, u tamnozelenom, održavalo je njen navodni položaj. Ljudi su dopuštali pitanja

125

od plemića koje nikad ne bi odobrili od običnih ljudi, i prihvatali čudno ponašanje kao prirodno. Navodno, bila je u saosećajnoj poseti u znak žaljenja za njenog sopstvenog kralja. Ne da je mnogo ljudi sažaljevalo Lamana u samom Kairhijenu. Poslednje vesti koje je dobila odatle, mesec dana stare, govorile su o četiri Kuće koje su polagale pravo na tron i surovim okršajima, nekim nadolazećim bitkama. Svetlosti, koliko mnogo će ih umreti pre nego što se sve sredi? Bilo bi smrti da je otišla zajedno sa Dvoranom – nasleđe na Sunčev presto je uvek bilo takmičenje, bilo kroz otvoreni rat ili atentate i kidnapovanja – ali bar je bila dovoljno dugo daleko da joj se nešto tako desi. I platila bi ako bi tako nešto napravila, svejedno da li se Sijerin nametala za neposlušnost.

Možda je dopustila da joj se malo besa vidi, i gazdarica Najima umisli da su joj misli bile previše očite, zato što je počela ponovo, govoreći zabrinuto. Niko nije želio da naljuti plemića, čak ni stranog plemića. “Samo Josef je uvek bio tako sretan, moja gospo Alis. Svi su govorili o tome. Govorili su da kada bi Josef Najima upao u rupu, bili bi opala na dnu”.

“Kada je odgovorio na poziv gospe Kareil da se bori protiv Aijela, brinula sam, ali nikada nije zaradio ogrebotinu. Kada je udarila groznica u kampu, nikada nije dodirnula nas ili našu decu. Josef je zadobio naklonost gospe bez truda. Tada je izgledalo kao da Svetlost stvarno sija nad nama. Jerid je rođen dobar i čitav, i rat se završio, sve za nekoliko dana, i kada smo stigli kući u Kanluum, gospa nam je dala livrejisanu štalu za Josefovu službu, i… i…” Progutala je suze koje neće proliti. Kolar je počela da plače, i njena majka je privuče bliže, šapćući reči utehe.

Moiraina zastanu. Opet se sve ponavljalo. Nije postojalo ništa za nju, ovde. Jurine stade, takođe. Ona nije bila visoka žena, ali opet je bila bar za šaku višlja od nje. Nijedna od devojaka je nije mogla pogledati u oči. Primoravajući sebe da bude strpljiva, ona promrmlja još reči saučešća i u žurbi uzme svoju novčanu kesu od jelenske kože dok su joj devojke dodavale ogrtač i rukavice. To je ipak bila mala kesa. U početku instikt joj je govorio da bude darežljiva, i veoma velikodušna prema svemu, ali pre svega, moraće sebi da pronađe banku.

Ženino tvrdoglavo odbijanje da uzme kesu novca nervirala ju je. Ali opet, shvatala je ponos, i ustalom, gospa Kareil je sve to dokazala. Prisustvo sata govorilo je samo za sebe o uspešnosti i cvetanju ovog domaćinstva. Ali ono što je stvarno bilo neprijatno je cela njena želja da napusti ovo mesto. Jurine Najima je izgubila svog muža i tri sina jednog vatrenog jutra, ali njen Jerid je bio rođen na pogrešnom mestu bar za dvadeset milja. Moiraini se nije sviđalo što je osetila olakšanje u smrti jednog deteta. A opet osećala je. Mrtav dečak nije bio onaj kojeg je videla.

Napolju, ispod sivog neba, ona zamota ceo ogrtač oko sebe. Svako ko bi prolazio ovim kanluumskim ulicama sa nezamotanim ogrtačem bi privlačio poglede. U suštini svaki stranac privlači poglede, ali opet ne tako jasno kao Aes Sedai. U svakom slučaju, tako vezivanje nije dozvoljavalo hladnoći da te uopšte dodirne, do te mere da je nisi ni primećivao. Uopšte nije shvatala kako ovo ljudi zovu “Novo proleće” sa potpuno ozbiljnim zvukom bez podsmeha. U sebi ona povuče liniju preko imena Jurin Najima. U svojoj beležnici koja ju držala ispod kaiša su većinom svi imali prežvrljana imena. Majka petoro dečaka rođenim u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Majka troje devojčica. Njen prvobitni optimizam da uspešno nađe dečaka ju je sve više napuštao. Beležnica je sadržala hiljadu imena. Sigurno će barem jedna od Tamrinih ljudi pronaći pre nje. Ali opet, nameravala je da nastavi. Godine mogu proći pre nego što se može vratiti bezbedno u Tar Valon. Veoma duge godine.

Uprkos užasno hladnom vetru koji je pravio i oštar zvuk, krećući se preko krovova, ulice su bile prepune ljudima i vagonima, razmim zanatlijama i sokolarima sa njihovom glomaznom robom. Vozači vagoga su psovali i udarali bičevima da bi bi koliko - toliko rasčistili prolaz i naterali životinje da vuku, a žene koje su prolazile u blizini izgledajući svežive od bilo kojeg muškarca, su uspevale nekako da se kreću u pravim linijama, ali za nju, bilo je samo pitanje kojim će putem krenuti, izbegavajući kola i krupne životinje. Ona sigurno

126

nije bila jedini stranac ovde. Tu su bili i Tarabonci sa gustim velikim brkovima gurajući je i mrmljajući napola razumljiva izvinjenja, kao i tamnopute altaranske žene koje su se mrštile na nju, zatim nasmejani Ilijanac sa bradom koju mu je uprkos gustini lepo isticala usta od kojih je dolovao veoma prijateljski. Tu je i Tairenac mračnoga lica u uskom ogrtaču, čak i lepe građe, pogledao ju je od glave do pete, obliznujući usne i tako odajući svoje maštovite misli u vezi sa njom. Čak je i krenuo da porazgovara sa njom, ali ona namerno dopusti vetru da uhvati jednu stranu ogrtača, otrivajući dovoljno da vidi usek na njenim grudima. To će ga naterati da se malo zamisli.

Da je ostao u uverenju da je prodavac i trgovac verovatno bi joj i prišao sa svojim lepim licem i pametnim sugestijama, ali obučena kao plementitog roda, to je menjalo stvar.

Ali nisu svi ljudi bili ispod nje. Dva puta je videla Aes Sedai kako luta među masom, a oni koji su prepoznali njeno anđeosko lice brzo bi se sklonile u stranu, naređivajući ostalima isto, tako da su uvek bile na izvesnom odstojanju. Nijedna od njih nije bila potencijalno opasna, ali i sama bi držala odstojanje od njih idući na drugi kraj ulice, da ne bi osetili njene sposobnosti.

Možda bi trebala da stavi veo. To bi izvesno poboljšalo stvari. Sierin Vaju bi lično mogla da prođe neprimećena na deset koraka u jednom od njih. Ona

se naježi od te pomisli, bila je potpuno besmislena. Krčma u kojoj je imala malu sobu zvala se “Vrata raja”, koja je pružala četiri sprata

soba od zelene popločane tavanice, i prestavljala je kanluumsku najbolju i najveću krčmu. Blizu su se nalazile prodavnice, zlatare i radnje za izradu nakita ispred kojih su se skupljale razne dame i lordovi, lomeći se ispred krčme. Možda ne bi ni ulazila i odsedala u njoj kada bi znala ko je pre nje tu osedao i boravio u njenoj sobi. Nije mogla više nijedna slobodna soba u gradu da se nađe, ali i golubarnik sa senom bi bio dovoljno pogodan. Duboko udahnuvši, ona požuri unutra.

Vatra je prijatno pucketala na kaminu, a sjajan miris je dolazio iz kuhinje, ali nije je ni to moglo osloboditi tenzije koja joj je stisla ramena.

Zajednička soba je bila ogromna, a svi mogući stolovi bili su zauzeti. Mušterije su većinom bili jednostavno obučeni trgovci, tiho podrigujući iznad svojih čaša vina, koji bi tamo ili ovamo prosuli koju kad na haljine i odeću. Njih je jedva i primećivala. Ne više od pet sestara odsedalo je u “Vratima raja” - a nijednu nije znala iz Kule, hvala Svetlosti na tome - ali svi su sedeli u zajedničkoj sobi kada je ona ušla. Gazda Helvin, vlasnik krčme, bi uvek imao sobu za Aes Sedai, pa čak i ako bi morao da isteruje druge mušterije zbog njih.

Sestre su se držale svoje zajednice i svog društva, pa makar se ni poznavale tako dobro a ljudi koji ih ne bi prepoznali na prvi pogled Aes Sedai sada bi znali da ne bi bilo pametno prekidati ih, i uznemiravati. Svaki sto je bio zaglavljen, a ako je i bilo muškaraca koji su sedeli sa Aes Sedai, to su bili njihovi Zaštitnici, umornih očiju i opasnih pogleda, ali osim toga izgledali su savim uobičajne i normalne osobe. Jedna od sestara koja je sedela sama bila je crvena, iz razloga koji je bio uobičajan za crveni red. Samo je Felaana Bevaine, mršava žena, plave kose, Smeđeg ađaha, u tamnoj odeći nosila šal. Ona se prva naklonila Moiraini kada je ušla. Osetili su njene sposobnosti čim su se primakli blizu, naravno.

Stavljajući svoje rukavice za pojas i savivši ogrtač preko ruke, ona počne polako da se penje kamenim stepenicama nazad u sobu. Niti previše brzo, niti previše sporo.

Gledala je pravo napred. Sestrinski pogledi su te tako pratili da ih je bukvalmo mogla osetiti na sebi. Niko nije govorio. Niko joj ništa nije rekao. Smatrali su je za divljakušu, ženu koja je naučila sama da usmerava. Ta srećna opaska, došla je sasvim slučajno, zahvaljujući pogrešnoj informaciji sa Felaenine strane, ali bilo je pomućeno zbog prisustva istinske divljakuše u krčmi. Niko nije znao šta je gazdarica Ašer bila, osim samih sestara. Mnoge Aes Sedai nisu volele divljakuše, smatrali su ih gubitkom za Kulu, i bilo je par slučejeva odlaska od njih, činući svoj život komplikovanijim od tada. U međuvremenu, jedan trgovac u tamno

127

sivoj vunenoj odeći koji je nosio na sebi od nakita samo crveno emajlirani kruga ukosnicu nije uspeo da promakne pogledom, gazdaricu Ašer koja je bacala pogledom svaki put kada bi sestra pogledala u njega, ali on nije imao nikakvog interesa prema njoj. Njena siva kosa je tu činjenicu osiguravala.

Tada, samo što se Moiraine približi stepenicama, jedna žena progovori iza nje. “Vidi ti to. Kakvo iznenađenje.”

Okrenuvši se brzo, Moiraine sa naporom zadrža neutralno lice u slučaju da to bude neka plemićka osoba ili Aes sedai sestra. Bile su to dve Aes Sedai. Isključujući Sierin lično, ona nije mogla ubosti dva gora para od ovog što upravo gleda.

Prva je bila Larela Tarsi sa krilama kao ukrasom u svojoj dugoj kosi koja je naglašavala smirenost i eleganciju u njenom hodu. Ona je podučavala Moirainu u par prilika, kao polaznicu i kao Prihvaćenu, i imala je običaj da pita ono pitanje koje bi posljednje voleo da čuješ. Što je još gore, druga je bila Merean. Videvši ih obe u zajedničkom društvu bilo je iznenađenje; smatrala je i bila ubeđenja da se njih dve nisu podnosile.

Larela je bila jaka kao Merean, i najviše je iziskivala odbranu, ali bile su van Kule, sada. Nisu imale pravo da se mešaju u ono što bi ona mogla da radi ovde. Ali opet ako kaže koju pogrešnu stvar, reč da Moiraina Damodred šeta u gradu prerušena, će se proširiti u sestrinskim sobama, i vremenom će stići do pogrešnih ušiju. To je bio put kojim se svet kretao danas. A jedan poziv prema Tar Valon bi je pre ili kasnije našao. Neposlušnost prema Amirlin tronu je bilo i dovoljno loše.

Dva loša poteza, i sigurno bi je sestre vratile nazad. Ona otvori usta da preduhitri te šanse, ali je već neko prekinu.

“Nema potrebe da pokušavaš tako nešto,” Felaena reče, okrenuvši se od stola na kojem je sedela sama. Do sada je predano pisala malo pismo koje je stavila u kožnu kovertu, i povrh svega imala je malo mastila na svom nosu. “Ona kaže da nema interesa da ode do Kule. Tvrdoglava je kao kamen u vezi toga. Tajnovita, takođe. Verovatno misliš da smo već sve čule u vezi divljakuše koji se pojavljuje niotkuda čak i u najbedniju kuću u Kairhijenu, ali ove neke stvari, izgleda, da hoće da zadrži samo za sebe.”

Larela i Merean pogledaše na Moirainu, Larela podiže obrvu, a Merean sa trudom pokuša da uguši sopstveni smešak.

“Sve je to istina, Aes Sedai,” Moiraina reče oprezno, otkrivajući to kao da je neko drugi dao osnovu za to mišljenje. “Ja nemam želju da se opet pretvorim u Prihvaćenu, niti ću to dozvoliti.”

Felaena uze u obzir njihove poglede, ali nastavi da govori sa ostalima. “Kažu da ima dvadesetdve, ali to pravilo je pogaženo dva ili tri puta. Žena kaže da ima osamnest, i to je ono kako se ona opredelila. Možda je to suviše očigledna laž, ali u svakom slučaju ova devojka može slobodno...”

“Naša pravila nisu pravljena da bi bila pogažena,” Larela reče oštro, a Merean dodade iskrivljenog glasa, “Ne verujem da ova mlada žena može lagatu u vezi njenih godina. Ona ne želi da opet bude Prihvaćena, Felaena. Pusti je da ide svojim putem.” Moiraina skoro ispusti uzdah olakšanja.

Dovoljno slaba da im se suprostavi da bude isključena iz svega toga, Felaena i dalje nastavi da se uzdiže, isplanirano nameravajući da nastavi da bombarduje argumentima. Pola koraka ona se uzdiže prema stepenicama iza Moiraine, njene oči se raširiše, i naglo opet sede dole, fokusirajući se na pisanije kao da ništa ne postoji na svetu osim nje i njene knjige. Merean i Larela pokupiše svoje šalove, sive i plave boje. Izgledale su voljno da se nađu bilo gde osim ovde. Izrazi lica i ponašenje su im bile kao da ih je neko prikucao stopala ekserima za pod.

128

“Znači ova devojka ne želi da bude ponovo Prihvaćena,” reče glas žene koji je dopirao sa stepenica. To je bio glas koji je Moiraina čula samo jednom, pre dve godine, i nikada ga neće zaboraviti. Dosta žena bilo je jače od nje, ali samo jedna je mogla biti jaka kao ona.

Nevoljno, ona okrenu glavu i pogleda iza ramena. Skoro crne oči su je studirale iza stepenišnih ograda metalne konstrukcije dekorisane sa

zlatnim ornamentima, zvezdama i pticama, polumesecom i ribama. Kecuejn, je takođe, nosila šal, obojen zelenom bojom. “Po mom mišljenju, devojko,” ona reče suvo, “mislim da bi ti dobro došlo 10 godina u belom.”

Svu su mislili da je Kecuejn Melaidhrin mrtva ili negde u penziji sve dok se nije pojavila na samom početku Aijelskog rata, a većinu dobrih sestara su sigurno imale želju da ostane da truli negde u nekom grobu. Kecuejn je bila legenda, ali i najnezgodnija živa stvar koja može gledati u vas. Pola priča o njoj se kosi sa nemogućnošću, dok su ostale bile i iza nemogućnih priča, čak i pošto su neke imale dokaz za to.

Nekada davno kralj Tarabona izvučen je iz palate kada se saznalo da može da usmerava, odveden u Tar Valon da bio smiren, dok je za njim jurila vojska koja nije verovala da bi pokušala da ga spase. I kralj Arad Domana i kraljica Saldeje oteti, tajanstveno nestali, a kada ih je Kecuejn konačno oslobodila, rat za koji se činilo da je neizbežan, prosto se izgubio. Govorilo se da je savijala zakon Kule kako joj je odgovaralo, ruga se običajima, išla svojim putem i da je često za sobom vukla i druge.

“Zahvaljujem Aes Sedai zbog njihove brige,” Moiraina poče, a onda se povuče usled tog pogleda. Nije to bio pogled zurenja. Jednostavno je bio nepodnošljiv. Ponekad je čak i Amirlin bila bojažljiva po pitanju Kecuejn tokom godina. Govorilo se da je čak jednom i uvredila Amirlin. Nemoguće je to, naravno; iz razloga što bi u tom slučaju bila pogubljena! Moiraina proguta pljuvačku i krenu da počne priču ispočetka, ali shvati da jedino što može da uradi je da proguta opet.

Sišavši sa stepenica Kecuejn reče Merean i Larela, “Dovedite devojku.” Bez vremena da dvaput razmisli, ona prokliže preko zajedničke sobe. Trgovci i zanatlije su gledali u nju, neko otrvoreno, neko krajičkom oka, uključijući i ti i Zaštitnike, takođe, ali zato svaka sestra zadrža pogled na svom stolu.

Mereanino lice se zateže, i Larela glasno izdahnu, ali opet su gledale u Moirainu kao da je deo zlatnog ornamenta. Nije imala nikakvog drugog izbora osim da pođe. Najzad Kecuejn nije mogla biti jedna od onih žena koju je Tamra pozvala; ona se nije vraćala u Tar Valon još od te posete na početku rata.

Jedna Zelena sestra ih je vodila do jedne krčmine zajedničke privatne sobe, gde je varta fino gorela u crnom kaminu, i gde su srebrne lampe krasile crvene zidove. Visoki krčag stojao je blizu vatre da bi napitak u njemu održavao toplim, dok je lakirani poslužavnik na malom zaobljenom drvenom stolu držao je srebrne šoljice za vino. Merean i Larela uzeše dve lake stolice sa jastučićima, ali kada je Moiraina stavila svoj ogrtač na stolicu u nameri da sedne na nju, Kecuejn uperi prst ispred svih sestara sa rečenicom. “Stani tamo, dete”.

Boreći se protiv svog temperamenta, Moiraina napravi veliki napor da ne bi gužvala haljunu u svojim pesnicama. Čak i žena jaka kao Kecuejn nije imala pravo da joj naređuje. Ali usled nemirosrdnog piljenja u nju, ona stade pravo i primiri se. Zadrhtavši zbog uvrede, ona se poče boriti da ne iskaže neke reči zbog kojih bi se kasnije kajala, i za sada joj je to uspevalo. Bilo je nešto nalik na Sijuan u ovoj ženi, samo uveličano. Sijuan je rođena da vodi. Kecuejn je rođena da komanduje.

Ona napravi krug oko njih tri, jedanput, dva puta. Merean i Larela razmeniše mrke i začuđujuće poglede, i Larela otvori usta, ali samo jedan pogled na Kecuejn natera je da ih ponovo zatvori. One preuzeše mirno lice, koje je odavalo spokojstvo; da bi svaki posmatrač pomislio da one tačno znaju celu situaciju i šta se upravo dešava,kao i da verovatno kontrolišu

129

čitavu situaciju. Ponekat Kecuejn pogleda u njih, ali se ipak videlo da je veću pažnju pridavala Moiraini.

“Većina novih sestara,” Poznata Zelena reče, prekidajući bilo kakav započeti događaj, “sa teškoćom se odvaja od šala čak i kada spavaju ili se kupaju, ali evo i tebe bez šala ili prstena na najopasnijem mestu na svetu. Zašto?”

Moiraina trepnu. Ovo je bilo direktno pitanje. Ova žena je stvarno ignorisala pravila kada bi joj to odgovoralo. Ona lagano progovori. “Nove sestre takođe traže Zaštitnika.” Zašto ju je ova žena odbacivala na ovakav način? “Ja još uvek mog nisam vezala. Čula sam da se od Krajišnika stvaraju jako dobri Zaštitnici.” Zelena joj uputi takav pogled, da je momentalno poželela da u toj prostoriji bude manje svetla.

Zaustavljajući se iza Larela, Kecuejn spusti ruku na njeno rame. “Šta ti znaš o tome, dete?”

Svaka devojka na Larelinim časovima ju je smatrao savršenom sestrom i bile zaplašene tom pretpostavkom. Sve su je se plašile, ali je svaka htela da bude kao ona.

“Moiraina je vredna i brzo uči,” reče uveravajućim tonom. “Ona i Sijuan Sanče su bile dve najbrže u Kuli koje sam ikada videla. Ali to sigurno već znaš. Dozvoljeno ti je bilo i sama da vidiš. Samo je bila suviše slobodna sa svojim mišljenjem, i naravno ta njena narav, sve do trenutka dok se nije malo privikla i smirila. Naravno, i mi smo malo učinili u obuzdavanju tog temperamenta. Ona i ta devojka Sanče su bili neiscrpan izvor podvala i nestašluka. Obe su prihvaćene u prvom pokušaju. Potrebno joj je iskustvo, naravno, ali napraviće ona već nešto od sebe.”

Kecuejn se pomeri iza Merean, pitajući isto pitanje samo dodajući zadnju rečenicu, “Izvor... podvala i nestašluka, Larela reče. Problematično dete?”

Merean odmahnu glavom sa osmehom. “Nije problematična, stvarno. Više slobodnog duha. Nijedan od trikova koje je Moiraine odigrala nisu bili podmukli i loši, ali bilo ih je dosta. Kao polaznica i Prihvaćena, išla je da uči više od sve tri devojke zajedno. Osim njene drugarice Sijuan, naravno. Naravno osobe koje dele sobu su uvek prisne, ali ove dve, nikad nisu poslate kod mene bez one druge. Poslednji put je to i bilo kada smo prošle noći dodelili šal.” Njen osmeh se pretvori u mrštenje veoma sličnoj onoj koju je nosila iste noći.

Nije to bio bes, već više neverica zbog štete koju jedna mlada žena može prouzrokovati. I ta ćinjenica ju je zabavljala. “Umesto da provedu mirnu noć, njih dve su pokušale da prošvercuju miša u krevet jedne od sestara - Elaida a'Roihan - ali su bile uhvaćene. Sumnjam da je postojala ijedna nova Aes Sedai koja nije mogla da sedi zahvaljujući poslednjoj poseti Gospodarici polaznica.”

Moiraina zadrži koliko toliko normalan izraz lica, pazeći da ne stegne ruke u pesnice, ali nažalost ništa nije moglo da joj ublaži rumenilo lica. Ona se namršti, tretirali su je kao da je još uvek bila samo Prihvaćena. Potrebno je iskustvo, zar ne? Pa, jednog dana će ga i steći, ali sada joj ne daju ni toliko.

“Mislim da od mene znaš sve ono što ti treba da znaš,” ona reče Kecuejn polako. Koliko su bliske ona i Sijuan bile su stvari koje se tiču samo njih dve. Kao i kazne, detalji njihovih kazni. “Ako si konačno zadovoljna time, ja moram ići da se pakujem. Krećem za Čačin.”

Ona proguta pljuvačku. I dalje neuspešno pokušavala da smiri jezik, dok je njen temperament i dalje rastao u njoj. Ako su Merean ili Larela bile deo potrage, mora da imaju barem mali deo liste iz njene beležnice. To je uključivalo Jurine Najima koja je ovde, gospu Ines De - main u Čačinu, i Avene Sahera, koja je živela u “u selu na širokom putu između Čačina i Kanluuma.” Da bi suzbila sumnje, sve što mora da kaže bilo je da nema nameru da provede dalje vreme u Arafelu i Šijenaru.

Kecuejn se nasmeja, ali ne baš prijatno. “Otići ćeš ako ja tako kažem, dete. Budi tiha kad ti se to govori. Taj krčag sadrži malo začinjenog vina. Sipaj nam.”

130

Moiraina trepnu. Dete! Ona više nije bila polaznica. Niko nije mogao da joj naredi da ode i dođe. Niti ju je mogao ućutkati. Ali nije se bunila. Ona ode do ognjišta i podignu veliki i usku prosrebreni krčag.

“Čini mi se da si veoma zainteresovana za ovu mladu ženu, Kecuejn,” Merean reče, okrećući pogled da bi osmotrila Moirainu. “Da li postoji nešto u vezi nje, što bi morali da znamo?”

Larelin osmeh ih je ismejavao. Ali samo na tren, sa Kecuejn. “Da li je neko predvideo da će biti Amirlin jednog dana? Nemogu reći da sam tako nešto videla u njoj, a opet, ja nemam dar proricanja.”

“Mogu živeti sledećih trideset godina..,” Kecuejn reče, dodajući šolju toplog napitka Moiraini u ruke, “…ili samo tri. Ko to može reći?”

Moirainine se oči razrogačiše, i ona nehotice prospe malo vina na grudi. Merean se zagrcnu, a Larela je izgledala kao da joj je neko stavio stenu za vrat.

“Budi malo više opreznija sa tim šoljicama,” Zelena reče, prekidajući trenutnu temu. “Dete?” Moiraina se vrati na temu još uvek zureći, i Kecuejn nastavi. “Meilan je trenutno najstarija. Kada ona i ja odemo, to će ostaviti Kerenu kao najjaču.” Larela odstupi. Da li je žena nameravala da prekrši sva pravila odjednom? “Da li te uznemiravam?” Kecuejnin ton solidarnosti nije mogao biti više veštački, pa čak nije sačekala ni odgovor na sopstveno pitanje. “Održavajući tajnu o našim godinama ne sprečava ljude da znaju da mi živimo više nego oni. Pihhh! Od Kerene, to će biti za pet godina. Za pet godina ove dete i Sanče će dostići svoje potencijale. A one koje su stare koliko i ja, će biti već odavno u penziji.”

“Da li postoji poenta svega ovoga?” Merean upita, delovajući malo bolesno. Larela zgrči šake, dok joj je lice počelo da sivi. Ona jedva da je pogledala u vino, koje joj je Moiraina ponudila, i ona zadrža šolju, mada je bilo sumnje da će popiti i jedan gutalj iz nje.

Kecuejn se namrgodi, stvarajući strahovit izraz lica. “Ne postoji nijedna osoba koja je došla u Kulu hiljadama godinama unazad koja bi mogla da se meri sa mnom. Niko da se meri sa mnom ili Meilan ili čak Kereni već šest stotina godina. Pre hiljadu godina, možda je postojalo pet sestara koje su približne snage ko i ovo dete. Za hiljadu godina kasnije, ona bi bila prva u svom rangu. Oh, neko jači se može naći vremenom, ali neće ih biti ni pedeset, a možda neće biti ni jedna. Mi ćemo iščeznuti.”

Moiraina oseti žig u uvu. Da li je Kecuejn imala rešenje problema? Ali kako bi ijedno rešenje mešalo nju u to?

“Ne razumem,” Larela reče ošto. Izgledalo je kao da se malo pribrala, ali opet je bila i malo ljuta zbog svoje slabosti. “Svi smo svesni situacije, ali kakve veze Moiraina ima sa svim tim? Da li misliš da nekoko može doprineti i dovesti više devojaka u Kulu, osoba sa... jačim potencijalom?” Ona se natera na poslednju rečenicu, praveći grimase gadosti, a njeno frktanje je samo govorilo šta je mislila o svemu tome.

“Bilo bi mi žao kada bi sav taj talenat bio protraćen. Kula nemože sebi da dozvoli da gubi devojke zbog njihovih neznanja. Pogledaj samo nju. Lepa lutka obučena u kairhijensku plemićku odeću.” Kecuejn stavi prst ispod Moirainine brade, podizajući joj glavu. “Pre nego što nađeš Zaštitnika, dete, moraš biti svesna da će svi razbojnici prvo staviti strelu u tvoje srce a tek onda proviriti u tvoju tašnicu. Putnik koji će se onesvestiti pri samom pogledu na koju sestru,bi bio u stanju da joj razbije glavu dok ova bude spavala, i dok bi se probudila verovatno bi shvatila da se nalazi u totalno nepoznatoj dolini, shvatajući da su joj uzeli novac i još po nešto. I zato se nadam da ćeš obratiti mnogo pažnje kada budeš birala svog prvog Zaštitnika.”

Moiraina se trgnu nazad, pogođena ovom situacijom. Prvo ona i Sijuan, a sada i ovo. Postojale su stvari koja je jedna pričala, a druga ćutala!

Kecuejn je ignorisala taj njen ispad. Mirno uzevši jedan gutalj vina, ona se okrene ka ostalim.

131

“Dok ne nađe Zaštitnika da joj čuva leđa, možda bi najbolje bilo da je ti zaštitiš od svog entuzijazma. Vas dve idete u Čačin, koliko verujem. Onda će ona putovati sa tobom. Očekujem od tebe da je ne ispuštaš iz vida.”

Moiraine najzad nađe jezik, ali shvati da u ovom trenutku njeni protesti neće ništa značiti.

Merean i Larela se pobuniše, takođe, i to poprilično bučno. Aes Sedai ne treba niko da “pazi na nju,” ma koliko bila nova. One su imale sopstvene interese u vezi nje. One nisu baš bile jasne oko činjenice gde su i šta su delile njih dve - par sestara bi imalo poverenja u druge - ali očigledno ve nisu htele da imaju dodatno društvo. Kecuejn nije obraćala pažnju na ništa što ne bi htela da čuje, pretpostavljajući da će raditi sve onako kako ona želi, odbijajući bilo kakav predlog više. Ubrzo se par poče vrpoljiti na svojim stolicama, oslabljen govoreći kako su imale međusobnii sukob prethodnog dana i da nisu sigurne da će putovati zajedno. U svakom slušaju, obe nameravaju da ostanu u Kanluumu dva do tri dana, dok je Moiraine priželjkivala instantni odlazak odatle.

“Dete će ostati do tvog odlaska,” Kecuejn reče lako. “Dobro, to smo znači rešili. Sigurna sam da vas dve i dalje imate želju da vidite to po šta ste pošli u Kanluumu. Neću vas više zadržavati.”

Larela grubo namesti šal oko sebe, mrmljajući rečenice kako će se Moiraina grdno pokajati ako odluči da se sama uputi za Čačin.

Merean je podnela to bolje, govoreći da će se brinuti o Moiraini kao da joj je kćerka, ali njen osmeh je teško bio zadovoljavajući.

Kada su otišli, Moiraina poče zuriti u Kecuejn u neverici. Nikada nije videla nešto slično ovome. Osim one lavine, jednom. Ono što sada mora da uradi je da bude tiha i mirna dok joj se ne ukaže prilika da napusti mesto a da je ne vidi Kecuejn ili neko drugi. To bi bila najmudrija stvar za uraditi. “Nisam pristala ni na šta,” ona reče polako. Veoma polako. “Šta ako imam važnog posla u Čačinu, koji ne može da čeka? Šta ako izaberem da ne čekam ovde dva - tri dana?” Možda je morala više u školi da nauči kako da obuzda jezik.

Kecuejn je i dalje zamišljeno zurila u vrata koja su se zatvorila za Merean i Larelom, ali ona okrenu pogled ka Moiraini. “Nosiš šal možda malo više od četiri meseca, i već imaš poslove koje ne mogu čekati? Pihhh! Još uvek nisi naučila prvu važnu lekciju, a to je da šal znači samo da si spremna da započneš svoje pravo učenje. Druga važna lekcija je opreznost. Ja znam bolje od ostalih kako je teško obuzdati se kada si mlada, imaš saidar među rukama i svet pod nogama. Bolje to znam, nego što ti misliš.”

Moiraina pokuša nekako da se umeša, da ubaci koju reč, ali ne bi imalo ni malo razlike i izgledalo bi kao da pokušava da se raspravlja sa lavinom.

“Preuzećeš velike rizike u svom životu, ako budeš živela dovoljno dugo. Već si preuzela veoma krupne korake koje nisi ni sama svesna. Slušaj pažljivo šta ja govorim. I radi, kako ti govorim. Većeras ću proveriti da li si u krevetu, a ako ne budeš bila, naći ći te i kazniću te ko onaj put za miševe. Kasnije možeš obrisati suze sa tim šalom za koji veruješ da te čini nedodirljivom. Veruj mi, ne čini te.”

Još uvek stojeći dok su se vrata zatvarala za Kecuejn, Moiraina shvati da još uvek drži napunjenu šolju sa vinom, i brzo ga iskapi. Ta žena je bila... užasna. Pravila zabranjuju čak i psihičku grubost protiv druge sestre, ali Kecuejn kao da to nikada nije ni znala. Sve je to brzo istrtljala, i tako joj tri hrasta svaku reč je mislila ozbiljno. Neverovatno.

Da li joj je išlo u prilog što je pomenula Meilan Argania i Kerenu Nagaši? Tu su bile dve od Tamrinih tragača. Da li je Kecuejn jedna od njih? U svakom slučaju, ona je veoma uredno isekla Moirainu od potrage za sledećih nedelju dana i više. Naravno, ako zaista bude sa Merean i Larelom, naravno. Ali zašto samo nedelju dana? Ako je ova žena bila deo potere... Ako Kecuejn zna za nju i Sijuan. ...Ako... Stajući tamo samo sa praznom šoljom od vina nigde neće dospeti. Ona pokupi svoj ogrtač.

132

Poglavlje 18

Uzani prolaz

________________________________________

Nekoliko ljudi pogledalo je Moirainu kada je izašla iz trpezarije, nekima od njih se u očima videlo saosećanje. Bez sumnje, zamišljali su kako li je to kada se nalaziš u centru pažnje tri Aes Sedai, i nisu mogli da zamisle ništa dobro. Na licu nijedne od sestara nije bilo saučešća. Većina njih jedva da je na nju uopšte i obratila pažnju. Na Feleaninom licu igrao je zadovoljan osmeh, iako, verovatno zato što je mislila da će ime dame Alis skoro sigurno biti napisano u knjigu polaznica. Bar nije znala istinu, ne sa tim osmehom. Postojala je nada u tome da još malo bude skrivena od Sijerin. Kecuejn nije bila na vidiku, kao ni druge dve.

Pažljivo birajući put između stolova, Moiraina je osećala da se vrti kao čigra. Bilo je previše pitanja, a nije se mogao naći nijedan odgovor. Poželela je da je Sijuan, sa njenom sposobnošću da rešava zagonetke, tu. I, Sijuan ništa nije moglo da uzdrma. Mogla je da iskoristi Sijuanino prisustvo samo da se smiri. Mlada žena je, kroz vrata sa ulice, pogledala unutra, a onda naglo nestala sa vidika. Moiraina je promašila stepenik. Ako nešto želiš dovoljno jako, možeš pomisliti da si zaista to i video.

Žena je još jednom provirila, kapuljača njenog ogrtača je pala povrh zavežljaja na njenim leđima, i to je zaista bila Sijuan, snažna i zgodna u jednoj od Tamorinih jednostavnih plavih jahaćih haljina.

Ovoga puta videla je Moirainu, ali umesto da požuri da je pozdravi, Sijuan je pokazala glavom prema ulici i ponovo nestala. Dok joj se srce penjalo sve do grla, Moiraina je nabacila ogrtač oko sebe i izašla napolje. Dole niz ulicu, Sijuan je klizila kroz saobraćaj, letimično pogledajući iza sebe, svaka tri koraka. Žena koja je vozila taljige jako je povukla uzde da bi izbegla da pregazi Sijuan, i pukla je bičem iznad njene glave, ali ona je izgledala nesvesna konja koji su frktali u zapregi ili biča ili ljutitih povika žene kočijaša. Moiraina ju je brzo sledila, dok je zabrinutost rasla.

Prošlo bi još tri ili četiri godine pre nego što bi Sijuan smogla snage da kaže Ketaliji da napušta posao njenog asistenta. Pre bi pao sneg u nedelju nego što bi je žena pustila ranije. Jedina druga mogućnost za njen dolazak u Kanuluum... Moiraina je teško uzdahnula, i mladić sa velikim ušima, koji je na tacni prodavao ukosnice, pogledao ju je zabrinuto. Pogledala ga je tako preteći da je uzmakao.

Možda se nešto omaklo Sijuan, ili je možda njena knjižica sa imenima bila pronađena, ili...

Ne; kako se dogodilo nije bilo bitno. Sijerin je sigurno otkrila, sve. Ovo je baš ličilo na ženu da pošalje Sijuan da je dovede natrag, tako da njihova zabrinutost može da raste i hrani

133

se zabrinutošću one druge, tokom dugog jahanja nazad. Možda je pravila slona od buve, ali nije mogla da zamisli drugo objašnjenje.

Stotinak koraka od pansiona, Sijuan je još jednom pogledala iza sebe, stala dok nije bila sigurna da ju je Moiraina videla, a onda jurnula u uličicu. Moiraina je ubrzala korak i pratila je.

Njena prijateljica je koračala ispod mirnih, neupaljenih, uljanih lampi, koje su oivičavale ovaj uski prašnjavi prolaz. Tamno - plava haljina na sebi je nosila tragove teškog putovanja, bila je izgužvana, sa mrljama i prašnjava.

Sijuan nije moglo ništa da uplaši, a opet, strah je sada sijao iz tih oštrih plavih očiju. Moiraina je otvorila usta da potvrdi svoje sumnje u vezi sa Serin, ali viša žena progovorila je prva.

“Svetlosti, mislila sam, da te, dovraga, neću nikad naći. Reci mi da si ga našla, Moiraina. Reci mi da je Najimin dečak onaj koga tražimo, da ga možemo predati Kuli u pratnji sto sestara, i da je gotovo.”

Sto sestara? “Ne, Sijuan, on nije taj.” Ovo nije ličilo na Sijerin. “U čemu je problem? Zbog čega si ti došla, umesto da pošalješ poruku?”

Sijuan je počela da plače. Sijuan, koja je imala lavlje srce. Suze su se slivale niz njene obraze.

Obavila je ruke oko Moiraine i pripila se uz nju toliko jako da su Moirainu zabolela rebra. Drhtala je. “Ovo nisam mogla poveriti golubu,“ promumlala je, “niti bilo čemu što bi se moglo čuti ili videti. Ne bih se usudila. Sve su mrtve. Aiša i Kerene, Valera i Ludis i Meilan. Kažu da su Aišu i njenog Zaštitnika ubili banditi u Murandiji. Kerene je verovatno pala sa broda u Algueniji tokom oluje i udavila se. A Meilan... Meilan...” Jecaji su je toliko naprezali da nije mogla da nastavi.

Moiraina joj je uzvratila zagrljaj, smirujući je. Potišteno je gledala preko Sijuaninog ramena. “Nesreće se dešavaju,“ rekla je polako. “Banditi. Oluje. Aes Sedai mogu jednako lako umreti kao i bilo ko drugi.”

Nije mogla sebe da natera da poveruje u to. Sve? Njen otac je imao običaj da kaže da je ono što se dogodi jednom splet okolnosti, dva puta je slučajnost, a tri puta ili više su ukazivali na akcije tvojih neprijatelja. Govorio je da je to negde pročitao. Ali, koji neprijatelji? Došla joj je pomisao i ona ju je oterala. Neke stvari nije mogla da podnese ni da pomisli.

Sijuan se odgurnula iz Moiraininog zagrljaja. “Ne razumeš. Meilan!” Iskrivila je lice i protrljala oči. “Ribljih li utroba! Nisam ti objasnila. Saberi se, ti,

prokleta budalo!” Ovo poslednje je progunđala sama sebi. Povela je Moirainu do bureta bez čepa, koje je stajalo na kraju, namestila ju je da sedne i svukla zavežljaj sa svojih leđa. Ako je to sve sa čime je putovala, verovatno nije imala ni rezervnu haljinu. “Ne želiš da stojiš kada čuješ ono što imam da ti kažem. Kad smo već kod toga, ni ja, dovraga, ne želim da stojim.”

Kada je dovukla sanduk sa slomljenim letvama, koji je stajao malo dalje niz uličicu, sela je na njega, nameštajući svoje suknje, pažljivo gledajući prema ulici, gunđajući zbog ljudi koji su gledali u njih dok su prolazili. Njena nevoljnost da progovori nije učinila ništa da umiri podrhtavanje Moiraininog stomaka. Izgledalo je da nije mnogo činilo ni za Sijuan takođe. Kada je ponovo počela da priča, pravila je pauze da bi progutala pljuvačku, kao žena koja će povraćati.

“Meilan se vratila u Kulu skoro pre mesec dana. Ne znam zbog čega. Nije rekla gde je bila, ni gde je planirala da ide, ali trebalo je da ostane svega nekoliko noći. Ja... Ja sam čula za Kerene tog jutra kada se Meilan vratila, a za ostale i pre toga. Pa sam odlučila da pričam sa njom. Ne gledaj me tako! Znam kako da budem oprezna!”

Oprezna? Sijuan? Moiraina bi mogla da se nasmeje. Samo, znala je, da je to učinila smeh bi se mogao pretvoriti u njene sopstvene suze. Ovo je bilo ludilo. Moralo je biti ludilo. Ponovo je odgurnula onu groznu pomisao. Moralo je postojati drugo objašnjenje. Moralo je!

134

“U svakom slučaju, ušunjala sam se u njene prostorije i sakrila se ispod njenog kreveta da me posluga ne bi videla kad dođe da namesti čaršave.” Sijuan je kiselo progunđala. “Zaspala sam tamo. Izlazak sunca me je probudio, a u njenom krevetu niko nije spavao. Pa sam se opet iskrala napolje – što nije lako u to doba jutra, ali sam sigurna da me niko nije video – i otišla na doručak, koji se služio drugi put. I dok sam jela moju kašu, Česmal Emri je došla u... ona... ona... je objavila da je Meilan pronađena u svom krevetu, da je umrla tokom noći.”

Brzo je završila i otromboljila se, zureći u Moirainu. Moiraini je bilo veoma drago što sedi. Njena kolena ne bi mogla da drže ni perce. To je

bilo ludilo. Dogodilo se ubistvo. “Crveni ađah?” Na kraju je rekla. Crvena bi mogla da ubije sestru za koju je mislila da želi da zaštiti čoveka koji može da usmerava. Bilo je moguće. Ali nije mogla to da kaže naglas, jer nije verovala da će Sijuan nepoverljivo frknuti. “Meilan nije imala nikakve tragove nasilne smrti. Žute su je naravno, pregledale. One bi otkrile znake trovanja ili gušenja. Nisu pronašle ništa, i proglasile su to prirodnom smrću. Ali ja znam da to nije bila prirodna smrt. Nije mogla biti, ne s obzirom na to kako su je našli. Bez ikakvih tragova. To znači Moć, Moiraina. Zar bi Crvena mogla to da učini?” U njenom glasu se osećao strah, ali je povukla zavežljaj nagore, stežući ga na krilu. Izgledalo je kao da se krije iza njega. Ipak, sada je na njenom licu bilo manje straha nego besa.

“Razmisli, Moiraina. Tamra je navodno, takođe, umrla u snu. Samo mi znamo da Meilan nije, bez obzira na to gde su je pronašli. Prvo Tamra, a onda

su i ostale počele da umiru. Jedina stvar koja bi imala smisla jeste da je neko primetio da ona zove sestre da uđu i zaželeo da sazna zbog čega, tako jako da je krvavo rizikovao da postavi samu Amirlin Tron na ispitivanje. Čim su to uradili sigurno su imali nešto da sakriju, nešto zbog čega bi sve stavili na kocku samo da bi ostalo skriveno. Ubili su je da bi do sakrili, to što su uradili, a onda su odlučili da ubiju i ostale. Što znači da oni ne žele da dečak bude pronađen, živ. Ne žele Ponovorođenog Zmaja u Poslednjoj bici. Ako bismo ovu stvar gledale na bilo koji drugi način, bilo bi to isto kao i na vetru bacati uvis kofu sa pomijama i nadati se najboljem.”

Nesvesno, Moiraina se zagledala prema kraju ulice. Nekolicina ljudi je u prolazu bacila pogled, ali niko više od jedanput. Niko nije zastao, ugledavši ih tamo kako sede. O nekim stvarima je lakše govoriti kada nisi previše određen. “Amirlin” je bila stavljena na ispitivanje; “ona” je bila ubijena. Ne Tamra, ne ime koje u svesti može oživeti poznato lice. “Neko” ju je ubio. “One” nisu želele da Ponovorođeni Zmaj bude pronađen. Ispitivati nekoga uz pomoć Moći nije kršilo ni jednu od Tri zakletve, ali ubistvo korišćenjem saidara sigurno jeste, čak i za... za one koje je Moiraina bila jednako nevoljna da imenuje koliko i Sijuan.

Primoravajući sebe da ispravi crte lica, primoraviši se da smiri glas, izgovorila je reči. “Crni ađah.“ Sijuan se stresla, zatim klimnula glavom ljutito gledajući.

Skoro svaka sestra bi se naljutila na sam nagoveštaj da tajni Ađah postoji, skriven unutar ostalih, Ađah posvećen Mračnom. Većina sestara odbijala je bilo kakav pomen o tome. Skoro tri hiljade godina Bela kula je stajala za Svetlost. Ali, neke sestre nisu poricale postojanje Crnog ađaha. Neke su verovale. Međutim, samo nekolicina bi to priznala drugoj sestri. Moiraina nije htela da prizna ni sebi.

Sijuan je razdražljivo čupkala čvor na svom zavežljaju, ali je žustrim glasom nastavila. “Mislim da nemaju naša imena – Tamra nas nikad nije smatrala delom toga, rekla nam je da budemo tihe, sklonila nas sa strane i zaboravila na nas, inače bih i ja, takođe, doživela “nesreću”. Pre nego što sam otišla, ispod Sijerininih vrata sam ostavila poruku sa svojim sumnjama. Ne o dečaku, nego o... o Crnima. Samo, nisam znala koliko mogu da joj verujem. Amirlin Tron! Ali, ako je on stvaran, bilo ko može da bude deo njega. Bilo ko! Pisala sam levom rukom, ali sam se toliko tresla, da niko ne bi prepoznao moj rukopis čak i da sam pisala desnom. Spalila mi se jetra! Čak i kad bismo znale kome da verujemo, nemamo čvrst dokaz.”

135

“Dovoljno za mene.” Svetlosti, Crni ađah! “Ako znaju za sve žene koje je Tamra odabrala, možda nije ostala nijedna osim nas. Moraćemo brzo da delamo, ako želimo da nađemo dečaka.” Izgledalo je beznadežno – ko je mogao reći koliko Crnih sestara ima? Dvadeset? Pedeset? I, strašna misao: više? – ali Moiraina je pokušala da zvuči snažno. Bilo je ugodno što je Sijuan samo klimnula glavom. Ona ne bi odustala ni pored sve priče o strahu, i nikada nije ni pomišljala da bi Moiraina to uradila. To joj je pričinjavalo zadovoljstvo.

Pogotovo što još uvek nije imala poverenja u stabilnost svojih kolena. “Možda znaju za nas, a možda ne.

Možda misle da dve nove sestre ostave za kraj. U svakom slučaju, ne možemo verovati nikome osim nas samih.” Krv je kapljala sa njenog lica, i odjednom se nečega setila. “Oh, Svetlosti! Upravo sam imala okršaj u pansionu, Sijuan.”

Pokušavala je da se priseti svake reči, svake insinuacije, od momenta kada je Merean prvi put progovorila.

Sijuan je slušala, zamišljeno gledajući, povezujući i sortirajući ono što je čula. “Kecuejn bi mogla biti iz Crnog ađaha”, složila se kada je Moiraina završila. Skoro da nije oklevala da to izgovori. “Možda samo želi da te skloni sa puta, dok ne bude spremna da te se otarasi bez izazivanja sumnje. Ili je ona jedna od Tamrinih izabranica. Samo zato što mi mislimo da ona nije bila u Tar Valonu dve godine, ne znači da je to zaista tako.” Sestre su ponekad neprimetno ulazile i izlazile iz Kule, ali Moiraina je mislila da ovde to nije slučaj. Gde god je Kecuejn stigla, sve se treslo, kao da je zemljotres. “Nevolja je u tome što bilo koja od njih može biti i jedno i drugo.” Nagnuvši se preko svog zavežljaja, dodirnula je Moirainino koleno. “Da li možeš da izvedeš svog konja iz štale, a da ne budeš viđena? Ja imam dobrog jahaćeg konja, ali nisam sigurna da može obe da nas nosi. Trebalo bi da budemo satima udaljene odavde, pre nego što shvate da smo otišle.”

Uprkos sebi, Moiraina se nasmejala. Veoma je sumnjala u tog “dobrog jahaćeg konja”. Bilo koji trgovac konjima mogao joj je poturiti ostarelog konja koji je vukao taljige kao ratnog konja. Sijuanino poznavanje plemenitosti konja nije bilo bolje od njenog držanja u sedlu. Jahanje na sever moralo je, za nju, biti agonija. I prepuno straha, takođe. “Niko ne zna da si ovde, Sijuan,“ rekla je. “Bilo bi najbolje da i ostane tako. Da li imaš svoju knjižicu? Dobro. Ako ostanem do jutra, imaću u odnosu na njih dan prednosti, umesto samo par sati. Ti nastavi do Čačina sada. Uzmi nešto od mojih novčića.” Po izgledu Sijuanine haljine, poslednji deo tog putovanja provela je spavajući ispod grmlja. Ne bi se usudila da pre polaska iz kase Kule izvlači veću sumu. “Počni tako što ćeš tražiti gospu Ines; ja ću te stići tamo, a usput ću potražiti Arene Sahera.”

Naravno, to nije bilo toliko lako. Sijuanina tvrdoglavost bila je velika koliko je Erinin bio širok.

“Imam dovoljno za svoje potrebe”, progunđala je, ali Moiraina je insistirala da joj ostavi polovinu novčića koje je imala u svom novčaniku. A kada ju je Moiraina podsetila na zakletvu koju su dale jedna drugoj, tokom prvih meseci u Kuli, da ono što pripada jednoj, pripada i drugoj, Sijuan je progunđala. “Zaklele smo se da ćemo naći prelepe mlade prinčeve i da ćemo se udati za njih. Devojčice govore svakakve luckaste stvari. Čuvaj se sada. Ostaviš li me samu u ovome, zavrnuću ti vrat.”

Zagrlivši se da se oproste, Moiraina je shvatila da joj je teško da je pusti. Pre samo sat vremena, njena jedina briga bila je koliko dugo će moći da izbegava Sierininu pravdu i šibu. Sada to je izgledalo kao brinuti se da ne prignječi palac na nozi. Crni ađah. Poželela je da povrati. Kad bi samo imala Sijuaninu hrabrost. Dok je gledala kako Sijuan klizi niz uličicu, nameštajući zavežljaj na leđa, Moiraina je poželela da je ona Zelena. Sada bi volela da ima bar tri ili četiri Zaštitnika da joj čuvaju leđa.

Vraćajući se uz ulicu, nije mogla da izbegne da ne gleda sve pored kojih je prolazila, bilo da je to muškarac ili žena. Ako je Crni ađah – njen stomak se grčio svaki put kada je

136

samo pomislila na to ime – ako su one umešane, onda su i Prijatelji Mraka takođe umešani. Niko nije poricao da su neki ljudi dovedeni u zabludu, smatrajući da će im Mračni podariti besmrtnost, ljudi koji bi ubijali i radili svakakve zle stvari da zasluže tu nagradu kojoj su se nadali.

Dok se približavala “Nebeskim kapijama,“ sestra se pojavila na vratima pansiona. Deo sestre, bar; sve što je mogla da vidi, i to samo na momenat, bila je ruka preko koje je padala ešarpa sa resama. Veoma visok čovek, koji je upravo izašao napolje, kose upletene sa dve vrpce, za časak se okrenuo da odgovori nešto, njegova ruka je zapretila, i on je, koračajući, prošao pored Moiraine, namrgođen. Ona ne bi dvaput pomislila o tome da nije razmišljala o Crnom ađahu i Prijateljima Mraka. Svetlost je znala, Aes Sedai su pričale sa muškarcima, a neke su radile i više od toga. Međutim, ona je razmišljala o Prijateljima Mraka i o Crnim sestrama. Da je samo mogla da razazna boju tih resa. Poslednjih tridesetak koraka je požurila, mršteći se.

Merean i Larela su sedele zajedno blizu vrata, same, i obe su još uvek nosile svoje ešarpe. Većina sestara ih je nosila samo na ceremonijama ili ako su želele da se pokažu. Obe žene su posmatrale Kecuejn kako odlazi u privatnu radnu sobu, dok su je pratila dvojica mršavih, sedokosih ljudi, koji su izgledali čvrsto kao prošlogodišnji hrast. I ona je, takođe, još uvek nosila ešarpu sa belim plamenom Tar Valona koji se isticao na njenim leđima usred izvezenih loza. Mogla je biti bilo koja od njih. Kecuejn bi mogla tražiti još jednog Zaštitnika; uvek je izgledalo da Zelene traže; nijedna od njih dve nije imala Zaštitnika, ukoliko nisu vezale nekog otkako je ona otišla iz Tar Valona. Čovekovo mrgođenje moglo je biti zbog toga što je čuo da nije zadovoljavao kriterijume. Bilo je stotinu mogućih rešenja, i ona je izbacila misli o čoveku iz svoje glave. Stvarne opasnosti su bile dovoljne i bez izmišljanja novih.

Pre nego što je načinila poslednja tri koraka do zajedničke trpezarije, gazda Helvin je nabasao na nju, noseći kecelju na zelene pruge, ćelav čovek, širok skoro koliko je bio i visok, i pridodao joj novi problem. “Ah, gospo Alis; baš sam vas tražio. Sa još tri Aes Sedai koje su ovde odsele bojim se da ponovo moram da ispremeštam krevete. Vama svakako neće smetati da delite vaš, u ovim okolnostima. Gazdarica Palan je veoma ugodna žena.”

U ovim okolnostima? U bilo kojim normalnim okolnostima, ne bi se ni usudio da predloži ženi plemenitog porekla da deli svoj, bez obzira koliko trgovaca bi morao da zgura u jedan krevet. Ali ono što je on mislio bilo je, pošto ona uskoro ide u Belu kulu. U stvari, uradio je više nego samo da predloži. On je već uselio ženu! A kada je protestvovala...

“Ako niste zadovoljni, predlažem vam da popričate sa jednom od Aes Sedai”, rekao je čvrstim glasom. Čvrstim glasom! Njoj! “Sada, ako biste me izvinuli. Ima mnogo stvari oko kojih se moram postarati. Imamo puno gostiju.” I odjurio je bez i jedne reči. I bez naklona!

Mogla je da vrišti. Skoro da je usmerila, da bi mu dala ćušku po uhu. Haesel Palan bila je trgovac ćilimima iz Murandije, koja je u glasu nosila veselu pesmu

Lugarda. Moiraina je čula o tome više nego što je želela, od samog trenutka kada je ova ušla u

malu prostoriju koja je do sada bila samo njena. Njena odeća je iz ormana bila premeštena na zidne vešalice, njen češalj i četka sa svog mesta pored umivaonika zamenjeni sa stvarima gazdarice Palan. Zdepasta, seda žena, u haljini od fine smeđe vune, sigurno bi bila plašljiva pred “gospom Alis,“ ali ne i pred pustolovkom za koju su svi govorili da ujutru odlazi da bi u Beloj kuli postala polaznica. Držala je predavanje Moiraini o tome kakve su dužnosti polaznice, a sve informacije koje je imala bile su pogrešne. Nešto od onoga što je predložila bi ubilo većinu polaznica u roku od nedelju dana, ako ne već prvog dana, a ostalo je bilo jednostavno nemoguće. Naučiti kako da letiš? Žena je bila luda! Pratila je Moirainu dole, na večeru, i okupila oko stola druge žene trgovce koje je poznavala, od kojih je svaka bila veoma željna da podeli svoje znanje o Beloj kuli. A zapravo, nisu znale ništa. Međutim, pričale su sve do detalja. Da je Moiraina zaista bila potencijalna polaznica, bila bi tako uplašena da ne bi

137

išla nigde blizu Bele kule! Pomislila je da pobegne tako što će se ranije povući na spavanje, ali čim je skinula haljinu, gazdarica Palan se pojavila u sobi i pričala sve dok nije zaspala.

To nije bila lagana noć. Krevet je bio uzan, ženini laktovi oštri, a njene noge ledene uprkos debelim ćebadima koja su zadržavala toplotu male peći od opeke, koja je bila ugrađena ispod kreveta. Ignorisati hladan vazduh bilo je jedno, ledena stopala bila su nešto sasvim drugo. Kišna oluja koja se čitav dan spremala, konačno je počela. Vetar i gromovi su satima glasno lupali prozorskim kapcima.

U svakom slučaju, Moiraina je sumnjala da bi mogla da spava. Prijatelji Mraka i Crni ađah plesali su u njenoj glavi. Videla je kako usnulu Tamru odvlače, vuku je na neko tajno mesto i muče je žene koje usmeravaju. Ponekad su te žene imale lice Merean, Larele i Kecuejn, i svake sestre koju je ikada videla.

Ponekad je Tamrino lice bilo njeno sopstveno. Kada su vrata zaškripala, polako se otvarajući, u mračnom satu jutra, Moiraina je u

trenutku prigrlila Izvor. Saidar ju je ispunio do tačke gde su se slast i radost približili bolu. Ne toliko Moći koliko bi mogla da kontroliše u narednoj godini, a možda i pet, a ipak samo kap Moći više bi u njoj ugasio mogućnost da je koristi, ili bi je ubio. Obe mogućnosti su bile jednako loše; ali želela je da povuče još, i ne samo zato što je Moć uvek uticala tako – da želiš više.

Kecuejn je provirila unutra. Moiraina je zaboravila svoje obećanje, njenu pretnju. Zelena sestra je videla sjaj, naravno, mogla je da oseti koliko Moći je Moiraina držala. “Budalasta devojko,“ bilo je sve što je žena rekla pre odlaska.

Moiraina je polako brojala do sto, a onda izvukla stopala izvan pokrivača. Sada je bilo jednako dobro vreme kao i bilo kada. Gazdarica Palan se okrenula na njenu stranu kreveta i počela da hrče. Zvučalo je kao da se voštano platno cepa. Pa ipak, Moiraina se trudila da bude tiha.

Usmeravajući Vatru, zapalila je jednu od lampi i užurbano se obukla. Ovoga puta obukla je jahaću haljinu od tamno plave svile izvezenu zlatnom šarom po vratu, nalik na Maldininu čipku. Protiv svoje volje, rešila je da svoje bisage ostavi zajedno sa svim ostalim stvarima koje je morala da ostavi. Ako bi je neko video ne bi tome pridavao neki značaj, čak i ovako rano, ali ne i ako bi nosila bisage preko ramena.

Uzela je samo ono što je moglo da joj stane u unutrašnjost ogrtača, četku i češalj i pribor za šivenje, nekoliko rezervnih pari čarapa i čist donji veš. Nije bilo mesta ni za šta više. To je bilo dovoljno, zajedno sa propusnicama i preostalim zlatom u torbici za njenim pojasom.

Gazdarica Palan je još uvek hrkala, dok je ona zatvarala vrata za sobom.

138

Poglavlje 19

Bara vode

________________________________________

Zajednička soba bila je prazna u tom trenutku, ali su zveckanje činija i glasovi iz kuhinje nagoveštavali da se doručak priprema. Brzo je izašla kroz sporedna vrata u štalu krčme. Bila je sigurna da je niko nije video. Za sada je dobro. Nebo je sivilo, a vazduh je bio hladan, ali bar je kiša prestala. Postojao je način da spreči kišu, ali nije htela da privlači pažnju. Digla je suknje i ogrtač da se ne bi isprljali na kamenom podu i ubrzala korak. Što je brže išla bile su manje šanse da je neko vidi.

To nije značilo da je mogla da izbegne svako radoznalo oko. Šarke su blago zaškripale dok je otvarala štalska vrata, a konjušar koji je bio na dužnosti skoči sa stolice u kojoj je bez sumnje dremao. Mršavi momak sa iskrivljenim nosom pre nego što se naklonio pokušao je da popravi frizuru, ali nije uspeo.

“Kako vam mogu pomoći Gospo?” upitao je oštrim glasom. “Osedlaj moju kobilu, Kazine” reče ona i pritom mu u ruku stavi srebrni peni. Bila je

sreća to što je on bio tu i kad je došla. Gazda Helvin je opisao Strelu u beležnici, ali sumnjala je da Kazin može da čita. Kada je video srebro poklonio se i otrčao po konja. Izgleda da je češće dobijao bakrenjake.

Žalila je što mora da ostavi hranu za konja, čak bi se i glup plemić toga setio, čula je Kazina kako mrmlja “Kakav to glupi plemić izlazi u ovo doba, a da ne nosi hranu za konja?” Najverovatnije će posle ovoga otići da vidi da li je podmirila račun. Platila je i za ovu i za prethodne noći, ali uvek je postojala mogućnost da ga je Kedzuan unajmila.

Pošto se popela u sedlo, hladno se osmehnula momku zbog njegovih komentara i odjahala u vlažne, skoro prazne ulice. Izgledalo je da će biti lep dan. Na nebu je tek poneki oblak zaklanjao zvezde, a i vetar je slabo duvao. Lampe visoko na zidovima ulica i prolaza još su bile upaljene, tako da je svuda bilo svetlo, ali jedini ljudi koje je videla bili su iz Noćna Straža sve sa helebardama i samostrelima i i takođe teško naoružane fenjerdžije, i koji su se starali da se lampe ne ugase. Bilo je čudo što su ljudi mogli da žive tako blizu Pustoši gde je Midraal mogao da iskorači iz svake senke. Noćna Straža i fenjerdžije gledali su je iznenađeno dok je prolazila. Niko nije jahao noću. Ne u Krajinama.

Zato je bila iznenađena kada je shvatila da nije prva na zapadnoj kapiji. Usporila je Strelu i zaustavila se podaleko od tri krupna čoveka koji su nosili dosta tovara. Nijedan nije nosio oklop ili kacigu, ali svi su imali mač o boku i veliki samostrel u rukama, a tobolac sa strelama visio je sa sedla. Malo ljudi išlo je nenaoružano ovim zemljama. Njihova pažnja bila je usmerena na kapiju, a ponekad bi rezmenili koju reč sa stražom. Jedva su čekali da se

139

kapija otvori, i jedva da su gledali u njenom pravcu. Zahvaljujući lampama kraj kapija lica su im se jasno videla. Prosed stariji čovek i mladić sa kamenim licem u crnim ogrtačima koji su sezali do kolena i vrpcama zavezanim oko glave. Malkijeri? Mislila je da je vrpca to označavala. Treći je bio Arafellin sa zvončićima u pletenici, nosio je tamno žuti kaput na kom je bilo nakačeno još zvončića. To je isti čovek kog je videla da napušta Nebeske Kapije.

Uskoro su se prvi zraci Sunca probili i kapije su se široko otvorile, a nekoliko trgovaca su krenuli da prođu. Ipak su ona trojica bili prvi, a Moiraina je pustila nekoliko kola sa pratnjom ljudi u oklopima da prođu pre nego što je krenula preko mosta. Stalno ih je držala na oku.

Ipak su se kretali istim pravcem. Kretali su se brzo, bili su dobri jahači, jedva da su koristili uzde. Brzina joj je

odgovarala. Što dalje od Kedzuan to bolje. Ostala je dovoljno blizu da može da ih vidi. Nije želela da bespotrebno privlači pažnju.

Tim tempom trgovci su bili daleko iza nje kada je stigla do prvog sela, bile su to dve zbijene dvospratne kamene kuće između kojih se nalazila mla krčma. I posle nekoliko meseci izgledalo joj je čudno da seljaci nose mačeve, a kraj svakih vrata nalazilo se bar jedno koplje.

Bilo je i samostrela. Nasuprot tome, deca su radosno trčala ulicom. Tri čoveka nisu obratili pažnju na selo, ali ona je ostala dovoljno dugo da kupi hleb i

jedan veliki žuti sir i da se raspita da li neko poznaje Aven Saheru... Odgovor je bio ne, a zatim je galopirala sve dok ih ponovo nije ugledala. Možda nisu znali ništa više od imena sestre sa kojom je Arafelin pričala, ali šta god da sazna o Kedzuan i druge dve sestre poslužiće.

Smislila je nekoliko načina da im priđe, ali svaki je odbacila. Tri čoveka na pustom putu mogla bi pomisliti da je mogu iskoristiti, naročito ako su ono čega se plašila. Ne bi joj bilo teško da ih smiri, ali želela je da izbegne to. Ako bi se ispostavilo da su Prijatelji Mraka ili samo odmetnici morala bi da ih drži zarobljene dovoljno dugo da bi ih predala nekome. Ko zna koliko bi to trajalo, a i onda bi svi znali da je Aes Sedai. Vesti o ženi koja je zarobila tri odmetnika proširile bi se kao vatra koja je zahvatila suvo drvo.Jednako bi joj bilo kad bi napravila znak od vatre da je lakše nađu.

Šuma je ustupila mesto farmama, a zatim su farme počele da se proređuju i jele i borovi su se vratili. Orao sa crvene ćube kružio je iznad nje, nije bio više od dvadeset koraka, ali ubrzo je postao samo tačka na nebu. Put je bio prazan, osim tri jahača i njihove tovarne životinje, a jedva da je bilo nekog iza. Pristojni ljudi bi sada užinali. Ovde nije bilo mnogo farmi. Pošto je primetila da senka postaje sve duža rešila je da zaboravi muškarce i da potraži mesto za spavanje. Ako bude imala sreće mogla bi da naiđe na neke farme uskoro, a ako za srebrnjak ne dobije krevet senjak sigurno hoće. Ako ne bude imala sreće sedlo će joj poslužiti kao jastuk. I obrok bi joj dobro došao. Ona vekna i sir su davno nestali.

Ispred tri čoveka su odjednom stali nasred puta, raspravljajući nekoliko trenutaka. Zaustavila se. Ako su je primetili, ne bi smela da krene ka njima, nijedna žena koja je sama na putu ne bi to uradila. Zatim je jedan od ljudi uzeo tovarnog konja i skrenuo u šumu. Druga dvojica su iznenada pojurili kao da su se setili da bi trebali negde da budu.

Moirjana se namršti. Arafellin je bio jedan od dvojice koji su odjurili, a sigurno je pomenuo Ase Sedai onome što je ostao. To je bio mlađi Malkijer, pomislila je. Ljudi su pričali o susretima te vrste.

Relativno malo ljudi je srelo sestru i prepoznalo je. A jedan takav je sigurno bolji od trojice.

Odjahala je do mesta gde su jahač i tovarni konj nestali, te je sjahala i počela da traži tragove. Većina dama je traganje prepuštalo svojim lovcima, ali to je interesovalo u određenom periodu kada je izgledalo zabavno isprljati se i penjati po drveću. Polomljene

140

frančice i ugaženo lišće ostavljalo je trag koje bi i dete moglo da prati. Nekoliko stotina koraka dalje spazila ga je.

Već je rasedlao i istimario pastuva - lepu životinju; možda previše lepu za njegov iznošeni kaput. Izgledao je veći ovako blizu sa širokim ramenima i uskim strukom. Ipak nije bio lep. Ni zgodan sa tim ravnim licem. To je ličilo na lice odmetnika. Skinuo je mač i seo. Izgledao je kao da razmišlja dok je zurio preko vode. Nije pomerio ni jedan mišić.

Moiraina je razmišljala. Sigurno je bio ostavljen da napravi kamp. Ostali će se vratiti, ali ne brzo pošto je zanemario svoj zadatak. Neće dugo trajati ako mu postavi pitanje ili dva.

“Da li je neki od vas sreo Aes Sedai nedavno?” bi poslužilo. A ako bi bio iznenađen kad bi mu postavila pitanje, možda bi odgovorio. Saidar ne sme da koristi do zadnjeg trenutka. Neizbežno je korišćenje Jedne moći, ali to će da ostavi za sam kraj kao dodatno iznenađenje.

Ispustila je Streline uzde, i počela da mu se približava što je tiše mogla. Mali brežuljak se nalazio ispred nje, i popela se na njega. Dodatna visina bi mogla da pomogne. Bio je jako visok čovek. A i pomoglo bi ako je u jednoj ruci držala nož, a u drugoj njegov mač

Usmeravanjem mu je oduzela mač... Pomerio se brže nego što je očekivala. Niko tako velik nije mogao da se pomera tako

brzo, kad se njena ruka sklopila oko balačka on se trže i okrećući se jednom rukom zgrabi balačak a drugom je uhvati za prednji deo haljine. Pre nego što je i pomislila da usmerava leteo je kroz vazduh. Uspela je samo da vidi kako se munjevito približava močvari, viknula je nešto, a zatim je upala u vodu do struka. Bila je ledena. Nije mogla da održi prazninu, saidar se izgubio.

Koprcajući se ustala je, i zastala u vodi do struka dok se nije iskašljala svu vodu. Ogrtač joj je bio natopljen vodom i visio je. Besno se okrenula oko sebe da se susretne sa svojim napadačem, i ponovo prihvatila saidar. Bila je spremna da ga prikuje za zemlju i izudara dok ne zacvili!

Stajao je na mestu gde je ona bila i odmahivao glavom u čudu. A to mesto je bilo podaleko od mesta gde je on sedeo. Kada se smilovao da je primeti vratio je mač u korice a zatim se primakao močvari i pružio ruku.

“Nije mudro pokušati da odvojiš čoveka od njegovog mača”, a pošto je video njenu haljinu dodao je”moja gospo.“ To teško da je bilo iznenađenje. Njegove plave oči nisu se direktno susrele sa njenim. Ako je skrivao osmeh...!

Mrmljajući tiho odvukla se do mesta gde je mogla da dohvati njegovu ruku. Ignorisanje hladne vode koja se slivala se tebe nije lako, ali ako je ona bila mokra biće i on. I to bez upotrebe Jedne moći. Ispravio se, podigao ruku i ona je izašla iz vode maltene viseći o njegovoj ruci. Zaprepašćeno je zurila u njega dok nogama nije dotakla zemlju, i dok se nije odmakao. “Upaliću vatru i doneću ćebad da možeš da se osušiš”, promrmljao je i dalje izbegavajući njen pogled. Šta je krio? Ili je možda bio stidljiv. Nikad nije čula za stidljivog Prijatelja Mraka, ali je pretpostavljala da postoji neki.

Radio je ono što je govorio, i dok su se druga dvojica vratila bila je pored male vatre okružena ćebadima koja je izvadio iz bisaga. Naravno nije joj bila potrebna vatra da bi se osušila. Uz pomoć vazduha osušila je kosu i odeću, a da se nije skidala.

On naravno to nije mogao znati. Nije izašla sve dok joj kosa nije bila iščetkana. Ipak je cenila toplotu vatre. Ipak morala je da ostane unutar zaklona od ćebadi dovoljno dugo da bi pomislio da je koristila vatru za sušenje stvari. Bila je odlučna da drži saidar. Još nije znala ništa o njima.

“Da li te je pratila, Lane?” reče čovek uz zvonjavu dok je sjahivao. Arafelin. “Zašto su ta ćebad podignuta?” upita drugi čovek u čijem glasu se jasno osećala

razdraženost. Moiraina je gledala u daljinu, razmišljajući šta će njen napadač da odgovori.

141

Da li su znali? Muškarci su pazili na bandite u ovim vrmenima, ali možda su primetili ženu i pomislili da ih prati. To nema smisla. Zašto bi je odvukli u šumu da bi se suočili sa njom? Tri muškarca nisu imali razloga da se plaše jedne žene.

Osim ako su znali da je Aes Sedai. Onda bi bili vrlo oprezni. Ali bila je sigurna da čovek nije imao pojma kako se dokopala mača.

“Je li Kairhijenjanka, Lane? Pretpostavljam da si video jednu bez odeće, ali ja nisam.” To je jedva čula, a dok je Moć ispunjavala čula je i druge zvuke. Čelik koji klizi kroz kožu. Mač koji napušta korice. Pripremila je nekoliko tokova koji bi ih zaustavili, a zatim napravila rupu u ćebetu da bi mogla da vidi šta se dešava.

Na njeno iznenađenje čovek koji ju je bacio (Lan?) stojao je leđima okrenut ćebadima. On je držao mač u rukama. A Arafelin nasuprot njega izgledao je iznenađeno.

“Da li se sećaš pogleda na Hiljadu jezera, Rejne?” Lan reče hladno.”Da li je ženi potrebna zaštita od tvojih očiju?”

Za trenutak je pomislila da će Rejn izvući mač iako je Lan svoj već imao u rukama, ali stariji čovek, čula je da ga zovu Bukama, odveo ih je nešto podalje i pričao im je o nekoj igri koja se zove sedmice. Čudna je to bila igra, a veoma opasna ako se igra u sumrak. Lan i Rejn su seli nasuprot jedan drugom, sa mačevima u koricama, a onda bez upozorenja oštrice sevnuše i zaustaviše se nekoliko centimetara od njihovih vratova. Stariji čovek je pokazo na Rejn; a onda su vratili mačeve u korice i uradili to ponovo. Nikako nisu prestajali. Možda Rejn nije bio tako naivan kako je izgledao.

Čekajući kraj vatre pokušala je da se seti šta su je učili o Malkijerima. Nije znala mnogo toga osim istorije. Rejn se seća Hiljadu jezera znači da je i on Malkijer.A i bilo je tu nešto o nekoj ženi. Sada kad je bila sa njima može da ostane dok ne sazna sve.

Kada je izašla iz zaklona od ćebadi bila je spremna. “Polažem pravo na pravo same žene.”

“Putujem u Čačin, i tražim zaštitu vaših mačeva.” Svakom muškarcu je dala jedan srebrnjak. Nije bila sigurna da li je uspelo to sa ”ženskim pravom,“ ali srebro je privuklo najveću pažnju muškaraca.

“Daću vam još dva kada stignemo u Čačin.” Nisu reagovali onako kako je očekivala. Rejn je zurio u novčić dok ga je prevrtao

između prstiju. Lan ga je pogledao bezizražajno, a zatim ga ubacio u džep na ogrtaču iz izraz neslaganja. Dala im je neke od zadnjih marki Tar Valona, ali one su se mogle naći svugde. Bukama se naklonio sa levom rukom na kolenu.”Čast mi je služiti vam, gospo” reče on. “Do Čačina, moj život je vaš.” Njegove oči su takođe bile plave, i nije je direktno pogledao. Nadala se da će se ispostaviti da nije Prijatelj Mraka...

Dobijanje informacija izgledalo je teško, skoro nemoguće. Prvo su muškarci bili zauzeti nameštanjem prenoćišta, zatim timarenjem konja, i na kraju raspirivanjem vatre. Nisu bili spremni da dočekaju prolećnu noć bez toga. Bukama i Lan nisu progovarali za vreme večere koja se sastojala od hleba i sušenog mesa. Trudila se da se ne vidi koliko je gladna. Rejn je bio veoma šarmantan, sa rupicom u obrazu kad se smejao. Kada ga je konačno uvijeno pitala zašto ide u Čačin njegovo lice je postalo tužno.

“Svaki čovek mora nekad da umre”, rekao je meko i vratio se nameštanju ćebadi. Veoma čudan odgovor. Dostojan Aes Sedai.

Lan je prvi stražario. Dok se mesec uzdizao iznad drveća sedeo je prekrštenih nogu, nedaleko od Rejna, a kada se Bukama uvio u ćebad i približio Lanu i vatri, izatkala je ćeliju od Duha oko svakog čoveka. Tokovi Duha su mogli biti održavani tokom sna, a ako bi neko od njih ustao, probudila bi se, a da oni to ne znaju. To je značilo da će se buditi svaki put kada se budu smenjivali na straži, ali nije mogla ništa da učini povodom toga. Bila je podaleko od njih, i kada je spustila glavu na sedlo Bukama je promrmljao nešto. Ali čula je Lanov odgovor.

142

“Pre bih verovao Aes Sedai, Bukama. Spavaj.” Sav bes koji je suzbijala, izbio je. Taj čovek je bacio u močvaru i nije se izvinuo i...!

Stvorila je tok od Vazduha i Vode i nešto Zemlje. Podigla je vodu, i oblikovala je kao pijavicu, a zatim je usmerila na budalu koja nije pazila šta priča!

Usplahireni Bukama i Rejn sagnuli su se skoro do zemlje i ponavljali zakletve, ali pak je izbrojala do deset pre nego što je dopustila da se bujuca okonča. Voda je bila rasuta po celom mestu. Očekivala je da vidi natopljenog, polusmrznutog čoveka pribijenog za zemlju, i spremnog da joj oda poštovanje. Videla je jedino kako se sa njega cedi voda i nekoliko riba koje se praćakaju oko njegovih nogu.

Stojao je na nogama. Sa izvučenim mačem. “Prijatelji Mraka?” Rejn reče sa sumnjom u glasu, a Lan odgovori “Možda, ali nikad

nisam čuo za ovakve napade. Čuvaj ženu, Rejne! Bukama idi na zapad pa kruži ka jugu; ja ću na istok pa ću ka severu!”

“Nisu Prijatelji Mraka” Moiraina promrmlja, a oni se zaustaviše u trenu. Zurili su u nju. Želela je da im vidi izraz lica, ali oblaci su zaklanjali mesec. Sa dosta truda uspela je da joj glas zazvuči kao Aes Sedai.”Nije mudro pokazivati ništa osim poštovanja prema Aes Sedai.”

“Aes Sedai” Rejn reče tiho. Uprkos slaboj svetlosti strahopoštovanje na njegovom licu bio je očigledano. Ili je to bio strah.

Niko nije ni pisnuo osim Bukame koji je gunđajući pomicao svoju prostirku podalje od bare. Rejn je proveo dosta vremena nameštajući svoju ćebad u tišini, klanjajući joj se svaki put kada bi ga pogledala. Lan je pokušavao da se osuši. Krenuo je u potragu za novim mestom za stražu, a onda je zastao i vratio se i seo u baru. Mogla je pomisliti da je to gest poniznosti, ali pošto je pogledao, oči su im se skoro susrele, shvatila je da je ponizan kao neki kralj.

Ponovo je isplela tokove oko njih. Sad pošto se otkrila, to je postalo još potrebnije. Nije otišla da spava još dosta vremena. Morala je da razmišlja o dosta stvari. Pod jedan: niko od ljudi je nije pitao zašto ih je pratila. Lan je ustao. Kada se prepustila maštarenju, misli su joj se stalno vraćale na Rejna. Šteta je što je se sada boji. I bilo bi šteta ako je Prijatelj Mraka. Bio je šarmantan i dosta lep. Nije mu zamerala što je hteo da je vidi bez odeće, nego samo što je to saopštila ostalima.

143

Poglavlje 20

Doručak u Manali

________________________________________

Možete da me zovete gospa Alis”, rekla im je čudna mala žena kada se sanjiva izvukla iz prekrivača u zoru, prigušujući zevanje pesnicom. Očigledno nije bila navikla da spava na zemlji. Lan je bio siguran da je bila budna svaki put kada je preuzimao stražu. Ljudi su drugačije disali budni i u snu. Pa, žene koje su nosile svilu retko su sretale teškoće ili neudobnosti.

Sumnjao je u ime koliko i u prsten Velike zmije koji je pokazala, naročito pošto ga je vratila natrag u torbicu za pojasom i rekla da niko ne sme da zna da je ona Aes Sedai, čak ni druge sestre. Istina, Aes Sedai su se često pretvarale da su obične žene, i uspevale sa onima koji nisu znali lice sestre, i istina, jednom jeste sreo Aes Sedai koja još nije dobila bezvremen izgled, ali su sve do jedne ispoljavale spokojstvo bez mane. O, razbesnele bi se one, ali bi to bio hladan bes. Video je “Alisino” lice na mesečini kada je voda stala, mada je shvatao šta je gledao tek kasnije. Detinjastu radost zbog izvedenog nestašluka, i detinjastu razočaranost jer nije uspeo kako je želela. Aes Sedai su bile mnogo toga, i dovoljno tajnovite uz to da pored njih ostale žene izgledaju jednostavo, ali nisu bile detinjaste.

Kada su je prvi put videli iza njih, kako prestiže povorke trgovaca oklopljene svojim stražarima, Bukama je objasnio iz kog razloga bi jedna sama žena pratila trojicu muškaraca. Ako šest mačevalaca nisu mogli da ubiju muškarca na stvetlosti dana, možda je jedna žena mogla u tami.

Bukama nije pomenuo Edejn, naravno. U stvari, jasno da nije moglo biti to, ili bi sada bio mrtav, ali je Edejn mogla da postavi ženu da ga nadgleda, misleći da bi bio manje oprezan. Samo bi budala poverovala da su žene manje opasne od muškaraca, ali su žene izgleda često mislile da su muškarci budale u ophođenju s ženama.

Te noći, uprkos svojim ranijim sumnjama, Bukama je izrazio nezadovoljsto što je Lan odbio da joj se pristojno zakune, mada je njegova lična zakletva bila dovoljna da ih veže za ovu “gospu Alis” do Čačina. Osim toga, dala im je novac. Ta žena nije znala ni da ih je uvredila. Ovog jutra, on je gunđao dok je sedlao svog crnog uškopljenika, konja za koga je tvrdio da nije ni prići Sunčevom Koplju. To je bilo mnogo čak i za Bukamu. Vranac je bio valjana životinja, odlične građe i brza, iako još nije dresirana kao bojni konj.

“Aes Sedai ili ne, pristojan muškarac poštuje određeni red”, promrmljao je dok je pritezao prednji kolan na sedlu. “To je stvar opšteg vaspitanja.”

“Prekini, Bukama,“ rekao mu je Lan tiho. Bukama nije prekinuo, naravno. “Neučtivo je prema njoj, Lane, i sramotno za tebe. Častan čovek štiti sve kojima zaštita

treba, ali decu pre svega, i žene pre muškaraca. Obećaj joj zaštitu zbog vlastite časti.”

144

Lan uzdahnu. Bukama će verovatno nastaviti sa ovim čitavim putem do Čačina. Trebalo je da razume. Ako je žena zaista bila Aes Sedai, Lan nije želeo još veza između nje i njega. Bukama je već napravio jednu, ali je njegova zakletva mogla da vodi nečem još gorem. Ako jeste bila Aes Sedai, možda je lovila Zaštitnika. Ako.

Rajn je jedva sačekao da žena završi s četkanjem kose, što je radila sedeći na sedlu na zemlji, pre nego što joj se grandiozno poklonio, zbog čega su zvonca počela da mu zvone. “Prelepo jutro, moja gospo,“ promrmljao je, “mada nijedan izlazak sunca ne bi mogao da se poredi u lepoti sa dubokim tamnim jezerima tvojih očiju.” A onda se trznuo, razrogačivši oči dok je ispitovao da vidi da li se uvredila. “Ah... Mogu li da osedlam tvoju kobilu, moja gospo?” Sramežljiv kao kuhinjski pomoćnik u spavaćoj sobi. “O, hvala ti,“ rekla je smešeći se. Veoma toplo. “Dražesna ponuda, Rajne.”

Otišla je s njim da osedla svoju doratastu kobilu, ili pre da flertuje, kako se činilo. Stajala je veoma blizu dok je radio, gledajući u njega onim velikim očima kojim se tako divio, i šta god da mu je rekla, Lan je čuo mrmljanje u odgovor o njenoj “koži nalik svilenkastom snegu.“ Što ju je navelo na očarani smeh.

Lan je odmahno glavom. Razumeo je šta je privuklo Rajna. Ženino lice je bilo prelepo, i kako kod da se detinjasto ponašala, tanano telo unutar te plave svile nije pripadalo detetu. Ali Rajn je bio u pravu; video je Kairhijenjanku samo u koži, više nego jednu. I sve su pokušale da ga upletu u spletku ili dve. Tokom jednih naročito nezaboravnih deset dana u južnom Kairhijenu, bio je skoro ubijen šest puta i zamalo oženjen dvaput. Aes Sedai, ako je zaista to bila, i Kairhijenjanka? Gore nije moglo da bude.

Začudo, nije se bunila oko jahanja bez trunke doručka, ali kada su stigli do Manale, prilično velikog sela manje od jednog sata niz put, naredila je da stanu. I to jeste bilo naređenje.

“Topao obrok sada će olakšati ostatak dana jahanja,“ rekla je čvrsto, sedeći veoma pravo u sedlu i piljeći kao da ih izaziva. To je sigurno ličilo na Aes Sedai, ali su to radile i ostale žene. “Želim da stignem u Čačin što je brže moguće, ali neću da padate od gladi u budalastom pokušaju da mi pokažete koliko ste jaki.”

Samo je Rajn nepostredno susreo njen pogled, uz zbunjeni osmeh. Taj čovek je morao da odluči je li bio ošamućen ili uplašen.

“Mi smo i mislili da se zaustavimo nakratko zbog hrane, moja gospo,“ rekao je Bukama spuštajući oči učtivo. Nije dodao da bi tu jeli sinoć, i spavali u krevetima, da nije bilo nje. Da ih je pratila do Manale, to ne bi ništa značilo. To što je pratila Lana u šumu, značilo je da su je zanimali oni ili njihovi planovi.

Protežuća zbirka kamenih kuća sa krovovima od crvenih ili zelenih crepova, Manala je mogla da se nazove i varošicom bez velikog ustezanja, pošto je imala preko dvadeset ulica koje su presecale nekoliko niskih brežuljaka.

Tri gostionice izlazile su na veliko zelenilo u udolini između brežuljaka, duž puta. Tu su ljudi iz dve velike povorke trgovaca na putu za istok neodlučno uprezali konje pod budnim okom trgovaca koji su jahali. Povorka od nekih trideset ili više kola već je bauljala na zapad, dok su se neki od stražara na konjima osvrtali preko ramena umesto da paze okolo što je trebalo da rade. Praznici za Bel Tin su bili u toku u Manali.

Nisu još došli do nadmetanja u veštini, snazi i brzini, ali su skoro venčani muškarci i žene zvanično igrali oko Prolećnog stuba na sredini zelenila, dok su im stopala sevala, a tela odlučno stajala pravo dok su uplitali dva hvata visoki stub u duge jarko obojene lanene trake, dok su stariji i neoženjeni odrasli plesali življe uz muziku violina, flauta i bubnjeva svih veličina. Svi su nosili nabolju prazničnu odeću, žene bele bluze i široke pantalone, a muškarci jarke kapute ukrašene doteranim vezom. Široki, otvoreni prostor bio je prepun,a tu nisu bili svi stanovnici Manale. Ravnomeran potočić tekao je uz brežuljke, muškarci i žene na nekom poslu, i ravnomeran potočić tekao je nazad dole, često noseći tanjire hrane do dugih stolova

145

nameštenih na daljoj strani. Bio je to veseo prizor. Deca su se smejala, lica često umazanih medom, trčala su i igrala se kroz sve to, neki od starijih su povremeno podložili male vatre za Bel Tin na uglovima zelenila. Lan nije bio siguran koliko je zaista verovalo da će preskakanje tih niskih plamenova izgoreti svaku zlu sreću nakupljenu od prošlog Bel Tina, ali on jeste verovao u sreću. I dobru i lošu. U Pustoši, živeo si ili umirao zahvaljujući sreći isto kao i veštini ili njenom manjku.

U potpunoj suprotnosti sa veseljem na zelenilu, pored puta stajali su šest kočeva držeći velike glave Troloka, vučje njuške, ovnujskih rogova, ili orlujskog kljuna ispod previše ljudskih očiju. Nisu izgledale starije od dva ili tri dana, mada je vreme još bilo dovoljno hladno da uspori raspadanje, previše hladno za muve. Ovo su bili razlozi zašto je svaki od muškaraca koji su plesali nosio mač, a svaka žena dugačke noževe za pojasom. Nije namirisao ugljenisano drvo, doduše, što znači da je to bio mali napad, i neuspešan.

“Gospa Alis” je zaustavila kobilu pored kočeva i zurila u njih. Ni zadivljeno, ni uplašeno niti zgađeno. Lice joj je bilo savršena maska mira. Na trenutak, skoro da je mogao da poveruje da je stvarno bila Aes Sedai.

“Ne bih volela da se suočim sa ovim stvorenjima naoružana samo mačem,“ promrmljala je. “Ne mogu da zamislim hrabrost koja je potrebna za to.”

“Suočavala si se s Trolocima?” upitao je Lan iznenađeno. Rajn i Bukama su se zapanjeno pogledali.

“Da.” Blago je iskrivila lice, kao da joj je reč izletela pre nego što je razmislila. “Gde, ako smem da pitam?” rekao je. Malo je južnjaka ikada videlo Troloka. Neki su iz

zvali priče za plašenje dece. Alis ga je hladno posmatrala. Veoma hladno. “Senkin nakot se može naći na mestima o

kojima ne možeš ni da sanjaš, gazda Lane. Izaberi nam gostionicu, Rajne”, dodala je uz osmeh. Žena je stvarno verovala da je glavna. S obzirom na to kako je Rajn skočio da je posluša, i on je.

Oračevo Sečivo bila je gostionica od dva kamena sprata crvenog krova čiji su prozori u prizemlju pre bili prorezi za strele, i dvoručnim mačem nalik onim koje su farmeri nosili na svojim plugovima koji je visio vrhom nadole iznad vrata od teških dasaka. Ovako blizu Pustoši, gostionice su služile kao utvrđenja protiv troločkog napada, kao i mnoge kuće. Gostioničarka, zdepasta žena prosede kose, bluze išarane crvenim i žutim cvetovima i širokih pantalona pokrivenim crvenom i plavom, došla je sa zelenila kada ih je videla kako vezuju konje za prstenove za vezivanje postavljene ispred gostionice. Gazdarici Tomiči kao da je bilo neprijatno zbog dvojice Malkijeraca koju su stali kod njene gostionice, ali se razvedrila kada je Alis počela da izdaje naredbe za svoj doručak.

“Kako želiš, moja gospo,“ promrmljala je gostioničarka okruglog lica, duboko se klanjajući Alis. Kairhijenjaka nije dala ime, ali su njeno ponašanje i haljina podrazumevali gospu.

“A da li bi htela sobe za sebe i tvoje najamnike?” “Hvala, ne,“ odgovori Alis. “Nameravam da nastavim uskoro.” Rajn nije pokazao da je uvređen što je bio nazvan najamnikom, prihvatajući reč lako kao

i Alis, ali se Bukamina trajna namrštenost pomračila. Nije rekao ništa, naravno, ne ovde, a možda nikad ni neće, pošto je obećao. Lan je odlučio da će tiho da porazgovara sa Alis kad bude imao prilike. Muškarac nije mogao da proguta u tišini neograničen broj uvreda.

On i ostali muškarci naručili su crni hleb i jak čaj, i činije kaše sa komadićima šunke u njoj. Alis ih nije pozvala za njen sto u velikoj zajedničkoj sobi, tako da su zauzeli klupe na drugom. Bilo je dosta za biranje, pošto su bili sami osim gazdarice Tomiči, koja ih je sama služila, objašnjavajući da nije želela nikoga da odvlači sa praznika. I zaista, kada je naplatila, vratila se i sama.

146

Koristeći samoću, Lan i ostali razgovarali su o sitnoj ženi koja im se priključila. Ili pre, raspravljali su o njoj, tihim glasovima kako ih ne bi čula. Potpuno ubeđen da je Alis bila Aes Sedai, Rajn je preporučio da ne postavljaju pitanja. Pitanja bi mogla biti opasna sa Aes Sedai, i možda ti se odgovori neće svideti. Bukama je bio uporan da moraju da znaju šta je htela od njih, naročito ako je bila Aes Sedai. Mešanje u neku nepoznatu spletku Aes Sedai moglo bi biti opasno po život. Čovek bi mogao da stekne neprijatelje a da to ni ne zna, ili da bude žrtvovan bez upozorenja zarad njenih planova. Lan se udržao od pominjanja da im je Bukama uvukao noge u tu zamku. On sam jednostavno nije mogao da veruje da je ona sestra. Mislio je da je divljakuša koja je poslata da ga posmatra – koju je poslala Edejn, mada nije pomenuo njeno ime, naravno. Edejn je verovatno imala oči - i - uši uzduž i popreko Krajina. Jeste se činilo neverovatnom slučajnošću da se zadesilo da ima divljakušu koja ga je čekala u Kanluumu, ali bili su tu i ona šestorica ljudi, a on nije mogao da se seti ikog drugog ko bi mogao da ih pošalje.

“Ipak, mislim,“ počeo je Bukama, a onda prekino uz psovku. “Gde je otišla?” Alisina činija stajala je prazna na stolu za kojim je sedela, ali od te žene nije bilo ti traga.

Lanove obrve su se zadivljeno podigle, uprkos njemu. Nije čuo ni zvuk kada je odlazila. Glasno stružući klupom dok je ustajao, Rajn je jurnuo do jednog proreza za strele i

provirio napolje. “Konj joj je još tu. Možda je samo otišla do klozeta.” Lan je u sebi žmirnuo na grubost.

Bilo je stvari o kojima se govorilo i stvarima o kojima se nije govorilo. Rajn je dodirivao jednu od svojih pletenica, a onda je jako cimno tako da su zvona zazvečala. “Ja sam za to da joj ostavimo njeno srebro i odemo pre nego što se vrati.”

“Idi ako želiš,“ reče Lan, ustajući. “Bukama joj je obećao, i ja ću poštovati njegovo obećanje.”

“Bilo bi bolje da poštuješ svoje,“ progunđao je Bukama. Rajn je prevrnuo očima i još jednom snažno povukao pletenicu. “Ako vi ostajete, i ja

ću.” Možda je žena samo izašla da pogleda veselje. Rekavši Bukami da ostane u slučaju da

se vrati, Lan je poveo Rajna napolje da pogledaju. Ipak, nije bila među igračima i posmatračima. U njenoj svili, odskakala bi od sveg tog izvezenog lana i vune. Neke od žena su ih pozvale na ples, i Rajn se nasmešio na one lepše – taj čovek bi stao da se nasmeje lepom licu čak i da ga juri tuce Troloka! – ali ga je Lan poslao da potraži između kuća na južnom brdu, dok se on peo na ono iza Oračevog Sečiva. Nije želeo da se Alis sastaje sa nekim iza njegovih leđa, možda pripremajući neko iznenađenje za kasnije tog dana. Samo zato što žena nije pokušala da ga ubije nije značilo da ga Edejn želi živog.

Našao ju je u skoro praznoj ulici na pola puta uzbrdo, gde joj se klanjala vitka mlada žena čije su bluza i suknja bile izvezene u crvene i zlatne šare složene kao one na Alisinoj jahaćoj haljini. Kandorci su bili napadni koliko i južnjaci što se tiče veza. Tiho gazeći, približio se da može da čuje iza Alisinih leđa i stao.

“Neki od Sahera žive tri ulice u onom pravcu, moja gospo,“ rekla je vitka žena pokazujući. “I mislim da neki žive na Južnom Brdu. Ali ne znam da li se iko zove Avena.”

“Veoma si mi pomogla, gazdarice Marišna”, rekla je Alis toplo. “Hvala ti.” Prihvativši još jedan naklon, stajala je gledajući kako druga žena odlazi uzbrdo. Kada je

gazdarica Marišna odmakla dovoljno da ne čuje, ponovo je progovorila, a glas joj je bio sve sem topao. “Da li bi trebalo da ti pokažem kako se prisluškivanje kažnjava u Beloj kuli, gazda Lane?”

Skoro da je trepnuo. Prvo je uspela da napusti trpezariju a da on to ne čuje, a sada ga je čula kada je pokušavao da bude tih. Izvanredno. Možda jeste bila Aes Sedai. Što znači da možda odmerava Rajna za Zaštitnika.

147

“Mislim da ne”, rekao je potiljku njene glave. “Imamo posla u Čačinu koji ne može da čeka. Možda će tvoja potraga biti brža ako ti mi pomognemo da nađeš tu Avenu Sahera.”

Okrenula se veoma brzo i zažmirila u njega, istežući se zbog visine. Pomislio je da se možda izvila na prste. Ne, nije bila Aes Sedai, uprkos ledenom izgledu zapovedništva na licu. Video je niže Aes Sedai kako gospodare sobama punim muškaraca koji nisu imali pojma ko su one bile, i to bez ikakvog naprezanja.

“Bolje je za tebe da zaboraviš da si čuo to ime”, rekla je hladno. “Nije mudro petljati se u poslove Aes Sedai. Možeš sada da me ostaviš. Ali očekujem da te nađem spremnog da pođeš kad završim. To jest, ako Malkijerci drže reč kako mi je rečeno da čine.” S tom uvredom, otišla je u pravcu koji je pokazala vitka žena. Svetlosti, žena je imala jezik kao nož!

Kada se vratio u Oračevo Sečivo i rekao Bukami šta je saznao, stariji čovek se razvedrio. Pa, mrgođenje se malo ublažilo. Za njega, to je bilo kao osmeh od nekog drugog. “Možda od nas želi samo zaštitu dok ne pronađe tu ženu.”

“To ne objašnajva zašto nas je pratila ceo dan,“ reče Lan, sedajući na klupu ispred činije sa doručkom. Može bar da završi kašu. “I nemoj da kažeš da se plašila da nam priđe. Mislim da se ta žena plaši lako koliko i ti.” Bukama na to nije imao odgovor.

148

Poglavlje 21

Neki trikovi moći

________________________________________

Lan je znao da će put do Čačina biti takav da bi ga radije zaboravio, i bio je u pravu. Jahali su brzo, pretičući usput trgovačke karavane zaprežnih kola; ni u jednom selu nisu se dugo zadržavali, a većinu noći su spavali pod zvezdama, pošto niko nije imao dovoljno novčića za pansion, bar ne za četiri osobe sa konjima. Štale i senjaci su morali da posluže, kada su mogli da ih pronađu pre nego padne noć. Na mnogima od brda, preko kojih su prelazili, nije bilo ni sela ni farme, samo su ogromni hrastovi i kožolist, borovi i jele, sa manjim bukvama i kiseljcima razasuti preko njih. U Krajinama nisu postojale usamljene farme; pre ili kasnije, farma koja je stajala sama postajala je groblje.

Alis je nastavila svoju potragu za ženom Sahera u svakom selu kroz koje su prolazili, iako nije bila pričljiva kada su joj se približili Lan ili neko od ostalih, već ih je streljala pogledom dok nisu otišli od nje. Žena je znala kako da prostreli pogledom. Bar njega, u svakom slučaju. Rejn se grčio i buljio u nju široko otvorenih očiju, odlazio po nešto i trčao i udeljivao komplimente, kao dvoranin na uzici, još uvek se premišljajući između otmice i straha, i ona je prihvatala njegovu ropsku poniznost i njegove pohvale kao ono što joj po pravu pripada, dok se smejala njegovim dosetkama.

A nije bila fokusirana samo na njega. Retko je prolazio sat a da ona ne istražuje, usmeravajući pitanja na svakog od njih redom, sve dok nije počelo da se čini kao da želi da zna čitavu priču njihovih života. Žena je bila kao roj crnih muva; bez obzira na to koliko njih zgnječite, uvek ima još onih koje ujedaju. Čak je i Rejn znao dovoljno da se ukloni od takvog ispitivanja. Prošlost jednog čoveka je pripadala njemu samom i ljudima sa kojima ju je doživeo; to nije bila stvar za ogovaranje sa radoznalom ženom. Uprkos njenim pitanjima, Bukama je nastavio sa svojim zanovetanjem. Dan i noć, izgledalo je da se svakog sekunda neki komentar, koji izlazi iz njegovih usta, tiče davanja zakletve. Lan je počeo da misli da jedini način da ga ućutkaju jeste da položi zakletvu da neće polagati zakletvu.

Debeli crni oblaci dokotrljali su se iz pravca Pustoši da bi doneli pljuskove ledene kiše pomešane sa gradom, čija su zrna bila dovoljno velika da razbiju čoveku glavu. Najgore oluje su u proleće nailazile iz pravca Pustoši. Kada je prvi od tih oblaka zamračio nebo na severu, on je počeo da traži mesto gde su grane drveća bile dovoljno guste da priušte bar neku vrstu zaklona, možda uz pomoć ćebadi koja bi bila razapeta odgore, ali kada je Alis shvatila šta on radi, hladnokrvno je rekla: “Nema potrebe da stajemo, gazda Lane. Vi ste pod mojom zaštitom.”

Sumnjajući u to, on je još uvek tražio, kada je oluja počela. Munje su u plavo - belim linijama sevale preko neba koje je izgledalo kao da je odjednom pao mrak, a gromovi su

149

treskali kao ogromne daire iznad njih, ali se kiša slivala niz nevidljivu kupolu koja se pomerala zajedno sa njihovim konjima, a zrna grada su se odbijala od nje u jezivoj tišini, kao da nisu udarila ni u šta. Istu stvar je uradila i za drugu oluju, i oba puta, izgledala je iznenađena što joj se zahvaljuju. Njeno lice se jedva menjalo iz uobičajenog izraza, veoma dobra imitacija spokojnog izraza Aes Sedai, ali nešto je treperilo u njemim očima. Čudna žena.

Videli su bandite, kao što i govore glasine, obično u čoporu od deset ili dvanaest grubo obučenih ljudi, koji su računali svoje šanse protiv trojice sa napetim strelama i nestajali među drvećem pre nego što su ih Lan i ostali stigli. On ili Bukama su uvek išli za njima, dovoljno daleko da se uvere da su zaista otišli, dok su druga dvojica čuvali Alis. Bilo bi budalasto ujahati u zasedu za koju su znali da ih možda čeka.

Podne sledećeg dana ih je zateklo dok su jahali kroz pošumljena brda uz put koji je bio pust na obe strane, daleko koliko je oko moglo da vidi. Nebo je bilo čisto, sa samo nekoliko raštrkanih belih oblaka koji su plutali visoko gore, a jedine zvuke su pravila kopita njihovih konja i veverice koje su čavrljale na granama. Odjednom su se pojavili konjanici, izlazeći između drveta sa obe strane puta na nekih tridesetak koraka od njih, dvadeset ili više neurednih ljudi koji su stali jedan pored drugog, blokirajući put, a udaranje kopita je govorilo da ih ima još i iza.

Ispuštajući uzde na jabuku sedla, Lan je uhvatio još dve strele i držao ih između prstiju, dok je navlačio onu koja je već bila stavljena. Sumnjao je da bi imao vremena za drugi pogodak, ali uvek je postojala mogućnost. Trojica od ljudi ispred njega su preko svojih kaputa nosila izudarane grudne oklope sa mrljama od rđe, a jedan od njih je imao kacigu sa tačkama od rđe i šarenim štitnikom za lice. Nijedan nije nosio luk, ali to baš i nije bilo bitno. “Dvadeset trojica na trideset koraka,“ rekao je Bukama. “Bez lukova. Na tvoj znak.” Zaista, uopšte nije bilo bitno protiv bande koja je bila dovoljno velika da napadne većinu trgovačkih karavana. On nije izgubio, međutim. Sve dok su ljudi samo sedeli na svojim konjima, ostajala je mogućnost. Mala mogućnost. Život i smrt su često zavisili od malih mogućnosti.

“Hajde da ne budemo brzopleti”, rekao je čovek u kacigi, skidajući je da bi otkrio prosedu glavu sa masnom kosom i uzano, prljavo lice, koje je brijač poslednji put dotakao pre najmanje nedelju dana.

Njegov širok osmeh je otkrivao da mu fale dva zuba. “Možete ubiti dvojicu ili trojicu od nas pre nego što vas posečemo, ali nema potrebe za tim. Dajte nam svoje novčiće i nakit lepe dame, i možete nastaviti svojim putem. Lepe dame u svili i krznu uvek imaju mnogo nakita, zar ne?” zlobno je gledao preko Lana u Alis. Možda je mislio da je to prijateljski osmeh.

Nije bilo iskušenja u ponudi. Ovi ljudi nisu hteli žrtve u svojim redovima ako su mogli to da izbegnu, ali predaja bi značila da bi njemu i Bukami i Rejnu bili prerezani vratovi. Ovi bi verovatno zadržali Alis u životu sve dok ne bi odlučili da ona predstavlja opasnost. Ako ona ima još neki trik Moći u rukavu, poželeo je da...

“Vi se usuđujete da ometate Aes Sedai na putu?” zagrmela je ona, a bio je to zaista grom koji je neke od njihovih konja naterao da frkću i propinju se. Mačji Igrač, koji je znao šta ispuštena uzda znače, ostao je potpuno miran pod njim, čekajući stisak kolena ili pete.

“Predajte se ili se suočite sa mojim gnevom!” I crvena vatra je uz hujanje eksplodirala iznad glava bandita, nateravši pritom još njihovih pastuva da se u panici propinju, što je dvojicu lošijih jahača izbacilo iz sedla na put.

“Rekao sam ti da je ona Aes Sedai, Koj”, cvileo je debeli, proćelav čovečuljak u grudnom oklopu koji je bio suviše mali za njega. “Zar nisam rekao, Koj? Zelena sa tri Zaštitnika, rekao sam ja.”

Suv čovek ga je udario preko lica, bez skidanja svog pogleda sa Lana. Ili, što je više moguće, sa Alis, koja je stajala iza njega.

150

“Nema govora o predaji, sada. Još uvek je nas pedesetoro, a vas samo četvoro. Oprobaćemo svoje šanse radije nego da se suočimo sa vešalima; da vidimo koliko njih možeš da ubiješ pre nego što mi tebe sredimo.”

“U redu”, rekao je Lan. “Ali ako budem mogao da vas vidim dok izbrojim do deset, onda počinjemo.”

Čim je ovo rekao, počeo je glasno da broji. Banditi mu nisu dozvolili ni da stigne do dva, a već su počeli da galopiraju nazad, prema

drveću; kada je stigao do četiri, dvojica koji su pali sa konja konačno su prestali da pokušavaju da se vrate u sedla njihovih životinja divljeg pogleda i krenuli su pešice najbrže što su mogli. Nije bilo potrebe da ih prate. Topot kopita i zvuk lomljenja, dok su konji galopirali kroz šiblje radije nego da ga zaobiđu, ubrzano je nestajao. U ovim okolnostima, ovo je bio najbolji završetak kome se moglo nadati. Samo što Alis nije videla to na taj način.

“Nisi imao prava da ih pustiš da odu,“ rekla je ogorčeno. Gnev se svetlucao u njenim očima dok je pokušavala da svakoga od njih pogledom natakne na ražanj. Vodila je njenu kobilu ukrug, da bi bila sigurna da su svi dobili zasluženu dozu. “Da su napali, mogla sam da iskoristim Jednu moć protiv njih. Koliko su ljudi opljačkali i ubili, koliko žena silovali, koliko je dece zbog njih postalo siročad? Trebalo je da se borimo sa njima, a preživele da odvedemo do najbližeg magistrata.”

Lan, Bukama i Rejn su se smenjivali u pokušajima da je ubede kako je malo verovatno da bi bilo ko od njih četvoro bio među preživelima - banditi bi davali snažan otpor u želji da izbegnu vešala, a brojčanost je bila bitna - ali ona je, izgleda, zaista verovala da je ona sama mogla da pobedi blizu pedeset ljudi. Veoma čudna žena.

Da su u pitanju bili samo banditi i oluje, to bi bilo i za očekivati od bilo kog putovanja. Rejnova glupost i Bukamine pritužbe mogle bi takođe da se shvate kao deo “paketa”. Ali Alis je za većinu stvari bila slepa, i to je činilo najveći problem.

One prve noći je sedeo na mokrom da bi joj dao do znanja da će prihvatiti ono što je ona učinila. Ako je trebalo da putuju zajedno, bilo je bolje da to okonča časno i na isti način, kako je ona to morala videti.

Samo što ona nije to shvatila tako. Druge noći ostala je budna sve do zore i postarala se da i on takođe, bude, grubo ga ćuškajući kad god bi zadremao, kao da je imala nevidljivi prekidač. Treće noći, pesak je na neobjašnjiv način ušao u njegovu odeću i čizme, i to u debelom sloju. Istresao je onoliko koliko je mogao, i kako nije imao vode da se opere, jahao je pokriven prljavštinom čitav sledeći dan. A noć posle bandita... nije mogao da shvati kako je naterala mrave da mu se uspužu uz čakšire, niti kako ih je naterala da ga svi odjednom ugrizu. To je sigurno bilo njeno delo. Stajala je iznad njega kada su se njegove oči najednom otvorile, i izgledala je iznenađena što nije urlao.

Bilo je očigledno da želi nekakav odgovor, nekakvu reakciju, ali on nije mogao da shvati kakvu. Ako je mislila da se nije odužila za to što ju je pokvasio, onda je bila veoma surova žena. Bilo koja žena je znala da odredi visoku cenu za uvredu ili povredu koja bi joj bila naneta, a ovde nije bilo drugih žena koje bi je zaustavile kad pređe granicu onoga što se smatra pravednim. Sve što je on mogao da uradi bilo je da izdrži dok ne stignu do Čačina. Sledeće noći je otkrila žbun kopriva blizu njihovog kampa, i na njegovu sramotu skoro da je izgubio kontrolu nad sobom.

Ništa od ovoga nije spominjao drugoj dvojici, naravno, iako je bio siguran da znaju, ali je počeo da se moli da se Čačin pojavi ispred njih kada sledeći put svane. Možda je Edejn postavila ženu da ga posmatra, ali je počelo da izgleda kako je ipak htela da ga ubije. Polagano.

Moiraina nije mogla da razume tvrdoglavost ovog Lana Mandragorana, iako je Siujan rekla da je “tvrdoglavost” izlišna kad su u pitanju muškarci. Sve što je želela bilo je izražavanje kajanja zbog toga što ju je namočio. Pa, to i izvinjenje. Ponizno izvinjenje. I

151

propisno poštovanje za jednu Aes Sedai. Ali on nikada nije pokazivao ni trunku pokajanja. On je bio hladna arogancija do srži! Njegovo nepoverenje na njeno pravo da nosi ešarpu bilo je tako očigledno da je mogao da kaže naglas. Deo nje se divio njegovoj moralnoj čvrstini, ali samo deo.

Ona će ga naučiti pameti. Neće ga ukrotiti u potpunosti - potpuno ukroćen čovek ne bi bio od koristi ni sebi niti bilo kome drugom - samo će ga naterati da shvati svoje greške, sve do kostiju.

Ostavljala mu je dan da razmišlja, dok je ona planirala šta će mu raditi te noći. Mravi su bili veliko razočarenje. To je bila jedna od tajni Plavog ađaha, način na koji su mogle da odagnaju insekte ili da ih okupe i nateraju da grizu ili ubodu, iako to nije bilo namenjeno svrsi u koju je ona to iskoristila. Ali, zato je bila posebno ponosna na koprive, zbog kojeg je makar poskočio, pokazujući time da je ipak od krvi i mesa. Ona je u to počela da sumnja.

Čudno, nijedan od druge dvojice nije mu nikada ponudio ni reč saosećanja, bar koliko je ona čula, iako su morali da znaju šta je ona radila. Ako on njoj nije izrekao ni jednu pritužbu, što je samo po sebi bilo dovoljno čudno, sigurno se požalio svojim prijateljima; za to prijetelji služe. Ali trojka je bila čudno povučena i na druge načine, takođe. Čak su i u Kairhijenu ljudi pričali o sebi, bar malo, a nju su učili da su stanovnici Krajina izbegavali Igru Kuća, pa ipak oni o sebi nisu otkrivali skoro ništa čak i pošto im je pripremila put, pričajući o zgodama iz svog detinjstva u Kairhijenu i doživljajima u Kuli. Rejn se barem smejao kada je priča bila smešna - jednom kada bi shvatio da treba da se smeje, činio je to - ali Lan i Bukama su zaista izgledali postiđeno. Bar je ona mislila da je to bilo osećanje koje su pokazivali; oni su mogli da nauče Aes Sedai kako da kontroliše svoje lice. Priznali su da su upoznali Sestre pre nje, ali kad god je pokušavala da pažljivo ispita da bi saznala kada i gde...

“Aes Sedai ima na tako puno mesta da je teško setiti se”, Lan je odgovorio jedne večeri dok su jahali ispred njihovih dugih senki. “Najbolje bi bilo da se zaustavimo kod onih farmi, tamo napred, i da vidimo možemo li da upotrebimo senjak za noćenje. Nećemo videti drugu kuću sve dok ne bude kasno u noć.”

I ovo je bilo tipično. Ova trojica su mogla da nauče Aes Sedai kako se izbegava odgovor i skreće nezgodno pitanje, takođe.

A što je najgore od svega, ona još uvek nije imala pojma da li su oni Prijatelji Mraka. Naravno, nije imala razloga da veruje da je bilo koja od Sestara u Kanluumu bila Crni ađah, i ako nisu, Rejnova poseta Kapijama Neba vrlo verovatno je bila iz nekog nevinog razloga, pa ipak opreznost ju je terala da nastavi sa pitanjima. Još uvek je noću tkala štit oko svakoga od njih. Nije mogla da priušti sebi da veruje bilo kome osim Siujan sve dok nije bila potpuno sigurna u njih. A drugim Aes Sedai i bilo kom muškarcu koji bi mogao biti umešan sa njima ponajmanje.

Na dva dana od Čačina, u selu zvanom Ravinda, konačno je našla Avenu Saheru, prvu ženu sa kojom je pričala u palati. Ravinda je bilo selo u napretku, mada mnogo manje od Manale, sa širokim poljem dobro utabane zemlje koje je služilo kao pijaca za ljude iz okolnih sela, da na njemu trampe proizvode i da kupuju od torbara. Dvoja torbarskih kola, sa prekrivačima od platna ovenčanim ćupovima i tepsijama, bila su okružena gomilom kada su ona i njeni povučeni saputnici stigli tog jutra, a oba torbara su pogledom streljala svog suparnika uprkos ljudima koji su se otimali za njihovu robu.

Ravinda je imala i gostionicu koja je bila u izgradnji, već su zidali drugi sprat, što je bilo rezultat nagrade koju je dobila gazdarica Sahera. Nameravala je da je nazove Bela kula.

“Misliš da bi moglo da smeta Sestrama?” rekla je, mršteći se na znak koji je već bio izrezbaren, obojen i okačen iznad ulaznih vrata, kada je Moiraina predložila da promeni ime.

U ovoj razmeri, Kula na znaku mora da je bila visoka preko hiljadu stopa! Avena je bila punačka žena prosede kose sa bodežom dugačkim jednu stopu, okovanim

u srebro, koji joj je visio na pohabanom kožnom pojasu. Žuti vez joj je prekrivao rukave jarko

152

crvene bluze. Očigledno, nagrada je ulila malo praznika u svaki njen dan. Konačno, odmahnula je glavom. “Ne vidim zašto, moja gospo. Aes Sedai koje su uzimale imena u našem logoru bile su veoma slatkorečive i prijatne.” Ta žena će saznati, čim naiđe sestra kojoj nije smetalo da se pokaže.

Moiraini je bilo žao što nije mogla da se seti koja Prihvaćena je uzela ime Avene Sahera i imala priliku da se zabavi njenim detetom neko vreme. Avenin sin Migel - njeno deseto dete! - bio je rođen trideset milja od Zmajplanine i to nedelju dana pre nego što je Gitara izrekla njeno Proročanstvo. Takva vrsta nepažnje u zapisivanju onoga što čuješ je neprihvatljivo! Za koliko će se još imena u njenoj knjizi ispostaviti da su rodile decu van određenih deset dana?

Odlazeći iz Ravinde, zbog očiglednog zadovoljstva muškaraca što je bila brza, njen tinjajući bes se sa nepoznate Prihvaćene okrenuo prema njima. O, nisu to otvoreno pokazivali, ali je čula kako Rejn to kaže...“Bar je ovog puta brzo završila” - ne pazeći dovoljno da li će ga neko čuti, a Bukama je kiselo promrmljao da se slaže, dok su joj se priključivali. Lan je jahao napred, očigledno izbegavajući njeno društvo. Zapravo, mogla je to da razume, ali su njegova široka leđa, ukočeno ispravljena, izgledala kao prekor. Počela je da razmišlja o tome šta bi mogla da mu priredi te noći. Možda malčice i za ostalu dvojicu.

Neko vreme nije joj sinulo ništa što bi nadmašilo ono što je već uradila. Onda joj je zolja prozujala pored lica, i ona ju je ispratila pogledom, posmaatrajući kako uleće u drveće duž puta. Zolje. Naravno, nije želela da ga ubije.

“Gazda Lane, jesi li alergičan na ujed ose?” Osvrnuo se u sedlu, malo zauzdavajući svog pastuva i okrećući se, a onda je iznenada

zastenjao, dok su mu se oči širile. Na trenutak nije razumela. Onda je videla vrh strele kako viri iz prednje strane njegovog ramena.

Ne misleći, prigrlila je Izvor, i saidar ju je ispunio. Izgledalo je kao da je ponovo bila na testiranju. Njena tkanja su bljesnula, prvo providan štit Vazduha da spreči još strela da dopru do Lana, onda jedan za nju. Ne bi mogla da objasni zašto ih je izatkala tim redom. Sa Moći u sebi i izoštrenim vidom, tražila je pogledom mesto odakle je strela došla, i opazila pokret odmah unutar ruba šume. Tokovi Vazduha su šibnuli napred da zgrabe čoveka dok je ponovo odapinjao, strela je poletela gore pod uglom jer mu je luk bio prelomljen o telo. Samo nekolio otkucaja srca, toliko je sve trajalo, od početka do kraja, brzo kao da je tkala tokom testiranja. Taman dovoljno vremena da dve strele koje su odapeli Rejn i Bukama pogode cilj.

Uz užasnuti jecaj, otpustila je veze od Vazduha i čovek se srušio unazad. Pokušao je da ubije, ali ona nije nameravala da ga drži kao metu za pogubljenje. Bio bi pogubljen da su ga odveli do sudije, ali joj se nije sviđalo što je učestvovala u izvršenju kazne, naročito pre nego što je bila izrečena. Po njenom mišljenju, to je bilo veoma blizu upotrebljavanju saidara kao oružje, ili pravljenju oružja koji će muškarci koristiti za ubijanje. Veoma blizu.

Još uvek držeći saidar, okrenula se ka Lanu da mu ponudi Lečenje, ali uprkos streli koja mu je izvirivala iz ramena sa obe strane, nije joj dao priliku da progovori, okrenuvši konja i odgalopiravši do drveća gde je sjahao i otišao do palog čoveka, praćen Bukamom i Rejnom. Sa Moći u sebi, mogla je jasno da im čuje glasove.

“Kaniedrin?” rekao je Lan, zvučeći zapanjeno. “Znaš ovog momka?” upitao je Rejn. “Zašto?” zarežao je Bukama, a onda se začuo udarac čizme o rebra.

Slab glas je odgovorio zadihano. “Zlato. Šta drugo? Još imaš... sreću Mračnoga... baš onda si se okrenuo... ona strela... bi našla... tvoje srce. Trebalo je da... mi kaže... ona je Aes Sedai... umesto samo... da prvo nju ubijem.”

Čim je čula te reči, Moiraina je zabila pete u Streline bokove, odgalopirala tu kratku razdaljinu, i bacila se sa sedla već pripremajući tkanje za Lečenje. “Izvadite te strele iz njega,“ viknula je dok je trčala ka njima, podigavši suknje i ogrtač da se ne bi saplela. “Ako strele ostanu, Lečenje ga neće održati u životu.”

153

“Zašto da ga Lečiš?” upitao je Lan, spuštajući se na drvo oboreno tokom oluje. Ogroman busen korenja prekrivenog zemljom uzdizao se kao lepeza iznad njegove glave. “Da li toliko želiš da vidiš vešanje?”

“Već je mrtav”, reče Rejn. “Možeš li to da Izlečiš?” Zvučao je kao da je zainteresovan da vidi da li bi mogla.

Moirainina ramena su se spustila. Kaniedrinove oči, otvorene i uperene u grane iznad njih, već su bile staklaste i prazne. Začudo, uprkos krvi oko usta izgledao je kao golobradi mladić u izgužvanom kaputu. Mada je bio dovoljno muškarac da ubije. Dovoljno muškarac da umre sa grudima proburaženim parom strela. Mrtav nije mogao da kaže je li Gortanes bio taj koji ga je unajmio, niti gde bi mogli da nađu tog čoveka. Skoro pun tobolac bio mu je privezan za pojas, a dve strele bile su zabijene u zemlju pored.

Očigledno, bio je siguran da će ubiti četvoro ljudi koristeći četiri strele. Čak i pošto je poznavao Lana i Bukamu, mislio je tako. Čak i poznajući ih, nije poslušao svoja naređenja i pokušao je da prvo ubije Lana. Najopasnijeg od njih, mora da je tako razmišljao.

Dok je proučavala čoveka, zaključila je da bi mogao malo da joj kaže, čak i mrtav. Nožem sa pojasa rasekla je torbu koja je visila iznad njegovog tobolca i ispraznila sadržaj pored njega po niskom korovu koji se probijao kroz crnicu. Drveni češalj, polupojedeno parče sira prekrivenog krpom, mali nož koji se presavijao, klupko kanapa koje je odmotala da vidi je li nešto bilo sakriveno unutra, prljava zgužvana maramica koju je otvorila vrhom noža. Bilo je previše nadati se pismu koje je napisao gazda Gortanes dajući uputstva kako da ih nađe. Presecajući vrpce kožne torbice vezane za Kaniedrinov pojas, prevrnula ju je iznad gomile. Šaka srebrnjaka i bakrenjaka se prosula. I deset zlatnih kruna. Dakle. Cena njene smrti u Kandoru koštala je koliko i svilena haljina u Tar Valonu. Debeli novčići, sa Uzdižućim Suncem Kairhijena na jednoj strani i profilom njenog ujaka na drugoj. Prikladna zabeleška u istoriji Kuće Damodred.

“Jesi li počela da pljačkaš mrtve?” pitao je Lan tim izazivajuće hladnim glasom. Samo je pitao, ne optužujući, ali ipak...!

Ljutito se uspravila taman kad je Rejn odlomio pernati kraj strele koji je štrčao iz Lanovih leđa. Bukama je vezivao usku traku kože iza metalnog vrha. Kada je bilo črvrsto vezano, zgrabio je vrpcu pesnicom i jednom jako cimnuo, izvlačeći ostatak strele. Lan je trepnuo. Čoveku su izvlačili strelu iz tela, a on je trepnuo! Zašto ju je to ljutilo, nije znala, ali je znala da jeste. Rejn je požurio nazad na put dok je Bukama pomagao Lanu da skine kaput i košulju, otkrivajući otečenu rupu na prednjem delu tela. Verovatno ni ona iza nije bila ništa bolja. Krv koja je natapala kaput i košulju počela je da slobodno sipa niz negove grudi i rebra. Ni jedan muškarac nije tražio Lečenje, i skoro se odlučila da ga ne ponudi. Lana je ukrašavalo više ožiljaka nego što je očekivala na tako mladom čoveku, a nekoliko delimično zaraslih rana bilo je isprsecano tamnim šavovima. Izgleda da je muškarce razljućivao jednako lako kao i žene. Rejn se vratio noseći krpe za zavoje i žvaćući hleb za topao oblog. Nijedan od njih neće tražiti Lećenje dok čovek ne iskrvari na smrt!

“Hoćeš li prihvatiti Lečenje?” hladno je pitala, posežući ka Lanovoj glavi. Izmakao se da ga ne dodirne. Izmakao se!

“Prekosutra u Čačinu će ti možda trebati desna ruka”, promrmljao je Bukama, trljajući rukom ispod nosa i trudeći se da ne sretne ničiji pogled. To što je rekao bilo je veoma čudno, ali je znala da nema svrhe pitati šta je značilo. Trenutak posle, Lan je klimnuo i nagnuo se napred. To je bilo sve. Nije zamolio, nije čak ni prihvatio njenu ponudu. Samo se nagnuo napred. Prislonila mu je šake na glavu pokretom nalik šamarima i usmerila.

Grč kada ga je tkanje Lečenja udarilo raširio mu je ruke i iščupao iz njenog stiska. Veoma zadovoljavajuće. Čak i ako je samo disao duboko, a ne zadihano. Stari ožiljci su mu ostali, poluzaceljene rane sada su bile ružičaste linije - konci koji su bili spolja, sada slobodni, skliznuli su mu niz ruke i grudi; možda će imati poteškoće da izvadi ostale - ali je glatka koža

154

označavala mesto gde su bile rupe od strele. Mogao je da dočeka zolje u savršenom zdravlju. Uvek je mogla da ga ponovo Izleči posle, ako bude potrebno. Ali, samo ako bude potrebno.

Ostavili su novčiće da leže pored Kaniedrinovog tela, mada je bilo očigledno da muškarcima ne bi bili na odmet. Nisu želeli ništa od mrtvog čoveka. Bukama je našao njegovog konja vezanog malo dalje u drveću, smeđeg uškopljenika belih potkolenica koji je izgledao veoma brz, i propinjao se. Lan je skinuo oglav konju i vezao ga za sedlo, onda pljesnuo konja po stražnjici, i ovaj je otrčao ka Ravindi.

“Tako da može da jede dok ga neko ne pronađe,“ objasnio joj je kada je video kako se mršti na uškopljenika.

U stvari, ona je žalila što nije pretražila bisage vezane iza sedla. Ali Lan je pokazao iznenađujuću nijansu ljubaznosti. Nije očekivala da se išta takvo nađe u njemu. Zbog toga, izbeći će ose. Ali, u svakom slučaju, moralo je da bude nešto nezaboravno. Ipak je imala još samo dve noći da ga slomi. Kada budu stigli u Čačin biće previše zauzeta da dvori Lana Mandragorana. Bar na neko vreme.

155

Poglavlje 22

Održavanje običaja

________________________________________

Ako je Kanluum bio grad brda, Čačin je bio grad planina. Tri najviše uzdizale su se skoro milju čak i sa kratko posečenim vrhovima, i podnevno sunce se caklilo na živopisnim uglačanim crepovima i palatama prekrivenim pločicama. Iznad najviše, Aesdaišarska palata sijala je jače od svih ostalih u crvenom i zelenom, Crveni Konj koji se propinje viorio je iznad njene najviše kupole. Tri prstenasta zida okićena kulama okruživala su grad, kao i duboki šanac širok sto koraka opkoračen sa dva tuceta mostova, od kojih je svaki imao glomazno utvrđenje u podnožju. Saobraćaj je ovde bio previše veliki, a Pustoš predaleka, da bi stražari u šlemovima i oklopima sa Crvenim Konjem na grudima bili obazrivi kao u Kanluumu, ali je prelazak mosta Izlaska Sunca, usred talasa kola i dvokolica, jahača i pešaka, koji je tekao na obe strane, ipak malo potrajao.

Kada su jednom ušli unutar prvog zida, Lan nije gubio vreme i zauzdao je konja, sklonivši se s puta teško natovarenim kolima trgovaca koja su kloparala pored. Čak i sa Edejn koja je čekala, nikad u životu mu nije bilo draže da vidi neko mesto. Ako ćemo pravo, nisu zaista bili unutar Čačina – drugi, viši zid ležao je više nego sto koraka napred, a treći, još viši, još toliko dalje – ali je želeo da završi s ovom Alis. Gde je, za ime Svetlosti, našla buve ovako rano u godini? A crne muve! Crne muve ne bi trebalo da se pojave još mesec dana! Bio je sav u crvenim oteklinama. Bar nije našla zadovoljstvo u tome. U to je bio siguran.

“Zakletva je bila zaštita do Čačina, i održana je,“ rekao je ženi. “Dokle god izbegavaš lošijie delove grada, bezbedna si u ma kojoj ulici kao da imaš deset telohranitelja. Tako da možeš da se postaraš za svoje poslove, a mi ćemo se postarati za naše. Zadrži novac,“ rekao joj je hladno kada je posegla za tašnom. Bes je blesnuo, zbog gubitka samokontrole. Ali ona je bacala uvredu za uvredom.

Rajn je odmah počeo da priča o vređanju Aes Sedai i da joj nudi izvinjenja uz osmehe i duboke naklone iz sedla zbog čega su mu zvonca zvonila kao gongovi za uzbunu, dok je Bukama kiselo gunđao o muškarcima sa vaspitanjem svinja, uz neka opravdanja. Sama Alis je piljila u njega, lica tako blizu bezizražajnosti da je možda i mogla da bude ono što je tvrdila. Opasna tvrdnja, ako je neistinita. A ako je istinata... Onda naročito nije želeo da ima išta s njom.

Okrenuvši Mačijeg Igrača, odgalopirao je uz široku ulicu rasterujući ljude na nogama i neke na konjima. U neka druga vremena to bi moglo izazvati dvoboj. Hadori i glas koji ga je pratio sigurno ne bi zadržao nikog osim prostog sveta. Ali je jahao prebrzo da čuje uzvik izazova, izbegavajući dvosedne nosiljke, trgovačke dvokolice visokih točkova i nosače sa teretom okačenim o obramice, bez usporavanja koraka. Posle tišine sela, tutnjava gvožđem

156

okovanih točkova po kamenim pločama i uzvici uličnih prodavaca i dućandžija izgledali su hrapavo. Flaute uličnih muzičara zvučale su kreštavo. Mirisi prženih oraha i pita od mesa na buradima prodavaca, mirisi kuvanja iz kuhinja pola tuceta gostionica i stotina domova, utopili su se u neprijatan smrad posle čistog vazduha na putu. Sto staja punih konja dodavali su sopstvenu miru.

Bukama i Rajn su ga sustigli sa tovarnim konjem pre nego što je bio na pola puta uzbrdo do Aedaišarske palate i priključili mu se sa svake strane. Ako je Edejn bila u Čačinu, biće tu. Mudro, Bukama i Rajn su ćutali. Bukama je, bar, znao sa čim će se uskoro suočiti. Ulazak u Pustoš bio bi mnogo lakši. Izaći iz Pustoši živ, u stvari. Svaka budala je mogla da ujaše u Pustoš. Je li on bio budala što je došao ovde? Što su se više peli, sporije su se kretali. Bilo je manje ljudi na ulicama više uz planinu, gde su kuće sa crepovima ostavljale mesto za palate i domove bogatih trgovaca i bankara, čiji su zidovli bili prekriveni jarkim pločicama, a ulični muzičari za sluge u livrejama koji su žurili na svojim poslovima. Blistavo lakirane kočije sa grbovima Kuća na vratima zamenile su kola prodavaca i nosiljke. Kočije iza šestočlane ili četvoročlane zaprege sa perima na uzdama zauzimale su dosta prostora, i većina je imala polatuceta jahača kao i nekoliko slugu koji su se držali zadnjeg dela kočije, svi naoružani i oklopljeni i spremni da zapodenu svađu sa bilo kim ko bi pokušao da se previše približi. Tačnije, sa trojicom grubo odevenih muškaraca koji bi pokušali. Rajnov žuti kaput nije izgledao tako otmeno kao u Kanluumu, a pošto je Lanov drugi kaput bio umrljan krvlju, spao je na to da nosi treći, toliko izlizan da je Bukama izgledao dobro obučen. Misao o mrljama od krvi podstakla je druge misli. Dugovao je Alis zbog Lečenja, kao i zbog mučenja, mada je časno mogao da oduži samo prvi dug. Ne. Morao je da isbaci tu čudnu malu ženu iz glave, mada se činilo da mu se nekako uselila u lobanju. Na Edejn je morao da se usredsredi. Na Edejn i najočajniju borbu svog života.

Aesdaišarska palata potpuno zauzevši ravni vrh planine, bila je ogromno, sjajno zdanje u kupolama, visokim balkonima koje je prekrivalo pedeset lanaca, mali grad za sebe, čija je svaka površina sijala šarama crvene i zelene. Velike bronzane kapije, ukrašene lakiranim Crvenim Konjem, bile su pozivajuće otvorene ispod luka koji je vodio u Dvorište posetilaca, ali je tuce stražara iskoračilo na rešetke kada su Lan i ostali prišli. Crveni konj im je bio izvezen na zelenim tunikama koje su nosili preko grudnih oklopa, a na halebardama su bile crvene i zelene trake. Bili su baš živopisni, sa crvenim šlemovima i pantalonama i visokom zelenim uglačanim čizmama, ali je svaki čovek koji je ovde služio bio veteran više nego jedne bitke i svi su počastili tri pridošlice tvrdim pogledom kroz čelične rešetke na šlemovima.

Lan je sišao sa sedla i naklonio se, ne previše duboko, dodirujući čelo, srce i balčak mača. “Ja sam Lan Mandragoran”, rekao je. Ništa više.

Ukrućenost stražara je popustila na njegovo ime, ali ih nisu odmah propustili. Čovek može da sebe nazove kako hoće, napokon. Jedan od njih je otrčao i vratio se posle nekoliko trenutaka sa sedim oficirom koji je nosio šlem sa crvenim perom o kuku. Džurad Šiman bio je iskusni ratnik koji je jahao sa Lanom na jugu neko vreme, i lice mu se rastavilo u osmeh.

“Budi dobrodošao, al’Lane Mandragorane,“ rekao je, klanjajući se Lanu mnogo dublje nego prilikom prošlih poseta. “Tai’šar Malkier!” O, da; ako Edejn nije ovde sada, sigurno je bila.

Vodeći svog dorata, Lan je pratio Džurada kroz crveni luk u Dvorište posetioca popločano glatkim kamenjem osećajući se kao da bi trebalo da ima mač u ruci i navučen oklop. Balkoni od kamenih rezbarija koje su se nadnosile nad široko dvorište njegovom oku su izgledali kao balkoni za strelce. Besmisleno, naravno. Ti otvoreni balkoni, kao čipka izatkana od kamena, nudile su malo zaštite za strelce. Služili su za posmatranje pridošlica tokom svečanih prilika, ne za odbranu. Nijedan neprijatelj nije probio drugi obruč zidova, a ako Troloci ikada dospeju ovoliko duboko u grad, sve je bilo izgubljeno. Ipak, Edejn je možda bila ovde, i nije mogao da se otrese osećaja da kreće na bojno polje.

157

Konjušari u crveno - zelenim livrejama sa Crvenim Konjem izvezenim na ramenima dotrčali su da uzmu konje, a još muškaraca i žena da ponesu sadržinu pletenih korpi na tovarnom konju tovarnog konja i da pokažu svakom od njih odaje koje pristaju njegovom položaju.

Zabrinjujuće, vodila ih je šatajan palate lično. Bila je to dostojanstvena žena pravih leđa u livreji, sede kose uvijene na potiljku. Srebrni prsten ključeva o pojasu govorio je da gazdarica Romera vodi sve dvorske sluge, ali je šatajan sama bila više nego sluga. Obično su samo krunisani vladari mogli da budu pozdravljeni na kapijama od šatajan. Plivao je u moru očekivanja drugih. Ljudi su se davili u takvim morima.

Pošao je da vidi Bukamine i Rajnove odaje, i da izjavi svoje zadovoljstvo njima gazdarici Romeri, ne zato što je očekivao da budu neprimereno smešteni, već zato što je bilo neophodno da se pobrine za svoje ljude pre nego za sebe. Rajn je imao kiseo izraz, ali sigurno nije mogao da očekuje bolje od ove male sobe u jednoj od kamenih baraka palate, isto kao i Bukama. On je bar dobro znao kako će ovde biti. Bar je Rajn imao sobu za sebe, odaju stegonoše sa popločanom peći uzidanom ispod kreveta. Obični vojnici spavali su deset u jednoj sobi i, koliko se Lan sećao, provodili celo vreme zimi svađajući se oko toga ko će spavati na krevetima najbližim kaminu.

Bukama se zadovoljno smestio – pa, zadovoljno za njega; namrštenost skoro da je bila nestala – pričajući o lulama duvana sa nekoliko ljudi sa kojima se borio rame uz rame, a Rajn se izgleda brzo oporavio. U svakom slučaju, kada su odvodili Lana, Rajn se raspitivao kod vojnika ima li nekih lepih devojaka među sluškinjama i kako bi mogao da da odeću na čišćenje i peglanje. Do svog izgleda, naročito pred ženama, starim ili mladim, bilo mu je stalo skoro kao i do samih žena. Možda ga je oneraspoložilo to što se pred šatajan i sluškinjama pojavio u odelu isprljanim putovanjem.

Na Lanovo veliko olakšanje, nisu mu dali odaje za kralja u poseti uprkos pratnji šatajan. Njegove tri sobe bile su prostrane, sa svilenim tapiserijama na plavim zidovima i širokim porubovima urađene sa planinama koje su oivičavale visoke tavanice, a potreban nameštaj je bio jednostavno izrezbaren sa samo malo pozlate. Spavaća soba je imala mali balkon koji je gledao na jednu od dvorskih vrtova i imala krevet sa perjanim dušekom dovoljno širokim da primi četvoro ili petoro. Sve je bilo potpuno prigodno njegovom položaju, i zahvalio se gazdarici Romeri možda malo više nego što je trebalo, jer se ona nasmešila suženih očiju.

“Niko ne može da zna šta budućnost nosi, moj lorde”, rekla je, “ali znamo ko si ti.” Napravivši nizak naklon otišla je. Naklon. Zadivljujuće. Šta god da je govorila, šatajan je imala svoja očekivanja od budućnosti, takođe.

Zajedno sa sobama, dobio je i dve sluškinje četvrtastog lica, Anju i Esnu, koje su slagale ono malo njegovih ličnih stvari u ormar, i štrkljavog mladog momka po imenu Bulen, za sitne poslove, koji je piljio u Lanov šlem i grudni i leđni oklop dok i je postavljao na crno lakirani čiviluk pored vrata, mada mora da je viđao nešto slično tome mnogo puta.

“Je li Njeno Veličanstvo prisutno?” upitao je Lan uljudno. “Ne, moj lorde”, odgovorila je Anja, mršteći se na njegov kaput umrljan krvlju i

stavljajući ga sa strane uzdišući. Od njih dve, ona je bila seda, tako da je možda bila Esnina majka, pomislio je. Nije je prizor krvi naterao na uzdah – navikla je na to – već pomisao koliko je teško očistiti kaput. Uz malo sreće, dobiće ga natrag i očišćenog i zakrpljenog. Najbolje moguće, u svakom slučaju. “Kraljica Etenijela putuje kroz srce zemlje.”

“A princ Brajs?” Znao je odgovor na to – supružnici Etenijela i Brajs su mogli da oboje budu van grada samo tokom ratnog perioda – ali bilo je obrazaca koji su morali da se prate.

Bulonova usta su se otvorila na nagoveštaj da je pric suprug možda odsutan, ali od potrčka se nije moglo očekivati da već zna sve običaje dvora. Anja, sa druge strane, ne bi bila postavljena da služi Lana da nije bila sasvim upućena. “O, da, moj lorde”, rekla je. Podižući košulju umazanu crnim, odmahnula je glavom pre nego što ju je spustila sa strane. Ne sa

158

kaputom. Očigledno, košulja je bila izgubljen slučaj. Vrtela je glavom nad skoro svom njegovom odećom, čak i onom koju je stavila u ormar. Većina je bila teško iznošena.

“Jesu li neke važne ličnosti u poseti?” Svrbelo ga je da to pita koliko i ujedi buva i crnih muva.

Anja i Esna su se pogledale. “Samo jedna zaista važna, moj lorde”, odgovorila je Anja. Spakovala je košulju i položila je u ormar, nateravšiga da čeka. “Gospa Edejn Arel.” Dve žene su se nasmešile jedna drugoj, izgledajući još sličnije. Naravno da su od početka znale šta je pokušavao da sazna, ali nisu imale prava da se cere unaokolo kao idioti.

Dok je Bulen mazao njegove čizme kojima je to bilo preko potrebno, Lan se oprao od glave do pete na umivaoniku ne čekajući da se donese kada, i utrljao mast po koju je Anja poslala Esnu na svoje otoke, ali je pustio žene da ga obuku. To što su bile sluškinje nije bio razlog da ih uvredi. Nosio je jednu belu svilenu košulju na kojoj se nisu mnogo videli tragovi nošenja, uske crne svilene pantalone na kojima se skoro uopšte nisu videli, i dobar crni svileni kaput izvezen duž rukav zlatnim krvružama među kukastim trnovima. Krv ruže za gubitak i sećanje. Prikladno. Čizme su mu imale sjaj za koji nije očekivao da će Bulen toliko da postigne. Bio je naoružan koliko god je to bilo moguće. Sa oružjem u ruci, bilo je malo stvari kojih se bojao, ali Edejnino oružje neće biti čelično. Imao je malo iskustva u vrsti bitke koju je sada morao da bije.

Davši Anji i Esni po srebrnu marku, a Bulenu srebrni peni – bilo bi nečuveno da je gazdarici Romeri ponudio novac, ali se očekuje nešto za sluge posetioca prvog dana i posljednjeg – poslao je dečaka da se postara da su u stajama pratili njegova uputstva za Mačijeg Igrača i postavio žene u hodnok da paze na njegova vrata. Onda se seo da čeka. Njegovi sustreti sa Edejn moraju da budu javni, sa najviše mogućih ljudi. U privatnosti, sva prednost je pripadala muškarčevoj karnieri.

Uhvatio je sebe kako se pita gde je Alis otišla, šta je želela od njega i ostalih, i pokušao da je izbaci iz glave. Čak i kada nije bila tu, od nje mu se ježila koža na vratu. Jedan visoki srebrni bokal čaja stajao je na jednom od izrezbarenih stočića, bez sumnje začinjen bobicama i mentom, a drugi pun vina, ali se nije obazirao na njih. Nije bio žedan, a bila mu je potrebna bistra glava i usredsređenost za Edejn. Čekajući, utonuo je u ko’di i sedeo umotan u prazninu bez osećanja. Uvek je najbolje ići u bitku bez osećanja.

Kroz zapanjujuće kratko vreme, Anja je ponovo ušla, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. “Moj lorde, gospa Edejn traži tvoje prisustvo u svojim odajama.” Glas joj je bio veoma bezličan, a lice bezizražajno kao lice Aes Sedai.

“Reci njenom glasniku da se još nisam oporavio od puta,“ rekao je. Anja je izgledala razočarana odgovorom dok se klanjala. Učtivost je nalagala da mu se

da vreme za taj oporavak, ma koliko tražio, ali za manje od pola sata po kuglastom časovniku na polici nad kaminom, Anja je opet ušla noseći pismo zapečaćeno pritajenom lavicom utisnutom u plavi vosak. Pritajena lavica spremna za skok. Edejnin lični grb, i to dostojan nje. Teška srca ga je prelomio. Pismo je bilo veoma kratko.

Dođi mi, srculence. Dođi sada. Nije bilo potpisa, ali mu nije ni bio potreban čak i da je vosak za pečaćene bio bez

znaka. Njen kitnjasti rukopis mu je bio poznat kao i sopstveni, mnogo jednostavniji. Pismo je bilo veoma nalik Edejn. Zapovedajuće. Edejn je bila rođena da bude kraljica, i znala je to.

Predao je stranicu plamenovima u kaminu. Ovoga puta Anjino razočaranje bilo je potpuno sigurno. Svetlosti, žena je bila postavljena da ga služi, ali je Edejn u njoj imala saveznika ako je nekako saznala. Veoma je verovatno bilo da jeste. Imala je način da sazna sve što bi joj moglo biti od koristi.

Edejn nije više poslala nijedan poziv, ali dok je kuglasti časovnik odzvanjao tri puta za sate, pojavila se gazdarica Romera.

159

“Moj lorde,“ rekla je zvanično, “jesi li se dovoljno odmorio da te primi pric suprug?” Konačno.

Bila je čast da ga ona lično prati, ali je i strancima bio potreban vodič da bi se snašli u palati. Bio je tu mnogo puta i još uvek bi se ponekad izgubio. Mač mu je ostao na lakiranom čiviluku pored vrata. Ovde mu ne bi pomogao, a pored toga bi uvredio Brajsa, pokazujući da misli da mora se zaštiti. Što je i morao, ali ne čelikom.

Očekivao je sastanak nasamo, ali ga je gazdarica Romera odvela do velike zvanične sale sa kupolom sa naslikanim nebom na sredini visoke tavanice, čije se podnožje oslanjalo na tanke, rebraste, bele stubove, a sala je bila puna ljudi i žagora razgovora koji je zamro kada je njegov dolazak primećen. Sluge tihog koraka u livrejama, kretale su se kroz gužvu nudeći začinjeno vino kandorskim lordovima i gospama u svili izvezenoj grbovima Kuća, i ljudima u dobroj vuni ukrašenoj grbovima važnijih esnafa. I drugima, takođe. Lan je video muškarce u dugim kaputima koji su nosili hadori, muškarce za koje je znao da ga nisu nosili deset godina ili duže. Žene sa kosom još uvek isečenom do ramena ili više nosile su malu obojenu tačku ki’saina na čelima. Klanjali su se njegovoj pojavi, pravile dugoke naklone, ti muškarci i žene koji su odlučili da se sećaju Malkiera. Gledali su kako ga šatajan predstavlja Brajsu kao što jastrebovi gledaju poljskog miša. Ili kao jastrebovi koji čekaju znak da polete. Možda nije trebalo da dođe ovde. Sada je prekasno za tu odluku. Jedini put bio je napred, šta god da se nalazilo na kraju.

Princ Brajs bio je zdepast, grubo skrojen čovek srednjih godina koji kao da je bio više naviknut na oklop nego na zelenu svilu ukrašenu zlatnim, mada je zaista bio naviknut na oba. Brajs je bio Etenijelin Mačonoša, general njenih vojski, kao i njen suprug, i nije došao na taj položaj oženivši se sa Etenijelom. Brajs je bio poznat kao odličan general. Uhvatio je Lana za ramena, ne dopuštajući mu da se pokloni.

“Čovek koji mi je dva puta spasao život u Pustoši se neće klanjati, Lane.” Nasmejao se. “I ti si dvaput spasao moj,“ reče Lan. “Kvit smo.”

“Bilo kako bilo. Ali, izgleda da se pri tvom dolasku, tvoja sreća očešala i o Dirajka. Jutros je pao sa balkona, dobrih pedeset stopa na kamene ploče, ne slomivši ni koščicu.” Pokazao je na svog drugog sina, zgodnog tamnookog dečaka od osam godina u kaputu sličnom svom. Dete se približilo. Velika modrica se nalazila sa strane na njegovoj glavi, i kretao ukočeno zbog drugih modrica, ali je ipak napravio zvanični naklon unekoliko pokvaren širokim cerenjem. “Trebalo bi da je na časovima”, poverio se Brajs, “ali je bio tako željan da te vidi, da bi zaboravio na slova i posekao se na mač.” Namrštivši se, dečak se pobunio da se nikada ne bi posekao.

Lan je uzvratio momkov naklon jednako zvanično, ali su poslednji tragovi ceremonijalnosti nestali iz dečaka za tren.

“Kažu da si se borio sa Aijelima na jugu i u šijenarskim močvarama, moj lorde”, rekao je. “Je li to tačno? Jesu li zaista visoki deset stopa? Da li zaista pokrivaju lica pre nego što ubiju? I da li jedu svoje mrtve? Je li Bela kula stvarno viša od planine?”

“Daj čoveku priliku da odgovori, Dirajk,“ rekao je Brajs, šaljivog besa pokrivenog veselim smehom. Dečak je pocrveneo od srama, ali se ipak prisno osmehnuo ocu, koji mu je razbarušio kosu hitrom rukom.

“Seti se kako je to imati osam godina, Brajse,“ rekao je Lan. “Pusti dečaka da pokaže svoje uzbuđenje.” On sam je sa osam godia učio ko’di i sa čim će se suočiti kada prvi put uđe u Pustoš. Počinjao je da uči kako da ubije rukama i nogama. Neka puste Dirajka da ima srećnije detinjstvo pre nego što mora da previše misli na smrt.

Oslobođen, Dirajk je prosuo još jednu bujicu pitanja, mada ovog puta jeste čekao na odgovore. Da mu se ukazala prilika, dečak bi iz njega iscedio sve o Aijelima, i čudima veličanstvenih gradova na jugu kao što su Tar Valon i Far Mading. Verovatno da ne bi poverovao da je Čačin veliki kao ijedan od ovih. Najzad, njegov otac je stavio tačku na to.

160

“Lord Mandragoran će ti napniti glavu do mile volje kasnije”, rekao je Brajs dečaku. “Sada mora da se sastane sa nekim drugim. Briši do gazdarice Tuval i svojih knjiga.”

Lan je mislio da su svi u sobi zadržavali dah u iščekivanju dok ga je Brajs pratio preko crveno - belih pločica na podu.

Edejn je bila tačno onakva kakve je se sećao. O, deset godina starija, sa tragovima sedine koji su šarali njene slepoočnice i nekoliko finih linija u uglovima očiju, ali su ga te velike tamne oči ščepale. Njen ki’sain je i dalje bio belina udovice, a kosa joj je još uvek visila u crnim talasima do ispod struka. Nosila je crvenu svilenu haljinu domanske izrade, pripijajuću i zamalo providnu. Bila je prelepa, ali čak ni ona ovde nije mogla ništa da uradi. Mirno se naklonio. Na trenutak ga je samo posmatrala, hladno i proračunavajuće.

“Bilo bi ... lakše da si došao kod mene”, promrmljala je, naizgeld nezaiteresovana je li Brajs čuo. A onda, iznenada, klekla je graciozno i uzela njegove ruke u svoje. “Pod Svetlošću,“ objavila je jakim, jasnim glasom, “ja, Edejn ti Gemalen Arel, svečano se zaklinjem al’Lanu Mandragoranu, gospodaru Sedam kula, gospodaru Jezera, istinitom Sečivu Malkiera. Nek uništi Senku!” Čak je i Brajs izgledao zapanjeno. Trenutak tišine je trajao dok je ljubila Lanove prste; onda su poklici buknuli sa svih strana. Uzvici “Zlatni Ždral”, čak i “Kandor jaše sa Malkierom!”

Zvuk mu je dozvoliko da oslobodi svoje ruke, da je podigne na noge. “Moja gospo”, rekao je tiho, ali stegnutim glasom, “nema kralja Malkiera. Veliki lordovi nisu bacali štapove.”

Stavila mu je ruku preko usana. Toplu ruku. “Trojica od petorice preživelih su u ovoj sobi, Lane. Da ih pitamo kako bi bacili? Šta mora biti, biće.” A onda se utopila u gomilu onih koji su želeli da ga okruže, da mu čestitaju, svečano mu se zakunu na mestu da ih je pustio.

Brajs ga je spasao, odvukavši ga do dugačke staze sa kamenom ogradom dve stotine stopa iznad krovova. Bilo je poznato da je to mesto gde je Brajs išao da bude sam, i niko nije pratio. Tu su vodila samo jedna vrata, ni jedan prozor nije gledao tu, i nije se čuo ni zvuk iz palate.

“Da sam znao da je to nameravala,“ rekao je stariji čovek dok su šetali gore - dole, ruku sastavljenih iza leđa, “ne bih joj poželeo dobrodošlicu. Ako želiš, poručiću joj da je dobrodošlica povučena. Ne gledaj me tako, čoveče. Znam dovoljno o malkierskim običajima da je ne uvredim. Lepo te je uglavila u kutiju za koju znam da je nikada ne bi izabrao za sebe.” Brajs je znao manje nego što je mislo da zna. Koliko god bile probrane reči, povlačenje dobrodošlice bi bila smrtna uvreda.

‘Čak će se i planine vremenom skruniti’,“ citirao je Lan. Nije bio siguran može li sada da izbegne da povede ljude u Pustoš. Nije bio siguran da je želeo da to izbegne. Svi ti muškarci i žene koji su se sećali Malkiera. Malkier je zaslužio sećanje. Ali po koju cenu?

“Šta ćeš da uradiš?” Veoma jedostavno pitanje, ali tako teško odgovoriti. “Ne znam,“ odvratio je Lan. Pobedila je samo bitku, ali je bio zapanjen s kakvom

lakoćom je to učinila. Težak protivnik, žena koja je nosila deo njegove duše u kosi. Ostatak vremena su tiho govorili o lovu i razbojnicima i da li će prošlogodišnje borbe u

Pustoši uskoro zamreti. Brajs je žalio što je morao da povuče svoju vojsku iz rata protiv Aijela, ali nije bilo drugog izbora. Pričali su o muškarcu koji je mogao da usmerava – svaka priča ga je smeštala na drugo mesto; Brajs je mislio da je to samo jurenje magle i Lan se složio – i o Aes Sedaima koje kao da su bile svuda, a niko nije znao iz kog razloga. Etenijela mu je pisala da su u selu kroz koje je prolazila dve sestre uhvatile ženu koja se pretvarala da je Aes Sedai. Ta žena je mogla da usmerava, ali joj to nije koristilo. Dve prave Aes Sedai su je šibale dok je cičala kroz selo, terajući je da prizna zločin svakom muškarcu i ženi koji su tamo živeli. Onda ju je jedna od sestara odvela u Tar Valon da zaista bude kažnjena, šta god to značilo. Lan je shvatio da se nada da Alis nije lagala da je Aes Sedai, mada nije mogao da zamisli zašto bi ga do zanimalo.

161

Takođe se nadao da će izbeći Edejn do kraja dana, ali kada su ga odveli nazad do njegovih odaja – ovog puta ga je vodio sluga – bila je tamo, čekajući zavodljivo u jednoj od pozlaćenih stolica u dnevnoj sobi. Njegovih slugu nije bilo na vidiku. Izgleda da je Anja zaista bila Edejnin saveznik.

“Bojim se da više nisi prelep, srculence”, rekla je kada je ušao. “Mislim da ćeš možda biti i ružan kad postaneš stariji. Ali, tvoje oči su mi se uvek sviđale više od tvog lica.” Osmeh joj je postao zamišljen. “I tvoje ruke.”

Stao je još uvek stiskajući bravu na vratima. “Moja gospo, pre manje od dva sata obećala si–” Prekinula ga je.

“I povinovaću se svom kralju. Ali kako izreka kaže, kralj nije kralj nasamo sa svojom karneirom.” Nasmejala se dubokim smehom. Uživajući u svojoj premoći nad njim. “Donela sam tvoj daori. Donesi mi ga.”

Nevoljno, pratio je njen poged do pljosnate lakirane kutije na malom stolu pored vrata. Poklopac na šarkama podizao je kao da je stena. Unutra je ležala uvijena duga vrpca ispletena od kose. Mogao je da se seti svakog trenutka jutra posle prve noći, kada ga je odvela u ženske odaje kraljevske palate u Fal Moranu i pustila da gospe i služavke gledaju dok mu je odsecala kosu sa ramena. Čak im je rekla i šta je to značilo. Sve žene su se zabavljale dok se sedeo kraj Edejninih nogu da za nju uplete daori. Edejn je održavala običaj, ali na svoj način. Kosa je na dodir bila meka i glatka; mora da je naredila da se u nju svakodnevno utrljavaju losioni.

Polako prešavši sobu, kleknuo je ispred nje držeći daori u ispruženim rukama. “Uspomena na ono što ti dugujem, Edejn, uvek i za svagda.” Sigurno je razumela to što mu u glasu nije bilo žara tog prvog jutra.

Nije uzela vrpcu. Umesto toga, proučavala ga je, lavica koja gleda lane. “Znala sam da nisi bio odsutan toliko dugo da zaboraviš naše običaje,“ rekla mu je konačno. “Dođi.”

Ustajući, zgrabila mu je zgob i povukla ga ka vratima balkona koji je gledao na baštu deset koraka ispod. Dve sluškinje su sipale vodu iz kofa na neke od biljaka,a mlada žena je šetala duž staze od škriljca u plavoj haljini jarkoj koliko i cveće ranog proleća koje je raslo pod drvećem.

“Moja ćerka, Isela.” Na trenutak, ponos i privrženost zagrejali su Edejnin glas. “Sećaš li je se? Sada ima sedamnaest godina. Još uvek nije izabrala karniera.” Momci su bivali izabrani od strane svojih karneira; devojke su birale svoje. “Ali svejedno mislim da je došlo vreme da se uda.”

Maglovito se sećao deteta zbog kog su sluge uvek trčale, srce svoje majke, ali mu je tada glava bila puna Edejn. Svetlosti, žena mu je i sada ispunjavala glavu, baš kao što mu je miris njenog parfema ispunjavao nozdrve. Njen miris. “Lepa je kao i njena majka, siguran sam”, rekao je ljubazno. Prevrtao je daori po rukama. Imala je previše prednosti dokle god ga je imala, svu prednost, ali je morala da ga uzme.

“Edejn, moramo da razgovaramo.” Nije obratila pažnju na to. “Vreme je da se i ti oženiš, takođe, srculence. Pošto nijedna od tvojih ženskih rođaka

nije živa, na meni je da to uredim.” Toplo se nasmešila devojci ispod, majčinski osmeh pun ljubavi.

Zapanjilo ga je to što je izgleda predlagala. Isprva nije mogao da poveruje. “Isela?” rekao je zadihano. “Tvoja ćerka?” Možda je poštovala običaje na svoj način, ali ovo je bilo nečuveno. “Niko me neće naterati u nešto tako sramotno, Edejn. Ni ti, ni ovo.” Protresao je daori ka njoj, ali ona ga je samo pogledala i nasmešila se.

“Naravno da te neće naterati, srculence. Ti si čovek, ne dečak. Ali ipak držiš običaje,“ promrmljala je, prelazeći prsom duž vrpce kose koja se tresla među njegovim rukama. “Možda zaista treba da razgovaramo.”

Ali ga je vodila ka krevetu. Bar će tamo povratiti nešto izgubljenih položaja, bilo da uzme daori iz njegovih ruku ili ne. Bio je muškarac, ne lane, koliko god da je ona bila lavica.

162

Doduše, nije bio iznenađen kada mu je rekla da može da ga spusti da bi joj pomogao da se svuče. Edejn nikada ne bi odustala od svih svojih prednosti. Ne dok ne preda njegov daori njegovoj nevesti na dan venčanja. A nije mogao da vidi kako može da spreči da ta mlada ne bude Isela.

163

Poglavlje 23

Večernjača

________________________________________

Moiraina dozvoli sebi mali osmeh dok je Lanov prijatelj galopirao za njim. Ako je želeo da se od nje udalji što brže, onda je ona ostavila kakav takav utisak. Na dublji će morati da sačeka. Znači, on je mislio da ona treba da izbegava grublje delove Čačina? Način na koji se postarala za one razbojnike trebao bi mu je promeniti mišljenje.

Izbacivši ga iz uma, ona pođe u potragu za upravo tim grubljim susedstvima. Kada bi u Tar Valonu njoj i Sijuan dozvolili da izađu u grad kao Prihvaćenima, Sijuan je

najviše volela da posećuje gostionice upravo u takvim delovima grada. Hrana u njima je bila jeftinija, i Aes Sedai, koje sigurno ne bi odobrile da Prihvaćene piju vino, veoma retko su tamo zalazile. Pored toga, Sijuan se bolje osećala u takvim krčmama nego što bi se osećala u boljim lokalima gde bi Moiraina volela da jede. Pored toga, koliko je Sijuan škrta sa parama, ona bi sigurno potražila sobu u najjeftinijoj mogućoj gostionici.

Moiraina je jahala kroz gužvom zakrčene ulice dok nije naišla na kraj unutar prvih zidina gde nije bilo nosiljki ili uličnih muzičara, a trgovaci na kolicima nisu imali mušterije a na licima im se očitavalo da se ne nadaju da će ih uskoro imati. Kamene zgrade duž uske ulice su imale zapušten izgled. Deca u krpama su trčala unaokolo smejući se dok su se igrala, ali deca bi se igrala i smejala i u najprljavijem okruženju. Vlasnice prodavnica su stojale sa močugama kraj svoje robe koja je bila izložena ispred prodavnica na stolovima, i proučavale prolaznike kao da misle da su svi oni spremni na krađu. Možda su neki od njih bili, nosili su iznošenu zakrpljenu vunenu odeću i išli okolo pognutih glava ili se prkosno mrgodeći. Siromašna žena lako može postati kradljivac ako nema ništa. Moirainin krznom postavljeni plašt i svilena jahaća haljina su privlačili poglede, kao i Strela. Nije bilo nijednog drugog konja na ulici.

Dok je sjahivala pred prvom gostionicom na koju je naišla, ispred prašnjavog lokala pod imenom ‘Raščupana guska’, mršavi žuti pas zareža na nju sav narogušen dok ga ona ne ćušnu tankim tokom Vazduha te on pobeže jaučući niz ulicu. Veći problem je bila visoka mlada žena u isuviše krpljenoj crvenoj haljini prekrivenoj zakrpama raznih nijansi. Ona se pretvarala da traži kamen u svojoj cipeli dok je krišom pogledivala Strelu. Željnim pogledom. Ovde nije bilo ničega zašta bi mogla da priveže konja. Puštajući uzde da padnu što bi reklo Streli da se ne pomera, Moiraina obuhvati kobilina prednja kopita tokovima Vazduha, a oko nje postavi zaštitu koja će je upozoriti ako neko pokuša da je pomeri. To poslednje tkanje, ona zadrža i ne zaveza.

Unutrašnjost gostionice oslikavala je spoljašnjost. Pod je bio prekriven nečim što je nekada mogla biti pilotina, ali sad je više ličilo na smrznuto blato. Vazduh se osećao na

164

duvanski dim i gorko pivo, i na nešto što je izgleda gorelo u kuhinji. Mušterije, grubi ljudi u grubim kaputima pognuti nad svojim vrčevima za malim stolovima, podigoše glave u iznenađenju kada ona uđe. Ispalo je da je gostioničar, mršavi tip u isflekanom sivom kaputu sa uskim licem koje je bilo izliveno u stalno namigivanje, opasnog izgleda kao i lice bilo kog od onih bandita što ih je srela na putu.

“Da li je ovde odsela jedna Tairenka?” ona upita. “Mlada Tairenka plavih očiju?” “Ovo mesto nije za vaš soj, moja gospo,“ on promrmlja, brišući koštunjavu ruku o svoje

suve obraze. Time nije mnogo šta postigao sem da možda malo premesti nešto prljavštine. “Dođite da vam pokažem za vas prikladnije mesto.”

On krenu ka vratima, ali ona položi ruku na njegov rukav. Blago. Neke od fleka na njegovom kaputu su izgleda bile od skamenjene hrane, a izbliza mirisao je kao da se nije okupao sedmicama. “Tairenka.”

“Nikada nisam video plavooku Tairenku. Molim vas, moja gospo. Poznajem jednu finu gostionicu, dobro mesto, samo dve ulice dalje.”

Zaštita koju je postavila na Streli joj zagolica kožu. “Hvala, ali ne,“ ona mu reče, i požuri napolje. Žena u izbledeloj haljini je pokušavala da odvede Strelu, cimajući uzde i sve više besneći zbog omalenih kobilinih koraka..

“Ja bi se toga batalila da sam ti,” Moiraina reče glasno. “Kazna za krađu konja je šibanje ako se konj povrati, a još gore ako ne.” Svaka Prihvaćena je morala da bude upoznata sa uobičajenim zakonima u svim zemljama.

Mlada žena se okrete preneraženo. Izgleda da je mislila da će imati više vremena dok ona ne izađe. Iznenađenje nestade ipak ubrzo, i ona se uspravi i stavi ruku na svoj dugački nož. “Pretpostavljam da misliš da možeš da me nateraš,” ona reče prezrivo gledajući Moirainu.

Bilo bi zadovoljstvo otposlati ovu ženu sa par pruga preko leđa, ali ako to uradi pokazaće ko je. Dosta prolaznika, muškaraca, žena i dece se zaustavilo da posmatra. Ne da se umešaju, već da vide ishod.

“Hoću, ako moram,” Moiraina reče mirno, hladno. Devojka se namršti, kvaseći usne držeći se za dršku noža. Odjednom ona baci Streline uzde. “Zadrži je onda! Uistinu, ona nije vredna krađe.”

Okrenuvši se, ona ode bacajući prkosne poglede u svim pravcima. Bes usklobuča i Moiraina, i ona usmeri Vazduh, udarivši devojku jako po zadnjici.

Veoma jako. Kriknuvši, devojka poskoči skoro stopu uvis. Hvatajući se za dršku noža ona se okrete, namrgođeno tražeći ko je udario, ali nije bilo nikoga oko nje u krugu od dva koraka, i ljudi su je i sami začuđeno posmatrali. Ona se ponovo okrenu, trljajući se obema rukama.

Moiraina zadovoljno blago klimnu. Možda će se u budućnosti buduća konjokradica uzržati od vređanja tuđih konja. Njeno zadovoljstvo nije dugo potrajalo.

U drugoj krčmi, ‘Slepoj svinji’, krčmarica okruglog lica u dugoj kecelji, koja je možda nekada i bila bela, kroz smeh joj reče da kod nje nema Tairenki u sobama.

Svaka reč koja je potekla iz njenih usta izašla je praćena smehom. “Bolje da odeš, devojko”, ona reče takođe. “Moje mušterije bi nekoga nežnog kao ti, večerale ako brzo ne odeš.” Zabacivši glavu unazad, ona se grohotom nasmeja što popratiše i njene mušterije.

U ‘Srebrnom peniju’, poslednjoj gostionici u ulici, krčmarica je bila lepa srednjovečna žena, ne previše visoka, sa predivnim osmehom i presijavajućom crnom kosom koju je nosila pletenicu koja je počinjala na vrhu njene glave. Čudo nad čudima, smeđa vunena haljina Nidare Satarov je bila čista, uredna i dobrog kroja, a pod njene gostionice je bio čist. Njeni klijenti su bili muškarci grubih lica i žene čvrstog pogleda, ali mirisi iz kuhinje su obećavali nešto podnošljivo.

“Oh, da kako da ne, moja gospo,“ ona reče, “da jedna Tairenka koja se baš podudara sa tim opisom je odsela ovde. Trenutno je izašla. Zašto ne sednete i pijuckate malo začinjenog

165

vina dok je čekate.” Ona joj pruži drveni vrč koji je nosila kada joj je u početku prišla. Vrč je mirisao na sveže začine.

“Hvala vam.” Moiraina reče, odgovarajući na ženin osmeh jednim isto toliko sjajnim. Koja sreća te je pronašla Sijuan tako brzo. Ali njena ruka se zaustavi trenutak pre nego što bi dohvatila vrč. Nešto se promenilo u izrazu gazdarice Satarov. Mala izmena, ali njeno lice je sada odavalo blago iščekivanje. I ona je nosila vrč još dok joj je prilazila.

Moiraina nije primjetila ni trag vina u prve dve krčme. Niko u ovom delu grada nije mogao priuštiti vino. Začini bi mogle da prikriju razne druge ukuse.

Prigrlivši Izvor, ona izatka tkanje od Duha, koje je bilo jedno od tajnih tkanja Plavih, i dodirnu Krčmaricu njime. Iščekivanje se pretvori u nelagodu. “Da li ste sigurni da ta devojka tačno odgovara mom opisu?” ona priupita, i blago stegnu tkanje. Griške znoja izbiše na čelu gazdarice Satarov. “Da li ste u potpunosti sigurni?”

Još jedno pritezanje i krajevi straha se nazreše u njenim očima. “Kada malo bolje razmislim, ona uopšte nema plave oči. I... i setila sam se da je ona još

jutros otišla.” “Koliko neopreznih mušterija si napojila vinom?” Moiraina upita hladno. “Koliko žena?

Da li ih ostaviš u životu? Ili ih ostaviš sa željom za smrću?” “Ja... ja ne znam o čemu vi pričate. Ako me izvinite, ja...” “Pij,“ Moiraina zapovedi, stežući tkanje skoro do panike. Drhteći, gazdarica Satarov nije

bila u mogućnosti da se otrgne od njenog pogleda. “Ispij sve.” I dalje gledajući Moirainu u oči, žena nelagodno podiže vrč do usta, a njeno grlo se

grčilo dok je gutala. Odjednom, njene oči se izbečiše i ona shvati šta radi i sa vriskom baci vrč iz koga se prosu vino.

Moiraina otpusti tkanje, ali to nije smanjilo strah gazdarice Satarov. Njeno lice se zgrči u užasu dok je gledala oko sebe. Zadignuvši suknju iznad kolena ona poče trčati ka kuhinji, ili možda ka stepenicama, ali ipak posle tri koraka ona poče da se njiše, a posle još tri ona se sruši na pod kao da su joj se sve kosti istopile. Njene noge u svilenim čarapama su bile izložene do butina. Svilene čarape. Žena mora da je dobro zarađivala svojim rđavim zanatom. Mahala je rukama kao da pokušava da puzi, ali u njoj nije bilo snage.

Neki od gostiju i gošći počeše da posmatraju Moirainu posmatraju sa čuđenjem, bez sumnje iznenađeni time što ona nije bila ta koja leži na podu, ali većina je izgleda proučavala uzaludne pokušaje puzanja gazdarice Satarov. Lice jednog mršavog čoveka zadobi osmeh koji se nije primećivao u njegovim očima. Jedan krupniji čovek sa ramenima kao u kovača poče da oblizuje usne. U grupama od po dvoje - troje, žene počeše da napuštaju užurbano krčmu, mnoge se zaklanjajući u strahu od Moiraine. Neki od muškaraca otiđoše takođe. Moiraina se pridruži beguncima ne pogledavši iza sebe. Ponekad je pravda dolazila od strane nečega drugog osim zakona i mačeva.

Tako je provela ostatak dana, u pronalaženju raštrkanih četvrti gde je odeća stanovnika bila iznošena i iskrpljena i gde su svi išli peške. U Čačinu, pet ulica te može provesti od kuća i radnji zanatlija koji su bili makar osrednje uspešni do potpune bede i nemaštine i nazad. Vladari su uvek pokušavali da urade nešto povodom onih kojima je pomoć potrebna, to jest ako su bili dobri i pristojni vladari, a ona je čula da Etenijelu smatraju velikodušnom, ali ipak svaki put kada bi se jedan čovek uzdigao iz blata drugi bi u njega upao. To možda nije bilo pošteno, ali je ipak bilo pravilo sveta. Frustracija povodom toga je bila jedna od stvari zbog kojih nije želela Sunčev presto.

Raspitivala se u gostionicama koje su bile uspunjene pijanim urlicima i grohotom, kao i u onim rđavim gde su muškarci i žene jedino dolazili kako bi utopili svoje probleme u piću, ali niko nije rekao da je primetio plavooku Tairenku. Još tri puta joj je ponuđeno vino pri čudnim okolnostima, ali ona nije ponovila ono što je uradila gazdarici Satarov. Ne da nije htela, ali glas o nečemu takvom bi se proširio. Jedna glasina bi mogla biti odbačena kao

166

izmišljotina, ali četiri različite su nešto sasvim drugo. Bilo koja Plava koja čuje za to će sigurno posumnjati da je još jedna Plava u gradu. Nije volela da razmišlja o tome kako bi neka od Plavih mogla biti Crna, ali stvarno bilo koja bi to mogla biti, a ona je morala ostati skrivena što duže.

Dvaput je bila napadnuta od parova muškaraca koji bi zgrabili Streline uzde i pokušali bi da je obore iz sedla. Da ih je bilo više morala bi da se otkrije, ali tkanje za nanošenje straha punom snagom bi ih svaki put nateralo da pobegnu u bezumnom strahu. Prolaznici bi pogledali bežeće ljude, sigurno se pitajući zašto bi dvojica odlučnih konjokradica tako pobegli od žene, ali ipak osim ako neka divljakuša nije bila sa njima niko ne bi mogao da zna. Ne manje od još sedam puta neko je pokušao da joj ukrade Strelu dok je ona bila u krčmi. Jednom je to bio čopor dece koji je ona razbila dobrim povikom, jedanput je to bila grupica mladića koji su pomislili da mogu da je zanemare sve dok ih nije raspršila olujom bičeva Vazduha. Nije da je Čačin bio gori od drugih gradova, ali ona se šetala kroz četvrti gde je svilena odeća i krznena bunda i dobar konj značio da je zrela za berbu. Da je tamo izgubila Strelu, sudija bi joj možda rekao da je to samo njena krivica. Nije ništa drugo mogla učiniti osim da škrguće zubima i nastavi. Da nije možda sunce opadalo ka još jednoj ledenoj noći.

Koračala je vodeći Strelu kroz izdužujuće senke, promatrajući tamu koja se čudno pomerala u jednoj uličici i razmišljajući kako će morati da odustane za danas kad Sijuan iskrsnu iza nje.

“Pomislila sam da ćeš me možda potražiti ovamo kada dođeš”, Sijuan reče, hvatajući je za lakat kako bi je požurila. Ona je nosila istu onu staru plavu haljinu. Moiraina je sumnjala da ona nije ni pomislila na to da potroši nešto od novca koji joj je Moiraina dala kako bi kupila još koju. “Pretraživala sam ove krajeve u potrazi za tobom. Hajdemo unutra pre nego što se smrznemo.” Sijuan je merkala senke u uličici takođe, a i držala se za svoj nož, kao da se upotrebom Moći ne bi mogla odbraniti od desetorice. Pa dobro, ne bez da se otkrije.

Možda bi ipak bilo najbolje da se brže kreću. “Ovo nije kraj za tebe, Moiraina. Ovde ima tipova koji bi te pojeli za večeru pre nego što bi saznala da si u loncu. Da li se ti to smeješ ili gušiš?”

“Oboje,“ odgovori Moiraina sa malo teškoće. Koliko li je često danas čula neku varijaciju na temu da će biti skuvana ili pojedena ako ne bude oprezna? Morala se zaustaviti i zagrliti je. “Oh, Sijuan, tako je dobro videti te. Gde si odsela?

Negde gde služe ribu pretpostavljam. Mogu li se makar ponadati da u krevetima nema buva i vaši?”

“Možda nije ono na što si ti navikla,“ Sijuan odgovori, “ali dobar krov da te zaštiti od kiše je stvarno jedino što ti treba. Takođe tamo nema sestara, tako da možeš da juriš buve i vaši koliko te god volja. Ali bolje da požurimo ako mislimo da tamo stignemo pre mraka.”

Moiraina uzdahnu i požuri. Noć nije bila vreme za vrzmanje napolju oko mesta kakva Sijuan voli.

Sijuan je na kraju ipak uzela sobu u najuglednijoj gostionici pod nazivom ‘Večernjača’ koja je pretstavljala tri široka sprata od kamena napunjena osrednjim trgovcima, posebno ženama koje nisu želele da im smeta buka ili grubijani u prostranoj gostinskoj sobi. Par momaka bikovskih ramena, koji su se nalanjali na plave stubove dok su stražarili ispred vrata, postarali su se da se ništa od toga ne dogodi. Uistinu, oni su bili jedini muškarci u sobi. Dobar deo stolova je bio zauzet od strane žena, koje su većinom nosile dobro skrojenu jednostavnu vunu sa jedino brošem ili minđušom od nakita, a dve su imale lance kandorske trgovačke gilde koje su nosile preko grudi, ali tri žene u svetlim domanskim haljinama, koje su nešto vatreno tiho raspravljale, su nosile visoke ogrlice od zlata koje su im pokrivale čitave vratove. Seda žena koja je svirala svojim čekićima na dulčimeri je proizvodila tihu, ali pak veselu melodiju, a mirisi iz kuhinje su govorili da se peče srnetina, a ne riba.

167

Krčmarica Ajlin Tolvina je bila mršava žena, koja je je izgledala kao da ne podnosi besmislice, u sivoj haljini koja je bila prošarana izvezenim plavim cvetićima po ramenima.

Nije imala slobodnih soba, ali nije se protivila tome da se Moiraina pridruži Sijuan. “Sve dok dodatno platite,“ ona dodade, ispruživši ruku. Svila i krzna nisu bili dovoljni da izmame naklone iz gazdarice Tolvine.

“Mogu da jurim buve koliko mi duša ište?” Moiraina reče, okačivši svoj plašt o klin u maloj Sijuaninoj sobi na najvišem spratu. Makar je bilo toplo, zbog peći koja je bila ugrađena pod ne previše širokim krevetom, i uredno. Sijuan nikada nije bila neuredna. “Iznenađena sam što si odsela ovde.”

‘Doplata’ je bio srebrni peni, što je značilo da Sijuan mora biti da plaća dva. “Jednostavno ćeš morati prvo da dozoveš buve. Zašto si iznenađena?” Sijuan sede

prekrštenih nogu na krevetu, ali izgledala je kao da će da skoči. Izgleda da se okrepila posle Kanluuma. Cilj je uvek činio da Sijuan kipti od entutijazma.

Moiraina na to ne odgovori. Moraće da dele taj krevet, i Sijuan je tačno znala koja škakljiva mesta da upotrebi da bi je natjerala da se smeje i moli za milost. “Šta si saznala?”

“Dosta i ništa. Umalo nisam poginula jašući na onom glupom konju do ovamo. Tvorac je načinio ljude kako bi oni pešačili ili išli brodom, a ne da skakuću unaokolo. Pretpostavljam da ta Sahera nije ona prava, ili bi ti skakutala kao gosporiba u proleće. Odmah sam pronašla Ines Demain, ali ona je negdje gde je ne mogu dosegnuti. Ona je od skora postala udovica, ali je rodila sina, zasigurno. Nazvala ga je Rahijen zato što je videla zoru kako rudi iznad Zmaj - planine dok ga je rađala. To sam saznala iz tračeva. Svi misle da je to glupo ime za jedno dete.”

Moiraina potisnu trenutno uzbuđenje. To što je videla rađanje zore nad planinom uopšte ne mora da znači da ga je rodila na njoj. Nije bilo stolice ni škanja, u sobi kao ni mesta za tako nešto. Te ona sede na kraj kreveta obuhvativši koljena rukama. “Ako si pronašla Ines i njenog sina, Sijuan, kako to da ti je van dohvata?”

“Ona je u prokletoj aesdaišarskoj palati, zbog toga.” Sijuan bi lako mogla ući ako se predstavi kao Aes Sedai, ili jedino ako je palata primala nove sluge u službu.

Aesdaišarska palata. “Postaraćemo se za to ujutro,“ Moiraina uzdahnu. To je značilo rizik, ali ipak gospa Ines mora biti ispitana. Nijedna žena od onih koje je Moiraina do sada ispitala nije mogla ni da vidi Zmaj - planinu kada je rađala dete. “Da li si primetila ikakve znake... Crnog ađaha?” Morat će se navići da izgovara to ime.

Sijuan se namršti na svoje krilo i pogladi svoju podeljenu haljinu. “Ovo je čudan grad, Moiraina,“ ona reče najzad. “Lampe na ulicama, žene koje se bore u dvobojima, čak i ako to poriču, i više glasina nego što bi deset muškaraca punih piva mogli ispričati. Neke od njih su interesantne.” Ona se nagnu napred kako bi položila ruku na Moirainino koleno. “Svi pričaju o jednom mladom kovaču koji je umro slomljene kičme pre nekoliko noći. Niko nije mnogo od njega očekivao, ali prošlog meseca on se pretvorio u pravog govornika. Ubedio je svoju gildu da sakupi novac za siromašne koji su došli u grad bežeći od razbojnika, za ljude koji nisu povezani sa nijednom gildom ili Kućom.”

“Sijuan, šta pod Svetlošću...?” “Samo slušaj, Moiraina. Sam je sakupio dosta srebra, i izgleda da je bio na putu nazad

ka sedištu svoje gilde kako bi predao šest ili osam vreća srebra kada je bio ubijen. Budala je sve to nosila sama. Poenta priče je da nijedan jedini novčić nije uzet, Moiraina. A nije nijednu drugu povredu sem slomljenih leđa.”

Njih dve poedeliše dug pogled, a onda Moiraina odmahnu glavom. “Ne mogu videti kako to da povežem sa Mejlin ili Tamrom. Kovač? Sijuan, možemo poludeti ako budemo mislile da su Crne sestre svugde.”

“Možemo takođe poginuti zato što mislimo da nisu.” Sijuan odgovori.

168

“Pa. Možda možemo biti srebrnperke u mreži umesto somova. Samo zapamti srebrnperke takođe završe na ribljoj pijaci. Šta nameravaš povodom ove gospe Ines?”

Moiraina joj reče. Sijuan se to nije svidelo, i ovog puta joj je bila potrebna čitava noć da je natera da shvati. U stvari, Moiraina skoro da je želela da je Sijuan nagovori da urade nešto drugo. Ali gospa Ines je videla zoru nad Zmaj - planinom. Makar je Etenijelina Aes Sedai savetnica sa njom na jugu.

169

Poglavlje 24

Korišćenje nevidljivosti

________________________________________

Sijuan je ponovo počela sledećeg jutra dok su se oblačile. Nije volela da joj se u bilo čemu protivreči, naročito kada je mislila da je u pravu. A skoro uvek je mislila da je u pravu. “Ne sviđa mi se što samo ti rizikuješ”, promrmljala je, navlačeći plavu vunenu haljinu preko glave. Ispostavilo se da je ponela još jednu za presvlačenje, i bila je skoro previše oštra u isticanju da je Moiraina bila ta sa samo jednom haljinom.

“Neću samo ja rizikovati,“ rekla je Moiraina potiskujući uzdah. Prošle su kroz sve ovo sinoć. “Ti ćeš biti u opasnosti koliko i ja. Hoćeš li mi pomoći sa ovim dugmićima?”

Sijuan ju je uhvatila za ramena, okrenula skoro grubo i napala dva reda bisernih dugmadi koja su išla duž leđa. “Ne budi takva krkuša”, progunđala je, cimajući haljinu mnogo jače nego što je bilo potrebno. “Ako ovo uspe kako si ti zamislila, niko me neće primetiti. Ti si već razapela jedra, izvukla vesla i podigla barjake. Ja mislim da mora da postoji bolji način, tako da ćemo sesti i pričati o tome dok se ne opametiš.”

Moiraina onda jeste uzdahnula. Medved sa zuboboljom bio bi bolje društvo. Čak i onaj momak Lan! Zakopčavajući zauzvrat Sijuanine dugmiće, pokušala je da zaokupi drugu ženu govoreći joj koliko joj takav kroj haljine ističe kukove i grudi. Pa, ne baš samo zbog zaokupljivanja. Sijuan je zaslužila malo peckanja.

“Zaista privlači poglede muškaraca,“ odgovorila je Sijuan. I zakikotala se! Čak je i mrdnula kukovima! Moiraina je pomislila da će ceo dan provesti uzdišući.

Kada su sišle dole, sa ogrtačima prebačenim preko ruke, trpezarija je bila skoro puna trgovaca koji su ćaskali uz doručak, i opet su sve bile žene. Dve Kandoranke, jedna sa tri lančića preko grudi, druga sa dva, užurbano su jele i blistale kao žene koje su predviđale uspešan dan pred sobom. Neke su završile posalo noć ranije, činilo se. Jedna vitka žena u tamnosivom promatrala svoju punačku, prijatnu drugaricu mučnim izrazom nekoga ko je novčano skoro upropašćen. Tri Domanke su prebirale po tanjirima, gurkajući viljuškama hranu okolo; sudeći po njihovim mutnim očima i bledim licima, lečile su se od glavobolja zbog previše pića.

“Jak doručak, a onda možemo da pričamo,“ rekla je Sijuan, propevši se na prste da nađe prazan sto u sobi. “Ovde se u kuhinjama pravi dobar doručak.”

“Zemičke koje možemo da jedemo usput,“ reče Moiraina čvrsto i požurila ka gazdarici Tolvini, koja je davala uputstva služavki u snežnoj kecelji sa plavim porubom. Jedini način da se pobedi u svađi sa Sijuna jeste da je pometeš. Ako se opustiš samo na trenutak, shvatićeš da si ti pometen.

170

“Dobro jutro, gazdarice Tolvina”, rekla je gostioničarki koja se okrenula od devojke koja je čekala. “Želimo da unajmimo dvojicu tvojih ljudi da nas prate na nekoliko sati ovog jutra.” Dvojica koja su pazila na vrata ovog jutra nisu bila ista kao oni od sinoć, mada su bili jednako krupni.

Obrve mršave žene su se malčice podigle, naglašavajući njen strogi izgled. Ponovo nije bilo naklona, mada je Moiraina upotrebila Moć da bi joj haljina sigurno izgledala kao da je upravo oprana. “Zašto? Ako ste se uplele u dvoboj, neću da imam ništa s tim. Glupave stvari, ovi dvoboji bičevima i slično, i neću da vas podstičem. Samo ćete se vratiti išibane do krvi, u svakom slučaju. Iskreno sumnjam da ste se ikada ranije tukle.”

Moiraina se ugrizla za jezik. Sijuan je rekla da gostioničarka ima svakakva pravila, od zaključavanja spoljnih vrata u ponoć do toga da muški posetioci nisu dozvoljeni u sobama, i strogo ih se pridržavala, ali ne bi tako pričala da je znala da su Aes Sedai. “Želim da posetim bankara”, rekla je kada je bila sigurna u svoj govor. Da ih zbog nje izbace iz Sijuanine sobe ne bi bila propast, ali bi bilo neugodno. Imale su mnogo toga da urade danas. “Dobrog i uglednog bankara. Da li znate nekog u blizini?”

Ispostavilo se da je znala, onog kod koga je i ona išla, i u tu svrhu je bila spremna da dvojicu njenih “posmatrača”, kako ih je zvala, izvuče iz njihovih soba iznad staja – za iznos za koji je Moiraina bila sigurna da je bar udvostručio njihovu nadnicu. Doduše, odmah je platila. Zbog prigovaranja bi samo izgubila vreme, i možda povećala cenu. Ailena Tolvina nije izgledala kao žena koja se cenjka. Uskoro su ona i Sijuan sedele licem u lice u velikoj nosiljci koju su nosila četvorica žgoljavih muškaraca koji su izgledali kao da jedva nose teret, mada su trčkarali prepunim ulicama mnogo lakše nego par visokih muškaraca koji su pratili nosiljku noseći duge, mesingom okovane batine.

“Ovo neće da uspe”, promrmljala je Sijuan između zalogaja velike, krckave zemičke. “ako misliš da nam treba još novca, u redu. Mada ga ti rasipaš okolo, Moiraina. Ali, spaljena da sam, ova tvoja spetka nikada neće uspeti. Odmah će nas upecati. Verovatno će poslati po sestru. Ako neka nije već tamo. Kažem ti, moramo da nađemo drugi način.”

Moiraina se pretvarala da je previše zauzeta svojom zemičkom, još toplom iz pećnice, da bi odgovorila. Osim toga, bila je gladna. Ako sustretnu drugu Aes Sedai... To je bila provalija koju su morale da pređu kada stignu do nje. Rekla je sebi da je titranje u stomaku bila glad, ne strah. Ali laž možeš da pomisliš. Njen plan je morao da uspe. Nije bilo drugog načina.

Kao i u Tar Valonu, banka je nalikovala na malu palatu, sijajući na jutarnjem suncu kao prave palate dalje uz planinu, sa zlatnim pločicama na svakom zidu i dve visoke bele kupole. Vratar koji im se naklonio na ulasku nosio je tamnocrveni kaput izvezen srebrnim plečama na manžetnama, a stražari kratke crne kapute koje su otkrivale njihove zadnjice u tesnim pantalonama. Moirainina haljina u bojama kairhijenskog plemstva bila je dovoljna da im obezbedi razgovor sa samom bankarkom, a ne sa nekim potčinjenim, u tihoj sobi obloženoj drvenim pločama sa srebrnim stonim lampama i tankim poznaćenim linijama na nameštaju.

Kamila Noalin bila je ljupka tanka sredovečna žena, prosede kose nameštene u četiri dugačke pletenice i neumoljivih, ispitivačkih očiju. Kandor je, naposletku, bio daleko i od Kairhijena i od Tar Valona. Ipak, nije imala prava da koristi uveličavajuće staklo da prouči pečat Ilain Dormaile na dnu Moiraininih pisma - sa - pravima. Makar je pismo bila samo malo umrljano od potapanja u onu baru. Iako to nisu bili najveća koju je nosila, ipak je obezbedilo priličnu gomilu zlata u deset kožnih kesa poređanih na pisaći sto bankarke, čak i posle visokog odbijanja zbog udaljenosti između dve banke.

“Imate telohranitelje, nadam se,“ promrmljala je gazdarica Noalin ljubazno. Velike količine zlata znale su da obezbede pristojnost.

“Zar je u Čačinu takvo bezakonje da dve žene nisu bezbedne po danu?” upitala ju je Moiraina hladno. Uveličavajuće staklo! “Mislim da smo završile.”

171

Par veoma krupnih stražara izneo je tašne i ostavila ih na podu nosiljke, umireni zbog dvojice “posmatrača” gazdarice Tolvine sa batinama. Nosači su, kako se činilo, bez mnogo truda podigli dodatni teret.

“Čak bi i kovač morao da se zatetura da je onako natovaren kao mazga,“ promrmljala je Sijuan, ćuškajući nogom tašne nagomilane između njih. “Ko je mogao tako da polomi leđa? Ribljih mu utroba! Koji god da je razlog, Moiraina, mora da je Crni ađah.”

Nosači su to mogli jasno da čuju, ali su trčali bez zastajkivanja, u neznanju šta znače reči Crni ađah, verovatno i u neznanju šta je Ađah.

Sa druge strane, privlačna žena koja je šetala pored sa češljevima od slonovače u kosi se prepala, povukla suknje do kolena i potrčala, ostavivši dvojicu zaprepašćenih slugu da se probijaju za njom kroz gužvu. Moiraina je prekoravajuće pogledala u Sijuan. Nisu mogle da se oslone na neznanje drugih kao zaštitu. Sijuan se blago zarumenela, ali su joj plave oči bile prkosne.

Večernja zvezda je imala malu osiguranu riznicu gde su trgovci mogli da ostave svoj novac na bezbednom, bar oni koji nisu držali kase u sobama, ali ostavljanje većine zlata tamo nije donelo nikakve naklone od gazdarice Tolvine, čak pošto joj je Moiraina dala zlatnu krunu za trud. Bez sumnje je videla kako previše trgovaca gubi sve da bi neko ko tog trenutka ima novac ostavio utisak na nju.

“Najbolja krojačica u Čačinu je Silena Dorelmin”, odgovorila je na Moirainino pitanje, “ali ona je veoma draga, kako čujem. Veoma draga.” Moiraina je onda uzela jednu od punih torbica, mada je joj je povukla pojas na dole na jednoj strani kada je vezala uzice. Onaj kovač mora da se zateturao! Ne, Sijuan su se priviđale stvari, to je bilo sve.

Pokazalo se da je Silena vitka žena sujetnog držanja i hladnog glasa, u plavoj haljini koja se presijavala sa izrezom koji je pokazivalo dosta grudi. Haljina joj se jedva držala na ramenima! Moiraina ipak nije brinula da će je gurnuti u takvu haljinu. Nameravala je da naruši skoro sva pravila pristojnosti u odnosu žene i njene krojačice. Istrpela je merenje, pošto nije bilo načina da ga ubrza, ali su se Silenine oči suzile zbog brzine kojim je odabrala materijal i boje. Na trenutak je izgledalo kao da će da odbije na sašije ono što je trebalo Sijuan, ali je Moiraina mirno rekla da će platiti dvostruku cenu. Ženine oči su se skupile skoro do proreza na pomen cene, ali je klimnula. I Moiraina je znala da će dobiti ono što želi. Bar ovde.

“Hoću da bude gotovo do sutra”, rekla je. “Pozovi sve tvoje švalje na posao.” Silenine oči se nisu suzile na to. Razrogačile su se, sijajući besom. Glas joj je postao leden. “Nemoguće. Do kraja meseca, možda. Možda kasnije. Ako uopšte nađem vremena. Jako mnogo gospi je naručilo nove odore. Kralj Malkijera posećuje Aesdaišarsku palatu.”

“Poslednji kralj Malkijera je umro pre dvadeset pet godina, Silena.” Uzevši punu torbicu, Moiraina ju je otvorila nad stolom u sobi za merenje, prosuvši trideset zlatnih kruna. Naručivala je više od tri haljine, ali dok je svila u Čačinu bila skupa koliko i u Tar Valonu, krojenje je bilo mnogo jeftinije, i to je bio najveći trošak u ceni za haljinu.

Silenine oči su pohlepno gledale velike novčiće, a oči su joj se zacaklile kada joj je rečeno da će dobiti isto toliko kada haljine budu gotove.

“Ali ću oduzeti po šest novčića od drugih trideset za svaki dan dok ne bude gotovo.” Iznenada je izgledalo da će haljine da budu završene za manje od mesec dana. Mnogo manje.

“Trebalo je da naručiš haljine kao onu kakvu je nosila ona mršava drolja,“ rekla je Sijuan dok su se pele nazad u naslonjaču. “Na ivici da sklizne. Mogla bi makar da uživaš u tome da te muškarci gledaju ako već nameravać da staviš svoju budalastu glavu na panj.”

Moiraina je izvela vežbu za početnice, zamišljajući da je pupoljak u mirovanju, kako se otvara suncu. Hvala Svetlosti, donela je smirenost. Mada bi održavanje iste moglo biti iskušenje pored Sijuan. Polomiće zube ako nastavi da ih steže. “Nema drugog načina, Sijuan.”

172

Već pola dana je odmaklo, a mnogo toga je ostalo da se uradi. “Misliš li da će gazdarica Tolvina iznajmiti jednog od njenih snagatora na više nego nekoliko sati?” Kralj Malkijera? Svetlosti! Ta žena mora da je mislila da je potpuna budala!

Sredinom popodneva dva dana pošto je Moiraine stigla u Čačin, kočija lakirana žutim iza zaprege od četiri ista sivca koje je terao čovek sa ramenima kao bik, stigla je u Aesdaišarsku palatu, sa dve kobile vezane iza, doratasta vitkog vrata i siva dugih nogu. Gospu Moiraina Damodred, šare su se protezale od visokog okovratnika tamnoplave svečane hajine do ispod kolena, primio je uz sve počasti, viši sluga sa srebrnim ključevima izvezenim iza Crvenog konja na ramenu. Ime Kuće Damodred bilo je poznato, naravno, ako ne njeno, a pošto je Laman bio mrtav, svaki Damodred može da nasledi Sunčev presto ako ga ne ugrabi druga Kuća. Nisu mogli da znaju koliko se nadala tome.

Date su joj prigodne odaje, tri prostrane sobe sa svilenim tapiserijama na zidnim oblogama izrezbarenim cvećem i balkonom sa mermernom ogradom koji je gledao na sever preko grada ka višim vrhovima prekrivenim snegom, i dodeljene su joj sluge, dve sluškinje i potrčko, koji su jurili okolo raspakujući gospine kovčege okovane mesingom i sipajući toplu vodu sa mirisom ruže da se gospa umije. Niko osim slugu nije ni pogledao Suki, služavku gospe Moiraine.

“U redu”, promrmljala je Sijuan kada su ih sluge konačno ostavile nasamo u dnevnoj sobi, “priznajem da sam nevidljiva u ovome.” Njena tamnosiva haljina bila je od dobre vune, potpuno jednostavna osim okovratnika i manžeti koji su bili porubljeni u bojama Damodreda. “Ti se, s druge strane, ističeš kao Visoki lord koji sedi za veslom. Svetlosti, skoro da sam progutala jezik kada si pitala da li ima sestara u Palati. Toliko sam nervozna da mi se vrti u glavi. Teško mi je da dišem.”

“To je zbog visine,“ reče joj Moiraina. “Naviknućeš se. Svaki posetilac bi pitao za Aes Sedai; mogla si da vidiš, sluge nisu ni trepnule.” Ona je, ipak, zadržavala dah dok nije čula odgovor. Jedna jedina sestra bi promenila sve. “Ne znam zašto moram da ti stalno ponavljam. Kraljevska palata nije gostionica; “Možete me zvati gospa Alis” ne bi zadovoljilo nikoga ovde. To je činjenica, ne mišljenje. Moram da budem ja. Možda bi mogla da iskoristiš tu nevidljivost i da vidiš šta možeš da saznaš o gospi Ines. Bilo bi mi drago da odemo što je pre moguće.”

Što bi bilo sutra, bez izazivanja uvreda i priča. Sijuan je bila u pravu. Svako oko u palati biće na stranoj plemkinji iz Kuće koja je počela Aijelski rat. Svaka Aes Sedai koja dođe u Aesdaišar bi odmah čula o njoj, a svaka Aes Sedai koja prolazi kroz Čačin može tu da dođe. A ako je ovaj Gortanes još uvek pokušavao da je pronađe, reč o Moiraini Damodred u Aesdaišarskoj palati će doći do njega previše brzo. Iz njenog iskustva, palate su bile zrelije za ubistvo nego putevi. Sijuan je bila u pravu; stajala je na postolju kao meta, i nije imala pojma ko bi mogao biti strelac. Sutra, rano.

Sijuan se iskrala, ali se vratila brzo sa lošim vestima. Gospa Ines se povukla, oplakivala je muža. “Pao je mrtav u svoju kašu za doručkom pre deset dana”, izjavila je, sedajući na stolicu i prebacujući ruku preko naslona. Lekcije o ponašanju su bile još nešto što je zaboravljeno kada je šal postao njen. “Mnogo stariji čovek, ali izgeda da ga je volela. Dali su joj deset soba i baštu na južnoj strani palate; njen muž je bio blizak prijatelj princa Brajsa.” Ines će ostati povučena ceo mesec, ne viđajući nikoga osim bliske porodice. Njene sluge izlaze samo kada je preko potrebno.

“Primiće Aes Sedai,“ uzdahnula je Moiraina. Čak ni žena u žalosti neće odbiti da vidi sestru.

Sijuan je skočila na noge. “Jesi li poludela? Gospa Moiraina Damodred privlači dovoljno pažnje. Moiraina Damodred Aes Sedai može i barjake da podigne! Mislila sam da je zamisao bila da odemo pre nego što neko van Palate sazna da smo ovde!”

173

Jedna od služavki, punačka sedokosa žena po imenu Aiko, ušla je baš tada, da najavi da je došla šatajan da otprati Moirainu do princa Brajsa, i bila je očigledno zaprepašćena da vidi kako Suki stoji iznad gospodarice i preti joj prstom.

“Reci šatajan da ću doći do nje”, rekla je Moiraina mirno, i čim se žena razrogačenih očiju poklonila i izašla, ustala je da bi zauzela bolji položaj, što je bilo dovoljno teško sa Sijuan čak i kada je imala svu prednost. “Šta onda predlažeš? Ostajanje ovde skoro dve nedelje dok ne izađe biće isto toliko loše, a ne možeš da se sprijateljiš sa slugama ako su zatvoreni s njom.”

“Mogu da izlaze samo poslom, Moiraina, ali mislim da mogu da sredim da budem pozvana unutra.”

Moiraina je zaustila da kaže da će to možda potrajati koliko i ono drugo, ali ju je Sijuan čvrsto uhvatila za ramena i okretala, odmeravajući je od glave do pete. “Gospina služavka bi trebalo da se postara da je njena gazdarica pristojno odevena,“ rekla je i gurnula Moirainu ka vratima. “Idi. Šatajan te čeka. A uz malo sreće, mladi vojnik po imenu Kal čeka Suki.”

174

Poglavlje 25

Odgovor

________________________________________

Šatajan je zaista čekala, visoka zgodna žena, obmotana dostojanstvom i ledena, jer je primorana da čeka. Njene oči boje lešnika mogle su da ohlade vino. Svaka kraljica koja bi sebi dozvolila da ne bude u milosti kod šatajan bila je budala, tako da je Moiraina bila prijatna dok ju je žena pratila kroz hodnike. Mislila je da jeste malo uznapredovala u topljenju tog mraza, ali joj je bilo teško da se usredsredi. Mladi vojnik? Nije znala da li je Sijuan uopšte bila sa muškarcem, ali sigurno ne bi to uradila samo da dođe do Inesinih slugu! Ne sa vojnikom!

Kipovi i tapiserije oivičavali su hodnike, što je bilo iznenađujuće s obzirom na njeno znanje o Krajinama. Mermerne rezbarije žena sa cvećem ili dece koja se igraju, polja cveća, plemići u vrtovima i tek nekoliko prikaza lova bili su izatkani u svili, bez ijedne prikazane bitke. Lučni prozori, koji su bili periodično postavljeni duž hodnika, gledali su na mnogo više bašti nego što je očekivala, takođe, i na dvorišta pod barjacima, u nekim od kojih su prskale mermerne fontane. U jednom od njih, videla je nešto što je oteralo pitanja o Sijuan i vojniku iz uma.

Bilo je to prosto dvorište, bez fontane ili staze sa stubovima, i muškarci su stajali u redovima duž zidova gledajući dvojicu drugih, ogoljenih do pojasa u borbi drvenim mačevima za vežbanje. Rejn i Bukama. Bila je to borba, iako u vežbi; udarci su se spuštali na meso tako jako da je i ona čula udarce. Sve je zadavao Rejn. Moraće da ih izbegava, kao i Lana, ako je i on bio ovde. Nije se trudio da sakrije svoje sumnje, i mogao bi da potegne pitanja za koja ona nije smela da se usudi da ih postavi. Da li je bila Moiraina ili Alis? Još gore, da li je bila Aes Sedai ili divljakuša koja se pretvarala? Pitanja koja će se prepričavati na ulici do sutra uveče, tako da svaka sestra može da ih čuje, a to poslednje bi svaka sestra istražila.

Na svu sreću, tri vojnika lutalice teško da će biti prisutni tamo gde i ona. Princ Brajs, stamen čovek zelenih očiju, prisno ju je pozdravio u velikoj sobi crvenim i

zlatnim oplatama. Bile su prisutne i dve prinčeve udate sestre, i jedna Etenijelina sa muževima, muškarci su bili u zagasitoj svili, žene u svetlim bojama sa pojasevima odmah ispod grudi i izvezenim rukavima i porubima suknji. Livrejisane sluge nudile su slatkiše i orahe. Moiraina je mislila da će je zaboleti vrat od gledanja uvis; najniža žena bila je viša od Sijuan, i svi su stajali veoma uspravno. Savili bi vratove zbog sestre, i muškarci i žene, ali su znali da su jednaki gospi Moiraini.

Priča je išla od muzike i najboljih muzičara među plemićima na dvoru do surovosti putovanja, od toga da li da se veruje glasina o muškarcu koji je mogao da usmerava do toga

175

zašto je toliko Aes Sedai bilo u blizini, i Moiraina je otkrila da je teško da održava očekivani lak razgovor. Malo je marila za muziku i još manje za nekoga ko je svirao instrumente; u Kairhijenu, muzičari su se unajmljivali i zaboravljali. Svi su znali da je putovanje naporno, bez sigurnog prenoćišta ili pristojne hrane na dvadeset ili trideset milja pređenih tog dana, a tako je bilo kada je vreme bilo lepo. Očigledno da su neke sesetre bile u okolini zbog glasina o tom muškarcu, a druge da ojačaju veze koje su se možda olabavile tokom Aijelskog rata, da osiguraju da prestoli i Kuće razumeju da se i dalje očekuje da ispunjavaju svoje obaveze prema Kuli, i javne i tajne. Ako Aes Sedai još nisu došle u Aesdaišar, neka sigurno uskoro hoće, što je njoj bio dovoljan razlog da joj napravi teškoće u laganom ćaskanju. To i razmišljanje o ostalim razlozima zbog kojih bi sestre mogle da lutaju. Muškarcima je to bilo privlačno, ali je mislila da je ženama bilo naročitno dosadna.

Kada su Brajsova deca bila uvedena, Moiraina je osetila veliko olakšanje. To što su joj predstavili njegovu decu bilo je znak prihvatanja u njegovo domaćinstvo, ali, još važnije, označavalo je kraj prijema. Najstariji sin, Antol, Bio je na jugu sa Etenijelom kao naslednik, ostavljajući ljupku devojčicu od dvanaest godina po imenu Džarena da uvede svoju sestru i četvoricu braće, zvanično poređane po godištu, mada su, u stvari, dvojica najmlađih još bili u pelenama i unele su ih dojilje. Prigušujući nestrpljenje da otkrije šta je Sijuan saznala, Moiraina je pohvalila decu zbog njihovog ponašanja i požurila ih na učenje. Mora da su mislili da je dosadna kao i stariji. Sada nešto malo manje bezlično.

“A kako si to zaradio modrice, moj lorde Dirajče?” upitala je, jedva slušajući dečakovu trezveno predstavljenu priču o padu. Sve dok...

“Moj otac kaže da nisam poginuo samo zbog Lanove taličnosti, moja gospo,“ rekao je Dirajk, isijavajući van svoje zvaničnosti. “Lan je kralj Malkiera, i najtaličniji čovek na svetu, i najbolji mačevalac. Osim mog oca, naravno.”

“Kralj Malkiera?” reče Moiraina trepćući. Dirajk je žestoko klimnuo i počeo da opisuje u bujici reči Lanove podvige u Pustoši i Malkierce koji su došli u Aesdaišar da ga prate, dok mu otac nije pokazao da ućuti.

“Lan je kralj ako to želi, moja gospo,“ rekao je Brajs. Bilo je veoma čudno reći takvu stvar, a njegov sumnjičav ton ju je učinio još čudnijom. “Uglavnom se drži svojih odaja,“ Brajs je delovao kao da je zabrinut i zbog toga, “ali srešćeš ga pre nego što – Moja gospo, jesi li dobro?”

“Ne baš”, rekla mu je. Nadala se još jednom susretu sa Lanom Mandragoranom, račumala je na to, ali ne ovde! Stomak kao da joj se vezao u čvor. “I ja ću možda da ostanem u svojim odajama nekoliko dana, ali biste me izvinili.”

Naravno da hoće, svima je bilo neizrecivo žao što neće biti s njima u društvu i zbog napora koji je pretrpela na putu. Mada jeste čula jednu od žena kako mrmlja da južnjakinje mora da su mnogo nežne.

Svetlokosa mlada žena u zelenom i crvenom je čekala da pokaže Moiraini put nazad do njenih odaja. Elis se njihala u klanjanju svaki put kada bi progovorila, što je značilo veoma često na početku. Rečeno joj je o Moiraininoj “malaksalosti” i pitala je na svakih dvadeset koraka da li Moiraina želi da sedne i predahne, ili da joj se donesu hladne mokre obloge u odaje, ili vruće cigle za noge, ili mirišljave soli, ili još sto sigurnih lekova za “mutnu glavu,“ dok joj Moiraina nije odsečno rekla da ućuti. Budalasta devojka je vodila u tišini, praznog lica. Moiraina nije ni malo brinula da li je žena bila uvređena. Sve što je u tom trenutku želela bilo je da nađe Sijuan sa dobrim vestima. Sa dečakom u rukama, rođenim na Zmajplanini, i sa njegovom majkom spremnom za put bi bilo najbolje. Najviše od svega, doduše, želela da se skloni sa hodnika pre nego što naleti na Lana Mandragorana.

Brinući o tome, skrenula je na jednom uglu iza služavke i susrela se licem u lice sa Marean, čiji je šal sa plavim resama bio presavijen na njenim rukama. Šatajan lično je vodila Marean, a iza sestre majčinskog izgleda pristizao je karavan sluga, jedna žena je nosila njene

176

crvene rukavice za jahanje, druga ogrtač oivičen krznom, treća tamni somotni šešir. Po dvojica muškaraca nosila su kutije od pletenog pruća koje je mogao da nosi i samo jedan, drugi su imali pune ruke cveća. Aes Sedai je primala više poštovanja nego jednostavna gospa, ma koliko visoka bila njena Kuća.

Mereanine oči su se suzile kada je videla Moirainu. “Iznenađena sam što te vidim ovde”, rekla je polako. “Sudeći po tvojoj haljini, mislim da si odustala od prerušavanja? Ali ne. Još uvek bez prstena, vidim.”

Moiraina je bila tako zapanjena zbog ženinog iznenenadnog pojavljivanja da je jedva čula šta je Merean govorila. “Jesi li sama?” izbrbljala se.

Na trenutak, Mereanine oči postale su prorezi. “Larela je odlučila da ide svojim putem. Na jug, verujem. Više, ne znam.”

“Kecuejn je ta na koju sam mislila,“ reče Moiraina, trepćući u iznenađenju. Što je više mislila o Kecuejn, više je bila ubeđena da mora da je bila Crni ađah. Ono što ju je iznenadilo jeste Larela. Činilo joj se da je Larela bila odlučna da dođe od Čačina, i to bez odlaganja. Naravno, planovi su mogli da se promene, ali je Moiraina iznenada shvatila nešto što je trebalo da bude očigledno. Crne sestre su mogle da lažu. To je bilo nemoguće – Zakletve nisu mogle da se prekrše! – ali moralo je da bude tako.

Marean se približila Moiraini, a kada se Moiraina udaljila za korak, pratila ju je. Moiraina se držala uspravno, ali i dalje nije bila viša od brade druge žene.

“Zar toliko želiš da vidiš Kecuejn?” rekla je Merean, gledajući nadole u nju. Glas joj je bio prijatan, glatko lice sažaljivo, ali su joj oči bile hladno gvožđe. “Poslednji put kada sam je videla, rekla je da će ti, kada te sledeći put sretne, isprašiti zadnjicu tako da nećeš moći da sediš nedelju dana. To će i da uradi.”

Iznenada bacivši pogled ka slugama, kao da je shvatila da nisu bile same. Gvožđe je izbledelo, ali nije nestalo. “Kecuejn je bila u pravu, znaš. Mlada žena koja misli da zna više nego što zaista zna može da se uvali u veoma veliku nevolju. Preporučujem ti da budeš veoma mirna i veoma tiha dok ne budemo mogle da razgovaramo.” Zapovedničkim pokretom je pokazala šatajan da nastavi da vodi, i dostojanstvena žena je skočila da posluša. Kralj ili kraljica su možda mogli da ne budu omiljeni kod šatajan, ali nikada Aes Sedai.

Moiraina je zurila za Merean dok ona nije nestala iza ugla daleko niz hodnik. Sve što je Merean upravo rekla mogla je da kaže i neka od Tamrinih izabranica. Crne sestre su mogle da lažu. Je li Larela promenila mišljenje o Čačinu? Ili je bila negde mrtva, kao Tamra i ostale? Iznenada je shvatila da je nameštala suknje. Bilo joj je lako da smiri ruke, ali nije mogla da zaustavi blago drhtanje.

Elis je piljila otvorenih usta. “I ti si Aes Sedai!” zapištala je žena, a onda poskočila, misleći da je Moirainin trzaj mrštenje. “Mora da si se prerušila,“ rekla je bez daha. “Neću nikome reći ni reč, Aes Sedai! Kunem se Svetlošću i očevim grobom!” Kao da nijedna osoba iza Marean nije čula sve što i ona. Oni neće držati jezike za zubima.

“Vodi me do odaja Lana Mandragorana”, rekla joj je Moiraina. Ono što je bilo istina u zoru može da se promeni do podneva, kao i ono što je bilo potrebno. Uzela je prsten Velike zmije iz torbice i stavila ga na desnu ruku. Ponekad, moraš da se kockaš.

Posle dugog hodanja, u milosrdnoj tišini, Elis je zakucala na crvena vrata i objavila sedokosoj ženi koja ih je otvorila da je gospa Moiraina Damodred Aes Sedai želela da priča sa kraljem al'Lanom Mandragoranom. Žena je stavila sopstvene dodatke na ono što joj je Moiraina rekla. Kralj, zaista! Na iznenađenje, dobila je odgovor da lord Mandragoran ne želi da priča ni sa kakvom Aes Sedai. Sedokosa žena je izgledala osramoćeno, ali je čvrsto zatvorila vrata.

Elis je piljila u Moirainu razrogačenih očiju. “Mogu sada da odvedem gospu Aes Sedai do njenih odaja”, rekla je nesigurno, “ako biste –” Zapištala je kada je Moiraina naglo otvorila vrata i ušla.

177

Sedokosa služavka i jedna mlađa skočile su sa mesta gde su sedele, očigledno krpeći košulje. Koščat momak se nesprento podigao na noge pored kamina, gledajući ka ženama za uputstva. One su samo zurile u Moirainu dok nije ispitivački podiga obrvu. Onda je sedokosa žena pokazala na jedna od dvoja vrata koja su vodila dalje u odaje.

Vrata na koja je pokazala vodila su do dnevne sobe veoma nalik Moiraininoj, ali su sve pozlaćene stolice bile pomerene uza zidove a cvetni tepisi umotani.

Bez košulje, Lan je vežbao mačevanje na raščišćenom prostoru. Mali zlatni medaljon ljuljao mu se oko vrata dok se kretao, sečivo je bilo samo magla. Bio je sav znojav. A rane od kojih ga je Izlečila bile su zamenjene... Ogrebotinama od kandži neke divlje životinje na leđima? Ili ogrebotinama neke žene. Je li ovaj čovek zaista mogao da probudi takvu strast u ženi da bi ona... Osetila je kako joj obrazi postaju vrući zbog slike koja joj se pojavila u glavi. Mogao je da ima koliko god je žena želeo, sve dok je radio ono što je ona želela.

Graciozno je izašao iz položaja da je pogleda, vrh njegovog mača spustio se na pločice na podu. Nije je baš pogledao u oči, već na onaj čudan način koji su imali on i Bukama. Mokra kosa mu je visila, lepeći mu se za lice uprkos kožnoj traki, ali nije bio zadihan.

“Ti”, zarežao je. “Znači, danas si Aes Sedai i Damodred. Nemam vremena za tvoje igre, Kairhijenjanko. Čekam nekoga.” Hladne plave oči odlutale su do vrata iza nje. Čudno, nešto što je ličilo na vrpcu napravljenu od kose bilo je vezano oko unutrašnje brave u složeni čvor. “Neće joj biti drago za zatekne drugu ženu ovde.”

“Tvoja ljubljena gospa ne treba da me se plaši,“ rekla mu je Moiraina suvo. “Prvo, previše si visok, a drugo, više volim muškarce sa barem mrvicom šarma. I pristojnosti. Došla sam da mi pomogneš. Položen je zavet, i držan od Stogodišnjeg rata, da će Malkier jahati kada Bela kula pozove. Ja sam Aes Sedai i pozivam te!”

“Znaš da su brda visoka, ali ne i kako lažu,“ promrmljao je kao da ponavlja neku malkiersku izreku. Otišavši preko sobe dalje od nje, zgrabio je kanije i snažno uvukao mač. “Pomoći ću ti, ako možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje. Pitao sam mnoge Aes Sedai tokom godina, ali su se izmigoljile od odgovaranja kao otrovnice. Ako si Aes Sedai, odgovori.”

“Ako znam odgovor, hoću.” Neće mu ponovo reći da je bila to što je bila, ali je zagrlila saidar, i pomerila jednu od pozlaćenih stolica na sredinu poda. Nije mogla da je pomeri rukama, ali je lako lebdela na tokovima Vazduha, što bi uradila i da je bila dvaput teža. Sednuvši, spustila je ruke na prekrštena kolena tako da se zlatna zmija na njenom prstu jasno videla. Viša osoba je imala prednost kada bi obe stajale, ali neko ko je stojao mora da se osećao kao da ga odmerava neko ko sedi, naročito ako je to Aes Sedai.

On izgleda nije osećao ništa slično. Prvi put otkad ga je srela, pogledao ju je pravo u oči, i pogled mu je bio plavi led. “Kada je Malkier umro”, rekao je glasom tihog čelika, “Šijenar i Arafel su poslali ljude. Nisu mogli da zaustave bujicu Troloka i Mirdraala, ali su došli. Ljudi su jahali iz Kandora, čak i iz Saldeje. Došli su prekasno, ali su došli.” Plavi led je postao plavi plamen. Glas mu se nije promenio ali su mu zglobovi pobeleli kada je stegao mač. “Devet stotian godina smo jahali kada je Bela kula zvala, ali gde je bila Kula kada je Malkier umro? Ako si Aes Sedai, odgovori mi na to!”

Moiraina je oklevala. Odgovor koji je hteo bio je Zapečaćen za Kulu, učile su ga Prihvaćene u lekcijama iz istorije ali je zabranjen svima osim polaznicama Kule. Ali šta je bilo još jedan ukor u odnosu na ono sa čime se suočavala? “Preko stotinu sestara je bilo poslato u Malkier,“ rekla je mirnije nego što se osećala. Po svemu što su je naučili, trebalo je da traži ukor za ovo što mu je već rekla. “Bilo kako bilo, čak ni Aes Sedai ne mogu da lete. Zakasnile su.” Dok su stigle, beskrajne horde Senkinog nakota već su slomeile vojske Malkera, a ljudi su bili mrtvi ili su bežali. Smrt Malkiera bila je teška i natopljen krvlju, i brza. “To je bilo pre nego što sam se rodila, ali iskreno žalim zbog toga. I žalim što je Kula odlučila da sakrije svoj trud.” Bilo je bolje da se misli da Kula ništa nije uradila nego da se

178

zna da su Aes Sedai pokušale i nisu uspele. Neuspeh je bio udarac stamenosti, a tajnovitost oklop koji je Kuli bio potreban. Aes Sedai su imale sopstvene razloge za ono što su činile, i za ono što nisu činile, i ti razlozi su bili poznati samo Aes Sedai. “To je sve što mogu da odgovorim. Više nego što je trebalo, više nego što će ikada odgovoriti ijedna sestra, mislim. Je li dovoljno?”

Neko vreme ju je samo gledao, vatra je sporo bledela nazad u led. Oborio je pogled. “Skoro da mogu da poverujem”, promrmljao je na kraju, ne govoreći u šta je skoro mogao da poveruje. Gorko se nasmejao. “Kako mogu da ti pomognem?”

Moiraina se namrštila. Veoma je želela da provede vreme nasamo sa ovim čovekom, da ga vaspita, ali to še morati da čeka. Veoma se nadala da nije Prijatelj mraka. “Još jedna sestra je u Palati. Merean Redhil. Moram da znam gde ide, šta radi, s kim se sastaje.” Trepnuo je, ali nije postavio očigledno pitanje. Možda je znao da neće dobiti odgovore, ali je tišina ipak bila zadovoljavajuća.

“Držao sam se soba prošlih nekoliko dana,“ rekao je ponovo gledajući ka vratima. “Ne znam koliko mogu da osmatram.”

Uprkos sebi, šmrknula je. Obećao joj je pomoć, a onda zabrinuto potražio svoju gospu. Možda nije bio onakav kakav je mislila da je. Ali je bio sve što je imala. “Ne ti,“ rekla mu je. Njena poseta će uskoro biti poznata širom Aesdaišara, ako već nije bila, a ako ga primete da špijunira Merean... To bi mogla da bude propast čak i ako je žena bila nevina kao dete. “Mislila sam da bi mogao da zamoliš nekog od Malkieraca koje si, kako razumem, sakupio ovde da te prate. Neko oštrog oka i mirnog jezika. Ovo mora da se obavi u krajnjoj tajnosti.”

“Niko me ne prati”, rekao je oštro. Još jednom bacivši pogled ka vratima, iznenada je izgledao umorno. Nije se pogrbio, ali se pomerio do kamina i naslonio mač pored njega sa pažljivošću umornog čoveka. Stojeći okrenut joj leđima, rekao je: “Zamoliću Bukamu i Rejna da je nadgledaju, ali ne mogu da obećam za njih. To je sve što mogu da uradim za tebe.”

Prigušila je ljutito coktanje. Bilo da je to sve što je mogao ili hteo da uradi, nije imala načina da ga natera. “Bukama”, rekla je. “Samo on.” Sudeći po načinu na koji se ponašao blizu nje, Rejn bi bio previše zauzet zevanjem u Merean da bi išta video ili čuo. To jest, ako ne prizna šta radi čim ga Merean pogleda. “I nemoj da mu kažeš zašto.”

Naglo je okrenuo glavu, ali je ubrzo klimnuo. I ponovo nije postavio pitanja koja bi postavila većina ljudi. Dok mu je govorila kako da joj dostavlja vesti, porukama za njeku služavku Suki, molila se da nije pravila ozbiljnu grešku.

Nazad u svojim sobama, otkrila je tačno koliko su se vesti brzo proširile. U dnevnoj sobi, Sijuan je nudila poslužavnik sa slatkišima visokoj mladoj ženi punih usana u bledozelenoj svili, malo starijoj od devojčice, sa crnom kosom koja je padala dosta ispod kukova i malom plavom tačkom boje na čelu otprilike gde je visio kamenčić Moirainine kesiere. Sijuanino lice bilo je glatko, ali joj je glas bio napet dok ih je predstavljala. Gospa Isela je brzo pokazala zašto.

“Svi u Palati kažu da si ti Aes Sedai.” rekla je gledajući Moirainu sa sumnjom. Nije ustala, još manje napravila kniks, čak nije ni naklonila glavu. “Ako je tako, treba mi tvoja pomoć. Želim da idem u Belu kulu. Moja majka želi da se udam. Ne bi mi smetao Lan kao moj karneira, da već majka nije bila njegova, ali kada se udam, mislim da će to biti za nekog od mojih Zaštitnika. Biću Zeleni ađah.” Blago se namrštila na Sijuan. “Ne smetaj, devojko. Stoj tamo dok ne zatrebaš.” Sijuan se postavila pored kamina, ukrućenih leđa i ruku prekrštenih ispod grudi. Nijedna prava sluškinja ne bi tako stala – ili se tako namrštila – ali je Isela više nije primećivala. “Sedi, Moiraina,“ nastavila je s osmehom, “ i reći ću ti za šta mi trebaš. Ako jesi Aes Sedai, naravno.”

Moiraina je piljila. Ponuđeno joj je da sedne u sopstvenoj dnevnoj sobi. Ovo blesavo dete je sigurno bilo pristojan par Lanu što se tiče oholosti. Njen karneira? To je značilo “prvi” na Starom jeziku, a ovde očigledno nešto drugo. Ne ono što se činilo, naravno; čak ni ovi

179

Malkierci nisu mogli da budu toliko čudni! Sedajući, suvo je rekla: “Biranje Ađaha treba da sačeka bar dok te ne isprobam da vidim ima li uopšte svrhe slati te u Kulu. Nekoliko minuta će utvrditi da li možeš da naučiš da usmeravaš, i kolika je tvoja moguća snaga ako...”

Devojka ju je živahno prekinula. “O, bila sam isprobana pre nekoliko godina. Aes Sedai je rekla da ću biti veoma jaka.

Rekla sam joj da imam petnaest godina, ali je saznala istinu. Ne vidim zašto nisam mogla da idem u Kulu sa dvanaest ako sam želela. Majka je bila besna. Uvek je govorila da ću ja biti kraljica Malkiera jednog dana, ali to znači udaja za Lana, što ne bih želela čak ni da majka nije bila njegova karneira. Kada joj kažeš da me vodiš u Kulu, moraće da te sluša. Svi znaju da Aes Sedai uzimaju sve žene koje žele za obuku, i niko ne može da ih spreči.” Pune usne su se napućile. “Ti jesi Aes Sedai, zar ne?”

Moiraina je izvodila vežbu ružinog pupoljka. “Ako želiš da ideš u Tar Valon, onda idi. Ja sasvim sigurno nemam vremena da te pratim. Tamo ćeš naći sestre u koje nećeš moći da sumnjaš. Suki, hoćeš li da ispratiš gospu Iselu napolje? Bez sumnje ne želi da odloži polazak da je majka ne bi uhvatila.”

Derište je bilo svo ozlojeđeno, naravno, ali je Moiraina samo želela da joj vidi leđa, a Sijuan ju je skoro izgurala napolje na hodnik dok se bunila na svakom koraku. Moiraina je ostetila kako Sijuan grli Izvor, i prigovaranja su prestala sa oštrim cijukom.

“Ta”, reče Sijuan dok se vraćala otresajući ruke, “neće potrajati ni mesec dana makar bila jaka koliko Kecuejn.”

“Sijerin lično može da je baci sa vrha Kule što se mene tiče,“ odbrusila je Moiraina. “Jesi li išta saznala?”

“Pa, saznala sam da mlađani Kal ume da se ljubi, a osim toga, naišta sam na gomilu baljezgarija.” Sijuan se iznenada namrštila. “Zašto me tago gledaš? Samo sam ga poljubila, Moiraina. Jesi li ti poljubila lepog momka od mlađanog Karmanesa noć pre nego što si napustila Kulu? Pa, i za mene je bilo isto toliko dugo, predugo, a Kal me veoma lep.”

“Sve je dobro što se dobro svrši,“ reče Moiraina odsečno. Svetlosti, koliko dugo nije pomislila na Kormanesa? Bio je prelep.

Začudo, saznanje da je Moiraina prišla Lanu iznenadilo je Sijuan više nego Mereanino pojavljivanje.

“Nek sam odrana i posoljena ako ne preduzimaš idiotske rizike, Moiraina. Čovek koji traži presto mrtve zemlje je devetostruga budala. Mogao bi ovog trenutka da brblja o tebi svakome ko hoće krvavo da sluša! Ako Merean sazna da si naredila da je posmatraju... Spaljena da sam!”

“On jeste višestruka budala, Sijuan, ali ne mislim da bi ikada “brbljao.“ Osim toga, “ne možeš da pobediš ako ne rizikuješ bakrenjak”, kako uvek kažeš da je tvoj otac govorio. Nemamo izbora osim da rizikujemo. Sa Merean ovde, vreme je možda da izmaku. Moraš da dođeš do gospe Ines što pre možeš.”

“Uradiću sve što mogu”, promrmljala je Sijuan, i otišla namestivši ramena kao da se sprema za tuču. Ali je takođe i nameštala suknju na kukovima. Moiraina se nadala da stvari neše da odu dalje od ljubljenja. Bila je to Sijuanina stvar ako se dogodi, ali tako nešto je bilo glupo. Naročito sa vojnikom!

Noć se već odavno spustila, a ona je pokušavala da čita uz svetiljku kada se Sijuan vratila. Moiraina je spustila knjigu; zurila je u istu stranu poslednjih sat vremena. Ovog puta, Sijuan jeste imala novosti, koje je isporučivala kopajući po svojim vunenim haljinama i potkošuljama.

Prvo i prvo, na putu nazad do Moiraininih odaja prišao joj je “koštunjavi stari rodan” koji ju je pitao je li ona bila Suki, a onda joj rekao da je Merean provela skoro ceo dan sa princem Brajsom pre nego što se vratila u svoje odaje da prenoći. Tu nema traga ničemu. Ono što je bilo važnije, Sijuan je uspela da pomene Rahijena u opuštenom razgovoru sa Kalom.

180

Vojnik nije bio sa gospom Ines kada je dečak rođen, ali jeste znao dan, jedan dan pošto su Aijeli počeli da se povlače od Tar Valona. Moiraina i Sijuan su razmenila poglede povodom toga. Jedan dan pošto je Gitara Moroso izrekla svoje Predskazanje o ponovom rođenju Zmaja i pala mrtva od potresa. Zora nad planinom, i rođen tokom deset dana pre tog iznenadnog otopljenja.

“U svakom slučaju”, nastavila je Sijuan, počinjući da pravi zavežljaje od odeće i čarapa, “navela sam Kala da veruje da si me otpustila iz službe, jer sam ti prosula vino na haljinu, i ponudio mi je krevet sa slugama gospe Ines. Misli da bi mogao da mi nađe mesto kod njegove gospe.” Šmrknula je kao da je to zabavlja, onda uhvatila Moirainin pogled i ponovo šmrknula, sada grublje. “Nije to njegov krvavi krevet, Moiraina. A i da jeste, pa, veoma je nežan i ima najlepše smeđe oči koje si ikada videla. Jednom ćeš da postaneš spremna da uradiš više nego samo da sanjaš o nekom muškarcu, i nadam se da ću biti tu da to vidim!”

“Ne pričaj gluposti”, reče joj Moiraina. Zadatak pred njima je bio previše važan da traće misli na muškarce. Bar na način na koji je Sijuam mislila. Merean je provela ceo dan sa Brajsom? I nije prilazila gospi Ines? Bilo da je jedna od Tamrinih izabranica ili Crnog ađaha, to nije imalo smisla, a bilo je i više nego naivno poverovati da Merean nije jedno od ta dva. Nešto joj je izmicalo, i to ju je brinulo. Ono što nije znala moglo je da je ubije. Još gore, moglo je da ubije Ponovorođenog Zmaja u kolevci.

181

Poglavlje 26

Kada se predati

________________________________________

Lan je klizio kroz hodnike Aesdaišara sam, koristeći svaki delić veštine koje je stekao u Pustoši, pazeći da ne zađe za ćošak dok nije siguran da je prolaz ispred pust. Umotan u ko’di, skoro je mogao osetiti kad god je neko ušao u hodnik iza njega, osetiti početak još jednog prisustva i pobeći iz vidokruga kroz otvorena vrata ili zasveden ulaz pre nego što bi ga, ko god to bio, mogao videti. Mogao je biti i duh.

Anja i Esna su poslušale Edejnina naređenja pre njegovih, kao da su verovale da je to neki deo Malkijerskih običaja. Mogla je da im kaže da jesu. Bulen je ostao odan, verovao je u to, ali je očekivao da svako u Aesdaišaru, ko nosi livreju, kaže Edejni gde da ga nađe. Mislio je da zna gde je sada. Uprkos predhodnim posetama, bez vodiča se izgubio dva puta od kada je napustio svoje odaje i samo mu je osećaj za pravac pomogao da se nađe ponovo. Osećao se budalasto zbog nošenja mača. Čelik je bio beskorisan u ovoj bitci. Ali osećao se go bez njega, a golotinja je bila jedna stvar koju sebi nije mogao da si priušti protiv Edejne.

Tračak pokreta ga je naterao da se pribije uza zid iza statue žene obučene u oblake i rukama punim cveća. Baš na vreme. Dve žene su izašle iz ukrštajućih hodnika ispred, zastajući u intimnom razgovoru. Isela i Aes Sedai, Merean. Bio je miran kao kamen iza koga se krio. Pokret je bio to što privlači oči.

Nije voleo zabušavanje, ali dok je Edejna odvezivala čvor na njegovom daori, koji ga je držao zatvorenog dva dana, načinila je jasnim da namerava da objavi njegovu ženidbu sa Iselom uskoro. Bukama je bio u pravu. Edejna je iskoristila njegov daori kao uzde. Po običaju, večina njene moći nad njim bi nestala jednom kad Isela bude imala uvojak njegove kose među svojim uspomenama, ne više išta veće od uspomene iz prošlosti, ipak je bio siguran da će koristiti Iselu umesto sebe. A Isela će sarađivati. Sumnjao je da ona ima snage da stane protiv svoje majke otvoreno. Jedina stvar koja se može uraditi kad si suočen sa protivnikom koga ne možeš pobediti je da bežiš, sem ukoliko tvoja smrt može koristiti nekom većem cilju, a on je veoma želeo da pobegne. Samo ga je Bukama držao ovde. Bukama i san.

Na oštar gest Mereane, Isela je klimnula željno i požurila nazad od kuda su došle. Trenutak ju je Merean gledala kako ide, lica nečitljivog u Aes Sedai spokojnosti. Onda, iznenađujuće, ona je pratila, klizeći niz zelene podne pločice na način koji je činio da Isela izgleda nespretno.

Lan nije gubio vreme pitajući se šta je Merean namerila, ništa više nego što se pitao zašto ju je Moiraina želela motriti. Čovek može poludeti pokušavajući da shvati Aes Sedai. Što je Moiraina morala biti, ili bi je Merean poslala urlajući niz hodnike. Čekajući dovoljno

182

dugo da par ponovo odmakne iz vidokruga, kliznuo je tiho do ćoška i provirio. Obe su otišle, pa je požurio. Aes Sedai ga se danas nisu ticale. Morao je da priča sa Bukamom. O snovima.

Bežanje bi značilo kraj Edejninim spletkama o venčanju. Ako bi je izbegavao dovoljno dugo, našla bi drugog muža za Iselu. Bežanje bi bilo kraj Edejninim snovima o povraćanju Malkijera, podrška bi joj izbledela kao magla pod popodnevnim suncem jednom kada ljudi saznaju da je otišao. Bežanje bi bilo kraj mnogim snovima. Čovek koji je nosio bebu vezanu za leđa je, međutim, imao prava na snove. Dužnost je planina, ali je morala da bude izvršena.

Ispred je ležalo dugo stepenište od širokih kamenih stepenika. Krenuo je na dole i odjednom je počeo da pada. Imao je samo toliko vremena da omlitavi i onda je počeo da odskače od stepenika do stepenika, kotrljajući se strmoglavce, slećući na popločani pod na dnu sa treskom koji mu je izbio zadnji vazduh iz pluća. Tačkice su mu treperile ispred očiju. Trudio se da diše, da se uspravi.

Sluge su se stvorile niodkuda, pomažući mu da stane, svi vičući oko njegove sreće da nije poginuo u takvom padu, pitajući da li želi da vidi jednu od Aes Sedai zbog Lečenja. Mršteći se ošamućeno ka vrhu stepenika mrmljao je odgovore, bilo šta u nadi da će otići. Mislio je da je izubijan koliko je ikad bio u životu, a poslednja stvar koju je želeo da vidi u tom trenutku je bila sestra. Nešto mu je tamo gore trgnulo članke. Nešto ga je udarilo među ramena. Postojala je samo jedna stvar koja je to mogla biti, koliko god malo smisla to imalo. Znao bi da je iko bio dovoljno blizu da ga fizički dodirne. Aes Sedai je pokušala da ga ubije pomoću Moći.

“Lorde Mandragoran!” Zdepasti čovek u zelenom kaputu garde palate usporio je u hod i zamalo se preturio pokušavajući da se pokloni dok je još u pokretu. “Tražili smo vas svuda, moj lorde!” dahtao je. “Radi se o vašem čoveku, Bukami! Dođite brzo, moj lorde! Možda je još uvek živ!”

Kuneći, Lan je trčao iza gardiste, vičući da se kreće brže, ali previše je kasnio. Previše kasnio za čoveka koji je nosio bebu. Previše kasnio za snove.

Gardisti su ispunjavali uski prolaz koji vodi iz jednog od dvorišta za vežbanje, stisnuli su se da puste Lana. Bukama je ležao licem nadole, krv mu je curila iz usta, neukrašena drvena drška bodeža uzdizala se iz mračne mrlje na poleđini njegovog kaputa. Njegove oči su izgledale iznenađeno. Klečeći, Lan je zatvorio te oči i promrmljao molitvu za poslednji zagrljaj majke da poželi Bukami dobrodošlicu kući.

“Ko ga je pronašao?” upitao je, ali je jedva čuo mešavinu glasova o kome, gde i čemu. Nadao se da je Bukama ponovo rođen u svetu gde Zlatni ždral leti na vetru, Sedam kula stoje neslomljene, a Hiljadu jezera svetle kao ogrlica pod suncem. Kako je mogao dopustiti da iko priđe dovoljno blizu da uradi ovo? Bukama je mogao da oseti kada je čelik ogoljen blizu njega. Samo jedna stvar je bila sigurna. Bukama je mrtav jer ga je Lan umešao u spletke Aes Sedai.

Ustajući počeo je ponovo da trči. Ali ne od ičega. Prema nekome. Nije ga bilo briga ko ga vidi. Prigušen udar vrata u predsoblju i uvređeni povici sluškinja podigli su Moirainu iz jastucima obložene naslonjače na kojoj je čekala. Bilo šta sem ovoga. Prihvatajući saidar, krenula je iz čekaonice, ali pre nego što je stigla do vrata ona se otvoriše. Lan je otresao sluškinju u livreji koja se držala za njegove ruke, zalupio im vrata u lice i podupro ih ledjima, srećući Moirainin iznenađen pogled. Poplavele modrice šarale su njegovo uglasto lice i kretao se kao da je pretučen. Od spolja je dopirala tišina. Šta god da je nameravao bili su sigurni da ona može to da reši.

Glupavo, zatekla se kako opipava nož za pojasom. Pomoću moći mogla ga je umotati kao dete, koliko god da je bio velik, a ipak... On nije zurio. To sigurno nije bila vatra u tim očima. Želela je da ustukne. Ne vatra, nego mrtva hladnoća. Taj crni plašt pristajao mu je sa svojim okrutnim trnjem i ukočenim, zlatnim cvećem.

183

“Bukama je mrtav sa nožem u srcu,” rekao je mirno, “a pre manje od sata je neko pokušao da ubije mene pomoću Jedne moći. Isprva sam mislio da je morala da bude Merean, ali poslednji put kad sam je video išla je za Iselom i ukoliko me nije primetila i želela da me uljuljka, nije imala vremena. Malo njih me vidi kad ne želim da budem viđen, a mislim da ona nije. To ostavlja tebe.”

Moiraina je uzdrhtala, a samo delom zbog sigurnosti u njegovom glasu. Trebala je znati da će glupa devojka odmah otići Mereani. “Začudio bi se koliko malo sestra propusti,” rekla mu je. Pogotovo ako je sestra ispunjena saidarom. “Možda nisam trebala tražiti od Bukame da pazi na Merean. Ona je veoma opasna.” Žena je bila iz Crnog ađaha; sada je bila sigurna u to. Sestre su mogle načiniti bolne primere od onih uhvaćenih u zabadanju nosa, ali ih nisu ubijale. Ali, šta učiniti povodom nje? Sigurnost nije bila dokaz, sigurno ne dokaz koji bi stajao pred Amirlinim Tronom. A ako je i sama Sierin bila Crna... To nije bila briga povodom koje je sada mogla učiniti išta. Šta je žena radila trošeći vreme sa Iselom? “Ako brineš za devojku, predlažem da je nađeš što brže možeš i držiš je dalje od Merean.”

Lan se nije slagao. “Sve Aes Sedai su opasne. Isela je dovoljno sigurna za sada; vido sam je na dolasku ovde, žurila je negde sa Brajsom i Dirikom. Zašto je Bukama umro, Aes Sedai? U šta sam ga uhvatio za tebe?”

Moiraina je uzdigla ruku tražeći tišinu i mali deo nje je bio iznenađen kad je poslušao. Ostatak nje je razmišljao srdito. Merean sa Iselom. Isela sa Brajsom i Dirikom. Merean je pokušala da ubije Lana. Iznenada je videla šemu, savršenu u svakoj liniji; nije imala smisla, ali nije sumnjala da je stvarna.

“Dirik mi je rekao da si ti najsrećniji čovek na svetu,” rekla je, naginjući se ka Lanu, “a za njegovo dobro, nadam se da je u pravu. Gde bi Brajs otišao za potpunu privatnost? Negde gde ne bi mogao biti viđen ili čuti.” To bi moralo biti mesto gde bi se osećao ugodno, ali izolirano.

“Postoji mesto na zapadnoj strani Palate,” reče Lan polako. Onda se njegov govor ubrzao. “Ako postoji opasnost po Brajsa moram dići gardiste.” Već se okretao sa rukom na bravi.

“Ne!” rekla je. još uvek je držala Moć i spremila je tok Vazduha da ga uhvati ako je neophodno. “Princ Brajs ne bi cenio da njegova garda uleće ako Merean samo priča sa njim.

“Onda nema dovoljno vremena za dizanje gardista, ako bi došli. nemamo nikakav dokaz protiv nje Lane. Sumnje protiv reči Aes Sedai.” Njegova glava se trznula gnevno i zarežao je nešto o Aes Sedai što namerno nije čula. Morala bi da ga opameti zbog toga, a nema dovoljno vremena. “Vodi me tamo, Lane. Neka se Aes Sedai pozabavi sa Aes Sedai. I požurimo.” Ako bi Merean uopšte pričala, nije očekivala da priča dugo.

Lan je stvarno požurio, duge noge su mu se jedva videle dok je trčao. Sve što je mogla da uradi je sa skupi skute i potrči za njim, ignorišući zurenje i došaptavanje sluga i drugih u hodniku zbog njenog izlaganja nogu, zahvaljujući Svetlosti što je nije previše ostavio. Dopustila je da je Moć ispuni dok je trčala, dok se slatkost i sreća nije graničila sa bolom u svojoj snazi, i pokušala da isplanira šta će da uradi, šta će da uradi, protiv žene znatno jače od nje same, žene koja je bila Aes Sedai stotinu godina pre nego što je i njena prabaka bila rođena. Želela je da nije toliko uplašena. Želela je da je Sijuan sada sa njom.

Ludačka žurba ih je provela kroz svetlucajuće državne dvorane, preko statuama ukrašenih hodnika, a onda odjednom su se našli na otvorenom, zvukovi Palate su ostali za njima, na kamenom oivičenom putu, dvadeset koraka širokom sa pogledom preko gradskih krovova daleko dole. Hladni vetar je duvao kao oluja, vučući joj skute. Merean je bila tamo, okružena sjajem saidara, i Brajs i Dirik, stojeći na ivici, uvijajući se bespomoćno protiv veza i čepova od Važduha. Isela se mrštila na Princa i njegovog sina, a iznenađujuće, dalje niz stazu stajao je namrgođen Rejn sa rukama prekrštenim na grudima. Znači, on je Prijatelj Mraka.

184

“...i teško bih ti mogla dovesti lorda Dirika bez njegovog oca,” govorila je Isela razdražljivo. “Ali sam se potrudila da niko ne zna, ali zašto...?”

Tkujući štit od Duha, Moiraina ga je bacila na Merean sa svakim delićem Moći koji je imala u sebi, nadajući se, uprkos šansama, da će je odseći od Izvora. Štit je udario i raspao se. Merean je bila suviše jaka, vukući suviše blizu svog kapaciteta.

Znala je da je iznenadila Plavu sestru - Crnu sestru, ali Merean nije ni trepnula. “Bio si dovoljno dobar kad si ubio špijuna, Rejne,” rekla je smireno dok je plela čep od Vazduha da zaustavi Iselina usta i veze koje su držale devojku ukočenu i raširenih očiju. “Postaraj se da budeš siguran za mlađeg, ovog puta. Spomenuo si da si bolji mačevalac.”

Sve se činilo da se dešava odjednom. Rejn je jurnuo napred, mršteći se, zvončići u njegovim pletenicama su zvonili. Lan je jedva izvukao svoj mač na vreme da ga sretne. A pre prvog sudara čelika, Merean je udarila Moirainu sa istim tkanjem koje je ona iskoristila, ali jače. U užasu, Moiraina je shvatila da Merean može imati dovoljno snage da je odseče od Izvora, čak iako ona drži koliko god saidara može. Očajnički je zasekla sa Vazduhom i Vatrom, Merean je zahroptala kad su je raskinuti tokovi udarili. U kratkom zastanku, Moiraina je pokušala da saseče tokove koji su držali Dirika i druge, ali pre nego što je njen tok dodirnuo Mereanin, Merean je, umesto toga, sasekla njen, a ovoga puta, Mereanin pokušaj štita, ju je stvarno dodirnuo pre nego što ga je mogla preseći. Moirainin stomak se vezao u čvor.

“Pojavljuješ se suviše često, Moiraina,” rekla je Merean kao da su samo ćaskale. Izgledala je kao da ništa drugo i ne radi, spokojna i majčinska, nimalo uzbuđena. “Bojim se da te moram pitati kako i zašto.” Moiraina je jedva uspela da odbije tkanje Vatre koje bi joj sagorelo odeću i, verovatno, veći deo kože, a Merean se smešila, majka zabavljena nestašlukom u koje se uvalila mlada žena. “Ne brini se, dete, Izlečiću te da mi odgovoriš na pitanja. A sigurno ćeš odgorarati. Ovde niko neće čuti tvoje vriske.”

Da je Moiraina imala ikakve sumnje da je Merean stvarno Crni ađah, to tkanje Vatre bi je uverilo. U sledećim trenutcima dobila je još dokaza, tkanja koja su naterala varnice da igraju na njenoj odeći i dizala joj kosu, tkanja koja su je naterala da hvata vazduh koji više nije bio tamo, tkanja koja nije prepoznala, ali koja bi je sigurno ostavila slomljenu i krvareći, da su se spustila oko nje, da nije uspela da ih saseče...

Kada je mogla pokušavala je iznova da iseče tokove koji su držali Dirika i druge, da odseče Merean, čak i da je onesvesti. Znala je da se bori za svoj život, umrla bi ako bi druga žena pobedila, sada ili posle Mereaninog ispitivanja, ali nikada nije razmotrila tu rupu u Zakletvama koje su je držale. Imala je sopstvena pitanja za tu ženu, a sudbina sveta bi mogla zavisiti o odgovorima. Na nesreću, najviše što je mogla da uradi je da se brani, i to uvek na ivici. Stomak joj je bio u čvoru i pokušavao da napravi još jedan. Držeći troje ljudi vezano, Merean joj je i dalje bila dorasla, a možda i jača. Kad bi samo Lan mogao da joj odvuče pažnju.

Brzi pogled pokazao joj je koliko je malo to bilo verovatno. Lan i Rejn su plesali forme, graciozno tekući iz jedne u drugu, njihova sečiva kao vrtlozi, ali ako je postojala i dlaka razlike u njihovim sposobnostima, ležala je kod Rejna. Krv je tekla niz stranu Lanovog lica.

Mračno, Moiraina se oborila, ne štedeći čak ni delić koncentracije koji je potreban da bi se ignorisala hladnoća. Drhteći, napala je Merean, odbranila se i ponovo napala, odbranila se i napala. Ako bi uspela da umori drugu ženu, ili...

“Ovo se suviše odužilo, zar ne misliš i ti, dete?” rekla je Merean. Dirik se podigao u vazduh, otimajući se protiv veza koje nije mogao videti, dok je plutao preko ivičnjaka. Brisova se glava izokrenula prateći sina, usta su mu radila oko nevidljivog čepa.

“Ne!” vrisnula je Moiraina. Očajnički, bacila je tokove Vazduha da bi ga dovukla na sigurno. Merean ih je presekla dok je otpuštala svoje. Jadikujući, Dirik je pao i bela svetlost je eksplodirala u Moiraininoj glavi.

185

Iznemoglo je otvorila oči, dečakov zamirujući vrisak još uvek joj je odjekivao u glavi. Ležala je na leđima na kamenom šetalištu, u glavi joj se vrtelo. Dok joj se to nije razbistrilo imala je šanse da prihvati saidar, koliko je mačka imala da peva. Ne da je to činilo ikakvu razliku sada. Mogla je da vidi štit koji je Merean stavila na nju, a čak je i slabija žena mogla da drži štit jednom kada je postavljen. Pokušala je da ustane, pal nazad, i uspela da se pridigne na lakat.

Samo su trenutci protekli. Lan i Rejn su i dalje plesali svoj smrtonosni ples sudara čelika. Bris je bio ukočen ne samo zbog svojih veza, buljeći u Merean sa tolikim neumoljivim gnevom da se činilo da bi se mogao osloboditi samom snagom svog gneva. Isela je drhtala, unjkala i jecala i zurila zaprepašteno gde je momak pao. Dirik. Moiraina se naterala da misli na dečakovo ime, bojala se sećanja njegovog nasmejanog entuzijazma. Samo trenutak.

“Mislim da ćeš da se držiš mene nešto duže,” rekla je Merean, okrećući se od nje. Bris se digao iznad šetališta. Lice zdepastog čoveka se nije uopše promenilo, ne prestajući da zuri sa mržnjom u Merean.

Moiraina se izborila na kolena. Nije mogla da usmerava. Nije joj preostalo išta hrabrosti, išta snage. Samo odlučnost. Bris je otplutao preko ivičnjaka. Moiraina se zateturala na noge. Odlučnost. Sa tim pogledom čiste mržnje, izgraviranim na njegovom licu, Bris je pao ne čineći ni zvuka. To je moralo da se završi. Isela se digla u vazduh, previjajući se besomučno, grlo se mučilo u pokušaju da vrišti uprkos čepu. Moralo je da se završi sada! Spotičući se, Moiraina je zabola svoj bodež u Mereanina leđa do drške, krv je šiknula preko njenih ruku.

Pale su na popločano kamenje zajedno, svetlost oko Merean je nestajala kako je umirala, štit na Moiraini je nestao. Isela je počela da vrišti, njišući se tamo gde su je Mereanine veze ostavile da padne, na vrhu kamenog ivičnjaka. Terajući se na pokret, Moiraina se iskoprcala preko Mereaninog leša, uhvatila jednu od Iselinih mašućih ruku, baš kad su devojčine papuče skliznule u vazduh.

Trzaj je povukao Moirainu da se presavije preko ivičnjaka, zureći u devojku koja se držala u njenom stisku, klizavom od krvi, iznad pada koji se činio da ide beskonačno. Sve što je Moiraina mogla da uradi je da ih drži tamo gde jesu, cvokoćući. Ako bi pokušala da izvuče devojku, obe bi pale dole. Iselino lice bilo je iskrivljeno, usta su joj formirala krug. Ruka joj je skliznula u Moiraininom stisku. Terajući se da se smiri, Moiraina je posegnula za Izvorom i nije uspela. Zurenje dole u te daleke krovove nije pomoglo njenoj vrtoglavici. Ponovo je pokušala, ali to je bilo kao pokušaj da se zahvati voda sa raširenim prstima. Spasiće jedno od troje, pa makar najbeskorisnije od njih. Boreći se sa nesvesticom, upinjala se za saidarom. Iselina ruka joj je iskliznula iz krvavih prstiju. Sve što je Moiraina mogla da uradi je da je gleda kako pada uz dug, nestajući vrisak, ruke još uvek ispružene, kao da veruje da bi je neko još mogao spasiti.

Ruka je povukla Moirainu od ivičnjaka. “Nikad ne gledaj smrt koju ne moraš,” rekao je Lan postavljajući je na noge. Desna ruka

mu je visila sa strane, duga posekotina otvorila mu je krvlju umrljan rukav i meso ispod, a imao je i druge povrede pored rane na skalpu koja je i dalje curela crveno preko njegovog lica. Rejn je ležao na leđima deset koraka odatle, zureći u nebo u slepom iznenađenju. “Mračan dan,” promrmljao je Lan. “Najmračniji koji sam ikada video.”

“Trenutak,” rekla mu je, glasa nesigurna. “Još uvek sam suviše ošamućena da bih hodala predaleko.” Kolena su joj klecala dok je išla ka Mereaninom telu. Neće biti odgovora. Crni ađah će ostati skriven. Saginjujući se izvukla je bodež iz njenih leđa i očistila o izdajničine skute.

“Ti si hladna, Aes Sedai,” rekao je Lan ravno. “Hladna koliko moram biti,” rekla mu je. Dirikov vrisak joj je odjekivao u ušima.

Iselino lice koje se smanjivalo pod njom. Kao i u njenom testu za šal sva njena smirenost je bila samo maska, ali je se držala čvrsto. Ako bi pustila na trenutak bila bi na kolenima

186

plačući. Urlajući od tuge. “Izgleda da je Rejn pogrešio i bio Prijatelj Mraka. Bio si bolji od njega.”

Lan je odmahnuo blago glavom. “On je bio bolji. Ali je mislio da sam gotov sa samo jednom rukom. Nikad nije razumeo. Predaješ se tek kad si mrtav.”

Moiraina je klimnula. Predaja tek posle smrti. Da. Prošlo je neko vreme pre nego što joj je glava bila dovoljno bistra da može ponovo da

prihvati Izvor i morala je podneti Lanovu brigu da obaveste šatajan o Brisovoj i Dirikovoj smrti pre nego što stigne glas da su im tela nađena na krovovima. Razumljivo, činio se manje gorljiv da obavesti gospu Edejnu o smrti njene kćeri. Moiraina je takođe bila zabrinuta zbog vremena, ako ne zbog istih razloga. Trebala je da uspe da spasi devojku. Ta smrt je ležala na njoj koliko i na Merean.

Izlečila je Lana čim je bila sposobna i on se zadihao u šoku dok su komplikovana tkanja Duha, Vazduha i Vode, lečila njegove rane, meso se sastavljalo u celinu bez ožiljaka, ali nije osećala zadovoljstvo što se konačno pokazao kao smrtnik. Bio je slab posle toga, isceđen od Lečenja povrh njegove borbe, dovoljno slab da hvata vazduh naslanjajući se na kamen ivičnjaka. Neko vreme neće trčati nigde. Morala se potruditi da on zna šta da kaže. Imala je i druge planove za njega.

Pažljivo je tkanjima Vazduha uzdigla Mereanino telo preko ivičnjaka i dole, blizu kamenu planine. Tokovi Vatre i plamen je obuhvatio Crnu sestru, plamen tako jak da nije bilo dima, samo gusto talasanje vazduha i povremeno pucanje naprslog kamena.

“Šta to...?” počeo je Lan, pa promenio u “Zašto?” Dopustila je sebi da oseti dižuću toplotu, tokovi Vazduha služili su za peć. “Nema

dokaza da je bila Crni Ađah, samo da je bila Aes Sedai.” Trznula se na svoj propust. Bela Kula je ponovo trebala svoj oklop od tajni, više nego kad je Malkijer umro, ali mu nije mogla reći to. Ne još. Ali on nije ni trepnuo pri spomenu Crnog ađaha. Možda ne zna o njemu, ali se ne bi kladila u to. On je zatvoren u sebe koliko bilo koja sestra. “Ne mogu lagati o onome šta se desilo ovde, ali mogu ćutati, ili bi ti uradio Senkin posao?”

“Ti si veoma čvrsta žena,” najzad je rekao. To je bio jedini odgovor koji je dao, ali je bio dovoljan.

“Čvrsta sam koliko moram biti,” rekla mu je. Dirikov vrisak. Iselino lice. Tu je još uvek bilo Rejnovo telo, da ga se otarasi i krv na kamenim pločama i njihovoj odeći. Čvrsta koliko mora.

187

Epilog

________________________________________

Sledeća zora je zatekla Aesdaišar u žalosti, sa posvuda izvijenim belim zastavama, dok su sluge nosili duge bele trake vezane za ruke. Glasine u gradu su već pričale o znacima koji predskazuju smrt, o kometama i vatrama na nebu.

Narod je umeo da uklopi ono što bi videli u ono što poznaju ili u ono u što žele da veruju. Nestanak prostog vojnika, pa čak i jedne Aes Sedai, nije bio primećen pored duboke žalosti koja je naterala čak i jake ljude da plaču duž hodnika.

Vraćajući se pošto je uništila Mereanine stvari - posle što ih je uzaludno pretražila u potrazi za tragovima o drugim Crnim sestrama - Moiraina se sklonila sa puta Edejn Areli, koja je klizila niz hodnik u beloj haljini grubo kratko ošišane kose. Pričalo se da ona namerava da se povuče iz sveta. Moiraina je mislima da se ona već povukla. Njene izbečene oči su izgledale izmučeno i staro. Na neki način, sličile su očima njene kćerke, pune očaja i znanja da će smrt usledediti uskoro.

Kada je ušla u svoje odaje, Sijuan poskoči sa stolice u dnevnoj sobi. Kao da su nedelje protekle otkada je Moiraina poslednji put videla. “Izgledaš kao da si posegnula za mamcem i pronašla očnjak - ribu.“ Sijuan progunđa. “Pa, nije iznenađujuće. Uvek sam mrzela da žalim za ljudima koje sam poznavala. U svakom slučaju, možemo da odemo kad god hoćeš. Rahijen se rodio na farmi skoro dve milje od Zmajeve planine. Merean mu nije prilazila, bar do jutros. Mislim da ga neće povrediti zbog sumnje čak i ako je stvarno Crna.”

Nije on. Nekako, Moiraina je skoro to i očekivala. “Merean neće više nikada ikoga povrediti, Sijuan. Koncentriši taj tvoj um radi mene na jednu zagonetku.” Smestivši se u stolicu, ona otpoče od kraja, i užurbano ispriča iako je Sijuan zaprepašćeno slušala i tražila da priča detaljnije. Osećala se kao da je najzad ponovo živa. Bilo je olakšavajuće kada je najzad stigla do uzroka koji je naveo na ovaj sukob. “Želela je Dirika da ubije pre svega, Sijuan. Njega je ubila prvog. A pokušala je da ubije i Lana.”

“To je suludo”, Sijuan se usprotivi. “Šta povezuje osmogodišnjaka i hladnokrvnu lav - ribu kao što je Lan?”

“Sreća. Dirik je preživeo pad koji je trebalo da ga ubije, a svi govore da je Lan najsrećniji živi čovek inače bi ga Pustoš davno ubila. To čini obrazac, ali obrazac meni izgleda suludo. Možda je čak i tvoj kovač dio svega. Kao i Džozef Nadžima, još u Kanluumu, što se mene tiče. I on je bio srećan, takođe. Reši mi to ako možeš. Mislim da je to važno, ali ne mogu da shvatim kako.”

Sijuan je koračala tamo - amo preko sobe, šutirajući svoju suknju trljajući bradu, mrmljajući nešto o “srećkovićima” i o “kovaču koji se brzo uzdigao” i ostalim stvarima koje Moiraina nije mogla razumeti. Odjednom ona se ukopa i reče, “Ona se nikad nije ni približila Rahijenu, Moiraina. Crni ađah zna da se Zmaj ponovo rodio, ali ne znaju krvavo kad! Možda je Tamra uspela da to zadrži za sebe, ili su možda bili pregrubi, te je ona umrla pre nego što su to izvukli iz nje. To mora biti to!” Njena sreća se pretopi u užas. “Svetlosti! One ubijaju

188

bilo kog muškarca ili dečaka koji možda može da usmerava! Svetlost me sagorela, hiljade mogu da umru, Moiraina. Desetine hiljada.”

To je imalo smisla i bilo je užasno. Muškarci koji mogu da usmeravaju retko kada su znali šta rade, bar u početku. U početku jednostavno su se činili srećnim. Događaji su im bivali naklonjeni, i često bi se uzdigli i postali poznati neočekivanom brzinom. Sijuan je bila u pravu. Crni ađah je otpočeo pokolj.

“Ali one ne znaju da tragaju za bebom”, Moiraina reče. Čvrsto koliko je morala biti. “Novorođenče neće pokazati nikakve znake. Imamo više vremena no što smo mislile.

Ipak ne dovoljno da bi smo postale neoprezne. Bilo koja sestra može biti pripadnica Crnog ađaha. Ja mislim da je Kecuejn jedna od njih. One znaju da ga i druge traže. Ako jedna od Tamrinih tragača pronađe dečaka i pronađu je sa njim, ili odluče da ispitaju jednu od njih umesto da je ubiju prvom prilikom... ” Sijuan je blenula u nju. “Mi i dalje imamo zadatak”, Moiraina joj reče.

“Znam.” reče Sijuan polako. “Samo nikada nisam pomislila... Pa kada ima posla, onda vučeš mreže ili čistiš ribu.” Doduše, tome je nedostajala uobičajena žestina. “Možemo biti na pola puta do Arafaela pre podne.”

“Ti se vraćaš u Kulu.” Moiraina reče. Zajedno neće moći da traže nimalo brže no što jedna može, a ako treba da budu odvojene, koje bolje mesto za Sijuan do da radi za Ketaliu Delarme, i tako da ima pristup svim izveštajima očiju i ušiju Plavog ađaha? Dok bi Moiraina tražila dečaka, Sijuan bi mogla da sazna šta se dešava u svakoj zemlji i znajući šta da traži moći će da zapazi bilo kakav znak Crnog ađaha ili Ponovorođenog Zmaja. Sijuan je stvarno umela da uvidi razum kada bi joj na to ukazali, iako je ovog puta za to bio potreban trud, a kada se najzad složila, to je uradila mrzovoljno.

“Ketalia će me samnom da začepi korito zato što sam pobegla bez njene dozvole”, promrmlja.

“Spaliće me! Obesit će me da se sušim u Kuli! Biću srećna ako me ne išiba! Moiraina, politika je dovoljno loša da te natera da oznojiš kante znoja u sred zime! Ja je mrzim!” Ali ona je već pretraživala kovčege u potrazi za stvarima koje će poneti sa sobom nazad u Tar Valon. “Pretpostavljam da si upozorila onog tipa, Lana. Ja bih rekla to zaslužuje, mnogo će mu to koristiti. Čujem da je izjahao pre sat vremena, i zaputio se u Pustoš, a ako ga ona ne ubija - Gde si krenula?”

“Imam neka nedovršena posla sa tim čovekom,“ Moiraina reče preko ramena. Ona je donela jednu odluku još prvog dana kada ga je upoznala i tada se namerila da je ispoštuje ako ispadne da on nije Prijatelj Mraka.

U štali gde je Strela čuvana, bacanjem srebrnih marki kao da su peniji, uspela je da joj Strela bude pripremljena još dok su novčići bili u vazduhu, i ona se baci u sedlo ne mareći što joj se suknja zadigla i otkrila joj noge do iznad koljena.

Mamuznuvši kobilu ona u galopu napusti Aesdaišar u pravcu severa, terajući narod da joj se sklanja sa puta skačući, čak preskočivši jedna kola koja su joj se našla na putu a čiji vozač ih nije dovoljno brzo sklonio sa puta. Za sobom je ostavila buru povika i pretećih pesnica.

Na putu severno od grada zaustavljala je vozače koji se se kretali u suprotnom smeru da ih priupita da nisu videli jednog Malkiera na doratu, i bilo joj je poprilično lakše prvi put kada je dobila “da” kao odgovor. On se mogao zaputiti u bezbroj pravaca pošto je prešao šanac. A još je imao i sat prednosti... Stići će ga makar ga morala slijediti u Pustoš!

“Malkieranac?” Mršavi trgovac je izgledao zbunjeno. “Pa, moji stražari mi rekoše da ima jedan tamo. Opasni su to ljudi ti Malkieri.” Izvivši se na svom sedištu on pokaza ka jednom travnatom brdu na stotinu koraka od puta. Dva konja su se videla na vrhu, od kojih je jedan bio tegleći, a pramen dima se izvijao na povetarcu.

189

Lan jedva da podiže pogled kad ona sjaha. Klečeći kraj ostataka male vatre, on je čačkao pepeo dugom grančicom. Čudno, u vazduhu se osećao se miris spaljene kose. “Ponadao sam se da si završila sa mnom,“ on reče.

“Ne u potpunosti,“ ona mu reče. “Spaljuješ svoju budućnost? Mislim da će mnogi biti ožalošćeni tvojom smrću u Pustoši.”

“Spaljujem svoju prošlost”, reče ustaući. “Spaljujem sećanja. Naciju. Zlatni ždral više nikada neće leteti.” Počeo je da šutira zemlju na pepeo, a onda se pokoleba i sagnu se da sakupi malo vlažne zemlje u šaku i formalno je posu po pepelu. “Niko neće žaliti za mnom kada umrem jer svi oni koji bi me žalili su već mrtvi. Pored toga, svi ljudi umiru.”

“Samo budale žele da umru pre vremena. Želim da budeš moj Zaštitnik, Lane Mandragorane.”

On je pažljivo pogleda ne trepćući, a onda odmahnu glavom. “Trebao sam pretpostaviti da je to u pitanju. Ja imam rat da vodim, Aes Sedai, i nemam želju da ti pomažem u tkanju mreža Bele kule. Nađi nekog drugog.”

“Ja se borim u istom ratu kao i ti, borim se protiv Senke. Merean je bila Crni ađah.” Ona ispriča sve, počevši od Gitarinog Predskazanja u prisustvu Amirlin tron i dve Prihvaćene, preko onoga što je Sijuan prokljuvila i smrti Tamrinih tragača, sve do poslednje reči. Da je drugi čovek u pitanju većinu bi ostavila neizrečenom, ali bilo je veoma malo tajni između Zaštitinika i Aes Sedai. “Rekao si da si spalio prošlost. Ostavi prošlosti pepeo. Ovo je isti rat, Lane. Ovo je do sada najvažnija bitka u tom ratu. I u ovoj bitci možeš da pobediš.”

Dugo je samo stojao zagledan ka severu, u pravcu Pustoši. Nije znala šta bi uradila ako bi je odbio. Rekla mu je više no što bi smela reći ikome sem svom Zaštitiniku.

Odjednom on se okrete, isuka mač i na trenutak je izgledalo kao da namerava da je napadne. Umesto toga on pade na koljena, i položi sečivo preko šaka. “Majčinim imenom se zaklinjem da ću isukati kada ti kažeš ‘isuči’ i vratiti mač u korice kada ti kažeš ‘vrati’. Majčinim imenom se zaklinjem da ću doći kada ti kažeš ‘dođi’ i poći kada ti kažeš ‘idi’.” Poljubio je sečivo i pogledao je u iščekivanju. Čak i na koljenima činio je da bilo koji kralj na tronu izgleda blago u poređenju sa njim.

Moraće da ga nauči poniznosti radi njega samog. I radi bara. “Ima još nešto,“ ona reče polažući šake na njegovu glavu.

Ovo tkanje Duha je bilo jedno od najkomplikovanijih poznatih tkanja za koje su Aes Sedai znale. Ono je bilo tkano oko njega, smestilo se u njega i onda nestalo. Odjednom ona je bila svesna njega, na način na koji su to Aes Sedai bile svojih Zaštitnika. Njegove emocije su bile malo klupko u njenoj glavi, i sastojale su se samo od kao čelik jake odlučnosti koja je bila oštra kao sečivo. Saznala je za umrtvljeni bol starih povreda, koje je potiskivao i ignorisao. Biće u mogućnosti da povuče na njegovu snagu ako bude potrebno, i da ga nađe ma koliko daleko bio. Bili su vezani.

On glatko ustade, vraćajući svoj mač u korice dok je proučavao. “Ljudi koji nisu bili tamo nazivaju je Bitkom kod Sjajnih zidova,“ on reče naglo. “Učesnici je nazivaju Krvavim Snegom. Ničim više. Oni znaju da je to bila bitka. U zoru prvog dana, poveo sam skoro pet hiljada ljudi. Kandoraca, Saladejaca, Domanaca. Do večeri trećeg dana, pola njih su bili ranjeni ili mrtvi. Da sam načinio drugačije odluke, neki od tih mrtvih bi bili živi. A drugi bi bili mrtvi umesto njih. U ratu, samo se pomoliš za svoje mrtve i uzjašeš, zato što uvek postoji nova bitka iza horizonta. Pomoli se za mrtve, Moiraina Sedai, i uzjaši.”

Zaprepašćena samo što se nije izbečila. Zaboravila je da veza radi u oba smera. On je znao i za njena osećanja takođe, i izgleda da ih je mogao lakše razlikovati no ona njegova. Trenutak katnije ona klimnu, iako nije znala koliko bi molitvi bilo potrebno da umiri svoj um.

Odajući joj Streline uzde, on reče, “Gde sad jašemo?” “Nazad u Čačin,“ ona priznade. “A onda Arafel, i...” Tako malo imena od onih koje je

bilo lako naći je preostalo. “Svet, ako treba. Mi ćemo pobediti u ovoj bitci ili svet umire.”

190

Jedno kraj drugoga oni odjahaše do puta i zaokrenuše na jug. Iza njih nebo je počelo da tutnji i da tamni, još jedna kasna oluja se spuštala iz Pustoši.

191

Zahvalnica:

________________________________________

Želim ovde da se zahvalim svima onima koji su učestvovali na evo još jednom uspješno završenom projektu. Dragi čitaoče ovi ljudi su vam omogućili da čitate na srpskom ono što čitate.

Kao prvo zahvalnost ide Ajsmenu (iceman) našem lektoru, koji je imao vremena da makar ispravi naše razne pravopisne greške, ako su se neke prokrale ne krivite njega, bila su poglavlja mnogo gora kada su došla pod njega.

Svima onima koji su aktivno prevodili i preveli ponešto. Ovdje ću napisati vaše nikove i šta ste preveli ili u čijem prevođenju ste učestvovali. Naime neka poglavlja su grupno prevođena.

Prevodioci: • 4th Dimension: Poglavlja: 8, 9, 14, 23 i Epilog • FoRsAkEn: Poglavlje: 26 • Gvejn: Poglavlje: 14 • Janić: Poglavlja: 10, 13 i 14 • LunaLu: Poglavlja: 6, 18 i 21 • LUZER: Poglavlja: 2, 12 i 19 • Ninaeva: Poglavlja: 4, 11, 14, 20, 21, 22, 24 i 25 • Perin: Poglavlja 1, 3 , 5, 14, 16 i 17 • Tulamore: Poglavlja: 7, 15 i 17