RELGIOZNI OBREDI, OBIČAJI I SIMBOLI

Simbol je neka stvar koju zapažamo čulima (predmet, znak, gest, aktivnost) koja u mislima asocira neki drugi predmet ili pojam. Za određene simbole se najčešće koristi reč „znak“. Međutim, simbol je uži pojam od znaka: svaki simbol je znak, ali svaki znak nije simbol. Znak postaje tek onda simbol kada se prihavati kao takav. Simbol nije nešto samo po sebi već je to tek onda kada ga čovek ili društvena grupa priznaju za simbol. U simbolici nije važno pomoću čega simbolizujemo već šta simbolizujemo. Svaki simbol zahteva sebi svojstvenu interpretaciju, premda se tumačenje simbola ne može zasnivati na njihovoj zameni rečima već na produbljivanju njihovih sadržaja i obogaćivanju njihovog simbolizujućeg značenja.

Jedna od karakterističnih crta simbola je to da istovremeno ima nekoliko značenja. Simbolika je slična jeziku kojim se služe članovi određene grupe, a članovi drugih grupa ne znaju ili im je nedostupan. Funkcija simbolike ima ogroman značaj za društvenu svest jer simbol, u svakom kontekstu, manifestuje osnovno jedinstvo različitih sfera stvarnosti.

Simboli se javljaju u svim obastima kulture ali je, nesumnjivo, najbogatija religiozna simbolika. Funkcija religioznog simbola se svodi na transformaciju nekog predmeta ili radnje u „nešto drugo“ od onog što su taj predmet ili radnja sa stanovišta svetovnog iskustva. Simboili se u religijama javljaju kao očigledni znaci božanstvenosti i svetosti. Simboli su način i izraz čovekovog kontakta sa sakralnim i zbog toga su neophodan elemenat svake religije. Čovek u simboličnoj formi izražava svoja osećanja. U religiji se, u širem značenju, sve može tretirati kao simbol ili vršiti funkciju simbola.

Od velikog bogatstva religioznih simbola najvažniji su:1. U prvom planu su tzv. „simboli jezika“ u koje spadaju:

a) mitovi ili legende o nekim događajima koji su se tobož odigrali u drevnoj prošlosti. Njihova interpretacija nailazi na teškoće kada želimo da ih tretiramo kao priče o istorijskim činjenicama.

b) neke reči koje se koriste u religijama imaju simboličnu funkciju. npr. „otac“ ili „majka“ primenjene na božanstvo ne znače isto što i u svakodnevnom životu.

c) „ispovedanja vere“ su druga vrsta simbola i imaju specijalno značenje. To su verbalne formule koje prihvataju svi članovi date verske grupe.

2. radnje koje se primenjuju u kultu, jer je religiozni kult u celini skup simboličnih znakova i radnji. Obredi ne samo da su prožeti simbolikom već i sami vrše ulogu simbola.

3. Druga vrsta su veštački stvoreni simboli. To je bogata grupa različitih slika, crteža, skulptura i drugih znakova, koji „predstavljaju sakralno“ u najsažetijoj formi. Količina simbola te vrste je neograničena. Svaka slika ili crtež u izvesnim okolnostima može postati religiozni simbol i iz svetovnog sveta preći u oblast „sakralnog“. Kao primer može se navesti Davidova

1

zvezda u judaizmu, svastika u nekim religijama Bliskog istoka, krst u hrišćanstvu ili polumesec u islamskom svetu.

U tu vrstu treba ubrojati i simbole simboličnih situacija. Tako npr. među budistima sveto drvo predstavlja situaciju prosvećenja Bude (tu je drvo simbol te situacije) a kroz tu situaciju ono simbolizuje prosvećenje i izbavljenje svakog vernika. U hrišćanstvu krst simbolizuje i predstavlja situaciju Isusove smrti, a kroz nju Hristovo izbavljenje vernika. Krst je bio znak kazne koja se primenjivala u rimskim vremenima, međutim, za hrišćane on više nije znak kazne već simbol i – u zavisnosti od okolnosti – može označavati ne samo Isusovu smrt već i pojavu kao što je ispovedanje vere, pripadnost hrišćanskoj crkvi, molitvu, pokajanje, blagoslov itd.

RAZNOVRSNOST RELIGIOZNIH SIMBOLA (STVARNA)

1. Nebeska simbolika. Verovanje da je „nebo sveto“ stvara religiozne predstave pomoću simbola onoga „što je visoko“. Ta simbolika obuhvata konkretne tačke relacija, posebno Sunce, Mesec, zvezde, planine i zemaljsko vaznesenje, kišu. Simbolika neba se održala do dana današnjeg u svim religijama.2. Lunarna (Mesečeva) simbolika –veoma je bogata. Mesec, nasuprot Suncu koje uvek ostaje isto, rađa se, raste, smanjuje se i nestaje. Njegov „život“ podleže opštem zakonu rađanja i umiranja – on je, dakle, prirodni simbol života, posebno ljudskog života.3. Akvatična (vode) simbolika do dana današnjeg ima izuzetno značenje u svim religijama. Voda simbolizuje genezu svakog postojanja, smatra se osnovom sveta, materijom koja oživljuje vegetaciju, eliksirom koji osigurava stvaralačku moć, dug život i besmrtnost.

Simbolika vode nalazi poseban izraz u mitovima o potopu, prema kojima čovečanstvo periodično nestaje u vodenim talasima zbog svojih grehova.4. Simbolika zemlje, poljoprivrede i plodnosti. Zemlja ima poseban značaj u religioznoj simbolici zato što poseduje neograničenu sposobnost rađanja. S obzirom na to tretira se kao „majka“ ljudi i svih živih bića.

RELIGIOZNI OBIČAJI I OBREDI o kojima je ovde reč izraz su narodne religioznosti, koja se može naći u svim većim religijama, najčešće prikrivena različitim oblicima oficijelnog kulta. Ona je izraz svesti naroda, nastala iz tesne povezanosti s prirodom iz koje izvlači svoje predstave o svetu, životu i sebi. Obredi i običaji koje upražnjava narod često nisu u skladu s propisima oficijelne religije, u okviru koje se praktikuju. U religijama koje ne pridaju značaj prihvatanju dogmatskih formula ne mora postojati ikakav konflikt. Tako je uglavnom u religijama Dalekog istoka. U „dogmatskim“ religijama, kao judaizam, hrišćanstvo i islam, odstupanja od oficijelnih principa tretiraju se kao odstupanje od vere, kao šizma ili jeres.

2

Opšte je prihvaćeno da su u Kini vladala tri filozofsko-religiozna sistema: konfučijanizam, taoizam i budizam. Svaki od tih sistema, kao i primtivna verovanja i narodni kultovi, bili su baza na kojoj su se od najstarijih vremena formirali obredi i običaji Kineza.

U Japanu su postojali razni običaji i obredi: šintoizam, budizam, hrišćanstvo, drugi obredi

BLISKI ISTOKnaseljavan je još u drevna, praistorijska vremena. Na tom prostoru su se i

najranije razvile kultura i civilizacija. Stanovništvo koje je naseljavalo ovo područje: semitska plemena su naseljavala Mesopotamiju, Siriju, Palestinu i Arapsko poluostrvo. Egipat su naseljavala razna plemena koja su kasnije nazvana Egipćanima. Iransku visoravan su zauzimala indo-arijska plemena. Ona su, uz azijska plemena, naseljavala i Anadoliju ili Malu Aziju. U južnoj Mesopotamiji su se pojavili Sumeri čije poreklo do danas nije tačno utvrđeno. Njima treba da zahvalimo za pismo, jedan od najznačjnijih pronalazaka ljudske istorije.

Krajem IV milenija pre n.e, kada se pismo već toliko razvilo da je moglo zabeležiti razne događaje, pojavili su se prvi pisani dokumenti, a prostor Bliskog istoka su naseljavali već brojni narodi. Oni su se međusobno veoma razlikovali u etničkom pogledu, govorili su različitim jezicima, dostizali različite stepene kulture i civilizacije. Razlikovali su se po načinu i organizaciji života. Međusobni odnosi, delimično uslovljeni prodorima novih nomadskih plemena, delimično migracijama celokupnog naroda, pohodima razbojnika i trgovačkim vezama, dovodili su do razmene postojećih dobara. I sličnost religioznih verovanja je u priličnoj meri bila posledica toga. Osim toga, pojedini narodi su često prisvajali forme religioznog kulta svojih suseda, a često i sami uticali na njih. Tome je posebno doprinelo širenje klinastog pisma i služenje akadskim jezikom koji je u to vreme bio jezik diplomata i naučnika. Ti uticaji su se još više produbili kada su se umesto drevnih gradova-država počele pojavljivati u raznim periodima velike imperije. One su omogućavale uzajamno prožimanje kultura različitih naroda na tom prostoru. Te kulture su zračile sve do Evrope, Indije, Srednje Azije, pa čak i Kine.

Različiti narodi stvarali su svoje države, uticali na susedne terene i sami pozajmljivali mnogo šta od njih i na kraju bivali iz različitih razloga pometeni, tonuli u ambis propasti i mrak zaborava. Tako je bilo sa Sumerima i Akađanima. Slična sudbina je zadesila Vavilonce, Asirce, Amorite, Hurite i Hetite. Isto su iskusili Hananci, Feničani, Jevreji, Aramejci, Medi i Persijanci. Svaki je od njih stvorio vlastitu državu, posebnu kulturu. U nju su ulazila dostignuća prethodnika i iskustva i primeri suseda. Kada je slabila država propadala je i kultura njenog naroda, gubila se religija. Samo je drevni Egipat, na čitavom Bliskom istoku, predstavljao izuzetak. Tu, u geografskom pogledu prilično monolitnu zemlju, karakterisala je i trajnost etničke i političke strukture. Zbog toga su se kultura i religija stvorene na tom terenu odlikovale trajnošću i nepromenljivošću.

3

Svaka religija, kao tvorevina datog naroda, obuhvatala je i prostor koji je stvorila država. Bogovi svakog od tih naroda – Sumera, Akađana, Vavilonaca, Hetita, Jevreja, Aramejaca, Persijanaca – imali su vlast samo na teritorijama tih država. Za sve te religije bili su vezani različiti kulturni sistemi, obredi, različiti religijski simboli.

Sistematsko saznjanje o ovim kulturama započeto je tek u 19. veku, zahvaljujući dešifrovanju egipatskog hijeroglifskog pisma i započetim sistematskim radovima na iskopavanju terena Mesopotamije, dešifrovanju tajne klinastog pisma kojima su pisani dokumenti pronađeni na tom prostoru. Iskopovanja na Bliskom istoku su se postepeno širila, obuhvatajući sve veće prostore. Ona su donosila sve brojnije spomenike i dokumente koji su omogućavali verifikovanje poruka koje su stari pisci upućivali, a koji su se često nalazili u fragmentima ranohrišćanskih pisaca.

BOGOVIReligije arhajskih vremena na Bliskom istoku vršile su snažan uticaj na život

pojedinaca, društva i države. U početku, kako se može konstatovati, svaki grad-država je imao jednog boga koji je bio njegov gospod i vladar. On je imao svoj hram u kojem mu je davana posebna počast. Takođe je imao suprugu i potomstvo. Kasnije mu je pridodat veći broj žena i slugu kojima su takođe pripisivana izvesna božanska svojstva i atributi.

Monolatrija ili poseban kult jednog boga je, priznavanjem drugih, postepeno prešla u politeizam. Postepno se uspostavljao panteon ili skup hijerahijski postavljenih bogova koji su povezani krvnim vezama i zavisnostima. Bogovima su pripisivane ljudske crte i zamišljani su kao obični ljudi, samo lepši, jači i moćniji, jer su njihova dela potresala nesuljivo bolji svemir. Među bogovima su valdali odnosi slični ljudskim.

Na religije starog Bliskog istoka, običaje, obrede i simbole priličan uticaj su vršili geografski i klimatski uslovi: veći deo zauzimaju prostrane visoravni ili planinski tereni koji se uzdižu preko dve hiljade metara iznad mora; priličan prostor zauzimaju pustinje; planine i pustinje presecaju plodne doline reka, okružuju plodne primorske nizije.

U zemljama Bliskog istoka, u stara vremena, značaj i cilj kulta se sastojao u „brizi o bogu“ ili njegovom kipu koji se nalazio u hramu. To se činilo prinošenjem redovnih žrtava u jelu i piću, slavljenjem njegovih svetih dana i propisanim vršenjem kultnih radnji. Ljudi su se trudili da razvesele boga, a krajnji cilj je bio blagonaklono uzvraćanje ljudskim molbama.

Obrede su regulisali strogi porpisi. Za svaku priliku su bili predviđeni specijalni formulari molitava ili njihovi uzori. Sveštenik je služio kao posrednik između običnog vernika i božanstva. U Mesopotamiji i Egiptu bio je veoma raširen običaj postavljanja figurice u hramu s odgovarajućim natpisom onog koji moli ili onog na koga se želi skrenuti pažnja bogova.

4

Vradžbine su, pored magije, bile drugi oblik religioznog života. Tom oblašću se takođe bavila posebna klasa sveštenika.

Vrhunska tačka kultnog života predstavljali su praznici. Smatrali su ih „danima bogova“. Za vreme prazničnih dana vernici „svih slojeva“, od kralja do najsiromašnijeg, najnižeg, običnog građanina u društvenoj hijerarhiji, sve do robova, išli su s poklonima u hram boga koji je slavljen, jer je to bio „dan otvorenih vrata“ u hramu.

Iz dokumenata i izvora sačuvanih do današnjih dana dobija se slika samo o oficijelnom religioznom kultu. Iz njih saznajemo kakav je bio taj individualni i javni kult, jer mnogi od tih tekstova sadrže molitve i uputstva o čovekovom odnosu prema bogu. Na Bliskom istoku nikao je veliki broj religija, a svaka od njih je imala svoje simbole, običaje i obrede.

Na području Mesopotamije najpre se razvila sumerska kultura, čije su elemente kasnije usvojili Akađani, potom Vavilonci. U tim kultovima religija je igrala dominantnu ulogu.

U Mesopotamiji su se služili Mesečevim kalendarom koji su uveli Sumeri. Oni su podelili godinu na dvanaest meseci, a svaki je počinjao od mladog meseca i imao dvadeset osam ili trideset dana.

U trećem milenijumu pre n.e, u vreme Sargona Velikog, vladara Akada, godina je počinjala u jesen, a dodatni mesec je padao posle meseca posvećenog Tamusu (vavilonski bog rastenja, življenja i umiranja; ime jevrejskog meseca, koji odgovara junu i julu), u vreme letnjeg solsticija. Nova godina se slavila u vreme jesenjeg solsticija, u septembru.

U Hamurabijevo vreme meseci su dobili semitske nazive, ali je sačuvan njihov davni redosled i sveta mitologija vezana za njih. Te mesece su kasnije preuzeli Jevreji, koji su praznike i mitologiju pojedinih meseci prilagodili svojim potrebama. Iz Starog zaveta su prešli u Talmud i rabinsku književnost i sačuvali se sve do danas.

Nova godina je bila najznačajniji praznik Mesopotamije i drugih zemalja drevnog Bliskog istoka. Svečanosti su započinjale prvog i trajale do dvanestog dana meseca nisana. Nakon dvanaestog, poslednjeg dana praznika, sakupljani su bogove u „sali za proricanja“ da bi ih oslobodili straha za sudbinu ljudskog društva u sledećoj godini i potvrdili sve što je postignuto pravilnim izvršavanjem propisanih obreda. Nakon tih svečanosti svaki bog se vraćao u svoj hram i u svoj grad. Kralj, koji je prisustvovao ovim svečanostima, vraćao se u svoju palatu, a narod svojim obavezama.

Praznik Nove godine nije bio poznat samo u Mesopotamiji, gde su ga najverovatnije slavili razni narodi, već i na drugim prostorima Bliskog istoka: kod Hetita, Hananajaca i u Egiptu. Samo su u zavisnosti od zemlje i naroda menjana imena bogova, glavnih junaka tih svečanosti.

5

RELIGIJA I ŽIVOT ČOVEKAPrema verovanjima naroda starog Bliskog istoka bogovi su stvorili čoveka zbog

sebe, da bi brinuli o njima i služili im, da bi ovi živeli bezbrižno. Čovek je dužan da im služi sa strahom i pokorno, a takođe da ima poverenje u njih. Isto tako, smatralo se čovekovom obavezom da izdržava bogove i čini im život prijatnijim.

Dvostrukost njihovog služenja izražavale su žrtve i molitve. Žrtva je uglavnom imala cilj izdržavanje bogova. Molitva je bila razgovor čoveka s bogom. Ona je imala jedinstvenu shemu: prvo se pominjalo ime boga i sva njegova zvanja, hvaljenje. Nakon izvesnih konstatacija, sledile su formulacije vlastite molbe.

Religija je posezala duboko u život čoveka, od njegovog rođenja do smrti i obuhvatala mnoge njegove oblasti, kako privatne, tako i javne i društvene.

Jedan od prvih religioznih obreda kroz koji je prolazio mladi muškarac bilo je obrezivanje. Taj običaj je bio poznat u Egiptu još početkom III milenijuma pre n.e. Od Egipćana su ga verovatno preuzeli ostali susedni narodi: Edomiti, Moavci, Amoniti, a takođe i Jevreji, iako taj običaj nisu znali svi semtitski narodi starog Bliskog istoka. On je bio stran Feničanima, Vaviloncima i Asircima.

Postojali su i drugi mali porodični praznici vezani za žrtve bogovima: odbijanje od majčine sise, sklapanje braka (brak je na starom Bliskom istoku bio pre svega pogodba koju su sklapali verenik i vereničin otac. Žena uzeta bez prethodnog ugovora i bez njegove potvrde bila je samo konkubina.),..., smrt.

Narodi starog Bliskog istoka verovali su u zagrobni život. Pisani dokumenti i spomenici materijalne kulture ukazuju na to da je kod svih tih naroda postojalo verovanje da čovek posle svoje smrti vodi i dalje život u drugom svetu. Redovno prinošenje žrtava i snabdevanje vodom smatralo se posebnom obavezom prema umrlom, jer je osiguravalo žive da im zao duh ne nanosi nepravdu.

Vera u čovekov život posle smrti bila je najjača u starom Egiptu.JUDAIZAM

Među poznatim religijama u današnjem svetu, judaizam se ističe dužinom trajanja. Počeci te religije dosežu do drugog milenija pre n.e. Jedan od najznačajnijih momenata u istoriji judaizma je bio prelazak izraelskih plemena sa nomadskog na sedelački način života, zamena stepe i pustinje obradivom zemljom, šatora stalnom kućom.

Među izrailjskim plemenima, u periodu zauzimanja Hanana, stvoreno je uverenje da su sklopili savez sa bogom Jahveom. To uverenje je bilo značajan činilac ujedinjenja svih plemena, postavši kasnije jednom od osnovnih doktrinarnih koncepcija judaizma.

Pored oficijelne religije, nastale pod uticajem delovanja proroka, a nastavili učitelji Tore ili rabini u želji da podrže ideju saveza i obaveza koje proističu iz njega, stvorena je i narodna religija koja je obuhvatila mnoge sinkretičke elemente.

Jevrejski praznici postoje od pamtiveka. Njihov karakter se menjao u skladu sa razvojem jevrejske religije. Praznici su bili povezani s prirodnim godišnjim ciklusom i poljoprivredom.

6

PASHA – ili Praznik presnog hleba – slavi se u vreme prvog punog meseca nakon prolećnog solsticija. Pasha i Praznik presnog hleba su prvobitno bili dva različita praznika slavljena istoga dana. Pasha je bio stariji praznik donesen iz pustinje. Praznik presnog hleba je bio kasniji. Jevreji su ga preuzeli prešavši na sedelački ratarski način života u Palestini. Praznik presnog hleba je postao praznik čitavog društva i slavio se na „svetom mestu“. Pasha se i dalje slavi u kući kao porodični praznik. (Po Bibliji, praznik Pashe je ustanovio Mojsije pre nego što je izveo jevrejski narod iz Misira).

Važni jevrejski praznici: PRAZNIK NEDELJA – ŠEVUOT; PRAZNIK KOLIBA – SUKOT; DAN PRIMIRJA – JON KIPUR; NOVA GODINA – ROŠ JAŠANA; PRAZNIK HANUKA; PRAZNIK PURIM.SABAT – slavi se od zalaska sunca u petak do zalaska sunca u subotu. Njegovo poreklo je do danas nejasno. U Bibliji i Deset božjih zapovesti tumači se da je Bog stvarao svet šest dana, a sedmog dana se odmarao (utvrđen dan odmora je bio poznat mnogim narodima). Propis u pridržavanju sabata se nalazi još, iako različito tumačen, u najstarijim pravnim tekstovima Starog zaveta.

Sabat je bio praznik svake jevrejske kuće, dan molitivi i proučavanja svetih knjiga.

Kod Jevreja, kao i kod drugih naroda, postoji niz religioznih obreda. Obrezivanje je prvi religiozni obred s kojim se sreće jevrejski muškarac u svom životu. U trinaestoj godini života jevrejski dečak prima na sebe punu obavezu da se pridržava religije, tj. prema religioznom zakonu postaje punoletan - BAR MICVA („SIN DUŽNOSTI“).

U starom Izrailju i rabinskom judaizmu brak se smatrao religoznim obredom i ostvarenjem božijih zapovesti sadržanih u Knjizi postanja. Celibat je tada bio stran poklonicima judaizma, jer je, kako navodi vavilonski Talmud, onemogućavao čoveku postizanje potpunosti i izjednačavao ga sa Bogom prema čijem je obličju čovek stvoren. Judaizam dopušta razvod. Brak se razvodi ceremonijom, za vreme koje muž predaje ženi brakorazvodno pismo. Sud ne razvodi brak, već samo nadzirava ceremoniju, da bi se sve odvijalo prema religioznom zakonu.

Većina posmrtnih obreda judaizma, koji su različiti i zavise od kraja, bila je poznata još u vreme Starog zaveta i Talmuda.

Među religioznim simboli najznačajnija je DAVIDOVA ZVEZDA. To su dva ravnokraka trougla postavljena jedan na drugi tako da čine šestokraku zvezdu. Ovaj znak se pojavljuje još u Talmudu. Prvobitno nije imao ničeg zajedničkog s judaizmom. On se ponekad pojavljivao u sinagogama i na raznim predmetima, ali samo kao dekorativan element. U 17. veku tim znakom su počeli ukrašavati jevrejske nadgrobne spomenike. Znaku heksagramu, a kasnije i „zvezdi“ pripisivalo se magično značenje. Tom simbolu i Arapi pridaju magično značenje nazivajući ga „Solomonov pečat“. Tek od 1750. se tumači kao simbol kraljeva Irazela i Jude.

Pored MENORE, sedmokrakog svećnjaka, DAVIDOVA ZVEZDA je postala osnovni simbol judaizma. Taj je simbol 1897. godine Svetska cionistička

7

organizacija uzela za svoj znak. Kasnije se našao na zastavi izraelske države. Istovremeno je i znak za Crveni krst. Hitlerovci su od DAVIDOVE ZVEZDE napravili znak sramote i prezira. Za same Jevreje DAVIDOVA ZVEZDA je postala simbol ponosa i nove nacionalne svesti osvećen mukama i patnjama.HRIŠĆANSTVO

U hrišćanstvu su stvoreni mnogobrojni i raznovrsni simboli, obredi i običaji. Međutim, danas svi nisu religioznog karaktera, nemaju isti teritorijalni opseg i ne nailaze na podjednako prihvatanje među vernicima. Neki od njih imaju izuzetan značaj, jer ulaze u sferu dogmi i spadaju u oblast vere, drugi su samo kultne prirode, a treći su vidovi ponašanja utvrđeni tradicijom, u kojima se mešaju principi života u zajednici s verovanjima i kultnim propisima.

Simboli, obredi i običaji postoje i u svetovnoj sferi.Prilikom opisa i analize tih pojava u hrišćanstvu nailazi se na ozbiljne teškoće.

Hrišćanstvo nije jedinstvena veroispovest, već skup više veroispovesti, koje se često međusobno razlikuju - drugačije stoji stvar sa kultom svetaca, drugačiji je odnos prema sakramentima, poštovanju slika i relikvija, drugačija je crkvena godina u katolicizmu, pravoslavlju i protestantizmu. Hrišćanska religija se formirala tokom više vekova, različiti uticaji su se slagali jedan na drugi stvarajući neobično složenu, raznorodnu i nejedinstvenu celinu. Obredi i običaji su stvarani na temeljima davnih verovanja i „paganskih“ običaja u zavisnosti od klimatskih, ekonomskih, društvenih i kulturnih uslova.

Hrišćanski simboli, obredi i običaji su mnogobrojni i raznovsni.Katolička narodna religioznot prihvata dve osnovne grupe predmeta koji

sadrže „natrpirodnu moć“. Jedni poseduju tu silu sami po sebi (to su posebno relikvije i čudotvorne slike) drugi na osnovu ritualnih radnji sveštenika, to jest na osnovu specijalnog posvećenja. To posvećenje nije ništa drugo nego prenošenje te „čudotvorne sile“ nekom predmetu ili licu koji tako postaju njen nosilac. Uz takve predmete u prvom redu spadaju sveta vodica, sveće, brojanice, medaljoni, ikonice i sl.

U „po sebi svete“ predmete narodne religioznosti spadaju relikvije ili mošti svetaca ili predmeti koji su im pripadali. U hrišćanskom srednjem veku imali su veći značaj nego danas iako u romanskim zemljama još uvek zauzimaju značajno mesto u religioznom životu naroda. Nekada je postojalo verovanje da u telu svetog čoveka živi i deluje „natrprirodna moć“ i da ta „čudotvorna moć“ ostaje u njemu i posle smrti i može se prenositi drugima.

U narodnom verovanju, posebno u srednjem veku, ličnost sveca gotovo da je bila manje značajna od relikvije posle njega. Relikvije kao takve smatraju se nosiocem „čudotvorne moći“ zbog kontakta sa njima. Samo njihovo postojanje može izazvati čudesa.

U relikvije nisu ubrajani samo ostaci tela svetih lica već i svi predmeti povezani s njihovim životom i radom. Poseban značaj od početka je pridavan komadićima „Hristovog drvenog krsta“. Smatralo se to kao „drvo izbavljenja“ i „drvo života“. Otuda verzija priče o Jeleni, majci Konstantina Velikog, koja je

8

naredila da ga pronađu. U hrišćanskoj ikonografiji taj krst se često predstavlja u vidu „drveta života“.

U istočnohrišćanskim legendama krst je most ili lestvice kojima se ljudske duše penju ka bogu. Nalazi se između neba i zemlje i ima sedam stepenika, s obzirom na to da postoji sedam nebesa. U narodnoj religioznosti se od srednjeg veka odaje poštovanje ne samo drvetu Hristovog krsta već i krstićima „protrljanim“ o to drvo – kao i svim drugim predmetima koji su u kontaktu s tim krstom.

Do relikvija se dolazilo na razne načine: najčešće kupovinom, poklonom, pa čak i krađom. Za vreme krstaških pohoda na Zapad su prispele s Istoka mnoge vredne relikvije koje su kasnije postale predmet ozbiljne trgovine. U opticaju je bilo sve više „delića Hristovog krsta“, nekoliko desetina „Hristovih venaca od trnja“, komadi „haljine Majke božje“ i raznorazni predmeti svetaca. Za posedovanje vrednih relikvija brinuli su se manastiri i crkve, da bi na taj način postali „mesta čudesa“ koja posećuju hodočasnici.

Broj „svetih“ predmeta i kultnih radnji u narodnoj religioznosti je neograničen. Pored predmeta koji sami po sebi nose natprirodne moći postoje i predmeti koji poseduju tu moć na osnovu čina posvećenja. Na prvom mestu u narodnoj religioznosti nalazi se sveta vodica. Čuvana u specijalnim posudama služi za škropljenje ljudi, njihovih stanova i stvari, čak domaćih životinja da bi se zaštitili od zlih duhova. Ona služi za umivanje bolesnih mesta na ljudskom telu u cilju ozdravljenja čoveka.

U narodnom verovanju slične uticaje vrše vrbove grančice posvećene na Cvetnu nedelju kao i grančice trnja posvećene na Veliku subotu.

Veliki značaj se pridaje i amuletima i ikonicama koje pobožni katolici nose na vratu i na grudima da bi se osigurali od nesreće. Funkciju sličnu medaljonima vrše i posvećene brojanice koje su svojevrstan instrument molitve. One su i zaštita od napasti i iskupenja đavola.

Posebnu moć, prema narodnim verovanjima, imaju posvećene sveće. Od najstarijih vremena postoji verovanje da svetlost sveća ne rasteruje samo noćnu tamu, već goni zle duhove koji noću najradije napadaju ljude. I dim kandila, slično zapaljenim svećama, štiti od napada zlih duhova. Crkva primenjuje kađenje u raznim prilikama.

U istu kategoriju predmeta spadaju u narodnim verovanjima i crkvena zvona, čije je posvećenje neobično složen i svečan obred. Zvona pre svega imaju moć da teraju demone i gromove. Od njihovog jakog zvuka beže svi zli duhovi.

Narodna verovanja povezuju svete predmete s izvesnim ritualnim i zaštitničkim radnjama. Najjednostavnija i najviše primenjivana radnja je pozdrav zdravo Marijo. U crkvi se znak krsta primenjuje veoma često: prilikom davanja sakramenta, svećenja i blagoslova, u svim ritualnim radnjama od mise do egzocizama. Znak krsta se koristi u raznim opasnim situacijama..

Vernik se krsti na početku i kraju molitve, na ulasku i izlasku iz crkve, u pristupanju sakramentima.

9

U predhrišćanskim mitovima postoji verovanje da izvori i reke poseduju život, moć, večnost. Kult vode koji je upražnjavao narod počeo je puštati korenje i u hrišćanstvu, i to još u starom veku. On je sačuvan do danas i pojavljuje se u obredima kupanja u „čudotvornim ribnjacima“. Kod krštenja se javlja simbolika vode poznata od najstrijih vremena u mnogim religijama kao faktor očišćenja i regeneracije

U najstarijim religijama, u brojnim kultovima sveštenik je bio, kao lice u dodiru sa „svetošću“, „nedodirljiv“. Blagoslov sveštenika u svim vidovima smatra se sredstvom postizanja „tajanstvene moći“, slično sakramentima i svećenju.

Sličnog je karaktera formula opraštanja grehova koja se primenjuje u sakramentu pokajanja.

U drevenoj crkvi bio je poznat običaj da se za vreme službe pominju mrtvi i živi. Poseban značaj ima i „posmrtna misa kraj odra“. To je obred koji izvodi sveštenik kraj odra (to jest kovčega postavljenog na postament koji simbolizuje grob). Zasniva se na njegovom obilaženju, škropljenju svetom vodicom i kađenjem uz recitovanje psalama i kultnih stihova. To je ostatak starog paganskog obreda zasnovanog na pravljenju magičnog kruga oko umrlog koji treba da žive zaštiti od neprijateljskih napada duha umrlog.

Za „spasenje duša u čistilištu“ danas služe i „pomeni“ koji se zasnivaju na tome da sveštenik glasno čita imena i prezimena umrlih, poziva vernike i za njihovo „dobro“ izgovara molitve.

Hrišćanski narod živi u svetu tajanstvenih natprirodnih sila. Osim odnosa prema svetim predmetima i radnjama postoji i posebna forma na osnovu koje naivni vernici stupaju u kontak s natrpriodnim svetom – to je njihovo verovanje u čuda. Knjige koje sadrže opise čudesnih zbivanja do dana današnjeg su omiljena religiozna lektira. One čine svojevrsnu narodnu „bibliju“. Legende, čije poreklo obično niko ne zna, najčešće potiču iz manastira, a šire ih kaluđeri koji vrbuju pristalice za svoj red. One su neka vrsta apokrifa i poseban vid verovanja u postojanje „svetosti“ u svetu.

Legende pričaju o čudima koja čine relikvije svetaca, posebno Hrista i Majke božje, o svetim slikama na kojima se događaju čudne stvari, kao npr. suze Majke božje, o čudima koje čini sveto pričešće, paljenje sveće, škropljenje svetom vodicom.

Najveći broj narodnih legendi vezan je za kult Majke božje. Posebno su popularne legende o čudima koja se događaju na „čudnim“ mestima. One govore o čudesnom ozdravljenju slepih, paralizovanih koji su posle muka hodočašćenja ka čudesnom mestu odbacili nosila i štake i počeli da hodaju vlastitim snagama. Običaj hodočašća na sveta mesta bio je vrlo važan u srednjem veku, pa i danas. Naime, postoji verovanje da je pešaćenje do svetoga mesta, kao asketski čin, posebno značajno i da svoju molbu treba izneti baš na mesta koje je posvećeno svecu.

Pored kultnih legendi ozbiljnu ulogu igraju i legende o svecima koje pričaju o neobičnim događajima iz njihovog života. Broj te vrste legendi je jednostavno

10

neogračine. Srodnost narodnog kulta svetaca s kultom božanstva u paganstvu je očigledna, posebno u spoljašnjim kultnim formama koje narod primenjuje u odnosu na ta bića.

Pored bezličnih moći izbavljenja u hrišćanstvu postoje i lične moći – to su grupe anđela i svetaca koje okružuju božanski presto. One svojevoljno žele da pomažu ljudima svojom natprirodnom moći.Bog stvoritelj svega nalazi se visoko iznad zemaljskog sveta. On je svevišnji, odlučuje o svemu, on je sudija koji nagrađuje i kažnjava. On se takođe pojavljuje kao sudija, iako u drugačijim okolnostima, kao sudija strašnog suda. Apokaliptična vizija Mesije duboko je ukorenjena u hrišćanskoj religiji.

Vera u postojanje personifikovanih natprirodnih sila ne obuhvata samo dobre sile, oličene u Bogu, Hristosu ili Majci božijoj, anđelima i svecima, već i zle sile, čija je personifikacija đavo (satana, zao duh, demon).

Pojam đavola i njegovo delovanje bili su poznati još u starom veku – sa širenjem hrišćanstva rastao je i njegov značaj u svesti vernika. Đavo je počeo zauzimati sve počasnije mesto, a njegova uloga u svetu postajala sve značajnija.

Stav teologije nije bio samo oslonac već i potvrda narodne vere u postojanje i delovanje đavola u svetu. Taj pogled, koji proizilazi iz narodnih verovanja, postao je u srednjem veku opšte uverenje koje prožima čitav religiozno-običajni život. Svi su verovali u postojanje đavola – ta vera je postala integralan deo hrišćanstva. Ona je takođe bila i „naučno“ uverenje teologa. Svi su smatrali da đavo postoji, da vrši ozbiljan uticaj na tok zbivanja u svetu, posebno na ljudski život, da se služi vlastitim metodama delovanja, da ima načine da zaludi čoveka i zavlada njegovom dušom.

Nijedna natrpirodna sila u narodnoj religioznosti nije odigrala ulogu kao đavo. Strha od đavola i traženje zaštitnih sredstava od njegovih iskušenja u toj religiji nerv su čitavog života. Predstava o paklu i đavolu je veoma jasna, čulna i dodirljiva. Narod veruje da je đavo duh, ali da može poprimiti kakav god zaželi materijalan oblik. Otelovljenjem đavola često se smatra crni mačak svetlucavih očiju koji se može pretvoriti u lisicu, lava, goluba, slepog miša, sovu i sl.

Glavni cilj delovanja đavola je nagovaranje ljudi na grehe.Ne postoji samo jedan đavo, već ih je mnoštvo. Najpoznatije narod zna po

imenu. Najopasniji su „demoni tame“ koji uspevaju da ovladaju telom i dušom čoveka ili da ga primoraju na najužasnija dela. Među đavolima kao i među anđelima postoji hijerarhija – njihov vrhovni starešina je Lucifer, pod čiju vlast svi potpadaju. Narod ih veoma plastično predstavlja za vreme Božića u „vertepu“.

Svi ljudi, zaključno s onim najčestitijim, podložni su iskupenjima đavola. Verovanje u „iskupenja đavola“ postoji i danas ne samo u narodu već i u teologiji. Poseban cilj đavolovih iskušenja je nagovaranje čoveka na greh koji je u suprotnosti sa šestom božjom zapovesti. Osim raširenog navođenja na greh, odnos đavola prema čoveku je dvojaki: čovek podleže moći đavola i postaje opsednut ili sklapa pakt sa đavolom i „prodaje mu svoju dušu“ postajući njegov pomoćnik u činjenju zla (čarobnjak i čarobnica).

11

U narodnoj religioznosti se do danas sačuvalo verovanje u mogućnost da đavo može da opsedne čoveka. Bilo je najrazličitijih pokušaja isterivanja đavola iz opsednutog. Bili su poznati egzorcizmi velikih svetaca, imeđu ostalog Ignacija Lojole (predstavljenog na divnoj Rubensovoj slici), osnivača jezuitskog reda. Primena egzorcizama nije smanjivala broj opsednutih, već naprotiv, povećavala ih je dovodeći ponegde do pravih epidemija koje su se zasnivale na kolektivnoj histeriji.

U starim hronikama i u savremenom crkvenom ritualu sačuvane su mnoge egzorcističke formule.

Đavo je bio najveći neprijatelj čovečanstva, a njegovi „pomoćnici“ krvni neprijatelji. Zbog toga im je hrišćansko društvo objavilo neumoljivu, konsekventnu borbu, ispunjenu mračnim fanatizmom, krajnjom besmislenošću i rafiniranim okrutnostima.

Narodi starog Bliskog istoka verovali su u veštice. To verovanje prihvatilo je i hrišćanstvo. Svi duhovnici, pape, biskupi, teolozi i, narovno, prost narod, veorovali su u postojanje veštica. Ono je bilo utvrđeno raznim teološkim traktatima, potkrepljeno neoborivim argumentima.

Rat hrišćanskog društva s vešticama započeo je u 13. veku, razbuktao se krajem 14, dostigavši vrhunac u 16. i 17. veku, da bi se utišao tek u 18. Njegovi tragovi i odjeci sačuvani su u narodnoj religiji sve do danas. Verovanje u veštice je dugo vremena bilo opšte prihvaćeno gledanje, čak „naučno“. Pojam veštice stvaran je vekovima.

Čarobnjaštvo je odavno kontrolisala zvanična crkva kao delatnost „povezanu s đavolom“ koja šteti drugim ljudima. Inkvizitori su nalazili teoretsku potvrdu za svoje postupke u papskim bulama koje su žigosale delatnost čarobnjaka i veštica zahtevajući da se nemilosrdno kažnjavaju. Papske bule su pratili „naučni teološki spisi“ koji su u detalje određivali šta je delo đavola, a šta čoveka koji se bavi magijom. Svi su se slagali s tim da čarobnjake oba pola treba osuđivati, najbolje žive spaljivati, jer je to najuspešnije sredstvo. Teolozi su najviše bili protiv veštica, jer se po njihovom mišljenju muškarci manje bave magijom. Imajući tako jaku „teoretsko-naučnu“ potporu, broj procesa zbog magije se naglo povećavao – došlo je do prave epidemije spaljivanja žena. U samom Tuluzu za kratko vreme spaljeno je preko četiri stotine žena. Teror koji je zavladao u vezi sa spaljivanjem veštica u tadašnjoj Evropi nije doveo do smanjenja broja optuživanih za magiju već, naprotiv, pre je dovodio do povećavanja.

Proces „hvatanja veštica“ obilovao je najrazličitijim metodama: pored unakrsnih pitanja primenjivane su najgore torture. Uglavnom je bila dovoljna anonimna optužba pa da se nevina žrtva izvede na sud i mučenjima od nje „sazna istina“. U najčešće primenjivane metode spadale su: potapanje veštica (ako je tonula, niko je nije spasavao, ako je plivala, proglašvana je vešticom i spaljivana), vatra (prelazila je bosa preko užarenog ugljevlja) i sl. Na taj način se svetovno plemstvo i sveštenstvo oslobađalo nepogodnih ljudi, poštene žene su umirale u plamenu jer nisu pristajale na predloge ovog ili onog muškarca. Optužbe su se

12

povećavale, jer je imetak optuženog konfiskovan i prelazio u ruke crkve ili svetovnog gospodara.

Pored primitivne religije postoji i zvanična religija, koja kao pojava nije nastala spontano već je svesna tvorevina koju su odozgo nametnuli organizacioni crkveni faktori.

Istorija ističe tri religije toga tipa: judaizam, mazdaizam i islam – religije povezane s delatnošću trojice proroka: Mojsija, Zaratustre i Muhameda. Hrišćanstvo, koje je nastalo na prelomu stare i nove kulture kao rezultat emancipacije od služenja judaističkom „zakonu“, u početku je bilo religija duha i slobode, ali je ubrzo poprimilo karakter zvanične religje. Umesto judaističke Tore pojavilo se „Hristovo pravo“ koje je prilično rano zamenjeno „crkvenim pravom“. To pravo se neprestano sužavalo, a istovremeno ulazilo u život vernika u vidu raznih propisa, naredbi i zabrana – slično judaističkoj Tori i Talmudu. Pa ipak, nasuprot jevrejskoj religiji koja je bila „religija svetih knjiga“ hrišćanstvo se konsolidovalo oko tradicije, to jest samog „ureda učiteljske crkve“ i doktrine njenih „svedoka“.

U srednjem veku broj CRKVENIH PRAZNIKA je bio ogroman, jer su nezavisno od opštecrkvenih praznika koji su činili trećinu dana godine postojali i razni lokalni praznici. Vremenom je pobedila tendencija smanjenja broja obaveznih praznika i njihova zamena „neobaveznim“ praznicima. Svaki dan u godini je neki praznik, jer je posvećen nekom svecu (tradicionalno imendan).

U crkvenoj liturgiji godina počinje krajem novembra ili početkom decembra i sva zbivanja u njoj su koncentrisana oko dva najveća praznika: Božića i Uskrsa. Ciklus božićnih praznika počinje prve nedelje božićnog posta. Kićenje jelke potiče iz davnih epoha i drevnih mitova o „drvetu života“. Božić kod katolika uvek pada 25. decembra, pravoslavaca 7. januara (kod Jermena 6.).

Uskrs je pokretni praznik, može pasti između 24. marta i 24. aprila, ali uvek u nedelju. Nedelja uoči Uskrsa naziva se velikom. Za nju su vezani brojni obredi i svečanosti, posebno za poslednja tri dana. Od uskršnjeg praznika zavise datumi praznika koji spadaju u taj ciklus.

Pored praznika Majke božje (ima ih nekoliko godišnje) i dana posvećenih raznim svecima, u toku crkvene godine postoje tri meseca kada se po podne svakog dana služi služba: u maju u čast Majke božje, u junu u čast Isusovog srca, u oktobru ponovo u čast Majke božje (služba s brojanicama).

Kraj crkvene godine pada u vreme zamiranja prirode. Sakupljena je letina, poljoprivrednici očekuju dolazak zime, nastupa vreme zamišljenosti i sete.

U narodnoj religiji liturgijska godina je povezana kako sa životom prirode, tako i čoveka. Ona simbolizuje ideju obnavljanja ljudskog društva aktivnim učestvovanjemu u preporađanju biljnog sveta brojnim obredima koji se odnose na vegetaciju. Povezivanje liturgijeske godine sa životom prirode ispoljava se na poseban način u religiji seoskog stanovništva. Zemeljoradnik kontaktira neposredno sa životom prirode, obredima i poljoprivrednom tehnikom.

13

Liturgijska godina simbolizuje i najznačajnije događaje ljudskog života, posebno rođenja, sklapanje braka i smrt.

ISLAMOsnovna dogma muslimanske religije je tvrdnja da „nema Boga do

Alaha“ a istovremeno je istican monoteistički karakter religije. Drugi deo te tvrdnje je „Muhamed je njegov (Alahov) poslanik.

U Kuranu je rečeno da vernik mora verovati u Alaha, u Sudnji dan, u anđele, svete knjige i proroke.

Kuran govori o stvaranju čoveka od prašine, a džina (zlog duha) od vatre, ali se nigde ne pominje poreklo anđela. Uloga anđela u islamu je veoma velika. Arhanđel Gavrilo došao je Muhamedu sa vestima o Bogu, a i kasnije mu je u više navrata donosio Alahove zapovesti. Nije ga video niko osim Muhameda, i to očima svoje duše. U kasnijem periodu anđeli su pomagali Muslimanima u borbi s njihovim neprijateljima, a takođe u svim drugim teškim situacijama.

U Kuranu postoje tri naziva za svete ili objavljene knjige: Alahove knjige, knjige Starog zaveta.

Prema muslimanskoj dogmatici Kuran je izdiktirao Muhamedu anđeo Džibril (Gavrilo) jer je njemu Alah učino dostupnim arhetip Kurana koji se nalazio na sedmom nebu. Knjiga se deli na sure (poglavlja) koje su poređane prema dužini (na početku duge, na kraju kratke). U pojedinim poglavljima Kurana vernicima se upućuju teološke dogme i obredni propisi koji se odnose na institucije javnih molitvi, posta, hodočašća, pravnih propisa koji regulišu svakodnevni život muslimana.

Osnovne religiozne dužnosti odnose se na tzv. pet stubova islama: ispovedanje vere – šehada (“Nema Boga osim Alaha a Muhamed je njegov poslanik“); molitva – alat, koju vernik mora izgovarati pet puta dnevno (u svitanje, u podne, posle podne, predveče i naveče); milostinja – zekat, koju svaki vernik daje u korist muslimanske zajednice, post – saum ili ramazan i hodočašće (hadž) koje svaki musliman mora obaviti bar jednom u životu.

Javne molitve se obavljaju u džamiji ili na svakom drugom mestu (kako u kući tako i na otvorenom prostoru). Džamija nije samo mesto za molitvu već i kulturni i vaspitni centar. Džamija je vekovima, tako reći do danas, igrala značajnu vaspitnu ulogu, uglavnom u oblasti osnovnog obrazovanja.

Džamija obično ima svog čuvara (mutevelli) koga imenuje „onaj koji je sagradio džamiju“. Mutevel ima pravo da imenuje imama koji drži molitve u džamiji. U svakoj džamiji ima specijalni čovek koji se zove mujezin, koji u određeno veme poziva na molitvu.

Značajno mesto u muslimanskoj religiji zauzimaju propisi i principi koji određuju čovekove aktivnosti kao štio su jelo, piće, oblaćenje, lična higijena i sl. Kuran prilično jasno reguliše pitanje ishrane.

14

Prema muslimanskom pravu sve životinje određene za jelo moraju se ubiti tako da iz njih istekne sva krv. Specijalni propisi određuju način lovljenja divljih životinja. Neki pravni izvori muslimanskog prava daju popis životinja koje se ne smeju jesti.

Dobri maniri za vreme jela spadaju u obavezu svakog muslimana. Propisi o jelu regulišu i stvari kao što su količina jela i ponašanje onog koji jede u slučaju da mu nešto ne prija.

Principi muslimanske religije isključuju pijenje alkohola. Kuran izričito zabranjuje pijenje vina mada se na dvorovima kalifa pilo. U današnje vreme vernik musliman uopšte ne pije alkohol.

Mnogobrojni islamski običaji vezani su za rađanje, brak, smrt i sl. U vezi s rođenjem deteta, posebno ako se predviđa težak porođaj, u mnogim islamskim zemljama se primenjuju razne vrste magijsko-religijskih rituala.

Muslimansko dete se obično rađa u kući. Između sedmog dana i godine dana dete se šiša. Prvo šišanje deteta ima krakater rituala očišćenja. Sledeći značajan događaj deteta (samo muškog) je obrezivanje. Vreme i uzrast dečaka kada se vrši obrezivanje je veoma različito. Kod nekih odmah po rođenju kod nekih tek u četrnaestoj ili petnaestoj godini.

U društvenom životu Muslimana i islamskom pravu brak igra posebnu i veoma značajnu ulogu, između ostalog zato što se celibat izričito zabranjuje. Kuran vrlo precizno određuje s kim se ne sme sklapati brak. Prilikom sklapanja braka muškarac mora posedovati određenu sumu novaca za plaćanje tzv. mehra koji se različito tumači – kao bračni poklon ili čak miraz.

Islamsko pravo priznaje poligamiju tj. dopušta muškarcu da ima više žena.

Islamsko pravo samo u izuzetnim slučajevima priznaje razvod.Kada neko umre njegova porodica i rođaci se okupljaju u sobi ili

prostoriji u kojoj on leži. Sahrana se obavlja nekoliko sati ili nekoliko dana od smrti. Mrtvac se obavija svilenom ili pamučnom, a ređe vunenom tkaninom, stavlja na nosila koja se nose ili voze na groblje. Samo se u nekim zemljama, i to kada je reč o ženama i deci, mrtvi polažu u drvene kovčege.

U mnogim zemljama telo mrtvaca se odnosi iz kuće u džamiju gde se čitaju molitve koje su u načelu prilično kratke. U mnogim muslimanskim društvima odmah nakon pogreba priređuje se raskošna i pompezna gozba.

Verovanje u sudnji dan i zagrobni život je poslednje od osnovnih načela islama. Smrt u svetlosti učenja Kurana nije kraj ljudskog života, već samo otvaranje vrata u nov, viši oblik života. Za ljude koji su živeli prema Alahovim zapovestima određen je raj. Jedna od najvećih atrakcija za čoveka u raju predstavlja susret s Alahom. U Kuranu je opisan i pakao: sastoji se od sedam odeljenja. Tri osnovna vida paklenih muka koje očekuju grešnika: biće bačen u provaliju, spaljen u vatri ili će ga slomiti, satrti nadprirodne sile.

Kod islamskih naroda su veoma raširene razne vrste amuleta i amajlija. Koriste se za postizanje različitih ciljeva.

15

Veoma su raznorodni amuleti i amajlije koje nose žene, najčeće u vidu prstenja, ogrlica, narukvica, medaljona i sl. Specijalnu vrstu amuleta i amajlija čine predmeti uzeti sa svetih mesta, kao kamenčići, zemlja, komadi drveta. Mnogi hodočasnici u Meku odande donose grumenje zemlje, peska ili komadiće stene. Uramljuju ih u zlato, srebro, kožu i čuvaju do kraja života.

U islamskim zemjama se amuleti prave i od poludragog kamena. Oniks, tirkiz i safir se u mnogim muslimanskim krajevima koriste za izradu amuleta koji štite od uroka. U magiji arapskih naroda ćilibar vekovima igra važnu ulogu. Jedan od najraširenijih amuleta je „Fatimina ruka“. To su raznovrsne stilizacije ruke Muhamedove ćerke Fatime – to je ćerka iz prvog braka sa Hadidžom. Udala se za četvrtog islamskog kalifu Alija s kojim je izrodila dva sina: Hasana i Husejna. Ona je jedna od četiri najsavršenije žene u istoriji svedočanstva (Hadidža, njena majka i Muhamedova žena, faraonova žena Azija i Marija – Isusova majka). Prema tumačenjima „Fatimina ruka“ predstavlja osnovne principe muslimanske vere, simbolizuje prorokovu porodicu: veliki prst-Muhameda, prvi-Fatimu, drugi-njenog muža Aliju a sledeća dva njene sinove: Hasana i Husejna. Poslednji simbolizuje i posebne moralne i duhovne vrline.

U muslimanskoj magiji i boje imaju poseban značaj.

U svakoj religiji, prirodnoj ili objavljenoj, postoji niz mitova. I religijsko i mitsko ne bi se moglo razviti bez služenja simbolizmom i bez posredstva jezika. I filozofija i nauka duguju mnogo mitoligiji, primitvnoj religiji i teologiji.

Mit, i kada je vrlo jednostavan po sadržaju, predstavlja jednu složenu, višeslojnu tvorevinu s mnoštvom raznorodnih elemenata umetničkog ostvarenja, religijskog sadržaja, simbolike, oblika koji obezbeđuju trajnost određenih društvenih odnosa i insitucija itd. koja uprkos svemu tome ima određenu autonomnost, koherentnost i trajnost. Najstarija književna dela kao što su Ep o Gilgamešu, Mahabharata, Ramajana, Homerova Ilijada i Odiseja, Heziodova Teogonija (za Homera i Hezioda je rečeno da su Grcima stvorili bogove, iako su oni samo pesnički uobličili mitove i opevali komplikovane genealogije bogova koje su se u narodu prenosile od ko zna kolikih davnina) ispunjena su mitskim sadržajima a mnoge ličnosti, radnje, objekti iz tih epova stekli su status simbola ili postali oličenje određenog tipa sigurno i pre nego su poruke koje se predaju potomstvu i zapisane.

literatura:Religiozni obredi, običaji i simboli, Radnička štampa, Beograd, 1980.Carl G. Jung, Čovjek i njegovi simboli, Mladost, Zagreb, 19742

16