Recepcija dekonstrukcije

347

Vanja Radakovi

Recepcija

dekonstrukcije u

americkoj teoriji

knjievnosti

349

uvod

Ve u prvoj polovini dvadesetog veka javile su se tenje ka radikalnim promenama u knjievnoj teoriji i kritici. Pojavom enevske kole filozofija na mala vrata ulazi

u krug knjievne teorije, iji se predstavnici sve vie poziva-ju na predstavnike filozofske misli. Veliki uticaj Huserla i fe-nomenologije, olien u delima enevskih kritiara, nije samo odraz afiniteta pojedinih autora, ve potreba da se lice knji-evne teorije promeni. Ona postaje Janus sa dva lika. Kritika vie nije shvatana kao nauka, ve kao umetnost, kao knjiev-nost sama. Prenebregavanje naune disciplinovanosti vidno je u delima pojedinih enevskih teoretiara, tim pre to oni ne 'objanjavaju', nego 'opisuju' knjievno delo, kao to se opisu-je slika ili kompozicija. Njihova kritika nastojala je da postane

"samosvest knjievnosti". Budui da kritiar zahteva da njegovo delo bude tuma-

eno isto kao i knjievno, bilo je nuno stvoriti novu vrstu dis-kursa, koja bi bila "objanjenje opisivanja". Logino je usledilo da taj novi diskurs bude upravo filozofski. Kritika sa kvalite-tom filozofskog diskursa uspostavila je granicu izmeu "na-une kritike" i "kritike kao knjievnosti o knjievnosti", kojoj su teili teoretiari fenomenoloke orijentacije. Oni su knji-evnost posmatrali kao deo autentine svesti, a kao svoj cilj postavili apstrahovanje te svesti. Kritika kao "knjievnost o knjievnosti" podrazumevala je "kritiku identifikacije", "poe-tiku pogleda sa distance", i mnoge druge vidove kritikog ina, oliene u individualnim teorijama predstavnika enevske ko-le. Svaki njen pripadnik je na poseban nain knjievnu teoriju i kritiku pribliio filozofiji.

Posle snanog i naglog prodora filozofije u teoriju knjiev-nosti, i posle njenog ograniavanja, dolo je konano do rue-nja svih moguih barijera, do infiltriranja filozofije u samo tki-vo knjievne kritike. To je omogueno pojavom enevske kole, ali je do kraja sprovedeno tek sa teorijom dekonstrukcije.

recepcija dekonstrukcije u amerikoj teoriji knjievnosti

350

Dekonstrukcija, kao velika Teorija, i Derida kao njen predstav-nik, ne uzimaju u obzir bilo kakva ograniena podruja. Za njih ne postoji ni knjievna teorija, ni lingvistika, ni filozofija, ve je sve to deo Teorije. Do kraja sprovodei i zaotravajui ideju nastalu u okviru enevske kole, dekonstrukcija stvara filozofske kritike knjievnih dela. To vie nisu imanentne ana-lize, ve potpuno slobodne asocijacije nastale na osnovu de-la. Birajui i vadei iz konteksta ideje drugih autora, dekon-strukcionisti ih predstavljaju kao inicijalne misli u stvaranju svojih teorija. Tako doslovno i nastaje "knjievnost o knjiev-nosti" koja ne uvaava metode, principe i pravila, ak ni one koje sama uspostavlja.

Sredstvo na koje se oslanja dekonstrukcija je jezik, ta-nije retorinost. Iako esto bez ozbiljnih i validnih argumena-ta, dekonstrukcija svojim jezikom uvek uini da izgleda kao da je u pravu. Zato Derida i izjavljuje u jednom intervjuu: "Ui-stinu nije mogua kritika onoga to inim." Nije mogue kriti-kovati teoriju koja se ne poziva ni na ta, koja smatra da na-staje ex nihilo, koja se do te mere poigrava retorikom da joj i smisao izmie. To vie nije ni knjievna kritika ni filozofija, to je 'slobodna igra' jezika i znaenja.

Sloboda u tumaenju, koju su uveli fenomenoloki kri-tiari, i njihovo povezivanje knjievne teorije sa filozofijom u dekonstrukciji je otilo predaleko. Ono to dekonstrukcija donosi, kako filozofiji, tako i knjievnoj kritici, jeste svojevr-stan orsokak. Dekonstruktivno itanje nikako ne moe biti shvatano kao pojava ex nihilo jer ve se i Derida zalae da je svako pisanje, kao i itanje, samo jedno u nizu pisanja-itanja. Stoga, nemogue je osporiti ili opovrgnuti tradiciju metafi-zikog, logocentrinog itanja. Ipak, ak Derida je jedan od retkih filozofa koji ne eli da bude upisan u neku kolu, pa ni u dekonstrukcionistiku. Iako problematici kojom se bavi ne prilazi utabanim stazama svojih prethodnika, gotovo svi njegovi savremenici bi se pobunili protiv njegovog shvatanja filozofije, smatrajui da jo uvek ima nade za poslednju fi-

vanja radakovi

351

lozofsku reinterpretaciju postojeih reinterpretacija, ne bi li se dolo do velike bezvremene, samopotvrujue istine. De-ridini tekstovi tumae uvlae u pojmovni lavirint, i na kraju ih ostavljaju da se sami suoe sa konanom aporijom.

Premda nijedan kritiar do sada nije dao optu teoriju kojom bi objasnio mnoge varijetete univerzalnog orsokaka dekonstruktivnog itanja, oito je da postoje vie od tri ili e-tiri verzije objanjenja dekonstrukcionistike aporije. Svako od tih objanjenja ne zalazi iza jezika, stoga i koristi koncep-te i figure tradicije metafizike, koju tei da ospori. Kako Miler zakljuuje, dekonstrukcija je aporija, orsokak, neudobnost u kojoj ne moe ni da se sedi ni da se stoji. Svaki je prikaz teorije dekonstrukcije varljiv, ne zato to ne pogaa sutinu teorije dekonstrukcije ili jer samo parafrazira sloene rado-ve, ve zato to sama logika tumaenja ili prikaza tei da se usredsredi na zakljuke ili konana stanovita pa time i na samopodrivanje, ili na aporiju.

dekonstrukcija u knjievnoj teoriji

Pojavom dekonstrukcije shvatanje teorije knjievnosti kao slukinje i drugorazredne delatnosti u odnosu na knjievna dela poelo se preispitivati, ali ne zato to se teilo odbrani teorije, ve zato to se sam pojam teorije doveo u pitanje. Domen knjievne kritike ne razmatra se nikad usko u okviru knjievne teorije, ve Teorije uopte. Nije vie presudno da li se interpretacija sprovodi u skladu sa konkretnom teorijom, ve koliko se teorija uklapa u Teoriju. Povezanost knjievne teorije i filozofije postao je neprikosnoveni faktor za odrei-vanje valjanosti bilo kog teksta. Teorija knjievnosti u Teoriji uopte zauzela je sredinju ulogu.

Ta nova Teorija, nazovimo je dekonstrukcijom, odbacu-je razliku izmeu knjievnosti i kritike. Odbacuje sve do ta-da poznate metode i pristupe, odbacuje ak i mogunost da


352

bude teorija. "Dekonstrukcija je delatnost kojom se ovek ne moe dosledno baviti taj put vodi u ludilo ali koja se ipak od-likuje jednom osobitom i neminovnom strogou." (Noris, 13) Dekonstrukcija je postavila zahtev za novim nainom sagleda-vanja kritike i knjievnosti. Ona ne deluje kao deus ex machina, ne reava i ne opovrgava do tada nastale probleme u kritici. Ona nije nastavak neega ve delatna antiteza. Iako je mno-gi smatraju poststrukturalistikim pristupom, dekonstrukcija se samo delimino moe sagledati kao reakcija na struktura-lizam, i to prvenstveno jer hronoloki dolazi posle struktura-lizma. ak Derida, ili dekonstrukcija u malom, tvrdi da je ona nastala u dominantno strukturalistikom kontekstu, te je pre moemo zvati antistrukturalistikom teorijom. On odbacuje pojmovna ogranienja strukturalizma, ali tvrdi da je upravo strukturalizam bio neophodna etapa ka dekonstrukciji koja ne moe postojati nezavisno, kao zatvoreni pojmovni sistem, ia-ko se radikalno razlikuje od svega promiljanog do tada.

Potrebu za razliitou, kao i fluidan pojam dekonstruk-cije, moemo ilustrovati i Deridinom idejom da ona nije analiza, kritika, metoda, in; da je nemogue i uzaludno definisati je, jer i sama definicija bi podlegla dekonstruisanju. Moemo samo da kaemo: "ta dekonstrukcija nije? Sve! ta dekonstrukcija jeste? Nita!" (Derida, 1992: 206). Pokuaj definisanja dekon-strukcije naveo bi na iscrpljujuu, prevashodno filozofsku ra-spravu, a ujedno bi izneverio njenu prirodu i ciljeve.

Dekonstrukcionistika kritika sama sebi postavlja gra-nice, vremenske i prostorne. Ta kritika se nalazi izmeu "ma-te i filozofije", i u potpunosti otelotvoruje ideju enevskih kritiara o kritici kao knjievnosti. Ona ukida granicu izme-u knjievnosti i kritike, te prelazi "s onu stranu formaliz-ma". Metodoloki zahtevi strukturalizma u Evropi su ve bili podvrgnuti kritici, kada francuske teorijske ideje sa Deridom stiu u Ameriku. Otvorenost prema 'deridijanstvu' nastala je usled zasienosti formalistikim uticajem olienim u meto-dama amerike nove kritike.

vanja radakovi

353

Jedna vanija granica koja se prekorauje pojavom dekon-strukcije nije ona na koju se eksplicitno referie, ve ona ko-ja se prekoraila putem Deridinog stila i naina pisanja. Nije samo granica izmeu kritike i knjievnosti svesno naruena, ve i ona izmeu knjievne kritike i filozofije. Deridini teksto-vi prema konvenciji pripadaju filozofskom diskursu, utoliko to su teme kojima se bave filozofske. Takoe, Deridini tek-stovi sprovode kritiki dijalog sa delima koja su ve uvrtena u filozofska (Platonova, Huserlova, Hajdegerova dela danas itamo kao filozofiju, a ne kao knjievnu kritiku). Meutim, Derida tvrdi da je retorika analiza, kakvom se on slui u tu-maenju knjievnih tekstova, primenjiva i na sve ostale vrste diskursa, pa tako i na filozofski. U tom pogledu, Deridini tek-stovi sliniji su knjievnoj kritici nego filozofiji.

"Njegovo [Deridino prim. V.R.] delo donelo je potpuno novi skup monih strategija zahvaljujui kojima je kritiar po-stao ne samo ravnopravan sa filozofom, ve i uspostavio sa njim jedan sloen odnos (suparnitvo) zbog ega su filozofske tvrdnje postale podlone preispitivanju ili dekonstrukciji. De Man je opisao ovaj proces miljenja prema kom se ispostav-lja da je knjievnost glavna tema filozofije i uzor one istine ka kojoj ona tei. Poto je spoznao retoriku prirodu filozofskog diskursa, kritiar je sada u stanju da s lakoom pobije staru predrasudu o knjievnosti kao niem obliku jezika U de Mano-vom delu filozofija poinje da lii na 'neprestano razmiljanje o sopstvenoj propasti od ruke knjievnosti'." (Noris, 39)

Deridinoj pojavi i uticaju u Americi usprotivili su se poje-dini predstavnici nove kritike. F.L.Livis je otro odbacio ideju da se filozofija moe pribliiti kritici, jer se slui apstraktnom metodologijiom reavajui epistemoloke probleme, dok se kritika mora osloniti na "zrelost i praktinost" koji su odreeni prijemivou i intuicijom. Ako je kritika delatnost na niijoj ze-mlji, to ipak ne znai da na tu zemlju moe stupiti svako.

Dekonstrukcija knjievnim tekstovima pristupa isto kao i filozofskim, zato ne traga za sadrajem ili temom, ili lingvi-


354

stikim komponentama i obelejima stila, ve ispituje meta-fizike aspekte i njihova neslaganja i nain na koji do nesagla-sja dolazi u metaforama ili drugim figurama. Dekonstrukcija naglavake izvre svaki do tada logian poredak, poevi od tvrdnje da uzrok ne prethodi posledici, ve posledica uzroku. Na planu kritike to bi znailo da "tamo gde jedan tekst tvrdi da analizira i rasvetljava drugi, moe se pokazati da bi taj od-nos valjalo obrnuti: da se tekst koji analizira rasvetljava po-mou analiziranog teksta, koji ve sadri implicitan proraun analitiarevih poteza i razmiljanje o njima." (Kaler, 119) De-konstrukcija je delatnost, strategija itanja, koja je unapred prinuena da se suoi sa injenicom da svaki tekst kojem pri-stupa, u sebi ve sadri potencijal da bude tumaen na bez-broj razliitih naina, jer svaki tekst sebe podriva, tj. dekon-struie. Kritiar zastupa gledite koje je u isto vreme moe i da odbaci. Tako se stvara niz operativnih pojmova podlonih razgradnji i opovrgavanju. Moemo se zapitati gde je tu upo-rite za "ozbiljnu kritiku" koja nije zasnovana na "slobodnoj igri", kako je to zahtevao Derida.

Slino izvrtanje tradicionalnih pojmova nalazimo i u Deridinoj igri porekla i prisustva. On razmatra i temeljno ar-gumentuje ideju da pismo ontiki prethodi govoru, to je jed-na od najradikalnijih njegovih tvrdnji koja potpuno izokree tradiciju zapadne metafizike. U okviru binarne opozicije go-vor-pismo zapadnjaka je predrasuda da je pismo tu slobod-nu igru jezika mogue svesti na strukturu ili sistem, i da ga je mogue izjednaiti sa karakterom govora, jer u govoru je znaenje uvek prisutno. "Ova mistika porekla i prisustva mo-e se na najbolji nain osporiti ukidanjem zamiljenih grani-ca diskursa, razliitih teritorijalnih imperativa koji odvajaju knjievnost od kritike ili filozofiju od svega onoga to izlazi iz njenih tradicionalnih okvira." (Noris, 42)

Na planu jezika najoiglednije se vidi otpor koji dekon-strukcija ima prema tradicionalnim koncepcijama, pa time i prema strukturalizmu. Sosirovsko (strukturalistiko) istica-

vanja radakovi

355

nje prirodne veze izmeu zvuka i smisla rezultiralo je potiskiva-njem pisma. Meutim, Derida razmatra i nefonetsku varijantu jezika, kakvi su hijeroglifi, i time eli da ukae na nedostat-ke fonocentrizma kao lingvistike metode zapadne metafizi-ke. Dekonstrukcija tei preispitivanju teorije koja je postala sistem i koncept. Strukturalizam vlada tamo gde je misao po-dreena redu i stabilnosti, gde je ograniena na razmiljanje o konstruisanom, i stoga, dekonstrukcija ga nadilazi.

Dekonstrukcionistika praksa na mnogo naina uticala je na knjievnu teoriju i kritiku. Sam Derida esto je pisao o knjievnim delima (npr. Uliks gramofon, Da-govor kod Dojsa), ali nije pokuavao da uspostavi nain kojim bi se delo anali-ziralo. Tvrdio je ak da su sva itanja pogrena i samom tom izjavom svojim pristalicama dao vie slobode u interpretaciji i uticao na njihove verbalne poteze i kritike postupke. Dona-tan Kaler u knjizi o dekonstrukciji (1982) razmatra kljune po-sledice koje je deridijanstvo imalo na kritiku i teoriju. Pre sve-ga, taj uticaj se odnosi na kritike pojmove, ukljuujui i sam pojam knjievnosti, i na teme o kojima se pie. Pojam knjiev-nosti je ukljuen u okvire binarnih opozicija kakve su ozbiljno-neozbiljno, istina-fikcija, itd. Ako je filozofija bila itana kao ozbiljan ili istinit anr, knjievnost sada tu razliku ukida, i filo-zofski se tekstovi itaju kao knjievni anr. Derida tvrdi da je filozofija, odreena svojim opusom koji je korpus pisanih ra-dova, objektivno poseban knjievni anr koji moramo smesti-ti nedaleko od pesnitva. Mnogi su ovu izjavu shvatili kao da dekonstrukcionistika teorija daje prednost knjievnosti nad filozofijom, meutim, re je o tome da se termin knjievnost koristi na drugaiji nain od uobiajenog. Kada dekonstrukci-onista kae knjievnost, on misli i na filozofski, istoriografski, kritiki, psihoanalitiki i pesniki diskurs.

Nije zgoreg pomenuti da Deridine 'knjievne kritike' nisu dekonstrukcionistike, u smislu traganja za sukobima na koje svaki tekst implicira sopstvenim znaenjima. Na dekonstruk-cionistiku knjievnu kritiku uticale su presudno Deridine


356

rasprave o filozofiji. Kao to je Derida u tekstovima filozofa traio iskljuivosti i nedoslednosti sa velikom doslednou, tako e i dekonstrukcionistiki kritiar tragati u knjievnom tekstu za "samorazliitostima", odnosno za onim aspektima u tekstu koji podrivaju ili sam tekst ili interpretaciju tog tek-sta. "Svako itanje ukljuuje pretpostavke, a sam e tekst, sugerie Derida, osigurati slike i tvrdnje kojima rui te pret-postavke. Tekst e nositi znakove svoje samorazliitosti ko-ja tumaenje ini beskonanim." (Kaler, 184) Zapravo, svrha dekonstrukcionistike interpretacije nije dekonstruisanje samog teksta, ve dekonstruisanje raznih 'itanja' teksta, tj. dekonstruisanje knjievne kritike kao takve. Romani se ne itaju vie kako bi se uspostavila, recimo, nova poetika pri-povedne proze, ve da bi se utvrdilo gde oni rue tu poetiku. Romani se, u okviru dekonstrukcije, itaju 'retoriki'. Paljivo itanje (close reading) odnosi se na panju prema implikacija-ma figurativnosti i nedoslednosti u diskursu.

Moe se rei da se panja kritiara upravlja prema ono-me to Derida naziva diffrance. Diffrance je pojam koji De-rida taktiki uvodi u svoju teoriju i oko kojeg su se vodile velike polemike zbog njegove ortografije. Pod tim pojmom Derida je podrazumevao izmenjeni sufiks pridodat glagolu diffrer, koji znai 'razlikovati se' ili 'odloiti'. Izmenom orto-grafije Derida je eleo da ukae na superiornost pisanog nad izgovorenim, i da ukae da diffrance oznaava razliku koja proizvodi razlike, razliku koja odlae razumevanje.

Paljivo itanje dekonstrukcionistiki orijentisanih kriti-ara ne odnosi se, dakle, na itanje re-po-re ili red-po-red, ve na panju usmerenu ka onome to se opire, to se razlikuje od drugih naina razumevanja. "Dekonstrukcija, izjavljuje Derida usputno u jednom intervjuu, nije kritika operacija. Kritiko je njen predmet; dekonstrukcija se uvek tie poverenja uloe-nog u kritiki ili kritiko-teorijski proces, drugim reima u in reenja, u konanu mogunost reivog." (Kaler, 213)

vanja radakovi

357

knjievne teorije d. hilisa milera i pola de mana

U Ameriku dekonstrukcija dolazi u trenutku kada kritiari po-put D. Hilisa Milera oseaju potrebu da se konano oslobo-de vladajuih novokritiarskih metoda. Dekonstrukcija im je ponudila mogunost da kritiku oslobode formalistikih ste-ga, da na nov i originalan nain pristupaju delima i da samu kritiku sasvim drugaije pojme. Novonastali kritiki stil grani-io se sa individualnom slobodom u tumaenju. Tvrdei da do detalja prati Deridine ideje, Hilis Miler i Deridine tekstove tu-mai sa velikom slobodom, stoga se vrsta dekonstrukcije ka-kvu zastupa Miler esto naziva i "divlja dekonstrukcija".

Drugi razlog zbog kojeg se Milerova kritika tako naziva je taj to je on najpre bio pod velikim uticajem kritiara enevske kole. Zalagao se za fenomenoloki pristup knjievnim delima i tvrdio da je njegova kritika analiza svesti drugog, transpozicija mentalnog univerzuma autora u unutranji prostor uma kriti-ara. Tokom ezdesetih godina Miler je sledio i u svojim rado-vima sprovodio teorijske postavke ora Pulea. "Kritika svesti" oliena je u Milerovom delu dikens: svet njegovih pria (1959). On se i u ostalim radovima, nastalim u periodu izmeu 1958.

1969., vrsto drao metodologije koju mu je nametnuo pule-ovski pristup. Milerov uticaj u Americi bio je ogroman usled nedostatka organizovane kole ili kritikog pokreta. Isticali su se pojedinci poput Nortopa Fraja, ali bez veeg odjeka u vidu nastavljaa ili pristalica. Milerov anti-formalizam odgovarao je duhu vremena kao i zahtevu za prevazilaenjem pristupa nove kritike, tj. metode close reading. Lice amerike kritike tokom sedamdesetih godina izmenjeno je pod uticajem evropske knji-evno-filozofske misli, ali prevashodno pod uticajem Deride, koji je izjavio da je u ranim sedamdesetim konano dolo do buenja iz "fenomenolokog dogmatskog dremea".

U toku svog 'enevskog perioda' Miler je napisao esej pod nazivom enevska kola (1966) u kojem razmatra slinosti i razlike est istaknutih kritiara. To su Marsel Rejmon, Albert


358

Began, or Pule, an Ruse, an-Pjer Riar i an Starobinski. Ovaj esej je odlian uvod u prouavanje rada grupe enevskih kritiara i pisan je jasnim i, da tako kaemo, ne-filozofskim stilom. Takoe je uoljivo i Milerovo slaganje sa pojedinim stavovima enevskih kritiara, posebno Puleovim.

Miler ukazuje na zajedniki izvor u ranoj fazi navedenih kritiara, i na uticaj koji je imala nemaka kritika (i filozofija), te se za njih moe rei da predstavljaju jedinstvenu verziju stavova koji se javljaju kao naslee romantizma. No, inova-cija koju oni uvode, a Miler podrava, jeste ideja o kritici kao knjievnosti. To je kljuna ideja koja enevsku kolu odvaja od formalistikih i strukturalistikih pristupa, koje kritiku shvataju kao vrstu objektivnog znanja o knjievnosti i kao vrstu naunog metoda.

"S druge strane, enevski kritiari smatraju da je knjiev-na kritika i sama jedan oblik knjievnosti. To je oblik koji za svoju temu uzima ne ono iskustvo prirodnih objeka-ta, drugih ljudi ili natprirodnih realnosti o kojima piu pesnici i romanopisci, ve one sutine koje su asimilova-ne u radu nekog autora. Knjievna kritika je knjievnost drugog stepena. Ona dopire do osnovne teme knjiev-nosti preko poezije, romana, drama, putopisa i pisama koje su drugi napisali. Da bi postigla spoznaju osnovne teme knjievnog dela, knjievna kritika ne sme opisiva-ti delo spolja, poput naunika koji opisuje cvet ili atom. Ona mora na jedan nov nain da proiri, dovri, saini teme koje su ve prisutne u knjievnosti. Stoga, ona na isti nain koristi jezik kao to to ini knjievnost, i izra-ava istu vrstu stvarnosti." (Miler, 1967: 466)

Kritiar, prema Milerovom miljenju, tei sopstvenoj duhov-noj avanturi koju ne zasniva na linom iskustvu ve na medi-taciji nad tuim iskustvom, koje je u delu opisano. Budui da se kritika smatra vrstom knjievnosti nije neobino to to je

vanja radakovi

359

praksa enevskih kritiara bila da piu kritike o kritikama. Po-sebno se istie Pule jer je pisao kritike o kritikama svih svojih istaknutih kolega.

Dalje, Miler se pita, ako je kritika knjievnost o knjiev-nosti, ta je onda sama knjievnost. Za enevske kritiare, pa tako i za Milera u ovoj fazi, ona je "forma svesti", otelovljenje stanja uma, a ne objektivna struktura znaenja nataloenih u reima pesme ili romana. Kritiar mora delu pristupiti otvore-nog i ispranjenog uma kako bi se tu nastanila svest izraena reima autora. Citirajui Pulea, Miler nalazi da "nita ne moe biti manje objektivno od pokreta svesti koja dopire do subjek-tivnosti". Miler takoe napominje dve bitne injenice. Prvo, e-nevski kritiari ne odbacuju strukturu dela kao takvu, ve za-menjuju brigu o objektivnoj strukturi brigom o subjektivnoj strukturi (uma autora); drugo, svi se oni slau da je knjievnost forma svesti, ali se njihova miljenja ne poklapaju u odreiva-nju toga ta je svest. Starobinski, kao psihoanalitiar, u tom pogledu je zastupao najradikalnije stavove kada se borio da se ostali sa njim usaglase. Kako Miler uvia, Starobinski deli miljenje sa Huserlom i Merlo-Pontijem kada tvrdi da svest po-stoji zato to se sama sebi prikazuje. Novina kod Starobinskog je ta to razmatra i ulogu tela u graenju svesti.

U delu ovog eseja u kojem se govori o Puleu Miler istie da se Pule razlikuje od ostalih pripadnika enevske kole po tome to njegova kritika ide do samog kraja, to znai da je dublja, ozbiljnija, autoritativnija, i stoga se Miler prepustio njenom uticaju. Ona nije pogodna samo za analizu poezije, kao to je to, recimo, kritika Marsela Rejmona, koja je pre-terano apstraktna, okrenuta univerzumu, kosmosu, magiji, misticizmu ili religioznosti. Puleova kritika je veoma auten-tian izraz modernih stremljenja, pa i izraz fenomenologije u knjievnoj kritici i teoriji, bez obzira na to to se oslanja na tradiciju koja korene ima u xvii veku.

Meutim, 'fenomenoloka' faza kod Milera bila je samo prelaz od nove kritike ka dekonstrukcionistikom pristupu.


360

Promene u njegovoj teoriji lako je uvideti ako se uporede eseji nastali do 1969. godine sa onima iz kasnijeg perioda. U elji da otklon od fenomenologije to vie utvrdi, Miler je kasnije ospo-ravao da je enevska kola kritike fenomenoloki orjentisana. U eseju eneva ili Pariz (1970) Miler eksplicitno izjavljuje da Pule nije ni huserlijanac ni fenomenolog, ve nastavlja kartezijan-ske tradicije koja vlada frankofonom milju jo od xvii veka. Sam Pule daje povod da se sa Milerovom primedbom sloimo jer nig-de izriito ne govori da je pristalica fenomenologije ili Huserlov sledbenik. Miler je svoju tvrdnju potkrepio pozivajui se na jed-no Puleovo pismo iz 1961. godine, citirano ve u eseju enevska kola, ali tumaeno u potpuno drugaijem kljuu, u kojem Pule govori o "subjektivnosti kakva postoji u sebi samoj, van doma-aja svake sile koja bi je mogla determinisati spolja, posedujui sebe neposrednom intuicijom, beskrajno razliitom od poznava-nja samog sebe koje je posredni rezultat mnotva naih ulnih odnosa sa stvarima, prethodei svakom predmetu i odvojena od svega, kao samosvest ili ista svest... Kao to vidite, ja u to-me ostajem veran kartezijanskoj tradiciji." (Pule, 1974: 22)

Tumaenje ovog odlomka na dva razliita naina, u dva ra-zliita teksta, odlian je primer dekonstrukcionistikog itanja. Svaki je tekst ambivalentan i otvoren za oprena tumaenja. Ali, na osnovu jedne Puleove izjave da ostaje veran kartezijan-skoj tradiciji, ne bi bilo korektno ne smatrati ga pripadnikom grupe fenomenolokih pristalica. Pule jeste sutinski bio in-spirisan Dekartovom filozofijom, ali isto toliko i Huserlovom; pod tim udruenim uticajima Pule zasniva specifini vid knji-evne kritike, kritike poistoveivanja i potrage za skrivenim sutinama. Ono to je takoe argument u korist puleovske fe-nomenologije je injenica da njegova kritika traga za subjek-tivnou kao sutinom dela, a do te subjektivnosti se moe do-preti samo intuicijom. Puleovo shvatanje intuicije istovetno je Huserlovim. Intuicija ima povlaeni status, ona je in krajnje simbioze dve svesti. Intuicija je gotovo mistika kontemplacija, usmerena ka transcendentalnoj redukciji ljudske svesti, a ne

vanja radakovi

361

ka boanskom izvoru. Za Pulea ne postoji valjana kritika koja nije zasnovana na intuitivnoj svesti. I za Dekarta status intuici-je je povlaen. Intuicija je jedini pouzdani nain da se doe do samosvesti, odnosno cogita, koji je osnovni uslov svakog daljeg saznanja o svetu.

U eseju eneva ili Pariz Miler Pulea svrstava u krug kritia-ra koji ne slede nova dostignua u kritici, koja su dominantna u Parizu. Zapravo, Pule pripada onom krugu mislilaca koji se osla-njaju na tradiciju prisustva i slede zapadnu metafiziku. "Vreme prisutnosti, drugi kao prisutnost, prisustvo svesti o sebi samoj, jezik kao ist odraz prisustva svesti, istorija knjievnosti kao istorija svesti, mogunost postizanja autentinog prisustva iz koga sve ostalo proistie svaki ovaj oblik prisutnosti odacila je sredinja tradicija savremene misli." (Miler, 1970: 222)

Stil, terminologija i ton ovog eseja izrazito su drugaiji od stila i tona kojim je pisan esej o enevskim kritiarima. Raz-miljanje o jeziku je praktian uticaj dekonstrukcije. Miler je u ovom eseju pokuao da Pulea inaugurie u krug lingvistiki or-jentisanih kritiara, da pronae sva mesta na kojima Pule go-vori o jeziku, i da pokae puleovski (pa i fenomenoloki) poten-cijal i prijemivost za dekonstrukcionistiki nain miljenja, jer to sutinski i jeste nain miljenja. Meutim, Puleovo shvata-nje jezika samo kao transparentnog medija putem kojeg svest postaje dostupna, to je Miler nakada shvatao kao pozitivnu stranu puleovske kritike, nije bilo dovoljno da se Pule uvrsti u istu grupu sa novim, dekonstrukcionistikim kritiarima de Manom i Deridom.

Miler je shvatio da je glas fenomenologije kulminacija lo-gocentrizma zapadne metafizike koji je nuno sada prevazii, te na kraju zakljuuje: "Moe se initi da tradicija koju predstav-lja Derida i ona koju zastupa Pule moraju biti postavljene jedna nasuprot drugoj, upravo u nepomirljiv odnos ili/ili. Kritika mo-ra izabrati ili tradiciju prisustva ili tradiciju razlike, jer njihove pretpostavke o jeziku, knjievnosti, istoriji i umu ne mogu biti kompatibilne". (Isto, 223)


362

Simptomatino je to to se Miler opredeljuje za "tradiciju ra-zliitosti" upravo u eseju u kom kritikuje svog prvog uite-lja. Milerov razvoj od "kritike svesti" do dekonstrukcije nije neobian ako se uzme u obzir da je i u enevskoj fazi on raz-miljao o jeziku kao transparentnom mediju kojim dolazi do utapanja jedne svesti u drugu. Jezik je jedna od kljunih te-ma kojima se dekonstrukcija bavi. Tekst je jezik, a i sredstvo tumaenja teksta, odnosno kritika, jeste jezik. Ujedno, de-konstrukcija "uspeva da namah rei one probleme na relaciji svet-tekst koji opsedaju Milerovu raniju kritiku. Ako tumae-nje uvek zahvata lanac prolifernog smisla koji ono ne moe ni prekinuti ni potpuno shvatiti, onda je kritiar zapravo oslo-boen svake odgovornosti da obuzda igru sopstvene mate. Ovo znai potpuni raskid sa pojmovima vernosti i disciplino-vane svesti na koje su upuivali Milerovi uitelji iz eneve. Zamenjujui retoriku svesti retorikom tekstualnosti, dekon-strukcija bar kako je Miler shvata brie granicu izmeu teksta i tumaenja." (Noris, 126) Dakle, dekonstrukcija je kon-kretno sprovoenje ideje knjievnosti o knjievnosti, stoga, ona je svojevrsna Nadkritika, ona je ujedno i Teorija.

Meutim, u okviru tradicije razliitosti, kritiar mora bi-ti svestan da svaka slinost, ili istovetnost, zapravo proizlazi iz razliitosti. Kako Miler kae, slinost svakog lista, kamena, cveta ili ptice, nastaje na osnovu njihove neslinosti. Pa tako i kritiki tekst, slian onome iz ega proishodi, zapravo kao pravi izvor ima diskontinuitet i razliitost. Milerova konsta-tacija kao svoj izvor ima deridijanski pojam diffrance.

U daljem razmiljanju o jeziku i tekstu, Miler nalazi da svi izvori, bilo kojeg teksta, postoje skriveni u leksici, grama-tici i sintaksi, i da je svako izuavanje knjievnosti zapravo zasnovano na intertekstualnosti. Kako je svaki tekst proi-zvod jezika, nuno je uslovljen nizom prethodnih tekstova koji su takoe proizvodi jezika. Tako se, prema Mileru, stva-ra svojevrsna graevina jezika, zatvor jezika. Miler usvaja po-znati Deridin postulat da nema niega izvan teksta kada tvr-

vanja radakovi

363

di da je zapravo itav svet sazdan od jezika, od mree rei koju pletu mitovi, metafore ili druge figure.

Dekonstrukcionistiki pristup kod Milera konano pre-vladava svoje fenomenoloke korene i on sada smatra da je i sama ljudska svest, sopstvo ili jastvo, zapravo, rezultat jezika. "Ukratko, ne postoji doslovan jezik svesti, a samo sopstvo je slika ili rezultat jezika. Ljudska svest i intencio-nalnost nisu izvori jezika; oni su posledica jezika. Pretvoriti ove posledice u uzroke isto je kao postaviti kasnije ispred ranijeg da bi se dobio ukras (trop). Sopstvo je figurativna konstrukcija, metalepsa. Ba kao to literarni tekst stvara sopstva (karaktere) kroz jezik, tako i filozofski i psiholoki tekstovi uspostavljaju naizgled nesvodljivo sopstvo u jezi-ku. Sopstvo bilo kog autora kao i bilo kog knjievnog junaka jeste, u stvarnosti, tek figurativna konstrukcija. Ne postoji ekspir. 'ekspir' je rezultat odreenog teksta. Isto se mo-e rei za tekstove objavljene pod imenom bilo kog drugog autora." (Leitch, 597)

Frenk Letriija u delu posle nove kritike (1980) kae da se na mnogim mestima u Milerovim esejima namee za-kljuak kako njegova kritika afirmie ideju da je znaenje pri-sutno u diskursu 'slobodne igre' na koju ni vreme ni kultura nemaju nikakav uticaj. Diskurs 'slobodne igre' u kritici po-drazumeva pretpostavku da je svako tumaenje pogreno. Ne zato to kritiar moe delu da d bilo koje znaenje, ve zato to je samo znaenje formalno neodluivo i neitljivo. Nema objektivnog tumaenja, postoje samo manje ili vie vitalna potencijalna, tj. pogrena tumaenja. "Jedna od Mile-rovih strategija u itanju nekog teksta jeste da se prati zna-enje kljune rei sve do njenih etimolokih korena. Na taj nain, on premeta oiglednu stabilnost glavnog termina iz jednog zatvorenog sistema i stavlja ga u vrtoglav lavirint. Rezultat ovakve semantike diseminacije je iskorenjivanje teksta, koji otkriva beskrajne mogunosti za tumaenje i ja-lovost logikog i dijalektikog poretka." (Isto, 601)


364

Ako bi dosledno hteo da sprovodi kritiku koju Miler prepo-ruuje, tuma bi bio prinuen da se pomeri sa strane. On bi u tekstu tragao za vrstim osloncem, ali ga ne bi nalazio. italac moe da prati liniju na kojoj se elementi, slike, ideje, motivi, niu jedan za drugim; moe da tumai svaki element posebno, ali pri tome mora znati da nijedan element ne nosi konano znaenje, i da nije bitniji od nekog drugog elemen-ta. Zato Milerovu kritiku moemo nazivati 'plesom postran-ce'. Potrebno je da kritiar ostane distanciran, upravo kao u kritici koju predlae i Starobinski kada govori o pogledu na autora. Pogled-ples mora da bude udaljen, nefrontalan, s vi-sine, ili bar dovoljne razdaljine kako bi bio ispravan. Iako tra-gaju za razliitim elementima, Milerova teorija i teorija Sta-robinskog mogu se dovesti u vezu putem ideje o distanci i nepristrasnosti. Miler u tome uspeva, i gradi kritiku koja de-konstruie znaenje; Starobinski ulae potreban napor, ali se onda ta kritika svodi na negativiziranje i izvrgavanje psiho-lokom ruglu pojedinih autora, kao u sluaju Rusoa. Kritika Milera je retorina, kritika Starobinskog je dijaloka, ona ipak pripada tradiciji prisustva, gde tuma 'vodi dijalog' sa sveu drugog, tj. sa sveu autora.

Jedan od vanijih Milerovih doprinosa razumevanju de-konstrukcije uopte je i veoma jasan prikaz sredstava i svrhe dekonstrukcije:

"1. Dekonstrukcija je vrsta tumaenja putem paljivog i opreznog ulaenja u svaki tekstualni lavirint. Kritiar nalazi svoj put od slike do slike, od pojma do pojma, od mitskog motiva do mitskog motiva, u ponavljanju koje ni u kom smislu nije parodija. Ipak, ona ukljuu-je subverzivnu snagu prisutnu ak i u najegzaktnijem i neironinom podvajanju. 2. Dekonstruktivna kriti-ka nastoji da pronae, uz pomo procesa ponovnog traenja, onaj element u sistemu koji je alogian, nit u tekstu koja e ga celog razmrsiti ili onaj labav kamen

vanja radakovi

365

zbog kojeg e se sruiti cela graevina. 3. Vie od toga, dekonstrukcija rui tlo na kojem graevina stoji tako to pokazuje da je tekst ve razruio te temelje, znaju-i to ili ne. Dekonstrukcija nije demontaa konstrukcije teksta, ve ukazivanje na to da je tekst ve demontirao sebe samog. (Leitch, 604)

Jo jedno interesantno objanjenje koje je Miler izneo odno-si se na razliku izmeu kritiara tradicije prisustva i kritiara tradicije razliitosti. Prve Miler naziva sokratovskim, teorij-skim ili ovorazumskim. Nasuprot njima su dionizijski, tragini ili onorazumski. Ovorazumski bi bili kritiari strukturalizma i formalizma, oslonjeni na nauke poput lingvistike i semiolo-gije. Takvi su Bart, Jakobson ili enet. To je kritika koja knji-evnost dovodi u "sretni pozitivizam". Onorazumski, tj. po-ststrukturalistiki kritiari se takoe oslanjaju na lingvistiku, ali njihove kritike vode u orsokak, aporiju ili alogina obja-njenja, koja sama sebe degradiraju. Ali, kada logika u njihovoj kritici zataji, to su najdublja prodiranja u knjievnost. Miler je svakako na strani onorazumskih.

Kada je konano i javno preao na stranu onorazumskih kritiara, Miler je bio otro napadan. M. H. Abrams u eseju Ra-zum i mata u istoriji kulture (1976), citirajui Vejna Buta, kae da mora postojati neopozivo znaenje teksta, jasno i nedvo-smisleno tumaenje, i da, ako se koristi dekonstrukcionisti-ka metoda itanja, istorija postaje nemogua. Zato Abrams dekonstrukcionistiku kritiku naziva parazitskom. Miler odluuje da u tekstu Kritiar: domain i parazit 1 preispita bi-narnu opoziciju parazit-domain i da pokae ambivalentnost oba pojma. Preuzimajui deridijansku taktiku, Miler strate-ki preokree tradicionalnu metaforu kritike kao parazita i dokazuje, putem etimologije pre svega, da se znaenje rei

1 Esej The Critic as Host prvi put je objavljen u deconstruction and criticism, The

Seabury Press, New York, 1979.


366

parazit odnosi podjednako na kritiku kao i na sama knjiev-na dela. Ukratko, kao to se kritika oslanja na tekst, tako se i sam tekst oslanja na prethodne tekstove, aluzijama, citatima, itd. Ako je tekst domain kritiaru, onda je i neki prethodni, arhitekst ili pratekst, domain tekstu koji je domain kritiaru. Konano, Miler zakljuuje da je konano znaenje nemogue, ba kao to je nemogua i sama istorija. Svaki tekst je "oglaa-vanje oglaavanja". Dekonstrukcionistiko itanje je sutinsko i prirodno u svakoj vrsti itanja, tako da ga je nemogue defini-sati. Ono ne ubija svog "domaina" kao to to mnogi smatraju, ve je "drag gost". Dekonstrukcija je retorika disciplina i nema razlike izmeu jednoglasnog itanja i dekonstrukcionistikog itanja, oni su uvek u odnosu "domain parazit", oba su i jed-no i drugo. Knjievno delo je hrana kojom se hrane obe vrste itanja. Jednoznano itanje je po sebi kontroverza ili mit, ni-jedno itanje ne daje konano znaenje.

"Kritika sada prelazi u knjievnost odbacujui svoj poni-zni poloaj i preuzimajui s neuporedivim uivanjem je-dan slobodan stil tumaenja. U [Milerovim prim. V.R.] rukama teorija postaje taktiko oruje ija je svrha da izazove sva ona samonametnuta ogranienja koja su kritiari do sada prihvatali. Ishod je jedan snaan, ali prilino raznorodan spoj imena i filozofija... Dok on predstavlja ludiku ili libertinsku stranu dekonstruk-cije, Pol de Man oliava njena oprena svojstva vrste argumentacije i velike pojmovne strogosti... on se ne zadovoljava arkama, dekonstrukcijom koja ivi od svo-je originalnosti i ne nudi nikakvo uporite za teoriju." (Noris, 128131)

Pol de Man je najistaknutiji pobornik i dosledni sledbenik pu-ta kojim je krenula dekonstrukcija. U njegovim kritikama je do tanina sproveden postupak dekonstrukcionistikog ita-nja, iako nigde nije eksplicitno definisan. Derida je bio protiv

vanja radakovi

367

svake sistematizacije i, izbegavajui definicije, zalagao se za 'slobodnu igru' jezika. De Man je tu deridijansku igru ukrotio; on je pisao kritike koje su olienje deridijanskog naina mi-ljenja. Specifinost de Manovog diskursa je u tome to kri-tiarima pristupa onako kako kritiari pristupaju autorima knjievnih dela. Ako se ne moe uspostaviti tumaenje ko-je nudi konano znaenje, kao to je Miler smatrao, nema ni ispravnog razumevanja kritike. De Man, dakle, ide korak dalje i postulat koji se odnosi na jednu, prebacuje na drugu oblast. Dekonstrukcionistiki postupak kod de Mana konano poka-zuje kako tumaenje podriva teoriju na kojoj poiva. Primer za to je Deridino itanje Rusoa, to e kasnije i biti prikazano, ali i poglavlje iz zbirke eseja blindness and insight 2 (1971) u kojem de Man govori o Puleu i enevskoj koli.

Pol de Man smatra da je enevska kola vrsta kritike koja se bavi tumaenjem dela, ali da je to kritika jezika vie nego kritika svesti. Zato se de Man pita ta je to to enevske teoretiare toliko odbija u prouavanju jezika, a da nije isklju-ivo ekscentrino odbacivanje novih ideja u nauci o knjiev-nosti, prevashodno strukturalistikih. 3 Otkud toliko nepove-renje prema jeziku? U jednoj fusnoti, u de Manovom tekstu o Puleu, stoji svojevrsno rezervisano i gotovo stidljivo (to nije karakteristino za de Mana) podrivanje (dekonstrukcionisa-nje) jednog dela Puleove metode. De Man kae da je mogue stei utisak da je Pule eleo da napie istoriju svesti, ali da to nije tako. Jedinstvo puleovske misli postoji na ontolokom i metodolokom planu, a ne na istorijskom. Knjievnost je za

2 Na srpski jezik ova zbirka je prevedena 1975, pod nazivom problemi moderne kritike.

3 Iako se fenomenoloka kritika, pa time i enevska kola trudi da opovrgne bilo ka-kvu vezu sa strukturalizmom, ne smemo izgubiti iz vida injenicu da i oni delu pristu-paju kao sistemu, kao jedinstvenom sklopu elemenata, iz kojeg ne moemo istrgnuti jedan deo i pretvarati se da ostali ne postoje. Knjievno delo je organizam, a ne konglo-merat. Stoga, posmatranje literarnih ostvarenja na takav nain nije svojstveno isklju-ivo strukturalistikoj kritici, ve savremenoj kritikoj misli uopte, upravo zato to je pojam strukture jedan od kljunih i vodeih pojmova drutvenih nauka xx veka.


368

Pulea niz novih poetaka, a pojedinane artikulacije su uku-pni moments de passage. Istorijski okvir i kontekst su samo principi za klasifikaciju, i nisu od presudne vanosti. "Obja-njenja koja bi Puleova metoda mogla da prui o knjievnoj istoriji u najboljem sluaju su uzgredna, a nikako glavno na-elo te metode." (de Man, 156)

Pol de Man u analizi Puleovog kritikog rada pokuava da u studijama o ljudskom vremenu pronae ideju-klicu za kritiku identifikacije. To je originalno i sveobuhvatno tuma-enje, koje se ne oslanja samo na dva kljuna programska ese-ja koja je Pule uvrstio u kritiku svest. De Manov esej o Puleu nosi naziv Knjievno Ja kao izvor. Ono to on pokuava da do-kae jeste teza da su cogito i subjektivno shvatanje vremena identine stvari kod Pulea. Identifikacija dve svesti nije sa-mo posledica kritikog ina, ve i njegova inicijalna situacija. Puleova teorija je "pedantno sprovedena logika dedukcija" kojom autor prikazuje put kritike.

De Man polazi od izvesne pasivnosti na koju se osla-nja kritiarski cogito. Ta pasivnost nije prosto oputenost ili udobnost, ve vie neka vrsta nagrade upuene svesti koja e biti podobna da se identifikuje. Momenat svesti u kojem ona ponovo postaje svesna sebe prati drugi takav momenat. Izmeu njih je neminovno proao odreeni vremenski period, tako da svest koja se ponovo budi konstruie diskontinuitet trajanja. Iz tog razloga Pule nalazi da je najradikalnije otkrie xviii veka pamenje, tj. seanje. Meutim, de Man je doao do toga da kod Pulea trenutak ima veu vanost od seanja ili odravanja kontinuiteta u svesti. 4 Seanje nema tu sna-gu kojom bi se izbrisala naivna iluzija da je mogue pripojiti prolost sadanjosti. "Iluzija da se kontinuitet moe povra-titi inom seanja pokazuje se samo kao jo jedan prolazni trenutak. Jedino je poetski duh u stanju da same rasture-ne fragmente vremena u jedan jedini trenutak i da ga obdari

4 U dekonstrukciji je, pak, vanije ono 'vie nije' ili 'nije jo' od 'sada'.

vanja radakovi

369

stvaralakom snagom." (Isto, 156) Seanje je potpuno svoje-voljan in koji nema veze sa kategorijom vremena; ono sve-sti prua mogunost da transcendira vreme; putem seanja svest "ulazi u ono to je van vremena".

Misija kritiara je da trenutke sticanja samosvesti odre-di kao polazne take odreene svesti, da ih umrei i opie put od jedne ka drugoj, anulirajui momente "depresivne indife-rentnosti". U kompleksnom odnosu autora i itaoca (kritia-ra), kritiar je taj koji duh autora ini sveprisutnim. Kritiar polazi od "knjievnog Ja kao izvora", tragajui za drugim izvo-rom to se pretvara u odiseju svesti samog kritiara, te Ja koje je nosilac traganja u stvari predstavlja solipsistiku polaznu taku svakog kritikog diskursa. Meutim, de Man hoe da po-kae kako i ta kritika koja polazi od sebe zapravo kao osnovni cilj ima jezik. "Potrebno je dosta rada na tumaenju da bi se pokazalo da je Puleova kritika u stvari kritika jezika vie nego kritika ja Koncepcija o knjievnosti kao autentinom jeziku nije Puleova Puleovo ja ne poseduje u sebi snagu da stvori sopstveno traganje. Ta snaga pripada onome to Pule naziva trenutkom, ali taj trenutak, u stvari, oznaava trenutak u ko-me ja prihvata jezik kao svoj jedini nain da opstane Jezik i ja su ie oko kojih se ocrtava putanja dela, ali ni jedno ne moe da stekne status izvora. Svako je prethodnost onog drugog To nastojanje oko jezika moe se osetiti u atmosferi strepnje koja proima itavo njegovo delo izraavajui stalnu brigu za literarno preivljavanje." (de Man, 166168)

De Manovo tumaenje Pulea je odlian primer kako se kritika moe vriti na kritiarima, ali i primer prihvaene slo-bode koju je Derida uneo u kritiku. Svaki tekst je neitljiv jer moe biti tumaen na bezbroj razliitih naina, a ta neitlji-vost se nalazi kao potencijal u svakom tekstu, bilo knjiev-nom delu, bilo kritikom.

De Man smatra da delo koje je tumaeno u stvari demi-stifikuje kritiku, a ne obrnuto. U tom procesu demistifikacije kritiar ostaje "slep za ono to se u njemu samom deava".


370

Mislei da neto otkriva, kritiar zapravo sam biva otkriven. Otkrivanje kritiara se deava kada se teorija ne usaglasi sa praksom, kada kritiar u teorijskim radovima zastupa jedno, a na konkretnom primeru izvede drugaiji postupak. Kritiki in se tada svodi na "slepilo i uvid", kako se i naziva zbirka de Manovih eseja. Stoga, de Man od kritiara zahteva da istinu nalaze "s onu stranu teorijskih afirmacija", da budu svesni da njihova teorija podjednako mistifikuje i demistifikuje odre-eni tekst. Sam tekst, pesma ili roman, jedina je prava demi-stifikacija, jer se jedino ona sastoji od "prisustva nita". Ideja o prisustvu nitavila direktno je preuzeta iz fenomenologije, a de Man kao ilustraciju te ideje citira jedno pismo an-aka Rusoa, u kome stoji: "Da su se svi moji snovi ostvarili, ipak bih jo bio nezadovoljan: nastavio bih da snevam, matam, elim. U sebi sam naiao na neobjanjivu prazninu koju nita ne bi moglo da ispuni; neku udnju srca prema jednoj drugoj vrsti ispunjenja koje ne bih mogao da zamislim, ali prema ko-jem sam pri svem tom oseao privlanost." (de Man, 52) De Man smatra da ovaj pasus ne znai da rusoovska svest (ko-ja je, prema njemu, prototip romantiarske svesti) ezne ili eli neto odreeno; izvor ove i ovakve svesti zapravo nije odsustvo neega, ve prisustvo nitavila. Ako Ruso pripada

"tradiciji prisustva", kako bi rekao Miler, onda je on primer za dekonstrukciju te tradicije, nihilistiku tradiciju prisustva, tj. onaj njen vid koji vodi do "tradicije razliitosti".

U knjizi blindness and insight, u eseju Kritika i kriza, de Man podsea na izjavu Malarmea prilikom posete Oksfordu 1894. Malarme je tom prilikom pomalo ironino izjavio da se neko usudio da dirne pravila poezije. De Man u sedamdesetim godinama dvadesetog veka upravo to isto eli da kae, ali da umesto rei poezija kae kritika. Sam poetak ovog eseja je jezgrovit i precizno saet prikaz situacije koja vlada u kritici tog vremena. On uoava este smene u vladajuem miljenju i veliku nestabilnost termina 'nova kritika'. Posle nove kritike u Americi javio se niz novih novih kritika, i svaka je bila u pri-

vanja radakovi

371

snoj vezi sa nekom humanistikom naukom, antropologijom, sociologijom, psihologijom, i konano lingvistikom, koja unosi jo veu konfuziju u terminologiju i argon knjievne kritike.

De Man nalazi da Malarmeovo upuivanje na krizu u ko-joj se nalo pesnitvo na samom kraju xix veka zapravo sa sobom nosi pitanje o sopstvenom poreklu. Stoga, de Man po-stavlja pitanje: "Da li je kritika zaista angaovana u detaljnom samoposmatranju do te mere da razmilja o sopstvenom po-reklu i da li ona postavlja pitanje o neophodnosti postojanja kritikog ina?" (de Man, 41) Kritika razmilja o mestu koje joj oduvek i pripada, a to je mesto neposredno pored knjievnog dela. Kritika ne tei da postane bitnija ili uzvienija od de-la, ali se bori za ravnopravnost. Prema de Manu, kritika je to konano i uspela. "Evropska kritika predstavlja metodoloki i motivisan napad na shvatanje da je knjievna ili pesnika svest u svakom sluaju povlaena svest i da njena upotre-ba jezika u izvesnoj meri moe prividno da izbegne dvojnost, zbrku, neistinu, to se moe oekivati u svakodnevnoj upo-trebi jezika." (de Man, 42)

Ono to je zajedniko veini modernih stremljenja u kritici jeste preokupacija problemom jezika. Iako mu razliiti pojedinci prilaze sa razliitih strana, od lingvistike do meta-fizike, svi se slau u tome da jezik vie ne moe biti "provi-dan", neutralan medij kroz koji se svet pasivno transponuje u svest. Postulat enevske kole je sa dekonstrukcijom dove-den u pitanje, pa i prevazien.

Drugi problem koji se detaljno preispituje je problem subjektivnosti. Puleova maksima "Oterajte subjektivnost, ona e se vratiti u galopu" preobraava se u de Manov stav da sve zablude o konanom i jedinstvenom tumaenju poti-u od pretpostavke o povlaenom posmatrau (subjektu), ili jo radikalnije: "im je re o nekoj vrsti uzajamnog odnosa meu linostima (npr. linostima kritiara i autora), jezik je zbog svog osobenog prokletstva primoran da dejstvuje na ovaj nain ni najjednostavnija elja ne moe da se iskae


372

bez skrivanja iza paravana jezika koji sainjava svet zamre-nih intersubjektivnih odnosa koji su svi potencijalno neau-tentini." (de Man, 45) Ukidanje subjektivnosti kod de Mana dostie tu taku gde on dokazuje da je i antropologija morala izuavati mit bez autora, a lingvistika metajezik bez govorni-ka, kako bi ostale u granicama naunosti i racionalnosti.

Druga vana i nezaobilazna zbirka eseja Pola de Ma-na je knjiga allegories of reading (1979). Sam de Man kae da je tu knjigu zamislio kao "istorijsku studiju", ali je ona na kraju zavrena kao "teorija itanja", moda zato to se vie bavi jezikom knjievnih dela, nego bilo kakvom istorijom. De Manove "prie o itanju" govore vie o neitljivosti tekstova, nego to ih tumae. itanje shvaeno kao pokuaj razume-vanja pisma svodi se na ukidanje prepreka i na prevoenje figurativnog u doslovno. Kako je sav jezik metaforian ili fi-gurativan, prema dekonstrukciji, akt itanja (ako pod tim po-drazumevamo svoenje teksta na jednoznanost ili traganje za istinom) je neostvariv. Retorika teksta to onemoguava, jer nema jednog i konanog znaenja, ve sam tekst nosi u sebi mogunost raznorodnih tumaenja.

Dok je mogue razlikovati figurativno od doslovnog zna-enja, mogue je i figuru svesti na njen referencijalni oblik. Razli-ka izmeu referencijalnog i retorinog jezika je razlika izmeu metafore i metonimije. U zbirci allegories of reading de Man analizira razliku izmeu metafore i metonimije i kae:

"Prednost je izraena pomou distinkcije koja odgova-ra razlici izmeu metafore i metonimije, budui da su nunost i sluaj zakonit nain razluivanja analogije (slinosti) i kontigviteta (suslednosti). Zakljuak o iden-titetu i totalitetu koji je za metaforu konstitutivan ne-dostaje u odnosnom metonimijskom dodiru Pa ipak, nije potrebno otroumlje da bi se pokazalo kako tekst u praksi ne sprovodi ono to pripoveda. Retoriko i-tanje otkriva da se figurativna praksa ne podudara s

vanja radakovi

373

metafigurativnom teorijom i da tvrdnja o prevlasti me-tafore nad metonimijom mo svoje uverljivosti duguje upotrebi metonimijskih struktura." (Kaler, 210)

Kolebanje izmeu metafore i metonimije, ili simbolinog i ale-gorijskog tumaenja, osnova je oko koje se plete de Manov diskurs. Stvaranje figure i njena dekonstrukcija ne mogu se uoiti i tumaiti samo putem 'obinog' itanja, te se kritiar mora opredeliti za jedno od dva mogua itanja, naivno ili de-konstrukcionistiko. Vidimo, dakle, da i de Man postavlja isti uslov kao Miler. Dekonstrukcionistiki kritiari jesu iskljuivi u stavu da je njihov pristup onaj koji vodi do eljene take, a ta taka nije neko konano i neopozivo tumaenje. Dekon-strukcionistiko itanje je najpovoljnija alternativa itanja, koja u zagradu stavlja semantike aspekte teksta i traga za

"preienom logikom figura". Sa dekonstrukcije figura sledei korak vodi ka onome

to de Man naziva alegorije itanja. Alegorijske prie zapravo su one koje govore upravo o nemogunosti itanja, odnosno tumaenja. Te alegorijske prie stvara autor dela, koji je nita drugo do metaforiki proizvod gramatikog sastava. Dakle, sve je u jeziku, i nema nieg izvan teksta, kako kae Derida.

Na jednom mestu de Man kae da su sve alegorije, u krajnjoj instanci, etike. Na aspekt moralnosti u de Manovoj teoriji ukazuje i Frenk Lentriija. On tvrdi da postoji svojevr-sna moralna prisila koja de Mana tera da revnosno i uporno traga za figurativnim znaenjima i da ih dekonstrukcionisti-ki obrazlae. Lentriija u tome vidi uticaj Sartrovog tumae-nja pojma neiskrenosti. Ako prihvatimo ovekovu prirodu kao nepromenljivu i unapred datu, pripadamo tradiciji prisustva. Ako se, pak, sloimo sa tim de je priroda neto to se stvara, neto ije se znaenje gradi putem stalnog samoispitivanja, onda smo na strani dekonstrukcionistike tradicije razlike. Jer, oseaj da se znaenje, dosezanje identitieta, stalno odlae u skladu je sa deridijanskim pojmom razlike (diffrance).


374

Prema ovom doslednom pozivanju na Deridine pojmove, za de Mana je mogue rei da je najverniji i najdosledniji predstavnik dekonstrukcije, moda dosledniji od samog Deride. Ali, ta njego-va strogost nuno je bila povezana sa etikom i, konano, sa fi-lozofijom. Retorika i terminologija Pola de Mana podjednako se mogu uvrstiti u knjievnost o knjievnosti, kao i u filozofiju.

"Ovde je glavni de Manov argument taj da je knjievnost upravo ono to proizlazi iz nesposobnosti filozofije da misli sopstvenu zasnovanost u tekstu-retorici alego-rije itanja se stoga mogu posmatrati kao nastojanje da se priblie mada ne i jednostavno spoje suparnika prava na znanje koja istiu filozofija i knjievnost. Na-vika da se one smatraju posebnim disciplinama, po de Manovom miljenju, oduzima itanju filozofskih teksto-va onu osnovnu tananost koja se u tumaenju knjiev-nih tekstova podrazumeva. (Noris, 137)

an-ak ruso u kritici deride i de mana deridina slobodna igra

Deridu ne okupiraju, kao veinu ranijih kritiara, rusoovske te-me prirodnog oveka, sentimantalnosti i slino; ne zanima ga ni to koliko je, i da li je, Ruso uticao na pojavu romantizma, niti da li pati od Edipovog kompleksa. Ako Derida i analizira temu prirod-nog oveka, on je sagledava kao primer binarne opozicije. Naj-optija binarna opozicija je upravo suprotnost izmeu prirode i kulture, u okviru koje dekonstrukcionisti nalaze i niz drugih opo-zicija. Priroda i kultura u Rusoovoj misli Deridi ne govore toliko o samom Rusou i njegovoj knjievnosti, koliko o neemu mnogo optijem i univerzalnijem. Derida kao da samog autora Rusoa stavlja u zagradu i sam govori "ono to Ruso eli da kae".

Derida pie da u svojim tekstovima "izjavljuje ono to on (Ruso) eli rei", dok Ruso "kazuje ili opisuje ono to ne eli rei".

vanja radakovi

375

Rusoova namera, dakle, nije bila da kae da je kultura negacija prirode, iako je svojim diskursom Ruso to tako opisao. Kultu-ra je, kako Derida smatra da Ruso smatra, a ne govori, zapra-vo dopuna prirode. "Ova podela Rusoovog teksta na ono to Ruso namerava i ono to ne namerava rei, svakako je varka itanja. De Man bi to nazvao primerom pogrenog itanja to ga tekst unapred oslikava insistiranje teksta na tim tema-ma navodi itaoca da ih poistoveti s nameravanim znaenjem i da njihovo podrivanje ili uslonjavanje dri nenameravanim ostatkom." (Kaler, 186)Deridijanska strategija itanja ne uzima u obzir pitanje au-torskog pisanja, ve upravo obraa panju na nain itanja. Ta se strategija obazire na nameru kao specifian proizvod teksta, koji, ipak, uvek bude nadmaen samim tekstom. Na-mera, dekonstrukcionistiki gledano, nije neto to unapred daje neko znaenje tekstu, ve samo organizaciona struktu-ra teksta. Derida, dakle, u tumaenju Rusoa traga za onim mestima gde tekst zapravo podriva ono to tvrdi. 5

Shvatanje pojma 'suplement', kakvo se javlja kod Deride, nalazimo ve kod Rusoa. Taj pojam oznaava neto to je do-puna, nadomestak, dodatak neemu. U konkretnom sluaju re je o kulturi kao dodatku prirodi. Priroda je za Rusoa "pot-puna potpunost", i svaka dopuna je, zapravo, viak. Meutim,

5 Slinu strategiju itanja sprovodi i Pol de Man kada pokuava da utvrdi neitlji-vost svakog Rusoovog teksta. U alegorijama itanja on analizira Rusoove verois-povesti savojskog vikara i dokazuje primerima da je taj tekst doslovno neitljiv jer sadri stavove koji se meusobno dijametralno razlikuju, koje kritiara primorava-ju da se opredeli za jednu od tvrdnji. Prihvatanje jednog ili drugog za dekonstruk-cioniste znai doneti sud "koji ponavlja zloin koji osuuje". Izbor koji bi kritiar trebalo da donese postavlja se na osnovu naina na koji je tekst Veroispovesti sa-stavljen. "Najjednostavniji su primeri takve neitljivosti paradoksalni nalozi po-put: 'Nemoj me neprekidno sluati!' ili: 'Budi spontan!', koji uspostavljaju dvojnu obavezu: ovek mora izabrati poslunost ili neposlunost, ali ne moe izvriti taj izbor, jer bi posluati znailo ne posluati, a ne posluati posluati." (Kaler, 7071) Kritiar se, dakle, opredeljuje ili za pogrean izbor (pogreno itanje), ili bira da ne izabere ni jednu ponuenu mogunost.


376

logika dodatka pretpostavlja da u samoj prirodi u naelu po-stoji neki nedostatak koji se mora dopuniti i zato se dodatak i javlja kao "dopunski dodatak". Priroda koja poseduje inheren-tnu odsutnost, dobija svoju potpunost olienu u viku.

U pogledu binarne opozicije pismo-govor, pismo je do-datak govoru, na osnovu ega se razvija Deridino tumaenje i eksploatisanje rusoovske misli. Ako je Starobinski npr. ko-ristio Rusoove tekstove kako bi psihoanalizirao autora, jer je to u skladu sa njegovom teorijskom praksom, Deridina, i uopte dekonstrukcionistika preokupacija problemom jezi-ka, logino navodi na tumaenje onih delova Rusoovog teksta gde se o jeziku i govori. Originalnost Rusoovih ideja, iznetih u raspravi o poreklu jezika, navela je dekonstrukcioniste da upravo ovog autora uzimaju kao preteu pojedinih teza.

Ruso pie da su jezici stvoreni da bi se govorili, dok je pismo samo nuna tehnika strana govora, koja mu je prido-data u onom istorijskom trenutku kada je ovek preao iz pri-rodnog u svoje 'kulturno' stanje. Ruso osuuje pismo kao de-strukciju i bolest govora. Pismu je svojstveno odsustvo koje suzbija prisutnost neophodna govoru. Stoga Ruso esto ima potrebu da se skriva i da bude odsutan kako bi drugi njegovim odsustvom uoili njegovo prisustvo. On je zapravo pokuao da putem pisma obnovi prisustvo karakteristino za govor, ali pismo sa sobom uvek nosi veliku mogunost nerazume-vanja, ili pogrenog razumevanja. Derida nastavlja i proiruje ovu Rusoovu ideju time to uvodi hipotezu o arhepismu, od-nosno pismu koje postoji pre pisma i pre govora koji je degra-diran pismom.

U delu o gramatologiji (1967) Derida detaljno analizi-ra Rusoov odnos prema dodatku i kae: "Ruso pisanje zaista smatra opasnim sredstvom, preteom pripomoi, kritikim odgovorom na opasnost. Kad priroda, kao bliskost po sebi, bi-va zabranjivana ili zaustavljana, kada rei ne uspevaju zatiti-ti prisustvo, pisanje postaje neophodno. Ono se mora smesta pridodati rei Pridodanom tehnikom, jednom vrstom veta-

vanja radakovi

377

kog i izvetaenog lukavstva, ini re prisutnom kada je ona uistinu odsutna. Ova snaga prirodna je sudbina jezika." (De-rida, 1976: 189) Po Deridi pojam 'suplement' moe imati dva znaenja. Takvo dvostruko tumaenje je nadovezivanje na ru-soovsku teoriju, i nadgradnja osnovne ideje. Prema tom no-vom tumaenju dodatak je sagledavan i kao kod Rusoa, ali i kao pozitivna konstanta koja se ubacuje umesto neega, umesto neke praznine. Dodatak podrazumeva da postoji ne-ki nedostatak, koji on popunjava. Njegovo mesto u strukturi naznaeno je obelejem praznine. U ovom svetlu tumaenja kultura dopunjuje nedostatke prirode, te se naziva navikom. Zameniti prirodu kulturom, prema Rusoovom, odnosno Deri-dinom miljenju, valja uiniti to kasnije i to je mogue ree. Na planu oveanstva isto je kao na planu pojedinanog ove-ka. U detinjstvu i mladosti ovek je neiskvaren, a pojava do-datka je ujedno mogunost za pojavu iskvarenosti. On je za prirodu i razum nepodnoljiv. "Nije dovoljno otkriti njegovo delovanje, pa da se uvidi njegov smisao. Dodatak nema znae-nje i nije ga mogue intuitivno spoznati." (Isto, 195)

Derida kae da dodatak dolazi izmeu totalnog odsu-stva i totalnog prisustva i razmatra upotrebu tog termina u okviru Rusoove logike jezika. Ruso ima svoju logiku i svoj jezik, kao i svaki drugi pisac, a zadatak kritiara je da otkri-je koja je to logika i kakav je to jezik. Tek kritikim itanjem mogue je stvoriti strukturu znaenja. Kako Derida smatra da nema niega izvan teksta, naglaava i to da je ivot Rusoa mogue upoznati jedino putem njegovih tekstova, a njegove tekstove jedino ako tuma uspe da pronikne u njihovu logi-ku. "U onome to se zove stvarni ivot ovih osoba 'od krvi i mesa', iznad onog to se da opisati kao Rusoovo delo i iza njega, uvek je bilo pisanje jer smo u tekstu proitali da ap-solutna sadanjost, priroda, ono to rei imenuju, kao 'pra-va majka', jesu svagda ve skrivene i da nisu nikada postoja-le; da ono to stvara znaenje i govor, jeste ovo pisanje kao nestanak prirodnog prisustva." (Isto, 208) Zato itanje mora


378

ostati unutar teksta, a psihoanalitika tumaenja, kao to je tumaenje Starobinskog, nadilaze tekst.

O kritikom metodu Starobinskog Derida e, u jednoj fusnoti, rei da je to zloupotreba psihoanalitikog pristupa. Prema Deridi pristup Starobinskog Rusoove tekstove ini ne-itljivim. "Ali, privlai li neobinost ovih zamena i artikulaci-ja dovoljno panju tumaa? Pitamo se da li Starobinski, pro-tiv kauzalistike, disocijativne, reduktivne psihoanalize, ne naglaava totalitarnu psihoanalizu, fenomenolokog ili egzi-stencijalistikog tipa. Razastirui seksualnost u totalitet od-nosa, moda se izlae opasnosti ukidanja razlika, premetanja, odreenja svake vrste koja strukturiraju ovaj totalitet. Mesto ili mesta seksualnosti, ne iezavaju li prilikom analize obuhva-tanog odnosa, kako ga postavlja Starobinski... i ne izlaemo li se opasnosti odreenja patolokog, vrlo klasino kao 'ispada' miljenog u 'egzistencijalnim' kategorijama" (Isto, 200)

O 'psihoanalizi' knjievnosti, odnosno autora, Derida kae da najpre stavlja u zagradu sam tekst koji tumai; da su psihoanalitike kritike deo tradicije kojoj pripadamo, deo kul-ture i istorije. Dekonstrukcija je u okviru istorije psihoanali-ze, kao to je i u Rusoovom tekstu, stoga je logino da crpi iz mree znaenja koju je postavila upravo psihoanalitika teo-rija. Meutim, dekonstrukcija ne psihoanalizira Rusoa, jer bi tako samo ponovila ve postojee strukture koje pripadaju Rusoovom tekstu.

Derida na kraju zakljuuje da Ruso "govori kroz tekst ta tekst jeste, kroz pisanje ta pisanje jeste pojam nado-mestka i teorija pisma odreuju bezizgledno, samu tekstu-alnost u Rusoovom tekstu. Ruso, dakle, pie tekstualnost unutar teksta. Pojam nadomestka je jedna vrsta slepog za-datka u Rusoovom tekstu, ne-vidljivo koje otvara i ogrania-va vidljivost." (Isto, 213)

vanja radakovi

379

de manova stroga retoricnost

Sa druge strane dekonstrukcije, Pol de Man govori o neitljivo-sti Rusoovih tekstova, i o pogrenim itanjima koja ti tekstovi nameu.U okviru teorije o alegorijskom itanju de Man nalazi da je "pomak s dekonstrukcije figure na alegorije itanja svoj-stven logici figura, no da neki tekstovi, poput Rusoovih, aktiv-no i blistavo osiguravaju alegorije o svojoj neitljivosti." (Kaler, 222) U tumaenju nove eloize de Man eli da pokae kako taj epistolarni roman podriva sopstvenu referencijalnost, i tako ini nerazluivim referencijalno od retorikog. U predgovoru nove eloize Ruso sam razmatra referencijalnost svog roma-na da li je to realni prikaz ivota dvoje ljudi; da li su ta pisma prava ili su fikcija? Rusoova tvrdnja u predgovoru, da ne zna da li je on sam napisao sva ta pisma ili nije, direktno upuuje na alegorijsko itanje pri kojem se pisac sam udaljava od razu-mljivosti (itljivosti) vlastitog teksta.

De Man smatra da je tradicionalno itanje ovog romana likove posmatralo kao figure za ljubav, ali da je 'ljubav' zapra-vo figura koja izobliava i stvara iluziju o pravom znaenju, koju prenosi na odloenu semantiku ravan. U jednom od pi-sama stoji i to da je ljubav puka iluzija, da gradi neki herme-tini svet, okruujui se nerealnim stvarima kojima daje po-stojanje. Karakteristino je to to ljubavnici svoja oseanja iskazuju pomou slika, te je stoga i jezik ljubavi slikovit, od-nosno figurativan. De Man smatra da je nova eloiza dobar pri-mer dekonstrukcionistikih pripovesti, i da je nuno moramo itati kao pripovest koja osporava referencijalnu mogunost 'ljubavi'. Ona ima iskljuivo figurativan status u okviru Ruso-ovog jezika, ljubav je trop. "Razlika nije u tome da li verujemo neemu to tekst govori ili to poriemo, ve u tome da li tom momentu pripisujemo referencijalnu funkciju, tako da moe biti istinit ili laan, ili ga smatramo figurom, tako da se neiz-bean momenat referencijalnosti odlae." (Isto, 217)


380

nova eloiza je dobar primer za to kako je jedan tekst, koji je figurativan, zapravo ba zato neitljiv. U pismu u kojem Julija odbija Sen-Preovu ljubav Julija sama zapravo dekonstruie lju-bav kao figuru. Meutim, to pismo je pisano egzaltiranim to-nom, puno je oseanja i zapravo rui svaku logiku ljubavi kao figure. Julija pie jedno, a eli da napie neto drugo, i kritiar bi trebao da kroz tekst prepozna ta to ona eli da kae.

Kao to Derida ita Rusoa, i trai ono to Ruso hoe da kae, a rekao je neto drugo, tako i de Man izvlai zakljuke i tumai figuru ljubavi neposredno iz teksta. Umesto ljubavi on tu nalazi "ugovorni sporazum braka" koji se postavlja kao zamena, dopuna (suplement) prirodnoj strasti. Ali, kako se lu-cidnost dekonstrukcijske figure ne moe svesti na jedno tu-maenje, tako de Man nastavlja analizu i ide korak dalje. "U trenutku kada Julija poluuje najvii stupanj uvida, izgubljena je kontrola nad retorikom njenog vlastitog diskursa, kako za nas tako i za nju. Rezultat je neitljivost koja izlazi na videlo na nekoliko naina: tematski za likove, lingvistiki i alegorijski za itatelje i 'autore'. Prvo, postoji Julijina nesposobnost razu-mevanja vlastite dekonstrukcije Dekonstrukcije figurativnih tekstova stvaraju blistave pripovesti koje sa svoje strane i, ta-ko rei, unutar svoje vlastite teksture proizvode straniju ne-prozirnost no to je to greka koju raspruju." (Isto, 223) Julijin jezik postaje, dakle, neitljiv za nju samu, jer ona nema mo-gunost da razlikuje moduse svog teksta, retoriki od seman-tikog, i time ona dekonstruie vlastiti diskurs.

Ono to je u de Manovim kritikama posebno zanimljivo jeste njegov odnos prema drugim kritiarima, odnosno prema prethodnim tumaenjima. Sa izuzetno preciznom retorinou de Man se okree protiv pojedinih tumaenja, ujedno ih uvaa-vajui kao "vrlo uverljive eme". Onako kako formulie reenice, de Man sugerie da se te uverljive eme prihvataju, ali im se kri-tiar preputa kao deliminim istinama ili, pak, kao pogrenim itanjima. U nekim radovima de Man ak prihvata ta prethodna tumaenja kao produktivna. "Delo se neprestano moe koristi-

vanja radakovi

381

ti da bi se pokazalo gde i kako kritiar odstupa od njega, ali u procesu izlaganja to nae razumevanje dela se modifikuje, pa se netana vizija pokazuje produktivnom." (de Man, 177)

Meutim, u kasnijoj fazi on nalazi u tim tekstovima vie "zaslepljenosti" nego uvida i smatra da stav kritiara zapravo biva opovrgnut njihovim sopstvenim kritikim tvrdnjama, jer oni su mahom u vlasti svog slepila. "Na udan nain svim ovim kritiarima kao da je dosueno da kau neto to je sasvim razliito od onoga to su nameravali njihovo kritiko gledi-te doivelo je poraz od samih njihovih rezultata. Iz toga proizlazi teko shvatljiv uvid u prirodu knjievnog jezika. Pri tome, izgleda da se ovaj uvid mogao ostvariti samo zato to su kritiari bili rtve nekog udnog slepila." (Isto, 173)

De Man insistira na istinitosti ili neistinitosti pojedine krtitike misli i zato ga esto moemo shvatiti kao oholog i preterano samouverenog mislioca. On ne priznaje vanost tumaenjima koja zastupaju neko metodoloko opredeljenje ili naelo, iako se i sam dosledno dri naela dekonstrukcije. S jedne strane on smatra i dokazuje da neko ne govori istinu, jer je zaslepljen, a s druge za sebe trai pravo da se njegov tekst smatra istinitim, koliko god skromno to nalae. Ujedno, on prepoznaje da se i njegov tekst uklapa u nekakvu struktu-ru i da njegovo tumaenje, koje tvrdi da popravlja tue tuma-enje, u stvari jeste samo jo jedno od tumaenja koja pono-vo uspostavljaju veliinu knjievnih dela prolosti.

Tako, na primer, kada de Man istie gde je sve Derida pokazao zaslepljenost u pogledu na Rusoa, on se poziva na Rusoova dela. Ali, ujedno je svestan da e neko drugi takoe koristiti Rusoova dela da pokae gde je on sam ostao zasle-pljen u tumaenju Deridinog itanja Rusoa. I tako u nedogled, niz se nastavlja, i granice nema. To je jo jedan pokazatelj po-novljivosti kritikog ina i slobode u tumaenju koju uvodi teorija dekonstrukcije.

De Manovo tumaenje Deridinog itanja Rusoa verovat-no je najbolji primer te slobode jer objedinjuje sve teme o ko-


382

jima smo ovde govorili. U knjizi blindness and insight, u po-glavlju Retorika zaslepljenosti, de Man pokuava da 'ispravi' Deridino tumaenje Rusoa. Taj pokuaj je ujedno i pokazatelj velike samouverenosti uenika, koji tei da nadmai svog ui-telja, a ujedno i itavu ideju dekonstrukcije, jer se na nju oslanja i prevazilazi je, uvodei sopstvene motive u tumaenja.

De Man naziva Deridu najboljim savremenim tumaem Rusoa. Takoe i tumaem koji je skrenuo sa pravog puta upra-vo da Rusoa ne bi razumeo. Derida nije samo najbolji u interpre-taciji Rusoa, ve njegovo delo "predstavlja orijentacionu taku za odluivanje o buduim mogunostima knjievne kritike, iako on nije knjievni kritiar u strunom smislu rei i bavi se hibrid-nim tekstovima Njegov komentar o Rusou moe da poslui kao primer interakcije izmeu kritike zaslepljenosti i kriti-kog sagledavanja." (Isto, 179) Budui da Derida sam ne moe da uvidi svoju zaslepljenost, to moe samo italac njegove kritike.

"Kritiko pisanje o kritiarima otvara tako put za razmiljanje o paradoksalnoj efikasnosti zaslepljene vizije koja mora da se ispravi sagledavanjem koje ona nehotice prua." (Isto, 174)

Kao to smo ve rekli, de Man smatra da Ruso pripa-da grupi pisaca koje uvek i sistematski pogreno itaju, i to upravo zbog velike ambivalentnosti njegovog diskursa. Ali, de Man takoe upada u Rusoovu zamku kada tvrdi da je to pogreno itanje Rusoa ishod njegove paranoje koja je stva-rala niz imaginarnih neprijatelja, te se to nastavlja i nakon pieve smrti. Delo samo stvara sebi neprijatelje. Objedinjeni, prijatelji i neprijatelji Rusoovu misao pogreno predstavljaju. Tako je, prema de Manu, i Starobinski pogreio kada je Ru-soov status filozofa sveo na zanimljiv psiholoki sluaj.

Koliko god se protivio psihologiziranju i metodologiji u pristupu, Derida se, ipak, pribliava tumaenjima Starobin-skog. U gramatologiji Derida pie da se Ruso odrie ivota kako bi u njemu simboliki uestvovao, razmatra njegov stav prema ja, i ini u kritikom postupku sve isto to i kritiari pre njega. Ali, Deridino tumaenje bitno se razlikuje od tumae-

vanja radakovi

383

nja drugih kritiara, uprkos de Manovom pokuaju da ih sve uvrsti u istu grupu. Razlikuje se po tome to Rusoovim tek-stovima pristupa kao hibridnim, to inae esto ini i sa deli-ma drugih autora. Rusoov odnos prema jeziku je pokazatelj da se analiza Rusoa ne moe svesti na analizu psiholokih uzroka i posledica, ma koliko to bilo primamljivo. Prema De-ridi, rusoistiki stav prema jeziku je posledica tradicije kojoj Ruso i pripada, odnosno zapadne tradicije metafizike prisut-nosti, a ne isticanje autora kao ekscentrika koji odskae od ostalih mislilaca svog doba, kako je mislio Starobinski.

"Derida smatra da je Ruso karika u lancu koja zatvara istorijsko razdoblje zapadne metafizike, pa njegov stav prema jeziku nije psiholoka idiosinkrazija nego tipi-na i primarna filozofska premisa. Derida svata ozbiljno Rusoa kao mislioca i ne odbacuje nijednu od njegovih tvrdnji. Ako se pri svem tom ini da se Rusou prigova-ra, to je stoga to je itava zapadna filozofija odreena kao mogunost za samooptuivanje na planu ontologi-je prisustva. Ovo bi bilo dovoljno da iskljui bilo kakvu pomisao o Deridinoj superiornosti, makar u smislu me-usobnih odnosa." (de Man, 183)

Prema de Manu, Derida se umnogome oslanja na prethodna tumaenja Rusoa, pa ak izgleda i kao da Derida ne tumai Rusoa, ve Rusoove tumae. Ipak, Derida deridijanski lukavo odstupa od svih dotadanjih tumaenja i njegov je veliki do-prinos u tome to je pokazao da su Rusoovi tekstovi najjai dokaz protiv doktrine njihovog stvaraoca. Zato kod Rusoa nailazimo na dvojni obrazac koji nalazimo i kod veine kri-tiara. Dvojni obrazac 'slepila i uvida'. Ruso ostaje 'slep' za mnoga saznanja koja mu je njegova doktrina mogla pruiti. Zaslepljenost kod Rusoa je posledica upravo njegove pripad-nosti zapadnoj tradiciji, jer ona je neposredna posledica on-tologije neposredne prisutnosti. Tu rusoistiku zaslepljenost


384

Derida je pokuao da rasvetli, ali je i sam ostao zaslepljen, te je prevideo mnoge injenice. Na primer, kada Derida razma-tra Rusoov stav o poetku pisma, sam se poziva na Rusoov tekst o poreklu jezika, ali gubi iz vida druge tekstove u koji-ma Ruso tvrdi neto suprotno od onoga na ta se Derida po-ziva. Tu nastupa de Man kao trea karika u lancu i osvetljava delove Rusoovog teksta za koje je Derida ostao slep. Deridi-nu zaslepljenost de Man obrazlae ovako: "Razlika izmeu sadranog znaenja, nominalne prisutnosti i tematskog izla-ganja i svih takvih distinkcija unutar saznajnog stanja jezi-ka predstavljaju zaista Rusoov problem, ali ostaje sporno da li je on priao problemu eksplicitno ili implicitno ostajui u okvirima kategorija prisutnosti i udaljenosti. Derida je suo-en sa problemom, ali njegova terminologija ga ne moe od-vesti dalje. Strukturizacija Rusoovog teksta pomou sistema prisutnost-odsutnost ostavlja saznajni sistem hotiminog saznanja prema pasivnom saznanju nereenim i ravnomerno ga rasporeuje na obe strane." (Isto, 187) De Man napominje da ovo ne treba shvatiti kao kritiku Deride.

Deridina osnovna teza, i ujedno osnovni paradoks, jeste tvrdnja da je Rusoov jezik kategorija koja prevazilazi katego-riju prisutnosti. Zato de Man razmilja o razlogu Deridinog postavljanja Rusoa u okvire metafizike prisutnosti, i kasnije tvrdnje da Rusoov jezik to prevladava. Derida to ini kako bi pokazao paradoksalnost i ambivalentnost Rusoove misli, ka-ko bi pokazao da Ruso biva zaslepljen i ujedno uviajan, ne smatrajui to isto za sebe. U tom pogledu de Man prevazilazi dekonstrukciju, jer doputa mogunost da i sam negde osta-je zaslepljen u tumaenju, kako Rusoa, tako i Deride. Ipak, slo-bodu i otvorenost dekonstrukcionistikih tumaenja de Man nadilazi uvodei strog i autoritaran retoriki modus.

Primer na kojem Derida eli da dokae Rusoovu zasle-pljenost je ujedno i primer na kojem de Man prikazuje De-ridinu. Kada govori o Rusoovom shvatanju progresa, Derida kae: "Ruso hoe da kae kako se napredak, ma kako bio am-

vanja radakovi

385

bivalentan, kree ili ka pogoranju ili ka poboljanju, jedno ili drugo Ali, Ruso opisuje i ono to nee da kae: progres se kree u oba smera, u isti mah i ka dobru i ka zlu. Ovo iskljuu-je eshatoloke i teoloke krajnje take, ba kao i razlika ili artikulacija na izvoru eliminie arheologiju poetka." (Isto, 189) Meutim, de Man nalazi da je Deridina teza zasnovana na pogrenoj pretpostavci i na pogrenom primeru, jer Ru-so ne govori na mnogo mesta o onome to Derida smatra da Ruso "eli da kae". Prema de Manu "paradoksalna logika si-multano pozitivne i negativne procene kretanja u istoriji ne bi mogla biti doslednija." (Isto,190)

Kada je u pitanju jezik, Derida je odluio da zadri jezik izvora, tj. Rusoa, i u istom jezikom maniru on pokuava da ga opovrgne. Derida, dakle, koristi jezik 'prisutnosti' kako bi dokazao da je taj jezik zapravo odbaen. To je Deridu dovelo do retorikog orsokaka u delu o gramatologiji.

Paradoksalnost Rusoovih tekstova je u tome to se mo-emo sloiti i sa tvrenjem koje potie od Pulea i Deride, da je Rusou ulnost-prisutnost kljuna, ali i sa suprotnom tvrdnjom da u estetskom doivljaju ula ne igraju nikakvu ulogu. Su-protno od Deride, de Man tvrdi da Rusoova teorija predstav-ljanja nije fokusirana na znaenje u smislu prisutnosti i puno-e, na znaenje kao prazninu. To je stoga to je Ruso na strani znaenja teksta, a ne na strani jezika. Time se kritiar poput Deride i dovodi u zabludu, odnosno pada u Rusoovu zamku kojom se sam jezik naizgled istie iznad znaenja. Ruso, reci-mo, daje prednost muzici nad slikarstvom, uprkos navodnom nedostatku sutine, ili pak, ba zbog tog nedostatka. Muzika je nedostatak supstancijalnosti, ona je ista igra odnosa, ona ne poseduje apsolutne atribute i njena oblast je vreme, a ne prostor. Muzika predstavlja negaciju prisutnosti.

Na ovim i slinim argumentima zasnovano je de Manovo opovrgavanje Deridine ideje da je Ruso tipian predstavnik za-padne metafizike prisustva. De Man pokuava da pokae gde Ruso izneverava tu vrstu metafizike i dolazi do zakljuka da


386

je to najoiglednije u odnosu prema metafori. Derida smatra da Ruso poreklo jezika nalazi u oseanjima. To isto smatra i de Man. Ali, njihovi stavovi se razlikuju u pogledu oseanja koje smatraju kljunim. Derida nalazi da je to oseanje straha, za de Mana je to oseaj spokojstva, ljubavi, odnosno neko pozitivno oseanje. Prvi kod Rusoa nalazi nekolicinu citata koji potvru-ju njegov stav. Derida, dakle, citira Rusoa koji citira, na primer, Kondijaka kada pie o ljudima "divovima". To su primitivni ljudi koji se susreu sa drugim ljudima te imaju oseaj straha. Me-tafora diva je olienje glagola "plaiti se". De Man kae da je poreklo jezika kod Rusoa vezano sa strastima. Figurativni je-zik potie iz ljubavi. Da bi to utvrdio, de Man citira deo iz nove eloize, a ne iz 'hibridnih' tekstova koje tumai Derida. "Ljubav je ista iluzija. Ona izmilja, da tako kaemo, jedan drugi uni-verzum, okruuje se predmetima koji ne postoje ili kojima je sama ljubav dala ivot. Poto izraava svoja oseanja pomou slika, ona govori samo figurativno." (de Man, 206)

Konano, de Man tvrdi da je Ruso ipak rekao sve to je eleo da kae, i o jeziku i o retorici, i da 'hibridni' tekstovi ko-je tumai Derida, ipak, svojim tvrdnjama opravdavaju njihovu retoriku metodu. Deridin izbor tekstova odveo ga je na po-grean put, sve do pogrenog itanja, upravo zato to je po-eo da eksperimentie pismom kao instrumentom filozofije, pisanjem kao inom stvaranja filozofskog teksta. Kao da mu nije bila dovoljna dekonstrukcija kao tema filozofije ili razgradnja metafizike, ve je bila potrebna i dekonstrukci-ja same filozofije. De Man je sve to uvideo i pokuao da vra-ti filozofskom diskursu neophodnu strogost i odgovarajuu retorinost, poistovetivi ga sa knjievnom kritikom. Na taj nain, granica izmeu knjievnosti same, kritike i filozofije gotovo da je ukinuta.

vanja radakovi

387

literatura

Abrams, Meyer Howard, The Deconstructive Angel, u: Patai, Daphne, theory'sempire: an anthology of dissent, The Columbia University Press, 2005.

Berman, Art, from the new criticism to deconstruction, University of Illinois Press, 1988.

De Man, Pol, problemi moderne kritike, Nolit, Beograd, 1975.

Derida, ak, o gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976.

Derida, ak, Pismo prijatelju Japancu, delo, Beograd, mart-april, 1992.

Derida, ak, Potpis dogaaj kontekst, delo, Beograd,septembar-oktobar, 1994.

Derida, ak, razgovori, Knjievna zajednica Novi Sad, 1993.

Edel, Leon, psiholoki roman, Kultura, Beograd, 1962.

Kaler, Donatan, o dekonstrukciji, Globus, Zagreb, 1991.

Konstantinovi, Zoran, fenomenoloki pristup knjievnom delu, Prosveta, Beograd, 1969.

Laport, Roer, Derida i strategija, delo, Beograd, mart-april, 1992.

Leitch, Vincent, The Lateral Dance: The Deconstructive Criticism of J. Hillis Miller, critical inquiry, vol. 6, No. 4, 1980.

Lentricchia, Frank, after the new criticism, The University of Chicago Press, 1980.

Miler, D. Hilis, Kritiar: domain i parazit, re, Beograd, broj 5, januar 1995.

Miller, J. Hillis, Geneva or Paris? The Recent Work of Georges Poulet,critical quarterly39, 1970.

Miller, J. Hillis, The Geneva School, virginia quarterly review, 43:3, 1967.

Micale, Marc, Porter, Roy, discovering the history of psychiatry, Oxford University Press, 1994.

Noris, Kristofer, dekonstrukcija, Nolit, Beograd, 1990.

novim putevima francuske kritike, priredio Dejan urikovi, Svjetlost, Sarajevo, 1981.


388

Pele, Gajo, Tematska kritika u Francuskoj, umjetnost rijei, Zagreb, broj xv, 1971.

Pule, or, ovek, vreme, knjievnost, Nolit, Beograd, 1974.

Pule, or, metamorfoza kruga, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.

Pule, or, kritika svest, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1995.

Rima, Makaryk Irene, encyclopedia of contemporary literary theory: approaches, scholars, terms, The University of Toronto Press Incorporated, 1993.

Ruso, an-ak, ispovesti i, ii, Prosveta, Beograd, 1950.

Ruso, an-ak, sanjarije usamljenog etaa, Zodijak, Beograd, 1984.

Selden, Raman, practicing theory and reading literature, The University Press of Kentucky, 1989.

Starobinski, an, an-ak ruso, prozirnost i prepreka, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.

Starobinski, an, ivo oko, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2004.

Starobinski, an, kritiki odnos, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1990.

Starobinski, an, Novi pravci kritikog istraivanja, savremenik, godina 7, jun 1966.

Stojanovi, Dragan, fenomenologija i vieznanost knjievnog dela, Vuk Karadi, Beograd, 1977.

vanja radakovi

Documents

Recepcija dekonstrukcije