Razotkrivena Izida - Nauka - Knjige na akciji prodaja | … originala: Helena Petrovna Blavatsky ISIS UNVEILED A Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern Science and Theology

Biblioteka

Urednik:Aleksandar Dramićanin

Agarta

H.P. Blavacka

RAZOTKRIVENA IZIDA

Ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene

nauke i teologije

Tom I

Nauka„Ovo je knjiga istine.” – Montenj

Beograd,2016.

Naslov originala:Helena Petrovna Blavatsky

ISIS UNVEILEDA Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern

Science and TheologyVOL. I. – SCIENCE.

THEOSOPHICAL UNIVERSITY PRESSPASADENA, CALIFORNIA, 1877.

Pravo prevoda za srpsko govorno područjeMetaphysica, Beograd

Prevod:Dušan D. Stojanović

AUTORposvećuje ovo delo

TEOZOFSKOM DRUŠTVU,OSNOVANOM U NJUJORKU, 1875.

RADI PROUČAVANJA STVARI KOJE SE U NJEMU RAZMATRAJU.

PREDGOVOR

Delo koje upravo iznosim pred sud javnosti predstavlja rezultatjednog intimnog poznanstva sa adeptima Istoka i proučavanja njihovenauke. Namenjeno je onima koji su spremni da prihvate istinu gdegod naišli na nju, i da ustanu u njenu odbranu čak i ako to značisuprotstavljanje opšteprihvaćenim predrasudama. Ono predstavlja ipokušaj da se pomogne ozbiljnom proučavaocu da uoči najvažnijeprincipe koji čine osnovu drevnih filozofskih sistema.

Knjiga je pisana potpuno iskreno. Namera pisca bila je da bude pot-puno nepristrasan i da izloži istinu bez ikakve zlobe ili predrasuda. Aliona nema ni milosti prema etabliranim neistinama, niti pokazuje ikakvopoštovanje prema neopravdano prisvojenom autoritetu. Ona insistirana razotkrivanju skrivene prošlosti, čija vrednost leži u dostignućimakoja su predugo sklanjana od javnosti. Ona zahteva vraćanje onoga štoje bilo pozajmljeno prâvom vlasniku, kao i oslobađajuću presudu zamnoge slavne ali i oklevetane ličnosti. Njen kriticizam nema za cilj dapromoviše nijednu vrstu kulta, nijednu veroispovest niti ma kojunaučnu hipotezu. Ljudi i stranke, sekte i škole mišljenja, samo su pro-lazne pojave sadašnjeg trenutka u razvoju sveta. ISTINA, visoko po-stavljena na steni od neuništivog adamanta, jedina je večna i svemoćna.Mi ne verujemo ni u kakvu magiju koja nadilazi okvire i kapacitet ljud-skog uma niti u „čuda”, bilo da ih nazivaju božanskim ili satanskim,ukoliko ona podrazumevaju prevazilaženje zakona prirode koji oduvekpostoje. Međutim, mi prihvatamo izreku darovitog autora Festusa, daljudsko srce još uvek nije iznelo sve svoje tajne i da još nismo ovladali,pa čak ni uspeli da shvatimo, pun raspon njegovih moći. Da li preteru-

7

jemo ako verujemo da bi čovek trebao da razvija u sebi nove vrsteosećajnosti i da se ponovo zbliži sa prirodom? Sama logika evolucijebi nas morala poučiti toliko, ukoliko je pratimo do njenih krajnjih,potpuno zakonitih zaključaka. Ukoliko je negde na uzlaznom putu,od biljaka ili mekušaca ka najplemenitijem soju ljudi, nastala dušaobdarena intelektualnim kvalitetima, ne može delovati nerazumnozaključak, kao i vera u to, da se sposobnost opažanja isto tako daljerazvija u čoveku, omogućujući mu da otkrije činjenice i istine kojeleže van granica naše svakodnevne spoznaje. Pa ipak, mi ne okle-vamo da prihvatimo Bifeovu (Biffe) tvrdnju da „suština ostaje večnonepromenjena. Bilo da zasečemo mermerni blok, probijajući se u nje-govu unutrašnjost koja u sebi skriva statuu, ili da slažemo kamen pokamen od svetilišta ka spoljnim zidovima dok ne sagradimo celihram, naš NOVI rezultat je samo jedna stara ideja. Poslednja međuvečnostima će otkriti da je sudbinski povezana sa svojom bliznakin-jom, onom koja je bila prva.”

Kada smo, pre mnogo godina, po prvi put putovali na Istok dabismo istražili tajne njegovih napuštenih svetilišta, dva teška pitanjasu nam se neprekidno vrzmala u mislima: Gde je, KO i ŠTA je BOG?Ko je ikada uspeo da vidi čovekov BESMRTNI DUH, tako da jemogao da se uveri u čovekovu besmrtnost?

Proteklo je dosta vremena dok, željni da nekako rešimo ove složeneprobleme, nismo stupili u kontakt sa izvesnim ljudima, obdarenim takozagonetnim moćima i tako dubokim znanjem da smo ih zaista moglioznačiti kao „mudrace sa Istoka”. Gutali smo svaku reč njihovih upu-tstava. Oni su nam pokazali da kombinujući nauku sa religijom, pos-tojanje Boga i besmrtnost ljudskog duha mogu da budu prikazani baškao i neki Euklidov problem. Po prvi put smo postali uvereni da u filo-zofiji Istoka nema mesta ni za kakvu drugu veru osim apsolutne i ne-pokolebljive vere u neograničene mogućnosti čovekovog sopstvenog,besmrtnog bića. Učili su nas da ove neograničene mogućnosti potičuod srodnosti ljudskog duha sa Dušom Sveta – sa samim Bogom! Onse, rekli su, jedino i ispoljava posredstvom ljudskog duha. Čovekov

8

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

duh predstavlja dokaz za božji duh, kao što jedna kap vode pred-stavlja dokaz da postoji izvor iz koga je potekla. Recite nekome konikada nije video vodu da postoji okean koji je njom ispunjen, i onće morati da prihvati vašu izjavu samo na osnovu vere, ili će je pot-puno odbaciti. Ali dopustite da jedna kap padne na njegov dlan, i onće pred sobom imati činjenicu na osnovu koje će moći da zaključisve ostalo. Posle toga će biti u stanju da postepeno shvati da postojibeskrajni i bezmerno duboki okean vode. Slepa vera neće više bitineophodna; on će je zameniti ZNANJEM. Kada sopstvenim očima vi-di smrtnog čoveka kako pokazuje ne-verovatne sposobnosti, kakouspeva da kontroliše sile prirode i otvara vrata duhovnog sveta, umkoji je sklon razmišljanju postaje uveren da ako duhovni Ego jednogčoveka može sve to da uradi, onda moći DUHA OCA moraju biti sra-zmerno onoliko veće koliko čitav okean prevazilazi jednu kap vodeu pogledu obima i mogućnosti. Ex nihilo nihil fit (Iz ničega ništa nenastaje); dokažite postojanje čovekove duše pomoću njenih čudesnihmoći – i dokazali ste postojanje Boga!

Tokom našeg proučavanja se pokazalo da misterije uopšte nisunikakve misterije. Imena i mesta, koja za Zapadnjaka imaju značajjedino kao pojmovi iz istočnjačkih bajki, pokazali su se kao istiniti.Ispunjeni poštovanjem stupili smo u hram Izide da uklonimo veo sa„one koja je bila, koja jeste i koja će biti” u drevnom Saisu; dapogledamo kroz poderan zastor Svetinje nad svetinjama u Jerusali-mu; pa čak i da istražujemo u kriptama koje su nekada postojale ispodsvete zgrade tajanstvenog Bat-Kola. Filia Vocis – kćer božanskogglasa – odazvala se sa svog milostivog prestola zastrtog velom1 i na-uka, teologija, te svaka ljudska hipoteza i koncepcija koje su potekleiz nesavršenog znanja zauvek su izgubile svoj autoritet u našim oči- ma. Jedini živi Bog je progovorio kroz svoje proročište – kroz čoveka

9

Predgovor

1 Lajtfut (Lightfoot) nas uverava da je taj glas, koji je u prošlosti korišćen prilikomprimanja nebeskih poruka, „zaista proizvođen magijskom veštinom” (Tom II., str.128).Ovaj potonji naziv je korišćen prilikom obraćanja „sa visine”, jednostavno zato što jebio i još uvek je pogrešno shvaćen. Cilj ovog rada je da ispravi pogrešna mišljenja upogledu „magijske veštine”.

i mi smo bili zadovoljni. Takvo znanje nema cenu; ono je bilo skri-vano jedino od onih koji se nisu obazirali na njega, koji su mu seizrugivali ili poricali da ono uopšte postoji. Slutimo da će nas takvizasuti kriticizmom, cenzurom, a možda i otvorenim neprijateljstvom,mada prepreke na našem putu ne izviru iz valjanih dokaza, izpotvrđenih istorijskih činjenica, niti im je uzrok nedostatak zdravograsuđivanja u javnosti kojoj se obraćamo. Savremena misao, kako ureligiji tako i u nauci, primetno klizi u liberalnijem smeru. Racional-isti su svakim danom sve bliži tački na kojoj će biti prinu-đeni dadignu ruke od despotskog monopola na sud javnosti, kojim su dugoraspolagali i koristili se njime. Kada je papa otišao do kraj-nosti ibesno anatemisao sve koji podržavaju slobodu štampe i govo-ra, ilione koji zahtevaju da u svakom sukobu dva zakona, civilnog icrkvenog, civilni mora da odnese prevagu, ili da ma koji metodisključivo svetovnog obrazovanja može da bude odobren;2 i kada nadrugoj strani gosp. Tindal kao portparol nauke devetnaestog vekakaže „...neosvojiva pozicija nauke može se iskazati u nekoliko reči:mi prisvajamo i mi ćemo preoteti od teologije čitav domen kos-mološke teorije”3 – onda nije teško predvideti kraj kome sve to vodi.

Vekovi potčinjavanja diktatu nisu uspeli da smrznu životvornu krvljudi i kristališu je oko jezgra slepe vere; a devetnaesti vek upravoposmatra napore džina da se konačno oslobodi spona kojima su gakepeci sputavali i da stane na sopstvene noge. Čak će i protestantskazajednica u Engleskoj i Americi, koja upravo preispituje tekstovesvog Otkrivenja, biti prisiljena da obelodani njihovo poreklo i utvrdikolika je njihova prâva vrednost. Dan kada se ljudima gospodariloputem dogmi stigao je do svog sutona.

Naš rad, otuda, pokušava da izdejstvuje javno priznanje herme-tičke filozofije, drevne, univerzalne Mudrosti-Religije, kao jedinogmogućeg ključa za spoznaju Apsoluta, kako u nauci tako i u teologi-

10


2 Enciklika iz 1864.3 “Fragments of Science”

ji. Kako bismo pokazali da smo potpuno svesni težine svog poduh-vata, možemo već na početku da izjavimo kako nećemo biti izne-nađeni ukoliko nam se na putu ispreče sledeće grupe:

Hrišćani, koji će primetiti da dovodimo u pitanje dokaze istinitostinjihove vere.

Naučnici, koji spadaju u istu grupu kao i rimo-katolička crkva sasvojim pretenzijama na nepogrešivost, tako da u izvesnim detaljimačak i mudraci i filozofi starog veka stoje iznad njih.

Pseudo-naučnici, koji će, naravno, besno upirati prstom u nas.Najširi krugovi sveštenstva i „slobodnih mislilaca”, koji će nam

zameriti da ne prihvatamo ono što oni rade, već zahtevamo prepoz-navanje cele istine.

Intelektualci i najrazličitiji autoriteti, koji skrivaju svoja prâva uv-erenja zazirući od ukorenjenih predrasuda.

Plaćenici i paraziti iz redova štampe, koji prostituišu njenu og-romnu moć što prevazilazi silu kraljeva, i kaljaju plemenite ciljevesvoje profesije, kojima će biti lako da ismevaju stvari suviše čudesneda bi ih shvatili; jer za njih cena jednog novinskog pasusa uvelikoprevazilazi vrednost iskrenosti. Od mnogih će doći iskrena kritika; aod mnogih – licemerne fraze. Ali mi gledamo u budućnost.

Nadmetanje koje se trenutno odvija između stranke koja zastupasavest javnosti i stranke koja brani reakciju već je stvorilo predusloveza zdraviji način razmišljanja. Ono će sigurno na kraju dovesti dozbacivanja zabluda i trijumfa Istine. Da ponovimo još jednom – ciljnaših napora je svetlija sutrašnjica.

Pa ipak, kada razmotrimo ogorčeni otpor kome smo pozvani dase suprotstavimo, ko bi od nas imao veće pravo da, ušavši u arenu,ispiše na štitu pozdrav koji je rimski gladijator uputio cezaru: MORIT-URUS TE SALUTÂT! (Pozdravlja te umirući!)

Njujork, septembra 1877.

11

Predgovor

PRED VELOM

Prošlo je devetnaest vekova od kada je, kako nam rekoše, mrakidolopoklonstva i paganstva prvi put razvejala božanska svetlosthrišćanstva, i dva i po veka kako je blistava svetiljka SavremeneNauke počela da sija u tami neznanja minulih vremena. Od nas setraži da verujemo da su u ovim razdobljima nastali istinski moral iintelektualni napredak ljudskog roda. Antički filozofi su bili veomanapredni za njihovo doba, ali su bili praktično nepismeni u poređenjusa savremenim naučnicima. Etika paganizma je možda odgovaralazahtevima nekultivisanih ljudi antike, ali se sve do pojave blistave„zvezde nad Vitlejemom” nije jasno ukazao pravi put ka moralnomsavršenstvu i spasenju. Od davnina je nasilje bilo pravilo, a vrlina iduhovnost izuzeci. Sada i najgluplji mogu da pročitaju božiju volju

Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Pla-tonova filozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema Sirijski rukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova kojise koriste u ovoj knjizi

Jovanka – Neka zavijore naše zastave na zidovima! Kralj Henri Šesti, čin IV.

„Moj život je bio posvećen proučavanju čoveka, njegove sudbine injegove sreće.”

Dž. R. Buchanan, M.D., „Outlines of Lectures on Anthropology“

13

u Njegovoj objavi; ljudi imaju svaki mogući podsticaj da budu čestiti,i postaju sve bolji i bolji. Takva je zvanična pretpostavka, a kakve sučinjenice? Na jednoj strani imamo neduhovno, dogmatizovano sve-štenstvo, koje se neretko predaje razvratu; bezbroj sekti i tri velikeveroispovesti koje su u neprestanom međusobnom ratu; razdorumesto jedinstva, dogme bez ikakvih dokaza, propovednike koji uži-vaju da budu u centru pažnje, kao i licemerje i zatucanost parohijanašto jure za novcem i zadovoljstvima koje je proizvela potreba jednogtiranskog sistema za društvenim ugledom, i sve to kao opšte pravilo,dok su iskrenost i istinska pobožnost redak izuzetak. Na drugoj straninalazimo naučne hipoteze na klimavim nogama; nesaglasnost po bilokom pitanju; rasprave pune zlobe i zavist; i sveopšte klizanje ka ma-terijalizmu. Otimanje nauke i teologije o nepogrešivost je preraslo unajveći sukob svih vremena.

U Rimu, samozvanom centru hrišćanskog sveta, tobožnji nasled-nik „prestola Svetog Petra” potkopava društveni poredak svojomnevidljivom ali sveprisutnom mrežom fanatizovanih špijuna, pod-badajući ih da podvedu Evropu pod njegovu svetovnu i duhovnu pre-vlast. Njega, koji sebe naziva „Hristovim vikarom”, posmatramokako paktira sa anti-hrišćanskim muslimanima protiv druge hriš-ćanske nacije, javno prizivajući božji blagoslov na oružje upravo onihkoji su se vekovima ognjem i mačem suprotstavljali pretenzijama„njegovog” Hrista na božanski autoritet! U Berlinu – jednom od ve-likih intelektualnih centara – profesori savremenih egzaktnih nauka,okrećući leđa toliko hvaljenim rezultatima prosvetljenja u post-Galilejskom periodu, tiho gase plamen koji je upalio veliki Flo-rentinac; ukratko, nastoje da dokažu da su heliocentrični sistem, pačak i zemljina rotacija, samo maštarije obmanutih naučnika, da jeNjutn bio samo vizionar, a svi nekadašnji i savremeni astronomijedino spretni u proračunavanju problema koji nikada neće moći dabudu provereni.1

14


1 Vidi poslednje poglavlje ovog toma, str. 622.

Između ova dva suprotstavljena titana – nauke i teologije – nalazise zbunjena javnost, brzo gubeći veru u besmrtnost čovekove ličnosti,u božanstvo ma koje vrste, rapidno se srozavajući na nivo puke živo-tinjske egzistencije. Takva je trenutna situacija, obasjana blistavimSuncem naše hrišćanske i naučne epohe u svom zenitu!

Da li bi onda bilo pravedno da ospemo drvlje i kamenje nanekolicinu skromnih pisaca zato što su potpuno odbacili autoritetsuprotstavljenih tabora? Zar nismo radije spremni da poslušamoizreku ovog veka, koju je objavio Horas Grili (Horace Greeley):„Neću bez rezerve prihvatiti stavove nijednog čoveka, živog ili pre-minulog”?2 Takav će, u svakom slučaju, biti naš moto, i namera namje da se na stranicama ovog rada rukovodimo tim principom.

Među mnoštvom čudnovatih izdanaka koji su se razvili u našemveku, neobično verovanje takozvanih spiritista se uzdiglo među kli-mavim ruševinama samozvanih „objavljenih” veroispovesti i materi-jalističkih filozofija; pa ipak, jedino ono još nudi mogućnost poslednjegpribežišta za nekakav kompromis između dve suprotstavljene dogme.Nimalo ne iznenađuje što ova neočekivana utvara iz pre-hrišćanskihdana nailazi na hladan prijem u našem trezvenom, pozitivističkomveku. Vremena su pretrpela neobičnu promenu; nedavno je izvesni,dobro poznati propovednik iz Bruklina istakao u svojoj propovedi da,ukoliko bi Isus mogao da se vrati i boravi na ulicama Njujorka, kaošto je svojevremeno otišao u Jerusalim, otkrio bi da je zatočen u grob-nici.3 Kakvu bi vrstu dobrodošlice onda spiritizam uopšte mogao daočekuje? Istina, neobični uljez na prvi pogled ne izgleda ni privlačnoni perspektivno. Bezobličan i banalan, poput deteta oko koga je trčkalonekoliko dadilja, pomalja se iz svog detinjstva sakat i izobličen. Imabezbroj neprijatelja; prijatelja i zaštitnika je tek nekolicinu. Ali šta stim? Kada je istina bila spremno prihvaćena? Mada su pobornici spiri-tizma u svom fanatizmu preuveličali njegove kvalitete i ostali slepi za

15

Pred velom

2 „Recollections of a Busy Life“, str. 147.3 Henry Ward Beecher.

njegove mane, to nije nikakav razlog da sumnjamo u njegovu real-nost. Falsifikat nije moguć ukoliko ne postoji original koji je poslužiokao uzor. Sâm fanatizam spiritista predstavlja dokaz istinitosti i real-nosti njihovog fenomena. Oni nam pružaju činjenice koje možemoda istražujemo, a ne tvrdnje u koje moramo da verujemo bez ikakvihdokaza. Postoje milioni razumnih muškaraca i žena koji neće lakopodleći kolektivnoj halucinaciji. I tako, dok sveštenstvo, držeći sesvojih tumačenja Biblije, a nauka svog kodeksa mogućih pojava uprirodi koji je sama načinila, odbijaju da ih makar ozbiljno saslušaju,prâva nauka i istinita religija ćute i sa strepnjom čekaju na sledećedogađaje.

Čitavo pitanje koje se vrti oko fenomena počiva na ispravnomrazumevanju drevnih filozofskih sistema. Onda, kuda da se okrenemou svojoj zbunjenosti ako ne drevnim mudracima, kada nam, izgo-varajući se našim navodnim sujeverjem, savremeni mudraci us-kraćuju objašnjenja? Upitajmo ih, uostalom, šta oni znaju o prâvojnauci i religiji; i to ne samo u pogledu detalja, već o punom obimukoncepta ovih dvojnih istina – tako snažnih kada su sjedinjene, a takoslabih kada su razdvojene. Pored toga, možemo da imamo koristi iod poređenja ove toliko hvaljene savremene nauke sa neznanjemdrevnih vremena, kao i ove usavršene, savremene teologije sa „Ta-jnim učenjima” drevne univerzalne religije. Možda ćemo tako biti ustanju da otkrijemo neutralni teren na kome možemo da dosegnemoi da se koristimo obema.

Upravo je Platonova filozofija, kao najpodrobnije razrađeni saže-tak teško razumljivih sistema stare Indije, jedina koja može da namomogući pristup tom središnjem prostoru. Mada su od Platonovesmrti protekla dvadeset dva i četvrt vekova, veliki umovi širom svetase još uvek bave njegovim delima. On je, u najpotpunijem smislureči, bio tumač sveta. A najveći filozof pre-hrišćanske ere je u svojimradovima verno odrazio duhovnost vedskih filozofa koji su živeli hi-ljadama godina pre njega, kao i njihov metafizički način izražavanja.Otkrićemo da su tokom vekova koji ih razdvajaju Vjasa, Đemini,

16


Izgleda da je Speusip učio da je psihička ili tumejska duša bes-mrtna, kao i duh odnosno racionalna duša, a kasnije ćemo videti ikoji su ga razlozi naveli na to. I on – poput Filolaja i Aristotela, usvojim raspravama o duši – smatra etar elementom; tako da postojipet glavnih elemenata koji su analogni petorci pravilnih figura u geo-metriji. Ovo je prihvaćeno i od strane Aleksandrijske škole.9 I zaista,bilo je mnogo toga u učenjima Filaleteja što se nije pojavilo uradovima starijih platonista, a što je veliki filozof u suštini nesum-njivo poučavao, ali sa sebi svojstvenom povučenošću nije dopustioda bude zapisano, jer je sadržavalo suviše tajnih stvari koje nisu bileza slobodno objavljivanje. Speusip i Ksenokrat koji su došli poslenjega, smatrali su poput svog velikog učitelja, da anima mundi, iliDuša Sveta, nije božanstvo nego njegovo ispoljavanje. Ovi filozofinikada nisu zamišljali Jedno kao živu prirodu.10 Izvorno Jedno nijepostojalo, onako kako mi shvatamo taj pojam. Ne, sve dok se nijeujedinilo sa mnoštvom – dok nije nastala ispoljena egzistencija (mo-nada i duada), timion, poštovani – nešto što je ispoljeno, što prebivakako u središtu tako i na periferiji, ali je ono samo odraz božanskogbića – Duše Sveta.11 U ovom učenju nailazimo na duh ezoterijskogbudizma. Čovekova predstava o Bogu je upravo taj lik u bleštavomsvetlu koga vidi odraženog u fokusirajućem ogledalu svoje sopstveneduše, a ipak to nije istinski Bog, već samo Njegov odraz. Njegovaslava je tu, ali je svetlo Njegovog duha ono što čovek vidi, i to je je-dini prizor koji može da podnese. Što je ogledalo čistije, to će jačeblistati božanski lik u njemu. Ali nemoguće je istovremeno gledati ispoljni svet u njemu. U joginu koji je u ekstazi, u prosvetljenom i vi-dovitom, duh će blistati poput podnevnog Sunca; u srozanoj žrtviovozemaljskih strasti ne nazire se nikakav sjaj, jer je ogledalo pokr-iveno prljavštinom materijalnog sveta. Takvi ljudi poriču postojanjeBoga i spremno bi lišili čovečanstvo njegove duše jednim udarcem.

25

Pred velom

9 „Theological Arithmetics“, str. 62: „On Pythagorean Numbers“10 Platon: „Parmenid”, 141 E.11 Vidi Stob. „Ekl.” I, 862.

BEZ BOGA NEMA NI DUŠE? Kakva užasna, poražavajuća misao!Iritirajući košmar ludaka – ateiste; pred njegovim unezverenim pogle-dom se ukazuje zastrašujući, beskrajni niz iskri kosmičke tvari kojuniko nije stvorio; koja se sama pojavljuje, postoji sama za sebe i samase dalje razvija; ovo Biće-ne Biće, jer ono je niko i ništa, pluta svedalje dolazeći niotkuda; ne pokreće ga nikakav Razlog jer nikakvogi nema, jureći nikuda. I sve to u večnom kružnom ponavljanju slepog,inertnog i – BEZUZROČNOG. Šta je u poređenju s time čak i po-grešno shvaćen koncept budističke Nirvane! Nirvani prethode bez-brojni duhovni preobražaji i inkarnacije, tokom kojih entitet nijednogtrenutka ne gubi svest o sopstvenoj individualnosti, i koji mogu dapotraju na milione godina pre nego što se dostigne krajnji stupanj.

Mada su neki smatrali Speusipa inferiornijim od Aristotela, on jeipak zadužio svet time što je definisao i razjasnio mnoge stvari kojeje Platon ostavio nejasnim u svom učenju o razumnom i idealnom.

Ksenokrat je razjasnio mnoge od nezapisanih teorija i učenja svogučitelja. I on je pokazivao najviše uvažavanje Pitagorinih učenja, kaoi njegovog sistema brojeva i njegove matematike. Priznavajući samotri stupnja saznanja – misao, opažanje i suočavanje (ili saznanje pu-tem Intuicije) on je smatrao da je prvi preokupiran svime što se nalaziispod nebesa; Opažanje se bavi stvarima koje su na nebesima, a In-tuicija se bavi samim nebesima.

Ove iste teorije, i gotovo iste izraze, možemo pronaći u Manava-Darma-Šastri, kada govori o stvaranju čoveka:

26


12 Sekstus: „Matematika”, VII 145.

„Nematerijalno se upoznaje naučnim razmišljanjem, a materi-jalno putem naučnog opažanja.”12

„On (vrhovno biće) je iz svoje suštine proizveo besmrtni dah kojine iščezava u biću, i ovoj duši živog bića je dao Ahankaru (svestega) da joj bude samostalni vodič. Potom je toj duši bića (čoveka)dao i intelekt koji se sastoji od tri kvaliteta, kao i pet čula spoljnjegopažanja.”

Ova tri kvaliteta su Inteligencija, Savest i Volja; oni odgovarajuMisli, Opažanju i Suočavanju kod Ksenokrata. Odnos između bro-jeva i ideja je razvio dalje nego Speusip, a Platona je nadmašio svo-jom definicijom učenja o Nedeljivim Veličinama. Svodeći ih nanjihove idealne primarne elemente, pokazao je da svaki broj i svakioblik potiču od niza najmanjih, nedeljivih elemenata. Očigledno jeda se Ksenokrat držao istih teorija kao i Platon u pogledu ljudskeduše (smatrajući je brojem), mada Aristotel protivureči ovome, kaoi svakom drugom učenju ovog filozofa.13 To je konačni dokaz da sumnoga Platonova učenja bila saopštavana samo usmeno, čak i kadabi bilo dokazano da je Ksenokrat, a ne Platon, prvi izložio teoriju onedeljivim veličinama. On poreklo Duše izvodi iz prve Duade inaziva je brojem koji se kreće.14 Teofrast primećuje da je zašao u ovuteoriju Duše više od ma kog drugog Platonovog sledbenika. Na nje-nim osnovama je izgradio svoje kosmološko učenje, i dokazao da jeneizbežno postojanje sukcesivnih i sve naprednijih nizova oživljenihi mislećih, mada potpuno duhovnih bića, u svakom delu vaseljene.15

Za njega je ljudska duša složena od najduhovnijih svojstava Monadei Duade, posedujući najviše principe obeju. Ukoliko, poput Platona iProdika, misli time na Elemente kao Božanske Moći i naziva ih bo-govima, ni on a ni drugi nisu pokušavali da ih povežu sa ma kakvomantropomorfnom idejom. Kriše primećuje da ih je nazivao bogovimajedino stoga da ove elementarne sile ne bi bile pobrkane sa duhovimadonjeg sveta16 (elementarnim duhovima). Kako Duša Sveta prožimačitavu vaseljenu, čak i zveri moraju imati u sebi nečeg božanskog.17

To je isto tako i učenje budista i hermetičara, dok Manu obdaruježivom dušom čak i biljke, do najtanje vlati trave.

27

Pred velom

13 „Metafizika”, 407, a. 3.14 Dodatak „Timaju”.15 Stob.: „Ecl.”, I., 62.16 Krische: "Forsch.," str. 322, itd.17 Klim.: Alex. Stro.,V., 590.

Duhovi su, prema ovoj teoriji, bića na prelazu između božanskogsavršenstva i ljudske grešnosti,18 i on ih deli u klase, od kojih se svakadalje deli na mnoštvo podgrupa. Ali on izričito kaže da je individu-alna ili lična duša vodič i zaštitnički duh svakog čoveka, i da nijedanduh nema veću moć nad nama od našeg sopstvenog. Otuda je i Sokra-tov Dajmonion bog ili božanski entitet koji ga je inspirisao čitavogživota. Od samog čoveka zavisi da li će otvoriti ili zatvoriti svojačula za glas božanske poruke. Poput Speusipa, on je besmrtnost pripi-sivao [psihi], psihičkom telu, odnosno iracionalnoj duši. Ali nekihermetički filozofi su učili da duša poseduje zasebnu, neprekinutuegzistenciju na svom prolasku kroz razne sfere samo dok sadrži makakve materijalne ili ovozemaljske čestice; a kada postane potpunopročišćena, ona biva uništena, tako da se samo najčistija suština dušespaja sa njenim božanskim duhom (racionalom), i od tog trenutka todvoje su trajno sjedinjeni.

Zeler kaže da je Ksenokrat zabranjivao uzimanje hrane životinj-skog porekla, ne zbog toga što je u životinjama video nešto nalik ljud-skoj vrsti, jer se zna da im je pripisivao neku nejasnu svest o Bogu,već „iz sasvim suprotnog razloga, da iracionalnost životinjskih dušane bi na taj način imala nekog uticaja na nas”.19 Međutim, mi veru-jemo da je razlog tome, kao i kod Pitagore, bilo to što su mu indijskimudraci bili učitelji i uzori. Ciceron opisuje Ksenokrata kao čovekakoji potpuno prezire sve osim najviše vrline20 i opisuje besprekornosti izuzetnu strogost njegovog karaktera.21

28


18 Plutarh: „O Izidi”, poglavlje 25., str. 360.19 „Platon i Vis. Akademija”.20 „Tukidid”, V., 18,51.21 Ibid, Cf. str. 559..

„Naš problem se sastoji u tome da se oslobodimo potčinjenostičulnoj egzistenciji, da pobedimo titanske elemente u svojoj ze-maljskoj prirodi uz pomoć božanske.”

Zeler (Zeller) mu pripisuje i ovo:22

Krantor, još jedan filozof povezan sa najranijim danima Platonoveakademije, smatrao je da je ljudska duša oblikovana od prvobitnesupstance svih stvari, od Monade ili Jedinice, i od Duade ili Dvojke.Plutarh nadugačko govori o ovom filozofu, koji je poput njegovogučitelja verovao da su duše razmeštene u zemaljskim telima poputizgnanika koji izdržava kaznu.

Heraklej je poučavao istoj etici, mada neki kritičari ne veruju dase doslovce držao Platonove filozofije o prvobitnom uzroku.23 Zelernam ga predstavlja kako izlaže, poput Hiketasa i Esfanta, učenjePitagore o svakodnevnoj zemljinoj rotaciji i nepokretnosti zvezda nanebeskom svodu, ali dodaje da on nije znao za godišnje obilaženjeZemlje oko Sunca, niti za heliocentrični sistem.24 Ali mi imamo neo-borive dokaze da je ovaj sistem bio deo znanja koje se prenosiloposredstvom Misterija, i da je Sokrat osuđen na smrt zbog ateizma,tj. zbog odavanja tajnog znanja. Heraklej je u potpunosti prihvataoPitagorine i Platonove stavove u pogledu ljudske duše, njenih svoj-stava i sposobnosti. On je opisuje kao blistavu, visoko eteričnu sušti-nu. On potvrđuje da duše prebivaju u Mlečnom putu pre nego štosiđu „u stvaranje”, tj. u ovozemaljsku egzistenciju. Njihovi duhoviimaju vazdušasta tela nalik pari.

U Zakonima se potpuno izlaže Pitagorino učenje o vezi brojeva istvorenih stvari. Kao prâvi sledbenik Platona, pisac smatra da semudrost može dostići jedino podrobnim istraživanjem okultne pri-rode stvorenog sveta; samo ona može da osigura egzistenciju ublaženstvu posle smrti. U ovoj raspravi su iznesena podrobna razmi-

29

Pred velom

„Čistota, čak i u najskrivenijim čežnjama našeg srca, naša je na-jviša dužnost, i jedino filozofija i inicijacija u Misterije mogu da po-mognu ostvarenju ovog cilja.”

22 „Platon i Vis. Akademija”23 Ed. Zeller: "Philos. der Griech."24 „Platon i Vis. Akademija.”

šljanja o besmrtnosti duše; ali njen autor dodaje da ovo znanjemožemo da dostignemo jedino kroz potpuno shvatanje brojeva; jerčovek, nesposoban da razlikuje pravu od krive linije, nikada nećeimati dovoljno mudrosti da obezbedi matematički dokaz onoga štoje nevidljivo; drugim rečima, moramo da budemo uvereni u objek-tivnu egzistenciju naše duše (astralnog tela) pre nego što naučimo daposedujemo božanski i besmrtni duh. Jamblih kaže to isto; štaviše,dodaje da je to tajno znanje koje pripada najvišem stupnju inicijacije.Božanska moć, kaže on, je uvek osećala ogorčenje prema onima „kojisu sastav izostagona učinili očiglednim”, odnosno onima koji su iz-našli način da se lopta upiše u dodekaedar.25

Ideja da „brojevi” poseduju najvišu vrlinu, da uvek stvaraju samoono što je dobro a nikada ono što je zlo, odnosi se na pravdu, nastaložen karakter i na sve u čemu je prisutan sklad. Kada autor govorio tome da svaka zvezda ima svoju sopstvenu dušu, tad misli na onošto su inicirani indijski mudraci i hermetičari poučavali pre i poslenjega, to jest da je svaka zvezda posebno nebesko telo koje, poputnaše Zemlje, ima sopstvenu dušu, gde je svaki atom materije biooplođen božanskim ulivanjem Duše Sveta. Ona diše i živi; ona osećai pati kao što može i da uživa u životu na svom putu. Koji prirodnjakje spreman da raspravlja o tome pored jasnih dokaza? Prema tome,nebeska tela moramo da smatramo za božanska obličja; da suštinskisaučestvuju u božanskim moćima; i mada entiteti njihovih duša nisubesmrtni, njihova uloga u poretku vaseljene zaslužuje poštovanjepoput božanstva, kakvo se ukazuje manjim bogovima. Ideja je sasvimjasna, i čovek treba da bude pun zlobe pa da je pogrešno protumači.Ukoliko autor Zakona postavlja ova plamena božanstva iznad živo-tinja, biljaka, pa čak i ljudske vrste, kojima zajedno, kao zemaljskimstvorenjima, dodeljuje niže mesto u hijerarhiji, ko bi mogao dadokaže da on uopšte nije u pravu? Bilo bi potrebno otići zaista dalekou dubine apstraktne metafizike starih filozofija da bi se shvatilo kako

30


25 Jedno od pet zapreminskih tela u geometriji.

se razna otelovljenja njihovih koncepcija u krajnjoj liniji zasnivajuna identičnom naslućivanju prirode Prvobitnog Uzroka, njegovihsvojstava i načina delovanja.

I još jednom, kada autor Zakona između ovih najviših i najnižihbožanstava (otelovljenih duša) smešta tri klase duhova, i nastanjujevaseljenu nevidljivim bićima, on se pokazuje racionalnijim od našihsavremenih naučnika, koji između te dve krajnosti ostavljaju ogromnuprazninu, teren za ispoljavanje slepih, nasumičnih sila. Od pomenutetri klase, prve dve su nevidljive; njihova tela se sastoje od čistog etra ivatre (planetarni duhovi); duhovi treće klase su odeveni u tela od pare;oni su obično nevidljivi, ali u izvesnim situacijama mogu da se kon-kretizuju, postajući vidljivim na par sekundi. To su duhovi Zemlje, ilinaše astralne duše.

Ovo su učenja koja su, posmatrana kroz analogiju, na osnovu prin-cipa podudarnosti, vodila drevne, a sada mogu da vode i savremene Fi-laleteje korak po korak ka rešenju najvećih tajni. Savremena nauka stojina ivici mračnog ambisa koji razdvaja duhovni od fizičkog sveta,vezanih očiju i glave okrenute na drugu stranu, izjavljujući da niko nemože da ga pređe i da je on bez dna, mada u ruci drži baklju koju samotreba malo niže da spusti da bi videla svoju grešku. Ali strpljivi pro-učavalac hermetične filozofije je uspeo da napravi most preko tog istogambisa.

U svojim Fragmentima nauke („Fragments of Science“) Tindal(Tyndall) žalosno priznaje:

Ukoliko ga naknadno razmišljanje podstakne da se kasnije ispravi, ida uverava svoje slušaoce da su mu eksperimenti pružili dokaze kako seispod naslaga sramne zemaljske tvari skriva „potencijal i snaga svakogoblika života”, onda se on samo šali. Profesoru Tindalu bi bilo isto takoteško da ponudi ma kakav konačan i neoboriv dokaz za ono što tvrdi, ko-liko je bilo teško i Jovu da protne kuku kroz Levijatanovu njušku.

31

Pred velom

„Ako me upitate da li je nauka uspela da reši, ili da li ima šansida u naše vreme razreši problem vaseljene u kojoj živimo, moramsumnjičavo da odmahnem glavom.”

Da bismo izbegli zbrku koja bi lako mogla da nastane usled česteupotrebe izvesnih pojmova, u smislu koji se razlikuje od onog na kojije čitalac navikao, trenutak je da damo nekoliko objašnjenja. Želimoda budemo sigurni da neće biti mesta za ma kakvo pogrešno shvatanjeili tumačenje. Magija može da znači jednu stvar za jednu vrstu čitalaca,a sasvim drugu za druge. Mi ćemo ovde izneti značenje koje pojamima za one što proučavaju i praktikuju orijentalne veštine. Do sada jeretko postizan dogovor oko značenja reči kao što su Hermetička Nauka,Okultizam, Hijerofant, Adept, Čarobnjak, itd. Mada su razlike izmeđupojedinih pojmova često neznatne – uglavnom etničke – one ipakmogu biti od koristi prosečnom čitaocu kako bi znao o čemu se tačnoradi. Ovde dajemo nekoliko takvih pojmova abecednim redom.

ÆTROBATIJA je grčki naziv za hodanje ili lebdenje u vazduhu, tj.levitacija, kako je nazivaju savremeni spiritualisti. Može biti izvedenasvesno ili nesvesno; u prvom slučaju spada u magiju; u drugom, ili jebolesno stanje ili pojava koja zahteva nekoliko reči objašnjenja.

Simboličko objašnjenje etrobatije je dato u jednom starom sirijskomrukopisu koga je u petnaestom veku preveo izvesni alhemičar Malhus.Jedan pasus u vezi Simona Maga kaže sledeće:

Objašnjenje u ovom slučaju počinje od poznatog elektro-hemi-jskog principa da se tela istog naelektrisanja uzajamno odbijaju, dokse različito naelektrisana tela uzajamno privlače.

Profesor Kuk (Cooke) kaže:

32


„Simon, položivši lice na zemlju, prošaputa u njeno uvo: ‚O,majko Zemljo, molim ti se da mi daš svoj dah, a ja ću tebi dati svoj;oslobodi me, o Majko, da mogu da odnesem tvoje reči do zvezda, ija ću ti se verno vratiti posle nekog vremena.’ A Zemlja, utvrđujućisvoj prestiž i ne gubeći ništa od svoje veličine, posla svog duha daudahne njen dah u Simona, dok je on ispuštao svoj na nju; a zvezdese radovaše poseti Onoga koji ima moć.”

„I najpovršnije poznavanje hemije pokazuje da, dok se radikalisuprotnih osobina energično sjedinjuju, dotle dva metala ili dve sro-dne metalične materije pokazuju beznačajnu uzajamnu privlačnost.”

ljci, troli, norne, nise, koboldi, brauniji, nekovi, stromkarli, vodenevile, niksi, salamanderi, goblini, ponki, vile koje slute smrt, vodenivilenjaci – i mnoštvo drugih. Njih su viđali, pribojavali ih se, bla-goslovili ih, proklinjali i prizivali u svakom kutku sveta i u svim raz-dobljima. Da li onda treba da zaključimo da su svi koji su se sreli sanjima imali priviđenja?

Ovi elementali su glavni oblik ispoljavanja bestelesnih, ali i uveknevidljivih duhova prizvanih na seansama, i odgovorni su za sve fe-nomene do kojih tom prilikom dolazi, osim onih subjektivnih.

ELEMENTARNI DUHOVI – Bukvalno, to su bestelesne dušeizopačenih; one su izvesno vreme pre telesne smrti odbacile svojebožanske duhove i na taj način izgubile svoju priliku da dostignu be-smrtnost. Elifas Levi, i još neki kabalisti, kao da ne prave razlikuizmeđu elementarnih duhova koji su nekada bili ljudi i onih bića kojanastanjuju elemente i koja predstavljaju slepe sile prirode. Kada sejednom rastanu od svojih tela, ove duše (koje se nazivaju i „astralnimtelima”) koje su pripadale ličnostima potpuno ogrezlim u materija-lizam, bivaju neodoljivom silom privučene Zemlji gde žive privre-menim, konačnim životom okružene elementima podudarnim njihovojpreovlađujućoj prirodi. Kako tokom svojih prirodnih života nisu ni-kada negovali svoju duhovnost, već su se priklanjali materijalnom imoćnom, sada su nesposobni za uzvišen život čistog, bestelesnog bića,za koga je Zemljina atmosfera suviše zagušljiva i kužna, i čije je prima-mljivosti već odbacila. Posle kraćeg ili dužeg perioda ove materijalneduše će početi da se dezintegrišu i na kraju će se, poput stuba magle,rastvoriti u okružujućim elementima, atom po atom.

41

Pred velom

vesnim zapažanjima vidovitih koja su se pojavila u časopisu London Spiritualist od 29.juna 1877. Neposredno pre jednog naleta oluje, proročica je videla „svetlog duha kakose pojavljuje iz tamnog oblaka i brzinom munje prolazi preko neba, a nekoliko minutakasnije dijagonalni niz tamnih duhova u oblacima.” To su ustvari Maruti iz „Veda.”(pogledajte „Rig-Veda Sanhitu” Maksa Milera)

Dobro poznati i poštovani predavač, pisac i vidovnjak, gospođa Ema Harding Briten(Emma Hardinge Britten), je objavila izveštaje o svojim brojnim iskustvima sa ovimduhovima elementala.

ESENI – Naziv dolazi od asa, iscelitelj. Jevrejska sekta za kojuPlinije kaže da je nastanjivala okolinu Mrtvog mora „per millia saecu-lorum” – hiljadama godina. Neki smatraju da se radi samo o ekstrem-nim farisejima; drugi, opet – što se može pokazati kao ispravna teorija– smatraju da se radi o potomcima Benim-nabima iz Biblije, i misleda su to bili „kiniti” i „nazariti”. Imali su mnogo pojmova i običajanalik budističkim; treba primetiti i to da su i sveštenike Velike Majkeu Efesu, Dijane-Bavani sa mnoštvom dojki, nazivali istim imenom.Euzebije, i De Kvinsi (De Quincey) posle njega, smatrali su ih istovet-nim sa ranim hrišćanima, što je više nego verovatno. Naziv „brat”,koji je korišćen u prvim danima Crkve, bio je esenskog porekla; onisu predstavljali bratstvo ili koinobion, tj. zajednicu nalik prvim preo-braćenicima. Treba obratiti pažnju na to da su samo sadukeji ili zado-kiti, tj. sveštenička kasta i njihove fanatizovane pristalice, proganjalirane hrišćane; fariseji su po pravilu bili obrazovani i umereni, a neretkosu i stajali na stranu hrišćana. Jakov Pravednik je ostao farisej sve dosvoje smrti; ali Pavle ili Aher je bio poštovani šizmatik.

EVOLUCIJA – Razvoj viših oblika životinja iz nižih. Savremena,ili takozvana egzaktna nauka, drži se jednostrane fizičke evolucije,oprezno izbegavajući i ignorišući višu ili duhovnu evoluciju, koja biprimorala naše savremenike da priznaju nadmoć drevnih filozofa i psi-hologa nad sobom. Antičke sage, koje su se uzdizale do NEDO-KUČIVOG, počinjale su od prvog ispoljavanja neviđenog, neizbežnog,i od savršeno logičnog rezonovanja, od apsolutno neophodnog stvara-lačkog Bića, demijurga vaseljene. Evolucija kod njih počinje od čistogduha, koji se spušta sve niže i niže, uzimajući na kraju vidljiv irazumljiv oblik, i postajući materija. Kada su stigli do ove tačke, špe-kulisali su dalje po Darvinovom metodu, ali na dalekoj široj i sve-obuhvatnijoj osnovi.

U Rig-Veda-Sanhiti, najstarijoj knjizi na svetu30 (kojoj čak i našinajoprezniji indolozi i proučavaoci sanskrita pripisuju starost izmeđudve i tri hiljade godina pre Hrista), u prvoj knjizi „Himne Marutijima”se kaže sledeće:

42


Aditi je beskonačno, a Dakša je dakša-pitara, što bukvalno značiotac bogova, ali Maks Miler (Max Muller) i Rot smatraju da to značiočevi moći, koji „čuvaju, poseduju i daju razne sposobnosti”. Otuda nijeteško shvatiti da „Dakša rođen od Aditi i Aditi od Dakše” znači ono štoje danas poznato kao „korelacija sila”, utoliko pre što u ovom odlomkunalazimo sledeće (prema prevodu profesora Milera):

„Smatram Agnija, izvor svih bića, oca moći” (III., 27,2) za jasnu iistovetnu ideju toliko isticanu u učenjima zoroastrijanaca, magova isrednjovekovnih „filozofa vatre”. Agni je bog vatre ili duhovnog etra,upravo one supstance božanske suštine Nevidljivog Boga koja jeprisutna u svakom atomu Njegovog stvaranja i koju rozenkrojceri nazi-vaju „nebeskom vatrom”. Dovoljno je da uporedimo stihove iz oveMandale, od kojih jedan ide ovako: „Nebo je tvoj otac, Zemlja tvojamajka, Soma ti je brat, Aditi tvoja sestra” (I., 191,6)31 sa natpisom naSmaragdnoj tablici Hermesa, i naići ćemo na istu podlogu metafizičkefilozofije, na ista učenja!

43

Pred velom

„Ne-biće i Biće se nalaze na najvišem nebu, na mestu rođenjaDakše, u krilu Aditi.” (Mandala I., Sukta 166)

„U prvom razdoblju bogova, Biće (pojmljivi Bog) je rođeno izNe-bića (koji je iznad shvatanja ma kog intelekta); posle toga sustvorene (nevidljive) Oblasti, a od njih Utanapada.”

„Od Utanapade je rođena Zemlja, a (vidljive) oblasti su nastaleod Zemlje. Dakša je rođen od Aditi i Aditi od Dakše.” (ibid)

30 Prevodilac je Maks Miler, profesor uporedne filologije na Oksfordskom univerzitetuu Engleskoj.

31 „Dyarih vah pitâ, prithivi mâtâ sômah bhrâtâ âditih svásâ.”

„Kako je sve što postoji stvoreno meditiranjem jednog bića, takosu sve stvari nastale od ove jedne tvari prilagođavanjem: ‚Njegovotac je Sunce; njegova majka je Mesec’ ... itd. Odvojte Zemlju odVatre, suptilno od grubog ... Ovime se završava ono što sam imaoda kažem o delovanju Sunca” (Smaragdna Tablica).32

Profesor Maks Miler vidi u ovoj Mandali „najzad nešto nalik teo-goniji, mada puno protivurečnosti”.33 Alhemičari, kabalisti i pro-učavaoci mistične filozofije u ovome će pronaći savršenu definicijusistema evolucije, u kosmogoniji ljudi koji su živeli dvadesetak mi-lenijuma pre našeg vremena. Štaviše, u njoj će naići na savršeno po-dudaranje misli, pa čak i učenja sa hermetičkom filozofijom, a istotako i sa učenjima Pitagore i Platona.

U evoluciji, kako sada počinje da se shvata, pretpostavlja se da usvoj materiji postoji izvesni podsticaj da se pređe u viši oblik – a tuistu pretpostavku jasno izražava i Manu, kao i drugi indijski filozofiiz najstarije prošlosti. To ilustruje i takozvano filozofsko drvo u slu-čaju rastvora cinka. Razmimoilaženje između sledbenika ove škole iemanacionista može se ukratko prikazati na sledeći način: evolu-cionista završava sva ispitivanja na pragu „Nespoznajnog”; emana-cionista veruje da ništa ne može da se razvije – ili, prema doslovnomznačenju reči, da izađe iz materice, tj. da bude rođeno – osim ako nijeod početka bilo uključeno u ceo proces, pokazujući time da život vodiporeklo od neke nadređene duhovne sile.

FAKIRI – Verski posvećenici u istočnoj Indiji. Obično prebivaju krajbramanskih hramova i slede zakone Manua. Fakir koji se strogopridržava pravila vere ide potpuno go, izuzev malog parčeta platnazvanog doti, obavijenog oko slabina. Nose dugu kosu, koju koristeumesto džepova, jer u nju uvlače razne stvari – kao što je lula, malaflauta zvana vaguda, čiji zvuci bacaju zmije u kataleptičku ukočenost, a ponekad i svoj štap od bambusa (dugačak oko 30 centimetara) sasedam mističnih čvorova. Ovaj magijski štap, ili bolje motka, fakirprima od svog učitelja na dan posvećenja, zajedno sa tri mantre, kojemu se prenose „šapatom na uvo”. Nijednog fakira nećete videti bezovog moćnog pomagala u njegovoj profesiji. To je, kako svi izjavljuju,

44


32 Pošto će pitanje identiteta filozofskih i verskih učenja iz drevne prošlosti biti po-drobno razmatrano u narednim poglavljima, za sada dajemo samo najnužnija oba-veštenja.

33 „Rig-Veda-Anhita”, str. 234.

božanski štap, uzrok svakog okultnog fenomena koji su u stanju daizvedu.34 Bramanski fakir se potpuno razlikuje od muslimanskogprosjaka u Indiji, koga takođe nazivaju fakirom u nekim delovimabritanskih teritorija.

HERMETIČAR – Naziv dolazi od Hermesa, boga mudrosti, kogasu u Egiptu, Siriji i Fenikiji nazivali Tot, Tat, Adad, Set i Sat-an (posled-njeg ne treba brkati sa značenjem koje mu pripisuju muslimani ihrišćani), a u Grčkoj Kadmo. Kabalisti ga poistovećuju sa AdamomKadmonom, prvim ispoljenjem božanske moći, kao i sa Enohom. Pos-tojala su dva Hermesa: stariji je bio Trismegistus, a drugi je predsta-vljao emanaciju, odnosno njegov „permutovani” oblik; bio je prijatelji učitelj Izide i Ozirisa. Hermes je bog sveštene mudrosti, poput Mu-zeusa.

HIJEROFANT – Onaj koji je otkrio sveto učenje. Starac, poglavaradepata prilikom inicijacije, koji je objašnjavao tajno znanje neo-fitima, nosio je ovu titulu. Na hebrejskom i haldejskom odgovarajućitermin je bio Petar, ili otkrivalac, onaj koji odaje tajnu; otuda papa,kao naslednik hijerofanta antičkih Misterija, sedi na paganskom tronu„Svetog Petra”. Osvetoljubivost katoličke crkve prema alhemičarimai tajnim naukama uopšte, kao i astronomiji, objašnjava se činjenicomda su takva znanja u drevnim vremenima predstavljala povlasticu hi-jerofanta, tj. predstavnika „Petra”, koji je bio čuvar tajni života i smrti.Otuda su ljudi poput Bruna, Galileja, Keplera, pa čak i Kaljostra, za-lazili u domen koji je Crkva rezervisala za sebe, i u skladu s tim subili likvidirani.

Svaki narod je imao svoje Misterije i hijerofante. Čak su i Jevrejiimali svog „Petra” – tanaim ili rabina, poput Hilela, Akibe,35 i drugih

45

Pred velom

34 Filostrat nas uverava da su bramane bili u stanju da, u njegovo vreme, izvode na-jčudnovatija isceljenja jednostavno tako što bi izgovorili određene magijske reči. „Bra-mane Indije nose štap i prsten, pomoću kojih su u stanju da učine bezmalo bilo šta.”Origen izjavljuje to isto (u delu „Protiv Celza”). Ali ukoliko se tome ne doda jak mes-merični fluid – izbačen iz oka, recimo, bez ikakvog drugog kontakta – nikakve magijskereči neće imati dejstvo.

čuvenih kabalista, koji su jedini bili u stanju da saopšte užasna znanjasadržana u Merkabi. U Indiji, u drevnim vremenima je postojao je-dan, a sada postoji nekoliko hijerofanata rasutih po zemlji, pripojenihnajvažnijim hramovima, koji su poznati kao Brama-atme. Na Tibetuje glavni hijerofant Dalaj ili Talej-lama iz Lase.36 Među hrišćanskimnarodima jedino su katolici sačuvali ovaj „paganski” običaj u ličnostisvog pape, mada su žalosno izopačili njegovu veličanstvenost i dos-tojanstvo svete službe.

INICIRANI – U drevnim vremenima to su bili inicirani u tajnaznanja kojima su podučavali hijerofanti Misterija; a u našim danimato su oni koje su inicirali adepti mističnog znanja u svoje misterije,koje uprkos protoku čitavih razdoblja, još uvek imaju nekolicinuposvećenika.

KABALISTA – Naziv dolazi od KABALA; to je nepisano, odno-sno usmeno predanje. Kabalista je proučavalac „tajne nauke”, onajkoji može da protumači skriveno značenje Svetih spisa uz pomoćsimbolične kabale, i da na taj način objasni njihovo pravo značenje.Tanaim su bili prvi kabalisti među Jevrejima; oni su se pojavili uJerusalimu početkom trećeg veka pre Hrista. Knjige Jezekilja, Danila,Enoha, kao i Otkrivenje Jovanovo su čisto kabalističke. Njihovo tajnoučenje je identično sa učenjem Haldejaca, i u isto vreme obuhvatadosta od persijske mudrosti, tj. „magije”.

LAME – Budistički monasi koji pripadaju lamaističkoj veri Ti-beta, kao što, primera radi, fratri i redovnici pripadaju papskoj ilirimo-katoličkoj veri. Svaki lama je potčinjen velikom talej-lami, bu-dističkom „papi” Tibeta, koji je nastanjen u Lasi, i smatra se reinkar-nacijom samog Bude.


35 Akiba je bio prijatelj Ahera, odnosno apostola Pavla u hrišćanskom predanju. Obo-jicu opisuju kao posetioce Raja. Aher je ubrao grane sa Drveta Znanja i na taj načinotpao od prave (jevrejske) vere. Akiba je, pak, otišao u miru. Pogledajte Drugu poslanicuKorinćanima, poglavlje XII.

36 Talej znači okean ili more.

46

MAG ili magijan; naziv dolazi od mag ili maha. Ova reč pred-stavlja koren reči mađioničar. Maha-atma (velika Duša ili Duh) imaoje svoje sveštenike još u pred-vedskim vremenima. Magijani su bilisveštenici boga vatre; nalazimo ih među Asircima i Vavilonjanima,kao i među obožavaocima vatre drevne Persije. Tri maga, koje oz-načavaju i kao „kraljeve”, za koje se kaže da su tek rođenom Isusudoneli na poklon zlato, tamjan i smirnu, bili su takođe obožavaocivatre, kao i astrolozi; jer, oni su spazili Njegovu zvezdu. Vrhovnogsveštenika parsa u Suratu nazivaju mobed; drugi ovu reč izvode odmeg; meg-ab označava nešto veliko i plemenito. Prema Kleukeru(Kleuker), Zoroastrove učenike su nazivali megestom.

MAĐIONIČAR – Ovaj izraz, koji je nekada označavao slavu i is-ticanje, potpuno je izopačen u odnosu na svoje pravo značenje.Nekada sinonim za sve što je časno i poštovano, za čoveka koji pose-duje znanje i mudrost, sada je degradiran u epitet koji označava onogakoji se pretvara da nešto zna i izvodi trikove; ukratko, za šarlatanaili onoga koji je „prodao dušu đavolu”; ko zloupotrebljava svojeznanje i koristi ga u prizemne i opasne svrhe, prema tumačenju sve-štenstva i mase sujevernih glupaka, koji veruju da je mađioničarnekakav vrač i opsenar. Ali hrišćani očigledno zaboravljaju da je iMojsije bio „mađioničar”, kao i da je Danilo bio „glavarem vra-čarima, zvjezdarima, Haldejima i gatarima” (Dan. 5:11).

Reč mađioničar otuda, govoreći jezikom nauke, izvodi svojeporeklo od mag, mah, indijskog ili sanskritskog maha – veliki; oz-načava čoveka koji je dobro upućen u tajno, odnosno ezoterijskoznanje; najispravnije bi bilo posvećenik.

MANTICIZAM ili mantičko (proročko) besnilo. Tokom tog stanjase razvija proročki dar. Dva izraza su gotovo sinonimi. Jedan je bioprihvaćen isto koliko i drugi. Pitagora i Platon su ga izuzetno visokocenili, dok je Sokrat savetovao svojim učenicima da proučavaju man-ticizam. Očevi Crkve, koji su ogorčeno osuđivali besnilo što je obuzi-malo paganske sveštenike kao i Pitije prilikom proricanja, nisu seustezali da se i sami koriste njime kad god im je to odgovaralo. Mon-

Pred velom

47

tanisti, koji su svoje ime uzeli od Montanusa, episkopa Frigije, zakoga se smatralo da ima božansko nadahnuće, nadmetali su se samantejima, tj. prorocima. „Tertulijan, Avgustin i mučenici iz Kar-tagine su bili istog kova”, kaže autor dela „Prophecy, Ancient andModern“. Dodaje i da „izgleda da su montanisti nalikovali bahantimapo razuzdanom oduševljenju kojim su se odlikovale njihove orgije”.Ima više mišljenja u pogledu porekla reči manticizam. Postojao ječuveni prorok Mantis, u danima Melampusa i Proetusa, kralja Ar-gosa; a postojala je i Manto, kćer tebanskog proroka, koja je i samabila proročica. Ciceron opisuje proroštvo i mantičko besnilo rekavšida se „božansko proročanstvo skriva u zabačenim uglovima uma; toje izvesni božanski podsticaj koji, kada se raspali, nazivaju besnilom”(ludilom besa).

Ali postoji i drugi pristup etimologiji reči mantis, i ukoliko on ikadaprivuče pažnju filologa, možda će se naše sumnje pokazati ispravnim.Mantičko besnilo možda ima još starije poreklo. Dve žrtvene kupe ko-rišćene prilikom verskog obreda iz Soma-misterija, zajedno nazivanegrahama, imale su svaka svoj naziv: Šukra i Manti.37

Govorilo se da Brama biva „izazvan” u ovoj drugoj kupi zvanojManti. Dok bi inicirani ispijao (malo po malo) ovaj sveti soma-sok,Brama, ili tačnije njegov „duh”, oličen u bogu Some, ulazio bi u njegai potpuno ovladavao njime. Tako bi dolazilo do pojave ekstatičnih viz-ija, vidovitosti i proročkog dara. Obe vrste proricanja – prirodnu i veš-tačku – izaziva Soma. Kupa zvana Šukra budi sposobnosti koje jepriroda dala svakom čoveku. Ona sjedinjuje duh i dušu, a one, u nji-hovoj sopstvenoj prirodi i suštini, koje su božanskog porekla, imajupredznanje o stvarima koje će se tek dogoditi, što uverljivo dokazujurazni snovi, neočekivane vizije i predosećanja. Sadržaj druge kupe,manti, koja „izaziva” Bramu, na taj način ne uspostavlja samo komu-nikaciju između duše i nižih božanstava – „dobro obaveštenih” madane i sveznajućih duhova – već i sa najvišom bižanskom suštinom. Duša


48

37 Vidi „Aitareja Bramanan”, 3, I.

jnim udruženjima i pojedincima širom Istoka, kojima stavlja na raspo-laganje potvrđene izveštaje o zločinima i prestupima sveštenstva, ošizmama i jeresima, o međusobnim neslaganjima i sporovima, raz-likama u učenju i kritikama i revizijama Biblije, kojih su prepuneštampa hrišćanske Evrope i Amerike. Hrišćanski svet je dugo i detaljnoobaveštavan o degradaciji i brutalnosti u koje su budizam, bramanizami konfučijanizam gurnuli svoje obmanute posvećenike, te su stranehrišćanske misije zasute milionima novčanih sredstava zahvaljujućitakvim lažnim predstavama. Kako teozofsko društvo svakodnevnoposmatra primere takvog stanja stvari, kao direktne posledice hrišća-nskog učenja i ponuđenih uzora – naročito ovog drugog – smatralo jeda bi bilo pravedno da se činjenice o tome iznesu pred javnost Pale-stine, Indije, Cejlona, Kašmira, Tatarije, Tibeta, Kine i Japana, sobzirom na to da u svim tim zemljama ima uticajne dopisnike. Mogućeje da će vremenom imati mnogo toga da saopšti i o odnosu misionaraprema onima koji im daju podršku.

TEURGIST – Naziv dolazi od theos, bog, i ergon, rad. Prvu školupraktične teurgije u hrišćanskom periodu je osnovao Jamblih, međuplatonistima Aleksandrije; ali sveštenici pri hramovima Egipta, Asiri-je i Vavilonije, koji su uzimali aktivno učešće u prizivanjima bogovaprilikom svetih Misterija, bili su poznati pod istim nazivom još odnajdrevnije prošlosti. Svrha ove prakse je bila da duhove učinividljivim očima smrtnika. Teurgist je bio vrhunski poznavalac ezo-terijskog učenja iz svetilišta u svim velikim zemljama. NeoplatonisteJamblihove škole su nazivali teurgistima jer su izvodili takozvanu„ceremonijalnu magiju”, i prizivali „duhove” preminulih junaka, „bo-gova” i dajmonija [daimonia] – božanskih, duhovnih entiteta. Uretkim slučajevima kada je bilo traženo prisustvo opipljivog ividljivog duha, teurgist je morao da čudnoj prikazi stavi na raspola-ganje deo sopstvenog tela i krvi – morao je da izvede teopoeju ili„uobličavanje božanstava” putem misterioznog procesa koji je dobropoznat savremenim fakirima i iniciranim bramanama u Indiji. To semože naći u hramskim Knjigama prizivanja. One pokazuju savršenu

57

Pred velom

istovetnost obreda i ceremonija između braminske teurgije i one kojusu praktikovali platonisti Aleksandrije:

„Bramin grihašta (onaj koji izaziva pojavu) mora biti potpuno be-sprekoran da bi se upustio u prizivanje pitrija.”

Pošto je pripremio lampu, nešto sandalovog drveta, tamjana i osta-log, i pošto bi iscrtao magične krugove, čemu ga je naučio njegov guru,kako bi odbio zle duhove, on „prestaje da diše, i priziva vatru da mupomogne da razveje svoje telo”. Pritom izgovara svetu reč određenbroj puta, i „njegova duša napušta telo, dok ono nestaje, a duša priz-vanog duha se spušta u telo-dvojnika i oživljava ga”. Zatim „njegova(grihaština) duša ponovo ulazi u njegovo telo, čije su čestice ponovopočele da se sjedinjuju, pošto su isticanjem svoje energije prethodnoobrazovale vazdušno telo duha koji je bio prizvan.”

A sada, kada je od najvažnijih i najčistijih čestica sopstvenog telastvorio telo za pitrija, dopušta se grihašta, pošto je ceremonija žrtvo-vanja završena, kako „bi mogao da razgovara sa dušama predaka ipitrijima, i postavio im pitanja u vezi sa tajnama Bića i preobražajimaonoga što je neuništivo.”

„Kada oduva plamen svoje lampe, mora da ga ponovo upali i oslo-bodi zle duhove kojima je bio onemogućen pristup zahvaljujući ma-gičnim krugovima, a potom napusti svetilište pitrija.”43

Jamblihova škola se razlikovala od škola Plotina i Porfirija, kojisu bili izraziti protivnici ceremonijalne magije i praktične primeneteurgije smatrajući ih opasnim, mada su ova dva istaknuta čovekačvrsto verovali u njih. „Teurgijska ili dobroćudna magija, i getska,ili mračna i zla nekromantija, najčešće su izjednačavane tokom prvogveka hrišćanske ere.”44 Ali nijedan od filozofa besprekornog karak-tera i pobožnosti, čija je slava stigla i do nas, neukaljana ma kakvimnedelima, nikada se nije bavio nekom drugom vrstom magije osimteurgije, tj. „dobroćudne magije” kako ju je nazvao Bulver-Liton(Bulwer-Lytton). „Ko god poznaje prirodu pojava obasjanih božan

58


43 „Book of Brahmanical Evocations“, deo III

skim sjajem [phasmata], taj zna i zbog čega se zahteva uzdržavanjeod svih vrsta ptica (tj. hrane životinjskog porekla), a naročito za ono-ga koji žudi da se oslobodi ovozemaljskih veza i da se nastani međunebeskim božanstvima”, kaže Porfirije.45

Mada je odbijao da se sam bavi teurgijom, Porfirije u svom ŽivotuPlotina pominje nekog sveštenika u Egiptu, koji je „na traženje izve-snog Plotinovog prijatelja (koji je lako mogo biti i sam Porfirije, kakoprimećuje T. Tejlor) u hramu Izide u Rimu Plotinu prikazao njegovogdajmona, ili na savremenom jeziku, njegovog ličnog anđela ču-vara”.46

Popularna, opšteprihvaćena ideja je bila da teurgisti, isto kao i ma-govi, izvode čuda, kao što je prizivanje duša ili seni junaka i bogova,i da vrše druge čudesne stvari pomoću natprirodnih sila.

JAĐNJA – „Jađnja,” kažu bramini, postoji oduvek, jer je prois-tekla od Vrhovnog Jednog, od Brame-Prađapatija, u kome je počivalaskrivena „od vajkada”. Ona predstavlja ključ TRAIVIDJE, trostrukoosveštane nauke koju sadrže stihovi Rig-Vede, koja poučava jagu,odnosno misteriju žrtvovanja. „Jađnja” neprekidno postoji u svomnevidljivom obliku; ona je poput latentne sile elektriciteta u genera-toru, koja zahteva jedino da odgovarajući uređaji stupe u rad kako bi se pojavila u vidljivom obliku. Pretpostavlja se da se proteže od aha-vanije, tj. žrtvene vatre sve do neba, obrazujući nekakav most ili le-stvice pomoću kojih žrtvoprinositelj može da saobraća sa svetombogova i duhova, pa čak i da se za života uspne do njihovih prebi-vališta.47

Ova Jađnja otuda predstavlja jedan od oblika Akaše, a tajna rečpomoću koje biva prizvana u stvarni svet i koju inicirani sveštenik usebi izgovara predstavlja Izgubljenu Reč, koja prima podsticaj odSNAGE VOLJE.

59

Pred velom

44 Bulver-Liton: „Poslednji dani Pompeja”, str. 147.45 „Izabrana dela”, str. 159.46 Isto, str. 92.

Da zaključimo stvar dodaćemo i to da na narednim stranicama,kad god budemo upotrebljavali izraz arhaični, tad mislimo na vremepre Pitagore; kad budemo upotrebili antički, radi se o vremenu preMuhameda; a kada budemo rekli srednjovekovni, onda je u pitanjuperiod koji razdvaja Muhameda i Martina Lutera. Biće neophodnoda narušimo ova pravila jedino kada budemo govorili o narodimapre-pitagorejske starosti, i tada ćemo prihvatiti opšti običaj da ih nazi-vamo „drevni”.

Pre nego što završimo ovo uvodno poglavlje napravićemo digre-siju da bismo rekli koju reč objašnjenja u pogledu plana koji će sleditiizlaganja u ovom radu. Njegov cilj nije da javnosti nameće lična gle-dišta ili teorije svog autora; niti ovo ima pretenzije da bude naučnirad, sa ciljem da izvrši revoluciju u nekoj oblasti ljudske misli. Po-sredi je pre kratki pregled veroispovesti, filozofija i univerzalnih tra-dicija ljudskog roda, kao i njihova egzegeza, u duhu tajnih učenja odkojih nijedno – zahvaljujući predrasudama i fanatizmu – nije dospelodo hrišćanstva u dovoljno očuvanom obliku kako bi moglo da osiguranepristrasan sud. Još od vremena nesrećnih srednjovekovnih filozofa,koji su poslednji pisali o ovim tajnim učenjima čiji su bili čuvari,svega nekolicina ljudi se usudilo da pruži otpor progonima i predra-sudama javnosti zapisujući svoja znanja. A i ta nekolicina, po pravilu,nisu pisali za javnost, već jedino za one u njihovom i u budućim vre-menima koji su posedovali ključ kojim bi protumačili izraze što sukoristili. Široke mase, koje nisu shvatale ni njih ni njihovo učenje,navikle su da ih sve zajedno smatraju bilo za šarlatane ili za sanjalice.Otuda je došao i nezasluženi prezir, u kome se postepeno zaglibiloproučavanje najplemenitije među naukama – nauke duhovnih ljudi.

Započinjući ispitivanje tobožnje nepogrešivosti savremene naukei teologije, autor je bio prisiljen, čak i uz rizik da ispadne preopširan,da neprestano poredi ideje, dostignuća i pretenzije njihovih pred-stavnika, sa onima kod drevnih filozofa i verskih učitelja. Stvari koje

60


47 „Aitareja Bramanan”, Uvod.

razdvaja ponor vremena su tako postavljene jedna do druge, jer jejedino na taj način bilo moguće odrediti značaj i poreklo pojedinihotkrića i učenja. Osnovu za ovu studiju su, prilikom razmatranja za-sluga naših savremenika iz sveta nauke, pružila njihova sopstvenapriznanja neuspeha u eksperimentalnom istraživanju, pri suočavanjusa zbunjujućim tajnama, u traganju za nedostajućim karikama u nizuteorija, nesposobnosti da shvate suštinu prirodnih fenomena, u nepoz-navanju uzročno-posledičnih zakona sveta. Posebno ćemo (budućida je psihologija toliko zapostavljana, a Istok tako udaljen da će tekponeki od naših istraživača ikada otići da proučava ovu nauku tamogde je jedino razumeju na pravi način) izneti načine mišljenja i odnosautoriteta u pogledu savremenih psiholoških fenomena koji su začetiu Ročesteru da bi se do sada proširili po čitavom svetu. Želja nam jeda pokažemo koliko su bili neizbežni njihovi bezbrojni neuspesi, ikako će ih biti i dalje, sve dok ovi navodni autoriteti sa Zapada neodu bramanama i lamama na dalekom Orijentu i sa punim pošto-vanjem ih ne zamole da im saopšte osnove prâve nauke. Nismouputili nikakve optužbe na račun naučnika za koje nemamo osnovau njihovim sopstvenim, publikovanim priznanjima, a ukoliko našinavodi iz drevnih zapisa budu skinuli nekoliko lovorovih venaca, zakoje se mislilo da su pošteno zasluženi, krivicu za to ne treba pripi-sivati nama nego Istini. Niko ko je dostojan da se nazove filozofomneće pokušati da prisvoji počasti koje po pravu pripadaju drugome.

Kako duboko osećamo titansku borbu koja se sve više rasplam-sava između materijalizma i duhovnih težnji čovečanstva, našeneprekidno nastojanje je bilo da u ovih nekoliko naših poglavljaokupimo, poput oružja u arsenalu, svaku činjenicu i svaki dokaz kojimogu da pomognu potonjem da pobedi prethodnog. Današnji mater-ijalizam, koji nalikuje bolesnom i sakatom detetu, predstavlja plodsurove jučerašnjice. Ukoliko se njegov dalji rast ne zaustavi, on možeda zagospodari nad nama. On nije ništa drugo do kopile Francuskerevolucije i njene reakcije na čitava razdoblja ispunjena verskim fa-natizmom i gaženjem inovernih. Da bismo sprečili uništenje ovihduhovnih težnji, slom tih nada, i konačno gašenje te intuicije koja

61

Pred velom

nas uči o Bogu i svetu koji sledi posle ovog, moramo da prikažemosvoja lažna teološka učenja u njihovoj ogoljenoj izopačenosti, i dapovučemo jasnu razliku između prave, božanske vere i dogmi kojesu smislili ljudi. Naš glas se diže u odbranu slobode ljudske duho-vnosti, a naša usredna molba traži ukidanje prava na tiraniju, bilo daje vrše NAUKA ili TEOLOGIJA.

62


IZIDIN VEO

PRVI DEO – NAUKA

Poglavlje I.

NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE

Negde u svetu još uvek postoji jedna stara knjiga – tako stara dabi savremeni antikvari mogli da provedu večnost u razmišljanju nadnjenim stranama, a da se nikada ne slože oko porekla materijala nakome je ispisana. To je jedini njen primerak koji još uvek postoji.Najstariji hebrejski dokument koji se bavi okultnim učenjem – SiphraDzeniouta – sastavljen je od delova preuzetih iz nje, i to u vreme kadaje izvornik već bio smatran literarnom relikvijom. Jedna od njegovihilustracija prikazuje Božansku Suštinu kako izvire iz ADAMA1 poput

65

Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze zadrevna predanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste Tajna nauka drevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda Sakaćenja jevrejskih svetih knjiga prilikom prevođenja Magija jeuvek smatrana božanskom naukom Dostignuća njenih adepata ipretpostavke savremenika koji su ih klevetali Čovekova žudnja zabesmrtnošću

„Ego sum qui sum” (Ono sam što sam)– Aksiom hermetičke filozofije.

„Počeli smo svoje istraživanje na mestu na kome je savremenamisao digla ruke od daljih pretpostavki, sputana nevericom. Našisavremeni mudraci s prezirom odbacuju opšte elemente nauke kaopuke izmišljotine, ili očajavaju pred njima kao da se radi o nedo-kučivim tajnama.” – iz Bulverovog romana „Zanoni”.

1 Naziv je upotrebljen u istom smislu kao i grčka reč [anthropos].

luka svetlosti koji se nastavlja sve dok ne obrazuje pun krug; a onda,našavši se na najvišoj tački kružnice, neopisiva Slava se ponovospušta i vraća na zemlju, noseći u svom vrtlogu viši tip ljudskog soja.Kako se sve više i više približava našoj planeti, Emanacija postajenejasnija, dok najzad ne dodirne tlo, crna poput mrkle noći.

U svim razdobljima je bilo хermetičkih filozofa uvereniх da, naosnovu iskustva starog sedamdeset hiljada godina,2 kako tvrde, ma-terija vremenom kroz greh postaje sve grublja i zgusnutija nego štoje bila u vreme čovekovog nastanka; da je, u početku, ljudsko telobilo polueterične prirode; i da je, pre Pada, ljudski rod slobodno ko-municirao sa svetovima koji su sada nedostupni čulima. Ali od tadaje materija postala nesavladiva prepreka između nas i duhovnogsveta. Najstarije ezoterijske tradicije nas uče i tome da su, pre ta-janstvenog Adama, mnoge rase ljudskih bića živele i izumirale, pre-puštajući jedna drugoj svoje mesto. Da li su ovi prethodni tipovi bilisavršeniji? Da li je ma koji od njih pripadao rasi krilatih ljudi, kojepominje Platon u Fedru? To je posebna oblast kojom će nauka moratida se pozabavi i reši taj problem. Pećine u Francuskoj i pronađeniostaci iz kamenog doba predstavljaju polaznu tačku.

Kako se ciklus dalje odvijao, čovekove oči su se sve više otvarale,sve dok nije uspeo da raspozna „dobro od zla” isto tako jasno kao isami Elohimi. Dospevši do vrhunca, razvojni ciklus je počeo da sekreće naniže. Kada je luk stigao do izvesne tačke u kojoj je postaoparalelan sa nepomerljivom linijom naše zemaljske ravni, priroda jeobukla čoveka u „kožno ruho”, odnosno Gospod Bog im „dade odi-jeću”.

Ovo isto verovanje u predpostojanje izvesne daleko duhovnijerase ljudi u odnosu na onu kojoj mi pripadamo, može se pratiti svedo najstarijih sačuvanih tradicija gotovo svakog naroda. U drevnom Kviče rukopisu, koji je objavio Brase de Bobur (Brasseur de Bourbo-

66


2 Tradicija оrijentalnih кabalista ističe da je njihova nauka još starijeg porekla. Savre-meni naučnici mogu da sumnjaju, pa i da odbace njihovu tvrdnju. No, ne mogu dokazatida nije istinita.

urg) – Popol Vuh – prvobitni ljudi se pominju kao rasa koja je bila ustanju da misli i da govori, čiji vid nije znao za prepreke, i koji su raspo-lagali trenutnim i potpunim znanjem. Prema Filonu Judejcu, vazduhje bio ispunjen nevidljivim mnoštvom duhovnih bića, od kojih su nekabila oslobođena svakog zla i besmrtna, dok su druga bila opaka i smr-tna. „Potekli smo od sinova EL-a, i sinovi EL-a moramo ponovo dapostanemo.” Na isto verovanje ukazuje i nedvosmislena izjava izve-snog anonimnog gnostika koji je napisao Jevanđelje po Jovanu, da će„oni... koji Ga primiše”, tj. koji budu praktično sledili Isusovo ezoteri-jsko učenje, „da budu čeda božija”. (Jovan 1:12) „Nije li napisano ...bogovi ste?” (Jovan 10:34) uzviknuo je Učitelj. Platon u Fedru odličnoopisuje stanje u kome se čovek nekada nalazio, i u kakav će ponovopostati: pre i posle „gubitka krila”; kada je „živeo među bogovima,budući i sam bog u svetu providnom poput vazduha.” Od najdrevnijihvremena verske filozofije su učile da je čitav svet ispunjen božanskimi duhovnim bićima raznih vrsta. Od jedne od njih se, tokom vremena,razvio ADAM, prvobitni čovek.

Kalmici i neka sibirska plemena u svojim legendama takođeopisuju rase koje su prethodile našoj sadašnjoj. Ta bića su, kažu,posedovala skoro neograničeno znanje, a u svojoj samouverenosti sučak zapretili i pobunom protiv Velikog Duha. Da bi ih kaznio zbognjihove drskosti i ponizio ih, on ih je zarobio u tela, i tako ih sputaonjihovim sopstvenim čulima. Iz svog „zatvora” mogu da uteknujedino kroz dugo pokajanje, samopročišćenje i duhovni razvoj. Nji-hovi šamani, kako veruju, povremeno uživaju u božanskim moćimakojima su nekada raspolagala sva ljudska bića.

67

Novi nazivi za stare pojmove

SAVREMENA ISTRAŽIVANJA PRUŽAJU DOKAZE ZA DREVNA PREDANJA

Astor biblioteka iz Njujorka je nedavno obogaćena za kopiju jednestaroegipatske medicinske studije, napisane u šesnaestom veku preHrista (ili preciznije, 1552. godine), kada je, prema opšte prihvaćenojhronologiji, Mojsije imao tek dvadeset jednu godinu. Original jenapisan na unutrašnjoj strani Kiparskog papirusa a profesor Šenk(Schenk) iz Lajpciga ga je ocenio ne samo originalnim, već i najsa-vršenijim koga je ikada video. On se sastoji od jednog jedinog listažuto-smeđeg papirusa najboljeg kvaliteta, širokog tridesetak cen-timetara, dužeg od dvadeset metara, koji obrazuje jedan svitak izde-ljen na sto deset „stranica” pedantno numerisanih. Arheolog Ebersga je kupio u Egiptu 1872-73. od „izvesnog dobrostojećeg Arapinaiz Luksora.” Njujorški Tribune, komentarišući ovaj događaj, kažesledeće: Ovaj papirus „svojim sadržajem pokazuje da predstavljajednu od šest hermetičkih knjiga o medicini, kako ih je nazvao Kli-ment Aleksandrijski.”

Izdavač dalje kaže:

Ako je tako jasno osvetljena nauka drevnih Egipćana slučajnim(?) susretom jednog nemačkog arheologa sa „dobrostojećim Arapin-

68


„U Jamblihovo vreme, 363. po Hristu, egipatski sveštenici suprikazali četrdeset dve knjige koje su pripisivali Hermesu (Totu). Odnjih, prema ovom autoru, trideset šest su sadržale istoriju svegtadašnjeg ljudskog znanja; poslednjih šest su se bavile anatomijom,patologijom, očnim bolestima, hirurškim instrumentima i raznimlekarijama.3 Ebersov papirus je nesporno jedan od ovih drevnih her-metičkih spisa.”

3 Kliment Aleksandrijski je tvrdio da su još u njegovo doba sveštenici Egipta imaličetrdeset dve Kanonske knjige.

om” iz Luksora, kako uopšte možemo da znamo kakva otkrića bi za-blistala u mračnim kriptama istorije pri još nekom podjednako sluča-jnom susretu između nekog drugog prosperitetnog Egipćanina i jošjednog preduzimljivog proučavaoca starina!

Otkrića savremene nauke ne protivureče najstarijim predanjima,koja tvrde da je naša rasa izuzetno stara. Tokom nekoliko poslednjihgodina geoloških proučavanja, koja su do tada priznavala da setragovi čoveka mogu pratiti unatrag najdalje do tercijara, otkrila suneoborive dokaze da je ljudski rod stariji od poslednjeg ledenog dobau Evropi – dakle preko 250.000 godina! Ovo će biti težak zalogaj za„svetootačku” teologiju; ali je za drevne filozofe to bila opštepri-hvaćena činjenica.

Štaviše, fosilni nalazi koji su iskopani zajedno sa ljudskim os-tacima, pokazuju da su ljudi lovili već u tim davno minulim vre-menima, i da su znali kako da pale vatru. Ali još uvek nije učinjenpravi proboj u ovoj potrazi za poreklom naše rase; nauka se zaglavilai sada čeka na nove dokaze. Na nesreću, antropologija i psihologijajoš uvek nemaju svog Kivijea; niti su geolozi i arheolozi u stanju dastvore koncept trojnog čoveka – fizičkog, intelektualnog i duhovnog– na osnovu sitnih detalja koji su do sada otkriveni. Činjenicu da sufosilni nalazi povezani sa čovekom sve grublji i primitivniji što segeologija dublje probija u utrobu Zemlje, nauka uzima kao dokaz dašto se više približavamo nastanku čoveka, to on mora biti sve većidivljak i sve sličniji zverima. Čudna neka logika! Da li otkrića os-tataka u pećinama Devona dokazuju da u to vreme nije bilo visokocivilizovanih rasa na planeti? Kada sadašnje stanovništvo Zemljebude iščezlo, i kada neki arheolog „rase koja će doći” iz dalekebudućnosti bude iskopao neko domaće oruđe jednog od sadašnjihplemena iz Indije ili sa Andamanskih ostrva, da li će imati pravo dazaključi kako se ljudska vrsta iz devetnaestog veka po Hristu „tek iz-batrgala iz kamenog doba”?

Nedavno je ušlo u modu da se govori o „neodrživim koncepcijamao primitivnoj prošlosti”. Kao da je bilo moguće sakriti iza jedne

69


izreke čitave intelektualne rudnike iz kojih je proizašla reputacija to-likih savremenih filozofa! Upravo kao što je Tindal uvek spreman daomalovaži antičke filozofe – na čijim su nakićenim i doteranim ide-jama mnogi od istaknutih naučnika stekli slavu i priznanje – tako igeolozi izgledaju sve više naklonjeni tome da uzimaju zdravo za go-tovo kako su se sve drevne rase istovremeno nalazile na stupnju di-vljaštva. No, s time se ne slažu naši najistaknutiji autoriteti. Nekimeđu njima imaju dijametralno suprotan stav. Maks Miler, na primer,kaže:

CIKLUSI KOJI OBELEŽAVAJU RAZVOJ LJUDSKE VRSTE

Kako se tvrdi da bi bilo nefilozofski istraživati prauzroke, naučnicise sada bave razmatranjem njihovih fizičkih posledica. Polje naučnogistraživanja je na taj način ograničeno na fizičke nauke. Kada bududostignute njihove krajnje granice, ovakva vrsta istraživanja će mo-rati da se zaustavi, a njihov rad će morati da počne iz početka. Uz svopoštovanje prema našim ljudima od nauke, oni su nalik veverici kojatrči unutar obrtnog točka, jer su osuđeni na to da svoju „materiju” pre-vrću vazda isponova. Nauka je moćna sila, i nije na nama „pigmejima”da je dovodimo u pitanje. Ali „ljudi od nauke” ne mogu da se izjednačesa naukom ništa više nego što ljudi na našoj planeti mogu da predsta-

70


4 „Chips from a German Work-shop“, tom II, str. 7. „Comparative Mythology“.

„Mnoge stvari su nam još nejasne, a hijeroglifski jezik drevnihvremena je zabeležio tek polovinu onoga što je um podsvesno name-ravao. Pa ipak, čovekov lik se, u ma kom klimatskom pojasu ga sre-tali, postepeno ukazuje pred nama, plemenit i čestit od samog po-četka; učimo čak i kako da shvatimo greške koje je činio, počinjemoda tumačimo čak i njegove snove. Koliko god daleko u prošlostipratili čovekove tragove, možemo da primetimo da je još od početkabio obdaren božanskim darom za zvuk i zdravog razuma, pa će pred-stava o čovečanstvu koje se sporo pomalja iz ambisa životinjskesirovosti ubrzo postati neodrživa.”4

vljaju samu planetu. Nemamo ni pravo da zahtevamo, niti moć daprisilimo našeg „današnjeg filozofa” da bez rezervi prihvati geogra-fski opis tamne strane Meseca. Ali ukoliko nekakva mesečeva kata-klizma bude bacila nekog od njenih stanovnika u našu atmosferu, iako se ovaj prizemlji, zdrav i čitav pred vratima dr Karpentera, on ćebiti osuđen kao izdajnik svoje profesije ukoliko bude propustio darazreši ovaj problem fizičkih nauka.

Za čoveka od nauke odbijanje svake prilike da istraži novi feno-men, bilo da ovaj naiđe u vidu čoveka sa Meseca ili duha farmeraEdija, bez izuzetka je za osudu.

Bilo da se do njih došlo metodama Aristotela ili Platona, nijepotrebno da zastanemo kako bismo ih ispitivali; činjenica je da sukako unutrašnja tako i spoljna priroda čoveka bile potpuno shvaćeneod strane antičkih androloga. Bez obzira na površne pretpostavkedanašnjih geologa, počinjemo da gotovo svakodnevno dobijamodokaze koji potvrđuju tvrdnje drevnih filozofa.

Oni su podelili gotovo beskrajne periode ljudske egzistencije naovoj planeti na cikluse, tokom kojih je ljudska rasa postepeno došlado vrhunca najvišeg oblika civilizacije a onda postepeno pala na nivobednog divljaštva. Do koje uzvišenosti je naša rasa u svom razvojustizala u više navrata može se tek naslutiti po predivnim spomenicimaiz davne prošlosti, koji se još uvek mogu videti, kao i po opisima kojanam je dao Herodot, o drugim čudima od kojih nisu ostali nikakvitragovi. Čak su i u njegovo vreme ogromne građevine poput mnoštvapiramida i nadaleko čuvenih hramova bile pretvorene u gomile ruše-vina. Raznete nemilosrdnom rukom vremena, „Otac istorije” ih opi-suje kao „časne svedoke davno prošle slave iščezlih predaka.” On se„usteže da govori o božanskim stvarima,” pa potomstvu ostavlja tekkrnji opis usmenog predanja o nekim čudesnim podzemnim odajamalavirinta, gde su položeni – i gde sada počivaju – skriveni, sveti ostaciiniciranih kraljeva.

Međutim, možemo da sudimo o jednoj uzvišenoj civilizaciji do-stignutoj u nekom periodu drevne istorije po istorijskim opisima iz

71


doba dinastije Ptolomeja, pa ipak se smatra da su se u toj epohi umet-nost i nauka već degenerisali, a tajne mnogih među njima su već tadabile izgubljene. Prilikom nedavnih iskopavanja u Mariet-Beju, u pod-nožju piramida, iskopane su drvene statue i druge relikvije, kojepokazuju da su mnogo pre perioda prvih dinastija Egipćani dostigliprefinjenost i savršenstvo koje mora da pobudi divljenje čak i najva-trenijih poklonika grčke umetnosti. Bajar Tejlor (Bayard Taylor) opi-suje ove statue u jednom od svojih predavanja, i kaže nam da jelepota njihovih glava, ukrašenih očima od dragog kamenja sa baka-rnim kapcima, neprevaziđena. Daleko ispod sloja peska u kome supočivali ostaci sakupljeni u kolekcijama Lepsija (Lepsius), Ebota(Abbott) i Britanskog muzeja pronađeni su i davno zakopani, opi-pljivi dokazi hermetičkog učenja o ciklusima koje je već objašnjeno.

Dr Šliman (Schliemann), entuzijasta u proučavanju helenskeprošlosti, nedavno je pronašao, prilikom svojih iskopavanja u Troji,brojne dokaze o postepenom prelasku iz epohe divljaštva u civili-zaciju, i iz civilizacije ponovo natrag u divljaštvo. Zbog čega bismoonda toliko oklevali da priznamo mogućnost da, ukoliko su ljudipred-ledenog doba bili toliko vičniji od nas izvesnim naukama dasteknu savršeno poznavanje nekih značajnih veština, koje danas nazi-vamo izgubljenim, mogli isto tako da prednjače i u poznavanju psi-hologije? Takva pretpostavka se mora smatrati razumnom koliko ima koja druga sve dok se ne otkriju neki dokazi koji bi joj proti-vurečili.

Svaki istinski naučnik priznaje da je ljudsko znanje u mnogimpogledima još uvek u povoju. Da li bi to značilo da je naš cikluspočeo u relativno nedavnom periodu? Ovi ciklusi, prema haldejskojfilozofiji, ne zahvataju čitavo čovečanstvo u isto vreme. ProfesorDrejper (Draper) se unekoliko slaže sa ovim gledištem rekavši da pe-riodi koji su geologiji „izgledali zgodni za podelu razvoja ljudskecivilizacije nisu nekakve jasno ograničene epohe koje podjednakovrede za čitavu ljudsku rasu”; navodeći primer „lutalačkih plemenaameričkih Indijanaca,” koji „tek u današnje vreme izlaze iz kamenog


72

nije moguće ni označiti dan kada se rodio prvi čovek. Kad god jepisac ovog dela imao ideju da poveže njene početke u nekoj zemljisa izvesnim istorijskim događajem, dalja istraživanja bi pokazala dasu takva gledišta bila bez osnova. Mnogi su mislili da je Odin, skan-dinavski sveštenik i monarh, počeo da se bavi magijom negde okosedamdesete godine pre Hrista. Ali ubrzo se pokazalo da su misteri-jski obredi sveštenica nazivanih Voilere ili Vale daleko stariji od nje-govog doba.28 Neki savremeni autori su hteli po svaku cenu dadokažu da je Zoroaster bio utemeljitelj magije, zbog toga što je bioosnivač religije magova. Amijan Marcelin, Arnobije, Plinije i drugiantički istoričari su definitivno dokazali da je on bio samo reformatormagije kakvom su se bavili još Haldejci i Egipćani.29

Najveći učitelji veronauke se slažu da su gotovo sve drevne knjigepisane koristeći se simbolima, jezikom koji su mogli pravilno darazumeju jedino inicirani. Kratki osvrt na biografiju Apolonija iz Ti-jane može da posluži kao primer. Kako je poznato svakom kabalisti,ona obuhvata čitavu hermetičku filozofiju, i u mnogim aspektimapredstavlja pandan predanju o kralju Solomonu. Ona deluje poputbajke ali, kao i u drugom slučaju, ponekad se činjenice i istorijski do-gađaji namerno iznose u vidu fikcije. Putovanje u Indiju alegorijskipredstavlja iskušavanje novajlije. Njegovi dugi razgovori sa brami-nima, njihovi mudri saveti, kao i dijalozi sa Korinćaninom Menipom,pravilno protumačeni daju ezoterijski katehizam. Njegova posetacarstvu mudrih, i razgovor sa njihovim kraljem Hirkasom, prorokomiz Amfiarausa, na simboličan način objašnjavaju mnoga tajna učenjaHermesa. Ukoliko bi ih ispravno protumačili, ovi delovi bi namotkrili neke od najvažnijih tajni prirode. Elifas Levi ističe velikusličnost koja postoji između kralja Hirkasa i mitskog Hirama, od kogaje Solomon navodno kupio kedrovo drvo sa Libana i zlato iz Ofira.Voleli bismo da znamo da li današnji masoni, čak i „Veliki Učitelji”

89


28 Svedočenje Mintera (Münter) o najstarijoj veri Severa pre Odinovog vremena.„Memoires de la Societe des Antiquaires de France“. Tom II, str. 230.

29 Amijan Marcelin, XXVI, 6.

i najinteligentniji „majstori” koji pripadaju važnijim ložama, uopšterazumeju ko je bio Hiram, radi čije osvete se udružuju u svoja dru-štva?

Ostavljajući po strani čisto metafizička učenja kabale, ukoliko bise neko potpuno posvetio fizičkom okultizmu, takozvanoj grani tera-peutike, rezultati bi mogli biti od velike koristi nekoj od naših savre-menih nauka; naročito hemiji i medicini. Profesor Drejper u vezi stim kaže sledeće: „Ponekad, sasvim neočekivano, nailazimo na idejeza koje ponosno tvrdimo da su nastale tek u naše vreme.” Ova pri-medba, izrečena u vezi sa naučnim spisima Saracena, još bolje biodgovarala manje poznatim Raspravama iz drevnih vremena. Savre-mena medicina je ostvarila veliki napredak u anatomiji, fiziologiji ipatologiji, pa čak i na polju terapije, ali je mnogo izgubila usled svojeuskogrudosti, rigidnog materijalizma i svoje sektaške dogmatičnosti.Jedna škola u svojoj zaslepljenosti uporno odbacuje sve do čega jedošla druga škola, a sve zajedno ignorišu svaki veliki koncept čovekaili prirode koji je razvio mesmerizam, ili američki eksperimenti namozgu – svaki princip koji se ne pokorava tupom materijalizmu. Bilobi potrebno sazvati skup međusobno sukobljenih lekara iz nekolikorazličitih škola da bi izneli sve što današnja medicinska nauka zna, aipak se često dogodi da pošto su najbolji lekari uzalud iscrpli svusvoju veštinu na pacijentu, neki mesmerist ili „isceljujući medijum”uspe da ga izleči! Istraživači drevne medicinske literature, od vre-mena Hipokrata pa sve do Paracelzusa i Van Helmonta, mogu dapronađu mnoštvo dobro potkrepljenih fizioloških i psiholoških či-njenica, kao i postupaka ili lekova za lečenje bolesnih, koje današnjilekari oholo odbijaju da koriste.30 Čak i u pogledu hirurgije, savre-

90


30 U izvesnim aspektima naši današnji filozofi, koji misle da su otkrili nešto novo,mogu da se uporede sa „veoma pametnim, obrazovanim i kulturnim gospodinom” kogaHipokrat, susrevši se s njim jednog dana na Samosu, blagonaklono opisuje. „On me jeobavestio”, kaže dalje otac medicine, „da je nedavno otkrio lekovitu biljku koja do tadanije bila poznata ni u Evropi ni u Aziji, i da nijedna bolest, koliko god bila opaka ilidugotrajna, nije mogla da se odupre njenim čudesnim lekovitim svojstvima. Kako sam

meni lekari su ponizno i javno priznali da ni izdaleka nisu u stanjuda urade nešto nalik čudesno veštom previjanju zavojima koje suizvodili drevni Egipćani. Glavni hirurzi Pariza su proučavali stotinemetara zavoja kojima je mumija bila obavijena od ušiju pa sve dosvakog nožnog prsta posebno i, bez obzira na to što su imali uzorakpred očima, nisu bili u stanju da izvedu bilo šta nalik tome.

U Ebotovoj Egiptološkoj zbirci, u Njujorku, mogu se videti brojnidokazi veštine drevnih naroda u raznim zanatima; pored ostalih,umetnost izrade čipke, i, kako se ne može očekivati da znaci žensketaštine ne idu ruku pod ruku sapokazivanjem muške snage, tu su senalazili i uzorci perika, kao i razni ukrasi od zlata. Njujorški Tribune,iznoseći sadržaj Ebersovog papirusa, kaže: „Zaista, nema ničeg no-vog pod Suncem... Poglavlja 65, 66, 79 i 79 pokazuju da su preparatiza jačanje kose, boje za kosu, sredstva za ublažavanje bola i praškoviprotiv buva bili veoma tražena roba pre 3.400 godina.”

Koliko malo od naših navodnih otkrića, učinjenih u novije vreme,zaista predstavljaju nešto novo, a koliko ih pripada drevnoj nauci,najobjektivnije i najrečitije mada samo delimično pokazuje izjavanašeg poznatog pisca o filozofskim temama, profesora Džona V.Drejpera. Njegov „Sukob između religije i nauke” – izuzetna knjigasa veoma lošim naslovom – prepun je takvih činjenica. Na trinaestojstranici on navodi nekoliko dostignuća drevnih filozofa, koja su iza-zvala divljenje cele Grčke. U Vavilonu je izvršena serija astronom-skih osmatranja koja su obavili Haldejci, pre ravno 1.903 godine, čijeje rezultate Kalisten poslao Aristotelu. Ptolomej, egipatski kralj-as-tronom je posedovao vavilonjanski zapis svih pomračenja koja su seodigrala počev od 747. godine pre Hrista. Kako profesor Drejper spravom primećuje:

91


želeo da budem podjednako ljubazan, pustio sam ga da me nagovori da odem s njim dostaklene bašte u kojoj je presadio ovaj čudotvorni lek. I ugledao sam jednu od najuo-bičajenijih biljaka u Grčkoj, beli luk – biljku koja ima manje razloga od ma koje drugeda je zovu lekovitom.” Hipokrat: „De optima praedicandi ratione item judicii operummagni.” I.

Govoreći o svetu večnih istina koji počiva „unutar sveta privre-menih zabluda i nepostojećih stvari”, profesor Drejper kaže:

Tačno tako. Problem nije mogao da bude bolje izložen. Ovajelokventni pisac nam time saopštava jednu duboku istinu. Međutim,on nam ne govori celu istinu, jer je ne zna. On je propustio da opišekarakter ili obim znanja koja su saopštavna u Misterijama. Nijedannarod nije tako dobro poznavao geometriju kao graditelji piramida idrugih džinovskih spomenika, u daljoj ili bližoj prošlosti. Na drugojstrani, niko im nikada nije bio ravan u praktičnom ispitivanju prirode.

92


„Bila su neophodna dugotrajna i precizna osmatranja pre negošto su neki od ovih astronomskih rezultata koji su stigli do nas moglida budu potvrđeni. Tako su Vavilonjani ustanovili dužinu tropskegodine sa greškom od svega dvadeset pet sekundi; njihova procenasideralne godine bila je jedva dva minuta duža od tačne cifre. Onisu primetili i precesiju ravnodnevica. Znali su prave razloge pom-račenja, i pomoću njihovih ciklusa, koje su nazivali saros, bili su ustanju da ih predvide. Njihova procena trajanja tog ciklusa, kojeiznosi nešto više od 6.585 dana, razlikovala se od tačnog rezultataza svega devetnaest i po minuta.

Takve činjenice obezbeđuju nepobitni dokaz strpljivosti i veštinesa kojima je astronomija negovana u Mesopotamiji, kao i to da jebez obzira na vrlo primitivne instrumente dostigla značajan nivo usa-vršenosti. Ovi drevni posmatrači neba su sačinili katalog zvezda ipodelili zodijačku ravan na dvanaest znakova; podelili su dan nadvanaest časova, a tako isto i noć. Oni su se, kako kaže Aristotel,dugo vremena posvetili osmatranju zvezdanih okultacija Meseca.Ispravno su zamišljali strukturu Sunčevog sistema, i znali su tačanraspored planeta u njemu. Konstruisali su sunčev sat, klepsidru, as-trolab, gnomon.”

„Tajne ovog sveta nećemo otkriti kroz isprazna predanja koja susve do naših dana sačuvala mišljenja ljudi što su živeli u osvit civi-lizacije, niti ćemo ih naći u snovima mistika koji su uobrazili da sunadahnuti. Otkrićemo ih istraživanjem geometrije i praktičnim ispi-tivanjem prirode.”

Neporecivi dokaz za sve ovo leži u značenju njihovih bezbrojnihsimbola. Svaki od ovih simbola predstavlja otelovljenje jednog pojma– kombinujući koncept Božanskog Nevidljivog sa ovozemaljskim ividljivim. Prethodno se izvodi iz potonjeg, strogo sledeći analogijuprema hermetičkoj formuli – „kako je ispod, tako je i iznad.” Njihovisimboli pokazuju veliko znanje iz oblasti prirodnih nauka, kao i prak-tično proučavanje kosmičkih sila.

Što se tiče praktičnih rezultata do kojih se može doći „istraživa-njem geometrije”, na svu sreću proučavalaca koji upravo dolaze, višenismo prinuđeni da se zadovoljimo pukim pretpostavkama. U našedoba, jedan Amerikanac, gospodin Džordž H. Felt (George H. Felt)iz Njujorka, koji će, ako bude nastavio kako je počeo, jednog danamožda biti priznat za najvećeg geometra svog doba, bio je u stanjuda pomoću početnih pretpostavki, koje su ustanovili drevni Egipćani,dođe do rezultata koji ćemo prikazati koristeći njegove sopstvenereči. Gospodin Felt kaže:

Dalje, on mu je omogućio „da precizno odredi probleme u fizi-ologiji, koji su do tada tek bili naslućivani; da prvi razvije takvu ma-sonsku filozofiju koja će se pokazati kao prvobitna nauka i religija,kao što će biti i poslednja”; a mi možemo tome da dodamo, na kraju,koja će javnim, vidljivim pokazivanjem pružiti dokaze da su egipatski

93

„Na prvom mestu je fundamentalni nacrt kome se pokorava svageometrijska nauka, kako nacrtna tako i obična; zatim treba doći doaritmetičkih sistema proporcije geometrijskim putem; prepoznatiovaj oblik u svim elementima arhitekture i vajarstva, koji gaodražavaju sa čudesnom tačnošću; naći dokaze da su ga Egipćanikoristili kao osnovu svih svojih astronomskih proračuna, na kojimaje njihov verski simbolizam gotovo u potpunosti zasnovan; pronaćinjegove tragove među svim ostacima umetničkih i arhitektonskihdela Grka; otkriti njegove tragove u jevrejskim svetim knjigama, ito tako jasne da definitivno dokažu da su upravo na njima uteme-ljeni; ustanoviti da su čitav sistem otkrili Egipćani posle istraživanjaprirodnih zakona koja su trajala desetine hiljada godina, i da bi onmogao da se s pravom nazove naukom o vaseljeni.”


vajari i arhitekte dolazili do uzora za čudne kipove koji krase fasadei predvorja njihovih hramova, ne u konfuznim fantazijama svojihumova, nego od „nevidljivih rasa iz vazduha” i drugih carstava pri-rode, za koje tvrdi da je, poput Egipćana, uspevao da ih učini vidljivimkoristeći se njihovim hemijskim i kabalističkim postupcima.

Švajger (Schweigger) dokazuje da simbolične predstave svih mi-tologija imaju naučnu osnovu i suštinu.31 Tek su zahvaljujući nedavnimotkrićima fizičkih, elektro-magnetnih sila prirode takvi poznavaocimesmerizma kao što su Enmozer, Švajger i Bart u nemačkoj, te baronDu Pote (Du Potet) i Regaconi (Regazzoni) u Francuskoj odnosno Ita-liji, bili u stanju da sa gotovo nepogrešivom tačnošću uđu u trag pravojvezi koja je spajala svakog theomythosa sa jednom od ovih sila. Idejskiprst, koji je bio toliko značajan u magijskoj veštini lečenja, ustvari značigvozdeni prst, koga naizmenično privlači i odbija prirodna sila mag-neta. Na Samotraki je činio čuda u lečenju, vraćajući obolele organe unjihovo normalno stanje.

Bart ide dalje od Švajgera u tumačenju značenja starih mitova, iproučava kako duhovne tako i fizičke aspekte ovog predmeta. Onopširno raspravlja o frigijskim daktilima, tim „magovima i isteriva-čima bolesti”, kao i o sabejrijskim teurgistima. Pritom kaže:


„Dok razmatramo blisku spregu daktila i magnetnih sila, ne mo-ramo da se ograničimo samo na kamen koji je pokazivao magnetnasvojstva i na naše predstave o prirodi, već treba da sagledamo mag-netizam u čitavom njegovom značenju. Onda postaje jasno kako suinicirani, koji su sebe nazivali daktilima, izazivali divljenje svojimmagijskim delima, kako su ih predstavljali, svojim čudesnim isce-ljenjima. To je bilo povezano sa mnogim drugim stvarima kojima sesveštenstvo drevne prošlosti obično bavilo: negovanjem prirode iznanja, unapređenjem umetnosti i nauke, misterijama i tajnim po-svećenjima. Svim ovim se bavilo sabejrijsko sveštenstvo; zbog čegato ne bi bila posledica usmeravanja i podrške od strane misterioznihduhova prirode?”32

31 Švajger: „Introduction to Mythology through Natural History“.32 Enmozer: „History of Magic“, I, 3.

94

Švajger je istog mišljenja, pa pokazuje kako su fenomene drevneteurgije proizvodile upravo magnetne sile „kojima su upravljali du-hovi”.

Uprkos njihovom javnom ispovedanju politeizma, ljudi drevnihvremena – pripadnici obrazovaneog staleža u svakom slučaju – bilisu, u suštini, isključivi monoteisti; i to tokom nebrojenih godina prepojave Mojsija. U Ebersovom papirusu ovu činjenicu neopozivopokazuju sledeće reči, prevedene iz prva četiri reda sa prvog lista:

U drevnim vremenima je bilo uobičajeno da istaknute ljude nazi-vaju bogovima. Obogotvorenje smrtnih ljudi i izmišljenih božanstavane predstavlja ništa pouzdaniji dokaz protiv njihovog monoteizmanego što gradnja spomenika koje današnji hrišćani dižu svojim ju-nacima dokazuje njihov politeizam. Amerikanci sadašnjeg veka bismatrali apsurdnim kada bi ih potomstvo posle nekih 3.000 godinanazvalo idolopoklonicima zato što su podizali kipove svog „boga”Džordža Vašingtona. Hermetička filozofija je bila toliko obavijenatajnama da je Volni (Volney) tvrdio da su antički narodi obožavalisvoje grube, materijalne simbole kao da božanstva zaista prebivajuu njima; dok su ustvari oni smatrani samo za predstave ezoterijskihprincipa. I Dipua, koji je proveo niz godina proučavajući ovaj prob-lem, pogrešno je razumeo simbolični ciklus, i pripisao njihova verskaučenja isključivo astronomiji. Eberhart i mnogi drugi nemački autoriiz prošlog i sadašnjeg veka određuju mesto magiji onako kako im jeizgledalo najprirodnije, misleći da njeni koreni leže u platonističkomkultu Timaja. Ali kako je, bez poznavanja samih misterija, bilo mo-guće ovim ili ma kojim drugim ljudima koji nisu posedovali prefin-jenu intuiciju jednog Šampoliona, da otkriju ezoteričnu polovinuonoga što je Izidinim velom bilo skriveno od svih osim nekolicineadepata?

„Dođoh iz Heliopolisa u društvu velikih iz Het-aata, VrhovnihZaštitnika, gospodara večnosti i spasenja. Dođoh iz Saisa sa Ma-jkama-boginjama, koje me uzeše u zaštitu. Gospod vaseljene mi rečekako da oslobodim bogove svih smrtonosnih bolesti.”


95

Zasluge Šampoliona kao egiptologa niko ne dovodi u pitanje. Onsam izjavljuje da sve ukazuje na to da su drevni Egipćani bili dubokouvereni u postojanje samo jednog boga. Pritom do najsitnijih detaljapotvrđuje tačnost spisa tajanstvenog Hermesa Trismegistusa, čijastarost se gubi u tami minulih razdoblja. Enmozer kaže i ovo: „He-rodot, Tales, Parmenid, Empedokle, Orfej i Pitagora, svi su oni išli uEgipat i na Istok da steknu znanja o filozofiji i teologiji Prirode.”Tamo je i Mojsije stekao svoju mudrost, tu je i Isus proveo svoju mla-dost.

Tamo su se okupljali proučavaoci iz svih zemalja pre nego što suudareni temelji Aleksandrije. Enmozer nastavlja:

Numine knjige, koje su se prema Livijevom opisu sastojale od ra-sprava o filozofiji prirode, pronađene su u njegovoj grobnici; ali nijedopušteno da se to otkriće objavi, jer bi time bile otkrivene najvećetajne državne religije. Senat i narodni tribun su odlučili da knjigetreba spaliti, što je javno učinjeno.33

MAGIJA JE UVEK SMATRANA BOŽANSKOM NAUKOM

Magija je smatrana božanskom naukom koja omogućuje sticanjebožanskih osobina. „Ona otkriva procese koji se odvijaju u prirodi”,kaže Filon Judejac, „i upućuje na razmišljanje o nebeskim silama.”34

U kasnijim vremenima, njena zloupotreba i izopačenje u običnovračanje napravili su od nje predmet opšteg zgražavanja. Prema tome,


„Kako to da je tako malo od ovih tajni otkriveno tokom tolikogvremena, pored toliko različitih razdoblja i ljudi? Odgovor leži utome što su se svi inicirani pridržavali stroge tajnosti. Još jedan ra-zlog se može pronaći u uništavanju i potpunom nestanku svih pisanihtragova tajnih znanja iz najstarije prošlosti.”

33 „History of Magic“, tom II, str. 3.34 Filon Judejac: „De Specialibus Legibus“.

96

moramo da je posmatramo jedino onakvom kakva je bila u dalekojprošlosti, tokom onih razdoblja kada je svaka prava vera bila zasno-vana na poznavanju okultnih sila prirode. Magijsku praksu nije us-postavio svešteni stalež drevne Persije, kako se obično misli, većmagi, koji su nazvani po njoj. Mobede, sveštenike parsa – drevnegebre – čak i danas nazivaju magoi na dijalektu Pehlevija.35 Magijase pojavila sa ranijim rasama ljudi. Kasijan pominje izvesni spis,dobro poznat u četvrtom i petom veku, koji je pripisivan Hamu, No-jevom sinu, za koga se opet tvrdi da ga je dobio od Jareda, udaljenomčetiri generacije od Seta, Adamovog sina.36

DOSTIGNUĆA NJENIH ADEPATA I PRETPOSTAVKE SAVREMENIKA KOJI SU IH KLEVETALI

Mojsije je svoje znanje dugovao majci egipatske princeze Ter-mutis, koja ga je spasla iz voda Nila. Faraonova žena, Batrija,37 isama je bila inicirana, te Jevreji upravo njoj duguju za sve što je nji-hov prorok imao, „svoj mudrosti egipatskoj, ... silan u riječima i udjelima”.38 Mučenik Justin, koji je kao svog učitelja imenovao TrogaPompeja, pokazuje da je Josif svoje veliko poznavanje magijskih ve-ština stekao kod visokih sveštenika Egipta.39

Drevni narodi su imali veće znanje iz pojedinih nauka od svegašto su do sada otkrili naši savremeni naučnici. Mada mnogi ne želeto da priznaju, ovu činjenicu je potvrdilo više naučnika. „Naučnaznanja koja su postojala u ranom razdoblju društva bila su na mnogovišem nivou nego što su ljudi danas spremni da priznaju”, kaže dr A.Tod Tomson (A.Todd Thomson), urednik Okultnih nauka („Occult

97


35 „Zend-Avesta“, tom II, str. 506.36 Kasijan: „Conference“, I., 21.37 „De Vita et Morte Mosis“, str. 199.38 Djel. 7:22.39 Justin, XXXVI., 2.

Sciences“); „ali”, dodaje, „ona su bila ograničena na hramove, bri-žljivo skriveno od očiju širokih masa, stojeći na raspolaganju jedinosveštenstvu.” Govoreći o kabali, dobro upućeni Franc von Bader pri-mećuje da „nisu samo naše spasenje i mudrost, nego i sama našanauka došli od Jevreja”. Ali zašto nije dovršio rečenicu i rekao čita-ocu od koga su Jevreji dobili svoju mudrost?

Origen, koji je pripadao Aleksandrijskoj školi platonista, izjavljujeda je Mojsije, pored učenja saopštenih u Starom Zavetu, preneo i nekeveoma važne tajne „iz skrivenih dubina Zakona” sedamdesetoricistarešina. Takođe im je zapovedio da ih saopštavaju jedino onima zakoje se uvere da su dostojni toga.

Sveti Jeronim naziva Jevreje iz Tiberija i Lide jedinim učiteljimamističnog načina tumačenja. Najzad, Enmozer izražava svoje uve-renje da su „radovi Dionisija Areopagita sasvim očigledno zasnovanina jevrejskoj kabali”. Kada uzmemo u obzir da gnostici, odnosnorani hrišćani, nisu bili ništa drugo do preimenovani sledbenici starihesena, ova činjenica uopšte ne treba da čudi. Profesor Molitor odajepuno priznanje kabali. On kaže:

98


„Doba nedoslednosti i površnosti je, kako u teologiji tako i unauci, iza nas, i kako taj revolucionarni racionalizam nije ostavioništa iza sebe osim sopstvene praznine, pošto je prethodno uništiosve što je bilo pozitivno, izgleda da je došlo vreme da ponovo obra-timo pažnju na to misteriozno otkrivenje koje je živi izvor iz kogamora doći naše spasenje ... Misterije drevnog Izrailja, u kojima susadržane sve tajne današnjeg Izrailja, biće najpogodnije ... za zasni-vanje teologije na njenim najdubljim teozofskim principima, i kaočvrsta osnova svih savršenih nauka. To bi otvorilo nov put ... kamračnom lavirintu mitova, misterija i poretka primitivnih naroda ...Jedino ove tradicije sadrže ceo sistem proročkih škola, koje prorokSamuilo nije osnovao, nego samo obnovio, i čiji cilj nije bio ništadrugo do da obrazovane ljude vodi ka mudrosti i najvišem znanju, akada bi se pokazali dostojnim, da ih uvedu u dublje misterije. Uokviru ovih misterija je i magija, koja je imala dvojaku prirodu –božanska magija i zla magija, ili crna veština. Svaka od njih se opetmože podeliti na dve vrste, aktivnu i prividnu; u prvoj, čovek poku-

Sveštenstvo tri najistaknutija dela hrišćanstva, grčko, rimoka-toličko i protestantsko, odbija da prihvati ma kakve spiritističkefenomene koji se manifestuju kroz takozvane „medijume”. Zaista,malo je vremena proteklo od kako su dve poslednje od navedenihcrkvenih zajednica spaljivale, vešale i na razne druge načine ubijalesvaku bespomoćnu žrtvu kroz čije telo bi se manifestovali duhovi –a ponekad i neke slepe i još uvek neobjašnjene sile prirode. Na vrhuove tri grupe crkava stoji nadmoćna rimska crkva. Njene ruke se cr-vene od nevine krvi bezbrojnih žrtava, prolivene u ime božanstvanalik Molohu koje čini okosnicu njenog učenja. Ona je spremna ijedva čeka da ponovo počne s tim. Ali u devetnaestom veku su jojvezane ruke upravo onim duhom progresa i verskih sloboda kojesvakodnevno psuje i proklinje. Grčko-ruska crkva je najkrotkija i na-jsličnija Hristu u svojoj primitivnoj, jednostavnoj, mada slepoj veri.Uprkos tome što nije ostvarena unija između grčke i latinske crkve,i što su se one razišle pre mnogo vekova, izgleda da rimski pontifi tučinjenicu bez izuzetka ignorišu. Na najdrskiji mogući način su prisvo-jili nadležnost ne samo nad zemljama u okviru grčke verske zajed-nice, nego i sve protestante. Profesor Drejper kaže:

Kako su dekreti ignorisani, enciklike ostale nepročitane, pozivina vaseljenske sabore prenebregnuti a ekskomunikacije ismejane –

99


šava da se postavi u direktan odnos sa svetom oko sebe kako binaučio skrivene stvari; u drugoj nastoji da stekne kontrolu nadduhovima; u prvoj, da bi činio dobra i korisna dela; u drugoj, da biradio sve vrste opakih i neprirodnih stvari.”40

40 Molitor: „Philosophy of History and Traditions“, Hjuitov (Howitt) prevod, str. 285.41 „Conflict between Religion and Science“, str. 329.

„Crkva insistira na tome da država nema prava da se meša u makoju stvar koju ona proglasi svojim domenom, a da protestantizam,kao obična pobuna, nema uopšte nikakvih prava; da je čak i u protes-tantskim zajednicama katolički episkop jedini zakoniti duhovni sta-rešina.”41

izgledalo je da sve to ne čini nikakvu razliku. Njihova upornost jenašla protivtežu jedino u njihovoj drskosti. Vrhunac apsurda je do-stignut 1864. kada je Pije IX javno ekskomunicirao i besno ana-temisao ruskog cara kao „šizmatika proteranog iz nedara Svete MajkeCrkve”.42 Ni on ni njegovi preci, ni Rusija još od kada je hristijani-zovana pre skoro hiljadu godina, nikada nisu pristali da priđu rimo-katolicima. Zašto onda ne bi zahtevao versku nadležnost i nad budistimaTibeta, ili nad senima antičkih Hiksa?

Medijumski fenomeni su se stalno pojavljivali, kako u Rusiji takoi u drugim zemljama. Ta sila potpuno ignoriše verske razlike; ona sesmeje nacionalnim pripadnostima i nepozvana osvaja svakog pojedi-nca, bio on krunisani monarh ili obični prosjak.

Čak ni sadašnji „božji zamenik” Pije IX, nije mogao da izbegneneželjenog gosta. Tokom poslednjih pedeset godina njegova visostje bila izložena vrlo neobičnim napadima. U granicama Vatikananazivaju ih božanskim vizijama; ali van njih, lekari ih nazivaju na-padima epilepsije; a priče koje kolaju među narodom pripisuju ihopsednutosti duhovima Peruđe, Kastelfidarda i Mentane!

Princ od Hoenloa, nadaleko čuven u prvoj polovini našeg veka posvojim isceliteljskim moćima, bio je veliki medijum. Zaista, ovifenomeni i sile ne pripadaju nijednom posebnom dobu ili zemlji. Onisačinjavaju deo čovekovih psiholoških atributa – Mikrokosmos.

Vekovima su klikuči,44 jurodivi,45 i druga bedna stvorenja patilaod čudnih oboljenja, koja su rusko sveštenstvo i narodne mase pripi-sivali opsednutosti đavolom. Okupljali su se u dugim redovima predulazom u hramove, ne usuđujući se da uđu da ih svojeglavi demoni,

100


42 Pogledajte „Gazette du Midi” i „Le Monde” od 3. maja 1864.43 Šekspir: „Ričard III.”44 Bukvalno, vrištavci ili oni koji urliču.45 Mentalno zaostali, idioti.

„Svetla gore plavo: tačno je ponoć,Hladne kapi straha stoje na mom uzdrhtalom telu,Čini mi se da duše svih koje u smrt poslahDođoše ...”43

pod čijom su kontrolom bili, ne bi bacili na tle. Voronjež, Kijev,Kazanj i ostali gradovi koji poseduju čudotvorne mošti kanonizo-vanih svetaca, obiluju takvim nesvesnim medijumima. Uvek se mogunaći u velikom broju, okupljeni u besprizornim grupama, kako sevrzmaju kraj ulaza i po tremovima. Kada sveštenici u hramu stignudo određenih mesta u liturgiji, kao što je iznošenje sakramenata,početak molitvi i kada hor zapeva Ijej Heruvim, ovi polumanijaci,polumedijumi počnu da kukuriču kao petlovi, da laju, muču i njaču,da bi se na kraju srušili na tle u strašnim grčevima. „Nečisti ne možeda podnese svetu liturgiju”, objašnjavaju pobožni. Podstaknutesamilošću, neke milosrdne duše „obolelima” daju okrepljenje i deleim milostinju. Povremeno, pozovu sveštenika da istera zle duhove,u kom slučaju on ili obavi obred iz ljubavi i sažaljenja, ili zbog prilikeda dobije dvadeset kopejki u srebru, već prema njegovim hrišćanskimsklonostima. Ali ova jadna stvorenja – koja jesu medijumi, jer povre-meno proriču i imaju vizije, kada napad nije odglumljen46 – nikadane zlostavljaju zbog njihove nesreće. Zbog čega bi ih sveštenici pro-ganjali, ili narod mrzeo i optuživao ih da su proklete veštice ili vra-čevi? Zdrav razum i osećaj za pravdu sigurno nalažu da ukolikonekog treba kazniti, to sigurno nisu žrtve koje ni samima sebi nisu ustanju da pomognu, već demon za koga se misli da kontroliše njihovenesvesne postupke. Najgore što može da se dogodi ovakvim „paci-jentima” je da ih sveštenik toliko pokvasi svetom vodicom da jadnicidobiju nazeb. Ukoliko to ne pomogne, klikuču prepuštaju božijoj mi-losti, a o njemu se staraju sa ljubavlju i sažaljenjem. Sujeverna i slepakakva jeste, vera rukovođena ovakvim principima svakako zaslužujeizvesno poštovanje, i nikada ne može biti uvredljiva, bilo za čovekaili za istinskog Boga. Ali to nije slučaj i sa rimokatolicima; stoganam je i namera da u ovom radu preispitamo upravo njih i, na drugommestu, protestantsko sveštenstvo – izuzev nekolicine njihohovih naj-istaknutijih mislilaca. Želimo da saznamo na čemu zasnivaju svoje

101

46 Ali to nije uvek slučaj, jer neki od ovih prosjaka redovno prave ovakve, za njih un-osne predstave.


pravo da se odnose prema indijskim i kineskim spiritualistima onakokako to čine; optužujući ih, zajedno sa bezbožnicima – koje su samistvorili – kao i tolike druge osuđenike koje su osudili da gore u ve-čnom ognju pakla.

Daleko od toga da pomislimo i na najmanje nepoštovanje – akamoli huljenje – Božanske Sile koja je ovaplotila sve što postoji,vidljivo i nevidljivo. O njenoj veličanstvenosti i beskrajnom savrše-nstvu se ne usuđujemo ni da razmišljamo. Nama je dovoljno da zna-mo da Ona postoji i da je sveznajuća. Dovoljno je što, kao i drugabića poput nas, posedujemo majušnu iskru Njene suštine. Vrhovnasila kojoj ukazujemo svoje najdublje poštovanje je bez granica i kraja– veliko „SREDIŠNJE SUNCE DUHA” čijim smo atributima i vi-dljivim efektima njegove neizgovorene volje okruženi – Bog drevnihi Bog savremenih vidovnjaka. Njegov karakter se može proučavatijedino u svetovima dozvanim u postojanje Njegovom moćnom ZA-POVEŠĆU. Otkrivenje Njegove volje je ispisano Njegovim sop-stvenim prstom u neizbrisivim obličjima univerzalnog sklada na licuvaseljene. Njegovo NEPOGREŠIVO jevanđelje je jedino koje mipriznajemo.

Govoreći o drevnim geografima, Plutarh u Tezeju primećuje daoni „uz ivice svojih karata gomilaju sve one delove sveta o kojimaništa ne znaju, dodajući u primedbama duž margina da dalje nemaničeg osim peščanih pustinja punih divljih zveri i neprohodnih mo-čvara”. Zar naši teolozi i naučnici ne rade isto? Dok prvi naseljavajunevidljivi svet bilo anđelima ili đavolima, naši filozofi pokušavajuda ubede svoje sledbenike da tamo gde nema materije nema ničeg.

Koliko naših okorelih skeptika pripada, bez obzira na svoj materi-jalizam, masonskim ložama? Rozenkrojcersko bratstvo, misteriozniučenjaci srednjeg veka, još uvek postoji – ali samo po imenu. Onimogu da „liju suze nad grobom svog poštovanog učitelja, HiramaAbifa”; ali uzalud će tragati za pravim mestom „gde je položenagrančica mirte”. Preostalo je samo mrtvo slovo, duh je odleteo. Oniliče na engleske ili nemačke horove u italijanskoj operi, koji u četvr-

102


tom činu Ernanija silaze u grobnicu Karla Velikog, pevajući o svojojzaveri na jeziku koji im je potpuno nepoznat. Tako i naši današnjivitezovi Svetog Luka mogu svake noći da silaze, ako im se tako svidi,„kroz devet lukova pravo u utrobu Zemlje”, – oni „nikada neće otkritisveto Enohovo ušće”. „Gospoda Vitezovi Južne doline” kao i oni iz„Severne” mogu pokušavati da uvere same sebe da „prosvetljenjesviće nad njihovim umovima”, i kako napreduju kroz stepene ma-sonerije „veo predrasuda, despotizma, tiranije”, i čega još sve, višene zaklanja njihove umne vidike. Ali to će ostati samo prazne rečidokle god zapostavljaju svoju maternju magiju, i okreću leđa njenojsestri bliznakinji, spiritizmu. Zaista, „Gospodo Vitezovi Orijenta”,možete da „siđete sa svojih visokih položaja i da se valjate na poduod žalosti, uhvativši se rukama za glavu”, jer i imate razlog daoplakujete i žalite svoju sudbinu. Još od kada je Filip Lepi uništiovitezove templare niko nije istupio da razveje vaše sumnje, bez obzirana suprotne tvrdnje. I zaista, vi ste „lutalice iz Jerusalima, koje tragajuza izgubljenim blagom Svetog mesta”. Da li ste ga našli? Avaj, niste!jer je sveto mesto profanisano; srušeni su stubovi mudrosti, snage ilepote. Od sada „morate da lutate u tami,” i „putujete kao prosjaci,”po šumama i gorama u potrazi za „izgubljenom rečju”. „Nastavite!”– nećete ga naći sve dok ograničavate svoja putovanja na sedam, pačak i na sedam puta sedam; jer vi „putujete u tami”, a nju može darazveje jedino svetlo goruće baklje istine koje nose pravi nasledniciOrmuzda. Jedino oni mogu da vas nauče pravilnom izgovoru imenakoje je objavljeno Enohu, Jakovu i Mojsiju. „Nastavite! Sve dok vašR. S. V. ne bude naučio da pomnoži 333 i na njegovo mesto udari666 – broj Zveri iz Otkrivenja, mogli biste da pokažete svoju oba-zrivost i delujete sub rosa.

Kako bismo pokazali da znanja koja su drevni narodi negovali opodeli ljudske istorije na cikluse nisu bila bez ikakve filozofske os-nove, zaključićemo ovo poglavlje uvodeći čitaoca u jednu od naj-starijih tradicija drevnih vremena, onu koja se bavi evolucijom našeplanete.

103


Na kraju svake „velike godine”, koju je Aristotel – prema Cen-zorinu – zvao najvećom, i koja se sastojala od šest sara47 naša planetabi bila podvrgnuta temeljnoj fizičkoj revoluciji. Polarni i ekvatorijalniklimatski pojasevi postepeno zamenjuju svoja mesta; prvi se polakokreću ka Ekvatoru, a tropska zona, sa svojom bujnom vegetacijom ipreobilnim životinjskim svetom, dolazi da zameni preteće pustarezaleđenih polova. Ovu promenu klime neizbežno prate kataklizme,zemljotresi i drugi kosmički grčevi.48 Kako se okeanski basenipomeraju, krajem svakih deset hiljada i šest stotina godina, veći deoplanete zahvati potop nalik na onaj legendarni, Nojev. Ovu „godinu”su stari Grci nazivali heliakal; ali niko van svetilišta nije znao ništapouzdano bilo u pogledu njenog trajanja ili ma kakvih detalja. Zimuove „godine” su nazivali Kataklizmom ili Potopom – a leto Espirosis.Narodno predanje je učilo da je tokom ovih naizmeničnih „godišnjih”doba svet bio čas spaljivan ognjem, čas plavljen vodom. To smo baruspeli da saznamo iz Astronomskih fragmenata Cenzorina i Seneke.Komentatori su bili toliko nesigurni u pogledu trajanja ove „godine”da niko osim Herodota i Linusa, koji su joj pripisivali 10.800 uslučaju prethodnog, a 13.984 godina u slučaju potonjeg, nije bio niblizu istine.49 Prema tvrdnjama vavilonjanskih sveštenika, koje po-tvrđuje i Eupolemije,50 „grad Vavilon svoje osnivanje duguje onimakoji su se spasli iz katastrofe potopa; oni su bili divovi i sagradili su

104


47 Vebster potpuno pogrešno izjavljuje da su Haldejci naziv saros, ili jedan ciklus pom-račenja, upotrebljavali za period od približno 6.586 godina, tj. za „period obrtanjamesečevog čvora”. Beroz, i sam haldejski astrolog pri Belovom hramu u Vavilonu,određuje trajanje sara ili sarusa na 3.600 godina; nerosa na 600; a sosusa na 60 godina.(Pogledajte i Beroza iz Abidene: „Of the Chaldaean Kings and the Deluge“. Pogledajtei Euzebija, i Korijev rukopis Ex. Cod. reg. gall. gr. No.2360, list 154.)

48 Pre nego što naučnici odbace takvu teoriju – kao što je već postalo običaj – trebalibi da pokažu zbog čega je, krajem Tercijara, Severna hemisfera doživela takav pad tem-perature da je potpuno zamenila žarku zonu klimom Sibira? Ne zaboravimo da je helio-centrični sistem došao do nas iz severne Indije; i da je klice svih astronomskih znanjaodatle doneo Pitagora. Sve dok nismo u stanju da napravimo odgovarajući matematičkimodel, jedna hipoteza je dobra koliko i ma koja druga.

49 Cenzorinus: „De Natal Die.” Seneka: „Nat. Quaest.”, iii., 29.50 Euzebije: „Praep. Evan.” O kuli vavilonskoj i Avramu.

skrivanje prave suštine kojima su se koristili drevni pisci mističari,koji su po pravilu bili pod zakletvom da ne otkriju svete tajne svojihsvetilišta, mogli da zavedu prevodioce i komentatore. Oni bukvalnočitaju izraze srednjovekovnog alhemičara; savremeni naučnici na-jčešće pogrešno shvataju čak i prikrivenu simboliku kojom se služioPlaton. Jednog dana će možda naučiti bolje od toga i tako postatisvesni da je ovaj metod, proistekao iz krajnje nužde, bio u upotrebikako u drevnoj tako i u savremenoj filozofiji; da su adepti u svetili-štima od najranijih čovekovih početaka strogo čuvali fundamentalneistine o svemu što nam je dopušteno da znamo dok prebivamo naZemlji; da su razlike koje su postojale među verskim učenjima i obi-čajima bile samo spoljne; te da su svi čuvari početnog, božanskogotkrivenja, koji su rešili svaki problem u domašaju ljudskog intelekta,bili međusobno povezani globalnom „masonerijom” nauke i filozo-fije, koja je obuhvatila celu našu planetu. Na filologiji i psihologijije da pronađu dokle je stigao njihov neprekinuti niz. Ukoliko bi tobilo urađeno, pokazalo bi se da otvaranjem jednog čvora drevnih re-ligijskih sistema može da bude razrešen čitav niz misterija.

Prenebregavanje i skrivanje ovih dokaza je čak i takve umovekakvi su Hejr (Hare) i Volas, kao i druge uticajne ljude, gurnulo unaručje savremenog spiritizma. Drugi, kojima je izgleda urođeno pot-puno odsustvo duhovne intuicije, istovremeno su oterani u suprotnukrajnost, u grubi materijalizam koji se pojavljuje pod raznim nazi-vima.

No, nema potrebe da dalje razmatramo ovaj problem. Jer, madaje po mišljenju većine naših savremenika postojalo samo jedno dobaprosvećenosti, u čiji osvit su se pojavili antički filozofi, i čiji blistavivrhunac pripada samo nama; i mada svedočenja mnoštva antičkih isrednjovekovnih mislilaca nisu bila ni od kakve koristi današnjimnaučnicima koji izvode eksperimente, kao da je svet nastao 1. godinepo Hristu i kao da je svo znanje tek nedavno stiglo niotkuda, minećemo zbog toga gubiti ni nadu ni hrabrost. Sadašnji trenutak jepogodniji od ma kog do sada za povratak drevnim filozofijama. Arhe-

113


olozi, filolozi, astronomi, hemičari i fizičari su sve bliži i bliži tačkina kojoj će biti prinuđeni da pristupe njihovom razmatranju. Prirodnanauka je već dostigla krajnje granice svog polja istraživanja; dogma-tizovana teologija već može da vidi kako presušuju izvori njenognadahnuća. Ako nismo pogrešno protumačili znake, približava sevreme kada će svet dobiti dokaze da su jedino drevne veroispovestibile u skladu sa prirodom, i da je već drevna nauka obuhvatila svaznanja do kojih ljudski um uopšte može da dođe. Dugo čuvane tajnemogu da budu otkrivene; odavno zaboravljene knjige i veštine moguponovo da izbiju na svetlo dana; papirusi i pergamenti od neprocen-jivog značaja će se pojaviti u rukama ljudi koji će se pretvarati da suih našli odmotavajući mumije, ili da su naleteli na njih u zakopanimgrobnicama; još mogu da budu iskopane i protumačene tablice istubovi čija će uklesana otkrivenja zaprepastiti teologe i zbunitinaučnike. Ko zna šta nosi budućnost? Uskoro će nastupiti doba razbi-janja iluzija i ponovne izgradnje – štaviše, već je počelo. Ciklus jeskoro završen; novi će uskoro početi, pa će stranice buduće istorijemožda sadržati svedočenja i preneti neoborivi dokaz da

„Ukoliko precima možemo u svemu verovati,Duhovi koji siđoše razgovarahu sa čovekom,I rekoše mu tajne sveta neznanog.”


114

Poglavlje II

FENOMENI I SILE

Da li je čoveku dovoljno da zna da postoji? Da li je dovoljno tošto se rodio kao ljudsko biće da zasluži da ga zovu ČOVEKOM? Našnedvosmislen utisak i uverenje je, da bi postao pravi duhovni entitet,što gornji naziv podrazumeva, čovek prvo mora da stvori sebe iznova,da tako kažemo – tj. da iz svog uma i duha potpuno ukloni ne samopreovlađujući uticaj sebičnosti i drugih prljavština, nego i zarazupraznoverjem i predrasudama. Ovo drugo se potpuno razlikuje odonoga što obično nazivamo antipatijom ili simpatijom. U početkusmo neodoljivom snagom, ili, pak, potpuno nesvesno uvučeni u njenmračni krug tim naročitim uticajem, snažnim magnetizmom koji

115

Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivostPsihički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine

Ljudska volja – najveća među silama Površna uopštavanja fran-cuskih naučnika Čemu se pripisuju mistični fenomeni medijuma

Njihova veza sa zločinom

„Gde pamet posrnu, ponos stade da nas braniOgromnu prazninu bez smisla da sahrani ... ”

Poup„Zbog čega bi uopšte trebalo menjati način na koji priroda

funkcioniše? U tome se može skrivati dublja filozofija nego što mo-žemo i da sanjamo – filozofija koja otkriva tajne prirode, ali, otkri-vajući ih, ne menja njihov tok.”

Bulver Liton

proističe iz ideja kao i iz fizičkih tela. Njima smo okruženi i na krajusprečeni, zahvaljujući moralnom kukavičluku – strahu od stavovajavnosti – da nađemo izlaz iz njega. Retko se događa da čovek raz-matra jednu stvar u svetlu njene istinitosti, dolazeći do zaključka slo-bodnim rasuđivanjem. Najčešće je obrnut slučaj. Do zaključka seobično dolazi slepim prihvatanjem mišljenja koje trenutno preovla-dava u društvu. Sledbenik crkve sigurno neće platiti apsurdno visokucenu za svoje mesto u hramu, kao što ni neki materijalista neće otićida drugi put sluša predavanje gospodina Hakslija o evoluciji, samozato što smatraju da tako treba; ali će to učiniti zato što su gospodini gospođa ti-i-ti tako uradili, a oni su NEKO I NEŠTO.

Isto važi i u svemu ostalom. Da je psihologija imala svog Darvina,moglo se otkriti da je srozavanje čoveka u pogledu moralnih kvalitetanerazdvojno povezano sa promenom njegovog fizičkog izgleda. Dru-štvo u svom današnjem slugeranjskom stanju bi nekom inteligentnomposmatraču njegove mimikrije moglo da nagovesti sličnost izmeđučovekolikih majmuna i ljudskih bića koja bi bila mnogo upadljivija odspoljnih znakova na koje je ukazao veliki antropolog. Mnoštvo maj-munskih vrsta – „koje ismevaju naš lik" – izgleda da su se razvilejedino sa ciljem da izvesnoj klasi osoba odevenih u skupo krzno obe-zbede razgranato porodično stablo.

PREDRASUDE NAUČNIKA I NJIHOVA NETRPELJIVOST

Nauka svakodnevno brzim koracima grabi ka velikim otkrićimau hemiji i fizici, organologiji i antropologiji. Ljudi od nauke bi moralida se oslobode predrasuda svih vrsta; ipak, mada su misao i stavovisada slobodni, naučnici su još uvek ljudi starog kova. Utopijski sanjarje onaj koji misli da se čovek neprestano menja kroz evoluciju irazvoj novih ideja. Možda je tle već dovoljno plodno i spremno dasvake godine da sve veći i bolji izbor plodova, ali začaprkajte malodublje nego što je tlu potrebno da dâ svoj plod i u dubljim slojevima


116

ćete naići na istu zemlju koja je bila na tom mestu pre nego što jeprva brazda zaorana.

Nije prošlo mnogo od kada je izvesna ličnost koja je dovela u pi-tanje nepogrešivost jedne teološke dogme bila odmah žigosana kao„ikonoborac” i bezbožnik. Vae victis! (Teško pobeđenima!) ... Naukaje na kraju odnela pobedu. Ali sada pobednik prisvaja istu nepo-grešivost, mada ne uspeva da dokaže da je u pravu. „Vremena se me-njaju, a mi se menjamo sa njima” (Tempora mutantur et nos mutamurin illis), izreka starog dobrog Lotarijusa, savršeno odgovara ovomslučaju. Ipak, mi osećamo da imamo pravo da postavljamo pitanjaprvosveštenicima nauke.

Tokom mnogih godina smo posmatrali kako raste i kako se razvijata jabuka razdora – SAVREMENI SPIRITIZAM. Budući da smo upo-znati sa njihovim radovima kako u Evropi tako i u Americi, izblizasmo pomno pratili sve njihove beskrajne kontroverze i poredili nji-hove kontradiktorne hipoteze. Mnogi obrazovani muškarci i žene –heterodoksni spiritisti, dakako – pokušali su da proniknu u tajne Pro-tejskog fenomena. Jedini rezultat do koga su došli bio je sledeći za-ključak: šta god da je razlog ovim neprekidnim neuspesima – bilo daih treba pripisati samim istraživačima, ili delovanju neke tajne Sile –barem je dokazano da, što se psihološke manifestacije javljaju češćei što su raznovrsnije, to tama koja okružuje njihovo poreklo postajesve neprobojnija.

Ti fenomeni su se odigrali pred svedocima, i mada je njihovapriroda i dalje tajna – obično ih, i možda pogrešno, nazivaju spiri-tualnim – bilo bi besmisleno poricati ih. Čak i ako dopustimo da jedobar deo njih posledica vešte prevare, oni koji preostaju su dovoljnoozbiljni da zahtevaju pažljivo naučno ispitivanje. „Ipak se kreće“ (Epur se muove), rečenica izgovorena pre više vekova prešla je usvakodnevni govor. Galilejeva hrabrost više nije potrebna da iste rečibacimo akademiji u lice. Psihološki fenomeni su već u ofanzivi.

Fenomeni i sile

117

PSIHIČKI FENOMENI PROTIV ZVANIČNE NAUKE

Stav koji savremeni naučnici zauzimaju je da čak i ako pojavaizvesnih tajanstvenih fenomena u prisustva medijuma predstavlja ne-spornu činjenicu, nema nikakvog dokaza da ona nije posledica nenor-malnog, neurotičnog stanja tih individua. Mogućnost da su ih izazvaliduhovi preminulih koji su se vratili ne treba ni razmatrati sve dok sena drugo pitanje ne dobije odgovor. Nema sumnje da upravo oni kojipotvrđuju delovanje duhova treba da pruže dokaze. Ukoliko bi na-učnici uzeli da se rvu sa ovim problemom u najboljoj nameri, pokazu-jući najusrdniju želju da reše ovu zagonetnu misteriju, umesto što nanju gledaju sa nedoličnim i neprofesionalnim prezirom, ne bi im seimalo šta zameriti. Istina, velika većina „spiritističkih” kontakata jesračunata da se zgadi čak i manje inteligentnim istraživačima. A ikada se radi o pravim kontaktima, oni su najčešće trivijalni, ni počemu posebni, često i vulgarni. Tokom proteklih dvadeset godina pri-mili smo posredstvom raznih medijuma poruke koje su navodno poti-cale od Šekspira, Bajrona, Frenklina, Petra Velikog, Napoleona iŽozefine, pa čak i Voltera. Opšti utisak koji su ostavile na nas je kakoizgleda da su francuski osvajač i njegova ljubavnica zaboravili dapravilno izgovaraju reči; Šekspir i Bajron su postali notorne pijanice,a Volter se pretvorio u imbecila. Ko može da okrivi ljude dresiraneda budu tačni u svemu, pa čak i osobe koje su naprosto široko obra-zovane, zbog na brzinu izvedenog zaključka da kada ima tako mnogoočiglednih obmana na površini, teško da može biti nečeg istinitogukoliko bi išli sve do dna? Smišljanje pompeznih naziva za idiotska„komuniciranja” izazvalo je takvu mučninu u stomacima naučnikada oni ne bi bili u stanju da svare ni veliku istinu koja leži na visovimaovog okeana psiholoških fenomena. Oni donose sud na osnovu njenespoljne ljušture, pokrivene prljavštinom. Ali mogli bi isto tako da po-reknu da u dubinama mora ima čiste vode kada vide masnu mrlju


118

kako pliva na površini. Prema tome, ako ne možemo da ih sa pravomokrivimo zbog toga što već na prvi pogled zaziru od onoga što zaistaizgleda odbojno, imamo puno pravo da ih osuđujemo zbog toga štoim ne pada na pamet da ispituju dublje. Ni biseri ni dijamanti ne ležerasuti po zemlji; a ove osobe se ponašaju isto tako glupo kao što bi iprofesionalni ronilac, koji bi odbacio školjku samo zbog njenog pr-ljavog, blatnjavog izgleda, dok bi, otvorivši je, mogao da pronađedragoceni biser u njoj.

Čak ni opravdani i oštri prekori nekih od vodećih naučnika nisuni od kakve koristi, pa je strah jednog broja da istražuju ovako nepop-ularan predmet izgleda prerastao u opštu paniku. „Fenomeni progonenaučnike, a naučnici beže od njih”, zajedljivo primećuje M. A. N. Ak-sakov u jednom poučnom članku o medijumizmu i Naučnoj komisijiSankt Petersburga. Stav ovog profesorskog kolegijuma prema pred-metu koji su obavezni da ispitaju je od početka do kraja bio jednos-tavno sraman. Njihov preuranjen i unapred napisan izveštaj je biotako očigledno pristrasan i nedorečen da je izazvao prezrive protestečak i onih koji ne veruju u ove fenomene.

Nedoslednost logike naše učene gospode u pogledu filozofije spi-ritizma odlično ističe profesor Džon Fisk – jedan iz njihovih redova.U svom nedavno objavljenom filozofskom delu „The Unseen World“(Nevidljivi svet), dok pokazuje da na osnovu same definicije izrazamaterija i duh postojanje duha ne može da se prikaže čulima, te daotuda nijedna teorija o njemu nije podložna naučnoj proveri, on udonjim redovima zadaje snažan udarac svojim kolegama:

119

Fenomeni i sile

„Mogućnost neposrednog uveravanja u takvim slučajevima mora,pri uslovima sadašnjeg života, ostati zauvek nedostupna. Ona se na-lazi potpuno izvan domašaja iskustva. Koliko god bilo takvih sluča-jeva, ne možemo očekivati da ćemo se ikada sresti sa nekim od njih.Otuda sledi da naš neuspeh da pružimo svedočanstvo o takvoj pojaviuopšte ne znači da naša teorija nije na mestu. Ovako shvaćeno ve-rovanje u budući život nema naučnu podlogu, ali se ono istovremenonalazi iznad potrebe za naučnom potvrdom kao i iznad naučnog kri-

Ali oni to ne žele da urade. Razjareni su hrabrom, lojalnom i na-dasve pohvalnom kapitulacijom tako izuzetnih ljudi kao što je Volas,i odbijaju da prihvate čak i obazrivu politiku ograničenog uplitanja,kakvu je odabrao gospodin Kruks (Crookes).

Ne postoji nikakav drugi razlog da se saslušaju mišljenja koja senalaze u ovom radu od toga da se zasnivaju na višegodišnjem prouča-vanju kako drevne magije tako i njegovog savremenog oblika, spiriti-zma. Čak i sada, kada su mnogi fenomeni iste vrste postali uobičajenastvar, „magiju” smatraju nekakvom vrstom veštog žongliranja. Dokspiritizam, kad god zbog obilja dokaza ne mogu da ga uverljivo pro-glase šarlatanstvom, nazivaju kolektivnim haluciniranjem.

Mnogo godina lutanja među „paganskim” i „hrišćanskim” čudo-tvorcima, okultistima, mesmeristima, kao i svim mogućim vrstamabele i crne magije, trebalo bi da budu dovoljni, po našem mišljenju,da nam daju izvesno pravo da se osećamo kompetentnim da za-uzmemo praktičan stav prema ovom sumnjivom i veoma kompliko-vanom pitanju. Zbližili smo se sa fakirima, svetim ljudima Indije, iposmatrali ih dok saobraćaju sa pitrijima. Posmatrali smo postupkei modus operandi derviša koji vrište dok igraju; održavali prijateljskeodnose sa marabutima evropskog i azijskog dela Turske, a krotiteljizmija iz Damaska i Benaresa imaju malo tajni koje nismo imali pri-like da proučimo. Prema tome, kada nam naučnici, koji nikada nisuimali prilike da žive među ovim orijentalnim „žonglerima” i kojimogu da ih u najboljem slučaju površno procenjuju, kažu da u nji-

120


ticizma. To je verovanje koga nikakav budući napredak u otkrićimafizičkih nauka neće moći da opovrgne. To je verovanje koje ni u komsmislu nije iracionalno, već je logički utemeljeno, ni najmanje neutičući na naš naučni način razmišljanja ili na naše naučno zasnovanezaključke.

Ukoliko bi sada naučnici prihvatili stanovište da duh nije materi-ja, i da njime ne upravljaju materijalni zakoni, i ako bi se uzdržaliod špekulisanja u vezi s njim, ograničivši se na znanje o materijalnimstvarima, otklonili bi ono što vernike trenutno najviše iritira.”

je zove „latentna misao”; dr Karpenter „idejno-motorni princip”, itd.Koliko naučnika – toliko naziva.

Pre više godina stari nemački filozof Šopenhauer je odbacio i ovusilu i sve što je u vezi s njom u isti mah; a od kako je gospodin Volaspromenio mišljenje, i ovaj veliki antropolog je prihvatio njegove ide-je. Šopenhauerovo učenje je da sva vaseljena predstavlja ispoljavanjevolje. Svaka sila u prirodi je isto tako rezultat volje, predstavljajućiviši ili niži stepen njene objektivizacije. To je i učenje Platona, kojije izričito rekao da je sve što se može videti stvoreno ili je proistekloiz nevidljive i večne VOLJE, i da predstavlja njen odraz. Naša nebesa– kaže on – stvorena su prema večnom obrascu „Idealnog sveta”sadržanog, kao i sve ostalo, u dodekaedru, geometrijskom modelukoga je upotrebilo Božanstvo.17 Kod Platona, Prvobitno biće je ema-nacija Uma Demijurga (Nousa), koji oduvek u sebi sadrži „zamisao”o „svetu koji treba da nastane”, zamisao koju je stvorio iz samogsebe.18 Prirodni zakoni predstavljaju utvrđeni odnos ove zamisliprema raznim oblicima u kojima se ispoljila; „ovi oblici”, kaže Šo-penhauer, „su vreme, prostor i uzrok. Krećući se kroz vreme i prostorova zamisao varira u svojim bezbrojnim ispoljavanjima.”

Ove ideje uopšte nisu nove, čak ni Platonove zamisli nisu bileoriginalne. Evo šta možemo da pročitamo u spisu „Chaldean Ora-cles“:19 „Mehanizam prirode postoji naporedo sa intelektom [noe-rio], duhovnim Svetlom Oca. Jer duša [psuche] je ta koja je ukrasvelikog neba, što ga krasi posle Oca.”

„Bestelesni svet je tada već bio kompletan, sa središtem u Božan-skom Umu”, kaže Filon20 koga pogrešno optužuju da je svoju filo-zofiju preuzeo od Platona.

U Mohusovoj Teogoniji prvo nailazimo na Etar pa tek onda navazduh; dva principa iz kojih je rođen Ulom, pojmljivi [noetos] Bog(tj. vidljiva materija vaseljene).21

137

Fenomeni i sile

17 Platon: „Timaeus Soerius”, str. 97.18 Pogledajte Moversova „Explanations”, str. 268.19 Kori (Cory): „Chaldean Oracles”, str. 243.20 Filon Judejac: „On the Creation”, X.21 Movers: „Phoinizer”, str. 282.

U orfičkim himnama Eros-Fanes se razvija iz Duhovnog Jajeta kogasu oplodili Etarski vetrovi, gde je Vetar22 „duh Boga” za koga kažu dase kreće kroz Etar, „meditirajući o haosu” – Božanska „Ideja”. U indi-jskoj Katakopanišadi, Puruša tj. Božanski Duh već stoji pred prvobit-nom tvari, iz čijeg sjedinjenja izvire velika Duša Sveta, „Maha = Atma,Braman, Duh Života”;23 potonji nazivi su identični sa UniverzalnomDušom, ili Animom Mundi, kao i Astralnom Svetlošću teurgista i ka-balista.

Pitagora je svoja učenja doneo iz svetilišta na Istoku, a Platon ihje složio u oblik koji je razumljiviji od misterioznih brojeva mudraca– čija je učenja u potpunosti prihvatio – za neupućeni um. Otuda jekod Platona Kosmos „Sin”, dok su njegovi otac i majka BožanskaMisao i Tvar.24

„Egipćani”, kaže Danlep,25 „prave razliku između starijeg imlađeg Horusa, gde je prvi Ozirisov brat, a drugi sin Ozirisa i Izide.”Prvi predstavlja zamisao o svetu koja ostaje u Demijurgovom Umu,„rođena u tami pre stvaranja sveta”. Drugi Horus je ova „Zamisao”koja nastaje iz Logosa, odeva se u tvar i preuzima stvarnu egziste-nciju.26

„Bog vaseljene, večan, bezgraničan, mlad i star, promenljivog ob-lika”,27 kažu Proročanstva Haldejaca.

Ovaj „promenljivi oblik” je izraz koji predstavlja vibrirajuće kre-tanje Astralnog Svetla, koje su sveštenici drevne prošlosti savršenodobro poznavali, mada su možda imali nešto drugačije poglede naetar u odnosu na savremene naučnike; jer su oni u Etar smestili VečnuZamisao koja prožima vaseljenu, odnosno Volju koja postaje Sila, istvara ili organizuje tvar.


138

22 K. O. Miler (Müller), str. 236.23 Veber (Weber): „Akad. Vorles”, str. 213, 214, itd.24 Plutarh: „Izida i Oziris”, I., VI.25 „Spirit. History of Man” (Duhovna istorija čovečanstva), str. 88.26 Movers: „Phoinizer”, str. 268.27 Kori: „Fragments ”, str. 240.

LJUDSKA VOLJA – NAJVEĆA MEĐU SILAMA

Van Helmont kaže:

A „božanski” Paracelzus, kako su ga nazivali, dodaje u istomsmislu:

Ukoliko bi se projektovala sila podjednake snage nasuprot neve-rici i skepticizmu, mogla bi da ih zaustavi, a ponekad i da potpunoneutrališe njihovo dejstvo. Zbog čega bi se spiritisti čudili što pri-sustvo nekih vatrenih skeptika, ili onih koji, osećajući ogorčeni otporprema ovim fenomenima, nesvesno naprežu svoju volju u suprotnomsmeru, ometa a ponekad i potpuno onemogućava ispoljavanje feno-mena? Ako na Zemlji nema svesne sile koja povremeno ne ometaneku drugu, ili čak potpuno potire njeno dejstvo, treba li se čuditikada nesvesnu, pasivnu moć medijuma iznenada potpuno parališedruga koja joj se suprotstavlja, mada se i ona isto tako nesvesno is-poljava? Profesori Faradej i Tindal su se hvalili da bi njihovo pri-sustvo u krugu odmah zaustavilo sva spiritualna ispoljavanja. Samata činjenica je trebala da dokaže tim istaknutim naučnicima da je uovim fenomenima bila prisutna neka sila koja zaslužuje da se njompozabave. Kao naučnik, profesor Tindal je možda odskakao u kruguprisutnih na seansi; mada je bio pronicljiv posmatrač, koga nije bilo

Fenomeni i sile

„Volja je prva među svim silama. Jer je Stvoritelj svojom voljomstvorio i pokrenuo sve stvari ... Volja je svojstvo svih duhovnih bića,i utoliko se aktivnije ispoljava u njima ukoliko su više oslobođenamaterijalnih veza.”

139

„Vera mora da potvrdi imaginaciju, jer vera učvršćuje volju ...Odlučna volja je početak svih magijskih operacija ... Zbog toga štose ljudi ne trude da savršeno zamisle rezultat i nemaju vere u njega,upotreba veština je neizvesna, inače bi mogla biti savršeno pouz-dana.”

lako obmanuti trikovima medijuma, verovatno nije bio ništa inte-ligentniji od ostalih u sobi, pa ako su spiritualna ispoljavanja bilavarka, tako dobro smišljena da obmane sve druge, ona ne bi prestalani zbog njegovog prisustva. Koji medijum bi se mogao pohvalitifenomenima kakve je izvodio Isus, i apostol Pavle posle njega? Paipak, čak je i Isus nailazio na slučajeve gde je sila nesvesnog otporanadjačala čak i Njegovu, tako dobro usmerenu snagu volje. „I neučini ondje čudesa mnoga zbog nevjerja njihova.”(Mat. 13:58)

U Šopenhauerovoj filozofiji se može naići na odraz svakog odovih gledišta. Naši „tragaoci” za naučnom istinom bi mogli da imajukoristi od konsultovanja njegovih radova. U njima će naći mnoštvoneobičnih hipoteza utemeljenih na starim idejama, špekulacija o„novim” fenomenima, koje se mogu pokazati isto toliko razumnimkao i bilo koje druge, i na taj način mogu biti pošteđeni beskorisnogtruda oko izmišljanja novih teorija. Psihičke i ektenične sile, teorijeo „idejnom motoru” i „elektro-biološkim silama”; „latentnoj misli”pa čak i „nesvesnoj aktivnosti mozga” mogu se sažeti u dve reči: ka-balistička ASTRALNA SVETLOST.

Smele teorije i mišljenja izražena u Šopenhauerovim radovimaveoma se razlikuju od onih koje zastupa većina naših ortodoksnihnaučnika. Ovaj hrabri mislilac primećuje:


„U stvarnosti ne postoje ni materija ni duh. Sila gravitacije kojapočiva u jednom kamenu isto je tako neobjašnjiva kao i pojava misliu ljudskom mozgu ... Ukoliko materija može – niko ne zna zbog čega– da padne na zemlju, onda ona isto tako može i – niko ne zna zašto– da misli ... Čim budemo, čak i u mehanici, prevazišli puke matem-atičke operacije, kada budemo dosegli ono što ne podleže ispitivanju,kao što su sila adhezije, gravitacije i tako dalje, suočićemo se safenomenima koji su za naša čula isto tako zagonetni kao VOLJA iMISAO koji se javljaju u čoveku – naći ćemo se suočeni sa nesh-vatljivim, jer takva je u suštini svaka sila koja postoji u prirodi. Gdeje onda ta materija koju svi navodno tako dobro poznajete; i iz koje– budući da je tako dobro poznajete – izvlačite sve svoje zaključkei objašnjenja, i koju pripisujete svim stvarima?

140

Ovakvo stanovište potvrđuje ono što smo rekli u pogledu raznihnaziva upotrebljenih za istu stvar. Rasprave se vode oko pukih reči.Nazovite taj fenomen silom, energijom, elektricitetom ili magnetiz-mom, voljom ili spiritualnom silom, on će uvek predstavljati delimi-čno ispoljavanje prisustva duše, bilo da je bestelesna ili privremenozarobljena u svom telu – jednog dela te inteligentne, svemoćne, in-dividualne VOLJE koja prožima čitavu prirodu, koju usled toga štoljudski jezik nije u stanju da precizno izrazi psihološka obličja, nazi-vaju – BOGOM.

Predstave nekih naših intelektualaca o materiji su, sa kabalističketačke gledišta, na više načina pogrešne. Hartman (Hartmann) njihovagledišta naziva „instinktivnim predrasudama”. Štaviše, on pokazujeda nijedan izvođač eksperimenata nije u stanju da dopre do materijeu pravom smislu reči, već jedino do sila na koje je izdeljena. Vidljiviefekti materije su jedino efekti ispoljavanja njenih sila. On otuda za-ključuje da ono što se sada naziva materijom nije ništa drugo do skup

141

Fenomeni i sile

... Ta materija, koju možemo u potpunosti spoznati svojim razu-mom i čulima, samo je privid: ona nikada ne dopire do prave, un-utrašnje suštine stvari. Tako je mislio Kant. Ukoliko smatrate da uljudskoj glavi prebiva neka vrsta duha, onda morate da prihvatiteisto to i za običan kamen. Ukoliko vaša mrtva i potpuno pasivna ma-terija može da se potčinjava sili gravitacije ili, poput elektriciteta, daprivlači i odbija, i da izbacuje iskre – onda je ona, kao i mozak, ustanju da misli. Ukratko, svaku česticu takozvanog duha možemo dazamenimo njenim materijalnim ekvivalentom, kao što možemo isvaku česticu materije da zamenimo duhom ... Stoga, kartezijanskapodela svih stvari na materiju i duh nije uvek filozofski tačna; onaje tačna jedino u slučaju podele na volju i njeno ispoljavanje, pričemu ovakva podela nema ničeg zajedničkog sa prethodnom jer spir-itualizuje sve stvari: sve ono što je na prvi pogled realno i objektivno– tela i materiju – ona transformiše u predstavu, a svako ispoljavanjeu volju.”28

28 „Parerga”, II., str. 111, 112.

udruženih atomskih sila, i to je ono što se podrazumeva pod izrazommaterija: mimo toga, reč materija za nauku nema nikakvog smisla.Bez obzira na iskrena priznanja nekih naših specijalista – fizičara,fiziologa i hemičara – da ništa pouzdano ne znaju o suštini materije,29

oni je uzdižu na pijedestal božanstva. Svaki novi fenomen koji nisuu stanju da objasne smrve u komadiće, pomešaju sa tamjanom i spalena oltaru boginje zaštitnice savremenih naučnika.

Niko nije bolje obradio ovu temu od Šopenhauera u njegovoj Pa-rergi. U svom delu on naširoko raspravlja o animalnom magnetizmu,vidovitosti, lekovima koji deluju preko simpatičnog nervnog sistema,proroštvu, magiji, znamenjima, viđenju duhova i drugim spiritualnimtemama.

142


„Sva ova ispoljavanja predstavljaju grane istog drveta, i donosenam neoborive dokaze o postojanju niza bića koja su utemeljena nasasvim drugačijem poretku stvari u odnosu na prirodu koja se zas-niva na zakonima prostora, vremena i prilagodljivosti. Ovaj drugačijiporedak stvari je daleko dublji, jer je izvorni i direktni; pored njegauobičajeni zakoni prirode, koji su puka formalnost, postaju bespred-metni; prema tome, pri njegovom neposrednom delovanju vreme iprostor više ne mogu da razdvajaju individue, a fizička razdvojenostkoja preti ovim oblicima više ne predstavlja nepremostivu preprekuza razmenu misli i trenutno ispoljavanje volje. Na ovaj način možedoći do promena sasvim drugačijim putem u odnosu na fizičkuuzročnost, tj. dejstvom volje ispoljene na poseban način, van sameindividue. Prema tome, posebni karakter svih prethodno pomenutihispoljavanja se sastoji u visio in distante et actio in distante (viđenjui delovanju na daljinu) kako u odnosu na vreme tako i u odnosu naprostor. Takvo delovanje na distanci je upravo ono što čini suštinskikarakter svega što nazivaju magijom; jer upravo je takvo trenutnodejstvo naše volje, dejstvo oslobođeno uzročnih uslova fizičkih ak-tivnosti, tj. kontakta.

30 Pogledajte Hakslija: „Physical Basis of Life“.

POVRŠNA UOPŠTAVANJA FRANCUSKIH NAUČNIKA

Ne bi bilo nikakve koristi da pređemo sa filozofskih razmatranjačoveka kao što je Šopenhauer na površna uopštavanja izvesnih fran-cuskih akademika, osim što bi nam to omogućilo da procenimo in-telektualne domete ove dve škole mišljenja. Videli smo kako Nemacgleda na ova duboka psihološka pitanja. Uporedite to sa najboljimšto imaju da ponude astronom Babine (Babinet) i hemičar Bosinjol(Boussingault) objašnjavajući jedan značajan spiritualni fenomen.Godine 1854-5. ovi istaknuti specijalisti su izneli pred akademijujedan memorandum ili monografiju, čiji je očigledni cilj bio da po-tvrdi i u isto vreme razjasni suviše komplikovanu teoriju dr Ševrolao stolovima koji se okreću, koju je uradio za račun istražne komisiječiji je bio član. Evo njegovih reči:

143

Fenomeni i sile

Osim toga ova ispoljavanja nam pokazuju suštinsku i savršenologičnu kontradikciju materijalizma, pa čak i naturalizma, jer u svet-lu takvih ispoljavanja onaj poredak stvari u prirodi koga obe ovefilozofije pokušavaju da predstave kao apsolutan i jedini istiniti, prednama se pojavljuje u suprotnom vidu, kao niz površnih pojava kojeu svojoj biti sadrže izdvojenu suštinu stvari, potpuno nezavisnu odnjenih sopstvenih zakona. To je razlog zbog koga su ovakva ispo-ljavanja – bar sa čisto filozofske tačke gledišta – među svim činjeni-cama koje nam se ukazuju u oblasti eksperimenta, neuporedivonajvažnija. Prema tome, dužnost svakog naučnika je da se upoznasa njima.”30

„Što se tiče kretanja i oscilacija koji se navodno javljaju kodnekih stolova, njihov uzrok može jedino da leži u nevidljivim i ne-hotičnim vibracijama mišićnog sistema izvođača eksperimenta; uproduženim kontrakcijama mišića koje se u tom trenutku manifesuju serijom vibracija, koje na taj način postaju vidljivi drhtaj koji prenosikružno kretanje na posmatrani objekat. Ova rotacija je na taj način

30 Šopenhauer: „Parerga”. Poglavlje „Volja u Prirodi”.

Baš nikakvih. Ova naučna hipoteza – ili da kažemo demonstra-cija? – isto je tako jasna kao i jedna od Babineovih nebula ispitivanihu noćnoj magli.

Osim toga, i da je jasna, njoj nedostaje jedna značajna stvar, a toje zdrav razum. Nismo sigurni da li Babine en desespoir de cause (uočajanju) prihvata Hartmanovu pretpostavku da „vidljivi materijalniefekti nisu ništa drugo do efekti sile” i, da bismo stvorili jasni pred-stavu o materiji, prvo moramo da steknemo predstavu o sili. Filo-zofija uči školu mišljenja kojoj pripada Hartman, i koju je delimičnoprihvatilo nekoliko vodećih nemačkih naučnika, da problem materijemože da bude rešen jedino pomoću te nevidljive Sile, čije poznavanjeŠopenhauer naziva „magijskim znanjem” i „magijskim efektom ilidelovanjem Volje”. Otuda prvo moramo da saznamo da li na „neho-tične vibracije mišićnog sistema izvođača eksperimenta”, koje susamo „materijalna aktivnost”, utiče volja koja je u njemu ili ona do-lazi spolja. U prethodnom slučaju Babine ga praktično pretvara unesvesnog epileptičara; u potonjem, kao što ćemo videti, on ga pot-puno odbacuje i sve inteligentne odgovore u vezi sa stolovima kojese tresu i kuckaju pripisuje „nesvesnom govoru iz trbuha”.

Znamo da svaki napor volje rezultira silom i da, prema gore po-menutoj nemačkoj školi, ispoljavanja atomskih sila predstavljaju de-jstva individualnih volja, koja rezultiraju nesvesnim naviranjematoma u stvarne likove koja je volja već subjektivno uobličila. De-mokrit je mislio, po ugledu na svog učitelja Leukipa, da su atomi ivakuum (bezvazdušni prostor) prvi principi na kojima počivaju svestvari što se nalaze u vaseljeni. U svom kabalističkom smislu, vaku-um u ovom slučaju znači latentno Božanstvo, ili latentnu silu koja je

144

u stanju da ispolji priličnu količinu energije postepenim ubrzavanjemkretanja, ili snažnim otporom kad god se pokuša njeno zaustavljanje.

Na taj način se dobija fizičko objašnjenje fenomena bez ikakvihteškoća.”31

31 „Revue des Deux Mondes“, 15. januar 1855, str. 108.


pri svom prvom ispoljavanju postala VOLJA, i na taj način prenelapočetni podsticaj ovim atomima – čijim je povezivanjem nastala ma-terija. Ovaj bezvazdušni prostor je ustvari samo drugi naziv za haos,i to neodgovarajući, jer prema peripatetičarima „priroda se gnušapraznine”. Da su i pre Demokrita drevni narodi bili upoznati sa ide-jom o neuništivosti materije dokazuju alegorije kojima su se služilikao i mnoge druge činjenice. Muvers daje jednu definiciju feničanskepredstave o idealnoj sunčevoj svetlosti kao o duhovnom uticaju kojiproističe iz najvišeg Božanstva, IAO, „svetlu koje jedino um možeda pojmi – fizičkom i duhovnom principu svih stvari; iz koga ishodiduša”. To je bio muški princip Suštine ili Mudrosti, dok je primitivnamaterija ili Haos bila ženski princip. Otuda su dva prva principa –večno združena i beskrajna, već kod primitivnih Feničana predstav-ljala duh i materiju. Prema tome, ova teorija je stara koliko i svet; jerDemokrit uopšte nije bio prvi filozof koji je ovome podučavao; a in-tuicija je postojala u čoveku i pre nego što se njegov razum konačnorazvio. Ali upravo u poricanju beskrajnog i beskonačnog Entiteta kojiposeduje tu nevidljivu Volju, koga u nedostatku boljeg izraza nazi-vamo BOG, počiva nemoć svake materijalističke nauke da nađe ob-jašnjenje okultnih pojava. U apriornom odbacivanju svega što bimoglo da ih natera da pređu granice egzaktne nauke i zakorače udomen psihologije, ili ako nam se više sviđa, metafizičke psihologije,otkrivamo skriveni razlog njihove zbunjenosti pred ovim pojavamai njihovih apsurdnih teorija kojima pokušavaju da ih objasne. Drevnafilozofija je utvrdila da je sve što postoji u vidljivom kao i nevi-dljivom obliku nastalo kao posledica ispoljavanja te Volje – koju Pla-ton naziva Božanskom zamisli. Poput te Božanske Mudrosti koja je,usmeravajući voljnu silu svoje duše ka središtu lokalizovanih sila,izazvala objektivne oblike da se pojave u realnom svetu, tako i čovek,mikrokosmos velikog Makrokosmosa, radi to isto u srazmeri sasnagom svoje volje. Imaginarni atomi – izraz koji je upotrebioDemokrit, a koga su se materijalisti sa zahvalnošću dokopali –nalikuju automatizovanim radnicima povučenim unutra pod pri-

145

Fenomeni i sile

tiskom te Univerzalne Volje usmerene pravo na njih, koja ih, ispo-ljena u vidu sile, nagoni na delovanje. Plan strukture koja će bitiformirana nalazi se u umu Arhitekte, i predstavlja odraz njegoveVolje; još uvek u apstraktnom stanju, od trenutka nastanka pretvarase u konkretnu tvorevinu posredstvom ovih atoma koji verno pratesvaku liniju, tačku i oblik koji su ocrtani u imaginaciji BožanskogArhitekte.

Kao što Bog stvara, tako i čovek može da stvara. Ukoliko postigneodređeni intenzitet volje, oblici stvoreni u njegovom umu postaju sub-jektivni. Nazivaju ih halucinacijama, mada su za njihovog stvoriteljaisto toliko realne koliko i ma koji vidljivi objekat za ma koga drugog.Pri intenzivnijoj i inteligentnijoj koncentraciji ove volje, oblik možeda se konkretizuje, da postane vidljiv i objektivan; takav čovek jenaučio tajnu nad tajnama; postao je MAG.

Materijalista ne bi trebao da ima primedbi na ovakvu logiku jerje za njega i misao materija. Dopuštajući da je to tako, pronalazač jelukavo smislio mehanizam; scene iz bajki rođene u umu pesnika;divne slike koje je nacrtala umetnikova mašta; nenadmašne statuekoje je vajar isklesao u etru; palate i zamci koje je arhitekta sagradiou vazduhu – svi oni, mada nevidljivi i subjektivni, moraju postojatijer su materija, stovrena i uobličena. Ko može da tvrdi da ne postojeljudi tako moćne volje i u stanju da učine vidljivim ove zamišljeneobjekte slikane u vazduhu, uokvirene čvrstim omotačem od grubetvari kako bi bile opipljive?

Ako francuski naučnici nisu pobrali lovorike na ovom novompolju istraživanja, šta su više od njih uradili u Engleskoj, sve do danakada je gospodin Kruks rizikovao sopstveni ugled da iskupi grehenaučnih krugova? Zbog čega je gospodin Faradej nekih dvadesetakgodina kasnije jednom i dvaput pristao da razgovaraju s njim o ovimstvarima? Za Faradeja, čije ime anti-spiritisti pominju u svakoj ra-spravi o ovim pojavama kao neku vrstu bajalice protiv urokljivogoka spiritizma, Faradeja koji je „pocrveneo” zato što su objavili nje-gova istraživanja o jednom tako ponižavajućem verovanju, jedan

146


pouzadni autoritet sada tvrdi da nikada nije eksperimentisao sastolovima koji se okreću! Dovoljno je da prelistamo nekoliko zalu-talih brojeva Journal des Debats, objavljenih dok je poznati škotskimedijum boravio u Engleskoj, pa da se prisetimo primitivne atmos-fere u kojoj su se protekli događaji odigrali. U jednom od ovih bro-jeva dr Fuko (Foucault) iz Pariza se pojavljuje kao glavni svedokjednog poznatog engleskog izvođača eksperimenata. „Molim vas,nemojte misliti”, kaže on, „da je veliki fizičar ikada otišao tako da-leko da sedne za sto koji se trese.” Kako onda objasniti „rumenilo”koje je zapljusnulo obraze „Oca eksperimentalne psihologije”? Pa-mteći ovu činjenicu, sada ćemo ispitati Faradejev divni Indikator,izuzetni „Hvatač medijuma” koga je sam smislio kako bi pomoćunjega otkrivao obmane koje medijumi izvode. Ova komplikovanamašina, čija uspomena poput noćnog košmara progoni varalice međutakozvanim medijumima, do detalja je opisana u knjizi Question desEspirits Konta de Mirvila (Comte de Mirville).

Kako bi izvođačima eksperimenta što bolje dokazao realnost nji-hove sopstvene podsticajne sile, profesor Faradej je postavio neko-liko kartonskih diskova, međusobno povezanih i pričvršćenih za stožitkim lepkom koji bi, omogućivši da svi delovi jedno vreme pria-njaju jedan uz drugi, ipak popustio izložen neprekidnom pritisku.Sada, pošto se sto okrenuo nekoliko puta – da, usudio se da se vrtipred gospodinom Faradejem, što je činjenica od izvesnog značaja –provereni su diskovi; i, kako je otkriveno da su se postepeno pomeraliotklizavši u istom smeru u kome i sto, to je bio nesporni dokaz da suga izvođači eksperimenta sami pogurali.

Još jedan od takozvanih naučnih testova, tako korisnih kod na-vodno spiritualnih ili psihičkih pojava, sastojao se od malog instru-menta koji je trenutno upozoravao posmatrače na najmanji podsticajkoji bi došao s njihove strane, ili, tačnije, prema rečima samog gospo-dina Faradeja, „on bi ih upozorio kada bi prešli iz pasivnog u aktivnostanje”. Ova igla koja je odavala aktivan pokret dokazala je jednustvar, i to: delovanje sile koja je ili proisticala iz osoba koje su sedele,

147

Fenomeni i sile

ili ih je podvrgla svojoj kontroli. Ko je ikada tvrdio da takva sila nepostoji? Svako je spreman da to prizna, bilo da ta sila prođe kroz čo-veka koji vrši ispitivanje, kako se obično prikazuje, ili da deluje neza-visno od njega, kao što se često dešava.

Profesor Agasi, koji je u Americi zauzimao gotovo isti takav is-taknut naučni položaj kao gospodin Faradej u Engleskoj, postupio jejoš nekorektnije. Profesor Dž. R. Bjukenan, istaknuti antropolog, čijije pristup spiritizmu bio više u skladu sa naučnim principima od makog drugog istraživača u Americi, govori o Agasiju u jednom ne-davno objavljenom članku sa potpuno opravdanim ogorčenjem. Jerbi, za razliku od drugih, profesor Agasi (Agassiz) svakako trebalo dapokaže više vere u fenomen kome je sam bio podvrgnut. Ali sada,kada su i Faradej i Agasi napustili svoja tela, više će nam koristiti dapitamo žive nego mrtve.

Prema tome, savremeni skeptici poriču silu čije su skrivene moćidrevni teurgisti savršeno poznavali. Deca prepotopskih vremena –koja su se možda i igrala s njom, koristeći je kao što dečaci Bulver-Litonove „Buduće Rase“ (Coming Race) koriste izuzetni „vril” –nazivala su je „Vodom Pta”; njihovi potomci su je nazvali animamundi, dušom sveta; a još kasnije, srednjovekovni hermetičari su jenazivali „zvezdanim svetlom”, ili „Mlekom nebeske device”, „Ma-gne” i raznim drugim imenima. No, naši savremeni učenjaci niti jeprihvataju niti prepoznaju pod takvim nazivima; jer oni su u vezi samagijom, a magija po njihovim zamislima predstavlja ponižavajućepraznoverje.

148


„Čitava misterija bila je u nesrazmeri sile upotrebljene od stranerukovalaca, koji su gurali zato što su prisiljeni na to izvesnim efek-tima rotacije, ili, tačnije, jednom zaista čudesnom jurnjavom. Poredtako čudesnih efekata, kako bi ma ko mogao da pomisli da sićušnieksperimenti ove vrste mogu biti od nekakve vrednosti u ovoj tekotkrivenoj zemlji Titana?”32

32 Kont de Mirvil: „Question des Espirits“ (Problem duhova).32 Kont de Mirvil: „Question des Espirits“ (Problem duhova).

Apolonije i Jamblih su smatrali da se ona ne nalazi u „poznavanjuokružujućih stvari, već u unutrašnjem savršenstvu duše, što počiva ucarstvu onoga koji teži da postane više od čoveka”.33 Odatle su došlido savršene spoznaje svojih bogolikih duša, čije su moći koristili sasvom mudrošću razvijenom tokom ezoterijskog proučavanja her-metičke nauke, koju su nasledili od svojih predaka. Međutim, našifilozofi, stisnuti u svoje telesne ljušture, ne mogu ili se ne usuđujuda upere svoj stidljivi pogled dalje od onoga što su u stanju da ra-zumeju. Za njih ne postoji budući život; nema božanskih snova, kojepreziru kao nešto nenaučno; za njih su ljudi davno minulih vremena„neuki preci”, kako ih nazivaju; a kad god prilikom svojih fiziološkihistraživanja naiđu na autora koji veruje da je ova tajanstvena žudnjaza duhovnim znanjem svojstvena svakom ljudskom biću i da namsigurno nije data bez ikakvog razloga, odnose se prema njemu sa pre-zrivim sažaljenjem.

Jedna persijska izreka kaže: „Što je nebo mračnije, zvezde sve sja-jnije blistaju.” Tako su se na mračnom svodu srednjeg veka pojavilatajanstvena Braća Ružinog Krsta. Oni nisu pravili nikakva udruženja,niti su obrazovali bratstva; jer su ih lovili kao da su divlje zveri, akada bi ih se hrišćanska crkva dokopala, po pravilu su bili spaljivanina lomači. „Kako je vera zabranjivala”, kaže Bejl, „da se prolivakrv”, onda su, „da bi zaobišli geslo Ecclesia non novit sanguinem(Crkva ne proliva krv) spaljivali ljudska bića, kao da spaljivanjemčoveka ne prolivaju i njegovu krv!”

Mnogi od ovih mistika su, sledeći uputstva koja su naučili u izves-nim raspravama, čuvali iz jednog naraštaja u drugi otkrića do kojihsu došli, koja ne bi bila potcenjena čak ni u današnje vreme egzaktnihnauka. Monahu Rodžeru Bejkonu su se smejali kao šarlatanu, a .sadaga po pravilu ubrajaju u one koji su se „pretvarali” da se bave magi-jom; međutim, njegova otkrića su bez obzira na to prihvaćena, i sadaih najviše koriste upravo oni koji ga najviše ismevaju. Rodžer Bejkon

149

Fenomeni i sile

33 Bulver-Liton: „Zanoni”

je sa punim pravom, mada ne i prema istorijskim činjenicama, pri-padao tom Bratstvu koje obuhvata sve one koji proučavaju okultnenauke. Živeći u trinaestom veku, bio je skoro savremenik AlbertusaMagnusa i Tome Akvinskog, a njegova otkrića – kao što su barut ioptička stakla, kao i njegovi mehanički izumi – svi su smatrali pravimčudima. Bio je optužen da je napravio „savez sa đavolom”.

U legendarnoj istoriji o monahu Bejkonu, kao i u „jednoj starojdrami koju je napisao Robert Grin, dramski pisac iz vremena kraljiceElizabete, pripoveda se da je, kada su ga pozvali pred kralja, monahizazvan da pokaže” neke od svojih veština pred kraljicom. On je nato mahnuo rukom (u tekstu se kaže „svojim čarobnim štapom”) i „togtrenutka se začula tako divna muzika da ništa nalik njoj nikada prenisu čuli.” Potom se začula još glasnija muzika i najednom su seukazale četiri utvare i počele da igraju sve dok nisu iščezle rastvorivšise u vazduhu. Onda je ponovo mahnuo svojim štapom i najednom seosetio miris „kao da su miomirisi čitavog sveta bili spravljani prednjima, na najbolji način koji je tadašnja veština mogla da postigne”.A onda je Rodžer Bejkon, obećavši nekom džentlmenu da će mupokazati lik njegove voljene, povukao jedan zastor u kraljevoj odajii svi prisutni su mogli da vide „kuvarevu pomoćnicu sa varjačom uruci”. Ponositog džentlmena je, mada je prepoznao devojku koja jeiščezla isto tako brzo kao što se i pojavila, razbesnela ova ponižava-juća predstava, i zapretio je monahu da će mu se osvetiti. I šta je magna to uradio? Jednostavno mu je odgovorio: „Ne pretite mi, da vamne bih naneo još veću sramotu; zar ne primećujete da opet govoriteneistinu pred učenim ljudima!”

Komentarišući ovaj događaj, jedan savremeni istoričar34 pri-mećuje: „Ovo može da posluži kao primer one vrste predstava kojesu najverovatnije bile rezultat vrhunskih znanja iz prirodnih nauka.”Niko nikada nije ni posumnjao da je to bila posledica upravo takvog

150


34 T. Rajt (T. Wright): „Narratives of Sorcery and Magic” (Priče o vradžbinama imagiji).

znanja i da hermetičari, magovi, astrolozi i alhemičari nikada nisu nitvrdili ništa drugo. U svakom slučaju, nije bio njihov propust to štosu neuke mase naroda, pod uticajem beskrupuloznog i zatucanogsveštenstva, sva takva dela pripisivale posredovanju đavola. Imajućiu vidu zverska mučenja koja je vršila inkvizicija nad svima osumn-jičenim da su se bavili bilo crnom ili belom magijom, nije nikakvočudo da se ovi filozofi nisu hvalili pa čak ni priznali da je dolazilodo kontakta sa nevidljivim „posrednikom”. Naprotiv, njihovi sop-stveni spisi dokazuju da su smatrali kako magija „nije ništa drugo doprimena aktivnih, prirodnih uzroka na pasivne stvari ili subjekte; po-moću njih su izvedeni mnogi krajnje iznenađujući, ali ipak savršenoprirodni efekti”.

Pojave misterioznih mirisa i muzike, koje je izveo Rodžer Bejkon,bile su primećene i u naše vreme. Da ne pominjem naša lična isku-stva, bili smo obavešteni od engleskih dopisnika Teozofskog društvada su čuli zvuke nekakve zanosne muzike koja nije dolazila ni od je-dnog vidljivog instrumenta, i udisali razne očaravajuće mirise kojisu poticali, kako su verovali, od nekakvog duha. Jedan od dopisnikanam je saopštio kako je neki od tih inače poznatih mirisa bio tako jak– miris sandalovog drveta – da se u kući mogao osetiti nedeljamaposle seanse. U ovom slučaju, medijum je bio član porodice, a svieksperimenti su izvođeni u porodičnom krugu. Drugi opisuje neštošto naziva „muzikom koja se sastojala od lupkanja”. Sile koje su spo-sobne da sada izvode ovakve fenomene morale su da postoje i buduisto tako delotvorne i u vreme Rodžera Bejkona. Što se tiče utvara,dovoljno je reći da ih sada prizivaju u spiritističkim krugovima, i dato potvrđuju i mnogi naučnici, pa je svedočanstvo o tome kako ih jeRodžer Bejkon izazvao utoliko verodostojnije.

Baptista Porta u svojoj studiji „Natural Magic“ (Prirodna magija)nabraja čitav katalog tajnih formula za izazivanje neobičnih efekatakorišćenjem okultnih sila prirode. Mada su „mađioničari” verovali usvet nastanjen nevidljivim duhovima isto kao i naši spiritisti, nijedanod njih nije tvrdio da je izvodio svoje efekte pod njihovom kontrolom

151

Fenomeni i sile

ili isključivo uz njihovu pomoć. Bilo im je dobro poznato koliko jeteško držati na distanci elementarna stvorenja kada bi jednom naišlana širom otvorena vrata. Čak i magija drevnih Haldejaca nije bila ništadrugo do veliko poznavanje moći lekovitog bilja i minerala. Jedinokada bi teurgist poželeo božansku pomoć u duhovnim i ovozema-ljskim stvarima, zatražio bi direktnu komunikaciju sa potpuno duho-vnim bićima kroz verske obrede. Oni duhovi koji ostaju nevidljivi ikoji komuniciraju sa smrtnicima kroz njihova probuđena unutrašnjačula, kao što je slučaj sa dalekovidošću, primanjem nečujnih poruka itransom, mogli su biti prizvani jedino subjektivno, i to kao rezultatčestitog života i molitve. Ali svi fizički fenomeni su izazivani jedno-stavnom primenom znanja o prirodnim silama, mada svakako nije bilou pitanju opsenarstvo, kojim se u današnje vreme bave mađioničari.

Ljudi koji su posedovali takva znanja i primenjivali takve moćiradili su strpljivo i naporno da postignu nešto bolje od prolazne slave.Mada nisu težili tome, postali su besmrtni, kao i svi koji rade za do-brobit ljudskog roda, ne obazirući se na sebične motive. Obasjanisvetlošću večne istine, ovi bogati siromasi, alhemičari, usredsredilisu svoju pažnju na stvari koje leže izvan uobičajenog vidokruga, nepriznajući da ima ičeg što ne može biti ispitano osim PrvobitnogUzroka, niti pitanja na koje se ne može odgovoriti. Usuditi se, znati,hteti, i SAČUVATI TAJNU bilo je njihovo trajno pravilo; biti dobrona-meran, nesebičan i skroman su za njih bile spontane stvari. Prezirućizadovoljstva sitničavog trgovanja, odbijajući bogatstvo, luksuz, po-mpu i svetovnu vlast, težili su za znanjem kao posedom koji donosinajveće zadovoljstvo. Smatrali su da siromaštvo, gladovanje, naporanrad i zlobna ogovaranja ljudi nisu previsoka cena da bi došli do svogcilja. Oni koji su mogli da se izležavaju na perjanim posteljamaprekrivenim somotom ispaštali su da bi na kraju umrli u bolnici iliukraj puta, radije nego da ukaljaju svoju dušu i dozvole da prostačkapohlepa onih koji su ih iskušavali trijumfuje nad njihovim svetim za-vetom. Dobro poznate biografije Paracelzusa, Kornelija Agripe i Fi-laleteja ponavljaju istu tužnu priču.

152


ČEMU SE PRIPISUJU MISTIČNI FENOMENI MEDIJUMA

Ukoliko spiritisti žele da se dogmatično pridržavaju svojih pred-stava o „svetu duhova”, ne bi smeli da dopuste naučnicima da istražujunjihove fenomene u duhu prave, eksperimentalne nauke. Takav po-kušaj bi gotovo sigurno doveo do ponovnog otkrivanja drevne magije– Mojsijeve i Paracelzusove. Iza varljive lepote nekih njihovih utvarajednog dana bi mogli da otkriju silfe i lepe undine rozenkrojcera kakoigraju u strujama psihičkih i odičkih* sila.

Gospodin Kruks, koji je potpuno uveren u postojanje njenog bića,već naslućuje da iza predivnog lika Keti, koji pokriva emotivnu pro-jekciju što delom potiče od medijuma i kruga oko njega, nema duše!A dobro obavešteni autori knjige „The Unseen Universe“, napuštajućisvoju „elektro-biološku” teoriju, počinju da opažaju mogućnost daetar vaseljene predstavlja nekakav fotografski album EN-SOFA –Bezgraničnog.

Daleko smo od uverenja da svi duhovi koji komuniciraju sa kru-govima pripadaju onim vrstama koje nazivaju „Elementalima” i „Ele-mentarnim”. Mnogi – naročito među onima koji subjektivnokontrolišu medijuma nalažući mu da govori, piše i radi razne drugestvari – su bestelesni duhovi preminulih ljudi. Bilo da većina ovihduhova pripadaju dobrim ili lošim, oni su najvećoj meri uslovljeniličnim moralom medijuma, kao i ljudi okupljenih u krugu, a u velikojmeri i od napetosti i vrste svrhe u koju su prizvani. Ukoliko je ciljjedino da se zadovolji znatiželja i da vreme prođe u zabavi, besmis-leno je očekivati ma kakav ozbiljan rezultat. Ali, u svakom slučaju,duhovi ljudi nikada ne mogu da se materijalizuju u prâvom obličju.

153

Fenomeni i sile

* Od je vrsta prirodne sile za koju je von Rajhenbah (1788-1869) pretpostavljao daprožima čitavu prirodu i da izaziva fenomene kao što su magnetizam, kristalizacija, mes-merizam, itd. (prim.prev.)

Oni se pred istražiteljem nikada ne pojavljuju u toplom, čvrstomtkivu, sa rukama i licima koja se znoje, u masivnim telima. Najvišešto mogu da urade je da projektuju svoju eteričnu refleksiju na talaseatmosfere, a ako dodir njihovih ruku i odeće u retkim slučajevimamože da se oseti čulima živog smrtnika, on će delovati kao povetarackoji nežno klizi preko dodirnutog mesta, a ne kao dodir ljudske rukeili materijalnog tela. Besmisleno je navoditi kako su „materijalizovaniduhovi” koji su se prikazali uz kucanje srca i jak glas (sa ili bez zvukatrube) ljudski duhovi. Glasovi – ukoliko se takvi zvuci uopšte mogunazvati glasom – duhovnih utvara koje biste jednom čuli najverovat-nije nikada ne biste zaboravili. Zvuk čistog duha nalikuje drhtavomžamoru eolske harfe koji odjekuje iz daleka; glas duha koji je namukama, koji je prema tome nečist, ako ne i sasvim zao, može da seopiše kao ljudski glas koji dolazi iz praznog bureta.

To nije naša filozofija, ona potiče od bezbrojnih generacija teur-gista i magova, i utemeljena je na njihovom praktičnom iskustvu.Drevna svedočanstva su nedvosmislena u pogledu ove stvari: Dai-

monioin phonai anarthroi eis...35 Glasovi duhova su neartikulisani.Glas duha se sastoji od serije zvukova koja deluje kao stub sabijenogvazduha što se diže odozdo uvis, šireći se oko živih sagovornika.Mnogi očevici koji su svedočili u slučaju Elizabet Eslinger, naime:36

zamenik upravnika zatvora Vajnsberg (Weinsberg), Mejer, Ekart,Teurer (Theurer) i Knor (iskazi dati pod zakletvom), Dutenhofer(Duttenhofer) i matematičar Kapf, posvedočili su da su videli utvarukoja je izgledala kao stub od oblaka. Tokom jedanaest nedelja, doktorKerner i njegovi sinovi, nekoliko luteranskih sveštenika, advokat Fras(Fraas), graver Dutenhofer, dva lekara, Šifer (Siefer) i Šiherer(Sicherer), sudija Hejd (Heyd) i baron von Hugel, pored mnogihdrugih, svakodnevno su pratili ova pojavljivanja. Tokom čitavognjenog trajanja zatvorenica Elizabet se neprekidno naglas molila; pre-

154


35 Pogledajte De Musoovu (Mousseaux) „Dodonu” i „Dieu et les dieux“ (Bog i bo-govi), str. 326.

36 „Apparitions” (Utvare), prevod Č. Kroua (C. Crowe), str. 388, 391, 399.

ma tome, kako je „duh” istovremeno govorio, sigurno se nije radiloo govoru iz trbuha; a taj glas, kako su rekli, „nije imao ničeg ljudskogu sebi; niko ne bi mogao da oponaša te zvuke.”

U daljem tekstu ćemo dati obilne dokaze od drevnih pisaca kojise odnose na ovu zapostavljenu ali očiglednu istinu. Za sada ćemosamo još jednom potvrditi da nijedan duh za koga su spiritisti izjavilida je ljudskog porekla nikada nije potvrđen kao takav na osnovu do-voljnih dokaza. Uticaj bestelesnih duhova se može osetiti, a ose-tljiviji mogu i da uspostave subjektivnu komunikaciju sa njima. Onimogu da proizvode razne objektivne pojave, ali ne mogu sebe daprikažu drugačije nego kako je opisano u prethodnom tekstu. Onimogu da uspostave kontrolu nad medijumovim telom i izraze svoježelje i ideje na razne načine, dobro poznate spiritistima, ali ne moguda materijalizuju ono što nije materijalno, što je potpuno duhovno –njihovu božansku suštinu. Otuda je svaka takozvana „materijali-zacija” – kada nije obmana po sredi – (možda) izazvana voljom duhakoga „pojava” navodno predstavlja, mada ga u najboljem slučaju tekoponaša, ili od strane samih elementarnih goblina koji su obično isu-više tupavi da zasluže čast da ih nazovemo „đavolima”. U retkimslučajevima duhovi su u stanju da podvrgnu svojoj kontroli ova bićabez duše, uvek spremna da prisvoje razna pompezna imena čim ihprepuste samima sebi, na takav način da će nestašnim „duhom vaz-duha”, koji ima oblik pravog ljudskog duha, ovaj potonji upravljatikao marionetom, pa neće moći bilo da deluje ili da izgovori neštodrugo osim reči koje mu nametne „besmrtna duša”. No, ovo zahtevamnoge uslove koji uglavnom nisu poznati čak ni spiritistima koji re-dovno prisustvuju seansama. Ne može svako da privuče ljudskeduhove koje želi. Jedna od najjačih privlačnih sila koja utiče na našepokojnike je njihova privrženost svojim najbližim koje su ostavili nazemlji. Ona ih nezadrživo privlači, sve više i više, u struju AstralnogSvetla koje vibrira između ličnosti prema kojoj osećaju naklonost iDuše Sveta. Još jedan veoma važan uslov je sklad, kao i magnetnačistota prisutnih.

155

Fenomeni i sile

Ukoliko je ova filozofija pogrešna, ako su svi „materijalizovani”oblici koji se pojavljuju u zamračenim sobama iz još mračnijih kabi-neta, duhovi ljudi koji su jednom živeli na Zemlji, otkuda tolika ra-zlika između njih i duhova koji se neočekivano pojavljuju –najednom – bez mračnog kabineta ili medijuma? Ko je ikada čuo zautvare, za nemirne „duše”, koje lebde nad mestom svog ubistva, ilise vraćaju iz nekog drugog tajanstvenog razloga za koji samo oneznaju, imajući „tople ruke” koje se osećaju kao živo tkivo i koje se,osim što se zna da pripadaju mrtvim i sahranjenim, ni u čemu ne ra-zlikuju od živih smrtnika? Imamo dobro dokumentovane činjenice otakvim utvarama koje se iznenada ukazuju u vidljivom obliku, alinikada, sve do početka ere „materijalizacija” nismo imali prilike davidimo ništa nalik njima. U časopisu Medium and Day Break, od 8.septembra 1876. možemo da pročitamo pismo izvesne „gospođe kojaputuje po Evropi”, u kome je ispričano šta se dogodilo u jednoj kućigde su se javljali duhovi. Ona kaže: „... Neobičan zvuk je dopro izmračnog ugla biblioteke ... pogledavši uvis, opazila je nekakav oblakili stub svetlucavih isparenja; ... prizemljeni duh je lebdeo nadmestom koje je ukleo svojim zlodelom ...” Kako je ovaj duh nesum-njivo bio prâva elementarna utvara, koja se sopstvenom voljomprikazala u vidljivom obliku – ukratko, jedna mrka senka – ona jebila, kao što bi svaka ozbiljna senka trebala da bude, vidljiva ali ne-dodirljiva, ili ako bi izazivala ma kakav osećaj dodira, bilo bi to nalikosećaju koga izaziva masa vode naglo uhvaćena u šaku, ili pak gusteali hladne pare. Bila je svetlucava i dimila se; koliko smo u stanju daje opišemo, to je mogla biti prava, lična senka „duha”, progonjenogi vezanog za zemlju, bilo sopstvenim kajanjem i zlodelima, ili kaja-njem i zlodelima drugog lica ili duha. Mnogo je tajni u pogledu onogašto sledi iza smrti, a savremene „materijalizacije” ih samo prave jev-tinim i smešnim u očima ravnodušnih.

No, nasuprot ovim tvrdnjama stoji činjenica dobro poznata međuspiritistima: sâm pisac je javno potvrdio da je video takve materija-lizovane oblike. I mi smo van svake sumnje bili u prilici da se uve-

156


rimo u to, i spremni smo da ponovimo svoje svedočenje. Prepoznalismo oblike koji su potpuno odgovarali našim poznanicima, pri-jateljima, pa čak i rođacima. Zajedno sa mnoštvom drugih posma-trača čuli smo ih kako izgovaraju reči na jezicima koje ne samo damedijum nije poznavao, kao ni bilo ko drugi u prostoriji osim nas,već u nekim slučajevima nepoznatim i svakom drugom medijumu uAmerici i Evropi, jer se to bili jezici plemena i naroda sa Istoka. Uvreme kada se to dogodilo, ovakvi primeri su sa pravom smatrani zaneoborive dokaze pravih medijumskih sposobnosti jednog neobra-zovanog farmera iz Vermonta koji je sedeo u „kabinetu”. Međutim,ove prilike nisu bile obličja ličnosti na koje su ličile. One su bile samonjihove verne kopije, stvorene, oživljene i pokretane od strane ele-mentarnih duhova. Ako ovu stvar nismo ranije razjasnili, to je stogašto spiritistička publika nije bila spremna ni da sasluša suštinsku pret-postavku da postoje elementali i elementarni duhovi. Od tada je ovopitanje načeto i o njemu se manje ili više široko raspravljalo. Pokušajda se prastara filozofija drevnih mudraca porine i zaplovi ustalasanimmorem kriticizma više nije tako riskantna, jer je javno mnenje une-koliko pripremljeno da je nepristrasno razmotri i razmisli o njoj. Dvegodine upornog podsticanja su dovele do osetne promene na bolje.

Pausanija piše da su se četiri stotine godina posle bitke kod Mara-tona još uvek mogli čuti njištanje konja i povici seni vojnika na mestuna kome se odigrala. Pretpostavljajući da su ove sablasti bile praviduhovi pobijenih vojnika, izgledale su kao „senke” a ne kao materi-jalizovana ljudska bića. Ko je ondaproizveo njištanje konja? Ili šta?Konjski „duhovi”? I ako bi se pokazalo da konji nemaju svoje duhove– što sigurno niko među zoolozima, fiziolozima ili psiholozima, pačak i spiritistima, nije u stanju bilo da potvrdi ili porekne – moramoli onda da poverujemo da su „besmrtne duše” ljudi proizvodile njisakna polju Maratona kako bi scenu istorijske bitke učinile živopisnijomi dramatičnijom? Fantomska obličja (tj. ‚dvojnici’) pasa, mačaka iraznih drugih životinja viđana su u više navrata, a svedočenja iz celogsveta o takvim pojavama su isto tako verodostojna kao i u pogledu

157

Fenomeni i sile

ljudskih utvara. Ko ili šta personifikuje, ako je dopušteno da upotre-bimo taj izraz, duhove preminulih životinja? Da li su to opet duhoviljudi? Kako sada stoje stvari, nema trećeg rešenja; ili moramo da pri-znamo da životinje imaju duhovna obličja i duše koje nadživljavajusmrt kao što ih i mi imamo, ili da se pridružimo Porfiriju koji tvrdida u nevidljivom svetu postoji jedna vrsta prepredenih i pakosnih de-mona, nekakvih bića na pola puta između živih ljudi i „bogova”, du-hova koji vole da se pojavljuju u svakom mogućem obličju, počevšisa ljudskim oblikom, a završavajući sa najrazličitijim životinjama.37

VEZA IZMEĐU MEDIJUMA I ZLOČINA

Pre nego što damo odgovor na pitanje da li fantomski dvojniciživotinja, koji su toliko puta viđeni i provereni zaista predstavljajuduhove mrtvih životinja koji su se vratili, moramo pažljivo da raz-motrimo izveštaje o njihovom ponašanju. Da li ove sablasne zverideluju u skladu sa svojim navikama i pokazuju iste instinkte kao ži-votinje tokom svog života? Da li fantomski dvojnici zveri leže uzasedi čekajući na plen, a oblici plašljivih životinja beže kada naiđečovek; ili, da li potonji pokazuju zlovolju i sklonost ka razdražljivosti,koje su strane njihovoj prirodi? Mnoge žrtve ovih opsesija – naročitonapaćene osobe iz Salema i drugi istorijski dokazani slučajevi ve-štičarenja – svedoče da su viđali pse, mačke, svinje i druge životinjekako ulaze u njihove odaje, ujedaju ih, gaze po njihovim usnulim te-lima i govore sa njima; često ih navodeći da počine samoubistvo ilineko zlodelo. U dobro dokumentovanom slučaju Elizabete Eslinger,koga pominje dr Kerner, pojavila se utvara drevnog sveštenika iz Vi-mentala38 u društvu velikog crnog psa, koga je nazvao svojim ocem

.

158


37 De Abstinentia, itd38 Č. Krou: On Apparition, str. 398.

i koji je u prisustvu brojnih svedoka skakao po krevetima zatvo-renika. U drugom slučaju, isti sveštenik se pojavljivao sa jednim, aponekad i sa dva jagnjeta. Većinu optuženih u Salemu su teretili zavračanje, pri čemu su se dogovarali i planirali razna zlodela sa ne-kakvim žutim pticama koje su im sedele na ramenu ili na gredamanad glavom.39 Ako nismo spremni da odbacimo svedočenja hiljadasvedoka iz svih delova sveta, svih starosnih grupa, i prepustimo mo-nopol na vradžbine savremenim medijumima, fantomski dvojnici ži-votinja se pojavljuju i ispoljavaju najgore osobine ljudske prirode, ada pri tome ne predstavljaju ljudska bića. Šta, onda, mogu da buduako ne elementali?

Dekart je bio jedan od onih koji su verovali i usudili se da kažu daćemo okultnoj medicini dugovati otkrića „kojima je suđeno da proširepolje filozofskih istraživanja”; a Brije de Boasmon (Brierre de Bois-mont) ne samo da je delio ove nade već je otvoreno priznavao svojunaklonost „supernaturalizmu”, koga je smatrao za univerzalno „velikonačelo”.

Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku, a Amerigo Vespuči je stekaoslavu i preoteo mu zasluge. Teofrast Paracelzus je ponovo otkriookultna svojstva magneta – „Horusove kosti” koja je, dvanaestvekova pre njegovog vremena, igrala izuzetno važnu ulogu u teurgi-jskim misterijama – pa je, sasvim prirodno, postao osnivač školemagnetizma i srednjovekovne magijske teurgije. Ali Mesmer, koji ježiveo skoro tri stotine godina posle njega, i kao sledbenik njegove

159

Fenomeni i sile

„... Mislimo kao i Gizo (Guizot) da ono obuhvata postojanje či-tavog ljudskog društva. Savremeni razum, koji bez obzira na svojpozitivizam, nije u stanju da objasni unutrašnji uzrok ma koje pojave,uzalud odbacuje natprirodno; ono je univerzalno, i počiva u dubinisvakog srca. Najuzvišeniji umovi su često njegovi najvatreniji sled-benici.”40

39 Afem: Salem Witchcraft.40 Brije de Boasmon: On Hallucinations, str. 60.

škole izneo čuda magnetizma pred javnost, pobrao je slavu koja jepo pravu pripadala filozofu vatre, dok je veliki majstor skončao ubolnici!

I tako, svet se i dalje vrti: nova otkrića se razvijaju iz drevnih na-uka; novi ljudi – ali ista stara ljudska priroda!


160

Poglavlje III

SLEPE VOĐE SLEPIH

Mi verujemo da izvestan broj prâvih fizičkih fenomena uzrokujubestelesni duhovi preminulih ljudi. Ipak, čak i oni koje proizvodeokultne sile prirode, kao što su oni koji se odigravaju posredstvomnekolicine istinskih medijuma, i koje svesno koriste takozvani „žon-gleri” u Indiji i Egiptu, zaslužuju pažljivo i ozbiljno naučno ispiti-vanje; naročito sada, kada je više priznatih autoriteta posvedočilo dau mnogim slučajevima pretpostavka da se radi o prevari nije održiva.Nema sumnje da postoje profesionalni „mađioničari” koji mogu daizvedu domišljatije trikove od svih „Džona Kinga” Amerike i Evropezajedno. Nema sumnje da bi i Rober Uden (Robert Houdin) bio ustanju da to izvede, što ga nije sprečilo da se nasmeje univerzitetskim

Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegovsistem i sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora

Objektivni univerzum proishodi iz subjektivnog

„Ogledalo duše ne može da odražava i zemlju i nebo; a jedno odova dva iščezava sa njegove površine, kako drugo zablista u njego-vim dubinama.”

Zanoni.Ko je, onda, naredio da se ljudima objavi da Bog ne postoji –

koju ste prednost našli u ubeđivanju čoveka da slepa sila upravljanjegovom sudbinom, nasumice pogađajući i zločin i vrlinu?

Robespjer (govor), 7. maja 1794.

161

profesorima u lice kada su od njega zatražili da u novinama javnopotvrdi kako bi mogao da pomeri sto ili da kuckanjem daje odgovorena postavljena pitanja ne dodirujući ga rukama, a da sto pritom nijeprethodno „udešen”.1 Sama činjenica da je sada čuveni londonskimađioničar odbio da prihvati izazov za honorar od 1.000 £ koje muje ponudio gospodin Aldžernon Džoj (Algernon Joy),2 da izvede istepredstave kakve se obično događaju posredstvom medijuma, osimako bi ga ostavili odrešenih ruku i bez nadzora posebne komisije, po-bija njegovo obrazlaganje okultnih fenomena. Koliko god da je vešt,mi mu se suprotstavljamo i izazivamo ga da, pod istim uslovima,ponovi „trikove” koje prikazuje čak i neki obični žongler iz Indije.Na primer, da mesto izvođenja odaberu ispitivači neposredno predpredstavu, a da izvođač ne zna za njihov izbor; da eksperiment budeizveden u po bela dana, bez ikakvih prethodnih priprema; bez ikakvihpomagača osim jednog golog dečaka, a da sam izvođač bude polu-odeven. Posle toga, izabrali bismo tri od mnoštva raznih trikova, onekoje „žongleri” najčešće izvode pred publikom, a koji su nedavnoprikazani izvesnom džentlmenu iz pratnje Princa od Velsa:

1. da pretvori običnu rupiju – koju bi skeptik čvrsto držao u svojojruci – u živu kobru, čiji bi ujed bio smrtonosan, što bi bilo dokazanoproverom njenih očnjaka;

2. sa učini da seme koje posmatrači nasumice izaberu i posade uma kakvu posudu što liči na saksiju, koju donesu ti isti skeptici,proklija, sazri i donese plod za manje od četvrt sata, kao i

3. da se opruži preko tri mača, vertikalno zabodena balčacima uzemlju, vrhova okrenutih u vis; posle toga, da ukloni prvi od mačeva,zatim drugi, a posle nekoliko sekundi i poslednji, tako da „žongler”ostane da leži ne oslanjajući se ni na šta – u vazduhu, čudesno lebdećina metar iznad tla.


1 Pogledajte de Mirvilov “Question des Espirits”, kao i rad na temu “PhenomenesSpirites”, od de Gasparina.

2 Počasni sekretar Nacionalnog udruženja spiritista iz Londona.

162

Kada ma koji mađioničar, počevši od Udena pa zaključno sa po-slednjim izvođačem trikova koji je sebi obezbedio besplatnu reklamunapadajući spiritizam, bude izveo isto to, tada – i samo tada – ćemopočeti da verujemo da se ljudski rod razvio iz eocenskog Orohippusakoji se propinjao na nožne prste, kao što tvrdi gospodin Haksli.

HAKSLIJEVO IZVOĐENJE DOKAZA NA OSNOVU OROHIPPUSA

Mi ponovo tvrdimo, sa punim pouzdanjem, da ne postoji profe-sionalni mađioničar, bilo na Severu, Jugu ili Zapadu, koji može dase makar i sa najmanjim uspehom nadmeće sa ovim neškolovanim,golišavim sinovima Istoka. Njima nije potrebna Egipatska Dvoranada bi izvodili svoje predstave, niti ma kakve pripreme i probe; oni suu svako doba spremni da za tili čas prizovu u pomoć skrivene sileprirode koje su, kako za evropske mađioničare tako i za naučnike, idalje nedostupne. I zaista, kao što Elijuj kaže, „Veliki nijesu svagdamudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.”3 Ponavljajući primedbuengleskog bogoslova, dr Henrija Mora, mogli bismo da kažemo i:

Ovaj isti istaknuti čovek dodaje da –

163

„... zaista, ukoliko ljudski rod još zna za skromnost, biblijskepripovesti bi mogle da mu pruže obilje dokaza o postojanju anđela iduhova.”

„za mene predstavlja posebnan čin proviđenja to što ... novi slučajevipojava duhova mogu da probude naše otupele, uspavane umoveuverivši ih da postoje i druga inteligentna bića pored onih koja suodevena u grubu tvar i prah ... jer ovi dokazi, pokazujući da postojezli duhovi, neizbežno otvaraju vrata verovanju da ima i dobrih, a, nakraju krajeva, da postoji i Bog.”

3 Jov. 32:9.

Slepe vođe slepih

Navedeni primer nosi jasnu poruku, ne samo za naučnike nego iza teologe. Ljudi koji su stekli ime za propovedaonicom i katedromneprestano pokazuju pred laičkom javnošću kako znaju tako malo opsihologiji da su spremni da poveruju svakom udeljivijem intrigantukoji naiđe, ispadajući smešni u očima ma kog ozbiljnijeg proučavao-ca. Javno mnenje u pogledu ovih stvari formirali su razni žongleri isamozvani poznavaoci, koji nisu dostojni ozbiljnog razmatranja.

KONT, NJEGOV SISTEM I SLEDBENICI

Razvoj psihološke nauke su daleko više usporila ismevanja ovevrste obmanjivača nego neizbežne teškoće skopčane sa njenimproučavanjima. Prazan smeh naivčina iz sveta nauke ili glupaka kojislede modu više je doprineo da čovek ostane nesvestan svojih ra-skošnih psihičkih moći nego sve nepoznanice, prepreke i opasnostikojima je okružen ovaj predmet. To je osobito slučaj u pogledu spiri-tističkih fenomena. To što su njihova istraživanja bila u najvećoj meriograničena na nesposobne, posledica je činjenice da su naučnici kojisu mogli i hteli da ih proučavaju bili uplašeni napadnim publicitetom,sitnim vicevima i drskom galamom onih koji nisu dostojni ni da imvežu pertle na cipeli. Ima mnogo moralnih kukavica i na univerzitet-skim katedrama. Vitalnost koju poseduje savremeni spiritizamdokazuje i njeno preživljavanje uprkos ignorisanju od strane naučnihkrugova, kao i bučnom hvalisanju razotkrivača njegovih tobožnjihprevara. Ukoliko bismo pošli od prezrivog izrugivanja vrhunskihnaučnih autoriteta kao što su Faradej i Bruster (Brewster), pa sve doprofesionalnog (?) obrazlaganja jednog uspešnog imitatora ovihfenomena iz Londona, nećemo naići ni na jedan slučaj u kome su iz-neseni čvrsti argumenti protiv autentičnosti spiritualnih pojava.„Moja teorija je”, kaže on, u svom nedavno iznetom tobožnjem„obrazloženju”, „da se gospodin Vilijems obukao i oponašao DžonaKinga i Pitera. Niko ne može da dokaže da nije.” Tako ispada da, bez

164


obzira na samouvereni ton, to nije ništa drugo do teorija, pa bi i spiri-tisti mogli brzo da mu uzvrate, zahtevajući da dokaže da se to zaistatako odigralo.

Ali najokorelije i najbeskompromisnije neprijatelje spiritizma sre-ćom sačinjava svega nekolicina članova koji, međutim, vrlo glasnodeklamuju svoje optužbe a svoja gledišta iznose uz galamu koja za-služuje neki bolji povod. Ovo su tobožnji naučni umovi mlade Ame-rike – mešovita sorta pseudo-filozofa, spomenuta na početku ovogpoglavlja, koji mogu da pretenduju da ih smatraju naučnicima jedinoutoliko što su nabavili nekakav električni aparat ili održali neko deti-njasto predavanje o ludilu i opsednutosti medijumima. Takvi ljudi su– ukoliko im poverujete – duboki mislioci i fiziolozi; kod njih nemanikakvih metafizičkih gluposti; ne, oni su pozitivisti – mentalna dečicaOgista Konta, čije se grudi nadimaju dok razmišljaju kako će iščupatiobmanuto čovečanstvo iz mračnog ambisa sujeverja, i rekonstruisaticelu vaseljenu na temelju novih, boljih principa. Za ove arogantne psi-hofobe nema teže uvrede od toga da im nagovestite kako postoji mo-gućnost da su obdareni besmrtnim duhom. Da ima priliku da ih čuje,čovek bi pomislio kako u muškarcima i ženama ne mogu da prebivajunikakve druge duše osim „naučnih” i „nenaučnih”; kakve god da suto vrste duša.4

Pre nekih trideset ili četrdeset godina u Francuskoj, Ogist Kont –učenik Ecole Polytechnique (Politehničke akademije), koji je godi-nama ostao u toj ustanovi kao predavač Transcendentne analize iRacionalističke mehanike – probudio se jednog jutra sa prilično ira-cionalnom idejom da je postao prorok. U Americi možete da naiđetena proroka na svakom uglu ulice; u Evropi su, međutim, retki poputcrnog labuda. Ali Francuska je zemlja inovacija. Tako je Ogist Kontpostao prorok, a ova moda ponekad postane tako zarazna da je čak iu trezvenoj Engleskoj izvesno vreme smatran za Njutna devetnaestogveka.

165

4 Pogledajte „Lectures on Mediomania and Insanity” (Predavanja o mediomaniji iludilu) dr F. R. Marvina.

Slepe vođe slepih

Epidemija se dalje širila i neko vreme se razmahala poput požaraširom Nemačke, Engleske i Amerike. Pronašla je sledbenike u Fran-cuskoj, ali ih oduševljenje nije dugo držalo. Proroku treba novac, asledbenici nisu bili voljni da ga obezbede. Grozničavo ushićenje re-ligijom bez boga je splaslo isto tako naglo kao što je i nastupilo, a odsvih oduševljenih prorokovih apostola ostao je samo jedan vredanpažnje. Bio je to čuveni filolog Litre (Littre), član Francuskog insti-tuta i budući član Kraljevske naučne akademije, koga je arhiepiskopOrleana pakosno sprečio da postane jedan od „besmrtnih”.5

Filozof-matematičar – prvosveštenik „religije budućnosti” – širioje svoje učenje kao što rade i njegova proročka sabraća u današnjevreme. Obogotvorio je „ženu” i sagradio joj oltar, ali je „boginja”morala da plati da bi ga koristila. Racionalisti su se smejali „uvrnu-tosti” jednog Furijea; smejali su se i Sen-Simonovim sledbenicima; anjihov prezir prema spiritizmu nema granica. Ti isti racionalisti i ma-terijalisti su se uhvatili, poput praznoglavih vrabaca, na lepak slatko-rečivosti novog proroka. Žudnja za nekom vrstom božanstva, za„nedokučivim”, osećaj je urođen čoveku; otuda ni najgori ateisti nisuizuzeti od tog pravila. Obmanuti površnim bleskom ovih ignis fatuus(avetinjskih plamičaka), sledbenici su tumarali za njima sve dok senisu zaglibili u močvari bez dna.

Zaklanjajući se maskom tobožnje učenosti, Pozitivisti ove zemljesu se organizovali u klubove i komisije smerajući da potpuno isko-rene spiritizam, dok se pretvaraju da ga nepristrasno pročavaju.

Isuviše se plašeći da upute izazov etabliranim crkvama i hrišćan-skom učenju, nastojali su da potkopaju sam osnov na kome se temeljesve religije – čovekovu veru u boga i u sopstvenu besmrtnost. Nji-hova politika je bila da ismevaju ono što pruža neobičnu osnovu zatakva verovanja – spiritističke fenomene.

166


5 Vapero (Vapereau): „Biographie Contemporaine” (Biografije savremenika), art. Litrei de Muso: „Les Hauts Phénomènes de la Magie ” (Uzvišeni fenomeni magije), poglavlje6.

Napadajući ih tamo gde su najslabiji, oni maksimalno koristeodsustvo induktivnog metoda kod spiritista, kao i preterivanja kojase mogu naći u transcendentalnim učenjima njihovih propagatora.Koristeći se njihovom nepopularnošću, i pokazujući pritom istoonako besnu i neprimerenu srčanost kao i lutajući vitez od La Manče,oni izigravaju filantrope i dobročinitelje koji hoće da zatru ovo ču-dovišno sujeverje. Pogledajmo u čemu je Kontova hvaljena religijabudućnosti superiorna u odnosu na spiritizam, i koliko je manjaverovatnoća da su njenim zagovornicima potrebne iste one duševnebolnice koje su nametljivo preporučili medijumima prema kojima supokazivali toliko brige i pažnje. Pre nego što počnemo, obratimo pa-žnju na činjenicu da bar tri četvrtine sramnih odlika koje pokazujesavremeni spiritizam možemo direktno da povežemo sa raznim ma-terijalističkim pustolovima koji se pretvaraju da su spiritisti. Kont jesa neiskrenom dopadljivošću stvorio lik „veštački oplođene” ženebudućnosti. Ona je samo starija sestra kiparskog ideala „slobodneljubavi”. Imunitet od budućih posledica, koja su ovakva učenja nudilanjegovim sumanutim sledbenicima, ubrizgan je izvesnim pseudo-spiritistima u toj meri da ih je naveo da obrazuju nekakvu vrstu „ko-munističkih” zajednica. Međutim, nijedna od njih nije bila dugogveka. Kako su se uglavnom odlikovali materijalističkim animali-zmom, presvučenim tankim slojem pozlate, uz to zavedeni teškimgrčkim imenima koja su sebi nadenuli, ovakva „komuna” nije nimogla da se pokaže drugačije nego kao promašaj.

Platon, u petoj knjizi svoje Države, nagoveštava jedan metod zapoboljšanje ljudskog roda uklanjanjem nezdravih ili deformisanihpojedinaca, uz sparivanje boljih primeraka oba pola. Nije ni trebaloočekivati da će „genije našeg veka”, čak i ako izigrava proroka, isce-diti iz svoje pameti nešto zaista novo.

Kont je bio matematičar. Vešto kombinujući nekoliko starih uto-pija, on ih je našarao veselim bojama i, unevši izvesna poboljšanja uPlatonovu ideju, materijalistički je izopačio i prikazao svetu u najču-dovišnijem izdanju koje je ikad proizašlo iz ljudskog uma!

167

Slepe vođe slepih

Molimo čitaoca da ima u vidu da mi ne napadamo Konta kao filo-zofa, već kao samoprozvanog reformatora. U nepopravljivoj taminjegovih političkih, filozofskih i religioznih pogleda, često nailazimona izolovana zapažanja i primedbe u kojima se njegova duboka lo-gika i rasuđivanje podudaraju sa njihovim briljantnim tumačenjem.Ali oni vas u tim trenucima zaslepe poput bleska munje u mrklojnoći, da bi vas već sledećeg trena ostavili u još gušćem mraku. Uko-liko bi ih saželi i promenili im interpunkciju, nekoliko njegovihradova bi zajedno mogli da daju jednu knjigu vrlo originalnih afo-rizama, koji bi na jasan i zaista inteligentan način prikazali većinudruštvenih zala; ali zato biste uzalud tragali, bilo u zamornim razgla-banjima šest tomova njegovog „Cours de Philosophie Positive“(Kursa pozitivističke filozofije) ili u parodiji sveštenstva datoj u ob-liku dijaloga – „The Catechism of the Religion of Positivism“ (Kate-hizmu religije pozitivizma) – za ma kakvom idejom koja binagovestila makar privremeni lek za ta zla. Njegovi sledbenici na toodgovaraju da uzvišena učenja njihovog proroka nisu bila namenjenapriprostima. Uporedivši učenja koja propoveda pozitivizam sa pri-merima njihove praktične upotrebe od strane njegovih „apostola”,moramo priznati kako postoji mogućnost da se u njegovoj pozadinikrije neka potpuno beživotna doktrina. Dok „prvosveštenik” pro-poveda da „žena mora prestati da bude čovekova ženka”;6 dok se te-orije pozitivističkih zakonodavaca o braku i porodici uglavnom bavetime da od žene naprave „pukog prijatelja čoveku, oslobađajući jesvake materinske uloge”;7 i dok se pripremaju da ubuduće spreče makakvu zamenu za tu ulogu usmeravajući „pasivnu silu”8 ka „nepo-ročnoj ženi”, neki od njihovih nižih „sveštenika” otvoreno propo-vedaju poligamiju, dok drugi tvrde da njihova učenja predstavljajusamu srž duhovne filozofije.

168


6 O. Kont: “Système de Politique Positive”, tom I, str. 203, itd.7 Ibid.8 Ibid.

Na ovo je optuženi filozof odgovorio sledećim obrazlaganjemvere koja je ista kao i kod ma kog drugog sledbenika drevnih učitelja:

193

„Ukratko, verujem u beskrajnu vaseljenu, to jest u delo beskrajnebožanske moći, jer sam smatrao nedostojnim božanske dobrote i sileda, budući sposobna da stvori pored ovog sveta i bezbroj drugih,napravi svet koji je konačan. Otuda sam izjavio da postoji bezbrojrazličitih svetova sličnih ovom na Zemlji, koga kao i Pitagora sma-tram zvezdom sličnom Mesecu, drugim planetama i drugim zvez-dama, kojih je bezbroj; i da su sva ta nebeska tela svetovi za sebe, ida im nema kraja, čime se uspostavlja beskrajna univerzalnostbeskrajnog prostora, i to se naziva beskonačnom vaseljenom kojasadrži bezbroj svetova, tako da postoje dve vrste beskraja: u pogleduveličine vaseljene i broja svetova u njoj. Indirektno, ovo bi moglobiti nespojivo sa istinom kakva je utvrđena crkvenim učenjem.

Štaviše, ja u središte ove vaseljene postavljam univerzalnoProviđenje, zahvaljujući kome sve živi, raste i kreće se, i stoji u svomsavršenstvu, a ja ga razumem na dva načina; prvi, na način na kojije duša prisutna u celom telu kao i svakom njegovom delu, i ja gatada nazivam Prirodom, odrazom i pečatom božanskog; drugi, nepoj-mljivi način, u kome Bog prebiva u samoj biti, svojim prisustvom isvojom moći, u svemu i iznad svega, ne kao deo, ne kao duša, većna način koji se ne može opisati rečima.

Pored toga, smatram da se sve božije odlike svode na jednu teistu stvar. Zajedno sa teolozima i filozofima, ja naslućujem tri odlike,moć, mudrost i dobrotu, ili tačnije, um, intelekt i ljubav, kojima stvarizadobijaju prvo biće, kroz um; zatim uređeno i osobeno biće, krozintelekt; i treće, slogu i simetriju kroz ljubav. Tako shvatam biće kojeje u svemu i iznad svega, jer ništa ne postoji bez učešća bića, nitiima bića bez suštine, kao što ništa ne može biti lepo ako lepota nijeprisutna u njemu; otuda ništa ne može biti oslobođeno božijeg prisu-stva, te tako i ja putem razuma, a ne putem utvrđene istine, shvatamrazlike u granicama božanskog.

Smatrajući, dakle, da svet ima uzročnika i da je stvoren, ja shva-tam da, u skladu sa čitavim njegovim bićem, on zavisi od prvobitnoguzročnika, tako da se nije odrekao svog pravog naziva – tvar – što je

Slepe vođe slepih

194


i Aristotel koristio rekavši ‚Bog je onaj od koga zavise celi svet i či-tava priroda’ tako da, prema tumačenju sv. Tome, bilo da je večit iliprolazan poput vremena, on je, u skladu sa čitavim svojim bićem,zavistan od prvobitnog uzročnika i u njemu nema ničeg što je uistinunezasvisno.

Dalje, što se tiče učenja crkve, napustivši jezik filozofije dolazi-mo do individualnosti Božjih ličnosti, do mudrosti i do sina uma,koga filozofi nazivaju intelektom a teolozi rečju (logos), za kogatreba da verujemo da je poprimio ljudski oblik. Ali ja, koji stalnobaratam filozofskim formulama, nisam to tako razumeo, već samposumnjao budući poljuljane vere, mada se ne sećam da sam to ikadanagovestio u svojim spisima ili govorima, osim indirektno kada jebila reč o drugim stvarima; ipak, nešto od toga se moglo zaključitiuz pomoć dovitljivosti i ubeđivanja, u pogledu stvari koje su semogle dokazati razumom i zaključiti posmatranjem prirode. Otudanisam mogao da shvatim Duha Svetog kao treće božije lice kakovera zahteva, već sam ga, prema Pitagorinom učenju, i u skladu saSolomonovim načinom razmišljanja, shvatio kao dušu sveta, ili kaosastavni deo vaseljene prema jednoj od Solomonovih mudrih izreka:„Duh Gospodnji ispuni svu zemlju, i ono u čemu sve stvari poči-vaju”, što se isto tako podudara sa pitagorejskim učenjem kogaVergilije sledećim stihovima objašnjava u Eneidi:

Principio coelum ac terras camposque liquentes,Lucentemque globum Lunae, Titanique astraSpiritus intus alit, totamque infusa per artusMens agitat molem; i tako dalje.*

Dakle, prema mojoj filozofiji, iz ovog duha koji je nazvan živo-tom vaseljene proishode život i duša svega što život i dušu ima, koje,štaviše, smatram besmrtnim, kao i tela koja su, u pogledu supstance

Duša nebo oživljava, zemlju, mora,Sjajni mesečev kolut, titanske zvezde.duh iz udova celu masu pokreće i tako se meša sa velikim telom.

(Eneida, prevod Mladen S. Atanasijević, izdanje: Prosveta, Beograd, 1964., edicija:Svetski klasici, kolo četvrto, knjiga br. 22. Nap urednika.)

Dalje, Bruno priznaje da nije u stanju da shvati učenje o tri bo-žanske ličnosti, kao i svoje sumnje u pogledu ovaploćenja Boga uIsusu, ali zato jasno izjavljuje svoju veru u čuda koja je Hristos činio.Kako bi i mogao, kao pitagorejski filozof, da sumnja u njih? Ako je,pod nemilosrdnom prinudom Inkvizicije, poput Galileja, naknadnoporicao ono što je govorio, i prepustio se na milost svojim tužiteljimaiz redova crkve, moramo se prisetiti da je to govorio kao čovek kojistoji između sprava za mučenje i nagomilanih snopova lomače, a ljud-skoj prirodi je teško da pokaže heriozam svaki put kada njen telesniokvir oslabi usled mučenja i boravka u tamnici.

Da nije pravovremene pojave Bertijevog autoritativnog dela, idalje bismo poštovali Bruna kao mučenika, čija bista zasluženo stojina istaknutom mestu u Panteonu egzaktne nauke, krunisana Drejpero-vim lovorovim vencem. Ali sada vidimo da njihov „heroj trenutka”nije bio ni ateista, ni materijalista, ni pozitivista, već jednostavnopitagorejac koji je učio filozofiji sa dalekih azijskih visija, i tvrdioda poseduje moći magova, na koje je upravo Drejperova sopstvenaškola gledala s prezirom! Ovo je najzanimljiviji obrt koji se dogodiood kako su arheolozi bez ikakvog poštovanja prema tobožnjoj statuisvetog Petra ustanovili da ova predstavlja kapitolskog Jupitera, dokje na drugoj strani neoborivo dokazano da katolički sveti Josafat nijebio niko drugi do Buda.

I tako, gde god tragali u istorijskim arhivama, otkrivamo da nepostoji nijedan deo savremene filozofije – Njutnove, Kartezijanske,Hakslijeve ili ma koje druge – koja nije iskopana u rudnicima orijen-talne mudrosti. Čak i pozitivizam i nihilizam nalaze svoje prototipoveu egzoterijskom delu Kapiline filozofije, kako je dobro primetioMaks Miler. Nadahnuće hinduističkih mudraca je probilo veo tajniPrađnje Paramite (savršene mudrosti); njihove ruke su njihale ko-

195

od koje su načinjena, takođe sva besmrtna, i da nema druge smrtiosim raspadanja i spajanja, prema učenju koje izgleda da je izloženoi u Knjizi propovjednikovoj, gde je rečeno da ‚nema ništa novo podsuncem’; ono što jeste isto je kao ono što je bilo.”

Slepe vođe slepih

levku najstarijeg pretka tog slabunjavog ali bučnog deteta koga smokrstili imenom SAVREMENA NAUKA.

196


Poglavlje IV

TEORIJE KOJE PRIHVATAJU PSIHIČKE FENOMENE

Grof Aženor de Gasparin je odani protestant. Njegova borba sade Musoom, de Mirvilom i drugim fanaticima koji su čitavo pitanjespiritualnih fenomena povezali sa Satanom, bila je duga i žestoka.

197

Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i deMirvila Teorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea iŽobera de Lambala Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesnigovor iz trbuha” Teorija Kruksa Teorija Faradeja TeorijaŠevrola Komisija Mendeljejeva iz 1876. Duševno slepilo

„Kao jednu od najboljih crta Emersona izdvajam slučaj kada je,posle niza razočaranja, uzviknuo ‚Žudim za Istinom’. Radost pravogheroizma dotiče srce onoga ko je zaista zaslužio da kaže ovako ne-što.” Tindal

„Svedočanstvo se može smatrati istinitim kada se zasniva na:1. Većem broju razboritih svedoka koji se slažu da su dobro

videli šta se dogodilo.2. Koji su zdravi, kako fizički tako i mentalno.3. Koji su nepristrasni i nemaju ličnog interesa u predmetnoj

stvari.4. Koji se jednoglasno slažu.5. Koji pod zakletvom potvrde izjavljene činjenice.”

Volter, „Filozofski rečnik“.

Njen rezultat su dva toma sa preko hiljadu pet stotina strana, u kojimase dokazuju posledice, poriču uzroci i koriste nadljudski napori da bise izmislilo svako moguće objašnjenje koje bi se moglo sugerisati,umesto istinitog.

Cela civilizovana Evropa je imala prilike da pročita oštar prekor ulistu Journal des Débats koji je usledio od M. de Gasparina.1 Pošto jeovaj gospodin detaljno opisao brojne manifestacije kojima je ličnoprisustvovao, pomenuti časopis je vrlo drsko predložio francuskimvlastima da u ludnicu za neizlečive slučajeve pošalju sve koji, proči-tavši odličnu analizu „spiritualnih priviđenja” koju je Faradej objavio,i dalje insistiraju na verodostojnosti ove obmane. „Dobro pazite”,napisao je Gasparin u svom odgovoru, „predstavnici egzaktnih naukasu na najboljem putu da postanu ... Inkvizitori našeg vremena ... Či-njenice su jače od sveučilišta. Odbačene, poreknute, ismevane, one suipak činjenice, i zaista postoje.”2

TEORIJA DE GASPARINA

Potvrde fizičkih fenomena koje slede, u koje su se lično uverilion i profesor Tiri, mogu se naći u Gasparinovom obimnom delu.

TIRIJEVA TEORIJA

198


1 Des Tables, tom I, str. 213.2 Ibid, str. 216.

„Izvođači eksperimenata su često imali prilike da vide noge odstola zalepljene za pod koje su, bez obzira na uzbuđenje okupljenih,odbijale da se maknu sa svog mesta. U drugim prilikama viđali sustolove kako lebde u vazduhu podignuti nekom prilično jakom silom.Mogli su sopstvenim ušima da čuju, kako glasno tako i tiho kucanje,pri čemu je prvo pretilo da rasturi sto na komade svojom silinom,dok je potonje bilo tako meko da se jedva primećivalo ... Što se tiče

TEORIJA DE MUSOA I DE MIRVILA

„Sigurno je”, primećuje de Mirvil, „da čovek koji je više puta pri-sustvovao takvom fenomenu ne bi mogao da prihvati odlično iz-loženu analizu engleskog fizičara.”6

Od 1850. de Muso i de Mirvil, inače beskompromisni rimoka-tolici, objavili su mnogo knjiga čiji su naslovi bili vešto smišljeni daprivuku pažnju javnosti. Oni odaju ozbiljnu uznemirenost svojih au-tora, koju ni ne pokušavaju da sakriju. Da je bilo osnova da se ovifenomeni smatraju lažnim, rimska crkva nikada ne bi uložila tolikinapor da ih suzbije.

Kako su se obe strane u sukobu složile sa činjenicama, ostavljajućiskeptike po strani, ljudi su mogli da se podele u dve stranke: u onekoji veruju u direktnu umešanost đavola i u one koji veruju u beste-lesne i druge duhove. Sama činjenica da se teologija daleko više pri-bojavala otkrivenja koja bi mogla stići posredstvom ovih misterioznihpojava nego pretećih „sukoba” sa naukom i kategoričnih poricanja

199

Teorije koje prihvataju psihičke fenomene

3 Des Tables, tom I, str. 48.4 Ibid, str. 24.5 Ibid, str. 35.6 De Mirvil: Des Esprits, str. 26.

LEVITIRANJA BEZ IKAKVOG DODIRA, pronašli smo sredstva daga bez poteškoća izazovemo, i to sa uspehom ... A ovakva levitiranjase ne odnose na rezultate postignute u nekim posebnim situacijama.Uspeli smo da ih ponovimo preko TRIDESET puta.3 ... Jednog danasto se okrenuo i podigao jednu za drugom sve svoje noge, mada jenjegova težina bila uvećana za osamdeset sedam kilograma kolikoje imao čovek koji je sedeo na njemu; u drugom slučaju ostajao binepokretan i nepomerljiv, iako je osoba koja je sedela na njemuimala samo šezdeset kilograma.4 ... Jednom prilikom smo poželelida ga okrenemo naopačke i on se sam prevrnuo, sa nogama uvis,mada ga naši prsti nijednom nisu dotakli.”5

koja bi od nje mogla doći, trebala bi da bude dovoljna da otvori oči inajvećim skepticima. Rimska crkva nikada nije bila naivna nitiplašljiva, za šta obilje dokaza pruža makijavelizam kojim se odlikujenjena politika. Štaviše, ona se nikada nije zamajavala sa veštim ma-đioničarima za koje je znala da su samo odlični poznavaoci trikova.Rober Uden, Kont, Hamilton i Bosko su mogli na miru da počinu dokje ona proganjala ljude kao što su Paracelzus, Kaljostro i Mesmer, her-metičke filozofe i mistike – efikasno sprečavajući svaku pravu demon-straciju okultnih pojava tako što bi pobila medijume.

Oni koji nisu u stanju da poveruju u ličnog đavola i u crkvenaučenja ipak bi morali da priznaju da se sveštenstvo pokazalo dovoljno prepredenim da spreči kompromitovanje svoje navodne nepogre-šivosti tako što je diglo toliku prašinu oko ovakvih pojava da bi one,ukoliko su lažne, jednog dana neizbežno bile razotkrivene.

O realnosti spiritualne sile najbolje je posvedočio sam RoberUden, kralj mađioničara, koji je, kada ga je akademija pozvala kaostručnjaka da prisustvuje proročkim moćima i povremenim „gre-škama” magičnog stola, rekao: „Mi mađioničari nikada ne pravimogreške, a moje vidovnjačke moći me još nikada nisu izdale.”

BABINEOVA TEORIJA

Učeni astronom Babine nije bio ništa srećnije ruke sa svojimizborom Konta, proslavljenog govornika iz trbuha, kao stručnjakakoji bi svedočio protiv fenomena direktnih glasova i lupkanja. Kontse, ako možemo verovati svedocima, nasmejao u lice Babineu na sampomen mogućnosti da je lupkanja proizveo nekakav „nesvesni govoriz trbuha!” Kasnija teorija, dostojna da bude bliznakinja „nesvesnojaktivnosti mozga”, naterala je mnoge od najvećih skeptika među aka-demicima da pocrvene od stida. Njena apsurdnost je bila previše oči-gledna. Gasparin kaže:

200


Tako je došlo vreme kada su naučnici izgubili svako pravo da imse obraćaju Miltonovim stihom „O ti, koji si svedočeći istinu navukaona se prezir svih!” To je jedna žalosna degeneracija, koja doziva usećanje vapaj onog „doktora fizike” koga je pre sto osamdeset godina pomenuo dr Henri Mor, koji je, čuvši priču o dobošaru iz Tedvorta i o En Voker, „istog časa uzviknuo: ‚Ako je to istina, ja sam svo vremeradio pogrešno i moram da počnem sve ispočetka.’”42

Ali u našem veku, bez obzira na Hakslijevo veličanje vrednosti„iskaza svedoka”, čak je i dr Henri Mor postao „entuzijast i vizionar,što spojeno u istoj osobi daje ludaka koji je potpuno skrenuo”.43

Ono što je psihologiji dugo nedostajalo da bolje shvati svoje mis-teriozne zakone i primeni ih kako na uobičajene tako i na neobičneživotne situacije nisu činjenice. Ona ih već ima napretek. Bilo je po-trebno njihovo zapisivanje i klasifikovanje – da bi mogle da poslužeobučenim posmatračima i kompetentnim analitičarima. Ljudi koji sebave naukom su bili dužni da im to obezbede. Ako su širom hrišćan-skog sveta tokom proteklih vekova zavladala pogrešna mišljenja asujeverje stvorilo opšti metež, to nije samo nesrećna okolnost zaobične ljude, nego i prekor za nauku. Generacije su dolazile i odlazilei svaka je doprinela savesti i moralnoj hrabrosti ljudskog roda svojomkvotom mučenika, da bi psihologija u naše vreme bila tek neznatnobolje shvaćena nego u vreme kada je teška ruka Vatikana slala tehrabre nesrećnike pre vremena na onaj svet, a svaku uspomenu nanjih žigosala kao jeres i veštičarenje.

42 Dr Mor: „Pismo Glenvilu, autoru ‚Saducismus Triumphatus’(Pobeda Sadukeja).”43 Dž. S. J.: „Demonologia, or Natural Knowledge Revealed” (Demonologija, ra-

zotkrivena znanja o prirodi), 1827. str. 219.

Teorije koje prihvataju psihičke fenomene

231

Poglavlje V

ETAR ILI “ASTRALNA SVETLOST”

Dugo već postoji beskrajna zbrka među imenima koja izražavajujednu te istu stvar. Prastari Haos; Zaratustrina sveta vatra, tj. Antus-byrum Parsa; Hermesova vatra; vatra Elmesa starih Germana; Sibilin-ska munja; Apolonova upaljena baklja; plamen na Panovom oltaru;neugasivi oganj u hramu na Akropolju, kao i u svetilištu Vestalki;plamen Plutonovog kormila; blistave iskre na kapama Dioskura, naglavi Gorgone, na krmi Palasa i cele Merkurove družine; [pur as-

232

Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlakuizmiče veliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne sup-stance Tumačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira

Evolucija u indijskoj alegoriji

“Ja sam duh koji i dalje poriče.” Mefisto “Faust”

„Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje.” Jovan 14:17.

„Milioni duhovnih bića hode zemljomNevidljivi, kako na javi tako i u snu.” Milton

„Puko intelektualno prosvetljenje ne može da spozna duhovnost. Kao što Sunce pomračuje plamen, tako i duh čini oči slepim za puki intelekt.” V. Hauvit.

beston]; egipatski Pta ili Ra; grčki Zeus Cataibates (onaj koji sespušta);1 pentekostalni ognjeni jezici; Mojsijev plameni žbun; vatrenistub u Izlasku (2 Moj.) i Avramova „ognjena svetiljka”; večni oganj„ponora bez dna”; magična isparenja proročišta u Delfima; zvezdanosvetlo rozenkrojcera; AKAŠA hinduskih adepata; astralna svetlostElifasa Levija; nervna aura i fluid magnetista; Rajhenbahov od; Babi-neova vatrena lopta ili „meteorska mačka”; Psychod ili ektenska silaTirija; psihička sila Sardženta Foksa i gospodina Kruksa; atmosferskimagnetizam izvesnih prirodnjaka; galvanizam, i, najzad, elektricitet,samo su različiti nazivi za mnoštvo brojnih manifestacija ili efekataistog misterioznog, sve-prožimajućeg uzroka – grčkog Archeus-a iliArchaios.

Ser E. Bulver-Liton ga u svom delu „Buduća rasa” opisuje kaoVRIL,2 koga koristi stanovništvo što živi pod zemljom, dopustivši svo-jim čitaocima da ga smatraju za plod mašte. „Ovi stanovnici”, kažeon, „smatraju da su u vrilu dostigli zajednički činilac prirodnih izvoraenergije”, a potom pokazuje da je i Faradej bio upoznat s njima „upo-trebivši oprezniji izraz kao što je korelacija”:

JEDNA PRVOBITNA SILA, ALI MNOGO KASNIJIH VEZA

233

1 Pausanija: Eliae, knjiga I., poglavlje XIV.2 Naslućujemo da je plemeniti autor skovao svoje čudne nazive sakupljajući reči iz

klasičnih jezika. Gy potiče od reči guna; a vril od virile.

„Odavno smatram, moglo bi se reći da sam skoro uveren, poputmnogih drugih zaljubljenika u tajne prirode, da razni oblici u kojimase materijalne sile ispoljavaju, imaju JEDNO ZAJEDNIČKO PO-REKLO; odnosno, drugim rečima, da su u toj meri direktno povezanei prirodno međuzavisne da se mogu pretvarati jedna u drugu, kao i daposeduju ekvivalentnu energiju u svom delovanju.”

Etar ili “Astralna svetlost”

Naše poređenje fiktivnog vrila, kog je izmislio veliki pisac, iizvorne sile u prirodi podjednako velikog eksperimentatora sa astral-nim svetlom – kabalista, može da izgleda apsurdno i nenaučno, aliono ipak predstavlja pravu definiciju ove sile. Neprestano se javljajunova otkrića koja potvrđuju tu smelu izjavu. Od kada smo počeli da pišemo ovo poglavlje naše knjige, u više javnih glasila je objavljenoda je gospodin Edison, električar iz Njuarka u Nju Džersiju, navodnootkrio novu vrstu energije koja osim principa provodljivosti nemamnogo zajedničkog sa elektricitetom ili galvanizmom. Ukoliko sepokaže tačnim, ovaj novi vid energije može dugo vremena da ostanepoznat pod nekim naučnim pseudoniumom, ipak to će biti samo jošjedno od brojne dece koju je od početka vremena donela na svet našakabalistička majka, Astralna Devica. U stvari, pronalazač kaže da je„ona isto tako očigledna i da se pokorava pravilnim zakonitostimakao i toplota, magnetizam i elektricitet”. Novine u kojima je objavljenprvi izveštaj o tom otkriću dodaje da „gospodin Edison misli da jeona povezana sa toplotom i da bi se isto tako mogla proizvoditi naneki poseban, još uvek neotkriveni način”.

Još jedno među izuzetnim otkrićima koja su nedavno izvršenajeste mogućnost poništenja razdaljine između sagovornika – putemtelefona (daljinskog ozvučivača), instrumenta, što ga je smislio pro-fesor A. Grejem Bel. Ova mogućnost, prvi put nagoveštena malim„ljubavnim telegrafom” koji se sastojao od malih metalnih čaša u ko-jima se nalazio najfiniji pergament i aparatura od spletenih žica, sakojom je bilo moguće razgovarati na razdaljini od šezdesetak metara,razvila se u telefon koji je postao čudo našeg doba. Dugačak razgovorje obavljen telegrafom između Bostona i Kembridžporta; „svaka rečse jasno čula i bila savršeno razumljiva, dok su promene glasovnejačine i frekvencije bile sasvim prepoznatljive,” prema zvaničnomizveštaju. Glas biva „uhvaćen”, da tako kažemo, i sačuvan u svomobliku pomoću magneta, dok se zvučni talas prenosi elektricitetomusklađenim i povezanim sa magnetom. Uspeh celog postupka zavisiod savršene kontrole električne struje i snage magneta koji se koristi,

234


a sa kojim je struja povezana. „Čitav izum”, izveštavaju novine,„može se grubo opisati kao neka vrsta trube, čiji pisak je presvučenosetljivom membranom koja se, kada zvuk uleti u cev, nadima u poljeu srazmeri sa snagom zvučnog talasa. Na spoljnoj strani membraneje pričvršćeno parče metala koje, kako se membrana nadima u polje,dolazi u kontakt sa magnetom i to je ono što, zajedno sa dotokomstruje, izvođač kontroliše. Nekim principom koji još uvek nije sasvimjasan, električna struja prenosi zvučne talase upravo onako kako ihšalje zvuk iz „trube” pa slušalac na drugom kraju veze, sa istom ta-kvom trubom na uvetu, čuje razgovetno svaku reč koja je izgovorenai odmah primećuje svaku promenu u glasu govornika.”

TINDALU ZA DLAKU IZMIČE VELIKI PRONALAZAK

I tako, okruženi ovakvim čudesnim otkrićima našeg doba, sa jošvećim „magičnim” mogućnostima koje pasivno leže neotkrivene ubezgraničnom carstvu prirode, i još dalje, suočeni sa velikom vero-vatnoćom da Edisonova sila i telefon profesora Grejema Bela po-remete ako ne i potpuno preokrenu sve naše ideje o nezamislivimfluidima, zar ne bi bilo bolje za one koji su u iskušenju da opovrgnunaše izjave, da sačekaju i vide hoće li ih naredna otkrića potvrditi iliodbaciti.

Možda bismo mogli da, u vezi sa ovim otkrićima, podsetimo našečitaoce na mnoštvo nagoveštaja u drevnim hronikama koji upućujuna izvesnu tajnu koju je poznavalo egipatsko sveštenstvo, pomoćuuz čiju pomoć su bili u stanju da trenutno komuniciraju među sobomtokom proslave Misterija, od jednog hrama do drugog, čak i kada bise jedni nalazili u Tebi a drugi na suprotnom kraju zemlje; legendesu to po pravilu pripisivale „nevidljivim plemenima” vazduha, kojasu prenosila poruke smrtnicima. Pisac dela “Pre-Adamite Man”navodi primer kome, budući da ga iznosi isključivo na osnovu sop-

235


stvenog autoriteta, i da izgleda nije siguran da li ta priča potiče odMakrinusa ili nekog drugog pisca, može da se veruje ili ne. On kažeda je pronašao pouzdan dokaz tokom svog boravka u Egiptu da je„jedna od Kleopatri (?) žicom poslala vesti u sve gradove u zemlji,od Heliopolisa do Elefantine na gornjem Nilu”.3

Nije prošlo mnogo od kako nas je profesor Tindal uveo u novisvet, nastanjen eteričnim obličjima zanosne lepote.

„Ovo otkriće se sastoji,” kaže on, „podvrgavanju isparenja nesta-bilnih tečnosti delovanju koncentrisane sunčeve svetlosti, ili koncen-trisanom snopu električnog svetla.” Isparenja izvesnih nitrata, jodnihsoli i kiselina podvrgavaju se dejstvu svetlosti u eksperimentalnojcevi položenoj horizontalno i tako nameštenoj da se podužna osa cevii osa koherentne svetlosti koja dolazi iz lampe presecaju. Isparenjaobrazuju oblake prekrasnih boja i poprimaju oblike vaza, boca i kupa,u grupama po šest i više; zatim raznih školjki, lala, ruža, suncokreta,listova i smotanih svitaka. „U jednom slučaju”, kaže nam, „maglovitipupoljak je iznenada uzeo oblik zmijske glave; obrazovana su usta,a iz oblaka se pružio magloviti pojas poput račvastog jezika.” Najzad,kao kruna svih čuda, „u jednom trenutku je poprimio veran odrazribe, sa očima, škrgama i brkovima. Podudarnost sa oblikom praveživotinje se očitovala u svemu, tako da nije bilo ni jednog kruga, spi-rale ili mrlje koja je postojala na jednoj strani a da je nije bilo i nadrugoj”.

ČUDA SU NEMOGUĆA

Ove pojave se možda mogu delimično objasniti mehanikom svet-losnog snopa, koju je gospodin Kruks nedavno demonstrirao. Naprimer, može se pretpostaviti da je snop svetlosti obrazovao horizon-talnu osovinu oko koje su se pobuđeni molekuli isparenja okupili uvidu loptastih i vretenastih tela. Ali kako objasniti oblik ribe, zmijske

236


3 P. B. Rendolf (Randolph): Pre-Adamite Man, str. 48.

glave, vaza, cvetova raznih vrsta i školjke? Izgleda da to pred naukupostavlja istu takvu zagonetnu dilemu kao i Babineova „meteorskamačka”. Nismo čuli da se Tindal usudio da ponudi neko toliko ap-surdno objašnjenje za svoj izuzetni fenomen kao što je to učinio Fran-cuz sa svojim.

Oni koji nisu do sada obraćali pažnju na ove stvari mogu da se izne-nade kada otkriju koliko se u prošlim vremenima znalo o tom sveproži-majućem, suptilnom principu koji je nedavno kršten kao UNIVERZALNIETAR.

Pre nego što nastavimo, želimo da još jednom ponovimo dva pred-ložena objašnjenja, već nagoveštena u prethodnom tekstu. Ovi pred-lozi se svode na primenu dokazanih prirodnih zakona od straneteurgista.

I.Takozvana čuda, počevši sa Mojsijem pa zaključno sa Kaljo-strom, kada su istinska, bila su, kako de Gasparin sasvim ispravnonagoveštava u svom radu o ovim fenomenima, „savršeno u skladu saprirodnim zakonima”, otuda – to i nisu čuda. Elektricitet i magnetizamsu nesumnjivo korišćeni pri izvođenju nekih od ovih čuda, ali danas,kao i tada, njima se služi svaki ekstrasens, koji nesvesno koristi ovesile usled naročite prirode svog telesnog sklopa; one služe kao vrstaprovodnika za neke od ovih nepojmljivih fluida, o kojima nauka idanas tako malo zna. Ove sile predstavljaju obilan izvor bezbrojnihosobina i svojstava, od kojih su mnoga, tačnije najveći broj, još uvekpotpuno nepoznati savremenoj fizici.

II. Fenomeni prirodne magije kojima možemo prisustvovati u Si-jamu, Indiji, Egiptu i drugim zemljama Orijenta nemaju ničeg zajed-ničkog sa opsenama; prvo je jedan čisto fizički efekat, posledicadelovanja okultnih sila prirode, dok je drugo rezultat puke obmaneizvedene veštim manipulacijama uz pomoć saučesnika.4

237

4 Bar u ovom pogledu stojimo na čvrstom tlu. Svedočenje gospodina Kruksa potvrđujenaše tvrdnje. Na 84. stranici svog pamfleta „Phenomenal Spiritualism” (FenomenalniSpiritualizam) on kaže sledeće: „Spreman sam da potvrdim na stotine činjenica – čin-jenica čije bi oponašanje pomoću poznatih mehaničkih ili fizičkih sredstava nadmašilo


Čudotvorci svih vremena, škola i zemalja izvodili su svoja čudajer su bili savršeno upoznati sa nepojmljivim – u pogledu efekata –ali inače sasvim opipljivim talasima astralne svetlosti. Kontrolisalisu njihov tok i navodili ih snagom svoje volje. Čuda su bila kako fizi-čkog tako i psihičkog karaktera; prethodni je obuhvatao efekte izvo-đene na materijalnim objektima, dok se potonji odnosio na mentalnefenomene Mesmera i njegovih naslednika. Ovu vrstu u naše vremepredstavljaju dva slavna imena, Du Pote i Regaconi, čije su čudesnemoći dobro proverene u Francuskoj i drugim zemljama. Mesmerizamje najvažnija grana magije, a njegovi fenomeni predstavljaju efekteuniverzalnog uzročnog činioca koji se nalazi u osnovi svih magijskihpojava i koji je u svim razdobljima bio odgovoran za izvođenje tako-zvanih čuda.

Drevni narodi su ga nazivali Haos; Platon i pitagorejci su ga zvaliDuša Sveta. Prema hindusima, Božanstvo u vidu Etra prožima svešto postoji. On je nevidljiv, ali kao što smo već rekli, veoma opipljivfluid. Od ostalih naziva koji su upotrebljavani za ovog univerzalnogProteja – ili „nebuloznog Svemogućeg” kako ga de Mirvil iz porugenaziva – teurgisti su koristili „živa vatra”,5 „Duh Svetla” i magnes.Poslednji među ovim nazivima ukazuje na magnetna svojstva i po-kazuje svoju magijsku prirodu. Jer, prema rečima jednog od svojihprotivnika – magos i magnes u pitanju su dve grane koje rastu sa istogstabla i iz kojih niču isti izdanci.

Magnetizam je reč čije korene moramo da tražimo u jednomneverovatno ranom razdoblju. Mnogi veruju da „kamen” koga zovumagnet duguje svoje ime Magneziji, gradu ili oblasti u Tesaliji, gde

238


veštinu jednog Udena, Boskoa ili Andersona, uz pomoć svih mogućnosti komplikovanihuređaja i višegodišnje prakse – koje su se odigrale u mojoj sopstvenoj kući, i to u vremekoje bih sam odredio, što je apsolutno onemogućavalo upotrebu čak i najjednostavnijihuređaja i pomagala.”

5 U ovom nazivu možemo da otkrijemo značenje zagonetne rečenice koja se nalazi uZend-Avesti da „vatra daje poznavanje budućnosti, nauke i veštine prijatnog govora”,jer se ispostavilo da kod nekih ekstrasensa razvija izuzetnu elokventnost.

su se ovakvi kamenovi mogli naći u većem broju. Međutim, mi veru-jemo da je ispravno mišljenje hermetičara. Reč magh, magus, vodiporeklo od sanskritske reči mahađi, što znači veliki ili mudri (pomazanbožanskom mudrošću). „Eumolp je mitski osnovač Eumolpidae (sve-štenika); ovi sveštenici su svoju mudrost pripisivali božanskoj in-teligenciji.”6 Razne kosmogonije pokazuju da je Arhaelova Duša Svetau svim narodima smatrana za „um” demijurga stvoritelja, Sofiju gnos-tika, ili pak za Svetog Duha kao ženski princip. Kao što su magoviizveli svoje ime iz te reči, tako je i magnezijski kamen ili magnetnazvan u njihovu čast, jer su oni bili prvi koji su otkrili njegovačudesna svojstva. Njihovi hramovi su se nalazili širom sveta, a međunjima su bili i hramovi posvećeni Heraklu7 – otuda je i kamen, kadase saznalo da ga sveštenici koriste radi isceljivanja i u magijske svrhe,dobio naziv magnezijski ili Heraklov kamen. Govoreći o njemu, So-krat primećuje: „Evripid ga naziva magnezijskim kamenom, ali gaobičan narod zove Heraklovim.”8 Zemlja i kamen su nazvani pomagovima, a ne magovi po jednom od to dvoje. Plinije nas obave-štava da su kod Rimljana sveštenici imali običaj da namagnetišuvenčani prsten pre obreda. Stari paganski hroničari su vodili računada ne otkriju izvesne Misterije „mudrih” (magova) dok je Pausanija,kako kaže, u snu upozoren da ne otkrije svete obrede koji su se oba-vljali u hramu Demetre i Parsifone u Atini.9

Savremena nauka, pošto je bezuspešno poricala animalni magne-tizam, na kraju je bila prisiljena da ga prihvati kao činjenicu. Sada je

239

6 Danlep: „Musah, His Mysteries” (Musah i njegove misterije), str. III.7 „Herakle je bio poznat kao kralj Muzijana,” kaže Švab, II., 44, a Muzijan je bila

proslava „Duha i Materije”, Adonisa i Venere, Baha i Cerere. (Pogledajte Danlepove“Mystery of Adonis”, str. 95.) Danlep pokazuje, pozivajući se na Julijana i Antona (67),Eskulapa kao „Spasioca svih”, identičnog sa egipatskim Pta (kreativnim intelektom,božanskom mudrošću), i sa Apolonom, Baalom, Adonisom i Heraklom (ibid, str. 93), ada je Pta „Anima Mundi”, Platonova Duša Sveta, Sveti Duh Egipćana i Astralna SvetlostKabalista. M. Mišle, međutim, smatra grčkog Herakla drugačijom ličnošću, protivnikomBahovih terevenki i pratećih ljudskih žrtava.

8 Platon: Ijon (Bardžis), tom IV., str. 294.9 Attic. I., XIV.


to priznato svojstvo ljudske i životinjske telesne strukture; što se tičenjegovog psihološkog, okultnog uticaja, naučnici u današnje vremevode žešći rat s njim nego ikada pre. Utoliko više treba žaliti zbogtoga, pa čak se i čuditi tome, jer predstavnici „egzaktne nauke” nisuu stanju da objasne ili da nam makar ponude nešto nalik razumnojpretpostavci za nesporno tajanstvene moći koje se nalaze i u najjed-nostavnijem magnetu. Počinjemo da dobijamo svakodnevne dokazeda upravo ove sile predstavljaju osnov teurgijskih misterija, i da bipomoću njih možda mogla da se objasne okultne moći kojima su seodlikovali drevni i savremeni „čudotvorci”, kao i najveći broj nji-hovih zapanjujućih ostvarenja. Takve „talente” je Isus preneo nekimaod svojih učenika. U trenucima svojih čudesnih isceljenja, Naza-rećanin bi osetio kako sila ističe iz Njega. Sokrat, prilikom svog raz-govora sa Tegejem,10 u kome mu govori o bogu koga dobro poznaje(demonu) i njegovoj moći da prenese svoju (Sokratovu) mudrostučenicima ili pak da spreči da bude od ma kakve koristi onima kojisu u njegovom društvu, iznosi sledeći primer kao potvrdu svojih reči. Aristid kaže:

To nije ništa drugo do savremeni magnetizam i mesmerizam DuPotea i drugih majstora koji, kada podvrgnu jednu osobu uticaju svogfluida, mogu da im saopšte sve svoje misli čak i na velikoj razdaljini,i da neodoljivom silom nateraju subjekt da se povinuje njihovim men-talnim naredbama. Ali koliko su drevni filozofi bolje poznavali ovupsihičku silu! Možemo da napabirčimo nešto informacija o tome iz

240


„Ispričaću ti, Sokrate, jednu stvar koja je, tako mi bogova, zaistaneverovatna ali istinita. Stekao sam nove sposobnosti kada sam senašao u tvojoj blizini, mada sam bio u istoj kući ali ne i u istoj pros-toriji; a utoliko više kada sam se našao u istoj odaji ... i još više kadasam te pogledao ... Ali najviše mi je koristilo kada sam seo do tebei dotakao te.”

10 Platon: „Tegej”. Ciceron izgovara ovu reč kao [daimonion], quiddam divinum,nešto božansko, ali ništa lično.

najstarijih izvora. Pitagora je podučavao svoje sledbenike da je Boguniverzalni um koji prožima sve što postoji, da zbog jedinstvene vrlineovog uma da svuda ostaje suštinski isti može da bude prenošen odjednog objekta do drugog i da se može upotrebiti za oblikovanje svihstvari isključivo snagom čovekove volje. Kod drevnih Grka Kurios jebio božanski um (Nous). „Sada Koros (Kurios) označava čistu i nepo-mućenu prirodu intelekta – mudrost”, kaže Platon.11 Kurios je Merkur,božanska mudrost, a „Merkur je Sunce”12 od koga je Tot – Hermes –primio svoju božansku mudrost, koju je ovaj u svojim knjigama saop-štio čitavom svetu. I Herakle je Sunce – nebesko spremište uni-verzalnog magnetizma,13 ili, tačnije, Herakle je magnetna svetlostkoja, pošto je prošla kroz „otvoreno oko neba”, ulazi u oblast našeplanete i na taj način postaje Stvoritelj. Herakle prolazi kroz dvanaestiskušenja, taj viteški titan! Nazivan je „Ocem svih” i „samorođenim”(autophues).14 Herakla tj. Sunce ubija đavo, Tifon;15 isto se događa iOzirisu, koji je i otac i brat Horusu, i istovetan s njim; pritom ne bismosmeli da zaboravimo da je magnet nazivan „Horusovom kosti”, agvožđe „Tifonovom kosti”. Nazivaju ga „Nepobedivi Herakle” (Her-cules Invictus) jedino kada se spušta u Had (podzemni vrt) gde, otki-dajući „zlatne jabuke” sa „drveta života”, ubija zmaja.16 Sirova snagaTitana, „spoljnje ruho” svakog boga Sunca, suprotstavlja njegovu siluslepe tvari božanskom duhu magneta koji pokušava da sve što postojiu prirodi dovede u sklad.

241

11 “Kratil”, str. 79.12 „Arnobius”, VI., XII.13 U narednim poglavljima ćemo pokazati da drevni naučnici nisu smatrali Sunce di-

rektnim uzročnikom svetlosti i toplote, već jedino posredničkim činiocem prve, krozkoje svetlost prolazi na svom putu do naše sfere (Zemlje, prim.prev.). Otuda su gaEgipćani uvek nazivali „okom Ozirisa” koji je za njih bio Logos, Prvorođeni, ili svetlostkoja se razotkrila svetu, „koji je um i božanski intelekt Skrivenog”. Jedino ta svetlostkoje smo svesni predstavlja demijurga, stvoritelja naše planete i svega što je u vezi snjom; nijedan od bogova Sunca nije imao nikakve veze sa nevidljivim i nepoznatim sve-tovima. Ova ideja je veoma jasno izražena u „Hermesovoj knjizi”.

14 Orphic Hymn, XII.; Herman; Danlep: Musah, His Mysteries, str. 91.15 Movers, str. 525. Danlep: “Mystery of Adonis”, str. 94.16 Preler: II., 153. Očigledno da je ovo bio izvor hrišćanskog učenja o Hristu koji

silazi u pakao i pobeđuje Satanu.


Svi bogovi Sunca, zajedno sa njihovim simbolom, vidljivim Su-ncem, jedino su tvorci fizičke prirode. Sve duhovno delo je najvišegBoga – skrivenog, središnjeg, spiritualnog SUNCA, i njegovog demi-jurga – Platonovog božanskog uma, odnosno božanske mudrosti Her-mesa Trismegistusa17 – mudrosti koja se izlila iz Ouloma ili Kronosa.

„U Misterijama sa Samotrake se kaže da je posle raspodele čistevatre počeo novi život.”18 To je ustvari bilo „novo rođenje” na kojealudira Isus u razgovoru koji je noću vodio sa Nikodimom. „Iniciraniu najblagosloveniju od svih Misterija, budući savršeno čisti ... samudrošću postajemo pravedni i sveti.”19 „Dunu i reče im: ‚PrimiteDuh Sveti’!”(Jovan 20:22) Ovaj jednostavni čin volje bio je dovoljanda saopšti proročanstvo u njegovom plemenitijem i najsavršenijemobliku ukoliko su i inicijator i inicirani bili dostojni toga. Podsmevatise ovakvom daru, čak i u njegovom današnjem apektu, „kao izo-pačenom izdanku i preživelom ostatku jednog neukog doba sujeverja,i brzopleto ga osuditi kao nedostojnog trezvenog ispitivanja, bilo biisto toliko nefilozofski koliko i nepravedno”, primećuje poštovaniDž. B. Gros (G. B. Gross).

242


17 Ova važna činjenica izvanredno objašnjava grubi politeizam masa i rafiniran, vi-soko-filozofski koncept jednog Boga, kome su poučavali jedino u svetilištima „pagan-skih” hramova.

18 Anton: Cabeiria.19 Platon: Fedar, Korijev prevod.20 Heathen Religion, str. 104.

„U svim razdobljima sveta bilo je pokušaja da se ukloni veo kojiskriva budućnost od našeg pogleda; otuda i naša sklonost da zavi-rimo u tajne vremena, koja se pripisuje ljudskom umu, dobija pre-poruku po božijoj dozvoli ... Švajcarski reformator Cvingli potvrdioje svoje shvatanje vere u mudrost vrhovnog bića kosmopolitskimučenjem da Sveti Duh nije bio nepoznat prosvećenijem delu pagan-skog sveta. Priznajući ovu istinu, nije nam lako da smislimo valjanrazlog zbog koga mnogobošci, blagosloveni takvim darom, ne bi bilidostojni istinitog proročkog dara.”20

PRIRODA PRVOBITNE SUPSTANCE

Da vidimo sada šta je ta mistična, prvobitna supstanca? U KnjiziPostanja, na početku prvog poglavlja, nazvana je „bezdanom”* irečeno je da se „duh Božji dizaše nad vodom” (1 Moj. 1:2). Jov pomi-nje da „i mrtve stvari stvorene su pod vodama i stanovnici njihovi”(Jov. 26:5). U originalnom tekstu umesto „mrtve stvari” piše „mrtviRefaim” (džinovi, ili snažni, primitivni ljudi), od kojih „evolucija”možda jednog dana uspe da izvede trag do naše današnje rase. U egi-patskoj mitologiji Knefa, Večno neispoljenog Boga, predstavlja sim-bol večnosti u vidu zmije koja okružuje urnu sa vodom, glavenadvijene nad vodom koju proizvodi svojim dahom. U ovom slučajuzmija je Agatodajmon, dobri duh; u svom suprotnom aspektu ona jeKakodajmon, zli duh. U skandinavskim eddama medna rosa – hranabogova i pčela drveta Igdrasila, večno uposlenih stvaranjem, padatokom noćnih časova kada je vazduh prepun vlage; dok u mitologijisevernih naroda, kao pasivni princip stvaranja, označava stvaranjevaseljene iz vode; ova „rosa” je astralna svetlost u jednoj od svojihkombinacija i poseduje kako stvaralačka tako i uništavajuća svojstva.U haldejskoj legendi o Berozu, Oanesu ili Dagonu, čovek-riba, kojipodučava ljude, pokazuje tek stvoreni svet nastao od vode, i sva bićaproistekla iz ove prvobitne tvari (prima materia). Mojsije uči dajedino zemlja i voda mogu da stvore živu dušu, a u Svetom Pismumožemo da pročitamo da biljke nisu mogle da rastu sve dok Večninije zapovedio da kiše padnu na zemlju. U meksičkom Popol-Vuhučovek je stvoren od blata ili gline (terre glaise), uzete sa dna nadkojim je voda. Brama stvara Lomusa, velikog Munija (ili prvogčoveka) koji sedi na svom lotosu, tek pošto je prizvao duhove u pos-tojeći svet, koji su tako nastali pre ostalih smrtnika, dok njega stvara

243

* U tekstu je upotrebljena reč „haos”, izraz iz Starog Zaveta kako ga je preveo Đ.Daničić. (Prim.prev.)


od vode, vazduha i zemlje. Alhemičari tvrde da kada se prvobitna ilipre-Adamovska zemlja redukuje na svoju početnu supstancu, u svomdrugom stupnju transformacije izgleda kao čista voda, dok je prvistupanj pravi alkahest.21 Za ovu praiskonsku supstancu kažu da sadržiu sebi sve suštinske delove koji čine čoveka; ne samo da sadrži svesastojke njegovog fizičkog bića, nego čak i sam „dah života” u svompasivnom stanju, u kome čeka da bude probuđen. On potiče od „duhabožijeg koji se dizaše nad vodom” – od haosa; u stvari, ova supstancasama po sebi predstavlja haos. Paracelzus je tvrdio da upravo iz njemože da napravi svoj „homunkuli”; i ovo je razlog zbog koga jeTales, veliki prirodnjački filozof, smatrao da voda predstavlja osnovusvega što postoji u prirodi.

TUMAČENJE IZVESNIH DREVNIH MITOVA

Šta je taj praiskonski haos ako ne etar? Savremeni etar, ne onakavkakvog poznaju naši naučnici, već onakav kakvog su znali drevnifilozofi, daleko pre Mojsijevog vremena; etar sa svim svojim ta-janstvenim i okultnim svojstvima, koji u sebi sadrži klicu iz koje jestvorena vaseljena; etar, nebeska devica, spiritualna majka svakogpostojećeg oblika i bića iz čijih nedara, čim ih „ovaploti” BožanskiDuh, postaju Materija i Život, Sila i Akcija. Elektricitet, magnetizam,toplota, svetlost i hemijske reakcije su čak i sada tako slabo shvaćeneda nove činjenice neprekidno proširuju obim našeg znanja. Ko znagde je kraj moćima ovog praiskonskog giganta – etra; ili odakle vodisvoje zagonetno poreklo? – Ko od onih što poriču duh koji deluje unjemu i iz kog razvija sve vidljive oblike?

Nije teško pokazati da su kosmogonijske legende širom sveta za-snovane na drevnim znanjima iz onih nauka koje u naše vreme za-jednički podržavaju učenje o evoluciji; i da dalje istraživanje lako

244


21 Alkahest, reč koju je prvi upotrebio Paracelzus da bi označio menstruum ili uni-verzalni rastvarač, koji je u stanju da rastvori sve stvari na njihove najprostije sastojke.

može pokazati da su bili daleko bolje upoznati sa postojanjem evolu-cije, obuhvatajući pritom kako njene fizičke tako i spiritualne as-pekte, nego što smo mi sada. Kod starih filozofa evolucija je bilauniverzalna teorema, učenje koje je bilo sveobuhvatno i koje je sma-trano za utvrđeni princip, dok su naši današnji evolucionisti u stanjuda iznesu tek spekulativna teoretisanja sa polovičnim, ako ne i sasvimnegativnim teoremama. Predstavnici naše savremene mudrosti uzaludpokušavaju da zaključe raspravu i da se pretvaraju da je ovo pitanjerešeno, samo zato što je nejasna frazeologija Mojsijevog opisa usuprotnosti sa nedvosmislenim objašnjenjima „egzaktne nauke”.

Bar je jedna činjenica dokazana: svi odlomci kosmogonijskih mi-tova, kome god narodu pripadali, dokazuju putem ove univerzalnealegorije o vodi i duhu „koji se dizaše nad njom” da, ništa više odnaših savremenih fizičara, ni ma ko od njih nije smatrao da je vase-ljena nastala bukvalno ni iz čega; jer sve njihove legende počinju satim periodom kada su se isparenja i kimerijska tmina rasprostrli pofluidnoj masi, spremni da krenu svojim putem razvoja na prvi treptajdaha Onoga koji je večno skriven. Osećali su Ga, iako Ga nisu moglivideti. Njihova spiritualna intuicija nije bila tako pomračena supti-lnom sofistikom nastupajućih razdoblja kao što je naša u današnjevreme. Ako nisu toliko govorili o sporom prelasku silurskog ra-zdoblja u doba sisara, i ako je kenozojski period zabeležen jedino uraznim alegorijskim predstavama primitivnog čoveka – Adama našerase – to je u krajnjoj liniji samo negativni dokaz da njihovi „mu-draci” i predvodnici nisu poznavali ove sukcesivne periode takodobro kao što ih znamo mi danas. U vreme Demokrita i Aristotelaciklus je već počeo da se kreće silaznom putanjom. Iako su ova dvafilozofa mogla da tako dobro razmotre atomsku teoriju i dođu do ma-terijalne ili fizičke suštine atoma, njihovi prethodnici su možda otišlijoš dalje i pratili njegov razvoj daleko preko granice na kojoj su seukopali gospodin Tindal i drugi, ne usuđujući se da pređu liniju„Neshvatljivog”. Izgubljene veštine su dovoljan dokaz da su, čak iako se posumnja u njihova dostignuća u fiziografiji, zbog nezado-

245


voljavajućih pisanih tragova njihovih fizičara i prirodnjaka – na dru-goj strani njihova praktična znanja iz fitohemije i mineralogije dalekoprevazilazila naša sopstvena. Štaviše, oni su mogli da budu savršenoupoznati sa fizičkom istorijom naše planete, ni ne pokušavajući daobjave svoja znanja neukim masama u to doba verskih Misterija.

Prema tome, ne nameravamo da izvodimo dokaze za naše narednetvrdnje samo iz Mojsijevih knjiga. Drevni Jevreji su svo svoje znanje– versko i svetovno – preuzeli od onih naroda sa kojima vidimo dasu bili pomešani još od najranijih vremena. Čak i najstarija od svihnauka, njihovo kabalističko „tajno učenje”, može da se prati do naj-

sitnijih detalja do svog praizvora, Gornje Indije ili Turkestana, dalekopre vremena u kome je bilo moguće jasno razlikovati arijevske odsemitskih naroda. Kralj Solomon, toliko slavljen od potonjih po-kolenja, kako kaže Josif istoričar,22 zbog svojih magijskih veština,došao je do svojih tajnih znanja iz Indije posredstvom Hirama, kraljaOfira, a možda i kraljice od Sabe. I njegov magični prsten, najčešćenazivan „Solomonovim pečatom”, toliko hvaljen zbog moći koje jeimao nad raznim vrstama divova* i demona u mnoštvu sačuvanihlegendi, isto tako je bio indijskog porekla. Pišući o preuveličanim imračnim veštinama „đavolovih poklonika” iz Travankorea, poštovani

246


22 Josif Flavije: Judejske starine, tom VIII., poglavlja 2, 5.* U originalu se pored izraza „spirit” (duh) koristi i „genii” (množina, označava nat-

prirodnu i/ili spiritualnu silu sa ljudskim likom, obično ogromnih razmera – poput duhaiz Aladinove lampe. U srpskom jeziku ne postoji odgovarajući izraz pa je on prevedenkao „divovi”; ipak, treba imati na umu da se ne radi o fizičkim bićima. (prim.prev.)

Semjuel Mejtir (Samuel Mateer) iz Londonskog misionarskog dru-štva istovremeno tvrdi da poseduje veoma staru knjigu rukopisa o ma-gijskim prizivanjima i činima na malajalim jeziku, koji daju uputstvaza postizanje najrazličitijih stvari. Naravno, dodaje on, da su „mnogeod njih zastrašujuće opake i skaredne”, pa u svom radu prikazujekopije nekih amajlija na kojima se nalaze magijske figure i crteži.Među njima pronalazimo jedan sa sledećim natpisom: „Za otklanjanjedrhtavice koja se javlja usled opsednutosti demonima – nacrtajte ovufiguru na biljci koja ispušta mlečni sok, i probijte je ekserom –drhtavica će prestati.”23 Figura o kojoj je reč istovetna je sa So-lomonovim pečatom, ili sa dvostrukim trouglom kabalista. Da li su gahindusi dobili od jevrejskog kabaliste, ili je ovaj došao do njega u In-diji, kao nasleđe ostalo od njihovog velikog kralja-kabaliste, mudrogSolomona?24 Mi ćemo sada napustiti raspravu oko takvih sitnica dabismo se vratili zanimljivijem pitanju astralne svetlosti i njenih nepo-znatih svojstava.

Priznavši, dakle, da je Etar taj mitski uzročnik, nastavićemo saispitivanjem kako bismo videli šta i koliko o njemu zna današnjanauka.

U vezi sa raznim pojavama koje su posledica različitih vrstasunčevih zraka Robert Hant (Hunt) u svojim „Researches on Lightin its Chemical Relations” (Istraživanjima uticaja svetlosti na hemi-jske reakcije) primećuje da:

„Ona zračenja koja daju najviše svetla – žuti i narandžasti zraci –neće izazvati promenu boje u hloridu srebra”, dok „ona zračenja kojaimaju najmanju moć osvetljavanja – plava i ljubičasta svetlost –proizvode najveću promenu, i to u izuzetno kratkom vremenu ...

247

23 „The Land of Charity” (Zemlja milosrđa), str. 210.24 Istraživanja hrišćanskih misionara jednoglasno potvrđuju izjave izvesnih „adepata”

koje, nasuprot proučavaocima čisto jevrejske kabale, pokazuju da je „tajno učenje”nastalo u Indiji, odakle je preneto u Haldeju, prešavši potom u ruke jevrejskih „tanaim”.Ovi pobožni i vrlo obrazovani putnici su nam sasvim slučajno pomogli. Dr Koldvel, usvojoj „Uporednoj gramatici dravidskih jezika”, str. 66, i dr Mejtir, u „Zemlji milosrđa,


„Žuto staklo propušta gotovu svu svetlost, dok plavo staklo možeda bude tako neprozirno da jedva dopušta prolazak minimalnekoličine svetlosti.”

Ipak, primećujemo da pod zracima plave svetlosti kako biljni takoi životinjski svet ispoljava prekomeran i nepravilan razvoj, dok se podžutom svetlošću srazmerno usporava. Koja hipoteza može da objasniovu pojavu na zadovoljavajući način osim da život biljaka i životinjau suštini predstavlja na različite načine modifikovan elektro-magnetskifenomen, čiji su suštinski principi još uvek nepoznati?

Gospodin Hant je otkrio da talasna teorija nije u stanju da objasnirezultate njegovih eksperimenata. Ser Dejvid Bruster u svojoj knjizi“Treatise on Optics”, pokazujući da „boje kojima se odlikuju biljnevrste proističu ... iz određene privlačnosti koju čestice ovih tela is-poljavaju prema različitim bojama svetlosnih zraka”, da se „pomoću

248


str. 83, bezrezervno podržavaju naše tvrdnje da je kabalistička nauka došla do „mudrog”kralja Solomona iz Indije, kako gore navedena magijska figura jasno pokazuje. Bivšimisionar nastoji da dokaže da su veoma stari i ogromni primerci drveta baobab, za kojese pokazalo da nisu indijskog porekla već pripadaju afričkom tlu, i „koja se mogu naćijedino na nekoliko mesta koja su od davnina bila trgovački centri (u Travankoreu) mogla,koliko nam je poznato,” dodaje on, „da budu preneta u Indiju i posađena po naređenjukralja Solomona”. Drugi dokaz je još ubedljiviji. Dr Mejtir u svom poglavlju o razvojuprirode u Travankoreu kaže sledeće: „Ima jedna čudna činjenica u vezi sa nazivom oveptice (pauna) koja unekoliko osvetljava istoriju Svetog Pisma. Kralj Solomon je poslaosvoju flotu u Taršiš (1 Car. 10:22), koja se vraćala svake treće godine ‚donoseći zlato isrebro, slonove kosti, majmune i paune.’ Reč koja se u hebrejskoj Bibliji upotrebljavaza pauna je ‚tuki’, a kako Jevreji nisu imali svoj naziv za ove prelepe ptice sve dok ihkralj Solomon nije prvi put uvezao u Judeju, nema nikakve sumnje da je ‚tuki’ samoprelik stare tamilske reči ‚toki’, kako oni nazivaju pauna. Takođe, majmun se na hebre-jskom kaže ‚kof’ dok je indijski naziv za njega ‚kafi’. Slonovače, kako smo videli, imau izobilju u južnoj Indiji, dok su nalazišta zlata rasprostranjena u rekama duž zapadneobale. Otuda se naziv ‚Taršiš’ nesumnjivo odnosi na zapadnu obalu Indije, dok jeSolomonova flota bila drevni prethodnik savremenih brodova Istočno-indijske kom-panije.” Svemu ovome možemo da dodamo i to da su, pored „zlata i srebra, majmuna ipauna” kralj Solomon i njegov prijatelj Hiram, koji je centralna ličnost masonskog kulta,došli do svoje „magije” i „mudrosti” upravo iz Indije.

sunčeve svetlosti diferenciraju pigmentirani sokovi u biljkama, da seboje raznih tela menjaju, itd. ...” primećuje da je teško prihvatiti dase „ovakve pojave zasnivaju na pukim vibracijama etarskog medi-juma”. Osim toga, on kaže i da ga „ova vrsta činjenica navodi da pri-hvati materijalnu prirodu svetlosti (?).” Profesor Džosaja P. Kuk saHarvardskog univerziteta kaže da „ne može se složi ... sa onima kojitalasnu teoriju svetlosti smatraju za utvrđeni naučni princip”.25

Heršelovo učenje da je intenzitet svetlosti, kao posledica talasnogkretanja čestica, „obrnuto srazmeran kvadratu rastojanja od izvorasvetlosti”, ukoliko se pokaže tačnim, u najvećoj meri osporava, akone i sasvim poništava talasnu teoriju. Eksperimenti sa fotometrimasu svaki put pokazivali da je bio u pravu, ali, mada počinju da se ja-vljaju ozbiljne sumnje u nju, talasna teorija još uvek odoleva.

Kako se general Plezonton (Pleasonton) iz Filadelfije uhvatio u koš-tac sa ovom anti-pitagorejskom hipotezom, i posvetio joj čitav jedanrad, najbolje je da uputimo čitaoca na njegov nedavno objavljeni rad oplavom zračenju (Blue Ray), i sl. Mi ostavljamo teoriju Tomasa Janga(Thomas Young) koji je, prema Tindalu, „postavio talasnu teoriju sve-tlosti na statičnu osnovu”, da se održi, ako može, pred nasrtajima eks-perimentatora iz Filadelfije.

Savremeni mag, Elifas Levi, opisuje astralnu svetlost u sledećojrečenici: „Rekli smo da su za sticanje magijskih moći neophodne dvestvari: osloboditi volju svih vrsta potčinjenosti i uspostaviti potpunukontrolu nad njom.”

249

25 Kuk: „Nova hemija” (New Chemistry), str. 22.

„Suverenu volju među našim simbolima predstavljaju žena kojaje smrskala zmijsku glavu, kao i blistavi anđeo koji je nadvladaozmaja, držeći ga prikovanim za tle stopalom i vrhom koplja; u dre-vnim teogonijama ovaj veliki magijski činilac, ovo dvojako strujanjesvetlosti, životnog i astralnog ognja Zemlje, bio je predstavljan zmi-jom sa glavom bika, ovna ili psa. To je dvojna zmija sadukeja kojapredstavlja simbol medicine, to je i stara zmija iz Knjige Postanja,ali i Mojsijeva bronzana zmija obmotana oko tau-krsta, što će reći


Ovaj poslednji kabalistički izraz, bez obzira na njegovu neuobiča-jenu frazeologiju, isti je kao i onaj kojim se služio Isus; ni za Njegaon nije mogao da ima nikakvo drugačije značenje od onog koje su mupripisivali gnostici i kabalisti. No, hrišćanski teolozi su ga kasnije dru-gačije tumačili i kod njih se pretvorio u učenje o paklu. Ipak, on u bu-kvalnom značenju predstavlja ono što sam naziv znači – astralnusvetlost, odnosno stvaraoca i uništitelja svih vrsta i oblika.

250


simbol plodnosti (lingam). Njega predstavlja i koza na ponoćnimokupljanjima veštica; on je bio i Bafomet templara; on je Hajl gnos-tika; on je dvostruki zmijski rep koji obrazuje noge Abrakasovog so-larnog petla; najzad, on je i đavo Oda de Mirvila. U stvari, to je slepasila koju duše moraju da nadvladaju da bi se oslobodile zemaljskihokova, jer ako ih njihova volja ne oslobodi „ove sudbonosneprivlačnosti, sila koja ih je proizvela će ih uvući u strujni tok i vratitiih natrag u središte, u večni oganj.”

„Sve magijske operacije sastoje se u oslobađanju svog ja odstiska drevne zmije; od stajanja nogom na njenu glavu i njenog pod-vrgavanja sopstvenoj volji. ‚Daću tebi’ kaže Zmija u jevanđelskojpriči ‚sva carstva ovoga svijeta .... ako padneš i pokloniš mi se.’(Mat.4: 8-9) Inicirani bi trebao da odgovori ‚Neću pasti na kolena, negoćeš ti puzati pred mojim nogama; ti mi ništa nećeš dati, nego ću jatobom zagospodariti i uzeti sve što želim. Jer ja sam tvoj Gospodari gazda!’ To je pravo značenje dvosmislenog odgovora koga je Isusuputio iskušavaču ... Otuda sledi da đavo uopšte ne postoji kaonekakav entitet. On predstavlja nasumičnu, slepu silu kao što muime govori. Odička ili magnetna struja koju obrazuje lanac (za-tvoreni krug) opakih volja mora da stvori taj zli duh koga Jevanđeljanazivaju legion, koji je naterao krdo svinja da se baci u more26 – štoje samo još jedna jevanđelska alegorija koja pokazuje kako primi-tivne prirode mogu da srljaju na podsticaj slepih sila pokrenutihzabludama i grehom.”27

26 Pogledajte Mar. 5:11-13.27 Elifas Levi: Dogme et Rituel de la Haute Magie.

EKSPERIMENTI FAKIRA

U svom obimnom radu o mističkim ispoljavanjima ljudske prirode,nemački prirodnjak i filozof Maksimilijan Perti je posvetio celo po-glavlje savremenim oblicima magije (“Modern forms of Magic”). Usvom Predgovoru on kaže:

I tako, po profesoru Pertiju, koji očigledno pripada Šopenhau-erovoj školi, izvodljivost i prirodnost fenomena koji su se odigrali uprisustvu fakira Kavindasamija, koje je opisao orijentalista Luj Žako-lio (Louis Jacolliot), predstavljaju dokaz tog principa. Fakir je uovom slučaju bio čovek koji je, kroz potpuno potčinjavanje materijeod koje je izgrađeno njegovo telo, postigao stanje takvog pročišćenjapri kome je njegov duh postao skoro sasvim oslobođen svog telesnogzatvora,28 sposoban da izvodi čuda. Njegova volja, pa čak i običnaželja koju bi osetio, postajala bi stvaralačka sila, tako da je bio ustanju da zapoveda elementima i silama prirode. Sopstveno telo muje samo smetalo; i tako, bio je u stanju da razgovara kao „duh sa duhom,

251

„Pojave magijskog života delimično počivaju na sasvim drugačijemporetku stvari od priprodnog, u kome se upoznajemo sa fenomenimavremena, prostora i uzročnosti; ove pojave se tek u beznačajnoj merimogu proučavati putem eksperimenata; ne mogu se izazivati po volji,ali se zato mogu posmatrati i pažljivo pratiti kad god se dogode u našemprisustvu; možemo jedino da ih grupišemo po analogiji u izvesne kate-gorije i da iz njih izvučemo opšte principe i zakonitosti.”

28 Platon navodi primer jednog obreda vršenog prilikom Misterija, tokom koga su no-vajliju podučavali da je čovek u ovom životu u nekoj vrsti zatvora, i učili ga kako možeda ga privremeno napusti. Po običaju, silno učeni prevodioci su potpuno izobličili ovajodlomak, delom zato što nisu bili u stanju da shvate o čemu se radi, a delom zato štonisu ni hteli da razumeju. Pogledajte Fedona §16 i komentare o njemu koje je napisaoHenri Mor, poznati filozof misticizma i platonist.


rate onima koji ih optužuju s obzirom na sopstveno priznanje da je fi-zička evolucija još uvek „neproverena, ako ne i potpuno neproverljivahipoteza”?51 Prvi su bar do svojih dokaza došli izvlačeći zaključke izlegendi i mitova, čiju ogromnu starost priznaju kako filolozi tako iarheolozi, dok njihovi protivnici nemaju ničeg sličnog, osim ako se neoslone na jedan deo drevnih zapisa slikovnim pismom, i odbace sveostalo.

Izuzetno je sretna okolnost što, dok radovi pojedinih naučnika –koji su zasluženo došli do svoje reputacije – potpuno protivurečenašim hipotezama, istraživanja i napori drugih, ništa manje poznatih,izgleda da potpuno potvrđuju naša gledišta. U nedavno objavljenomradu gosp. Alfreda R. Volasa „Geografski razmeštaj životinja” (Ge-ographica Distribution of Animals) otkrivamo da autor ozbiljno po-država ideju o „nekakvom sporom procesu razvoja” današnjih vrstaod drugih koje su im prethodile, pri čemu njegova ideja obuhvatabezbrojni niz minulih ciklusa. A šta ako su životinje, pa možda i živo-tinjski predak čoveka, u još davnijoj prošlosti imale prethodnika kojije bio potpuno „spiritualan” – tj. „sina Božjeg”?

Sada se možemo još jednom vratiti na simboliku drevnih vremenai na njihove prirodnjačko-verske mitove. Pre nego što budemo za-vršili ovaj rad, nadamo se da ćemo biti u stanju da sa manjim ili ve-ćim uspehom prikažemo koliko su koncepcije ovih drugih tesnopovezane sa mnogim dostignućima savremene nauke u fizici i filo-zofiji prirode. Iza simboličnih sprava i neobične frazeologije drevnogsveštenstva se skrivaju nagoveštaji nauka koje u sadašnjem razdobljujoš nisu ni otkrivene. Koliko god da neki proučavalac dobro poznajepismo i sistem hijeroglifa drevnih Egipćana, prvo bi morao naučitida „prosejava” ono što je njima zapisano. On mora da se uveri, držećikompas i lenjir, da se slikovno pismo koje ispituje u potpunosti odgo-vara određenim geometrijskim figurama koje skrivaju ključ zaodgonetanje tih zapisa, pre nego što se upusti u njihovo tumačenje.

273

51 Haksli: “Darwin and Haeckel”.


No, postoje i mitovi koji govore sami za sebe. U ovu grupu mo-žemo ubrojati dvopolne stvoritelje vaseljene koji se javljaju u sva-koj kosmogoniji. Grčki Zevs-Zen (etar) i Htonija (haotična zemlja) iMetis (voda), njegove žene; Oziris i Izida-Latona – gde prvi takođepredstavlja etar – prvobitnu emanaciju Vrhunskog Božanstva,Amona, prvobitni izvor svetlosti; druga je ponovo boginja zemlje ivode; Mitraš,52 bog rođen iz stene, simbol muškog principa globalnevatre, odnosno personifikovana prvobitna svetlost, i Mitra, boginjavatre, u isto vreme njegova majka i njegova žena; čisti element vatre(aktivni, muški princip) koji predstavlja svetlost i toplotu, spojen sazemljom i vodom, odnosno materijom (ženskim ili pasivnim elemen-tima stvaranja vaseljene). Mitraš je sin Borđa, persijske „planinesveta”53 iz koje se pojavljuje u vidu bleska svetlosti. Brama, bogvatre, i njegova plodna saputnica, te indijski Ungi, božanstvo zasle-pljujućeg sjaja, iz čijeg tela izvire slava i sedam plamenih jezika, i učiju čast Sagniku Bramani do današnjeg dana održavaju večni pla-men; Šiva, oličen u „svetoj planini” hindusa – Meru (Himalaji). Ovajzastrašujući bog vatre, za koga legenda kaže da se spustio sa neba uvidu ognjenog stuba, poput jevrejskog Jehove, kao i desetak drugiharhaičnih, dvopolnih božanstava, na sav glas objavljuju svoje skri-veno značenje. A šta ovi dualistički mitovi uopšte mogu da predsta-vljaju ako ne fizičko-hemijski princip prvobitnog stvaranja? Prvorazotkrivanje Vrhovnog Uzročnika u njegovom trojakom ispolja-vanju, u vidu duha, sile i materije; božansko sadejstvo, na samompočetku evolutivnog razvoja, alegorijski prikazano kao brak vatre ivode, koji su proizvod elektrizirajućeg duha, sjedinjenje muškog ak-tivnog principa sa ženskim pasivnim elementom, koji postaju roditeljisvog „zemljanog” deteta, kosmičke tvari, prima materia, čiji duh jeetar, tj. ASTRALNA SVETLOST!

274


52 Mitraš je među Persijancima smatran za Theos ek petros – boga stene.53 Borđ se naziva i plamenom planinom – vulkanom; prema tome, on sarži vatru,

stene, zemlju i vodu – muške, aktivne, kao i ženske ili pasivne elemente. Mit o njemuje vrlo sugestivan.

Otuda se za sve planine, jaja i drva sveta, za sve zmije i stuboveZemlje, može pokazati da simbolički predstavljaju naučno prikazane istine iz filozofije prirode. Sve ove planine sadrže, uz sasvim bezna-načajne varijacije, alegorijski izražen opis prvobitne kosmogonije;„drveće sveta” alegoriju o potonjoj evoluciji duha i materije; „zmijesveta” i „stubovi” simbolički podsećaju na razne odlike ove dvojneevolucije u njenoj beskrajnoj isprepletenosti sa kosmičkim silama. Uskrivenim kutcima planine – kolevke vaseljene – bogovi (sile)pripremaju atomski sićušne klice organskog života, i, istovremeno,napitak života koji, kada ga kuša, u materijalnom čoveku budi du-hovnog čoveka. Soma, žrtveno piće hindusa, taj je sveti napitak. Jer,prilikom stvaranja prvobitne tvari, dok su njeni najgrublji delovi biliupotrebljeni za stvaranje fizičkog zametka sveta, njena božanskasuština se prostirala čitavom vaseljenom, nevidljivo prožimajući isvojim eteričnim talasima okružujući novorođenče, razvijajući i pod-stičući u njemu aktivnost dok se postepeno pomaljalo iz večnoghaosa.

Od poezije do apstraktne koncepcije, ovi mitovi o vaseljeni supostepeno prelazili u konkretne predstave kosmičkih simbola, kakveu naše vreme otkriva arheologija. Zmija, koja igra tako istaknutuulogu u imaginaciji drevnih naroda, degradirana je apsurdnim tu-mačenjem zmije u Knjizi Postanja kao simbola Satane, Princa Tame,dok je ona najbolje osmišljena od svih simboličnih predstava koje sepojavljuju u mitovima. Na primer, kao agatodajmon, ona predstavljasimbol veštine lečenja i besmrtnosti čoveka. Ona okružuje likovevećine božanstava zdravlja i čistoće. Zmije su bile spletene oko kupezdravlja iz egipatskih misterija. Kako se zlo može pojaviti jedino kaoposledica preterivanja u dobru, zmija je u nekim drugim aspektimapostala tipična predstava materije koja, što se više udaljava od svogprimarnog spiritualnog izvora, sve više postaje podložna zlu. U naj-starijim egipatskim predstavama, kao u kosmogonijskim alegorijamao Knefu, „zmiji zemlje”, obično prikazuju u vidu kruga predstavlja-jući na taj način materiju; on leži preko njenog ekvatora, pokazujući

275


na taj način da je univerzum astralne svetlosti, iz koga se razvio našfizički svet, dok okružuje potonjeg, i sam obuhvaćen Emeftom, tj.Vrhovnim Prvobitnim Uzrokom. Pta koji stvara Ra, kao i bezbrojoblika kojima daje život, prikazani su kako gmižu iz „jajeta sveta”zbog toga što ono predstavlja najpoznatiji oblik u kome je smeštenai iz koga se razvija klica svakog živog bića. Kada se zmija koristi kaosimbol večnosti i besmrtnosti, ona okružuje svet držeći vrh sopst-venog repa u zubima, ne dopuštajući prekid kontinuiteta. Ona potompostaje astralna svetlost. Sledbenici škole Feresida su učili da etar(Zevs ili Zen) predstavlja najvišu sferu neba koja okružuje nebeskisvet i da je njena svetlost (astralna) ustvari kondenzovani prvobitnielement.

Takvo je poreklo simbola zmije, koji je u hrišćansko doba pre-tvoren u Satanu. On je Od, i Ob, i Aour Mojsija i kabalista. Kada senalazi u svom pasivnom stanju, kada deluje na one koji su nesvesnouvučeni u njene struje, astralna svetlost se javlja kao Ob ili Piton.Mojsije je bio rešen da istrebi sve one koji su, osetljivi na njen uticaj,dopustili da padnu pod kontrolu opakih bića što se kreću astralnimtalasima kao ribe kroz vodu; bića kojima smo okruženi i koja Bul-ver-Liton naziva u svom romanu Zanoni „stanovnicima praga”. Onase pretvara u Od čim je oživi svesna emanacija besmrtne duše jer sutada astralne struje u vlasti adepta, čistog duha ili moćnog mes-merista, koji je savršeno čist i koji zna kako da usmerava slepe sile.U takvim slučajevima čak se i uzvišeni Planetarni Duh, jedan od oneklase bića koja nikada nisu bila otelovljena (mada postoji mnoštvo utim hijerarhijama koji su živeli na našoj Zemlji) povremeno spuštado naše sfere i, pročišćujući okružujuću atmosferu, omogućuje sub-jektu da vidi, pri čemu otvara u njemu vrela prave, božanske vidovi-tosti. Što se tiče pojma aoûr, ovaj izraz se koristi da označi izvesnaokultna svojstva univerzalnog činioca. On je direktnije povezan sadomenom alhemičara i nije od značaja za najveći broj ljudi.

Autor Homojomerijskog sistema filozofije, Anaksagora iz Kla-zomene, čvrsto je verovao da se spiritualni prototipovi svih stvari,kao i svih elemenata, mogu pronaći u beskrajnom etru gde su prvo-276


bitno stvoreni, odakle su počeli da se razvijaju i gde će se vratiti kadanapuste Zemlju. Poput hindusa koji su personifikovali svoju Akašu(nebo ili etar) i napravili od nje božanski entitet, Grci i latini su obo-gotvorili etar. Vergilije naziva Zevsa pater omnipotens aether (otacsvemogući etar),54 a Magnus veliki bog Etar.

Bića na koja se time aludira su elementarni duhovi kabalista,55

koja je hrišćanski kler nazvao „đavolima”, neprijateljima ljudskogroda.

„Već je Tertulijan”, najozbiljnije primećuje De Muso u svompoglavlju o đavolima, „formalno otkrio tajnu njihove lukavosti.”

Stvarno dragoceno otkriće. A sada, kad smo saznali za sve oveumne napore svetih otaca i njihova dostignuća na polju astralneantropologije, da li uopšte treba da nas iznenadi ako su, zaneseni svo-jim „spiritualnim istraživanjima”, sve do sada prenebregavali sop-stvenu planetu u toj meri da joj nisu samo uskratili pravo da se krećesvemirom, nego su čak i poricali njen okrugli oblik?

277

54 Vergilije: “Georgike”, knjiga II.55 Porfirije i drugi filozofi objašnjavaju prirodu ovih stanovnika. Oni znaju da naprave

štetu i da obmanu, mada su neki od njih savršeno blagi i neškodljivi, ali su tako slabi daim je veoma teško da uspostave komunikaciju sa smrtnicima, čije društvo neprestanotraže. Oni prvi nisu štetni zbog svesne zlobe. Kako zakon spiritualne evolucije još nijerazvio njihov instinkt u inteligenciju, čije najviše prosvetljenje pripada jedino besmrtnimduhovima, njihove umne sposobnosti su i dalje uspavane tako da su praktično neu-računljivi.

Ali latinska crkva protivureči kabalistima. Sveti Avgustin je čak vodio raspravu o tomesa Porfirijem, koji je bio neoplatonista. „Ovi duhovi”, kaže on, „znaju da obmanu, nepo svojoj prirodi, kao što tvrdi teurgist Porfirije, nego iz puke zlobe. Prikazuju se kaobogovi i kao duše preminulih”. (“De Civitate Dei”, knjiga X., poglavlje 2) U ovome sei Porfirije slaže s njim; „ali oni ne tvrde da su demoni [crveni đavoli], upravo zato štosu zaista takvi!” dodaje episkop Hipoa. Ako je tako, u koju klasu onda da stavimo ljudebez glave, za koje Avgustin pokušava da nas ubedi da ih je lično video? Ili pak „satire”Svetog Jeronima, za koje tvrdi da su se pokazivali tokom dužeg perioda vremena u Alek-sandriji? Bili su to, kako kaže, „ljudi sa kozijim nogama i repovima”; i, ako možemo damu verujemo na reč, jednog od tih Satira su ukiselili i poslali u kovčegu caru Konstan-tinu!


Evo šta smo pronašli kod Langhorna, prevodioca Plutarha: „Dio-nisije iz Halikarnasa [L. II.] je smatrao da je Numa Vestinom hramudao okrugli oblik kako bi njime predstavio izgled Zemlje, jer su podVestom ustvari podrazumevali planetu Zemlju.” A Filolaj je, poputsvih drugih pitagorejaca, smatrao da je element vatre postavljen usredište vaseljene, dok Plutarh, govoreći o ovoj temi, primećuje dasu pitagorejci „za Zemlju pretpostavljali da nije nepokretna, niti dase nalazi u središtu vaseljene, već da se okreće oko vatrene lopte i danije ni najznačajniji niti jedan od ključnih delova velikog nebeskogmehanizma.” I za Platona kažu da je bio istog mišljenja. Prema tome,ispada da su pitagorejci anticipirali Galilejevo otkriće.

Kada bude priznato postojanje jednog takvog nevidljivog uni-verzuma – a izgleda da će se to dogoditi ukoliko razmišljanja autoraUnseen Universe budu ikada prihvatile njegove kolege – mnoge po-jave koje su do sada bili neobjašnjive postaće sasvim jasne. On utičena organizam magnetizovanog medijuma, probija se u njih i potpunoih ispunjava, bilo da ga usmerava volja mesmerista, ili nevidljiva bićakoja postižu isti rezultat. Kada je nečujna operacija obavljena, astralniili zvezdani dvojnik mesmerizovanog subjekta napušta svoj parali-zovani, ovozemaljski kovčeg i, pošto jedno vreme tumara neogra-ničenim prostorom, zasvetli na pragu tajanstvenog „ishodišta”. Zanjega su vrata koja označavaju ulaz u „zemlju tišine” sada samo de-limično otvorena; ona će se širom otvoriti pred dušom subjekta kojije u transu tek onog dana kada, sjedinjen sa njenom višom, besmr-tnom suštinom, zauvek napusti svoje smrtno telo. Do tada vidovnjakmora da viri kroz odškrinuti otvor; od oštrine njegovog spiritualnogoka zavisi koliko će uspeti da vidi kroz njega.

Trojstvo u Jednom je ideja za koju su znali svi antički narodi. TriDeđotasa – hinduski Trimurti; Tri Glave iz jevrejske kabale.56 „Triglave su isklesane jedna iz druge i jedna povrh druge.”

278


56 „Tri isklesane glave, jedna u drugoj i jedna povrh druge” (Tria capita exsculpta sunt,una intra alterum, et alterum supra alterum) – (Zohar; „Idra Suta”, odeljak VII.)

Trojstva Egipćana i grčke mitologije su bile slične predstave o prvojtrojakoj emanaciji koja je sadržavala dva muška i jedan ženski princip.U njoj su bili sjedinjeni muški Logos ili mudrost, tj. razotkrivenoBožanstvo sa ženskom Aurom ili Animom Mundi – „svetom Pneu-mom”, koja je Sefira kod kabalista a Sofija kod prefinjenih gnostika –koja je stvorila sve vidljivo i nevidljivo. Dok je pravo, metafizičko tu-mačenje ovog univerzalnog učenja ostalo skriveno u svetilištima, Grcisu ga, sa sebi svojstvenim poetskim instinktom, oponašali u nizu šar-mantnih mitova. U Nonusovim Dionizijama, bog Bah je, među ostalimalegorijama, predstavljen kako se zaljubljuje u nežni, blagi povetarac(Svetu Pneumu) nazvan Aura Placida.57 A sada dajemo reč DžefrijuHiginsu: „Kada su neuki Oci pravili svoj kalendar, od ovog nežnogzefira* su napravili dve rimo-katoličke svetice!!” Svete Aura i Placida– štaviše, otišli su tako daleko da su pretvorili veselog boga u SvetogBahusa, i prikazivali njegov tobožnji kovčeg i mošti u Rimu. Dve„blažene svetice”, Aura i Placida, se slave 5. oktobra, blizu praznikaSv. Bahusa.58

Koliko više poetike i koliko uzvišeniji religiozni duh možemo dapronađemo u „paganskim” legendama Skandinavaca o stvaranju sve-ta! U beskrajnom ponoru „rupe sveta”, Ginungagapu, gde u slepombesu i međusobnoj borbi divljaju kosmička materija i primordijalnesile, iznenada zaduva ledeni vetar. To je „nerazotkriveni Bog”, kojišalje svoj blaženi dah iz Muspelhejma, iz sfere „nebeske vatre”, međučijim blistavim zracima prebiva ovo silno Biće, daleko van granicamaterijalnog sveta; a pokretački duh (animus) Nevidljivog, Duh kojimeditira nad mračnim, beskrajno dubokim vodama, priziva Red izHaosa, i kada jednom da podsticaj svoj tvari, PRVOBITNI UZROČNIKse povlači, ostajući zauvek skriven (statu abscondito)!59

279

57 Tiha oluja (Gentle gale), (lit.)58 Higins: “Anacalypsis”; isto i Dupruis.59 Male: “Northern Antiquities”, str. 401-406 i “The Songs of a Völuspa”, iz Edde.* Blagi povetarac u Mediteranu. (prim.prev.)


U ovim skandinavskim pesmama paganske vere nalazimo i re-ligiju i nauku. Kao primer ove druge, uzmimo pojam Tora, Odinovogsina. Kad god ovaj Herakle Severa hoće da dohvati dršku svogstrašnog oružja, gromovskog ili električnog čekića, prvo mora da na-vuče svoje gvozdene rukavice. On oblači i magični pojas poznat kao„pojas snage” koji, kada god ga opaše, višestruko povećava njegovenebeske moći. On se vozi kočijama koja vuku dva ovna upregnutasrebrnim uzdama, dok se oko njegovog namrštenog čela nalazi venaczvezda. Njegove dvokolice imaju zašiljenu motku od gvožđa, doknjihovi točkovi neprestano tutnjaju preko olujnih oblaka izbacujućirojeve iskri. On baca svoj strašni čekić neodoljivom snagom na bun-tovne džinove leda, koje na taj način topi i uništava. Kada popravljavrelo Urdar, gde se bogovi sastaju da odluče o sudbini ljudi, jedinoon ide pešice, dok svi ostali bogovi dolaze jašući. On pešači jer seboji da bi prilikom prelaska Bifrosta (duge), višebojnog Mosta Esira,mogao da ga zapali svojim gromovitim kočijama usled čega bi vodeUrdara proključale.

Kako bi uopšte mogli da protumačimo ovaj mit, ispričan običnimengleskim jezikom, ako ne kao dokaz da su Normani, koji su smisliliove legende, poznavali elektricitet? Tor, koji je samo mitološka in-terpretacija elektriciteta, koristi ovaj specifični element jedino kadaje zaštićen rukavicama od gvožđa, inače njegov prirodni provodnik.Njegov „pojas snage” predstavlja zatvoreno strujno kolo, oko kogaje izolovana struja prisiljena da kruži umesto da se širi okolnim pros-torom. Kada juri svojim kočijama kroz oblake, on predstavlja elek-tricitet u svom aktivnom stanju, kao što svedoče iskre koje se osipajusa njegovih točkova i grmljavina iz oblaka. Zašiljeni gvozdeni „štap”na kočijama nagoveštava gromobran, a dva ovna od kojih zavisipravac kretanja su uobičajeni antički simboli muške generativnemoći; njihove srebrne uzde označavaju ženski princip, jer je srebrometal Lune, Astarte i Dijane. Prema tome, u ovnu i njegovoj srebrnojuzdi primećujemo kombinaciju aktivnih i pasivnih principa prirodekoji su međusobno suprotstavljeni, od kojih jedan juri napred a drugi

280


ga obuzdava, dok su oboje potčinjeni sveprožimajućem principuelektriciteta, koji i jednom i drugom daje podsticaj da deluju. Kakoelektricitet daje podsticaj, dok uzajamno povezani muški i ženskiprincip beskrajno menjaju svoje kombinacije, krajnji rezultat je –evolucija vidljive prirode, čije je vrhunsko delo naš planetarni sistem,koji je u mitskom Toru alegorijski predstavljen tankim obručem blis-tavih lopti koje ukrašavaju njegovo čelo. Kada se nalazi u aktivnomstanju, njegovi strašni gromovi uništavaju sve, pa čak i manje siledrugih titana. Ali on ide peške preko „mosta duge”, Bifrosta, zatošto, da bi se mešao sa drugim božanstvima, slabijim od sebe, moraobi da bude u latentnom stanju, u kome se ne bi mogao naći sve dokje u svojim kočijama; u protivnom, sve oko sebe bi zapalio i uništio.Značenje vrela Urdara, za koje se Tor plaši da bi mogao da dovededo ključanja, što je i uzrok njegove uzdržanosti, naši fizičari će shva-titi tek kada budu budu podrobno upoznali uzajamne elektro-mag-netne odnose bezbrojnih članova planetarnog sistema. Nagoveštajipravog rešenja su izneti u nedavnim naučnim radovima profesoraMajera i Sterija Hanta. Drevni filozofi su verovali da koncentracijepodzemnih električnih tokova uzrokuju pojavu ne samo vulkana,nego i izvora vrele vode, i da je isti uzrok odgovoran za stvaranjenaslaga raznih minerala, koji dovode do stvaranja lekovitih izvora.Ukoliko neko zameri da ovu činjenicu ne nalazimo nedvosmislenoistaknutu kod antičkih pisaca, koji su prema mišljenju našeg vekajedva i znali za elektricitet, možemo jednostavno da uzvratimo da sviradovi u kojima je sadržana drevna mudrost nisu ni došli do našihnaučnika. Čiste i hladne vode Urdara su bile potrebne radi svakod-nevnog zalivanja tajanstvenog „drveta sveta”; da su bile poremećeneod strane Tora, odnosno aktivnog elektriciteta, pretvorile bi se u min-eralni izvor koji više ne bi bio pogodan za tu ulogu. Primeri poputnavedenih su dovoljni da potvrde drevnu tvrdnju da postoji logos usvakom mythosu (mitu), odnosno da je svaka izmišljena priča ustvaripriprema terena za neku važnu istinu.

281


Poglavlje VI

PSIHIČKI FENOMENI

Jedna od najistinitijih stvari koje je ikada neki naučnik rekao jeprimedba koju je izneo prof. Kuk u svojoj knjizi “New Chemistry”:

282

Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem,mogućnosti „Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenosenergije iz vidljivog u nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimentii Koksova teorija

„Hermes, koji večno moje zapovesti nosi .... Uzevši palicu svoju oči smrtnika sklapaA usnulog budi kako mu se prohte.” –

Odiseja, knjiga V

„Ugledah prstenove sa Samotrake kako skaču,I strugotine čelične gde ključaju u posudi od bronze Istog trena kad pod njega stavišeNamagnetisani kamen; sred divljeg užasa se učiniDa gvožđe s mržnjom pobeže od njega”....

Lukrecije, knjiga VI

„Ali ono što posebno izdvaja Bratstvo jeste njihovo čudesnopoznavanje veštine lečenja. Oni ne koriste bajalice nego lekovitetrave.” – iz rukopisa „Izveštaj o poreklu i odlikama pravih rozenkro-jcera” (Account of the Origin and Attributes of the True Rosicru-cians)

Revolucija kroz koju je hemija nedavno prošla može dobro daposluži da skrene pažnju hemičara na ovu činjenicu; i ne bi trebaloda začudi ukoliko, za kraće vreme nego što je bilo potrebno da sedođe do njih, tvrdnje alhemičara budu nepristrasno ispitane i pro-učene sa racionalnog gledišta. Premostiti uski jaz koji sada deli novuhemiju od stare alhemije je malo, ako je i toliko teže, od onoga štosu uradili da bi od dualizma stigli do Avogadrovog zakona.

Kao što je Amper predstavio Avogadra našim savremenim hemi-čarima, tako će možda i Rajhenbah sa svojim ODOM jednog danautreti put pravilnom shvatanju Paracelzusa. Prošlo je više od pedesetgodina od kako su molekuli prihvaćeni kao jedinice u hemijskim pro-računima; možda će biti potrebno manje od polovine tog vremena daizvanredne zasluge ovog švajcarskog mistika najzad budu priznate.Upozoravajući pasus o isceliteljskim medijumima,1 koji se može naćiu ovom radu, lako je mogao da napiše neko ko je čitao njegove radove.

Prvobitni uzroci bolesti koje muče ljudski rod; tajne veze izmeđufiziologije i psihologije, kojima su se uzalud mučili savremeni na-učnici ne bi li pronašli kakav-takav putokaz na kome bi zasnovali svoje špekulacije; specifični lekovi i terapije za svaku od bolesti ljud-

„Istorija nauke pokazuje da jedno doba mora da se pripremi prenego što naučne istine mogu da puste koren i počnu da rastu. Pukanaslućivanja nauke ostala su jalova jer su ova zrna istine pala na ne-plodno tle, i, čim je vreme sazrelo, ona su pustila koren i njihov plodje sazreo ... svaki proučavalac je iznenađen kada otkrije koliko jemali njegov udeo u novim istinama koje bi čak i najveći genije dodaoprethodno nagomilanim činjenicama.”

1 Iz jednog londonskog spiritističkog časopisa.

„Morate da shvatite da je magnet taj duh života u čoveku zakojim oboleli traga, jer se oboje sjedinjuju sa spoljnim haosom.Otuda oboleli mogu da zaraze zdrave putem magnetske privlačno-sti.”

Psihički fenomen

283

skog tela – sve je to opisano i objašnjeno u njegovim obimnim ra-dovima. Elektro-magnetizam, takozvano otkriće profesora Ersteda,Paracelzus je koristio čitava tri veka ranije. To se može pokazati kri-tičkim ispitivanjem njegovog načina lečenja bolesti. Nema nikakvepotrebe da se njegova dostignuća u hemiji preuveličavaju, jer iskrenii objektivni pisci priznaju da je on bio jedan od najvećih hemičarasvog vremena.2 Brije de Boasmon ga naziva „genijem” i slaže se saDeleuzom (Deleuze) da je on otvorio novo razdoblje u razvoju medi-cine. Tajna njegovih uspešnih i, kako su ih nazivali, magičnih isce-ljenja leži u preziru koga je otvoreno pokazivao prema takozvanimvisoko stručnim „autoritetima” svog vremena. Paracelzus kaže:

Ovaj krajnji prezir prema ustanovljenim zakonima i naučnim for-mulama, ova težnja smrtne ploti da se pomeša sa duhom prirode, ida samo u njemu potraži zdravlje, pomoć i svetlost istine, bili su ra-zlog za nepresušnu mržnju koju su savremeni kepeci pokazivaliprema ovom filozofu vatre i alhemičaru. Nije nikakvo čudo što su gaoptuživali da je šarlatan pa čak i pijanica. Herman ga samouvereno ineustrašivo oslobađa potonje optužbe i dokazuje da je ova laž poteklaod „Oporinusa, koji je neko vreme proveo s njim kako bi naučio nje-gove tajne, ali je osujećen u svojoj nameri; otuda toliko zlobnih izveš-taja od njegovih učenika i apotekara.” On je bio osnivač školeAnimalnog magnetizma i pronalazač okultnih svojstava magneta.Njegovo doba ga je žigosalo kao vešca, jer su lekovi koje je spravljao


„Tragajući za istinom razmišljao sam kako bih naučio veštinu lečenjada na svetu nema nijednog učitelja medicine? Ni na koji drugi načindo iz velike, otvorene knjige prirode, ispisane božjim prstom ... Op-tužili su me i osudili zato što nisam stigao do veštine lečenja krozprava vrata. Ali, koja su prava? Galen, Avicena, Mesua (Masavaih),Razi (Rhasis), ili čestita priroda? Ova poslednja, uveren sam! Prošaosam kroz ta vrata i put mi je osvetljavala svetlost prirode, a neapotekareve lampe.”

2 Herman: “Medico-Surgical Essays.” Berlin, 1778.

284

bili čudesni. Tri veka kasnije i barona Du Potea je rimo-katoličkacrkva optužila za vračanje i obožavanje demona, a akademski kru-govi Evrope za šarlatanstvo.

Kao što filozofi vatre imaju običaj da kažu, nije hemičar onaj kojise usudi da gleda na „živu vatru” drugačije od svojih kolega.

MESMERIZAM – POREKLO, PRIHVATANJE, MOGUĆNOSTI

Rad koji se bavi magijsko-spiritualnom filozofijom i okultnomnaukom ne bi bio potpun bez posebnog osvrta na istoriju animalnogmagnetizma, jer se ona razvija još od kada je Paracelzus uzdrmaoakademske krugove u drugoj polovini šesnaestog veka.

Ukratko ćemo skrenuti pažnju na njenu pojavu u Parizu, kada juje Anton Mesmer doneo iz Nemačke. Pregledajmo pažljivo i opreznostare papire koji se već raspadaju u prah u arhivama akademije naukate prestonice, jer ćemo u njima naći da, pošto su odbacili svakootkriće koje se pojavilo posle Galileja, Besmrtnici su kao vrhunacokrenuli leđa magnetizmu i mesmerizmu. Svojevoljno su zatvorilivrata pred sobom, vrata koja su vodila ka onim najvećim tajnamaprirode koje se skrivaju u mračnim oblastima psihičkog i fizičkogsveta. Veliki univerzalni rastvarač, Alkahest, bio im je na dohvat ruke– a oni su ga zaobišli; sada, kada je proteklo skoro stotinu godina,čitamo sledeće priznanje:

285

3 Robert Flad: “Treatise” III.4 Prof. Dž. P. Kuk: “New Chemistry”.

„Zaboravio si šta su te tvoji stari učili o tome – ili će pre biti danikada to nisi ni znao ... to je previše glasno za tebe!”3

„Ipak, istina je da, kada pređemo granicu direktnog posmatranja,naša nauka (hemija) nije nepogrešiva, te da naše teorije i sistemi,mada svi mogu da sadrže i zrno istine, prolaze kroz česte promene ineretko doživaljavaju potpunu revoluciju.”4

Psihički fenomen

Takva dogmatska tvrdnja da mesmerizam i animalni magnetizampredstavljaju puke halucinacije podrazumeva da se ona može i doka-zati. Ali gde su ti dokazi, koji bi jedini trebalo da imaju autoritet unauci? Naučni krugovi su imali doslovce na hiljade prilika da se uvereu istinu, ali oni su ih bez izuzetka odbijali. Mesmeristi i iscelitelji seuzalud pozivaju na svedočenja gluvih, hromih, obolelih, umirućih,koji su bili izlečeni ili čak vraćeni u život jednostavnim manipulaci-jama i apostolskim „polaganjem ruku”. „Puki slučaj” je uobičajeniodgovor kada je činjenica suviše očigledna da bi mogli da je glatkoodbace; omiljeni izrazi su pritom „moć sugestije”, „preterivanje”,„šarlatanstvo” kod naših bezbrojnih nevernih Toma. Njutn, dobropoznati američki iscelitelj, izveo je više trenutnih isceljenja nego štoje većina poznatih lekara u Njujorku imala pacijenata tokom čitavogživota; Jakov, Zuav, imao je sličan uspeh u Francuskoj. Treba li ondada smatramo kako su dokazi nakupljeni tokom poslednjih četrdesetgodina o ovoj stvari sve same iluzije, nasedanje na trikove veštih va-ralica i ludilo? Čak i najmanje povlađivanje obmani takvih razmerapo njima bi bilo ravno optužiti samog sebe za slaboumlje.

Bez obzira na nedavnu presudu Lemariju (Leymarie), ismevanjaskeptika i ogromne većine lekara i naučnika, na nepopularnost sameteme i, nadasve, neumornih progona od strane rimo-katoličkog klera,koji se u mesmerizmu obračunava sa tradicionalnim neprijateljemžena, istina o ovom fenomenu je toliko očigledna i nesavladiva da ječak i francuski sud bio prisiljen da je prećutno, preko volje, prizna.Čuveni vidovnjak, madam Rože, bila je optužena da je zarađivalanovac varanjem, zajedno sa svojim mesmeristom, dr Fortinom. Go-dine 1876., 18. maja, podignuta je otužnica protiv nje pred TribunalCorrectionnel departmana Sena. Njen svedok je bio baron Du Pote,veliki poznavalac mesmerizma u Francuskoj tokom proteklih pedesetgodina; njen advokat, ništa manje poznati Žil Favre (Jules Favre).Istina je ovaj put odnela pobedu – optužba je povučena. Da li je tobilo zbog izuzetne elokventnosti govornika, ili su prevagnule golečinjenice, nepobitne i nesumnjive? Ali je i Lemari, urednik Revue

286


Spirite, imao činjenice koje su govorile njemu u prilog; štaviše, imaoje i izjave preko stotinu uglednih svedoka, među kojima su bile i nekeod vodećih ličnosti Evrope. Na ovo je postojao samo jedan odgovor– sudije nisu imale smelost da dovedu u pitanje činjenice u vezi samesmerizmom. Spiritualne fotografije, kuckanje i lupkanje stolova,pisanje, kretanje, govor za koga su bile odgovorne spiritualne pojave,pa čak i spiritualne materijalizacije su se mogli oponašati; teško dasada postoji ijedna fizička pojava koju vešti izvođač trikova ne bimogao da oponaša – sa odgovarajućim uređajima. Jedino prava čudamesmerizma i subjektivni fenomeni mogu da pobede trikove, skep-ticizam, krutost naučnih krugova i nepoštene medijume; kataleptičkostanje nije moguće imitirati. Spiritisti koji nastoje da se njihove istineobjave i nametnu nauci neguju mesmeričke fenomene. Postavite napozornicu Egipatske dvorane osobu u transu, koja je zaronjena uduboki mesmerički san. Neka njen mesmerist pošalje njen oslobođeniduh na ma koje mesto koje publika zaželi; proverite njenu sposobnostvida i sluha na daljinu; zabodite igle u ma koji deo njenog tela prekokoga je mesmerist prešao rukama; probijte iglom kožu ispod njenihočnih kapaka; oprljite njeno meso vatrom i pokidajte ga oštrim in-strumentom. „Ne bojte se!” uzvikuju Regaconi i Du Pote, Teste iPjerar (Pierrard), Pisegir i Dolgoruki – „mesmerizovan subjekt ilionaj u transu nikada ne može biti povređen!” I kada je sve ovo izve-deno, pozovite ma kog popularnog mađioničara željnog slave, kojije, ili se pretvara da je, vešt u oponašanju svakog spiritističnog feno-mena, da svoje telo podvrgne istim ovim testovima!5

287

5 U „Biltenu Medicinske akademije”(Bulletin de l’Académie de Médecine), Pariz,1837, tom I., str. 343 i dalje, može se naći izveštaj dr Udea (Oudet) koji je, da bi potvrdiostanje potpune neosetljivosti u kome se nalazila jedna dama u magnetskom snu, ovuubadao iglama, uvlačeći dugačku iglu u meso celom dužinom, i držeći jedan od njenihprstiju više sekundi u plamenu sveće. Jednom prilikom je uklonjen kancer iz desnestrane grudi madam Planten. Operacija je trajala dvanaest minuta; tokom čitavog togvremena pacijentkinja je tiho razgovarala sa njenim mesmeristom, i ni jednog trenutkanije osetila nikakav bol. Bul. de l’Acad. de Méd., tom II., str. 370).

Psihički fenomen

Kažu da je govor Žila Favrea trajao sat i po, te da je kako sudijetako i prisutnu publiku opčinio svojom govorničkom veštinom. Mikoji smo imali prilike da čujemo Žila Favrea ni najmanje ne sum-njamo u to; jedino je izjava sadržana u poslednjoj rečenici njegovog izlaganja bila koliko preuranjena toliko i netačna.

Da je ova dalekosežna izjava bila zasnovana na činjenicama i daje mesmerizam bio nepristrasno isrtažen od strane mnoštva, a ne teknekolicine pravih naučnika, koje je više interesovalo ispitivanjeprirode nego puka korist koju će ono doneti, javnost se nikada ne bismejala. Javnost je poslužno i povodljivo dete, spremno ide gde godda ga njegova dadilja povede. Ono odabira sebi uzore i idole i klanjaim se u srazmeri sa galamom koju ovi dižu, a onda se okreće sa pla-šljivim izrazom ulizice da vidi da li je dadilja, stara gospođa JavnoMnenje, zadovoljna njime.

Kažu da je Laktancije, jedan od starih otaca hrišćanske crkve,nekom prilikom primetio da se nijedan skeptik u njegovo vreme nijeusudio da pred nekim čudotvorcem tvrdi kako duša ne nadživljavasvoje telo, već umire zajedno s njim „jer bi ih ovaj istog časa opovr-gao prizvavši duše umrlih, učinivši ih vidljivim ljudskom oku inavevši ih da predskažu buduće događaje”.6 Slično je bilo i sa sudi-jama i porotom u slučaju madam Rože. Baron Du Pote je bio prisu-tan, a oni su se bojali da bi mogao da mesmerizuje osobu u transu, itako ih ne samo prisili da poveruju u ovaj fenomen, nego i da ga ja-vno priznaju – što je za njih bilo daleko gore.

Da se sada vratimo Paracelzusovom učenju. Njegov nerazumljivi,mada živopisni stil pisanja mora da se čita poput Jezekijelovih svi-taka, „iznutra i spolja”. Opasnost kojoj su se izlagali oni što predlažu

288


„Prisustvujemo fenomenu čije postojanje nauka priznaje nepokušavajući da ga objasni. Javnost može da mu se smeje, ali našinajbriljantniji lekari ga najozbiljnije shvataju. Pravda više ne možeda ignoriše ono što je nauka već priznala!”

6 „Prophecy, Ancient and Modern” (Proročanstvo, drevno i savremeno), od A. Va-jldera: „Phrenological Journal” (Frenološki žurnal).

Markiz de Pisegir je daleko unapredio Mesmerove eksperimenteodbacivši sve naprave i uređaje, i uspeo da proizvede izuzetna sred-stva lečenja za podstanare njegovog imanja u Bisansiju. Kada jejavnost obaveštena o njima, mnogi drugi naučnici su eksperimentisalisa sličnim uspehom, da bi 1825. M. Foasak (Foissac) predložio Medi-cinskoj akademiji da sprovede novo istraživanje. Posebna komisija,koja se sastojala od Adelona, Parisija, Marka, Burdena, Sen., poredIsona (Husson) čiji je posao bio da sastavlja izveštaje, jednoglasnosu preporučili da se ova inicijativa prihvati. Oni smelo priznaju da„u nauci nijedna odluka nije ni apsolutna ni neporeciva za sva vre-mena”, i pružaju nam mogućnost da procenimo koliko vrede za-ključci Frenklinove komisije iz 1784. izjavivši da su „eksperimentina kojima je bila zasnovana njena krajnja odluka bili sprovođeni bezistovremenog i neophodnog okupljanja svih članova komisije, kao iuz određena moralna predubeđenja koja su, prema principima kojimapodleže predmet radi čijeg ispitivanja su bili sazvani, morala dadovedu do njihovog potpunog neuspeha”.

Najugledniji pisci na temu savremenog spiritizma su do sada višeputa ponovili sve što je rečeno u pogledu magnetizma kao tajnogsredstva lečenja, naime:

Ovaj izveštaj je izazvao duge rasprave, ali maja 1826. Akademijaje imenovala komisiju koja se sastojala od sledećih poznatih imena:Leroa (Leroux), Bordoa de la Mot (Bourdois de la Motte), Duble(Double), Mažendi (Magendie), Gerson (Gersant), Ison, Tilljej(Thillaye), Mark, Itar (Itard), Fukje (Fouquier) i Ženaj de Misi (Gue-nau de Mussy) Oni su odmah počeli sa radom i nastavili tokomnarednih pet godina, prenoseći akademiji rezultate svojih posma-

297

jednostavno rečeno, da ih proučimo utoliko pažljivije ukoliko namizgledaju nepristupačnije.”

„Dužnost Akademije je da ga prouči, da ga podvrgne probama;najzad, da preuzme njegovu upotrebu i terapiju iz ruku osoba kojene poznaju ovu veštinu, koje zloupotrebljavaju ovo sredstvo i pret-varaju ga u izvor dobiti i špekulisanja.”

Psihički fenomen

tranja putem gospodina Isona. Izveštaj obuhvata prikaze pojava kojesu razvrstane na trideset četiri različita odeljka, ali kako sav ovaj radnije bio isključivo posvećen proučavanju magnetizma, moraćemo dase zadovoljimo sa nekoliko kratkih izvoda. Oni potvrđuju da nisuneophodni ni dodir šakama, trljanje ni „prelaženje rukama” prekosubjekta, jer su u nekoliko slučajeva sama volja, odnosno usredsređenpogled, bili dovoljni da izazovu magnetnu pojavu, čak i bez znanjaosobe koja joj je podvrgnuta. „Dobro proverene pojave isceljenja”zavise isključivo od magnetizma i ne mogu se reprodukovati u nje-govom odsustvu. Dokazano je postojanje stanja dubokog transa, kaoi „slučajeva kada su sticane nove sposobnosti, koje su nazvane vi-dovitošću, intuicijom, unutrašnjom sposobnošću predviđanja”. San(magnetski) je „bio izazivan pod okolnostima u kojima magnetiziranaosoba nije mogla da vidi, niti je znala za sredstva upotrebljena za nje-govo izazivanje“. Kada bi magnetizer uspostavio kontrolu nad svojimsubjektom, bio bi u stanju da ga „potpuno prenese u stanje transa, daga izvede van tela bez njegovog znanja, van vidnog polja, na izvesnuudaljenost, i kroz zatvorena vrata”. Spoljna čula spavača su izgledalapotpuno paralisana, kao da su delovali njihovi duplikati. „Najvećideo vremena oni uopšte ne čuju neočekivane zvuke koji do njihovihušiju dopiru spolja, kao što je zvuk bakrenog suda udarenog iz svesnage, pad nekog teškog predmeta, itd. Moguće je naterati ih da udišuisparenja hlorovodonične kiseline ili amonijaka a da im to uopšte nezasmeta, pa čak i da ne posumnjaju šta se događa.” Komisija je moglada ih „golica po tabanima, nozdrvama, da perom češe uglove njihovihočiju, da ih štipa za kožu tako jako da dobiju ehimozu, da im zabadaigle pod nokte do prilične dubine, a da ne pokažu ma kakve znakebola ili neki znak da su bar svesni onoga što im rade. Ukratko, imalismo prilike da posmatramo osobu koja je bila potpuno neosetljiva najednu od najbolnijih hirurških operacija, čija pribranost, puls i disanjenisu odavali ni najmanju emociju”.

Toliko o spoljnim čulima. Pogledajmo sada šta imaju da nam kažuo unutrašnjim, za koja se sa pravom može reći da dokazuju znatnu

298


razliku koja postoji između ljudske i ovčije protoplazme. O tim za-ključcima komisija kaže:

Komisija kaže da je „sakupila i upoznala se sa činjenicama do-voljno značajnim da je navedu na pomisao kako bi akademija trebaloda podstiče istraživanja magnetizma kao vrlo neobične grane psi-hologije i istorije prirode”. Komisija zaključuje izveštaj time da suustanovljene činjenice toliko neobične da jedva mogu da zamislekako bi akademija mogla da poveruje u njihovu istinitost, ali tvrdeda su ih svo vreme pokretali najuzvišeniji motivi, „ljubav premanauci i nužda da opravdaju nade koje je akademija polagala u našurevnost i našu privrženost”.

Njihovi strahovi su bili potpuno opravdani u slučaju bar jednogod članova same komisije, koji se povukao iz eksperimenata „sma-trajući da ne bi trebao da potpiše izveštaj,” kako nam kaže gospodinIson. Fiziolog Mažendi je bio taj koji, uprkos tome što je u zvaničnomizveštaju rečeno da „nije prisustvovao eksperimentima”, nije oklevaoda mesmerizmu posveti četiri stranice svog čuvenog rada „HumanPhysiology” (Fiziologija ljudskog tela), i pošto je dao kratak rezimefenomena koji su navodno povezani s njim, ne iznoseći svoje uverenje

299

„Dok se nalaze u ovom stanju transa magnetizovane osobe kojesmo posmatrali zadržavaju čulne sposobnosti koje su imale dok subile u budnom stanju. Njihovo pamćenje je čak pouzdanije i više-struko povećano ... Imali smo prilike da gledamo dve osobe u transukoje su, zatvorenih očiju, prepoznavale stvari koje smo stavljali is-pred njih; bile su u stanju da kažu, ne dodirujući ih, boju i broj karataza igranje; čitale su reči preko kojih smo prstom prelazili u knjizi,ili po nekoliko redova iz knjige koju smo nasumice otvorili. Ova po-java je izvođena pomoću prstiju, čak i kada su očni kapci bili pot-puno zatvoreni. Kod dva subjekta smo naišli na sposobnost dapredvide određene organske komplikacije. Jedan od njih je nekolikodana, ustvari meseci, ranije najavio dan, čas i minut kada će naićiepileptični napad i kada će se povratiti; drugi je objavio vreme kadaće bolest biti izlečena. Njihova predskazanja su se ostvarila saizuzetnom preciznošću.”

Psihički fenomen

u njihovu istinitost onako bezrezervno kao što su to svojom erudi-cijom i naučnim saznanjima učinile njegove kolege iz komisije,kaže:

Nijednom rečju on ne nagoveštava tajnu da ga je akademija ime-novala da radi u komisiji iz 1826.; samog sebe je izuzeo sa njenihzasedanja; na taj način je onemogućio sebe da nauči istinu o me-smeričkim fenomenima da bi sada izricao presudu ex parte. „Sa-mopoštovanje i dostojanstvo profesije” bi pre zahtevali ćutanje!

Trideset osam godina kasnije, jedan engleski naučnik čija su spe-cijalnost bila fizička ispitivanja, i koji je bio još poznatiji u naučnimkrugovima od Mažendija, ponizio se isto tako nekorektnim postup-kom. Kada mu se pružila prilika da istražuje spiritističke fenomene ipomogne da budu uzeti iz ruku neukih i nepoštenih „istraživača”,profesor Džon Tindal ju je zaobišao; međutim, u svojim „Odlomcimanauke” on upotrebljava izraze nedostojne jednog džentlmena, kojesmo naveli na drugom mestu.

Ali ne budimo nekorektni; on je ipak učinio jedan pokušaj, i to jedovoljno. On nam u svojim „Odlomcima” priznaje da se jednomspustio ispod stola da vidi odakle dolaze ta kuckanja i lupkanja, adigao se ispunjen očajem za sav ljudski rod, kakav ga nikad pre nijeobuzeo! Izrael Patnam (Israel Putnam) koji puzi na rukama i kole-nima da bi ubio ženu-vukodlaka u njenoj jazbini nudi paralelu po-moću koje možemo da procenimo smelost ovog hemičara koji umrklom mraku poseže za neprijatnom istinom; ali Patnam je na krajuubio svog vukodlaka, dok je Tindala njegov proždrao! Na njegovomgrbu bi trebalo da stoji „Podsvesni očaj” (Sub mensa desperatio).

U svom osvrtu na izveštaj komisije iz 1824. dr Alfonso Teste(Alphonse Teste), istaknuti savremeni naučnik, kaže da je ostaviodubok utisak na akademiju, ali da nije ubedio skoro nikoga: 300


„Samopoštovanje i dostojanstvo profesije zahtevaju opreznost uovim stvarima. On (jedan dobro obavešteni lekar) će se prisetiti kakobrzo misterija može da sklizne u šarlatanstvo i kako je lako degradi-rati profesiju čak i površnom mistifikacijom, ukoliko je istaknutistručnjaci tolerišu.”

Neka istorijski zapisi, od najstarijih vremena do danas, posvedočekoliko u tome ima istine. Kada je profesor Robert Hejr objavio pre-liminarne rezultate svojih spiritističkih istraživanja, njega su, madaje jedan od najistaknutijih hemičara i fizičara u svetu, svejedno sma-trali budalom. A kada je dokazao da nije, optužili su ga da je pose-nilio; profesori sa Harvarda su upirali prstom u „njegovu ludačkuprivrženost ogromnoj podvali”.

Kada je profesor počeo svoja istraživanja 1853. objavio je da se„osećao pozvanim da izvrši svoju dužnost prema bližnjima i upotrebisav uticaj koji ima pokušavajući da obuzda poplavu masovnog ludilakoje se, suprotstavljajući se razumu i nauci, ubrzano priklanjalo ve-likoj obmani nazvanoj spiritizam”. Mada se, prema njegovoj izjavi,„potpuno slagao sa Faradejevom teorijom koja je pokušala da objasniobrtanje stolova”, on je imao istinsku veličinu koja karakteriše prave„prinčeve nauke” da sprovede detaljno istraživanje i tek onda saopštiistinu. Neka nam kaže svojim sopstvenim rečima kako su ga kolegesa kojima je celog života radio nagradile za to. U jednom javnomobraćanju u Njujorku, septembra 1854., on kaže da je bio „uključenu naučna istraživanja tokom više od pola veka, i da tačnost i pre-ciznost njegovih zapažanja nisu nikada bili dovedeni u pitanje, svedok nije postao spiritista, a u njegov lični integritet nikada niko nijeposumnjao sve dok profesori sa Harvarda nisu svom žestinom napaliono za šta je znao da je istina, a za šta oni nisu znali da je laž.”

Koliko je žalosti iskazano sa ovih nekoliko reči! Starcu od se-damdeset šest godina – koji se bavio naukom pola veka – svi suokrenuli leđa samo zato što je rekao istinu! A sada o gospodinu A. R.Volasu, koga su ranije cenili kao jednog od najbriljantnijih britanskihnaučnika, pošto je objavio da veruje u spiritizam i mesmerizam, go-

301

„Niko nije doveo u pitanje verodostojnost članova komisije, čijesu iskrene namere kao i veliko stručno znanje bili nesporni, ali sesumnjalo da su na neki način bili namagarčeni. U stvari, postojeizvesne neugodne činjenice koje kompromituju one koji veruju u njih,naročito one koji su dovoljno iskreni da ih javno priznaju.”

Psihički fenomen

vore sa sažaljenjem. I profesor Nikolaj Vagner iz Sankt Petersburga,koji ima reputaciju jednog od najistaknutijih zoologa, plaća cenu zasvoju izuzetnu iskrenost sramnim odnosom ruskih naučnih krugovaprema njemu!

Postoje naučnici i naučnici, i ako okultne nauke u slučaju savre-menog spiritizma pate usled zlobe i pakosti jedne vrste, one su uvekimale ljude spremne da ih brane među ličnostima koje su proslavilei samu nauku. U prvom redu nalazimo Isaka Njutna, „svetlost nauke”,koji je bio čvrsto uveren u učenje o magnetizmu kakvo su zastupaliParacelzus, Van Helmont i „filozofi vatre” uopšte. Niko neće nipokušati da porekne da je njegovo učenje o univerzalnom prostoru iuzajamnom privlačenju isključivo teorija o magnetizmu. Ako njegovesopstvene reči uopšte nešto znače, onda je to da je sva svoja razmi-šljanja zasnivao na „duši sveta”, na velikoj, univerzalnoj magnetskojsili, koju je nazvao „božanskim čulom” (divine sensorium).14

Postoje dve vrste namagnetisanja; prvo je potpuno životinjsko,drugo je transcendentalno i zavisi od volje i znanja mesmeriste, kaoi od stepena duhovnosti samog subjekta i njegove sposobnosti daprima utiske prenesene astralnom svetlošću. Ali sada treba konstato-vati da vidovitost zavisi u mnogo većoj meri od onog prvog, nego od

302


14 „Fundamental Principles of Natural Philosophy” (Osnovni principi filozofijeprirode).

„Ovde je u pitanju veoma suptilan duh koji se probija svuda, čaki kroz najtvrđa tela, i koji se skriva u samoj njihovoj supstanci. Telase uzajamno privlače snagom i delovanjem ovog duha i prianjajujedno uz drugo kada se dodirnu. Posredstvom ovog duha naelek-trisana tela ispoljavaju dejstvo i na najvećim razdaljinama, kao i nanajbližim, privlačeći ili odbijajući; ovaj duh omogućuje i protok svet-losti, njeno prelamanje i odbijanje, kao i zagrevanje tela. On izazivareakciju svih čula; zahvaljujući njemu životinje mogu da se kreću.Ali ovakve stvari ne mogu da se objasne u nekoliko reči, niti miimamo dovoljno iskustva da precizno odredimo zakone po kojimaovaj univerzalni duh deluje.”

potonjeg. Čak će i subjekt sa najviše samopouzdanja morati da pok-lekne pred moćima jednog adepta kao što je Du Pote. Ukoliko mes-merist, mađioničar ili sam duh vešto usmere subjektovo čulo vida,svetlost mora da nam iznese svoje najskrivenije „snimke”; jer, akoje ono knjiga koja zauvek ostaje zatvorena za one koji „vide ali neopažaju”, ona je na drugoj strani uvek otvorena za onoga koji imadovoljnu snagu volje da je otvori. Ona čuva neiskrivljen zapis osvemu što je bilo, što jeste i što će ikada biti. I najsitnija zbivanja unašim životima su utisnuta u nju, pa čak i naše misli ostavljaju otiskena njenim neuništivim foto-pločama. To je knjiga koju anđeo otvarau Otkrivenju, „koje je Knjiga Života, i po kojoj se mrtvima sudiprema delima njihovim”. To je, kraće rečeno, PAMĆENJE samogBOGA!

„Proroci potvrđuju da se utisci misli, karaktera, ljudi, kao i drugihbožanskih vizija pojavljuju u etru ... U njemu bezoblične stvari popri-maju oblik”, kaže jedan drevni odlomak iz spisa “Haldejska pro-ročanstava Zaratustre”.15

Otuda se drevna kao i savremena mudrost, proročanstva i naukazajedno potvrđuju tvrdnje kabalista. Na neuništivim pločama astralnesvetlosti nalaze se otisci svake misli koja nam prođe kroz glavu, isvakog dela koje učinimo; dok su budući događaji – posledice davnozaboravljenih uzroka – već ocrtani u vidu živih slika koje će bitirazumljive oku vidovnjaka i proroka. Pamćenje – koje materijalistetera u očaj, za psihologe predstavlja nerešivu zagonetku a za naukunedokučivu sfingu – za onoga koji proučava drevne filozofije nijeništa više od pukog naziva koji označava moć koju čovek nesvesnoispoljava, koja mu je zajednička sa mnogim inferiornijim životi-njskim vrstama – kojom pomoću unutrašnjeg čula vida može da gledau astralnu svetlost, i u njoj spazi odraze minulih osećaja i događaja.Umesto da pretaražuju cerebralne ganglije (nervne čvorove u mozgu)u potrazi za „mikrozapisima živih i mrtvih, prizorima kojima smo

303

15 „Simpl. in Phys.,” 143; “The Chaldean Oracles”, Cory.

Psihički fenomen

prisustvovali, događajima u kojima smo učestvovali”,16 oni su otišliu neiscrpno spremište gde za sva vremena ostaju sačuvani zapisi oživotu svakog čoveka, kao i svakog drhtaja vidljive vaseljene!

Taj blesak pamćenja za koga tradicija pretpostavlja da čoveku kojise davi u trenutku prikaže svaki davno zaboravljeni prizor njegovogzemaljskog života – kao što se noćni pejzaž putniku otkriva prikratkom blesku munje – jednostavno predstavlja letimični pogledkoga duša, boreći se za život, uspeva da baci na nemu galeriju slikau kojima je cela njena istorija naslikana večno živim bojama.

Dobro poznata činjenica – koju može da iz ličnog iskustva potvrdibar devet od deset osoba – da nam se često čine poznatim prizori, pe-jzaži ili razgovori koje vidimo, odnosno čujemo prvi put, ponekad uzemljama u kojima nikada pre nismo bili, posledica su istih uzroka.Oni koji veruju u reinkarnaciju navode takve pojave kao dodatnidokaz naših prethodnih postojanja u drugim telima. Ovu sposobnostprepoznavanja ljudi, zemalja i predmeta koje nikada pre nismo videlipripisuju odblescima pamćenja koja su ostatak iskustava iz prethod-nih života zadržanih u duši. Ali ljudi drevnih vremena su se, isto kaoi srednjovekovni filozofi, čvrsto držali suprotnog stanovišta.

Oni su tvrdili da, mada je ovaj psihološki fenomen jedan od naj-jačih argumenata u prilog besmrtnosti duše i njene prethodne egzis-tencije, kako je ova obdarena sopstvenim pamćenjem potpunonezavisnim od našeg fizičkog mozga, to ipak nije dokaz postojanjareinkarnacije. Kako je to Elifas Levi divno izrazio, „priroda zatvaravrata za svime što se dogodi, i gura život napred” u sve savršenijimoblicima. Iz čaure se razvija leptir; on nikada ne može da se ponovopretvori u larvu. U tišini noćnih časova, kada su naša telesna čulačvrsto sputana okovima sna, i dok se naše telo sastavljeno od eleme-nata opušta, naš astralni oblik postaje slobodan. On se tada izluči izsvog ovozemaljske tamnice i, kako se Paracelzus izrazio – „razgovara sa spoljnim svetom” i putuje kako vidljivim tako i nevidljivim sve-

304


16 Drejper: “Conflict between Religion and Science”.

tovima. „U snu”, kaže on, „astralno telo (duša) ima veću slobodu kre-tanja; ono se tada vine do svojih roditelja i komunicira sa zvezdama.”Snovi, slutnje, predviđanje događaja, prognoze i predosećaji su utiscikoje je naš astralni duh ostavio u našem mozgu, koje ovaj prima samanjom ili većom jasnoćom, u srazmeri sa količinom krvi kojom jesnabdeven tokom časova provedenih u snu. Što je fizičko telo višeiscrpljeno, to spiritualni čovek ima više slobode i utoliko su upe-čatljiviji utisci koji ostaju u pamćenju naše duše. Kada čvrsto spa-vamo, bez snova i naglih prekida, prilikom buđenja i povratka„spoljne svesnosti” čovek se ponekad ne seća ničega što je sanjao.Ali utisci prizora i pejzaža koje je astralno telo videlo na svojim„putovanjima” su i dalje tu, mada su pasivizirani usled pritiska ma-terije. Oni mogu da budu „probuđeni” u ma kom trenutku i tada,tokom takvih bleskova čovekovog unutrašnjeg pamćenja, nastajetrenutna razmena energija između vidljivog i nevidljivog sveta. Us-postavlja se strujni tok između „mikro-zapisa” u nervnim čvorovimamozga i galerije prizora koje je astralna svetlost fotografski snimila.A čovek koji zna da nikada nije u svom telesnom životu posetio nitivideo pejzaž ili ličnost koje prepoznaje ipak može da tvrdi da ih jevideo ili da ih zna, jer ih je upoznao na putovanjima svog oslo-bođenog duha. Ovome fiziolozi mogu da upute samo jedan prigovor.Reći će da je prilikom prirodnog sna – savršenog i dubokog, „polo-vina naše prirode koja se pokorava volji u inertnom stanju” i da jestoga nesposobna da putuje bilo gde; utoliko pre što postojanje makakvog individualnog astralnog tela ili duše smatraju za neku vrstupoetskog mita. Blumenbah (Blumenbach) nas uverava da je tokomsna obustavljeno svako opštenje između uma i tela; dr Ričardson ovoopovrgava, podsećajući nemačkog naučnika da je, „kako su tačnarazgraničenja i veze između uma i tela nepoznate”, rekao više negošto je trebalo. Ovo priznanje, kome se pridružuje i francuski fiziologFurnije, kao i jedno još skorije od dr Alkin, (Allchin) istaknutoglekara iz Londona, koji je prilikom jednog obraćanja studentimaiskreno priznao da „od svih naučnih istraživanja koja imaju društveni

305

Psihički fenomen

značaj, medicina možda počiva na najneizvesnijim i najnesigurnijimosnovama”, daju nam izvesno pravo da odvagamo hipoteze drevnihnaučnika naspram savremenih.

Nijedan čovek, koliko god bio neotesan i ogrezao u materijalizam,ne može da izbegne život u vidu dvostruke egzistencije; jedna seodvija u vidljivom svetu, druga u nevidljivom. Životni princip kojipokreće njegov fizički okvir uglavnom prebiva u astralnom telu; idok se delovi njegovog ja, koji su bliži životinjskoj prirodi, odmaraju,za one spiritualnije ne postoje ni granice ni prepreke. Savršeno smosvesni činjenice da će mnogi obrazovani ljudi, kao i neobrazovani,odbaciti takvu „novu” teoriju o razmeštaju životnog principa. Oni ćeradije ostati u blaženom neznanju i nastaviti da tvrde da niko ne znaniti može da kaže odakle dolazi i kuda iščezava ova tajanstvena sila,nego što će izdvojiti makar trenutak pažnje da razmotre ono što sma-traju starim, napuklim teorijama. Neki bi mogli da prigovore i sateološkog stanovišta, da neme životinje nemaju besmrtnu dušu, paotuda ne mogu imati ni astralni duh; jer se teolozi, baš kao i laici,rukovode pogrešnim utiskom da su duša i duh jedno te isto. Ali akoproučimo Platona i druge drevne filozofe, možemo odmah da prime-timo da dok „iracionalna duša”, pod kojom Platon podrazumeva našeastralno telo ili eterično ispoljavanje našeg ja, u najboljem slučajumože da ima manje ili više produženu egzistenciju s one strane groba,dotle je božanski duh u nama – koga je Crkva pogrešno nazvaladušom – besmrtan po samoj svojoj suštini. (Svako ko dobro poznajehebrejski i zna značenje dve reči, ruah i nefeš, smesta ćeuočiti razliku). Ukoliko je životni princip nešto odvojeno od astralnogduha, i ni na koji način nije povezan s njim, zbog čega onda intenzitetvidovnjačkih moći toliko zavisi od telesne iscrpljenosti subjekta? Štoje dublji trans, što je manje znakova života koje telo pokazuje, utolikosu jasnija spiritualna opažanja i upečatljivije duševne vizije. Duša,oslobođena tereta telesnih čula, pokazuje aktivnije prisustvo svojihmoći u daleko većoj meri nego što bi bila u stanju u snažnom,zdravom telu. Brije de Boasmon iznosi više ovakvih primera.

306


Dokazano je da čula vida, mirisa, ukusa, dodira i sluha postaju dalekoizoštrenija kod mesmerizovanog subjekta kome je uskraćena mo-gućnost da ih upotrebi na uobičajen, telesni način, nego kada možeda ih koristi u normalnom stanju.

Samo ove činjenice bi, jednom dokazane, trebalо da stoje kaougaoni kamen neprekidnosti individualnog života, bar neko vremepošto napustimo svoje fizičko telo, bilo stoga što je postalo istrošenoili usled nesrećnog slučaja. Ali mada tokom svog kratkog putovanjana Zemlji naša duša može da se pretopi u svetlost skrivenu „ispodžita”, ona i dalje svetli jačim ili slabijim sjajem i privlači sebi uticajesrodnih duhova, a kada se neka dobra ili zla misao rodi u našemmozgu, ona privlači sebi istorodne podsticaje isto onako neodoljivokao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ova privlačna sila je sra-zmerna jačini kojom se misaoni impuls oseti u etru; na taj način ćemoshvatiti kako čovek može da ostavi tako dubok trag u dobu u komeživi, da njegov uticaj može da se dalje prenosi – neprestanom raz-menom struja energije između dva sveta, vidljivog i nevidljivog – izjednog razdoblja u sledeće, sve dok taj uticaj ne obuhvati najveći deoljudskog roda.

Teško bismo mogli da ocenimo koliko su daleko autori čuvenogdela “Unseen Universe” išli u razmišljanjima u tom smeru, ali da nisusaopštili sve što su mogli daje se zaključiti iz sledećeg teksta:

Jedno od najinteresantnijih otkrića savremenog doba je sposo-bnost koja izvesnoj grupi posebno osetljivih ljudi omogućuje da izma kog predmeta što ga drže u ruci ili naslonjenog na čelo primajuutiske o karakteru ili izgledu osobe ili ma kog drugog predmeta sa

“Šta god mislili o njemu, nema sumnje da se svojstva etra rangi-raju mnogo više u tajnama prirode od onih koja odlikuju opipljivumateriju. I, kako su ‚prvosveštenici’ nauke i dalje vrlo daleko od sh-vatanja njegove suštine, osim u brojnim ali sićušnim i najčešćenepovezanim detaljima, ne bi nam priličilo da dalje špekulišemo. Zanaše potrebe je dovoljno da znamo šta etar sigurno može da učini, ida su njegove mogućnosti daleko veće nego što se iko usudio daotvoreno kaže.”

Psihički fenomen

307

kojim je ovaj prethodno bio u dodiru. Na taj način pismo, slika, ode-vni predmet ili nakit – bez obzira koliko je star – osetljivoj osobiprenosi upečatljivu sliku onoga ko ga je napisao, naslikao ili oblačio;čak i ako je ovaj živeo u danima Ptolomeja ili Enoha. Štaviše, ostatakneke drevne zgrade će prizvati u sećanje dane u kojima je sagrađena,pa čak i prizore koji su se odigrali u njoj ili kraj nje. Komad mineralaće preneti duševnu vibraciju u vreme kada je nastao. Čovek koji jeprvi otkrio ovu sposobnost – profesor Dž. R. Bjukenen, iz Luisvila uKentakiju – nazvao ju je psihometrija. Njemu dugujemo ovaj naj-značajniji doprinos psihičkim naukama; možda će mu budućapokolenja podići i spomenik kada skepticizam konačno kapitulirapod teretom nagomilanih činjenica. Objavljujući svoje veliko otkriće,i ogra-ničavajući se pri tom na moć psihometrije da odredi čovekovkarakter, profesor Bjukenen kaže:

Možda ni ne shvatajući pravi značaj svojih proročkih reči napočetku svog velikog otkrića, profesor dodaje:

Postojanje ove sposobnosti je prvi put eksperimentalno prikazano1841. Od tada je potvrđeno od strane hiljadu 'psihometara’ u raznimdelovima sveta. Ona dokazuje da svaka pojava u prirodi – ma koliko bila sićušna ili beznačajna – ostavlja svoj neizbrisivi trag u fizičkoj


„Mentalni i psihološki uticaj saopšten u trenutku pisanja pokazujese neizbrisivim, jer su i najstariji uzorci koje sam ispitivao odavalijasne i snažne utiske, gotovo neumanjene proteklim vremenom. Starirukopisi, čiji je čudni, stari rukopis mogao da odgonetne jedino anti-kvar, lako su protumačeni pomoću psihometrijskih moći ... Svojstvozadržavanja mentalnog traga nije ograničeno na pisanje. Crteži, slike,sve ono na šta se protežu ljudski dodir, misao i volja, mogu da sepovežu sa tom mišlju i životom, tako da se pojave u umu druge osobekada ona dođe u kontakt sa tim predmetom.”

„Ovo izum će, kada bude primenjeno na umetnost i istoriju,otkriti mnoštvo zanimljivih činjenica.”17

17 Dž. R. Bjukenen: “Outlines of Lectures on the Neurological System of Anthropo-logy”.

308

prirodi i da, ukoliko nije bilo nekog značajnijeg poremećaja molekulakoji je sačinjavaju, jedini mogući zaključak je da je ove utiske pro-izvela ta nevidljiva, univerzalna sila – etar, ili astralna svetlost.

“PSIHOMETRIJA”

U svom simpatičnom radu, pod naslovom „Duša stvari” (The Soulof Things), profesor Denton, geolog,18 se upušta u opširnu raspravuo ovom problemu. On daje mnoštvo primera ispoljavanja psihome-trijskih moći, koje i sama gospođa Denton poseduje u znatnoj meri.Jedan odlomljeni komad sa Ciceronove kuće u Tuskulumu joj jeomogućio da opiše, bez ikakvog upoznavanja sa objektom koga jeprislonila na čelo, ne samo okruženje u kome je živeo veliki govo-rnik, već i sa prethodnim vlasnikom kuće, Kornelijem Sulom Felik-som, ili, kako ga najčešće nazivaju, diktatorom Sulom. Jedan komadmermera sa drevne hrišćanske crkve u Smirni bio je dovoljan da sepred njenim očima pojavi ceo skup vernika i sveštenika. Uzorci izNinive, Kine, Jerusalima, Grčke, sa Ararata, i drugih mesta širomsveta, prikazali su scene iz života raznih ličnosti pretvorenih u prahpre više hiljada godina. U mnogim slučajevima profesor Denton jebio u stanju da potvrdi ovako dobijene podatke u istorijskim za-pisima. Što je još važnije, delić skeleta, ili odlomljeni deo zuba nekedavno izumrle životinje omogućavao je vidovitoj ženi da razazna iz-gled stvorenja kakvo je bilo za života, i da se na nekoliko trenutakapoistoveti sa njim, da iskusi njegova osećanja. Pred revnosnim tra-ganjem psihometra čak i najskriveniji kutci prirode odaju svoje tajne;događaji iz najdalje prošlosti mogu da se uporede po svojoj upe-čatljivosti sa prolaznim okolnostima jučerašnjeg dana.

U istom radu autor kaže i ovo:

309

18 V. i Elizabet M. F. Denton: „The Soul of Things; or Psychometric Researches andDiscoveries.” (Duša stvari ili psihometrijska istraživanja i otkrića) Boston, 1873.

Psihički fenomen

Ne možemo ni zamisliti da bi prizori iz drevne Tebe, ili nekoghrama iz vremena pre pisane istorije, mogli da budu snimljeni i saču-vani u samoj supstanci pojedinih atoma. Prizori minulih događaja suustvari utisnuti u tom sveprožimajućem, univerzalnom i neizbrisivommedijumu, koga filozofi nazivaju „Dušom Sveta”, a gospodin Denton„Dušom Stvari”. Stavljajući deo supstance na svoje čelo, psihometardovodi svoje unutrašnje ja u vezu sa unutrašnjom dušom objektakoga drži. Sada se priznaje da univerzalni etar prožima sve stvari uprirodi, čak i one sa najčvršćom strukturom. Sve su češća i priznanjada on isto tako čuva snimak izgleda svih događaja koji su se odigrali.Kada psihometar ispituje svoj uzorak, on dolazi u dodir sa strujomastralne svetlosti koja je povezana sa tim uzorkom, u kojoj su saču-vane slike događaja povezanih sa njegovom istorijom. Prema Den-tonu, ovi promiču pred njegovim čulom vida brzinom svetlosti; prizorza prizorom se gomilaju jedan povrh drugog takvom brzinom dajedino krajnjim naporom volje uspeva da zadrži ma koji od njih usvom vidnom polju dovoljno dugo da može da ga opiše.

VREME, PROSTOR, VEČNOST

Psihometar je vidovit, to jest on vidi svojim unutrašnjim okom.Ukoliko njegova volja nije izuzetno jaka, ukoliko nije izvežbao sebeza tu vrstu fenomena i ukoliko dobro ne poznaje mogućnosti svogunutrašnjeg vida, neizbežno je da njegova opažanja mesta, ličnosti idogađaja budu veoma konfuzna. Ali u slučaju mesmerizacije, kojarazvija ovu vrstu vidovitosti, izvođač koji snagom sopstvene volje

310


„Ne samo drhtaj lista, puzanje insekta, kretanje talasa, već i svakidrugi pokret beleži hiljadu pouzdanih zapisničara u svojoj nepogre-šivoj i neizbrisivoj knjizi. To podjednako vredi za svu prošlost. Od kadaje prvi zrak svetla obasjao tek rođenu planetu, kada su njenu kolevkuzaklanjale magle gustih isparenja, sve do sadašnjeg trenutka, prirodaje neprestano snimala sve što se dešava. Kakva je to galerija slika!”

potčinjava volju subjekta, može ga prisiliti da koncentriše svojupažnju na određenu sliku dovoljno dugo da je može detaljno posma-trati. Štaviše, pod vođstvom iskusnog mesmeriste, vidovnjak će nad-mašiti prirodnog psihometra time što će mu se ukazivati događajikoji tek treba da se odigraju, izraženiji i jasniji od prošlih. A onimakoji bi mogli da prigovore mogućnosti opažanja onoga što se još nijeodigralo, možemo da postavimo sledeće pitanje: zašto bi bilo ne-moguće videti ono što će tek biti, ako nije nemoguće videti ono štoje prošlo i čega više nema? Prema kabalističkom učenju, budućnostpostoji u astralnoj svetlosti u vidu embriona, kao što je i prošlostsadržala sadašnjost u istom takvom vidu. Dok čovek ima slobodu daradi šta hoće, način na koji će postupiti je bio oduvek poznat i to nena osnovu fatalizma ili sudbine, već jednostavno na osnovu principauniverzalnog, nepromenljivog sklada; isto kao što se može unapredznati da, kada odsviramo određenu notu, njene vibracije neće i nemogu da se pretope u vibracije neke druge note. Pored toga, večnostne može da ima ni prošlost ni budućnost, već jedino sadašnjost, kaošto i bezgranični prostor, u svom doslovnom smislu, ne može dasadrži ni udaljena ni bliska mesta. Naše zamisli, ograničene uskimokvirima našeg iskustva, pokušavaju da nekako uglave, ako ne kraj,ono bar početak vremena i prostora; ali ni jedno od ta dva u stvarnostine postoji jer, u tom slučaju, vreme ne bi bilo večno, niti bi prostorbio bez granica. Kao što smo rekli, prošlost ne postoji ništa više odbudućnosti, jedino naše sećanje traje; naša sećanja su tek kratkiodblesci prošlosti u strujama astralne svetlosti koje smo uspeli da uh-vatimo; psihometar ih zaista „hvata” iz astralnih emanacija koje ističuiz objekta koga drži.

Govoreći o uticaju svetlosti na fizička tela, i o stvaranju slika unjima pomoću svetlosti, profesor I. Hičkok (Hitchcock) kaže sledeće:

311

„Prema tome, izgleda da ovaj foto-uticaj prožima svu prirodu;nismo u stanju da mu odredimo granice. Ne znamo ni da li je u stanjuda u svetu koji nas okružuje utisne naše likove, jer se oni menjaju pod-naletom raznih strasti i tako ispunjavaju prirodu zapisima svih naših

Psihički fenomen

„Možda” kojim se poslužio profesor Hičkok su demonstracije psi-hometrijskih moći do sada promenile u potpunu izvesnost. Oni kojirazumeju prirodu ovih psiholoških i vidovnjačkih sposobnosti ćeprigovoriti ideji profesora Hičkoka da su potrebna čula oštrija od našihda bismo mogli da vidimo slike na njegovom zamišljenom „kos-mičkom platnu”, smatrajući da je trebao da ta ograničenja pripiše samospoljnim telesnim čulima. Kako ljudski duh potiče od besmrtnogBožanskog Duha, on ne može da pojmi ni prošlost ni budućnost, većsve stvari vidi jedino u sadašnjosti. Otisci na fotografskoj ploči, kojepominje u gornjem navodu, utisnuti su u astralnoj svetlosti gde je, kaošto smo već rekli – a i prema hermetičkom učenju, čiji je prvi deonauka već prihvatila i demonstrirala – zapisano sve što je bilo, što jestei što će biti.

Nedavno je naša naučna javnost obratila naročitu pažnju na jednustvar koja je do sada bila redovno obeležavana kao „praznoverje”.Počelo se sa špekulacijama o hipotetičnim i nevidljivim svetovima.Autori knjige “Unseen Universe” bili su prvi koji su smelo pošli timpravcem i ubrzo su pronašli sledbenika u profesoru Fiskiju, čija surazmišljanja prikazana u toj knjizi. Očigledno je da naučnici ispi-pavaju nesigurno tle materijalizma i, osećajući kako podrhtava podnjihovim nogama, pripremaju se za neku manje ponižavajuću predajuu slučaju poraza. Dževons potvrđuje Bejbidža; obojica čvrsto verujuda svaka misao, pomerajući čestice mozga i terajući ih da se pokrenu, dovodi do njihovog širenja vaseljenom, pa smatraju da „svaka pos-

312


postupaka, nalik otisku na fotografskoj ploči; ... može biti da postojei postupci pomoću kojih priroda, spretnija od ma kog fotografa, mo-že da izazove i fiksira ove slike, tako da bi ih čula, oštrija od ovihkojima mi raspolažemo, mogla da vide poput projekcija na velikomplatnu, kako se šire preko čitavog materijalnog univerzuma. Moždaone nikada neće izbledeti sa tog kosmičkog platna, već postajuprimerci u velikoj galeriji slika koja večno traje.”19

19 „Religion of Geology” (Vera zasnovana na geologiji)

tojeća čestica materije mora da nosi zapis svega što se ikada do-godilo”.20 Na drugoj strani, dr Tomas Jang nas u svojim predavanjimao filozofiji prirode nedvosmisleno poziva da –

Ukoliko se naučnici, nastupajući sa strogo naučne tačke gledišta,kao što je mogućnost prebacivanja energije u nevidljivi univerzum –i na osnovu principa njene neuništivosti, upuštaju u takve špekulacije,zbog čega bi ista privilegija bila uskraćena okultistima i spiritualis-tima?

Već su registrovani otisci nervnih impulsa na površini uglačanogmetala i, prema naučnicima, mogu da budu sačuvani tokom neo-graničenog vremena; profesor Drejper ilustruje ovu činjenicu izu-zetno poetičnim rečima. On kaže:

313

20 “Principles of Science”, tom II., str. 455.21 Dž. V. Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 132, 133.

„Senka nikada ne padne na zid a da na njemu ne ostavi neizbrisivitrag, trag koji bi mogao da se učini vidljivim ukoliko bi se primenioodgovarajući postupak ... Portreti naših prijatelja ili razni pejzažimogu da se skrivaju od našeg oka u toj osetljivoj površini, ali će sesmesta pojaviti čim upotrebimo pravi razvijač. Sablast ostaje skri-vena na srebrnoj ili staklenoj površini sve dok se, zahvaljujući našojnekromantiji, ne pojavi u vidljivom svetu. Na zidovima naših naji-ntimnijih odaja, za koje mislimo da su nedostupne oku uljeza i gdenaša privatnost nikada neće biti oskrnavljena, postoje tragovi svihnaših postupaka, siluete koje pokazuju sve što smo ikada uradili.”21

„nesputano razmišljamo o mogućnosti postojanja posebnih svetova;neki od njih bi mogli da postoje u zasebnim delovima vaseljene,drugi bi se međusobno prožimali, nevidljivi i nepoznati, unutar istogprostora, a bilo bi i onih za čije postojanje uopšte nije neophodanprostor”.

Psihički fenomen

PRENOS ENERGIJE IZ VIDLJIVOGU NEVIDLJIVI SVET

Ako na ovaj način može da se dobije neizbrisiv otisak na neor-ganskoj materiji, i ako ništa u vaseljeni ne može da bude izgubljenoniti da potpuno iščezne, zbog čega je onda naučna javnost okružilaautore knjige “Unseen Universe” takvim bedemom? I na osnovu čegamogu da odbace hipotezu da „Misao, nastala sa ciljem da istovre-meno izvrši uticaj na materiju našeg i onog drugog sveta, može daobjasni i ono što tek treba da nastupi?”22

Po našem mišljenju, ako psihometrija predstavlja jedan od naj-značajnijih dokaza neuništivosti materije, večno zadržavajući utiskeo spoljnjem svetu, onda je posedovanje te sposobnosti od stranenašeg „unutrašnjeg vida” još važniji dokaz besmrtnosti čovekovogindividualnog duha. Budući da je sposobna da prepozna događajekoji su se odigrali pre više stotina hiljada godina, zbog čega ne bimogla da primeni istu sposobnost i na budućnost izgubljenu u ve-čnosti, u kojoj ne može ni da postoji bilo prošlost ili budućnost, većjedino bezgranično sada?

I pored toga što priznaju kolika je razmera njihovog neznanja upojedinim stvarima, koja sami naučnici povremeno čine, oni ipakuporno poriču postojanje te tajanstvene spiritualne sile, koja počivavan domašaja običnih zakona fizike. Oni se i dalje nadaju da će moćida primene na živa bića iste zakone za koje su se uverili da odgo-varaju kada je reč o mrtvoj tvari. I, pošto su otkrili šta kabalisti nazi-vaju „velikim pročišćenjima” etra – svetlost, toplotu, elektricitet ikretanje – obradovali su se sreći koja ih je poslužila brojeći njegovevibracije koje stvaraju različite boje spektra, i, gordi na svoje uspehe,odbijaju da vide ma šta dalje od toga. Nekolicina naučnika se manje

314


22 “Unseen Universe”, str. 159.

ili više posvetila razmišljanjima o njegovoj suštini koja je krajnjepromenljiva, i, kako nisu bili u stanju da ga izmere svojim foto-metrima, nazvali su ga „hipotetičnim medijumom velike elastičnostii izuzetne finoće, za koji se pretpostavlja da prožima čitav prostor,pri čemu nije izuzeta ni unutrašnjost čvrstih tela”; kao i da je „medi-jum koji prenosi svetlost i toplotu” (iz Rečnika). Drugi, koje ćemonazvati ‚naučnim varalicama’ – njeni tobožnji privrženici – takođesu ga proučavali, pa su se čak pomučili i da ga posmatraju „krozuveličavajuća stakla”, kako nam rekoše. Ali kako nisu primetili niduhove ni utvare, ne uspevši ni da u njegovim prevrtljivim talasimaotkriju ma šta što bi imalo nekakav naučni karakter, pretrčali su nadrugu stranu i nazvali sve koji uopšte veruju u besmrtnost, a posebnospiritiste, „maloumnim budalama” i „ludacima koji imaju priviđe-nja”;23 sve je to, svojim žalosnim tonovima, savršeno odgovaraloovom bednom neuspehu.

Autori knjige “Unseen Universe” kažu sledeće:

Zauzimajući stav da „vidljivi svet mora, kroz preobražaje ene-rgije,a verovatno i materije, doći do konačnog kraja”, i da „princip konti-nuiteta ... i dalje zahteva nastavak postojanja sveta ...” autori ovogizuzetnog rada su prinuđeni da veruju „da postoji nešto s one stranevidljivog25 ... i da čitav sistem dostupan čulu vida nije celi univerzum,već možda predstavlja tek njegov mali deo”. Štaviše, gledajući kakounatrag tako i unapred u pokušaju da dokuče poreklo vidljivog sveta,

315

„Izveli smo delovanje misterije zvane Život van objektivnogsveta. Učinjena greška se sastoji u zamišljanju da se tim procesomna kraju potpuno oslobađaju stvari koja je njime pokretana, da onapotpuno iščezava iz materijalnog sveta. Ona jedino nestaje iz toguskog kruga svetlosti koga možemo da nazovemo poljem naučnogopažanja. Nazovite to tajanstvenim trojstvom: tajnu materije, tajnuživota i – tajnu Boga – i to troje su Jedno.”24

23 F. R. Marvin: „Lecture on Mediomania” (Predavanje o Mediomaniji).24 “Unseen Universe”, str. 84 i dalje.25 Ibid, str. 89.

Psihički fenomen

autori dokazuju da „ukoliko je vidljivi svet sve što postoji, onda nje-gova prva manifestacija predstavlja koliko kršenje principa kontinu-iteta toliko i sopstveni, konačni kraj” (član 85). Prema tome, kako jetakav prekid protivan prihvaćenom zakonu kontinuiteta, autori dolazedo sledećg zaključka:

Upravo tako; i da nauka hoće da napravi još nekoliko koraka utom pravcu i da ozbiljnije ispita „hipotetički medijum” koji poznajeTindalov „nepremostivi ambis” između fizičkih procesa u mozgu isvesti, mogla bi – bar u intelektualnom smislu – da ih pređe izne-nađujuće lako i sigurno.

Još 1856. godine, jedan čovek, koga su u svoje vreme smatraliveoma učenim – dr Žober iz Pariza – imao je potpuno iste ideje o

316


26 Obratite pažnju! Veliki naučnici iz devetnaestog veka potvrđuju mudrost iz skan-dinavskog mita navedenog u prethodnom poglavlju. Ideju o mostu koji spaja vidljivi inevidljivi svet su pre više hiljada godina alegorijski predstavili neuki „bezbožnici” uEdi – pesmi o Voluspi, u Viziji proročice Vale. Jer, šta je uopšte taj most Bifrost, taj blis-tavi luk duge koji vodi bogove na njihov sastanak u blizini vrela Urdar ako ne ona istaideja koju autori knjige “Unseen Universe” nude čitaocu koji razmišlja?

„Nije protiv načela prirode zamisliti kako svet ovakvih svojstava,za koji imamo razloga da verujemo da postoji, a koji je energetskimvezama spojen sa vidljivim svetom, može da prima i energetske uti-caje od njega? ... Zar ne možemo da smatramo etar, ili medijum,nekom vrstom mosta26 između jednog poretka stvari i nekog drugog,koji obrazuje vezu među raznorodnim vrstama, čijim se posredstvomrazni poreci koji postoje u vaseljeni međusobno spajaju i postajujedno? Fino tkivo, koga uopšteno nazivamo etrom, možda ne sadržisamo medijum, već sam medijum plus nevidljivi poredak stvari, takoda kada se kretanja vidljivog sveta prenesu na etar, deo njih se kaopreko nekog mosta prenosi i u nevidljivi svet, gde se koriste i trajnočuvaju. Da li je uopšte potrebno zadržati ovu koncepciju „mosta”?Zar ne možemo već sada da kažemo da kada se energija prenosi izmaterije u etar, ona biva prenošena iz vidljivog u nevidljivo, a kadase prenosi iz etra na materiju, prelazi iz nevidljivog u vidljivo?” –(član 198, “Unseen Universe”).

o etru kao i autori dela “Unseen Universe”; jednom prilikom je izne-nadio štampu i naučnu javnost sledećom izjavom:

Prethodni navod, uz čudesna priznanja koja stižu iz sveta nauke i onošto smo upravo naveli iz dela “Unseen Universe”, bacaju dodatno svetlona mudrost davno prohujalih vremena. U jednom od prethodnih pogla-vlja pozvali smo se na navod iz Korijevog prevoda „Odlomaka iz antike”u kome se pojavljuje jedno od „Haldejskih proročanstava” koje izražavaidentičnu ideju o etru, i to gotovo istim izrazima kakve upotrebljavajuautori knjige “Unseen Universe”. U njemu se kaže da sve stvari potičuiz etra, i da će se u njega sve vratiti; da su likovi svih stvari neizbrisivoutisnuti u njemu; i da on predstavlja skladište klica ili ostataka svihvidljivih oblika, pa čak i ideja. Izgleda kao da se ovaj slučaj na čudannačin podudara sa našom tvrdnjom da kakva god otkrića budu učinjenau naše vreme, ispostaviće se da su bila anticipirana pre više hiljada go-dina od strane naših „neukih predaka”.

U situaciji do koje smo sada stigli, gde je stav koji su materijalistizauzeli prema psihičkim fenomenima savršeno definisan, možemopouzdano da tvrdimo da kada bi ključ ove zagonetke ležao na samompragu „ambisa”, nijedan od naših Tindala ne bi zastao da ga podigne.

317

„Preda mnom je otkriće koje me plaši. Postoje dve vrste elek-triciteta: jedna, gruba i slepa, koju proizvodi kontakt metala i kise-line”; (grubo pročišćenje) ... „druga je inteligentna i raspolažeVIDOVITOŠĆU! ... Elektricitet se razložio u rukama Galvanija, No-bilija i Mateučija (Matteuci). Gruba sila struje je pratila Džekobija(Jacobi), Bonelija i Monkala, dok je intelektualna sledila Boa-Robera, Tilorijea (Thilorier) i Ševalijea Diplantija. „Loptasta munja”ili globularni elektricitet sadrži u sebi misao koja se ne pridržavanačela Njutna i Mariota i sledi sopstvene hirove ... U godišnjacimaAkademije imamo na hiljade dokaza za INTELIGENCIJU ispoljenuprilikom električnog pražnjenja ... Ali primećujem da sam previšeotvoren. Još malo i odao bih vam ključ pomoću koga bismo otkriliuniverzalni duh.”27

27 „L’Ami des Sciences” (Prijatelj nauka), 2. mart 1856., str.67.

Psihički fenomen

Kako bi nekim kabalistima patetično izgledali ovi nasumični na-pori da se pronikne u VELIKU MISTERIJU univerzalnog etra! Madasu otišli tako daleko ispred ma čega što su savremeni filozofi u stanjuda predlože, sve ono o čemu špekulišu inteligentni istraživači u knjiziUnseen Universe su za majstore hermetičke filozofije bile savršenopoznate naučne činjenice. Za njih etar nije bio samo „most” kojipovezuje vidljivu i nevidljivu stranu vaseljene, već su njihove smelestope prešle preko njega sledeći put koji je vodio kroz tajanstvenukapiju koju savremeni mislioci ne žele ili nisu u stanju da otključaju.

Što su veće dubine do kojih dopre savremeni istraživač, utolikoće se češće naći licem u lice sa otkrićima drevne nauke. Kada se Elide Bomon, veliki francuski geolog, usudi da nagovesti kako se ispodzemljine kore odvija cirkulacija pojedinih elemenata, ispada da su itu ideju anticipirali drevni filozofi. Da li od naših istaknutih tehnologazahtevamo da objasne najnovija otkrića u pogledu porekla naslagametaličnih ruda? Čujemo kako nam jedan od njih, profesor Stiri Hant,pokazuje kako je voda univerzalni rastvarač, objavljujući isto učenjedo koga je došao i kome je podučavao još stari Tales pre više oddvadeset četiri veka, da je voda osnov svega što postoji. Slušamoistog profesora kako se poziva na de Bomona, obrazlažući cirkulacijukoja se odvija ispod zemljine kore, kao i hemijske i fizičke pojave usvetu materije. Dok sa zadovoljstvom čitamo kako „ne može da pri-hvati da hemijski i fizički procesi sadrže celokupnu tajnu organskogživota”, sa još većim zadovoljstvom obraćamo pažnju na njegovoiskreno priznanje koje sledi:

318


„Pa ipak, u mnogo čemu možemo da vidimo sličnost između po-java iz organskog sveta i onih iz carstva minerala; istovremeno učimokako su one toliko isprepletane i međusobno zavisne da počinjemo daprimećujemo izvesnu istinu u shvatanjima pojedinih drevnih filozofa,koji su svoja saznanja o životnoj sili proširili i na svet minerala, što ihje navelo da o Zemlji govore kao o ogromnom živom organizmu, i darazne promene u njenoj atmosferi, vodama i stenama u dubini njenekore smatraju procesima koji su deo života naše planete.”

Sve što postoji na ovom svetu mora da ima neki početak. U na-učnoj javnosti se pojavilo toliko predrasuda da je pravo čudo što jedrevnoj filozofiji odato i ovo malo priznanja. Jadni, čestiti praiskon-ski elementi su odavno proterani iz ljudskog znanja, dok se naši am-biciozni ljudi od nauke utrkuju ko će da ispili još jedno ptiče u leglugde su već šezdeset i tri poznata hemijska elementa. U međuvremenu,u savremenoj hemiji besni rat oko naziva. Uskraćeno nam je pravoda ove supstance nazivamo „hemijskim elementima”, jer one ne pred-stavljaju „izvorne principe samopostojećih suština od kojih je stvorensvet”.28 Takve ideje, koje su povezivane sa rečju element, bile sudobre za „staru grčku filozofiju”, ali ih savremena nauka odbacuje,jer, kako profesor Kuk kaže, „to su nesrećno izabrani izrazi”, paeksperimentalna nauka neće ništa da ima sa ma kojom vrstom sušti-nskih sastojaka, osim onoga što može da vidi, omiriše i okusi”. Po-trebno joj je ono što može da stavi pred oči, pod nos ili u usta! Ostaloprepušta metafizičarima.

Prema tome, kada nam Van Helmont kaže da, „mada homogenideo elementarne zemlje može veštinom (veštački) da se pretvori uvodu”, mada i dalje poriče „kako to može da učini i sama priroda, jernijedan prirodni agens nije u stanju da preobrazi jedan element udrugi”, čime objašnjava zbog čega sami elementi uvek ostaju ne-promenjeni, moramo da mu verujemo, njemu koji ako i nije bio pot-puna neznalica, onda je u najmanju ruku zaostali sledbenik oveštale„starogrčke filozofije”. Šta su on ili njegov stari učitelj, Paracelzus,mogli da postignu živeći i napustivši ovaj svet u blaženom neznanjuo šezdeset tri hemijska elementa koje će doneti budućnost? Ništa,naravno, osim sumanutih metafizičkih špekulacija, zaodevenih u be-smisleni žargon kojim su se odlikovali svi srednjovekovni i antičkialhemičari. Međutim, kada uporedimo sve što je napisano u najnovi-jem radu o savremenoj hemiji, pronalazimo sledeće: „Proučavanja uhemiji su otkrila jednu izuzetnu grupu supstanci, od kojih se nijednim

319

28 Kuk: “New Chemistry”, str. 113.

Psihički fenomen

hemijskim procesom nikada ne može proizvesti neka druga supstancakoja bi imala manju težinu od originalne supstance ... nikakvim hemi-jskim procesom od gvožđa ne možemo dobiti supstancu koja bi težilamanje od metala upotrebljenog u tom procesu. Jednostavnije rečeno,iz gvožđa ne možemo da izvučemo ništa drugo do – gvožđe.”29

Štaviše, prema profesoru Kuku ispada da „još pre sedamdeset pet go-dina ljudi još uvek nisu znali da postoji ma kakva razlika” izmeđuelementarnih i složenih supstanci, jer alhemičari drevnih vremenanikada nisu došli na ideju da je „težina mera količine materije, i daizmerena težina materije nikada ne može biti izgubljena; naprotiv,oni su zamišljali da prilikom eksperimenata30 , kao što su ovi, upotre-bljene supstance prolaze kroz nekakav misteriozni preobražaj ...Vekovi su”, ukratko, „utrošeni na uzaludne po-kušaje da se osnovnimetali preobraze u zlato”.

Da li je profesor Kuk, tako istaknut u savremenoj hemiji, podje-dnako upućen i u to šta su alhemičari znali a šta ne? Da li je sasvimsiguran da razume značenje izraza kojima su se alhemičari služili?Sumnjamo. Ali da ipak uporedimo njegova upravo izneta gledišta sanekoliko rečenica napisanih na razgovetnom mada starinskom en-gleskom jeziku, izdvojenih iz prevoda Van Helmonta i Paracelzusa.Iz njihovih sopstvenih priznanja saznajemo da alkahest izazivasledeće promene:

320


29 Ibid, str. 110-111.30 Ibid, str. 106.

„(1.) Alkahest nikada ne uništava izvorne odlike tela koja rastvara:na primer, zlato se pod njegovim dejstvom razlaže u so zlata, antimonu antimonovu so, itd. koje zadržavaju iste izvorne odlike, odnosnokarakteristike originalne materije. (2.) Predmet izložen njegovom de-lovanju preobražava se u tri svoja osnovna sastojka, so, sumpor i živu,da bi kasnije preostala samo so, koja potom postaje nestabilna i nakraju se u potpunosti pretvara u čistu vodu. (3.) Sve što je rastvoriomože da se pretvori u paru ako se postavi u vreli pesak, i ako se, posleisparavanja rastvarača, odatle kondenzuje, preostaje hemijski čista,bezukusna voda, uvek iste težine kao originalna supstanca.”

Štaviše, pronašli smo mesto gde majstor Van Helmont kaže za ovuso da će uspeti da rastvori i najotpornija tela u supstance istih izvornihsvojstava „zadržavajući istu težinu kao materija koja je podvrgnutarastvaranju” i dodaje da „ova so, pošto bi nekoliko puta bila izloženadejstvu Paracelzusove sal circulatum, potpuno gubi hemijsku stabi-lnost i vremenom se pretvara u bezukusnu vodu, jednake težine kaoi so od koje je postala”.31

Primedba koju bi profesor Kuk, u ime savremene nauke, mogaoda uputi zbog izraza kojima su se hermetičari služili, podjednako bise odnosio i na spise staroegipatskih sveštenika – oni skrivaju onošto je trebalo da ostane tajna. Ukoliko bi želeo da izvuče neku koristod starih znanja, morao bi da angažuje kriptografa, a ne satiričara.Paracelzus je, poput ostalih, koristio svoju genijalnost iznalazećinačine da menja mesta slovima i da smišlja skraćenice za reči i celerečenice. Na primer, kada bi napisao sutratur mislio je na tartar (ka-menac), mutrin je značio nitrum (azot), itd. Objašnjenjima šta bimogao da znači alkahest nema kraja. Neki su zamišljali da je to al-kalija* koja stvara so ili kamenac, drugi su mislili da je to algeist,što je nemačka reč koja znači čisti duh, odnosno nešto „spiritualno”.Paracelzus je obično nazivao so „središtem vode u kome metali trebada umru”. Ova rečenica je dovela do najapsurdnijih pretpostavki, pasu pojedinci – kao što je Glauber – mislili da je alkahest duh ili dušasoli. Treba dosta smelosti za tvrdnju da Paracelzus i njegovi saradnicinisu imali pojma o elementarnim i složenim supstancama; možda zanjih nisu upotrebljavali iste nazive kakvi se sada koriste, ali rezultati

321

31 „De Secretis Adeptorum” (Tajne adepata). Verdenfelt; Filaleteji; Van Helmont;Paracelzus.

* Iz originala na engleskom nije najjasnije na šta autorka misli; ovde je dat najlogičnijiprevod. Alkalije su u našoj terminologiji baze, tj. jedinjenja metala i tzv. hidroksilnegrupe (po jedan atom kiseonika i vodonika); burno reaguju sa kiselinama, pri čemu seuvek dobiju so i voda (obratite pažnju na analogiju sa Paracelzusovim učenjem gde sesupstanca prvo redukuje u so, pa na kraju u „bezukusnu” vodu). Ipak, teško je objasnitikako dobijena voda ima istu težinu kao sva materija koja je upotrebljena uhemijskojreakciji. (prim.prev.)

Psihički fenomen

koje su postigli dokazuju da su morali znati za njih. Važno pitanje jekoji je naziv koristio Paracelzus za gas koji se stvara prilikom rast-varanja gvožđa u sumpornoj kiselini (današnji naziv je fero-sulfat),budući da ga čak i naši uobičajeni autoriteti priznaju za pronalazačavodonika?32 Njegove zasluge su u svakom slučaju iste; i mada je VanHelmont pokušao da pod nazivom „izvorna svojstva” prikrije Pa-racelzusovo poznavanje činjenice da elementarne supstance imajusvoja originalna svojstva, koja se samo privremeno modifikuju – anikada ne uništavaju – prilikom njihovog vezivanja u hemijska jedi-njenja, on je svejedno bio najveći hemičar svog doba i pravi plemiću poređenju sa savremenim naučnicima. Tvrdio je da se pomoću alka-hesta može dobiti aurum potabile (zlatna tečnost), pretvaranjem či-tavog komada zlata u so, koja zadržava njegova „izvorna svojstva” ikoja se može rastvoriti u vodi. Kada hemičari budu naučili na šta jetačno mislio pod aurum potabile, alkahest, so i izvorna svojstva –tada, nikako pre, naši hemičari mogu da zauzmu ovakav stav prema„filozofima vatre” kao i drevnim učiteljima čija su mistična učenjaovi proučavali sa punim poštovanjem. U svakom slučaju, jedno jesasvim jasno. Uzevši ih samo u njihovom egzoterijskom obliku,izrazi kojima se Van Helmont služio pokazuju da je dobro shvataorastvaranje metaličnih supstanci u vodi, što je Stiri Hant uzeo zaosnov svoje teorije o poreklu naslaga metaličnih ruda. Voleli bismoda vidimo koju bi vrstu izraza izmislili naši savremenici iz svetanauke da sakriju, a da ipak napola nagoveste, svoju smelu pret-postavku kako je čovekov „jedini Bog tvar od koje se sastoji njegovsopstveni mozak”, a da se istovremeno u podrumu nove zgrade sudaili katedrale na Petoj Aveniji nalaze odaje za mučenje, u koje bi sudijaili kardinal mogli da ih pošalju kada im se prohte.

U jednom od svojih predavanja profesor Stiri Hant kaže:33

322


32 Joumens: Chemistry, str. 169; i V. B. Kimšed: “Inorganic Chemistry”.33 „Origin of Metalliferous Deposits” (Poreklo ležišta metaličnih ruda).

„Alhemičari su uzalud tragali za univerzalnim rastvaračem; ali misada znamo da voda, u nekim slučajevima uz pomoć toplote, pritiska

Ovo zvuči skoro kao parafraza Van Helmonta, ili samog Pa-racelzusa! Oni su poznavali svojstva vode kao rastvarača isto takodobro kao savremeni hemičari i, štaviše, nisu ni skrivali tu činjenicu;to pokazuje da ona nije bila njihov univerzalni rastvarač. Još uvekpostoji mnoštvo komentara i kritika njihovih radova, tako da nije lakoizabrati knjigu o ovim stvarima a da se u njoj ne naiđe na bar jednood njihovih razmišljanja od kojih nikada nisu nameravali da napravemisteriju. Evo šta smo pronašli u jednoj staroj studiji o alhemičarima– takoreći u satiri – iz 1820., napisanoj početkom našeg veka, kadasu nove teorije o hemijskim svojstvima vode tek bile u povoju.

Alhemičari su dobro shvatali ovu univerzalnu moć vode. Uradovima Paracelzusa, Van Helmonta, Filaleteja, Pantatema, Taheni-jusa, pa čak i Bojla, izričito se naglašava „jedinstvena odlika alka-hesta da rastvara i menja oblik svih tela na Zemlji, pri čemu je vodajedini izuzetak”. Da li je onda moguće poverovati da se Van Helmont,čiji je lični karakter bio besprekoran i čije su ogromno znanje svipriznavali, hvalisao na prazno kada se najsvečanije zaklinjao da poz-naje tajnu alkahesta?”35

U govoru koji je nedavno održao u Nešvilu, u Tenesiju, profesorHaksli je postavio izvesno pravilo u pogledu vrednosti ljudskog sve-

323

i u prisustvu izvesnih široko rasprostranjenih supstanci, kao što suugljena kiselina, alkalni karbonati i sulfidi, može da rastvori i najot-pornija tela; otuda možemo da je smatramo za alkahest ili univerzalnimenstruum za kojim su tako dugo tragali.”

„Neke stvari nam mogu postati jasnije ukoliko obratimo pažnjuna to da su Van Helmont, kao i Paracelzus, uzimali vodu kao uni-verzalni instrument (agens?) hemije i filozofije čitave prirode, azemlju za nepromenljivu osnovu svih stvari – da je vatra smatranarazlogom postojanja svih stvari – da voda, rastvarajući i izazivajućivrenje sa zemljom, kao što čini i uz pomoć vatre, stvara sve što po-stoji; odatle su potekla carstva životinja, biljaka i minerala.”34

34 John Bumpus: Alchemy and Alkahest, 85, Dž. S. F., izdanje iz 1820.35 Pogledajte Bojlove radove.

Psihički fenomen

dočanstva kao osnove istorije i nauke, koga smo spremni da pri-menimo u slučaju koji je pred nama.

Logično, mi ne možemo dopustiti da filozofsko pravilo profesoraHakslija bude jednostrano primenjeno na Cezara. Ili je bio istinolju-biv po prirodi, ili podjednako prirodan kao lažov; a kako je profesorHaksli pitanje činjenica iz vojne istorije koje idu Cezaru u prilog rešiona sopstveno zadovoljstvo, onda insistiramo na tome da je Cezar biopodjednako kompetentan svedok i kada je reč o augurima, prorocimai psihološkim činjenicama. Isto važi i za Herodota, kao i za sve drugeantičke autoritete; ukoliko po prirodi nisu bili istinoljubivi, ne bi imtrebalo verovati ni kada se radi o civilnim ili vojnim stvarima. Falsusin uno, falsus in omnibus.* Isto tako, ako su verodostojni kada se radio fizičkim stvarima, moraju se smatrati isto tako pouzdanim i kadaje reč o duhovnim; jer, kako nam profesor Haksli kaže, ljudska pri-roda je oduvek bila ovakva kakva je sada. Ljudi koji su imali intelekti savest nikada nisu lagali da bi zbunili ili izazvali gađenje budućihgeneracija.

Kako je jedan naučnik vrlo jasno definisao verovatnoću da ovakviljudi saopšte neistinu, smatramo da uopšte nije potrebno raspravljatio tom pitanju u pogledu Van Helmonta i njegovog slavnog ali ne-srećnog učitelja Paracelzusa, koji je bio meta mnogih kleveta. Madau njegovim radovima nalazi mnoštvo „mitskih, iluzornih ideja” –

324


„Nemoguće je da načini na koji gledamo na prošlost u manjoj ilivećoj meri ne utiču na ma čiji svakodnevni život. Jedan od njih jeljudsko svedočanstvo u raznim svojim oblicima – svedočanstva sa-mih očevidaca, tradicionalna svedočenja sa usana onih koji su ličnoprisustvovali nekom događaju, kao i svedočenja onih koji su svojeutiske zapisali i štampali ... Ako čitate Cezarove “Komentare”, kadgod daje izveštaj svojih borbi sa Galima, vi se u izvesnoj meri osla-njate na njegove izjave. Vi prihvatate njegovo svedočenje o tim do-gađajima. Osećate da Cezar ne bi izjavio tako nešto da nije i samverovao da je to istina.”

* Ko jednom laže, uvek laže. (Prim.prev.)

možda jedino zbog toga što nije bio u stanju da ih shvati – Deluz muipak priznaje da je posedovao ogromno znanje, „pronicljivo rasuđi-vanje” i da je svetu dao „velike istine”. „Bio je prvi”, dodaje on, „kojije vazdušaste fluide nazvao gas. Bez njega, čelik verovatno ne bi daonovi podsticaj razvoju nauke.”36 Na koji bismo način trebalo da pri-menimo teoriju verovatnoće da bismo poverovali kako oni isti eksper-imentatori, koji su bili u stanju da razlože i drugačije spoje hemijskesupstance, što im se priznaje, nisu imali pojma o prirodi elementarnihsupstanci, o energiji kojom raspolažu njihovi spojevi, kao i o rast-varaču ili rastvaračima, pomoću kojih su mogli da ih razlože kad godpožele? Da su bili samo teoretičari ceo slučaj bi izgledao drugačije, inaši argumenti bi izgubili na snazi, ali praktična otkrića u hemiji kojaim preko volje priznaju i njihovi najžešći neprijatelji pružaju osnov iza mnogo jače izraze od onih koje smo dopustili sebi iz straha da neispadnemo pristrasni. Kako se ovaj rad zasniva na ideji da postoji višapriroda u čoveku, i da bi njegove moralne i intelektualne sposobnostitrebale da budu psihološki procenjivane, bez oklevanja tvrdimo da odkada je Van Helmont „najsvečanije” izjavio da poznaje tajnu alkahesta,nijedan savremeni kritičar nema pravo da ga unižava bilo kao lažljivcaili „vizionara”, sve dok ne budemo saznali nešto pouzdanije o priroditog univerzalnog menstruuma.

„Činjenice su tvrdoglave,” primećuje gospodin A. R. Volas, usvom predgovoru dela „Miracles and Modern Spiritualism” (Čuda isavremeni spiritualizam). Prema tome,37 kako činjenice moraju bitinaš najjači saveznik, iznećemo ih onoliko koliko nam ih pružaju„čuda” drevnih vremena kao i današnjice. Autori knjige “UnseenUniverse” su naučno demonstrirali mogućnost izvođenja nekih navo-dno psiholoških fenomena gde je univerzalni etar poslužio kao medi-

325

36 Deluz: „De l’Opinion de Van Helmont sur la Cause, la Nature et les Effets du Mag-netisme” (Mišljenje Van Helmonta o uzrocima, prirodi i efektima magnetizma). Anim.Tom I., str. 45, i tom II., str. 198.

37 A. R. Volas: „An Answer to the Arguments of Hume, Lecky, etc. against Miracles.”(Odgovor na rasprave Hjuma, Likija, itd. u kojima poriču Čuda)

Psihički fenomen

jum. Gospodin Volas je isto tako naučno dokazao da je čitav spisakpretpostavki koje tvrde suprotno, uključujući Hjumove sofizme, neo-drživ ukoliko se procenjuje po strogo logičkom kriterijumu. Gospo-din Kruks je svoje eksperimente upotrebio da bi podržao skeptike ioni su korišćeni duže od tri godine pre nego što ga je nadvladao naj-jači od svih dokaza – dokaz sopstvenih čula. Mogao bi se napravitičitav spisak naučnika koji su zabeležili ista takva svedočenja, dokKamij Flamarion, dobro poznati francuski astronom, autor mnogihradova koji bi ga, u očima skeptika, svrstali među one koji imaju„priviđenja”, zajedno sa Volasom, Kruksom i Hejrom, potvrđuje našereči u sledećim redovima:

KRUKSOVI EKSPERIMENTI I KOKSOVA TEORIJA

U Kruksovim „Notes of an Enquiry into the Phenomena calledSpiritual” , na 101. strani ovaj džentlmen navodi gospodina SardžentaKoksa koji, nazvavši ovu nepoznatu silu psihičkom, daje sledeće ob-jašnjenje:

326


„Bez oklevanja potvrđujem svoje uverenje, zasnovano na ličnomposmatranju, da je ma koji naučnik koji izjavi da su fenomeni podnazivom ‚magnetski’, ‚somnambulni’*, ‚medijumski’ i drugi za kojenauka još uvek nema objašnjenje nemogući, zapravo onaj koji uopštene zna o čemu priča; isto tako, svaki čovek koji je profesionalnonaviknut da posmatra stvari na naučni način – pod uslovom da nje-gov um nije potpao pod uticaj predrasuda i da njegov mentalni vidiknije zaslepljen suprotnom vrstom iluzije, na žalost veoma raspro-stranjene u svetu nauke, koja se sastoji u uverenju da su nam svi za-koni Prirode već poznati i da je sve ono što prekorači granice našihpostojećih formula nemoguće, ima pravo da traži dokaz apsolutneistinitosti činjenica o kojima je bilo reči.”

* Somnambulizam je hodanje u snu, ali i ma koje drugo stanje dubokog transa.(prim.prev.)

Kako bismo bolje shvatili ovu teoriju, možemo je podeliti u četiritačke kako bismo pokazali da gospodin Sardžent Koks veruje da:

1. Sila koja proizvodi fizičke pojave potiče iz medijuma (tj. stvarase u njemu).

2. Inteligencija koja upravlja silom radi izazivanja određene pojave(a) ponekad može da potiče iz nekog drugog izvora osim medijuma,ali za ovo ne postoje „dovoljni dokazi”; prema tome, (b) upravljačkiintelekt verovatno pripada samom medijumu. Gospodin Koks ovonaziva „razumnim zaključkom”

3. On pretpostavlja da je sila koja pokreće eksperimentalni sto istakao i sila koja pokreće telo samog medijuma.

4. On se oštro protivi spiritističkoj teoriji, ili, bolje rečeno, tvrdnjida su „duhovi umrlih jedini činioci koji izazivaju ove pojave”.

Pre nego što nastavimo sa našom objektivnom analizom sličnihgledišta, moramo da podsetimo čitaoca da smatramo da se nalazimoizmeđu dva ekstremna stanovišta koja predstavljaju dve grupe – onekoji su apsolutno uvereni da su duhovi ljudi upleteni u sve ovo i onekoji to poriču. Izgleda da nijedna od ove dve grupe nije u stanju darazreši problem koji je izneo gospodin Koks, jer, dok su spiritisti spre-mni da poveruju da svaki zvuk i svaki pokret u krugu stvaraju bestelesnaljudska bića, njihovi protivnici dogmatski poriču da „duhovi” mogu daizazovu ma kakve pojave, jer naprosto ne postoje. Otuda nijedna grupanije sposobna da nepristrasno prouči ovaj predmet.

Ukoliko smatraju da su sila koja „proizvodi pokret unutar tela” iona „koja dovodi do pokreta van granica tela” suštinski iste, mogu

327

„Kao što organizam iznutra pokreće i njime upravlja izvesna sila– koja je, ili možda nije, pod kontrolom duše, duha ili uma ... i kojasačinjava individualno biće koje nazivamo ‚čovek’, podjednako jerazuman zaključak da je sila koja uzrokuje kretanja van granica telaista ona sila koja proizvodi kretanje unutar njega. I, kao što silomkoja deluje spolja često upravlja inteligencija, isto je tako razumanzaključak da je upravljačka inteligencija u slučaju spoljne sile onainteligencija koja upravlja silom unutar granica tela.”

Psihički fenomen

da budu u pravu. Ali podudarnost ovih dveju sila se na tome završava.Životni princip koji pokreće telo gospodina Koksa je iste prirode kaoi kod njegovog medijuma; međutim, on nije medijum, kao što to nijebio ni pokojni gospodin Koks.

Ova sila koju, da bismo zadovoljili gospodu Koksa i Kruksa,možemo nazvati psihičkom kao i ma kojim drugim imenom, ne ističeiz već prolazi kroz individualni medijum. U ovom drugom slučaju,ona bi se stvarala u samom medijumu a mi smo spremni da pokažemoda to nije slučaj; ni u slučajevima levitiranja ljudskih tela, kretanjanameštaja i drugih predmeta bez ikakvog fizičkog kontakta, ni uslučajevima gde sila pokazuje znake razuma i inteligencije. I medi-jumima i spiritistima je dobro poznata činjenica da, što je prvi odovih pasivniji, utoliko je manifestacija uspešnija; a svaki od gorepomenutih fenomena zahteva svesnu, unapred opredeljenu volju. Uslučajevima levitacije trebalo bi da poverujemo kako ova samo-proizvedena sila odiže inertnu masu sa tla, upravlja njome u vazduhui spušta je nazad na tle, izbegavajući pri tom prepreke, čime pokazujeinteligenciju, a da ipak funkcioniše potpuno automatski, dok je medi-jum svo vreme potpuno pasivan. Da je tako, medijum bi bio nekavrsta svesnog mađioničara, pa bi svaki nagoveštaj da je pasivni in-strument u rukama nevidljivih, inteligentnih bića postao bespred-metan. Isto tako bismo mogli da odgovorimo da će količina pare,dovoljna da ispuni parni kotao a da ne dovede do eksplozije, moćida ga podigne uvis; ili da Lajdenska lampa, puna električnog naboja,može da nadjača inerciju suda u kome se nalazi, što je samo po sebimehanički apsurd. Svaka od ovih analogija navodi na zaključak dasila koja u prisustvu medijuma deluje na spoljne objekte dolazi izizvora koji se nalazi iza samog medijuma. Možemo da je uporedimosa vodonikom koji nadjačava inerciju balona i podiže ga sa tla. Gasse, pod kontrolom određene inteligencije, nagomilava u prijemnikuu dovoljnoj količini da nadjača silu privlačenja njegove ukupne mase.Po istom principu ova sila pokreće predmete nameštaja i izvodi drugevrste pojava; mada je po svojoj suštini ista sa astralnim duhom samog


328

medijuma, ona ne može da se sastoji isključivo od njegovog duha,jer ovaj svo vreme ostaje u nekoj vrsti kataleptičke ukočenosti, uslučajevima kada se radi o pravom medijumu. Prema tome, izgledada prva tačka gospodina Koksa nije na mestu; ona se zasniva nahipotezi koja je neodrživa po zakonima mehanike. Naravno, našatvrdnja sledi iz pretpostavke da je levitacija dokazana činjenica. Dabi bila savršena, teorija psihičke sile mora da objasni sve pojave„vidljivog kretanja ... čvrstih supstanci”, a među njima je i levitacija.

Što se tiče druge tačke, mi odbacujemo mogućnost da „nema do-voljnih dokaza” da silom koja proizvodi pojave ponekad upravljajudrugi intelekti, pored uma samog medijuma. Naprotiv, postoji tolikosvedočanstava koja pokazuju da um samog medijuma, u velikoj ve-ćini slučajeva, nema nikakve veze sa pojavom koja se odigrava, dane možemo dopustiti da smela tvrdnja gospodina Koksa prođe bezozbiljnog preispitivanja.

Njegovu treću hipotezu smatramo isto tako nelogičnom, jer uko-liko telo medijuma nije generator, već samo kanal kojim protiče silašto izaziva pojavu – to pitanje istraživanja gospodina Koksa nimalone rasvetljavaju – zar odatle ne sledi zaključak da usled toga štomedijumova „duša, duh ili um” upravlja organizmom medijuma, nje-gova „duša, duh ili um” moraju biti odgovorni i za odizanje stolicesa poda ili kuckanje stola na izgovorenu reč. Što se tiče četvrte tačke,da su „duhovi preminulih jedini izazivači svih ovakvih pojava”, nemapotrebe da se u ovom trenutku upuštamo u raspravu o tome, jer se oprirodi duhova koji izazivaju medijumske pojave detaljno raspravljau drugim poglavljima ovog rada.

Filozofi, posebno oni koji su bili inicirani u Misterije, smatrali suda je astralna duša neopipljivi duplikat grubog spoljnog oblika kognazivamo telom. Kod kardecista se ona naziva perisprit, dok je spiri-tisti zovu spiritualni oblik. Nad ovim unutrašnjim duplikatom lebdibožanski duh, obasjavajući ga kao što topli sunčev zrak obasjavaZemlju, izazivajući klicu da raste i donese plod, oživljavajući latentnasvojstva koja pasivno počivaju u njemu. Astralni perisprit je smešten

Psihički fenomen

329

unutar fizičkog tela kao etar u boci, ili kao magnetizam u namagneti-sanom gvožđu. On je središte i pokretač sile, koji se napaja iz njenognepresušnog, univerzalnog izvora i kreće po istim opštim zakonimašto prožimaju svu prirodu i stvaraju sve vrste fenomena u vaseljeni.Aktivnost, koja predstavlja njegovo unutrašnje, nerazdvojivo svo-jstvo, dovodi do neprestanih fizičkih dejstava u životinjskom orga-nizmu, da bi na kraju, kada se ovaj dovoljno istroši, pobegao napoljedovodeći do njegovog uništenja. On je zarobljenik tela, a ne njegovdobrovoljni stanar. Spoljna, univerzalna sila ga privlači u toj meri da,pošto istroši svoj telesni omotač, na kraju pobegne u njen zagrljaj.Što je telo u kome je smešten snažnije, grublje, materijalnije, to jeduže vreme njegovog „zatočenja”. Neke osobe se rađaju sa tako izu-zetnom telesnom organizacijom da „vrata” koja kod drugih ljudi zat-varaju mogućnost komuniciranja sa svetom astralne svetlosti moguda se lako otvore, tako da njihova duša može baciti pogled, pa čak ipreći u taj svet i vratiti se natrag. Oni koji su u stanju da to radesvesno, po volji, nazivaju se mađioničarima, hijerofantima, vidov-njacima, adeptima; oni koji su primorani na to, posredstvom fluidakoji dolazi bilo od mesmeriste ili „duhova”, nazivaju se „medijumi”.Kada se prepreke uklone, univerzalni, astralni „magnet” privlači as-tralnu dušu takvom silom da ponekad podiže i njen telesni okvir iodržava ga u lebdećem stanju, sve dok sila gravitacije koja potiče odmaterije ponovo ne nadjača, pa se telo spusti nazad na zemlju.

Svaka objektivna manifestacija, bilo da se radi o pokretu telesnoguda ili nekog neorganskog tela zahteva ispunjenje dva uslova: voljui pokretačku silu – plus materiju, odnosno ono što objekat koji sepokreće čini vidljivim našem oku; a ovo troje su sile koje se pret-varaju jedna u drugu, odnosno „sile u uzajamnoj korelaciji” kako ihnazivaju naučnici. Njima, opet, upravlja, ili, tačnije, zasenjuje ihbožanski um koga ovi ljudi tako uporno izostavljaju iz svih opisa, alibez koga ni najmanji crv nikada ne bi mogao da gmiže. Čak i najjed-nostavniji i najuobičajeniji od svih prirodnih fenomena – šuštanje lis-tova koji podrhtavaju na lakom povetarcu – zahteva neprestanu


330

primenu ove moći. Naučnici ne bi pogrešili kada bi ih nazvali kos-mičkim zakonima, nepromenljivim i večnim. U osnovi ovih zakonase skriva inteligentni uzrok koji je, stvorivši i pokrenuvši ove zakone,uneo u njih suštinu sopstvene svesti. Bilo da Ga nazivamo prvobitnimuzročnikom, univerzalnom voljom ili Bogom, On bezuslovno morada raspolaže inteligencijom.

Sada možemo da se upitamo kako volja može da se manifestujeinteligentno i nesvesno u isti mah? Vrlo je teško, ako ne i nemoguće,zamisliti intelekt bez svesti. Pod svešću ne podrazumevamo uvek fi-zičku ili telesnu svesnost. Svest je kvalitet povezan sa principomčulnog opažanja, ili, drugim rečima, dušom, a ona često pokazujeznake aktivnosti čak i kada je telo u dubokom snu ili je paralisano.Kada mehanički dignemo ruku, možemo zamisliti da to činimonesvesno jer naša površna čula nisu u stanju da pojme interval izmeđuformulisanja nekog nauma i njegovog izvršenja. Mada nam izgledapasivno, naša uvek budna volja je ta koja je razvila pokretačku silu istavila materiju tela u pogon. Nema apsolutno ničega u prirodi, čaki najtrivijalnijih medijumskih fenomena što bi teoriju gospodinaKoksa učinilo verodostojnom. Ukoliko inteligencija koju pomenutasila ispoljava sama po sebi nije dokaz da pripada nekom bestelesnomduhu, još je manje dokaza za tvrdnju da je nesvesno proizvodi sammedijum; gospodin Kruks nam i sam govori o slučajevima u kojimaineligencija nije mogla da proistekne od ma koje osobe prisutne uprostoriji, kao u slučaju kada je reč „međutim” pokrio svojim prstomni ne znajući šta piše, da bi je potom planšeta potpuno tačno ispi-sala.Nikakvo objašnjenje ne može da rasvetli ovaj slučaj; jedinaodrživa hipoteza – ukoliko odbacimo uticaj spiritualne sile – jeste tajda su upotrebljene vidovnjačke moći. Ali naučnici odbacuju vido-vnjaštvo, i ako nam, tek da bi izbegli još nepoželjniju alternativu daovakve fenomene pripišu spiritualnom izvoru, priznaju da vidovnja-štvo ipak postoji, onda ili moraju da prihvate kabalističko objašnje-nje o tome šta ova moć predstavlja, ili da ostvare do sada nemogućei da oblikuju neku novu teoriju koja bi odgovarala svim utvrđenimčinjenicama.

331

Psihički fenomen

I još jednom, ako bismo primera radi dopustili mogućnost da jereč „međutim” u eksperimentu gospodina Kruksa mogla da budepročitana pomoću vidovnjačkih moći, šta da kažemo za medijumskakomuniciranja koja imaju proročki karakter? Da li ma koja teorija omedijumskim nagonima objašnjava sposobnost predskazivanja do-gađaja koji daleko prevazilaze znanja kako onoga ko govori, tako ionih koji ga slušaju? Gospodin Koks će ponovo morati da pokuša dapruži objašnjenje.

Kao što smo već rekli, savremena psihička sila, kao i fluidi dre-vnih proročišta, bilo da su zemaljskog ili „zvezdanog” porekla, sušti-nski su identični – naime, samo su slepa sila. Isto je i sa vazduhom.Ali dok prilikom razgovora zvučni talasi koje govornici proizvode is-poljavaju dejstvo na istu masu vazduha, to ni na koji način ne dovodiu sumnju činjenicu da postoje dve različite osobe koje međusobno raz-govaraju. Zar je išta razumnije reći da, kada medijum i „duh” upotrebeisto zajedničko sredstvo da bi međusobno komunicirali, mora posto-jati samo jedan intelekt koji se ispoljava? Kao što je vazduh neopho-dan za uzajamnu razmenu zvukova koji mogu da se čuju, tako suizvesne struje astralne svetlosti, odnosno etra kojim upravlja In-teligencija, neophodne za stvaranje pojava koje nazivaju spiritualnim.Postavite dva sagovornika u ispražnjeni prijemnik pumpe za vazduh,i, kada bi mogli da prežive na takvom mestu, njihove reči bi sepretvorile u neartikulisane misli, jer ne bi bilo vazduha koji bi vibri-rao, tako da nikakav zvučni talas ne bi dopro do njihovih ušiju.Postavite najjačeg medijuma u izolujuću atmosferu kakvu je moćnimesmerist, upoznat sa svojstvima magične moći, u stanju da stvorioko sebe i nikakve pojave se neće odigrati sve dok nekakav intelektna drugoj strani, snažniji od volje mesmeriste, ne nadjača ovoga i neokonča astralnu inerciju.

Drevni narodi su umeli da razlikuju slepu silu koja spontanodeluje od iste sile koju usmerava inteligencija.

Kada Plutarh, Apolonov sveštenik, govori o proročkim ispare-njima koja nisu bila ništa drugo do gas koji dolazi iz dubine zemlje,

332


prožet magnetskim svojstvima koja opijaju, on pokazuje da posedujudvojnu prirodu kada mu se obraća sledećim rečima:

Tako bi, bez duše, odnosno intelekta koji prebiva u njoj, i „Psi-hička sila” bila tek „puki dah”.

Aristotel smatra da ovaj gas, odnosno astralna emanacija, koja jeumakla iz unutrašnjosti Zemlje, predstavlja jedini i dovoljni uzrokkoji deluje od unutrašnjosti ka spoljnjem okruženju u cilju oživlja-vanja svakog živog bića i biljke na površini planete. Odgovarajućiskepticima svog veka, Ciceron, podstaknut opravdanim besom,uzvikuje:

Da li savremeni eksperimentatori tvrde da su pametniji od Ci-cerona, pri čemu kažu da je ova neuništiva sila iščezla i da su vrelaproročkog nadahnuća usahla?

Za sve drevne proroke – nadahnute senzitivce – rečeno je da suizgovarali svoja proročanstva pod istim uslovima, bilo pod direktnimdejstvom astralne emanacije koja je isticala u spoljnu sredinu, ili nadnekom vrstom zasićene struje koja se dizala iz Zemlje. Upravo ovaastralna materija služi kao privremena „odeća” dušama koje seobrazuju u ovoj svetlosti. Kornelije Agripa izražava isto shvatanjeprirode ovih utvara opisujući ih kao „natopljene vlagom”: „In spiritoturbido HUMIDOQUE.”40

Proročanstva se daju na dva načina – svesno, kada su u pitanju vi-dovnjaci koji su u stanju da gledju u astralnu svetlost, i nesvesno, u

333

„Ko si ti uopšte? Bez Boga koji te stvara i čini da sazriš; bez de-mona [duha] koji, delujući po božijem nalogu, upravlja i vladatobom; ti ne možeš ništa, ti i nisi ništa do puki dah.”38

„Šta uopšte može da bude božanskije od izdisaja Zemlje, koji vršitakav uticaj na ljudsku dušu da joj omogućuje da predvidi budućnost?I da li je ruka vremena u stanju da potre takvu vrlinu? Da li misliteda je ovde reč o nekakvoj vrsti vina ili o usoljenom mesu?”39

38 Lusijan: „Farsalija”, knjiga V.39 De Divinatio, knjiga I., poglavlje 3.40 De Occulta Philosoph., str. 355.

Psihički fenomen

slučaju onih što deluju pod uticajem onoga što obično nazivamo in-spiracijom. U drugu grupu spadaju biblijski proroci, kao i savremeni,koji govore u transu. Platon je tako dobro poznavao ove činjenice dao ovoj vrsti proroka kaže sledeće:

U nastavku svoje rasprave, gospodin Koks kaže:

Ovde se ponovo javlja nesporazum kao posledica upotrebe različi-tih naziva primenjenih na ono što se lako može pokazati kao jedan teisti, nedokučivi spoj. Nikome ne pada na pamet da kaže da električnasila nije postojala od nastanka sveta samo zato što nije postala pred-met naučnog proučavanja sve do osamnaestog veka; štaviše, spremnismo da dokažemo da su čak i antički Jevreji znali za nju. Ali samozbog toga što „egzaktna” nauka nije sve do 1819. pukim slučajem„natrčala” na otkriće koje je pokazalo blisku vezu između magne-tizma i elektriciteta, to ni najmanje ne sprečava ove sile da budu prak-tično identične. Ako gvozdena šipka može da se namagnetiše takošto se električna struja propusti kroz neki provodnik postavljen naodređen način u neposrednoj blizini šipke, zbog čega ne bismo, kaoradnu teoriju, prihvatili mogućnost da i medijum tokom seanse možeda bude neka vrsta provodnika i ništa više? Da li bi bilo nenaučnoreći da inteligencija „psihičke sile”, napajana električnom strujom iz

334


„Nijedan čovek, dok je svestan svojih čula, ne može da dosegneproročku istinu i inspiraciju ... već jedino kada izgubi kontrolu nadsobom usled neke bolesti ili opsednutosti ...” (nekim demonom iliduhom).41 „Neki ih nazivaju prorocima, ne znajući da oni samo pon-avljaju ... i da ih uopšte ne treba zvati prorocima, već jedino preda-jnicima vizija i proročanstava.”

„Najvatreniji spiritualisti praktično priznaju postojanje psihičkesile, doduše, pod sasvim neodgovarajućim nazivom magnetizma (sakojim ova pojava nije ni u kakvom srodstvu), jer tvrde da duhovipreminulih mogu da čine sve ono što im se pripisuje koristeći mag-netizam (to jest, psihičku silu) medijuma.”42

41 Platon: “Timaj”, tom II., str. 563.42 Kruks: “Researches”, etc., str. 101.

talasa etra i koristeći medijuma kao provodnik, razvija i aktivira la-tentni magnetizam, kojim je ispunjena atmosfera prostorije za seanse,tako da izvede željene efekte? Reč magnetizam odgovara koliko i makoja druga, sve dok nam nauka ne pruži nešto više od hipotetičke sile„obdarene” svojstvima o kojima se samo špekuliše. Sardžent Kokskaže:

Potpuno se slažemo sa gospodinom Koksom u pogledu nedostatkadokaza za umešanost duhova preminulih; što se ostalog tiče, radi se oveoma neobičnoj dedukciji na osnovu „obilja činjenica”, da upotre-bimo Kruksov izraz, koji dalje primećuje: „Pregledajući svoje za-beleške, nailazim ... na toliko mnoštvo dokaza, na takvu masusvedočanstava ... da bih mogao njima da ispunim nekoliko brojeva ča-sopisa Quarterly.”44

Evo nekih činjenica iz „mnoštva dokaza”: 1. Pokretanje teških tela uz fizički kontakt, ali bez mehaničkog

naprezanja; 2. Pojave zvukova koji se javljaju pri udarcu, kao i drugih vrsta; 3. Menjanje težine tela; 4. Pomeranje teških supstanci koje su na izvesnoj udaljenosti od

medijuma; 5. Odizanje stolova i stolica sa tla, bez kontakta sa ma kojom od

prisutnih osoba; 6. LEVITIRANJE LJUDSKIH BIĆA;45

7. „Svetlucave utvare”.

335

„Razlika između zagovornika psihičke sile i spiritualista se sastojiu tome što mi tvrdimo da još uvek nema dovoljno dokaza za nekidrugi izvor upravljanja osim inteligencije samog medijuma, i apso-lutno nikakvog dokaza za umešanost ‚duhova’ preminulih osoba.”43

43 Ibid, str. 101.44 Kruks: “Researches”, etc., str. 83.45 Godine 1854. M. Fuko, poznati lekar i član Francuskog Instituta, jedan od Gaspari-

novih protivnika, odbacujući i samu mogućnost ovakvih pojava, napisao je sledeće nez-aboravne reči: „Zanemeću od užasa onog dana kada budem uspeo da jedino delovanjemsopstvene volje pomerim makar običnu slamku!” Ove reči zvuče zloslutno. Iste godine

Psihički fenomen

Gospodin Kruks dalje kaže:

(Prinuđeni smo da zaključimo da je „jaje” bilo od iste sorte kao iBabineova „meteorska mačka”, koja se, zajedno sa drugim prirodnimfenomenima, može naći u Aragovim radovima.)

8. Pojavljivanje ljudskih šaka, bilo da su samoobasjane ili vidljivepri običnoj svetlosti;

9. „Direktno pisanje” koje su izvodile ove svetlucave šake, odvo-jene od ma kakvog tela i očigledno obdarene nekom vrstom intelige-ncije (Psihičkom silom?), i

10. „Avetinjski oblici i lica”. U ovom slučaju, psihička sila dolazi„iz ugla prostorije” u vidu „avetinjskog oblika”, uzima rukom usnuharmoniku i onda klizi po prostoriji svirajući na instrumentu; medi-jum, gospodin Houm, bio je svo vreme pred očima prisutnih.47

Sve nabrojane slučajeve je gospodin Kruks video sopstvenimočima i proverio u sopstvenoj kući i, uverivši se kao naučnik u is-tinitost ovih pojava, podneo je izveštaj Kraljevskom društvu. Da lisu ga dočekali raširenih ruku kao pronalazača novog i značajnog pri-rodnog fenomena? Neka čitalac sam potraži odgovor u njegovomradu.

336


otprilike, astronom Babine je u svom članku u Revue des Deux Mondes ponavljao doiznemoglosti sledeću rečenicu: „Levitacija ma kog tela bez ikakvog fizičkog kontaktaje isto toliko nemoguća koliko i perpetuum mobile, jer bi onog dana kada bi izveli takonešto svet prestao da postoji.” Srećom, ne primećujemo nikakav znak takve kataklizme;pa ipak, bilo je slučajeva kada su tela levitirala.

46 Researches, etc., str. 91.47 Ibid, str. 86-97.

„Pod najstrože kontrolisanim uslovima video sam kako čvrsto,samoobasjano telo, veličine i skoro identičnog oblika ćurećeg jajeta,bešumno lebdi po prostoriji, neko vreme na visini do koje niko odprisutnih ne bi mogao da dosegne ni propevši se na vrhove nožnihprstiju, da bi se potom nežno spustilo na pod. Bilo je vidljivo tokomnekih desetak minuta, a pre nego što je izbledelo udarilo je u sto triputa uz zvuk kakav bi napravilo neko tvrdo, čvrsto telo.”46

Pored ovih čudovišnih pojava koje su „psihičkom silom” pod-stakle ljudsku lakovernost, gospodin Kruks nam prikazuje još jednuvrstu fenomena koje naziva „specijalnim slučajevima”, što izgleda(?) da ukazuje na uticaj spoljne inteligencije.48 Gospodin Kruks kaže:

Na zahtev gospodina Kruksa, ista letvica mu je saopštila „telegraf-sku poruku Morzeovim alfabetom, kuckajući po mojoj šaci” (Mo-rzeov kod je bio potpuno nepoznat ma kojoj od prisutnih osoba, dokga je on lično tek površno poznavao) „i”, dodaje gospodin Kruks, „tome je uverilo da se neki dobar poznavalac Morzeovog alfabeta nalazina drugom kraju veze, GDE GOD TO MOGLO BITI”.49

Da li bi u ovom slučaju bilo nedostojno sugerisati da je gospodinKoks trebao da potraži tog ‚poznavaoca’ u svom privatnom carstvu– Zemlji Psihe? Ali ista ta letvica je uradila još više i još bolje. U do-bro osvetljenoj sobi gospodina Kruksa od nje je zatraženo da napišeporuku; „... olovka i nekoliko listova hartije su ležali na sredini stola;olovka se najednom uspravila, stojeći na vrhu kojim piše, da bi poslenekoliko oklevajućih trzaja po papiru pala. Zatim se podigla i ponovopala ... Posle tri neuspela pokušaja, drvena letvica” (poznavalacMorzeovog alfabeta) „koja je ležala u blizini na stolu skliznula je kaolovci, i odigla se desetak centimetara od površine stola; olovka seponovo podigla, i, oslonivši se o letvicu, njih dve su zajedno pokušale

337

„Bio sam sa gospođicom Foks kada je automatski zapisivalaporuku jednoj od prisutnih osoba, dok je ‚kuckanjem’ stola porukao sasvim drugoj temi bila slovo po slovo saopštavana drugoj osobi,a da je pri tom svo vreme neometano razgovarala sa trećom osobom,o stvarima koje su se potpuno razlikovale od ma koje od prvih dveju... Tokom seanse sa gospodinom Houmom, jedna letvica se kretalapreko stola pravo ka meni, pri punoj svetlosti, i saopštavala miporuku lakim udaranjem po mojoj šaci; ja bih redom kucao slova al-fabeta a letvica bi me kucnula kod ispravnog slova ... nalazeći sedaleko od ruku gospodina Houma.”

48 Ibid, str. 94.49 Ibid, str. 95.

Psihički fenomen

da napišu slova na papiru. Olovka je pala, pa su ponovo učinile za-jednički pokušaj. Posle trećeg pokušaja letvica je odustala i vratilase na svoje mesto; olovka je ležala gde je pala, preko hartije, a porukaotkucana alfabetom nam je saopštila: „Pokušale smo da uradimo onošto ste tražili, ali su naše snage iscrpljene.”50 Reč naše u smislu za-jedničkog, inteligentnog napora letvice i olovke nas navodi na po-misao da su u ovom slučaju bile prisutne dve psihičke sile.

Da li u svemu ovome ima ma kakvih dokaza da je upravljačka silabila „inteligencija samog medijuma”? Naprotiv, zar nije jasno po-kazano da su pokretima letvice i olovke upravljali duhovi „pre-minulih”, ili u najmanju ruku nekih drugih nevidljivih, inteligentnihentiteta?

Sasvim je sigurno da reč magnetizam u ovom slučaju objašnjavaisto tako malo kao i izraz psihička sila; bilo kako bilo, celishodnijeje upotrebljavati prvi od drugog, makar i iz jednostavnog razloga štotranscendentni magnetizam, odnosno mesmerizam, proizvodi fe-nomene čije su posledice identične sa spiritualnim. Fenomen magi-čnog kruga barona Du Potea i Regaconija isto je toliko protivanpoznatim zakonima fiziologije, koliko je sto koji se sam odiže sa tla,bez ikakvog fizičkog kontakta, nespojiv sa zakonima filozofijeprirode. Kao što snažni ljudi često nisu uspevali da podignu stočićtežak svega par kilograma, razbivši ga u komade od silnog na-prezanja, tako i desetak eksperimentatora, među kojima su ponekadbili i univerzitetski profesori, nisu ni na koji način mogli da pređupreko linije koju bi Du Pote kredom iscrtao na podu. Jednom pri-likom, neki ruski general poznat po svom skepticizmu, uporno jepokušavao, sve dok nije pao na pod potresan jakim grčevima. Uovom slučaju, magnetni fluid koji se suprotstavio tolikom otporu jebila ‚psihička sila’ gospodina Koksa, koja eksperimentalnom stoludaje izuzetnu i natprirodnu težinu. Ako one proizvode iste psihološke i fiziološke efekte, postoji dobar razlog da verujemo da su manje ili

338


50 Ibid, str. 94.

više istovetne. Mislimo da se ovoj dedukciji ne bi moglo prigovoritiništa što bi imalo smisla. Pored toga, čak i da je neko poricao ovučinjenicu, nema nikakvog razloga zbog koga to ne bi bilo tako. Jed-nom, u ne tako davnoj prošlosti, sva sveučilišta hrišćanskog sveta suse složila da na mesecu ne postoje nikakve planine; a jedno vremesu ma koga ko bi bio dovoljno smeo da tvrdi kako postoji život i uvišim slojevima atmosfere, kao i u beskrajnim dubinama okeana, bioismejan kao budala ili šupljoglavac.

„Ako đavo to tvrdi – mora da je laž!” imao je običaj da kaže otacAlmigvana prilikom rasprava o „spiritualizovanom stolu”. Nije dalekodan kada ćemo morati da parafraziramo ovu rečenicu: „Ako naučnicito poriču – mora da je istina.”

339

Psihički fenomen

Poglavlje VII

ELEMENTI, ELEMENTALI I ELEMENTARNE SILE

340

Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirodePsihički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u Si-

jamu Muzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni po-tencijali Isceljivanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevizli demoni Neugasiva svetiljka Savremeno nepoznavanje životnesile Drevno poreklo teorije o korelaciji sila Univerzalnost ve-rovanja u magiju

„O, Ti Prvobitni, koga niko ne razume.” Poup.

„Odakle ova nada što godi, ova želja žarka,Ova čežnja za besmrtnošću?Ili otkud ova tajna strašna, i užas koji srce lediOd potpunog nestanka? Zašto se duša bojiPovratka sebi, i strahuje od uništenja?To je božanstvo probuđeno u nama;To samo nebo pokazuje s onu stranu smrtiI čoveka upoznaje sa večnim.VEČNOST! Ta draga, užasna misao!” Edison.

„Postoji drugi, bolji svet.” – Kocebu: Stranac (“The Stranger”).

Pošto smo posvetili toliko prostora suprotstavljenim mišljenjimanaših naučnih krugova o izvesnim okultnim fenomenima sadašnjegdoba, bilo bi korektno da obratimo pažnju i na razmišljanja sred-njovekovnih alhemičara, kao i nekih drugih istaknutih ljudi. Gotovobez izuzetka, antički i srednjovekovni učenjaci su verovali u doktrinetajne mudrosti. One su obuhvatale alhemiju, haldejsko-jevrejsku ka-balu, ezoterijske sisteme Pitagore i drevnih magova, kao i kasnijihplatonskih filozofa i teurgista. Na sledećim stranicama nudimo i osvrtna indijske gimnosofiste i haldejske astrologe. Ne bismo smeli pro-pustiti da prikažemo velike istine koje čine osnovu pogrešno protu-mačenih religija minulih vremena. Četiri elementa naših predaka,zemlja, vazduh, voda i vatra, sadrže za proučavaoca alhemije i drevnepsihologije – ili, kako je sada nazivaju, magije – mnoge stvari o ko-jima naša filozofija ni ne sanja. Ne bismo smeli zaboraviti da ono štoCrkva sada naziva nekromantijom, a savremeni poklonici spiriti-zmom, što obuhvata i prizivanje duhova pokojnika, predstavlja naukukoja je, od najstarijih vremena, bila raširena po gotovo celoj našojplaneti.

SILE PRIVLAČENJA I ODBIJANJA SU OPŠTE PRAVILO U SVIM CARSTVIMA PRIRODE

Mada nije ni alhemičar, ni mađioničar, ni astrolog, već jedno-stavno veliki filozof, Henri Mor, sa univerziteta u Kembridžu – čovekuvažen od strane svih, mogao bi se nazvati pronicljivim logičarem,naučnikom i metafizičarem. Tokom čitavog svog života čvrsto jeverovao u moć vradžbina. Njegova vera u besmrtnost i jaki argumentikojima je dokazivao preživljavanje čovekovog duha posle fizičkesmrti su u potpunosti zasnovani na pitagorejskom sistemu, koga suprihvatali i Kardan, Van Helmont i drugi mistici. Bezgranični, oduvekpostojeći duh koga obično nazivamo BOG, odnosno supstanca na-jviših vrlina i kvaliteta, stvorila je sve drugo što postoji proističućom

341

Elementi, elementali i elementarne sile

uzročnošću. Bog je otuda primarna supstanca, a sve ostalo sekundarna;ukoliko je on taj koji je stvorio materiju sposobnu da se kreće, on, pri-marna supstanca, ostaje uzrok tog kretanja kao i same materije, pa ipaksa pravom možemo da kažemo da je materija ta koja se sama kreće.„Možemo da definišemo ovu vrstu duha o kojoj govorimo kao nera-zlučivu supstancu koja je u stanju da se sama kreće, da prodire, da sesažima i širi, kao i da ulazi u materiju, pokreće je i menja”,1 što bi pred-stavljalo treću emanaciju. On je čvrsto verovao u ‚utvare’ i upornobranio teoriju o individualnosti svake duše u kojoj će „ličnost, memo-rija i savest nastaviti da postoje i u nekom budućem stanju”. On jepodelio čovekov astralni duh posle napuštanja tela na dva posebna en-titeta: „vazdušnog” i „eteričnog prenosioca”. Tokom vremena u komese bestelesni čovek kreće u svom vazdušnom obličju on je potčinjenSudbini – to jest zlu i iskušenjima vezanim za sve ono što ga je in-teresovalo u zemaljskom životu, pa prema tome nije sasvim čist; tekkada odbaci ovu grubu ‚odeću’ prvih sfera i postane eteričan, biće si-guran u svoju besmrtnost. „Jer, kakvu senku bi moglo da baci telo sa-stavljeno od čiste i providne svetlosti, kakav je eterični prenosilac?Stoga se proročanstvo konačno ispunjava tek kada se duša uzdigne dostanja koje smo opisali, jedinog u kome je van domašaja subine ismrti.” Svoj rad zaključuje izjavom da je ovo transcendentno i božanskičisto stanje bilo jedini cilj kome su pitagorejci težili.

Kada govori o skepticima svog doba, reči koje upotrebljava supune prezira i zajedljivosti. Govoreći o Skotu, Ediju i Vebsteru, onih naziva „našim novim, nadahnutim svecima ... zakletim brani-teljima veštica, koji zbog toga bezumno i drsko, protiv smisla i ra-zuma, protiv svega čemu istorija uči, svih tumača, pa i protiv samogSvetog Pisma, ne žele čak ni jednog Samuila na pozornici, negonekog od podlih saučesnika! Neka svako proceni da li treba verovatiPismu ili ovim ćaknutim pajacima, naduvenim od neznanja, taštine iglupog bezverja”, dodaje on.2

342


1 „Antidote” (Protivotrov), knjiga I., 4. naslov.2 „Pismo Glenvilu, autoru Sadducismus Triumphatus, 25. maj 1678.”

Kakve bi izraze ovaj poznati bogoslov upotrebio protiv skeptikadevetnaestog veka?

Mada je bio zakleti materijalista, Dekart je bio i jedan od naj-revnosnijih u širenju učenja o magnetizmu, a, u izvesnom smislu,čak i alhemije. Njegov sistem fizike sasvim nalikuje onom kod drugihvelikih filozofa. Prostor, koji je beskrajan, sastoji se, ili je, tačnije,ispunjen fluidom i materijom sastavljenom od elemenata, i pred-stavlja jedini izvor svekolikog života, okružujući sva nebeska tela iodržavajući ih u neprestanom kretanju. On je Mesmerove magnetnestruje prerušio u kartezijanske vrtloge, tako da oboje počivaju naistom principu. Enmozer ne okleva da kaže da imaju više zajedničkog„nego što pretpostavljaju oni koji nisu pažljivo proučili ovu stvar”.3

Cenjeni filozof Pjer Poaro Nod (Pierre Poiret Naude) bio je naj-vatreniji branilac učenja o okultnom magnetizmu i onih koji su gaprvi izneli, 4 1679. godine. Njegovi radovi potpuno dokazuju tvrdnjemagijsko-teozofske filozofije.

Dobro poznati dr Haflend je napisao studiju o magiji5 gde iznositeoriju o univerzalnoj magnetnoj privlačnosti između ljudi, životinja,biljaka, pa čak i minerala. On potvrđuje svedočenja Kampanele, VanHelmonta i Servijusa u pogledu privlačenja koje postoji između po-jedinih delova tela, kao i između svih organskih pa čak i neorganskihtela.

Takvo je bilo i učenje Tencela Virdiga (Tenzel Wirdig). Ono ječak i detaljno izloženo u njegovim radovima, sa daleko više jasnoće,logike i energije nego u radovima drugih mističnih autora koji su sebavili istim predmetom. U svojoj čuvenoj raspravi „The New Spiri-tual Medicine” (Nova spiritualna medicina), na osnovu tek kasnijeprihvaćene činjenice o univerzalnom privlačenju i odbijanju – kojudanas nazivaju „gravitacijom” – on pokazuje da je čitava priroda

343

3 “History of Magic”, tom II., strana 272.4 „Apologie pour tous les grands personnages faussement accuses de magie” (Odbrana

svih velikih ljudi lažno optuženih za bavljenje magijom).5 Berlin, 1817.


prožeta nekom vrstom duše. Virdig ovu magnetsku privlačnost naziva„podudarnošću duhova”. Sve što postoji oseća privlačnost ka sebisličnom i grupiše se oko onoga čemu je srodno. Iz ovih privlačnostii odbojnosti proizilazi neprestano kretanje u čitavoj vaseljeni, u svim njenim delovima, kao i neprekidna uzajamna veza između neba iZemlje koja stvara univerzalni sklad. Sve živi i nestaje kroz magne-tizam; jedna stvar utiče na drugu, čak i na velikim razdaljinama, anjeni „srodnici” pod uticajem ove sile privlačenja mogu da ozdraveili da se razbole, u ma koje vreme i bez obzira na rastojanje koje ihdeli.6 „Haflend”, kaže Enmozer, „izveštava o odsečenom nosu naleđima jednog vratara, koji je, kada je ovaj umro, i sâm umro i otpaosa neprirodnog mesta na kome se nalazio. Nekoliko dlaka na ko-madiću kože,” dodaje Haflend, „skinutom sa žive glave osedela je uisto vreme kada i kosa na glavi sa koje je uzeta.”7

Kepler, Njutnov preteča u mnogim velikim otkrićima, čak i upogledu univerzalne „gravitacije” koju je sasvim opravdano pripisi-vao magnetskom privlačenju, bez obzira na to što je astrologiju nazi-vao „ludom ćerkom mudre majke” – astronomije, delio je uverenjekabalista da duh svake zvezde predstavlja „inteligenciju” za sebe. Onje čvrsto verovao da u svakoj planeti prebiva inteligentni princip, ida je svaka od njih nastanjena spiritualnim bićima koja neprestanovrše uticaj na druga bića što nastanjuju grublje i materijalnije sfereod njihove, naročito našu Zemlju.8 Kao što su Keplerove spiritualneuticaje zvezda potisnuli ‚vrtlozi’ još većeg materijaliste Dekarta(kome sklonost ateizmu nije smetala da veruje da je pronašao dijetukoja će mu produžiti život bar za pet stotina godina) tako će i ‚vrtlozi’potonjeg i njegova astronomska učenja jednog dana ustupiti mestointeligentnim magnetskim strujama kojima upravlja anima mundi.

344


6 “Nova Medicina Spirituum”, 1675.7 “History of Magic!.8 Bilo bi beskorisno i predugačko da se sada upuštamo u odbranu Keplerove teorije o

i pet pravilnih geometrijskih tela i dimenzija orbita pet glavnih planeta, koju je profesorDrejper ismejao u svom „Konfliktu”. Savremena otkrića su rehabilitovala mnoge teorijedrevnih naučnika. Za preostale, moraćemo da se strpimo još neko vreme.

Baptista Porta, učeni italijanski filozof, bez obzira na njegove na-pore da svetu pokaže neosnovanost optužbi da je magija gomilapraznoverica i vradžbina, tretiran je od strane kasnijih kritičara istoonako nekorektno kako su to činili i njegovi savremenici. Ovaj pro-slavljeni alhemičar nam je ostavio rad „Magija Prirode” (NaturalMagic),9 u kome zasniva sve okultne pojave koje čovek može daizvede na ‚duši sveta’, koja sve što postoji povezuje u jednu celinu.On pokazuje da astralna svetlost deluje u skladu i uzajamnomprivlačenju sa čitavom prirodom; da je ona suština od koje su našisopstveni duhovi sastavljeni i da, delujući u skladu sa svojim izvo-rom, naša ‚zvezdana’ tela mogu da steknu sposobnost da izvode ma-gijska ‚čuda’. Čitava tajna se temelji na našem poznavanju srodnihelemenata. On je čvrsto verovao u ‚filozofski’ kamen, „o kome savsvet ima tako visoko mišljenje, čijim poznavanjem su se hvalili umnogim minulim razdobljima, a čiju je tajnu uspešno dosegla teknekolicina”. Na kraju, on daje više dragocenih nagoveštaja u pogledunjegovog „spiritualnog značenja”. Godine 1643. se među misticimapojavio jedan monah, otac Kirher, koji je poučavao kompletnu filo-zofiju univerzalnog magnetizma. Njegovi brojni radovi10 obuhvatajumnoštvo oblasti koje je Paracelzus tek nagovestio. Njegova definicijamagnetizma je veoma originalna, jer protivureči Gilbertovoj teorijipo kojoj je Zemlja veliki magnet. On je tvrdio da, mada svaka česticamaterije, pa čak i neopipljive, nevidljive „sile” imaju magnetna svo-jstva, one same po sebi ne čine magnet. Po njemu, postoji samo jedanMAGNET u čitavoj vaseljeni i od njega potiče magnetizacija svegašto postoji. Ovaj magnet je, naravno, ono što kabalisti nazivaju sre-dišnjim Spiritualnim Suncem, ili Bogom. On je tvrdio da su Sunce,Mesec, planete i zvezde izuzetno magnetični, ali takvi su postali za-hvaljujući indukciji koja se odvija tokom života u univerzalnom mag-netskom fluidu – spiritualnoj svetlosti. On dokazuje tajanstvenu

345

9 Magia Naturalis, Lugduni, 1569.10 Atanasijus Kirher: „Magnes sive de arte magnetici, opus tripartitum” (Magneti ili

veština magnetizma, rad u tri dela) Keln, 1654.


privlačnu silu koja deluje među telima tri glavna ‚carstva’ prirode, idokazuje svoje tvrdnje ogromnim brojem slučajeva. Prirodnjaci su većpotvrdili mnoge od njih, ali ih je daleko više ostalo nedokazano, i, pre-ma odavno uhodanoj praksi i jednostranoj logici naših naučnih kru-gova, oni su odbačeni. Primera radi, on pokazuje razliku izmeđumagnetizma minerala i zoomagnetizma, odnosno animalnog magne-tizma. On ovu činjenicu demonstrira time što se, izuzev magnetnerude, svi minerali namagnetišu u prisustvu sile višeg reda, animalnogmagnetizma, dok je potonji posledica direktne emanacije iz prvobitnoguzroka – samog Stvoritelja. Igla se može namagnetisati jednostavnotako što će je u ruci držati čovek jake volje, dok ćilibar najbrže razvijasilu koja u njemu počiva kada ga protrlja ljudska ruka; iz toga sledi daje čovek u stanju da prenosi sopstvenu životnu silu i da u izvesnoj merioživljava neorganske predmete. To „u očima glupaka predstavlja vra-čanje”. „Sunce ima najizraženije magnetne osobine od svih tela”, kažeon; time je anticipirao teoriju generala Plezontona više od dve stotinegodina. „Drevni filozofi nikada nisu poricali ovu činjenicu”, dodajeon, „već su oduvek zapažali da sunčeve emanacije povezuju sve štopostoji sa njim, kao i da ono saopštava ovu vezujuću silu svemu štoobasjaju njegovi zraci.”

Kao dokaz za ovo on iznosi slučaj više vrsta biljaka koje posebnoosećaju privlačnu snagu Sunca, kao i druge koje privlači Mesec; prvagrupa pokazuje svoju neodoljivu privrženost Suncu prateći njegovoprividno kretanje nebeskim svodom. Biljka poznata kao Gitimal11

odano sledi svog gospodara čak i kada ga magla zaklanja od pogleda.Akacija otvara svoje latice pri svitanju, i ponovo ih sklapa kada nas-tupi suton. Isto čine i egipatski lotos i naš obični suncokret. Velebiljepokazuje istu naklonost prema Mesecu.

Kao primere odbijanja ili privlačenja među biljkama on navodiaverziju koju vinova loza oseća prema kupusu, kao i njenu naklonost

346


11 Knjiga III., str. 643.

prema maslini; tu je i ‚ljubav’ ljutića prema lokvanju, i ‚ožalošćenost’u blizini smokve. Odbojnost koja ponekad postoji čak i među srod-nim objektima jasno se pokazuje u slučaju meksičkog nara čiji iz-danci, kada se iseku, odbijaju jedan drugog sa „izuzetnom žestinom”.

Kirher objašnjava svaki osećaj koji čini ljudsku prirodu kao rezultatpromena u našem magnetskom stanju. Bes, ljubomora, prijateljstvo,ljubav i mržnja su samo posledice promena magnetne atmosfere kojese razvijaju u nama i neprestano ističu iz nas. Ljubav je jedna od naj-promenljivijih, pa su i aspekti u kojima se javlja bezbrojni. Čista spiri-tualna ljubav, kao što je ljubav majke prema njenom detetu, ili ljubavumetnika prema nekoj određenoj vrsti umetnosti, ljubav u vidu čistogprijateljstva, prečišćene su magnetske manifestacije privlačnosti međuprirodno srodnim entitetima. Magnetizam čiste ljubavi je izvor svegašto je stvoreno. U svom uobičajenom smislu, ljubav među polovima jevrsta elektriciteta, i on je naziva amor febris species, odnosno groznicastrasti među različitim ‚vrstama’. Postoje dve vrste magnetskog pri-vlačenja: naklonost i opčinjenost; prva je sveta i prirodna, dok je drugazla i neprirodna. Ovoj potonjoj, opčinjenosti, moramo da pripišemo po-jave poput otrovne žabe, koja pukim otvaranjem usta mami obližnjegmizavce i insekte da jurnu u sopstvenu propast. Jelene, kao i mnogemanje životinje, privlači dah udava, pa osećaju neodoljivu potrebu dapriđu dovoljno blizu da može da ih se dočepa. Električna riba zvana‚torpedo’ odbija ruku koja pokušava da je dodirne električnim udaromdovoljno jakim da je potpuno umrtvi na izvesno vreme. Da bi mogaosam da ispoljava takvu moć u korisne svrhe, čovek mora da ispuni triuslova:

1. duševnu plemenitost; 2. jaku volju i sposobnost imaginacije; 3. da ima pred sobom osobu slabiju od samog magnetizera, inače

će njena volja predstavljati prepreku. Čovek koga ne pokreću svetovni motivi i osećanja može na ovakav

način da izleči i „beznadežne” bolesti, i može steći sposobnost da jasnovidi ono što će se tek dogoditi.

347


U jednoj neobičnoj, staroj knjizi iz sedamnaestog veka možemoda pronađemo čudan slučaj već pomenutog univerzalnog privlačenjameđu svim telima našeg planetarnog sistema, kao i svega organskogi neorganskog što je u vezi s njim. Knjiga sadrži putne beleške izvanični izveštaj izvesnog de la Lubera (Loubere), ambasadora kraljaFrancuske, o onome što je imao prilike da vidi u kraljevini Sijamu.„U Sijamu”, kaže on, „postoje dve vrste slatkovodnih riba koje nazi-vaju pal-aut i pla-kadi. Kada ih posole i neisečene (u jednom koma-du) stave u kotao, ispostavlja se da slede morske mene, povećavajućise i smanjujući kako nastupa plima odnosno oseka.”12 De la Luber jeduže vremena eksperimentisao sa ovim ribama, zajedno sa vladiniminženjerom zvanim Vinsent, tako da imamo i potvrdu za njegoveiskaze, koji su u početku bili odbacivani kao prazne priče. Ova mis-teriozna privlačna sila je tako jaka da utiče na ove ribe čak i kada imtela potpuno istrule i raspadnu se.

PSIHIČKI FENOMENI ZAVISE OD FIZIČKOG OKRUŽENJA

Pre svega u zemljama koje još nisu dotakli ‚blagoslovi’ civilizacijetreba da tragamo za objašnjenjem prirode, kao i da posmaramoefekte, te suptilne sile koju su drevni filozofi nazivali „dušom sveta”.

Proučavalac psihologije će jedino na Istoku i u beskrajnim nei-straženim prostranstvima Afrika moći da utoli glad svoje duše zaistinom. Razlog je očigledan. Atmosfera gusto naseljenog okruženjaje zagađena dimom i isparenjima fabrika, parnih mašina, železnicai parobroda, a naročito kužnim izdisajima živih i mrtvih. Delovanjeprirode je uslovljeno okruženjem isto koliko i čovekovo, a njenosnažno disanje može da bude, da tako kažemo, ometano pa i zau-stavljeno, a uzajamna korelacija njenih sila prekinuta u određenoj

348


12 „Zabeleške iz kraljevstva Sijama sa kojim su tek uspostavljene istorijske veze”,od de la Lubera, francuskog ambasadora u Sijamu u periodu 1687-8. Izdanje iz 1692.

tački, kao da se radi o ljudskom biću. Ne samo klima nego i okultniuticaji koje svakodnevno osećamo ne samo što dovode do promenau psiho-fiziološkoj prirodi čoveka, nego čak i menjaju unutrašnji sa-stav takozvane neorganske materije u meri koju evropska nauka jošuvek ne shvata. Tako londonski Medical and Surgical Journal save-tuje hirurzima da ne nose svoje hirurške noževe u Kalkutu, jer je naosnovu ličnog iskustva utvrđeno da „engleski čelik ne može da pod-nese indijsku atmosferu”; isto tako će svežanj engleskih ili američkihključeva biti potpuno prekriven rđom dvadeset četiri časa pošto dospeu Egipat; nasuprot tome, predmeti napravljeni od čelika proizvedenogu ovim zemljama će ostati bez traga rđe. Isto tako, otkriveno je dasibirski šaman, koji je pružio mnoštvo dokaza svojih okultnih moćimeđu svojim Čukčima, postepeno, često i potpuno gubi takve moćikada dođe u London pun dima i magle. Da li je čovekov unutrašnjiorganizam manje osetljiv na klimatske uticaje od komada čelika? Akonije, zbog čega onda sumnjamo u svedočenja putnika koji su imaliprilike da dan za danom posmatraju šamana kako prikazuje naj-neverovatnije fenomene u svojoj rodnoj zemlji, i odbacujemo samumogućnost postojanja takvih moći i fenomena jedino zbog toga štoon nije bio u stanju da ih izvede u Londonu ili Parizu? U svom pre-davanju „Izgubljene veštine” (Lost Arts) Vendel Filips dokazuje dapored uticaja koji promena klime vrši na psihološku prirodu čoveka,ljudi sa Orijenta imaju daleko osetljivija čula od Evropljana. On kažeda francuski farbari iz Liona, nenadmašni po svojoj zanatskoj veštini,„imaju teoriju da postoji izvesna nijansa plave boje koju Evropljaninisu u stanju da vide ... A u Kašmiru, gde devojke prave šalove kojikoštaju i po 30.000 $, farbaru iz Liona bi mogli da pokažu tri stotinerazličitih boja koje ne samo da ovaj ne bi mogao da napravi, nego ihčak ne bi ni razlikovao”. Ako postoji tako velika razlika u oštrinispoljnih čula ovih dveju rasa, zbog čega ne bi postojala isto tako ve-lika razlika i u njihovim psihološkim moćima? Štaviše, oko kaš-mirske devojke je u stanju da objektivno vidi boju koja postoji, alikoju Evropljanin ne može da vidi i koja prema tome za njega ni ne

349


postoji. Zbog čega onda ne bismo priznali da izvesni, posebno ob-dareni organizmi, za koje se misli da poseduju tajanstvenu moć na-zvanu drugim vidom, vide svoje slike isto tako objektivno kao što idevojka iz Kašmira vidi boje i da, stoga, slike koje vide nisu pukehalucinacije što ih je proizvela mašta, već, naprotiv, odrazi istinitihstvari i ličnosti utisnutih u astralnom etru, kao što je objašnjeno udrevnoj filozofiji haldejskih proročanstava i kao što pretpostavljajusavremeni tragaoci poput Bejbidža, Dževonsa i autora dela “UnseenUniverse”?

Paracelzus poučava:

Kako naše ljudsko telo sadrži „iskonsku zemljinu tvar”, da upotre-bimo Paracelzusov naziv, skloni smo da prihvatimo tendenciju savre-menih naučnih istraživanja, koja smatraju da „fizika i hemija moguda objasne životne procese kako životinjskog tako i biljnog sveta.”Ova teorija samo dodatno potkrepljuje tvrdnje drevnih filozofa i Moj-sijeve Biblije, da su naša tela sastavljena od ‚praha zemlje’ i da će seu taj prah i vratiti. Ali moramo zampamtiti da

„'Prah si bio, u prah ćeš se vratiti’nije rečeno i za čovekovu dušu.”

Čovek je svet u malom – mikrokosmos unutar velikog univezuma.Poput embriona, njegova tri duha ga drže unutar ‚materice’ ma-krokosmosa; i dok njegovo ‚zemljano’ telo neprestano oseća pri-vlačnu snagu rodne planete, njegova astralna duša živi u skladu sazvezdanom anima mundi. On je u njoj, i ona je u njemu, jer elementkojim je prožet ceo svet ispunjava sav prostor, i sâm je prostor, bez

350


„Tri duha žive u čoveku i pokreću ga tri različita sveta ga obasja-vaju svojim zracima, ali sva tri samo kao odraz i odjek jednog teistog sveizgrađujućeg i sveujedinjujućeg principa stvaranja. Prvi odnjih je duh elemenata (‚zemaljsko’ telo i životna sila u svom grubomobliku), drugi je zvezdani duh (tj. ‚zvezdano’ ili astralno telo – duša),treći je božanski duh (Augoeidés).”

kraja i granica. Što se tiče ovog trećeg duha, nazvanog božanskim,šta bi mogao biti ako ne beskrajno mali zrak, delić bezgranične silezračenja koja dopire direktno od Najvišeg Uzroka – spiritualnogsvetla sveta? Ovo je ‚trojstvo’ organske i neorganske prirode – spiri-tualne i fizičke, troje u jednom, o kojem Prokle kaže: „Prvu Monadupredstavlja Večni Bog; drugu, beskrajno vreme; treću, paradigma,odnosno obrazac po kome je sva vaseljena stvorena”; oni sačinjavajuTrojstvo dostupno razumu. Sve što postoji u ovoj vidljivoj vaseljenije proisteklo iz ovog Trojstva, uključujući i samo mikrokosmičko tro-jstvo. I tako oni putuju u veličanstvenoj povorci poljima večnosti,obilazeći oko spiritualnog Sunca, kao što u heliocentričnom sistemunebeska tela kruže oko vidljivih sunaca. Pitagorejska Monada, kojaživi „u samoći i tami” može zauvek ostati na ovoj Zemlji, nevidljiva,neopipljiva i nedokazana naučnim eksperimentima. Pa ipak, celavaseljena će se i dalje okretati oko nje, kao što je činila „od početkavremena”, i, sa svakom sekundom koja protekne, čovek i atom susve bliži tom svečanom trenutku, negde u večnosti, kada će se Nevi-dljivo Prisustvo pojaviti pred njihovim duhovnim vidom. Kada svakačestica materije, čak i one najuzvišenije, bude odbačena sa konačnogoblika, koji je činio poslednju kariku tog lanca dvostruke evolucije,što je kroz milione razdoblja i uzastopnih transformacija gurao entitetnapred, i kada se bude presvukao u praiskonsku suštinu identičnu sasvojim Stvoriteljem, tada će ovaj nekada neopipljivi organski atomstići na kraj svog puta, a sinovi božji će još jednom „klicati od sreće”zbog povratka još jednog hodočasnika.

„Čovek je”, kaže Van Helmont, „ogledalo vaseljene, a njegovatrostruka priroda je povezana sa svime što postoji.” Volja Stvoritelja,kroz koju su sve stvari nastale i primile svoj početni podsticaj, pred-stavlja unutrašnje svojstvo svakog živog bića. Čovek, koji je dodatnoobdaren duhovnošću, raspolaže njenim najvećim delom na ovoj pla-neti. Od razmere u kojoj je materijalnost prisutna u njemu zavisi sakoliko uspeha će moći da upotrebi njena ‚magična’ svojstva. Budućida je ova božanska moć zajedničko svojstvo kako čoveka tako i ne-

351


organskog atoma, on je praktično upotrebljava tokom čitavog svogživota, svesno ili nesvesno. U prvom slučaju, kada potpuno razvijesvoje moći, čovek će biti gospodar, a magnale magnum (duša sveta)će se nalaziti pod njegovom kontrolom i upravljanjem. U slučaju ži-votinja, biljaka, minerala, pa čak i sasvim prosečnih ljudi, ovaj ete-rični fluid koji prožima sve što postoji, ne nailazeći na otpor,prepušten samom sebi, pokreće sve ove entitete sledeći sopstveneimpulse. Svako biće u ovoj zemaljskoj sferi je stvoreno delovanjemmagnale magnum i ostaje povezano sa njom. Čovek poseduje dvo-struku ‚nebesku’ moć i povezan je sa nebeskom sferom. Ova moć se „ne nalazi samo u spoljnjem čoveku, već je u izvesnom stepenuprisutna i u životinjama, a možda i u svim drugim stvarima, jer susve stvari u vaseljeni međusobno povezane; ili, u najmanju ruku, Bogprebiva u svemu što postoji, kako su drevni narodi sasvim ispravnoprimetili. Neophodno je probuditi magičnu snagu kako u spoljnjemtako i u unutrašnjem čoveku ... A ako je nazovemo magičnom silom,tim izrazom ćemo samo uplašiti one koji ne znaju o čemu se radi. Aliako tako više volite, možete je nazvati magičnom silom – spiritualerobur vocitaveris. Dakle, takva magična sila postoji u unutrašnjemčoveku. Ali kako između unutrašnjeg i spoljnjeg čoveka postojiodređen uzajamni odnos, ova sila mora prožimati čitavog čoveka”.13

ZAPAŽANJE U SIJAMU

U jednom svom podrobnom opisu verskih obreda, monaškog ži-vota i „predrasuda” u Sijamu, de la Luber pored ostalog navodičudesnu moć koju talapoini (monasi, ili sveti ljudi kod budista) imajunad divljim životinjama. „Sijamski talapoin će provesti po nekolikosedmica u gustim šumama ispod male nadstrešnice od grana i pal-minog lišća, i nikada neće zapaliti vatru noću da bi oterao divlje zveri,

352


13 Baptist Van Helmont: „Opera Omnia”, 1682. str. 720 i druge.14 De la Luber: „Beleške”, itd. (pogledajte uvod), str. 115.

kao što čine svi drugi ljudi koji putuju kroz šume ove zemlje.” Smatrase čudom što divlje zveri nikada nisu proždrale ni jednog talapoina.Tigrovi, slonovi i nosorozi – kojih ima u velikom broju u okolini –poštuju ove monahe, a putnici smešteni u bezbedne lovačke osma-tračnice često su imali prilike da posmatraju ove divlje životinje kakoližu dlanove i stopala talapoina koji spava. „Svi oni upotrebljavaju ne-ku vrstu magije”, dodaje francuski džentlmen, „i smatraju da je svapriroda živa (da poseduje dušu);14 isto tako veruju u duhove zaštit-nike.” Ali ono što izgleda da najviše zaprepašćuje autora je ideja kojapreovladava u Sijamu da će „sve što je čovek bio tokom svog telesnogživota, biti i posle smrti”. „Kada je Tatarin, koji sada vlada Kinom”,primećuje de la Luber, „prisiljavao Kineze da briju glavu po tatarskomobičaju, nekolicina je radije izabrala smrt nego da, kako su rekli, oduna drugi svet i pojave se pred svojim precima bez kose na glavi; za-mišljali su da bi time obrijali i glavu svoje duše!”15 „Ono što je krajnjebezobrazno”, dodaje ambasador, „u tom njihovom apsurdnom vero-vanju je da Orijentalci duši pripisuju isključivo ljudski oblik.” Nepokušavajući da svog čitaoca prosvetli u pogledu konkretnog oblikakoga bi ovi ‚neprosvećeni’ Orijentalci trebali da odaberu za svoje dušekada napuste tela, de la Luber nastavlja da iskaljuje svoj bes na ovim„divljacima”. Za kraj se obrušava i na uspomenu na starog kralja Si-jama, oca vladara na čiji je dvor poslan, optužujući ga da je besmislenostraćio preko dva miliona livri* tragajući za ‚filozofskim kamenom’.„Kinezi su”, kaže on, „za koje se misli da su mudar narod, tokom nekihtri ili četiri hiljade godina glupo verovali i tragali za ‚univerzalnimlekom’ za koga su se nadali da bi ih izbavio od neumitne smrti. Oni sepridržavaju nekih besmislenih predanja, u vezi sa izvesnim retkim po-jedincima za koje je rečeno da su bili u stanju da prave zlato i da suživeli neverovatno dugo; među Kinezima, Sijamcima i drugim Ori-jentalcima je čvrsto ukorenjeno verovanje da postoje ljudi koji su ustanju da sebe učine besmrtnim, bilo u apsolutnom smislu, ili utoliko

353

15 Ibid, str. 120.* Tadašnja francuska novčana jedinica. (prim.prev.).


što jedino mogu da umru nasilnom smrću.16 U prilog tome navodeizvesne osobe koje su se povukle daleko od ljudi kako bi uživale uslobodnom i spokojnom životu. Pričaju i o čudesnim znanjima kojaposeduju ovi tobožnji besmrtnici.”

Ako je Dekart, Francuz i naučnik, mogao da, živeći usred civi-lizacije, čvrsto veruje da je takav univerzalni lek pronađen, i da bi,ukoliko dođe do njega, mogao da živi bar pet stotina godina, zbogčega i Orijentalci ne bi imali pravo da veruju u isto? Fiziolozi sa Za-pada još uvek nisu uspeli da reše glavne probleme života i smrti.Mišljenja njihovih autoriteta se razilaze čak i oko uzroka fenomenakao što je san. Kako onda mogu da pretenduju da odrede granicemogućeg i da definišu šta je nemoguće?

MUZIKA U NERVNIM SLOMOVIMA

Još od najdavnijih vremena filozofi su smatrali da muzika posedujejedinstvenu moć nad izvesnim obolenjima, naročito nad nervnimbolestima. Kirher je preporučuje, budući da je lično iskusio njenelekovite efekte, i daje podroban opis instrumenta koji je koristio. Bilaje to ‚harmonika’ koja se sastojala od pet kupa od vrlo tankog stakla,postavljenih u nizu. Dve su bile napunjene različitim vrstama vina, utrećoj je bio brendi, u četvrtoj ulje, u petoj je bila voda. Iz njih jeizvlačio pet melodičnih zvukova na uobičajeni način, jednostavnimtrljanjem prsta o ivicu kupe. Zvuk ima privlačnu moć; on mami bo-lest, koja struji iz tela u susret talasima muzike, da bi oboje, pomešavšise, nestali u prostoru. Asklepije je koristio muziku u iste svrhe, prenekih dvadeset vekova; duvao je u trubu kako bi izlečio išijas, pri čemusu njeni otegnuti zvuci dovodili do podrhtavanja nervnih vlakana, abol se u svim slučajevima postepeno povlačio. Demokrit je isto tako

354


16. Ibid, str 63.

tvrdio da melodični zvuci flaute mogu da izleče mnoge bolesti. Mes-mer je koristio potpuno istu ‚harmoniku’ koju je Kirher opisao pri svo-jim magnetskim isceljenjima. Proslavljeni Škot Maksvel je raznimmedicinskim fakultetima ponudio dokaze da je uz pomoć izvesnihmagnetskih sredstava kojima raspolaže u stanju da izleči ma kojubolest koju su oni proglasili beznadežnim slučajem; to su najčešće biliepilepsija, impotencija, mentalna oboljenja, hromost, vodena bolest,kao i najuporniji slučajevi groznice.17

Svako će se sada setiti poznate priče o isterivanju „zlog duha odGospoda” koji je obuzeo Saula. Ona ide ovako: „I kad bi duh Božjinapao Saula, David, uzevši gusle, udarao bi rukom svojom, to bi Saulodahnuo i bilo bi mu bolje, jer bi zli duh otišao od njega.”18

Maksvel u svojoj knjizi “Medicina Magnetica” iznosi sledećepretpostavke, koje su u stvari identične sa učenjima alhemičara i ka-balista.

“DUŠA SVETA” I NJENI POTENCIJALI

355

17 Pogledajte njegove “Confesion”, XIII., 1. c. u predgovoru.18 1 Sam. 16:23.19 Aforizmi, str. 22

„Ono što ljudi nazivaju dušom sveta, nije ništa drugo do život,isto tako vatren, spiritualan, brz, lagan i eteričan kao sama svetlost.To je sveprisutni duh života; i svuda je potpuno isti ... Sva materijaje potpuno inertna, osim kada je prožeta ovim duhom. On sve stvariodržava u stanju u kome se nalaze. On se u prirodi nalazi potpunoslobodan; a onaj koji shvata način na koji može da ga sjedini saodgovarajućim telom poseduje blago koje prevazilazi sva bogat-stva.”

„Ovaj duh je ono što povezuje sva mesta na Zemlji, koji živi krozsve i u svemu – adest in mundo quid commune omnibus mextis, inquo ipsa permanent.”

„Onaj koji poznaje ovaj univerzalni duh života i njegovu primenumože da izbegne svaku povredu.”19


„U međuvremenu”, kaže Maksvel, „nije bezopasno izlagati muse. Postoji mnoštvo groznih zloupotreba koje bi se mogle dogoditi.”

A sada ćemo da razmotrimo koje su to zloupotrebe mesmeričkihi magnetskih moći kod nekih isceliteljskih medijuma.

Isceljenje, da bi zaslužilo taj naziv, zahteva ili da pacijent posedujebespogovornu veru, ili da iscelitelj raspolaže snažnim zdravljem,udruženim sa jakom voljom. Onaj kod koga je iščekivanje potpo-mognuto verom može da isceli samog sebe od bezmalo svake bolesti.Grob nekog svetitelja; sveta relikvija; talisman; komad papira iliodeće koga je dodirivao navodni iscelitelj; nekakva tajna lekarija;pokora ili verski obred; polaganje ruku ili nekoliko svečano izgo-vorenih reči – bilo šta od svega toga može da bude dovoljno. To jepitanje temperamenta, mašte, samoisceljenja. Postoje hiljade sluča-jeva u kojima je doktoru, svešteniku ili nekakvoj relikviji pripisanoozdravljenje koje je isključivo bilo posledica pacijentove nesvesnoispoljene volje. Ženi, koja je bolovala od „tečenja krvi” i koja se pro-bila kroz gomilu ljudi da bi dotakla Isusove „haljine”, rečeno je daju je njena „vera” spasla.

Uticaj koji um vrši na telo je tako snažan da je izvodio razna čudau svim epohama.

356


„Ukoliko znate kako da iskoristite moći ovog duha i usredsrediteih na određeno telo, izvešćete delo tajne magije.”

„Onaj koji zna kako da vrši operacije na ljudima pomoću ovoguniverzalnog duha, može da isceljuje i to sa ma koje udaljenosti.”20

„Onaj koji može da pomoću univerzalnog duha ojača pojedinačniduh, može beskonačno da produžava život.”21

„Duhovi ili emanacije se međusobno mešaju čak i kada su na ve-likoj međusobnoj udaljenosti. Šta uopšte predstavlja to njihovomešanje? To je večno i neprekidno emitovanje zračenja jednog telaka drugom.”


„Koliko je samo neočekivanih, iznenadnih i čudesnih isceljenjaizvela puka mašta”, kaže Salverte. „Naše medicinske knjige su punečinjenica ove vrste koje bi lako mogle da prođu kao čuda.”22

ISCELIVANJE DODIROM I ISCELITELJI

Ali šta ako pacijent nema vere? Ako je fizički negativno polari-zovan i prijemčiv za spoljne uticaje, a iscelitelj snažan, zdrav, pozi-tivno polarizovan, odlučan, bolest može biti iskorenjena snagomisceliteljeve volje koja, svesno ili nesvesno, gravitira univerzalnomduhu prirode i crpe snagu iz njega, tako da ponovo uspostavljanarušenu ravnotežu u auri pacijenta. On može kao pomoćno sredstvoda upotrebi i raspeće – kao što je Gasner (Gassner) činio, ili da upo-trebi svoje šake i „volju”, poput Francuza Zuava Žakoba (ZouaveJacob), ili našeg proslavljenog Amerikanca Njutna, iscelitelja mnogihhiljada paćenika, i mnogih drugih; ili poput Isusa, kao i nekih apo-stola, može da leči izgovarajući zapovest. U svakom od ovih sluča-jeva proces je isti.

U svim ovim primerima izlečenje je temeljno i stvarno, kao i bezikakvih propratnih negativnih posledica. Ali kada neko ko je sam fizi-čki bolestan pokuša da leči druge, ne samo što u tome ne uspeva,nego često svoju bolest prenese pacijentu, usled čega mu iscrpe i onomalo snage što je ovaj imao. Oronuli kralj David je ojačao svoju po-sustalu snagu vitalnim magnetizmom mlade Avisage,23 a medicinskestudije nam govore o jednoj staroj gospođi iz Bata u Engleskoj, kojaje iscrpla telesnu snagu dveju mladih devojaka, jedne za drugom, naisti način. Stari mudraci, kao i Paracelzus, otklanjali su bolest fizi-čkim kontaktom zdravog organizma i bolesnog dela tela pacijenta, apomenuti filozof vatre u svojim radovima hrabro zastupa njihoveteorije. Ukoliko obolela osoba – bilo da je medijum ili ne – pokuša da

357

22 “Philosophie des Sciences Occultes.”23 1 Car. 1:1-4, 15.


leči, njena snaga može biti dovoljna da istisne aktuelnu bolest, dadovede do njenog poremećaja tamo gde se ona trenutno nalazi, i daizazove njeno prebacivanje na novo mesto, gde će se uskoro pojavitinjeni simptomi; u međuvremenu, pacijent će misliti da je izlečen.

Ali šta ako je iscelitelj bolestan u moralnom smislu? Posledice utom slučaju mogu biti beskrajno gore, jer lakše je lečiti telesno obo-ljenje nego pročistiti telo zaraženo moralnom iskvarenošću. Tajnejednog Morzina (Morzine), Sevenoa (Cevennes), kao i jansenista, jošuvek predstavljaju veliku misteriju kako za fiziologe tako i za psi-hologe. Ukoliko proročki dar, kao i histerija i iznenadni grčevi, mogubiti preneti „infekcijom”, zašto ne bi mogli i najrazličitiji poroci? „Is-celitelj” u takvom slučaju prenosi svom pacijentu – koji je sada nje-gova žrtva – moralni otrov koji mu inficira um i srce. Magnetni dodiriscelitelja je sada prljav; njegov pogled – skrnavljenje. Subjekt kojipasivno prima uticaje nema nikakvu zaštitu protiv ove perfidne prlja-vštine. Iscelitelj ga drži pod svojom kontrolom, začaranog i bespo-moćnog, kao što zmija dočepa jadnu, nemoćnu pticu. Neprocenjivoje zlo koje takav „isceliteljski medijum” može da prouzrokuje, atakvih je na stotine.

Ali, kao što smo već rekli, postoje i pravi iscelitelji, nalik bo-žanstvima, koji su, bez obzira na svu pakost i skepsu svojih aroga-ntnih protivnika postali čuveni u istoriji čitavog sveta. Takvi su Kured’Ars iz Liona, Žekob i Njutn. Takvi su bili i Gasner, sveštenik izKlorstela, kao i dobro poznati Valentajn Grejtrejks, neobrazovani isiromašni Irac, čije je sposobnosti potvrdio slavni Robert Bojl,predsednik Kraljevskog Društva iz Londona, 1670. godine. Međutim,1870. bi ga poslali u Bedlam (stara ustanova za mentalno obolele uLondonu, koja je postala sinonim za nehumane uslove života i po-stupanje sa pacijentima, prim.prev.) zajedno sa drugim isceliteljima,da se neki drugi predsednik istog tog Društva bavio ovim slučajem,ili bi ga profesor Lankester „prozvao” na osnovu Zakona o skitni-cama, zbog toga što je podanicima Njenog Veličanstva „vračao iradio štošta drugo”.

358


Ali da bismo zaključili spisak svedoka, koji bismo mogli da pro-dužavamo u beskraj, biće dovoljno da kažemo da, od prvog do po-slednjeg, od Pitagore do Elifasa Levija, od najvišeg do najnižeg, svakiod njih uči da oni koji su skloni porocima nikada ne poseduju magi-jske moći. Jedino onaj čije je srce čisto „vidi Boga” ili ispoljavabožanske talente – jedino su takvi u stanju da isceljuju bolesti tela ida dopuste da ih, uz relativnu sigurnost, vode „nevidljive sile”. Jedinotakvi mogu da smire uznemirene duhove svoje braće i sestara, jerlekovita voda ne dolazi sa zatrovanog izvora; grožđe ne raste u trnju,a čičak ne rađa smokve. Ali, i pored svega toga, „magija nema ničegnatprirodnog u sebi”; ona je nauka, čak je i „isterivanje đavola” bilojedna od njenih grana, o kojoj su Inicirani napravili posebnu studiju.„Ta veština, kojom se demoni izbacuju iz ljudskog tela, nauka je kojakoristi ljudima i leči ih”, kaže Josif.24

Prethodne napomene su dovoljne da pokažu zbog čega se čvrstodržimo drevne mudrosti, dajući joj prednost u odnosu na ma kojenove teorije što su mogle da niknu iz savremenih događanja, poštu-jući zakone koji upravljaju vezama unutar čitave vaseljene i čo-vekovim okultnim moćima. Dok fenomeni fizičke prirode mogu bitiod koristi da probude interesovanje materijalista, i da potvrde, akone u potpunosti, onda bar da navedu na zaključak kako imamo ra-zloga da verujemo u život naših duša i našeg duha posle smrti, velikoje pitanje da li, u njihovom sadašnjem vidu, fenomeni koji se izvodeu današnje vreme ne čine više štete nego koristi. Mnoštvo umova,nestrpljivih da dođu do dokaza besmrtnosti, brzo zastranjuju u fana-tizam, a fanatici se, kako Stouv primećuje, „rukovode maštom, a nerazmišljanjem.”

359

24 Josif Flavije: “Judejske starine”, VIII., 2.


“DIJAKA” I PORFIRIJEVI ZLI DEMONI

Nesumnjivo je da oni koji veruju u savremene fenomene mogu datvrde kako poseduju razne „talente”, ali se „razlikovanje duhova” oči-gledno ne nalazi na ovom spisku „duhovnih” darova. Govoreći o „Di-jaki”, koju je jednog lepog jutra otkrio u nekom zabačenom kraju„Zemlje večnog leta”, A. Dž. Dejvis, veliki američki vidovnjak,primećuje:

Porfirije, čiji radovi – da upotrebimo izraz jednog razočaranogpoklonika fenomena – „trunu poput ostalog prepotopskog smeća pozaboravljenim spremištima”, ovako govori o ovim Dijakama – uko-liko je to odgovarajući naziv za njih – ponovo otkrivenim u deve-tnaestom veku:

360


„Dijaka je onaj koji oseća ludačko zadovoljstvo u raznim ulo-gama, u izvođenju trikova, u oponašanju protivnika, za koga molitvavredi isto koliko i ogovaranja, koji je preopterećen strašću za kit-njastim govorima; ... moralno sakat, on je bez ikakvog osećaja zapravdu, čovekoljublje ili nesebičnu naklonost. On ne poznaje onošto ljudi nazivaju osećajem zahvalnosti; smisao mržnje i ljubavi muje potpuno isti; njegov moto drugima često izgleda zastrašujuće – JAje sve oko čega se vrti život individue, a veličanstveno uništenje nakraju stavlja tačku na život svake jedinke.25 Nedavno je izvesno lice,koje se potpisalo kao Svedenborg, poručilo jednoj ženi-medijumusledeće: ‚Šta god da je bilo, da jeste, da će biti ili bi moglo da budeono JA SAM; lični život je samo hrpa iluzija neurotičara koji previšerazmišljaju, srljajući ka središtu u kome je srce večne smrti!’ ”26

25 „The Diakka and their Victims; an Explanation of the False and Repulsive in Spir-itualism” (Dijake i njihove žrtve; objašnjenje lažnih i odvratnih stvari u spiritualizmu).

26 Pogledajte poglavlje o ljudskim duhovima koji naseljavaju osmu sferu i čiji krajobično predstavlja potpuno uništenje lične individualnosti.

„Duh” koji se potpisao kao Svedenborg – navodeći od reči do rečiono što piše u Dejvisovom radu “Dijake” – koji nagoveštava da sena njega odnosi JA SAM, savršeno nalikuje predvodniku Porfirijevihzlih demona.

Šta bi bilo prirodnije od ovakvog klevetanja drevnih i iskusnihteurgista od strane izvesnih medijuma, kada vidimo da je Jamblih,izlagač spiritualne teurgije, strogo zabranjivao svaki pokušaj da seizvedu prikazivanja ovakvih fenomena, osim kada im je prethodiladuga priprema u vidu moralnog i fizičkog pročišćenja, i to podvođstvom iskusnih teurgista. Štaviše, on izjavljuje da su, uz vrlo retkeizuzetke, slučajevi kada osoba „izgleda izdužena ili deblja, ili kadalebdi u vazduhu” siguran znak da su je zaposeli zli demoni.28

Sve na ovom svetu dospeva u svoje vreme; istina, ma kolikočvrsto bila utemeljena na neoborivim dokazima, neće pustiti koren iizrasti osim ako, poput biljke, ne bude posejana u pravo vreme. „Todoba mora biti pripremljeno, kaže profesor Kuk; pre svega tridesetakgodina sam sadržaj ovog skromnog rada bi ga osudio na samouni-štenje. Ali savremeni fenomen, bez obzira na svakodnevna raskrinka-vanja, na ismevanje kome ga izlaže svaki materijalista i na brojnesopstvene greške, narasta i postaje sve bolje potkrepljen činjenicama,ako već ne mudrošću i duhom. Ono što bi pre samo dvadesetak godi-na izgledalo jednostavno apsurdno, sada može da bude razmotrenozahvaljujući tome što su velika naučna imena potvrdila ove feno-mene. Na nesreću, čak iako se svakodnevno povećava uticaj ovih fe-

361

„Uz direktnu pomoć ovih zlih demona može se izvesti svaka vrstavradžbina ... one su rezultat njihovog delovanja, a ljudi koji nanosepovrede svojim bližnjim pomoću vradžbina najčešće su poštovaociovih demona, naročito njihovog poglavara. Ovi duhovi provodevreme obmanjujući nas, izvodeći razne vrste jeftinih čuda i iluzija;njihova ambicija je da ih smatraju bogovima, dok njihov poglavarzahteva da ga priznaju za vrhovno božanstvo.”27

27 Porfirije: „O dobrim i zlim demonima”.28 „De Mysteriis Egyptorum” (O egipatskim misterijama), knjiga III., poglavlje. 5.


nomena, nema odgovarajućeg poboljšanja u filozofiji koja ih prati.„Razlikovanje duhova” je i sada isto tako bedno kao što je oduvekbilo.

Među današnjim piscima o spiritizmu možda nijedan ne uživa većeuvažavanje zbog svog karaktera, obrazovanja, iskrenosti i sposobnostiod Ipsa Sardženta iz Bostona u Masačusetsu. Njegova monografijapod naslovom „Opipljivi dokazi besmrtnosti” (The Proof Palpable ofImmortality) zasluženo zauzima istaknuto mesto među radovima naovu temu. Nastojeći da, iz najboljih namera, odbrani integritet medi-juma i njihovih fenomena, gospodin Sardžent je ipak prinuđen da kažesledeće: „Moć duhova da reprodukuju odraze ličnosti koje su napustileovaj svet nameće sledeće pitanje: koliko uopšte možemo biti sigurniu identitet ma kog duha, kakvi god testovi bili u pitanju? Još nismo niizdaleka dovoljno saznali da bismo mogli da damo pouzdan odgovor... Ima još mnogo toga u načinu izražavanja i ponašanju ove vrste ma-terijalizovanih duhova što i dalje predstavlja zagonetku.” Nema sumnjeda je gospodin Sardžent najkompetentniji da prosudi o intelektualnimdometima većine duhova koji se skrivaju iza fizički opipljivih feno-mena, a on kaže: „Velika većina pripada plitkoumnoj sorti, kao što jei na ovom svetu.” Voleli bismo da znamo, ako je takvo pitanje na mestu,zbog čega pokazuju tako malo inteligencije ako su u pitanju duhoviljudskih bića? Ili intelignetni ljudski duhovi ne mogu da se materija-lizuju, ili duhovi koji su u stanju da se materijalizuju nemaju ljudskuinteligenciju pa, prema onome što je sam gospodin Sardžent pokazao,može da se radi samo o „elementarnim” duhovima koji su potpunoizgubili svaku vezu sa ljudima, ili je reč o onoj vrsti demona koja se,prema persijskim magima i Platonu, nalazi između bogova i bestelesnihljudskih likova.

Postoje pouzdana svedočanstva, među njima i jedno od gospodinaKruksa, koja pokazuju da mnogi „materijalizovani” duhovi govorečujnim glasom. Međutim, mi smo već pokazali, na osnovu sve-dočenja drevnih mudraca, da glas ljudskih duhova nije i ne može bitiartikulisan; on, po Emanuelu Svedenborgu, podseća na „duboke uz-


362

disaje”. Koja je od ove dve vrste svedoka verodostojnija? Da li su todrevni filozofi koji su se oslanjali na iskustvo tolikih vekova teurgi-jske prakse, ili savremeni spiritisti koji se njome uopšte nisu bavili ikoji nemaju činjenice na kojima bi zasnovali svoje mišljenje, osimonih koje su im preneli sami „duhovi”, čiji identitet nemaju načinada provere? Postoje medijumi čiji su organizmi ponekad uspevali daprizovu stotine ovih navodno „ljudskih” obličja. Pa ipak, ne možemoda se setimo da smo videli ili čuli makar jednog koji izražava bilošta osim najbanalnijih ideja. Ova činjenica bi morala da privučepažnju čak i najlakovernijih spiritista. Ukoliko duh uopšte može dagovori, i ako je put otvoren kako inteligentnim tako i neinteligentnimbićima, zbog čega nam se ponekad ne obrate na način koji makar unajmanjoj meri poseduje kvalitete saopštenja koja primamo posred-stvom „direktnog zapisivanja”? Gospodin Sardžent ističe jednuveoma sugestivnu i značajnu ideju u sledećoj rečenici: „Koliko sunjihove mentalne operacije i memorija ograničeni samim činom ma-terijalizacije, a koliko intelektualnim mogućnostima samog medi-juma, još uvek je pitanje.”29 Ukoliko su iste vrste materijalizovanih„duhova” odgovorne za direktno pisanje poruka, i obe se manifestujuposredstvom medijuma, a jedna priča besmislice dok nam druga čestoizlaže uzvišena filozofska učenja, zbog čega bi „intelektualni dometimedijuma” više ograničavali njihove mentalne operacije u jednomslučaju nego u drugom? Medijumi koji izvode materijalizacije – barkoliko smo zaključili na osnovu naših posmatranja – sigurno nisunižeg obrazovanja od mnogih seljaka i mehaničara koji su u raznimmomentima, pod uticajem natprirodnih sila, objavljivali svetu dubokei uzvišene ideje. Istorija psihologije nudi mnoštvo primera koji ilus-truju ovu poentu, a među njima se posebno ističu Beme, nadahnutiali neobrazovani obućar, i naš sopstveni Dejvis. Što se tiče nerazvi-jenog intelekta, smatramo da nije potrebno tragati za drastičnijimprimerom od dece-proroka iz Sevenoa, zatim raznih pesnika i vidov-

29 Epes Sargent: “Proof Palpable of Immortality”, str. 45.


363

njaka, kakvi su već spominjani u prethodnim poglavljima. Kada seduhovi budu snabdeli govornim organima, sigurno im neće biti ništateže da govore kao što bi to činile osobe sa sopstvenim obrazova-njem, inteligencijom i društvenim rangom u pravom životu, nego dasvaki put jednoličnim glasom ponavljaju trivijalnosti i, rekli bismoprečesto, iste otrcane fraze. Što se tiče ohrabrujuće primedbe gospo-dina Sardženta da „kako je nauka o spiritizmu još u povoju, možemose nadati da će ovo pitanje uskoro biti bolje osvetljeno”, bojimo seda je naš odgovor da to svetlo nikada neće zasijati iz „mračnih kabi-neta”.30

Jednostavno je smešno i apsurdno tražiti od svakog proučavaocakoji istupi kao svedok aktuelnih „čuda” i psiholoških fenomena di-plomu magistra ili doktora nauka. Iskustvo iz proteklih četrdeset go-dina nam govori da nisu uvek „naučno istrenirani” umovi najbolji ustvarima koje traže jednostavan, zdrav razum i iskreno iznetu istinu.Ništa ne zaslepljuje tako kao fanatizam, ili jednostrano posmatranjejednog problema. Kao ilustraciju za ovo možemo uzeti kako orijen-talnu magiju ili antički spiritualizam, tako i savremene fenomene.Stotine, pa čak i hiljade savršeno verodostojnih svedoka, vrativši seposle dužeg boravka ili putovanja po Istoku, potvrdili su činjenicuda su neobrazovani fakiri, šeici, derviši i lame u njihovom prisustvu,bez ičije pomoći i bez ma kakvih uređaja, izvodili čuda. Svi su po-tvrdili da su fenomeni koji su im prikazani bili suprotni svim pozna-tim zakonima nauke, i da su ukazivali da postoje mnoge, još uveknepoznate, okultne sile u prirodi, kojima naizgled upravljaju nad-ljudske inteligencije. Kakav su stav zauzeli naši naučni krugoviprema ovom problemu? Koliko su svedočenja pojedinih umova naj-višeg „naučnog treninga” uticala na stavove u sopstvenoj, naučnojsredini? Da li su istraživanja profesora Hejra i de Morgana, Kruksa iVolasa, de Gasparina i Tirija, Vagnera i Butlerova, itd., makar natrenutak pokolebala njihov skepticizam? Kako su gledali na lična


30 Pogledajte Mat. 24:26.

364

iskustva koja je Žakolio imao sa fakirima u Indiji, ili na psihološkaobjašnjenja profesora Pertija iz Ženeve? Koliko na njih uopšte utičeglasni krik čovečanstva, koje žudi za opipljivim, jasno pokazanimznamenjima Boga, individualne duše i večnog postojanja – i kakavje njihov odgovor? Srušili su i uništili svaki trag duhovnosti, ali nisuizgradili ništa da je zameni. „Ne možemo da ustanovimo njeno po-stojanje pomoću retorti ili posuda za topljenje”, kažu, „prema tome,sve je to samo obmana!” U ovom dobu kojim gospodare hladni rezoni predrasude, čak i crkva mora da se obrati nauci za pomoć. Veragrađena na živom pesku i visoko uzdignute dogme koje su bez ika-kvog osnova ruše se u prah na ledeni dodir naučne istine utvrđene is-traživanjima, povlačeći sa sobom i prâvu veru. Ali u ljudskom srcuuporno istrajava žudnja za nekim vidljivim znakom Boga i životaposle smrti. Uzaludni su svi sofizmi nauke; ona nikada neće moći dauguši glas prirode. Njeni predstavnici su jedino uspeli da zatruju čistevode iskrene vere, pa se ljudski rod sada ogleda u mutnim vodama,punim kala uskomešanog sa dna nekada čistog izvora. ČovekolikogBoga naših predaka su zamenila čovekolika čudovišta; što je još gore,vode u kojima se čovečanstvo ogleda na svojoj nemirnoj površiniprikazuju izopačeni odraz istine i činjenica, kakve priziva njegovazabludela mašta. Poštovani Bruk Herford (Brooke Herford) piše:

Znaci su tu, isto tako i naučnici; šta još možemo da očekujemo odnjih, pošto su tako dobro obavili svoj posao? Zar ti titani ljudske mislinisu izvukli Boga iz Njegovog skrovišta i srušili ga u prah, ponudivšinam umesto Njega protoplazmu?

Na sastanku Britanskog udruženja, održanom u Edinburgu 1871.,ser Vilijem Tomson je rekao sledeće: „Nauka se obavezala večnimzakonom časti da se neustrašivo suoči sa svakim problemom koji se

365

„Ono što hoćemo nije čudo nego neki opipljivi dokaz duhovnogi božanskog. Ljudi više ne traže takav ‚znak’ od proroka, već odnaučnika. Ljudi osećaju da svo to pipanje u mraku, oko samih ivicanajskrivenijeg kutka stvorenog sveta treba da dovede tragaoca dočinjenica koje grade samu osnovu svega što postoji, do nepogrešivihznakova samog Boga.”


može korektno izneti pred nju.” Profesor Haksli sa svoje straneprimećuje: „Što se tiče čuda, mogu jedino da kažem da se, kako ja toshvatam, reč ‚nemoguće’ ne može primenjivati na filozofske prob-leme.” Veliki Humbolt primećuje da „predrasude usled kojih skepti-cizam odbacuje činjenice ne proverivši njihovu istinitost u nekimslučajevima nanose više štete od bespogovornog verovanja u sve isvašta”.

Ovi ljudi su pokazali da sami ne veruju u sopstvena učenja. Odba-cili su mogućnost, koja im se ukazala otvaranjem Orijenta, da ličnoispitaju fenomene što ih potvrđuje svaki putnik koji je prošao krozove zemlje. Da li su naši fiziolozi i patolozi ikada pomislili koliku bikorist mogli da imaju ukoliko bi uspeli da proniknu u naznačajnijiproblem kojim se ikada bavila ljudska misao? Ne, nikako, jer senikada nisu usudili. Ne treba očekivati da će ‚krem nauke’ iz Evropei Amerike preduzeti zajedničko putovanje na Tibet i u Indiju, kakobi na licu mesta ispitali čuda koja izvode fakiri! Čak i kada bi jedanod njih pošao kao usamljeni hodočasnik da se lično uveri u čudastvaranja u toj zemlji iz bajke, ko bi od njegovih kolega poverovaonjegovim rečima?

Bilo bi koliko zamorno toliko i nepotrebno da počnemo iznovada ređamo činjenice koje su drugi sa takvom žestinom isticali;gospoda Volas i V. Hjuit31 su u više navrata upečatljivo opisali hiljadui jednu apsurdnu grešku koju su napravila naučna društva Francuskei Engleske vođena svojim slepim skepticizmom. Ako je jedan Kivijemogao da odbaci fosil koga je 1828. iskopao francuski geolog Buejedino zato što je pomenuti anatom mislio da je pametniji od svogkolege, uporno odbijajući da poveruje da se ljudski skelet može pro-naći dvadeset pet metara duboko u mulju Rajne, i ako je Francuskaakademija mogla da 1846. odbaci tvrdnje Bušea de Pertjea, da bisama došla pod udar kritike već 1860. kada je istinitost Pertjeovih otkrića i zapažanja potvrdilo više geologa koji su pronašli oružja od

366


31 Pogledajte Volasa: “Miracles and Modern Spiritualism” i V. Hjuita: “History of theSupernatural”, tom II

kremena u naslagama šljunka u severnoj Francuskoj, i ako je 1825.godine, ismejano svedočenje MakInerija McEnery u kome tvrdi daje u pećini Kents Hol pronašao komade obrađenog kremena poredostataka izumrlih vrsta životinja;32 i da su se podsmevali još više, akoje to moguće; da su sva ta ismevanja i preterivanja skeptika doživeladebakl 1865. kada se pokazalo da su bila bez ikakve osnove; kada su– kako kaže gospodin Volas „potvrđeni raniji izveštaji sakupljanipunih četrdeset godina, i pokazano da je stvarnost još čudesnija” –ko može da ostane toliko naivan da i dalje veruje u nepogrešivostnaše nauke? I zašto bismo se uopšte čudili nedostatku moralne hra-brosti kod pojedinih članova te velike, tvrdoglave grupe koja pred-stavlja savremenu nauku?

NEUGASIVA SVETILJKA

I tako su jedna za drugom činjenice bile diskreditovane. Sa svihstrana neprestano dopiru prigovori. „O psihologiji se tako malo zna!”jada se jedan član Kraljevskog društva. „Moramo da priznamo daznamo jako malo o fiziologiji, ako uopšte nešto znamo”, kaže drugi.„Od svih nauka, nijedna ne počiva na tako klimavim osnovama kaomedicina,” preko volje priznaje treći. „Šta znamo o navodnim nervnimfluidima? ... Još uvek ništa”, nabacuje četvrti; i tako dalje, u svakojgrani nauke. A u međuvremenu, najzanimljivije fenomene u prirodi,koji mogu biti protumačeni jedino uz pomoć fiziologije, psihologije i„još uvek nepoznatih” fluida, odbacuju kao obmanu ili, ako se i pokažuistinitim, naučnike jednostavno „ne zanimaju”. Ili, što je još gore, kadaneki subjekt, čiji organizam pokazuje prisustvo najvažnijih odlikatakvih okultnih mada savršeno prirodnih moći, ponudi da na njemu vrše

367

32 Pogledajte Volasov referat pročitan pred Dijalektičkim dru-štvom 1871.: “Answerto Hume”, etc..


ispitivanja, umesto da pošteno pokušaju da izvedu nekoliko eksper-imenata s njim, otkrije da mu je naučnik postavio zamku (?) a za svojtrud bude nagrađen osudom na tri meseca zatvora! Baš ohrabrujućiprimer.

Lako je razumeti da u činjenicu, iznetoj 1731., koja svedoči o do-gađaju što se odigrao za vreme pontifikata Pavla III, recimo, nikoviše ne veruje 1876. godine. A kada naučnicima kažu da su Rimljaniodržavali svetlo u svojim grobnicama tokom bezbroj godina uljanimlampama od zlata, i da su jednu takvu stalno goreću lampu pronašlikako svetli punim sjajem u grobnici Tulije, Ciceronove ćerke, bezobzira na činjenicu da je grobnica bila zatvorena tokom 1.550 godi-na33 – svakako da imaju izvesno pravo da posumnjaju, pa čak i od-bace takvu tvrdnju, sve dok se lično ne uvere, na osnovu sopstvenihčula, da je takva stvar moguća. Međutim, u tom slučaju bi mogli daglatko odbace svedočanstva svih drevnih i srednjovekovnih filozofa.Sahranjivanje živih fakira i njihov kasniji povratak u život, pošto suproveli trideset dana pod zemljom, mogu da im izgledaju u najmanjuruku sumnjivo. Isto važi i za nanošenje smrtonosnih povreda samomsebi, i za slučajeve u kojima su razne lame prisutnima bukvalnopokazivale sopstvenu utrobu, da bi odmah zatim zaceljivali svojerane.

Sigurno je da izvesnim ljudima, koji odbacuju čak i svedočanstvasopstvenih čula u pogledu fenomena izvedenih u njihovim zemljama,priče koje se mogu naći u klasičnoj literaturi i zabeleškama puto-pisaca moraju da izgledaju potpuno apsurdne. Ali ono što nikadanećemo biti u stanju da shvatimo jeste kolektivna tvrdoglavost čitavihakademija, suočenih sa mnoštvom gorkih lekcija u prošlosti, kada suove institucije „mistifikovale smisao svojih pouka rečima koje ništane znače.” Poput Gospoda koji odgovara Jovu „iz vihora”, magijamože savremenoj nauci da kaže: „Gde ste bili kada ja položih temeljeZemlji? Recite, ako ste razumeli! I ko ste vi da kažete prirodi:

368


33 “Philologos” (Bejlijevo) drugo izdanje.

‚Do ovde ćeš doći, ali ne dalje; tu će tvoji gordi talasi biti zau-zdani’?” Zar je važno ako oni i dalje poriču? Mogu li sprečiti fe-nomene da se odigravaju na sve četiri strane sveta, čak i da je njihovskepticizam hiljadu puta žešći? Fakire će i dalje zakopavati i oni ćese vraćati u život, zadovoljavajući radoznalost putnika iz Evrope; alame i indijske askete će ranjavati svoja tela, sakatiti ih, pa čak i prosi-pati sopstvenu utrobu, da bi se posle svega sasvim dobro osećali; po-ricanja čitavog sveta se neće pretvoriti u vihor dovoljno jak dapomrači neugasive lampe koje i dalje gore u nekim od podzemnihgrobnica Indije, Tibeta i Japana. Jednu od takvih lampi pominje po-štovani S. Mejtir iz londonske Misije. U hramu grada Trivandruma,u kraljevini Travankore u južnoj Indiji „postoji duboki bunar usamom hramu, u koga vernici godinu za godinom bacaju ogromnekoličine dragocenosti, kao i na drugo mesto, u šupljinu pokrivenu ka-menom, gde se nalazi velika lampa od zlata, koja, od kako je pre 120godina upaljena neprekidno gori”, kaže ovaj misionar u svom opisutog mesta. Katolički misionari čudesna svojstva ovih lampi pripisuju,samo po sebi se podrazumeva, ljubaznoj predusretljivosti nečastivog.Jedan opre-zniji protestantski bogoslov ih takođe pominje, ali se uz-država od komentara. Otac Ik je video i ispitao jednu od takvih lampi,a isto su uradili i drugi ljudi koji su bili dovoljno srećni da osvojepoverenje i prijateljstvo istočnjačkih lama i veroučitelja. Isto tako nemogu biti odbačena ni čuda kojima je prisustvovao kapetan Lejn uEgiptu; iskustvo Žakolija u Benaresu i doživljaji ser Čarlsa Nejpiera(Charles Napier); levitiranje ljudi usred bela dana, koje se jedinomože objasniti na način iznesen u Uvodnom poglavlju ovog rada.34

Takve levitacije je potvrdio – pored gospodina Kruksa – i profesorPerti, koji pokazuje kako su izvođene u otvorenom prostoru i trajaleponekad i po dvadeset minuta; svi ovi fenomeni, kao i mnoštvo dru-gih, događali su se, događaju se i događaće se u svakoj zemlji nanašoj planeti, uprkos svim skepticima i naučnicima koje je evolucijaizvela iz mulja Silurskih mora.

369

34 Pogledajte u pojmovnik pod „Etrobatija” (Æthrobacy).


Među ismevanim tvrdnjama alhemičara je i ona o lampama kojeneprestano svetle. Ukoliko kažemo čitaocu da smo imali prilike daih sami vidimo, mogu nam postaviti pitanje – u slučaju da iskrenost naših ličnih uverenja nije dovedena u pitanje – kako možemo datvrdimo da lampe koje smo videli zaista „neprekidno svetle” budućida je period našeg posmatranja trajao vrlo kratko? Jednostavno nataj način što znamo koji su sastojci upotrebljeni, na koji način su kon-struisane i koji je prirodni zakon primenjen u ovom slučaju, sigurnismo da bi jedno istraživanje sprovedeno u odgovarajućim uslovimasamo moglo da potvrdi našu izjavu. Koji su to uslovi i od koga seznanje o tome može dobiti, naši kritičari moraju sami da otkriju, pro-lazeći kroz sve ono kroz šta smo i mi morali da prođemo. U među-vremenu, navešćemo samo mali broj od 173 autoriteta koji su pisalina ovu temu. Nijedan od njih, koliko možemo da se prisetimo, nijetvrdio da će ove lampe po grobnicama goreti doveka, već jedinotokom nekog neodređenog broja godina, a zabeleženi su slučajevikada su neprekidno gorele tokom više vekova. Niko neće poreći daukoliko postoji prirodni zakon po kome lampa bez dodatnog gorivamože da gori desetak godina, ne postoji razlog zbog koga po istomzakonu sagorevanje ne bi moglo da traje stotinu ili hiljadu godina.

Među mnoštvom dobro poznatih osoba koje su čvrsto verovale isvim silama dokazivale da su takve lampe po grobnicama gorele ponekoliko stotina godina, i da bi nastavile da gore možda beskrajno, daih nisu ugasili, ili da same lampe nekim slučajem nisu razbijene,možemo da ubrojimo sledeća imena: Klimenta Aleksandrijskog, Her-molausa Barbarusa, Apijana, Buratinusa, Citezijusa, Celijusa, Foksi-jusa, Kosteusa, Kasalijusa, Kedrenusa, Delrijusa, Ericijusa, Gesnerusa,Jakobonusa, Lendera, Libavijusa, Lazijusa, P. dela Mirandolu, Fi-laleteja, Licetusa, Majolusa, Maturantijusa, Baptistu Portu, Panciro-lusa, Ruselijusa, Skardonijusa, Ludovikusa Vivesa, Volateranusa,Paracelzusa, nekoliko arapskih alhemičara, i, najzad, Plinija, Solinusa,Kirhera i Albertusa Magnusa.

370


Njihovo otkriće se pripisuje drevnim Egipćanima, tim sinovimazemlje hemije.35 U najmanju ruku, oni su upotrebljavali ovakvelampe daleko pre ma kog drugog naroda, zbog specifičnosti njihovihverskih učenja. Za astralnu dušu mumije se verovalo da se zadržavau blizini tela svo vreme trajanja neophodnog ciklusa od tri hiljadegodina. Ona je bila povezana sa telom magnetskom niti, koja semogla prekinuti jačim naprezanjem, a Egipćani su se nadali da bineprekidno goruća lampa mogla da natera materiji sklonije duše dase rastanu od svog zemaljskog prebivališta i zauvek se sjedine sa svo-jim božanskim JA. Zbog toga su kačili lampe po grobnicama bogatih.Takve lampe su često pronalažene u podzemnim pogrebnim prostori-jama, a Licetus je ispisao jedan veliki list dokazujući da je u njegovovreme, kad god bi otvarali neku grobnicu, u njoj bila goruća lampa,koju bi odmah ugasili da ne bi oskrnavili grobno mesto. T. Livije,Buratinus i Mihael Šata (Michael Schatta) su, u svojim pismima Kir-heru,36 tvrdili da su pronašli mnoštvo lampi u podzemnim lagumimastarog Memfisa. Pausanije pominje zlatnu lampu u hramu Minerveu Atini, za koju kaže da je delo veštine izvesnog Kalimaha, i da jeneprekidno gorela punu godinu. Plutarh37 tvrdi da je video jednu ta-kvu lampu u hramu Jupitera Amona, i da su ga hramski svešteniciuveravali kako ona neprekidno gori već godinama, i mada je slo-bodno visila u prostoru, ni vetar ni voda nisu mogli da je ugase. SvetiAvgustin, autoritet rimo-katoličke crkve, takođe opisuje jednu lampuu Venerinom svetilištu, iste vrste kao i prethodne, koju nije mogaoda ugasi ni najjači vetar ni voda. „U Edesi su pronašli lampu”, kažeKedrenus, „koja je, skrivena na vrhu izvesne kapije, gorela punih 500godina.” Ali od svih takvih lampi najčudesnija je ona koju pominjeOlibije Maksimus iz Padove. Pronađena je blizu Ateste, a Skar-donijus38 nam je živo opisuje: „U velikoj zemljanoj urni se nalazila

371

35 Psal105:23.„U zemlju Hamovu” ili chem, hem, odakle potiču izrazi alhemija i hemija.36 “Œdipi Ægyptiaci Theatrum Hieroglyphicum”, str. 544.37 Lib. de Defectu Oraculorum38 Lib I., odeljak 3, Cap. ult.


manja, a u njoj je jedna lampa neprekidno gorela tokom 1.500 godina, sagorevajući neku savršeno čistu tečnost koja se nalazila u dve boce,jednoj od zlata i drugoj od srebra. O njima se stara Franciskus Matu-rantijus, koji ih ceni više od svega.”

Ne obazirući se na preterivanja, i odbacujući kao neosnovanetvrdnje savremene nauke da je nemoguće napraviti takve lampe, upi-tali bismo da li bi, u slučaju da se ispostavi kako su neugasive vatrezaista postojale u vremenima „čuda”, trebalo drugačije gledati nalampe koje su gorele po hrišćanskim hramovima, ili svetilištimaJupitera, Minerve i drugih paganskih božanstava. Prema izvesnimteolozima, izgleda da su ove druge (hrišćanstvo takođe tvrdi da ihje upotreblj-avalo) gorele zahvaljujući nekakvoj božanskoj, čudesnojsili, i da je njihova svetlost, stvorena „paganskom” veštinom, održa-vana ‚lu-kavošću nečastivog’. Kirher i Licetus pokazuju da su bilepostavlj-ane na sledeća dva načina. Lampu u Antiohiji, koja je gorelapunih 1.500 godina i nalazila se na otvorenom, javnom mestu, iznadulaza u crkvu, održavala je „sila božija”, koja je „stvorila i bezbrojzvezda da gore večnim plamenom”. A što se tiče paganskih lampi,Sv. Avgustin nas uverava da su one delo đavola koji „nas vara nahiljadu načina”. Šta bi Satani bilo lakše nego da prikaže blesak sve-tlosti ili upali blistavi plamen pred onima koji se prvi put spuštaju utakvu podzemnu prostoriju?

Svi pravoverni hrišćani tvrde da je tokom pontifikata Pavla III,prilikom otvaranja grobnice kraj Apijskog puta u Rimu pronađenotelo mlade devojke kako pliva u nekoj svetlucavoj tečnosti, koja gaje tako dobro očuvala da je lice izgledalo izuzetno lepo i delovalokao da je živo. Kraj njenih stopala je gorela lampa, čiji se plamenugasio kada je grobnica otvorena. Na osnovu uklesanih znakovaotkriveno je da je grobnica zatvorena pre više od 1.500 godina, i pret-postavljeno da je pronađeno telo pripadalo Tulioli, ili Tuliji, Ci-ceronovoj kćeri.39

372


39 Detalji ove priče se mogu pronaći u jednom radu Erazmusa Franciskusa, kojinavodi Flaumerusa, Pancirolusa i mnoge druge.

Hemičari i fizičari odbacuju mogućnost postojanja lampi koje bineprekidno svetlele, tvrdeći da koja god materija bila razložena uparu ili dim ne može da ostane stabilna, već mora da bude utrošena,a kako uljno gorivo upaljene lampe isparava, plamen ne moženeograničeno da traje jer nema šta da ga hrani. Na drugoj strani, al-hemičari poriču da svo gorivo upaljenog plamena neizbežno morada se pretvori u paru. Oni kažu da postoje stvari u prirodi koje nesamo što će se odupreti sili vatre i ostati neutrošene, nego će se po-kazati neugasivim, bilo da je reč o vetru ili vodi. U jednoj starojstudiji iz hemije napisanoj 1700-te, nazvanoj Nekrokedeia autor uviše navrata pobija tvrdnje raznih alhemičara. Ali, mada poriče dapostoji vatra koja može neprekidno da gori, on je sklon da poverujeu mogućnost da postoje lampe koje mogu da gore po nekoliko stotinagodina. Pored toga, imamo mnoštvo svedočanstava od alhemičarakoji su utrošili godine na ovakve eksperimente i došli do zaključkada je tako nešto moguće.

Postoje naročiti preparati koji se spravljaju od zlata, srebra i žive,isto tako od nafte, petroleja i drugih bitumenskih ulja. Alhemičarinavode da su za takve lampe korišćeni i kamforovo ulje i ambra,Lapis asbestos seu Amianthus, Lapis Carystius, Cyprius i Linumvivum seu Creteum. Oni potvrđuju da takva materija može biti spra-vljena bilo od zlata ili srebra i rastvorena u tečnost, i ukazuju da jezlato najbolja ‚hrana’ za njihov čudesni plamen, jer se od svih metalapri zagrevanju i topljenju najmanje gubi upravo od zlata; štaviše, onomože da se pripremi na takav način da upija čestice ulja čim dođe donjihovog isparavanja, tako da neprestano hrani svoj plamen kada sejednom upali. Kabalisti tvrde da je Mojsije znao za ovu tajnu i da juje naučio od Egipćana, kao i da je lampa za koju je Gospod zapovedioda gori u „svetinji nad svetinjama” bila jedna od takvih neugasivihlampi. „I ti zapovjedi sinovima Izrailjevim da ti donesu ulja masli-nova čistoga cijeđenoga za vidjelo, da bi žišci gorjeli svagda.” (2Moj. 27:20)

373


I Licetus poriče da su ove lampe bile napravljene od metala, alina 44. stranici svog rada pominje izvesni preparat od žive koji jesedam puta vatrom pročišćavan kroz beli pesak, od koga su, kakokaže, pravljene lampe koje neprestano gore. I Maturantijus i Citezijussu čvrsto verovali da se to može izvesti isključivo hemijskim proce-sima. Ova tečnost od žive je među alhemičarima bila poznata kaoAqua Mercurialis, Materia Metallorum, Perpetua Dispositio i Ma-teria prima Artis, kao i Oleum Vitri. Tritenhajm i Bartolomeo Korn-dorf su pravili preparate za neugasivi plamen, i ostavili svoje recepteza njih.40

374


40 „Sumpor. Stipsa ust. IV.; sublimiraj ih u cvetove za ij., i na to dodaj kristalnivenecijanski boraks (u prahu) j.; sve ovo poprskaj potpuno pročišćenim vinskim špiri-tusom i izmešaj u rastvor, zatim ga zgušnjavaj da smanji zapreminu i uspi novu količinu;ponavljaj ovo sve dok sumpor ne počne da se na vrelom bronzanom tanjiru topi kaovosak, bez ikakvog dima: ovako se spravlja gorivo za lampu, ali fitilj treba pripremitina sledeći način: sakupi vlakna ili rese Lapisa asbestosa, da budu debljine tvog srednjeg,a dužine malog prsta, onda ih stavi u posudu od venecijanskog stakla i, prelivši ih većopisanim pročišćenim sumporom, odnosno gorivom, drži posudu tokom dvadeset četiričasa u tako vrelom pesku da sumpor svo vreme ključa. Fitilj koji je na ovaj načinpročišćen i pomazan sada treba staviti u staklenu posudu oblika školjke, i to tako dajedan njegov deo viri iz mase pripremljenog sumpora; onda, postavivši ovu posudu navreli pesak, moraš istopiti sumpor tako da kada se ohladi, čvrsto drži fitilj, i kada budeupaljen, on će goreti postojanim plamenom pa ovu lampu možeš postaviti na ma kojemesto što ti se svidi.”

Drugi recept ide ovako:„ Solis tosti, lb. j.; pospi ga koncentrovanim vinskim sirćetom i zgušnjavaj ga

dok ne dostigne gustinu ulja; onda dodaj još sirćeta pa kvasi i destiluj isto kao pre. Pona-vljaj postupak četiri puta, a onda uspi u ovaj sirćetni rastvor vitr. antimonii subtilis loe-vigat, lb. j.; sipaj ga u manji sud i stavi ga stoji u pepelu nekih šest časova, izdvoj njegovutinkturu, izlij tečnost i ponovi postupak, pa je opet izdvoj; ponavljaj postupak sve dok sene izgubi svaki trag crvenila. Zgusni svoj ekstrat do gustine ulja i onda ga prečisti u Bal-neo Mariæ (Marijinoj kupki - tiganju sa dve drške). Onda uzmi antimon iz koga je bilaizdvojena tinktura i zgusni ga u fino brašno, pa ga sipaj u staklenu retortu sa dugačkimvratom; prelij ga prečišćenim uljem, pa zgušnjavaj i mešaj nekoliko puta sve dok prahne apsorbuje svo ulje i postane sasvim suv. Ponovo ga ekstrahuj vinskim špiritusom, to-liko puta koliko je potrebno da se iz njega izvuče sva esencija, koju onda treba staviti u

Azbest, koji je Grcima bio poznat pod nazivom Asbestos ili neu-gasivi, predstavlja jednu vrstu kamena, koji jednom upaljen ne možeda se ugasi, kako nam poručuju Plinije i Solinus. Albertus Magnusga opisuje kao kamen boje gvožđa, koji se uglavnom može naći uArabiji. On se obično nalazi pokriven jedva primetnom masnom pre-vlakom, koja će buknuti čim joj približimo upaljenu šibicu. Hemičarisu napravili mnoštvo eksperimenata kako bi ga odvojili od ovognerastvorljivog ulja, ali se tvrdi da nijedan nije urodio plodom. Ipak,da li su naši hemičari spremni da tvrde da je taj postupak neizvodljiv?Ukoliko bi ovo ulje moglo da bude uklonjeno, nema sumnje da bi sedobilo „trajno” gorivo. Drevni mudraci se nisu isprazno hvalili dapoznaju ovu tajnu jer, da ponovimo, i dan-danas postoje eksperimen-tatori koji su uspeli u tome. Hemičari koji su uzalud pokušavali, tvrdeda je fluid ili tečnost hemijskim putem izdvojena iz ovog „kamena”pre nalik vodi nego ulju, i da je tako nečista i zagađena da nije moglada gori; drugi nas, naprotiv, uveravaju da ovo ulje, čim se izloži vaz-duhu, postaje tako gusto i čvrsto da se jedva održava na površinivode, a kada ga zapale izgara bez plamena, pretvarajući se u tamnidim; dok se za lampe drevnih hemičara tvrdi da su gorele najčistijimi najsvetlijim plamenom, ne ispuštajući ni najmanji dašak dima.Kirher, koji pokazuje da je njegovo pročišćenje izvodljivo, smatra daje postupak tako težak da ga mogu izvesti samo najviši adepti al-hemije.

375

retortu sa dugim vratom, dobro oblepljenim petostrukim papirom i onda destilovati dabi, uklonivši sav špiritus, na dnu posude ostalo neutrošeno ulje, koje će biti iskorišćenosa fitiljem na isti način kao i sumpor čije smo spravljanje prethodno opisali.”

„Ovo su dugovečne svetiljke Tritenhajma”, kaže Libavijus, njegov komentator,„koje, mada traju kraće od naftnih, rade na istom principu. Nafta nije toliko postojanada ne bi mogla da se zapali, jer isparava i vremenom gubi na zapremini, ali ukoliko sefiksira dodavanjem ekstrata Lapisa asbestinosa, može da posluži kao neutrošivo gorivo”,kaže ovaj poznavalac.

Možemo ovome da dodamo kako smo imali prilike da lično vidimo lampu pripre-mljenu na ovaj način, i rečeno nam je da od kako je prvi put upaljena, 2. maja 1871.,nije prestala da svetli. Kako pouzdano znamo da osoba koja je napravila ovaj eksperi-ment nije u stanju da prevari ma koga, i da se izuzetno interesuje za tajne eksperimentehermetičara, nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u njegovu tvrdnju.


Svetom Avgustinu, koji sve ove veštine pripisuje uobičajenomžrtvenom jarcu hrišćanske dogme – đavolu, otvoreno protivreči Lu-dovikus Vives41 koji pokazuje da su sve takve navodno magijske op-eracije delo čovekovog napornog rada i pomnog proučavanjaskrivenih tajni prirode, ma koliko čudno i neobično izgledale. Izvesnivitez sa Kipra, Podokatarus,42 je imao laneno rublje i platno izrađenosa drugačijom vrstom azbesta, za koje Porkakije43 kaže da ga je videou vitezovom domu. Plinije ovakav lan naziva linum vinum i Indijskilan, i kaže da se pravi od asbeston sive asbestinum, vrste lana od kojesu pravili odeću koja se čistila tako što bi je bacili u vatru. On dodajeda je ovakva odeća bila dragocena poput bisera i dijamanata, jer nesamo što se na nju retko nailazilo, nego je i materijal bio izuzetnotežak za tkanje zbog vrlo kratkih vlakana. Pošto bi ga udarcima če-kića istanjili, natopili bi ga vrućom vodom, a kada bi se osušio, nje-gova vlakna bi se lako delila na konce poput lanenih i od ovih se ondatkalo platno. Plinije potvrđuje da je video ubruse koji su bili izrađeniod ovog materijala, a lično je učestvovao u eksperimentu u kome subili „čišćeni” u vatri. Baptista Porta takođe izjavljuje da ih je i onpronašao u Veneciji, u rukama izvesne gospođe sa Kipra; on ovootkriće alhemije naziva secretum optimum.

Dr Gru, u svom opisu kurioziteta Grešem koledža (iz sedamna-estog veka) izražava uverenje da je veština izrade kao i način upo-trebe takvog platna potpuno izgubljen, ali izgleda da se to ipak nijedogodilo, jer otkrivamo da se Museum Septalius hvali kako posedujekonac, konopce, papir i tkaninu izrađene od ovog materijala još 1726;štaviše, neke od ovih uzoraka je svojeručno izradio Septalijus, kakosaznajemo iz Grinhilove „Veštine balsamovanja” (Art of Embalmi-ng), str. 361. „Gru”, kaže autor, „izgleda ne razlikuje AsbestinusLapis i Amianthus, i oba na engleskom naziva kamenom u resama”,

376


41 „Komentar dela Sv. Avgustina O državi Božjoj” (Commentary upon St. Augustine’s‚Treatise de Civitate Dei’).

42 Autor knjige „De Rebus Cypriis,” 1566.43 „Book of Ancient Funerals” (Knjiga o drevnim sahranama).

kaže da on raste u vidu kratkih vlakana ili resa, dugačkih između šesti dvadeset pet milimetara, paralelnih i sjajnih, finih poput onih malih,izdvojenih niti koje predu svilene bube, a vrlo savitljivih, nalik nalan ili kučinu. Da tajna njihove izrade nije izgubljena potvrđuje činj-enica da neki budistički manastiri u Kini i Tibetu poseduju primerke.Da li su njihova vlakna izrađena od jedne ili druge vrste takvih ka-menova ne možemo da kažemo, ali smo imali prilike da vidimo kakou jednom ženskom budističkom manastiru bacaju žutu haljinu, kakvebudistički monasi inače nose, u veliku jamu punu užarenog ugljevlja,i kako je posle dva sata vade tako čistu kao da je oprana sapunom ivodom.

Kako su slične, ekstremne probe vršene sa azbestom i u naševreme u Evropi i Americi, ova supstanca se sada koristi u razne in-dustrijske svrhe, za proizvodnju platna kojim se pokrivaju krovovi,nesagorljiva odela i sefove otporne na požar. Dragoceno nalazište naStejten Ajlendu, u njujorškoj luci, daje ovaj mineral u vidu snopova,poput suvog granja, sa vlaknima dugačkim i po nekoliko stopa. Finijavarijanta azbesta, koju su u antičko vreme nazivali amiantos (ne-uprljani), dobila je ime po svom belom sjaju, nalik satenu.

Drevni hemičari su pravili fitilje svojih neugasivih lampi i od jošjedne vrste ‚kamena’ koga su nazivali Lapis Carystius. Izgleda dastanovnici grada Karistosa uopšte nisu skrivali da znaju za njega, aMatthæus Raderus kaže u svom radu44 da su „češljali, preli i tkaliovaj vlaknasti kamen u ogrtače, stolnjake i drugo, a kada bi se ispr-ljali, čistili bi ih u vatri umesto da ih peru vodom”. Pausanija uAtikusu, kao i Plutarh,45 isto tako tvrde da su fitilji za lampe izrađi-vani od ovog kamena; ali Plutarh dodaje da se u njegovo vreme višenije mogao pronaći.Licetus izgleda veruje da su lampe koje ne-prekidno gore, kakve su drevni narodi koristili u svojim grobnicama,bile bez ikakvog fitilja, budući da ih je pronađeno tek nekoliko, ali

377

44 „Comment. on the 77th Epigram of the IXth Book of Martial” (Komentar 77. epi-grama IX knjige Marcijala).

45 „De Defectu Oraculorum” (Neispunjena proročanstva).


Ludovikus Vives misli suprotno, i tvrdi da je lično video priličan brojovakvih lampi.

Licetus je, štaviše, čvrsto uveren da se „hrana” za vatru može da-vati tako sporo i ravnomerno da bude utrošena tek posle izuzetnodugog vremena, na takav način da ni ova materija ne gubi na masiveć se snažno odupire vatri, niti vatra troši materiju, već je ona zau-zdana njom kao da je “privezana lancem da se ne rasplamsa”. SerTomas Braun,46 govoreći o lampama koje su gorele više vekova, nato primećuje kako „ono potiče od čistoće ulja, koje sagoreva bez ika-kvog dima koji bi gušio plamen; jer, ukoliko je vazduh bio taj koji je‚hranio’ vatru, on nije mogao potrajati dugo, budući da bi ga vatrabrzo utrošila”. Ali on dodaje i da je „veština spravljanja ovog ne-sagorivog ulja izgubljena”.

To ipak nije tačno, i vreme će to dokazati, mada će sve što sadapišemo verovatno ostati bez efekta, kao i toliko drugih istina.

Rečeno nam je da, što se nauke tiče, ona ne prihvata nijedan druginačin ispitivanja osim posmatranja i eksperimenta. Slažemo se; alizar mi ne raspolažemo sa zapisima posmatranja činjenica tokomnekih tri hiljade godina, koji dokazuju okultne moći čoveka? A štose tiče eksperimenta, koju bismo bolju priliku mogli da tražimo odtakozvanih savremenih fenomena? Godine 1869. London DialecticalSociety je pozvalo mnoštvo engleskih naučnika da se uključe u ispi-tivanja ovih fenomena. Pogledajmo kakav je bio odgovor naših ‚filo-zofa’. Profesor Haksli je napisao: „Nemam vremena za jedno takvoispitivanje, koje će sigurno biti vrlo problematično i (ako se ponečemu ne razlikuje od svih drugih istraživanja te vrste za koja znam)vrlo dosadno ... Ta vrsta problema me ne interesuje ... ali čak i akopretpostavimo da su ti fenomeni istiniti – jednostavno nisam zain-teresovan za njih.”47 Gospodin Džordž H. Luis iznosi jednu pametnustvar u sledećoj rečenici: ”Kada neki čovek kaže da te fenomene nisu

378


46 „Vulgar Errors” (Vulgarne greške), str. 124.47 „London Dialectical Society’s Report on Spiritualism” (Izveštaj Londonskog Di-

jalektičkog Društva o Spiritizmu), str. 229.

proizveli ma koji poznati fizički zakoni, on time izjavljuje da poznajezakone koji ih jesu proizveli.”48 Profesor Tindal izražava sumnju dabi se na ma kojoj seansi kojoj bi on prisustvovao mogli postići dobrirezultati. Njegovo prisustvo, prema mišljenju gospodina Varlija,dovodi do opšte konfuzije.49 Profesor Karpenter piše: „Zadovoljiosam se ličnim ispitivanjem koje je pokazalo da, dok veliki brojnavodnih ‚spiritističkih manifestacija’ predstavlja rezultat namerneprevare, postoje i izvesni fenomeni koji su sasvim istiniti, i kojemoramo smatrati odgovarajućim predmetom za naučno ispitivanje ...izvor ovih fenomena ne leži u ma kakvoj komunikaciji ab-extra (sa‚onom stranom’) već zavisi od subjektivnog stanja pojedinca kojifunkcioniše po izvesnim poznatim fiziološkim zakonima ... tom pro-cesu sam nadenuo ime nesvesna moždana aktivnost ... on je zaslužanza izvođenje najvećeg broja fenomena koje nazivaju spiritističkim.”50

Upravo tako je svet shvaćen u očima egzaktne nauke; da je ne-svesna moždana aktivnost sposobna da natera gitare da lete po vaz-duhu, a komade nameštaja da izvode razne vratolomije!

Toliko o mišljenju engleskih naučnika. Ni Amerikanci nisu mnogodalje stigli. Godne 1857. jedna komisija Univerziteta Harvard upo-zorila je javnost da ne ispituje ovaj problem, koje „kvare moral i de-gradiraju intelekt”. Štaviše, nazvali su ga „zaraznim uticajem kojisasvim sigurno nastoji da izopači istinitost kod muškaraca i čestitostkod žena”. Kasnije, kada je veliki hemičar, profesor Robert Hejr, po-bijajući mišljenja svojih savremenika, počeo da istražuje spiritizami da veruje u njega, odmah su ga proglasili non compos mentis (neu-računljivim), a 1874., kada je jedna od njujorških dnevnih novinaposlala cirkularno pismo na adrese glavnih naučnika u ovoj zemlji,tražeći od njih da ispitaju ovakve pojave i nudeći da plate sve tro-škove, oni su, poput gostiju pozvanih na večeru, ‘osim jednog jedinogpristanka, počeli da šalju izgovore'”.

379

48 Ibid, str. 230.49 Ibid, str. 26550 Ibid, str. 266.


Pa ipak, uprkos Hakslijevoj ravnodušnosti, Tindalovom smislu zahumor i Karpenterovoj „nesvesnoj moždanoj aktivnosti”, mnogo jeisto tako poznatih naučnika koji su ispitivali ovaj nepopularni pred-met i, preplavljeni dokazima, počeli da veruju u njihovu istinitost.Još jedan naučnik, i veliki pisac na ove teme – mada ne i spiritist –iznosi ovo pošteno priznanje: „U svim razdobljima, u svim evrop-skim zemljama, uverenje da duhovi preminulih povremeno posećujužive, ili obilaze svoja nekadašnja prebivališta, nije bilo ograničenona seosku sredinu, već je bilo rašireno i među intelektualcima ... Uko-liko ljudsko svedočanstvo u takvim slučajevima može biti od makakve vrednosti, postoji mnoštvo takvih koja sežu od najdalje pro-šlosti sve do sadašnjeg vremena, pri čemu su opsežna i nesumnjivakoliko i svedočenja kojima se potkrepljuje ma šta drugo.”51

Na nesreću, ljudski skepticizam predstavlja uporište koje je ustanju da porazi ma koju količinu svedočanstava. I, počev od gospo-dina Hakslija, naši naučnici prihvataju jedino ono što im odgovara, iništa više.

„O, srame ljudski! đavo sa đavolom prokletimu čvrstoj slozi stupa – jedino se ljudi gložeod svih bića razumnih ...”52

Kako možemo da objasnimo takve razlike u mišljenju među lju-dima koji su učili iz istih udžbenika i došli do svog znanja iz istog iz-vora? Očigledno, ovo je samo još jedna potvrda pravila da ne postojedva čoveka koji istu stvar vide na potpuno isti način. Ovu ideju je iz-vanredno izrazio dr. Dž. Dž. Gart Vilkinson, u svom pismu Dijalek-tičkom društvu.„Već dugo sam uveren”, kaže on, „na osnovu svogživotnog iskustva, kao pionir u više stvari koje je nauka prvo odbaci-vala da bi ubrzo postale naučno priznate, da gotovo sve što smatramoistinitim zavisi od našeg ugla gledanja, ili da je rezultat naših sklonostii intuicije, a da rasprave i istraživanja malo šta doprinose osim štoučvršćuju postojeće stavove.”

380


51 Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 121.52 Milton: “Izgubljeni raj”.

Ovaj pronicljivi posmatrač je mogao da svom zapažanju doda iBejkonovo, koji primećuje da „... malo filozofije čini čovekov umsklonim ateizmu, ali ga duboka filozofija vodi ka religiji”.

Profesor Karpenter se hvali razvijenom filozofijom našeg vremenakoja „ne ignoriše nijednu činjenicu koliko god bila neobična, samoako može biti potvrđena valjanim dokazima”; pa ipak, on bi prviodbacio tvrdnje iznesene u drevnim filozofskim i naučnim znanjima,iako su zasnovane na dokazima isto tako „valjanim” kao i oni na kojese oslanjaju istaknuti pojedinci u savremenoj nauci ili filozofiji. Uoblasti nauke, pogledajmo primera radi oblast elektriciteta i elektro-magnetizma, koja je Frenklina i Morzea postavila tako visoko nanašoj listi slavnih imena. Kažu da je Tales šest vekova pre početkahrišćanske ere otkrio električna svojstva ćilibara; pa ipak, kasnija is-traživanja Švajgera, koja iznosi u svom obimnom radu o simbolizmu,detaljno su prikazala kako su svi mitovi antike bili zasnovani naproučavanju filozofije prirode, i pokazala da su i najokultnija svojstvaelektriciteta i magnetizma bila poznata teurgistima najstarijih Mis-terija koje beleži istorija, onih sa Samotrake. Diodor sa Sicilije,Herodot i Sanhoniaton Feničanin – dakle najstariji istoričari – kažunam da su ove Misterije nastale u „osvit vremena”, vekovima averovatno i hiljadama godina pre početka pisane istorije. Jedan odnajboljih dokaza za to nalazimo u izuzetnoj slici, u Raul-Rošetovim„Monuments d’ Antiquité Figurés” (Spomenicima drevnih likova) ukojoj su, poput „boga Pana sa nakostrešenom kosom”, sve figureprikazane sa kosom koja leti na sve strane – osim središnje figureKaberijskog Demetra, iz koga ističe sila, i još jedne, figure čovekakoji kleči.53 Ova slika, prema Švajgeru, očigledno predstavlja deoobreda inicijacije. A ipak, nije prošlo mnogo od kako su prve radoveo filozofiji prirode počeli da ukrašavaju prizorima naelektrisanihglava, čija se kosa širila u svim pravcima pod uticajem električnog

381

53 Pogledajte Enmozera: “History of Magic”, tom II., i Švajgera: „Introduction toMythology through Natural History” (Uvod u mitologiju kroz istoriju prirode).


fluida. Švajger pokazuje da je izgubljena filozofija prirode antičkihvremena bila u tesnoj vezi sa najvažnijim verskim obredima. On dodetalja pokazuje kako je magija preistorijskog perioda bila zastu-pljena u misterijama, i da su najveći fenomeni, takozvana čuda – biloda su paganska, jevrejska ili hrišćanska – počivala na tajnim znanjimadrevnih sveštenika iz oblasti fizike i svih grana hemije, ili bolje al-hemije.

U poglavlju XI, koje je posvećeno isključivo čudesnim dosti-gnućima drevne nauke, nameravamo da damo potpuniji prikaz našihtvrdnji. Pokazaćemo, na osnovu svedočenja najverodostojnijih kla-sika, da su u periodu daleko pre opsade Troje učeni sveštenici drevnihsvetilišta bili detaljno upoznati sa elektricitetom, pa čak i sa gromo-branima. Sada ćemo dodati samo još nekoliko napomena pre negošto odemo dalje.

Teurgisti su tako dobro poznavali i najmanje detalje u vezi sa mag-netizmom da su, ne posedujući izgubljeni ključ njegovih tajni, negopotpuno zaviseći od onoga što se u njihovo vreme znalo o elektro-magnetizmu, Švajger i Enmozer bili u stanju da povežu identitet„blizanaca”, tj. Dioskura, sa polaritetom elektriciteta i magnetizma.Otkriveno je da su mitovi prepuni simbola, za koje se prethodno sma-tralo da su besmislene maštarije, „najveštije smišljeni, i u isto vremenajdublji izrazi istina o prirodi definisanih na potpuno naučan način”,prema Enmozeru.54

Naši fizičari se hvale dostignućima ovog veka i naizmenično raz-menjuju hvalospeve. Elokventne govore koje drže za katedrom, kaoi njihovu rascvetanu frazeologiju treba samo malo promeniti pa dase ova predavanja pretvore u raspevane sonete. Naše savremene re-plike Petrarke, Dantea i Torkvata Tasa se nadmeću sa nekadašnjimtrubadurima u poetskim izlivima. U svom neobuzdanom proslav-ljanju materije, oni pevaju o ljubavnom spajanju lutajućih atoma isenzualnoj zameni protoplazme, i jadikuju zbog zavodljive prevrtlji-

382


54 “History of Magic”, tom II.

vosti „sila” koje tako izazovno igraju žmurke sa našim namrgođenimprofesorima u velikoj drami života, nazvanoj „korelacijom sila”. Obja-vljujući da je materija jedini i apsolutni gospodar Beskrajnog Uni-verzuma, oni bi da je na silu razvedu od njenog pratioca, i da usamljenukraljicu postave na veliki presto Prirode sa koga je proteran Duh. Asada pokušavaju da je učine što privlačnijom, kadeći i padajući ničicepred oltarom kog su sami podigli. Da li su zaboravili, ili su potpunonesvesni činjenice da je, u odsustvu njegovog zakonitog gospodara,ovaj presto samo oronula grobnica, puna „kostiju mrtvačkih i svakenečistote”!55 Da materija bez duha koji joj udahnjuje život nije ništa dotela bez duše, i za koga ona predstavlja samo „grubo pročišćenje”, daupotrebim hermetički izraz, čijim udovima je, da bi se kretali u odre-đenom smeru, potreban inteligentan upra-vljač za velikom galvanskombaterijom zvanom ŽIVOT!

U kojoj pojedinosti znanje današnjeg veka toliko prevazilazi dre-vnu mudrost? Kada kažemo znanje, ne mislimo na onu briljantnu ijasnu definiciju naših savremenih naučnika koja ide do najsitnijih de-talja u svakoj grani egzaktnih nauka; ili na školu koja svakoj sitnicinadeva odgovarajući naziv, ma koliko bila beznačajna i mikrosko-pska; ime za svaki nerv i arteriju u organizmu čoveka i životinje,naziv za svaku ćeliju, vlakno i žilicu lista kod biljaka; već na krajnji,filozofski izraz svake istine u prirodi.

Najveće antičke filozofe optužuju za plitkost i površnost pozna-vanja onih detalja egzaktnih nauka kojima se današnji mudraci tolikohvale. Razni komentatori objavljuju da Platon nije znao ništa oanatomiji i funkcijama ljudskog tela, da nije znao za svrhu nerava daprenose osećaje i da u pitanjima fiziologije nije stigao dalje od za-ludnih špekulacija. Kažu da je jednostavno generalizovao razne po-dele ljudskog tela i da nije dao ništa što bi ličilo na anatomskečinjenice. Što se tiče njegovih pogleda na ljudski lik, gde je mi-krokosmos u njegovim razmišljanjima predstavljao minijaturni odraz

383

55 Mat. 23:27.


makrosmosa, oni su suviše transcendentalni da bi naši egzaktni, ma-terijalistički skeptici obratili na njih makar i najmanju pažnju. Idejada se ljudski lik, kao i sva vaseljena, sastoji od bezbroj trouglova, ne-kolicini njegovih prevodilaca izgleda potpuno besmislenom. Od po-tonjih, jedino profesor Džovit u svom predgovoru Timaju poštenoprimećuje da savremeni filozof fizičkih nauka „gotovo da i ne obraćapažnju na zasluge davno preminulih ljudi, od kojih je potekao da bise uzdigao do višeg znanja”,56 zaboravljajući koliko je metafizikadrevnih vremena pomogla „fizičkim” naukama našeg doba. Ukolikobismo se, umesto raspravljanja o nedovoljnosti a povremeno i o pot-punom odsustvu striktno naučnih naziva i definicija u Platonovimradovima, posvetili njihovoj pažljivoj analizi, otkrili bismo da samoTimaj u svom ograničenom obimu sadrži klicu gotovo svakog odnovih naučnih otkrića. U njemu se jasno pominju cirkulacija krvi izakon gravitacije, mada prva od njih nije toliko jasno definisana dabi mogla da izdrži uzastopne napade savremene nauke, jer prema pro-fesoru Džovitu, otkriće da krv ističe na jednoj strani srca kroz arterije,a da se vraća kroz vene sa druge, nije mu bilo poznato, mada je Platonbio savršeno svestan da je „krv tečnost koja je u neprestanom kre-tanju”.

SAVREMENO NEPOZNAVANJE ŽIVOTNE SILE

Platonov metod se, kao u geometriji, sastojao u silaženju od op-šteg ka pojedinačnom. Savremena nauka uzalud traga za prvobitnimuzrokom među bezbrojnim permutacijama molekula; Platon ga jetražio i pronašao usred veličanstvenog raspona vaseljene. Njemu jebilo dovoljno da poznaje veliki plan stvaranja da bi bio u stanju daprati najsnažnija kretanja u univerzumu, kroz sve promene do nji-hovog konačnog ishodišta. Drevni filozofi su obraćali malo pažnje

384


56 B. Džovit: “Platonovi Dijalozi”, tom II., str. 508.

na sitne detalje, čije su posmatranje i razvrstavanje koštali savremenenaučnike tolikog strpljenja. I tako, dok dečak iz petog razreda nekeengleske škole može da nadmaši i jednog Platona u raspredanju oraznim detaljima iz prirodnih nauka, na drugoj strani bi čak i najne-talentovaniji među Platonovim učenicima mogao mnogo više da kažeo velikim kosmičkim zakonima i njihovim uzajamnim vezama, kaoi da pokaže sličnost među okultnim silama koje su u njihovoj osnovii kontrolu kojoj može da ih podvrgne, u odnosu na vrhunske profe-sore na najistaknutijim univerzitetima današnjice.

Ova činjenica, koja je prošla tako nezapažena i na kojoj se nikadanije zadržao ma koji od prevodioca Platonovih dela, objašnjava ra-zloge za hvalisanje u koje se pojedinci upuštaju u današnje vreme naračun ovog i drugih filozofa nalik njemu. Njihove tobožnje greške uanatomiji i fiziologiji se naduvaju do krajnjih granica kako bi pod-mirile naše samoljublje, sve dok, držeći se ideje o našem superiornomznanju, ne izgubimo svaku predstavu o raskošnom intelektu koji krasidavnu prošlost; to je kao kada bi neko, u svojoj mašti, uvećavao pegena Suncu sve dok ne bi poverovao da je bleštavo telo postalo potpunopomračeno.

Beskorisnost mnogih savremenih naučnih istraživanja se pokazujeu činjenici da, dok imamo naziv i za najtrivijalniji delić minerala,biljke, životinje i čoveka, ni najmudriji među našim učenjacima nisuu stanju da nam kažu nešto određeno o životnoj sili koja izazivapromene u pobrojanim kategorijama. Moramo gledati dalje od radovanaših najviših naučnih autoriteta da bismo došli do dokaza za takonešto.

Čoveku koji se nalazi na istaknutom položaju u svojoj profesijipotrebno je mnogo moralne hrabrosti da oda priznanje dostignućimadrevne nauke, suočen sa javnim mnenjem koje se ne zadovoljavaničim manjim od njenog krajnjeg ponižavanja. Kada naiđemo natakvog, radosni smo što možemo da položimo lovorov venac predstope jednog odvažnog i čestitog intelektualca. Jedan od takvih jeprofesor Džovit, dekan koledža Bejliol, profesor grčkog na uni-

385


verzitetu u Oksfordu, koji u svom prevodu Platonovih radova, go-voreći o „filozofiji prirode drevnih naroda u celini”, ovima priznajesledeće uspehe:

1. „Da su fizičari drevnih vremena verovali u savremenu teorijukosmosa.” Prema tome, ona nije mogla da se zasniva, kako Drejpertvrdi,57 na Heršelovom otkriću teleskopa.

2. „Da je Anaksimen već u šestom veku pre Hrista smatrao da suse današnje životinje razvile od žaba koje su izašle na kopno, i da sečovek razvio od ovih životinja.” Profesor je mogao da doda i to da jeova teorija bila starija od Anaksimena možda i nekoliko hiljada go-dina; da je bila prihvaćena kao učenje među Haldejcima, i da suDarvinova teorija evolucije vrsta i teorija o poreklu čoveka od maj-muna prepotopske starosti.

3. „... da su čak i Filolaj i rani pitagorejci smatrali da je Zemljanebesko telo poput drugih ‚zvezda’ koje se okreću u svemiru.”58

Otuda je Galilej, koji je proučavao odlomke pitagorejskih dela, aRučlin (Reuchlin) dokazuje da su ona još uvek postojali u vreme kadaje živeo florentinski matematičar,59 bio upoznat sa učenjima starihfilozofa, ali je ipak zastupao astronomsko učenje koje je preovladalou Indiji još u najstarijim vremenima.

4. Drevni narodi su „... smatrali da i biljke imaju različite polovepoput životinja.” Stoga su naši savremeni prirodnjaci samo trebali daidu stopama svojih prethodnika.

386


57 “Conflict between Religion and Science”, str. 240.58 „Plutarh”, Langhornov prevod.59 Izvesni kabalistički naučnici tvrde da je grčki original pitagorejskih izreka Sekstusa,

za koji se sada smatra da je nepovratno izgubljen, u to vreme još uvek postojao u jednomsamostanu u Firenci, i da je Galilej bio upoznat sa njim. Štaviše, dodaju da je Galilejlično posedovao jednu raspravu iz astronomije – rukopis koji se pripisuje Arhitasu,učeniku samog Pitagore, u kome su bila zabeležena sva najvažnija učenja njegove škole.Da je neko nalik Rufinasu uspeo da ga se dočepa, nema sumnje da bi ga potpuno izme-nio, s obzirom na to da je ‚prezviter’ Rufinas upravo to uradio sa već pomenutimizrekama Sekstusa, zamenivši ih sa lažnom verzijom, koju je pokušao da pripiše izves-nom episkopu zvanom Sekstus. Pogledajte Tejlorov uvod u Jamblihov „Život Pitagore”,str. XVII.

5. „Da muzičke note zavise od relativne dužine ili nategnutostistruna na kojima su odsvirane, i da su izražavane brojevima.”

6. „Da matematički zakoni prožimaju čitav svet te se pretposta-vljalo da čak i kvalitativne razlike vode poreklo od brojnih vre-dnosti.” i

7. „Da su odbacivali mogućnost uništenja materije, već su smatralida takvi slučajevi predstavljaju jedino njenu transformaciju.”60

„Mada bismo mogli za ma koje od ovih otkrića pretpostaviti da seradi o sretnom nagađanju”, dodaje gospodin Džovit, „teško bismomogli da ih sve pripišemo pukoj slučajnosti.”61

Ukratko, Platonova filozofija je imala svoj poredak, sistem i sra-zmere; ona je obuhvatala evoluciju vaseljene i vrste živih bića, korelacijui očuvanje energije, transmutaciju materijalnog oblika, neuništivost ma-terije i duha. Stav pitagorejaca u pogledu ovog poslednjeg je biodaleko ispred onog koga zastupa savremena nauka, i upravo on jepovezivao čitav njihov filozofski sistem savršenom i neraskidivomkarikom. Ako je nauka zaista učinila džinovske korake u poslednjevreme – tj. ako su naše predstave o zakonima prirode toliko jasnije odantičkih – zbog čega su onda naša istraživanja prirode i porekla samogživota i dalje bez rezultata? Ukoliko je savremena laboratorija tolikobogatija plodovima eksperimentalnog istraživanja od onih u drevnimvremenima, zbog čega nije u stanju da načini makar jedan koraknapred, osim stazama kojima se išlo hiljadama godina pre hrišćanskeere? Zbog čega se događa da nam i najnaprednija gledišta do kojih seu naše vreme došlo omogućuju jedino da u mutnim daljinama usponaznanja nazremo veličanstvene tragove, koje su drevni istraživači os-tavili za sobom kako bi obeležili visoka mesta do kojih su dospeli?

Ukoliko su današnji stručnjaci toliko ispred antičkih, zbog čegane rekonstruišu izgubljene veštine naših drevnih predaka? Zbog čeganam ne ponude večno sveže boje kakvima se odlikovao drevni Luk-

387

60 Jowett: Introduction to the "Timaeus," vol. II., p. 508..61 Ibid.


sor – purpur iz Tira; svetli cinober i blistavo plava kojima su ukrašenizidovi ovog mesta, i danas su isto tako jarke i sveže kao i onog danakada su nanete? Tu je i neuništivi cement piramida i antičkih ak-vadukata; čelična oštrica iz Damaska, koja može da se uvrne u spiraludok je u koricama a da se ne polomi; sjajne, neuporedive nijanse obo-jenog stakla pronađenog u prašini starih ruševina, obasjanog zracimakoji su dopirali kroz prozore drevnih katedrala i tajna proizvodnjesavitljivog stakla. A ako savremena hemija u malo čemu može da seporedi čak i sa ranim srednjim vekom, zbog čega se toliko hvalidostignućima koja su najverovatnije bila savršeno poznata pre višehiljada godina? Što arheologija i filologija više napreduju, to njihovagotovo svakodnevna otkrića ponižavaju naš ponos, iznoseći sveveličanstvenije dokaze u korist onih koji su, možda zbog velike vre-menske distance što ih deli od nas, bili sve do sada smatrani neznali-cama zapetljanim u najdubljoj kaljuzi sujeverja.

Zašto bismo prepustili zaboravu činjenicu da su, nebrojeno ve-kova pre nego što će pustolovni Đenovljanin početi da se probijapreko zapadnog okeana, feničanski brodovi oplovili planetu i proširilicivilizaciju na oblasti koje su sada neme i napuštene? Koji arheologmože da tvrdi da ista ruka koja je crtala planove egipatskih piramida,Karnaka i hiljadu drugih ruševina koje sada tonu u zaborav napeskovitim obalama Nila, nije podigla i veličanstveni Nagkon-Vat uKambodži? Ili ispisala hijeroglife na egipatskim obeliscima i na kapi-jama jednog napuštenog indijanskog sela, koga je nedavno otkriolord Daferin (Dufferin) u Britanskoj Kolumbiji?* Ili pak one koji semogu videti među ruševinama Palenkve i Uksmala, u CentralnojAmerici?* Zar ostaci koje čuvamo u našim muzejima – poslednje us-pomene na odavno „izgubljene veštine” – ne pokazuju dovoljno jasnodostignuća drevnih civilizacija? I zar ne dokazuju, ponovo i ponovo,da su narodi i kontinenti kojih više nema pokopali sa sobom veštinei naučna otkrića koja, od prvog suda za topljenje iz nekog srednjove-

388


* Zapadni deo Kanade. (prim.prev.)* U Gvatemali. (prim.prev.)

kovnog manastira pa do poslednjeg eksperimenta savremene hemije,još nisu oživljena, niti će biti – bar ne u sadašnjem veku.

„Oni su raspolagali izvesnim znanjima iz optike”, velikodušnopriznaje profesor Drejper drevnim učenjacima; drugi im na svakinačin uskraćuju čak i to malo. „Konveksno sočivo pronađeno u Nim-rudu pokazuje da su im bili poznati uveličavajući instrumenti.”62 Za-ista? Ako nisu, onda mora da su svi klasični pisci bili lažovi. Jer, kadanam Ciceron kaže da je svojim očima video celu Ilijadu napisanu natako malom pergamentu da se mogao smotati unutar orahove ljuske,i kada Plinije tvrdi da je Neron imao prsten koji je sadržao malostaklo kroz koje je iz daljine posmatrao borbe među gladijatorima –može li bezočnost ići ikud dalje? Zaista, kada nam kažu da je Mauri-cijus mogao sa isturenog rta Sicilije da posmatra obalu Afrike na dru-goj strani mora, pomoću jednog instrumenta zvanog nauskopit,moramo ili da pomislimo da su svi ovi svedoci lagali, ili da su drevniučenjaci stigli mnogo dalje od površnog poznavanja optike i uve-ličavajućih sočiva. Vendel Filips izjavljuje da ima prijatelja koji pose-duje jedan izuzetan prsten „možda devetnaest milimetara u prečniku,na kome je prikazana naga figura boga Herkula. Uz pomoć uveličava-jućeg stakla možete na njemu da raspoznate isprepletane mišiće i daprebrojite svaku dlaku na njegovim obrvama ... Rolinson je doneokući jedan kamen, oko pedeset centimetara dug i dvadeset pet širok,na kome je ispisana kompletna rasprava o matematici. Tekst je pot-puno nečitak bez uveličavajućeg stakla... U Muzeju dr Abota senalazi ‚Keopsov prsten’ čiju starost Bunzen procenjuje na 500 godinapre Hrista. Pečat na prstenu je veličine četvrt dolara, a gravura je pot-puno nevidljiva bez upotrebe uveličavajućeg stakla ... U Parmi ćevam pokazati dragi kamen koga je nekada nosio Mikelanđelo nasvom prstenu, čija je gravura stara 2.000 godina a koja prikazuje figu-re sedam žena. Morate da posmatrate kroz jaka uveličavajuća staklada biste uopšte mogli da raspoznate njihove oblike ... Otuda mikro-

62 “Conflict between Religion and Science”, str. 14.


389

skop,” dodaje ovaj dobro upućeni predavač, „umesto da potiče iznašeg doba, nalazi svoje srodnike još u Mojsijevom Petoknjižju – ito tek svoju mlađu braću.”

Izgleda da iznete činjenice ne pokazuju da su drevni učenjaci imalitek „nešto znanja o optici”. Prema tome, potpuno se razilazeći u ovojstvari sa profesorom Fiskom i njegovom kritikom dr DrejperovogConflict iz knjige “Unseen World”, jedina zamerka koju nalazimoinače izvanrednoj Drejperovoj knjizi je da, kao kritičar oficijelne is-torije, ponekad koristi svoje sopstvene optičke instrumente napogrešnom mestu. Dok gleda kroz ‚uveličavajuća stakla’ kako bi na-glasio ateizam Pitagorinog sledbenika Bruna, kad god govori o zna-njima drevnih naučnika, očigledno posmatra stvari kroz ‚stakla kojaumanjuju’.

Praćenje opreznih pokušaja kako pobožnih hrišćana tako i vrloobrazovanih skeptika da u raznim savremenim radovima odrede lini-ju razgraničenja između onoga u koje izjave klasika treba da veru-jemo, a šta treba da odbacimo, prosto izaziva divljenje. Nijednom imnisu poklonili poverenje a da ga nisu uslovili izvesnom opreznošću.Ako nam Strabon kaže da je drevna Niniva imala obim od 75 kilo-metara, i ako je njegovo svedočenje prihvaćeno, zbog čega mu ne bipoverovali i kada potvrđuje ispunjenje Sibilinskih proročanstava?Kakvog smisla ima u nazivanju Herodota „ocem istorije” i optuživatiga, u isti mah, da priča gluposti kad god nabraja izvođenja raznihčuda kojima je lično prisustvovao? Možda je, u krajnjoj liniji, takvaopreznost potrebnija nego ikad s obzirom na to da su naše doba na-zvali Vekom otkrića. Razočaranje bi za Evropu moglo biti previšeokrutno. Za barut, čije je otkriće dugo pripisivano Bejkonu i Švarcu,sada se u školskim knjigama tvrdi da su ga Kinezi koristili za pora-vnavanje brda i razbijanje stena, vekovima pre početka naše ere. „UAleksandrijskom Muzeju”, kaže Drejper, „postojala je mašina kojuje izumeo matematičar Heron, nešto više od 100 godina pre početkahrišćanske ere. Ona se obrtala pokretana silom pare, a imala je oblikkoji bismo danas nazvali mašinom na reaktivni pogon ... Slučaj nije


390

imao nikakve veze sa otkrićem savremene parne mašine.”63 Evropase ponosi otkrićima Kopernika i Galileja, a sada nam poručuju da as-tronomska posmatranja drevnih Haldejaca sežu unatrag sve do stoti-nak godina od velikog potopa, a Bunzen određuje vreme potopa nabar 10.000 godina pre naše ere.64 Štaviše, jedan kineski car je, višeod 2.000 godina pre Hristovog rođenja (tj. pre Mojsija) osudio nasmrt dvojicu glavnih astronoma zbog toga što nisu predvideli jednopomračenje Sunca.

Primećujemo, kao primer koliko su netačne predstave o naučnimotkrićima sadašnjeg veka, da se otkriće neuništivosti materije i uza-jamne korelacije sila u prirodi, naročito ovo drugo, objavljuju kao nekiod naših najvećih trijumfa. To je „najznačajnije otkriće sadašnjegveka”, kako se izrazio ser Vilijem Armstrong u svojoj čuvenoj besedikao predsednik Britanskog udruženja. Ali ovo „značajno otkriće” inije nikakvo otkriće. Njegovo poreklo je, ne uzimajući u obzir neo-sporne tragove koje o njemu možemo naći u radovima starih filozofa,izgubljeno u mračnim senkama preistorijskih dana. Njegov najranijitrag je otkriven u sanjalačkim razmišljanjima vedske teologije, uučenju o emanaciji i apsorpciji, ukratko o nirvani. Johan Skot Erigenaje ovo izneo u svojoj smeloj filozofiji iz osmog veka, a mi vas svepozivamo da pročitate njegovu De Divisione Naturae, koja će vasuveriti u istinitost ove tvrdnje. Nauka kaže da je, kada je teorija o ne-uništivosti materije demonstrirana (još jedna vrlo, vrlo stara Demokri-tova ideja), postalo neophodno da se proširi i na pojam sile. Nijednamaterijalna čestica nikada ne može biti izgubljena; ni najmanji deoneke sile koja postoji u prirodi ne može da iščezne; prema tome, ovimeksperimentom je i za silu dokazano da je neuništiva, a za njena raznaispoljavanja, u mnogobrojnim aspektima, pokazano je da se mogupretvarati jedno u drugo i da predstavljaju samo različite oblike kre-tanja materijalnih čestica. I tako je ponovo otkrivena korelacija sila uprirodi. M. Grouv je još 1842. pripisao svakoj od ovih sila, kao što su

391

63 “Conflict between Religion and Science”, str. 311.64 “Egypt’s Place in Universal History”, tom V., str. 88.


toplota, elektricitet, magnetizam i svetlost, sposobnost pretvaranja uma koju od preostalih; to im je omogućilo da u jednom trenutku pred-stavljaju uzrok, a u sledećem posledicu neke pojave.65 Ali odakledolaze ove sile i gde iščeznu kada ih više ne primećujemo? O tomenauka još uvek ćuti.

Teorija „korelacije sila”, mada našim savremenicima može da iz-gleda kao „najveće naučno otkriće našeg doba”, nije u stanju da ob-jasni ni nastanak ni kraj tih istih sila; niti ova teorija može da ukažena uzrok njihovog pojavljivanja. Sile mogu da menjaju vid svog is-poljavanja, i jedna može da proizvede drugu, pa ipak nijedna od„egzaktnih” nauka nije u stanju da objasni sam početak i kraj ovogfenomena. U čemu smo onda ispred Platona koji, raspravljajući uTimaju o primarnim i sekundarnim svojstvima materije66 i nemoćiljudskog intelekta, Timajevim ustima izgovara sledeće: „Bog znapravi kvalitet svih stvari; čovek može jedino da se nada da dostigneodređen nivo verovatnoće.” Treba samo da prelistamo jedan od neko-liko Hakslijevih i Tindalovih pamfleta da bismo pronašli potpuno istopriznanje, ali oni su otišli još dalje od Platona, ne dopustivši čak niBogu da zna više od njih. Možda se na tome zasniva njihova navodnasuperiornost? Drevni hindusi su zasnivali svoje učenje o emanaciji iapsorpciji upravo na tom zakonu. To On, praiskonska tačka u beskra-jnom krugu, „čiji obim ne postoji, a čije je središte svuda”, koji izsebe izvodi sve stvari, ispoljavajući ih u vidljivoj vaseljeni u bezbrojraznih oblika; ovi oblici, koji se smenjuju, mešaju međusobno i, poslepostepenog preobražaja od čistog duha (ili budističkog „ništavila”)u najgrublju tvar, počinju da se povlače i postepeno se vraćaju u svojeprvobitno stanje, što predstavlja apsorpciju u nirvanu67 – šta je sveto ako ne korelacija sila?

392


65 V. R. Grouv: „Preface to the Correlation of Physical Forces” 66 „Timaj”, str. 22.67 Počev od Džefrija Higinsa pa završno sa Maksom Milerom, svaki arheolog i filolog

koji je objektivno i ozbiljno proučavao drevne religije primetio je da, ukoliko bukvalnoshvatimo njihova učenja, možemo jedino da završimo na stranputici. Dr Lardner je –nesvesno ili namerno – izopačio i naopako protumačio stara učenja na najgrublji način.

Nauka nam tvrdi da može da predstavi kako se toplota pretvara uelektricitet, i kako elektricitet može da proizvede toplotu; kako mag-netizam može da proizvede električnu struju i obratno. Kretanje,kažu, proističe iz samog kretanja, i beskrajno se nastavlja. Upravoto je prva lekcija okultista i najstarijih alhemičara. Otkrićem i dokazi-vanjem neuništivosti materije i sile rešen je veliki problem večnogpostojanja. Za šta nam je još potreban duh? Njegova beskorisnost seod sada može smatrati naučno dokazanom!

Zato se za savremene filozofe može reći da nisu odmakli nijedankorak od onoga što su već sveštenici sa Samotrake, hindusi, pa čak ihrišćanski gnostici dobro znali. Prvi od pomenutih su to pokazali ugenijalnom mitu o Dioskurima, ili „sinovima neba”; radi se o braćiblizancima, koje pominje i Švajger, „koji neprestano umiru i vraćajuse u život, pri čemu je neophodno da jedan umre kako bi drugi mogaoda živi”. Oni su, kao i naši fizičari, dobro znali da kada jedna silaiščezne, ona se jednostavno pretvorila u neku drugu silu. Mada arhe-ologija još nije otkrila neki drevni uređaj za takva pretvaranja jednogoblika sile u drugi, na osnovu analogija se može savršeno razumnotvrditi da su gotovo sve drevne religije bile zasnovane na konceptuneuništivosti materije i sile – kao i na emanaciji obeju iz eteričnog,spiritualnog ognja – ili središnjeg Sunca, koje je Bog ili Duh; na po-znavanju njegovih moći je bila utemeljena čitava teurgijska magijaantike.

U jednom rukopisu, gde Prokle komentariše magiju, nalazi se isledeće objašnjenje:

393

Pravriti ili postojanje prirode u živom, aktivnom stanju, i nirvriti ili pasivno stanje ne-života predstavljaju ezoterijsko učenje budizma. „Čisto ništa” ili ne-postojanje, ukolikobi bilo prevedeno po svom ezoterijskom smislu, označavalo bi „čisti duh”, ono BEZI-MENO odnosno nešto što naš intelekt uopšte nije u stanju da shvati, pa ga prema tomesmatra za „ništa”. O tome će još biti reči.

„Isto kao što ljubavnici postepeno napreduju od lepote koja semože osetiti čulima ka onoj koja je potpuno božanska, tako su i an-tički sveštenici, kada su smatrali da postoji izvesna uzajamna po-vezanost i privlačnost među stvarima u prirodi, kao i stvarima koje


Prokle zatim nastavlja da ukazuje na izvesne tajanstvene oso-benosti biljaka, minerala i životinja, inače dobro poznatih našimprirodnjacima, od kojih još nijedna nije naučno objašnjena. U takvepojave spada okretanje cvetova biljaka kao što su suncokret i sunčac,lotos, koji pre izlaska Sunca sklapa svoje listove uvlačeći latice, da biih onda postepeno širio kako se Sunce diže, ponovo ih uvlačeći dokono zalazi na zapadu, zatim „sunčevo” i „mesečevo” kamenje i helio-selen, te uticaj Sunca na ponašanje pevca, lava i nekih drugih životinja.S tim u vezi on kaže:

394


su očigledne okultnim moćima, i kada su otkrili da je postojanje svihstvari međusobno isprepleteno, stvorili sveto učenje na bazi uza-jamnog privlačenja i sličnosti svega što postoji. Tako su bili u stanjuda prepoznaju ono najuzvišenije u stvarima niskog ranga, kao isporedno u vrhunskim, u nebeskoj sferi, zemaljske odlike u uzročno-posledičnom kao i kosmičkom vidu, a na Zemlji, pak, svojstva za-jednička čitavom univerzumu, prilagođena uslovima naše planete.”

„A onda su drevni mudraci promislivši o ovoj uzajamnoj pri-vlačnosti koja postoji među različitim stvarima (nebeskim i ze-maljskim), primenili kako ‘nebeske’ tako i ‘zemaljske’ karakteristikeu okultne svrhe i pomoću njih, zahvaljujući određenom stepenusličnosti među njima, privukli božanske vrline u ovo naše nesavršenoprebivalište ... Sve što postoji je ispunjeno božanskom suštinom; ze-maljski oblici primaju mnoštvo nebeskih uticaja, dok su nebeski is-punjeni nadnebeskom suštinom, dok svaki rang u opštem poretkustvari postepeno napreduje, u svom očaravajućem spuštanju sa naj-višeg nivoa ka najnižem.68 Jer, kakve god odlike bile nakupljene uvišem redu opšteg poretka stvari, one će se potom proširiti međunižim dušama, od kojih je svaka postavljena pod svojim vladajućimbožanstvom.”69

68 Ovo je dijametralno suprotno savremenoj teoriji evolucije.69 Fićino: Pogledajte „Excerpta” (Izvode) i „Dissertation on Magic” (Disertaciju o

magiji), kao i Tejlora: „Platon”, tom I., str. 63.

Očigledno je da Prokle ovde ne zagovara puko praznoverje, većse radi o naučnom načinu razmišljanja; jer i pored toga što je okultnai još uvek nepoznata našim naučnicima, koji uporno poriču njenemogućnosti, magija je ipak nauka. Ona je čvrsto i isključivo uteme-ljena na tajanstvenim silama privlačenja što postoje među organskimi neorganskim telima koja su vidljivi proizvodi četiri „carstva”prirode i nevidljivih sila vaseljene. Ono što nauka danas naziva silomgravitacije, antički i srednjovekovni hermetičari su nazivali magne-tizmom, silom privlačenja, srodnošću. Ona predstavlja univerzalnizakon, koga je Platon shvatio i objasnio u Timaju kao privlačenjemanjih tela od strane većih, kao i privlačenjem međusobno sličnihtela, pri čemu se u potonjem slučaju pre svega ispoljavaju magnetskesile a ne zakon gravitacije. Formula suprotna Aristotelovom sh-vatanju, po kojoj sila gravitacije uzrokuje da sva tela padaju istombrzinom bez obzira na njihovu težinu, koja se razlikuje usled nekogdrugog, nepoznatog uzročnika, izgleda da mnogo više ukazuje upravcu magnetizma nego gravitacije, budući da je privlačna snagaprethodne sile posledica svojstava supstance a ne njene težine. Sušti-nska srodnost sa okultnim svojstvima svega u prirodi, vidljivog kaoi nevidljivog, njihovi uzajamni odnosi privlačenja i odbijanja, njihovuzrok, praćen sve do duhovnog principa koji prožima i oživljava svešto postoji, sposobnost da se obezbede najpovoljniji uslovi za mani-festovanje ovog principa, odnosno duboko i iscrpno poznavanje za-kona prirode – to je bila i jeste osnova magije.

U svom osvrtu na duhove i razne đavolčiće, prilikom razmatranjačinjenica koje su izneli izvesni poznati branioci spiritualnih fenome-na, kao što su profesor de Morgan, gospodin Robert Dejl Oven(Robert Dale Owen) i gospodin Volas, između ostalih – gospodinRičard A. Proktor izjavljuje da „nije u stanju da vidi ma kakve argu-mente u sledećoj primedbi profesora Volasa: ‚Na koji način ovakvedokaze’ kaže on (Volas), govoreći o jednom od Ovenovih izlaganja,odbacuju ili pokušavaju da objasne? Na desetine, pa čak i stotine pod-jednako dokazanih činjenica su zabeležene, ali niko nije ni pokušao

395


da ih objasni. Jednostavno ih ignorišu, a u mnogim slučajevima otvo-reno priznaju da su neobjašnjive.’” Na ovo gospodin Proktor šaljivoodgovara da „naši filozofi izjavljuju kako su odavno doneli odlukuda su sve priče o duhovima puka obmana i da ih zato treba jednos-tavno ignorisati, a, takođe, ih veoma brine mogućnost iznošenjanovih dokaza i pojave novih ‚preobraćenika’ među kojima ima i takonerazumnih da traže novo suđenje samo zbog toga što je prethodnapresuda protivurečila iznetim dokazima”.

On dalje kaže:

Gospođa Ema Harding Briten (Emma Hardinge Britten) je sa-kupila veliki broj potvrđenih činjenica iz raznih javnih i naučnihglasila, koje pokazuju kakve sve ozbiljne probleme naši naučniciponekad ubacuju umesto spornog pitanja „duhova i đavola”. „Onanavodi izveštaj iz vašingtonskih novina o jednom od ovih svečanihsastanaka, održanog 29. aprila 1854. u večernjim satima.“ ProfesorHejr iz Filadelfije, uvaženi hemičar koji je uživao opšte poštovanjezbog svog besprekornog karaktera kao i zbog naučnog rada kome jeposvetio sav svoj život, bukvalno je „nateran da ućuti” od strane pro-fesora Henrija čim se dotakao problema spiritizma. „Ovo drsko upli-tanje jednog od članova Američkog naučnog udruženja”, kaže autorka,„naišlo je na podršku većine članova tog eminentnog društva, da biga potom svi odobrili u svojim izlaganjima.”70 Sledećeg jutra, u svomizveštaju o održanoj sednici, Spiritual Telegraph ovako komentarišeprotekli događaj:

396


„Sve ovo pruža dobar razlog zašto ne bi trebalo ismejavati ‚pre-obraćenike’ zbog njihovog verovanja, ali morali bismo se mnogoviše založiti za ovu stvar pre nego što budemo mogli da očekujemood ‚filozofa’ da posvete više vremena ovom pitanju. Morali bismoda pokažemo da je dobrobit čovečanstva u značajnoj meri povezanasa ovim pitanjem, s obzirom na to da čak i svi ‚preobraćenici’ priz-naju trivijalnu prirodu do sada zabeleženih pojava duhova!”

70 „Modern American Spiritualism” (Savremeni američki spiritualizam), str. 119.

Nema sumnje da se radi o problemu dostojnom filozofa; štaviše,mora da se pokazalo da on u veoma „značajnoj meri“ utiče na „do-brobit čovečanstva”.

Dovoljno je da neko izrazi uverenost u postojanje nekakve ta-janstvene privlačnosti između života izvesnih biljnih vrsta na jednoj iljudi na drugoj strani, pa da bude siguran da će ga ismejati. Međutim,postoji mnoštvo dobro dokumentovanih slučajeva koji pokazuju da sutakve veze istinite. Zna se za slučajeve kada su izvesne osobe obolje-vale čim bi posekle drvo koje je bilo zasađeno na njihov rođendan,kao i da su umrle istog dana kada i takvo drvo. I obrnuto, poznati suslučajevi da je drvo, zasađeno pod istim uslovima, uvenulo i umrlo is-tovremeno kada i njegov ljudski ‚brat blizanac’. Gospodin Proktor biprvu grupu slučajeva svakako nazvao „posledicom sugestije” a drugu„neobičnom podudarnošću”.

Maks Miler iznosi više takvih slučajeva u svom eseju „On Man-ners and Customs” (O ponašanju i običajima). On pokazuje da ova-kvo narodno predanje i sada postoji u Centralnoj Americi, Indiji iNemačkoj. On nailazi na njegove tragove bezmalo svuda po Evropi,a pronalazi ga i među Maorskim ratnicima, u Britanskoj Gvajani i naraznim mestima u Aziji. U svom prikazu Tajlerovog „Researches intothe Early History of Mankind” (Istraživanja rane istorije čovečanstva),

397

71 Pun i tačan naziv ovog naučnog društva je – „Američko udruženje za unapređenjenauke.” Međutim, češće je u upotrebi kraći naziv Američko naučno udruženje.

„Na prvi pogled se čini da ovakav predmet” – (kako ga je pred-stavio profesor Hejr) „izričito spada u domen ‚nauke’. Međutim,Američko udruženje za unapređenje nauke71 je odlučilo da je on ilinedostojan njihove pažnje, ili da je suviše opasno da se njime bave,pa su stoga jednoglasno odlučili da odlože predloženu diskusiju naneodređeno vreme ... Ne možemo a da ne pomenemo u vezi sa ovimdogađajem i to da je na ovom istom zasedanju Američko udruženjeza unapređenje nauke održalo veoma stručnu, opširnu, ozbiljnu i is-crpnu diskusiju o razlozima zbog kojih ‚pevci kukuriču izmeđuponoći i jednog časa noću’!”


rada u kome se na jednom mestu prikazuje veći broj ovakvih tradi-cija, veliki filolog sasvim opravdano primećuje: „Da se ovakvoverovanje pojavilo samo u indijskim i germanskim bajkama, moglibismo ga smatrati baštinom drevnih Arijevaca, ali kada naiđemo nanjega i u Centralnoj Americi, ne preostaje nam ništa drugo do ili dapriznamo kako je dolazilo do kontakata između evropskih doselje-nika i američkih domorodaca koji su im preneli te legende ... ili daispitamo da li postoji nekakav razuman i zaista ljudski element u ovojnavodnoj privlačnosti koja povezuje život cveća sa životom čoveka.”

Današnja generacija, koja ne veruje ni u šta što leži van površnogsvedočenja sopstvenih čula, nesumnjivo će odbaciti i samu ideju datakva privlačna moć postoji u biljkama, životinjama, pa čak i ste-nama. Veo koji pokriva njihovo unutrašnje čulo vida dopušta im davide jedino ono što ni na koji način ne mogu da poreknu. Autor „As-clepian Dialogue” (Asklepijevih dijaloga) nam nudi razlog za to, kojimožda najbolje odgovara savremenom dobu i može da objasni ovu‚epidemiju’ neverice. U našem, kao i u tadašnjem veku, „postoji ža-losno odsustvo božanskog u ljudima, kada se ne čuje i ne veruje ni ušta što bi zaslužilo da se nazove ‚nebeskim’, i kada svaki božanskiglas neizbežno zamukne”.72 Ili, kako se car Julijan izrazio, „teskobnaduša” skeptika „vrlo pronicljivo zapaža, ali njen način gledanja nijeni ispravan ni razuman”.

Nalazimo se na kraju ciklusa i očigledno smo u prelaznom stanju.Platon deli intelektualni razvoj vaseljene tokom svakog ciklusa naplodne i jalove periode. On kaže da u ovozemaljskoj ravni sfere ra-znih elemenata večno ostaju u savršenom skladu sa božanskomprirodom, „ali njihovi sastavni delovi”, usled prevelike blizine Ze-mlje, i mešanja sa zemaljskim (što znači sa materijom, pa otuda i sacarstvom zla), „ponekad su u skladu a ponekad protivureče (božan-skoj) prirodi”. Kada se ta kružna kretanja – koja Elifas Levi naziva„strujama astralne svetlosti” – u etru vaseljene koji u sebi sadrži svaki

398


72 Pogledajte Tejlorov prevod „Select Works of Plotinus” (Odabrana dela Plotina),str. 553, itd.

postojeći element, odvijaju u skladu sa božanskim duhom, naša Ze-mlja i sve što je u vezi s njom uživa svoj period plodnosti. Okultnemoći biljaka, životinja i minerala osećaju magijsku privlačnost „višihvrsta”, dok božanska duša čoveka savršeno razume one „niže” odsebe. Ali tokom perioda jalovosti, ove poslednje gube svoju magijskuprivlačnost, a duhovni uvid najvećeg dela ljudskog roda zahvatatakvo slepilo da gube svaku predstavu o višim moćima sopstvenogbožanskog duha. Mi se nalazimo u jednom takvom periodu jalovosti:osamnaesti vek, tokom kojeg je nezadrživom snagom izbila opakagroznica skepticizma, doveo je do pojave bezverja kao naslednebolesti koju će preuzeti devetnaesti vek. Božanski intelekt u čovekuje pokriven velom; filozofira samo njegov životinjski mozak.

Nekada je magija bila univerzalna nauka i nalazila se u isključivojvlasti posvećenih učenjaka. Mada je njena suština ljubomorno skri-vana u svetilištima, njeni zraci su obasjavali čitavo čovečanstvo.Kako bismo, inače, mogli da objasnimo neverovatnu podudarnost„praznoverja”, običaja, predanja, pa čak i identičnih rečenica koje seponavljaju u narodnim izrekama, toliko raširenim na čitavom pros-toru naše planete, da pronalazimo potpuno iste ideje kod Tatara iLaponaca, kao i među narodima južne Evrope, stanovništvom ruskihstepa i domorocima Severne i Južne Amerike? Primera radi, Tajlerpokazuje da je jedna od drevnih pitagorejskih maksima: „Ne džarajvatru mačem” popularna i među brojnim narodima koji nemajunikakve međusobne veze. On navodi Plana De Karpinija (De PlanoCarpini), koji je otkrio da je upravo ovakva izreka postojala međuTatarima još 1246. godine. Nema Tatarina koji će pristati da za makoju sumu novca gurne nož u vatru, ili da je dodirne ma kojim oštrimili zašiljenim oruđem, iz straha da ne odseče „glavu vatre”.

Kamčatska plemena sa severo-istoka Azije isto tako smatraju daje to veliki greh. Sijuks Indijanci iz Severne Amerike se ne usuđujuda dodirnu vatru bilo iglom, nožem ili ma kojim oštrim oruđem. Imeđu Kalmicima je raširen isti strah, a Etiopljanin će radije da gurnegole ruke do lakata u žar nego što će da mu se približi s nožem ili

399


sekirom. I sve ove činjenice Tejlor naziva „neobičnim podudarno-stima”. Maks Miler, pak, smatra da one gube na značaju s obzirom načinjenicu da se „ovakvo shvatanje temelji na pitagorejskom učenju”.

Svaka Pitagorina izreka, poput većine izreka iz starog veka, imadvostruko značenje; i dok je imala fizičko, okultno značenje izraženobukvalnim značenjem reči, sadržavala je i moralnu pouku, koju namobjašnjava Jamblih u svom delu O Pitagorinom životu. Izreka „Nedžaraj vatru mačem” predstavlja deveti simbol u Poukama ovog neo-platoniste. „Taj simbol”, kaže on, „podstiče na obazrivost.” On poka-zuje da se

Ponekad smo se osećali nesigurnim; posumnjali bismo u sops-tveno rasuđivanje, u svoju sposobnost da iznesemo dovoljno uglađenukritiku rada i shvatanja tako velikih ličnosti kakve su neki od naših sa-vremenih filozofa – Tindal, Haksli, Spenser, Karpenter i nekolicinadrugih. U našoj neumerenoj naklonosti „ljudima drevnih vremena” –primitivnim mudracima – uvek smo se bojali da ćemo prekoračitigranice pravičnosti i uskratiti dužno poštovanje onima koji ga za-služuju. Postepeno, ovaj prirodni strah je ustuknuo pred jednim neo-čekivanim pojačanjem. Otkrili smo da naši stavovi predstavljaju samoslabašni odjek javnog mnenja koje je, iako neprestano suzbijano, po-nekad nalazilo oduška u dobro argumentovanim člancima raštrkanim

400


„čoveku koga je obuzeo bes ne treba suprotstavljati oštrim rečima– da se ne treba nadmetati s njim. Jer, neuglađenim rečima često ćeteuzbuditi i razjariti neukog čoveka, pa ćete onda i sami imati nepri-like. ... Heraklit na isti način potvrđuje značenje ovog simbola. Jer,kaže on, ,teško je izaći na kraj sa besom; jedino je ispravno povino-vati se nuždi i tako spasiti dušu’. On to kaže sasvim iskreno. Mnogisu, zadovoljavajući gnev, izmenili svoje duševno stanje, tako da smrtpostaje poželjnija od života. Ali držeći jezik ‚na uzdi’ i uzdržavajućise od upadica, iz sukoba može da se razvije prijateljstvo, vrelina besamože da se stiša, a da pri tome ne ispadnete ograničeni.”73

73 Jamblih: “O Pitagorinom životu”, dodatne primedbe (Tindal).

po raznim časopisima u zemlji. Jedan od takvih se može naći u TheNational Quarterly Review iz decembra 1875, pod naslovom „Našisavremeni senzacionalni filozofi” (Our Sensational Present-DayPhilosophers). Radi se o odličnom članku, u kome se bez ikakvogustezanja raspravlja o tvrdnjama nekolicine naših naučnika da su došlido novih otkrića u pogledu prirode materije, ljudske duše, uma i vase-ljene; da su otkrili kako je vaseljena nastala, itd. „Verski krugovi subili zaprepašćeni,” nastavlja autor teksta, „i veoma uzbuđeni izjavamaljudi kao što su Spenser, Tindal, Haksli, Proktor i nekoliko drugih pri-padnika iste škole”. Odajući najsrdačnije priznanje ovoj gospodi zasve čime su zadužili nauku, autor ipak „sasvim nedvosmisleno” poričeda su oni došli do ma kakvih originalnih otkrića. Nema ničeg novog unjihovim špekulacijama, čak ni onim najnaprednijim; ničeg što većnije bilo poznato i podučavano, u ovom ili onom obliku, hiljadamagodina unatrag. On doduše ne kaže da ovi naučnici „iznose svojeteorije kao sopstvena otkrića, ali ostavljaju jasan nagoveštaj za takonešto, dok štampa obavlja ostatak posla... Javnost, koja nema ni željeni vremena da se bavi preispitivanjem činjenica, prihvata zdravo zagotovo sve što joj novine serviraju ... i pita se šta je sledeće na redu!... A navodne autore takvih zaprepašćujućih teorija napadaju putemštampe sa svih strana. Ponekad omrznuti naučnici pokušaju i da seodbrane, ali ne možemo da se setimo ni jednog jedinog slučaja kadasu iskreno rekli ‚Gospodo, ne ljutite se na nas; mi samo ponovo izno-simo priče koje su stare gotovo koliko i planine’.” To bi bila gola istina;„ali čak i naučnici ili filozofi”, dodaje autor, „nisu uvek u stanju da seodupru slabosti da pothranjuju svako mišljenje za koje smatraju da immože osigurati mesto među besmrtnicima”.74

Haksli, Tindal, pa čak i Spenser su u poslednje vreme postali velikiproroci, „nepogrešive pape” u dogmama koje se bave protoplazmom,molekulima, prvobitnim oblicima i atomima. Pokupili su više lovo-rovih venaca za svoja velika otkrića nego što su Lukrecije, Ciceron,

401

74 The National Quarterly Review, decembar 1875.


Plutarh i Seneka imali dlaka na glavi. Međutim, radovi ovih drugihvrve od ideja o protoplazmi, prvobitnim oblicima i drugom, a pogo-tovo o atomima zbog kojih su Demokrita nazvali atomskim filozo-fom. U istoj Reviji nalazimo i ovu veoma iznenađujuću optužbu:

Na taj način kroz Tindalova senzacionalna predavanja možemo dapratimo, gotovo stranu po stranu, sva Libigova razmišljanja, u kojimasu tu i tamo umetnuti još starija gledišta Demokrita i drugih ‚pagan-skih’ filozofa. To je samo krpež od raznih starih hipoteza koje su aktu-elnim autoritetom savremenih naučnika uzdignute u tobože dokazaneformule, iznesen u njegovom poznatom stilu, sa patetičnom, sliko-vitom, ležernom i uzbudljivo elokventnom frazeologijom.

U nastavku, isti pisac članka nam pokazuje mnoštvo podudarnihideja i iznosi sav materijal koji je potreban da velika otkrića Tindalai Hakslija locira u radovima dr Džozefa Pristlija, autora „Disquisi-tions on Matter and Spirit” (Rasprave o materiji i duhu), pa čak i uHerderovoj „Philosophy of History” (Filozofiji istorije).

402


„Ko među bezazlenima nije bio iznenađen, čak i tokom proteklegodine, čudesnim rezultatima koji su ostvareni zahvaljujući kise-oniku? Kakvo su uzbuđenje izazvali Tindal i Haksli kada su objavili,u njihovom prepoznatljivom stilu genija i proroka, ista ona učenjakoja smo upravo navodili od Libiga; međutim, još 1840. godine pro-fesor Lajon Plejfer (Lyon Playfair) je preveo na engleski ‚vrhunske’radove barona Libiga.”

„Još jedna nedavna izjava”, kaže on, „koja je prenerazila velikibroj bezazlenih i pobožnih osoba je da svaka misao koju izrazimo,ili pokušamo da pokažemo, proizvodi nekakvu čudesnu promenu umoždanoj materiji. Ali za ovakav zaključak, pa i mnogo više odnjega, našim filozofima je bilo dovoljno da prelistaju stranice radovabarona Libiga. Tako, primera radi, ovaj naučnik izjavljuje: „Psi-hologija ima dovoljno osnova da smatra da svaka misao, svaki ose-ćaj, prati odgovarajuća promena u sastavu materije mozga; da svakipokret, svako ispoljavanje sile predstavlja rezultat preobražaja nje-govog sastava ili materije od koje se sastoji’.”

„Pristlija”, dodaje autor, „državna vlast nije zlostavljala jedno-stavno zato što nije imao ambiciju da se proslavi objavljivanjem svojihateističkih stavova na sav glas. Ovaj filozof ... je napisao nekihsedamdeset do osamdeset radova, pored toga što je otkrio kiseonik.”U ovim radovima „on iznosi iste one ideje koje su proglašene ‚za-prepašćujućim’ i ‚smelim’ kada su ih objavili naši savremeni filozofi”.

„Naši čitaoci”, nastavlja dalje, „ne sećaju se uzbuđenja koje suproizvele izjave nekih naših savremenih filozofa u pogledu izvora iprirode ideja, ali te izjave, poput drugih koje su im prethodile ili došleposle njih, ne sadrže ništa novo.” „Ideja je,” kaže Plutarh, „bestelesnobiće, koje ne postoji samo po sebi, već daje oblik bezobličnoj materijii postaje uzrok njenog ispoljavanja” (De Placitio Philosophorum).

Zaista, nijedan savremeni ateista, uključujući i gospodina Hak-slija, ne može da nadmaši Epikura u materijalizmu; može jedino daga oponaša. Šta uopšte predstavlja ta njegova „protoplazma” do izno-va podgrejane špekulacije indijskih šabavika ili panteista, koji tvrdeda su sve stvari, kako bogovi tako i ljudi i životinje, rođeni iz šabave,odnosno sopstvene prirode?75 Što se Epikura tiče, evo reči koje muLukrecije pripisuje: „Duša stvorena na takav način mora biti mate-rijalna, zato što njeno poreklo izvodimo iz materijalnog izvora; zatošto objektivno postoji, i to jedino u okviru materijalnog sistema; zatošto se hrani materijalnom hranom; zato što raste zajedno sa telom;zato što sazreva kada i telo; opada zajedno sa propadanjem fizičkogtela; otuda, bilo da pripada čoveku ili životinji, mora da umre kada ibiće kome pripada.” Međutim, podsetili bismo čitaoca da Epikurovde govori o astralnoj duši, a ne o božanskom duhu. Ipak, ukolikosmo ispravno razumeli prethodni tekst, Hakslijeva „protoplazma uovčetini” je vrlo starog porekla i može da smatra Atinu svojim rodnimmestom, a mozak starog Epikura svojom kolevkom.

U želji da ne bude pogrešno shvaćen, ili da ga proglase krivim zaomalovažavanje napora ma kog od naših naučnika, autor zaključujesvoj esej sledećom primedbom:

403

75 Birnuf: „Uvod”, str. 118.


Kadvort dobro kaže da je najveće neznanje za koje savremenipametnjakovići optužuju drevne narode njihovo verovanje u besmrtnostduše. Poput skeptika stare Grčke, naši naučnici se – da upotrebimo istiizraz kao pomenuti dr Kadvort – plaše da ako priznaju duhove i utvare,onda će biti prinuđeni da priznaju i Boga, a nema nijedne pretpostavkekoja bi bila dovoljno apsurdna, dodaje on, da je ne upotrebe samo daisključe postojanje Boga. Veliki broj antičkih materijalista, skeptičnihkako nam danas izgledaju, drugačije su razmišljali, pa je Epikur, kojije odbacivao besmrtnost duše, svejedno verovao u Boga, dok je De-mokrit otvoreno priznavao postojanje duhova. Bezmalo svi mudracidrevnih vremena su verovali u postojanje duše pre rođenja i moći lju-dskog duha koje graniče sa božanskim. Magija Vavilona i Persije sezasnivala na učenju njihovih mahagistija. “Haldejska proročanstva”(Chaldean Oracles), koja su Pleto i Psel toliko komentarisali, nepre-stano su ih objašnjavala i iznosila nove dokaze za njih. Zaratustra,Pitagora, Epiharmije, Empedokle, Kebes, Euripid, Platon, Euklid,Filon, Behijus, Vergilije, Marko Ciceron, Plotin, Jamblih, Prokle, Psel,Sinesije, Origen, i najzad sâm Aristotel, uopšte nisu poricali našu be-smrtnost, već su je nedvosmisleno podržavali. Poput Kardona i Pom-panatijusa, „koji nisu nisu bili pristalice besmrtne duše”, kako kažeHenri Mor, „Aristotel izričito zaključuje da je razumna duša biće pot-puno različito od ‚duše sveta’ mada im je suština ista”, i da „postoji ipre nego što se ovaploti u telu”.77

404


„Mi jednostavno želimo da ukažemo na to da bi onaj deo javnostikoji sebe smatra inteligentnim i obrazovanim trebalo da neguje svojepamćenje, odnosno da obrati pažnju na ‚napredne’ mislioce izprošlosti daleko više nego što sada čini. Naročito bi to trebalo dačine oni koji za katedrom, govornicom ili propovedaonicom po-dučavaju sve one koji su voljni da ih slušaju. Tada bi bilo mnogomanje neosnovanih strepnji, mnogo manje šarlatanstva i, iznadsvega, mnogo manje plagijata nego što ih sada ima.”76

76 „The National Quarterly Review”, decembar 1875. str. 96.

Prošlo je mnogo godina od kako je grof Žozef de Mestre (JosephDe Maistre) napisao rečenicu koja, ako je i bila primerena Volterovojepohi u kojoj je živeo, još više odgovara našem dobu potpunog skep-ticizma. „Čuo sam”, piše ovaj istaknuti čovek, „i čitao bezbroj odli-čnih viceva na račun neznanja drevnih naroda koji su svuda videliduhove; ja pak mislim da smo mi kudi kamo gluplji od naših predaka,jer još nismo uspeli da opazimo nijednog, ma gde.”78

405

77 “De Anima”, knjiga I., poglavlje 3.78 Joseph De Maistre: „Soirees de St. Petersburg” (Večeri u Sankt Peterburgu).


Poglavlje VIII

NEKE OD TAJNI PRIRODE

406

Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomakod Hermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvoNostradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijskoznanje o svojstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenjesavremene nauke Mesec i plima Epidemija mentalnih i moralnihporemećaja Bogovi Panteona su samo prirodne sile Dokazimagijskih moći Pitagore Nevidljive rase etarskog prostranstva „Četiri istine” budizma

„Ne mislite da čuda svoje magije učinihpomoću anđela Stigije iz Pakla dozvanih;koje prezreše i prokleše oni što su htelinjene mračne Dive i Afrite da potčine.Ona su plod posmatranja tajnih silau vrelima koje je priroda skrila,lekovitog bilja njenih najzelenijih gajeva,i zvezda što lutaju iznad brda i tornjeva.”

Taso, XIV pevanje, XLIII.

„Onog ko sme jedno da misli a drugo da zbori,moje će srce mrzeti koliko i paklene dveri!”

Poup

Predgovor najnovijem delu Ričarda A. Proktora iz astronomije,pod naslovom „Naše mesto u Beskraju”(Our Place among Infinities),sadrži sledeće neobično zapažanje: „Drevne narode je njihovo nepo-znavanje položaja Zemlje u kosmičkom beskraju navelo da smatrajukako nebeska tela povoljno ili nepovoljno utiču na sudbinu ljudi idržava, i da svaki dan u sedmici posvete po jednoj od sedam planetasvog astrološkog sistema.”

Gospodin Proktor iznosi dve izričite tvrdnje u ovoj rečenici: 1. dadrevni narodi nisu znali za položaj Zemlje u kosmičkom prostranstvu;i 2. da su smatrali kako nebeska tela povoljno i nepovoljno utiču nasudbine ljudi i država.1 Sasvim smo uvereni da postoji bar dobarosnov da smatramo kako su drevni narodi poznavali kretanja, tačanpoložaj i uzajamne odnose nebeskih tela. Svedočenja Plutarha, pro-fesora Drejpera i Džovita su dovoljno jasna. No, voleli bismo da upi-tamo gospodina Proktora kako to da, ukoliko su drevni astronomi bilitolike neznalice u pogledu zakona rađanja i umiranja svetova, udelićima drevnih znanja koje je ruka vremena poštedela od uništenjapostoji – mada formulisano nerazumljivim jezikom – takvo mnoštvoinformacija koje su najnovija naučna otkrića potvrdila? Od desetestrane dela koje razmatramo gospodin Proktor izlaže osnove teorijeo oblikovanju naše Zemlje, kao i redosled promena kroz koje je pro-lazila sve dok je čovek nije nastanio. Slikovito opisuje postepenosrastanje kosmičke materije u gasovite lopte okružene „nepostojanimtečnim omotačem”, njihovo kondenzovanje, konačno očvršćavanje

407

„Ukoliko čovek prestaje da postoji kada iščezne u grobu, morateda se složite s tim da je on jedino postojeće biće koga su priroda iliproviđenje obmanuli i zaveli sposobnostima za koje ne postoji odgo-varajući objekat.”

Bulver-Lliton: Čudna priča (Strange Story).

1 Nema potrebe da idemo toliko daleko u prošlost kako bismo se osvedočili da sumnogi veliki ljudi verovali u istu stvar. Poznati astronom Kepler je u potpunosti po-državao ideju da su zvezde kao i sva nebeska tela, čak i naša Zemlja, obdareni živim,mislećim dušama.

Neke od tajni prirode

spoljne kore, sporo hlađenje usijane mase, hemijske reakcije do kojihdolazi usled delovanja visoke temperature na materiju primitivneZemlje, obrazovanje rastresitog tla i njegov razmeštaj, promene usastavu atmosfere, pojavu biljnog pokrivača i životinjskih vrsta, i, nakraju, pojavu čoveka.

KRAJNJE NEOBIČAN ODLOMAK OD HERMESA

Vratimo se sada najstarijim zapisima koje su nam ostavili Halde-jci, hermetičkoj „Knjizi brojeva” (Book of Numbers),2 i pogledajmošta možemo da pronađemo u alegoričnom jeziku Hermesa, Kadmaili Tutija, „tri puta velikog” Trismegistusa.

Da li bi iko mogao da traži jasniju definiciju kosmičkih promenakoje je gospodin Proktor tako elegantno izložio?

Ovde imamo širenje materije kosmičkim beskrajem, zatim njenokoncentrisanje u vidu lopti, odvajanje manjih lopti od onih većih, ro-taciju oko sopstvene ose, postepenu promenu lopti od usijanog stanjau srodno današnjoj planeti Zemlji, i, najzad, potpuni gubitak toplote

408


„Na početku vremena veliki i nevidljivi Jedini rasuo je iz svojihsvetih ruku nebesku tvar širom beskraja; i gle! ona se pretvorila ulopte ognja i lopte gline; one su se razletele poput tečnog metala3 umnoštvo manjih lopti, i počele da se beskrajno okreću; neke od onihšto su bile ognjene pretvoriše se u glinu, a glinene u ognjene; lopteod ognja čekahu na čas u kome će se pretvoriti u lopte gline, a ostaleim zavideše i čekahu vreme kada će postati lopte od čiste božanskevatre.”

2 Nije nam poznato da li se primerak ovog drevnog rada može pronaći u katalogu makoje evropske biblioteke; ali to je nesumnjivo jedna od Hermesovih knjiga, na koju sepoziva i koju u svojim radovima navodi nekolicina filozofskih pisaca starog i srednjegveka. Među njima su “Rosarium philosophia”, Arnolda di Viljanove, “Lucensis opus deIapide”. Frančeska Arnolfima, “Rasprava o tansmutaciji metala”, Hermesa Trismegis-tusa, “Smaragdna ploča”, a iznad svega rasprava Ramona Ljulja “Ab angelis opus div-inum de quinta essentia”

3 Radi se o živi.

koji obeležava njihov ulazak u fazu planetarne smrti. Materijalisti biverovatno smatrali da preobražaj glinenih lopti u ognjene označavaneki događaj kao što je bilo iznenadno paljenje nove zvezde u saz-vežđu Kasiopeje 1572. godine i još jedno u sazvežđu Zmije 1604. go-dine, koja je primetio Kepler. Ali da li Haldejci na ovaj način prikazujujednu mnogo dublju filozofiju od današnje? Da li ovaj preobražaj ulopte „čiste božanske vatre” označava neprekidno postojanje planeta,što se podudara sa duhovnim životom čoveka, koji prevazilazi groznumisteriju smrti? Ako čitavi svetovi, kako nam kažu astronomi, prolazekroz svoje periode embrionalnog razvoja, detinjstva, adolescencije,zrelosti, propadanja i smrti, zar ne mogu, poput čoveka, da nastave dapostoje u sublimiranom, eteričnom ili duhovnom obliku? Poznavaocidrevne magije to potvrđuju. Oni kažu da se plodna majka Zemlja po-korava isim zakonima kao i svako od njene dece. Kada nastupi njenčas, ona iznosi sve produkte stvaranja, a kada se ispuni njen vek, onaodlazi u grobnicu vaseljene. Njeno grubo, materijalno telo se polakorastaje sa atomima od kojih je načinjeno, po neumoljivom zakonu kojinalaže njihov drugačiji razmeštaj u vidu novih kombinacija. Njen sop-stveni, životvorni duh se pokorava večnoj sili privlačenja koja je vučeka istom središnjem duhovnom Suncu od koga je i nastala, a kog ne-jasno naslućujemo pod nazivom BOG.

Neka bilo ko pokuša da pronađe makar jedan odlomak u Her-mesovim radovima koji dokazuje njegovu odgovornost za onuvrhunsku budalaštinu rimo-katoličke crkve kojom se tvrdilo, na os-novu geocentrične teorije iz astronomije, da su nebeska tela stvorenada bismo se mi njima koristili i uživali, te da je jedini božji sin uradioprâvu stvar kada se spustio baš na ovu česticu kosmičkog praha i na

4 „Hermes”, IV. 6. Duh ovde označava Božanstvo – Pneumu, [ho Theos].

409

„A na nebu se moglo videti sedam krugova, i planete se pojavišesa svim svojim znamenjima, nalik zvezdama, dok su zvezde bileizdeljene i pobrojane po pravilima sopstvene geometrije, a njihovaobrtanja su se ocrtavala u vazduhu držeći se svog kružnog smera,zahvaljujući sili božanskog DUHA.”4


njoj umro samo zato da bi nama bili oprošteni gresi koje smo namernopočinili! Gospodin Proktor nam govori i o nepostojanom tečnom omo-taču od nesmrznute tvari koji okružuje „lepljivi, gibajući okean” unutarkoga „postoji još jedna čvrsta lopta koja se okreće”. Sada ćemo seokrenuti Evgeniju Filaleteju i njegovom delu „Praiskonska magija”(Magia Adamica), objavljenom 1650., i na 12. strani nalazimo da sepoziva na Trismegistusa sledećim rečima:

U istom delu, na svoj čudni, simbolični način, Filaletej kaže:

Daleko pre nego što su se naši naučnici iz devetnaestog veka rodili,jedan mudar čoveka sa Orijenta se ovako izrazio, obraćajući se nevi-dljivom Božanstvu: „Klanjam se tvojoj Svemogućoj Ruci, koja je stvo-rila svet od bezoblične tvari.”

410


„Hermes tvrdi da je u Početku Zemlja bila nalik na glib ili nanekakav drhtavi žele; nije bila ništa drugo do smrznuta voda koja jepočela da se otapa pod uticajem toplote božanskog duha; cum adhucTerra tremula esset, Lucente sole compacta est.”

„Zemlja je nevidljiva ... kunem se da je tako; štaviše, oko čovečijenikada i nije videlo Zemlju, niti se ona može videti bez posebne ve-štine. Učiniti ovaj element nevidljivim najveća je tajna magije ... štose tiče ovog prljavog, grubog tela po kome hodamo, ono je samosmesa, i nije prâva Zemlja nego u sebi sadrži zemlju ... ukratko, svisu elementi vidljivi osim jednog, i to Zemlje, a kada budete dostiglitakvu savršenost da znate zbog čega je Bog učinio Zemlju nevi-dljivom,5 steći ćete odličnu predstavu o samom Bogu, o tome kakopostaje vidljiv, a kako nevidljiv.”6

5 „Magia Adamica” (Praiskonska magija), str. 11.6 Opšte prihvaćeno mišljenje da drevni narodi nisu znali za loptasti oblik Zemlje je

bez ikakvog osnova. Kakve dokaze imamo za to? Jedino su intelektualni krugovi kasnijihepoha mogli da pokažu ovakvo neznanje. Još u vreme Pitagore ‚pagani’ su podučavalida je Zemlja okrugla, Plutarh je to dokazivao, a Sokrat izgubio glavu zbog toga. Poredtoga, kao što smo već rekli, svo znanje je bilo skoncentrisano u svetilištima hramova,odakle se vrlo retko širilo među onima koji nisu bili inicirani. Ukoliko mudraci isveštenici najstarije prošlosti nisu bili svesni ove astronomske činjenice, zbog čega supredstavili Knef, duha prvog časa, sa jajetom na usnama, gde jaje predstavlja našu plan-etu, koju je oživeo svojim dahom. Štaviše, ukoliko bi naši kritičari, koji verovatno ne bi

U ovim rečima je sadržano mnogo više nego što želimo da objas-nimo ovom prilikom, ali ćemo reći da ova tajna i te kako zaslužujetraganje za odgovorom; možda se u ovoj ‚bezobličnoj tvari’ – u pra-iskonskoj zemlji – nalazi „sila” sa kojom bi gospoda Tindal i Hakslivoleli da se upoznaju.7

411

bili u stanju da se služe haldejskom Knjigom brojeva, zahtevali svedočenje drugih au-toriteta, možemo da ih uputimo na Diogena Laertija, koji tvrdi da je Maneto smatrao daZemlja ima oblik lopte. Pored toga, isti autor, navodeći verovatno iz „Compendium ofNatural Philosophy ” (Priručnika filozofije prirode), iznosi sledeće izjave iz učenjadrevnog Egipta: „U početku beše tvar [archen meu einai ten hulen] i ona se razdvojina četiri elementa ... Pravi oblik Boga je nepoznat, ali je svet imao početak, i prematome mora imati i kraj ... Mesec biva pomračen kada prolazi kroz senku Zemlje” (DiogenLaertije: „Prooein”, §§ 10,11). Osim toga, Pitagori se pripisuje kako je učio da je Zemljaokrugla, da rotira i da predstavlja samo jednu od planeta među mnoštvom sličnihnebeskih tela. (Pogledajte Fenelonove Biografije filozofa.) U najnovijem prevoduPlatonovih dela („Platonovi Dijalozi” od profesora Džovita), autor je u svom uvodu u„Timaja”, bez obzira na „nesrećnu dilemu” u vezi sa rečju [illesthai] koja se možeprevesti kao „kruženje” ili „zgušnjavanje”, sklon proceni da je Platon bio upoznat sazemljinom rotacijom. Platonovo učenje je izraženo sledećim rečima: „Zemlja, naša hran-iteljka, (je zgusnuta ili) kruži oko ose koja se proteže kroz kosmički prostor.” Ali, akoćemo verovati Proklu i Simplicijusu, Aristotel je smatrao da ova reč iz Timaja znači iliobrtanje” (De Koelo), dok gospodin Džovit dalje priznaje da je „Aristotel učenje ozemljinoj rotaciji pripisivao Platonu” (Pogledajte II. tom Platonovih dijaloga. Uvod uTimaja, str. 501-502). Bilo bi u najmanju ruku neobično da Platon, koji se toliko divioPitagori i kome je sigurno stajala na raspolaganju, kao iniciranome, većina najtajnijihučenja velikog filozofa sa Samosa, nije znao za jednu ovako elementarnu činjenicu izastronomije.

7 „Wisdom of Solomon” (Solomonova mudrost), XI. 17.


MATERIJA U NEPRESTANOM KRETANJU

Ali da se spustimo sa univerzalnih pojmova na pojedinosti, sa an-tičke teorije o evoluciji planeta na evoluciju flore i faune, dijame-tralno suprotnu kreacionističkoj teoriji, kako bi gospodin Proktornazvao sledeće Hermesove reči ako ne naslućivanjem savremeneteorije o evoluciji vrsta?

Ovde imamo praiskonsku tvar prožetu „potencijalom i snagomsvakog budućeg oblika života” i Zemlju za koju je rečeno da je pre-dodređena da bude majka svemu što će nići iz njenih grudi.

Marko Antonije je još određeniji kada razgovara sam sa sobom.

Mnogo pre nego što je ma koji od naših savremenih profesora ipomislio na evoluciju, drevni mudraci su nas učili, preko Hermesa,da ništa u prirodi ne može biti nepovezano; da ona nikada ne stupa uskokovima i da se ne vraća na početak, da uvek deluje sporo iskladno, i da nema ničeg iznenadnog – čak ni nasilne smrti.

412


„Kada je Bog napunio svoje moćne šake svim onim stvarima kojese nalaze u prirodi i u onome što je okružuje, ponovo ih zatvorivšireče: ‚Primi ovo od mene, o, sveta Zemljo! Jer ti je suđeno da svimabudeš majka, da ne bi oskudevala ni u čemu’; odmah zatim otvorišake kakve samo Bogu dolikuju, i izruči sve od čega se stvari sas-toje.”

„Priroda vaseljene se ničemu toliko ne raduje kao promenamasvih stvari, i njihovom predstavljanju u novom obliku. Njen je kapricda igrajući jednu igru već započinje i drugu. Tvar leži pred njompoput komada voska, i ona od nje stvara sve oblike i likove. Sadpravi pticu, a onda od ptice zver – sad cvet, a zatim žabu, i ove njenemagične igre joj gode koliko i ljudima njihova mašta.”8

8 Evgenije Filaletej: “Magia Adamica”.*Memfis je grčki naziv za staru prestonicu Donjeg Egipta, nedaleko od današnjeg

Kaira; egipatski naziv grada je bio Menofer. (prim.prev.)

Spori razvitak iz prethodno postojećih oblika je bilo i učenjerozenkrojcerskih iluminata. Tri Majke su prvo Hermesu pokazale ta-janstveni napredak koga su ostvarile, da bi se tek kasnije razotkrilesrednjovekovnim alhemičarima. U Hermetičkom govoru, ove Tri Ma-jke predstavljaju svetlost, toplotu i elektricitet (ili magnetizam), pričemu se druge dve mogu pretvarati u druge oblike, kao i sve drugeprirodne sile kojima je određeno mesto u savremenoj „korelaciji sila”.Sinesije pominje kamene knjige koje su pronađene u jednom hramuu Memfisu*, na jednoj od kojih je bila uklesana sledeća rečenica:

„Jedna priroda uživa u drugoj, jedna nadjačava drugu, jedna idruga se uzajamno odbijaju, ali skupa čine jedno.”

Neprestana aktivnost koja predstavlja suštinsko svojstvo materijeprikazana je u sledećoj izreci koja se pripisuje Hermesu: „Aktivnostje život Pta”; dok Orfej naziva prirodu polumechanos meter, „maj-kom koja proizvodi mnoštvo stvari”, ili pak dovitljivom, inventivnommajkom.

Gospodin Proktor kaže sledeće: „Sve što se nalazi na površiniZemlje i u njoj, svi biljni i životinjski oblici, naša tela, naši mozgovi,obrazovani su od materije koja je došla iz istih kosmičkih dubina kojenas sa svih strana okružuju.” Hermetičari i kasniji rozenkrojceri susmatrali da su sve vidljive i nevidljive stvari stvorene borbom izmeđusvetlosti i tame, i da svaka čestica materije u sebi sadrži iskru bo-žanske suštine – odnosno svetlosti, duha – koja je, usled svojesklonosti da se oslobodi zapetljanosti u materijalni svet i da se vratisvom izvoru, proizvodila kretanje među materijalnim česticama, a iztog kretanja su proistekli oblici. Hargrejv Dženings, navodeći Ro-berta di Fluktibusa, kaže sledeće:

413

„Otuda svi minerali na ovoj iskri života imaju začetnu sposobnostda se razviju u biljke i druge organizme koji rastu; otuda sve biljkeimaju začetak osećaja koji bi mogli (posle nebrojenih vekova) da imomoguće da se usavrše i preobraze u nove vrste koje mogu da sekreću, nižeg ili višeg stepena razvitka, plemenite ili opake po svom delovanju; otuda bi sve sadašnje biljke mogle da (sporednim pute-vima) pređu na važniji kolosek razvoja, nezavisnog i svestranijeg


Svetlost – prvi put pomenutu u Knjizi postanja, kabalisti nazivajuSefira ili božanska Inteligencija, koja je majka svim Sefirotima, dok oca predstavlja Skrivena Mudrost. Svetlost je prvorođena, ona je prvaemanacija Vrhovnog, i Svetlost je sam Život, kaže bogoslov. Obojesu elektricitet – princip života, anima mundi, koji prožima čitavuvaseljenu, električna sila koja udahnjuje život svemu što postoji.Svetlost je veliki mag koji poprima mnoštvo oblika, i pod BožanskomVoljom ‚arhitekte’ njegovi raznovrsni, nezaustavljivi talasi donosena svet svaki oblik i svako živo biće. Iz njegovih grudi, nabreklih odelektriciteta, izviru materija i duh. U njegovim zracima se krije poče-tak svake fizičke i hemijske akcije, kao i svih kosmičkih i spiritualnihfenomena; on oživljava i izaziva raspadanje; on daje i oduzima život,i iz njegovog izvornog prebivališta postepeno se pojavljuje bezbrojsvetova, vidljivih i nevidljivih nebeskih tela. Zrakom ove PrvobitneMajke, jednim od tri, Bog je, prema Platonu, „zapalio plamen kojidanas nazivamo Suncem”,10 a on nije bio uzročnik ni svetlosti ni to-plote, već isključivo fokusa ili, kako bismo danas rekli, sočiva, po-moću koga su zraci praiskonske svetlosti bili materijalizovani,koncentrišući ih na naš Sunčevi sistem, i proizvodeći sve vrste „ko-relacija sila”.

Toliko o prvom od zaključaka koje predlaže gospodin Proktor; asada o drugom.

Rad na koјi smo skrenuli pažnju se sastoji od dvanaest rasprava,od kojih poslednja nosi naslov „Razmišljanja o astrologiji” (Thoughtson Astrology). Autor ovom predmetu pridaje toliki značaj u odnosuna ono što je uobičajeno za ljude njegove kategorije, da je očigledno

414


razvoja, koji bi omogućio njihovoj izvornoj iskri svetlosti da seproširi i primi podsticaj više i životnije sile, da pohrli napred kanekom većem i višem cilju, i sve to se dešava zahvaljujući uticajuplanete kojim upravljaju nevidljivi duhovi (u službi) velikog, prvo-bitnog ‚arhitekte’”.9

9 Hargrejv Dženings: “The Rosicrucians”.10 “Timaj”.

kako je je detaljno razmislio o njemu. On čak ide toliko daleko dakaže „Ukoliko dobro razmotrimo ovu materiju, moramo da priznamo... da od svih zabluda do kojih su ljudi došli u svojoj želji da proniknuu budućnost, astrologija ne samo da uživa najveće poštovanje, većima i najviše smisla.”11

On priznaje da „nebeska tela nepogrešivo vladaju sudbinom ljudii naroda, budući da bi bez vrhovnog i blagotvornog uticaja glavnogmeđu ovim telima – Sunca – svako živo biće na Zemlji moralo daiščezne”.12 On priznaje i uticaj Meseca, i ne vidi ništa čudno urazmišljanjima drevnih mudraca koji su se rukovodili analogijom, daukoliko dva među ovim nebeskim telima vrše tako moćan uticaj naZemlju, bilo bi „... prirodno smatrati da i druga nebeska tela, za kojasu drevni narodi znali, poseduju izvesne posebne moći”.13 U stvari,profesor ne vidi ništa nerazumno u njihovoj pretpostavci da bi uticajplaneta koje se sporije kreću „mogao da bude jači čak i od uticajasamog Sunca”. Gospodin Proktor smatra da je astrološki sistem„stvaran postepeno, uz mnoštvo proba”. Postojanje nekih uticaja semoglo zaključiti na osnovu posmatranja događaja, sudbine ovog ilionog kralja ili poglavice, navodeći astrologe da pripišu konkretneuticaje onom planetarnom aspektu koji je nastajao u isto vreme.Drugi su mogli biti izmišljeni, da bi kasnije postali opšteprihvaćenikada bi ih potvrdile neobične podudarnosti.

Duhovita šala može da zvuči prijatno čak i u naučnoj raspravi, areč „podudarnost” može da se primeni na ma šta što ne želimo daprihvatimo. Ali sofizam nije isto što i istina; još manje je to matema-tički dokaz, koji je trebalo da posluži kao jedini putokaz – bar kad suu pitanju astronomi. Astrologija je isto toliko nepogrešiva kao naukakoliko i astronomija, uz uslov da i njihovi tumači budu podjednakonepogrešivi; upravo taj uslov se, sine qua non, budući teško ost-varljiv, pokazivao kao kamen spoticanja. Astrologija je za egzaktnu

415

11 “Our Place among Infinities”, str. 313.12 Ibid.13 Ibid, str. 314.


astronomiju isto što i psihologija za egzaktnu fiziologiju. U astrologijii psihologiji čovek mora da iskorači van vidljivog sveta materije iuđe u carstvo transcendentalnog duha. Radi se o staroj borbi izmeđuPlatonove i Aristotelove škole, a u našem veku sadukejskog skepti-cizma prvi sigurno neće uspeti da nadvlada potonjeg. Gospodin Prok-tor, u svom profesionalnom svojstvu, nalikuje nemilostivoj osobi izBesede na Gori, koja je uvek spremna da skrene pažnju drugih na„trun u oku brata svoga”, a ne obazire se na „brvno u oku svome”.14

Ako bismo pokušali da napravimo spisak svih neuspeha i smešnihzabluda astronoma, bojimo se da bi oni daleko nadmašili broj onihkoje su astrolozi do sada učinili. Današnji događaji u potpunosti dajuza pravo Nostradamusu, koga su naši skeptici toliko ismevali. U jed-noj drevnoj knjizi proročanstava, objavljenoj u petnaestom veku (ovoizdanje je iz 1453. godine), među mnoštvom drugih astroloških pred-viđanja čitamo sledeće:15

NOSTRADAMUSOVO OSTVARENO PROROČANSTVO

„Kroz dva puta po dvesta godina,Medved i Polumesec će napasti;

Ali ako se Petao i Bik ujedine,Medved neće nadjačati.

Kroz dva puta po deset godina potom –Neka Islam zna i nek zadrhti –

Krst će stajati a Polumesec pasti,Rasuti se i nestati.”

416


14 Mat. 7:3.15 Lična biblioteka jednog piščevog rođaka sadrži kopiju francuskog izdanja ovog

jedinstvenog dela. Proročanstva su data na starom francuskom jeziku, i savremenompoučavaocu francuskog jezika nije lako da ih protumači. Zbog toga ovde dajemo verzijuna engleskom, za koju kažu da je preuzeta iz knjige čiji je vlasnik jedan džentlmen izSomersetšira u Engleskoj.

Tačno dva puta po dve stotine godina kasnije imali smo Krimskirat, tokom koga se savez galskog Petla (Francuske) i engleskog Bika(Britanije) umešao u političke planove ruskog Medveda. Godine1856. rat se završio, a Turska (odnosno Polumesec) je zamalo izbeglapotpuno uništenje. U tekućoj godini (1876.) upravo su se odigrali naj-neočekivaniji politički događaji, a dva puta po deset godina je pro-teklo od kada je objavljen mir. Izgleda da sve ide na ruku ispunjenjustarog proročanstva; budućnost će pokazati da li će muslimanski Po-lumesec, koji sada bledi, konačno „pasti, rasuti se i nestati” kao kraj-nji ishod sadašnjih nevolja.

Pokušavajući da objasni neke teško objašnjive činjenice na kojeje naišao prilikom svog naučnog rada, gospodin Proktor je prinuđenda još jednom posegne za onim „neobičnim podudarnostima”. Jednuod najčudnijih iznosi u fusnoti (strana 301) sledećim rečima: „Nećuse zadržavati na neobičnoj podudarnosti – ako je istina da haldejskimastrolozima nije bio poznat Saturnov prsten – da su odgovarajućebožanstvo prikazivali okruženo trostrukim prstenom ... Čak i sasvimskromna znanja iz optike – onakva kakva možemo da zaključimo naosnovu optičkih instrumenata pronađenih među asirskim iskopinama– mogla su da dovedu do otkrića Saturnovih prstenova kao i Ju-piterovih satelita ... Bel, asirski Jupiter”, dodaje on, „ponekad je pre-dstavljan sa četiri krila koja se završavaju sa zvezdom. Ali mogućeje da se radi o pukoj podudarnosti.”

Ukratko, teorija gospodina Proktora o podudarnostima počinje danagoveštava čudo više i od samih činjenica. Jer, sve ove „podu-darnosti” naših skeptičnih prijatelja pokazuju nezasiti apetit. U pre-thodnom poglavlju smo izneli dovoljno dokaza da pokažemo kakosu se drevni narodi služili isto tako dobrim optičkim instrumentimakao što su ovi koje mi imamo. Da li su instrumenti kojima je raspo-lagao Navuhodonosor zaista bili tako slabi, i da li je znanje njegovihastronoma bilo na tako niskom nivou kada je, prema tekstu sa ginenihtablica koga je dešifrovao Rolinson, Birs-Nimrud ili hram Borsipaimao sedam stupnjeva, koji su simbolično predstavljali koncentrične

417


krugove sedam sfera, svaki sagrađen od opeka i metala čija se boja po-dudarala sa bojom planete koju je odgovarajuća sfera predstavljala?Da li je još jedna „podudarnost” to što su svakoj od planeta dodeliliupravo onu boju za koju su tek naši najnoviji teleskopi utvrdili da jojodgovara?16 Ili je podudarnost i to da je Platon u Timaju nagovestio dazna za neuništivost materije, za zakon očuvanja energije i korelacijusila? „Poslednja reč savremene filozofije”, kaže Džovit, „su neprekid-nost i razvoj, ali je za Platona to bio početak i osnov naučne misli.”17

Radikalni element najstarijih religija je u osnovi bio sabeizam,*a mi smatramo da bi se svi njihovi mitovi i alegorije – ukoliko bi ihpravilno i potpuno protumačili – spojili u najegzaktnija astronomskaznanja kojima danas raspolažemo. Reći ćemo i to da teško da imanekog zakona u nauci – bilo da se odnosi na fizičku astronomiju iligeografiju – koji ne bismo sa lakoćom mogli da pronađemo u inge-nioznim spojevima njihovih ‚legendi’. Oni su na alegorijski načinprikazali kako najznačajnije tako i najdetaljnije uzroke kretanja ne-beskih tela; personifikovali su suštinu svakog prirodnog fenomena,a u mitološkim biografijama olimpskih bogova i boginja neko kodobro poznaje najnovija otkrića fizičkih i hemijskih principa možeda otkrije njihove uzroke i međudejstva u obrascima ponašanja i de-lovanja prevrtljivih ‚božanstava’. Atmosferski elektricitet u svomneutralnom i pasivnom stanju obično je otelovljen u polubogovima iboginjama, čije je delovanje uglavnom ograničeno na Zemlju i koji,prilikom svojih povremenih uzleta do viših ‚božanskih’ predela, is-poljavaju svoju električnu ćud uvek u strogoj srazmeri sa povećanjemudaljenosti od zemljine površine: oružje Herakla i Tora je najsmr-tonosnije upravo kada se ova božanstva vinu visoko u oblake.Moramo imati na umu da je, pre nego što je Fidijin genije personi-fikovao olimpskog Jupitera u Svemogućeg Boga, tj. u Maksimusa,

418


16 Pogledajte Rolinsona, tom XVII., str. 30-32, dopunjeno izdanje.17 Džovit: “Uvod u Timaja”, Platonovi Dijalozi, tom I., str. 509.* Obožavanje zvezda, odnosno svih nebeskih tela. (prim.prev.)

Boga bogova, odbacujući na taj način mnogoboštvo, u najstarijoj ijoš uvek nejasnoj nauci o simbolima svojom ličnošću i osobinamapredstavljao otelovljenje svih kosmičkih sila. Mit nije bio tako metafi-zički komplikovan, naprotiv bio je mnogo rečitiji u izražavanju filo-zofije prirode. Zevs, muški princip stvaranja sa Htonijom – Vestom(Zemljom) i Metis (Vodom), prvom od Okeanida (ženskih principa) –je, prema Porfiriju i Proklu, predstavljao zōōn-ek-zōōn, vladara svihživih bića. U orfičkoj teologiji, najstarijoj od svih, on je u metafizi-čkom smislu i potentia (sposobnost, snaga) i aktus (vršioc), nera-zotkriveni uzročnik i Demijurg, odnosno aktivnog stvoritelja, kaoispoljavanje nevidljive stvaralačke sile. U kasnijem svojstvu, kao De-mijurg, zajedno sa svojim pratiocima, u njemu otkrivamo sve naj-moćnije činioce kosmičke evolucije – hemijsku srodnost, atmosferskielektricitet, sile privlačenja i odbijanja.

Prateći načine na koje je predstavljen u ovoj fizičkoj kvalifikaciji,otkrivamo koliko su drevni mudraci bili upoznati sa svim doktrinamafizičkih nauka na njihovom savremenom stupnju razvoja. Kasnije, urazmišljanjima pitagorejaca, Zevs će postati metafizičko trojstvo;Monada koja iz svog nevidljivog SOPSTVA razvija aktivni uzrok,posledicu i inteligentnu volju, koji zajedno obrazuju Tetraktis. Još kas-nije nalazimo rane neoplatoniste kako ostavljaju po strani prvobitnuMonadu, usled toga što je potpuno nedokučiva ljudskim intelektom,špekulišući jedino o demijurškom trojstvu ovog božanstva, kojeproizvodi vidljive i razumljive posledice; odavde sledi dalji razvoj me-tafizike Plotina, Porfirija, Prokla i drugih filozofa ovog učenja o ZevsuOcu, Zevsu Posejdonu, o dunamis-u, o sinu i božanskoj sili, i o duhuili nous-u. Ovo trojstvo je kao jedinstvenu celinu prihvatala i Irinejskaškola iz drugog veka; jedina veća razlika između učenja neoplatonistai hrišćana sastojala se u tome što je ova druga na silu spojila nedo-kučivu Monadu sa njenim ovaploćenim trojstvom koje ima moćstvaranja.

U svom astronomskom aspektu Zevs-Dionis izvodi svoje porekloiz zodijaka, odnosno drevne sunčeve godine. U Libiji je predstavljan

419


u obliku ovna, i identičan je sa egipatskim Amonom, koji je doneo nasvet Ozirisa, boga sa likom bika. Oziris je ujedno i personifikovanaemanacija Oca-Sunca, istovremeno predstavljajući Sunce u sazvežđuBika. Sunce-Otac, pak, predstavlja Sunce u sazvežđu Ovna. Kako jeovaj drugi, Jupiter, predstavljen u vidu ovna, i kao Jupiter-Dionis iliJupiter-Oziris, ovaj drugi je poistovećen sa bikom. Ta životinja je, kaošto je dobro poznato, simbol stvaralačke moći; štaviše, kabala obja-šnjava, posredstvom jednog od njenih glavnih tumača, Simona-Ben-Johaja,18 poreklo ovog neobičnog kulta bikova i krava. Ni Darvin niHaksli – utemeljitelji učenja o evoluciji i njenog neophodnog dodatka,preobražaja vrsta – ne bi mogli da pronađu nikakvu primedbu na ra-cionalnost ovog simbola, osim možda pri-rodnog osećaja nelagodnostiusled saznanja da su im drevni mudraci prethodili i u ovom ‚otkriću’savremene nauke. Na drugom mestu ćemo izložiti kabalističko učenje,onako kako ga je učio Simon-Ben-Johaj.

Sa lakoćom se može dokazati da je od najstarijih vremena Saturnili Hronos, čiji su prsten van svake sumnje otkrili još haldejski as-trolozi, i čiji simbolizam nije nikakva „podudarnost”, bio smatran Ze-vsovim ocem, pre nego što će ovaj i sam postati ‚otac svih bogova’, ida je prema tome dugo bio najviše božanstvo. On je bio haldejski Belili Baal, i izvorno je došao od Akađana. Rolinson insistira da su ovidrugi stigli iz Jermenije, ali ako je tako, kako onda objasniti činjenicuda Bel nije ništa drugo do vavilonska predstava hinduističkog Šive, iliBala, boga vatre, svemogućeg stvaraoca i istovremeno Boga uni-štitelja, u mnogo čemu višeg i od samog Brame?

„Zevs je”, kaže jedna orfička himna, „prvi i poslednji, on je glavai svaki od udova; od njega je poteklo sve što postoji. On je čovek ibesmrtna nimfa (tj. muški i ženski element); on je duša koja prebivau svim stvarima; on je glavni uzročnik vatre; on je Sunce i on je Me-sec; izvor okeana; demijurg vaseljene; jedna sila, jedan Bog; svemo-ćni tvrorac i vladar vaseljene. Sve što postoji, vatra, voda, zemlja, etar,

420


18 N. B. – Živeo je u prvom veku pre Hrista.

noć, nebesa, Metis, praiskonska graditeljka (gnostička Sofija i kaba-listička Sefira), predivni Eros, Kupidon, svi su oni obuhvaćeni ogro-mnim razmerama njegovog veličanstvenog tela!”19

Ovaj hvalospeva u vidu kratke himne sadrži u sebi začetak svakogmitskog koncepta. Mašta drevnih naroda se pokazala isto tako bez-graničnom kao i vidljiva ispoljavanja samog Božanstva koje im jepružilo motive za njihove alegorije. Pa ipak, ma koliko se činileraskošnim, one nikada nisu odstupile od dve suštinske ideje koje uvekidu naporedo sa njihovom nadahnutom maštom; to su strogo pridrža-vanje kako fizičkog tako i moralnog, odnosno duhovnog, aspekta za-kona prirode. Njihova metafizička istraživanja nikada nisu došla ukonflikt sa naučno ustanovljenim istinama, dok se njihova verskaučenja mogu s punim pravom nazvati psiho-fiziološkim načelimasveštenika i naučnika, koji su ih stvorili na osnovu narodnog predanjau svetu koji je još bio u povoju, predanja kakva je primio nerazvijeniintelekt primitvnih ljudskih rasa, kao i na osnovu sopstvenih eksperi-mentalnih znanja, punih drevne mudrosti sakupljane tokom proteklihvekova.

UZAJAMNA PRIVLAČNOST PLANETA I BILJAKA

Ima li boljeg načina da se predstavi Jupiter u ulozi Sunca koje širisvoje zlatne zrake, od otelovljenja njegove emanacije u Dijani,sveobasjavajućoj devici Artemidi, čije je najstarije ime bilo Diktina,u bukvalnom smislu emitovan zrak, od reči dikein. Mesec nije sa-moobasjan, on svetli jedino odbijenom сunčevom svetlošću; otudadolazi i simbolična predstava njegove kćeri i ujedno boginje Meseca,Lune, Astarte ili Dijane. Kao kritska Diktina, ona nosi venac spletenod magične biljke koju zovu diktamnon, ili dictamnus, zimzelenoggrma za čije prisustvo je rečeno da dovodi do bolesti mesečarenja,

19 Stobeus: “Eclogues”.


421

ali i da istovremeno predstavlja lek koji je potpuno otklanja; da sekao Ejlitija i Junona Pronuba javlja u vidu boginje koja bdi nad po-rođajima; ona je i božanstvo povezano sa veštinom lečenja, a upotrebadiktamnusovog venca povezanog sa Mesecom još jednom pokazujedubinu zapažanja drevnih filozofa. Iz botanike je poznato da ovabiljka poseduje jaka umirujuća svojstva; ona u obilju raste na kritskojplanini Dikte; na drugoj strani, prema najvišim autoritetima na poljuanimalnog magnetizma, Mesec deluje na biljne sokove i sistem gan-glija, odnosno nervnih ćeija, na čvorne tačke od kojih polaze svanervna vlakna što igraju tako značajnu ulogu prilikom mesmerizacije.Tokom porođaja, kritske žene bi prekrivali ovom biljkom, dok je njenkoren upotrebljavan kao najbolji lek za smirivanje bolova koji se tomprilikom javljaju, kao i za otklanjanje nadražaja, naročito opasnih utom periodu. Štaviše, ove biljke su postavljane u hramovima pos-većenim ovoj boginji, a, ukoliko je bilo moguće, izlagane su i dire-ktnim zracima blistave Jupiterove kćeri – svetlom i toplom MesecuIstoka.

INDIJSKO ZNANJE O SVOJSTVIMA BOJA

Hindusitički bramane i budisti su imali složene teorije o uticajimaSunca i Meseca (muškog i ženskog elementa), koji su bili nosiocipozitivnog i negativnog principa, odnosno naspramnih magnetnihpolova. „Dobro je poznat uticaj Meseca na žene”, pišu svi drevni au-tori koji su se bavili magnetizmom; a Enmozer, kao i Du Pote, po-tvrđuju teorije hinduističkih mudraca u svim pojedinostima.

Za izrazito poštovanje koje su budisti ukazivali safiru – koji je iu svim drugim zemljama bio posvećen Luni – ustanovljeno je da jebilo utemeljeno na naučnoj osnovi, a ne na neosnovanom prazno-verju. Povezivali su ga sa svetim magijskim moćima, koje će svakiproučavalac psihološkog mesmerizma smesta razumeti, jer njegovauglačana, tamno plava površina može da proizvede izuzetne primeremesečarenja. Tek nedavno su uočeni raznovrsni uticaji koje ispoljava


422

boja njegovih prizmi na rast biljaka, naročito takozvanog „plavogzraka”. Naučnici su se dugo sporili oko nejednake moći zagrevanjaraznih zraka prelomljenih kroz njegove prizme, sve dok serija ekspe-rimenata generala Plezontona nije pokazala da pod zracima plavesvetlosti, koja ima najizraženija električna svojstva, rast životinja ibiljaka može biti ubrzan do magičnih razmera. Otuda Amoretijevaistraživanja električnih polova kod dragog kamenja pokazuju da sudijamant, granat i ametist negativno naelektrisani, dok safir ima pozi-tivan pol.20 To nam omogućuje da pokažemo kako najnoviji naučnieksperimenti samo potvrđuju ono što je indijskim mudracima bilopoznato daleko pre nego što je osnovan ma koji od današnjih uni-verziteta. Jedna drevna hinduistička legenda kaže da je Brama-Prađa-pati, zaljubivši se u sopstvenu kćer Ušas (Nebo, ponekad i Zora),uzeo obličje jelena (rišja) a Ušas košute (rôhit) i da su tako počiniliprvi greh.21 Videvši takvo skrnavljenje, bogovi su bili toliko užasnutida je svaki odabrao među svojim telima ono najstrašnijeg izgleda –svaki je bog imao onoliko različitih tela koliko je hteo – pa su ih sje-dinili stvorivši Butavana (duha zla), koga su stvorili sa ciljem daunište inkarnaciju (tj. otelovljenje) prvog greha koga je počinio samBrama. Videvši to, Brama-Hiranjagarbha22 se gorko pokajao i počeoda ponavlja mantre, odnosno molitve pročišćenja, i u svom dubokomkajanju ispustio jednu suzu na Zemlju, najvreliju suzu koja je ikadaistekla iz oka; od nje je stvoren prvi safir.

Ova polu-sveštena polu-narodna legenda pokazuje da su hindusidobro znali koja od svih boja svetlosti prelomljene kroz prizmu imanajizrazitija električna svojstva; štaviše, naročiti uticaj koji ima safirbio je isto tako dobro definisan kao i za ostale minerale. Orfej po-dučava na koji je način moguće uticati na slušaoce pomoću komada

423

20 Kjeser: „Arhiv.”, tom IV., str. 62. Ustvari, mnogi od drevnih simbola nisu bili ništadrugo do igra rečima, tj. imenima.

21 Pogledajte Rig-Vedu, Aitareja-Bramanan.22 Hindusitički Bramane su Bramu nazivali i Hiranjagarba, odnosno jedinica duše,

dok je Amrita vrhovna duša, prvobitni uzročnik koji je proistekao iz sopstvene suštinekao stvoritelj Brama.


magnetita*; Pitagora obraća posebnu pažnju na boju i svojstva dragogkamenja; dok je Apolonije iz Tijane svoje učenike naučio tajnim vrli-nama svakog od njih, i svakog dana je menjao svoje prstenje sa dra-guljima, noseći određeni kamen svakog dana u mesecu, u skladu saobjektivnim zakonima astrologije. Budisti potvrđuju da safir smirujeum, donosi staloženost i otklanja sve zle misli uspostavljajući zdravucirkulaciju u čovekovom telu. Isto to može da uradi i električna ba-terija svojim dobro usmerenim fluidom, kažu naši stručnjaci za elek-triku. „Safir će”, kažu budisti, „otvoriti blokirana vrata i odaje (začovekov duh); on stvara želju za molitvom i donosi dublje smirenjeod ma kog drugog dragog kamena; ali onaj koji ga nosi mora da živičistim i svetim životom.”23

Dijana-Luna je ćerka Zevsa i Proserpine, koja predstavlja Zemljuu njenom aktivnom delovanju i, prema Hesiodu, kao Dijana Ejlitija-Lusina, ona predstavlja Junoninu kćer. Ali Junona, koju je proždraoHronos, odnosno Saturn, a vratio u život Okeanid Metis, ujedno pred-stavlja i Zemlju. Saturn, kao simbol evolucije, odnosno protoka Vre-mena, guta Zemlju u jednoj od praistorijskih kataklizmi, i tek kadaMetis (voda) počne da se povlači u svoje mnogobrojne basene, uka-zuje se kontinent, odnosno Junona se vraća svom prvobitnom obliku.Ista ideja se izražava i 9. i 10. stihom prvog poglavlja Knjige Po-stanja. Prilikom čestih bračnih svađa između Junone i Jupitera, Di-janu uvek prikazuju leđima okrenutom svojoj majci, kako se smešiocu, mada ga istovremeno grdi zbog njegove razuzdanosti. Kažu dasu magovi iz Tesalije imali obavezu da, tokom ovakvih pomračenja,skrenu njenu pažnju na Zemlju putem čarolija i bajalica, dok vavi-lonjanski astrolozi i magovi nisu prestajali sa svojim vradžbinamasve dok ne bi pomirili goropadni par, posle čega bi se Junona „blis-tavo osmehivala na svetlošću obasjanu boginju” Dijanu koja se,okruživši čelo lukom polumeseca, vraćala u svoja lovišta u plani-nama.

424


23 Marbod: „Liber lapid. ed Beekmann.”* Prirodno namagnetisana ruda gvožđa.(prim.prev.)

metanja požara primećuje da „u tome ne nalazimo ništa zagonetno”,mada je i ova ‚epidemija’ veoma raširena. Neobična kontradikcija!De Kvinsi u svom članku pod naslovom „Murder Considered as Oneof the Fine Arts” (Ubistvo se smatra jednom od lepih umetnosti)raspravlja o ‚epidemiji’ ubistava između 1588. i 1635. tokom koje jesedam najistaknutijih ličnosti tog vremena izgubilo život tako što suubijeni, a da ni on ni ma koji drugi komentator nisu bili u stanju daobjasne tajanstveni uzrok ove manije ubijanja.

Ukoliko izvršimo pritisak na ovu gospodu da nam ponude nekakvoobjašnjenje, koje su kao tobožnji filozofi dužni da nam daju, dobijemoodgovor da je daleko naučnije pripisati ove ‚epidemije’ „uznemirenostiuma”, „ ... u vreme političkih nemira (1830)” „ ... oponašanju i trenu-tnom impulsu”, „ ... razdražljivim i dokonim dečacima” i „histeričnimdevojkama” nego besmisleno tragati za potvrdom sujevernog mita ohipotetičkoj astralnoj svetlosti. Izgleda nam da ukoliko bi, nekim hi-rom sudbine, histerija potpuno iščezla iz ljudskog sistema, lekarskobratstvo bi ostalo bez ma kakvog objašnjenja za veliku grupu pojavakoje su sada zavedene pod zgodnim naslovom „uobičajeni simptomiizvesnih patoloških stanja nervnih centara”. Histerija je sve do sadabila dežurno pribežište skeptičnih patologa. Da li se pojava da priprostadevojka sa sela najednom tečno progovori na raznim stranim jezicimakoje dotle uopšte nije poznavala i počne da piše poeziju može objasnitisa: „Histerija!” Da li je izvesni medijum levitirao, pred očima više oddesetak svedoka, izašavši kroz prozor na trećem spratu zgrade i vra-tivši se kroz drugi pod uticajem – „poremećaja nervnih centara, zakojim je usledila kolektivna histerična halucinacija”?44 Jednog škot-skog terijera, koji se zatekao u prostoriji tokom ove manifestacije, ne-vidljiva ruka je bacila preko čitave sobe, pri čemu je tokom svog saltau vazduhu u param-parčad polomio luster koji je visio sa 4,5 metra vi-sokog plafona, da bi pao mrtav na pod – da li se radi o nekakvoj –„psećoj halucinaciji?”

44 Litre: “Revue des Deux Mondes”.


441

„Prava nauka nema veru”, kaže dr Fenvik u “Strange Story” Bul-ver-Litona; „prava nauka poznaje samo tri stanja uma: poricanje, uve-renje, i ogromni jaz između ovo dvoje, koji nije ‚vera’ nego prestanakrasuđivanja.” Takva je, možda, bila prava nauka u danima dr Fenvika.Ali prava nauka u naše vreme ide drugim putem; ona ili odmah poriče,bez ma kakvog prethodnog ispitivanja, ili sedi u međuprostoru, izmeđuporicanja i uverenja, i sa rečnikom u ruci smišlja nove grčko-latinskenazive za nepostojeće vrste histerija!

Koliko su puta moćni vidovnjaci i adepti mesmerizma opisivalirazne bolesti i fizičke (drugima nevidljive) pojave koje nauka brzo-pleto pripisuje epilepsiji, poremećajima cirkulacije, nerava i čega svene u organizmu, jer ih je njihov duhovni vid opazio u astralnoj svet-losti. Oni potvrđuju da su „električni talasi” u takvim slučajevimabili jako uznemireni, kao i da su prepoznali direktnu vezu izmeđuovog poremećaja u etru i mentalne ili psihičke epidemije koja je u tovreme bila u punom jeku. Ali nauka nije obratila nikakvu pažnju nanjih, već je nastavila da enciklopedijski smišlja nove nazive za oda-vno poznate stvari. Du Pote, princ francuskih mesmerista kaže:

442


„Istorija je odlično sačuvala žalosne slučajeve vračanja u pro-šlosti. Ove činjenice su savršeno realne i vrlo su pogodne za strašnezloupotrebe ove veštine u čudovišnim razmerama! ... Pitaćete kakosam ja došao do znanja o ovoj veštini? Gde sam to naučio? Pretražu-jući sopstvene misli? Ne, sama priroda mi je otkrila tajnu. A kako?Iznoseći pred moje oči neosporne činjenice u vezi sa vradžbinama imagijom, ne čekajući da sam tragam za njima ... Šta je, u krajnjojliniji, san mesečara? Rezultat magijskih moći. A šta je to što određujeove privlačne sile i iznenadne podsticaje, te neobuzdane epidemije,nalete besa i netrpeljivosti, iznenadne krize ... te grčeve čije dejstvomožete produžiti? ... šta je to što ih određuje, ako ne sâm principkoga koristimo, sredstvo koje su tako dobro poznavali u drevnojprošlosti? Ono što nazivate nervni fluid ili magnetizam, ljudi davnihvremena su nazivali okultnom moći, ili pak duševnom snagom,sposobnošću potčinjavanja sopstvenoj volji, MAGIJOM!”

„Da sam ušao u detalje, svako bi mogao odmah da shvati da okonas, kao i u nama, postoje tajanstvena bića koja imaju moć i oblik,koja ulaze i izlaze kad im se prohte, bez obzira na čvrsto zatvorenavrata.”46 Štaviše, ovaj veliki mesmerist nas uči da je sposobnost us-meravanja ovog fluida „fizičko svojstvo, koje potiče od našeg telesnogsklopa ... on prolazi kroz svako telo ... sve se može upotrebiti kaoprovodnik u magijskim operacijama, a on će zadržati moć da proizvodirazličite efekte”. Ova teorija je zajednička svim hermetičkim filo-zofima. Moć ovog fluida je takva da „nijedna hemijska ili fizička silanije u stanju da ga uništi ... Nema mnogo zajedničkog između ne-dokučivih fluida poznatih fizičarima i ovog animalnog, magnetskogfluida”.47

„Magija se zasniva na postojanju sveta sastavljenog od raznih čini-laca van nas samih, a ne unutar nas; sa njim možemo da stupimo ukontakt koristeći izvesne veštine i postupke ... Izvesni element kojipostoji u prirodi, nepoznat većini ljudi, uspostavlja kontrolu nad oso-bom, iscrpljuje je i slama, kao što zastrašujući uragan čini sa običnomtrskom; razbacuje ljude nadaleko, obrušava se na njih na hiljadu mestaistovremeno, a da oni uopšte ne vide nevidljivog neprijatelja, niti suu stanju da se zaštite ... sve je to već prikazano; ali da taj isti elementmože da bira prijatelje i izdvaja miljenike, da ispu-njava sve njihovezamisli, da odgovara na ljudski glas i razume značenje nacrtanihznakova, to je nešto što ljudi ne mogu da shvate, što njihov razumodbacuje, a to je upravo ono što sam lično video; i ovde nedvosmis-leno izjavljujem da su sve to za mene činjenice i sušta istina, prikazanai potvrđena zauvek.”45

45 Du Pote: Magié Devoilée, str. 51-147.46 Ibid, str. 201.47 Baron Du Pote: “Cours de Magnétisme”, str. 17-108.


443

BOGOVI PANTEONA SU SAMO PRIRODNE SILE

Ako se sada vratimo na srednjovekovna vremena, nalazimo, poredostalih, Kornelijusa Agripu koji nam poručuje:

Ukoliko ne želimo da tragamo za dokazom ili da dobijemoobaveštenja od srednjovekovne, hermetičke filozofije, možemo daodemo još dalje u prošlost i da izaberemo jednog od ogromnog brojafilozofa iz prehrišćanskih vremena, onoga koji bi poslednji mogao bitioptužen za sujeverje i naivnost – Cicerona. Govoreći o onima kojenaziva bogovima, a koji su u stvari duhovi što potiču od ljudi ili iz vaz-duha, stari govornik kaže sledeće:

„Znamo da je od svih živih bića čovek najbolje sačinjen, a kakoi bogovi spadaju u istu grupu, moraju da imaju ljudski oblik ... Time

444


„Neprekidno promenljiva univerzalna sila, ‚duša sveta’, može daoplodi bilo šta ulivanjem svojih sopstvenih ‚nebeskih’ svojstava.Raspoređeni u skladu sa principima nauke ovi objekti stiču sposo-bnost da nam prenose svoje vrline. Dovoljno je da stavimo takav ob-jekat na sebe pa da odmah osetimo njegovo dejstvo kako na dušutako i na telo ... Čovekova duša poseduje čudesnu moć, usled togašto je suštinski ista kao i sav stvoreni svet. Onaj ko poznaje tajnu ustanju je da napreduje u nauci i znanju do krajnjih granica sopstvenemašte, ali to može da uradi jedino uz uslov da postane potpuno sjedi-njen sa ovom univerzalnom silom ... Tada se može postići da istina,čak i u budućnosti, uvek bude pred ‚očima’ duše; ta činjenica jebezbroj puta prikazana odigravanjem tačno onih događaja koji suprethodno bili viđeni i detaljno opisani ... vreme i prostor nestajupred orlovskim očima besmrtne duše ... njena moć postaje bez-granična ... ona može da munjevito preleti prostor i obuhvati čovekasvojim prisustvom, bez obzira na udaljenost; u stanju je da prodre unjega i potpuno ga ispuni, da učini da čuje glas osobe kojoj ona pri-pada, kao da je ta osoba u istoj prostoriji.”48

48 “De Occulto Philosophiâ”, str. 332-358.

ne mislim da kažem kako bogovi imaju fizička tela u kojima teče krv,ali kažem da upravo tako izgledaju ... Epikur, za koga su nevidljivestvari bile isto tako opipljive kao da ih je dodirnuo prstom, uči nasda bogovi obično nisu vidljivi, ali da se mogu shvatiti razumom; danemaju čvrsta tela ... ali da ih možemo prepoznati u njihovim privre-menim obličjima; da, kako postoji dovoljno atoma u beskrajnomprostoru da se stvore takva obličja, ona se stvaraju pred nama ... iomogućuju nam da shvatimo šta su ta sretna, besmrtna bića.”49

„Kada inicirani”, kaže Levi, „postane potpuno svestan, on dolaziu dodir sa magnetnim treperenjem u masi astralne svetlosti i usmera-va ga po svojoj volji ... Preobražena u ljudsku svetlost u trenutkusvog nastanka, ona (svetlost) postaje prvi omotač duše; zajedno sanajsuptilnijim fluidima ona obrazuje eterično telo, odnosno astralnogdvojnika, koji biva potpuno odbačen jedino u slučaju smrti.”50

Velika tajna adepta-maga se sastoji u tome kako se ovo eteričnotelo može projektovati bez obzira na daljinu; kako može da poprimiobjektivniji oblik i postati opipljivo kondenzovanjem njegovog flui-dnog oblika iz talasa koje emituje njegova izvrona suština.

Teurgijska magija je krajnji izraz okultne psihološke nauke. Savre-meni naučnici je odbacuju kao haluciniranje poremećenih umova, ilije obeležavaju žigom srama zbog navodnog šarlatanstva. Mi im, sasvoje strane, bez ikakvog dvoumljenja uskraćujemo pravo da iznosesvoje mišljenje o nečemu što nikada nisu ispitivali. Nemaju ništa višeprava, na sadašnjem nivou njihovog znanja, da presuđuju o magiji ispiritizmu nego što bi neki domorodac sa Fidžija imao da iznese svojemišljenje o radovima Faradeja ili Agasija. Sve što su u stanju da uradeje da danas ispravljaju greške koje su juče napravili. Pre skoro tri hi-ljade godina, mnogo pre Pitagorinog vremena, drevni filozofi sutvrdili da se svetlost može izmeriti – kao i materija, i da je svetlostsila. Korpuskularna teorija svetlosti je bila ismejana zahvaljujućiNjutnovim neuspesima da pruži odgovarajuća objašnjenja, dok je ta-

445

49 Ciceron: “O prirodi bogova”, knjiga I., poglavlje XVIII.50 Elifas Levi.


lasna teorija, koja je izjavila da se svetlost ne može izmeriti, bila pri-hvaćena. A sada je svet zaprepašćen merenjima težine svetlosti kojagospodin Kruks obavlja sa svojim radiometrom! Pitagorejci su sma-trali da ni Sunce ni zvezde ne predstavljaju izvore svetlosti i toplote,te da je Sunce samo sredstvo za njihovo prenošenje; međutim, sa-vremene škole tvrde suprotno.

Isto se može reći i za Njutnov zakon gravitacije. Strogo sledećiučenje pitagorejaca, Platon je tvrdio da gravitacija nije samo ispolja-vanje zakona o magnetskom privlačenju manjih tela ka većima, negoi zakona o uzajamnom odbijanju istorodnih polova i privlačenjusuprotnih. „Stvari koje su spojene”, kaže on, „suprotno prirodnimzakonima, prirodno su sukobljene i uzajamno se odbijaju.”51 Ovo neznači da se odbijanje neizostavno javlja među telima različitih svo-jstava, već da pri spajanju tela prirodno protivurečnih osobina uvekdolazi do njihovog uzajamnog odbijanja. Istraživanja Barta i Švaj-gera nesumnjivo ukazuju da su drevni naučnici bili dobro upoznatisa uzajamnim privlačenjem gvožđa i prirodnog magneta, kao i sapozitivnim i negativnim polovima elektriciteta, kako god da su ihnazivali. Uzajamni magnetni uticaji planeta, koje same po sebi pred-stavljaju magnete, za njih je bila nesporna činjenica, dok meteorskokamenje nisu samo nazivali magnetnim, nego su ga u svojim Mis-terijama koristili u iste svrhe u koje mi danas koristimo pravi magnet.Prema tome, kada je profesor A. M. Mejer sa Stivensonovog te-hnološkog instituta 1872. godine, pred Naučnim klubom univerzitetaJejl rekao da se „prilikom ma kakvih uznemiravanja Sunčevepovršine javljaju duboki poremećaji u ravnoteži zemljinog magne-tizma koji dovode do grčevitih podrhtavanja magneta u našim opser-vatorijama, istovremeno proizvodeći ogromna izlivanja polarnesvetlosti, čiji treperavi plamenovi igraju u taktu sa podrhtavanjem magnetne igle”,52 on je samo ponovio, doduše na besprekornom en-

446


51 “Timaj”. I profesor Džovit u svom Uvodu na sličan način potvrđuje da je Platonučio o uzajamnom privlačenju srodnih tela. Ali takva tvrdnja bi dovela do zaključka daveliki filozof nije imao ni osnovna znanja o zakonima magnetnih polova.

gleskom, ono isto što je podučavano na‚ besprekornom dorskomjeziku, mnogo vekova pre nego što je prvi hrišćanski filozof doživeoprosvetljenje.

Čuda koja su izvodili sveštenici teurgijske magije počivaju na takočvrstim dokazima, a i tih dokaza je toliko – ukoliko ljudsko sve-dočenje uopšte vredi – da, radije nego da prizna kako su paganskiteurgisti daleko nadmašivali hrišćane ‚čudima’ koja su izvodili, serDejvid Bruster uzdržano priznaje prvima vrhunsko poznavanje fizike,i svega što je u vezi sa filozofijom prirode. Nauka se našla u vrlo neu-godnoj dilemi. Ili mora da prizna da su fizičari antike svojim znanjemnadmašivali njene današnje predstavnike, ili da u prirodi postoji neštošto je iznad fizičke nauke, i da duh raspolaže moćima o kojima našifilozofi nisu ni sanjali.

„Grešku koju bismo napravili u nekoj od nauka posebno smo ne-govali”, kaže Bulver-Liton, „često samo zbog toga da bi izgledalokako se nekoj drugoj, posebnoj nauci poklanja još veća pažnja.”53

Vrhunske mogućnosti magije je najlakše objasniti. Putem blistavesvetlosti kosmičkog magnetskog okeana, čiji električni talasi po-vezuju celu vaseljenu i u svom neprestanom kretanju prodiru u svakiatom i molekul beskrajnog stvorenog sveta učenici mesmerizma –koliko god njihovi eksperimenti bili ograničenih mogućnosti – intu-itivno opažaju početak i kraj velike tajne. Jedino proučavanje ovogagensa, koji predstavlja ‚božanski dah’, može da otkrije tajne psi-hologije i fiziologije, kosmičkih i spiritualnih fenomena. Psel kaže:

447

52 Dr Alfred Maršal Mejer (Alfred Marshall Mayer): „The Earth a Great Magnet”(Zemlja kao veliki magnet), predavanje održano pred Naučnim klubom univerziteta Jejl,14. februara 1872.

53 “Strange Story”.

„Magija sačinjava poslednji deo svete nauke. Ona je ispitala pri-rodu, moći i svojstva svega što postoji; elemenata i njihovih delova,životinja, najrazličitijih biljaka i njihovih plodova, stena i lekovitogbilja. Ukratko, ona je istražila suštinu i moći svih stvari. Odatle ipotiču efekti koje je u stanju da izvede.


DOKAZI PITAGORINIH MAGIJSKIH MOĆI

Ako je Galvanijevo savremeno otkriće pokrenulo udove mrtve žabe,i grčenjem crta na licu mrtvog čoveka izazvalo izraze najrazličitijihemocija, od radosti do paklenog besa, očajanja i užasa, onda su, ukolikonismo spremni da odbacimo sva svedočenja najpouzdanijih ljudi starogveka, paganski sveštenici izvodili kud i kamo veća čuda nateravši svojestatue od kamena i metala da se preznojavaju i smeju. Čista nebeskavatra paganskih oltara bio je elektricitet privučen iz astralne svetlosti.Prema tome, ukoliko su statue bile odgovarajuće pripremljene, moglesu zadobiti svojstvo da dodirom prenose ozdravljenje ili bolesti, kaoma koji savremeni galvanski pojas ili napunjena baterija, bez razlogada pribegavamo optužbama za ‚praznoverje’.

Sholastički skeptici, kao i materijalističke neznalice, lepo su sezabavljali tokom poslednja dva veka apsurdima koje je Pitagori pripi-sao njegov biograf Jamblih. Za filozofa sa Samosa je rečeno kako jeubedio jednu mečku da više ne jede ljudsko meso, da je naterao belogorla da se spusti do njega iz belih oblaka i da ga je pripitomio jednomlakom ćuškom i nežnim rečima. Drugom prilikom, Pitagora je uspeoda nagovori jednog vola da prestane da jede pasulj, šapnuvši neštoživotinji na uvo!55 O, kako smešno izgledaju neznanje i predrasudenaših predaka u očima današnjih prosvećenih naraštaja! Ipak, dopu-stite da analiziramo ovaj ‚apsurd’. Svakog dana možemo da vidimo

448


Ona je pravila statue (namagnetisane) koje su donosile ozdrav-ljenje, kao i razne figure i stvari (amajlije) koje su mogle da donesukako bolest tako i zdravlje. Često magija može da izazove i pojavunebeske vatre, i u tim prilikama statue počinju da se osmehuju alampe se same od sebe pale.”54

54 Pogledajte Tejlorovog Pausaniju; isto tako rukopis „Treatise on Dæmons”(Rasprava o demonima) od Psela, i „Treatise on the Eleusinian and Bacchic Mysteries“(Raspravu o Eleusinskim i Bahovskim misterijama).

55 Jamblih: “O Pitagorinom životu”.

polupismene ljude, vlasnike putujućih menažerija, kako pripitomlja-vaju i potpuno potčinjavaju najopasnije životinje samo snagom svojenesavladive volje. Štaviše, u ovom trenutku imamo u Evropi nekolikomladih i fizički slabih devojaka, mlađih od dvadeset godina, kojeneustrašivo rade istu stvar. Svako je lično posmatrao ili bar čuo zanaizgled magične moći nekog mesmeriste ili psihologa. Oni su ustanju da potpuno potčine pacijente svojoj volji tokom neograničenogvremena. Regaconi, mesmerist koji je izazvao takvo zaprepašćenjeu Francuskoj i Londonu, ostvario je daleko izuzetnije podvige odonih koji se pripisuju Pitagori. Zbog čega bismo onda optuživali anti-čke biografe, ljude kao što su Pitagora i Apolonije iz Tijane, da sunamerno izvrtali činjenice ili bili apsurdno sujeverni? Kada shvatimoda većina onih koji pokazuju toliko skepse u pogledu magijskih moćikoje su posedovali antički filozofi, koji se smeju drevnim teogoni-jama i mitološkim zabludama, na drugoj strani bezrezervno veruju usve što piše i čime je svojevremeno nadahnuta njihova Biblija, neusuđujući se da posumnjaju čak ni u čudovišnu besmislicu kada jeIsus Navin navodno zaustavio Sunce na nebu,56 možemo samo dakažemo Amin na sasvim opravdan prekor Džefrija Higinsa: „Kadaotkrijem”, kaže on, „da obrazovani ljudi doslovno veruju u ono štopiše u Knjizi Postanja, za koju su drevni narodi, sa svim svojim ne-dostacima, imali dovoljno zdravog razuma da je prihvate isključivokao alegoriju, u iskušenju sam da posumnjam u istinitost napretkaljudskog uma.”57

449

56 „Tada progovori Isus (Navin) Gospodu .... stani sunce nad Gavaonom, i mjesečenad dolinom Elonskom. I stade sunce i ustavi se mjesec ... I stade sunce nasred neba ine naže k zapadu skoro za cio dan.”(Isu. 10:12,13)

57 „Anakalipsis”, tom I., str. 807.


NEVIDLJIVE RASE ETARSKOG PROSTRANSTVA

Tomas Tejlor je jedan od malog broja komentatora starih grčkih ilatinskih pisaca koji su odali puno poštovanje drevnim mudracimaza njihova umna dostignuća. U njegovom prevodu Jamblihovog dela„O Pitagorinom životu” nalazimo sledeću primedbu:

Za njih univerzalni etar nije bio samo nešto neuhvatljivo što sepruža beskrajem neba, već je bio beskrajni okean nastanjen, poputmorskih dubina koje poznajemo, svojim čudovištima i nizom manjihstvorova, i u svakom svom molekulu je sadržavao klicu života. Poputjata bakalara koja se vrzmaju našim okeanima i manjim morima, gdesvaka vrsta ima svoje prebivalište na nekom mestu kome se na nekičudan način prilagodila, neke su naklonjene ljudima a neke zaziru odnjih, neke je lepo posmatrati dok neke uteruju strah, neke traže uto-čište u tihim zakutcima i lukama uvučenim u kopno, dok druge lutajuogromnim vodenim prostranstvima; tako su i za duhove elementalaverovali da nastanjuju različite delove nepreglednog eterskog okeana,i da su prilagođeni uslovima u svojim specifičnim sredinama. Akobudemo stalno imali na umu da jurnjava planeta kroz svemir morada proizvede isti takav totalni poremećaj u ovom plastičnom i raz-ređenom medijumu, kao što prolazak topovskog projektila pravi uvazduhu ili parobrod u vodi kojom plovi, ali ovog puta u kosmičkim

450


„Budući da je Pitagora, kako nas Jamblih obaveštava, bio iniciranu sve Misterije Biblosa i Tira, u svete obrede Sirijaca kao i u Mis-terije Feničana, i da je proveo dvadeset dve godine u skrivenimsvetilištima egipatskih hramova povezanih sa vavilonjanskim magi-ma, te da su ga podučavali svojim najuzvišenijim znanjima, nijenikakvo čudo što je bio izuzetno vičan magiji, odnosno teurgiji, i daje stoga bio u stanju da izvodi stvari koje nadilaze uobičajene ljudskesposobnosti, koje neukima izgledaju potpuno neverovatne.”58

58 Jamblih: „O Pitagorinom životu“, str. 297.

razmerama, bićemo u stanju da shvatimo da, ako priznamo da su našapolazna gledišta ispravna, izvesni međusobni položaji planeta moguda prouzrokuju daleko jaču uznemirenost i usmere daleko snažnijestruje u određenom smeru od drugih. Ako priznamo da je sve to tako,onda možemo da vidimo i zbog čega, usled raznih međusobnihpoložaja zvezda, plići delovi naklonjenih ili neprijateljskih „elemen-tala” mogu da prodru u našu atmosferu, ili u neki njen deo, i svojeprisustvo učine vidljivim putem posledica koje će uslediti. Prema an-tičkim učenjima, duhovi elementala koji nemaju dušu su se razviliusled neprestanog kretanja koje predstavlja suštinsku odliku astralnesvetlosti. Svetlost je sila, a silu proizvodi volja. Kako ova sila proi-stiče iz intelekta koji je nepogrešiv, jer ne sadrži ništa od materijalnihorgana na kojima se temelji ljudska misao, već predstavlja najfiniju,čistu emanaciju najvišeg božanstva – (Platonovog „Oca”) on odpočetka vremena, prema nepromenljivim zakonima, proizvodi ele-mentarni materijal potreban za nastupajuće generacije ljudskih rasa.Sve one su, bilo da pripadaju ovoj ili nekoj drugoj od bezbroj planetau svemiru, razvile svoj ovozemaljski oblik po telesnom kalupu nekeod klasa ovih elemantarnih bića, koja su prešla u nevidljive svetove.U antičkoj filozofiji nije nedostajala karika koju bi morala da popuniTindalova „naučna imaginacija”; nije bilo praznine koju bi morali dazatrpaju tomovi materijalističkih špekulacija, neophodnih usled ap-surdnog pokušaja da se dođe do rešenja jednačine uz pomoć samojednog skupa veličina; naši „neuki” preci su pratili zakon evoluciješirom vaseljene. Kao što isto pravilo podjednako važi kada sa zvez-danih maglina pređemo na razvoj čovekovog fizičkog tela, tako supratili i neprekidnu seriju entiteta počev od univerzalnog etra dootelovljenog duha čoveka. Ovaj razvoj se kretao od spiritualnog svetaka svetu grube materije i od ovog drugog natrag ka izvoru svega štopostoji. „Poreklo vrsta” je za njih predstavljalo silazak iz sveta duha,prvobitnog izvora svega, i „degradaciju u tvar”. U ovom zaokruže-nom lancu razvoja elementarna, duhovna bića imaju isto tako ista-knuto mesto, tačno na sredini između krajnosti, kao i Darvinov„izgubljeni beočug” između majmuna i čoveka.

451


Nijedan pisac iz sveta književnosti nikada nije dao istinitiji ili po-etičniji opis ovih bića od ser E. Bulver-Litona, autora romana Zanoni.Sad, kako smatra da „nije sačinjen od tvari” već da je „Misao radostii svetla”, njegove reči zvuče više kao verni odraz memorije nego kaorazdragani izliv puke mašte. Ustima mudrog Mejnora on govori Glin-donu:

452


„Čovekova arogancija je u srazmeri sa njegovim neznanjemTokom nekoliko razdoblja je posmatrao bezbrojne svetove kojisvetlucaju u svemiru nalik na mehuriće u okeanu bez obala, poputsićušnih sveća ... misleći da je Proviđenje želelo da pruži to malosvetlosti samo da bi čoveku noć bila prijatnija ... Astronomija je is-pravila ovu zabludu ljudske taštine i čovek sada preko volje priznajeda su zvezde posebni svetovi, veći i blistaviji od njegovog ... Svudana ovom nepreglednom planu nauka razotkriva novi život ...Razmišljajući, po očiglednoj analogiji, zar nisu već i jedan list ilikap vode, ili bar ništa manje od one zvezde, svet nastanjen bićimakoja dišu – čak i čovek predstavlja celi svet za druga živa bića; mili-oni žive u rekama njegove krvi i nastanjuju njegov telesni okvir, baškao što čovek naseljava Zemlju – i sam zdrav razum (kada bi gasamo imali na našim sveučilištima) bio dovoljan da nas nauči da jebeskraj koji nas okružuje svojim fluidom, a koga nazivate svemirom– to bezgranično i neopipljivo koje razdvaja Zemlju od Meseca izvezda – takođe ispunjen odgovarajućim oblicima života. Zar ne bibio očigledan apsurd pretpostaviti da je svaki list prepun živih bića,a da su beskrajna prostranstva svemira nenastanjena? Zakon velikogsistema ne dopušta uzaludan gubitak čak nijednog jedinog atoma;on ne zna ni za jedno mesto gde nešto živo ne diše ... Dobro, možeteli onda da zamislite da je svemir, koji je sam po sebi beskrajan, jediniuzaludan, jedini bez života, da je od manje koristi za jedinstveni planuniverzalnog bića ... od jednog jedinog gusto nastanjenog lista, odjedne životom pretrpane planete? Mikroskop vam pokazuje stvorenjakoja žive na listu; ni jedna do sada smišljena mehanička cev vam nemože pokazati plemenitije i nadahnutije stvari kako lebde u slobod-nom vazduhu. Ipak, između njih i čoveka postoji tajanstvena i zas-trašujuća srodnost ... Ali da bismo probili tu barijeru, duša kojom

Tako izgleda površni prikaz elementarnih bića koja nemaju u sebibožanski duh; daruje ga onaj koga su mnogi sa razlogom mislili dapoznaju bolje nego što je on bio spreman da im dopusti, suočen saopštom skepsom.

U sledećem poglavlju ćemo nastojati da objasnimo neke od ezo-teričnih špekulacija onih koji su prošli svetu inicijaciju, kao što je pi-tanje šta je čovek bio, šta jeste i šta bi mogao biti. Doktrine kojimasu učili u Misterijama – izvoru iz koga je potekao Stari a delimičnoi Novi Zavet – pripadale su najvišim shvatanjima morala i verskimotkrivenjima. Dok su njihovo bukvalno značenje prepustili iraciona-lnom fanatizmu nižih društvenih slojeva, viši slojevi, čiju su većinusačinjavali Inicirani, bavili su se svojim proučavanjima i služenjemjednom Nebeskom Bogu u svečanoj tišini svojih hramova.

453

osluškujete mora biti naoštrena jakim entuzijazmom, pročišćena odsvih ovozemaljskih želja ... Kada ste tako pripremljeni, onda naukamože da pomogne; vid može da postane pronicljiviji, nervi os-etljiviji, duh življi i okrenut okruženju, a sam element – vazduh,prostor – može se učiniti, pomoću izvesnih tajni više hemije, opi-pljivijim i providnijim. Ni ovo nije magija kako je lakoverni nazi-vaju; kao što sam već više puta rekla, magija (tj. nauka koja kršiprincipe prirode) ne postoji; to je samo nauka pomoću koje se možeuspostaviti kontrola nad prirodom. Sad, u svemiru postoje milioniživih bića, koja nisu spiritualna u bukvalnom smislu reči, jer su sas-tavljena od nekog oblika materije, poput mikroskopskih životinjicakoje se golim okom ne mogu videti, ali materije koja je tako de-likatna, vazdušasta i suptilna da nalikuje tankom velu, paučini u kojuje zaodeven duh ... Ipak, ove vrste se međusobno veoma razlikuju... neke su izuzetno intelignetne, druge su užasno opake; neke mrzeljude poput đavola, druge su blage poput glasnika između Zemlje ineba ... Među čuvarima ulaza je i jedan koji prevazilazi sav njen rodpo zlobi i mržnji; njegove su oči paralisale najhrabrije, a njegovamoć nad čovekovim duhom se povećava u srazmeri sa strahom kojiuliva.”59

59 Bulver-Liton: “Zanoni”.


Platonova razmišljanja u Gozbi, o stvaranju prvobitnog čoveka, kaoi rasprava o kosmogoniji u Timaju, moraju se shvatiti alegorijski, uko-liko ih uopšte prihvatimo. Skriveno pitagorejsko značenje izneto uTimaju, Kratilu i Parmenidu, kao i nekoliko drugih trilogija i dijalogakoje su se neoplatonisti usudili da izlože, sve je što im je teurgijskizavet tajnosti dopuštao da objave. Pitagorejsko učenje da je Bog uni-verzalni um prožet sa svime što postoji, kao i učenje o besmrtnostiduše, predstavljaju najizrazitije karakteristike ovih očigledno raznoro-dnih učenja. Njegova nesumnjiva pobožnost i veliko poštovanje kojeje Platon osećao prema MISTERIJAMA dovoljna su garancija da onnikada ne bi dopustio da njegova indiskrecija prevagne nad dubokimosećajem odgovornosti koga ima svaki adept. „Neprestano usavršava-jući samog sebe u savršenim MISTERIJAMA, čovek jedino u njimapostaje zaista savršen”, kaže on u Fedru.60

Nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo zbog toga što suMisterije vremenom počele da gube na svojoj tajanstvenosti. Umestoda ih profaniše izlažući ih domašaju mnoštva, on bi ih ljubomornozaštitio od svih osim najozbiljnijih i najdostojnijih među svojimučenicima.61 Mada na svakoj stranici pominje ‚bogove’, njegov mo-noteizam ostaje van svake sumnje, jer ceo tok njegove raspravepokazuje da pod nazivom bog podrazumeva red bića koja su dalekoispod pravog božanskog nivoa, i tek jedan nivo iznad ljudskog. Čakje i Josif primetio i priznao ovu činjenicu, uprkos predrasudama svo-jstvenim njegovoj rasi. U svom čuvenom napadu na Apiona, ovaj is-toričar kaže:62 „Međutim, oni Grci koji su filozofirali u skladu saistinom, nisu bili neznalice ... niti su propustili da primete razočara-vajuću površnost mitskih alegorija, zbog koje su ih sa pravom prezi-

454


60 Kori: “Phædrus” I. 328.61 Ovu tvrdnju nedvosmisleno potvrđuje sam Platon, koji izriče: „Vi kažete da vam,

u svojoj prethodnoj raspravi, nisam dovoljno objasnio prirodu Prvobitnog. Namernosam govorio u zagonetkama, kako, u slučaju da se nešto dogodi sa tablicom dok putujebilo kopnom ili morem, neko ko nema prethodnih znanja o ovome ne bi mogao darazume ono što na njoj piše.” („Platon”, Ep. II., str. 312; Kory: “Ancient Fragments”)

62 „Josephus against Apion” (Josif protiv Apiona), II., str. 1079.

rali ... To je podstaklo Platona da kaže kako nije potrebno uvrstiti makog od ostalih pesnika u ‚zajednicu posvećenih’, da bi zatim učtivoodbio i samog Homera, mada ga je prethodno ovenčao lovorom, kakoovaj svojim naivnim pričama ne bi uništio prâvu veru u jednogjedinog Boga.”

Oni koji su u stanju da prepoznaju pravi duh Platonove filozofijeteško će moći da se zadovolje njenom ocenom koju Džovit iznosipred svoje čitaoce. On nam kaže da je uticaj koga je na potonjapokolenja izvršio Timaj jednim delom posledica pogrešnog shvatanjaučenja njegovog autora od strane neoplatonista. On želi da nas uverida su skrivena značenja koja su otkrili u ovom dijalogu „sasvimnetipična za duh kojim se odlikuju Platonova dela”. To je isto što itvrditi da Džovit shvata kakav je uistinu taj duh; s druge strane, nje-gov kriticizam usredsređen baš na ovaj problem pokazuje da ga onuopšte nije shvatio. Ukoliko, kako nam kaže, hrišćani izgleda moguda pronađu u njegovim radovima svoje Trojstvo, Reč (Logos), crkvui postanje sveta, i to u smislu u kome ih Jevreji tumače, to je stoga ihoni i sadrže, pa je prema tome sasvim prirodno da ih i pronađu.Građevina Platonove filozofije spolja izgleda isto, ali duh koji je uno-sio život u mrtvo slovo filozofovog učenja je nestao, i samo bismogubili vreme tragajući za njim po suvoparnim dogmama hrišćansketeologije. Sfinga je sada ista kakva je bila i četiri veka pre hrišćanskeere, ali Edipa više nema. Ubijen je zato što je svetu dao ono što ovajusled nezrelosti nije bio u stanju da primi. On je predstavljao otelo-vljenje istine i morao je da umre, kao što mora i svaka velika istina,pre nego što poput feniksa ne ustane iz sopstvenog pepela. Svaki pre-vodilac Platonovih radova je primetio neobičnu sličnost između filo-zofije ezoterista i hrišćanskih učenja, i svaki od njih je pokušao da toprotumači u skladu sa sopstvenim verskim uverenjima. Tako Kori, usvojim delu “Ancient Fragments”, pokušava da dokaže kako se radisamo o površnoj sličnosti, a onda se dovija najbolje što ume da uočima publike unizi pitagorejsku Monadu i na njenim ruševinamauzdigne kasnije božanstvo sa čovečijim likom. Tejlor opet, zalažući

455


se za nju, pokazuje podjednako nepoštovanje prema MojsijevomBogu. Zeler čak ima hrabrosti da se smeje nastojanjima crkvenihotaca koji su, bez obzira na istoriju i njenu hronologiju, kao i to da liće ljudi progutati njihovu priču ili ne, tvrdili da su Platon i njegovaškola ‚ukrali’ od hrišćanstva njegova najvažnija učenja. Za nas jesreća isto koliko je problem za rimsku crkvu što obmane kao što jeta, kojom se poslužio Euzebije, teško mogu da prođu u našem veku.Bilo je mnogo lakše izvrnuti hronologiju „da se postigne sinhro-nizam” u vremenu episkopa Cezareje nego što je to danas, i sve dokistorija postoji ljudi će znati da je Platon živeo punih 600 godina prenego što je Irinej došao na ideju da uspostavi novo učenje na ruševi-nama Platonove mnogo starije akademije.

Ovo učenje po kome je Bog univerzalni um, raširen u svemu štopostoji, nalazi se u osnovi svih filozofija starog veka. Budistički prin-cipi koji se najbolje mogu razumeti ukoliko se prouči pitagorejskafilozofija – inače njihov verni odraz – dolaze upravo iz ovog izvora,kao i bramanska vera i rano hrišćanstvo. Pročišćavajući proces trans-migracije – metempsihoze – koliko god bio grubo ‚očovečen’ u kas-nijem periodu, mora se smatrati samo dopunskim učenjem, koje jeizopačeno teološkom sofizmom sa ciljem da se bolje učvrsti međuvernicima kroz narodno sujeverje. Ni Gautama Buda ni Pitagora nisunameravali da podučavaju ovu čisto metafizičku alegoriju u bukval-nom smislu. Ezoterijski, ona je objašnjena u „Misteriji” Kunbuma,63

i odnosi se na isključivo spiritualna putovanja ljudske duše. Savre-meni naučnici ne treba da gaje nadu da će među mrtvim slovima bud-ističkih svetih knjiga pronaći pravo rešenje njihovih metafizičkihsuptilnosti. One iscrpljuju misaone moći nepojmljivom dubinom svo-jih razmišljanja, a onaj koji ih proučava je najdalje od otkrića upravou trenutku kada misli da mu je najbliži. Potpuno poznavanje svakogod učenja komplikovanog budističkog sistema može se postići jedinostrogim pridržavanjem pitagorejskog i Platonovog metoda, tj. od

456


63 Pogledajte poglavlje IX., str. 302.

opšteg ka pojedinačnom. Ključ razumevanja leži u prefinjenim i misti-čnim principima spiritualnog ulivanja božanskog života. Buda kaže:

Ovde se konačni prestanak postojanja odnosi isključivo na tvar,kako vidljivog tako i nevidljivog tela, jer astralna duša (perisprit) jei dalje materija, svejedno koliko uzvišena bila. Ista knjiga kaže da jeFo (Buda) time hteo da kaže da je „primitivna supstanca večita i ne-promenljiva. Najviši oblik u kome se javlja je čisti, prozirni etar, bez-granični prostor, a ne praznina koja je posledica odsustva svakogoblika, već, naprotiv, on je osnov svih oblika i njihov prethodnik.Međutim, samo prisustvo oblika pokazuje da su oni delo Maje, a svešto ona stvori nije ništa pred nestvorenim bićem, DUHOM, u čijemdubokom i svetom počinku svako kretanje zauvek prestaje.”

Na taj način, u budističkoj filozofiji konačni prestanak postojanjaznači jedino raspršivanje materije, u kome god obliku ili vidu senalazila; jer sve što ima oblik je moralo biti stvoreno, pa otuda preili kasnije mora nestati, tj. promeniti taj oblik; otuda, kao nešto što jeprivremeno, mada na prvi pogled deluje trajno, on predstavlja samoiluziju, maju; jer, kako večnost nema ni početak ni kraj, u poređenjus njim manje ili više produženo trajanje nekog konkretnog oblikaprolazi poput bleska munje. Pre nego što imamo vremena da shva-timo da smo ga videli, on je prošao i nestao zauvek; otuda su čak inaša astralna tela od čistog etra samo iluzija materije, sve dok za-državaju svoj zemaljski oblik. A on se menja, kažu budisti, u skladusa zaslugama ili nedostacima koje je osoba nagomilala tokom svog

457

64 „Iluzija; materija se u svojoj trostrukoj manifestaciji ispoljava kao zemaljska, i as-tralna ili izvorna duša ili telo, i kao Platonova dvojna duša, racionalna i iracionalna” –pogledajte sledeće poglavlje.

„Ko god da ne poznaje moj zakon i umre ne upoznavši ga, morase vraćati na Zemlju sve dok ne postane savršeni Samanejac. Da bito postigao, on mora da u samom sebi uništi trostruku maju,64 dapotpuno ukloni sve svoje strasti, da sjedini i identifikuje svoje ‚ja’sa zakonom (učenjem svete doktrine), i da shvati veru u konačniprestanak postojanja.”


života, i to je metempsihoza. Tek kada spiritualni entitet zauvek raski-ne veze sa svakom česticom materije, može da stupi u večnu i ne-promenljivu Nirvanu. On postoji u duhu, to jest ni u čemu; kao oblik,kao vid ispoljavanja, on konačno prestaje da postoji i stoga više nećeumirati, jer sâm duh nije Maja, već jedina STVARNOST u iluzornojvaseljeni ispunjenoj promenljivim i prolaznim oblicima.

Upravo na ovom budističkom učenju su pitagorejci zasnovaliglavne principe svoje filozofije. Oni pitaju: „Može li taj duh, kojidaje život i pokret, i koji sačinjava deo prirode same svetlosti, daizgubi svoj entitet?” „Da li taj osetljivi duh u životinjama koji je nosi-lac memorije, jednog od svojstava razuma, može da umre i pretvorise ni u šta?” A Vajtlok Balstroud, u svojoj argumentovanoj odbraniPitagore, izlaže ovo učenje dodajući:

Pitagorejci smatraju da su duhovi živih bića emanacije najsuptil-nijih delova etra; emanacije, DAH, ali ne i oblici. Svi filozofi se slažuu tome da je etar imun na sve vrste kvarenja i propadanja, a ono štose ne može pokvariti je tako daleko od mogućnosti uništenja čim seoslobodi fizičkog oblika, da se sa pravom može smatrati BESMRT-NIM. „Ali šta je to što nema telo ni oblik, što je nedokučivo, nevi-dljivo i nedeljivo; što postoji ali ga nema?” pitaju budisti. Odgovorje: „To je Nirvana”. To je NIŠTA; to nije neko mesto već izvesna vrstastanja. Kada dostigne Nirvanu, čovek više ne podleže posledicama„četiri istine”; jer posledicu može da proizvede jedino nekakav uzrok,a u ovom stanju svi uzroci bivaju nepovratno uništeni.

458


„Ako kažete da one (životinje) izdahnu svoj duh u vazduh, gdeovaj nestaje, to i ja mogu da potvrdim. Zaista, vazduh je pravo mestoza prijem duha, jer je, prema Laerciju, ispunjen dušama, a premaEpikuru je pun atoma, nosilaca principa na kojima počiva sve što pos-toji; jer čak i prostor u kome se krećemo i u kome ptice lete ima tolikospiritualne prirode da je nevidljiv, i prema tome lako može da primirazne oblike, jer su i oblici svih tela praktično nevidljivi; možemo davidimo i čujemo jedino posledice njihovog delovanja; sam vazduh jeisto tako prefinjen i nije podložan starenju. Šta onda predstavlja etarneba, i koji su sve uticaji ili oblici koji se odatle spuštaju na Zemlju?”

“ČETIRI ISTINE” BUDIZMA

Ove „četiri istine” predstavljaju osnov čitavog budističkog učenjao Nirvani. One su, kako kaže knjiga “Prađnja Paramita”,65 1. Posto-janje bola 2. Načini stvaranja bola 3. Bol može biti uništen 4. Načinuništenja bola. Šta predstavlja uzrok pojave bola? – Postojanje. Uko-liko postoji rođenje, za njim će neizbežno uslediti gubitak snage izdravlja, a zatim smrt; jer gde god da se pojavi oblik, tu postoji iuzrok bolu i patnji. Sâm duh je bezobličan, pa se stoga ne može rećida postoji. Kad god čovek (eterični, unutrašnji čovek) dostigne tačkuna kojoj postaje potpuno spiritualan, a time i bezobličan, tog trenutkadostiže i stanje savršenog blaženstva. ČOVEK kao objektivno bićebiva poništen, ali će duhovni entitet zauvek nastaviti da živi svojimsubjektivnim životom, jer duh ne podleže kvarenju i besmrtan je.

Upravo po duhu kojim zrače učenja Bude i Pitagore možemo lakoda prepoznamo istovetnost ovih dveju doktrina. Sveprožimajuća uni-verzalna duša - anima mundi je Nirvana, a Buda, kao generičko ime,Pitagorina je monada u ljudskom obliku. Kada počiva u Nirvani, ukonačnom blaženstvu, Buda predstavlja tihu, pasivnu Monadu, kojaprebiva u tami i tišini; on je isto tako i bezoblični Braman, uzvišenoali nespoznato Božanstvo, koje iako nevidljivo prožima celu vase-ljenu. Kad god se ispolji, u želji da se prikaže čovečanstvu u oblikukoji smo u stanju da pojmimo, bilo da ga nazovemo avatarom iliKraljem-Mesijom, ili permutacijom Duha Božijeg, Logosom, Hris-tom, radi se o jednom te istom. U svakom od ovih slučajeva radi seo „Ocu” koji je u Sinu, i Sinu koji je u „Ocu”. Besmrtni duh nad-jačava smrtnog čoveka. On ulazi u njega, i prožimajući celo njegovobiće čini ga bogom, koji se spustio u svoje zemaljsko prebivalište.Učenje kaže da svaki čovek može da postane Buda. I tako se u

459

65 „Perfection of Wisdom” (Savršenstvo mudrosti).


beskrajnom nizu vekova povremeno javljaju ljudi koji su u manjojili većoj meri uspeli da se sjedine „sa Bogom” kako se to kaže,odnosno sa sopstvenim duhom, kako bismo ispravno preveli. Budistitakve ljude zovu arhati. Arhat je odmah do Bude, i niko mu nije ravanbilo po prenetim znanjima ili po čudotvornim moćima. Izvesni fakirisu u stanju da potvrde ovu teoriju na delu, što je Žakolio dokazao.

Čak se i za takozvane natprirodne priče iz nekih budističkih knji-ga, kada je uklonjeno njihovo alegorijsko značenje, pokazalo da pred-stavljaju tajna učenja Pitagore. U knjigama na jeziku pali, zvanimĐatake, dat je spisak od 550 Budinih inkarnacija odnosno metem-psihoza. One pripovedaju kako se pojavio u svakom životinjskomobliku, i kako je udahnuo život svakom biću na Zemlji koje može daoseća, od mikroskopskih insekata do ptica, zveri i, konačno, čoveka,mikrokosmičke predstave Boga na Zemlji. Moramo li ovo da shva-timo bukvalno; da li je svrha ovog teksta da opiše stvarne preobražajei postojanje jednog te istog individualnog, besmrtnog, božanskogduha koji je udahnuo život svakom biću koje ima osećaje? Zar nebismo trebali da shvatimo, zajedno sa budističkim metafizičarima,da iako se individualnim duhovima ljudi ne zna broj, svi zajedno činejednu celinu, kao što svaka kap vode izvučene van okeana, meta-forički rečeno, može da egzistira zasebno, a da ipak bude jedno sasvim ostalim kapima koje zajedno obrazuju okean; jer svaki ljudskiduh nije ništa drugo do čestica jedinstvene, sveprožimajuće svetlosti?Da ovaj božanski duh daje život i cvetu i čestici granita na obronkuplanine, lavu i čoveku? Egipatski hijerofanti, poput bramanista, kaoi budisti na Istoku i izvesni grčki filozofi, izvorno su smatrali da istiduh koji uliva život jednoj čestici praha, u kojoj pasivno počiva,udahnjuje život i čoveku, u kome se ispoljava u svom najaktivnijemstanju. I učenje o postepenom vraćanju i sjedinjavanju čovekove dušesa suštinom prvobitnog, matičnog duha je jedno vreme bilo uni-verzalno. Ali ono nikada nije podrazumevalo ukidanje višeg spiritu-alnog ega – jedino rastvaranje čovekovog spoljnog oblika, kako poslenjegove zemaljske smrti, tako i tokom njegovog prebivanja na

460


Zemlji. Ko bi nam mogao bolje preneti tajne života posle smrti, zakoje se tako pogrešno mislilo da su nedokučive, od onih ljudi kojisu, uspevši da se kroz samodisciplinu i čistotu života i cilja kome sutežili sjedine sa svojim „Bogom”, doživeli trenutke opažanja velikeistine, koliko god bili nesavršeni.66 A ti vidovnjaci nam pripovedajučudne priče o raznoraznim oblicima koje poprimaju bestelesne as-tralne duše; oblicima od kojih svaki predstavlja spiritualni, ali ikonkretni odraz apstraktnog stanja uma i misli čoveka koji je nekadaživeo.

Optuživati budističku filozofiju da odbacuje Vrhovno Biće –Boga, kao i besmrtnost duše, pripisivati joj ateizam, ukratko da premanjihovom učenju Nirvana znači potpuni prestanak postojanja i daSvabavat NIJE više individualna osoba već ništa, čisti je apsurd. En(ili Ajin) jevrejskog En-Sofa takođe znači nihil odnosno ništa, tj.‚onaj koji više nije’ (quo ad nos), ali nikad niko nije ni pokušao daJevreje začikava sa ateizmom. U oba slučaja pravo značenje izrazaništa nosi u sebi ideju da Bog nije išta određeno, da nije konkretno,odnosno vidljivo Biće na koje se može primeniti naziv ma kog ob-jekta za koji znamo mi što živimo na Zemlji.

461

66 Porfirije za svog učitelja Plotina kaže da se sjedinio sa „Bogom” šest puta tokomživota, i žali što je imao prilike da prisustvuje tome samo u dva navrata.


Poglavlje IX

CIKLIČNI FENOMENI

462

Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove po-sledice Egipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazakduha u tvar Trojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestviciživih bića Elementali pojedinačno opisani Šta Prokle kaže obićima iz vazduha Razni nazivi za elementale Svedenborgovipogledi na smrt duše Ljudske duše vezane za Zemlju Nečistimedijumi i njihovi „vodiči” Psihometrija može da pomogne nau-čnim istraživanjima

„Ne možeš nazivati ludilom ono o čemu si pokazao potpunoneznanje.”

Tertulijan, Apologija

„Ovo se ne odnosi samo na danas,ili na juče, već je bilo oduvek;i niko nam nije rekao odakle je došlo ni kako!”

Sofokle

„Verovanje u natprirodno je prirodna, primitivna, univerzalna ikonstantna činjenica u životu i istoriji čovečanstva. Odbacivanje vereu natprirodno rađa materijalizam; materijalizam vodi ka robovanjučulima; ovo dalje izaziva društvene nemire, u čijim potresima čovekponovo uči da veruje i da se moli.”

Gijo (Guieot).

Sada ćemo napustiti Platonova i pitagorejska učenja o materiji isili i okrenuti se kabalističkoj filozofiji čovekovog porekla, da bismoje uporedili sa teorijom prirodnog odabira koju su objavili Darvin iVolas. Može se pokazati da imamo isto toliko razloga da drevnimmudracima priznamo originalnost u ovom pogledu kao i u stvarimakoje smo već razmatrali. Nama nije potreban nikakav jači dokaz zateoriju o cikličnom razvoju od poređenja prosvećenosti u drevnojprošlosti i one koja je postojala u vreme ‚Svetootačke’ Crkve, barkada je reč o obliku Zemlje i kretanju našeg planetarnog sistema. Čaki da nedostaju ma kakvi drugi dokazi, neznanje jednog Avgustina iliLaktancija, koje je celo hrišćanstvo vodilo stranputicom kada je oovim pitanjima reč, sve do Galilejevog vremena, dovoljno je da oz-nači period pomračenja kroz koji ljudsko znanje prolazi u nai-zmeničnim razdobljima.

„Haljine od kože” koje se pominju u trećoj glavi Knjige Postanja(3:21) kakve su date Adamu i Evi izvesni antički filozofi su objašnja-vali kao fizička tela kojima su se, kroz cikluse razvoja, zaodenulipreci ljudske rase. Smatrali su da je bogoliki fizički oblik vremenompostajao sve grublji i grublji, dok nije dostignuto samo dno onogašto se može nazvati poslednjim spiritualnim ciklusom, kada je ljudskirod pošao uzlaznom putanjom svog prvog razvojnog ciklusa. Tadaje započeo neprekidni niz cilkusa ili juga; tačan broj godina koje sučinile svaku od njih ostao je neprikosnovena tajna svetilišta, koja jeotkrivana samo malom broju iniciranih. Čim je čovečanstvo ušlo usledeći ciklus, tj. kameno doba kojim je prethodni ciklus okončan,počelo je da postepeno ulazi u sledeće, više razdoblje. Sa svakimnarednim periodom ili epohom ljudi su postajali prefinjeniji, sve dokne bi bio dostignut mogući vrhunac konkretnog ciklusa. A tada bi

463

Ciklični fenomeni

„Ako ma ko misli kako su ove stvari neverovatne, neka zadržisvoje mišljenje za sebe i neka ne protivureči onima koje su takvi do-gađaji podstakli da se uče vrlini.”

Josif.

oseka vremena odnela sve tragove ljudskog, društvenog i intelektu-alnog napretka. Ciklusi su se smenjivali neprimetno se prelivajućijedan u drugi; visoko civilizovani narodi u punom procvatu i naponusnage dostizali bi vrhunac svog razvoja, zatim bi se osipali i na krajunestajali; a ljudski rod bi se, svaki put kada bi dostigao dno silaznogdela ciklusa, ponovo našao na varvarskom nivou, kao što je bio i napočetku završenog cilkusa. Kraljevstva su propadala a jedna nacijasmenjivala je drugu od samog početka pa sve do današnjeg dana,razne rase su se naizmenično pele do vrhunca i padale na najnižutačku razvoja. Drejper, pak, primećuje da nema razloga za pret-postavku da se ma koji od proteklih cilkusa odnosio na celo čove-čanstvo. Naprotiv, dok se čovek na jednom delu planete nalazio uopadanju, na drugom je mogao da napreduje u prosvetljenju i civili-zovanosti.

Koliko ima podudarnosti između ove teorije i zakona planetarnogkretanja, koji uzrokuje da se svako od nebeskih tela okreće oko sop-stvene ose, da se nekoliko ovakvih sistema okreću oko zajedničkogSunca i da celo zvezdano jato sledi isti takav princip kružnog kretanjaoko zajedničkog središta! Život i smrt, svetlo i tama, dan i noć naplaneti, dok se ona okreće oko sopstvene ose i prolazi zodijačkimkrugom, čime su predstavljeni kako manji tako i veći ciklusi.1 Za-pamtite hermetički aksiom: „Kako je iznad, tako je i ispod; kako jena nebu, tako je i na Zemlji.”

Gospodin Alfred R. Volas sasvim logično tvrdi da je razvoj čovekaviše obeležen promenama njegovog mentalnog sklopa nego njegovogfizičkog oblika. On smatra da se čovek razlikuje od životinje po tomešto je sposoban da prebrodi velike promene spoljnjih uslova, kao ičitavog svog okruženja, bez naročitih promena sopstvenog telesnogoblika i sastava. Na promene klime odgovara odgovarajućim prome-nama načina odevanja, gradnje skloništa, naoružanja i poljoprivred-

464


1 Za Orfeja kažu da je odredio trajanje velikog ciklusa na 120.000 godina, dok ga jeKasandrus procenjivao na 136.000. Pogledajte Censorinusa: „de Natal. Die”;„Hronološki i astronomski odlomci”.

nih oruđa. Njegovo telo se vremenom oslobađa dlaka, uspravlja se imenja svoju boju i srazmere; „glava, a naročito lice, neposredno supovezani sa organom razmišljanja i ono predstavlja izražajno sredstvoza najsuptilnija zbivanja u njegovoj prirodi,” tako da se jedino onoprimetno menja sa razvojem njegovog intelekta. Postojao je period unjegovom razvoju kada „još uvek nije došao do tog čudesno razvijenogmozga, organa uma, koji ga sada i u svojim najnižim primercimauzdiže daleko iznad najrazvijenijih zveri, period kada je već imaooblik, ali ne i prirodu čoveka, kada nije posedovao ni moć govora nisposobnost saosećanja i moralnog rasuđivanja.” Gospodin Volas daljekaže da je „čovek nekada možda bio – a ja verujem da je i morao dabude – potpuno homogena rasa ... kod čoveka je dlakavi pokrivač telagotovo potpuno iščezao.” U vezi sa pećinskim čovekom iz Le Izijagospodin Volas u nastavku zapaža „... veliku širinu lica, izuzetno razvi-jene uzlazne delove donje vilice ... koji ukazuju na ogromnu snagumišića i način života kakav vodi jedna divljačka, zverska rasa.”

PRIRODNI ODABIR I NJEGOVE POSLEDICE

Nauka nam nudi takav pogled na ljudska bića u trenutku kada sustigla na donju tačku svog razvojnog ciklusa, odnosno tek otpočinjalanovi. Da vidimo koliko je u tome podržava psihometrija vidovitihpojedinaca. Profesor Denton je svojoj supruzi dao deo fosilizovanekosti da ga ispita, ne rekavši joj ništa o tome šta on predstavlja. Onje kod nje odmah proizveo prizore ljudi i scena za koje profesor sma-tra da pripadaju kamenom dobu. Ona je ‚ugledala’ ljude sasvim nalikmajmunima, veoma dlakavih tela, „kao da je prirodna dlaka bila svaodeća koja im je bila potrebna”.

465

„Sumnjam da je mogao da stoji sasvim uspravno; njegovi skočnizglobovi su bili takvog oblika da to sigurno nije mogao. Tu i tamovidim poneki deo tela tih bića koji izgleda relativno uglađeno. Moguda im vidim kožu, koja je svetlije boje ... Ne znam da li on pripadaistom razdoblju ... Iz daleka lice izgleda pljosnato; njegov donji deo

Ciklični fenomeni

Bilo da su naučnici spremni da priznaju ispravnost hermetičketeorije o fizičkoj evoluciji čoveka iz još viših, spiritualnijih oblika iline, sami su nam pokazali kako se ljudska rasa razvila od svoje najnižeposmatrane tačke do sadašnjeg stepena razvoja. I, kako izgleda da jesve u prirodi povezano analogijama, zar bi bilo nerazumno tvrditi dataj isti progresivni razvoj individualnih oblika preovladava i međuonima koji nastanjuju nevidljivi svet? Ako je evolucija dovela do takočudesnih pojava na našoj beznačajnoj planeti, stvarajući ljude ob-darene razumom i intuicijom od nekog višeg oblika porodice maj-muna, zbog čega bismo pretpostavljali da su bezgranični prostorikosmosa nastanjeni jedino bestelesnim, anđeoskim oblicima? Zaštone bismo u tom ogromnom prostranstvu našli mesta i za spiritualnedvojnike ovih dlakavih, dugorukih i polu-inteligentnih predaka, kaoi onih koji su im prethodili i svim njihovim potomcima, sve do našegvremena? Naravno, spiritualni deo takvih prepotopskih članovaljudske porodice bili bi isto toliko neotesani i nerazvijeni kao što subila i njihova fizička tela. Mada nisu ni pokušali da izračunaju tra-janje „velikog ciklusa”, hermetički filozofi su smatrali da, prema za-konu cikličnig ponavljanja, postojeća ljudska rasa neizbežno i u celinimora da se jednog dana vrati na polaznu tačku, gde je čovek bio prvozaodenut u „haljine od kože”, ili, da se jasnije izrazimo, ljudska rasamora, u skladu sa zakonom evolucije, na kraju da postane fizički pot-puno spiritualizovana. Ukoliko gospoda Darvin i Haksli nisu spremnida pruže dokaze da je čovek našeg veka već dostigao, kao životinjau fizičkom i moralnom smislu, sam vrhunac savršenstva, dok evolu-

466


2 V. i I. Denton: „The Soul of Things” (Duša stvari), tom I.

je masivan; imaju nešto što mislim da bi se moglo nazvati isturenomvilicom. Čelo im je nisko, a njegov donji deo je veoma isturen,obrazujući zaobljeni greben koji se pruža preko lica, odmah iznadobrva ... Sada vidim jedno lice koje liči na ljudsko, mada ima nečegmajmunskog u njegovom izrazu. Izgleda da svi pripadaju toj vrsti,sa nesrazmerno dugačkim rukama i dlakavim telima.”2

cija, stigavši na svoju najvišu tačku, mora da zaustavi svaki daljinapredak savremenog ljudskog roda (genus Homo), ne vidimo na kojibi način mogli da opovrgnu jednu ovako logičnu dedukciju.

EGIPATSKI “KRUG NUŽDE”

U svom predavanju „Delovanje prirodnog odabira na čoveka”(The Action of Natural Selection on Man), gospodin Alfred R. Volaszaključuje svoje dokaze razvoja ljudskih rasa u skladu sa zakonom oodabiru vrsta rekavši da, ukoliko su njegovi zaključci ispravni,

Trezveni, naučni metodi i opreznost u iznošenju hipotetičnih mo-gućnosti očigledno su imali uticaja na ovo izražavanje mišljenja ve-likog antropologa. Ipak, ovo što je izjavio nije ni u kakvoj koliziji sanašim ‚kabalističkim’ tvrdnjama. Dopustite prirodi koja neprestanohrli napred i zakonu o „opstanku najsposobnijih” da učine samo joškorak dalje od dedukcija gospodina Volasa, i u budućnosti već mo-žemo da nazremo mogućnost – štaviše, da sa sigurnošću predvidimo– rasu koja će, poput Vrilijevaca tj. „Nastupajuće Rase”, Bulver-Litona, biti samo korak od primitivnih „Sinova Božjih”.

467

„neizbežno sledi da više rase – kako u intelektualnom tako i u moral-nom smislu – moraju istisnuti niže i nazadnije, a sila ‚prirodnog oda-bira’, i dalje delujući na njegov mentalni sklop, mora beskrajno davodi ka sve savršenijem prilagođavanju čovekovih viših svojstavauslovima u prirodnom okruženju, kao i potrebama nametnutim sta-njem u društvu. Dok će njegov spoljnji oblik najverovatnije zauvekostati nepromenjen, osim u pogledu razvoja tog estetskog savršen-stva ... profinjenog i oplemenjenog najvišim intelektualnim odlikamai plemenitim osećanjima, njegov mentalni sklop može da nastavi dase razvija i poboljšava, sve dok svet ne bude ponovo nastanjen jed-nom jedinom, gotovo homogenom rasom, u kojoj ni jedna jedinkaneće biti inferiorna u odnosu na najplemenitije primerke sadašnjegčovečanstva”.

Ciklični fenomeni

Primetićete da ova filozofija o razvojnim ciklusima, koju su egi-patski hijerofanti alegorijski predstavili „krugom uzroka i posledica”,u isto vreme objašnjava i alegoriju o „čovekovom padu”. Prema ara-pskim opisima, svaka od sedam tajnih odaja piramida – najvećih kos-mičkih simbola koje je čovek napravio – bila je nazvana po imenujedne od poznatih planeta. Osobena arhitektura piramida sama posebi pokazuje smer metafizičkih razmišljanja njihovih graditelja. Nji-hovi vrhovi se gube u vedrom plavom nebu zemlje faraona i oz-načavaju prapočetak izgubljen u nevidljivom svetu odakle je došlaprva rasa potpuno spiritualnih prototipova čoveka. Svaka mumija, odtrenutka kada je balsamovana, gubi svoju fizičku individualnost uizvesnom smislu i pretvara se u simbol cele ljudske rase. Iz mumijepostavljene na način sračunat da olakša izlazak „duše”, ova je moralada prođe kroz sedam planetarnih odaja pre nego što bi konačno izašlakroz simbolični vrh. U isto vreme, svaka odaja je predstavljala jednuod sedam sfera, kao i jedan od sedam viših tipova fizičko-spiritualnogčovečanstva koji su navodno bili iznad našeg. Svakih 3.000 godinaduša koja predstavlja svoju rasu morala je da se vrati na svoj prapoče-tak pre nego što bi započela nov evolutivni razvoj ka još savršenijemspiritualnom i fizičkom preobražaju. Moramo da prodremo zaistaduboko u nejasnu metafiziku orijentalnog misticizma pre nego štosteknemo pravu predstavu o beskrajnom obimu subjekata obuh-vaćenih samo jednim zamahom veličanstvene misli njegovih izla-gača.

Stvoren kao čisto i savršeno spiritualno biće, Adam iz drugogpoglavlja Knjige Postanja, nezadovoljan položajem koga mu je do-delio Demijurg (najstariji, prvonastali, Adam-Kadmon), drugi Adam,„čovek načinjen od praha”, u svojoj gordosti nastoji da i sam postaneStvoritelj. Budući da se razvio iz dvopolnog Kadmona, ovaj Adamje i sam dvopolan, jer, prema najstarijim verovanjima, alegorijskiizloženim u Platonovom Timaju, svi prototipovi naših rasa su bilizatvoreni u mikro-kosmičkom drvetu koje je raslo i razvijalo se ispodvelikog vaseljenskog ili makro-kosmičkog drveta. Kako je Božanski

468


Duh smatran jedinstvenim, koliko god bilo zrakova velikog spiritu-alnog sunca, čovek je ipak vodio svoje poreklo, poput svih drugih pos-tojećih oblika, organskih ili neorganskih, od ovog jedinstvenog IzvoraVečne Svetlosti. Čak i kada bismo odbacili hipotezu o dvopolnomčoveku, zbog njegove fizičke evolucije, značenje ove alegorije unjenom spiritualnom smislu bi ostalo neokrnjeno. Dokle god prvobitnibogočovek, simbol prva dva principa stvaranja, dvojnog muškog i žen-skog elementa, nije stekao pojam dobra i zla, nije mogao da otelovi„ženu”, jer je ona bila u njemu i on u njoj. Tek kada se, kao posledicapodmuklih nagovaranja zmije, materija sama kondenzovala i dobilačvrst oblik na spiritualnom čoveku u njegovom dodiru sa elementima,tada su se i plodovi čovekovog drveta – koji sam predstavlja to‚drvoznanja dobra i zla’ – pojavili pred njegovim očima. Od tog trenutka jeraskinuto dvopolno jedinstvo, a čovek je iz samog sebe razvio ženukao posebnu jedinku. Raskinuli su nit koja je spajala čisti duh i čistumateriju. Od tada više neće imati moć duhovnog stvaranja, niti putemsnage sopstvene volje; čovek je tada postao fizički stvoritelj, dok secarstvo duha moglo osvojiti jedino dugim utamničenjem u materiji.Ovime postaje očigledno značenje Gogarda, helenskog drveta života,svetog hrasta među čijim raskošnim granama prebiva zmija koja seodatle ne može isterati.3 Izgmizavši iz praiskonskog mulja, zmija svetapostaje sve materijalnija i sa svakim novim razvojnim ciklusom po-staje sve snažnija.

Prvobitni Adam, ili Kadmon, ‚Logos’ jevrejskih mistika, isti jekao i grčki Prometej, koji pokušava da se nadmeće sa božanskommudrošću; on je i Hermesov Pimander, odnosno MOĆ BOŽIJE PRO-MISLI, u svom najspiritualnijem vidu, jer ga Egipćani nisu predsta-vljali u tako materijalnom vidu kao prvu dvojicu. Svi oni sačinjavajučoveka, ali ostaju neuspešni u svom krajnjem cilju. U želji da obdaričoveka besmrtnim duhom, kako bi, povezavši trojstvo u jednom, mo-gao da se postepeno vrati prvobitnom spiritualnom stanju bez gubi-

469

3 Pogledajte „Cosmogony of Pherecydes” (Kosmogoniju Feresida).

Ciklični fenomeni

tka svoje individualnosti, Prometej ne uspeva u svom pokušaju daukrade božanski oganj i biva osuđen da okajava svoj prestup naplanini Kavkazu. Prometej je istovremeno i Logos drevnih Grka, kaoi Herakle. U “Pravilima nazarena” (Codex Nazaræus)4 vidimo Ba-hak-Ziva kako napušta nebesa svog oca, priznajući da iako je otacdivova, ipak nije u stanju da ‚stvara bića’ jer ne poznaje ni Orkusa ni„sveprožimajući oganj kome nedostaje svetlost”. A Fetahil, jedna od„moći”, sedi u „kaljuzi” (materiji) i čudi se zbog čega se vatra životatoliko izmenila.

Svi ovi Logoi su nastojali da obdare čoveka besmrtnim duhom, alinisu uspeli, i skoro sve ih predstavljaju surovo kažnjenim zbog svogpokušaja. Oni rani hrišćanski Oci koji su poput Origena i KlimentaAleksandrijskog bili dobro upućeni u pagansku simbologiju, počevšisvoje karijere kao filozofi, osećali su se vrlo zbunjenim. Nisu moglida poreknu da su još najstariji mitovi anticipirali njihova učenja. Iposlednji Logos se, prema njihovom učenju, pojavio da bi čovečanstvupokazao put dostizanja besmrtnosti; u svojoj želji da obdari svet ve-čnim životom kroz pentakostalnu vatru, izgubio je svoj život isto kaoi njegovi prethodnici. Tako je nastalo vrlo nespretno objašnjenje kojimse naše savremeno sveštenstvo koristi kad god mu odgovara, da sveove mitske ličnosti pokazuju proročki duh koji je, zahvaljujući božijojmilosti, bio dat čak i paganskim idolopoklonicima! Pagani su, ubeđujunas oni, svojim slikovitim izražavanjem ustvari opisivali veliku dramuna Kalvariji – otuda i sličnost. Na drugoj strani, filozofi su, savršenologično, smatrali da su pobožni Oci crkve jednostavno iskoristili većpripremljenu situaciju, bilo da su to smatrali lakšim nego da napregnusopstvenu maštu ili zbog daleko većeg broja zatucanih prozelita kojeje novo učenje privuklo svojom izuzetnom sličnošću sa njihovom mi-tologijom, bar u onoj meri u kojoj se to odnosi na spoljni izgled naj-važnijih delova učenja.

470


4 Pogledajte nekoliko strana dalje navod preuzet iz Codex Nazaræus.

PRE-ADAMOVSKE RASE

Alegorija o Čovekovom padu i ognju koga je Prometej ukrao sutakođe varijante mita o pobuni gordog Lucifera, koji je zbog togabačen u bezdanu jamu – Orkus. U bramanskoj veri Mojsasur, indijskiLucifer, počinje da zavidi Stvoritelju na njegovoj blistavoj svetlostii na čelu armije nižih duhova diže pobunu protiv Brame, objavivšimu rat. Poput Herkula, odanog titana, koji priskače u pomoć Jupiterui vraća ga na presto, Šiva, treće lice hinduističkog trojstva, sve ihbaca iz nebeskog prebivališta u Honderah, predeo večne tame. Ali tuse pali anđeli pokaju zbog svog nedela i po hinduističkom učenjusvima im je pružena mogućnost da se ponovo uzdignu. Po grčkommitu, Herakle, kao solarno božanstvo, spušta se u Had da izbavi žrtveod daljih muka; dok hrišćanska crkva isto tako spušta svog ova-ploćenog boga u turobne predele nalik Plutonovom carstvu gdeodnosi pobedu nad nekadašnjim arhanđelom koji se pobunio. Kabali-sti, opet, imaju gotovo naučno objašnjenje za ovu alegoriju. DrugiAdam, ili prvostvorena rasa koju Platon naziva ‚bogovima’ a BiblijaElohim, nije imao trostruku prirodu zemaljskog čoveka: tj. on se nijesastojao od duše, duha i tela, već je bio spoj sublimiranih astralnihelemenata u koje je „Otac” udahnuo besmrtni, božanski duh. Ovajduh je, usled svoje bogolike suštine, neprestano nastojao da se oslo-bodi stege čak i tako labavog zatvora i tako su „Božji sinovi” bili prvikoji su, svojim nepromišljenim naporima, iscrtali budući obrazac is-poljavanja cikličnog zakona. Ali čovek ne sme biti „nalik ma komod nas”, kaže Stvaralačko Božanstvo, jedan od Elohima kome je bilopovereno stvaranje nižih životinja.”5 I tako se dogodilo da su ljudiprve rase, dostigavši vrhunac svog prvog ciklusa, izgubili ravnotežu,pa ih je njihov drugi omotač, grublje ‚odelo’ (astralno telo) povuklonizbrdo niz silazni luk ciklusa.

471

5 Pogledajte Platonovog Timaja.

Ciklični fenomeni

Ova kabalistička verzija božjih sinova (ili ‚sinova svetlosti’) je datau spisu “Codex Nazaræus”. Bahak-Zivu, „ocu divova, je zapoveđenoda ‚načini stvorenja’”. Ali kako ovaj „nije znao za Orkus”, ne uspevada ispuni zadatak pa poziva Fetahila, još slabijeg duha da mu po-mogne, a ovaj pretrpi još gori neuspeh.

Tada se na sceni stvaranja pojavljuje „duh”6 (koga bi trebalo pre-vesti sa „duša”, jer je on anima mundi – duša sveta – a kod nazarena ignostika je bio ženskog roda), i primećujući da se sjaj Fetahila,7 naj-novijeg (poslednjeg) čoveka, „promenio” i da se „umanjuje i propada”,budi Karabtanosa8 „koji je potpuno neduhovan, bez razuma i bilokakve moći spoznaje” pa mu kaže:

Posle toga sledi sjedinjavanje bezumne i slepe materije, vođenešapatom duha (ne božanskog daha nego astralnog duha, koji je usledsvoje dvojne suštine već ukaljan materijom) i, prihvativši ponuduMAJKE, Spiritus začinje „Sedam Obličja”, koja Irinej tumači kaosedam zvezda (tj. planeta) koje u stvari predstavljaju sedam smrtnihgrehova, proisteklih iz razdvojenosti astralne duše od njenog božan-skog izvora (duha) i materije, slepog demona pohote. Videvši to, Fe-tahil pruža ruku ka ambisu materije i kaže: „Neka postane Zemlja,kao što postade i prebivalište sile.” Uronivši ruku u haos, oko kojeotpoče kondenzacija, on stvori našu planetu.9

472


6 Pozivajući se na Irineja, Justina Mučenika i na sâm „Codex”, Danlep pokazuje dasu nazareni smatrali svoj „duh”, ili bolje dušu, za žensko i Evil Power (Moć Zla). Irinej,optužujući gnostike za jeres, naziva Hrista i Svetog Duha „gnostičkim parom koji stvaraeone”. (Danlep: „Sod, the Son of the Man”, str. 52, fusnota)

7 Fetahil je kod nazarena bio ‚kralj svetlosti’ i Stvoritelj, ali u ovom slučaju on je nes-rećni Prometej, koji ne uspeva da dođe do Živog Ognja, neophodne za stvaranjebožanske duše, jer ne zna tajno ime (zabranjeno ili neizrecivo ime kabalista).

8 Duh materije i pohote.9 Pogledajte Frankov “Codex Nazaræus” i Danlepov “Sod, the Son of the Man”.

„Diži se; gledaj, sjaj (svetlost) najnovijeg čoveka (Fetahila) jeposustala (nije uspela da stvori čoveka); opadanje tog sjaja se jasnovidi. Ustaj, pođi sa svojom MAJKOM (spiritus) i oslobodi se ogra-ničenja koja te sputavaju, jača od čitavog sveta.”

trao da su četiri osnovna elementa ispunjena demonima, deleći Aris-totelovo mišljenje da je sva vaseljena ispunjena i da u prirodi ne pos-toji prazan prostor. Demoni zemlje, vazduha, vatre i vode su sačinjeniod nekakve elastične, eterične, polutelesne supstance. Ove klase vršeposredničku ulogu između ‚bogova’ i ljudi. Mada su niže inteligencijeod šestog reda viših demona, ova bića neposredno upravljaju elemen-tima i organskim životom. Ona kontrolišu rast, cvetanje, svojstva irazne vrste promena kod biljaka. Takođe predstavljaju otelovljenjeideja ili vrlina koje su se spustile iz nebeskog ulê u neorgansku ma-teriju i, kako se biljno carstvo nalazi jedan stepen iznad mineralnog,ove emanacije koje dolaze od nebeskih božanstava uzimaju oblik imanifestuju se kao bića u biljci, tj. ona postaju njena duša. Ona su tošto Aristotelovo učenje naziva oblikom među tri principa prirodnihtela, koje je klasifikovao kao individualnost, materiju i oblik. Njegovafilozofija uči da je, pored originalne materije, još jedan principneophodan da kompletira ‚trojednu’ prirodu svake čestice, a to jeoblik; samo po sebi nevidljivo, ali u ontološkom smislu reči ipak sup-stancijalno telo, suštinski različito od materije u punom smislu reči.Otuda, u životinji ili biljci, pored kostiju, mišića, nerava, mozga ikrvi u prvima, odnosno pulpe, tkiva, vlakana i soka u drugima, gdekrv, odnosno sok, kružeći venama, odnosno vlaknima, hrani sve de-love kako životinja tako i biljaka; i pored životinjskih duhova, kojisu nosioci principa kretanja i hemijske energije koje se preobražavau životnu silu u zelenom listu biljke, mora da postoji i supstancijalnioblik, koga Aristotel naziva ‚konjem’, odnosno konjskom dušom;Prokle ga zove demonom koji se nalazi u svakom mineralu, biljci iliživotinji, a srednjovekovni filozofi elementarnim duhovima ‚četiricarstva’.

Sve ovo se u našem veku smatra metafizičkom špekulacijom iprimitivnim sujeverjem. Ipak, strogo se pridržavajući ontoloških prin-cipa, u ovim drevnim hipotezama postoji izvesna verovatnoća,izvesni nagoveštaj otkrivanja „nedostajućih karika” koje zbunjujusavremenu nauku. Ona je, opet, u poslednje vreme postala toliko dog-

489

Ciklični fenomeni

matična, da sve što se nalazi iznad domašaja induktivne nauke nazivaimaginarnim, dok profesor Žozef Le Kont izjavljuje da neki odvrhunskih naučnika „ismevaju izraz ‚životna sila’ ili ‚vitalnost’ kaoostatak nekadašnjeg sujeverja”.33 De Kandol predlaže izraz „životnokretanje” umesto životne sile;34 na taj način on ustvari priprema ko-načni korak koji će nauka napraviti pretvarajući besmrtnog, mislećegčoveka u automat kog pokreće unutrašnji mehanizam nalik časo-vniku. „Ali”, primećuje Le Kont, „možemo li da zamislimo kretanjebez pokretačke sile? A ako se radi o posebnoj vrsti kretanja, onda jeisto i sa oblikom ispoljavanja sile.”

RAZNI NAZIVI ZA ELEMENTALE

U jevrejskoj kabali, duhovi prirode su bili poznati pod opštimnazivom Šedim i podeljeni su u četiri klase. Persijanci su ih nazivalidevama; Grci su ih, ne praveći razliku među njima, označavali kaodemone; Egipćani su ih znali kao afrite. Drevni stanovnici Meksika,kako kaže Kajzer, su verovali da postoji mnoštvo prebivališta u ko-jima borave duhovi, i da su u jedno od njih smeštane seni preminulenevine dece, gde čekaju konačno oslobođenje; u drugo, smešteno usunčevom disku, su se uzdizale viteške duše heroja, dok su odvratnesablasti, preostale iza nepopravljivih grešnika, bile osuđene da bez-nadežno lutaju podzemnim pećinama, sputane zemljinom atmos-ferom, bez volje i mogućnosti da se izbave. Vreme su provodileopšteći sa smrtnim ljudima, izazivajući užas kod onih koji su bili ustanju da ih vide. Neka afrička plemena ih poznaju pod nazivom jo-vahui. U indijskom Panteonu postoji ništa manje od 330.000.000raznih vrsta duhova, uključujući i elementale, koje su bramane kas-nije nazvali daitjama. Adepti znaju da izvesni nebeski predeli privlačeova bića nekom misterioznom silom, istom kao ona koja nagoni mag-

490


33 “Correlation of Vital with Chemical and Physical Forces”, od Ž. Le Konta.34 “Archives des Sciences”, tom XIV., str. 345. Decembar 1872.

netnu iglu da se okreće ka severu, kao i određene vrste biljaka kojejoj se pokoravaju. Za razne rase se isto tako veruje da su pokazivaleizraženu sklonost pojedinim vrstama ljudskog temperamenta, te dasu sklonije da se nameću silom od drugih. Otuda će na razdražljivu,nervoznu ili agresivnu osobu trenutno stanje astralne svetlosti uticatiu pozitivnom (ili nekom drugom) smislu, u zavisnosti od raznih as-pekata u kojima se nalaze planete. Poznajući ovaj opšti princip i ras-polažući sa zapisima izvršenih posmatranja koja se protežu u prošlostkroz skoro beskrajni niz godina ili razdoblja, vičnom astrologu ćebiti potrebno još jedino da zna kakvi su bili aspekti planeta u datomtrenutku u prošlosti, da bi primenio svoje znanje na sukcesivnepromene nebeskih tela i bio u stanju da prati, sa približnom tačnošću,promene životnih okolnosti osobe za koju je tražen horoskop, pa čaki da bi predvideo njenu budućnost. Naravno, tačnost izrade horoskopaće isto toliko zavisiti od astrologovog poznavanja okultnih sila i raz-nih rasa bića koja postoje u prirodi, koliko i od njegovog astronom-skog obrazovanja.

Elifas Levi na razumljiv način izlaže zakon o međusobnim utica-jima planeta i njihovom zajedničkom dejstvu na carstva minerala,biljaka i životinja, kao i na nas same, u svom delu “Učenja i obredivisoke magije”. On kaže da se astralna atmosfera neprestano menjaiz dana u dan, iz časa u čas, isto kao i vazduh koji dišemo. Kao po-tvrdu on navodi i učenje Paracelzusa da svaki čovek, životinja i biljkapokazuju kako spoljne tako i unutrašnje dokaze uticaja koji su pre-ovlađivali u trenutku njihovog dolaska na svet. On ponavlja staru ka-balističku doktrinu da ništa što postoji u prirodi nije bez značaja, i dačak i tako mala stvar kao što je rođenje jednog deteta na našoj neu-glednoj planeti ima određeni efekat na čitavu vaseljenu, kao što i či-tava vaseljena vrši svoj povratni uticaj na njega.

491

„Zvezde su međusobno povezane privlačnim silama koje ih držeu ravnoteži i prisiljavaju da se kreću pravilnim putanjama kroz prostor.Ova svetlosna mreža se proteže od svih nebeskih sfera ka svim sfe-rama, i ne postoji nijedna tačka na ma kojoj planeti koja nije povezana

Ciklični fenomeni

On takođe tvrdi da se mora uzeti u obzir i individualna snagaličnosti, kao merilo njene sposobnosti da savlada teškoće i uspostavikontrolu nad nepovoljnim sklonostima, kao i da se sama izbori zasvoju sreću ili da pasivno čeka na ono što će slepa sudbina doneti.

Pokazaće se da nam razmatranje ovog predmeta iz ugla drevnemudrosti omogućuje da ga posmatramo na sasvim drugačiji način odprofesora Tindala u njegovom čuvenom govoru održanom u Belfastu.„Natprirodnim bićima”, kaže on, „koja, koliko god bila silna i nevi-dljiva, ne predstavljaju ništa drugo do vrste ljudskih stvorenja, kojasu se možda i uzdigla iz redova ljudskog roda zadržavajući sve lju-dske strasti i želje, dodeljena je vlast i kontrola nad prirodnim feno-menima.”

Da bi potkrepio svoju tvrdnju, gospodin Tindal se poziva na navodEvripida iz poznatog odlomka jednog Hjumovog dela: „Bogovi sustvorili opštu zbrku, pomešali sve što postoji sa njihovim suprotno-stima, da bismo ih svi, iz neznanja i nesigurnosti, što više obožavalii ukazivali im poštovanje.” Mada je u svom Hrisipu izneo nekolikopitagorejskih učenja, Evripida su svi antički pisci smatrali ‚jeretikom’pa navođenje ovog filozofa ni malo ne potkrepljuje argument gospo-dina Tindala.

Što se tiče ljudskog duha, mada su se shvatanja drevnih filozofa isrednjovekovnih kabalista razlikovala u nekim pojedinostima, ucelini su bila podudarna; tako se na učenje jednih može gledati i kaona učenje drugih. Najznačajnija razlika među njima se sastojala uodređivanju prebivališta besmrtnog ili božanskog duha čoveka. Doksu neoplatonisti smatrali da se Augeidi nikada ne spuštaju u živog

492


jednom od ovih neraskidivih niti. Tačne koordinate, kao i trenutakrođenja bi onda trebalo da proračuna pravi adept za astrologiju;zatim, kada bude uradio tačan proračun astralnih uticaja, ostaće muda prebroji povoljne prilike koje pruža njegov položaj među živima,kao i pomoć na koju će moći da računa i opasnosti na koje ćeverovatno naići ... i njegove urođene sklonosti koje će uticati na is-punjenje njegove sudbine.”

čoveka u svom ličnom vidu, već jedino obasjavaju unutrašnjegčoveka – astralnu dušu – sa više ili manje zračenja, srednjovekovnikabalisti su tvrdili da bi duh, raskinuvši vezu sa okeanom svetlosti iduhom, ulazio u čovekovu dušu, gde je ostajao zarobljen u astralnojkapsuli tokom čitavog ovozemaljskog života. Ova razlika je bilaposledica manje ili više izraženog verovanja hrišćanskih kabalista ubukvalno tumačenje alegorije o ‚čovekovom padu’. Duša je, kako sugovorili, kroz Adamov pad u greh postala zagađena materijalnim sve-tom, odnosno Satanom. Pre nego što bi joj bilo dopušteno da se sabožanskim duhom zarobljenim u sebi pojavi pred Večnim, morala bida se pročisti od prljavštine materijalne tame. Oni su uporedili „duhzarobljen unutar duše sa kapljicom vode zarobljenom unutar kapsuleželatina, bačene u okean; dokle god kapsula ostane cela, kap vode unjoj ostaje izolovana; razbijte omotač kojim je okružena, i zarobljenakap će postati deo okeana – njeno individualno postojanje će bitiokončano. Isto je i sa duhom. Dokle god je zatvoren u svom nosiocupromenljivog oblika, odnosno duši, dotle će imati svoju individualnuegzistenciju. Sa uništenjem kapsule, što može da bude posledica pot-puno odumrle savesti, kriminalnih grehova i moralne izopačenosti iduh će se vratiti u svoje izvorno prebivalište. Njegova individualnaegzistencija je nestala.

S druge strane, filozofi koji su objasnili „pad u stvoreni svet” nasvoj sopstveni način smatrali su da je duh nešto sasvim različito odduše. Prihvatali su njegovo prisustvo u astralnoj kapsuli jedino kadasu u pitanju emanacije duha, odnosno zraci „blistavoga”. Čovek iduša su morali da osvoje svoju besmrtnost uspinjući se ka jedin-stvenom spoju kojim su, ukoliko se pokaže uspešnim, bili zauvekpovezani, i u kome su zajedno bili konačno apsorbovani, da se takoizrazimo. Individualizacija čoveka posle smrti zavisila je od njegovogduha, a ne od njegove duše ili tela. Mada je reč „individua”, u onomsmislu u kome se obično shvata, potpuno apsurdna ako se bukvalnoprimeni na našu besmrtnu suštinu, ipak ova druga predstavlja zasebanentitet, besmrtan i večan sam po sebi; i, kao što biva sa kriminalcima

493

Ciklični fenomeni

koji su učinili neoprostive grehe, kada se blistava vrpca, koja odtrenutka rođenja povezuje duh sa dušom, naglo prekine i bestelesnientitet ostane prepušten sudbini koja čeka niže vrste poput životinja,postepeno se rastvarajući u etru dok mu se individualnost nepovratnoraspada – čak i tada duh ostaje kao posebno biće. On postaje plane-tarni duh ili anđeo, jer paganski bogovi, odnosno hrišćanski arha-nđeli, koji su direktne emanacije Prvobitnog Uzroka, bez obzira nasmelu Svedenborgovu izjavu, nikada nisu bili niti će biti ljudska bića,bar ne na našoj planeti.

Ova specijalizacija je predstavljala kamen spoticanja za metafi-zičare u svim proteklim razdobljima. Čitava ezoterija budističke filo-zofije se zasniva na ovom misterioznom učenju, koje je uspeo dashvati tako mali broj ljudi i koje su najobrazovaniji ljudi predstavljalina potpuno pogrešan način. Čak su i metafizičari bili suviše sklonitome da pobrkaju posledicu sa uzrokom. Jedna osoba može da zado-bije besmrtni život koji je čeka i da ostane isto unutrašnje ja koje jebila na Zemlji, i to kroz čitavu večnost, ali to ne mora da podra-zumeva da će ostati ista ličnost koja je bila u svom ovozemaljskomživotu ili će izgubiti svaku individualnost. Prema tome, astralna dušai čovekovo fizičko telo mogu, u tmini zagrobne egzistencije, da buduapsorbovani u kosmičkom okeanu sublimiranih elemenata, prestajućida osećaju svoje ja, ukoliko ono nije zaslužilo da se uzdigne u višuravan egzistencije; dok božanski duh i dalje ostaje nepromenjen,mada ovozemaljsko iskustvo njegovih emanacija može da bude pot-puno izbrisano u trenutku odvajanja od isluženog fizičkog tela.

Ukoliko je „duh” ili božanski deo duše postojao kao zasebno biće„od uvek”, kako su učili Origen, Sinesije i drugi hrišćanski ‚oci’ i fi-lozofi, i ako on ostaje suštinski isti i ništa više od metafizički-objek-tivne duše, kako može da bude išta drugo do večan? I kakva je ondarazlika da li čovek vodi čist život ili živi poput životinje, ako, šta godradio, nikada neće ostati bez svoje individualnosti? Ovo učenje je istotoliko opasno po svojim posledicama koliko i ono o ‚posredničkom’pokajanju. Da je ova poslednja dogma, zajedno sa lažnom idejom da

494


nastavimo da izlažemo ove neobične, mada potpuno potvrđene iproverljive činjenice, kojima nameravamo da ispunimo ovo pogla-vlje, biće dobro da još jednom pokažemo koliko je savremena naukaranjiva u pogledu svake činjenice koja se ne može proveriti u retortiili laboratorijskim posudama. Ono što sledi je nekoliko odlomaka izserije propovedi P. Feliksa iz crkve Notr-Dam pod naslovom „Mis-terija i nauka” (Mystery and Science). Zaslužuju da budu prevedenii navedeni u jednom radu koji je pisan u potpuno istom duhu kojipokazuje i propovednik koji ih je izgovorio. Ovog puta je Crkva us-pela da bar privremeno ućutka aroganciju svog tradicionalnog nepri-jatelja, uprkos prepotentnosti naučnih krugova.

Znalo se da se da je veliki propovednik, odgovarajući na željevernika, a možda i po naređenju pretpostavljenih iz redova Crkve,pripremao veliku besedu, pa je istorijski hram bio dupke pun ver-nicima koji su došli da ga čuju. U mrtvoj tišini je započeo svoju ras-pravu, a za naše potrebe je dovoljno nekoliko sledećih odlomaka kojeovde donosimo:

523

Unutrašnji i spoljni čovek

„Optužuju nas jednom čudesnom rečju kojom bi da zaustaverazvoj hrišćanstva – NAUKA. To je ta strašna bajalica kojompokušavaju da nas uplaše. Na sve što mi kažemo, da svaki razvoj za-snivamo na hrišćanstvu, oni uvek imaju spreman odgovor: to je ne-naučno. Mi kažemo – otkrivenje; otkrivenje je nenaučno. Mi kažemo– čudo; čudo je nenaučno.”

„I tako učenje antihrista, verno svojoj tradiciji, sada više negoikad pre, pokušava da nas uništi putem nauke. Princip tame, koji nampreti svetlošću. Sebe pokušava da prikaže kao svetlost ....”

„Stotinu puta sam se pitao šta je ta užasna nauka koja se spremada nas proguta? ... Da li je to matematička nauka? ... ali i među namaima matematičara. Da li je fizika? Astronomija? Fiziologija? Ge-ologija? Ali mi u redovima katolika imamo astronome, fizičare, ge-ologe1 i fiziologe, koji nešto znače u svetu nauke, koji imaju svoja

1 Pitamo se da li je otac Feliks spreman da u ovu kategoriju smesti i Sv. Avgustina,Laktancija i Bedea?

PER FELIKS OPTUŽUJE NAUČNIKE

524


mesta na univerzitetu i svoje mesto u istoriji. Ispada da ono štopokušava da nas slomi nije ni ova ni ona nauka, već nauka u celini.”

„I zbog čega proriču da će ta nauka srušiti hrišćanstvo? Slušajtedobro: ... Nauka mora da nas zbriše zato što mi učimo misterijama, izato što su hrišćanske misterije radikalno suprotstavljene savremenojnauci ... Misterija je negacija zdravog razuma; nauka je odbacuje;nauka je osuđuje; njena poslednja reč je – anatema!”

„Ah! U pravu ste; ako je hrišćanska misterija ono što vi tvrdite,onda u ime nauke i treba da bacite anatemu na nju. Nauka se ničegane grozi toliko kao apsurda i protivurečnosti. Ali slava istini! Mis-terija hrišćanstva nije od te vrste. Da je tako, onda bi njima ostaloda objasne najneobjašnjiviju od svih misterija: kako to da su, tokombezmalo 2.000 godina, toliki superiorni umovi i izuzetni geniji pri-hvatili naše misterije, ni ne pomišljajući da odbace nauku ili napusterazum?2 Pričajte koliko hoćete o vašoj savremenoj nauci, savre-menoj misli i savremenom geniju, bilo je naučnika i pre 1789. go-dine.”

„Ukoliko su naše misterije tako napadno apsurdne i protivurečne,kako to da su ih tako moćni, genijalni umovi prihvatili ni ne posum-njavši? ... No, Bog me zadržava da ne insistiram na pokazivanju kakomisterija ne podrazumeva ništa što bi protivurečilo nauci! ... Čemubi koristilo da pomoću metafizičkih apstrakcija dokažem da naukamože da se izmiri sa misterijom, kada stvarnost svuda oko nas ned-vosmisleno pokazuje da misterija svuda unosi zabunu u nauku?Tražite od nas da vam pokažemo, van svake sumnje, da egzaktnanauka ne dopušta misteriju; ja vam odlučno odgovaram da ona nemože da je izbegne. Misterija je USUD nauke.”

2 Da li time misli na Kopernika, Bruna i Galileja? Detalje o tome kako je Crkva pri-hvatila njihove radove možete pronaći u spiskovima knjiga na koje je Crkva stavilazabranu. (Index Expurgatorius) Zaista, ima mudrosti u popularnim izrekama kao što je„Bezobzirnome je dovoljno da čuje jedan poklič pa da zbriše celi grad.”

525

„Da odaberemo naše dokaze? Prvo, pogledajmo naokolo po čistomaterijalnom svetu, od najmanjeg atoma do veličanstvenog Sunca.Ako pokušate da jednim jedinim zakonom obuhvatite sva ova tela injihova kretanja, ako tražite reč koja može da objasni ovaj čudesni sklad na beskrajnoj panorami vaseljene, gde izgleda da se sve poko-rava carstvu jedne jedine sile, izgovarate reč koja to može da izrazi,i kažete: privlačnost! ... Da, privlačenje, to je uzvišena skraćenicakoja izražava celokupnu nauku o nebeskim telima. Kažete da se ovatela prepoznaju i međusobno privlače u beskraju svemira; kažete dase privlače srazmerno svojim masama i u obrnutoj srazmeri sakvadratom međusobnog rastojanja. Štaviše, sve do sadašnjeg tre-nutka nije se dogodilo ništa što bi opovrglo ovu tvrdnju, već je svegovorilo u prilog formule koja sada suvereno vlada CARSTVOMPRETPOSTAVKI i stoga mora da uživa slavu nepobitne istine.”

„Gospodo, najusrdnije se klanjam suverenoj vlasti privlačne sile.Nisam ja taj koji želi da zakloni svetlost materijalnog sveta što seodražava u svetu duha.Prema tome, carstvo privlačenja je opipljivo;ono ima suverenu vlast; ono nas gleda pravo u lice!”

„Ali šta je u stvari ta sila privlačenja? Ko je uopšte video pri-vlačnu silu? Ko se susreo s njom? Ko ju je dodirnuo? Kako ova nematela, obdarena razumom ali ne i osećajima, nesvesno ispoljavaju ovuuzajamnu akciju i reakciju koja ih drži u zajedničkoj ravnoteži isveopštem skladu? Da li je ova sila koja privlači jedno Sunce dru-gom i jedan atom drugom atomu nekakav nevidljivi posrednik kojiide od jednog ka drugome? I šta bi, u tom slučaju, bio taj posrednik?Odakle dolazi ta ‚posrednička’ sila, i ova sila koja obuhvata sav svet,od koje Sunce ne može da utekne baš kao ni sićušni atom? Ali zar tasila nije istovetna sa samim elementima koji se međusobno privlače?... Misterija! Misterija!”

„Da, gospodo, to sveopšte privlačenje koje svojim sjajem zase-njuje čitav materijalni svet, ostaje u svojoj suštini nedokučiva mis-terija za vas ... Pa dobro! Hoćete li zbog njegove tajanstvenostiporeći njegovo postojanje, koje vas neposredno dotiče, i njegovu su-verenu vlast kojoj ste potčinjeni? ... I još jednom, ako izvolite daobratite pažnju, misterija je toliko neodvojiva od samih osnova ma


“NEDOSTUPNO ZNANJU”

Mogu li naučnici da daju odgovor jednom elokventnom monahu?Mogu li da uteknu njegovoj neumoljivoj logici? Misterija im po-stavlja granice kud god da se okrenu, a Spenserova, Tindalova ili Ha-kslijeva Ultima Thule* je preko zatvorenih vratnica ispisala rečiNESHVATLJIVO i NEDOKUČIVO. Za one koji vole metafore, naukase može predstaviti kao svetlucajuća zvezda koja blistavom svetlošću

526


3 Preko ove izjave najverovatnije ne bi prešli ni Herbert Spenser ni Haksli. Ali otacFeliks izgleda da nije svestan koliko sam duguje nauci; da je izgovorio ove iste reči feb-ruara 1600. godine mogao je da prođe isto kao i siroti Đordano Bruno.

4 “Le Mystère et la Science”, javne propovedi oca Feliksa iz Notr Dama; de Muso:Hauts Phen. Magie.

* Izraz koji označava krajnju granicu. (prim.prev.)

koje nauke, da ukoliko biste hteli da odbacite misteriju, bili bisteprisiljeni da uništite i samu nauku. Zamislite koju god hoćete nauku,sledite veličanstveni zamah njenih dedukcija ... kada stignete dosamog njenog izvora, suočićete se sa nepoznatim.”3

„Ko je ikada bio u stanju da pronikne u tajnu obrazovanja tela,odnosno stvaranja pojedinih atoma? Šta se nalazi ne u središtuSunca, već jednog sićušnog atoma? Ko je uspeo da čuje odjek sa dnaponora koji zjapi u zrnu peska? Gospodo, nauka proučava zrno peskaveć četiri hiljade godina - okretala ga je i prevrtala; deli ga i usit-njava, mrcvari ga svojim eksperimentima, dodijava mu svojim pi-tanjima ne bi li iscedila iz njega konačnu istinu o tajni njegovogsastava; ona ga pita sa neutoljivom radoznalošću: ‚Da li da te delimu beskraj?’ A onda, lebdeći nad ovim ponorom, nauka okleva, posrće,vid joj se muti, oseća vrtoglavicu, i na kraju očajno priznaje: NEZNAM!”

„Ali ako ste tako beznadežne neznalice kada je reč o stvaranju itajanstvenoj prirodi jednog zrna peska, kako biste tek intuitivnoproniknuli u tajnu stvaranja jednog živog bića? Odakle dolazi životkoji prebiva u živom biću? Gde mu je početak? Šta je uopšte taj živo-tni princip?”4

sija kroz procepe između nagomilanih mrkih oblaka. Ukoliko njeniposvećenici nisu u stanju da definišu tu misterioznu silu privlačenjakoja okuplja u čvrstu masu materijalne čestice što obrazuju makar i najmanji šljunak na obali okeana, kako uopšte mogu da odrede gra-nice gde prestaje moguće i počinje nemoguće?

Zbog čega bi postojalo privlačenje među molekulima materije, ane i među duhovnim česticama? Ukoliko iz materijalnog dela etra,usled neprestane aktivnosti kojom se odlikuju njegove čestice, moguda se razviju oblici raznih svetova i njihovih biljnih i životinjskihvrsta, zbog čega ne bi mogli da se iz duhovnog dela etra razviju su-kcesivne rase bića, od nivoa jedne monade pa sve do čoveka, pri čemubi se svaki niži oblik razvijao u viši dok na našoj Zemlji ne bi bioobavljen veliki posao evolucije – stvaranje besmrtnog čoveka? Zasada ćemo ostaviti po strani nagomilane dokaze koji potvrđuju rečenoi podvrgnuti ceo koncept logičkom rasuđivanju.

Svejedno je kojim imenom fizičari nazivaju energetski princip ma-terije on se jedva može razlučiti od same materije i, kako izmiče njihovojdetekciji, mora biti još nešto, pored same materije. Ako je priznato dazakon privlačenja vlada jednim od ova dva, zbog čega bi njegov uticajbio izuzet u slučaju drugog? Prepuštajući odgovor logici, okrećemo seopštem iskustvu čitavog čovečanstva i pronalazimo mnoštvo dokazakoji potvrđuju besmrtnost duše, bar ako sudimo isključivo na osnovuanalogije. Ali raspolažemo i sa više od toga – imamo nesumnjiva sve-dočenja hiljada i hiljada, da postoji prava nauka o duši koja je, bez obzirašto joj se u današnje vreme uskraćuje pravo na mesto među drugimnaukama, ipak nauka. Ova nauka, prodrevši u tajne prirode daleko dubljenego što je naša savremena filozofija ikada mislila da je moguće, učinas kako da nateramo nevidljivo da postane vidljivim; uči nas o posto-janju elementarnih duhova, o prirodi i magijskim svojstvima astralnesvetlosti, o moćima živih bića da stupe u komunikaciju sa prvimaposredstvom ove druge. Neka ispitaju dokaze pod svetlom iskustva i niakademija ni crkva, u čije ime je otac Feliks tako ubedljivo govorio,neće moći da ih poreknu.

527


Savremena nauka je suočena sa dilemom; ona je prinuđena daprizna ispravnost naših hipoteza, ili da dopusti mogućnost ‚čuda’.Ako bi pristala na ovo drugo, to bi značilo da postoji mogućnostkršenja prirodnih zakona. Ukoliko to može da se dogodi u jednomslučaju, kakvu garanciju imamo da se to ne bi beskrajno ponavljalo,i na taj način uništilo postojanost samog prirodnog zakona, te savr-šene ravnoteže sila koja vlada vaseljenom. Ovo je prastari i neodbra-njivi argument. Poricati pojavu natčulnih bića u našem okruženju,kada su ih u raznim vremenima i raznim zemljama videle ne hiljadeveć milioni ljudi, predstavljalo bi neoprostivu tvrdoglavost; opet, rećida je u ma kom od bezbroj slučajeva utvara bila proizvedena ‚čudom’bilo bi fatalno po fundamentalni princip nauke. Šta će onda uraditi?Šta uopšte mogu da urade kada se budu probudili iz otupljujuće oma-mljenosti svojom gordošću, nego da sakupe sve činjenice i pokušajuda prošire granice svog polja istraživanja?

Materijalizam odbacuje postojanje duha u sveopštem posred-ničkom medijumu, etru; dok teologija od njega pravi personalnogboga, dotle kabalisti smatraju da i jedni i drugi greše, govoreći da uetru elementi predstavljaju jedino materiju – slepe kosmičke sileprirode; Duh, pak, predstavlja inteligenciju koja upravlja njima. Her-metička, orfička i pitagorejska kosmogonijska učenja, kao i ona kojasu zastupali Sanhoniaton i Beroz, zasnovana su na jednoj neoborivojformuli: da su etar i haos, ili, u Platonovoj terminologiji, um i mate-rija, predstavljali dva iskonska i večita principa univerzuma, potpunonezavisna od ma čega drugog. Prvi je bio sveoživljujući intelektualniprincip, a drugi, haos, bezoblični princip podoban tečnosti, bez „ob-lika ili razuma”, iz čijeg sjedinjenja je nastala vaseljena, ili, bolje,svet univerzuma, prvo dvopolno božanstvo – gde je haotična materijapostala njegovo telo, a etar duša. Ili, kao što je rečeno u jednom od-lomku iz „Hermije” (Hermias): „Haos, koji je iz ovog sjedinjenja saduhom stekao razum, zasijao je od zadovoljstva, i na taj način je

528


5 Jovan Damaskin je u „Teogoniji” naziva Dis, tj. „ono što raspolaže svim stvarima”.Cory: “Ancyent Fragments”, str. 314.

stvorena Protogonos (prvorođena) svetlost.”5 Ovo je univerzalno tro-jstvo, zasnovano na metafizičkim idejama drevnih mislilaca koji sučoveka, razmišljajući po analogiji, što predstavlja spoj intelekta i ma-terije, zamislili kao mikrokosmos unutar makrokosmosa, odnosnobeskrajne vaseljene.

Ukoliko sada uporedimo ovo učenje sa špekulacijama savremenenauke, koja nije u stanju da napravi ni korak preko granice nepo-znatog, i koja, mada nije sposobna da reši ovu misteriju, ne dopuštanikom drugom da špekuliše o tim stvarima, ili sa velikom teološkomdogmom, koja tvrdi da je svet stvoren nekakvim opsenarskim trikomnebeskih razmera, mi pak otvoreno izražavamo svoje uverenje da je,u nedostatku ma kakvog boljeg dokaza, hermetičko učenje dalekonajrazumnije, bez obzira na njegov krajnje metafizički koncept.Vaseljena je tu i mi smo svesni da postojimo; ali kako je nastala ikako smo se mi pojavili u njoj? Budući da ne možemo da dobijemonikakav odgovor od predstavnika prirodnih nauka, dok smo na drugojstrani prognani i anatemisani zbog naše bogohulne radoznalosti odonih koji su prisvojili sva prava na duhovnost, šta možemo da ura-dimo nego da se za obaveštenja obratimo mudracima koji su razmi-šljali o ovim stvarima mnogo pre nego što su se molekuli od kojih senaši današnji filozofi sastoje okupili u eteričnom prostoru?

PRIZIVANJA MOGU DA BUDU OPASNA KADA IH VRŠE NOVAJLIJE

Kažu nam da je ova vidljiva vaseljena duha i materije samokonkretna predstava idealne apstrakcije; ona je izgrađena prema pr-vobitnoj božanskoj PROMISLI. Otuda je naša vaseljena oduvek pos-tojala u svom latentnom, neispoljenom obliku. Duša koja unosipokret u ovaj čisto duhovni univerzum je središnje Sunce, kao naj-više božanstvo. Ono nije samo izgradilo konkretni oblik svoje pro-misli, već njegov prvorođeni oblik, i dok je on bio građen po šablonu

529


geometrijske figure dodekaedra,6 prvorođeni je bio „zadovoljan štoje proveo dvanaest hiljada godina u njegovom stvaranju”. Ovaj brojse pojavljuje u Tirenijinoj kosmogoniji,7 koja pokazuje da je čovekstvoren u šestom milenijumu. Ovo se opet podudara sa egipatskomteorijom o 6.000 “godina”8, kao i sa proračunima drevnih Jevreja.Sanhoniaton9 u svojoj Kosmogoniji, izjavljuje da kada se vetar (duh)zaljubio u svoje sopstvene principe (haos), došlo je do intimnog sjedi-njavanja, koje je nazvano pothos, i iz ovoga je proizašlo seme svegašto postoji. Haos nije znao šta je iz njega stvoreno, jer je bio bezuman,ali iz njegovog ‚zagrljaja’ sa vetrom nastala je Reč, odnosno ilus(mulj).10 Iz ovoga su proistekli zameci svih stvorenja i stvaranje samevaseljene.

Drevni učenjaci, koji su znali samo za četiri osnovna elementa,učinili su etar petim i poslednjim elementom. Na osnovu činjeniceda je smatran božanskim usled toga što je nevidljiv, smatran je zaposrednički element između ovog sveta i onog koji sledi za njim.Takođe su smatrali da kada se upravljačka inteligencija ukloni iz makog dela etra, tj. jednog od četiri ‚carstva’ koja nadgleda, taj prostorbiva prepušten zlu. Adept koji bi se pripremao za razgovor sa „nevi-dljivima” morao je dobro da poznaje ovaj obred, kao i da bude sa-vršeno upoznat sa uslovima koji su zahtevani radi uspostavljanjasavršene ravnoteže sva četiri elementa u astralnoj svetlosti. Pre svega,on bi morao da pročisti sopstvenu suštinu, i da uravnoteži elementeunutar kruga u koji je nameravao da privuče čiste duhovne sile, kakobi sprečio ubacivanje elementala u svaku od njihovih posebnih sfera.Ali teško neopreznom ispitivaču koji bi nesvesno zakoračio prekozabranjenog tla; opasnost bi ga vrebala na svakom koraku. On bi

530


6 Platon: “Timaj”.7 “Suda”: V. „Tirenija”.* “Suda” je opsežna romejska („vizantijska”) enciklopedija iz 10. veka. (prim.prev.)8 Čitalac će shvatiti da se pod „godinama” podrazumevaju „razdoblja”, a ne bukvalni

vremenski periodi sastavljeni od po dvanaest meseci.9 Pogledajte grčki prevod Filona Bibliosa.10 Cory: “Ancyent Fragments”

prizivao sile koje nije u stanju da kontroliše; uznemirio bi stražarekoje dopuštaju prolaz jedino sopstvenim gospodarima. Jer, po rečimajednog besmrtnog rozenkrojcera: „Kada jednom odlučite da posta-nete saradnik živog Boga, ne brinite o tome da li ćete Ga ometi u Nje-govom radu; jer, ukoliko tvoja toplota prevazilazi prirodnu srazmeruznači da si izazvao gnev elementa vlage11, i on će se dići protiv sredi-šnje vatre i ova protiv njega, i nastaće strahovit raspad u totalnomhaosu.”12 Duh sklada i jedinstva će napustiti elemente, uznemirennespretnom rukom, a struje slepih sila će se istoga trena zagaditibezbrojnim bićima kojima vladaju materija i instinkt – zlim demoni-ma teurgista, odnosno „đavolima” teologa; gnomi, salamandri, du-hovi vazduha i vodene vile će spopasti brzopletog izvođača u vidunajrazličitijih vazdušastih oblika. Nesposobni da smisle ma šta, oniće pretražiti vaše pamćenje do najdubljih slojeva; otuda potiče nervnaiscrpljenost i mentalna izmučenost kod nekih osetljivijih osoba u spi-ritualnom krugu. Elementali će izneti na površinu dugo zaboravljenasećanja iz prošlosti; predmete, likove, prijatne uspomene i dobro po-znate izraze koji su odavno izbledeli u našem sećanju, ali koji susavršeno sačuvani u nedokučivim dubinama naše memorije, kao i naastralnim tablicama neuništive „KNJIGE ŽIVOTA”.

531

11 Prenosimo način izražavanja kojim se služio ovaj kabalista koji je živeo i objaviosvoje radove u sedamnaestom veku. Njega smatraju jednim od najproslavljenijih al-hemičara među hermetičkim filozofima uopšte.

12 Najpouzdaniji među materijalističkim filozofima se slažu da se sve što postojirazvilo iz etra; prema tome, vazduh, voda, zemlja i vatra, četiri praiskonska elementa,mora da su takođe proistekla iz etra i haosa koji su sačinjavali prvobitnu Duadu; sveono nedokučivo, bilo da je do sada otkriveno ili je i dalje nepoznato, proisteklo je izistog izvora. Sad, ukoliko u materiji postoji duhovna suština, i ako je ta suština prisiljavada poprimi jedan od miliona posebnih oblika, zbog čega bi bila nelogična tvrdnja da jesvako od ovih duhovnih carstava u prirodi nastanjeno bićima koja su se razvila iz njihovesopstvene materije? Hemija nas uči da u čovekovom telu ima vazduha, vode, zemlje(‚praha’) i toplote (‚vatre’) – vazduh je prisutan u njegovim sastojcima, voda u izlučev-inama, zemlja u neorganskim sastojcima, a vatra u toploti životinjskog organizma. Ka-balista iz iskustva zna da svaki elementarni duh sadrži samo jedan od ovih elemenata,kao i da svako od četiri carstva prirodnih tela ima svoje posebne elementarne duhove;kako se čovek nalazi iznad svih njih, zakon evolucije u njemu prikazuje kombinacijusvo četvoro.


Svaki organizam na ovom svetu, kako vidljivi tako i nevidljivi, imaneki element koji mu odgovara. Riba živi i diše u vodi; biljka koristiugljen-dioksid, koji bi ugušio životinje i čoveka; neka bića su prila-gođena proređenom vazduhu, dok druga mogu da opstanu samo tamogde je amosfera najgušća. Nekima od njih život zavisi od sunčeve svet-losti, drugima opet od mraka; na takav način mudra ekonomija prirode prilagođava poneki životni oblik svakom od postojećih stanja u ok-ruženju. Ove analogije pružaju osnov za zaključak kako ne samo da nepostoji nijedan nenastanjen deo vaseljene, već da se za sve što živistvaraju naročiti uslovi, i, kada su stvoreni, postaju neophodni odgo-varajućem životnom obliku. Dalje, pretpostavivši da postoji i nevidljivastrana vaseljene, nepromenljivi princip prirode nameće zaključak da jei ova strana nastanjena, kao i druga polovina, te da je svaka od odgo-varajućih grupa stanovnika obezbeđena neophodnim uslovima op-stanka. Bilo bi isto tako nelogično zamišljati da su identični usloviobezbeđeni svima u nevidljivoj sferi, kao što bi bilo držati se iste teorijei kada je u pitanju domen vidljive prirode. Samo postojanje duhova po-drazumeva da među njima ima veliki broj različitih vrsta; jer i ljudi semeđusobno veoma razlikuju, a duhovi ljudi i nisu ništa drugo do beste-lesna ljudska bića.

Izjaviti da su svi duhovi nalik jedni drugima, ili da su prilagođeniistoj vrsti atmosfere, ili da poseduju slične moći, ili da podležu istimprivlačnim silama – električnim, magnetskim, odičkim, astralnim, sve-jedno kojim – bilo bi isto tako apsurdno kao kada bi neko rekao dasve planete imaju iste odlike, ili da su sve životinje vodozemci, ili dasvi ljudi jedu istu hranu. Razumno bi bilo pretpostaviti da najgrubljevrste duhova poniru do najdubljih slojeva spiritualne atmosfere –drugim rečima, da se nalaze najbliže Zemlji. I obrnuto, najčistije vrsteduhova će se nalaziti najdalje od nje. U onome što bismo nazvali psi-homatikom okultizma, ako bi trebali da izmislimo nov naziv, bila biisto tako neopravdana pretpostavka da ma koja od ove dve grupe du-hova može da zauzme mesto ili da opstane u uslovima koji odgovarajuonoj drugoj, kao što bi u hidraulici postojalo očekivanje da dve tečnosti

532


različitih gustina mogu da zamene oznake na skali Bomeovog hi-drometra.

Opisujući razgovor koji je vodio sa izvesnim hindusima sa Mala-barske obale, Gore (Gorres) izveštava da su na pitanje da li su duhoviprisutni među njima, ovi odgovorili: „Da, ali mi znamo da su oni zliduhovi ... dobri se retko kada pojavljuju. Ovi su uglavnom duhovisamoubica ili ubica, ili pak onih koji su umrli nekom vrstom nasilnesmrti. Oni neprekidno lepršaju naokolo i pojavljuju se u vidu sablasti.Najviše im odgovara noć, kada zavode maloumne i mame ostale nahiljadu različitih načina.”13

Porfirije nam iznosi neke zastrašujuće činjenice, čiju istinitostmože da potvrdi iskustvo svakog ko se bavio proučavanjem magije.

LARI I LEMURI

Neka spiritualisti, koji sumnjaju u učenje teurgista, isprobajukakav će učinak imati nekih četvrt litra sveže uzete ljudske krvi kadasledeći put budu probali da izvedu materijalizaciju! Jamblih:

533

13 Gorres:„Mystique”, knjiga III., str. 63.14 U drevnim vremenima su „dušom” nazivali duhove rđavih ljudi; duša je isto tako

bila i larva i lemur (duh) preminulog. Duhovi čestitih ljudi su postajali ‚bogovi’.15 Porfirije: „De Sacrificiis”. Poglavlje o pravom kultu.16 “Mysteries of the Egyptians”.

„Kako duša14 oseća izvesnu privlačnost prema svom telu čak iposle smrti, privlačnost srazmernu sili kojom su bili razdvojeni,možemo da vidimo mnoštvo duhova kako očajnički lebdi oko svojihzemnih ostataka; čak ih primećujemo i kako žudno tragaju za ras-padnutim ostacima drugih tela, ali iznad svega za sveže prolivenomkrvlju, za koju izgleda da može da im nakratko udahne izvesne živo-tne moći.”15

„Bogovi i anđeli prikazuju nam se kada vladaju mir i sklad, dokzli demoni sve isprevrću u opštoj konfuziji ... Što se tiče običnihduša, njih ređe opažamo, itd.”16


Apulej17:

„Ljudska duša,” kaže Apulej, „je jedan besmrtni Bog” (Budi), kojiima svoj početak. Kada je (dušu) smrt oslobodi njenog ovozemaljskogtelesnog organizma, ona se naziva lemur. Među njima je priličan brojblagotvornih, kao i onih koji postaju porodični „bogovi” ili demoni,tj. kućna božanstva; u tom slučaju ih nazivaju „lari” (lares).

Ovo što smo naveli teško da se može protumačiti na više načina,pa ipak pristalice reinkarnacije navode upravo Apuleja kako bi po-tvrdili svoju teoriju da jedan te isti čovek prolazi kroz niz telesnihrođenja na ovoj planeti, sve dok se potpuno ne pročisti od prljavštinekoju nosi u svojoj prirodi. Ali Apulej izričito kaže da kada iz onog dru-gog dođemo na ovaj svet, gde smo takođe postojali kao bića, sećanjena njega potpuno izbledi. Kao što ručni sat prelazi iz ruke u ruku i iz

534


„Duša se rađa u ovom svetu pošto napusti onaj drugi svet (animamundi), u kome njeno postojanje prethodi onom biću koje svi poz-najemo (na Zemlji). Otuda je božanstva, koja vode računa o njenimpostupcima u svim fazama kroz koje prolazi, kao i u celini, ponekadakažnjavaju zbog grehova koje je počinila tokom prethodnog života.Ona umire kada se odvoji od tela u kome je provela ovaj život kaou čamcu sa kojim se poigravaju talasi. I u tome leži, ako se ne varam,skriveno značenje zapisa otkrivenog u grobnicama, tako očiglednoiniciranima: Za božanske obrazine koje su živele. Ali ova vrsta smrtine uništava dušu, ona je jedino preobražava u lemura (duha) pre-minulog. Oni su ‚obrazine’ ili utvare, koji su nam poznati pod rim-skim nazivom lari. Kada se drže podalje i koriste nam tako što nasštite, poštujemo ih kao zaštitnike porodičnog ognjišta, ali ukoliko ihzlodela koja su počinili nagone na naopako delovanje, nazivamo ihlarve. Oni tada proganjaju izopačene, dok kod čestitih izazivaju bez-razložan užas.”

„Ljudska duša (astralno telo) vrsta je demona kog možemo naz-vati ‚genijem’. Ona je besmrtno božanstvo, mada se u izvesnomsmislu rađa u isto vreme kada i čovek u kome prebiva. Otuda, može-mo da kažemo da ona umire na isti način na koji se i rađa.”

17 Drugi vek po Hristu. „Du Dieu de Socrate”, Apul. class., str. 143-145.

prostorije u prostoriju u fabrici, gde mu ovde dodaju jedan deo a tamodrugi, sve dok osetljivi mehanizam ne bude savršeno sklopljen, premadizajnu koga je majstor smislio pre nego što je rad uopšte počeo, tako,prema drevnoj filozofiji, prvobitna božanska zamisao čoveka dobijasvoj oblik malo po malo, prolazeći kroz nekoliko odeljenja vaseljenskeradionice, da bi se na kraju na sceni pojavilo savršeno ljudsko biće.

Ova filozofija uči da priroda nikada ne ostavlja svoj rad nezavr-šenim; ukoliko je ometena u svom prvom pokušaju, ona pokušavaponovo. Kada razvije ljudski embrion, njena namera je da ljudsko bićedostigne savršenstvo – fizički, intelektualno i duhovno. Njegovo teloima da dostigne svoju zrelost, da se istroši i umre, a njegov um da serazvije, sazri i postane skladno uravnotežen, dok njegov božanski duhima da se prosvetli i lako sjedini sa unutrašnjim čovekom. Nijednoljudsko biće ne može da završi svoj veliki ciklus, ili „uzročni ciklus”,pre nego što sve ovo bude postignuto. Kao što se začelje u trci još uveknapreže i vuče na početku staze kada pobednik projuri kroz cilj, takoi u trci ka besmrtnošću neke duše pretiču sve druge i stižu do krajadok se bezbroj njihovih takmaca muče opterećeni materijom, nedalekood početka sa koga su krenuli. Neki nesrećnici potpuno otpadnu i iz-gube svaku mogućnost da osvoje krajnju nagradu; neki prate svojestope unatrag i pokušavaju ponovo. To je ono čega se hindusi boje višeod svega – transmigracije i reinkarnacije; i to na drugim, nižim plane-tama, nikada više na ovoj. Ali postoji način da se to izbegne, i Budaga je izložio u svom učenju o siromaštvu, obuzdavanju čula, savršenojravnodušnosti prema objektima u ovozemaljskoj ‚dolini suza’, oslo-bađanju od strasti i čestom opštenju sa Atmom, tj. dušom – kontem-placiji. Uzrok koji dovodi do reinkarnacije je neznanje u koje su uronjenanaša čula, kao i zamisao da postoji ma šta realno na ovom svetu, osimpostojanja u apstraktnom smislu. Od organa čula dolazi „halucinacija”koju nazivamo ‚dodir’; „od dodira dolazi požuda; od požude osećaji(takođe varka koju stvara naše telo); od osećaja prianjanje uz postojećatela; iz ovog prianjanja sledi razmnožavanje, a iz razmnožavanja bo-lesti, propadanje i smrt.”

535


I tako, poput okretanja točka, nastaje pravilno smenjivanje smrtii rađanja, čiji moralni uzročnik počiva u prianjanju za postojeće ob-jekte, dok se instrumentalni uzročnik sadrži u karmi (sili koja kon-troliše vaseljenu nagoneći je na aktivnost), u zaslugama i manama.„Prema tome, sva bića koja nastoje da se oslobode muka uzastopnihrađanja žarko žele da pronađu način za uništenje moralnog uzro-čnika, prianjanja uz postojeće objekte, odnosno opake požude.” Oneu kojima je zločesta požuda potpuno uništena nazivaju arhatima.18

Oslobođenje od opake požude osigurava sticanje čudesnih moći.Posle svoje smrti, arhat se nikada više ne reinkarnira; on bez izuzetkadostiže Nirvanu – reč koju su, uzgred, hrišćanski naučnici i skeptičnikomentatori pogrešno preveli. Nirvana je uzročni svet, u kome svelažne posledice i zablude naših čula nestaju. Nirvana je najviša sferakoja može biti dostignuta. Za budističkog filozofa su pitriji (pre-Adamovski duhovi) reinkarnirani, mada na daleko superiornijem stu-pnju od ovozemaljskog čoveka. Zar i oni ne umiru kada nastupinjihov čas? Zar i njihova astralna tela ne pate i ne raduju se, zar neosećaju isto prokletstvo iluzornih osećanja kao da su otelovljena?

Ono čemu je Buda učio u šestom veku pre Hrista u Indiji, Pitagoraje učio u petom u Grčkoj i Italiji. Gibon nam pokazuje koliko su sefariseji divili ovom verovanju u seobu duša iz tela u telo.19 Egipatski‚uzročni krug’ je neizbrisivo utisnut u prastare spomenike drevneprošlosti. A Isus je, isceljujući bolesne, neizostavno upotrebljavaosledeći izraz: „Opraštaju ti se grijesi tvoji.”(Mat. 9:2) To je čisto budi-stičko učenje. „Jevreji rekoše slepome: Rođen si sav u grehu, i tihoćeš nas da učiš? Učenje Hristovih učenika je podudarno sa ‚Za-slugama i Manama’ budista, jer bi bolesni ozdravljali ukoliko bi imnjihovi gresi bili oprošteni.”20 Ali taj prethodni život u koji budistiveruju nije život na ovoj planeti, jer je budistički filozof bolje od makoga drugoga shvatao veliko učenje o ciklusima.

536


18 „Eastern Monachism”, str. 9.19 Opadanje i propast Rimskog carstva, IV. 385.20 Hardi: „Manual of Buddhism”; Danlep: „The World’s Religions“.

Razmišljanja Dipuija, Volneja i Džefrija Higinsa o skrivenomznačenju kružnih ciklusa, odnosno kalpi i juga kod bramanista i budi-sta, nisu ih daleko odvela, jer nisu imali ključ za tumačenje ezoterij-skog, spiritualnog učenja koje je u njemu sadržano. Nijedna filozofijanikada nije špekulisala o Bogu kao apstrakciji, već Ga je razmatralana osnovu Njegovih raznih ispoljavanja. „Prvobitni uzročnik” izjevrejske Biblije, pitagorejska „Monada”, „Jedinstveno, neprekidnopostojanje” hinduističkih filozofa, kao i kabalistički „En-Sof” – Bez-granični – jedno su te isto. Hinduistički Bagavan ne stvara; on ulazi ujaje vaseljene i pomalja se iz njega kao Brama, na isti način kao što sei pitagorejski Prvobitni Par razvija iz najvišeg, usamljenog Monasa.21

Monas filozofa sa Samosa je hinduistički Monas (um) “koji nema pret-

537

21 Lemprije („Rečnik klasike”, pod „Pitagora”) kaže da „postoje dobri razlozi da seposumnja u čitavu pripovest o Pitagorinom putovanju u Indiju” i zaključuje da ovaj filo-

zof nikada nije video ni gimnosofiste ni njihovu zemlju. Ako je to tako, kako objasnitiPitagorino učenje o metempsihozi čije pojedinosti pokazuju daleko više sličnosti sa in-dijskim nego sa egipatskim učenjem? Ali, više od svega drugog, kako objasniti činjenicuda je naziv MONAS, koga on koristi za Prvobitnog Uzročnika, identičan nazivu kojimse to Biće imenuje na sanskritu? U vreme kada se pojavio Lemprijeov „Rečnik” (1792-97) Sanskrit je, možemo slobodno reći, bio potpuno nepoznat; dr Hougov prevod„Aitareje Bramana” (iz „Rig-Vede”) u kome se pojavljuje ova reč, objavljen je tek prenekih dvadesetak godina (tj. oko 1857., prim.prev.), i sve dok ovaj dragoceni dodatakpoznatoj književnosti drevne prošlosti nije kompletiran, i dok je prava starost „Aitareje”– koju Houg ocenjuje na 2000-2400 godina pre Hrista – bila nepoznata, moglo se sug-erisati, kao što je bio slučaj sa hrišćanskim simbolima, da su je hindusi pozajmili odPitagore. Ali sada, osim ako filologija nije u stanju da dokaže da se i ovde radi o „čudnojpodudarnosti”, i da reč Monas nije potpuno ista i u najdetaljnijim definicijama, imamopuno pravo da tvrdimo da je Pitagora zaista bio u Indiji i da su gimnosofisti bili ti kojisu ga podučavali ‚njegovoj’ metafizičkoj teologiji. Sama činjenica da je „sanskrit, upoređenju sa grčkim i latinskim, neka vrsta starije sestre”, kako je to Maks Milerpokazao, nije dovoljna da objasni potpunu podudarnost sanskritske i grčke reči MONASu njihovom krajnje metafizičkom, najmaglovitijem značenju. Sanskritska reč Deva (bog)je postala latinski deus, i ukazuje na zajedničko poreklo, ali u zoroastrijanskoj „Zend-Avesti” nalazimo istu reč sa dijametralno suprotnim značenjem, koja postaje daeva ilizli duh, od koje je postala reč ‚đavo’.


hodni uzrok (apurva, ili materijalni uzrok) niti može biti uništen”.22

Brama, kao Prađapati, pre svega se ispoljava u vidu „dvanaest tela”ili atributa, koji su predstavljeni kao dvanaest bogova, simboličnoprikazujući 1. Vatru; 2. Sunce; 3. Somu, koja daje neograničenoznanje; 4. Sva živa bića; 5. Vaju, ili materijalni Etar; 6. Smrt, ili dahuništenja – Šivu; 7. Zemlju; 8. Nebo; 9. Agnija, tj. nematerijalnu Vatru;10. Aditju, nematerijalno, žensko nevidljivo Sunce; 11. Um; 12. Velikibeskonačni kružni ciklus „koji se ne može zaustaviti“.23 Posle toga,Brama se rastvara u vidljivoj vasioni, u kojoj svaki atom predstavljaNjega. Kada je to obavljeno, neispoljeni, nedeljivi i neizdiferenciraniMonas se povlači u spokojnu i veličanstvenu samoću svoje nepode-ljene suštine. Ispoljeno božanstvo, u početku Par, sada postaje Tro-jstvo; njegov trojaki kvalitet neprestano izliva spiritualne sile, kojepostaju besmrtni ‚bogovi’ (duše). Svaka od ovih duša mora se jednomsjediniti sa ljudskim bićem, i od trenutka kada stekne svest o sebi, onapočinje niz rađanja i umiranja. Jedan umetnik sa Istoka je pokušao daslikom predstavi kabalističku doktrinu o kružnim ciklusima života.Slika prekriva čitav unutrašnji zid jednog podzemnog hrama uneposrednoj blizini velikog budističkog hrama, i izaziva izuzetan uti-sak. Pokušaćemo da ovde prenesemo izvesnu predstavu o ovom umet-ničkom delu, onako verno kako smo ga zapamtili.

Zamislite jednu određenu tačku u svemiru kao prapočetak, a potomnacrtajte krug oko ove tačke; u kojoj se početak i kraj sjedinjuju, gdese susreću emanacija (isticanje) i reapsorpcija (upijanje). Sam krug sesastoji od bezbroj manjih prstenova, poput niza narukvica, i svaki odovih manjih prstenova obrazuje pojas boginje koja predstavlja odgo-varajuću sferu. Kako se krivina luka približava krajnjoj tački polu-kruga – vrhuncu velikog kruga – na kojoj je mistični slikar postavionašu planetu, lice svake naredne boginje postaje sve tamnije i strašnije,toliko da to mašta Evropljana ne može ni da zamisli. Svaki prsten jeprekriven predstavama biljaka, životinja i ljudskih bića, koja pripadaju

538


22 Houg: “Aitareja Bramanam”.23 Ibid.

flori, fauni i antropologiji pripadajuće sfere. Između susednih sferapostoji izvesni razmak, namerno istaknut; jer, posle prolaska krozjedan krug u vidu niza transmigracija, duši je dopušteno da provedeizvesno vreme u privremenoj Nirvani, tokom kojeg atma gubi svakosećanje na protekle nevolje. Eterični prostor koji razdvaja susednesfere na slici je ispunjen neobičnim bićima. Bića u prostoru izmeđunajvišeg ‚etra’ i Zemlje ispod njega su stvorenja iz „središnje prirode”;to su duhovi prirode, odnosno, kako ih kabalisti ponekad nazivaju, ele-mentali.

Ova slika je ili kopija one čiji je opis narednim pokolenjima os-tavio Beroz, sveštenik Belovog hrama u Vavilonu, ili je original. Od-luku o tome ostavljamo oštroumnosti savremenih arheologa. Ali zidje prekriven tačno takvim bićima kakva opisuje polu-demon, ili polu-bog Oanes, haldejski čovek-riba,24 „ ... grozna bića koja je proizveodvojaki princip” – astralna svetlost i grublja materija.

Do sada su čak i antikvari ignorisali arheološke ostatke koji su pot-icali od najstarijih rasa. Pećine Ađante, koje se nalaze svega oko 200milja* od Bombaja, u planinskom vencu Čandor, kao i ruševine dre-vnog grada Aurungabada, čije su raspadajuće palate i tajanstvene grob-nice ostale u potpunoj izolaciji tokom niza vekova, tek u najnovijevreme počinju da privlače pažnju. Iako predstavljaju spomenike davnoiščezle civilizacije, dopušteno je da vekovima budu pribežište divljimzverima pre nego što je nauka priznala da zaslužuju da budu ispitane,pa je tek nedavno Observer** objavio jedan članak pun oduševljenihopisa ovih prastarih prethodnika Herkulaneuma i Pompeja. Pošto suuputile opravdani prekor lokalnim vlastima, koje su „obezbedile bun-galov gde putnici mogu da pronađu zaklon i sigurnost, ali to ni izda-leka nije dovoljno”, one nastavljaju da pripovedaju o čudima koja semogu videti na ovom zabačenom mestu sledećim rečima:

539

24 Beroz: odlomak koga je sačuvao Polihistor Aleksandrijski; Kori: „Of the Cos-mogony and the Deluge”.

*322 kilometra. (prim.prev.) ** Poznate londonske novine. (prim.prev.)


TAJNE INDIJSKIH HRAMOVA

540


„U dubokoj udolini, visoko u planinama, nalazi se grupa pećin-skih hramova koji predstavljaju najčudesnije pećine na svetu. Udanašnje vreme nije poznato koliko ih ima po zabačenim mestimaduboko u planinama, ali dvadeset sedam ih je do sada istraženo, pre-gledano i, u izvesnoj meri, očišćeno od đubreta. Nesumnjivo je dapostoji još mnogo ovakvih mesta. Teško je stvoriti predstavu o tomekakvim su neumornim radom ove čudesne pećine isklesane u kom-paktnim slojevima stene poznate kao amigdaloid. Za njih je rečenoda su nastale kao isključivo budistička svetilišta, i da su korišćenekao mesta hodočašća i pribežišta asketa. Nalaze se u samom vrhuumetničkih ostvarenja. Protežu se preko 150 metara duž visoke litice,a isklesane su nekom krajnje neobičnom tehnikom, pokazujući u za-ista čudesnoj meri ukus, talent i upornu marljivost indijskih vajara.”

„Ovi pećinski hramovi su divno usečeni i izvajani spolja, ali unutraje oblikovan svaki detalj, sa mnoštvom ukrasa u vidu skulptura i slika.Vlaga i zapuštenost su nanele štetu ovim odavno napuštenim hra-movima, a slike i freske više nisu ono što su bile pre više stotina go-dina. Ali boje i dalje blistaju, a na zidovima se još uvek mogu videtivesele i razigrane scene. Neke od isklesanih figura su preuzete iz svad-benih povorki, dok su prikazani prizori iz domaćeg života ispunjeniistom takvom radošću. Ženske figure su prelepe, prefinjene, i beleputi kao da su Evropljanke. Svaka od ovih predstava ima umetničkuvrednost, i nijedna nije zagađena prostotom ili skarednim prizorimakakvi često padaju u oči kod bramanskih predstava sličnog karaktera.

Ove pećine sada posećuje veliki broj ljudi koji se bave starinama,u nastojanju da odgonetnu hijeroglife ispisane na zidovima i odredestarost ovih čudnih svetilišta. Ruševine drevnog grada Aurungabadanisu daleko od ovih pećina. U svoje vreme je to je bio čuveni gradopasan zidinama, ali je danas potpuno nenastanjen. U njemu se moguvideti ne samo razvaljeni zidovi, nego i palate koje se raspadaju. Iz-građene su izuzetno snažno, a neki od zidova se čine isto tako neu-ništivim kao i brda koja ih okružuju.

541

U blizini postoji mnoštvo lokaliteta gde se nalaze ostaci hinduis-tičkih građevina, koje se sastoje od dubokih pećina i hramova ukle-sanih u živoj steni. Mnogi od ovih hramova su opasani kružnomogradom, koja je često ukrašena statuama i stubovima. Figura slonase često javlja, postavljena ispred ili pored ulaza u hram, kao nekavrsta stražara. Stotine i hiljade udubljenja su prelepo izrezana u živojsteni, a u vreme kada su se u ovaj hram slivale reke poklonika, usvakom od njih je bila smeštena po jedna statua ili slika, odražavajućikitnjasti stil kojim se obično odlikuju ove orijentalne skulpture. Ža-losno je da je bezmalo svaki prikazani lik bestidno unakažen iizobličen. Često nam kažu da se nijedan hindus neće pokloniti prednesvršenim likom, a muhamedanci su, znajući to, namerno sakatilisve ove likove kako bi onemogućili hinduse da im se klanjaju. Hin-dusi tu praksu smatraju skrnavljenjem i bogohuljenjem koje kod njihizaziva najogorčenije neprijateljstvo, što ga svaki hindus nasleđujeod svog oca i koje protekli vekovi ni izdaleka nisu uspeli da izbrišu.

Ovde se nalaze i ostaci zatrpanih gradova – žalosne ruine – gdepo pravilu niko ne stanuje. U veličanstvenim palatama gde se nekadaokupljala kraljevska porodica i gde su održavani festivali, sada seskrivaju divlje zveri. Na nekoliko mesta su čak i železničke šinepostavljene preko ovih ruševina, a njihov materijal je upotrebljavanza podlogu novih puteva.... No, ogromni kameni blokovi su ostalina svom mestu hiljadama godina, i verovatno će ostati tu i tokomhiljada koje će tek proći. Ova svetilišta isklesana u steni, kao i statuesa više lica, pokazuju zanatsku veštinu koja prevazilazi sve što sudomaći majstori sada u stanju da naprave.25 Potpuno je očiglednoda su stotinama godina unatrag ova brda vrvela od ljudi, na istommestu gde sada nema ni žive duše, ničeg kultivisanog niti ikakvihžitelja, koje je potpuno prepušteno divljim zverima.

Ovo je dobro lovište i, kako su Englezi pasionirani lovci, moždaće radije ostaviti ove planine i ruševine onakvim kakve su sada.”

25 Jedan pisac je upotrebio najushićenije izraze opisujući veličanstvenost drevnih hin-duističkih spomenika, kao i izvanrednu obradu njihovih skulptura. „Oni su”, rekao je,„gradili kao titani, i doterivali detalje kao da su juveliri.”


REINKARNACIJA

Mi se najusrdnije nadamo da hoće. Dovoljno je uništavanja poči-njeno u prethodnim razdobljima da se ponadamo da bar ovaj vek is-traživanja i učenosti, nauke koja je toliko razvila grane kao što suarheologija i filologija, neće ostati bez ovih dragocenih zapisa, ukle-sanih u neuništivim pločama granita i drugih stena.

Sada ćemo prikazati nekoliko odlomaka ovog tajanstvenog učenjao reinkarnaciji – naglašavajući razliku u odnosu na metempsihozu –koje nam je preneo jedan od autoriteta. Reinkarnacija, tj. pojavlji-vanje iste individue, ili, tačnije, njegove astralne monade, dva putana istoj planeti, nije pravilo u prirodi; radi se o izuzetku, poput de-formiteta kao što je dete sa dve glave. Njemu uvek prethodi nekiporemećaj u prirodnim zakonima opšteg sklada i događa se jedinokada priroda, nastojeći da povrati narušenu ravnotežu, u život naZemlji baca astralnu monadu koja je bila izbačena iz uzročnog kruganekim zločinom ili nesrećnim slučajem. Na taj način se može omestioriginalni plan prirode da proizvede savršeno ljudsko biće u slučaje-vima pobačaja, ili kada dete umre pre izvesnog broja napunjenih go-dina, ili u slučajevima nasleđene i neizlečive idiotije. Prema tome,dok je gruboj materiji od koje je sačinjeno ovih nekoliko entiteta do-pušteno da se posle fizičke smrti raspadne i utopi u beskrajnom ca-rstvu stvorenog sveta, besmrtni duh i astralna monada individue –koji su odvojeni kako bi potonja udahnula život fizičkom omotaču,a prethodni mogao da obasja svojom božanskom svetlošću telesni or-ganizam – mora još jednom pokušati da ispuni svrhu stvaralačkogintelekta.

Ako je razum dostigao dovoljan stepen razvoja da postane aktivani ima sposobnost raspoznavanja, ne dolazi do reinkarniranja na ovojZemlji, jer su se sva tri dela trojnog čoveka sjedinila i time je postaosposoban da nastavi trku. Ali u slučajevima kada novo biće nije pre-

542


vazišlo stanje monade, ili kada, kao što je slučaj kod idiota, trojstvonije kompletirano, besmrtna iskra koja ga obasjava mora ponovo dauđe u zemaljsku ravan jer je bila ometena u svom prvom pokušaju.U svakom drugom slučaju, smrtna ili astralna, i besmrtna ili božanskaduša ne bi mogle da nastave dalje u savršenom skladu, i pređu usledeću sferu iznad. Duh sledi liniju koja se proteže paralelno s ma-terijom, a spiritualna evolucija ide ruku pod ruku sa fizičkom. Kao uslučaju koji navodi profesor Le Kont (pogledajte poglavlje IX.) „uprirodi ne postoji sila” – a to pravilo važi kako u spiritualnoj tako i ufizičkoj evoluciji – „koja bi bila u stanju da odjednom uzdigne ma-teriju sa 1. na 3. ili sa 2. na 4. nivo, bez zaustavljanja i priliva siledrugačije vrste na međunivou”. To znači da monada koja je bila za-točena u elementarnom biću – začetni ili najniži astralni oblikbudućeg čoveka – pošto je prošla kroz i napustila najviši fizički obliknemušte životinje – recimo orangutna ili, još jednom, slona, jedne odnajinteligentnijih životinja – ta monada, kako mi tvrdimo, ne možeda preskoči fizičku ili intelektualnu sferu zemaljskog čoveka i daodjednom bude uvedena u višu spiritualnu sferu. Kakva nagrada ilikazna u toj sferi bestelesnih ljudskih entiteta može da čeka čovekovfetus ili embrion koji nije stigao ni da udahne vazduh na ovoj planeti,a još manje imao mogućnost da ispolji božanske moći duha? Ili, uslučaju jednog deteta koje nije svesno ma kakve odgovornosti, čijase bezumna monada skriva u svojoj astralnoj i fizičkoj ljušturi, da lii tako majušna može da ga spreči da spali sebe kao da je reč o drugojosobi? Ili u slučaju nekoga ko se rodio kao idiot, čiji broj moždanihvijuga iznosi tek dvadeset do trideset odsto broja kod mentalnozdrave osobe;26 i ko otuda ne može da bude odgovoran ni za svojeponašanje, ni za svoja dela, niti za nedostatke svog konfuznog, polu-razvijenog intelekta?

Nema potrebe za primedbu kako čak i kao hipoteza, ova teorijanije ništa apsurdnija od mnogih drugih koje se smatraju nespornom

543

26 „Anatomia Cerebrale”, Malakarne (Malacarne), Milano.


naučnom istinom. Ne smemo da zaboravimo da je, bilo zbog toga štospecijalistima nedostaje potrebna veština ili iz nekog drugog razloga,psihologija najmanje razvijena i shvaćena od svih nauka, i da nekoli-cina francuskih lekara, zajedno sa dr Furnijeom, sigurno očajavajuzbog toga što smatraju da ona nikada neće odmaći dalje od pukihhipoteza.

Štaviše, isto okultno učenje prihvata i drugu mogućnost; mada seona toliko retko javlja i toliko je nejasna da je beskorisno i spominjatije. Čak je i savremeni okultisti sa Istoka odbacuju, mada je u istočnimzemljama opšteprihvaćena. Kada, usled grehova, strašnih zločina iprepuštanja životinjskim strastima, bestelesni duh padne sve do osmesfere – do alegorijskog Hada, odnosno do biblijske gehene – koja jenajbliža našoj Zemlji – on može, pomoću poslednjeg treptaja razumai svesti koji mu je preostao, da se pokaje; to će reći, on može, upotre-bivši ostatke svoje volje, da pokuša da se vine u vis, i, poput davlje-nika, da se još jednom iskobelja do površine. U Pselovom spisu„Magical and Philosophical Precepts” otkrivamo jedno koje, upozo-ravajući sav ljudski rod, kaže sledeće:

„Ne saginji se nisko, jer ispod zemlje vreba ambis,koji vuče niz SEDAM stepenika, na kraju kojihje presto kobne nužde.”27

544


27 Psel, 6, Plet.2; Kori: Chaldean Oracles.

VRAČANJE I VEŠTICE

Jaka želja da se vrati onome što ga je unesrećilo, da udovolji svo-jim strastima, povući će ga još jednom u zemljinu atmosferu. Ovdeće lutati i ispaštati manje ili više u turobnoj samoći. Njegovi instinktiće ga naterati da požudno traga za ma kakvim kontaktom sa živima... Ovi duhovi predstavljaju nevidljive ali sasvim opipljive magnetnevampire; subjektivni demoni koje su tako dobro poznavali srednjo-vekovni mističari u transu, monahinje i monasi, pa sve do „veštica”koje su ih proslavile u Veštičjem čekiću, kao i izvesnim posebno ose-tljivim vidovnjacima, prema njihovim sopstvenim kazivanjima. Tosu Porfirijevi ‚krvavi demoni’, odnosno larve i lemuri drevnih filo-zofa; satanska oruđa koja su poslala toliko nesrećnih i nemoćnih žr-tava na sprave za mučenje i lomaču. Origen je smatrao da su svidemoni koji su opsedali pojedince što se spominju u Novom Zavetubili ljudski „duhovi”. Upravo iz razloga što je Mojsije dobro znao štaoni predstavljaju, ustanovio je svoj surovi zakon i smrtnu kaznu zanavodne „veštice”; ali ih je Isus, ispunjen pravednošću i božanskomljubavlju prema čitavom ljudskom rodu, isceljivao umesto da ihubija. No, posle Njega, naše sveštenstvo, koje pretenduje da budeuzor hrišćanskih principa, sledilo je Mojsijev zakon, a prećutno ig-norisalo zakon Onoga koga su nazvali svojim „jedinim živimBogom”, spalivši desetine hiljada takvih navodnih „veštica” na lo-mači.

Veštica! Zvučan naziv, koji je u prošlim vremenima značio sramnusmrt, a i u današnje vreme je dovoljno da se samo izgovori, pa dakrene talas ismevanja i pravi uragan zajedljivih primedbi! Kako ondaobjasniti činjenicu da su uvek postojali inteligentni i učeni ljudi kojinikada nisu mislili da će njihova reputacija biti umanjena ili njihovodostojanstvo ukaljano ako javno potvrde da „veštice” postoje, nara-vno u ispravnom značenju te reči. Jedan od ovih neustrašivih boraca

545


je bio i Henri Mor, istaknuti naučnik iz Kembridža u sedamnaestomveku. Biće od koristi da zastanemo da bismo videli koliko je mudrostipokazao upravo na ovom pitanju.

Izgleda da je negde oko 1678. godine izvesni bogoslov po imenuDžon Vebster napisao delo „Kritika i tumačenje Svetog Pisma” (Crit-icisms and Interpretations of Scripture), u kojem tvrdi da ne postojeni veštice ni mnoštvo drugih „praznoverica”. Smatrajući ovaj rad„neutemeljenim i bezočnim”, dr Mor ga je kritikovao u svom pismuupućenom Glenvilu, autoru rada “Sadducismus Triumphatus”, a udodatku je poslao i raspravu o vradžbinama i objašnjenje same reči„veštica”. Ovaj dokument je veoma teško naći, ali mi posedujemoviše odlomaka iz njega u jednom starom rukopisu, i otkrili smo dase on spominje još u samo jednom beznačajnom radu iz 1820. kojise bavi utvarama, jer izgleda da je prošlo mnogo od kako je sam do-kument poslednji put štampan.

Prema dr Moru, reči vrač i veštica ne označavaju ništa više domudrog, učenog čoveka, odnosno ženu. U reči wizard („vrač”) to sevidi već na prvi pogled; dok je reč witch („veštica”) „najjednostavnijei najkraće izvesti od reči wit („pamet”), čiji bi izvedeni pridevskioblici mogli biti wittigh ili wittich, što bi se posle sažimanja pretvo-rilo u witch; kao što imenica wit („pamet”) vodi poreklo od glagolato weet, što znači „znati”. I tako witch („veštica”) nije ništa drugo dopametna, odnosno mudra žena; što se direktno podudara sa latinskomrečju saga, prema značenju u kome ju je upotrebio Festus, sagæ dictæanus quæ multa sciunt (što su sage starije to ih više ljudi zna).

Ova definicija reči nam izgleda verovatnijom, jer tačno odgovaraočiglednom značenju slovensko-ruskih naziva za vešticu i vrača.Prvu nazivaju vjedma, a drugoga vjedmak, pri čemu oba naziva vodeporeklo od glagola znati – vedati ili vjedati; štaviše, njihov koren jenesporno sanskritski. „Veda”, kaže Maks Miler, u svom Predavanjuo Vedama, „izvorno znači znati, odnosno znanje. ‚Veda’ je ista rečkoja se pojavljuje u grčkom oida, tj. „znam” [digama, kod koje je

546


izostavljeno vau] i u engleskim rečima wise, wisdom i wit.”28 Štaviše,sanskritska reč vidma, koja je podudarna sa nemačkim wir wissenbukvalno znači „znamo.” Velika je šteta što je poznati filolog, pore-deći u svom predavanju korene ove reči na sanskritu, i u grčkom,gotskom, anglo-saksonskom i nemačkom jeziku, potpuno prenebreg-nuo slovenske jezike.

Rusi imaju još po jedan naziv za vešticu i vrača, pored prethodnihkoji su čisto slovenskog porekla, a to su znahar i znaharka (u muškomodnosno ženskom rodu) koji potiču od istog glagola znat – „znati”.Prema tome, definicija reči koju je dr Mor dao 1678. je savršeno is-pravna, i podudara se u svakoj pojedinosti sa savremenom filologijom.

U rečenici upotrebljenoj u strogom Mojsijevom zakonu, toliko ra-zličitih stvari se podrazumeva pod nazivom „veštica” da bi bilo veomateško i beskorisno davati ovde definiciju za svaku od njih, kao štomožemo pronaći u izvanrednoj raspravi dr Mora. „Neka se ne nađe utebe ... ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama,ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsje-nar, ni koji pita mrtve” (5 Moj. 18:10-11) kaže se u tekstu. Kasnijećemo pokazati u čemu je bio pravi smisao ovako strogog zakona. Zasada ćemo samo izneti primedbu da dr Mor, pošto je dao naučnoutemeljenu definiciju za svaki od pomenutih naziva, i pokazao njihovo

547

28 Pogledajte „Lecture on the Vedas”.

„Tokom upotrebe ova reč je nesumnjivo počela da označavaisključivo takve veštine i znanja koja su bila daleko od uobičajenih,tj. izuzetna. Ova osobenost nije podrazumevala nikakvo kršenje za-kona. Ali posle toga su usledila dodatna ograničavanja značenja, takoda se danas reči witch i wizard („veštica” i „vrač”) upotrebljavajuisključivo u njihovom iskrivljenom smislu. A on označava osobukoja ima znanja i veštine pomoću kojih čini ili saopštava stvari naneki krajnje neuobičajen način, kao i da ma koji od ova dva izrazaotvoreno izražava ili podrazumeva udruživanje sa nekakvim zlimduhovima.”


pravo značenje koje su imali u vreme Mojsija, dokazuje da postojiogromna razlika između „uročnika” ili onoga „koji gata po zvijez-dama”, i sl. i „veštice”. „Toliko raznih naziva je nabrojano u ovojMojsijevoj zabrani da bi, kao i u našem ‚običajnom pravu’,* smisaomogao da se pouzdanije odredi, ne ostavljajući mogućnost izvrda-vanja. Isto tako naziv witch („veštica”) ne potiče od nekakvih opse-narskih trikova, kakve žongleri obično izvode pred očima posmatračana nekom trgu ili vašaru, već je to naziv koji je upotrebljavan za onekoji prizivaju magične utvare kako bi obmanuli posmatrače, a‚veštice’ sasvim sigurno spadaju u takve – žene i ljudi u koje je ušaozli duh. ‚Vještici ne daj da živi.’ (2 Moj. 22:18) To je ustvariekstremno strogi, ili, tačnije, surovi zakon za kažnjavanje neveštogizvođenja njegovih opsenarskih trikova.”

I tako, tek je šesti od navedenih naziva, onaj „koji se dogovara sazlijem duhovima”, odnosno „veštica”, povlačio najstrožiju kaznu Mo-jsijevog zakona, jer jedino veštici ne treba dati da živi, dok su svi drugijednostavno pobrojani kao oni koje „tjera .... Gospod Bog tvoj ispredtebe” (5 Moj. 18:12) zbog njihovog idolopoklonstva ili tačnije zbognjihovih verskih ubeđenja i učenja uopšte. Ova reč naziv ješoel aub, što u prevodu znači „onaj koji se dogovara sa zlijemduhovima”, ali koji se u Septuaginti** prevodi kao engastrimuthos,onaj koji zlog duha ima u sebi, onaj koji je opsednut duhom što dajeproročke moći, koga su Grci nazivali Piton, a Jevreji Obh, tj. „starazmija”; u svom ezoterijskom značenju to je duh požude i materije; aon, prema kabalistima, uvek predstavlja elementarni čovečiji duh uosmoj sferi.

548


* Reč je o anglo-saksonskom pravu, potpuno različitom od ‚kontinentalnog’; običnose naziva common law; temelji se na tzv. ‚zdravom razumu’ i na presedanima, tj. ranijedonesenim presudama koje postaju obrazac za sve buduće analogne slučajeve, kao i naporoti od 12 članova kada su u pitanju kriminalni slučajevi. (prim.prev.)

** Septuagint je najstariji poznati prevod Starog Zaveta na starogrčki, koji obuhvatai apokrife (nastao u 3. veku pre Hrista); naziv je dobio po tome što je, prema predanju,sedamdeset ljudi radilo na njegovom prevodu. (prim.prev.)

Prema tome, reči opsednut ili posednut su sinonimi reči veštica;sigurno je da ovaj piton osme sfere ne bi ni mogao da izađe iz nje dase ne radi o duhu koji se suštinski razlikuje od nje. Analogno tome,u 3 Moj. (Levitska) 20:27 vidimo sledeće: „A čovjek ili žena, u ko-jima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da sezaspu, krv njihova na njih.”

Nesumnjivo surov i nepravedan zakon, koji dokazuje da je neis-tinita nedavna izjava „duhova” koji su govorili ustima jednog od na-jpopularnijih savremenih medijuma, u kojoj se kaže kako savremenafilološka istraživanja tobože pokazuju da Mojsijev zakon nikada nijenalagao bukvalno pogubljenje sirotih „medijuma” odnosno vešticaiz Starog Zaveta, već da su reči „Vještici ne daj da živi” (2 Moj.22:18) značile samo zabranu da živi od svojih medijumskih moći, tj.da na taj način zarađuje za život! Takvo tumačenje nije ništa manjaizmišljotina od literarne fikcije. Sigurno je da ovakvom „dubokom”filološkom rasuđivanju nije nedostajala mašta!29

549

„Smatram da šoel obh”, kaže Henri Mor, „treba shvatiti kaovešticu koja traži savet od preminule osobe koju je poznavala.Smisao reči obh se u početku odnosio na duha koji prebiva u teluopsednutog, naduvajući ga kao mehur, pri čemu se uvek činilo daglas njegov dolazi negde „iznutra”, kao iz boce, zbog čega su i nazi-vani trbuhozborci. Ob označava isto što i Pito, koji je prvobitnodobio ime po pythii vates, duhu koji saopštava tajne, ili pak ono štotek treba da se dogodi. U Djel. 16:18 stoji [pneuma puthonos] „kadase Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovijedam ti imenomGospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas.”

29 Da bismo izbegli opovrgavanja izvesnih spiritualista, doslovno prenosimo tekstkoji se bavi ovim pitanjem, kao primer nepouzdanosti proročkih izjava koje daju pojedini„duhovi”. Bilo da je u pitanju ljudska ili elementarna varijanta, okultisti ne mogu dasmatraju duhove sposobne za ovako bezočne izmišljotine pouzdanim vodičima bilo ufilozofiji, egzaktnoj nauci ili etici. „Prisetićete se”, kaže gospođa Kora V. Tapan u jednojjavnoj raspravi o delu “History of Occultism and its Relations to Spiritualism” (pogleda-jte Banner of Light, od 26. avgusta 1876.) „da je drevna reč ‚vračanje’, odnosno bavljenjenjime, bilo najstrožije zabranjeno među starim Jevrejima. To znači da nijednoj veštici


„Zalupi vrata pred licem demona,” kaže kabala, „i on će pobećiod tebe, kao da ga progoniš”, što znači da ne smete dopustiti takvimduhovima da vas opsednu, mameći ih u atmosferu zasićenu gresimakojima su srodni.

Ovi demoni nastoje da se uvuku u tela glupaka i idiota, i da ostanuu njima sve dok ih odatle ne istera snažna i čista volja. Isus, Apolonijeiz Tijane, kao i neki među apostolima, imali su moć da isteruju đa-vole pročišćujući atmosferu unutar i van obolelog, čime bi prisililineželjenog „gosta” da pobegne. Izvesne lako isparljive soli su im bilenaročito mrske, a učinak određenih hemikalija, koje je gospodin Varliiz Londona30 sipao u tacnu i postavljao ispod kreveta kako bi noćuoterao izvesne neprijatne fizičke pojave, potvrđuju ovu veliku istinu.Čisti ljudski duhovi, ili makar duhovi koji jednostavno nisu štetni,ne zaziru ni od čega jer, kako su potpuno oslobođeni zemaljske tvari,materijalni sastojci nemaju nikakvog uticaja na njih; takvi duhovi supoput daha. No, sasvim je drugi slučaj sa dušama vezanim za Zemljui duhovima materijalne prirode.

550


ne treba dopustiti da živi. Te reči su bile bukvalno shvaćene; delujući na osnovu njih,vaši sopstveni, najiskrenije pobožni preci su bez ikakvih odgovarajućih dokaza osudilina smrt mnoštvo vrlo inteligentnih, mudrih i čestitih osoba, optuživši ih za „vračanje”.Sada je otkriveno da bi tumačenje, odnosno prevod trebalo da glasi da nijednoj vešticinije trebalo dopustiti da zarađuje za život baveći se tom svojom veštinom. Drugimrečima, bila je to samo zabrana da se vračanje pretvori u „profesiju”. Da li bilo previšenametljivo s naše strane da upitamo proslavljenu govornicu zahvaljujući kome ili na os-novu čijeg autoriteta je došla do takvog zaključka?

30 Gospodin Kromvel F. Varli (Cromwell F. Varley), poznati elektro-tehničar iz At-lantic Cable Company, prenosi rezultate svojih posmatranja, tokom jedne rasprave uUdruženju psihologa Velike Britanije, o kome je objavljen izveštaj u listu „Spiritualist”(London, 14. april 1876, str. 174,175). On je smatrao da isparenja azotne kiseline u vaz-duhu mogu da oteraju ono što je nazvao „neugodnim duhovima”. Mislio je da će onikoje ovakva vrsta duhova muči u njihovim domovima moći da olakšaju svoje tegobetako što će sipati jednu uncu* vitriola** u dve unce finog praha šalitre u tacni, i postavitiovu smesu ispod svog kreveta. Ovde imamo primer naučnika, čija reputacija pokrivadva kontinenta, koji daje recept kako se osloboditi štetnih duhova. Pa ipak, javnost idalje ismeva „praznoverje” hindusa, Kineza, afričkih crnaca i drugih rasa koje upotre-bljavaju razne biljke, tamjan i druge mirišljave smole u iste svrhe.

*28,35 grama. (prim.prev.)** Sumporne kiseline. (prim.prev.)

da čovek posle fizičke smrti dostigne stanje u kome će se naći ok-ružen novim oblicima flore i faune, koji su posledica drugačijih spo-jeva materije u njenom sublimiranom obliku?3 On priznaje da ne znaništa o fenomenu gravitacije; osim da, kako prema iskustvu svih pos-matrača „kamen bez oslonca uvek padne na tle, nema razloga daverujemo da i ma koji drugi kamen u istim uslovima ne bi pao nazemlju”. Ali on potpuno odbija svaki pokušaj da ovu verovatnoćupretvori u nužnost, i, u stvari, kaže sledeće: „Ja potpuno odbacujemi proklinjem svako nametanje. Znam činjenice, znam i zakon, ali štaje ta nužnost, osim prazna senka mog sopstvenog uma?” Ona je odznačaja utoliko što se sve u prirodi događa kao rezultat nužnosti, azakon koji jednom deluje nastavljaće to da čini beskrajno, osim akone bude neutralisan zakonom suprotnog dejstva i jednake snage.Prema tome, prirodno je da kamen padne na tle pokoravajući se jed-noj sili, i isto tako je prirodno da ne padne, ili da se, ako je već pao,uzdigne, pokoravajući se drugoj sili podjednake snage; sa ovom dru-gom gospodin Haksli može ali i ne mora biti upoznat. Prirodno je dase stolica oslanja o pod kada je postave na njega, i isto tako je nor-malno (kao što izjave stotina kompetentnih svedoka pokazuju) da sepodigne u vazduh, nedodirnut ma čijom vidljivom, smrtnom rukom.Zar nije dužnost gospodina Hakslija da prvo potvrdi istinitost ovogfenomena, i da onda smisli novo naučno ime za silu koja stoji izanjega?

639

3 U svom „Essay on Classification” (Eseju o klasifikaciji) (odeljak XVII., str. 97-99),veliki zoolog Luj Agasi primećuje: „Najveći broj argumenata u korist besmrtnosti čovekapodjednako se može primeniti i kao trajni princip kod svih drugih živih bića. Zaštoovome ne bih dodala i to da bi budući život, ukoliko bi čoveku bio uskraćen izvor ve-likog uživanja i intelektualnog i moralnog usavršavanja koji proističe iz razmišljanja oskladu koji vlada organskim svetom, predstavljao samo žalosno gubljenje vremena? Izar ne bi trebalo da na spiritualni sklad oba sveta sa svima koji ih nastanjuju, u prisustvunjihovog Stvoritelja, gledamo kao na najvišu predstavu rajskog blaženstva?”

“Nepremostivi ponor”

PANTEON NIHILIZMA

„Znam činjenice”, kaže gospodin Haksli, „znam i zakon.” Sad, nakoji se način upoznao sa činjenicama i zakonom? Nesumnjivo posred-stvom sopstvenih čula, a te večno budne sluge su mu omogućile daotkrije dovoljno onoga što smatra istinom da konstruiše sistem za kojii sam priznaje da „predstavlja šok za zdrav razum”. Ako ovo svedo-čenje treba prihvatiti kao osnov opšte rekonstrukcije religioznogverovanja, mada su na kraju krajeva došlo tek do teorije, zbog čeganagomilana svedočenja miliona ljudi o pojavi fenomena koji podrivajusame temelje ove teorije ne bi bila vredna pažljivog razmatranja?Gospodina Hakslija ne zanimanju ovakvi fenomeni, ali pomenute mili-one itekako interesuju; i dok je on vario „protoplazmu svog hleba ijagnjetine”, ne bi li skupio snagu za još smelije juriše u metafiziku,oni su uspeli da prepoznaju rukopise svojih voljenih pokojnika, ispi-sane spiritualnom rukom, i da prepoznaju maglovita obličja onih kojisu nekada živeli na ovom svetu, i, prošavši kroz preobražaj fizičke sm-rti, pružili dokaze da je njegova omiljena teorija lažna.

Sve dok nauka priznaje da njen domen leži unutar granica ovihpromena materije i dok hemija bude tvrdila da materija, menjajućisvoj oblik „iz čvrstog u tečno, pa onda u gasovito stanje”, jedino za-menjuje svoj vidljivi sa nevidljivim oblikom, pri čemu količina ma-terije ostaje nepromenjena, ona nema pravo da svoje učenje pretvarau dogmu. Ona nije kompetentna da kaže bilo da ili ne, i mora da pre-pusti teren osobama koje su vičnije korišćenju intuicije od njenihpredstavnika.

Daleko iznad svih drugih u svom Panteonu nihilizma, gospodinHaksli piše o Dejvidu Hjumu. On procenjuje da velika usluga kojuje učinio čovečanstvu leži u njegovom neoborivom dokazivanju„granica filozofskog ispitivanja”, van kojih ostaju fundamentalnaučenja „spiritualizma” i raznih drugih -izama. Činjenica je da je Hjum

640


tako visoko cenio deseto poglavlje svog „Istraživanja koje se baviljudskim shvatanjem” (Enquiry Concerning Human Understanding),te je smatrao da „mudri i učeni predstavljaju trajnu prepreku svimvrstama sujevernih obmana”, što je za njega samo podesni izraz kojiupotrebljava za verovanje u fenomen koji nije u skladu sa dotada-šnjim iskustvom i koga zato klasifikuje kao „čudo”. Ali, kao što gos-podin Volas ispravno primećuje, Hjumova zvučna maksima da „čudopredstavlja kršenje prirodnih zakona” daleko je od savršene defini-cije, jer, kao prvo, pretpostavlja da su nam poznati svi prirodni za-koni, i, kao drugo, da neobičan fenomen automatski predstavlja„čudo”. Gospodin Volas predlaže da čudo bude definisano kao: „makoje delo ili događaj koji nužno podrazumeva postojanje i učešćenadljudskog intelekta”. Dakle, Hjum sam kaže da „podudarno isku-stvo mnoštva svedoka predstavlja dokaz”, a Haksli, u svom čuvenomeseju, priznaje da je sve što znamo o postojanju zakona gravitacijeto da kako, prema iskustvu svih posmatrača, kamen bez oslonca uvekpada na tle, nema razloga da verujemo da se ista stvar pod istim uslo-vima neće ponoviti na isti način, već, naprotiv, imamo sve razlogeda verujemo da hoće.

Da jesmo sigurni da granice ljudskog iskustva nikada neće bitiproširene, možda bi i bilo nekog opravdanja za Hjumovu pretpo-stavku da je upoznat sa svime što se može dogoditi pod uticajemprirodnih zakona, kao i nekakvog pristojnog izgovora za prezir kojimprati svaku Hakslijevu aluziju na spiritualizam. Ali, kao što očiglednosledi iz spisa obojice filozofa, da ni izdaleka ne poznaju sve mogu-ćnosti psiholoških fenomena, nikada ne možemo biti dovoljno opre-zni u odmeravanju njihovih dogmatizovanih tvrdnji. Čovek je uiskušenju da pretpostavi kako je osoba koja sebi dopušta tako grubukritiku spiritualnih pojava stekla kvalifikacije za ulogu cenzora krozodgovarajuća proučavanja; ali, u pismu koje je poslao Londonskomudruženju dijalektičara gospodin Haksli, izjavivši da nije imao do-voljno vremena da se posveti ovom problemu, i da ga on ni ne zani-ma, iznosi sledeće priznanje, koje može da posluži kao ilustracija na

641


kakvim klimavim osnovama savremeni naučnici ponekad zasnivajusvoje nepokolebljive stavove. „Jedini slučaj iz oblasti spiritizma”,piše on, „kog sam ikada imao prilike da sam ispitam bio je najbe-zočnija prevara na koju sam ikada naišao.”

Šta bi ovaj filozof, pristalica teorije protoplazme, mislio o nekomspiritualisti koji, pošto je imao jednu jedinu priliku da virne krozteleskop, i tom prilikom ispao žrtva neke varke koju mu je priredioduhoviti asistent u opservatoriji, od tog trenutka počne da optužujeastronomiju da predstavlja „ponižavajuće praznoverje”? Ova činje-nica pokazuje da su naučnici, po pravilu, korisni jedino kao sakuplja-či fizičkih činjenica; njihova uopštavanja su često slabija i dalekonelogičnija od onih koja iznose laici koji ih kritikuju. To je i razlogzbog koga se drže naopakih predstava o drevnim učenjima.

Profesor Balfur Stjuart izuzetno ceni filozofsku intuiciju Heraklitaiz Efesa, koji je živeo nekih pet vekova pre Hrista, „vapijućeg” filozofakoji je objavio da je „vatra uzročnik koji stoji iza svega, i da se svestvari nalaze u stanju neprestanog kretanja”. „Očigledno je”, kaže pro-fesor, „da je Heraklit morao da ima jasnu predstavu o urođenoj po-kretljivosti i energiji univerzuma, koncept sličan onom koga zastupajusavremeni filozofi koji materiju smatraju suštinski dinamičkom kate-gorijom, samo nešto manje precizan.” On smatra da je izraz vatra prili-čno nejasan, što je sasvim prirodno, jer nema dokaza koji bi pokazalida bilo profesor Balfur Stjuart (koji je izgleda manje sklon materijali-zmu od nekih svojih kolega) ili ma koji od njegovih savremenika shva-ta koje je pravo značenje u kome je reč „vatra” upotrebljena.

642


TROSTRUKI SASTAV VATRE

Njegova razmišljanja o poreklu svega što postoji bila su ista kaoi Hipokratova. Obojica su imala iste predstave o vrhovnoj sili,4 pasu stoga i njihovi pojmovi o prvobitnoj vatri, smatranoj za materijalnusilu, sličnoj Lajbnicovom dinamizmu, bili „neprecizniji” nego kodsavremenih filozofa, što je pitanje koje tek treba da bude rešeno; nadrugoj strani, njihova metafizička gledišta su bila daleko više filo-zofska i racionalna od jednostranih teorija naših današnjih naučnika.Njihove ideje o vatri su se potpuno poklapale sa onima kod poznijih„filozofa vatre”, rozenkrojcera i ranih zoroastrijanaca. Oni su tvrdilida je sav svet stvoren iz vatre, čiji božanski duh predstavlja svemo-ćnog i sveznajućeg BOGA. Nauka je do sada potvrdila njihove sta-vove u fizičkom pogledu.

Vatra je, u drevnoj filozofiji svih doba i svih zemalja, uključujućii naše sopstveno, smatrana za trojaki princip. Kao što voda sadrži vi-dljivi fluid sa nevidljivim gasovima koji se skrivaju u njoj i koja im,uz sve spiritualne principe prirode, daje njihovu dinamičku energiju,tako su i u vatri prepoznali: 1. vidljivi plamen; 2. nevidljivu ili as-tralnu vatru – nevidljivu kada je inertna, ali koja u aktivnom stanjuproizvodi toplotu, svetlost, hemijsku silu i elektricitet, kao i moleku-larne sile; 3. duh. Isto pravilo su primenili i na svaki od ova tri ele-menta; i za sve što evoluira iz njihovih kombinacija i međusobnihveza, uključujući i samog čoveka, smatrali su da poseduje ovakvutrojnu strukturu. Vatra je, po mišljenju rozenkrojcera, koji nisu biliništa drugo do naslednici teurgista, predstavljala izvor ne samo ma-terijalnih atoma, nego i sila koje im daju energiju. Kada se vidljiviplamen ugasi, on nestaje, ne samo iz vida nego zauvek, u konceptumaterijaliste. Međutim, hermetički filozof ga sledi kroz “poznati svet

643

4 „Diog. in Vita.”


podela sve do suprotne strane na kojoj je nedokučivo”, kao što sledii bestelesni duh čoveka, „životnu iskru nebeskog plamena”, u Æte-reum s one strane groba.5

Ovaj deo je suviše značajan da bismo nastavili dalje bez nekolikoreči komentara. Stav prirodnih nauka prema spiritualnoj polovini kos-mosa je savršeno prikazan na primeru njene grube predstave o vatri.U ovoj, kao i u svakoj drugoj grani nauke, njihova filozofija ne sadržinijedan čvrsti element: svi su šuplji i krhki. Radovi njihovih sop-stvenih autoriteta, koji vrve od ponižavajućih priznanja, daju nampuno pravo da izjavimo kako je pod na kome stoje tako nestabilanda svakog trena neko novo otkriće, i to nekoga iz njihovih sopstvenihredova, može da ukloni oslonac tako da popadaju jedni preko drugih.Toliko im je stalo da uklone duh iz svih svojih koncepcija da, kao štoBalfur Stjuart kaže: „Pokazuju sklonost da se zalete u drugu krajnost,i da preteraju sa razvojem čisto fizičkih koncepcija.” On tome dodajei blagovremeno upozorenje: „Budimo oprezni da, izbegavajući Scilu,ne naletimo na Haribdu. Jer univerzum sigurno ima više od jednogjedinog gledišta, i sasvim je moguće da postoje oblasti koje svojablaga neće predati ni najupornijim fizičarima, naoružanim samo kilo-gramima, metrima i časovnicima.”6 Na drugom mestu, on priznaje:„Mi ne znamo ništa, ili gotovo ništa, o krajnjim aspektima građe isvojstava materije, bilo da je organska ili neorganska.”

Što se tiče drugog velikog pitanja – kod Makolija nalazimo jošotvoreniju izjavu: „U traženju odgovora na pitanje šta biva sa čove-kom posle smrti – ne vidimo da jedan visoko obrazovani Evropljanin,koji se oslanja samo na sopstveni razum, ima išta veće šanse da budeu pravu od jednog Indijanca iz plemena Crne Noge. Nijedna od mno-štva nauka u kojima daleko nadmašujemo to indijansko pleme ni na-jmanje ne rasvetljava stanje u kome se duša nalazi kada ‚životinjski’život stigne do svog kraja. Uistinu, čini nam se da su nas svi filozofi,

644


5 Pogledajte radove Roberta de Fluktibusa, kao i “Rosicrucians”, Hargrejva Dženingsa.6 Profesor B. Stjuart: “Conservation of Energy”.

kako drevni tako i savremeni, koji su pokušali da bez pomoći nat-prirodnog otkrivenja dokažu čovekovu besmrtnost, od Platona pa svedo Frenklina, bedno izneverili.”

Čovekova spiritualna čula su sposobna za daleko verodostojnijaotkrivenja od svih materijalističkih sofizama. Ono što je za Platona injegove učenike bio uspešno izveden dokaz, sada se smatra praznimfilozofiranjem i promašajem. Naučni metodi su izokrenuti naopako.Svedočenja ljudi iz drevne prošlosti, koji su bili mnogo bliže istini,jer su bili i mnogo bliži duhu prirode – jedinom vidu u kome ćeBožansko dopustiti da bude viđeno i shvaćeno – kao i njihovi dokazi,sada se odbacuju. Njihova razmišljanja – ukoliko moramo da veru-jemo savremenim misliocima – samo pokazuju koliko su izlišna ne-sistematska mišljenja ljudi koji nisu poznavali naučne metodesadašnjeg veka. To malo znanja iz fiziologije kojim su raspolagaliglupo su zasnivali na dobro izvedenim psihološkim trikovima, dokdanašnji naučnik zasniva psihologiju – za koju sam priznaje da muje potpuno nepoznata – na fiziologiji, koja za njega još uvek pred-stavlja zatvorenu knjigu, i gde još uvek nije iznašao ni sopstvenimetod, kako nas Furnije obaveštava. Što se tiče poslednjeg prigovorau Makolijevoj raspravi, na nju je Hipokrat odgovorio još pre mnogovekova:

645

„Svo znanje i sve veštine se nalaze u prirodi ukoliko joj pravilnopostavimo pitanje, ona će nam otkriti istine koje se odnose na svakood njih, kao i nas same. Šta su uopšte prirodni procesi ako ne samoBožanstvo, koje na taj način ispoljava svoje prisustvo? Kakomožemo da propitujemo prirodu i na koji način će ona da namodgovori? Moramo joj pristupiti sa verom, sa čvrstim pouzdanjemda ćemo najzad otkriti celu istinu; i priroda će nam dopustiti da saz-namo njen odgovor našim unutrašnjim čulom, koje nam uz pomoćnašeg poznavanja neke od veština ili nauka otkriva istinu na takojasan način da je nemoguće i dalje sumnjati.”7

7 Kabani: “Histoire de la Médecine”.


liki broj učenih i pouzdanih pisaca, kao i toliko mnoštvo svedoka, dane bi trebalo donositi sud o tome bez posebnog opreza.”29

Ševalije, koji je teškom mukom sakupio materijal za svoju de-monološku teoriju, iznosi najuzbudljivije primere kako bi dokazaoda iza svih takvih slučajeva stoji đavo, koji koristi leševe pokojnikakako bi se sam ‚odenuo’ u njih i potom tumara noću, sišući ljudimakrv. Čini mi se da bi bilo najbolje da ne izvodimo ovu mračnu osobuna pozornicu. Ako bi uopšte trebalo da poverujemo u povratak du-hova, postoji mnoštvo izopačenih razvratnika, škrtica i grešnika dru-gih vrsta – naročito samoubica, koji bi po svojoj zlobi i pakosti moglida pariraju samom đavolu u ‚njegovim najboljim danima’. Sasvimje dovoljno da budemo prinuđeni da poverujemo u ono što svojimočima vidimo, i da znamo da je postojanje duhova činjenica, bezpotrebe da svom Panteonu duhova dodajemo i đavola – koga još nikonikada nije video.

Ipak, ima još zanimljivih činjenica u vezi sa vampirizmom koje semogu prikupiti, jer je verovanje u ovaj fenomen postojalo u svim zem-ljama još od najdrevnijih vremena. Slovenski narodi – Grci* , Vlasi iSrbi bi pre posumnjali u postojanje svojih neprijatelja, Turaka, nego učinjenicu da vampiri postoje. Brukolak ili vurdalak** , kako ih nazi-vaju, česta su tema priča koje se mogu čuti kraj slovenskih ognjišta.Najbolji pripovedači, ljudi koji se odlikuju ne samo mudrošću nego ibesprekornim poštenjem, raspravljali su o ovoj stvari i čvrsto verovaliu nju. Odakle, onda, takvo sujeverje? Šta može da objasni ovo sve-prisutno verovanje kroz protekle vekove, kao i potpunu podudarnostu detaljima i sličnost opisa ovog fenomena na koje nailazimo u sve-dočenjima – po pravilu svedočenjima pod zakletvom – raznih ljudikoji se nikada nisu upoznali i koji se međusobno razlikuju u pogledudrugih vrsta sujeverja.

681

29 „Huetiana”, str. 81.* H. P. B. verovatno ovim podrazumeva pravoslavne narode, s obzirom na činjenicu da Grci nisu Sloveni. (prim.prev.)** Prelici naziva vukodlak. (prim.prev.)


„Postoje”, kaže Dom Kalme (Dom Kalmet), jedan skeptični bene-diktinski monah iz prošlog veka, „dva različita načina da se uništiverovanje u ove navodne duhove ... Prvi bi bio da se čuda vampirizmaobjasne fizičkim uzrocima. Drugi bi bio da se potpuno odbaci istinitostsvih takvih priča; ovaj drugi plan bi nesumnjivo bio sigurniji i mu-driji.”30

Prvi način – objašnjenje pomoću fizičkih, mada i okultnih uzroka,prihvatila je Pjerarova škola mesmerizma. Sigurno je da spiritisti ne-maju pravo da sumnjaju u verodostojnost ovakvog objašnjenja. Drugiplan su prihvatili naučnici i skeptici. Oni sve poriču. Kao što de Musoprimećuje, nema boljeg ni sigurnijeg načina, niti on zahteva ikakavnapor bilo od filozofije ili nauke.

Duh seoskog pastira u blizini Kodoma, u Bavarskoj, počeo je dase ukazuje nekolicini stanovnika naselja, i bilo usled straha koga suosetili ili nekog drugog uzroka, svaki od njih je umro tokom narednihnedelju dana. U očajanju, meštani su iskopali leš i zakucali ga za tledugačkim kocem. Iste noći duh se ponovo pojavio, izazivajući kodljudi grčeve od panike, pri čemu je nekolicina umrla od gušenja. Nato su seoske vlasti predale mrtvo telo dželatu, koji ga je odneo naobližnje polje i spalio ga. „Leš je”, kaže de Muso, navodeći DomKalmea, „zavijao kao ludak, bacajući se i kidajući rukama kao da jebio živ. Kada je bio proboden zašiljenim kocem, iz njega su probilikrici i izlila se masa tamno crvene krvi. Ovaj duh je prestao da se po-javljuje tek kada je njegov leš bio pretvoren u prah i pepeo.”31

Istražni organi koji su obišli ovo mesto izjavili su da su tvrdnjemeštana istinite; tela su bila iskopana i u skoro svim slučajevima jeprimećeno da telo za koje se sumnja da je podleglo vamprizmu iz-gleda zdravo i rumeno, a da njegovo tkivo ne pokazuje nikakve znakeraspadanja. Primećeno je da se razni predmeti koji su nekada pri-padali ovim duhovima kreću po kući a da ih niko nije ni dotakao. Ali

682


30 Dom Kalme: “Apparitions”, itd. Pariz, 1751, tom II., str. 47; ”Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 195.31 “Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 196.

predstavnici zvaničnih vlasti su po pravilu odbijali da odobre spalji-vanje i odsecanje glave pre nego što se ispoštuju najstrožija pravilazakonske procedure. Pozvani su svedoci, saslušani su njihovi iskazii pažljivo razmotreni. Posle toga, ispitani su iskopani leševi, i, akobi pokazivali nedvosmislene znake karakteristične za vampirizam,bili bi predati dželatu. Dom Kalme primećuje:32

Evo jednog prirodnog fenomena koji je potpuno nepoznat i kogaotuda fiziologija i psihologija odbacuju u naše doba sumnji u sve isvašta. Ovaj fenomen je stanje polusmrti. Telo je praktično mrtvo,i, kod osoba gde materija nije prevagnula u odnosu na duh, i gdezloba i izopačenost nisu bili toliki da unište svaku duhovnost, uko-liko se ostavi da počiva, postepeno dolazi do razgradnje astralneduše i, kada je i poslednja spona raskinuta, ona biva zauvek odvojena

683

„Ali glavna teškoća se sastojala u otkrivanju načina na koji suovi vampiri bili u stanju da napuste svoje grobnice, i kako su uspevalida ponovo uđu u njih, ne pokazujući ni najmanji znak kopanja i pre-vrtanja zemlje; kako to da su ih videli obučene u njihovu uobičajenuodeću; kako uopšte mogu da se kreću naokolo, da hodaju, da jedu?... Ako je po sredi bila puka mašta onih koji su poverovali da ih takvivampiri zlostavljaju, kako to da su identični ‚duhovi’ potom pro-nalaženi u svojim grobovima ... ne pokazujući ni najmanje znakeraspadanja, puni krvi, čije je tkivo bilo meko i sveže? Kako objasnitizbog čega su njihova stopala bila blatnjava i pokrivena prljavštinomsledećeg dana, posle noći kada su se pojavili i prepali svoje susede,dok ništa slično tome nije primećeno na drugim leševima sa istoggroblja?33 Kako to da se oni koji su bili spaljeni nikada više nisu po-javili? I da se ovakvi slučajevi tako često događaju upravo u zemljigde ljudi čvrsto veruju u ovu vrstu ‚predrasude’; jer umesto da onabude iskorenjena, svakodnevno iskustvo samo učvršćuje narodnosujeverje i uvreženo verovanje.”34

32 Ibid.33 Pogledajte isto svedočenje pod zakletvom u zvaničnom dokumentu: „De l’Inspir. des Camis ”, I. Blank, 1859. Plon, Pariz.34 Dom Kalme: “Apparitions”, tom II., poglavlje XLIV., str. 212.


svog zemaljskog tela. Ista magnetna polarizacija će snažno odbitieteričnog čoveka od raspadajuće organske materije. Čitav problemleži u tome što: 1. postoji uverenje da je trenutak konačnog odvajanjaova dva entiteta onaj u kome nauka proglašava telo mrtvim; 2. pre-ovlađujući stav u toj istoj nauci je da u čoveku ne postoji bilo dušaili duh.

Pjerar pokušava da pokaže kako je u svakom slučaju opasno pre-rano sahraniti telo, čak i ako ono već pokazuje nesumnjive znake ras-padanja. „Jadni mrtvi kataleptičari”, kaže doktor, „sahranjeni namračnim i vlažnim mestima kao da su potpuno mrtvi, gde činjenicada nisu živi nije dovoljna da dovede do raspadanja njihovih tela, paje njihov (astralni) duh zaodenut u fluidno (eterično) telo nateran danapusti svoj grobni stan i da nad živim bićima obavlja stvari uobiča-jene u fizičkom životu, kao što je ishrana, čiji rezultat, tajanstvenomvezom između duše i tela, koju će spiritistička nauka objasniti jednogdana, prenosi do materijalnog tela koje i dalje leži u svom grobu,omogućavajući mu na taj način da opstaje u svom zagrobnom živo-tu.”35 Ovi duhovi, u svojim privremenim telima, često su viđani kakoizlaze sa groblja; poznato je da su se uglavnom držali svog komšilukai da su tu ljudima sisali krv. Sudska istraga je utvrdila da je posledicatoga bilo fizičko iscrpljivanje žrtava, što se često završavalo nji-hovom smrću.

I zato, prema bogonadahnutom savetu Dom Kalmea, moramo ilida nastavimo da poričemo sve ovo ili, ukoliko reči svedoka i sudskihorgana uopšte imaju neku težinu, moramo da prihvatimo jedinomoguće objašnjenje. „Činjenicu da su duše preminulih otelovljene uvazdušastim, odnosno eteričnim telima najpotpunije i najjasnije sudokazala dvojica izuzetnih ljudi, dr Č. i dr Mor,” kaže Glenvil, „a is-tovremeno su pokazali i da je ona bila obuhvaćena učenjem najvećihfilozofa kao i najstarijih crkvenih otaca.”36

684


35 Pjerar: „Spiritualistička revija”, tom IV., str. 104.36 „Sadducismus Triumphatus”, tom II., str. 70.

Nemački filozof Gore kaže praktično to isto: „Bog nikada nijestvorio čoveka kao mrtvo telo, već kao životinju punu života. Kadabi ga načinio takvim, uverivši se da je spreman da primi dah besmrt-nosti, dunuo bi mu u lice te bi tako čovek u božijim rukama postaoremek-delo stvaranja u dvostrukom smislu. Ovo tajanstveno ‚preno-šenje daha’ se odigralo u samoj klici života prvog čoveka (ljudskerase?); od tada su sjedinjene animalna (tj. životinjska) duša poteklaod Zemlje i duh koji je nebeskog porekla.”37

De Muso, zajedno sa ostalim rimo-katoličkim piscima, na to vrišti:„Ovako nešto je potpuno protivno katoličkom učenju!” Pa šta iakojeste? Može da bude i ekstremno anti-katoličko, a da ipak bude lo-gično i da ponudi rešenje za mnoštvo psiholoških zagonetki. Suncenauke i filozofije sija za sve podjednako; ukoliko rimo-katolici, kojičine jedva jednu sedminu svetske populacije, nisu time zadovoljni,možda će milioni ljudi drugih religija koji ih brojem višestruko nad-mašuju biti.

A sada, pre nego što napustimo ovu odbojnu temu o vampirizmu,daćemo još jednu ilustraciju, koja se ne temelji ni na kakvim doka-zima osim činjenice da su nam je preneli vrlo pouzdani svedoci.

Negde početkom sadašnjeg veka, u Rusiji se odigrao jedan od na-jstrašnijih slučajeva vampirizma koji je zabeležen. Guverner provin-cije Č – bio je čovek star šezdesetak godina, zloban, tiranin, surov izavidljiv. Raspolažući despotskim autoritetom, neograničeno ga jezloupotrebljavao, podstican svojim svirepim instinktima. Zaljubio seu lepu kćer jednog činovnika koji mu je bio podređen. Mada je de-vojka već bila verena sa mladićem koga je volela, tiranin je uspeo danatera njenog oca da pristane da se on oženi njom; i jadna žrtva je,uprkos svom očaju, postala njegova žena. Njegova narav je ubrzopočela da se pokazuje kroz napade ljubomore. Tukao ju je, zatvaraoje po nekoliko nedelja u njenu sobu, i nije joj dopuštao da vidi makoga ukoliko i on nije bio prisutan. Najzad se razboleo na smrt. Ose-

685

37 Gore:„Sabrana dela”, tom III., poglavlje VII., str. 132.


ćajući da mu je kraj blizu, naterao ju je da se zakune da se nikadaneće ponovo udati; uz strašne zakletve pripretio joj je da će se, akoto ipak bude učinila, vratiti iz groba i ubiti je. Bio je sahranjen nagroblju preko puta reke, a mlada udovica, koja više nije bila izloženazlostavljanju, vremenom je prevladala svoje strahove i popustila predsaletanjima svoje stare ljubavi, pa su se ponovo verili.

Tokom noći kada je održana uobičajena proslava zaruka, pošto sugosti otišli, staru kuću je potresao vrisak koji je dolazio iz njene sobe.Vrata su bila razvaljena, a nesrećna žena je ležala onesvešćena nasvom krevetu. U isto vreme se začulo kloparanje kočija koje su na-puštale dvorište. Na njenom telu su otkrili crne i plave otiske, kao daje bila krvnički uštinuta, dok je iz jedva vidljive rupice na njenomvratu iscurilo nekoliko kapi krvi. Kada se malo oporavila, rekla je daje njen pokojni muž iznenada upao u sobu, potpuno isti kao da je jošbio živ, izuzev zastrašujućeg bledila; uputio joj je pogrde zbog njenenedoslednosti, da bi je potom surovo izudarao i štipao. Niko nijepoverovao u njenu priču, ali sledećeg jutra je straža koja je bila nasuprotnom kraju mosta što je prelazio preko reke izvestila da je, bašpred ponoć, pored njih projurila crna kočija u koju je bilo upregnutošest konja, ne obazrevši se na njihov poziv da se zaustavi.

Novi guverner, koji nije poverovao u priču o utvari pokojnogmuža, ipak je preduzeo meru opreza udvostručivši broj stražara kojisu nadgledali most. Međutim, ista stvar se ponavljala iz noći u noć;vojnici su izjavljivali da se rampa u njihovoj stanici kraj mosta dizalasama od sebe, a začarana kočija projurila pored njih uprkos njihovimpokušajima da je zaustave. U isto vreme, svake noći bi kočija uletelau dvorište kuće pokojnog guvernera; osmatrači, uključujući udo-vičinu porodicu i kućnu poslugu, pali bi u dubok san; i svakog jutrabi mlada žrtva bila pronađena sva u modricama, kako krvari i leži unesvesti. Cela varoš se uspaničila. Lekari nisu mogli da ponudenikakvo objašnjenje; sveštenici su dolazili da provedu celu noć umolitvi, ali kako bi se primakla ponoć, zahvatila bi ih neka užasnaobamrlost. Najzad, došao je i arhiepiskop te provincije i lično obavio

686


obred isterivanja nečistih duhova, ali su sledećeg jutra pronašli gu-vernerovu udovicu u još gorem stanju. Sada je bila skoro na samrti.

Novi guverner je najzad bio prisiljen da preduzme najstrožije merekako bi zaustavio dalje narastanje panike u gradu. Postavio je pedesetkozaka duž mosta, sa naređenjem da zaustave ukletu kočiju po svakucenu. Tačno u uobičajeni sat čuli su je i ugledali kako se približavaiz pravca groblja. Oficir na straži i sveštenik koji je držao krst stalisu ispred rampe i uglas povikali: „U ime Boga i cara, ko ide?” Iz pro-zora na kočijama se pomolila dobro poznata glava, a isto tako poznatglas im je odgovorio: „Državni savetnik i guverner iz Č – !” U istomtrenutku, oficir, sveštenik i vojnici su bili odbačeni u stranu snažnimelektričnim udarom, a ukleta kočija je proletela pokraj njih, pre negošto su uspeli da povrate dah.

Arhiepiskop je onda odlučio, kao poslednje sredstvo, da pribegneprastarom rešenju i da iskopa telo pokojnika, te da ga zakuca za tlezašiljenim kocem, pravo kroz srce. To je urađeno uz veliki verskiobred kome su prisustvovali svi meštani. Priča se da je otkriveno daje telo bilo prepuno krvi, rumenih obraza i usana. U trenutku kada jekolac prvi put udaren, iz leša je probio jecaj, a mlaz krvi šiknuo vi-soko u vazduh. Arhiepiskop je izgovorio uobičajene reči za teranjenečiste sile, telo je ponovo zakopano i od tada se više nije čulo zaovog vampira.

Ne znamo u kojoj je meri moglo da dođe do preuveličavanja činje-nica iz ovog slučaja, ali mi smo ovu priču čuli od jednog očevica premnogo godina; i danas još ima porodica u Rusiji čiji stariji članovimogu da se prisete ove strašne priče.

Što se tiče izjave iz medicinskih knjiga da se relativno često do-gađa da osobe koje su u kataleptičkom stanju budu sahranjene, kao iupornih tvrdnji specijalista da tako nešto ne može da se dogodi, osimu krajnje retkim slučajevima, dovoljno je da prelistamo dnevnuštampu ma koje zemlje pa da otkrijemo mnoštvo dokaza koji po-tvrđuju ovu užasnu činjenicu. Poštovani H. R. Houvajs, autor dela“Ashes to Ashes” (Prah si i u prah ćeš se vratiti), u svom radu

687


napisanom radi podrške spaljivanju mrtvih, nabraja neke vrlo zabri-njavajuće slučajeve preranog sahranjivanja. Na četrdeset šestoj stra-nici se pojavljuje sledeći dijalog:38

Posle ovoga, pisac nastavlja da iznosi sledeće slučajeve skorijegdatuma:

688


38 “Ashes to Ashes”, London: Daldi, Ajsbister & Komp. 1875.39 Autor upućuje sve one koji sumnjaju u ove izjave na „Gatherings from Graveyards” (Okupljanja na groblju) od Dž. A. Vokera, str. 84-193, 194, itd.

„Ali da li vi lično znate za slučajeve preuranjenog sahranjivanja?”„Znam, van svake sumnje. Neću da tvrdim kako su oni česta po-

java u našoj umerenoj klimi, ali se događaju s vremena na vreme.Tek što otvore groblje, a već se dogodi da otkriju kovčeg u kometelo ne samo što je okrenuto, već su skeleti često potpuno iskrivljeni,u poslednjoj, očajničkoj borbi za život pod zemljom. Okrenut položajjoš i može da bude posledica nespretnog rukovanja kovčegom, aline i iskrivljenost.”

„U Beržeraku (u Dordonji) 1842. jedan pacijent je uzeo pilulu zaspavanje ... ali se nije budio ... Pustili su mu krv, a on i dalje nijedavao znake života ... Na kraju su ga proglasili mrtvim i sahraniliga. Posle nekoliko dana, setivši se pilule za spavanje, otvorili sugrob. Telo je bilo prevrnuto i izgledalo kao da se očajnički borilo.”

„Sunday Times od 30. decembra 1838. iznosi da su u Toneju, udonjoj Garoni, sahranjivali jednog čoveka, kada se iz kovčega začuonekakav nejasan zvuk; grobar je na to pobegao glavom bez obzira.... Kovčeg je bio izvučen iz groba i razvaljen. Lice zgrčeno od užasai očaja, pokidana postava sanduka, iskrivljeni udovi, sve je ukazivalona žalosnu priču – i to prekasno.”

„U Times-u iz maja 1874. se kaže da je avgusta 1873. jedna mladagospođa umrla nedugo posle udaje ... Kroz godinu dana njen muž seponovo oženio, a majka njegove prve supruge je odlučila da premestitelo svoje kćeri u Marsej. Otvorili su grobnicu i pronašli telo sirotedevojke opruženo po podu, raščupane kose, pored mrtvačkog po-krova iskidanog na komade.”39

Moraćemo da se vratimo na ovu temu kada budemo razmatralibiblijska čuda, a za sada ga ostavljamo i vraćamo se magijskim feno-menima.

Ako bismo hteli da damo detaljan opis raznih pojava koje se do-gađaju među adeptima Indije i drugih zemalja, mogli bismo da is-punimo tomove knjiga a da to ipak bude beskorisno, jer ne bi ostalomesta za objašnjenja. Prema tome, odabraćemo one koji se doneklepodudaraju sa savremenim fenomenima, ili koje je potvrdila zakon-ska istraga. Horst je pokušao da svojim čitaocima ponudi jednu pred-stavu o izvesnim persijskim duhovima i pretrpeo neuspeh, jer i sampomen nekih među njima izaziva vrtoglavicu kod onih koji veruju utakve stvari. Postoje Deve i njihovi posebni oblici; zatim Darvandisa svojim mračnim trikovima; tu su Šadimi i Đine; čitava legijaduhova, demona, zlih duhova i vilovnjaka iz persijskog kalendara;na drugoj strani su jevrejski Serafimi, Heruvimi, Izedi, Amšaspendi,Sefiroti, Malahimi, Elohimi, i, dodaje Horst, „milioni astralnih i ele-mentarnih duhova, posredničkih duhova, utvara i imaginarnih bićasvih rasa i boja kože”.40

BENGALSKO ŽONGLIRANJE

Ali većina ovih duhova nema ništa zajedničko sa fenomenima kojesvesno i namerno izvode magovi sa Istoka. Oni spremno odbijajutakvu optužbu i prepuštaju vračevima da traže pomoć od elementarnihduhova i sablasti. Adept ima neograničenu vlast nad njima, ali se retkokoristi njom. U cilju izazivanja određenih fizičkih fenomena on prizivaduhove prirode, ne kao inteligentne već kao ukroćene sile.

Kako uvek želimo da potkrepimo naše argumente svedočenjimadrugih lica, a ne našim sopstvenim, neće biti loše da iznesemo mišlj-enje iz jednog dnevnog lista, bostonskog Herald-a, u pogledu feno-

689

40 Horst: „Zauber Bibliothek”, tom V., str. 52.


mena uopšte, a posebno onih koje izvode medijumi. Kako je imaološe iskustvo sa izvesnim nečasnim osobama, pisac je uložio posebannapor da se uveri u istinitost pojedinih ‚čuda’ za koja kažu da ihizvode u Indiji, kao i da ih uporedi sa onima koja se pripisuju savre-menim čudotvorcima.

„Današnji medijum”, kaže on, „pokazuje više sličnosti, po meto-dama i manipulisanju kojim se služi, sa prizivanjem duhova dobropoznatim iz prošlih vremena, nego ma koji drugi predstavnik magi-jske veštine. Koliko je daleko od sposobnosti onih koje imitirapokazuje sledeći primer. Godine 1615. jedno izaslanstvo visoko obra-zovanih i istaknutih ljudi iz engleske Istočno-Indijske kompanijeotišlo je u posetu imperatoru Džehangiru. Tokom svoje misije imalisu prilike da vide mnoštvo najčudnovatijih predstava, koje su ihpovremeno navodile da posumnjaju u sopstvena čula i odustanu odpokušaja da pronađu neko razumno objašnjenje. Od jedne grupe ben-galskih žonglera i mađioničara, koji su pokazivali svoje veštine predimperatorom, zatraženo je da izvedu da na licu mesta iz semena niknedeset stabala duda. Oni su odmah posadili deset semena iz kojih se,kroz nekoliko minuta, razvio isti toliki broj drveta. Zemlja se raz-makla na mestu gde je seme bilo posađeno, prvo su se pojavili ma-jušni listići, a onda su najednom nikli tanki izdanci koji su nagloizrasli u visinu, izbacili listove, grančice i cele grane, da bi se najzadraširili u krošnju, razvili pupoljke, rascvetali se i dali plod, koji je nalicu mesta sazreo i bio izvrsnog ukusa. I sve to se zbilo pre nego štoje posmatrač stigao da skrene pogled! Tokom iste predstave, u istimuslovima, nikla su i drveta smokve, badema, manga i oraha, donosećisvako svoj zreo plod. Jedno čudo je smenjivalo drugo. Grane su bilepune ptica prekrasnog perja, koje su letele među lišćem uz veselicvrkut. A zatim je lišće dobilo boju rđe, popadalo sa grana koje suuvenule, da bi na kraju drveće naprosto potonulo u zemlju iz koje jeniklo još istog sata.

„Drugi izvođač je imao luk i pedesetak strela sa čeličnim vrhovima.Izbacio je strelu u vazduh i, gle! Strela je ostala da stoji nepomično u

690


praznom prostoru na priličnoj visini iznad tla. Sledilo je još nekolikostrela koje su se zaustavljale duž iste ose kao i prva, sve dok se u vaz-duhu nije obrazovao niz strela, da bi onda usledio poslednji hitac kojije, pogodivši niz, izazvao da sve prethodne popadaju na tle.”

„Podigli su dva obična šatora okrenuta jedan drugom, otprilike nastrelomet udaljena jedan od drugog. Posmatrači su podrobno ispitalisvaki od šatora, kao i medijumov ormarić, i ustanovili da u njimanema ničega. Krila šatora su onda bila pričvršćena uz samo tle sa svihstrana. A onda su posmatrače upitali koje bi vrste životinja ili pticahteli da se pojave iz ovih šatora i upuste u međusobnu borbu. Kan-e-Džahan je sa nevericom zatražio da vidi borbu nojeva. Kroz nekolikominuta po jedan noj je izjurio iz svakog od šatora, u očiglednojnameri da ubije, i ubrzo je potekla krv; ali bili su tako slični po snazida nijedan nije uspevao da pobedi, pa su ih ubrzo izvođači rastavili isproveli natrag do šatora. Posle toga su bili ispunjavani zahtevi pos-matrača za raznim vrstama ptica i životinja, uvek sa istim rezul-tatom.”

„Postavljen je veliki kazan, i u njega je ubačena izvesna količinapirinča. Bez ikakvog znaka vatre, pirinač je ubrzo počeo da krčka,da bi na kraju iz kazana bilo izvađeno više od stotinu tanjira kuvanogpirinča, svaki sa kuvanom piletinom odozgo. Ovaj trik dan-danasizvode u manjim razmerama i najobičniji fakiri.”

„Ali naprosto nema dovoljno mesta da na osnovu zapisa iz dalekeprošlosti pokažemo koliko su otrcane predstave današnjih medijumablede i zaostale u poređenju sa onima iz drugih razdoblja, koje suizvodili mnogo veštiji ljudi. Ne postoji ‚čudo’ u ma kom od tako-zvanih fenomena ili manifestacija koje nije više nego dvostruko nad-mašeno od strane drugih, veštijih izvođača, čija je povezanost saZemljom, i to isključivo Zemljom, suviše očigledna da bi bilo mestama kakvoj sumnji, iako sami nikada nisu potvrdili tu činjenicu.”

Pogrešili bismo ako bismo rekli da fakiri i žongleri uvek tvrdekako im pomažu duhovi. Prilikom kvazi-religioznih prizivanja kakveje, prema Žakoliovom opisu, Kovinda-svami izvodio pred ovim fran-

691


cuskim džentlmenom, kada su posmatrači želeli da vide prave „spiri-tualne” pojave, oni bi se obraćali za pomoć pitrijima, svojim beste-lesnim precima, kao i drugim čistim duhovima. Njih mogu da prizovujedino molitvom. Što se tiče svih drugih fenomena, njih mag ili fakirizaziva po sopstvenoj volji. Bez obzira na očiglednu bedu u kojoj živi,često se radi o čoveku koji je bio iniciran u nekom od hramova, i kojiisto tako dobro poznaje okultizam kao i njegova bogatija sabraća.

Haldejci, koje Ciceron ubraja među najstarije poznavaoce magije,zasnivali su svu svoju magiju na unutrašnjim moćima čovekove duše,kao i na prepoznavanju magijskih svojstava u biljkama, mineralimai životinjama. Uz njihovu pomoć bili su u stanju da izvedu najne-verovatnija „čuda”. Magija je za njih bila sinonim za religiju i nauku.Tek kasnije su religiozni mitovi dualizma maga, izopačeni hrišćan-skom teologijom i racionalizovani od strane izvesnih crkvenih otaca,poprimili odvratni oblik u kome ih nalazimo kod takvih rimo-ka-toličkih pisaca kao što je de Muso. Objektivno postojanje sred-njovekovnih inkuba i sukuba,* tih odvratnih sujevernih izmišljotinasrednjeg veka koja su koštala tako mnogo ljudskih života, čiju real-nost ovaj autor pokušava da nametne kroz čitav svoj rad, samo je ču-dovišni proizvod verskog fanatizma i mentalne izopačenosti. Oni nemogu da imaju objektivni oblik, a pripisivati njihove posledice đa-volu nije ništa do bogohuljenje: njime se nagoveštava da je Bog,stvorivši Satanu, dopustio ovome da pođe naopakim putem. Ako smoi prisiljeni da poverujemo u vampirizam, to može biti samo na osnovudve neporecive pretpostavke okultne nauke: 1. da je astralna dušaodvojivi, zasebni entitet koji ulazi u sastav našeg ja, koji je u stanjuda luta daleko od tela kome pripada a da ne prekine vrpcu života; 2.da leš nije potpuno mrtav, i dokle god onaj koji ga nastanjuje možeda uđe u njega, leš može da izvuče iz njega dovoljno materijalnih

692


* Inkubi su demoni za koje se (naročito u srednjem veku) pretpostavljalo da noću ležusa muškarcima ili ženama kako bi proizveli natprirodno potomstvo. Sukubi su demoniza koje se verovalo da poprimaju oblik žene i imaju polni odnos sa muškarcima dok suu snu. (prim.prev.)

emanacija da bude sposoban da zadrži svoj kvazi-zemaljski oblik.Ali tvrditi, zajedno sa De Musoom i de Mirvilom, da je đavo, komerimo-katolici pripisuju moć jednaku i suprotstavljenu VrhunskomBožanstvu, u stanju da se pretvara u vukove, zmije ili pse kako bizadovoljio svoju požudu i mogao da reprodukuje kojekakva ču-dovišta, ideja je u kojoj se skrivaju klice obožavanja đavola, ludila isvetogrđa. Rimo-katolička crkva, koja nas ne samo uči da verujemou ovu čudovišnu izmišljotinu, već prisiljava i svoje misionare dapropovedaju takvo učenje, nema nikakvog osnova da se buni protivobožavanja đavola koje praktikuju neki među Parsima i sektamajužne Indije. Upravo je suprotno; jer kada čujemo jezide kako pona-vljaju svoju poznatu izreku: „Budi prijatelj demona; ponudi im svojuimovinu, svoju krv, svoju službu, i ne treba da strahuješ od Boga –On te neće povrediti,” nalazimo da ostaju dosledni svojoj veri i po-štovanju Vrhovnog Božanstva; njihova logika je ispravna i razumna;oni suviše poštuju Boga da bi mogli da zamisle kako bi On, koji jestvorio celu vaseljenu, mogao da povredi čoveka, taj sićušni atom;ali i demoni su tu; oni su nesavršeni, i otuda imaju dobre razloge daih se pribojavaju.

Prema tome, lični đavo, u svojim razno-raznim transformacijama,može da bude jedino izmišljotina. Kad god zamišljamo da ga vidimo,čujemo ili osećamo, najčešće se radi o odrazu naše sopstvene, zlobne,izopačene i zagađene duše. Slični se privlače, kako kažu; prematome, u skladu sa raspoloženjem u kojem naš astralni oblik ističe iztela tokom sna, u skladu sa našim mislima, nastojanjima i dnevnimpreokupacijama, koji ostaju jasno utisnuti u plastičnoj kapsuli, zvanojljudska duša, koja onda privlači sebi srodna joj spiritualna bića.Otuda su neki snovi i vizije čisti i predivni, dok su drugi satanski iužasni. Čovek se probudi, i onda otrči u ispovedaonicu, ili se nasmejesa neosetljivom ravnodušnošću na tu pomisao. U prvom slučaju,obećaju mu konačno spasenje po cenu nekoliko indulgencija (kojemora da kupi od Crkve), uz možda kraće vreme koje će morati daprovede u čistilištu, ili čak paklu. Šta ima veze? Zar nije uveren da

693


su mu zagarantovani večnost i besmrtnost, šta god radio? Sve je tođavolovo maslo! Napolje s njim; tu su zvonce, Sveto Pismo i svetavodica! Ali „đavo” se ponovo vraća, pa iskreni vernik često dolazi uiskušenje da posumnja u postojanje Boga, jer jasno primećuje dađavo uspeva da nadvlada svog Stvoritelja i Gospodara. A onda sesuočava sa drugom opasnošću. Postaje ravnodušan i potpuno se pre-pušta đavolu. Na kraju umire, a čitalac je saznao šta se sve potomdešava u prethodnim poglavljima.

Ovu misao je divno izrazio dr Enmozer: „Religija ovde [u Evropii Kini] nije tako duboko ukorenjena kao među hindusima,” kaže onraspravljajući o sujeverju. „Duh Grka i Rimljana je bio nepostojaniji... Filozofska ideja sadržana u principu dobrog i lošeg, kao i pojmuspiritualnog sveta ... mora da je pomogla predanju da stvori galerijulikova iz raja i pakla, kao i najstrašnija izvrtanja istine koja je u Indijiverski fanatizam pun entuzijazma proizvodio na daleko lakši način;tamo je vidovnjak primao vizije putem božanskog prosvetljenja; ovdeje bio izgubljen u mnoštvu spoljnih objekata, sa kojima je pobrkaosopstveni identitet. Grčevi, koje je u dalekim zemljama pratiloodsustvo uma u fizičkom telu, ovde su bili uobičajeni jer imaginacijanije bila tako snažna, a ni tako spiritualna.

Spoljni uzroci se takođe razlikuju; uslovi života, geografskog po-ložaja i veštačkih sredstava proizvodili su razne modifikacije. Načinživota na Zapadu je oduvek bio vrlo promenljiv, što uznemirava iiskrivljuje čulne utiske, a spoljni život se otuda odražava na unu-trašnji svet snova. Shodno tome, duhovi se javljaju u beskrajnim va-rijacijama oblika i nagone ljude da zadovoljavaju svoje strasti,ukazujući im na načine na koje to mogu da postignu, upuštajući se iu najsitnije detalje, što je beskrajno ispod uzvišene prirode vidovitihmudraca Indije.”

Neka proučavalac okultnih nauka učini sopstvenu prirodu istotako čistom a svoje misli isto tako uzvišenim kao što su one kod in-dijskih mudraca, i onda će moći da spava neuznemiravan vampirima,inkubima i sukubima. Neosetljivi telesni oblik ovakvog spavača be-

694


smrtni duh obavija božanskom silom koja ga štiti od dodira zlih uti-caja, kao da je okružen nekom vrstom kristalnog zida.

„Haec murus aeneus esto: nil conscire sibi, nulla pallascere culpa ”

695


Poglavlje XIII.

STVARNOST I ILUZIJA.

696

Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperimentu Bengalu Iznenađujući podvizi Čiba Čondora Indijski trik pe-njanja uz konopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira Granice stanja obamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pra-vom znanju Šta su „materijalizovani duhovi”? Šudala Madan

Filozofska osnova levitacije Eliksir i alkahest

„ALHEMIČAR: Uvek govoriš u zagonetkama. Kaži mi da li si tito vrelo o kome je Bernard Lord Trevigan pisao?

MERKURIJE: Ja nisam to vrelo, ja sam voda. Vrelo je svud okomene.”

Sandivogius, “New Light of Alchemy” (Nova Svetlost Al-hemije).

„Sve što mi tvrdimo da radimo je sledeće: otkrivamo tajne ljud-skog tela, da bismo znali zbog čega pojedini delovi okoštavaju acirkulacija posustaje, i primenili trajnu preventivu protiv starenja. Tonije magija; to je pravilno shvaćena veština medicine.”

Bulver-Liton.

Postoje osobe čiji um jednostavno nije sposoban da pojmi intele-ktualnu veličinu drevnih civilizacija, čak ni na polju fizičkih nauka,gde može da im se pruži najkompletnija demonstracija njihovogdubokog znanja i dostignuća. Ne obazirući se na lekciju opreznostikojoj su ih mnoga potpuno neočekivana otkrića naučila, oni i daljeslede svoj stari plan poricanja i, što je još gore, ismejavanja svegašto nemaju nikakvog načina bilo da dokažu ili opovrgnu. Tako će, naprimer, da odmahnu rukom na samu ideju da bi amajlije mogle imatibilo kakav učinak, ovako ili onako. Njihovom nedoraslom intelektuje potpuno neshvatljiva i apsurdna činjenica da su sedam duhovaApokalipse u direktnoj vezi sa sedam okultnih sila prirode, a prisamoj pomisli na maga koji tvrdi da čini čuda pomoću izvesnih ka-balističkih obreda počnu da se previjaju od smeha. Opažajući jedinogeometrijski oblik nacrtan na papiru, komad metala ili neke drugesupstance, nisu u stanju da zamisle kako bi ma koje razumno bićemoglo da im pripiše bilo kakvu okultnu moć. Ali oni koji su po cenuvelikih napora uspeli da nauče nešto više, znaju da su drevni mudraciostvarili isto tako velika dostignuća u psihologiji kao i u fizici, i dasu njihova istraživanja ostavila vrlo malo još nedokučenih tajni.

697

„Gledaj, ratniče! Sada krst crveniPokazuje grob gde leži pokojnik silni;U njemu gori plamen čudesni,Da otera duhove što mrak vole noćni.Njen će plamen goreti neugasiviDok se večna sudba ne ispuni.”. . . . . . . . . . . . . . . .

„Nijedan plamen ovog sveta nije goreo takvim sjajem.”Ser Valter Skot.

Stvarnost i iluzija

PRAVI SMISAO AMAJLIJA

Što se nas tiče, kada pentagram shvatamo kao figuru koja u saže-tom obliku predstavlja duboku istinu o prirodi, ne vidimo u njemuništa što bi bilo smešnije od Euklidovih geometrijskih oblika, nitinešto makar upola smešno kao što su simboli kojima se služi savre-mena hemija. Šta bi jednom neupućenom čitaocu moglo da bude ap-surdnije do činjenica da formula Na2CO2 predstavlja običnu sodu!A da je C2H6O drugi način da se napiše – alkohol! Zašto bi ondaizazivalo takvo veselje što su alhemičari izražavali svoj Azot, odno-sno kreativni princip u prirodi (astralnu svetlost) simbolom

koji obuhvata tri stvari: 1. Božansku hipotezu; 2. Filozofsku sintezu;3. Fizičku sintezu – odnosno: veru, ideju i silu. Ali kako je „prirodno”kada savremeni hemičar, koji hoće da svojim studentima u labora-toriji predstavi reakciju sode (natrijum-karbonata) sa rastvorom ka-menca upotrebi sledeće simbole:

(Na2CO3 + 2HKC4H4O6 + Aq) =(2NaKC4H4O6 + H2O + Aq) + CO2

Ako nedovoljno nadahnutog čitaoca možemo da izvinimo što iz-gleda zaprepašćen ovim nemuštim znacima hemijske nauke, zašto i

698


njegovi učitelji ne bi obuzdali svoju razdraganost, bar dok ne naučefilozofsku vrednost drevnog simbolizma? U najmanju ruku bi pošte-deli sebe da ispadnu smešni kao Monsinjor de Mirvil koji je, po-brkavši azot hermetičkih filozofa sa azotom hemičara, tvrdio da suoni prvi obožavali gas koji udišemo!1Stavite parče gvožđa na magneti ono se prožima s njegovim suptilnim principom, te postaje sposobnoda ga dalje prenese na naredni komad gvožđa. Ono ne dobija većutežinu, niti izgleda išta drugačije nego što je bilo. Pa ipak, jedna odnajsuptilnijih sila prirode je prodrla u njegovu supstancu. Jedna ama-jlija, koja sama po sebi predstavlja bezvredni komad metala, parčepapira ili krpu platna, bila je prožeta dejstvom tog najvećeg od svihmagneta, ljudskom voljom, stekavši moć da čini dobro ili zlo, kojaje isto tako prepoznatljiva i realna po svojim posledicama kao i sup-tilno svojstvo koje je gvožđe steklo pukim dodirom fizičkog magneta.Dajte psu tragaču da onjuši neki komad odeće koga je nosio begunac,i on će ga pratiti kroz močvaru i šumu sve do mesta na kome se sa-krio. Dajte jednom od „psihometara” profesora Bjukenena nečiji ru-kopis, ma koliko star, i on će vam opisati karakter onoga koji ga jenapisao, a možda čak i njegov fizički izgled. Dajte vidovitoj osobipramen kose ili neki predmet koji je bio u dodiru sa onim o komeželite da saznate nešto više, i ona će uspostaviti tako prisan kontakts njim da će biti u stanju da ga prati kroz čitav njegov život.

Uzgajivači nam kažu da mlade životinje ne bi trebalo napasati uistom stadu sa starijim, dok inteligentniji lekari zabranjuju svojimpacijentima da mlađa deca spavaju u istom krevetu u kome i oni.Kada je kralj David ostario i postao slab, njegove životne sile su pod-staknute na taj način što su ga doveli u kontakt sa mladom devojkomkako bi mogao da upije njenu snagu.* Pokojna carica Rusije, sestrasadašnjeg nemačkog cara, bila je tako slaba tokom poslednjih godinasvog života, da su joj njeni lekari najozbiljnije savetovali da noću, ukrevetu pored nje, spava i jedna snažna i zdrava seoska devojka. Ko

699

1 Pogledajte Elifasa Levija: “La Science des Esprits”.* Pogledajte 1 Car. 1:2. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

god je čitao opis vidovite gospođe Haufe, koga je dao dr Kerner, morada je zapamtio njene reči. Ona je neprekidno izjavljivala da se odr-žava u životu tako što upija atmosferu koja okružuje ljude oko nje,kao i njihove magnetske emanacije koje su se u njenom prisustvu pojačavale na neki izuzetan način. Očigledno, ova vidovita žena jebila neka vrsta magnetnog vampira, koji je upijao životnu silu iz onihšto su bili dovoljno snažni da joj prenesu sopstvenu vitalnost u viduisparenja krvi. Dr Kerner primećuje da su sve ovakve osobe bile umanjoj ili većoj meri pogođene ovim prinudnim gubitkom krvi.

Posle ovih dobro poznatih slučajeva koji ilustruju mogućnost dasuptilni fluid bude prenesen od jedne osobe drugoj, ili supstanci kojudotakne, postaje nam lakše da shvatimo kako putem svesnog konce-ntrisanja volje jedan inače inertan objekat može da bude prožet zašti-tničkim ili razarajućim moćima, u skladu sa usmeravajućom svrhom.

Nesvesno proizvedena magnetna emanacija će uvek pokleknutipred ma kojom jačom sa kojom se nađe u opoziciji. Ali kada inte-ligentna i snažna volja upravlja slepom silom, i koncentriše je naodređeno mesto, slabija emanacija će često prevladati jaču. Ljudskavolja ima isti takav efekat na Akašu.

Jednom prilikom, u Bengalu smo posmatrali demonstraciju snagevolje koja ilustruje jedan izuzetno interesantan aspekt ovog problema.Izvesni adept u poznavanju magije je nekoliko puta rukama prešaopreko komada običnog lima, ustvari unutrašnje strane poklopca zasudove koji mu je ležao na dohvat ruke, i dok ga je pažljivo posma-trao nekoliko trenutaka, činilo se da rukama grabi neuhvatljivi fluidi baca ga na metalnu površinu. Kada je metal izložen punoj svetlostitokom otprilike šest sekundi, svetla površina se najednom prevuklanečim što je ličilo na tanku skramu. A onda su počele da se pojavljujumrlje tamnijih boja na njegovoj površini; i kada nam je kroz nekihtri minuta metalni predmet vraćen, otkrili smo na njemu utisnutu sli-ku, ili, tačnije, fotografiju krajolika koji se širio pred nama; izgledaoje isto tako stvaran kao i sama priroda, a svaka boja je bila savršenoverna. Slika je ostala oko četrdeset osam časova, a onda je postepenoizbledela.700


Ovaj fenomen je lako objasniti. Volja adepta je na metalu konden-zovala akašički film koji se narednih nekoliko trenutaka ponašao kaoosetljiva površina fotografske ploče. Svetlost je uradila ostalo.

Ovakva demonstracija sposobnosti volje da proizvede čak i obje-ktivne, fizičke rezultate, pomoći će da se lakše shvati njena efika-snost u lečenju bolesti utiskivanjem poželjnih svojstava u neživepredmete, koji potom dolaze u kontakt sa pacijentom. Kada vidimokako psiholozi poput Modslija2 navode, bez ijedne protivurečnosti,priče o čudesnim isceljenjima koja je izveo Svedenborgov otac –priče koje se ni po čemu ne razlikuju od stotina drugih isceljenja kojasu izveli drugi „fanatici”– kako ih on naziva – odnosno mađioničarii prirodni iscelitelji i, ni ne pokušavši da ih objasni, previja se od sme-ha nad žestinom njihove vere, ne upitavši se da tajna te isceliteljskemoći ne počiva upravo u kontroli koju im ta vera daje nad okultnimsilama – možemo samo da žalimo što i u naše vreme nema takomnogo učenosti, i tako malo filozofiranja.

Možete nam verovati na reč da ne primećujemo da je savremenihemičar išta manje „mađioničar” od antičkog teurgista ili hermeti-čkog filozofa, osim u sledećem: ovi drugi su, prepoznajući dvojnostprirode, imali dva puta šire polje za eksperimentalna istraživanja uodnosu na hemičara. Drevni mudraci su oživljavali kipove, dok suhermetičari iz prirodnih elemenata prizivali obličja salamandera,gnoma, vodenih vila i duhova vazduha, ne pretvarajući se da su ihsami stvorili, već ih jednostavno učinili vidljivim držeći vrata prirodeotvorenim, tako da pod povoljnim uslovima ovi mogu da se pojaveu vidljivom obliku. Hemičar dovodi u dodir dva elementa koji senalaze u atmosferi, i pojačavajući skrivenu privlačnu silu među nji-ma, stvara novo telo – vodu. U okruglim i prozračnim biserima kojise rađaju iz ovog spajanja gasova nalaze se klice organskog života,dok se u prostoru između njihovih molekula kriju sile toplote, elek-triciteta i svetlosti, baš kao i u telu čoveka. Odakle dolazi ovaj život

701

2 Henri Modsli: „Body and Mind” (Telo i um).

Stvarnost i iluzija

u kap vode, tek nastalu sjedinjenjem dva gasa? I šta je sama voda?Da li su kiseonik i vodonik prošli nekakav preobražaj koji je poništionjihova svojstva zajedno sa uklanjanjem njihovih gasovitih oblika?Evo odgovora savremene nauke: „Da li kiseonik i vodonik postojekao takvi u vodi, ili bivaju stvoreni nekim nepoznatim i neshvatljivimpreobražajem njene supstance* je nešto o čemu možemo samo dašpekulišemo, ali u pogledu čega ne znamo ništa pouzdano.”3 Ne zna-jući ništa o tako jednostavnoj stvari kao što je molekularni sastavvode, ili o složenijem problemu pojave života u njoj, ne bi li bilobolje za gospodina Modslija da ličnim primerom potvrdi sopstveniprincip i da „staloženo podnosi svoje neznanje sve dok ga svetlost neozari”?4

Tvrdnje upućenih u ezoterijsku nauku da je Paracelzus uspeo daproizvede homunkule* iz izvesnih hemijskih spojeva još uvek nepoz-natih egzaktnoj nauci, kao i obično su prebačene među preuveličanekoještarije. Ali zašto? Ako homunkule i nije napravio Paracelzus, tosu učnili drugi adepti, pre manje od hiljadu godina. U stvari, proizvelisu ih na osnovu istog principa pomoću koga hemičar i fizičar prizivajuu život svoje animalkule.** Pre nekoliko godina jedan engleski džentl-men, Endrju Kros iz Somerset-šajra, uspeo je da proizvede grinje nasledeći način: „Crni kremen, užaren do crvenog usijanja i istucan uprah, pomešan je sa karbonatom kalijuma i izložen jakoj toploti tokompetnaestak minuta; a onda je smesa sipana u grafitni sud za topljenjeu otvorenom ložištu. Preostao je samo topli prah, koji je prelivenključalom vodom; ostavljeno je da ključa tokom nekoliko minuta, aonda je dodavana hloro-vodonična kiselina dok rastvor nije postaoprezasićen. Posle izlaganja galvanskoj reakciji tokom dvadeset šestdana, pojavio se savršeni primerak insekta iz porodice grinja, a tokom

702


3 Džosaja Kuk, Džunior: “The New Chemistry”4 Henri Modsli: „The Limits of Philosophical Inquiry” (Granice filozofskog istraživanja), str. 266.* Prilikom razlaganja vode. (prim.prev.).** Homunkuli su minijaturni ljudi, patuljci. (prim.prev.)***Animalkule su mikroskopski sitne životinje. (prim.prev.)

nekoliko narednih sedmica još i stotinak drugih. Eksperiment jeponovljen i sa drugim hemijskim fluidima sa sličnim rezultatom.”Izvesni gospodin Viks je proizveo grinje pomoću kalijumovog fero-cijanida.

Ovo otkriće je izazvalo veliko uzbuđenje. Gospodin Kros je op-tužen da je bezbožnik, i da mu je namera bila da izigrava Stvoritelja.U svom odgovoru on je odbacio optužbu izjavivši da smatra da je„stvaranje napraviti nešto ni iz čega”.5

Drugi džentlmen, koga više osoba smatra za izuzetnog naučnika,više puta nam je ponovio kako se nalazi na pragu dokaza da čak ineoplođena jaja mogu da se izlegu ako se električna struja sa nega-tivnog pola propusti kroz njih.

Mandrejk (dudim ili voće ljubavi) koje je Ruvim, Jakovljev sin, pro-našao u polju i koje su toliko oduševile Rahilju,* u stvari je mandragorakabalista, bez obzira na poricanja, a stihovi u kojima se pominje spadajuu najbukvalnije odlomke čitavog dela po svom ezoterijskom smislu.Koren mandragore ima oblik ljudskog bića u najgrubljim crtama; moguse razaznati glava, dve ruke i dve noge. Sujeverna priča da se, kada jeizvade iz zemlje, začuje krik ljudskog glasa nije sasvim bez osnove. Onazaista proizvodi neku vrstu škriputavog zvuka, to uzrokuje smolasta sup-stanca iz njenog korena, koju je prilično teško izdvojiti; ova biljka imaviše skrivenih svojstava koja su potpuno nepoznata botaničarima.

NEOBJAŠNJENE TAJNE

Čitalac koji bi želeo da stekne jasnu predstavu o razmeni sila isličnosti između životnih principa biljaka, životinja i ljudskih bića,mogao bi dosta da nauči iz članka o korelaciji nervnih i mentalnih silaprofesora Aleksandera Bejna (Bein) sa univerziteta u Aberdinu. Iz-gleda da mandragora zauzima mesto gde se biljno i životinjsko carstvo

703

5 „Američki naučni časopis” (Scientific American), 12. avgust 1868.* Pogledajte 1 Moj. 30:14. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

dodiruju, poput zoofita i polipa u morskoj sredini; u oba slučaja granicaje toliko nejasna da je gotovo nemoguće primetiti gde jedno prestajea drugo počinje. Možda izgleda krajnje neverovatno da postoji neštokao što su homunkuli, ali da li će se ma koji prirodnjak, imajući u vidusadašnji razvoj nauke, usuditi da tvrdi da je to nemoguće? „Komože”, kaže Bejn, „da odredi granicu mogućnostima postojanja?”

Ima mnogo neobjašnjenih tajni prirode, a među onima koje sunavodno objašnjene teško da se i za jednu može reći da je postala pot-puno razumljiva. Ne postoji biljka ili mineral koji su naučnicima otkrilii poslednje od svojih skrivenih svojstava. Šta prirodnjaci uopšte znajuo unutrašnjoj prirodi biljnog i mineralnog carstva? Kako mogu dabudu tako sigurni da na svako od otkrivenih svojstava ne postojimnoštvo drugih moći i sila skrivenih u „unutrašnjoj” prirodi jednebiljke ili stene? I da one samo čekaju da dođu u dodir sa nekom dru-gom biljkom, mineralom ili prirodnom silom da bi se ispoljile nanekakav „natprirodan način”. Gde god bi Plinije, Elijan, pa čak i Dio-dor, koji su sa takvom izuzetnom upornošću nastojali da izdvoje is-torijsku istinu iz bućkuriša preterivanja i izmišljotina, pripisali nekojbiljci ili mineralu okultno svojstvo nepoznato savremenim botani-čarima i fizičarima, njihove tvrdnje su bez oklevanja odbacivane kaoapsurd, i više niko ne bi obraćao pažnju na njih.

Ljudi koji su se bavili naukom su od najstarijih vremena špe-kulisali o tome šta bi mogla da bude ta životna sila, odnosno princip.Po nama, jedino je „tajna doktrina” u stanju da pruži putokaz. Egza-ktna nauka raspoznaje samo pet sila u prirodi – jednu koja se temeljina masi i četiri kojima je osnov molekul; kabalisti, pak, sedam, a tedve dodatne obuhvataju čitavu tajnu života. Jedna od njih je besmrtniduh, čiji je odraz protkan nevidljivim vezama čak i sa neorganskommaterijom; što se tiče drugog, prepuštamo svakome da sam dođe donjega. Evo šta kaže profesor Žozef le Kont: „Čime se odlikuje razlikaizmeđu živog i mrtvog organizma? Nismo u stanju da otkrijemo makakvu, fizičku ili hemijsku. Sve fizičke i hemijske sile izvučene izzajedničkog fonda prirode, i otelovljene u živom organizmu, i dalje

704


Vraćanje u život, pošto su se duša i duh potpuno odvojili od tela,kada je i poslednja električna nit prekinuta, isto je toliko nemogućekao i da se duh, koji je već postao bestelesan, ponovo reinkarnira naZemlji, osim pod uslovima koji su opisani u prethodnim poglavljima.

Elifas Levi kaže:

Zbog čega bismo zamišljali da su Asklepije i Apolonije posedovaliizuzetne moći za raspoznavanje faktičke smrti? Da li ma koja savre-mena škola medicine može da prenese takvo znanje svojim studen-tima? Neka sami autoriteti odgovore na to pitanje. Ova čuda, koja suizveli Isus i Apolonije, potkrepljena su tolikim dokazima da izgledajupotpuno autentično. Bilo da je u ma kom od ova dva slučaja, ili uoba, život bio jednostavno prekinut ili ne, ostaje bitna činjenica dasu nekakvom moći, kojom su jedino oni raspolagali, oba čudotvorcauspela da naizgled mrtve u trenu povrate u život.29

Da li savremeni lekari uporno poriču ovu sposobnost samo zatošto još uvek nisu otkrili tajnu koju su teurgisti očigledno posedovali?

Sa psihologijom koja je danas toliko zapostavljena, i neobičnohaotičnim stanjem u kome se po priznanju najiskrenijih naučnikafiziologija nalazi, sigurno je da ne postoji velika verovatnoća da binaši naučnici mogli uskoro da otkriju izgubljena znanja drevnenauke. U davno prohujalim danima, kada proroke nisu smatrali za

726


28 “La Science des Esprits”.29 Čovečanstvo bi mnogo koristilo kada bi naši savremeni lekari posedovali ovu istu,

neprocenjivu sposobnost, jer tada bismo imali daleko manje slučajeva užasne smrti dokoje je došlo posle sahranjivanja. Gospođa Ketrin Krou, u „Tamnoj strani prirode”, upoglavlju o „Pojavama transa”, beleži pet takvih slučajeva samo u Engleskoj, tokomsadašnjeg veka. Među njima su dr Voker (Wolker) iz Dablina i gospodin S– , čija jemaćeha bila optužena da ga je otrovala, a koga su, kada je izvršena ekshumacija, pronašlikako leži u kovčegu okrenut licem nadole.

„List koji jednom padne, više se ne spaja sa granom. Gusenicapostaje leptir, ali se leptir više ne vraća u oblik larve. Priroda zatvaravrata iza svega što se odigra, i neprestano gura život napred. Obliciprolaze, misao ostaje, i ne osvrće se više na ono što je jednom iscr-pla.”28

šarlatane, niti su čudotvorce nazivali varalicama, postojale su školeustanovljene sa ciljem da podučavaju veštinu proricanja i okultnenauke uopšte. Zabeleženo je da je Samuilo bio vođa jedne takve in-stitucije u Ramatu, kao i Jelisije u Jerihonu. Škole hazima, prorokaili vidovitih, bile su izuzetno poštovane u čitavoj zemlji. Hilel jestalno držao akademiju, a za Sokarata se dobro zna da je poslao ne-kolicinu svojih učenika da studiraju veštinu proricanja. Proučavanjemagije ili ‚mudrosti’ obuhvatalo je sve grane nauke, kako metafizičketako i fizičke, psihologiju i fiziologiju u njihovim uobičajenim kaoi okultnim delovima, dok je proučavanje alhemije bilo nezaobilazno,jer je ona bila koliko fizička toliko i spiritualna nauka. Prema tome,zašto sumnjati ili se čuditi tome što su drevni naučnici, koji su para-lelno proučavali prirodu u oba njena aspekta, ostvarili otkrića kojasu za naše savremene fizičare, koji proučavaju samo njeno mrtvoslovo, i dalje nepoznata?

Otuda pitanje kojim se bavimo nije da li mrtvo telo može bitivraćeno u život – jer, da odgovorimo potvrdno, značilo bi da dopuš-tamo mogućnost čuda, što je apsurd – već da saznamo da li su medi-cinski autoriteti u stanju da odrede tačan trenutak smrti. Kabalistikažu da smrt nastupa u trenutku kada se i astralno telo, tj. životniprincip, i duh zauvek rastaju od fizičkog tela. Medicinski istraživač,koji poriče postojanje kako astralnog tela tako i duha, i priznaje je-dino postojanje životnog principa, procenjuje da je smrt nastupilaonda kada postane očigledno da je život ugašen. Kada prestanu otku-caji srca i rad pluća, i kada se ispolji rigor mortis,* a naročito kadaprimete prve znake raspadanja, pacijenta proglašavaju mrtvim. Alimedicinske arhive su prepune primera „prekinutih životnih funkcija”kao posledica gušenja, prilikom davljenja, udisanja raznih gasova idrugih uzroka; u slučajevima davljenika se događalo da budu vraćeniu život čak i dvanaest časova pošto su konstatovani svi znaci smrti.

727

* Rigor mortis izaziva hemijska promena u mišićima posle smrti, tako da leš postajeukrućen. Kod ljudi nastupa oko 3 časa posle smrti, dostiže maksimum oko 12 časova, aonda postepeno popušta da bi se potpuno povukao 3 dana posle smrti. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

U slučajevima transa prilikom hodanja u snu prisutni su svi znacifizičke smrti: disanje i puls su svedeni na nulu, telesna toplota iščezava,mišići su ukrućeni, oči staklaste, a telo deluje bezbojno. U čuvenomslučaju pukovnika Taunsenda, on je doveo samog sebe u ovakvo stanjeu prisustvu tri medicinska stručnjaka; posle izvesnog vremena,uverivši se da je zaista mrtav, već su krenuli da napuste prostoriju kadaje on počeo da dolazi sebi. Svoj čudni dar je opisao rekavši da je „možeda umre ili izdahne kad god poželi, a da je ipak u stanju da se uzodređeni napor, na neki način ponovo vrati u život”.

Nekoliko godina kasnije u Moskvi se dogodio jedan izuzetanslučaj kada je očigledno nastupila smrt. Supruga jednog bogatog tr-govca je ležala u kataleptičnom stanju punih sedamnaest dana, tokomkojih su vlasti nekoliko puta pokušale da je sahrane; međutim, kakonije bilo nikakvih znakova raspadanja, porodica je uporno izbegavalada je otpiše, i na kraju pomenutog perioda ona se povratila u život.

Gornji primeri pokazuju da ni najučeniji ljudi medicinske strukenisu u stanju da sa sigurnošću kažu kada je jedna osoba preminula.Ono što nazivaju „prekidom životnih funkcija” je stanje iz koga paci-jent može da se spontano oporavi naporom sopstvenog duha, do čegamože da dovede ma koji od mnoštva uzroka. U ovakvim slučajevima,astralno telo se nije odvojilo od fizičkog tela; njegove spoljne fu-nkcije su jednostavno obustavljene, subjekat se nalazi u ukočenomstanju, a vraćanje u život ne predstavlja ništa drugo do oporavak odukočenosti.

U slučaju da se dogodi ono što bi fiziolozi nazvali „pravom smr-ću”, ali kada to samo izgleda tako, astralno telo se povuklo; moždaje počelo čak i lokalno raspadanje tkiva. Na koji način bi čovek u timokolnostima mogao da bude vraćen u život? Odgovor je da unutra-šnje telo mora da bude primorano da se vrati u spoljnje, da bi se živo-tna sila ponovo probudila u ovom drugom. Časovnik se zaustavio;mora da se ponovo navije. Ukoliko je nastupila apsolutna smrt, tj.ako organi nisu samo prestali da rade, već su izgubili i svaki osećajkoji bi ih ponovo podstakao na aktivnost, onda bi čitava vaseljena

728


morala da bude uvučena u haos da bi leš oživeo – tj. bilo bi potrebnočudo. Ali, kao što smo već rekli, čovek nije mrtav kada je hladan,ukrućen, bez pulsa, kada ne diše, pa čak ni kada pokazuje prve znakeraspadanja; nije mrtav kada je sahranjen, niti posle toga, sve dok nedostigne određeni stupanj. Taj stupanj je kada se vitalni organi ras-padnu do te mere da, ukoliko bi čovek nekako bio vraćen u život, oniviše ne bi mogli da obavljaju svoje uobičajene funkcije; kada spiralnaopruga i zupčanici mašine, da se tako izrazimo, postanu toliko izje-deni rđom da bi se pokidali čim se uređaj uključi. Sve dok se nedostigne taj stupanj, astralno telo se može navesti, bez ikakvog „ču-da”, da ponovo uđe u svoje ranije prebivalište, bilo naporom sop-stvene volje, ili na neodoljivi podsticaj volje onog ko poznaje sileprirode i načine na koje može da ih usmerava. Iskra života nije sasvimutrnula, već je samo uspavana – kao vatra u kremenu, ili vrelina uhladnom gvožđu.

U slučajevima najdubljeg kataleptičkog transa koji se javlja pri-likom proricanja, koji je postizao Du Pote, i koji je vrlo slikovitoopisao pokojni profesor Vilijem Gregori u svom delu “Letters on Ani-mal Magnetism”, duh u tolikoj meri raskine svoje veze sa telom, daviše nije u stanju da ponovo uđe u njega bez posebnog napora voljemesmerista. Subjekat je praktično mrtav i, ukoliko ostane prepuštensamom sebi, njegov duh će pobeći zauvek. Mada je nezavistan odsvog ukočenog fizičkog omotača, polu-slobodni duh je još uvekprivezan za njega magnetnom vrpcom, koju vidoviti opisuju kaotamnu i maglovitu u odnosu na neopisivu svetlost astralne atmosferekroz koju je posmatraju. Plutarh, saopštavajući priču o Tespesijusu,koji je pao sa velike visine i ležao tri dana očigledno mrtav, prenosinam njegovo iskustvo tokom vremena koje je proveo u stanjupolovične obamrlosti. „Tespesijus je”, kaže on, „onda primetio da serazlikuje od mrtvih kojima je bio okružen ... Oni su bili providni iokruženi blistavim oreolom, dok je on ostavljao za sobom nekakavtamni zrak ili senku izduženu poput linije.” Čitav njegov opis, sasvim okolnim detaljima koje pominje, potvrđuju svedočenja vidovitih

729

Stvarnost i iluzija

ljudi svih razdoblja i, u meri u kojoj se ova vrsta svedočanstava možeprihvatiti, ima veliki značaj. Kabalisti, kako ih tumači Elifas Levi usvojoj „Nauci o duhovima”, kaže da

U vezi s tim, čitalac možda može da se priseti dobro poznatogslučaja jednog starca koji je oporukom ostavio velikodušno nasled-stvo svojim nećakama koje su bile bez roditelja; taj dokument je predsamu smrt poverio svom imućnom sinu, sa uputstvom da postupi postarčevoj želji. Ali nije prošlo ni par sati kako se starac upokojio, asin je, ostavši sam pored mrtvaca, pocepao oporuku i spalio je. Prizorovog bezbožnog čina je očito prizvao duha koji je još uvek lebdeooko tela i starac je, ustavši sa svoje samrtne postelje, izgovorio stra-šno prokletstvo na prestravljenog bednika, da bi ponovo legao ipredao svoj duh – ovog puta zauvek. Dion Bukikol (Boucicault) jeiskoristio jedan događaj ove vrste u svojoj snažnoj drami „Luj XI”(Louis XI), a Čarls Kin (Kean) je ostavio dubok utisak svojim tu-mačenjem uloge francuskog monarha, kada se mrtvac na trenutakvraća u život i grabi krunu dok joj se naslednik prestola primiče.

Levi kaže da oživljavanje nije nemoguće sve dok je organizamneoštećen, a astralni duh još uvek u njegovom okruženju. „Priroda”,kaže on, „ništa ne postiže iznenadnim naletima, a večnoj smrti uvekprethodi stanje koje donekle nalikuje obamrlosti. Radi se o nekoj vrstiukočenosti, koju veliki šok ili magnetizam moćne volje mogu da nad-vladaju.” On na ovaj način objašnjava i oživljavanje mrtvog čovekakoji se povratio kada je dotakao Jelisijeve kosti.* Njegovo objašnjenje

730


„kada čovek zaspi po poslednji put, prvo dospeva u neku vrstu sna,pre nego što se osvesti na drugoj strani života. On tada ugleda ilineku predivnu viziju ili užasni košmar, raj ili pakao, u kakav jeverovao tokom svog života smrtnika. Zbog ovoga se i događa da pre-stravljena duša naglo pojuri natrag u ovozemaljski život koji tek štoje napustila, i zbog čega se neki koji su zaista mrtvi, tj. koji bi, osta-vljeni sami i u tišini, mirno i trajno prešli u stanje nesvesne obamr-losti, ponovo probude u grobu ukoliko ih prerano sahrane.”

* Pogledajte 2 Car. 13:21. (prim.prev.)

je da je u tom trenutku duša lebdela u blizini tela; pogrebnu pratnjusu, prema predanju, napali razbojnici; njihov strah se preneo i na nju,te se duša sledila od straha na pomisao da će njeni telesni ostaci bitiobesvećeni, te je „silovito uletela natrag u svoje telo kako bi ga po-krenula i spasla.” Oni koji veruju u preživljavanje duše, u ovom do-gađaju ne mogu pronaći ništa što bi bilo natprirodno – to je samosavršeno ispoljavanje zakona prirode. Sa druge strane, pričati mate-rijalisti o vakvom slučaju, koliko god dokaza izneli, bilo bi čistogubljenje vremena, a teolog, koji uvek traži natprirodan uzrok kaoznak nekakvog naročitog proviđenja, spremno će ga proglasiti ču-dom. Elifas Levi kaže: „Oživljavanje mrtvaca su pripisali dodiruJelisijevih kostiju; obožavanje raznih relikvija logično upućuje naovaj period.”

Balfur Stjuart je bio u pravu – naučnici „ne znaju ništa, ili gotovoništa, o krajnjim tajnama građe i svojstava materije, bilo da je organ-ska ili neorganska”.

Sada smo dospeli na dovoljno čvrsto tle da možemo da odemo ikorak dalje. Isto znanje i kontrola nad okultnim silama, uključujući iživotnu silu, koji omogućuju fakiru da privremeno napusti i ponovouđe u svoje telo, a Isusu, Apoloniju i Jelisiju da povrate njihovihnekoliko subjekata u život, omogućili su i drevnim hijerofantima daožive kipove, i da ih nateraju da postupaju i govore poput živih bića.To je isto ono znanje koje je Paracelzusu omogućilo da stvori svojehomunkule, Aronu da pretvori svoj štap u zmiju, odnosno u rascve-tanu granu, Mojsiju da prekrije Egipat žabama i drugim štetočinama,a egipatskom teurgistu našeg doba da udahne život svojoj majušnojmandragori, koja poseduje život u fizičkom smislu, ali ne i dušu.Kada je Mojsije, obezbedivši neophodne uslove, izazvao pojavumnoštva velikih reptila i insekata, nije izveo nikakvo čudo veće odonog kada, pod isto tako odgovarajućim uslovima, naučnik oživi ma-jušne organizme koje naziva bakterijama.

A sada ćemo, u vezi sa drevnim čudotvorcima i prorocima, da iz-nesemo neke tvrdnje savremenih medijuma. Otkrivamo da tvrde kako

731

Stvarnost i iluzija

su u stanju da u naše vreme reprodukuju bezmalo svaku vrstu feno-mena zapisanih kako u osveštanim tako i u profanim istorijama sveta.

Odabravši, među mnoštvom navodnih čuda, levitiranje masivnih,neživih objekata kao i ljudskih tela, obratićemo pažnju na uslove podkojima dolazi do ispoljavanja fenomena. Istorija je zabeležila imenamnogih paganskih teurgista, hrišćanskih svetitelja, indijskih fakira ispiritualnih medijuma koji su levitirali, ostajući ponekad da lebde uvazduhu i duže vreme. Ovaj fenomen nije bio ograničen na samojednu zemlju ili razdoblje, ali su zato subjekti koji su ih izvodili go-tovo uvek bili u stanju verske ekstaze, ili su bili adepti magije, ili,kao sada, spiritualni medijumi.

Smatramo da je ova činjenica toliko poznata da ne zahteva nekinaročiti napor s naše strane da u sadašnje vreme dokazujemo kakosu se nesvesna ispoljavanja spiritualnih moći, kao i svesno izvedenipodvizi visoke magije, događali u svim zemljama, u svim istorijskimrazdobljima, od strane hijerofanata kao i nekontrolisanih medijuma.Kada je današnja usavršena evropska civilizacija bila tek na pragusvog razvoja, okultna filozofija je, prastara već u to vreme, zamišljalačovekove osobine analognim osobinama njegovog Stvoritelja. Po-jedinci koji su došli kasnije, čija će imena zauvek ostati besmrtna,ispisana pred ulazom u spiritualnu istoriju čovečanstva, ličnimprimerom su pokazali koliko daleko se može otići u razvoju gotovobožanskih moći mikrokosmosa. Opisujući „Doctrines and PrincipalTeachers of the Alexandrian School” (Doktrine i glavne učitelje Alek-sandrijske škole) profesor A. Vajlder kaže: „Plotin je učio da u dušipostoji povratni podsticaj, ljubav, koja je privlači ka unutra, kanjenom izvoru i središtu – večnoj dobroti. Dok će osoba, koja ne sh-vata da duša sadrži lepotu u sebi, nastojati da uz veliki napor postignelepotu u njenom spoljnom vidu, mudar čovek je prepoznaje u samomsebi, razvija tu ideju povlačeći se u sebe, koncentrišući svoju pažnju,ploveći naviše ka božanskom vrelu čija struja protiče njegovimtelom. Beskonačno se ne može spoznati razumom ... već uz pomoćčula koje je iznad razuma, dostizanjem stanja u kome pojedinac

732


prestaje da bude svoje ograničeno ja, i u kojem mu biva saopštenabožanska suština. To stanje je BLAŽENSTVO.”

O Apoloniju, koji je tvrdio da je u stanju da vidi „sadašnjost ibudućnost u čistom ogledalu”, usled neporočnog načina života kojimje živeo, profesor iznosi vrlo lepo zapažanje: „To se može nazvatispiritualnom fotografijom. Duša je kamera u kojoj se na isti načinfiksiraju sve činjenice i događaji, budući, prošli i sadašnji, a um ihpostaje svestan. Van granica naše svakodnevice, sve je kao jedan je-dini dan ili stanje, u kome su prošlost i budućnost sadržane u sadaš-njosti.”30

MEDIJUMSTVO KAO SUŠTA SUPROTNOST PRAVOM ZNANJU

Da li su ovi bogoliki ljudi bili „medijumi”, kako bi ih ‚pravoverni’spiritualisti nazvali? Ni na koji način, ukoliko pod tim izrazom po-drazumevamo one „bolesno osetljive” osobe koje su rođene sa nekimnaročitim odlikama, koje srazmerno razvoju svojih moći sve višepostaju izložene neodoljivom uticaju najrazličitijih vrsta duhova, čistoljudskih, elementarnih ili pak elementala. I nesumnjivo da jesu, uko-liko pod medijumom podrazumevamo svaku osobu u čijoj magnetnojatmosferi stanovnici viših, nevidljivih sfera mogu da se kreću, dadeluju i da žive. U tom smislu, svaka osoba je medijum. Medijumskesposobnosti mogu biti: 1. samorazvijene; 2. javljaju se pod spoljnimuticajem, ili 3. mogu da ostanu uspavane tokom čitavog života. Čita-lac mora da ima na umu definiciju ovog izraza jer, ukoliko on nije ja-sno shvaćen, neizbežno će doći do konfuzije. Medijumske sposobnostiove vrste mogu biti aktivne ili pasivne, odbijajuće ili prihvatajuće,pozitivne ili negativne. Medijumska sposobnost se može izmeritikvalitetom aure što okružuje osobu koja je u pitanju. Ona može bitigusta, zamagljena, groznog izgleda i mirisa, od kojih se čisti duh gadi,

733

30 A. Vajlder: “Neo-platonism and Alchemy”.

Stvarnost i iluzija

i koji privlače jedino ona odvratna bića što uživaju u njima, kao štojegulja voli mutnu vodu; ili može biti kristalno čista, providna, opa-lnog sjaja kao jutarnja rosa. Sve zavisi od moralnog karaktera samogmedijuma.

Oko takvih ljudi kao što su Apolonije, Jamblih, Plotin i Porfirijeskupljao se ovakav nebeski oreol. Njega je razvijala snaga njihovihsopstvenih duša u tesnoj sprezi sa njihovim duhom; njihov nadljudskimoral i svetost njihovih života, koji je pospešivan osećajem unutra-šnjeg blaženstva tokom dubokih razmišljanja. Takvim svetim ljudimasu mogli da pristupe čisti spiritualni uticaji. Isijavajući oko sebe at-mosferu božanskog milosrđa, terali su zle duhove pred sobom. Nesamo da takvi uopšte nisu mogli da opstanu u njihovoj auri, već nisumogli da se zadrže ni u opsednutim osobama, ukoliko bi čudotvoracupotrebio snagu svoje volje, pa čak i ako bi im se samo približio. Ovoje MEDIJATORSKA a ne medijumska moć. Takve osobe su svetilištau kojima prebiva duh Boga živoga, ali ukoliko bi hram bio obesvećenpopuštanjem pred nekom opakom strašću, mišlju ili željom, medija-tor bi se degradirao u sferu vradžbina. Vrata bi bila širom otvorena;čisti duhovi bi se povukli, dok bi zli navalili unutra. To je još uvekmedijatorstvo, pa makar i zlo; vrač, kao i čisti mag, obrazuje svojusopstvenu auru i srodne, inferiorne duhove potčinjava sopstvenojvolji.

Ali medijumske sposobnosti, kako ih sada shvataju i ispoljavaju,nešto je sasvim drugo. Spoljne okolnosti, nezavisne od njegove sop-stvene volje, mogu da, već pri rođenju ili kasnije, izmene auru osobe,tako da omoguće pojavu raznih neobičnih manifestacija, fizičkih ilimentalnih, satanskih ili anđeoskih. Takve medijumske sposobnosti,kao i već spomenuto medijatorstvo, postojali su na Zemlji još od kadase pojavio prvi čovek. Prvo predstavlja potčinjavanje slabog, smrtnogtela kontroli i usmeravanju od strane duhova i inteligencija koji ne-maju veze sa sopstvenim besmrtnim duhom. Bukvalno, to je opsed-nutost i posednutost, a medijumi koji se hvale kako su odane slugesvojih „vodiča”, pri čemu s prezirom odbijaju svaku pomisao da

734


„kontrolišu” manifestacije koje izvode, „ne bi mogli da objasne svojeporicanje a da ne ispadnu nedosledni. Ova medijumska sposobnostje prikazana u priči o Evi koja potpada pod uticaj zmije, o Pandorikoja viri u zabranjenu kutiju i pušta tugu i zlo da se rašire svetom iMariji Magdaleni, koju je iz opednutosti ‚sedmoricom đavola’ najzadizbavila uspešna borba njenog besmrtnog duha, do koga je doprloprisustvo svetog medijatora”. Ovo medijumsko dejstvo, bilo da jedobronamerno ili zlonamerno, uvek je pasivno. Srećni su čistog srca,koje potpuno nesvesno odbija mračne duhove zla tom istom čistotomnjihove unutrašnje prirode. Jer oni uistinu i nemaju nikakvog drugogoružja za odbranu osim te urođene dobrote i čistote. Medijumstvo,kakvo se praktikuje u naše vreme, manje je poželjan dar i od Nesu-sove tunike.*

„Jer se svako drvo po rodu svome poznaje.”** Tokom istorijesveta, rame uz rame sa pasivnim medijumima pojavljuju se i aktivnimedijatori. Označavamo ih tim nazivom jer nemamo boljeg. Drevneveštice i vračevi, kao i oni koji su imali „prijateljskog duha” na raspo-laganju, obično su od svog dara napravili unosan posao, a „žena sduhom vračarskim” iz Endora,*** koju je Henri Mor tako dobrodefinisao, mada je zaklala svoje tele da nahrani Saula i sluge nje-gove,**** činila je usluge i drugima koji bi joj dolazili. U Indiji, žon-gleri kojima, uzgred, taj naziv mnogo manje pristoji od većinesavremenih medijuma, kao i Esaua, odnosno mađioničari i krotiteljizmija u Aziji i Africi, prikazuju svoje veštine za novac. Ali to nijeslučaj sa medijatorima, tj. hijerofantima. Buda je odabrao da bude

735

* Nesus je kentaur iz staro-grčke mitologije. Po predanju, oteo je Heraklovu ženu De-janejru; međutim, Herakle ga je spazio i pogodio otrovnom strelom. Na izdisaju, zlobnikentaur je rekao Dejanejri da njegova krv može da osigura da joj Herakle zauvek ostaneveran. Kada je posumnjala u vernost svog muža, ona je natopila njegovu tuniku kentau-rovom krvlju; pokazalo se da ona isparava na Suncu i tako truje onog ko je udiše, te jeHerakle usled toga i umro. (prim.prev.)

** Luka 6:44. (prim.prev.)*** Pogledajte 1 Sam. 28:7. (prim.prev.)**** Pogledajte 1 Sam. 28:24-25. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

prosjak, i odrekao se prestola svog oca. „Sin Čovječiji nema gdjeglavu zakloniti”;* a dvanaestorica odabranih apostola nisu nosili„zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim”.** Apolonije je daopolovinu svog imetka rođacima, a drugu polovinu sirotinji; Jamblihi Plotin su bili poznati po milosrđu i samoodricanju; Žakolio dajeslikovit opis indijskih fakira, odnosno svetih prosjaka, a pitagorejskieseni i terapeuti su verovali da dodir novca skrnavi njihove ruke.Kada je apostolima ponuđen novac da upotrebe svoje spiritualnemoći, Petar, bez obzira na to što ga Biblija prikazuje kao kukavicu itrostrukog otpadnika, ipak je sa ogorčenjem odbio ponudu rekavši:„Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se darBožiji može dobiti za novce.”*** Ovi ljudi su bili medijatori, vođenijedino sopstvenim duhom, odnosno božanskom dušom, koristećipomoć duhova jedino da bi ostali na pravom putu.

Ovim nikako ne mislimo da nepravedno omalovažimo fizičkemedijume. Neprestano uznemiravani od strane raznih spiritualnih in-teligencija, čiji nadmoćni uticaj – koga njihova slaba i nervoznapriroda nije u stanju da se otrese – dovodi ih u stanje umrtvljenosti,koja na kraju postaje hronična, ometeni su od strane ovih „uticaja” ubavljenju ma kojim drugim poslom. Oni postaju mentalno i fizičkinesposobni za ma šta drugo. Ko može da bude strog prema njimakada su, dovedeni do krajnjih granica, prinuđeni da prihvate posaomedijuma kao svoje zanimanje? Samo nebo zna, kao što i nedavnidogađaji potvrđuju, da li bi ma ko trebalo da im zavidi na njihovompozivu! Nikada ne bismo ni trebali da okrivljujemo prave, istinitemedijume, već one koji stoje iza njih – spiritiste.

Kada su jednom prilikom zatražili od Plotina da prisustvujejavnom bogosluženju u čast paganskih bogova, kažu da je ponositoodgovorio: „Oni (duhovi) treba da dođu k meni.” Jamblih je tvrdio idokazao na sopstvenom slučaju da naša duša može da se sjedini sa

736


* Mat. 8:20. (prim.prev.)** Mat. 10:9. (prim.prev.)*** Djel. 8:20. (prim.prev.)

najvišim inteligencijama, sa „prirodama uzvišenijim od sebe”, ipažljivo je terao sa svojih teurgijskih svečanosti31 sve inferiorneduhove, ili zle demone, dok je svoje sledbenike učio kako da ihraspoznaju. Prokle, koji je „razradio čitavu teozofiju i teurgiju svojihprethodnika u zaokruženi sistem”.32 prema profesoru Vajlderu,„verovao je kao i Jamblih u dostizanje božanske moći koja bi, nad-vladavši svetovni život, pretvorila takvu osobu u glas samog Boga”.Čak je učio da postoji „mistična lozinka, pomoću koje bi čovekmogao da prelazi iz jednog reda spiritualnih bića u drugi, sve više iviše, dok ne stigne na apsolutni, božanski nivo”. Apolonije je sprezirom odbacivao mađioničare i „priproste vračeve”, i izjavljivaoda je njegov „poseban, uzdržljiv način života proizveo takvu ose-tljivost čula i doveo do razvoja drugih sposobnosti, tako da je u stanjuda izvede čak i najveće i najneverovatnije stvari”. Isus je objavio daje „Sin Čovječiji gospodar Subote”* a na njegovu zapovest zemaljskii elementarni duhovi su bežali iz svojih privremenih staništa; tu moćje posedovao i Apolonije, kao i mnogi iz bratstva esena u Judeji, naplanini Karmel.

Nesumnjivo je da su morali postojati dobri razlozi zbog kojih suu drevna vremena progonili neregularne medijume. Zbog čega biinače, u vreme Mojsija, Davida i Samuila, podsticali razvoj proročkihveština, astrologiju i vidovitost, te održavali škole i udruženja u ko-jima su ovi prirodni darovi bili jačani i dalje razvijani, dok su vešticei one koji su proricali uz pomoć duha zvanog Ob bili osuđivani nasmrt? Čak i u Hristovo vreme, siroti, proganjani medijumi su teraniu grobnice i pustare van gradskih zidina. Otkuda ovakva očigledna,surova nepravda? Zašto bi izgnanstvo, progoni i pogubljenja bili na-menjeni fizičkim medijumima tog doba, dok su čitave zajednice ‚ču-dotvoraca’ – kao što su eseni – bile ne samo tolerisane, već i duboko

737

31 Jamblih je bio osnivač neoplatonističke teurgije.32 Pogledajte „Sketch of the Eclectic Philosophy of the Alexandrian School” (Kratak osvrt na eklektičku filozofiju Aleksandrijske škole).* Mat. 12:8. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

poštovane? To je zato što su drevni mudraci, za razliku od nas, moglida stave duhove na „probu” i raspoznaju dobre od zlih, duhove ljudiod elementala. A znali su i to da opštenje sa duhovima koje nije uskladu sa strogim pravilima može da donese propast osobi koja takoradi, kao i nesreću čitavoj zajednici.

Ovakvo shvatanje medijumske veštine može da izgleda kao novo-tarija, a mnogim savremenim spiritualistima može da deluje i odbo-jno, a ipak je ono bilo poučavano još u antičkoj filozofiji, oslanjajućise na iskustva koja je čovečanstvo sakupljalo od nezapamćenih vre-mena.

Pogrešno je govoriti o medijumu koji je razvio svoje moći. Pasivnimedijum nema nikakvih moći. On poseduje izvesne moralne i fizičkeuslove koji izazivaju emanacije, odnosno stvaranje aure, u kojoj in-teligentne spiritualne sile koje ga kontrolišu mogu da prebivaju, iputem kojih se ispoljavaju. On je samo sredstvo čijim posredstvomoni prikazuju svoju moć. Ova aura se menja iz dana u dan, ili, kao štopokazuju eksperimenti gospodina Kruksa, čak iz sata u sat. To je samospolja vidljiva posledica koju proizvode unutrašnji uzročnici. Moralnostanje medijuma određuje vrstu duha koji će se manifestovati, a duhovikoji se ispolje povratno utiču na medijuma, u intelektualnom, fizičkomi moralnom smislu. Usavršavanje samog medijuma je u srazmeri sanjegovom pasivnošću, kao i opasnost koju navlači na sebe. Kada do-stigne potpuni „razvoj” – tj. postane potpuno pasivan – njegov sop-stveni astralni duh može da bude umrtvljen, pa čak i istisnut iznjegovog tela, da bi ga onda zaposeo elemental, ili, što je još gore,neki zao ljudski duh iz osme sfere, koji nastavlja da ga koristi kao svojsopstveni. Uzroke mnogih među najpoznatijim zločinima treba tražitiupravo u ovakvoj vrsti opsednutosti.

Kako medijske pojave u fizičkom smislu zavise od stepena pa-sivnosti, protivsredstvo se samo po sebi nameće; medijum treba daprestane da bude pasivan. Duhovi nikada ne podvrgavaju svojoj kon-troli osobe pozitivnog karaktera, koje su dovoljno odlučne da se odu-pru svim spoljnim uticajima. Slabiće i priglupe, koje mogu da potčine,

738


navode na razne vrste poroka. Da su ovi čudotvorni elementali i beste-lesni đavoli koje nazivaju ‚elementarnim’ zaista anđeli-čuvari kakvimasu ih smatrali tokom proteklih tridesetak godina, zbog čega svojeodane medijume nisu nagradili bar dobrim zdravljem i srećnim po-rodičnim životom? Zbog čega im okreću leđa upravo u najkritičnijimtrenucima, kada im se sudi zbog optužbi za prevaru? Opšte je poznatoda su najbolji medijumi u fizičkom smislu ili bolešljivi ili su ponekad,što je još gore, skloni pojedinim nenormalnim porocima. Zašto im ovi„vodiči”, koji omogućuju svojim medijumima da pred drugimaizigravaju iscelitelje i čudotvorce, ne pruže blagodeti snažne fizičkeenergije? Antički čudotvorac i apostol su po pravilu, ako ne i u svimslučajevima, uživali dobro zdravlje; njihov magnetizam nikada nijepreneo bolesniku ma kakvu fizičku ili moralnu manu i nikada nisu bilioptuženi za VAMPIRIZAM, za koji jedan dokument spiritualista sasvimpravedno optužuje izvesne medijume-iscelitelje.33

Ukoliko gornji zakon o medijumima i medijatorima primenimona pitanje levitacije, kojim smo i otvorili našu tekuću raspravu, štaćemo otkriti? Ovde nalazimo medijuma i jednog iz klase medijatorakako levitiraju – prvi tokom seanse, drugi tokom molitve ili dok jezanet dubokim mislima. Kako je medijum pasivan, nekakva spoljnasila mora da ga podigne; dok osoba u zanosu, budući da je aktivna,mora da levitira oslanjajući se na sopstvene moći. Prvoga odižu satla duhovi koje poznaje – koji god i kakvi god bili – dok se drugiodiže silom težnji sopstvene duše. Da li onda možemo obojicu bezrazlike zvati medijumima?

Međutim, mogu nam reći da su se iste vrste fenomena, koje seodigravaju u prisustvu savremenog medijuma, dešavale i kada je biou pitanju neki antički svetitelj. Nema sumnje da je tako. Isto je bilou vreme Mojsija; mi verujemo da trijumf koji mu se pripisuje nadfaraonovim mađioničarima u Izlasku* nije ništa drugo do patriotskohvalisanje „izabranog naroda”. Najverovatnije je da je sila koja je

739

33 Pogledajte časopis „Medium and Daybreak”, od 7. jula 1876., str. 428.* Pogledajte 2 Moj. od 7:11 nadalje. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

proizvela njegove fenomene proizvela i one koje su izvodili faraonovimađioničari, tj. Mojsijevi prvi učitelji, koji su ga podučavali svojoj„mudrosti”. Ali čak i u tim davnim vremenima izgleda da su jasnoprimećivali razliku između fenomena koji su na prvi pogled izgledaliisto. Nacionalno božanstvo koje se staralo o Jevrejima (koji nije bio‚Otac Vaš Nebeski’)34 izričito zapoveda svom odabranom narodu uZakonima ponovljenim35 da „ne uči se činiti gadna djela onijeh naro-da ... neka se ne nađe ... koji bi vodio ... kroz oganj, ni vračar, ni kojigata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik.”36

Koja je onda razlika postojala između svih pobrojanih fenomenakada su ih izvodili „drugi narodi” i kada su ih izazivali proroci?Očigledno, morao je da postoji neki dobar razlog za to, a nalazimoga u Prvoj poslanici Jovanovoj, u kojoj se kaže: „Ne vjerujte svakomeduhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni pro-roci izišli u svijet.”*

Jedini kriterijum dostupan spiritualistima i savremenim mediju-mima kojim mogu da isprobaju duhove je da prosuđuju na osnovu:

1. onoga šta rade i govore; 2. njihove spremnosti da se manife-stuju, i 3. da li cilj prizivanja zaslužuje pojavu bestelesnog duha, ilimože da opravda uznemiravanje mrtvih.

Saul je bio na ivici propasti zajedno sa svojim sinovima, pa ipakga je Samuilo upitao: „Zašto si me uznemirio i izazvao?”37 Na dru-

740


34 U II Tomu ćemo nedvosmisleno dokazati da se u Starom Zavetu kaže da je Izrailjobožavao više od jednog boga. El-Šadi Avrama i Jakova nije bio Mojsijev Jehova nitiGospod Bog koga su obožavali tokom četrdeset godina provedenih u divljini. A ni ‚Bognad vojskama’ nije, ako verujemo njegovim sopstvenim rečima, Mojsijev Bog koji sejavio na Sinaju, jer evo šta možemo da pročitamo: „Mrzim na vaše praznike …. Ako miprinesete žrtve paljenice .... neću ih primiti .... Jeste li meni prinosili žrtve i dare u pustinjičetrdeset godina, dome Izrailjev? .... Nego ste nosili šator Moloha svojega i Hijuna (Sat-urna, prim.aut.), likove svoje, zvijezdu boga svojega, koje sami sebi načiniste .... Zatoću vas preseliti .... govori Gospod, kojemu je ime Bog nad vojskama.” (Amos 5:21-27)

35 5 Moj. 18.36 5 Moj. 18:9-10* 1 Jov. 4:1. (prim.prev.)37 1 Sam. 28:15. Reč „digao”* koju je izgovorio duh proroka čije bi prebivalište

moralo da bude u nebeskom raju i koji je prema tome trebalo da kaže „prizvao me dole”,

goj strani imamo „inteligencije” koje se pojavljuju na seansamaprizivača duhova i doleću na poziv svakog šaljivčine koji bi da pre-krati sate dosade.

U listu London Spiritualist, koji se pojavio 14. jula, nalazimo po-duži članak u kome autor nastoji da dokaže da se „neverovatna čudasadašnjeg doba, koja pripadaju takozvanom savremenom spiriti-zmu, podudaraju sa iskustvima patrijarha i apostola iz drevne pro-šlosti”.

Prinuđeni smo da na licu mesta opovrgnemo takvu tvrdnju. Onasu identična samo utoliko što ih proizvode iste vrste sila i okultnihmoći. Ali iako ovim silama i moćima mogu da upravljaju nevidljiveinteligencije, koje sasvim sigurno to i čine, one se međusobno višerazlikuju po suštini, karakteru i namerama i od samog ljudskog roda,koji obuhvata, kakav je sada, ljude bele, crne, smeđe, crvene i žutekože, i u koji se ubrajaju sveci i kriminalci, geniji i idioti. Pisac možeda ima neku korist i od pripitomljenog orangutana ili domoroca sajužnih ostrva, ali činjenica da ima takvog slugu ne čini nijednog odnjih jednakim Aristotelu ili Aleksandru. Pisac je uporedio „po-dizanje” Jezekilja i njegovo prenošenje „na istočna vrata doma Go-spodnjega”** sa levitacijama izvesnih medijuma, a trojicu jevrejskihmladića bačenih „u peć ognjenu užarenu”*** sa drugim medijumimaotpornim na vatru; „duhovno svetlo” kralja Jovana je postalo Avra-mov „plamen ognjeni”****, i, najzad, posle mnogih sličnih po-ređenja, tu je i slučaj braće Dejvenport, puštenih iz zatvora u Osvegu,koji predstavlja paralelu Petrovom izbavljenju iz zatvora koje je izveo„anđeo Gospodnji”!*****

741

sama po sebi je veoma sugestivna za hrišćane koji smeštaju raj i pakao na suprotnepolove.

* Biblija kralja Džejmsa, koju koriste u anglo-saksonskim zemljama, ima drugačijiprevod ovog stiha: „Zašto si me uznemirio i digao?”. (prim. prev.)

** Jezek. 3:12-14. Pogledajte i 11:1. (prim.prev.)*** Pogledajte Dan. 3:6-26. (prim.prev.)**** Pogledajte 1 Moj. 15:17. (prim.prev.)***** Pogledajte Djel. 5:19. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

No, izuzev priče o Saulu i Samuilu, u Bibliji ne nalazimo drugislučaj „prizivanja mrtvih”. A što se tiče zakonitosti ovakvog čina, njuopovrgava svaki od proroka. Mojsije je naredio da svaki koji budiduhove mrtvih, tzv. „nekromant”, ima da bude osuđen na smrt. Zaopštenje sa mrtvima se nigde u Starom Zavetu, niti kod Homera iliVergilija, ne upotrebljava nijedan drugi naziv do nekromantija.FilonJudejac pripisuje Saulu izjavu da, ukoliko bude proterao iz zemljesvakog vrača i „nekromanta”, njegovo će ga ime nadživeti.

ŠTA SU “MATERIJALIZOVANI” DUHOVI?

Jedan od najvažnijih razloga za to se nalazi u drevnom učenju dase nijedna od duša iz „prebivališta blaženih” neće vratiti na Zemlju,osim u retkim slučajevima kada njen duh treba da ispuni neki velikicilj, i time čini uslugu čovečanstvu. Ali u tom slučaju nema nikakvepotrebe za prizivanjem „duše”. Ona šalje svoju sudbonosnu porukubilo putem kratkotrajne replike same sebe, ili posredstvom glasnikakoji se mogu pojaviti u materijalnom obliku, izgledajući kao vernakopija preminulog. No, smatralo se da nije ni bezbedno ni korisnoopštiti sa dušama koje se tako lako prizivaju. To su bile duše, ili,tačnije, larve, iz paklenog dela čistilišta – tzv. šeola, predela koga ka-balisti zovu ‚osmom sferom’, ali potpuno različitog od pravog paklaili Hada iz antičkih mitologija. Horacije je opisao ovakvo prizivanjei obred koji ga prati, dok nam Majmonid iznosi detalje analognog je-vrejskog obreda. Svaki ovakav nekromantski obred izvođen je nauzvišenjima ili vrhu nekog brda, a krv je upotrebljavana kao sredstvoza umirenje ovih zlih ljudskih duhova.38

„Ne mogu da sprečim veštice da sakupljaju kosti mrtvačke,” kažepesnik. „Gledajte krv koju sipaju u jarak da namame duše koje će iz-govoriti reči proročke!”39

742


38 Vilijem Hauit: “History of the Supernatural”, tom II., poglavlje LI.39 Knjiga I.,Sat. 8.

„Cruor in fossam confusus, ut inde manes elicirent, animas re-sponsa daturas.”

„Duše”, kaže Porfirije, „više od svega vole sveže prolivenu krv,jer izgleda da im ona na kratko omogućuje da povrate neke od živo-tnih sposobnosti.”40

Što se tiče materijalizacija, u svetim spisima se može pronaćimnoštvo najrazličitijih. Ali da li su one bile izazivane pod istimuslovima kao na savremenim seansama? Izgleda da mrak uopšte nijebio potreban u vreme patrijarha i njihovih magičnih moći. Tri anđelakoja su se ukazala Avramu, jeli su na jasnoj sunčevoj svetlosti jer on„sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne”,41 kaže se uPostanju. Duhovi Ilije i Mojsija su se isto tako javljali po danu, jerje malo verovatno da su se Hristos i apostoli noću peli na visoko brdo.Isus je predstavljen kako se ukazuje Mariji Magdaleni u vrtu u ranojutro; pred apostolima se ukazao u tri odvojena navrata, po pravilutokom dana; jednom prilikom „kad već nastade jutro”.* Čak i kadaValamova magarica „vidje anđela Gospodnjega”,** ceo događaj sezbio usred dana.

Spremni smo da se potpuno složimo sa autorom o kome je reč dau Hristovom životu – a možemo da dodamo i u Starom Zavetu –„neprekidan niz spiritualističkih manifestacija”, ali ništa što bi spa-dalo u medijumske pojave, barem fizičkog karaktera, ukoliko izu-zmemo Saulovu posetu „ženi s duhom vračarskim”.*** A to jerazlika od suštinskog značaja.

Istina, Majstor je jasno rekao: „Djela ... i veća od ovih će tvo-riti”**** – dela medijatora. Prema Joilu, nastupiće doba kada će doćido izlivanja božanskog duha: „Proricaće sinovi vaši i kćeri vaše”, ka-že on, „starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare.”*****

743

40 1 Moj. 18:1. Navedeno u Porfirijevom delu “Of Sacrifices.”41 Postanje 8:1.* Jovan 21:4. (prim.prev.)** Pogledajte 4 Moj. 22:21 pa nadalje. (prim.prev.)*** Pogledajte 1 Sam. 28:7 pa nadalje. (prim.prev.)**** Jovan 14:12. (prim.prev.)***** Joil 2:28. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

To doba je nastupilo, i oni rade sve ove stvari; spiritualizam ima svojevidovite i svoje mučenike, svoje proroke i iscelitelje. Poput Mojsija,Davida i Jorama, postoje medijumi koji mogu direktno da zapišuporuke dobijene od pravih planetarnih i ljudskih duhova, a najboljimeđu njima ne izvlače od svog dara nikakvu materijalnu korist. Naj-veći među njima u Francuskoj, Lemari, trenutno čami u zatvorskojćeliji i, kako se dirljivo izrazio, „više nije čovek nego broj” u zatvo-rskom registru.

Postoji vrlo mali broj govornika na spiritualističkoj sceni koji suu stanju da govore nadahnuti nekim spoljnim uticajem, i, ako uopšteznaju šta su rekli, nalaze se u stanju koje je opisao Danilo: „I ne imahsnage ... i kad čuh glas od riječi njegovijeh, izvan sebe padoh ničicelicem na zemlju.”42 A postoje i medijumi, o kojima smo već govorili,za koje kao da je napisano proročanstvo iz Prve knjige Samuilove: „Isići će na te duh Gospodnji, te ćeš prorokovati s njima, i postaćešdrugi čovjek.”43 Ali na kom mestu, u dugom nizu biblijskih čuda,možemo da pročitamo o gitarama koje lete, dajrama koje same uda-raju i zvoncima koja zveckaju, ili se javljaju u mrklom mraku seansikao dokazi besmrtnosti duha?

ŠUDALA MADAN

Kada su Hrista optužili da „izgoni demone pomoću Veelzevula,kneza demonskog”,* on je to porekao i oštro uzvratio pitanjem:„Sinovi vaši čijom pomoću izgone?”** Ipak, spiritisti tvrde da je Isusbio medijum, i da je bio pod kontrolom jednog ili više duhova; ali,kada su Ga direktno optužili, on je otvoreno rekao da to nije istina.„Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin, i da je demon u tebi?”Isus je odgovorio: „U meni demona nema.”***

744


42 Dan. 10:8-9.43 1 Sam. 10:6.* Mat. 12:24. (prim.prev.)** Mat. 12:27. (prim.prev.)*** Jovan 8:48-49. (prim.prev.)

Pisac koga smo navodili pokušava da uspostavi paralelu izmeđuletenja u vazduhu koje su izveli Filip i Jezekilj, i onog koje prikazujugospođa Gapi i drugi savremeni medijumi. On izgleda ne zna ili jesmetnuo s uma da, dok se levitacija javila kao posledica u oba slučaja,uzroci koji su je proizveli bili su potpuno različiti. Već smo se osvr-nuli na suštinu ove razlike. Levitacija kod nekog subjekta može bitiizazvana svesno ili nesvesno. ‚Žongler’ unapred određuje da će početida levitira, koliko će to trajati i na kojoj visini će lebdeti; u skladu stim podešava i dejstvo okultnih sila. Fakir proizvodi isti efekat silomsvoje namere i volje i, osim kada je u transu, ima punu kontrolu nadsvakim svojim pokretom. Isto čini i sijamski sveštenik kada se u sve-tilištu odigne nekih petnaestak metara u vazduh, držeći u rukamaupaljenu tanku voštanu sveću, i leteći tamo-amo od jednog do drugogidola, paleći svetiljke u nišama, bez ikakvog vidljivog oslonca, ko-račajući isto tako sigurno kao da se nalazi na čvrstom tlu. Više osobaje svojim očima to videlo i posvedočilo. Oficiri ruske eskadre, kojaje nedavno oplovila Zemlju i bila stacionirana duže vreme u vodamaJapana, iznose činjenicu da su, pored mnoštva drugih čuda, posma-trali žonglere kako idu kroz vazduh sa vrha jednog drveta na drugo,bez ikakvog oslonca pod sobom.44 Imali su prilike da vide i penjanjeuz glatki štap i vrpcu koja stoji uspravno, što je pukovnik Olkotopisao u svom delu „People from the Other World“, a izvesni spiritistii medijumi, čije su ambicije veće od njihovog znanja, toliko putadovodili u pitanje. Biće da su navodi preuzeti od pukovnika Žila idrugih pisaca, što se mogu naći u ovom radu, dovoljni da stave tačkuna sve sumnje da su ovakvi efekti stvarno mogući.

Ovi fenomeni, kada se javljaju nezavisno od religioznih obreda,u Indiji, Japanu, na Tibetu, u Sijamu i drugim „paganskim” zemljama,koji su stotinu puta raznovrsniji i čudesniji od ma čega što je viđenou „civilizovanoj” Evropi ili Americi, nikada se ne pripisuju duhovima

745

44 Naš izvor je očevidac događaja, gospodin N .... ov iz Sankt Petersburga, koji je biona komandnom brodu Almaz*, ako se tačno sećamo.

* Dijamant na ruskom. (prim.prev.)

Stvarnost i iluzija

FILOZOFSKA OSNOVA LEVITACIJE

Obratite pažnju na to da ova sila, u uslovima suve i tople atmo-sfere na zemljinoj površini, može da akumulira dinamičku energijusposobnu da podigne ogromne mase vode i da sabije čestice atmo-sfere koje potom brišu širom zemlje, čupajući drveće, podižući stenei rasturajući zgrade u param-parčad. Vajldova električna mašina možeda proizvede tako jake elektro-magnetne struje da je pri svetlosti kojušire moguće čitati sitna štampana slova u mrkloj noći na više od trikilometra od mesta na kome mašina radi.

Još 1600. godine Gilbert je u svom radu „O magnetu” (De Mag-nete) izneo princip da je cela planeta jedan ogromni magnet, dok nekiod naših vrhunskih stručnjaka za elektricitet počinju da shvataju da ičovek poseduje to svojstvo, i da se uzajamna privlačnost i odbojnostpojedinih osoba može, bar delimično, objasniti ovom činjenicom.Iskustva osoba koje su prisustvovale spiritističkim seansama po-tvrđuju ovo mišljenje. Evo šta kaže profesor Nikolas Vagner sa uni-verziteta u Sankt Petersburgu: „Toplota, a možda i naelektrisanjeistraživača koji sede u krugu mora da se skoncentriše na stolu i poste-peno pretvori u pokret. U isto vreme, ili malo kasnije, psihička snagase sjedinjuje i pomaže drugim dvema. Pod psihičkom silom po-drazumevam silu koja se razvija iz svih drugih sila našeg organizma.One se kombinuju u jedan zajednički entitet, sastavljen od nekolikoposebnih sila, koji može da se, tako iskombinovan, ispolji u meri kojase razlikuje od čoveka do čoveka.” On smatra da razvoj ovog feno-mena ometaju niska temperatura i suv vazduh. Ako se sada setimošta je rečeno o suptilnijim oblicima energije čije su postojanje uprirodi dokazali hermetičari, i prihvativši hipotezu gospodina Vag-nera da je „sila koja izaziva ove manifestacije skoncentrisana u medi-jumima”, nije li medijum u stanju da, smeštajući u sebe jezgro istotako savr-šeno kao što je sistem permanentnih čeličnih magneta u

748


Vajldovoj bateriji, proizvede astralne struje dovoljno snažne da svo-jim vrtlogom podignu čak i tako masivno telo kao što je odrastaočovek? Nije neophodno da se podignuti objekat i sam vrti u krug,jer fenomenom koga posmatramo, za razliku od vihora, upravlja in-teligencija koja može da održi podizanje tela unutar uzlazne strujesprečavajući pri tom njegovu rotaciju.

Levitacija je u ovom slučaju čisto mehanički fenomen. Nepo-kretno telo pasivnog medijuma odiže vrtlog koga stvaraju ili eleme-ntarni duhovi – u nekim slučajevima to mogu biti i duhovi ljudi, doksu ponekad u pitanju uzročnici bolesti, kao što je slučaj sa pacijentimaprofesora Pertija koji hodaju u snu. Nasuprot tome, levitacija jednogadepta je isključivo elektro-magnetni efekat, kao što smo već rekli.On polarizuje svoje telo suprotno od polariteta atmosfere, odnosnoisto kao Zemlja; na taj način ga prva privlači dok ga druga odbija(odiže), a svo vreme ostaje potpuno svestan. Sličan fenomen levi-tacije je moguć i u slučajevima kada neka bolest promeni polaritetpacijentovog tela, što bolesti po pravilu čine u manjoj ili većoj meri.Ali u takvom slučaju je malo verovatno da će osoba koja lebdi ostatiu svesnom stanju.

Tokom jedne serije posmatranja vihora, koja je obavljena tokom1859. na prostoru Stenovitih planina, „jedne novine su podignute ... navisinu od šezdesetak metara; tamo su se duže vremena klatile napred-nazad, svo vreme se krećući napred”.45 Naravno, naučnici će reći dase ne može povući paralela između ovog slučaja i levitiranja ljudi, dase u zatvorenoj prostoriji ne može obrazovati vrtlog koji bi odigaomedijuma sa poda, ali to pitanje je povezano sa astralnom svetlošću iduhom, koji imaju svoje posebne zakone dinamike. Oni koji ih dobropoznaju tvrde da skup ljudi podvrgnut mentalnom uzbuđenju, koje se

749

45 „Koje sile su izazvale ovo klaćenje novina u vazduhu?” pita Dž. V. Felps, koji je inaveo ovaj slučaj: „To su snažna uzlazna struja zagrejanog vazduha, silazna struja hlad-nijeg vazduha, translatorno kretanje povetarca nad površinom tla i kružno kretanje vihora.Ali na koji način su mogli da se iskombinuju da dovedu do klaćenja napred-nazad?” (Pre-davanje pod naslovom „Force Electrically Explained”.)

Stvarnost i iluzija

odražava na psihički sistem, odbija elektro-magnetne emanacije koje,kada su dovoljno intezivne, mogu da bace atmosferu u okruženju ustanje potpune pometnje. Moguće je da se stvori dovoljno jaka silada proizvede vrtlog električnih struja, dovoljno snažnih da izazovumnoge neobične pojave. Imajući rečeno u vidu, možemo shvatiti dabrzo okretanje derviša koji igraju u transu, divlje igre, njihanje,pokreti tela, muzika i krici poklonika imaju isti cilj – stvaranje takvihastralnih uslova koji pogoduju izazivanju psiholoških i fizičkih fe-nomena. I razlozi religioznih obreda oživljavanja će biti bolje shva-ćeni ako imamo na umu ovaj princip.

No, postoji još jedna stvar koju treba razmotriti. Ukoliko medijumpredstavlja jezgro magnetizma i provodnik kroz koji prolazi ova sila,trebalo bi da se pokorava istim zakonima kao i provodnik od metala,i bude privučen njegovim magnetom. Ako su, shodno tome, nevidljivesile koje upravljaju ovim pojavama obrazovale magnetno središtetačno nad njim, zbog čega se njegovo telo ne podigne ka središtu, upr-kos Zemljinoj gravitaciji? Znamo da je, u slučaju medijuma koji nijesvestan razvoja cele operacije, neophodno da prvo priznamo činjenicuda postoji takva inteligencija, a zatim i mogućnost da se eksperimentobavi na opisani način, ali, imajući u vidu veliki izbor najrazličitijihdokaza koji stoje na raspolaganju, ne samo na osnovu naših sopstvenihistraživanja, u kojima nije naveden izvor, već i onih koja je obavio go-spodin Kruks, kao i veliki broj drugih istraživača u mnogim zemljamai raznim razdobljima, mi nećemo odustati od svog glavnog cilja i nu-dimo ovu hipotezu u uzaludnom pokušaju da potkrepimo slučaj koganaučnici ne žele strpljivo da razmotre, čak ni kada ga potvrdi najista-knutiji među njima.

Još 1836. godine javnost je obaveštena o izvesnim fenomenimakoji su bili bar isto toliko neobični, ako ne i više, od svih manifestacijakoje se izvode u naše vreme. U Francuskoj je objavljena prepiska dvo-jice dobro poznatih mesmerista, Deleuza i Biloa, i po prvi put su ‚čuda’postala tema o kojoj se raspravlja u svim udruženjima. Bilo je čvrstoverovao u pojavu duhova jer, kako kaže, video ih je, čuo i osetio.

750


Deleuz je bio uveren u svoju verziju isto koliko i Bilo, izjavivši da ječovekova besmrtnost i povratak preminulih, ili tačnije njihovih seni,na ovaj svet po njegovom mišljenju nepobitno dokazana stvar. Nevi-dljive ruke su mu donosile materijalne predmete sa udaljenih mesta, aimao je i kontakte sa nevidljivim inteligencijama u kojima je bilo rečio stvarima od najvećeg značaja. „Što se toga tiče”, primećuje on, „nemogu da zamislim na koji način duhovna bića mogu da prenose ma-terijalne predmete.” Međutim, iako skeptičniji i manje intuitivan odBiloa, složio se sa njim da se „spiritizam više ne zasniva na mišlje-njima, već na činjenicama”.

I profesor Vagner iz Sankt Petersburga je došao do istog zaključka.U svom drugom pamfletu pod naslovom „Mediumistic Phenomena”(Medijumski fenomeni), objavljenom decembra 1875., iznosi sledećiprekor na račun gospodina Škljarevskog, jednog od materijalista kojisu ga kritikovali:

Gvožđe se namagnetiše samo privremeno, ali čelik stalno, kadaga dotakne prirodni magnet. S druge strane, čelik je samo gvožđekoje je legirano određenom količinom ugljenika, pa ipak taj procesu potpunosti menja prirodu metala, bar kad su u pitanju njegova mag-netna svojstva. Na isti način se može reći i da je medijum obična oso-ba koja je ‚namagnetisana’ prilivom astralne svetlosti; i kao što setrajnost magnetnih svojstava metala meri stepenom sličnosti sa če-

751

„Sve dok su spititističke manifestacije bile slabe i neredovne, minaučnici smo mogli da se zamajavamo teorijama o nesvesnoj reakcijimišića, ili nesvesnim aktivnostima našeg mozga, a da sve ostalosručimo na istu gomilu, kao ‚žongleraj’ ... Ali sada su ove čudnemanifestacije postale previše upadljive; duhovi se pokazuju u viduopipljivih, materijalizovanih oblika, koje može dotaći i kojima možebaratati po volji ma koji obrazovani skeptik poput vas, pa čak moguda im se izmere težina i veličina. Ne možemo više da se odupiremo,jer svaki otpor postaje besmislen – preteći da se pretvori u ludilo.Zato pokušajte da shvatite sve ovo, i da se pomirite s tim da je nemo-guće postalo činjenica.”

Stvarnost i iluzija

likom, ne bismo li mogli da kažemo da su i intenzitet i trajnost medi-jumskih moći srazmerni zasićenju medijuma magnetnom ili astral-nom silom?

Ovo stanje zasićenosti može da bude urođeno ili može biti izaz-vano na ma koji od sledećih načina – mesmeričkim procesom, po-sredstvom duha, ili sopstvenom voljom. Štaviše, ovo stanje izgledada je nasledno, kao i ma koja druga fizička ili mentalna osobenost;mnogi, ako ne i bezmalo svi veliki medijumi, imali su bar jednog iliviše potomaka koji su pokazivali neki oblik medijumskih sposo-bnosti. Mesmerički subjekti lako prelaze u više oblike vidovitosti imedijumstva (kako se to sada naziva), kako nas obaveštavaju Gre-gori, Deleuz, Pisegir, Du Pote i drugi autoriteti. Što se tiče procesasamozasićenja, dovoljno je da pogledamo izveštaje verskih poklonikaiz Japana, Sijama, Kine, Indije, Tibeta i Egipta, kao i iz raznih evrop-skih zemalja, da bismo se uverili u njihovu istinitost. Dugo i upornonastojanje da se potčini materija dovodi do stanja u kome čovek nesamo da postaje neosetljiv na spoljne utiske, već je u stanju i da si-mulira samu smrt, kao što smo već videli. Stanje transa u tolikoj meripojačava snagu njegove volje da stiče sposobnost da uvuče u sebe,kao u vrtlog, sile koje prebivaju u astralnoj svetlosti, kako bi pojačaosopstvenu, prirodnu zalihu.

Fenomeni mesmerizma se ne mogu objasniti nijednom drugomhipotezom do projekcijom sile u vidu struje koja ide od izvođača kasubjektu. Ukoliko je čovek u stanju da projektuje ovu silu naporomvolje, šta ga sprečava da je privuče k sebi obrnuvši smer struje? Osimako se ta sila ne stvara unutar samog njegovog tela tako da ne možeda je privuče nikakva spoljna sila. Ali čak i pri takvoj pretpostavci,ukoliko je u stanju da proizvede dovoljno veliku količinu da ‚zasiti’drugu osobu, pa čak i neki neživi objekat sopstvenom voljom, zbogčega ne bi mogao da proizvede i višak radi samozasićenja?

U svom radu iz oblasti antropologije, profesor Dž. R. Bjukenanprimećuje tendenciju da fizionomske odlike predisponiraju prirodnusklonost ka određenim oblicima ponašanja; sklonost ka agresivnosti

752


Nedavno otkriće jedinjenja nazvanog METALIN, koje je učiniojedan američki hemičar, ukazuje na verovatnoću da bi problem sa tre-njem mogao da bude u najvećoj meri prevaziđen. Jedno je sigurno,tek kada čovek bude otkrio mehanizam neprekidnog kretanja biće ustanju da, po analogiji, shvati sve tajne prirode; napredak je uvek u di-rektnoj srazmeri sa otporom.

Isto možemo da kažemo i za eliksir života, pod kojim se podra-zumeva život u fizičkom smislu, budući da je duša besmrtna jedinozbog svoje božanske, besmrtne sjedinjenosti sa duhom. Ali trajno iliobnavljajuće ne znače i beskrajno. Kabalisti nikada nisu tvrdili da subilo beskrajni život u fizičkom smislu ili beskrajno kretanje mogući.Hermetički aksiom tvrdi da su jedino Prvobitni Uzročnik i emanacijekoje direktno iz Njega proishode, tj. naši ‚duhovi’ (iskre večnog, sre-dišnjeg Sunca koje će ono na kraju veka ponovo upiti u sebe) otpornena propadanje i večite. Ali kako su posedovali znanja o okultnim sila-ma prirode koja materijalisti još uvek nisu otkrili, tvrdili su da se kakofizički život tako i mehaničko kretanje mogu neograničeno produža-vati. Filozofski kamen je imao više značenja, koja su povezana sa nje-govim tajanstvenim poreklom. Evo šta o tome kaže profesor Vajdler:

Najviše nas čudi to što isti ljudi koji ljudsko telo vide samo kao„mašinu za varenje” imaju primedbe na ideju da bi, ukoliko se neštonalik „metalinu” postavi između njegovih molekula, ono moglo dase kreće bez ikakvog trenja. Čovekovo telo je nastalo od zemlje, tj.‚praha’ prema Postanju; već je i ta alegorija dovoljna da ospori origi-nalnost otkrića savremenih analitičara da se ljudsko telo sastoji odneorganskih čestica. Ako je autoru Postanja to bilo poznato, a znajućida je i Aristotel učio da su životni principi biljaka, životinja i čoveka

755

„Proučavanje alhemije bilo je raširenije nego što su znala ne-kolicina pisaca o toj temi, i uvek je bila prateća grana, ako ne i iden-tična, sa okultnim naukama poput magije, nekromantije i astrologije;ta činjenica je najverovatnije posledica toga što su sve one izvornobile samo razni oblici spiritualizma, koji je po pravilu postojao usvim razdobljima ljudske istorije.”

Stvarnost i iluzija

potpuno isti, izlazi da je pitanje veze koja nas spaja sa majkomZemljom odavno rešeno.

ELIKSIR I ALKAHEST

Eli de Bomon je nedavno potvrdio staro Hermesovo učenje da unu-tar Zemlje postoji kružno kretanje sasvim nalik krvotoku u ljudskomtelu. Sad, kako je to učenje staro koliko i vreme, da priroda neprestanoobnavlja svoju utrošenu energiju upijajući novu zalihu iz izvora ene-rgije, zbog čega bi se ‚dete’ razlikovalo od ‚roditelja’? Zbog čega nebi i čovek, otkrivši izvor i prirodu ovog obnavljajućeg izvora, iz sameZemlje izvukao sok ili esenciju kojom bi obnovio sopstvene snage?To bi mogla da bude velika tajna alhemičara. Zaustavite kruženjezemljinih fluida i imate stagnaciju, truljenje, smrt; zaustavite kruženjefluida u čoveku, i uslediće stagnacija, povlačenje u sebe, staračkookoštavanje i najzad smrt. Ako su alhemičari uspeli da otkriju nekohemijsko jedinjenje sposobno da spreči zagušenje kanala kojima kruženaši fluidi, zar ne bi i sve ostalo lako sledilo? Zbog čega bi, pitamomi, ako vode izvesnih mineralnih izvora imaju takvu vrednost ulečenju bolesti i vraćanju fizičke vitalnosti, bilo nelogično reći da akosmo svoje prve prirodne destilate dobili iz zemljine utrobe, moždabismo mogli da otkrijemo da ‚izvor života’ uopšte nije mit. Dženingstvrdi da su eliksir proizvodili izvesni adepti u tajnim hemijskim labo-ratorijama same prirode, dok hemičar Robert Bojl pominje nekakvolekovito vino ili liker koga je dr Lefevr isprobao na jednoj starici sačudesnim rezultatom.

Alhemija je stara koliko i predanje. „Prvi sačuvani zapis o ovojstvari”, kaže Vilijem Godvin, „jedan je Dioklecijanov ukaz, izdatnegde oko 300 godina po Hristu, kojim se naređuje obavljanje de-taljne pretrage u Egiptu za svim drevnim knjigama koje se baveveštinom pravljenja zlata i srebra, kako bi mogle da budu spaljene.Ovaj ukaz neizbežno nameće pretpostavku o velikoj starosti ovakvihveština, dok mitska istorija ubraja Solomona, Pitagoru i Hermesameđu njene istaknute posvećenike.”756


A šta je sa pitanjem transmutacije – sa alkahestom ili univerzalnimrastvaračem, koji zauzima sledeće mesto, iza eliksira života, u redo-sledu tri alhemijska agensa? Da li je ova ideja toliko apsurdna da nezaslužuje razmatranje u ovom veku prepunom otkrića u hemiji? Kakoda odbacimo istorijske izveštaje o ljudima koji su zaista umeli danaprave zlato i potom ga poklanjali, kao i ljudima koji tvrde da susve to svojim očima videli? Libavije, Geber, Arnold, Toma Akvinski,Bernard Komes, Joanes, Penotus, Kversetanus Geber, arapski ‚otac’evropske alhemije, zatim Evgenije Filaletej, Baptista Porta, Rubeus,Dornesije, Vogelije, Irinej Filaleta Kosmopolita i mnogi srednjo-vekovni alhemičari i hermetički filozofi potvrđuju ove činjenice.Moramo li da verujemo kako su svi oni bili zanesenjaci i ludaci, ljudikoji inače važe za velike i vrlo učene intelektualce? Frančesko Pikus,u svom radu „O zlatu” (De Auro), iznosi osamnaest slučajeva gde jeu njegovom prisustvu zlato bilo proizvedeno na veštački način, dokse Tomas Vogan,48 koji je otišao kod zlatara da proda zlato vredno1.200 maraka, na njegovu primedbu da je ono isuviše čisto da bi poti-calo iz rudnika, okrenuo i pobegao ne uzevši novac. U prethodnompoglavlju smo izneli više sličnih svedočenja raznih autora.

Marko Polo kaže da se u izvesnim planinama u Tibetu, koje on na-ziva Čingintalas, mogu videti rudne žile nekakve supstance od kojeje sačinjen salamander: „Sušta je istina da salamander nije nikakvazver, kao što tvrde u našem delu sveta, već je reč o izvesnoj supstancikoja se nalazi u zemlji.”49 Zatim dodaje da mu je neki Turčin po imenuZurfikar rekao da je tokom tri godine u tim oblastima kupovao sala-mander za Velikog kana.

757

48 Evgenije Filaletej.49 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 215.

„Rekao mi je da su dolazili do njega kopajući u toj planini svedok ne bi naišli na određenu rudnu žilu. Supstancu od koje se onasastojala bi iskopali i izdrobili, i na taj način bi je razdvojili u vlaknakoja bi potom sušili. Kada bi se osušila, ova vlakna su tučena i ispi-rana, tako da ostane čisto vlakno nalik vuni. A onda bi od njih pravili

Stvarnost i iluzija

Prema tome, kao što više autoriteta potvrđuje, ova mineralna sup-stanca je ustvari poznati azbest,50 za koji poštovani A. Vilijamson kažeda se može naći u Šantungu. Ali on ne predstavlja samo nesagorivovlakno koje se od njega dobija. Iz njega se dobija i ulje koje ima neko-liko izuzetnih svojstava, a njegove tajne vrline poznaje svega nekolikolama i indijskih adepata. Kada se utrlja u telo, ne ostavlja nikakvuspolja vidljivu mrlju ili trag, ali ako se namazano mesto posle togadobro istrlja sapunom i vrućom ili hladnom vodom, to neće imati ninajmanjeg uticaja na njegov učinak. Osoba koja je namazana njimemože smelo da zakorači u najvreliji oganj; ukoliko se ne uguši, sigurnoje da neće biti opečena plamenom. Drugo svojstvo ovog ulja je da, ka-da se pomeša sa još jednom supstancom, koju nam nije dopušteno daimenujemo, i ostavimo ga da stoji izloženo mesečini, u određenimnoćima koje određuju domorodački astrolozi u njemu će se pojavitičudna stvorenja. Mi ih obično nazivamo infuzorije, ali ove potom rastui razvijaju se. Govoreći o Kašmiru, Marko Polo primećuje da izne-nađuje njihovo izvanredno poznavanje raznih đavolština sa vradžbi-nama, i to takvih da čak i njihovi idoli progovore.

Najveći magijski mistici ovih krajeva se sve do naših dana mogunaći u Kašmiru. Oduvek se verovalo da razne verske sekte ove oblastiraspolažu natprirodnim moćima i veštinama, a predstavljale su iutočište za razne adepte i mudrace. Kao što pukovnik Žil primećuje:„Vemberi nam kaže da čak i u naše vreme derviši iz Kašmira nad-mašuju svu svoju muhamedansku sabraću po veštini, poznavanjutajnih nauka, vičnosti u isterivanju duhova i magiji.”51

Ali ni svi savremeni hemičari nisu podjednako dogmatični u odba-civanju mogućnosti takve transmutacije. Dr Pise, Despre, pa čak iLuj Figije iz Pariza, koji poriče sve i svašta, izgleda da nisu ni iz-daleka spremni da odbace takvu ideju. Dr Vajlder kaže:

758


predivo ... Čim ih naprave, ove marame nisu baš bele, ali kada ihneko vreme drže u vatri, iz nje izađu bele kao sneg.”

50 Pogledajte Sažeov „Dictionnaire des Tissus”, tom II., str. 1-12.51 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 230.

Jedan učeni teozof, profesionalni lekar koji se bavi svojom stru-kom u ovoj zemlji, pri čemu je proučavao okultne nauke i alhemijutokom više od trideset godina, uspeo je da redukuje elemente na nji-hov izvorni oblik, i proizveo ono što se naziva „Pre-Adamovskazemlja”. Ona izgleda kao mulj istaložen iz vode koja je na kraju os-tala sasvim čista, ali koja se prilikom talasanja preliva u izvanrednoprovidnim i živim bojama.

„Tajna je”, kažu alhemičari, kao da uživaju u neznanju onih kojinisu prošli inicijaciju, „u spoju soli, sumpora i žive, tri puta izmešanihu azotu, trostrukom sublimacijom i trostrukim fiksiranjem.”

„Kakav smešan apsurd!” uzviknuće neki od savremenih, učenihhemičara. Pa, učenici ‚tri puta velikog’ Hermesa su taj recept razumeliisto tako dobro kao što diplomac sa Harvardskog univerziteta shvatašta njegov profesor hemije misli kada kaže: „Pomoću jedne hidroksilnegrupe možemo da proizvedemo samo jednoatomska jedinjenja; doksa dve hidroksilne grupe možemo da oko iste osnove obrazujemo višedvoatomskih jedinjenja... Pripojite tri hidroksilne grupe jezgru i po-javiće se tri-atomska jedinjenja, među kojima je i dobro poznati –Glicerin.”

759

„Mogućnost redukovanja elemenata na njihov izvorni oblik, zakoji se pretpostavlja da su imali u usijanoj masi od koje je nastalazemljina kora, fizičarima ne izgleda toliko apsurdna kao što je u prvimah izgledalo. Postoji izvesna povezanost među metalima, često to-liko bliska da nagoveštava njihovu izvornu podudarnost. Osobe kojenazivamo alhemičarima su, prema tome, lako mogle da posvete svojuenergiju istraživanjem ovakvih problema, kao što su Lavoazje, Dejvi,Faradej i drugi iz nama bliže prošlosti objasnili tajne hemije.”

Stvarnost i iluzija

„Poveži se,” kaže alhemičar, „sa četiri slova tetragrama izloženogna sledeći način: Slova ‚Zabranjenog imena’ su tu, iako možda niste

da posmatra njene pokrete, da hvata njena suptilna strujanja, da ihvodi i usmerava uz pomoć atanora, Arhimedovske poluge alhemičara.Šta je taj tajanstveni atanor? Može li fizičar to da nam objasni – onkoji ga svakodnevno gleda i ispituje? Da, on gleda u njega, ali da lishvata znake tajnih šifri, koji su božijim prstom ispisani na svakojškoljci iz okeanskih dubina, na svakom listu koji podrhtava na po-vetarcu, na blistavoj zvezdi čiji zraci njegovom oku izgledaju isto kaoi svetlije ili tamnije pruge vodonika?

„Bog geometrizira”, rekao je Platon.52 „Zakoni prirode su božijemisli”, uzviknuo je Ersted 2.000 godina kasnije. „Njegove misli sunepromenljive”, ponavljao je u samoći student hermetičke nauke,„prema tome, u savršenom skladu i ravnoteži svih stvari moramo da

760


u stanju da ih raspoznate. U njima je na kabalističkinačin upisan neizrecivi aksiom, i to je ono što uči-telji nazivaju magijskom arkanom.”Arkana – če-tvrta emanacija Akaše, principa ŽIVOTA, čija setreća transmutacija predstavlja vatrenim Sunčevimdiskom, „okom sveta” ili Ozirisom, kako su je Egi-pćani nazivali. To je oko koje nežno posmatra svojunajmlađu kćer, suprugu i sestru – Izidu, našu „majkuZemlju”. Evo šta Hermes, tri puta veliki učitelj,kaže o njoj: „Njen otac je Sunce, njena majka Me-sec.” Sila projektovana ka njoj prvo je privlači i mi-luje, a potom je odbija. Proučavalac hermetike treba

52 Pogledajte Plutarhove „Simpozijume”, VIII. str. 2: „Diogen je prvi počeo rekavši:‚Izvedimo Platona pred skup i upitajmo ga na osnovu čega kaže – ako je to uopšte nje-gova rečenica – da Bog uvek izigrava geometra.’ Ja sam rekao: ‚Ova rečenica sedoslovce ne nalazi ni u jednoj od njegovih knjiga; pa ipak, postoje dobri razlozi da veru-jemo da je njegova, i sasvim nalikuje njegovom načinu izražavanja.’ Tindar je na toodmah dodao: ‚On slavi geometriju kao nauku koja ljude odvaja od čulnih predmeta inagoni ih da se usredsrede na razumljivu i neuništivu Prirodu – razmišljanje o njoj jekraj filozofije, shvatanje smisla tajnih inicijacija u svete obrede.’”

potražimo istinu.” I tako, polazeći od nedeljivog jedinstva, otkrio jeda iz njega ističu dve međusobno suprotstavljene sile, od kojih svakadeluje kroz onu drugu proizvodeći stanje ravnoteže, i da su to troje ustvari jedno, večna Monada pitagorejaca. Početna tačka je u stvarikrug; ovaj krug, se preobražava u poligon čija su temena četiri kar-dinalne tačke i postaje četvorougaonik, savršeni kvadrat, koji usvakom od četiri ugla ima po jedno čudotvorno slovo, tj. sveti TE-TRAGRAM. Ona predstavljaju četiri Bude koji su došli i prošli; pita-gorejski tetraktis – apsorbovan i rastvoren u jedinstvenom, večnomNE-BIĆU.

Predanje kaže da je jedan od iniciranih hermesovih učenika, nekiIsarim, posle njegove smrti u Hebronu pronašao kod njega pločicupoznatu kao smaragdin. Na njoj je, u nekoliko rečenica, izložena su-ština mudrosti hermetičara. Onome koji bi je pročitao koristeći samosvoj fizički vid, njene pouke ne bi nagovestile ništa novo ni izuzetno,a sam tekst počinje izjavom da tablica ne govori o izmišljenim stva-rima, već jedino o onome što je savršeno istinito i dokazano.

761

„Ono što je ispod je poput onog iznad, a ono što je gore je sličnoonome dole, da bi se izvela čuda koja stvar krije u sebi.”

„Kao što su sve stvari stvorene posredstvom jednog bića, tako susve stvari i nastale iz njega prilagođavajući mu se.”

„Njegov otac je Sunce, a njegova majka Mesec.”„Ono je uzročnik svega savršenog što postoji na Zemlji.”„Njegova je moć savršena ako se pretvori u zemlju.”„Odvojte zemlju od vatre, suptilno od grubog, radeći obazrivo i

razborito.”„Uzdignite se najvećom mudrošću sa Zemlje put neba, a onda se

opet spustite na Zemlju, i sjedinite moći inferiornih i superiornihstvari; tako ćete zadobiti svetlost celog sveta, i sva će tama pobećiod vas.”

„Ova stvar ima više srčanosti u sebi i od samog srca, jer će nad-vladati svaku suptilnu stvar i prodreti u svaku čvrstu stvar.”

„Pomoću njega je svet stvoren.”

Stvarnost i iluzija

Ta tajanstvena ‚stvar’ je univerzalni, magijski agens – astralnasvetlost, koja usklađivanjem svojih sila stvara alkahest, „filozofskikamen” i eliksir života. Hermetička filozofija ga naziva azot ili „dušasveta”, nebeska devica, veliki magnes, itd. Fizička nauka ga zna kao„toplotu, svetlost, elektricitet i magnetizam”, ali ignorišući njegovaspiritualna svojstva, kao i okultnu silu sadržanu u etru, ona ujedno iodbacuje sve što je ignorisala. Ona objašnjava i opisuje kristale sne-žnih pahuljica, njihove modifikacije šestougaone prizme iz koje ničebezbroj sićušnih iglica. Ona ih je tako detaljno proučila da je čak us-pela da izračuna, sa čudesnom matematičkom preciznošću, kako sveove iglice međusobno zaklapaju ugao od 60o! No, da li je u stanju danam kaže i uzrok koji je doveo do ove „beskrajne raznovrsnosti naj-izuzetnijih oblika”,53 od kojih svaki za sebe predstavlja najsavršenijugeometrijsku figuru? Ovi smrznuti, zvezdasti pupoljci nalik rascve-talom vrtu mogli bi da budu, bez obzira na sve što materijalističkanauka zna, i kiša poruka koje je neka spiritualna ruka pustila da padnuiz višeg sveta, kako bi ih pročitale spiritualne oči iz nižeg.

Filozofski krst, dve linije koje se pružaju u različitim smerovima,vertikalna i horizontalna, visina i širina, koje ‚geometrizirajuće’ Bo-žanstvo deli njihovim secištem, koje zajedno obrazuju kvadrantemagije ali i nauke, upisane u savršen krug daju osnovu okultizma. Unjegovom mističnom domenu se nalazi glavni ključ koji otvara vratasvake nauke, fizičke i spiritualne. On simbolično predstavlja našuljudsku egzistenciju, jer krug života sadrži u sebi četiri krajnje tačkekrsta, koje predstavljaju niz koga čine rođenje, život, smrt i BESM-RTNOST. Sve što postoji na ovom svetu je trojakog sastava, dopu-njenog četvrtim činiocem,54 kao što je svaki element deljiv na osnovuovog istog principa. Fiziologija je u stanju da beskrajno rastavljačoveka na delove, kao što je fizička nauka podelila četiri prvobitna,suštinska elementa na nekoliko desetina drugih; ona neće uspeti da

762


53 Profesor Ed. L. Joumens: „Descriptive Chemistry” (Opisna hemija).54 Kod drevnih naroda, Božanstvo je bilo trojedno uz dodatak boginje – arbalh, što je

činilo Boga u četiri lica.

izmeni ni jedno od njih. Rođenje, život i smrt će uvek biti trojstvokoje se kompletira tek na kraju ciklusa. Čak i kada bi nauka zamenilatoliko priželjkivanu besmrtnost potpunim poništenjem, opet bi pos-tojala četiri činioca; jer, Bog „geometrizira!”

Možda će zato alhemiji jednog dana biti dopušteno da govori o svo-jim solima, živi, sumporu i azotu, o njenim simbolima i čudotvornimslovima, i da zajedno sa izlagačem „Sinteze organskih jedinjenja”(Synthesis of Organic Compounds) ponovi da se „mora zapamtiti dagrupisanje nije nikakva igra mašte, i da se može naći dobar razlog zapoložaj svakog od (četiri) slova”.55

Dr Pise iz Pariza je 1863. napisao sledeće:

763

55 Džosaja Kuk: „Nova hemija”.56 Teorija profesora Stenlija Hanta o ležištima metaličnih ruda tvrdi suprotno; ali, da li je u pravu?*Nepokolebljivi duhovi. (prim. prev.)

„O alhemiji samo u par reči. Šta treba da mislimo o hermetičkojveštini? Da li imamo osnova da verujemo kako možemo da pret-varamo metale jedan u drugi i pravimo zlato? Pa, pozitivisti moji, es-prits forts* devetnaestog veka, znajte da gospodin Figije, doktornauke i medicine, hemijski analitičar farmaceutskog fakulteta uParizu, ne želi da se izjasni o tom problemu. On sumnja, okleva. Ličnopoznaje nekoliko alhemičara (oni zaista postoje) koji, oslanjajući sena otkrića savremene hemije, a naročito na jedinstven slučaj kada jegospodin Duma izveo demonstraciju ekvivalenata, smatraju da metaline predstavljaju homogena tela, prâve elemente u apsolutnom smislu,i da stoga mogu biti ‚proizvedeni’ procesom dekompozicije ... Ovome ohrabruje da odem korak dalje, i da iskreno priznam da ne bih bionaročito iznenađen kada bi video kako je neko uspeo da napravi zlato.Za to imam samo jedan razlog, ali izgleda da je dovoljan, a taj je daverujem da zlato nije oduvek postojalo; ono je nastalo nekim silnimnaporom koji je preobrazio hemikalije u istopljenoj materiji od kojese sastoji naša planeta;56 nije isključeno da se proces njegovogstvaranja još uvek odvija. Tela navodno homogenog sastava kojimase bavi naša hemija verovatno su samo sekundarni proizvodi nastali

Stvarnost i iluzija

Kardinal Roan, čuven po tome što je ispao žrtva zavere u vezi di-jamantske ogrlice, posvedočio je da je lično posmatrao grofa Kaljos-tra kako pravi i zlato i dijamante. Pretpostavljamo da se oni koji suprihvatili mišljenje profesora T. Stirija Hanta neće ni baviti teorijomdr Pisea, jer veruju da su sva ležišta metaličnih ruda za koja znamoposledica delovanja organskog života. Prema tome, sve dok nekakone prevladaju razlike u mišljenjima, i ne obaveste nas pouzdanoutvrđenom poreklu zlata, da li je ono proizvod alhemijskih procesakoji su se odigrali unutar vulkana ili površinskog razdvajanja i filtri-ranja, ostavićemo ih da rasprave sve što imaju između sebe, a u me-đuvremenu ćemo pokloniti svoje poverenje starim filozofima.

Profesor Balfur Stjuart, koga niko ne bi svrstao među liberalneumove, koji mnogo iskrenije i mnogo češće od ma kog od svojih ko-lega priznaje neuspehe savremene nauke, u ovom pitanju se pokazujeisto toliko pristrasnim kao i drugi naučnici. Kaže nam, primera radi,da kako je neprekidno emitovanje svetlosti samo drugi naziv za ne-prekidno kretanje, a da je ovo drugo nemoguće zato što ne postoji na-čin da beskrajno zamenjujemo utrošeno gorivo, onda je i hermetičkasvetlost nešto nemoguće.58 Osvrćući se na činjenicu da je “neprekidna

764


u obrazovanju zemljine mase. To je dokazano u slučaju vode, jednogod najpoštovanijih elemenata u fizici drevnih vremena. Danas smou stanju da proizvedemo vodu. Zbog čega ne bismo proizveli i zlato?Poznati eksperimentator, gospodin Despre, uspeo je da proizvedeveštački dijamant. Istina, taj dijamant je samo naučni dijamant, filo-zofski dijamant, koji ne bi vredeo ništa, ali to ne dovodi u pitanjemoje gledište. Osim toga, ne moramo da sudimo samo na osnovupukih nagađanja. Još uvek je živ čovek koji je, u poruci poslatojnaučnim ustanovama 1853. naglasio sledeće – otkrio sam metod zaproizvodnju veštačkog zlata; uspeo sam da proizvedem zlato. Ovajadept je gospodin Teodor Tifero, nekadašnji asistent hemije na ÉcoleProfessionelle et Supérieure u Nantu.”57

57 Pise: „La Medecine et les Medecins ”, tom I., str. 59, 283.58 “The Conservation of Energy”.

svetlost navodno posledica magijskih moći” i, primećujući da takvasvetlost sigurno nije „od ovoga sveta, gde su svetlost i svi drugi obliciviše energije u suštini kratkog trajanja”, ovaj džentlmen izvodi svojzaključak kao da su hermetički filozofi tvrdili da je plamen o kome jereč običan, ovozemaljski plamen, što potiče od sagorevanja materijakoje daju svetlost. U tom pogledu, drevni filozofi su redovno bilipogrešno shvaćeni i tumačeni.

Koliko je velikih umova – koji su početku odbijali da poveruju –promenilo svoje mišljenje pošto su proučili „tajno učenje” i otkrilo ukakvoj su zabludi bili. Koliko protivurečno izgleda kada u jednomtrenutku vidimo Balfura Stjuarta kako navodi neke Bejkonove filo-zofske pouke – koga inače naziva ocem eksperimentalne nauke –rekavši „ ... svakako bismo morali da naučimo lekciju iz ovih pri-medbi ... i budemo veoma oprezni pre nego što odbacimo ma kojuoblast znanja ili niz zaključaka kao potpuno beskorisne”, da bi već usledećem trenutku odbacio tvrdnje alhemičara kao nešto potpunonemoguće! Navodi kako je Aristotel „imao ideju da svetlost uopštenije telo niti emanacija ma kog tela, te da prema tome predstavlja ene-rgiju ili rad”; pa ipak, iako su drevni filozofi, preko Demokrita, ukazaliDžonu Daltonu na učenje o atomima, a preko Pitagore, pa čak i naj-starijih haldejskih proročišta, na etar kao univerzalni agens, njihoveideje, kaže Stjuart, „nisu vodile nikuda”. On im priznaje da su „pose-dovali veliki talenat i intelektualnu snagu”, ali dodaje da su „im poj-movi u fizici bili nejasni i, kao posledica toga, njihove ideje nisunikuda vodile”.59

Čitav rad koga sada čitate predstavlja protest protiv tako neod-govornog procenjivanja drevne nauke. Da bi neko uopšte bio kom-petentan da kritikuje njihove ideje, i da se uveri da su predstave kojesu imali bile jasne i „u skladu sa činjenicama”, prvo bi morao da de-taljno istraži sve te ideje. Nema svrhe da ponavljamo ono što smoviše puta već rekli, a što bi svaki obrazovani čovek morao da zna,

765

59 Ibid, str. 136.

Stvarnost i iluzija

naime, da je srž svih njihovih znanja bila u rukama sveštenog staleža,koji ih nikada nisu zapisivali, kao i onih „iniciranih” koji se, poputPlatona, nisu usuđivali da ih zapišu.

Prema tome, onih nekoliko špekulacija o materijalnom i spiritu-alnom univerzumu koje su napisali ne bi pružile mogućnost potonjimnaraštajima da donesu ispravan sud o njima čak i da rani „hrišćanski”Vandali, zatim krstaški zavojevači i fanatici iz srednjeg veka nisuuništili tri četvrtine onog što je ostalo od Aleksandrijske biblioteke ikasnijih škola koje su nastavile njenu misiju. Profesor Drejper do-kazuje da je samo kardinal Ksimen „bacio u plamen na glavnom trguGranade 80.000 arapskih rukopisa među kojima su mnogi bili prepisiklasičnih autora”. U Vatikanskoj biblioteci, čitavi odlomci u najređimi najdragocenijim raspravama antičkih pisaca su izbrisani ili izbrljani,ne bi li ove uskladili sa besmislicama koje pevaju po svojim crk-vama!

Ko od onih što okreću leđa „tajnom učenju” proglašavajući ga„nefilozofskim”, i, prema tome, nedostojnim naučne misli, ima pravoda kaže kako je proučio dela drevnih autora, da mu je poznato svešto su oni znali i da, znajući sada mnogo više od njih, shvata kolikoje njihovo znanje bilo ograničeno, ako je to uopšte i bilo neko znanje?Ovo „tajno učenje” sadrži „alfu i omegu” univerzalne nauke; u njemuse nalazi „ugaoni kamen” sveg znanja antike i savremenog doba, isamo u tom „nefilozofskom” učenju počiva apsolutno filozofskoznanje o mračnim pitanjima života i smrti.

„Velike energije Prirode su nam poznate jedino po svojim po-sledicama”, kaže Peli. Parafrazirajući njegovu rečenicu reći ćemo dasu i velika dostignuća drevnih vremena poznata današnjim pokole-njima jedino po njihovim posledicama. Ako neko uzme knjigu o al-hemiji i pronađe u njoj razmišljanja rozenkrojcera o zlatu i svetlosti,sigurno će biti zaprepašćen, iz prostog razloga što mu ništa neće bitijasno. Moći će da pročita kako „zlato hermetičara predstavlja isti-canje sunčevih zraka, ili svetlosti koja, nevidljiva i magična, natapatelo sveta. (Sunčeva) svetlost je sublimirano zlato, na magičan način

766


izmamljena nevidljivom privlačnom silom zvezda iz dubina tvari.Zlato otuda predstavlja zalihu svetlosti koja je samoj sebi izvor. Svet-lost u nebeskom svetu nije ništa drugo do prefinjeno, gasovito, magi-jski uzvišeno zlato, odnosno ‚duh plamena’. Zlato privlači inferiornijevrste metala, i, pojačavajući se i umnožavajući, pretvara ih u sebe”.60

Bez obzira na sve, činjenice su činjenice, i isto ono što Bilo kažeza spiritualizam, mi ćemo reći za okultizam uopšte, a posebno za al-hemiju – to nije pitanje nečijeg mišljenja nego činjenica; današnjinaučnici nazivaju neugasive lampe nemogućim, ali su ih i u našemsopstvenom dobu, kao i u vremenima neznanja i sujeverja, nalazilikako plamte u drevnim grobnicama pod zemljom koje vekovima nisuotvarane; a postoje i osobe koje poseduju tajnu održavanja takve vatrehiljadama godina. Naučnici kažu da drevni i savremeni spiritizam,magija i mesmerizam nisu ništa drugo do šarlatanstvo i obmana, alipostoji 800 miliona savršeno prisebnih muškaraca i žena na licu pla-nete koji čvrsto veruju u njih. Kome da poverujemo? Lukijan kaže:61

Sad, za nas je ovo mišljenje „nasmejanog filozofa” od najvećegznačaja, jer su magi koje je Kserks ostavio u Abderi bili njegoviučitelji; štaviše, i egipatski sveštenici su ga dugo vremena podučavalimagiji.62 Tokom bezmalo devedeset godina svog života, od sto devetkoliko je doživeo, ovaj veliki filozof je vršio eksperimente i beležioih u knjigu koja se, prema Petroniju,63 bavila prirodom – i to činjeni-cama koje je lično proverio. A onda otkrivamo da ne samo što nijeverovao i da je potpuno odbacivao čuda kao takva, već je tvrdio i dase svako od onih koja su potvrdili očevici dogodilo, odnosno da je

767

60 Izvodi iz dela “The Rosicrucians”, Roberta di Fluktibusa.61 „Philopseud.”62 Diogen Laertije u delu „Demokritov život” (Demokrit. Vitae).63 „Satyric. Vitrus D. Architect”, knjiga IX., poglavlje II.

„Demokrit uopšte nije verovao (u čuda) ... posvetio se otkrivanjumetoda pomoću koga su teurgisti bili u stanju da ih izvode; ukratko,njegova filozofija ga je dovela do zaključka da se celokupna magijasvodi na primenu i podražavanje zakona i mehanizama prirode.”

Stvarnost i iluzija

bilo sasvim moguće; jer su sva, čak i ona najneverovatnija, izvedenau skladu sa „skrivenim zakonima prirode”.64

„Nikada neće nastupiti dan kada će ma koja od Euklidovih po-stavki biti opovrgnuta”65 kaže profesor Drejper, hvaleći Aristotelovesledbenike na račun pitagorejaca i platonista. Da li u tom slučaju trebada dovedemo u sumnju više dobro obaveštenih autoriteta (pored os-talih i Lemprijea), koji tvrde da svih petnaest knjiga o Elementimani u kom slučaju ne bi trebalo pripisati isključivo Euklidu, i da mnogeod najvažnijih istina i dokaza koji se u njima nalaze dugujemoPitagori, Talesu i Eudoksiju? Da je Euklid, bez obzira na njegov ne-sporni genije, samo bio prvi koji je uspostavio red među njima i pro-tkao ih sopstvenim teorijama da bi od njih napravio zaokružen ipovezan sistem geometrije? A ako su ovi autoriteti u pravu onda, jošjednom, savremena nauka duguje središnjem Suncu metafizičkenauke – Pitagori i njegovoj školi – za pojavu takvih imena kao što suEratosten, svetski poznat geometar i kosmograf, Arhimed, pa čak iPtolomej, bez obzira na njegovo tvrdoglavo insistiranje na pogrešnimteorijama. Da nije bilo „egzaktne” nauke ovih ljudi, i preživelih de-lova njihovih radova na kojima će Galilej zasnovati svoja razmišlja-nja, najveći umovi nauke devetnaestog veka bi, možda, još bili sapetidogmama Crkve, i 1876. i dalje filozofirali na osnovama kosmogo-nije Avgustina i Bedea, kako se nebeski svod vrti oko božanskispljoštene Zemlje!

Devetnaesti vek je izgleda osuđen na ponižavajuća priznanja. Fel-tre u Italiji podiže spomenik „Panfilu Kastaldiju, slavnom izumiteljupokretnih štamparskih slova” i dodaje u svom natpisu velikodušnopriznanje da mu Italija na taj način odaje „počast koja mu je dugoizmicala”. Ali nedugo pošto je spomenik postavljen, pukovnik Žilporučuje Feltreovom društvu da je najbolje da ga „bace u krečanu”.On iznosi dokaze da su mnogi putnici, pored Marka Pola, donosili izKine pokretna drvena slova i uzorke kineskih knjiga, čiji je ceo tekst

768


64 Plinije: „Istorija prirode” (Hist. Nat.).65 „Sukob između religije i nauke”.

bio štampan pomoću takvih drvenih slova.66 Svojim očima smo videliu nekoliko tibetanskih lamaserija, gde imaju svoje štamparije, takvastara slova sačuvana kao kuriozitet. Pouzdano se zna da su izuzetnostara, pošto su današnja daleko savršenija od njih, i da su izašla izupotrebe negde u vreme najstarijih zapisa u kojima se pominje budi-stički lamaizam. Prema tome, mora da su postojala u Kini znatno prehrišćanske ere.

Svi bi trebali da razmisle o mudrim rečima profesora Roskoa, iznjegovog predavanja „Spektralna analiza” (Spectrum Analysis). „Is-tine koje su tek u povoju moraju biti iskorišćene. Ni vi ni ja, možda,ne možemo da znamo kako i kada, ali to vreme može da nastupisvakoga časa, najmisterioznije tajne nauke će biti upotrebljene na do-brobit čovečanstva; niko ko poznaje ma koju nauku nijednog trenane sumnja u to. Ko je mogao da predvidi da će otkriće, da noge mrtvežabe skoče kada ih dodirnu dva različita metala, dovesti kroz neko-liko kratkih godina do otkrića električnog telegrafa?”

Profesor Rosko, prilikom posete Kirhofu i Bunzenu, u vreme kadasu bili na pragu svog velikog otkrića porekla Fraunhoferovih linija,kaže da mu je najednom palo na pamet da na Suncu ima gvožđa; timeje pružio još jedan pored bezbroj ranijih dokaza da velika otkrića popravilu dolaze u trenutnom blesku, a ne nekakvom indukcijom. Imajoš mnogo takvih bleskova koji čekaju na nas. Možda će se pokazatida jedan od najnovijih ‚bleskova’ savremene nauke – predivni zelenispektar srebra – nije ništa novo, već da je, bez obzira na malobrojnost„i izrazitu inferiornost njihovih optičkih instrumenata”, bio dobropoznat drevnim hemičarima i fizičarima. Uzajamna veza srebrnog izelenog je bila poznata još u vreme Hermesa. Luna ili Astarta (her-metičko srebro) je jedan od dva glavna simbola rozenkrojcera. Jedanod hermetičkih zakona glasi da „uzrok raskoši i raznovrsnosti bojaima duboke korene u privlačnim silama prirode; kao i da postojineponovljiva i tajanstvena povezanost između boje i zvuka”. Kabali-

769

66 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 133-135.

Stvarnost i iluzija

sti uspostavljaju direktnu vezu između svoje „srednje prirode” i Me-seca; pri tome zelena svetlost zauzima središnje mesto među ostali-ma, odnosno postavljena je u sredinu spektra. Egipatski sveštenici supevali stih od sedam samoglasnika kao himnu upućenu Serapisu,67 ana zvuk sedmog samoglasnika, kao „sedmog zraka” izlazećeg Sunca,statua Memnona bi se oglasila u odgovor. Nedavna otkrića su doka-zala čudesna svojstva ultra-ljubičastog svetla – sedmog zraka svet-losnog spektra prelomljenog kroz prizmu, najjačeg po hemijskomdejstvu, koji odgovara najvišoj noti muzičke lestvice. Teorija roze-nkrojcera, da je čitava vaseljena jedan muzički instrument, istovetnaje sa učenjem pitagorejaca o „muzici sfera”. Zvuci i boje su spiritu-alni brojevi, kao što svih sedam raznobojnih svetlosti prizme dolazeiz jedne tačke na nebu (Sunca), tako su i sedam sila prirode, svaka sasvojim brojem, sedam različitih zračenja Jednog, tj. središnjeg, spiri-tualnog SUNCA.

„Blago onom ko shvata spiritualne brojeve i ko opaža njihovmoćni uticaj!”, uzviknuo je Platon. A mi možemo da dodamo, blagoi onom ko ih, probijajući se kroz lavirint korelacije sila, prati sve doovog nevidljivog Sunca!

Budućim eksperimentima će pripasti čast da pokažu kako pojedinimuzički tonovi imaju čudesni efekat na rast biljaka. Objavom ove„nenaučne zablude” zaključujemo ovo poglavlje, da bi u nastavkupodsetili strpljivog čitaoca na izvesne stvari koje je drevna mudrostznala, a za koje savremena nauka samo misli da ih zna.

770


69 „Dionisije iz Halikarnasa”.

Poglavlje XIV.

EGIPATSKA MUDROST

Kako je drevni Egipat došao do svojih znanja? Kada je svanulazora te civilizacije, čije čudesno savršenstvo nagoveštavaju delići i

771

Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduh-vati Drevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veš-tine rata i mira Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskimspomenicima Mojsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevneruševine Sijama Egipatski Tau u Palenkveu

„Poslovi našeg grada Saisa su zapisivani u našim svetim spisimatokom perioda od 8.000 godina.”

Platon: Timaj.

„Egipćani tvrde da je između doba u kome je vladao Herakle iAmazisove vladavine proteklo 17.000 godina.”

Herodot, knjiga II., str. 43.

„Zar teolog ne može da spazi ni tračak svetlosti čiste, praiskonskevere koja prosijava iz egipatskih hijeroglifa, u kojoj bi mu se pri-kazala besmrtnost duše? Zar će istoričar zatvoriti oči pred činjenicomda svaka veština i nauka vode poreklo iz Egipta, hiljadu godina prenego što su na ostrvima i rtovima grčkog arhipelaga počela da ničuutvrđenja i hramovi Pelazga?”

Glidon.

odlomci koje nam donose arheolozi? Avaj! Memnonova usta su ne-ma, i više ne izgovaraju proročanstva; Sfinga se svojim ćutanjempretvorila u veću zagonetku od one koju je postavila Edipu.

Znanja kojima je Egipat podučavao druge narode sigurno nijestekao nekakvom međunarodnom razmenom ideja i otkrića sa svojimsusedima Semitima, niti je od njih primio ma kakav podsticaj. „Štoviše saznanjemo o Egipćanima”, primećuje pisac jednog članka kojise nedavno pojavio, „to im se više divimo!” Od koga su oni mogli danauče svoje čudesne veštine, tajne koje su iščezle sa njima? Egipatnije slao uhode širom sveta da bi saznao ono što drugi već znaju;naprotiv, mudraci iz drugih zemalja su dolazili u njega da bi stekliznanja. Dostojanstveno se povlačeći u svoj začarani domen, lepa kra-ljica pustinje je izvodila čuda kao da zamahuje čarobnim štapićem.„Ništa”, primećuje isti pisac koga smo već navodili, „ne dokazuje dasu se civilizacija i znanje u Egiptu uzdigli i napredovali kao što je bilokod drugih naroda, već izgleda da je sve bilo na istom, savršenomnivou, još od najstarijih vremena. Istorija je potvrdila činjenicu da ni-jedna druga nacija nije posedovala takva znanja.”

Zar ne bismo mogli da razlog za ovu primedbu pripišemo činjenicida se, sve do nedavno, ništa nije znalo o drevnoj Indiji? Da li su ondaove dve nacije, Indija i Egipat, bile na neki način srodne? Da su bilenajstariji među svim narodima i da su Etiopljani istočnog porekla –moćni graditelji – stigli iz Indije kao zreo narod, donoseći sa sobomi svoju civilizaciju, i kolonizirajući možda još nenastanjenu teritorijuEgipta? Ali detaljniju razradu ove teme ćemo odložiti za drugi tomovog dela. Euzebije Salverte kaže:

772


„Mehanika je u antičko vreme dostigla nivo savršenstva koji ni-kada nije ponovljen u kasnijim vremenima. Upitali bismo da li sunjihovi izumi nadmašeni čak i u najnovije vreme? Sigurno je da nisu;zar nas i sada, sa svim sredstvima koja su napredak nauke i savreme-na otkrića omogućili mehanici, nisu saletale nebrojene teškoće prili-kom pokušaja da smestimo na postolje jedan od onih monolita kojesu Egipćani pre četrdeset vekova masovno podizali pred svojimsvetilištima?”

Onoliko koliko možemo da zavirimo u prošlost, do vladavineMenesa, najstarijeg kralja o kome uopšte znamo nešto, nailazimo nadokaze da su Egipćani bili daleko bolje upoznati sa hidrostatičkim ihidrauličnim inženjerstvom nego mi danas. Gigantski poduhvat skre-tanja toka Nila – ili, tačnije, njegova tri glavna rukavca – da bi dovelivodu u Memfis, izveden je tokom vladavine tog monarha, koji namizgleda tako udaljen u ponoru vremena kao sićušna, treperava zvezdana nebeskom svodu. Evo šta kaže Vilkinson: „Menes je tačno odme-rio silu kojoj je imao da se suprotstavi i konstruisao nasip čije su vi-soke kosine i ogromne obzidane obale skrenule vodu ka istoku, i odtog vremena reka teče svojim novim koritom.” Herodot nam je os-tavio poetski ali i dovoljno precizan opis jezera Meris, nazvanog pofaraonu zahvaljujući kome je napravljena ova veštačka vodenapovršina.

„Otac istorije” je u opisu rekao da jezero ima oko 450 milja uobimu* i oko devedeset metara dubine. Hranjeno je vodom koja jestizala iz Nila veštačkim kanalima, a služila je kao skladište viškatokom godišnjeg visokog vodostaja, kojim je po potrebi navodnja-vano zemljište mnogo milja unaokolo. Njegove brojne prevodnice,ustave, brane i dobro podešeni uređaji konstruisani su izuzetno vešto.Rimljani su, u daleko kasnijem periodu, došli do znanja o hidra-uličnim konstrukcijama od Egipćana, ali je naš najnoviji napredaknauke o hidrostatici pokazao da su ipak daleko zaostajali u nekimgranama te vrste znanja. Primera radi, ako su i poznavali ono što seu hidrostatici naziva velikim zakonom, izgleda da nisu poznavali onošto savremeni inžinjeri nazivaju nepropusnim šavom. Njihovo nez-nanje se dovoljno pokazuje time što su za prenos vode na veće raz-daljine koristili visoke akvadukte, umesto da istu stvar postignumnogo jeftinijim gvozdenim cevima ispod površine zemlje.

773

* Herodotov podatak je potpuno neverovatan: 450 milja iznosi 724 km (u obimu), štobi dalo jezero prečnika oko 230 kilometara (za kružni oblik). Ni u drevnom ni u današn-jem Egiptu nije postojalo toliko jezero. Ako su Egipćani bili neprevaziđeni u hidrograd-nji, onda su Grci bili šampioni u preterivanju! (prim.prev.)

Egipatska mudrost

Ali očito je da su Egipćani upotrebili daleko superiorniji metod ugradnji svojih kanala i veštačkih vodovoda. Bez obzira na sve to,savremeni inženjeri koje je zaposlio Leseps na izgradnji Sueckogkanala, koji su sve svoje veštine naučili od starih Rimljana, koji suopet svoje znanje dugovali Egiptu – izrugivanjem su propratili pred-log da bi rešenja za neke nesavršenosti u svom radu trebali da potražemeđu eksponatima izloženim u egipatskim muzejima. Svejedno, in-ženjeri su na kraju uspeli da obalama tog „dugačkog i ružnog rova”,kako profesor Karpenter naziva Suecki kanal, daju dovoljnu čvrstinuda ga učine plovnim putem, umesto da bude blatnjava klopka zabrodove, što je u početku i bio.

EGIPATSKI GRANDIOZNI GRAĐEVINSKI PODUHVATI

Rečni nanosi Nila su tokom poslednjih trideset vekova potpunopromenili površinu njegove delte, jer je ona neprekidno narastala kapučini mora, uvećavajući teritoriju pod vlašću Kediva. U drevnimvremenima, glavni rukavac delte zvan je Peluzijskim,* a kanal kogaje prokopao jedan od kraljeva – Nehov kanal – vodio je od Sueca**do tog rukavca. Posle poraza Antonija i Kleopatre kod Akcijuma,***

774


* Peluzijum je bio pristanište na mediteranskoj obali, na mestu gde se najistočnijirukavac antičkog Nila ulivao u Sredozemno more (blizu današnjeg Port Saida). Ovajrukavac je bio u nekoliko navrata tokom istorije drevnog Egipta povezivan kanalom saCrvenim morem. U ranim vekovima hrišćanske ere zatrpali su ga nanosi peska izpustinje. (prim.prev.)

**Na Crvenom moru. (prim.prev.)*** Bitka se odigrala kraj rta Akcijum u zapadnoj Grčkoj, 2. septembra 31. godine

pre Hrista; njom je okončan rat između preostala dva člana tzv. Drugog trijumvirata,Avgusta Oktavijana i Marka Antonija. Iako su snage bile približne, Antonije je loše vodiotrupe i flotu i popuštao sugestijama svoje ljubavnice Kleopatre, kraljice Egipta. Ona jeu kritičnom trenutku pobegla sa delom flote, da bi onda i on pošao za njom. Veruje seda su izdali sopstvene trupe uz obećanje da će im ostati vlast nad Egiptom; prevarili suse jer je Oktavijan, odnosno Rim, upao u Egipat već sledeće godine, te je prevrtljivi parzavršio život samoubistvom avgusta 30. pre Hrista. (prim.prev.)

Diodor u svom radu o Egipćanima (knjiga I.) kaže da Izida za-služuje besmrtnost, jer su se svi narodi sveta uverili u moć oveboginje da svojim uticajem izleči bolest. „To je dokazano”, kaže on,„ne pukim pričama, kakve kruže među Grcima, već autentičnim či-njenicama.” Galen beleži nekoliko lekovitih sredstava koja su bilasačuvana u lečilištima pri hramovima. On pominje i nekakav ‚uni-verzalni lek’ koji su u njegovo vreme nazivali Izida.25

Učenja nekolicine grčkih filozofa, koji su bili obučavani u Egiptu,pokazuju njihovo duboko znanje. Orfej, koji je prema Artapanu bioMojsijev učenik,26zatim Pitagora, Herodot i Platon svoje filozofskepoglede duguju istim hramovima u kojima su sveštenici podučavalimudrog Solona. „Antiklid priča”, kaže Plinije, „da su slova izmiš-ljena u Egiptu, i da je to delo čoveka po imenu Menon, petnaest go-dina pre Foroneja, najstarijeg kralja Grčke.”27 Jablonski dokazuje dasu sveštenici Egipta znali za heliocentrični sistem, kao i za loptastioblik Zemlje, još od pradavnih vremena. „Ovu teoriju”, dodaje on,„Pitagora je preuzeo od Egipćana, koji su je naučili od bramana izIndije.”28 Fenelon, slavni arhiepiskop iz Kambreja, u svom delu„Lives of the Ancient Philosophers” (Životi antičkih filozofa), ovoznanje pripisuje Pitagori i kaže da je, pored toga što je svoje učenikepodučavao da zato što je Zemlja okrugla i nastanjena na celoj svojojpovršini postoje ljudi sa suprotnim osobinama, veliki matematičarbio prvi koji je otkrio da su jutarnja i večernja zvezda jedno te isto.Ako sada uzmemo u obzir da je Pitagora živeo negde oko 16. Olimpi-jade, bar 700 godina pre Hrista,* i da je tako rano podučavao ovojčinjenici, onda moramo verovati i to da je drugima bila poznata jošpre. Radovi Aristotela, Laertija i nekolicine drugih u kojima se Pita-gora pominje, pokazuju da je od Egipćana saznao za kružnu putanju

796


25 Galen: „O sastavu lekovitih tvari” (De Composit. Medec.), knjiga V.26 „Odlomci iz antike”: pogledajte poglavlje o prvim kraljevima Egipta.27 „Plinije”, knjiga VII., poglavlje 56.28 Jablonski: “Pantheon Ægypti.”, II., Proleg. 10.* Prema današnjim saznanjima, Pitagora je nešto „mlađi”; rođen je oko 570. a umro oko 495. godine pre Hrista. (prim.prev.)

EGIPATSKI TAU U PALENKVI

Kakvo objašnjenje za sve ovo mogu da nam ponude arheolozi,filolozi – ukratko, krem univerziteta? Nikakvo. U najboljem slučajuimaju poneku hipotezu, od kojih će svaku najverovatnije oboritisledeća hipoteza – nekakva iskonstruisana „istina” poput prethodne.Ključevi za razumevanje drevnih biblijskih „čuda”, kao i fenomenakoji se izvode u današnje vreme; problema psihologije, fiziologije imnoštva „nedostajućih karika” koji toliko zbunjuju savremene na-učnike, sve se to nalazi u rukam tajnih bratstava. Ova misterija morabiti razotkrivena jednog dana. Ali do tada će mračni skepticizamneprestano ubacivati svoju preteću, rogobatnu senku između božjeistine i spiritualnih vizija ljudskog roda; a mnogi od onih koji suzaraženi moralnom epidemijom našeg veka – beznadežnim materi-jalizmom – ostaće u nedoumici mučeni dilemom da li će, kada jed-nom umre, čovek ponovo živeti, iako su na to pitanje već dalaodgovor davno iščezla pokolenja mudraca. Odgovori su tu. Mogu sepronaći na vremenom istrošenim zapisima uklesanim u granitu peći-nskih hramova, ili sfingi, portala i obeliska. Oni stoje na svojim me-stima već nebrojene vekove, i ni grubi nasrtaji vremena koje jeproteklo, ni još grublje ruke „hrišćanskih” fanatika, nisu uspeli daizbrišu zapise na njima. Doslovce su prepokriveni problemima kojesu možda još preci njihovih graditelja uspeli da reše, tako da zasvakim pitanjem sledi odgovor, a hrišćani nisu mogli da ih usvoje,osim možda nekolicine inicranih, jer niko od njih nije razumeo misti-čno pismo kojim su ispisani. Ključ za njihovo čitanje i pravilnorazumevanje čuvali su oni koji su znali kako da opšte sa nevidljivimPrisustvom, i koji su sa samih usana majke Prirode primili njene ve-like istine. I tako, ovi spomenici stoje kao nemušti, zaboravljenistražari na pragu tog nevidljivog sveta, čije se vratnice otvaraju samonekolicini odabranih.

853

Egipatska mudrost

Prkoseći neumoljivoj ruci Vremena, uzaludnim propitivanjimasvetovne nauke i kletvama otkrivenih religija, oni će preneti svojetajne jedino naslednicima onih kojima su bile poverene tajne MIS-TERIJA. Hladne, kamene usne Memnona koji je nekada govorio ljud-skim glasom, kao i one kod neuništivih sfingi, dobro čuvaju svojetajne. Ko će skinuti pečat sa njih? Ko će se od današnjih materijalis-tičkih kepeca ili savremenih sadukeja koji nemaju vere, usuditi dapodigne IZIDIN VEO?

854


Poglavlje XV.

INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA

855

Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca pali-ja Ljubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čaj-ld o falusnom simbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanjaprepotopskih rasa Atlantis i njegovi narodi Drevne uspomene izPerua Pustinja Gobi i njene tajne Tibetanske i kineske legende

Poznavalac magije ne ometa prirodu već joj pomaže Filozofija,religija, veštine i znanja koja Majka Indija ostavlja u nasleđe budu-ćim pokolenjima

„STE. – Jesu li to đavoli pred nama? Mislite li da nas obmanetetrikovima koje izvode divljaci, urođenici iz Indije?

„Oluja” (The Tempest), čin II., scena 2.

„Do sada smo, onliko koliko to naš plan zahteva, razmatrali pri-rodu i funkcije Duše; i jasno smo pokazali da je ona supstanca koja sepotpuno razlikuje od tela.”

dr Henri Mor: “Immortality of the Soule”. 1659.

„ZNANJE JE MOĆ; NEZNANJE JE MENTALNA ZAOSTALO-ST.”

Autor dela “Art-Magic”: Ghost-Land.

„Tajna doktrina” je vekovima bila poput simboličnog „bolnika”proroka Isaije.* Njeni podvižnici su iz jednog pokolenja u drugo po-navljali isto pitanje: „Ko je poverovao našim rečima?” Doktrina jerasla pred nosem svojih progonitelja „kao nežna biljka koja je pustilakoren u suvom tlu, izrasla bez oblika i lepote ... ljudi su je odbacivalii prezirali; okretali su glave na drugu stranu ... za njih je ona bila pot-puno bezvredna.”

Nema potrebe da raspravljamo oko toga da li ova doktrina prih-vata ili odbacuje prezir savremenih skeptika prema obožavanju „likarezana ili kakve slike”**. Ona prihvata istinu i to je dovoljno. Bilobi besmisleno očekivati da u nju poveruju oni isti koji je omalova-žavaju i kleveću. Ali uporna vitalnost koju pokazuje širom planete,gde god postoji neka grupa ljudi koja raspravlja o njoj, najbolji jedokaz da su naši preci „s one strane potopa” zasadili žir moćnoghrasta a ne spore iz kojih treba da isklijaju memljive pečurke teolo-gije. Nijedna munja ljudskog ismevanja ne bi mogla da obori, niti bima koji grom koga su ikada proizveli Vulkani naše nauke bio do-voljno snažan da rascepi stablo, pa čak ni da oprlji grane, ovog globa-lnog drveta ZNANJA.

Jedino što možemo je da sklonimo njihove zapise daleko od očijujavnosti, i da pokušamo da dokučimo prefinjeni duh njihove skrivenemudrosti, da u Hermesovim knjigama pronađemo – bilo da su uzorili kopija svih drugih – skrivene dokaze istine i filozofije za koje ose-ćamo da moraju biti utemeljeni na večnim zakonima. Instinktivnoshvatamo da koliko god čovekove moći bile ograničene dokle godprebiva u svom telu, one moraju biti srodne odlikama bezgraničnogBožanstva; na taj način smo u stanju da bolje razumemo skrivenismisao dara koga su Elohim*** dali H’Adamu: „Evo, dao sam vamsve ... po svoj zemlji ... vladajte njom”, i „budite gospodari od ...SVEGA.”****

856


* Pogledajte Isa. 53:3. (prim.prev.)** Pogledajte 2 Moj. 20:4. (prim.prev.)*** Oblik za množinu. (prim.prev.)**** 1 Moj. 1:29 i 28. (prim.prev.)

Da su alegorije iz prvog poglavlja Postanja bile bolje shvaćene,makar u njihovom geografskom i istorijskom smislu, u kome nemaničeg ezoterijskog, ne bi moglo da se dogodi da tvrdnje njihovihpravih tumača – кabalista – budu tako dugo odbacivane. Svako koproučava Bibliju mora da bude svestan toga da prvo i drugo poglavljePostanja ne mogu da imaju istog autora. Ona očigledno predstavljajualegorije i parabole, jer ove dve priče o stvaranju i naseljavanju našeplanete protivureče jedna drugoj u skoro svakoj pojedinosti u pogleduredosleda, vremena, mesta i metoda koji se javljaju prilikom tako-zvanog postanja. Prihvatajući ove priče bukvalno, kao zaokruženucelinu, umanjujemo dostojanstvo nepoznatog Božanstva čije je todelo. Pokušavamo da ga srozamo na ljudski nivo i da Mu prišijemolične osobine kojima se odlikuje čovek, koji „iđaše po vrtu kad za-hladi”* da bi se osvežio; koji mora da se odmori od svog rada, i kojije sposoban da pobesni, sveti se, pa čak i da preduzme mere pre-dostrožnosti protiv svojih bližnjih da ne bi pružio ruku i ubrao plodsa „drveta života”. (Uzgred, nije li to prećutno priznanje samog Bo-žanstva da je čovek u stanju da to uradi ukoliko ga ne spreči nekajača sila.) Ali ako prepoznamo alegorijski smisao opisa događaja kojise mogu smatrati istorijskim događajima, odmah ćemo osetiti čvrstotle pod nogama.

OSVAJANJE “TAJNOG UČENJA”

Za početak, vrt u Edemu kao određeno mesto uopšte nije mit; onspada u one istorijske putokaze koji proučavaocu tu i tamo ukazujuda Biblija nije puka zbirka alegorijskih priča. „Edem, ili na hebre-jskom GAN-EDEN, što znači park ili vrt Edema, drevni jenaziv za zemlju koju navodnjavaju Eufrat i njegove brojne pritoke,od Azije** i Jermenije sve do Eritrejskog mora.”1 U haldejskoj Knjizi

857

* 1 Moj. 3:8. (prim.prev.)** „Azija” (ili Asia Minor, tj. Mala Azija) je današnja Turska. (prim.prev.)1 A. Vajlder kaže da je „Gan-Dunijaš” izvorni naziv za Vaviloniju.

Indija - kolevka čovečanstva

brojeva njegov položaj je označen brojevima, dok se u „šifrovanom”rukopisu rozenkrojcera, koga nam je ostavio grof Sen Žermen, nalazinjegov detaljan opis. Na asirskim tablicama nazvan je gan-dunijaš.

„Eto”, kažu Elohim iz Postanja, „čovjek posta kao jedanod nas.”* Elohim u jednom smislu predstavlja izraz za bogove ili sile,a u drugom označava Aleim ili sveštenike, tj. hijerofante inicirane udobro i zlo ovoga sveta; jer, postojalo je svešteno društvo zvano Al-eim, dok je starešina njihovog staleža ili poglavar hijerofanata biopoznat kao Java Aleim. Umesto da postane neofit, tj. novajlija, i dapostepeno stiče svoje ezoterijsko znanje kroz regularnu inicijaciju,Adam, tj. čovek, koristi svoje intuitivne sposobnosti i na nagovorZmije – odnosno Žene i Materije – kuša plod sa Drveta Znanja – tj.ezoterijsko ili tajno učenje – dakle, na nezakonit način. SvešteniciHerkulesa, ili Mel-Karta, „Gospodara” Edema, bez izuzetka su nosili„haljine od kože.” U originalnom tekstu se kaže: „A Java Aleimnačini za Adama i njegovu ženu HITONUT OUR.”** Prvajevrejska reč, hitun je grčki chiton (hiton). Ona je odomaćena i u slo-venskim jezicima, pošto je preuzeta iz Biblije, a znači kaput, odnosnospoljni ogrtač.

Mada počiva na istim ezoterijskim istinama kao i sve drugeprastare kosmogonije, jevrejsko Sveto Pismo nosi masku svog dvo-jnog porekla. Njegovo Postanje je samo sećanje na vavilonjanskoropstvo. Imena mesta, ljudi pa čak i objekata iz originalnog teksta semogu pronaći kod Haldejaca i Akađana, koji su bili preci i arijevskiučitelji onih prvih. Energično se osporava svako srodstvo izmeđuakadskih plemena Haldeje, Vavilonije i Asirije i bramanista iz Hin-dustana, ali činjenica je da ima više dokaza u prilog tom mišljenjunego protiv njega. Semite ili Asirce bi, možda, trebalo da zovemoTurancima, dok su Mongoli označeni kao Skiti. Ali ako su Akađaniigde postojali osim u mašti izvesnih filologa i etnologa, sigurno je da

858


* 1 Moj. 3:22. (prim.prev.)** To je tekst 1 Moj. 3:21, koji u prevodu Đure Daničića glasi: „I načini Gospod Bog

Adamu i ženi njegovoj haljine od kože ....” (prim.prev.)

nikada nisu bili nekakvo turansko pleme, kako su pojedini asirolozipokušavali da nas uvere. Oni su jednostavno bili doseljenici koji suišli ka Maloj Aziji dolazeći iz Indije, kolevke čovečanstva, a njihoviposvećeni adepti su se zadržavali usput kako bi civilizovali i iniciralivarvarske narode na svom putu. Halevi je dokazao da „turanskamanija” predstavlja zabludu, bar kad je reč o narodu Akađana, čijesu ime do sada menjali bar desetak puta; a drugi naučnici su dokazalida civilizacija Vavilona nije ni nastala niti se razvila u toj zemlji. Onaje uvezena iz Indije, a uvezli su je bramanski Indijci.

Mišljenje profesora A. Vajldera je da, ako bismo Asirce nazvaliTurancima a Mongole Skitima, onda bi u tom slučaju ratove izmeđuIrana i Turana, tj. Zohaka i Džemšida ili Jima, bilo ispravno shvatitikao borbu starih Persijanaca protiv satrapa Asirije koji su pokušavalida ih pokore, što se završilo padom Ninive, „pauka koji je pleo svojumrežu u palati Afrasijabovoj”.2

... dodaje naš dopisnik.U tom slučaju bi morao da prizna da je sasvim moguće ono što

mi tvrdimo, da su Akađani bili jedno pleme najranijih stanovnika In-

859

2 Najbolja definicija naziva „turanski” bi bila da je to ma koja etnička porodica o kojoj etnolozi ne znaju ništa pouzdano.* Iberi su, navodno, bili prastanovnici juga Evrope pre „najezde” Arijevaca. Njihovim

ostacima smatraju Baske na severu Španije, Gruzine u jugozapadnoj podgorini Kavkaza,a možda i stanovništvo Korzike i Sardinije, pa čak i prastanovnike Grčke, Pelazge.Lingvistika tvrdi da baskijski i đurđijanski (gruzinski) nisu indo-evropski jezici. S drugestrane, postoji teorija „autohtonističke” škole koja tvrdi da su Arijevci (Indo-evropljani)prastanovnici Podunavlja, a da je „iberske” krajeve naselila jedna njihova grupa koja sevraćala u Evropu preko severne Afrike i Gibraltara. (prim.prev.)

„Turanci profesora Milera i njegovih sledbenika očigledno su di-vljaci i nomadi sa Kavkaza, od kojih su potekli Hamiti, tj. etiopskigraditelji, zatim Semiti – možda mešavina Hamita i Arijevaca, i, nakraju, Arijevci – Medi, Persijanci, Hindui; da bi se od njih razviliGotski i Slovenski narodi Evrope. On pretpostavlja da su Kelti bilinekakva mešavina, poput Asiraca – između arijevskih doseljenika uEvropu i Iberskog* (verovatno etiopskog) pra-stanovništva Evrope.”


U istom eseju je prevedena još jedna kineska priča sa istom poru-kom:

Teško da ova dva primera iz kineske književnosti mogu da pot-krepe optužbe za bezbožnost i potpuni materijalizam koje se redovnoiznose na račun ovog naroda. Prva, kratka mitska priča puna je spiri-tualnog šarma i mogla bi da bude pravi ukras u ma kojoj hrišćanskojreligioznoj knjizi. Druga je, opet, za svaku pohvalu, i treba samo dazamenimo reč „Amita” sa „Isus” pa da imamo potpuno ‚pravoslavnu’priču, bar u pogledu religioznih osećaja i filozofije morala. Primerkoji sledi je još upečatljiviji, a navodimo ga ponajviše zbog onih kojipokušavaju da ožive izvorne hrišćanske vrline:

895

poželela da sazna ime prosvetljenog koji je počivao na jednom odcvetova, odevenog u lepršavu i čudesno blistavu odeću. Njena neka-dašnja sluškinja je odgovorila: ‚To je Jang-Kie.’ Onda je upitala zaime drugoga, a ova je odgovorila: ‚To je Mahu.’

Gospođa je onda rekla: ‚Na kom mestu ću se ja ovaplotiti poslesmrti?’ Tada ju je Blagoslovena Duša odvela još dalje, i pokazala jojjedno brdo koje se presijavalo u zlatnim i azurno plavim bojama.‚Ovde je vaše buduće prebivalište. Vi ćete pripadati najvišem redublagoslovenih.’ Kada se stara gospođa probudila, raspitala se o Jang-Kiju i Mahuu. Prvi je već bio preminuo; drugi je još uvek bio živ izdrav. Na taj način je gospođa saznala da duša onoga ko je uznapre-dovao u dostizanju svetosti i ko se nikada ne osvrće unatrag većmože da prebiva u Zemlji Prosvetljenja, čak iako njegovo fizičkotelo još uvek putuje ovim prolaznim svetom.”

„Poznavao sam čoveka koji je tokom svog život pobio mnoštvoživih bića, i na kraju ga je udarila kap. Duboko me je potresao teretkojim je njegova duša bila opterećena usled bezbrojnih grehova;posetio sam ga, ne bih li ga podstakao da prizove Amitu, ali on jeuporno odbijao. Njegova bolest mu beše pomračila moć rasuđivanja,njegovi gresi su ga učinili tvrdokornim. Šta taj čovek vidi kada sklopisvoje oči? U ovom životu noć smenjuje dan, a posle leta dolazi zima;to svi znaju. Ali niko ne razmišlja o tome da posle života nastupasmrt. Kakvo je to slepilo i tvrdoglavost!” (str. 93)


Tvrdnje da Kinezi ili ma koji drugi narod u Aziji, centralnoj, vi-sokoj ili nizijskoj, ne poseduje nikakva duhovna znanja pa čak ni os-novne pojmove, potpuna je budalaština. S kraja na kraj, zemlja jepuna raznih mistika, religioznih filozofa, budističkih svetitelja i ma-gova. Svuda je prisutno verovanje u duhovni svet, pun nevidljivihbića koja se u izvesnim slučajevima objektivno prikazuju smrtnicima.

Marko Polo u svojoj neobičnoj knjizi Putovanja – kao nešto štose samo po sebi podrazumeva – više puta pominje ove ćudljiveduhove pustinjske prirode. Vekovima su, naročito u ovom posled-njem, njegove neobične priče bile potpuno odbacivane. Niko nije bio

896


„Hoang-Ta-Tie iz Tančena, koji je živeo u vreme dinastije Song,bavio se kovačkim zanatom. Kad god je radio, neprestano bi prizivaoime Amite Bude. Jednog dana je svojim komšijama pokazao sop-stvene stihove koje je nameravao da deli naokolo:

‚Ding dong! Udarci čekića padaju gromkiSve dok se gvožđe ne pretvori u čelik zvonki! Sada će dugi dan odmora početi,Zov Zemlje Večnog Blaženstva čujem večiti!”

„Nedugo potom je umro. Ali njegovi stihovi su postali poznati učitavom Hunanu, i mnogi su od njega naučili da se obraćaju Budi usvojim molitvama.”37

37 Šot: „Esej o budizmu”, str. 103.

„Prema verovanju naroda centralne Azije”, primećuje I. J. Šmit,„zemlja i njena unutrašnjost, kao i atmosfera koja je obuhvata, is-punjene su duhovnim bićima koja vrše razne uticaje, delom blago-tvorne, delom štetne, na svu organsku i neorgansku prirodu ...Naročito pustinje i druge divlje ili nenastanjene delove i oblasti, ukojima se uticaji prirode ispoljavaju u zastrašujućim razmerama,smatraju za glavna prebivališta ili sastajališta zlih duhova. Otuda sena Turanske stepe, a naročito na peščana bespuća pustinje Gobi,gleda kao na stanište opakih bića još od najstarijih vremena.”

spreman da mu poveruje kada je rekao da je u više navrata lično pos-matao izvođenje najneobičnijih magijskih podviga koje su izvodilipodanici Kublaj-kana, kao i adepti drugih zemalja. Čak su i na samrtivršili pritisak na Marka da se odrekne svojih navodnih „izmišljotina”,ali se on i dalje zaklinjao u istinitost onoga što je govorio, dodajućida „nije rekao ni polovinu onoga što je imao prilike da vidi!”. Sadanema nikakvih sumnji da je govorio istinu, od kako su se pojavilanova izdanja njegove knjige, prvo Marsdenovo a zatim i pukovnikaŽila. Javnost duguje zahvalnost naročito ovom drugom, jer je naveotoliki broj autoriteta koji su potvrdili Markova svedočenja i dalisasvim obična objašnjenja nekih od navedenih fenomena, i time ned-vosmisleno pokazao da je veliki putnik bio ne samo verodostojan,već i izuzetno pronicljiv pisac. Istupajući svom žestinom u njegovuodbranu, navodeći pri tom veći broj do sada osporavanih pa čak iotvoreno odbacivanih navoda iz Putovanja slavnog Venecijanca,savesni izdavač iznosi sledeći zaključak: „Poslednje dve godinenagoveštavaju da bi mogle biti rasvetljene čak i najneverovatnijemeđu pričama Marka Pola, dok se kosti jednog istinskog ruka sadamogu naći u kabinetu profesora Ovena!”38

Kako je nesporno identifikovana ova čudovišna ptica iz arapskihPriča hiljadu i jedne noći, ili „arapske mitologije”, koju Vebsternaziva Ruk (ili Rok), sledeća misterija na redu je otkriće i priznanjeda Aladinova čarobna lampa nije puki plod mašte.

Opisujući svoj prolazak kroz veliku pustinju oko jezera Lob-Nor,Marko Polo priča o jednoj čudesnoj pojavi

897

38 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., predgovor drugom izdanju, str. VIII.39 Ibid, tom I., str. 203.

„koja se sastoji u tome da kada se putnik kreće noću ... može dačuje duhove kako govore. Ponekad bi ga duhovi oslovili po imenu... čak i danju čovek može da čuje ove duhove kako govore. Po-nekada ćete čuti zvuk koji kao da dolazi od mnoštva raznih muzičkihinstrumenata, a još češće se može čuti zvuk bubnjeva.”39


U zaključku svog predavanja on kaže:

I tako, jednim udarcem svet ostaje bez svoje rotacije a vaseljenaje najednom lišena svojih čuvara i zaštitnika, centrifugalne i cen-tripetalne sile! Čak i etar, jednostavno oduvan iz prostora, nije ništado „izmišljotine”, mit stvoren iz naopake navike da se upotrebljavajuprazne reči; Sunce pretenduje na dimenzije koje mu ne pripadaju;zvezde su samo treperave tačkice „koje je Stvoritelj sveta razmestiona tako velikom odstojanju jednu od druge verovatno sa nameromda mogu sa svih strana da obasjaju ogromni prostor na licu naše plan-ete” – kaže dr Šefer.

Zar ni tri i po veka nisu bila dovoljna da ljudi koji se bave „egza-ktnom” naukom konstruišu makar jednu teoriju koju se nijedan uni-verzitetski profesor neće usuditi da ospori? Ako astronomija, naukakoja se temelji na neuništivoj osnovi sazdanoj od čiste matematike,jedine među naukama koju smatraju nepogrešivom i neoborivompoput same istine, može na ovakav način, bez ikakvog uvažavanja,da bude optužena za naučne neistine, šta ćemo imati od toga što smounizili Platona da bismo uzdigli jednog Babinea? Kako se onda usu-đuju da ismevaju nekog skromnog posmatrača kada, budući pošten iinteligentan, izjavi da je svojim očima video medijumski ili magijskifenomen? I kako se usuđuju da određuju „granice filozofskog istraži-vanja” čije prekoračenje znači kršenje zakona nauke? I ove galam-džije prepune hipoteza i dalje nazivaju neukim i sujevernim onegigantske intelekte davne prošlosti koji su baratali prirodnim silama

926


„Nije li smešno, gospodo da smo, verujući u ono što su nas učiliu školi, prihvatali rotaciju Zemlje oko njene ose kao savršeno doka-zanu činjenicu, a da nema apsolutno ničega što bi poslužilo kaodokaz za nju, ni načina da se eksperimentalno prikaže? Ne izne-nađuje li to što su naučnici iz čitavog civilizovanog sveta, počev odKopernika i Keplera, prihvatili ideju o takvom kretanju naše planete,da bi tokom narednih tri i po veka tragali za dokazima kojima bi gapotvrdili? Ali, avaj! Koliko god tragali, ne nalazimo ih, kao što se imoglo očekivati. Sve je uzalud!”

poput Titana, graditelja sveta, i toliko uzdigli smrtnike da su se skoroizjednačili sa bogovima! Zaista čudno za vek koji se hvali da je izdi-gao „egzaktnu” nauku na vrhunac slave, koju sada pozivaju da sevrati na početak i počne da uči prva slova azbuke prirode!

Iznoseći završni pregled dokaza ponuđenih u ovom radu, počevod pradavnih i potpuno nepoznatih vremena Pimandera pa sve do1876., otkrivamo da je u svim proteklim vekovima preovladavalojedno univerzalno verovanje u magiju. Prikazali smo ideje HermesaTrismegistusa kroz njegov razgovor sa Asklepijem; bez potrebe danavodimo hiljadu i jedan dokaz o prevladavanju ovog verovanjatokom prvih vekova hrišćanstva, biće sasvim dovoljno da navedemojednog antičkog i jednog savremenog autora. Prvi će biti veliki filozofPorfirije, koji je nekoliko hiljada godina posle Hermesa izneo sledećuprimedbu u vezi sa preovlađujućim skepticizmom svog vremena:

A 1.500 godina kasnije vidimo kako Sardžent Koks, izlažućislučaj sramnog postupka koga je upravo takav slepi materijalistavodio protiv jednog savremenog medijuma, ovako izražava svojeideje:

Dalje, u skladu sa Porfirijem i drugim teurgistima, koji su potvrđi-vali postojanje raznih vrsta manifestovanih „duhova”, kao i čove-kovog ličnog duha ili volje, gospodin Sardžent Koks dodaje, nepokušavajući da iznese ma kakav lični sud:

927

„Ne treba da nas čudi što prosta rulja [hoi polloi] u kipovimabogova ne vide ništa osim kamena i drveta. To je obično tako kodonih koji, budući nepismeni, u stelama (spomen-stubovima pre-krivenim natpisima) vide samo komad stene, a u knjigama tek listovepapirusa.”

„Bilo da je medijum kriv ili ne .... sigurno je da je suđenje imaloneželjeni efekat da skrene pažnju čitave javnosti na to da ovakvifenomeni zaista postoje, da veliki broj kompetentnih istraživača tvrdida su istiniti i na realnost činjenica koje svaka osoba, ako je zainte-resovana, može lično da ispita i uveri se u njih, odbacujući jednomza svagda mračna i omalovažavajuća učenja materijalista.”


Pimander kaže:

928


„Istina, postoje različita mišljenja ... a možda će uvek i postojati,bar što se tiče porekla sile koja se prikazuje posredstvom ovih feno-mena, no, da li su oni proizvod psihičke sile kruga okupljenih ... ili,ako su na delu duhovi preminulih, kao što drugi kažu, ili elemen-tarnih duhova (šta god oni bili), kao što tvrde treći, sigurno je barjedno – da čovek nije isključivo materijalan, da čovekovim meha-nizmom upravlja i pokreće ga nešto što je ne-materijalno – tj. ne-kakva ne-molekularna struktura koja ne poseduje samo inteligenciju,već je u stanju da ispolji silu na materiji, i čemu smo, u nedostatkuboljeg naziva, dali ime duša. Ovo suđenje je ovakve utešne vesti pre-nelo hiljadama i desetinama hiljada, čiju su sreću na ovom svetu isvaku nadu u život posle smrti gotovo zbrisali materijalisti svojimupornim propovedima da je postojanje duše puko sujeverje, da ječovek samo automat, um nekakva telesna izlučevina, sadašnje pos-tojanje poput životinjskog, a budućnost – prazna.”

„Samo je istina večna i nepromenljiva; istina je najveći blagoslov;ali krajnja istina nije niti se može pronaći na Zemlji: moguće je daBog ponekad obdari nekolicinu ljudi sposobnošću ne samo da shvateono što je božansko, već i da ispravno shvate istinu; ali na Zemlji ništanije istina, jer sve ima materiju u sebi, zaodevenu u telesni oblik pod-ložan promenama, kvarenju i novim kombinacijama. Čovek nije is-tovetan sa istinom, jer je istinito jedino ono što crpe svoju suštinu izsamog sebe, ostajući uvek ono što jeste, tj. nepromenjeno. Kako neštošto se toliko menja da na kraju više ne može ni da se prepozna ikadamože da bude istinito? Prema tome, istina je samo ono što nije ma-terijalno i zatvoreno u telesni okvir, ono što je bez boje i oblika, štone podleže nikakvoj promeni; ono što je VEČNO. Sve što pre ili kasni-je iščezava nije istinito; ovozemaljski svet nije ništa do niz raspadanjai stvaranja; svako stvaranje proističe iz raspadanja; ovozemaljskestvari su samo prikaze i imitacija istine; one su ono što je slika uodnosu na stvarni prizor. Ovozemaljske stvari nisu ISTINA! ... Smrtza neke ljude predstavlja zlo koje ih ispunjava krajnjim užasom. Upitanju je neznanje ... Smrt predstavlja uništenje tela; biće koje je unjemu prebivalo ne umire... Materijalno telo gubi svoj oblik koji se

Pošto su posvetili čitav radni vek proučavanju zapisa koje je os-tavila drevna mudrost Egipta, Šampolion-Figeak i Šampolion-Juniorsu izjavili, ne obazirući se na mnoštvo pristrasnih procena koje su nabrzu ruku nabacili nestrpljivi i neuki kritičari, da Hermesove knjige„zaista sadrže mnoštvo egipatskih tradicija koje neprekidno potvrđujunajautentičniji i najstariji zapisi i spomenici Egipta.”56

Zaključujući svoj izuzetno obimni pregled psiholoških učenja starihEgipćana, uzvišenih učenja iz svetih hermetičkih (tajnih) knjiga kao idostignuća sveštenika iniciranih u metafizičku i praktičnu filozofiju,Šampolion-Figeak se pita – s punim pravom, imajući u vidu dostupnedokaze –

929

vremenom potpuno raspada; čula koja su ga ispunjavala životomvraćaju se svom izvoru i ponovo vrše svoje funkcije, ali ona poste-peno gube svoje strasti i želje, dok se duh uzdiže u nebesa da bipostao deo opšteg SKLADA. U prvoj zoni on ostavlja iza sebesposobnost da umanjuje i preuveličava; u drugoj moć da čini zlo kaoi porok lenjosti; u trećoj zablude i pohotu; u čevtrtoj neutoljivu am-biciju; u petoj aroganciju, drskost i nepromišljenost; u šestoj žudnjuza svime što je nepošteno stečeno; a u sedmoj – sklonost lažima. Duhkoji je na ovaj način pročišćen pod uticajem nebeskog sklada vraćase još jednom u svoje izvorno stanje, ojačan zaslugama i snagom dokojih je sam došao, i koji mu s pravom pripadaju; tek tada počinjezajednički život sa onima koji večno pevaju ode OCU na nebesima.Do tada prebiva u domenu sila i moći, i kao takav dolazi do najvišihblagoslova znanja. On praktično postaje – BOG! ... Ne, ovozema-ljske stvari jednostavno nisu istina.”

56 Šampolion-Figeak: “Egypte”, str. 143.57 Ibid, str. 119.

„da li je ikada bilo gde u svetu postojalo udruženje ili stalež ljudikoji bi im bili ravni po značaju, moći, znanjima i sposobnostima,upotrebljivim kako na dobro tako i na zlo? Ne, nikada! I baš taj staležsu u potonjim vremenima proklinjali i žigosali oni koji su ga, pod kozna kakvim savremenim uticajima, smatrali za neprijatelja čove-čanstva i – nauke”.57


U vreme kada je Šampolion napisao ove reči sanskrit je bio, slo-bodno možemo reći, gotovo nepoznat lingvističkoj nauci. U to vremenije bilo mnogo paralela koje su se mogle povući između bramana istaroegipatskih filozofa. Međutim, od tada je otkriveno da se isteideje, iskazane gotovo identičnim rečnikom, mogu pročitati i u budi-stičkoj i bramanskoj književnosti. Potpuno ista filozofija o nestva-rnosti svetovnih pojava i iluziji koju proizvode čula – čiju su suštinuu naše vreme nemački metafizičari praktično prepisali od reči do reči– sačinjava osnovu Kapiline i Vjasine filozofije, a može se prepoznatii u objavi „četiri plemenite istine” Gautame Bude, ključnoj tački nje-govog učenja. Pimanderov izraz „praktično postaje Bog” može sesažeti u jednu reč – Nirvana – koju naši učeni orijentalisti potpunonetačno smatraju sinonimom za konačno utrnuće!

Izloženo mišljenje dvojice istaknutih egiptologa je od najvećevažnosti za nas, makar poslužilo jedino kao odgovor našim pro-tivnicima. Dvojica Šampoliona su, prvi u Evropi, uzeli proučavaocaarheologije za ruku i, vodeći ga kroz tajne kripte prošlosti, dokazalida civilizacija nije počela sa pokolenjima kojima mi pripadamo; jer„mada je poreklo drevnog Egipta obavijeno tajnom, ispostavilo se daje i njegova najstarija prošlost dostupna istorijskom istraživanju, sasvojim velikim zakonima, ustaljenim običajima, gradovima, kralje-vima i bogovima”, a idući još dalje u prošlost od ovih razdoblja, otkri-vamo ruševine koje pripadaju drugim, još daljim i još uzvišenijimperiodima civilizacije”. Delovi srušenih zgrada u Tebi nam omogućujuda prepoznamo ostatke još starijih struktura koje su im prethodile, čijije materijal poslužio za gradnju upravo onih zgrada koje su sada stareveć trideset šest vekova!”58 „Za sve što su nam rekli Herodot i egi-patski sveštenici ispostavilo se da je tačno, i potvrđeno je od stranesavremenih naučnika”, dodaje Šampolion.59

U Drugom tomu ovog rada ćemo pokazati odakle je stigla civi-lizacija Egipćana, i ispostaviće se da se naše dedukcije, mada su za-

930



snovane na Tajnom Učenju, poklapaju sa onima do kojih je došaoizvestan broj najcenjenijih naučnih autoriteta. Postoji odlomak u jed-nom dobro poznatom indijskom književnom delu koga bi se valjaloprisetiti u vezi sa ovom temom.

(iz „Istorije Indije” (History of India) od Kaluka-Bate) Nemanikakve sumnje da su ovaj Manu-Vina i Menes, prvi kralj Egipta, je-dna te ista osoba.

Arja je Iran (Persija), Barija je Arabija, a Masra je bio stari nazivza Kairo, koji se do današnjeg dana naziva Masr, Musr i Misro.*Feničanska istorija navodi Masera kao jednog od Hermesovih pre-daka.

A sada ćemo se oprostiti od onih koji zaziru od čudotvoraca iukratko razmotriti one koji su njima opsednuti, kroz razne aspektečudotvorstva. U Drugom tomu nameravamo da damo pregled pagan-skih „čuda” i odvagamo dokaze u njihovu korist po istim merilimakojima ćemo se služiti i kada je u pitanju hrišćanska teologija. Sukobizmeđu nauke i teologije, na jednoj strani, i duha i pradavne nauke onjemu, magije, na drugoj, ne samo da neposredno predstoji, već jepraktično počeo. Već su prikazane neke mogućnosti koje pruža ma-gija, ali još više tek sledi. Sitničav, pakosni svet za čiju se naklonostotimaju naučnici i suci, sveštenstvo i hrišćani, već je počeo svoj za-kasneli krstaški pohod izricanjem presuda dvojici potpuno nevinihljudi, jednom u Francuskoj, drugom u Londonu, kršeći kako slovozakona tako i principe pravde. Poput „apostola obrezanja”,** uvek

931

„U vreme vladavine Višvamitre, prvog kralja dinastije Soma-Vange, Manu-Vina, naslednik drevnih kraljeva, izgubio je bitku kojaje trajala pet dana te je, kako su mu bramane okrenule leđa, emigriraosa svim svojim saborcima i, prošavši kroz Arju i zemlju zvanu Barija,stigao na obale Masre.”

* Odnosno Misir, Egipat. (prim.prev.)** H. P. B. aludira na apostola Petra koji se pokazao bezkarakternim (kao što je Isus

i predvideo) odrekavši se tri puta svoga učitelja kada su uhode fariseja došle da Gauhapse (pogledajte Mat. 26:34-35, 69-75). (prim.prev.)


su spremni da se po tri puta odreknu „nezgodne” veze iz straha da ihsaplemenici ne žigošu. Poklonici čuda i oni koji zaziru od njih morajuuskoro stupiti u ogorčeni sukob. Goruća želja prvih da naučni au-toriteti istraže i potvrde njihove fenomene dočekana je od stranedrugih sa ledenom ravnodušnošću. Njihovo uvažavanje naučnih kru-gova brzo opada kao prirodna posledica tolikih predrasuda i nekore-ktnosti koji su do sada prikazani, a epiteti koje uzajamno razmenjujudva tabora postaju sve neugodniji. Vreme će uskoro pokazati ko jeod njih u pravu a ko ne, pa će buduća pokolenja bolje razumeti čitavustvar. U najmanju ruku, sa sigurnošću možemo da tvrdimo kakoposlednju reč o božijim misterijama i ključ za njihovo odgonetanjene treba tražiti u kovitlacima Avogadrovih molekula.*

Ljudi koji površno donose sud ili usled urođene nestrpljivosti zureu sunčev blesak a da im se oči još nisu privikle ni na svetlost običnelampe skloni su da prigovaraju zbog razdražujuće nejasnoće izraža-vanja kojom se odlikuju radovi drevnih hermetičara i njihovih nasled-nika. Izjavljuju kako su njihove filozofske rasprave o magiji potpunoneshvatljive. Na prvu vrstu kritičara nemamo nameru da trošimo vre-me; a drugu bismo zamolili da obuzda svoje nestrpljenje, setivši sereči Espanjea – „Istina se skriva u nejasnom”, kao i „Filozofi nikadane obmanjuju toliko kao kada pišu jasnim rečima, niti više istine kažukada pišu uvijeno”. Štaviše, postoji i treća vrsta, kojoj bismo učinilipreveliki kompliment kada bismo joj pripisali ma kakvu sposobnostprosuđivanja. Oni jednostavno optužuju sa svoje propovedaonice.Drevne mudrace smatraju priglupim sanjarima, i, mada nisu ništaviše od običnih fizičara i pozitivista koji ne priznaju „čuda”, zahte-vaju monopol na spiritualnu mudrost!

Odabrali smo Irineja Filaleteja da im odgovori.

932


* Amedeo Avogadro (1776-1856), italijanski fizičar, autor molekularne teorije.(prim.prev.)

„Naši spisi će se u očima sveta pokazati kao čudno sečivo; ne-kima će iseći parče poslastice, dok će drugima jedino poseći prst; ipak,krivica nije do nas, jer mi ozbiljno upozoravamo sve one koji se budulatili ovog rada da su se namerili na najviši deo prirode; i mada pišemo

Nekolicinu uzvišenih umova koji ispituju prirodu umesto da pro-pisuju zakone kojima ona ima da se pokorava, koji ne pokušavaju daograniče njene mogućnosti kako bi ih uskladili sa sopstvenim ne-dostacima i koji ne veruju jedino stoga što pouzdano ne znaju, pod-setili bismo na poznati aforizam drevnog indijskog filozofa Narade:

„Nikada ne reci: ‚Ovo mi nije poznato – stoga mora da je laž.’Čovek mora da uči da bi znao, da zna da bi shvatio, da shvati da

bi sudio.”

KRAJ PRVOG TOMA

933

na engleskom, nekima ovo može da zvuči komplikovanije od gr-čkog; i mada će misliti da su ispravno razumeli, sasvim će izopačitismisao svega rečenog; jer, može li se zamisliti da će oni koji su poprirodi budale ispasti mudri kada su u pitanju knjige koje iznosedokaze o pojavama u prirodi?”


SADRŽAJ

PREDGOVOR UREDNIKA IPREDGOVOR 7PRED VELOM 13Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Platonovafilozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema Sirijskirukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova koji se koristeu ovoj knjiziIZIDIN VEO: PRVI DEO – NAUKA 63Poglavlje I – NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE 65 Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za drevnapredanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste Tajna naukadrevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda Sakaćenja jevrejskihsvetih knjiga prilikom prevođenja Magija je uvek smatrana božanskomnaukom Dostignuća njenih adepata i pretpostavke savremenika koji suklevetali Čovekova žudnja za besmrtnošćuPoglavlje II – FENOMENI I SILE 115 Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov sistemi sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora Objektivniuniverzum proishodi iz subjektivnogPoglavlje III – SLEPE VOĐE SLEPIH 161 Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost Psi-hički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine Ljudska volja– najveća među silama Površna uopštavanja francuskih naučnika Čemuse pripisuju mistični fenomeni medijuma Njihova veza sa zločinom

Poglavlje IV – TEORIJE KOJE PRIHVATAJU PSIHIČKE FENOMENE 197 Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i de MirvilaTeorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea i Žobera de Lambala

Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesni govor iz trbuha” TeorijaKruksa Teorija Faradeja Teorija Ševrola Komisija Mendeljejeva iz1876. Duševno slepilo Poglavlje V – ETAR ILI ASTRALNA SVETLOST 232Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlaku izmičeveliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne supstance Tu-mačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira Evolucija u in-dijskoj alegorijiPoglavlje VI – PSIHIČKI FENOMENI 282Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem, mogućnosti

„Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenos energije iz vidljivogu nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimenti i Koksova teorijaPoglavlje VII – ELEMENTI, ELEMENTALI I ELEMENTARNE SILE 340 Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirode Psi-hički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u SijamuMuzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni potencijali Iscelji-vanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevi zli demoni Neugasivasvetiljka Savremeno nepoznavanje životne sile Drevno poreklo teorije okorelaciji sila Univerzalnost verovanja u magijuPoglavlje VIII – NEKE OD TAJNI PRIRODE 406Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomak odHermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvo Nos-tradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijsko znanje o svo-jstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenje savremene naukeMesec i plima Epidemija mentalnih i moralnih poremećaja Bogovi Pan-teona su samo prirodne sile Dokazi magijskih moći Pitagore Nevidljiverase etarskog prostranstva „Četiri istine” budizmaPoglavlje IX – CIKLIČNI FENOMENI 462Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove poslediceEgipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazak duha u materijuTrojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestvici živih bića Elementalipojedinačno opisani Šta Prokle kaže o bićima iz vazduha Razni naziviza elementale Svedenborgovi pogledi na smrt duše Ljudske duše

vezane za Zemlju Nečisti medijumi i njihovi „vodiči” Psihometrijamože da pomogne naučnim istraživanjimaPoglavlje X – UNUTRAŠNJI I SPOLJNI ČOVEK 521Per Feliks optužuje naučnike „Nedostupno znanju” Prizivanja mogubiti opasna kada ih vrše novajlije Lari i lemuri Tajne indijskih hramova

Reinkarnacija Vračanje i veštice Trans izazvan svetom somom Ranji-vost izvesnih „senki” Eksperiment koga je Klearh izveo na usnulom dečaku

Pisac kao svedok magijskog eksperimenta u Indiji Slučaj iz SevenoaPoglavlje XI – PSIHOLOŠKA I FIZIČKA ČUDA 579Neranjivost dostupna čoveku Projektovanje sile volje Neosetljivost nazmijski otrov Opčinjavanje zmija muzikom Razmatranje pojavanakaznosti Psihološka oblast potpuno neistražena Očaj i kajanjeBerzelijusa Pretvaranje rečne vode u krv – fenomen biljnog poreklaPoglavlje XII – “NEPREMOSTIVI PONOR” 634Naučnici priznaju svoje neznanje Panteon nihilizma Trostruki sastavvatre Definicije instinkta i razuma Filozofija indijskih đaina Namernopogrešna tumačenja Lemprijea Čovekova astralna duša nije besmrtnaBudina reinkarnacija Magične slike Sunca i Meseca sa Tibeta Vampi-rizam – objašnjenje njegovih fenomena Bengalsko žongliranjePoglavlje XIII – STVARNOST I ILUZIJA 696Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperiment u Ben-galu Neverovatni podvizi Čiba Čondora Indijski trik penjanja uzkonopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira Granice stanjaobamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pravom znanju Šta su„materijalizovani duhovi”? Šudala Madan Filozofska osnova levitacije

Eliksir i alkahestPoglavlje XIV – EGIPATSKA MUDROST 771Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduhvatiDrevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veštine rata i mira

Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskim spomenicima Mo-jsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevne ruševine Sijama Egi-patski Tau u PalenkveuPoglavlje XV – INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA 855Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca palijaLjubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čajld o falusnomsimbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanja prepotopskih rasa At-

lantis i njegovi narodi Drevne uspomene iz Perua Pustinja Gobi i njenetajne Tibetanske i kineske legende Poznavalac magije ne ometa priroduveć joj pomaže Filozofija, religija, veštine i znanja koja Majka Indija os-tavlja u nasleđe budućim pokolenjima

H.P. BlavackaRazotkrivena Izida,

Tom I – Nauka

Izdavač:Metaphysica,

Beograd

Za izdavača:Aleksandar Dramićanin

Suizdavač:Mondo Group Int.,

Beograd

Za suizdavača:Vuk Dramićanin

Slog, likovni izgled i štampa:Grafička radionica MondoPres

Beograd

Plasman:Mondo Group Int.

0112920062; [email protected]

ISBN 978-86-7884-190-3

Prvo izdanje,Beograd, 2016

Biblioteka

Agarta

metaphysicaizdavačko knjižarsko preduzeće

Solunska br. 10, 11000 Beograd, SrbijaEmail: [email protected]: 011/292 0062; 064/307 3668

Biblioteka

Agarta

metaphysicaizdavačko knjižarsko preduzeće

Solunska br. 10, 11000 Beograd, SrbijaEmail: [email protected]: 011/292 0062; 064/307 3668

CIP - Каталогизација у публикацији -Народна библиотека Србије, Београд

141.332165:141.7

БЛАВАТСКАЯ, Елена Петровна, 1831-1891Razotkrivena Izida : ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene

nauke i teologije. Tom 1, Nauka / H. P. Blavacka ; [prevod: Dušan D.Stojanović]. - 1. izd. - Beograd : Metaphysica : Mondo Group Inter-national, 2016 (Beograd : MondoPres). - 933 str. ; 21 cm. - (Bib-lioteka Agarta)

Prevod dela: Isis Unveiled / H. P. Blavatsky. - Tiraž 1.000. - Str. 7-11:Predgovor / Urednik. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibli-ografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-7884-190-3 (Metaphysica)

a) Теозофија b) Истина - Филозофски аспектCOBISS.SR-ID 223918860

Documents

Razotkrivena Izida - Nauka - Knjige na akciji prodaja | … originala: Helena Petrovna Blavatsky ISIS UNVEILED A Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern Science and Theology