1

2

napomena

Tekstovi koji slede su autentični novinarski članci koje je ovaj autor, iz nedelje u nedelju u 2006. godini, pisao za zrenjaniski dodatak novosadskog ‘’Dnevnika’’.Vodeći neki svoj javni dnevnik dešavanja u gradu Zrenjaninu, prevashodno sam se bavio kulturnom problematikom ali je, što se i

mi se učinilo da imaju u sebi i neku dugotrajniju odnosno produženu vrednost osim one hroničarske i dnevne. Stavove i ocene nisam menjao i jedino sam naknadno vršio stilska prilagođavanja osobenostima knjige.

vidi, i politika ostavila neizbezan premda ne i presudan trag. Prvobitne sam tekstove rešio da objavim ovako sabrane jer

3

kao dnevnik 1

UPRKOS JANUARSKOJ DEPRESIJI

Socio-psiholozi smatraju da je mesec januar, posle silnih pučkih proslava i mahom neutemljenih euforija, mesec sa najizraženijom društvenom depresijom. U Zrenjaninu, ove 2006. kao da to pravilo ne važi. Mislim, pre svega zbog brojnih zbivanja u sferu kulture i duha. Pritom se izvinjavam se onima koji su pošteno''odbolovali'' svoju lično zasnova nu depresivnost. Ostali, koji su još i duhom radoznali, nisu za to imali vremena.

Na početku beležim raznovrsne odjeke promocije knjige profesora Todora Kuljića o Titu. Koja je izazvala naročitu pažnju smelim tez ama o bitnim poklapanjima ''lika i dela'', knjaza Miloša, Nikole Pašića i narečenog Josipa Broza. Naš grad, kako bi rekao prof. Veselin Ilić, mesto očuvanog kripto-komunizma je protivrećno doživeo ovu komparativnu studiju. Od besa i iskrene žalopojke koje su ispoljili golootočki ispisnici, preko i dalje pritajenog četničkog ’’zanovetanja’’, pa sve do nekritičkog i pogrešnog aplaudiranja već retrogradnih titoista. Ipak, imam utisak da su Kuljića ipak najslabije razumeli ovi potonji. Dok su u manji bili Zrenjaninci koji su knjigu shvatili onako kako je i na pisana. Kao demistifikacija svakojakih mistifikacija.

U prvom mesecu 2006. potom su se petrovgradski monarhisti, da li da do dam pseudo ili još bolje retro, poprilično obrukali sa otkrivanjem spomenika kralju Petru. I ne samo oni. Jer su taj legitiman i legalan čin, pod okriljem države, izveli dosta neuko i skoro kao parodiju nečeg što je moglo da bude skoro dostojan stveno. Kad je već prethodni monument sklonjen sa trga u naj klasičnijem boljševičkom maniru. Nekako u to vreme Zrenjaninac Goran Živić je dobio prestižnu nagradu ''dr Zoran Đinđić'', za diplomski rad na temu Aristotelovog shvatanja polisa. Kao ironičan prilog trenutnom položaju noćnog čuvara! Što nije nečasno ali ne i primereno akademskom obrazovanju. I nagradi!

4

U malo vremena, što na trgu što u knjigama, toliko mnogo protivrečne istorije. I aktuelnosti. Kad je reč o istoriji, valja spomenuti i izložbu ''Patrijarh Josif Rajačić'' koja je otvo rena u salonu Narodnog muzeja. Impresivna postavka koju su uradili kustosi i istoričari umetnosti iz novosadskih institucija u slavu i polzu ovog crkvenog velikodostojnika, ali i izu zetnog delat nika u poslovima vojvođanske autonomije. Vrlo odmerena, decentna, pregledna prezentacija sa preko 125 eksponata. Zrenjaninski muzej i ovim događajem svedoči o svom ekspanzivnom radu poslednjih meseci. Ako se sličan intezitet održi i u svakodnevnim muzeo loškim aktivnostima, a stalna postavka govori o tome, ovaj će grad biti na dobitku.

U gradskoj biblioteci je održana promocija knjige dobitnika nagrade Todor Manojlović za 2004. Dobitnik je Miroslav Josić Višnjić, za delo - ''Hiljadu i jedna reč''. U kome on istorijom prolazi kao borhesovskim lavirintu. A ovaj pisac veoma dobro zna šta je istorija duhovnosti naro da kome pripada. Tom istorijom on se bavi ne zapadajući u iracionalni zanos - rekao je tom prili kom knjiđevni kritičar Gojko Tešić. Naglasivši da je ovo delo napisano i prokomentarisano na pravi manojlovićevski način. Otrežnjujuće u današnjem hibridnom vremenu.

U galeriji kod Fabrike stanice izlagali su opet Zrenjaninci. Posle Lucića i Baroša videli smo Miroslavu Bastu i Janka Laca. U Savremenoj galeriji, ljupka izložba Dragane Marković, umetnice iz Beograda. U Pozorišnom klubu su govorili dr Nebojša Popov i Miroslav Samardžić. O demokratiji. Vlasti. Slobodi. Kontroli vlasti. U listu ''Zrenjanin'', čitali smo duhovit i sadržajan ''Moskovski dnevnik ''Aleksandra Bjelogrlića.

I, recite, kako onda u januaru, zrenjaninskom, naći vremena za dobru, staru depresiju!?

5

(kao) dnevnik 2.

A FEBRUAR TEK ZAPOČEO...

Ušli smo u februar. Snega jedva. Grejanja takođe. Gradska politička scena kanda spava. Ko zna zašto je to dobro. Privreda – uobičajeno.Skoro nikako.Fudbalskog kluba ''Proleter'' više nema. Tako nam i treba. Kultura, međutim, nastavlja po januarskom receptu: ničim izazvana beleži događaj za događajem. Premijeru za promocijom. Počelo je knjigom Vojislava Zorića, zbirkom pripovedaka ''Konkursne priče'' koja je po mnogo čemu paradigma njegove životne i umetničke

karijere. U njoj je smeštena njegova etika i estetika. Njegova sudbina i njen književni komentar. Naišle su potom dve zbirke pesama veterana, barda, zrenjaninskog pesništva Bogdana Džuvera, od kojih knjiga ''Čaša poreduša'' na neki način zaklapa, sužava u jedinstvenu žižu, fermentiše, zgušnjava, ukupnost njegovog pesničkog ambijenta, dok je ''Ljuštenje karaktera'', međutim, nešto sasvim drugo: osoben poetski traktat. U Narodnom pozorištu, posle bledunjave ''Ligeje'' i nedorečene ''Pred penzijom'', gledali smo, u izazovnoj i inventivnoj režiji Radoslava Milenkovića, inteligentno, zabavno i atraktivno izvođenje Molijerovih ''Učenih žena’’, sa respektabilnim rolama Sanje Mikitišin-Gačić i Nataše Ilin. Još jedna žena, slikar Jasmina Runjo ovih dana zapažena: izložba u Galeriji biblioteke Grada Beograda, i slika na koricama romana R. Šajtinca. Ciklus: Potkožna kriptografija. Sa mnogo asocijacija i inspiracija. U štimu romana.

Promocija tog romana, ''Pričica'' Radivoja Šajtinca, o kome sam svojevremeno napisao kako autor, nameran da maksimalno pomeri granice izražajnih mogućnosti proze u ovom delu, dovodi čitaoce u poziciju onog koji ovu omiljenu književnu formu posmatra izvrnutu naopako. Predstavljajući roman, književni kritičar Vladimir Kopicl je, u ''Zelenom zvonu,'' naglasio kako je osnovni filing ''Pričice'', a ujedno i trojno pitanje: da li neko može da pomogne nama, da li možemo da pomognemo nekome, i samima sebi. Heroj te knjige je sam doživljaj. Dok Teofil Pančić zaključuje da je ''Pričica'' roman koji je sav u jeziku ili sav od jezika. Roman koji ne ugađa čitaocu. Jedan drugi Pančić, Ivan, Zrenjaninac, fotograf-umetnik, na svojoj izložbi etno-fotografije, pogađate priređene u Muzeju, još jedanput svedoči o kvalitetu svog umeća, odnosno vizuelnom bogatstvu naših etnosa.

6

Izašao je i novi broj, dvobroj 196-197, časopisa ''Ulaznica'' bogat sadržinom visoke vrednosti. Po lično ukusu preporučujem prozu Aleksandra Bjelogrlića, esej Luke Hajdukovića, šatro priče Miroljuba Todorovića, pesme Jasne Melvinger i Nemanje Savi ća kao i kratki esej Gojka Tešića ''Novi modernizam Miroslava Josića Višnjića''. U ovako bogatoj ponudi, za idući put mi je preostao ''Banatski brevijar'' Babe Zoltana. Ako FK''Proleter'' iznenada ne oživi! Čak i onda.

7

(kao) dnevnik 3.

SREDINA JE FEBRUARA: TEK? VEĆ? NAŽALOST?

Februar je, da izvinu oni koji su u njemu ro đeni, ipak najkomplikovaniji mesec. Zima nitidolazi, niti odlazi, ali ni ne prolazi. Kao gripa. Srećom, kraći je od ostalih meseci ali dospeva posle svečarskog ( i ne zaboravite - depresivnog januara). Deluje nekako istrošeno. Politika, sa sve Skupštinom (naravno Republičkom) radi kao na prazno. Opšti ler. Sva je buka, bruka i bes u pozadini.

Kultura u gradu - u blagom opadanju. Ne uvozna, već ona koja se stvara u ovdašnjim atarima i kvartovima. Knjiga ''Banatski brevijar '' Zoltana Babe ipak razbija monotoniju. Nažalost, u medijima je premalo ima. Knjige i priče o knjizi.Po autentičnim vrednostima koje donosi zahteva više pažnje. Napisah: U svom ''Banatskom brevija ru'', koji je izdelio na poglavlja, ''Mali Eden'', ''Čas pozitivne geografije'',''Ne može to tako'' i

''Epi log'', ovaj pisac, smiren i odmeren, priča pevajući, i peva maštajući, i mašta citirajući neku svoju i iskošenu povest toponima, slavnih i nepoz natih predaka panonskih, događaja koji su se desili, ali i onih koji su mogli da se dogode, čak i onih koji nisu ni mogli ali bi bilo zanimljivo da jesu. Drugi recenzent, Ljilja Bailović kaže: ''Svako podneblje ima svoje mistifikatore. Neki su manje vešti, neki su zavodljivi kao Orfej, neki se proslave, neki ostanu samo u boemskim sećanjima. Zoltan Baba je tihi mistifikator, sav sklupčan u efemernosti jednog neponovljivog lirskog trenutka''. Ne slažem se sa koleginicom, iako ne u potpunosti jer kod nas reč mistifikator više vuće ka negativnom... A mlada slikarka Jasna Krulj upriličila je u Duhovnom centru ''Performans'' pod nazivom ''Ne boj se pesme'', izloživši ciklus malih, kvadratnih slika, portreta. Bilo je i poezije, a navodimo i njene karakteristične rečenice: ''Mnogo je straha u nama. A strah nije od Gospoda. Takvo je vreme da se bojimo svega, pa čak i ljubavi. Nebojmo se pesme, ni ljubavi, ni slike...''

U prošlonedeljnom ''Pametnom utorku '', u Zelenom zvonu, Gimnazija je, u okviru učeničko-profesorskog projekta ''Comenius Socrates'', internacionalnog, interdiscipli narnog, multikulturalnog, predstavila svoj izveštaj o učeničkom boravku Niderkaselu. Inače, ova inicijativa promišljanja i učenja modernog sveta, i nas u njemu, pod rukovod stvom profesora Aleksandre Maksić

8

jedna je od najeksluzivnijih kolektivnih duhovnih aktivnosti u gradu. U istom prostoru, za najbolji koncert prošle godine izglasan je nastup grupe ''Kanda, Kodža i Nebojša''. Na proglašenju su svirali ''Đura i mornari''.

Vidim u medijima, na samom objektu ništa novo, priča Pinovoj vili, nadam se ne ''beskrajna'', se iznova aktivira. Znam jedino da će početak obnove ovog zdanja, uz pomoć države, grada ili privatnog kapitala - sve jedno, značiti da se Zrenjanin probudio. Ova ugrožena građevina na centralnoj magistrali je zapravo paradigma, dijagnoza, anamneza našeg stanja.

I za kraj, nešto što sam davno napisao, dnevnički, februara 1984. '' U našem svakodnevnom, i sve više novokomponovanom, životu prošle se nedelje dogodila Lepa Brena. I ne može se reći da ovu, sve neizbežniju folk pevačicu nismo dostonjo prihvatli i pozdravili. Bilo nas je, Zrenjaninaca, preko osam hiljada, zgužvanih i pritešnjenih. Slatki svet kiča ''. Sada je 2006. Ko smo, gde smo i kakvi smo? Iako je februar, ne vredi se ipak bojati kiča. On nam je suđen.

9

(kao) dnevnik 4.

OPASNOST JEDNOSMERNIH ULICA

Umetnost obrazovanja, dakle, jedino je štonam je ostalo kao model zdravog, lepog i progresivnog čovečanstva. Kako doći dotoga? Kroz javnu debatu, kroz udruživanje vaspitača i umetniak. Iz tih uslova civilnog dijaloga doći će i praktična rešenja – izrekao je ne tako davno dr Dušan Bjelić, Zre

njaninac, predavač na Univerzitetu Južnog Mejna u Portlandu (SAD). Dakle, umetnost i obrazovanje. Ili umetnost obrazovanja, kao imperativ vremena. Lično bih, samo, pored civilnoumetnuo pojam građansko jer, kod nas je, danas i ovde, ipak aktuelnija dilema: građansko ili političko društvo. Iz istog se razloga u naslovu ovog beleženja javljaju pojmovi opasnost i jednosmerne ulice. One su neraskidiv deo parapolitičkih, negrađanskih, monolitnih društvenih sistema življenja. Njih odlikuju jednosmerne ulice u mišlje nju i vršenju javnih fukcija. Opasnost naročito za gradove koji, sticajem svakojakih okolnosti, iz provincijskog, što nije samo geografija, skliznu u palanačko stanje. Što jeste socio-patologija. Mišljenje na mah, planiranje do sutra, investiranje u maglu, mreža ličnih interesa, strah od uspešnih i originalnih - to je opšta dijagnoza palanke. Da li se prepoznajemo u tom profilu?

Vojislav Depotov, nadam se da ne mora da objašnjavam ko je on, već šest januara nije sa nama da nam kaže i upozori nas - čuvajmo se ispranog mozga. Valter Benjamin, veliki nemački teoretičar i pisac, u knjizi o jednosmernim ulicama svoga, berlinskog, detinjstva, svedoči o tome da su skoro sve odluke koje se donose u uskom krugu jednomišljenika uvek, na duži rok, pogrešne. Da li se to može primeniti i na nas? Ko zna. Ipak, izbegavajmo prečice, jer demokratija je način da se ne zaluta u slepu ulicu. Odluke koje menjaju lice grada nemojmo donositi na brzinu, u stanju kratkog pamćenja! Unutar pokeraškog bratstva.

A kada je u pitanju umetnost obrazovanja, zrenjaninski lutkari novom predstavom daju lep doprinos tom zadatku: pisac Miloš Nikolić i reditelj Dejan Penčić- Poljanski, predstavom ''Semafor'' pripremaju decu za ne samo za ulicu, porodicu i školu, već i za ''horor'' tkz. crtanih filmova na Televiziji. Ovu komičnu bajku glumci su, iza paravana, vedro, bodro i veoma profesionalno odigrali. Publicista Dejan Bošnjak nagrađen je priznanjem ''Zlatno guščije pero'', za

10

priče objavljene u ''Pčesinim izdanjima'', jer Dejan Bošnjak je veliki poznavalac i zaljubljenik kulturne i etno baštine Banata…

U izdanju Društva književnika Vojvodine, ovih je dana, objavljena zbirka pesama Janoša Siverija, ''Raspuklina'', poete rođenog u Mužlji, jednog od najboljih pesnika vojvođanskih Mađara, koji je umro 1990. u Budimpešti. Nepoznatog i skoro zatajenog u Zrenjaninu. Pesme je prevela Draginja Ramadanovska. Zakasnelo, ali nikad kasno, upoznavanje srpskih čitalaca sa ovim piscem. Koliko još imamo u gradu, i njegovoj prošlosti, umetnika u samoćama samo svojihjezika!?

Inače, u danima iza nas Narodno pozorište je gostovalo u Novom Sadu sa komadom Januša Glovackog ''Četvrta sestra'', predstavom koja, u režiji Radoslava Milenkovića, već par godina trijumfuje na mnogim scenama u nas. U galeriji Centra za kulturu Duško Matić je otvorio izložbu fotografija, sa svojih, pretežno, alpinističkih putovanja. Jasmina Tutorov zapisuje u katalogu kako je autor pomerio granice realnog, pronikao u simboliku pejsaža, prilazeći svetu kosmičkog... Tako to biva kad se izbegnu jednosmerne ulice!! Ne samo u februaru 2006. Dok sneg i magla odlaze iz našeg grada...

11

(kao) dnevnik 5.

SKOK POD KIŠOBRANOM

Likovni ''junak'' Vlade Veličkovića na već čuvenoj slici koja oličava energiju uspeha, doduše dopunjen zrenjaninskim februarskim kišobranima, možda je odgovor na mnogobrojna pitanja koja, ne samo ovdašnji ljudi, danas, postavlja sutrašnjem danu: kako prevazići sopstvenu inerciju. Odgovor daje pomenuti slikar: koncentracijom energije. Lične i udružene.

Ovih sam dana u Narodnom muzeju, prolazeći samo galerijskim i hodničkim kori dorima, uz par reči sa direktorom, prepoznao to neophodno nemirenje sa fatumom izgub ljenog vremena, i želju da se brzina delo vanja spozna kao jedina realnost. Skok je skok a za kišu je dovoljan kišobran. U pomenutom Muzeju još: ODJECI - sto lica stolica" naziv je izložbe dečjih radova otvo rene prošlog petka. Autori likovnih i vajarskih radova, učenici viših razreda osnovne škole "Vuk Karadžić", i devojčice i dečaci iz zrenjaninskog Centra za mlade "Maštalište", inspirisani su izložbom "Sto lica stolica", koja je nedavno bila u Muzeju. Maštovite i kreativne odjeke prethodne, ozbiljne izložbe, gledamo sad i kao svojevrsnu repliku moderne epohe koja nastupa. Deca bez samocenzure!

U Galeriji kod Fabrike stanice najnovija izložba ''Trojice zrenjaninskih slika ra'', Branislava Turinskog, Vladana Nikolića i Stojana Devića, kao da nastavlja da umetnički potencijal ovog grada izvlači iz senke. Suočava ga sa publikom. Širi artističke vizure. Sučeljava vrednosti. Ne dopušta palanačkom duhu da dominira.

U Gradskoj biblioteci prošlih je dana glas Miloša Crnjanskog prodrhtao kroz čula poštovaoca. Arhiviran, u Radio Novom Sadu, u okviru promocije knjiga posvećenih velikanu svih naših seoba, stražilova i sumatri. Bila su to predstavljanja knjiga "Pisma ljubavi i mržnje", koju je priredio Radovan Popović, i "Sa Crnjanskim u Londonu" autora Dragana R. Aćimovića, čiji je izdavač beogradski "Filip Višnjić", a govorile su književne kritičarke Anita Panić i Svetlana

12

Seatović Dimitrijević, kao i Ankica Dostanić. Crnjanskov već starački tenor svemu je dao otrežnjujuću dimenziju.

Preko Crnjanskog setih se i Crnje, one srpske, koja ovih dana obeležava kolonizaciju. Srpske Crnje koja je, čak i u vremenu dok je bila deo austrougarske imperije, vavek postojala kaozagranična, usamljena, crna tačka. Ipak, na mah, iznutra ozarene samotnosti. Najviše zbog raskošno obdarenog slikara i pesnika Đure Jakšića. Lično i porodično nesrećnog boema, socijalnog ipolitičkog stradalnika, romantičarskog poete. Koga Evropa devetnaestog veka, nažalost, nije na vreme upoznala.

U Karađorđevom parku, kraj biste, obeležena je godišnjica smrti legendarno zaboravljenog dirigenta Slobodana Bursaća. Obeležili su je biši članovi bivšeg hora svetskog ranga ''Josif Marinković''. Kako u našem gradu besprekorno funkcioniše kratko pamćenje. Ipak, vječnaja pamjat, maestro!

A dodeljena je i tradicionalna nagrada fonda Todor Manojlović. Dobio je, verovatno zasluženo, univerzitetski profesor Radovan Vučković. Lično bih je dodelio drugom, pa makar dotični i morao da napusti žiri. Ali, skok ispod kišobrana, ne uspeva svaki put. Barem ne u ovdašnjem februaru. Međutim, u Muzičkoj školi je najzad sviran Franc List. To više nisu samo metereologija i muzika. Skače Veličkovićeva energija. Kišobrani su naši. I zar je uopšte važno da li je Franc List izistinski bio u našem gradu!

13

kao dnevnik 6.

ELITA, KRITERIJUMI, STRATEGIJA

Jedan moj poznanik, ne onaj koji bi trebalo da napusti žiri za dodelu nagrade ''Todor Manojlović'' da bi istu konačno dobio, jer je dovoljno regionalan a istovremeno mondijalan, kao što je to bio čika Toša Manojlović, već jedan drugi koji inače često iritira čaršiju i lokalnu politiku, reče mi ovih dana kako je problem ovog našeg, zajedničkog grada, to što nemamo stvarnu elitu. I, u pravu je. Nemamo elitu koja bi stvorila superiornu duhovnu klimu. Pobedničku. Klimu koju ne može svaki politikanstki, plemenski, malograđanski oblak da pokvari. Jer, ono što stranke i staleži nazivaju svojom političko-intelektualnom elitom previše je tanušno. Premalo je misaone tvari za mnoštvo partijskih rezervata. Još je smešnije ali i opasnije nazovi elitističko dizajniranje koje proklamuje ''rejban i gabana'' malograđanština. Jer, osim u komunizmu, grad, državu i svet, u suštini, vodile su prosvećene elite. Oni

koji danas sebe predstavljaju kao predvodinicu gradskih zbivanja osim nagomilane političke moći i novca ne poseduju skoro ni jedan moralni ili intelektualni kvalitet. Nažalost, oni koji znaju prinuđeni su da slušaju navodne predvodnike.

Jedno zanimljivo sakupljanje i okupljanje, premda dosta usko profilisano, imali smo prilike da vidimo na Izložbi istorije sporta u našem gradu. Sabiranje, nažalost i srećom, dobre prošlosti. Nažalost jer je u pitanju prošlost koja je bolja od sadašnjosti. Srećom, jer je imamo. Za razliku od mnogih koji bi je takvu hteli! Jer i živi posetioci i ''eksponati'' bili su samo ikone proteklih vremena u plitkom, zamućenom akvarijumu ove epohe posle najnovijih ratova kojih se nerado sećamo. Dakle, u prikazu i ''izlogu'' sabrana elita zrenjaninskog sporta. Nešto što malo ko,osim Beograda, u našoj zemlji, verovatno može da učini. U stvarnosti godine koju smo započeli, međutim, vest je i to da je ''počivši'' FK Proleter oživeo kroz pionire i kadete ''Banata''. Da je sport proteklih desetleća vodila šira i ujedinjana sportska elita, a ne samo njeni izuzeci, verovatno bi i tranzicioni udar elegantnije protekao. Zapravo, mlade valja čuti a pametne okupiti. I to ne samo u sportu!

Izložba impresivna, obojena sentimentom, s ponekom greškom, svakako ilustruje bolji deo gradskog života. Postavka sporta koja inspiriše, podseća, nameće ne male uzore. Meni, ipak, pomalo smeta pretenciozan naslov, izložbe i kataloga: Istorija sporta Zrenjanina. Jer pojam istorija podrazumeva naučnost u postavci. Stroge vrednosne kriterijume, analitiku, metodologiju. Ovom što je u salonu Muzeja prikazano, ponavljam, veoma impresivnom i za većinu sredina ne

14

dostižnom, više odgovaraju pojmovi kao što su prilog, nacrt, pregled. To se naročito odnosi na prateći katalog.

Nešto slično važi i za časopis ''Zavičajac'' u kome se povremeno javljaju prilozi koji nisu na očekivanom nivou, iako teme zavređuju objavljivanje. Jer, kada se zavičajnost postavi kao jedini kriterijum nastupaju problemi: zavičaj ume da bude kob, da nas zarobi prozaičnim idejama i zabludama. Ume da odvuče u malograđanštinu, osrednjost i zagušljivost. U palanku kao sudbinu. Reč je o kriterijuma.

U nedelji u kojoj je, pomalo anonimno, otvorena izložba Save Stojkova, mladalački i nekonvencionalno predstavljen Miloš Vasiljević, mladi vajar iz Novog Sada, najavljena intrigantna premijera pozorišnog komada ''Četiri male žene'' po romanu Ljiljane Jokić Kaspar, za gorak ukus u svesti pobrinuli su se huligani koji su se bavili ''prepravljanjem'' višejezične table kojom grad započinje. Ali i predlog da se izmeni ime Štrosmajerovoj ulici jer je ’’nekonzistentan’’ ne spada u nešto čime ćemo se ponositi.. Slavko Županski svakako zaslužuje ''svoju'' ulicu ali nikako uz javno(medijski) izrečen argument da je prethodnik više zdušnije zastupao katoličanstvo. Koje ispovedaju i mnogi naši sugrađani!? Takav nas argument odvodi u ćorsokak svakojakih fobija.Potez nije u maniru evropejizacije života, a svakako je i geostrateški pogrešan. Osim što je neuljudan. Kada se ulicama, na mah, menjaju imena...

15

KAO DNEVNIK 7.

MART JE OPASAN MESEC

Mart mesec je za ljude, koji su životom ili (ne)delima apriorno već deo istorije, često koban. Da li im je to zapisano u zvezdama, bibliji, talmudu, koranu, komunističkom manifestu, kod Nostradamusa ili Tarabića - sve jedno. Predodređenost, fatum, sudbina, bog, ljudi koji se igraju bogova - samo su stilske varijacije egzekuta tragične krivice koja iznebuha nastupa. Ovogodišnji mart je, i za obične smrtnike, zbog bio-metereoloških uslova, bio opasan. Međutim, u danima koji su blizu Idama, sredine ovog meseca, velikane, s jedne i druge strane dobra i zla, mart često prevodi s druge strane Stiksa, te reke smrti, U našoj, ''JugoScg'' verziji 2006. jedna je smrt pretekla treću godišnjicu prethodne tragedije, atentata koji je sprečio da definitivno ubrzamo svoj život i steknemo šansu da ga držimo u sopstvenim rukama.

U zemlji koja misli barem dve suprotstavljene misli, kad misli a ne lebdi zaludno u mitu i iluzijama, Miloševićev odlazak iz epohe, da li i ona delom ide sa njim, otvara jasnije sva pitanja našeg ukupnog učešća u ''godinama koje su nam pojeli skakavci''. Odnosno sve je bliži dan kad moramo, svako za sebe, pa onda sa onima koji misle slično, da se preslišamo na temu: zašto ''Mocart naše politike'' Zoran Đinđić do dana današnjeg nije potpuno shvaćen i nastavljen? Mart jeste mesec opasnog življenja, i još bržeg umiranja, ali ni mart nije svemu kriv, i ne traje duže nego što to kalendar dopušta. Barem po pravilu i u normalnim državama. Našoj trapavosti i nekoncentrisanosti svi meseci u godinu mogu da budu mart!

Kada je već reč o martu, i nama običnima, napisah još 1998. ovaj stih opominjujuće sadržine: Do sledećih Ida da li ću se oporaviti od poezije i sudara: Dušo moja / Ne dozvoli mi da te u novom tesnacu preteknem: U martu omraznom...

Toliko o martu. Ali sledeći mesec je - april, koga ne voli T.S. Eliot...

16

Na srednjobanatskoj javnoj sceni par političkih aksidenata: kukasti krstovi u Srpskom Itebeju, u žitištanskoj opštini pokušaj ''puča''; naši labudovi još bez gripa; konačno je sređen saobraćajni haos kod Nove Pijace. Skoro sve u redu. Skoro? Sve??? Na tribini ''Aristotelov pogled na polis'', u Kulturnom centru, uvodničar Goran Živić akcentovao Aristotelovo stanovište da ''dobra politika'' mora da uvažava sve različitosti i da zadovoljava sve ( razumne) interese. Pred političare 21. veka ovaj se imperativ urgentno postavlja. Kao test njihove sposobnost za anticipaciju i sintezu stvarnog i mogućeg.

Na splavu ''Tropiko'' je promovisana prva knjiga našeg sugrađanina Dalibora V. Lalića ''Linija''. O ovom romanu koji govori o zavičaju, ratu i intimnoj refleksiji konkretnog sveta -uskoro opširnije. Marinko Mandić, publicista, objavio je takođe knjigu, ali ovog puta je reč o dokumentaristici. Rukopis, plod dugogodišljeg istraživanja, pod naslovom ''Kolonisti Srpske Crnje izbliza, 1945 - 2005 '', na veoma dobar način, kako je rekao Đoko Stojičić, poštovanjem istine, dopunjuje naša saznanja o veoma bitnoj, kolonističkoj, dimenziji ovog pograničnog rejona. U nedelji iza nas promovisan je, veoma sadržajno, i ''Banatski brevijar'' Zoltana Babe''. Duvači briljirali na takmičenju u Beogradu.

Polovinom marta, pored zgrada bivše Kapetanije, uzalud sam čekao brodove. Koji ne do laze. I mislio: ’’Grad ispred mene je kao brod okoštao usred svetlosti koju s zadrškom ljubim’’.

17

kao Dnevnik 8.

ZAVEJANO JAVNO MNJENJE

Pišem ovo u danu kada niko nije čistio sneg u gradu. Ni službe ni građani. Dakle: ni sam ne znam zašto našeg čoveka, u martu 2006. Zamišljam kao autostopera koji u ruci drži mobilni telefon. Bilo šta da čuje, ne može ništa da preduzme. A javljaju mu samo beznačajne, ili ružne, vesti. Taj neko, na ivici puta, ima utisak, ili glumi, da učestvuje u savremenom životu. Sprava mu pruža iluziju, dok ga rastojanje ostavlja na stvarnoj margini. I nisam siguran zašto mi baš ova asocijacija prethodi temi koja me ove nedelje zaokuplja. Nije to ni onaj groteskni, požarevački pogreb, koji takođe plastično dijagnosticira anamnezu naši aktuelnih života. Mene fascinira jedan socio-psihološki fenomen, za koga se doduše ne bi moglo ređi da nema veze sa ''postmodernom''' farsom koja je trajala danima. Reč je, ipak, o činjenici da u ovoj zemlji, osim u Beogradu i Novog Sadu, više ne postoji aktivno javno mnjenje. Ako je i uspelo da se formira u kratkom interegnumu između komunizma i ''socijalizma'', a artikulisalo se kroz ''šetnje'' i pištaljke. Danas umesto njega, koncentrisane narodne volje o bitnim socijalnim, komunalnim ili civilizacijskim pitanjima, imamo paralelnu stvarnost koju oblikuju ravnodušnost, život na ivici egzistencije, ili mediji. A oni to često rade u interesu kapitala, moći, ili po navici iz ''olovnih ili vunenih vremena''. U tom se raskoraku između imenovanja stvarnih i akutnih potreba i njihove verifikacije, odnosno rešavanja, gubi suština građanskog identiteta. Zbog toga, u najvećoj meri, u ovom gradu je moguća dilema fabrika vode ili uređenje centra, nedostatak civilne svesti uzrokuje postojanje pošte, banke i zdravstvene stanice na Bagljašu koje ne bi mogle svojim kapacitetima da zadovolje ni osrednje selo. To odsustvo svesti o minimumu lične i društvene odgovornosti dopušta da fudbalski klub znatne tradicije naprosto nestane...

I to nije nikakva politika, ta pasivnost je zapravo pukotina u samopoštovanju, ličnom i javnom. Stojimo kraj druma s mobilnim telefonom... Skrnavljenje bilborda sa najavom omaža Đinđiću, takođe ne izaziva veću reakciju, jer elita spava a javno mnjenje se raspalo u tranzicionim turbulencija koje se ne mogu samo ''Novim optimizmom '' krotiti.

Život se ipak odvija, kao da je sve normalno. U kratkom filmu autora Željka Solomuna ''Slive'', priči o marginalcu, berberinu fudbalskom žongleru Slavku Anđelovu, običan život postaje neobičan, uz pomoć ljubavi i fanatizma. Solomun je, takođe, na prezentaciji svojih dokumetražnih filmova, pokazao zavidan talenat i demonstrirao upornost. On učestvuje u

18

stvarnosti umesto da je čeka na mobilnoj vezi... Koleginica Jelica Vojinov, u ''Zrenjaninu'' piše izuzetno zanimljivu priču o našoj sugrađanki Desi Kovačev, modistkinji i kostimografu, Robert Takarič, u Dramskom studiju Kulturnog centra, predstavom ''Uzmi malo vazduha, sine'' kao da nastavlja smerom ''off scene'' koju je već legendarni Milan Vukotić (Rastibuđilizovane klejbezable) davnih sedamdesetih započeo. Peti broj časopisa za književnost i umetnost iz Mužlje ''Sikoli'' (Vrisak), donosi niz vrsnih tekstova i prevoda, na liniji koju je pesnik Janoš Siveri označio. Pozorište ''Toša Jovanović'' se sprema za Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. I u našem gradu će biti održana tribina o tome šta je sve pisac Den Braun ''pogrešio'' u knjizi ''Da Vinčijev kod''. Kad se to utvrdi - idemo dalje! U život. Ali, ne vozom u pravcu Vršca. Koji više ne ide.

19

kao Dnevnik 9.

DA SVE STIGNE NA RED

Nisam bio na predavanju u ulici Cara Dušana koje je držao profesor teologije Galus Laslo, o ''falsifikatima Da Vinčijevog koda ''. Čitam da je i snimanje filma po isto imenom romanu Den Brauna dovedeno u pitanje. Mora da je nešto krupno u igri. Svetska zavera! Sukob religijske dogme i postliberalizma? A nisam ni putovao u Vršac, vozom. Vozovi više ne idu na tu stranu. Kroz Banat koji je nekada imao železničku mrežu nalik evropskoj. Možda će biti bolje kada se razreši fama oko Den Braunove ''tajne večere'', i donese novi Ustav. Odbornici Skupštine opštine su, relativno pitomo, usvojili izveštaje o radu javnih preduzeća, što ne znači da su ova besprekorno radila prošle godine, nego samo to da su gospoda iz skupštinskih klupa još daleko od stvarnog života. A bilo je reči o grejanju, vodi, čistoći, komunalnoj infra strukturi, stanovanju, saobraćaju, parkiranju, pijacama. I o kulturi. Dovoljno nam je, po svemu sudeći, da se tokom godine zlopatimo sa problemima iz navedenih oblasti. Kome je još do propitivanja nadležnih o obimu i kvalitetu poslova koje su za nas, od našeg novca, obavljali. Iako je to azbuka građanskog života.

Lokalna samouprava je ipak servis ljudi koji ima ju pravo da je biraju i propituju. Jer,građanin mora da poštuje zakone a vlast da ih izvršava, kontroliše, sankcioniše. Kad spomenuh reč kontrola: pre jedno tri nedelje sav važan napisao sam kako je konačno regulisan saobraćaj oko Nove pijace. Pre neki dan, međutim, jedva sam izbegao, naivan, kolonu pomahnitalih vozila koja se sa Pijace samouvereno ustremila ka Jugopetrolovoj pumpi. Da dočekam samo živ najavljeno ''elektronsko oko'' nad magistralom! Što reče profesor Lisica, u nekoj drugoj prilici, demokratiju obezbeđuju institucije, ja dodajem, a propise sprovode ljudi! Koji žive u tim institucijama. Jedno bez drugih ne ide.

Zbog zauzetosti Miodraga Miće Tabačkog, tek ovih mu je dana uručena ''Nagrada grada Zrenjanina''. Uz dužno poštovanje svih onih koji su je dobili u redovnom terminu, ovo bi trebao da bude civilizacijski čin višeg nivoa. Scenograf i teatarski umetnik međunarodnog ranga zaslužuje pomalo izdvojenu svečanost. Ako je ona koju su priredili bila takva. Jer, kada je promovisana monografija o njemu, grad se nije baš proslavio brojem uglednika. Miodrag Tabački je ipak plezir svom gradu i reprezent njegove kulture. Kao što obećava da jednog dane to postane i

20

Veljko Torbica, mladi gitarista, koji je briljirao na Međunarodnom muzičkom festivalu u Zrenjaninu. Sin pokojnog reditelja, vrsnog dokumentariste, Dušana Torbice.

Značajno ali nedovoljno propraćeno i kritički valorizovano interesovanje imala je promocija knjige ''Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji'' autora Zorana Žiletića. Ova izuzetno osetljiva i intrigantna tema, jer njeni odjeci i recidivi traju i u životu našeg grada i okoline, konačno postaje predmet naučnih izučavanja. Činjenica da prava istina nije ono što je proklamovao posleratni pseudoboljševizam, nikako ne sme da bude zamenjena sličnom neistorijskom konstrukcijom koja briše antifašističku prošlost regiona. Jer, najopasnije je kada se uz naučno, direktno ili indirektko, plasira ideološko ili netačno. Kao što je rekao jedan od učesnika u raspravi, politikolog Miodrag Samardžić, treba se zalagati da se do kraja rasvetli stradanje Nemaca ali se istovremeno moraju poštovati nedvosmislene istorijske činjenice. Najvažnije od svega je svest o tome da sve, pa i ''tabu'' teme, društvenog zdravlja radi, moraju da dođu na dnevni red.

U međuvremenu je priča o ''Malim ženama'' ispričana u Narodnom pozorištu. A izložbuje imala i slikarka naive Rozalije Markov. U Galeriji kod Fabrike stanice.

21

Kao Dnevnik 10.

POZORIŠTE KAO METAFORA, GRAD KAO SUDBINA

Pravi problem u kome se kao grad nalazimo nije u tome što establišment Zrenjanina, politički, kulturni, privredni, čak i umetnički, ne voli dovoljno teatar da bi se upristojio da dođe, na primer, na Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (uz časne izuzetke koji su bili ), na kome domicilni ansambl, uzgred budi rečeno, igra značajnu ulogu (za razliku od Grada u Pokrajinskim relacijama). Situaciju čini ozbiljnom svest da oni to (ne)čine zbog odsustva odgovornosti, funkcionalne, staleške i druge, odnosno spoznaje o tome da je intelektualna pozicija tako prononsiranih pojedinaca teško spo jiva sa evidentno dugotrajnom apstinencijom od duhovnih vrednosti. Koja je čak i formalizovana upornim nepojavljivanjem na događajima kulturnih i umetničkih profila.

Bivao sam ovih godina i u drugim gra dovima, na sličnim Festivalima. Ni tamo ''elita'' nije baš bila ''zaljubljena'' u pozorišnu, i ostalu umetnost ali se kanda bolje snalazila u bontonu!? Doterani i osmehnuti bili su prisutni na kulturnim događajima. Odlaskom lokalnog fudbala u egzil, nestalo je i drugo mesto gde se meri puls grada. Jer, pozorište i stadion su barometri stanja gradskog mentalnog zdravlja. Elitnog i populističkog. Ali duhovnog zdravlja, u oba slučaja! Naravno, uz sva preterivanja koje ovako pojednostavljeno, ali i tačno, zaključivanja donosi.

22

Ipak, postoji i Pozorišni klub ''Zeleno zvono’’, gde mladi, bogu hvala, pokazuju daleko veći i ohrabrujući odgovorni optimizam. Premda, onaj koji dolazi iz neobavezujućih muzičkih i ostalih žanrova. Salon Narodnog muzeja je takođe posećen i dovoljno često počašćen zvanicama i pojedincima iz gradske elite. I Internacionalni muzički centar jeste gradska ambicija iznad lokalnog... Zato mi se povremeno učini kako će se ovde kultura ipak održati, uprkos dobrih uslova koji na dužu stazu znaju da oslabe imuinitet.

Kad upotrebih termin ''mentalno'', podsetih se kako urbanisti koji sređuju ''Centar grada'' izrekoše ovih dana, samouvereno sintagmu ''mentalna veza sa prošlošću''. I pored toga što smatram da urbanistima ( i arhitektama naravno) u principu nismo smeli dopustiti da sami konstruišu svoju ''stalnu postavku'' gradskog jezgra, jer po pravilu takvim poslovima prilaze isuviše tehnologistički, doktrinarno, šematski, zaboravljajući ljude koju su tu živeli, žive ili bi da žive, više me uzmemirava nešto drugo. Pitam se: s kojom to prošlošću hoće da nas povežu i šta oni podrazumevaju pod mentalnom vezom. Ako je ta prošlost ono što se kao njihova urbanistička ''ima ginacija'' pojavljuje kao budući izgled glavne ulice, nisam siguran da su autorske smetnje na vezama samo tehnološke.

Klinker, opeka i dvostrani drvoredi, možda i ''razbijaju sivu monotoniju'' ali nisu relevantan deo gradske prošlosti. Centar ispražnjen od stanovnika, sa duševnom prazninom popodneva, samo je paradigma jednosmerne ulice. I to ne samo u urbanističkom razmišljanju. Pretpostavljeni tim kreatora našeg revitalizovanog urbisa, koji svako stoji iza Ideje i Projektnog zadatka, sastavljen je, nadam se, od istoričara, sociologa, umetnika, etnologa, arheologa, kulturologa, sociopsihologa, antropologa, hortikularaca, umnih ljudi ovog grada, morao bi iznova da razmisli o svemu pre nego što bageri preduboko zađu u budućnost, koja je zapravo vrsta povratka u prošlost. Grad se ne rekonstruiše samo betonom, ciglom i inim građevinskim materijalom. Građevinari dolaze posle filozofa, pesnika i likovnih maštara. A da ne govorim o tome da pretenciozni centar nikako ne odgovara razvaljenim doljama, bagljašima, gradnu licama... Duša grada, zapravo sad stanuje negde drugde. Da bi je dozvali moramo imati mnogo suptilnije pristupe temi.

23

kao Dnevnik 11

VODA NEŠTO NOSI

Ovih nam nam dana voda teče kroz vid i pamćenje, i da li nam se samo priviđa recidiv Panonskog mora. Voda se podigla na kub i podseća nas da priroda ima neke svoje granice posle kojih više neće ljudima dopustiti da je razaraju živeći u blaženoj iluziji da se sve nekažnjeno može. Naravno, oni sa Tise, Tamiša, Dunava, Save, iz Belog Blata, Sečnja, Međe, Beograda, Novog Sada, Gradišta i ostalih poplavljenih destinacija ne razmišljaju ovako rezonerski o onom što nas je sve snašlo, a njih je mnogo više, i u pravu su, ali kad vode odu i odnesu ono što moraju, moramo svi razmisliti šta decenijama radimo svojoj okolini. I koliko održava mo ono što smo desetlećima pripremali: brane, nasipe, kanale i sl. A zapravo smo ih godinama zaboravljali, zatrpavali, bagatelisali. Mi, Zrenjaninci smo na vreme skoro ''izbacili'' Begej iz centra grada pa nas te brige manje more. Izbacili reku, koja je u pesmi opevana, izgradili dopola jezera, autore i realizatore te ideje naružili, s pravom ili ne, svejedno. A započet projekatpreneli u zaostavštinu za budućnost. I započeli da adaptiramo staro gradsko jezgro a jezera, nedovršena, ostavili kao beleg kratkog pamćenja!

Uzgred, i nije loše što nas bivša reka ne plavi. Bara u centru grada, na mestu projektovanog jezera, je mnogo lagodnija varijanta. pod uslovom da se u nju ne ulaže. (U međuvremenu, u kome ovo pišem, i onog trenutka kada vi budete isto čitali, taj zanemareni Begej može i da nas '' ujede'' ali to ne menja suštinu priče)..

Po logici paradoksa, nama koji vučemo rodne šifre iz daleke bečkerečke prošlosti, ova voda koja sa svi strana stiže i nije kontraidikativna jer u davna vremena svuda naokolo su bila mnogobrojna jezera, takozvana Lacus Beckereklen. Dakle, nama je voda kodirana kao sudbina. Naravno, šalim se, možda i neumesno u vreme kad kad Tisa, Tamiš, Dunav, Sava, Morava, i ine reke, divljaju. Ali, kad spomenuh prošlost, osećam da dugujem objašnjenje onima koji brinu o izgledu, funkcionisanju i napretku grada, a možda još više onima koji samo vole grad u komežive. U prošlom sam se broju svog ''kao Dnevnika'' pitao, misleći na urbaniste, a još više onaj neimenovna savet umnih ljudi koji, verujem, bdi nad idejom obnove, rekonstrukcije, revitalizacije i funkcionalizacije gradskog jezgra: s kojom to prošlošću hoće da nas povežu ( radeči projekat obnove)? Pitao sam s razlogom jer prošlost Bečekereka, Petrovgrada i Zrenjanina jeste

24

multikulturalna, ona je monument u kome slojevi srpskog, mađarskog, nemačkog, slovačkog, hebrejskog, i ostalog ''sedimenta'', ti arheo-uzorci materije i duše, nisu uvek raspoređivani po logici potrebe, zajedništva, ili funkcionalnosti, po estetici. Već i po diktatu istorije, politike, ratova, prirodnih nepogoda i sl. Rušenja, nakaradna dograđivanja, sakrivanja i sklanjanja, krpljenja i ''farbanja'' su očigledna na onome što danas, kao kulise stvarnog života, predstavlja centar grada. Zato i mislim da je pretpostavka svake izmene koja ima cilj za ''povratak u budućnost'' zapravo promišljanje, stručno, interdisciplinarno i analitičko odgovaranje na pitanje: šta je ''autentičan'' gradski centar. Centar koji neće ponavljati greše prošlih vremena koja nisi bolja samo zato što su prošla. Valja utvrditi moguć i izvodljiv multikulturološki zajednički imenitelj, koji makar približno, jeste bečkerečki. Onaj koji vidi vreme kroz presek prošlog, sadašnjeg i budućeg.

A o mentalno vezi, nekom drugom prilikom. Jer, u pravu je frontmen poznatog sastava 'Partibrejkerski'', Zoran Kostić Cane, koji ovih dana doslovno kaže: ''Ja znam istoriju ovog grada. Nemar ljudi ljudi koji ovde žive doveo je do toga da je grad pao na tako niske grane. Niko nije kriv sa strane, nego ljudi koji žive u ovom gradu. Treba voleti svoj grad''. Veruj mi, Cane, znamo mi to! Ili barem mislimo da znamo.

Voda, voda na kub, voda u dvorištu, spavaćoj sobi – vode će se povući. Da li će odneti i svu našu nespremnost da se menjamo. Evropa je davno utvrdila obale. A mi smo izgleda armirali nemar i brzopletost. Jer, kako napisa Zilahi: Voda nešto nosi... Ovih dana nam je u pukotinu nedođije otišao i profesor Nikola Medvedev. Pedagog, pozoriši kritičar, u jednom trenutku direktor pozorišta, ovog našeg grada koji živi u lantentoj amneziji. Ugledan i značajan građanin. Jedina mu je mana bila što nam je bio savremenik u palanačkom životu. Jer,takvima se uspeh ne oprašta.

25

kao Dnevnik 12.

IZMEĐU VASKRSA I PRVOG MAJA: SAMI SA SOBOM

Ove poplave, naplavne, podzemne i podlivne vode, sve više postaju paradigma naših života. Merilo vodopropusnosti naše ljudskos ti, solidarnosti, društvene oganizovanosti. Jedni brane, drugi pecaju a trećima ne pada na pamet da barem za praznike pripomognu onima koji brane svoje okućnice i našu ničim uzdrmanu sebičnost. Nekako mi se nameće misao kako su zapravo u krizi naš lični moral i državna spremnost da se bude na visini zadatka. Jer, Kosmet i Crna Gora jesu gorući i strateški problemi ali i voda koja nam teče kroz vid, tanjir, san i živote, mora da postane opšta briga. Pre svih onih koje izdržavamo iz poreza koje plaćamo.Zapravo, ne voda već čovek koji strada. Druga je stvar, što reče protojerej Sovilj, kako je možda i ova poplava ispit naše savesti, i (ne samo religiozne) svesti. Ali, razumem i predsednika Srbije Tadića koji okleva sa potpisom na zakon o crkvama koji, kanda, pomera normalne granice između religijske prakse i laičke države.

Ipak, i pored toga, Vaskršnji mir i praznovanje, onog što sve manje osećamo i u čemu nemamo meru, potpuniji bi bio u našim (a)teističkim i (ne)religioznim dušama kad bi barem na sat-dva otišli do Belog Blata, Žabaljskog mosta, Mošorina, Šumice sa lopatom ili džakom peska. Mi nemamo vremena a država nema nas. Koga li imamo i koja li smo država? A koga je tek imala Dragica Simić, radnica iz Srbije, koja je samoubivši se nestala u zjapu između praznika, milosrđa i rutine, ne dočekavši Praznik rada.

Spomenuh crkvu pa se setih rečenice koju u povodu ''uređenja centra grada Zrenjanina'' izrekao profesor, verovatno arhitekture, Mitrović, kako će '' kamen u kombinaci ji sa sačuvanom klinker opekom činiti mentalnu vezu sa prošlošću ''. Trenutak je da izrazim suštinu svog neslaganja sa ovakvim nekonzistentnim stanovištem. I činim to, bez trošenja vremena na pobijanje te čudne ideje.

Prvo jedan citat: ''Jevrejska sinagoga, srpski Uspenski hram i rimokatolička crkva sv. Ivana Nepomuka, spojene imaginarnim linijama, činile su idealnu sliku trougla. Ovaj magični trougao verske tolerancije, oskrnavljen je nasilnim rušenjem Sinagoge u leto 1941.'' – kaže Vesna Karavida, u nekom drugom kontekstu. A to jeste pravi mentalni most ka prošlosti, čak i za one koji nisu uopšte religiozni nego samo multikulturalni. Dakle, to je nit koja nedostaje Centru ovog

26

grada. Omogućiti Uspenskom hramu da prodiše, dati mu prostora uklanjanjem relativno beznačajnih objekata sa duge strane Centralne apoteke, odnosno negde u Jevrejskoj ulici, po uzoru na srušeni hram, podići novu Sinagogu. Ovakav civilizacijski potez podržale bi barem tri konfesije, i tri države. Predviđena pjaceta ispred Biblioteke, i Katoličke crkve, veoma bi se elegantno uparila sa sličnom ispred crkve Uspenja bogorodice, sada stešnjene u Svetosavskoj uli ci.

Odnosno, zalažem se da se orgulje, iz reformatorske crkve, vrate u svoje duhovno okruženje. U Sinagogu. A kip Nepomukov u apsidu na ulazu Gradske bašte. Da uspostavimo '' magični trougao'' verske i ljudske tolerancije. Tolerancije koja je ovih dana drastično poremećena u jednom lokalnom mediju. Rečnikom i ''argumentacijom'' za koje sam pomišljao da su deo prošlosti. Ali i mediji su onakvi kakvo je i društvo: metastabilni, prividno vaspitani, i samo naizgled pismeni. Politički, građanski i bukvalno.

U atmosferi Vaskrsa, sa vodom u ''televizoru'', i nelagodom u savesti, čekajući Prvi maj, još jedan susret sa kontekstom istorije koju smo pomalo falsifikovali, i izneverili, čitam stihove mlade sugrađanke Lidije Đogo. Iuzetno bogate svežom leksikom i nesvakidašnjim bogatstvom različite osećajnosti. U knjizi ''Podoknice'' ona peva: U mnoge noći sampasne/ grbava me luna/ vrati na obalu/ bašte Plankertove/ u poljubaca park/ uz baršun vode begejske snatrene... Kada bi poezija mogla da spase svet !? I solidarnost!

27

kao Dnevnik (13)

NAŠEM HAOSU NEDOSTAJE VOZNI RED

Ono što smo ovih nedelja propustili, ili što ćemo tek propustiti kroz svest, digestivi trakt ili krvotok: tvari, stvari, ideje ili njihove recidive, retko bi koji narod na ovoj planeti uzmogao. Dva uskrsa, sa simboličnim postom i oblapornim mrsom, godišnjicu nuklearne katastrofe u Černobilju, 1. maj koji kapitalisti i zbunjena država priređuju poniženoj radničkoj klasi, Dan pobede nad fašizmom, koga kao da se stidimo, iako autentičan i konzistentan fašizam nikad nismo ni imali, sećanje na izbeglički egzodus iz Hrvatske, ravnogorski ''uranak'', spekulacije i operacije pod šifrom ''Mladić'', Dan ''D '' u Crnoj Gori...

Sva sreća što smo odavno zemlja bez ideologije, srednje klase, nacionalne strategije i uslovnog refleksa. Samo takvi građani, a oni smo mi, koji funkcionišu dnevno, nedeljno i eventualno mesečno, za dalje niko ne garantuje, po sistemu: ''Uđeš, izađeš – gotovo'', mogu da podnesu taj haos koji u svakodnevnom žargonu zovemo normalnim životom. Ko god pokuša da racionalizuje taj galimatijus nagorelelih ideja, istorije koju večito doživljavamo sa distancom koja je ista onakva kao kad bi slona posmatrali sa razdaljine od pola metra, ekološkom svešću embriona, klasnim principa opšteg rada na crno, morao bi da plače zajedno sa televiziskim emiterima koji deceniju rade na nepostojećim frekvencijama u korist svog interesa. Da plače i pokvari neradne, praznične i ostale izmišljene dane. Na putu evropskih integracija.

Međutim, to što našem haosu nedostaje vozni red ne znači da neki opšti časovnik ne otkucava vreme. Vreme, koje ukoliko se ne kreće unapred, ubrzano ide unazad. Ponovno oživljavanje lokalne priče o sudbini ''znamenitog'' Mosta na suvom, onog što je ''ingenioznošću'' projektanata Jezera koja nikako sama od sebe da se završe, ostao da postoji kao paradigma nadrealizma naše sopstvene, autohtone pameti, inspiriše me na ideju da predložim nadležnima da isti prepuste umetnicima. Jedino oni mogu obesmisliti apasurdnu realnost ovog funkcionalnog ćorsokaka Da spoje ovaj most, koji raspolaže samo prošlim vremenom, sa zgradom lučke Kapetanije, koja više neće dočekati ni jedan stvaran brod. I sve da zaključe impozantnom ruševinom Špiritusare, koja samuje na obali nepostojećeg jezera. Ubeđen sam, u siromaštvu u kome jesmo, da jedino koncept može prevazići razvaljenost ovog prostora na samom rubu

28

Centralnog gradskog jezgra. Koncept-Projekat-Brzina, uz zrno umetničke soli, a u ovom je gradu mnoštvo takvog zrnevlja, mladog, smelog, dovoljno ludog da uspe - jedini je obrazac koji ima šansu da nas useli u tajming epohe.

U protivnom, jer mostova, kapetanija, špiritusara imamo na pretek, ni šajke i čamci vajara Mladena Marinkova, oni iz Savremene galerije, neće moći plićakom koji iza svih poplava preostane. Jer, kako reče pisac Goran Petrović, poplave jesu silne ali plićaci su večni. I da vas podsetim, 9. maja, te i te godine, i mi smo bili na pobedničkoj strani! Zapravo na onoj koja je tra žila promene.

29

kao dnevnik 15.

EVROPA U GRLU

Sve se nešto ovih dana vrtim oko rečenice iz neke istorike koja kaže da je Veliki Bečkerek ipak bio provincijski gradić, na rubu Austro-Ugarske. Ne samo ali ipak! Gradić. I arhitektura iz toga vremena, i ne samo iz tog, ma koliko bili ponosni na nju, u odnosu na Peštu, Temišvar, Arad, pogotovo na Beč i Prag nije baš nešto impozantno. Lepe fasade, nekoliko značajnih građevina, od kojih je samo Županija konceptualno do kraja uobličena, bez znatnijih fontana, perivoja, značajnijih sakralnih ili svetovnih monumenata. Nešto fresaka, ikonostasa. Značajno ali ne i eminentno. Pretenciozni smo, međutim, mi. Bez prave svesti o stvarnoj meri sopstvene uloge u svetskoj zbilji. I lepo je to što imamo one koji štite spomenike. Te i takve. Vremenom ćemo se dogovoriti kako to izistinski treba činiti. I nije problem u tome.

U konzervaciji, restauraciji, podziđivanju... Potrebe i ambicije će se, kada tad, dovesti u sklad. Ovaj grad, međutim, vekovima ima problema sa ljudima. Jednostavno ne ume da čuva i neguje sopstvene velikane. Umetnike koji su, za razliku od građevina i fasada, bili prava evropska elita. Ili, skoro prava. Konstantin Danil, Đura Jakšić, Todor Manojlović, Pavle Ugrinov, Vojislav Despotov, Jovica Aćin, Miodrag-Mića Tabački samo su neka od imena ljudi koji su ovom gradu bili ili neprihvaćeni ili priznati tek kada su, uspešno, otišli po uspeh u veće sredine.Ili otišli iz života. I dobro je to što su otišli u veće centre, da se provere i nadograde. Ne valja to što su sve uradili sami, bez podrške.

Naravno, stvaralašttvo je čin talenta i rada, u tome nema pomaganja. Grad međutim, kao nekada mecene, može umetniku da obezbedi uslove da preživi dok ne dotakne zvezde. To najčešće nismo umeli. Mi, koji smo Konstantina Danila doveka posmatrali kao čoveka niskog porekla, koji ne zavređuje naše navodno aristokratsko društvo. Kako su razmišljali oni koji su svoje plemstvo kupili. Mi, zapravo oni, aristokrate ćiftinske svesti, sada nas, zapravo njih, zovu novokomponovani bogataši, koji obitavamo negde na obodu Evrope. Đura Jakšić, učenik Da

30

nilov, ni godinu nije sastavio u ovoj palanačkoj i zavidljivoj sredini. Bolji mu je bio Sumrakovac od ove varoši.

Iako zvan i znan kao Todoš iz Bečkereka, Manojlović se ovom gradu, pod svakim od tri imena, nije osećao lagodno. Malograđani svih vrsta podozrivo su ga posmatrali bez obzira što je, znanjem jezika i kultura, u mnogim metropolama bio drag gost. Despotov, Voja, u svom je gradu doživeo i politički proces, srećom, bez preterano ružnog završetka. Ako tako nešto uopšte postoji.Vujica Tucić i Jovica Aćin su takođe imali problema sa nekolikim komunističkim aparatčicima.

To što, post festum, ''umivamo fasade'' njihovog boravka u gradu, štampamo ih, i naknadnim lovorovim vencima kitimo, još nije dovoljna garancija da nećemo, kad se ukrste sitni interesi palanačke svesti i neke politike, kroz godinu, dve ili deset, učiniti isto. Sa nekim novim talentovanim čovekom koji bude štrčao iz matrice kojom provincija meri stepen svoje (ne)tolerancije. Dakle, lakše, ne i jeftinije, je štititi lepe i manje lepe fasade i razneženo razmišljati o starom gradskom jezgru. Teže i dragocenije je prepoznati i blagovremeno podržati nove danile, manojloviće, jakšiće. Jer mrzovoljni duh grada, punog inercije i dosade iza prozora, nikad ne spava. Budi ga svaki jači iskorak radikalizma, neoboljševizma, konzervativnog mišljenja svih boja.

Nema ga, i ne može postojati ''zavod za zaštitu talentovanih i hrabrih'', tim je neophodnije da svest o potrebi podrške umetnosti ( nauke i sporta, takođe), mora biti oslobođen svakog političkog predznaka. Jer, kada Evropa otvori vrata, koja inače sami zatvaramo, ne bi valjalo da se zagrcnemo od sopstvene nesremnosti. Od zalogaja u kome preteže prosečnost rodoljubaca i mrzitelja.

Pišem ove redove na kraju nedelje u kojoj su skoro sve vodeće političke partije, u zemlji koja će možda već idućih meseci drugačije izgledati, doživele ironičan i blasfemičan ''unutrašni udar'' a poneke i šamar. Nedelje u kojoj je na tragičan način iz života izašao vrsni televizijski, filmski i pozorišni reditelj Dušan Torbica. Ne sačekavši da sreća sustigne njegov talenat i dobrotu.

31

Dnevnik 16.

KAKO VOLETI SVOJ GRAD?

Ljubav ume da bude ''slepa'', nesuvisla, sebična, i skoro uvek je drugima pomalo neshvatljiva. Ipak, ista ta ljubav, ljudska, održava, ako ne celokupan svet, onda pretežan deo njegovih stanovnika, uspravnim i živim. Kada se to i takvo stanje svesti i emocija, međutim, prenese na rodni ili prirođeni grad (selo, kvart, ulicu, soliter, stan, spavaću sobu, lično ogledalo...) stvari se znatno komplikuju. Da ne govorim o tome kakva je to socio-psihološka vrteška ako se u sve uplete i patriotizam. Od onog lokal-patriotizma, koji ne boli ali se ''oseća'', pa sve do rodoljubivog, ''integrativnog'', stranačkog, romantičarskog, mitskog, Od kojih svaki, povremeno, zaboravlja zarad koga ili čega je započeo odbranu nacionalnih i ostalih interesa. Postaje nesvestan da

li je akreditiv, koji mu je svo jevremeno dodeljen, uključivao baš sve to za šta se on, branitelj,analfabeta, protagonista ili daltonista, zalaže. I, sad bi bilo lepo kad bih mogao da napišem onu čuvenu lakonsku, književnu, poštapalicu - ni sam ne znam zašto vam ovo govorim. Ali, znam. Sve je povodom dileme šta je štetnije: voleti ili mrzeti svoj grad na način na koji ga većina nas, Zrenjaninaca, živi i podnosi dvadesetak godina unazad. Ili je to možda manjina koja ima zavidne rezultate!? Pljujući po ulicama, bacajući smeće kroz prozore, parkirajući automobile po travnjacima, lomeći drveće, rušeći zgrade, ne bez interesa ali bez odgovornosti, rasprodajući privredu i prirodna bogatstva, trošeći novac poreskih obveznika bez svesti o tome da im treba položiti račun za to, obavljajući stručne, upravne i državne poslove sa odsustvom morala i kvalifikacija, poštujući sugrađane tek kad stignu u Aleju velikana, iako se i tim putem sad ređe ide, jer ni fudbalski klub više ne radi. A o Bioskopu i da ne govorimo!

Dakle, mogla bi ta većina, ekstenzivna ali permanentna, ili manjina, efikasna i brzopotezna i brzopleta, umesto samouverenog zaklinjanja u večnu i dalekosežnu ''ljubav'' prema gradu, a sasvim mi je sve jedno da li je ta siva masa domicilna ili doseljena, da pokuša, makar jednom nedeljno, da umesto zaklinjanja u ''grad na Begeju'' koji ima '' baroknu opštinski salu'', kako to isprazno i netačno zvuči, učini bar jednu jedinu nepodoštinu manje iz svog decenijskog negrađanskog repertoara. Potom, mogla bi, ta manjina ili većina, prikrivenih mrzitelja, maloletnih,

32

ironičnih ili nesvesnih, razočaranih ili punoletnih, da umesto, ''suptilno'' iskazane molbe u stilu: hođu sve, odmah, i to servirano, učini napor da barem jednu ružnu sitnicu, u gradu u kome i s kojim živi, popravi.

Zrenjanin nije lepši kad ružno misliš o njemu, on će postati bolji tek onda kad prvu ciglu na koju naiđeš, pa makar ona bila i ''žuta'', vratiš na mesto iz koga je ispala. Ako je postaviš na bolje ili potrebnije mesto, možda će se i vreme prolepšati. On, grad, nažalost, ne postaje sam od sebe ni lepši ni bolji, ni ako samo gajiš nežnu nostalgiju. Zapravo, moj odgovor na naslovno pitanje, dakle, glasi:

grad u kome živiš moraš prvo da poštuješ da bi imao pravo da ga voliš. I, za razliku od voljene žene, jer žene su, s pravom, sujetne, njega smeš i da a kritikuješ. Čak i onda ako si samo onu ciglu pomerio s puta. Jer, između ljubavi i mržnje najgora je ravnodušnost. I neodgovornost. Nekima se nestručnost može, na mah, i oprostiti. Pod uslovom da nisu hirurzi. A za lepljive prste se ide u zatvor. Čak i ako se dogovorima oko ovih sitnica, put od lokal-patriotizma do nacionalnih interesa nije kratak, ali su putokazi isti kao u Evropi. Ili bi takvi trebali da budu. Jer, slika vredi više od hiljadu reči, naročito nepismenima. No, kad je reč o pismenima, ove nedelje me je ohrabrila rang-lista knjiga iz knjižare ''Petrovgrad'': moji sugrađani kupuju Darela (Aleksandrijski kvartet), Markesa, Mladena Markova, ''Papagajevu teoremu'', Vladetu Jerotića. I, kako bi rekao pesnik Miodrag Pavlović: (zato) Ja imam nade za ovaj grad...

Jedino je problem to što je ovaj tekst pisan još 2006. I da li samo moj problem?

33

Kao Dnevnik 17.

SEĆANJE KOJE PRIZIVA ENERGIJU

Katolička crkva u Zrenjaninu ( hram Jana Nepomuka), kao iz vremenske opne, iskrsava ovih dana u svojoj originalnoj, žutomrkoj boji, sa malo senke od peska, kojom je uostalom i uku pan srednjoevropski prostor bio, ne tako davno, obeležen. Pozdravljam ovaj potez kao i svaki sličan koji će gradskim vedutama vratiti autentičnu gamu. Pod uslovom da tačno znamo kako je to nešto što hoćemo u originalu izgledalo. I da taj original nije običan falsifikat, odnosno usputni surogat epohe ili stila. Očekujem ovih meseci, godina i decenija da se sličnim putem krene i kada je u pitanju Uspenski hram, odnosno Sinagoga, koje izuzetno pozitivno zrači sa sačuvanih fotografija.

Jer, živeći u ovom gradu, koji me podseća na dobro raštimovani klavir, imam prednost što mogu da baštinim, pored rodne, srpske, i mađarsku, nemačku i jevrejsku kulturu. Čujem, dakle,svakodnevno, taj plemenit ton klavira kome štim nedostaje. I često razmišljam o tome kako je u Pragu, jednoj od malo izmaknutih, ali za znalce nedvosmislenih, prestonica sveta u barem tristo prethodnih godina, u istoriji, urbanom i duhovnom nasleđu, u projekcijama budućnosti takođe, izbegnut kultrološki paralelizam. Tamo je odvajkada uspostavljeno egizistiranje u interaktivnim sferama koje komuniciraju i korespondiraju. I to najmanje samo oficijelno i protokolarno.

U ovom našem gradu, koji bi trebali da poštujemo i usavršavamo, uveren sam, da se naše nepoznavanje bitnih i nespornih datuma, velikana, stvaralaca, sportskih asova, kako iz tradicije

34

sopstvenog naroda, tako i kada su u pitanju ista ili slična saznanja iz komšijskih etničkih zajednica, neverovatno multiplikuje. To je neznanje i odsustvo interresovanja posebno je izraženo kod većina mladih, i dobrog dela novopridošlih stanovnika. Ali i nedopustivo velikog broj starosedelaca. Jednostavno ne poznajemo elementarne činjenice iz kojih je sastavljena piramida prošlih vremena. Za koju umemo, kad treba, sa važnim klimanjem glave, da kažemo – da je multinacionalna. Jer iz tla, fundamenta, nasleđa, ne izviru samo voda, nafta ili gas.

Baština određuje ritam, boju i kvalitete sadašnjosti. Barem kod naroda, država i gradova koji su, dok je ta lekcija tumačena, bili u školi. Međutim, ni to nije u našem slučaju dovoljno, jer jedno je vreme ovde, i ne samo ovde, praktikovan udžbenik u kome su bile, možda i nesvesno, pobrkane neke presudne socio-kulturološke premise pa je multikulturalnost dekodirana ideološkim ključem. Beše li to neuspelo ''bratstvo i jedinstvo'' iz vremena ''ravnopravnost naroda i narodnosti''. Dakle, pored stvarnog učenja jezika koji nas svakodnevno okružuju, ali i simultanog prevođenja kao skraćenog puta do informisanosti, višejezičnih izdavanja istih knjiga, publikacija i tekstova, neophodno je imati i priručnik, vodič ili tumač kroz elementarnu gradsku istoriju kulture, privrede, obrazovanja, sporta i svega ostalog što čini pravi, građanski život svih onih koji čine ukupnost, višejezičnu, multikulturalnu i multikonfesionalnu ovog grada koji ne zaboravlja ni jedno od svoja tri imena.

Treba nam interdisciplinarni i enciklopedičan tekst o prošlom i svakodnevnom životu ovdašnjih ljudi. Uprkos velikoj istoriji i politici kao zloj sudbini. Zato bi valjalo da jedan tim od najumnijih, najobrazovanijih Zrenjaninaca, višegeneracijski profiliran, od onih koju su ostali u gradu, ali uz konsultacije i sa onima koji su drugim centrama i rasejanju, svakako multijezički sastavljen, brzinom i tehnologijom primerenim vremenu i akutnosti potrebe, u nekoj lokalnoj ustanovi kulture, meni se po dinamičnosti i aktivizmu nameće Narodni muzej, napravi taj vodič-tumač-putokaz kroz ovaj grad u vremenu i prostoru. Čitanku o nama samima. U koricama, na disku, kao video zapis. Kao stalna postavka ove urbane sredine. Početak buđenja podrazumeva sećanje. Mi, doduše, jesmo budni, i to ne samo zbog raskopavanja gradske utrobe u centru. Ali oklevamo sa ustajanjem. Međutim, sa pamćenjem koje obavezuje, a naše, iako je povremeno posuto pepelom malograđanštine, živim peskom boljševizma i recidivnim populizmom, jeste bogato i duboko, moramo jedinstvenije, poštenije, modernije i brže da krenemo u premošćavanje varljive razlike koju su Balkan i Evropa negde ovde ispustili.

35

kao Dnevnik 18.

VREME ( NE)OKRETNIH IGARA

Dok kiša nad Banatom postaje više od noćne more, i reke bi iznova da nas plave, a lokalna vlast sama sebe zapliće u trice i kučine, u Nemačkoj je upravo počelo fudbalsko prvenstvo planete. Kako bi rekao neki'' lenjinista'', da parafraziram bivša vremena, narodu sveta je opet podeljeno ''opijumsko sledovanje''. Mi međutim živimo u stanju neprekidne adrenalinske političke zavisnosti i ''relativnog siromaštva'' pa ni sam siguran kako se fudbalska groznica slažesa ovdašnjim političkim mamurlukom.

Doduše, u Srpskoj Crnji Marija Knežević, dobitnica ovogodišnje ''Đurine nagrade'' uveliko ''traga za odgonetkom nerazgovetnih trenutaka'' i ona možda može da nam ukaže na pravi put. Čitam, takođe, ovih dana, dok kiša opet pada a trenutno nema fudbala na televiziji, i Latinku Perović: ''Ne postoji potreba Evrope da mi ličimo na nju, to je naša unurašnja potrebada bismo opstali u svetu koji se očigledno menja. Pred nama je zadatak da izvršimo suštinske promene, a ne da sprovodimo imitaciju evropeizacije, čemu smo u proteklom periodu bili veomaskloni.'' Jednostavno, i tačno. I dobro bi bilo da su to ''evropomrzitelji'' istovremo pročitali sa ''evropobraniteljima''. I onda neće biti problema da u Novom Bečeju iduće nedelje odaberemo svogkandidata za predsednika opštine. Veći će biti problem da svi oni, ili mi, koji stanu iza tog budućeg ''gradonačelnika'', mislim pre svega na demokratske partije, ne dođu suviše brzo, i opet, u poziciju zrenjaninske političke kvadrature kruga.

Narodu je dosta takvih neokretnih i neuviđavnih igara. Jer, kada na televiziji čujem kako je kombinat ''Porečje'' iz Vučja postao lider u proizvodnji hrane, blisko sećanje na ugašeni kombinat ''Servo Mihalj'', i njegovu staromodnu nerentabilnost, zazvuči mi sasvim politikanstko i nesuvislo čak i za nivo svesti koja ipak danas postoji u ovom gradu. A ''Vučje'' nam pritom nije uopšte krivo. Međutim, danas je vreme političkog a ne agrarnog inžinjeringa.

Gledam dakle fudbal, i mi smo deo tog boljeg sveta, i mislim se kako bi nama, zrenjanincima, trebalo zabraniti da gledamo Svetsko prvenstvo zarad ''eutnazije''''Proletera''. Upitam se onda, da li nas onda treba i košarke lišiti jer još davno smo ''utišali'' taj, Locijev, šampionski Proleter, skoro do nečujnosti. U ovako tesnoj koži naših sadašnjih života, gde ste voljeni šojići i pantići, osećam ipak da mi ovako drastične ideje dolaze od prejake hrane, i reših se da ne odem na turnirsko spremanje čobanskog, jagnjećeg paprikaša u Melence. Na Duhove. I ubrzo mi bi žao. Melenčovani su baš majstori!

36

I pogled kroz prozor: kiša opet. Međutim, nisu kiša i politika jedina naša sudbina. Kiša će stati... U galeriji kod Fabrike stanice traje izložba zrenjaninskih pejsažista. Brkić, Radiša Lucić, Berbakov, Flora, Nemanja Popović... nas podsećaju na veštinu kojom su još pre Drugog svetskog rata Pal Vago, Antal Streitman, Laslo Kovač-Keždi, Jožef Varkonji, Tivadar Vanjek, Ivan Cvejanov, Aleksandar Lazečnjikov slikali ovdašnje vedute. Uskoro će i slikar Vlada Veličković u Zrenjanin. On zna kako se svet ''čita'' iz sopstvene glave. Pozorište završava sezonu. Glumci, dobri, mladi, nagoveštavaju da bi sledeća godina mogla da bude sa više kvalitetnih predstava. Novi umetnički savetnik, Radoslav Milenković to obećava. Ličnim umetničkim inegritetom. Uglešu Šajtinca igraju u Americi. Elemirci pripremaju ''Sremčeve dane''. Kultura zuji.

I opet pitanje na koje nismo decidno odgovorili: hoćemo li stvarno da se menjamo ili ćemo i dalje da sprovodimo imitaciju evropeizacije? U godini Nikole Tesle! U svetu koji se, ipak, promenio. A pojavilo se i sunce.

37

kao Dnevnik 19.

KONAČNO: ''BEJZBOL NA GRADNULICI''!?

Počinjem opis sedmice koja je iza nas ( ko zna da li zaista jeste iza) montažom dva naslova iz jednog lista jer mi to, montipajtonovskim paradoksom, olakašava da razumem čist nadrealizam u kome naš grad sa svojom tek imenovanom zemljom živi ovaj jun. Iako mislim da je bejzbol, zašto smo samo ovoliko čekali, ipak igran u Gradnulici a ne na njoj, jer ona nije na brdu ili na nebu, kao što međutim jeste na veoma inspirativ noj gravuri Stanka Ž. Šajtinca, ovaj događaj ipak prepuštam sportskim fanovima na dalju razradu. Meni su oni ( i bejzbol i paradoks) pomogli da konačno shvatim kako i zašto je jedno skupštinsko zasedanje toliko uzdrmalu uspavanu gradsku javnost da bi se sve ipak završilo samo daljim usitnjavanjem ''vlasničkog'' kolača. Koji je i takav veći od praznog tanjira! Jedino je ostalo nejasno da li će dama iz vlasti ostati na ''zajedničkoj fotografiji.'' Ili mi je, možda, i to jasno! Zemljotres se ipak dogodio, dakle, ne ''presudne'' skupštinske srede, već u petak, kada je Zrenjanince, kao i ostale u SCG, manje ili više, ''argentinski tango'' oborio nogu iako se katastrofa u Nemačkoj odigrala po našem klasičnom obrascu: gde smo bili – saznaćemo jednog dana, zašto smo tamo bili – to ćemo pitanje godinama rešavati u svom najboljem maniru olako obećane brzine.

Srećom po zdravlje, u vreme utakmice bio sam na putu, u Temišvaru, pa sam uzgred i konstatovao kako ni Rumunima nije lako sa tranzicijom, odnosno da je lagodnije svima onima koji nisu na Svetskom prvenstvu. U subotu su, pak, naši sugrađani, masovno i organizovani, išli na koncert estradne zvezde Cece Ražnatović. Koncert kao svaki drugi ekskluzivan događaj balkanske provinijencije. Jedino je mesto održavanja (Ušće) budilo svakojake uspomene.

Pravi, ili da kažem – priželjkivani Zrenjanin dogodi se, ipak, već u sredu, na otvaranju izložbe proslavljenog slikara Vlade Veličkovića. Salon Muzeja ''eksplodirao'' je naprosto je od sveta, pozitivne energije i, pre svega, velike umetnosti ovog živog klasika srpske umetnosti. Iako je tek sredina godine, uveren sam, da su nam Muzej i Vladimir Veličković priredili događaj sezone. Te je večeri bilo zaista lepo biti građanih ovog grada.

Iako još uzbuđen zbog bejzbola, beše li to ono gde se koriste one palice, beležim nekoliko nepretencioznih činjenica iz običnog života: talentovani i mladi Ivan Batančev imao samostalnu izložbu, ''Bogorodica'' Jove Vasića iz Kleka gostuje u Rejkjaviku na Izložbi modernih ikona sa Balkana, Dijana Milanov, iz OŠ Dositej Obradović izlože u Kulturnom centru, a Emilija Lukić, iz prvog razreda osnovne škole ''Vuk Karadžić'' napisala bajku '' Zmajevo selo''.Deca i mladi

38

dolaze! Na kraju, čitam kako je Snežana Berar pobedila okupljene muškarčine u kuvanju ovčijeg paprikaša u Melencima. A ista dama, koja svakako ostaje na zajedničkoj fotografiji, među pobed nicama je i u pravljenu torti. Alal vera, Snežana. Ova nedelja nije bila naklonjena muškarcima. Osim u Skupštini opštine!

39

kao Dnevnik 20.

SUNČANO SA POVREMENOM GRMLJAVINOM

To što sopstvene jubileje Antifašizma, one koji se odnose na istorijske datume od pre pet dece nija, a raspoređeni su u ove letnje mesece širom bivše Jugoslavije, mi u Srbiji nismo ili jedva jesmo obeležili, u idirektnoj je vezi sa desničarskim nacional-autizmom koji je bio na delu u poslednjoj deceniji trećeg milenijumna kod nas. I današnjim recidivima istog. Deo dece tog ekstremizma devedesetih, osujećene generacije, protagonisti su neofašističkog divljanja na sportskim susretima. Oni pišu i sumanute parole po zidovima. U Beogradu ali i u Bačkom Petrovcu. I Zrenjaninu. Deca i omladina, odrasla u atmosferi izgubljenih kriterijuma i vremenima bez stvarnih vrednosti. Kao što se moglo čuti na promociji emisije B-92 ''Peščanik'', prošle nedelje u ''Zelenom zvonu''. Reč je o mržnji kao životnom ćorsokaku. U Hrvatskoj, međutim i za primer, a i oni su tranzicionim i ostalim mukama, vlast je, makar i deklarativno, po kazala svoju pripadnost antifašističkoj koaliciji. Obišli su memorijale...

Pričam nedavno sa dr Todorom Kuljićem, Zrenjanincem na ''naučnom radu'' u Beogradu i Evropi. Od Tita tako dođosmo do delovanja intelektualne elite u Srbiji danas. I par puta nam se nametne pojam političkih ''konvertita'', kameleona svih vrsta kao značajne komponente javnog ispoljavanja koja onemogućava ''sleganje političkog tla''. Jer, mi i dalje nismo u prilici da pozitivno odgovorimo na Đinđićevu upitanost: da li smo u stanju da prevaziđemo unutrašnje konflikte i strah prema svetu. Prerušeni dogmatici, zaostali iz prethodnih komunističko-socio-nacionalnih vremena, sa janičarskom psihologijom, nisi u poziciji da afirmišu istinske kulturne vrednosti. One koje počivaju na uspostavljanjem dijaloga između različitih ideja i koncepata, za šta se, na primer, založio književnik Svetislav Basara, nedavno na promociji časopisa ''Zemlja'' u Gradskoj biblioteci.

40

Da nije farsičnog kraha i kraja nacionalnih fudbalera u Nemačkoj, bila bi to paradigmatična priča o tome kako smo jedan uspeh (plasman među najbolje na svetu) pretvorili u tragi-komičnu javnu predstavu, sa posrtanjem i crvenjenjem ( poslovična nesprem nost i dezorganizovanost). Tek, bez toga, moj utisak za mesec jun 2006. bio bi izveštaj o poštovanju zakona o prijavljivanju imovine funkcionera. Rezultati govore da su dotični mnogo neposlušniji od običnih poreskih obveznika, što me nije začudilo jer imam vrlo određeno mišljenje o njihovom moralu, ali je zaista alarmantno kada kolega novinar napiše da je samo 30% onih koji ne poštuju svoje birače i zakon – uspeh, samo zato što je u susednoj opštini taj nemar izražen sa recimo 80%. Da i mi ne živimo u istoj zemlji, stvar bi bila smešna. Ovako je samo žalosna. Dabome, nije kriv novinar za funkcionersku bahatost, jedino me čude kriterijumi kojim meri ponašanje narodnih izabranika. Novi gradonačelnik Novog Bečeja biće, nadam se, drugačiji.

A stiže nam i fudbalski klub ''Banat''. Iz Dvora. Kome odajem priznanje što je dovde dodgurao. Stadion, ''Proletera'' se renovira. Međutim, još mnogo toga je potrebno učiniti da poverujemo da je to sada naš, zrenjaninski, klub. Klub koji je deo ove urbane, varoške, sportske baštine. Novac ipak ne može sve. Da zapuši rupu u memoriji. Ovo je više od igre. Ako je nekom to još važno.

41

kao Dnevnik 21

.

KAKO I SAM NE POSTATI DEO PROBLEMA

Ovih je dana Evropa u našem gradu. Još je impresivnije to što mi nismo nimalo inferiorni gostima iz desetak zamalja. Imajući u vidu da je, ne tako davno, jedan naš hor (zrenjaninski) bio ''prvak sveta''', računam da smo i sada, ako ništa drugo, ravnopravni evropskim gostima. Reč je, naravno, o kulturi. O muzici. U godini jubileja, četrdesetoj godišnjici hora ''Koča Kolarov'', upriličen je ovaj izuzetan muzički festival, '' Cantemus 06 ''. Festival u čast jubileja Folfganga Amadeusa Mocarta i Stevana Mokranjca. Kao deo naše lepe muzičke, tačnije horske, tradicije. Koju pored ''Koče Kolarova'' čini i nezaboravan hor ''Josif Marinković''. Dobra organizacija, pristojni gosti, primereno interesovanje publike, evropsko sufinansiranje – dobar primer kako se mogu složiti sve neophodne kockice uspešnog projekta.

Nažalost, da li i očekivano, kockice, one od granita, po svemu sudeći, neće se naći, naravno blagovremeno složene, u centru grada. Projekat koji nije dovoljno promišljeno konstitui san, odvija se sa dosta spoticanja a još nije iz partera prešao na etaže koje, ne potcenjujući infrastrukturu i gazišta, mnogo ozbiljnije pretpostavlja re-konstrukciju i supstituciju vidljive prošlosti. Ne samo urbanističkog i arhitektonskog nasleđa. Ono što još više zabrinjava je izražena

42

samodovoljnost i netransparentnost projektanata i izvođača radova. Neki, naivni građani i korisnici centralne ulice, rekli bi čak da je u pitanju - bahatost. Ali, strpljivi će dočekati da vide celokupnu realizaciju. Ako tada ne bude kasno. Čudi me, međutim, samo zašto ''nešto'' što se zove impozantno – Zona unapređenog poslovanja, sa još tajanstvenijom skraćenicom – Bid, ne interveniše u skladu sa svojim moćnim imenom. A možda me i ne čudi! Pitam se, kao će samo Dani piva moći bez granitnih ploča, kada već moraju bez Pivare. Koja je više od 250 godina odolevala. Umalo ne rekoh – pred Turcima!?

Nadam se, ipak, da đaci generacije, gimnazijalci iz Zrenjanina, Nikola Zečević i Neven Kovački, nadareni fizičari, matematičari i informatičari, neće suviše brzo doći u priliku da kao ona devojka, naša sugrađanka, u svom tekstu u '' Žutoj gredi'' napišu iskrene i upozoravajuće redove: '' Ne bih umela da rešim bilo koji problem koji se tiče grada, jer ja sam deo problema...'' Verujem se da mladi, kao što su Zečević i Kovački, neće dopustiti da ih menatlitet gubitnika uzme pod svoje. Jer, palanački sindrom ipak zazire od pameti i energije. I na kraju: slažem se sa konstatacijom Milenka Perovića, profesora novosadskog Filozofskog fakulteta, izrečenom na tribini ''Promocija različitosti'', da kod nas '' skoro već 20 godina gospodari klero-nacionalizam!? Ali se ne slažem da se to ''ne da izlečiti na parlamentarnim izborima''. Jer, takvo neparlamentarno ''lečenje'', već priželjkuje svakojaki ekstremista. Ta vrsta ljudi, nažalost, ne razmišlja, na primer, o '' lingvističkim šetnjama'' učenika OŠ Đura Jakšić po Gradnulici. Oni, netolerantni ostrašćeni,hoće nešto drugo. A to drugo nije ekologija... već, recimo, prefarbaranje višejezičnosti. Za početak. Taj problem valja rešiti a ne boraviti u njemu.

43

kao Dnevnik 22.

LETO JE NAD BANATOM

Čitam ovih dana, sa dužnom pažnjom, i koncentracijom, da mi ne promakne nešto presudno, izveštaj sa licitacije za tezge (za ćevape i pleskavice) na Danima piva. Sa uzbuđenjem, koje je ako ništa drugo barem primereno važnosti ove vesti za duhovni život Zrenjaninaca, saznajem da je ''Vrčinac'' pobedio ''Mileta'' koji je kasnije patio zbog toga. Sve je, ipak, do kraja regulisano kako valja, pošteno naravno, tako da će se u našem gradu, sa mostom ispod koga nema reke, krajem leta ipak održati tradicionani Dani piva. Kao što Kaćani svoju ''rakijadu'' imenuju kao parastos dudu, mi bismo mogli barem jednog ''festivalskog'' dana da održimo ''memorijal'' Pivari koju su još Dunđerski baštinili.

O granitnim pločama ovog puta neću jer možda bi takvo mnoštvo globalnih pitanja poremetiti popodonevni san naše ''elite''. Koja, i mi sa njom, ne može racionalno da razume svet oko sebe. Kretanje doživljava kao haos. Počinje da veruje da rešenja nema – kako kaže Slobodan Reljić u ''NIN-u'' u tekstu ''Zemlja bez elite''. U to blaženstvo nečinjenja, međutim ni kako ne mogu da uklopim Andreja Božo, učenika Gimnazije, koji bi da u školama organizuje reciklažu plastike, ili Milanu Stanulov sa predlogom da se mladi direktno i lično suoče sa problemima narkomanije i alkoholizma.

U bavljenje sporednim stvarima iz naših života, što znači guranjem glave u pesak, znatno mi je lakše da uvrstim to što se (kako saopštava Centar za razvoj civilnog društva) zrenjaninske institucije nisu odazvale na pozive omladinaca za akciju. Nežna reč ne može u tvrde uši birokratije. Kao što bi moj odgovor na pitanje Velimira Ćurguz Kazimira, na promociji studije ''Zoran Đinđić: Etika odgovornosti'': Da li će mrtvi Đinđić uspeti da se odbrani od svojih neprijatelja i prijatelja, tumača i naslednika?'' glasio – od neprijatelja najlakše, od ''prijatelja'', tumača i naslednika, znatno teže! Jer u ovoj našoj zemlji se uspeh najteže prašta.

44

Pitam se dakle, u kontekstu rada i uspešnosti, kako će samo u gradu proći slikari Rudolf Brkić, Nemanja Popović i Violeta Stoiljković, dobitnici nagrada na izložbi zrenjaninskih slikara, sa temom koja likovno opisuje grad. Normalno bi bilo da ih kolege malo podozrivo posmatraju, sujeta je deo umetničke prakse, a da ih gradska vlast pozove na prijem, štampa predstavi i isprati. A građani vide izložbu. Grad: prostor u vremenu. Jer, Brkić, Popović i Stoiljkovićeva su po svim merilima postigli značajan ličan i društveni uspeh. U gradu koji s pravom objavljuje spisak uspešnih učenika, pod naslovom ''Najbolje što Zrenjanin ima''. Ali, pitam se da li grad, vlast, mediji i mi svi, pamtimo dovoljno dugo, umeti za par godina da odgovori: gde su sada ti mladi ljudi čija prezimena smo slavili!? Da ne nestanu s našim zaboravom. I nebrigom. Toliko o slikarima i talentima.

Paori prete blokadom, mlinari traže premije, radnici ''Šinvoza'' štrajkuju, pijaca pojeftinjuje, Vuk Marković iz OŠ Dositej Obradović pobedio na međunarodnom takmičenju iz matematike, horovi su završili svoja natpevavanja a u Tomaševcu je održano svetsko prvenstvo u banatskim ''šorama''. Bilo je tamo slično a drugačije, kao na ''Bejzbolu na Gradnulici''. Naše a svetsko. Leto je nad Banatom. Tisa i Tamiš u koritima. I Begej, hvala na pitanju.

45

као дневник 23.

DA LI NA BAGLJAŠU ŽIVE OBIČNI ZRENJANINCI?

Naselje koje smo tamo negde sedamdesetih prošlog veka izgradili preko pruge, u vinogradima i močvarama, a ono se zapravo bez dekreta prozvalo Bagljaš, danas je deo grada koji najviše podseća na prave urbane destinacije. Ulaz u grad, iz Novog Sada, reprezentativan je i opasan. Zbog magistralnog puta. Dobro osvetljen, sasvim spreman da zanemari skroman život iza većine zavesa. Dolazeći iz starog Zrenjanina, doduše onog bočnog, jer se gradsko jezgro, secesijsko i upravno-finansijsko, kao jednosmerna ulica završava u iluzionizmu Staklene banke, i slepom crevu, bez Velikog mosta, koje udara u oronulu palatu Dunđerskih, koja je pripadala vlasniku pivare, koja je bila stara preko šestotina godina a sada više nije – pivara, magistralna ulica se, kao sa skakaonice spušta, skače munjevito, u naselje koje jeste i nije Zrenjanin. Svet iza nadvožnjaka. Zapravo jeste grad i njegov dvojnik. Kao kod Todora Manolovića. Velikana našeg koga ipak nikako ne bi trebalo isuviše naduvati, jer on je ipak samo značajan pisac naše moderne ali ne mnogo više od toga. I juče i danas. Koliko budemo imali mere u prezen taciji i ocenjivanju njegove uloge, toliko ćemo u narednom periodu poštovati sebe. I znati da odredimo svoje mesto u trouglu provincija – regionalni centar – palanka. U svesti i urbanizmu podjednako. Kroz Bagljaš, kada doputujemo iz Novog Sada, ako vozimo maksimalno dozvoljenom brzinom, bez zalaženja u bočne detalje, naš je grad zaista sasvim upeglan regionalni centar. Kome doduše nedostaju poneki

46

detalji, koji su istrovremeno za stanovnike ovog ''depadansa'', naše verzije novobeogradske socio-fizionomnije, egzistencijalne pretpostavke. Ali, zarad lepog izgleda valja neke stvari i istrpeti. U promicanju kroz osunčane blokove našeg Novog grada, naročito ako se vinemo na gornju njegovu etažu, onu koja počinje iznad krošnji drveća, bićemo daleko od palanačke zlo volje. Mada blizu novokomponovanog populizma koji je sve slabiji što smo bliži njego vom centru. Koji ne postoji. I crkvi koja nije izgrađena. I stadionu. Kako bi bile lepo grad Zrenjanin večito posmatrati iz visina. Sa Bagljaša koji je u zelenilu. I jezera koje se belasa negde u daljini. Kao privid prošlosti i navodne otmenosti. Bagljaš, u koji stari Zrenjanin, zapravo stiže na idirektan način, uporno, na biciklu, sa lubenicama i pijačnim espapom, čudna je panonska nasobina. Ni radnička, ni činovnička, ni došljačka ni starosedelačka. Nije to ni elitno ali ni populističko mesto. Prolazom ispod Nadvožnjaka stižemo u ovaj prostor gde soliteteri spavaju a stanovnici kuća sa okućnicama uvežbavaju lekcije iz periferijskog priručnika. Noću se Bagljaš seli u centar: u talasima se mladež preseljava na destinacije gde se navodno događa noćni život. Jutro služi za povlačenje a ponedeljak za realnost. Koja nije u zoni iznad drveća. Kao kod Itala Kalvina.

Bagljaš nema tradiciju. Mitologija urbanog života tek je u povoju. Njegovi stano vnici, oni iza prozora sa skromnim zavesama, još donose krajem vikenda korpe pune sela. Nekadašnja radnička klasa ili trguje na crno, ili kupuje rashladne uređaje, u zavisnosti čije deonice isecaju. Penzioneri su već utabali svoju maršutu. Intelektualci gledaju televiziju. Nadvožnjakom cirkuliše svakodnevni populaciski import-eksport. Preko pruge, radnim danima, takođe promiče onaj crno-beli život. Bagljaški Zrenjaninci uglavnom žive negde između.

47

kao Dnevnik 24.

DUBOK SAN O GOSPOD(AR)STVU

Piše u jednom svom davnom eseju Vojin Matić, psihoanalitičar i književnik, beogradski Zrenjaninac, kako između dva (svetska) rata ''Bečekerek tih godina jednostavno nije imao čula za kulturne novine i one su naprosto otpadale od njega, kao da su se iznenada našle u bestežinskom stanju.(...) Sve se

trudilo da što duže prežive u tom snu o gospodstvu ''. Neka mi bude dopušteno da malo pojednostavim uvaženog Matića – svi su mislili kako da steknu bogatstvo, a kultura im se nije uklapala u to. Za razliku od današnjeg vremena, dodajem, u kome kultura i umetnost naizgled blistaju, dok u oblasti stvaranja robe i novca, u zemlji Srbiji, vladaju letargija i tranziciona konfuzija.

U grad stiže skoro sve moderno u muzici, likovnoj umetnosti, povremeno i u književnosti i pozorištu. Zrenjaninci sve to odgledaju i odslušaju. Lokalno stvaralašto, koliko mu snaga i talenat dopuštaju, primi ponešto od opštih trendova. Sve u svemu, reklo bi se, nekako se uklapamo u bolji prosek onog što se u zemlji konzumira i stvara. Zapravo, ono što se u ovom gradu događalo oko sedamdesetih godina prošlog veka, delovanje generacije Aćina, Despotova, Šajtinca, Brstine, Tabačkog, Vukotića, Martinova i ostalih jeste zapravo veliki izuzetak od provincijskih pravila i kapaciteta. Naša je stvarnost i realnost ono između tih vremena i današnjice.

Ne možemo biti apsolutno zadovoljni kulturnom klimom u gradu, jer je povremeno opterećena populizmom i nekritičnošću, ali kada je stavimo u kontekst državnih okolnosti - Zrenjanin je po kulturi velegrad. I u egiji se radi. U ovim letnjim danima saznajemo kao se priprema obnavljanje kuće Đure Jakšića u Srpskoj Crnji, u Elemiru su održani ''Sremčevi dani'', u Aleksandrovu je priređena izložba Stevana Grbića. Posetioci Kulturnog centra u prilici su da vide izabrane etnološke filmove dok se u Muzeju otvara izložba ''Tu oko nas, Jevreji''. Grad je dobio još jednu knjigu o sebi – hrestomatiju izabranih tekstova '' Zrenjanin, najlepša simfonija Banata'' autorke Vesne Piperski-Cucić, štivo koje vredi tokom jeseni i zime proučiti. O populizmu koji

48

sve više ide uz kulturu kod nas, drugi put. Samo da kažem, mislim i na neizbežno kuvanje čorbe i paprikaša, na mali fudbal, ili izbore lepotica – uz poeziju, slikarstvo ili pozorište. I na ovom se mestu zabrinem: Bečkerečani su vreme dok su sticali bogatstvo – na kulturu zaboravljali, kakva li će joj biti sudbina u vremenima kad Zrenjaninci nikako da smisle šta će i kako će sa svojim gospodarstvom koje u doba socijalizma bila izuzetno napredno. Pitao bih to Vojina Matića, šta nam sledi iza ovih zlatnih godina kulture, no on je definitivno otišao.Iz života. Ostaje nam da sami sačekamo odgovore,

Kad već spomenuh fudbal, koga inače volim, Zrenjanin kao bivši fudbalski centar i dalje u sportskoj štampi pominju isključivo kao grad čiji stadion još nije osposobljen za prvoligaško takmičenje. Famoznog F.K. Banata. Za to vreme čitam kako smo mi opština sa jasnom strategijom razvoja, što bi verovatno značilo da znamo šta hoćemo. Ali da li to i umemo – važniji je deo teme! Pratio sam i polit-lingvističku polemiku u povodu ''legendarne'' rekonstrukcije glavne ulice. I divio se obostranom smislu za detalje. Kao i novinarskom snalaženju. Vidim da Pivara još ne radi. Dani piva su zato na vidiku. Štrajkovi se iz grada preselili na selo: štrajkuju Perležani. Strip u nastavcima o ''Jugoremediji'' se nastavlja a u Čenti je obeležena (17.) godišnjica ''trakto rske blokade''. Nigde, međutim, gospodarstva. Sticanja. Rada. Možda još sanjamo. ''Bolji život''.

Živo me interesuje šta o ovom vremenu, u leto 2006. promišlja intelektualna elita našeg grada. Na svojim seansama, kao na onim, nekada, kod Jančija Đarfaša, sa Todorom Manojlovićem. Pa makar i o kulturi debatovali. O njenoj sudbini kad nas tranzicija sasvim poklopi. Da prozbore o tome barem dok se kotlići sa paprikašem hlade…

49

kao dnevnik 25.

O MAGISTRALAMA, KRAJEM LETA

Da li ste primetili kako se već godinama u svakom našem razgovoru, koji traje duže od pet minuta, javi politika, ili još tačnije - stranačka ostrašćenost, kao vrhovni arbitar, način da se nekom presudi ili barem da se zalepi definitivna etiketa? Svakodnevno mišljenje, da li i zdrav razum, u čeljustima je dnevne politike. Ova mi se misao javlja upravo u momentu kad hoću da zapišem nekoliko impresija sa i povodom ''Dana piva''. A kao da mi neki autocenzor savetuje oprez. Dok bih samo da pohvalim istrajnost gradsku da ova manifestacija potraje. I pored promene politike, države, ekonomije. I kišnog vremena, po pravilu, pride. Za sve kritičare i kritizera imam jedan odgovor. Čak i za one koji tvrde, sa dosta preterivanja, jer očigledno ne znaju dobro ''temu'', kako se ovih dana ''u Zrenjanin preselila ibarska magistrala''. Moj odgovor, zapravo uzvraćeno pitanje glasi: čime, dragi Zrenjaninci, ispunjavate svoje živote u međuvremenu? Između dve manifestacije. Koji vam to magistralni pravac zadovoljava dušu a da to nije izmenjana i dopunjena ''ibarska magistrala'' naših zajedničkih života?

U petnaestak ''pivarskih'' dana smestilo se sasvim dosta priredbi, sajmova, festivala, pučkih zabava. Nije da nije moglo bolje, čistije i manje bučno ali ipak je grad ovih dana, između sunca i dažda, živnuo. Izašao na ulice i trgove. Prodisao je i možda se uverio da se može i bolje i veselije. Nije ni na ''Oktobar-Festu'' mnogo drugačije. To je taj tip zabave sa pevanjem, pucanjem

50

i laganim alkoholisanjem. Samo treba ispunjavati kulturološke i ugostiteljske standarde, jer famozna ''ibarska magistrala'' započinje tamo gde se oni ne poštuju. I zato nije loše što je vatro met ''inicijativom građana'' premešten za kraj manifestacije. Red, pa makar i formalan, mora da se zna. Dakle, uz sve mane – ''Dani piva'' nam trebaju.

Sve se da razumeti, popraviti, standardizovati. Samo se, ipak, ne može preći preko činjenice da se fešta u čast piva organizuje bez domicilne pivare. Dunđerskove. Čija je tradicija nešto čime bi ovaj grad trebao da se ponosi. I da li je ovo što sad govorim politika ili etika? Jer, sudbina Pivare ne bi trebalo da bude samo pitanje ekonomije već i baštine. Inače ovo mogu biti ''Dani bilo čega''! Mosta bez reke! U Dane piva mora biti ugrađena naša banatska pivarska projekcija i retrospekcija!

Kao što je suprotan primer i više od običnog kulturnog događaja izložba Stevana Aleksića (1876–1923), skoro zaboravljenog Banaćanina, velikog slikara koji je zabunio savremenike toliko da su ga i potomci jedva zapamtili. Ovaj likovni umetnik ''slikar graničnih prostora'' kako ga, imajući u vidu geografiju njegovog stvaralačkog itinerera, tačno nazivaju pojedini istoričari umetnosti, istovremeno je bio ''zaro ljenik'' umetničkih i životnih protivrečnosti. Od verizma, preko erotizma, klasičnog i crkvenog slikarstva, ovaj Modošanin stiže i do ekspresionističkih portreta i autoportreta. Život i stvaranje u skrajnutom Banatu, podeljenom interesima, politikom i nacijama, udaljenost od prestoničkih lobističkih krugova, ali i lična stilska i sadržajna izmenjivost, opredelili su sudbinu Aleksićevu ka delimičnoj margini iako je bio umetnik evropskih dometa. ( Dok čitam ovu rečenicu, šest godina kasnije, naprosto me šokira sličnost ovih redova sa ne čim što je aktuelno i danas!) Izložba u Narodnom muzeju, temeljna i ambiciozna, uz katalog koji je uradila Jasna Jovanov, čija je i doktorska teza na Aleksiću dobijena, pravi je način kako se veličina iz prošlosti poštuje. I vraća na magistralnu scenu srpske likovne umetnosti.

I kada smo već, po treći put kod magistrale – dan kada se tranzitni saobraćaj skrene na obilaznicu oko Bagljaša biće novi početak ovog Grada na obodu grada. Zapravo, tek će tada ovo naselje početi da živi kao celina. Da misli i zahteva. Ubeđen sam da će tada i gradski oci shvatiti imaju jedinstvenu priliku da kreiraju životni prostor po principa modernog svetskog urbanizma. Izvan svakog strančarenja.

51

kao dnevnik 26.

OPET SMO U OKTOBRU!

Barem je vreme prijatno ovih oktobarskih dana 2006. godine. Jesen je meka i predusretljiva. Lokalni političari i ostali visoki delatnici su, doduše, još u iščekivanju skupštinskog ''Dana D'', i nije isključeno da ih u tom stanju zatekne i raspis o opštim izborima u Srbiji. Narod je manje zabrinut zbog te mogućnosti iako saoseća sa svojim izabranicima. Obični ljudi se, naime, trude da prežive ono što se elegantno naziva tranzicijom. Oni (malo)brojni koji nisu namirili državne obaveze ili imaju problema sa dokazima o poreklu sopstvene imovine pate od nesanice i amnezije. Jedan od njih je ponovo u zatvoru, ali pravda je dostižna i dovoljno spora! Mi ostali,najave iznenadnog i ničim izazvanog boljeg života doživljavamo lakše nego nagoveštaje novog poskupljenja struje. Kao što je jedno neminovno, tako je drugo eventualno. Samo strpljenja, i sve će se dogoditi.

Kao što se dogodilo u Jaši Tomiću gde se vodi ''istražni krivični postupak'' protiv 19 navodno postradalih kućevlasnika koji ma je imovina ''predaleko locirana'' od stalnog mesta bo

52

ravka. Neki naši sugrađani, po svemu sudeći, daće prostojan doprinos predreferendumskoj kampanji o Ustavnom, položaju Vojvodine. Još kad bi znali koliko i kako će to biti po glavi stanovnika. Iako se sa mnogo strana čuje kako je proslava 160 godina postojanja Gimnazije pripremana u većoj konspiraciji nego donošenje predloga Ustava, ovaj značajan datum naše istorije biće adekvatno proslavljen. Granit je, konačno, pred vratima - mogli smo da uzviknemo, uz olakšanje, posle potpisivanja ugovora između odgovornih. Moći ćemo opet da hodamo ulicom po kojom smo to i ranije mogli. Šalu na stranu - ovim je konačno rešeno ''podzemlje'' gradskog centra, što je ipak samo građevinski zahvat.

Da li postoji celovita i ''održiva'' ideja kako rekonstruisati, konzervirati, povezati i inkorporirati u savremeno okruženje ukupnost lokalnog baroknog i klasicističkog graditeljstva, ali i prečanskog neimarstva koje je trpelo znatne uticaje balkanizacije. Taj mentalni ugovor sa epohom tek treba formulisati i potpisati. Jer tradicija je retko prgava stvar. Na primeru ustoličenja novog fudbalskog favorita Zrenjaninaca se to vidi. Naime, FK. Banat nema ko da gleda a još manje da za njega da navija. I to je posao za čitav grad a ne samo za dobrodošle ljude iz Banatskog Dvora.

Kao što problem policijske stanice nije isključivo zadatak za stanovnike Bagljaša jer će se tamošnja saobraćajno-kriminalna sfera brzo preliti u ostali bečkerečkopetrovgradski Zrenjanin. Jer, tako nam se zapravo grad zove sudeći po tablama na njegovim ulazima. Koje postavljaju oficijelni zvaničnici ali i poneke stranke. Pod uslovom da ih šaljivđije, sektaši ili skinshedi ovih dana ne dopune ili preimenuju. Verujem, međutim, da ni njima nije lako da žive u gradu koji ne vole, pa im smeta i njegovo ime.

Slikar Nikola Štiklica, međutim, voli ovaj grad i ravnicu. Takve su mu i slike ovih dana izožene. A u narednim danima biće izloženi i likovni radovi koji su poslednjih 50 godina nastajali u Umetničkoj koloniji Ečka. Na uvid i razmišljanje. Drugima i sebi.

2. oktobra je godišnjica oslobođenja grada koju (ne)slavimo jer imamo dva bolja datuma oko kojih se takođe nismo dogovorili. Pobede su uvek opasnije od poraza. 5. oktobra je Petooktobarska godišnjica oko čije se sudbine i komentara razilaze i istomišljenici. Između ova dva oktobarska datum je ’’Višnjik’’. Čehovljev. U Narodnom pozorištu. Trećeg dan u oktobru.

Kao bi bilo lepo kada bi se tada tamo videli. Jesen je pravo vreme za melanholiju. Onu koja nas pročisti a ne zarobi.

53

као Дневник 27.

TAMO AMO PO BANATU/ ŠTO BI REKAO DEJAN BOŠNJAK

Išao sam ovih dana malo kroz srednji Banat. Farkaždin, Perlez, Stajićevo, Me lence. Svratio sam i u Bačku. U Titel. Banat, uglavnom, samo što nije zaspao. Miholjsko leto i tranzicijamu to ipak ne dopuštaju. I ustavne kavge. Beogradski put se, međutim, opravlja. Sudeći pogustini saobraćaja, krajnje je vreme. Ako međutim pogledamo stanje asfalta koji iz Zrenjaninavodi za Novi Sad, a mnogo je ''mlađi'', ovaj mu se ubrzano, po lošem, približava. Samo što neviče u pomoć!

Elem, u Farkaždinu, na obali Tamiša, ribololovaca stotinak. Guske se negde pri tajile, a novimputem za Pančevo automobila kao kao nikad dosad! Dok idem selom, pričam sa StevomStankovim, iako je dan sunčan, nikako da se otrgnem utisku da je sve slično kao u davnoj pesmiPerice Markova:

54

''Čeze bez konja. Fijaker na tavanu. Neizvedeno marvinče. Militari iskorišteni po zvanju zemlje. Sporazumno, potpisano, raseljeno, doseljeno, odseljeno.''

Put me potom odveo u Perlez. U selo iz među dva puta. Beogradskog i novosadskog. Uparku još i dalje raste 10 stabala ginka ali to mu, selu, ne smeta da bude zaparložen. U crkviikonostas Uroša Predića. Nekadašnje sresko mesto još nikako da se snađe u vremenu koje jeotišlo negde drugde. Jer, zna Perležanim, novinar i književnk Petar Žebeljan ''da ono što namzemlja daruje, ne baš besplatno, jeste nešto najvrednije''. Ali, dodao bih, danas to više nijedovoljno! Jer, lepo je jesti ''obavezan frišak lebac iz furune, ako se ne jedu rezanci u mleku'', alito uzima mnogo vremena.

Za to vreme Titeljani ozbiljno zahuktavaju turizam. Rečni i ''planinski''. U Melencima jemeđutim najživlje u Banji. Rusanda je puna ljudi koji se trude da spasu ili makar poprave svojživot. Okrečeno je i potkresano. Sudeći po parkingu - onih koji su došli da se pomognu lekovitimblatom je mnogo. Doktor Manojlović, zadužen za popravljanje kvaliteta života, zaposlen u Banji, ne bez razloga insistira na fizičkoj i psihičkoj aktivnosti. Takoreći on propagira brzinu! Istu onukoja izgleda nedostaje Banaćanima. Jer, dok ne zaboravimo na geslo - što je brzo to je i kuso, kojim se vekovima ispomažemo da opravdamo sopstvenu inerciju, teško da ćemo izmenitikvalitet sosptvenog života.

Spisak započetog i nedovršenog sve je veći, bez obzira ko je ''zaslužan'' za to, grad, pokrajina ili država. Jer dok nezavrešena zaobilaznica ''jede'' asfalt i lomi ljude, medi cinska školaskoro gotova vapi, a voda i dalje sadrži arsen... zakoni prirode jednako deluju. I na nasZrenjanince, koji smo u sopstvenom zakašnjenjuali iu odnosu na stanovnike ostalih gradova ukojima je stanje bolje.

Ipak, uređuje se Karađorđev park, stigao je granit za centar, u toku su još dve izu zetneizložbe (Likovni stvaraoci zrenjaninske gimnazije, i Grafika iz fonda Savreme ne galerije), ugradu se snima film ''Hadersfild'' prema drami mladog Uglješe Šajtinca. U pripremi sumonografije Pozorišta, Savremene galerije, Gimnazije...

A predsednica SO je ponovo pisala svom ministru. Važno je da ima kome. Održan jeradni sastanak u okviru inicijative Krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju oko logora za Hrvate uStajićevu i Begejcima, što je za pohvalu, ali se opet vraćamo na pitanje brzine i blagovremenosti. Kad spomenuh Stajićevo, kad sam prolazio pored njega videh da je to još selo pored reke a ne nareci...Neće Banaćani nikako do reke a kad im ona protiče kroz grad - zatrpaju je!

Uskoro će i godišnje nagrade. Valjalo bi razmisliti i o Ugrinovu. O Ivanjiju i inima, kojisu dobro činili ovom gradu. Setih se i profesora Todora Kuljića, o njemu sam pisao u prvomtekstu iz ovog serijala. O januarskoj depresiji... Daleko bilo!

55

као Дневник 28.

IDU DANI

Život je kao san, reče još davno Kalderon, ne onaj koji je predsednik ''Reala'', a ni onajdrugi, takođe predsednik ali Meksika, već prvi i najveći, Kalderon dela Barka, pesnik idramatičar iz 17. veka, koji u istoimenoj filozofskoj drami, metaforično i dijabolično, kao i našAndrić, koga sam istom prigodom pominjao, mudro zbori kako nam se večnost pred očimaodigrava kao farsa ili komedija. Dok tragedija vreba i ironično se kezi. Uglavnom, ništa nijeonako kako izgleda.

Zašto sam, pak, ovo napisao? Verovatno zato što mi naša zrenjaninska stvarnost po malona to liči. Na san sa duplim dnom. Prinudna (privremena) uprava je startovala prema očekivanju. Iz dva razloga. Prvo zato što to tako, po pravilu sa prinudnim i privremenim mora da bude. Idrugo, jer je kadrovski limitirano sastavljena. A sve je moralo tako da se odvija jer se krenulosuprotno onome što je u ''Nin''-u, naivno’, izjavio aktuelni gradonačelnik. Citiram: ''Na razlikamase može graditi i saradnja, sa dobrim rezultatima''. Što je moguće ali ne u Srbiji!

Privremenom opštinskom organu ostaje da, eventualno, ispravi započetu isključivostranačku personalnu i ostalu politiku, dok će Goran Knežević, verovatno, biti u (ne)prilici daodgovarajućim potezima Zrenjanincima pokaže na delu ono što zagovara. Inače, u istraživanjupomenutog nedeljnika na temu '' Kako se živi u Srbiji'', od 167 opština mi delimo 8 i deveto

56

mesto, sa Suboticom! Ne da nije loše nego je veoma dobro,pod uslovom da je sve baš tako, čak ikada se uzme u obzir da u zemlji Srbiji nikom nije baš najbolje.

Ostaje da to vidimo, i ne samo vidimo već i da odživimo, kako će sve izgledati kada naspuste iz ''privemenosti''. A privremeni organ se zapleo u ''informativnu mrežu''. Očekivana ( stranačka) smena u listu ''Zrenjanin'', koleba se između održivog i krajnje populističkog kadrovanja, gde prvoimenovani ulaže i suviše svog digniteta, što je rizično ne toliko zarad onog drugog, koliko zbog dana i nedelja koji potom nastupaju. A naročito onih koji dolaze posle svega. Ali, kakoreče Kalderon, ''život je kao san''. Nepred vidiv. Ipak, ne zvoni svaki poštar dva puta.

U međuvremenu, naš Ivan Lenđer, mladi svetski plivački as, proglašen je za najboljegsportistu Vojvodine za 2006. Odbojkašica Maja Ognjanović je slavodobitnik kod sportistinja, dokje slično odličje zaslužila i rvačka ekipa ''Proletera''. U istoj je nedelji, kakve li ironije, životni vekzaklopio Branislav Piperski, ''rvački čovek za sva vremena'', kako je lepo i tačno zapisao GojkoNovaković.

U kulturi je bilo mnoštvo događanja koji govore da je ovaj grad ''provincijska'' metropola, koja se samo povremeno uparloži. Izdvojio bih pojavu romana čuvenog crtača i grafičaraLjubomira Kokotovića ''Trčanje za svojom senkom '', koji je apsolutno na tragu njegovih većlegendarnih likovnih mataforičkih zago netki. Tu je i izložba ''Zrenjanin okom kamere''. Ona reafirmiše kvalitet i tragalaštvo ovdašnje, po malo zamrle i zanemarene fotografske umetnosti i dokumentaristike. Valja zapamtiti nova, pobednička, imena sa ove smotre: mlade Dušana Marinkovići Gabrijelu Parigros, ali i etablirane Srećka Lapadata i Aleksandra Radlovačkog. Prinudni decembar, dakle, ide dalje. Kroz san i javu!

57

Kao dnevnik 29.

POST FESTUM

U januaru, ove 2006. godine, započeo sam ova novinska beleženja pojava koje nam sekolektivno događaju, zapisom kako su u ''Pozorišnom klubu govorili dr Nebojša Popov i Miroslav Samardžić. O demokratiji. Vlasti. Slobodi. Kontroli vlasti''. Da li smo tada mogli i daslutimo kako će krajem decembra u našem gradu okolnosti biti skoro suprotne od toga. Najmanje je, naravno, demokratije. Najviše kontrlole. Ne vlasti, nego demokratije. Sloboda!? Republika je gradu zavela prinudne mere. Zbog prolivenog mleka...

Napisao sam tada nešto i o prazničnoj depresiji kao globalnom fenomenu koji sledi poslebožićno-novogodišnjih praznika. Deluje mi sad to sasvim naivno u poređenju sa opštom političkom komfuzijom u Srbiji koja u Zrenjaninu ima još ekspresivnije naličje. Na delu je nedovoljnopromišljena odluka Republike koju sprovode drugorazredni interpretatori. Program koji senažalost izvodi ne samo u korist sopstvene štete, po čijem će završetku većina aktera pokušati dapere ruke, a to je, još od Sartrovih ''Prljavih ruku'', nemoguć poduhvat. Štetu doživljavaju najviše građani. Činjenica da se poslednjih dana u ovom gradu zapravo rasplamsava i sukob republičkogetatizma i pokrajinskog osećanja ugroženosti, na izvestan je način zamaskirana predizbornimvatrometima. No, to nam Zrenjaninscima ipak ne pomaže da se bolje osećamo na kraju jednegodine koja je protekla u koliko-toliko uspešnim napo rima da se grad prene iz stanja letargije. Kad objektivno pogledamo unazad, spisak onog što je urađeno ipak je manji od našegnezadovoljstva.

Ovaj naš Zrenjanin, nešto uredniji i čišći negolane, u protekloj je godini ostvario, međutim, višenego zadovoljavajući kulturni rast. Izvođačko-stvaralački. I kulturno-zabavni. Apsolutni korifej dinamičnog i intenzivnog rada u 2006. je Narodni muzej, državna institucija neobičajenog aktivizma iinicijative. A pored muzeja, velik posao je izvršioi Pozorišni klub ''Zeleno zvono'', uz čiju su pomoćmladi Zrenjaninaci imali kulturno-zabavnu ponudu na nivou prestonice. Kada su u pitanju stvaraoci, u protekloj godini moji su favoriti: slikarkaDanica Mitrović, autentična i posvećena umetnosti, glumica Nataša Ilin, brilijantna u Molijerovim ''Učenim ženama'' kao i novinar i književnik

Zoltan Baba, odnosno njegova knjiga ''Banatski brevijar''. Bila je to godina 2006. Zapamćena po

58

političarenju i neobjašnjivom poletu kulture. Bilo bi dobro da to potraje. Mislim naravno na kulturu.