Зона Мркаљ

НАСТАВНА ТЕОРИЈА И ПРАКСА 2 српскИ језИк И кЊИЖеВНОсТ

У сТАрИјИМ рАзреДИМА ОсНОВНе ШкОЛе

Наставна теорија и пракса 2 Српски језик и књижевност у старијим разредима основне школепрво издање

Аутор: др Зона МркаљРецензенти: проф. др Милорад Дешић, Филолошки факултет у Београду

Славка Јовановић, професор српског језика, ОШ „Дринка Павловић“ у Београду

Обликовање корица: Милош Аризовић

Компјутерско обликовање: Нови Сад, abraka-dabra@neobee.net

Издавач: Издавачка кућа „Klett“, д.о.о. Светозара Ћоровића 15/IV, 11000 БеоградТел: 011/3348-384, факс: 011/3348-385office@klett.co.yu, www.klett.co.yu

За издавача: Гордана Кнежевић-ОрлићУредник: Александар РајковићШтампа: Бранмил, БеоградТираж: 2.000 примерака

Забрањено је репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући фотокопирање, штампање или чување у електронском облику, без писмене дозволе издавача. Наведене радње представљају кршење ауторских права.

© Klett, 2008.

ISBN 978- 86-7762-156-8

САДРЖАЈ

I део: Приступ настави српског језика и књижевности у VI разреду

1. Извод из новог програма српског језика и књижевности за VI разред ОШ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 2. Коментар новог програма са објашњењима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 3. Уџбенички комплет за учење српског језика у VI разреду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 4. Проблем планирања градива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 5. Тематско планирање наставног садржаја из књижевности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 5.1. Пример тематског планирања наставног садржаја из књижевности . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 6. Оријентациони распоред наставног градива за VI разред . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 6.1. Табеларни приказ оријентационог распореда градива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 7. Оквирни план рада у додатној настави у шестом разреду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 7.1. Пример плана рада у додатној настави . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 8. Такмичење ученика основних школа из српског језика и језичке културе . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 9. Предлог тема за школске писмене задатке, домаће задатке и писмене вежбе у VI разреду . . 55

II део: Методички прилози

1. Предања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 1.1. Предање као школско штиво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 1.2. Историјски и легендарни лик Марка Краљевића на примерима из

епских песама и предања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 2. Локализовање као методичка радња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 2.1. Локализовање одломака у читанци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 2.2. Локализовање народних приповедака и предања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 3. Испитивање књижевности путем теста . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 4. Обрада лирске песме Свети Сава Војислава Илића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 5. Бајке Гроздане Олујић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 6. Обрада текста Лето лепог белца Вилијема Саројана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 7. Методички приступ одломку из приповетке Буре Исидоре Секулић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 8. Списак одабраних методичких прилога из стручних и методичких часописа (примерених градиву VI разреда) и остала литература за наставнике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127

III део: Додатни избор текстова примерених узрасту VI разреда

1. Веселин Чајкановић: Старе српске скаске и легенде о биљкама и дрвећу (избор) . . . . . . . . . . . 134 2. Вук Стефановић Караџић: Како је постало име Обилић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 3. Добрило Ненадић: Роман о Обилићу (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 4. Милован Данојлић: Избор из песничке збирке Родна година . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 5. Владимир Хулпах: Необични јелен . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 6. Ијан Макјуан: Силеџија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142

IV део: Избор из секундарне литературе

1. Подела речи на крају реда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 2. Правописна занимљивост (избор из часописа) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 3. Иван Клајн: Речник језичких недоумица (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 4. Вељко Брборић: Правопис српског језика у наставној пракси (избор вежбања) . . . . . . . . . . . . 154 5. Српски језик кроз тестове (избор задатака за шести разред) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 6. Весна Ломпар: Неименована младунчад (о неким нерешивим питањима у језику) . . . . . . . . . 173 7. Љиљана Бајић: Проучавање хумористичке прозе у настави:

Игра речима и исмевање (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175 8. Ђорђе Перић: Химна светом Сави у прошлости и данас . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .177 9. Гордана Илић-Марковић: Петар Кочић и Беч . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17910. Видојко Јовић: Милутин Миланковић и његово мерење времена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18211. Снежана Самарџија: Вукова и савремена класификација усмене лирике (одломак) . . . . . . . . . 18512. Бошко Сувајџић: Јунаци и коњи њихови: Митска смрт Марка Краљевића . . . . . . . . . . . . . . . . . 190

Закључак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197

ПРВИ ДЕОПрису насави

срско језика и књижевноси у VI разреу

6

1. ИЗВОД ИЗ НОВОГ ПРОГРАМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ ЗА VI РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ1

СРПСКИ ЈЕЗИК

Циљ и задаци

Циљ наставе српског језика јесте да ученици овладају основним законитостима српског књижевног језика на којем ће се усмено и писмено правилно изражавати, да упознају, доживе и оспособе се да тумаче одабрана књижевна дела, позоришна, филмска и друга уметничка остварења из српске и светске баштине.

Задаци наставе српског језика:

- развијање љубави према матерњем језику и потребе да се он негује и унапређује; - описмењавање ученика на темељима ортоепских и ортографских стандарда српског

књижевног језика;- поступно и систематично упознавање граматике и правописа српског језика;- упознавање језичких појава и појмова, овладавање нормативном граматиком и стилским

могућностима српског језика;- оспособљавање за успешно служење књижевним језиком у различитим видовима

његове усмене и писмене употребе и у различитим комуникационим ситуацијама (улога говорника, слушаоца, саговорника и читаоца);

- уочавање разлике између месног говора и књижевног језика;- развијање осећања за аутентичне естетске вредности у књижевној уметности;- развијање смисла и способности за правилно, течно, економично и уверљиво усмено и

писмено изражавање, богаћење речника, језичког и стилског израза;- увежбавање и усавршавање гласног читања и читања у себи (доживљајног, изражајног,

интерпретативног, истраживачког; читањe с разумевањем, логичкo читањe) у складу са врстом текста (књижевним и осталим текстовима);

- оспособљавање за читање, доживљавање, разумевање, свестрано тумачење и вредновање књижевноуметничких дела разних жанрова;

- упознавање, читање и тумачење популарних и информативних текстова из илустрованих енциклопедија и часописа за децу;

- поступно и систематично оспособљавање ученика за логичко схватање и критичко процењивање прочитаног текста;

- развијање потребе за књигом, способности да се њоме ученици самостално служе као извором сазнања; навикавање на самостално коришћење библиотеке (одељењске, школске, месне); поступно овладавање начином вођења дневника о прочитаним књигама;

- поступно и систематично оспособљавање ученика за доживљавање и вредновање сценских остварења (позориште, филм);

- усвајање основних функционалних појмова и теоријских појмова из књижевности, позоришне и филмске уметности;

1 Правилник о наставном програму за шести разред основног образовања и васпитања, Службени гласник РС – Просветни гласник, год. LVII – бр. 5/2008, Београд, 26. мај 2008, стр. 2–8.

7

- упознавање, развијање, чување и поштовање властитог националног и културног идентитета на делима српске књижевности, позоришне и филмске уметности, као и других уметничких остварења;

- развијање поштовања према културној баштини и потребе да се она негује и унапређује;- навикавање на редовно праћење и критичко процењивање часописа за децу и емисија за

децу на радију и телевизији;- подстицање ученика на самостално језичко, литерарно и сценско стваралаштво;- подстицање, неговање и вредновање ученичких ваннаставних активности (литерарна,

језичка, рецитаторска, драмска, новинарска секција и др.);- васпитавање ученика за живот и рад у духу хуманизма, истинољубивости, солидарности и

других моралних вредности;- развијање патриотизма и васпитавање у духу мира, културних односа и сарадње међу

људима.

ШЕСТИ РАЗРЕД

Оперативни задаци:

- увођење ученика у грађење речи;- упознавање са гласовним системом;- упознавање гласовних алтернација, њихово уочавање у грађењу и промени рeчи;- утврђивање знања о значењу и функцији придевских заменица;- стицање основних знања о грађењу и значењима глаголских облика (футур II; имперфекат;

плусквамперфекат; императив; потенцијал; трпни глаголски придев; глаголски прилози);

- проширивање знања о сложеној реченици;- оспособљавање ученика за уочавање разлике између дугих акцената;- оспособљавање за уочавање и тумачење узрочно-последичних веза у уметничком

тексту, за исказивање властитих судова и закључака приликом анализе текста и у разним говорним ситуацијама;

- развијање способности за уочавање и тумачење емоција, мотива и песничких слика у лирском тексту;

- постепено упознавање структуре основних облика усменог и писменог изражавања – према захтевима програма.

САДРЖАЈИ ПРОГРАМА

ЈЕЗИК

Граматика

Обнављање, проверавање и систематизовање знања која се у овом и старијим разредима проширују и продубљују, до нивоа њихове примене и аутоматизације у изговору и писању у складу са књижевнојезичком нормом и правописом.

8

Подела речи по настанку: просте, изведене и сложене. Суфикси – разликовање суфикса од граматичких наставака; творбена основа; корен речи. Примери изведених именица, придева и глагола (певач, школски, школовати се).

Сложенице, примери сложених речи насталих срастањем двеју или више речи, односно њихових творбених основа; просто срастање и срастање са спојним вокалом (Бео/град, пар/о/брод). Префикси; примери именица, придева и глагола насталих префиксацијом (праунук, превелик, научити).

Атрибутска и предикатска функција именица и придева.Самогласници и сугласници; слоготворно р. Подела речи на слогове. Подела сугласника по

месту изговора и по звучности. Гласовне промене и алтернације – уочавање у грађењу и промени речи: палатализација и

сибиларизација; непостојано а; промена л у о; једначење сугласника по звучности (одступања у писаном језику); једначење сугласника по месту изговора; јотовање; асимилација и сажимање самогласника; губљење сугласника (на одступања указати у примерима).

Придевске заменице: разликовање по значењу и функцији – присвојне, показне, односно-упитне, неодређене, опште, одричне; употреба повратне заменице свој.

Грађење и значења глаголских облика: аорист (стилска обележеност), футур II; имперфекат; плусквамперфекат; императив; потенцијал; трпни глаголски придев; глаголски прилози. Прости и сложени глаголски облици. Лични и нелични глаголски облици.

Реченица (основни појмови): Комуникативна реченица (синтаксичко-комуникативна јединица која представља целовиту поруку) и предикатска реченица (синтаксичка јединица која садржи глагол у личном облику).

Независне и зависне предикатске реченице.Вежбе у исказивању реченичних чланова речју, синтагмом и зависном реченицом.Комуникативне реченице које се састоје од једне независне предикатске реченице и од

више њих.

Правопис

Проверавање, понављање и увежбавање правописних правила обрађених у претходним разредима (писање речце ли уз глаголе, не уз глаголе, именице и придеве; нај уз придеве; употреба великог слова и др.).

Писање одричних заменица уз предлоге. Писање заменица у обраћању: Ви, Ваш.Писање имена васионских тела – једночланих и вишечланих.Писање глаголских облика које ученици често погрешно пишу (радни глаголски придев,

аорист, потенцијал, перфекат, футур I).Интерпункција после узвика.Растављање речи на крају реда.Навикавање ученика на коришћење правописа (школско издање).

Ортоепија

Проверавање и увежбавање садржаја из претходних разреда (правилан изговор гласова, разликовање дугих и кратких акцената, интонација реченице).

Вежбе у изговарању дугоузлазног и дугосилазног акцента.Интонација везана за изговор узвика.

9

КЊИЖЕВНОСТ

Лектира

Лирика

Народна песма: Највећа је жалост за братом Породичне народне лирске песме (избор) Обичајне народне лирске песме – свадбене (избор) Ђура Јакшић: Вече Војислав Илић: Свети СаваАлекса Шантић: Моја отаџбинаМилан Ракић: НаслеђеЈован Дучић: Село Вељко Петровић: РатарДесанка Максимовић: О пореклуМирослав Антић: Плава звездаДобрица Ерић: Чудесни свитацСтеван Раичковић: Хвала сунцу, земљи, травиМилован Данојлић: ШљиваСергеј Јесењин: БрезаРабиндранат Тагоре: Папирни бродови или једна песма по избору из Градинара

Епика

Народна песма: Смрт мајке ЈуговићаЕпске народне песме о Косовском боју (избор)Народна песма: Марко Краљевић укида свадбаринуЕпске народне песме о Марку Краљевићу (избор)Народна приповетка: Мала вилаБранислав Нушић: АутобиографијаПетар Кочић: ЈабланСветозар Ћоровић: Богојављенска ноћ (одломак)Исидора Секулић: Буре (одломак)Иво Андрић: Аска и вукБранко Ћопић: Чудесна справа Стеван Раичковић: Бајка о дечаку и МесецуГроздана Олујић: Златопрста или Седефна ружа (избор)Светлана Велмар-Јанковић: Улица Филипа Вишњића (одломак) Вилијем Саројан: Лепо лепог белцаАнтон Павлович Чехов: Вањка

Драма

Коста Трифковић: ИзбирачицаБранислав Нушић: АналфабетаПетар Кочић: Јазавац пред судом (одломак)

10

Допунски избор

Бранко Ћопић: Орлови рано летеДанило Киш: ВеренициСлободан Селенић: Очеви и оци (одломак)Владимир Андрић: Пустолов (избор)Џек Лондон: Зов дивљинеФеренц Молнар: Дечаци Павлове улицеХенрик Сјенкјевич: Кроз пустињу и прашумуРеј Бредбери: Маслачково вино (избор)Ефраим Кишон: Код куће је најгоре (избор)Анђела Нанети: Мој дека је био трешња (одломак)Ијан Мекјуан: Сањар (избор)Са предложеног списка, или слободно, наставник бира најмање три, а највише пет дела за

обраду. Научнопопуларни и информативни текстови Вук Стефановић Караџић: Живот и обичаји народа српског (избор)Милутин Миланковић: Кроз васиону и векове (одломак)Веселин Чајкановић: Студије из српске религије и фолклора (избор)М. Иљин: Приче о стварима (избор)Владимир Хулпах: Легенде о европским градовима (избор)Избор из књига, енциклопедија и часописа за децуСа наведеног списка, обавезан је избор најмање три дела за обраду.

Тумачење текста

Тумачење условљености догађаја и ситуација, осећања, сукоба, поступака, нарави и карактерних особина ликова – у епским и драмским делима. Упућивање ученика у поткрепљивање властитих судова и закључака појединостима из дела, али са становишта целине. Тумачење ликова као у претходном разреду. Запажање, коментарисање и процењивање ситуација и поступака, речи и дела, физичких и других особина, жеља и могућности, циљева и средстава (њихове складности и противречности).

Упућивање ученика у откривање двоструког описивања стварности: верно представљање појмова (објективна дескрипција) и маштовито повезивање појава са ставом и осећањем писца (субјективна дескрипција). Даље упућивање ученика у тумачење песничких слика изазваних чулним дражима (конкретни мотиви), те размишљањем и осећањем (апстрактни мотиви, емоције, рефлексије).

Откривање главног осећања и других емоција у лирским песмама. Уочавање мотивске структуре песме; начин развијања појединих мотива у песничке слике и њихово здружено функционисање.

Развијање навике да се запажања, утисци и закључци доказују подацима из текста и животне стварности, да се уметничке вредности истражују с проблемског становишта. Давање припремних задатака и упућивање ученика у рад на самосталном упознавању књижевеног дела (усмено и писмено приказивање дела). Читање и вредновање ученичких бележака о прочитаној литератури.

11

Књижевнотеоријски појмови

Лирика

Врсте строфа: стих (моностих); двостих (дистих); тростих (терцина), четворостих, (катрен).

Ритам: брз и спор ритам; темпо; интонација и пауза; нагласак речи и ритам; рима – врсте: мушка, женска, средња (дактилска); чиста и нечиста рима; парна, укрштена, обгрљена, нагомилана и испрекидана; улога риме у обликовању стиха.

Језичко-стилска изражајна средства: контраст, хипербола, градација.Врсте ауторске и народне лирске песме: родољубива, социјална песма; обичајне и породичне

народне лирске песме.

Епика

Основна тема и кључни мотиви. Фабула: покретачи фабуле; заустављање фабуле; ретроспективни редослед догађаја.Карактеризација: социолошка, психолошка; портрет: спољашњи и унутрашњи.Биографија и аутобиографија.Роман – пустоловни, историјски и научно-фантастични.Предање.

Драма

Комедија – основне одлике. Хумористично, иронично и сатирично у комедији. Карактеризација ликова у комедији.

Монолог и дијалог у драми.

Функционални појмови

Ученици се подстичу да разумеју, усвоје и у одговарајућим говорним и наставним ситуацијама примењују следеће функционалне појмове: чежња, наслућивање, сумња, запрепашћење; савесност, предострожност, хуманост, достојанство; објективно, субјективно, посредно, непосредно, драматично; запажање, образлагање, аргументовано доказивање, анализа, синтеза, упоређивање; детаљ, атмосфера, перспектива.

Читање

Усклађивање читања с природом неуметничког и уметничког текста. Даље упућивање ученика на проучавање обрађеног и необрађеног текста ради изражајног читања (условљеност ритма и темпа; јачина гласа, паузирање, реченични акценат). Казивање напамет научених различитих врста текстова у прози и стиху. Читање и казивање по улогама.

Увежбавање читања у себи према прецизним, унапред постављеним задацима (откривање композицијских јединица, дијалога у карактеризацији ликова, описа и сличних елемената; налажење речи, реченица, правописних знакова и др.)

Увежбавање брзог читања у себи с провером разумевања прочитаног непознатог текста.

12

ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА

Основни облици усменог и писменог изражавања

Препричавање са истицањем карактеристика лика у књижевном тексту, филму, позоришној представи. Изборно препричавање: динамичне и статичне појаве у природи (књижевно дело, филм, телевизијска емисија). Препричавање с променом гледишта. Уочавање структуре приче грађене ретроспективно.

Причање са коришћењем елемената композиционе форме (увод, ток радње, градација, место и обим кулминације у излагању, завршетак). Уочавање карактеристика хронолошког и ретроспективног причања.

Описивање спољашњег и унутрашњег простора (екстеријера и ентеријера) по заједничком и самостално сачињеном плану. Описивање динамичких и статичких појава у природи; прожимање и смењивање статичних и динамичних слика и сцена у описивању и приповедању.

Портретисање особа из непосредне околине на основу анализе књижевних портрета и портрета личности из научно-популарне литературе.

Извештавање: кратак извештај о школској акцији, свечаности, друштвеној акцији у селу или граду и сл.

Усмена и писмена вежбања

Ортоепске вежбе: проверавање и увежбавање садржаја из претходних разреда (правилан изговор гласова, разликовање дугих и кратких акцената, интонација реченице): вежбе у изговарању дугоузлазног и дугосилазног акцента; интонација у изговору узвика.

Слушање звучних записа; казивање напамет научених лирских и епских текстова; снимање казивања и читања; анализа снимка и вредновање.

Лексичке и семантичке вежбе: разликовање облика по дужини изговора; семантичка функција узлазне интонације; именовање осећања и људских особина; један предмет – мноштво особина; значења речи приближних облика.

Некњижевне речи и туђице – њихова замена језичким стандардом.Синтаксичке и стилске вежбе: ситуациони подстицаји за богаћење речника и тражење

погодног израза; одређивање синтагмом и зависном реченицом. Сажимање текста уз појачање информативности.Вежбе у запажању; уочавање значајних појединости.Синтаксичко-стилске вежбе с различитим распоредом речи у реченици, уочавање

нијансираних разлика у значењу, истицању и сл. Стваралачко препричавање текста са променом гледишта.Причање о догађајима и доживљајима са коришћењем елемената композиционе форме – по

самостално сачињеном плану. Вежбање у хронолошком и ретроспективном причању.Портретисање особе из непосредне околине ученика – по самостално сачињеном плану.Извештавање: кратак писмени извештај о школској акцији (сакупљање хартије, уређење

дворишта ...).Увежбавање технике у изради писменог састава (избор грађе, њено компоновање,

коришћење пасуса, обједињавање приповедања и описивања).Писање службеног и приватног писма.Осам домаћих писмених задатака, читање и анализа задатака на часу. Четири школска писмена задатка – по два у полугодишту (један час за израду задатка, два

за анализу задатака и писање побољшане верзије састава).

13

2. КОМЕНТАР НОВОГ ПРОГРАМА СА ОБЈАШЊЕЊИМА

Нови програм српског језика за шести разред остварује се на 144 часа годишње, односно четири часа недељно. Садржај Програма подељен је, као и у претходним разредима, на три области: Језик (са подобластима граматика, правопис и ортоепија), Књижевност (лектира сврстана у три основна рода: лирику, епику и драму) и Језичка култура (усмено и писмено изражавање).

Мада новим програмом ни у овом разреду није наметнуто наставницима да тачно утврђен број часова треба да искористе за обраду или утврђивање садржаја из поменутих области предмета српски језик, подразумева се да би у оријентационом плану рада, у којем се градиво дистрибуира по месечно организованим целинама, требало самерити наставно градиво и ускладити проучавање језика, књижевности и језичке културе са потребама узраста и наставне и научне методологије. Време предвиђено за утврђивање, обнављање и систематизовање наставних садржаја повећаће се и настојањем да се књижевни текстови функционално повежу са садржајима језика и језичке културе.

Аутори Програма за VI разред навели су у опису програмских садржаја и следеће: Укинута је неприродна и непотребна подела на домаћу и школску лектиру, па тако извори

за обраду текстова из лектире, поред читанки, постају књиге лектире за одређени узраст и сва остала приступачна литература.

Дата је лектира за одређен разред, разврстана по књижевним родовима – лирика, епика, драма, да би се кроз све програме могла пратити одговарајућа и разложна пропорција књижевних дела. Подела је извршена према основној разлици везаној за стих и прозу. Лектира је обогаћена избором научнопопуларних и информативних текстова.

Текстови из лектире представљају програмску окосницу. Наставник има начелну могућност да понуђене текстове прилагођава конкретним наставним потребама, али је обавезан и на слободан избор из наше народне књижевности и тзв. некњижевних текстова – према програмским захтевима.

Разлике у укупној уметничкој и информативној вредности појединих текстова утичу на одговарајућа методичка решења (прилагођавање читања врсти текста, опсег тумачења текста у зависности од сложености његове структуре, повезивање и груписање са одговарајућим садржајима из других предметних подручја – граматике, правописа и језичке културе и сл.).

Наставнику је дата могућност и допунског избора дела у складу са наставним потребама и интересовањима конкретног ђачког колектива са којим остварује програм.

За разлику од текстова за млађе разреде, већина текстова за шести разред може се читати у целости. У читанкама су књижевна дела дата у одломцима због недостатка простора, условљеног обимом овог уџбеника. На наставнику је да просуди колике су могућности, жеље и интересовања ученика у одељењу, па да томе прилагоди обим текстова и избор који је сугерисан. Од дела из допунског избора наставник бира три, а највише пет дела за обраду. Сваки наставник може одабрати по свом нахођењу, а у складу са циљевима које у настави жели да оствари, одговарајуће одломке, или се може руководити избором аутора читанке. Рецимо, у Маштарији речи дат је одломак из Нушићеве Аутобиографије који се у потпуности разликује од одломка који се раније обрађивао (са часова географије). Да би ученике мотивисао за читање целог дела, наставник ће одредити који ће полазни текст одабрати као пригоднији и њега на часу обрађивати са својим ђацима, или ће одвојити време за целовиту интерпретацију Аутобиографије.

14

Приликом пажљивог проучавања новог програма за шести разред, можемо се наћи пред извесним недоумицама које се често тичу жанровске одређености појединих текстова.

Мада је потребно да се ученици у овом разреду упознају и са књижевним појмом аутобиографија, важно је образложити им да ово Нушићево дело жанровски више одговара роману са аутобиографским елементима. Разматрање односа између књижевности и стварности често се појављује као дискутабилно и може да наведе на странпутице при интерпретацији (нпр. у којој мери су ситуације, сећања, доживљаји и расположења из стварног живота уплетени у Кишову збирку приповедне прозе Рани јади, или да ли се дечак Баја из Ћопићеве Баште сљезове боје може назвати „малим Бранком“).

Одабрани одломак из Кочићевог Јазавца пред судом у литератури се често назива сатиром. Да не би дошло до забуне око жанровске одређености овог текста, важно је подсетити се следећег: „Сатира – врста књ. дела у којем је на духовит и подругљив начин изражена оштра осуда једног друштва или људских мана. Указујући на друштвене и моралне слабости, извргава их подсмеху и руглу и тако доприноси њиховом отклањању.“2 Јавља се у различитим врстама књ. дела, у прози или у стиху. У Историји српске књижевности забележено је: „Једино дело које је Кочић дао у драмском облику, и то тек у другој верзији, јесте сатира Јазавац пред судом, која по популарности надвисује сва друга његова дела. Њен јунак Давид Штрбац навлачи на се маске луде и лакрдијаша како би могао казати горку истину о судбини народа. Он припада типу домишљана и шаљиваца какви се јављају у усменом стваралаштву свих народа. Оптужба против јазавца штеточине у великој Давидовој филипици прераста у оптужбу против аустријске `укопације`, против њеног безобзирног подјармљивања босанског народа.“3 Како је појам сатире предвиђен за проучавање у седмом разреду, то је довољно да се на узрасту шестог разреда, уз тумачење одабраног одломка, са ученицима уоче и размотре особености драмског текста.

Програмом за шести разред предвиђено је и образлагање појма историјски роман, а званично ни један историјски роман није ушао у списак обавезне или допунске лектире. Зато се препоручује читање одломка из романа Јанка Веселиновића Хајдук Станко, који ће се као цело дело читати у седмом разреду, или одломка из Романа о Обилићу Добрила Ненадића (датог у овој књизи). Уз ову врсту романа у наставни програм о коме је реч уведени су и појмови пустоловни и научнофантастични роман. У оквиру допунског избора лектире понуђени су романи Зов дивљине Џека Лондона и Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкјевича, а роман Двадесет хиљада миља под морем Жила Верна ученици су читали у петом разреду.

Појам социјална песма раније се усвајао уз песму Алексе Шантића О, класје моје. У новом програму Шантић је заступљен са родољубивом песмом Моја отаџбина. У песми Ратар Вељко Петровић, мада приказује тежак живот сељака који обрађује земљу, првенствено је песник плодне војвођанске равнице и човекове митске везаности за земљу, те се ова његова песма не би могла узети као прави пример социјалне поезије. Зато се наставник може определити за компаративни приступ песмама Ратар и О, класје моје, што би допринело поузданом тумачењу обе песме и савладавању предвиђеног књижевнотеоријског појма.

Народна приповетка Мала вила4 жанровски је дифузна. Иако на први поглед ученике може подсетити на бајку, важно је нагласити да одступа од одредница бајки, те да нема срећан крај. Насловна јунакиња ове приче је вила, а виле су, по предању, демонска бића и никако нису главни лик у бајци. У овом тексту присутни су и описи необичних обичаја крај одра покојника којих у нашој традицији нема.

2 Школско свезнање, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 823. 3 Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, стр. 471.4 Приповетка Мала вила налази се у збирци Српске народне приповијетке (и кратке приче), МС Дубровник, сакупио Тихомир Остојић, 1911. Први пут је објављена у Босанској вили 1909.

, ,

15

Ауторска лирска песма Хвала сунцу, земљи, трави Стевана Раичковића по свом одређењу је дитирамб, али се сматрало да овај појам није неопходно уводити у обавезни програмски садржај на узрасту шестог разреда.

Аутобиографија и биографија укључене су у списак књижевнотеоријских појмова, али није наглашено њихово припадање тзв. књижевнонаучној врсти јер је, како је већ објашњено, лектира у Програму подељена на скупине дела у стиху и у прози, уз укључивање драмског рода, а не према званичним класификацијама ауторске или народне књижевности.

У наставни програм за шести разред махом су унети оригинални називи дела која се проучавају. Одступило се само у два случаја: код наслова романа Вилијема Саројана Зовем се Арам (као доминантан укључен је наслов поглавља Лето лепог белца) и код одломка из збирке Тражим помиловање Десанке Максимовић, из које је уведена песма О пореклу. Ранији наслови аутора читанки На гранама маште (односио се на одломак из приповетке Буре Исидоре Секулић) или Светлост певања (одломак о одбрани Лознице из Улице Филипа Вишњића Светлане Велмар-Јанковић) избегнути су.

Посебно осетљиво је и питање савладавања појма ретроспективно приповедање. Овај књижевнотеоријски појам је раније био увођен уз интерпретацију приповетке Чудесна справа Бранка Ћопића. Међутим, није свако сећање на догађај из прошлости ретроспективно приповедање. То је само оно сећање на које догађај из садашњости подстиче јунака или приповедача да се сети прошлости и да потом, на основу тог сећања адекватно поступи у „садашњем“ тренутку (нпр. у приповеци Кашика Антонија Исаковића). То сећање има улогу и да појача мотивацију јунака и у знатној мери утиче на карактеризацију лика (нпр. у приповеци Кроз мећаву Петра Кочића). У примеру Чудесне справе, да се дјед Раде сећа своје прошлости и заједничких дана проведених са Петраком, за кога се потом уплашио где је, шта му се дешава и да ли је жив, онда би то био прави пример ретроспективног приповедања. Овако, то чини приповедач, дечак Баја, и при том само казује о догађају из детињства. Оно што збуњује читаоца да у овој причи у потпуности разлучи појам ретроспективног од хронолошког приповедања јесу дијалози којима се једнако оживљавају и актуализују тренуци из ближе и даље прошлости јунака.

У шестом разреду наставља се проучавање народне епике (круг песама везаних за Косовски бој и избор песама о Марку Краљевићу). Проблем одређивања жанровске припадности песама Смрт мајке Југовића и Косовка дјевојка (неки теоретичари народне књижевности сматрају да су ове песме баладе, те да припадају лирско-епским, или песмама „на међи“, а други да су то народне епске песме) не би требало да буде предмет бављења, ни проучавања у шестом разреду.

Проучавање народне лирске поезије везано је за обичајне и породичне лирске песме. При том се предност даје обичајним свадбеним песмама, уз које се могу читати и одломци из књиге Живот и обичаји народа српскога Вука Стефановића Караџића, док се појам тужбалице може представити уз читање Косовке дјевојке или песме Смрт мајке Југовића, а појам здравице уз одломак из Комада од различнијех косовскијех пјесама о кнежевој вечери.

Намера састављача програма била је да се не одступа од уношења у програм оних дела која су по доказаним естетским критеријумима налазила место и у наставним програмима многих претходних генерација. Но, и у формирању „канона“, предност је дата ведријим странама људског живота, примереним и разумљивим ђацима основне школе. И у шестом разреду појављују се писци са којима су се ученици већ упознали у претходним разредима: Војислав Илић, Десанка Максимовић, Бранислав Нушић, Јован Дучић, Бранко Ћопић, Иво Андрић, Стеван Раичковић, Данило Киш, Гроздана Олујић...

Известан проблем при састављању новог програма за шести разред представљали су драмски текстови. Наиме, док за ученике млађих разреда постоји велик број квалитетних драма за децу, драмских игара и драматизација, као и за средњошколце који могу да читају,

16

разумеју и тумаче многе класичне и модерне драмске текстове, то је за узраст V, VI и VII разреда теже изабрати и у ширем обиму од постојећег предвидети читање, доживљавање и тумачење драмског дела у настави. Отуд су понуђена само три дела за обраду, од којих је једно, опет због своје комплексности, предвиђено за тумачење само на нивоу одломка.

Научнопопуларни и информативни текстови пригодни су за читање и могу се тумачити самостално или уз друга књижевна дела. У том смислу је нарочито погодан избор из књиге Вука Стефановића Караџића Живот и обичаји народа српскога или из Чајкановићеве књиге Студије из српске религије и фолклора. О Милутину Миланковићу ученици су већ доста сазнали у петом разреду, а и у шестом овај научник заступљен је са делом Кроз васиону и векове.

Први пут у наставу се уводи предање, чему је поклоњена посебна пажња у овој књизи (видети поглавље: Методички прилози).

Дела која се у шестом разреду могу читати у целости, а у читанкама су дата у одломцима, јесу: Аутобиографија Бранислава Нушића, Избирачица Косте Трифковића, Орлови рано лете Бранка Ћопића, Зовем се Арам Вилијема Саројана (Програмом је предвиђен одломак из овог романа под називом Лето лепог белца), Мој дека је био трешња Анђеле Нанети, Дечаци Павлове улице Ференца Молнара, Зов дивљине Џека Лондона, Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкјевича... Роман Хајдук Станко Јанка Веселиновића читаће се као целовито дело у седмом разреду, када се буду обрађивале и народне епске песме о хајдуцима, те се у шестом разреду, преко одабраног одломка из читанке ученици мотивишу за будуће читање овог књижевног дела.

И многе приповетке које су у читанци дате у одломцима, попут Кишових Вереника, приповетке Буре Исидоре Секулић, приче из збирке Сањар Ијана Макјуана и других, погодне су за организовање методичког приступа збирци приповедне прозе. У зависности од жеља, интересовања и способности ученика, али и од расположивог наставног времена, планираће се и читање, доживљавање и тумачење наведених књижевних текстова у мањем или већем обиму, о чему, након што упозна своје одељење, одлучује наставник. Заинтересовани ученици, наравно, могу прочитати сва ова дела ако желе, али је питање шта ће се од тога обрађивати са целим одељењем на постојећим часовима српског језика и књижевности.

Треба нагласити да су у новом програму за шести разред у већој мери заступљена и дела из опште (светске) књижевности, него што је то до сада био случај. Поред дела проверених класика књижевности (Чехов, Јесењин, Тагоре, Лондон, Сјенкјевич), за читање, доживљавање и тумачење предвиђен је и одговарајући, узрасту прилагођен избор савремене лектире (дела Саројана, Кишона, Мекјуана, Бредберија, Нанетијеве).

Савладавање градива из Језика и Језичке културе и у шестом разреду вршиће се поступно и селективно, у складу са узрастом ученика. Језик се представља и тумачи као систем, а језичке појаве се посматрају у контексту, а не изоловано. У оквиру основних програмских захтева наставник, на основу конкретне ситуације у одељењу, осмишљава вежбања и усклађује постојећа, предложена у уџбенику и радној свесци.

У настави граматике треба примењивати следеће поступке који су се у пракси потврдили својом функционалношћу:

- подстицање свесне активности и мисаоног осамостаљивања ученика;- сузбијање мисаоне инерције и ученикових имитаторских склоности;- заснивање тежишта наставе на суштинским вредностима, односно на битним својствима

и стилским функцијама језичких појава;- уважавање ситуационе условљености језичких појава;- повезивање наставе језика са доживљавањем уметничког текста;- откривање стилске функције, односно изражајности језичких појава;- коришћење уметничких доживљаја као подстицаја за учење матерњег језика;

17

- систематска и осмишљена вежбања у говору и писању;- што ефикасније превазилажење нивоа препознавања језичких појава;- неговање примењеног знања и умења;- континуирано повезивање знања о језику са непосредном говорном праксом;- остваривање континуитета у систему правописних и стилских вежбања;- побуђивање учениковог језичког израза животним ситуацијама;- указивање на граматичку сачињеност стилских изражајних средстава;- коришћење прикладних илустрација одређених језичких појава.

Систематска настава говорне културе и писмености подразумева краће, свакодневно упућивање ученика на садржаје из правописа и ортоепије које треба усвојити и примењивати у свакодневном животу. У ове сврхе послужиће и часови изражајног читања и казивања одабраних текстова, часови језичке културе, али и часови на којима се књижевно дело тумачи у дијалогу с ученицима. Редовно укључивање у наставу лексичких и морфолошких вежби, лексичко-семантичких и синтаксичких вежби, уз правописне и стилске, омогућује сигурно напредовање ученика на путу ка описмењавању, развијању реторичности и читању текстова са разумевањем.

У шести разред је, према новом програму, враћено градиво фонетике које се, краћи период (свега две школске године) проучавало путем запажања одређених гласовних промена и алтернација у примерима за грађење речи, или кроз деклинације, као и при учењу одређених правописних правила. И нови програм подржава оспособљавање ученика кроз језичку праксу, без инсистирања на дефиницијама и историји фонетских трансформација, али је обрада појединачних наставних јединица из фонетике ипак предвиђена.

Творба речи је пренета из ранијег програма за пети разред у шести, са жељом да се ученици петог разреда растерете, а и са образложењем да је подобније овај садржај језика уводити на узрасту од дванаест година.

У овом разреду се уче и сви лични и нелични глаголски облици са којима се ученици нису упознали у млађим разредима. Неки наставници сматрају да је прерано увођење имперфекта и плусквамперфекта у шести разред (раније су се ученици први пут у седмом основне сретали са овим глаголским временима), али је савладавање тих облика сасвим могуће и пожељно уз функционално повезивање наставе језика и књижевности. Многи књижевни текстови представљају добар пример и ослонац у коришћењу и разумевању имперфекта и плусквамперфекта и стога је важно избећи клишеа, примере који нису довољно убедљиви да подрже језичку појаву која се обрађује. У седмом и осмом разреду знања о глаголским облицима ће се ширити и систематизовати, те ће поступним усвајањем, до краја основног школовања, сви ученици бити у прилици да савладају и градиво које је, условно, теже и захтевније. Проблем увођења новог градива из језика може се јавити током припреме даровитих ученика за различите нивое такмичења из језика и језичке културе јер се ученици надмећу у знању током другог полугодишта, тј. пре него што је реално могуће савладати цео предвиђени наставни садржај из поменутих области. У том случају користиће се часови додатне наставе на којима ће се одређени сегменти градива уводити нешто другачијим ритмом него што је то одређено месечним оријентационим плановима рада редовне наставе.

Истраживања показују да су наши ђаци успешнији у продуктивном и аналитичком читању књижевних текстова, него што је то случај са информативним текстовима. Због тога је веома важно на часовима српског језика ученике упућивати како да са разумевањем читају различите врсте текстова и проверавати такво читање непознатог текста.

У области писменог изражавања (у теорији писмености основни облици писменог изражавања су: препричавање, причање, описивање, извештавање и диктат) наставник ће

18

пратити индивидуално напредовање својих ученика и подстицаће их да правилно уобличавају реченице; поштују граматички редослед речи у реченици и уочавају стилску флексибилност тог редоследа; пишу кратким реченицама, али и да овладају техником писања дугих реченица; да јасно, прецизно и једноставно изразе одређену садржину; поштују композицију писаног састава; доследно се придржавају теме о којој пишу; умеју да самостално сачине план о одређеној теми; умеју да издвоје важно од неважног; распоређују грађу по пасусима; повезују мисли, чињенице и ситуације итд.

Увођење ученика у свет књижевности, али и осталих, тзв. некњижевних текстова (популарних, информативних), представља изузетно одговоран наставни задатак. Управо на овом ступњу школовања стичу се основна и врло значајна знања, умења и навике од којих ће у доброј мери зависити не само ученичка књижевна култура, већ и његова општа култура на којој се темељи укупно образовање сваког школованог човека.

Успешно реализовање оваквог задатка лежи на наставницима и њиховој стручној и методичкој оспособљености да, поштујући све захтеве одређеног наставног програма, организују квалитетну наставу, примерену ученичким потребама.

19

3. УџБЕНИчКИ КОМПЛЕТ ЗА УчЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У VI РАЗРЕДУ5

Уџбенички комплет за српски језик у шестом разреду основне школе, у издању Издавачке куће Klett, чине четири уџбеника: Граматика Весне Ломпар, Читанка Маштарија речи ауторке Наташе Станковић-Шошо и две радне свеске поменутих ауторки, које прате уџбенике.

Читанка Маштарија речи се и својим насловом надовезује на Читанку за пети разред Чаролија речи. Задржан је и постојећи концепт овог уџбеника, оформљен у петом разреду.

Ова читанка писана је приступачним језиком, бираним речима прилагођена је когнитивним способностима узрасне категорије деце, садржи текстове, адаптивне илустрације и методичку апаратуру у предвиђеном обиму.

Маштарија речи састоји се из шест блокова или тематских целина.Поднаслови сугеришу тематску област која је понуђена ученицима. „Свако од поглавља

има свога водича, значајног ствараоца, уметника или просветитеља репрезентативног и за одређени тип књижевног мишљења и за националну културу. Прво поглавље Љубав је сусрет најлепши на свету има за доминантну тему љубав, за кључну књижевну област лирику, а за водича Мирослава Антића. Поглавље Породично благо усредсређено је на породичне односе, у преплету поетских и прозних текстова, а за водича је изабран Јован Јовановић Змај. У поглављу На позорници, где је водич Душан Радовић, нагласак је на драмској игри и на смеху. Вук Стефановић Караџић води читаоце кроз поглавље Који оно добар јунак бјеше? у којем се обрађује епика и усмено предање. Завичај је кључна реч поглавља У завичају – међу својима у којем је водич Исидора Секулић, а дати књижевни род опет лирика, махом романтичарска и постромантичарска. Похвала животу обједињује прозне и поетске текстове у поглављу Живот је леп, у којем је улога водича припала Стевану Раичковићу, најзначајнијем лирском песнику српске књижевности друге половине 20. века.“6

Постојећи текстови у Читанци доследно одговарају захтевима новог Програма за шести разред основне школе, а сви програмски захтеви, везани за усвајање нових књижевнотеоријских и функционалних појмова, у потпуности су задовољени. Поред текстова обавезне лектире, Читанка садржи и готово све изборне текстове који су пропраћени адекватном методичком апаратуром. Садржају, који до сада није био укључен у програм шестог разреда, дата је посебна пажња, те су у Радну свеску (део везан за књижевност) унесени подстицаји за самостално ученичко тумачење одломака из Сјенкјевичевог дела Кроз пустињу и прашуму, Кишонове сатиричне приче Моје злато спава, Маслачковог вина Реја Бредберија итд. У Читанци су се нашли и Бреза Сергеја Јесењина, Чеховљев Вањка, одломак из романа Анђеле Нанети Мој дека је био трешња, Вереници Данила Киша... Приступи тумачењу одабраних одломака, изведени на нивоу приказа или осврта, употпуњени су, код појединих текстова, и ваљаном апаратуром која подстиче целовиту интерпретацију књижевних дела. Читанка садржи и маштовит избор научнопопуларних текстова, занимљиве чланке из часописа за децу (Витез и Политикин забавник), квалитетан избор одломака из секундарне литературе, датих у функцији локализовања текста или мотивисања ученика на читање, доживљавање и проучавање одабраног садржаја.

„Читанка још садржи азбучник са биобиблиографским подацима под насловом Они су писали за нас, приређеним на начин да одговара интересовањима и потребама ученика шестог 5 Коментар овог уџбеничког комплета сачињен је и на основу увида у садржај извештаја који су поднели рецензенти: проф.

др Михајло Пантић, проф. др Душка Кликовац, др Бранка Јакшић Провчи и Славка Јовановић, проф.6 Одломак из рецензије проф. др Михајла Пантића.

20

разреда. Завршни део Читанке припада Регистру појмова и Решењима постављених задатака са циљем креативног обнављања и систематизације градива и проверу постигнућа, смештених на крају сваке тематске целине, а маштовито и разноврсно замишљених на увек нов и неочекиван начин (укрштеница, табеларни преглед стилских изражајних средстава, игра попуњавања празних поља са коначним решењем имена Душан Радовић, а за обнову теоријских и других знања о драмском стваралаштву, игре препознавања епских јунака из наведених стихова, задаци вишеструког избора лирских самосвојности и теоријских одређења са понуђеним једним нетачним одговором, табеларни преглед форми уметничког приповедања.)“7

Уочљива је ауторкина способност да и врло захтевна теоријска знања предочи језиком који је деци разумљив, а у исти мах богат значењем, сликовит, реторичан, који ученике уважава и стимулише на читање и проучавање текста, на исти начин на који подстиче имагинацију и жељу да о тексту дају сопствени суд. Начин на који је Читанка структуирана иновантан је, маштовито замишљен тако да ученике, када год је то могуће, активира у саговорничкој релацији, буди потребу за новим естетским сагледавањима света око себе и развија читалачко хтење.

Одломци књижевних дела пажљиво и репрезентативно су бирани, обрађени потребним методичким поступањима. Ужа локализација сведена је на минимум потребних информација везаних за целовитост књижевног дела и често бива завршена најавом интересантности, мотивацијом ученика за целовитије приступање делу. Успостављају се, методички оправдано, интертекстуалне везе у опусу једног писца или неколико писаца, деци одраније познатих. Мање познате речи, смештене на маргини, прате текст, те се нуде наставниковом уобличавању часа кроз различита методичка поступања. Уз локализме, архаизме и друге непознате речи, појављују се синонимне одреднице које могу да се искористе за различите лексичке и стилске игре.

„Методичкој апаратури ауторка је приступила пажљиво и са мером. Иако разграната, представљена у седам различитих категорија, подстицајна питања су временски одмерена по мери трајања часа или часова, функционално везана за текст и прилагођена младим истраживачима. У пуној су мери смернице за рад на тексту, врло поступно вођена до теоријских уобличавања која из претходног природно произилазе. Маркирана различитим бојама и визуализована на најразличитије начине, олакшавају ученицима усвајање потребних књижевних и књижевнотеоријских знања и продубљују рецепцију текста. Питања за интерпретацију текста су ваљано уобличена и проблематизована (означена у црвеном пољу). Пропраћена су различитим истраживачким задацима, радним налозима и другим сарадничким императивима на подстицајан начин. Зелена поља предвиђају потребну актуализацију која асоцијативно везује свет уметничке стварности са дечјим искуственим светом, подстичући и развијајући њихову имагинацију. У наранџастим пољима, где се налази све што треба да се научи о књижевности у шестом разреду, ауторка је показала изузетно зналаштво. Теоријска уобличења истакнута су кратким објашњењем, примером, графиконима, схемама, сликама и цртежима у различитим бојама. Корелација са историјом и другим уметностима складно је интегрисана у наставни процес, допуњена различитим занимљивостима инвентивно бираним.“8

Радна свеска уз Читанку започиње повезивањем градива петог и шестог разреда, те се, на њеном почетку, у оквиру поднаслова Чаролија речи, обнављају и увежбавају делови програма, савладани у млађем разреду. Овај део уџбеничког комплета садржи и поглавље Креативно писање у ком се ученици поступно припремају за израду домаћих и школских писмених састава и писмених задатака, али и оспособљавају за испуњавање формулара и признаница са којима ће се у животу сретати. Посебно занимљиво је поглавље Стилске вежбе, које прате и логопедске вежбе, што подржава рад на области Ортоепије која је, као новина, унета у актуелне програме

7 Одломак из рецензије др Бранке Јакшић Провчи.8 Исто.

21

за пети и шести разред (преко упућивања на одломак из Селенићевог романа Очеви и оци).Радна свеска организована је као својеврсна допуна градиву из књижевности и као провера

ученичких постигнућа. Инсистира се на разумевању текста и тумачењу одређених мотива поезије и приповедне прозе, што отвара могућност наставниковог осмишљавања даљег рада са надареном и заинтересованом децом. Посебну пажњу ауторка је посветила стилским, лексичким и семантичким вежбама да би се стечена знања функционално применила и обнављањем учврстила и постала трајна. Креативно писање различитих врста као и композиционе одреднице у стилизацији есеја, заузимају значајан простор и надовезују се на већ предвиђене форме усменог изражавања и рецитовања у Читанци. Тиме су иновиране и обогаћене сфере језичке културе, наставног подручја које је, неретко, било запостављано. Кохерентност целине Радне свеске чине вежбе за обнављање знања из петог разреда, на почетку, и систематизација градива дата у виду два теста на крају.

Ова радна свеска је усаглашена са начином представљања текстова из читанке, и посвећена је њиховој језичкој, стилској и значењској анализи, а новина је то што доноси неколико нових текстова којима се (нарочито натпросечно заинтересованим и даровитим ученицима) отвара простор за проширивање увида у већ представљене појмове и теме. Посебно су значајни задаци предвиђени за ученичку самоевалуацију, који се тичу садржаја из књижевности.

Нарочита пажња посвећена је индивидуалној ученичкој иницијативи, испољавању њихових личних судова и упоређивању стечених искустава и мишљења са оним сугерисаним у одабраним књижевним текстовима. Радна свеска чини целину са читанком Маштарија речи и доприноси систематизовању програмских садржаја из књижевности.

„Граматика за 6. разред основне школе ауторке др Весне Ломпар обухвата све наставне садржаје предвиђене најновијим програмом. Градиво је сврстано у три главне области: Граматика, Правопис и Језичка култура. У оквиру ових области, као додатак појединим лекцијама, заступљени су сегменти Занимљивости и Пажња. Саставни део књиге чине и Садржај и Индекс појмова. Садржај је следећи: ГРАМАТИКА: Шта смо научили у 5. разреду; Гласови; Гласовне промене; Придевске заменице; Глаголски облици; Творба речи; Реченица; ПРАВОПИС: Обнављање градива из претходних разреда; Писање имена васионских тела; Писање глаголских облика; Писање узвика; Писање одричних придевских заменица са предлозима; Писање заменице Ваш великим словом; Растављање речи на крају реда; Коришћење школског правописа; ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: Службено писмо; Извештај; Хронолошко и ретроспективно причање; Описивање унутрашњег и спољашњег простора; Богаћење речника; Правилан изговор.“9

Уџбеник је једноставан за разумевање, прегледан и занимљив. Јасно су истакнути наслови наведених поглавља и поднаслови, дефиниције уоквирене, посебно обележени сажеци, задаци намењени ученицима и забавни текстови. Прегледности уџбеника доприносе и упућивачки симболи – ознаке, као и уводне стране које пригодном илустрацијом и најчешће духовитим текстом наговештавају садржај сваког тематског блока. Посебно треба истаћи систематизационе целине на крају сваке веће језичке области. Оне су дате под називом Кратак преглед наученог као прегледне табеле у којима је најсажетије приказано оно што је обрађено или обновљено у датом поглављу.

Уџбеник је написан једноставним и разумљивим језиком прилагођеним узрасту. Примери су најчешће из свакодневног живота, блиски ученицима, али и из народне и ауторске књижевносте. Нови појмови јасно су дефинисани. Прегледне су табеле и занимљиве и функционалне илустрације. Налози у граматици су јасни и разноврсни. Ученицима се нуде прецизна упутства за њихове активности.

9 Одломак из рецензије проф. др Душке Кликовац.

22

Градиво граматике пропраћено је бројним Занимљивостима којима се ученици подстичу да поузданије науче и боље запамте нове садржаје, а рубрика Пажња посвећена је језичким недоумицама и најчешћим грешкама које се јављају у говору и писању.

Целокупан садржај обрађен је систематично и приступачно узрасту шестог разреда. Поред приметног остваривања многих образовних циљева наставе, акценат је стављен и на функционалне циљеве – увођењем ученика у стварну употребу језика у складу са предвиђеним програмом. Многи садржаји из граматике успешно су повезани са употребом језика у садашњем тренутку, применљиви су, корисни.

Рукопис Радне свеске по својој садржини и структури прати Граматику за шести разред основне школе. И у Радној свесци су издвојене три главне области: Граматика, Правопис и Језичка култура.

Радна свеска садржи довољан број добро осмишљених, често веома маштовитих задатака повезаних са програмским садржајима у уџбенику и усклађених са најновијим Планом и програмом за шести разред. Задаци за вежбање су репрезентативни – јасни, прецизни, писани једноставним језиком, а коришћени примери блиски су ученичком искуству. Присутни су различити типови задатака.

Функционалне су и веома добро осмишљене Језичке мозгалице, на крају сваке области, у којима ученик може да примени већ научено и усвојено градиво или да се заинтересује и научи ново.

Инструкције, као и у основном уџбенику, разноврсне су. Ученицима се оставља довољно места за писање одговора.

Коришћени текстови су ведри и разнолики (поетски и прозни; књижевноуметнички, научнопопуларни и информативни).

Текст је визуелно одлично решен, страница је прегледна и динамична, тако да омогућава лако усвајање градива и држи пажњу. Задаци и дефиниције су на прикладан начин обележени и истакнути. Прегледности доприносе и табеле.

Део књиге с насловом Језичка култура представља корак даље у односу на то како се та област обрађивала у досадашњим уџбеницима. Вежбања у том делу служе усвајању знања која су од практичног значаја у животу ученика и која ће они примењивати читавог живота у јавној комуникацији. Та вежбања служе стицању комуникативне компетенције и изграђивању културе општења.

Илустрације су ведре, занимљиве, сврсисходне, често веома поучне, прате текст и помажу приликом испуњавања постављених задатака. Велики број табела доприноси прегледности, практичности и функционалности.

23

4. ПРОБЛЕМ ПЛАНИРАЊА ГРАДИВА

Приликом стварања оријентационог плана рада којим се наставни садржаји организују најчешће у месечне блокове, наставник обраћа пажњу на мноштво појединости које само у међусобном складу омогућују поступно и економично обрађивање, утврђивање и систематизовање наставног градива. За насловљавање појединих месечних (или двомесечних) тема могу послужити наслови тематских блокова из читанки, али и било који други погодан наслов и цитат из књижевног дела; пословица или афоризам; синтагма или реченица којом се обликује тематско-мотивска сродност текстова који се читају и тумаче. При том је најважније функционално повезати садржај језика, књижевности и језичке културе, предвиђен за одређени разред наставним програмом.

И у шестом разреду различите области из граматике и правописа могу се уводити, обрађивати и утврђивати на одабраним деловима текстова из читанке. Образлагање различитих термина из језика, књижевнотеоријских појмова, функционалних појмова и сл. врши се описним путем, без наметања дефиниција и подстицања ученика да градиво савладавају без размишљања, учећи га напамет. У ту сврху предлаже се, рецимо, током интерпретације одабраних песама Мирослава Антића образлагање појма лирски јунак или лирски субјекат, јунак песме. Одломак из Хајдук Станка погодан је за увежбавање плусквамперфекта, имперфекта, перфекта и аориста, као и за препознавање различитих стилских фигура и одређивање њихове улоге у тексту (поређење, контраст, епитети). Такође, овај одломак погодан је и за образлагање појма књижевни јунак или лик у делу (главни и споредни ликови), за објашњавање посебности историјског романа као жанра, или за проналажење различитих позајмљеница из страних језика које су ушле у српски језик. У ту сврху пригодан је и одабрани текст из Нушићевог Аналфабете. У одломку из Нушићеве Аутобиографије такође се налазе одговарајући примери за аорист и његову употребу, као и глаголски прилози садашњи, а уз овај текст обновиће се и појмови приповедач, дијалог, аутобиографско. Глаголски прилог садашњи препознаје се и у Тагорином Градинару. На одломку из Кишових Вереника може се утврђивати футур. Уз обраду романа Орлови рано лете Бранка Ћопића или одломка из романа Вилијема Саројана Зовем се Арам (Лето лепог белца), објасниће се појам хронолошког и ретроспективног приповедања. Одломак из Селенићевог романа Очеви и оци послужиће за ортоепске вежбе (правилан изговор гласова Ч и Ћ, Џ и Ђ). Глаголски прилози прошли и садашњи могу се утврђивати и на тексту Вањка А. П. Чехова, као и хипокористици и деминутиви. Комади из различнијех косовскијех пјесама послужиће за образлагање хиперболе; о тужбалици као лирској врсти ученици могу сазнати и из народне епске песме Косовка дјевојка, о здравици из епске песме у којој је представљена вечера код кнеза Лазара, пред Косовски бој. На примеру Дучићеве песме Село сазнаће се шта је сонет. Одломак из факултативног текста Исидоре Секулић У мом селу пружа могућност обраде екстеријера и појма дескрипције. Изузетно погодан за функционално повезивање језика и књижевности јесте и одломак из приповетке Буре И. Секулић на чему се могу обновити све врсте именица о којима су ученици до сада стекли одређена знања. Могућности су бројне, комбинације неисцрпне, а на наставнику је да пажљивим планирањем осмисли редослед по којем ће се наставни садржаји уводити, обрађивати, ширити и уклапати тако да се и приликом обнављања већ наученог теоријског садржаја, захваљујући одабраном књижевном тексту одређени појам сагледа из новог угла.

Како је корпус књижевних дела која се очекује да ученици прочитају у шестом разреду знатно шири од садржаја предвиђеног пређашњим наставним програмом, то је мали број часова могуће посебно издвојити за тзв. утврђивање и обнављање прочитане лектире. Ово се

24

може сматрати мањкавошћу Програма само на први поглед. Наиме, књижевност се „обнавља“ и „утврђује“ на већини часова књижевности, језика и језичке културе и приликом припремања за те часове:

- уз функционално повезивање градива из језика са градивом књижевности ;- током стилских и семантичких вежбања (у раду на одабраном одломку из књижевног

дела);- на часовима правописа (кад се посматра и анализира правописна норма и извесно

одступање од ње у делима појединих писаца);- у самосталном раду ученика на истраживачким задацима за читање, доживљавање и

тумачење одабраног књижевног текста;- током припреме за писање домаћих и других писмених састава из градива

књижевности;- приликом анализе језичкостилских средстава и уочавања њихове улоге у књижевним

текстовима...

У циљу уштеде наставног времена, појединачна дела могу се тумачити и на нивоу осврта или приказа, а не само као обједињене интерпретације. Вођење Дневника читања подстаћи ће код ученика потребу да уз читање бележе, записују своје коментаре, преписују цитате који им се допадају, припреме усмено образложење зашто књигу коју су прочитали и другима препоручују.

Приликом обнављања почетних знања о акцентима могу се користити текстови из Акценатске читанке Асима Пеце, као и Звучна читанка. Текст о сатовима и мерењу времена из Иљинове збирке Приче о стварима послужиће као допунски при тумачењу Чудесне справе Бранка Ћопића, а уз ову приповетку могу се прочитати и одабрана предања о постанку ствари, бића и појава.

Уз обраду народних епских песама о Косовском боју, ученици се могу упознати и са појмом бугарштице, епске песме дугог стиха, преко народне песме Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Кобиловић на Косову, а своја знања прошириће и предањем о Милошу Обилићу из Вукове књиге Живот и обичаји народа српкога, као и, условно, одломком из Романа о Обилићу Добрила Ненадића (који се налази у избору у овој књизи).

Тумачећи са ученицима народну приповетку Мала вила, наставник може образложити и појам демонолошког предања (читајући адекватан избор о вилама и вештицама из Караџићевих и Чајкановићевих збирки), што ће допринети уочавању жанровске проходности у делу и отворити проблем жанровске отворености бајковитог текста према предању.

Ученици заинтересовани за одломак Реч-две о Питеру из збирке прича Сањар Ијана Макјуана, додатно се могу мотивисати за читање целе књиге и ако им се фотокопира и подели текст приче Силеџија истог писца (дат у избору текстова у овој књизи).

Сматра се да проучавање књижевнотеоријских појмова ради пуког запамћивања њихових дефиниција и посматрања изван књижевноуметничког текста не одговара потребама наставе ни у основној, па чак ни у средњој школи. Зато за ову компоненту градива не треба предвиђати посебне часове, већ је пожељно, уз тумачење књижевних текстова, уочавати и описно образлагати теоријске садржаје који ће постати јасни, разумљиви и доступни онда када ученици, адекватно вођени, постепено усвоје, током разговора о делу, особености одређеног књижевног термина. Само именовање појмова такође није од пресудног значаја и зависиће од узраста ученика.

Многи књижевнотеоријски појмови понуђени за савладавање у шестом разреду могу се везати и за текстове из петог разреда, те се путем компаративне анализе ученици подсећају

25

на градиво које им је већ познато и, поредећи га са новим садржајем из књижевности, тако стичу трајно знање и развијају своје критичко мишљење и способност да аргументују значајне појединости које уоче при оваквој анализи.

Књижевнотеоријски појам научнофантастични роман утврдиће се уз присећање на дело Двадесет хиљада миља под морем Жила Верна, обрађивано у петом разреду, а ученици се могу подстаћи да говоре и о неком роману истог жанра који су прочитали ван школског програма. О авантуристичком роману сазнаће читајући Зов дивљине Џека Лондона, или дело Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкјевича. Појам историјског романа биће уведен преко одломка из Веселиновићевог Хајдук Станка или Романа о Обилићу Добрила Ненадића.

О сатири и појму сатирично учиће се у седмом разреду но, ако наставник жели, ученицима ће поуздано приближити овај књижевни термин преко једне од прича из збирке Код куће је најгоре Ефраима Кишона, као и помоћу пригодног одломка из Јазавца пред судом Петра Кочића.

Током планирања градива, при стварању оријентационог плана, важно је имати на уму адекватно распоређивање часова обраде и утврђивања градива, као и систематизације појединих значајнијих области. Укупан број часова обраде не би смео, без обзира на обим програма, да премаши број часова на којима се вежба, утврђује, обнавља и систематизује градиво. Ипак, при састављању месечних планова и одређивању појединачних наставних јединица, наставник је у обавези да дефинише сваки час, да га сврста у одређено наставно подручје и одреди тип часа. Тако се може десити да је приказано више часова обраде појединих садржаја од часова утврђивања, али у пракси и час обраде повезује се са другим наставним јединицама, те се раније градиво континуирано обнавља, утврђује и систематизује, или се знања из различитих области језика и језичке културе и на часовима књижевности шире, сагледана из нових углова.

Како нису сви ученици једнако заинтересовани и мотивисани за изучавање предмета српски језик, то се часови додатног рада10 могу искористити за проширивање знања и рад на садржајима за које у редовној настави није било довољно простора.

Континуирани рад у настави писмености, навикавање ученика на самостални рад код куће, адекватно коришћење уџбеника и радне свеске и њено редовно попуњавање (уз праћење и проверу ученичког самосталног рада), допринеће успешнијем савладавању програмског садржаја предмета српски језик и књижевност и помоћи ће ученицима да стекну ваљано знање из матерњег језика и књижевности, али и вештине у усменом и писменом изражавању, што ће допринети и њиховом бољем успеху у савладавању других сродних предмета.

Нови програм за VI разред знатно је обогаћен текстовима из књижевности (обавезни и допунски избор) у односу на пређашњи програм. Ово „појачавање“ Програма књижевним текстовима у складу је и са запажањем многих практичара који су на различитим семинарима за наставнике скретали пажњу да је текстова у шестом разреду мало и да ће ученици „заборавити“ да читају. Препоручује се да ученици самостално, као целовита дела, прочитају следеће књиге:

- септембар: Избор из поезије Милована Данојлића;- октобар: Анђела Нанети, Мој дека је био трешња;- новембар: Народна епика, Песме о Косовском боју (шири избор);- децембар: Народне епске песме о Марку Краљевићу (шири избор);- јануар: Лик светог Саве у народним приповеткама и предањима (избор прича);- фебруар: Коста Трифковић, Избирачица;- март: Бранислав Нушић, Аутобиографија, Бранко Ћопић, Орлови рано лете;

10 Видети поглавље о додатном раду у овој књизи.

26

- април: Ференц Молнар, Дечаци Павлове улице, Бајке Гроздане Олујић;- мај: Вилијем Саројан, Зовем се Арам;- јун: Владимир Хулпах, Легенде о европским градовима.

Уколико желе, ученици могу прочитати и роман Рејда Бредберија Маслачково вино, Зов дивљине Џека Лондона и Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкјевича.

Интерпретацији тих целовитих књижевних дела на часу биће поклоњена онолика пажња колико је то наставник у могућности да постигне, распоређујући многе садржаје Програма. Некад ће то бити само на нивоу обраде одломка; понекад ће се о одабраној збирци приповедака или роману разговарати на нивоу приказа или ће ученици саопштавати своје писане приказе текстова које су прочитали; понекад ће се у настави само осврнути на целовити текст. У том смислу добро је да ученици воде свој Дневник читања, а на наставнику је да их подстиче да током школске године доследно испуне ту радну обавезу и да постигне да обавеза, временом, прерасте у ученичку потребу која доноси радост и задовољство.

Наставни планови, глобални (годишњи) и месечни (оријентациони), важни су наставницима, али и ученицима. Зато се препоручује правовремено обавештавање ученика о садржају који ће представљати предмет рада током једног наставног месеца, или у оквиру једне наставне теме. Ово је важно и ради ученичког самосталног припремања за рад на часу које се врши преко читања књижевних дела, усменог и писменог припремања помоћу задатака за истраживачко читање, израде различитих задатака из језика и књижевности, припреме за контролне задатке и писмене вежбе (писање састава).

27

5. ТЕМАТСКО ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВНОГ САДРЖАЈА ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ

При осмишљавању оријентационог распореда, најчешће се полази од тематског планирања наставног садржаја из књижевности. Ово планирање чини основицу или полазиште за уклапање даљих садржаја из језика и језичке културе. Пракса је да стварање тематског плана на годишњем нивоу, колико је год то могуће, прати постојеће уџбенике за српски језик и књижевност. Овакво поступање је сасвим оправдано ако су аутори уџбеника обезбедили да садржаји у Читанци или Граматици поступно расту, те да се у представљању градива креће од лакших области ка онима сложенијим за усвајање. Но, како се учењу књижевности не може приступити „лекцијашки“, при формирању годишњег и месечних планова рада веома је тешко обезбедити поступност ако се руководимо само редоследом текстова наведеним у читанци. Уколико би оријентациони распоред рада у потпуности пратио овакав концепт, могло би се десити да настава књижевности постане монотона и да се не постигне међусобно повезивање садржаја, што је веома важно ако се ученицима желе објаснити разлике међу родовима и врстама, језичкостилске особености текста народне и ауторске књижевности и слично.

Посебан проблем је и дилема како одредити да ли читанка уопште може да се конципира по систему од лакшег ка тежим садржајима. Ако се претпостави да су краћи текстови лакши за обраду, важно је проучити у којој мери су у њима заступљене ученицима непознате или мање познате речи. Исти је случај и са поезијом. Мада су песме знатно краће од многих прозних текстова штампаних у одломцима, специфичност песничког језика, метафоричност значења, версификација, такође усложњавају читање, доживљавање и тумачење поезије. Због тога се ни поменути критеријум не може сматрати поузданим.

У том смислу, наставник се налази пред сложеним проблемом који изискује многа промишљања да би био решен на опште задовољство свих учесника у настави. Ништа у ваљаном организовању наставе не може бити једноставно, већ изискује прецизна пројектовања, домишљања и предвиђања, да би све изгледало једноставно и логично и да би се стигло до одређеног концепта који ће, претпоставља се, задовољити потребе наставе српског језика и књижевности у шестом разреду.

5.1. Пример тематског планирања наставног садржаја из књижевности

1. Хвала сунцу, земљи, трави (септембар): Стеван Раичковић, Хвала сунцу, земљи, трави (лирска песма); Добрица Ерић, Чудесни свитац (лирска песма); Исидора Секулић, Буре (приповетка); Мирослав Антић, Плава звезда (лирска песма); Милован Данојлић, Шљива (лирска песма).

Књижевнотеоријски појмови: лирска песма (одлике); описна (дескриптивна) песма; стих, строфа, врсте строфе; ритам, темпо; рима, врсте риме (мушка, женска, средња; парна, укрштена, обгрљена, нагомилана, испрекидана – улога риме у обликовању стиха); лирски јунак; мотив; пејзаж; епитет, поређење, персонификација.

2. И ствари имају душу (октобар): Бранко Ћопић, Чудесна справа (приповетка); М. Иљин, Приче о стварима (збирка – избор); Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога (избор предања о постанку ствари); Реј Бредбери, Маслачково вино (одломак Патике); Анђела Нанети, Мој дека је био трешња (роман).

28

Књижевнотеоријски појмови: приповетка, приповедач; карактер, лик (јунак); портрет; приповедање у првом лицу, приповедање у трећем лицу; дијалог; ономатопеја; предање.

3. У завичају – међу својима (новембар): Алекса Шантић, Моја отаџбина (лирска песма); Милан Ракић, Наслеђе (лирска песма); Десанка Максимовић, О пореклу (из збирке Тражим помиловање); Комади од различнијех косовскијех пјесама (избор); Цар Лазар и царица Милица (народна епска песма); Како је постало име Обилић (предање); Добрило Ненадић, Роман о Обилићу; Када је погинуо кнез Лазар и Милош Кобиловић на Косову (бугарштица); Косовка дјевојка (народна песма); Смрт мајке Југовића (народна песма); Ђура Јакшић, Вече (лирска песма).

Књижевнотеоријски појмови: родољубива песма, врсте строфе, врсте риме, народна епска песма (старијих времена); здравица, клетва, десетерац (епски десетерац), цезура, хипербола, градација; тужбалица; бугарштица.

4. Који оно добар јунак бјеше? (децембар): Марко Краљевић укида свадбарину (народна епска песма); Марко Краљевић и Муса Кесеџија (народна епска песма); Марко Краљевић и вила (народна епска песма); Марко Краљевић (предање); Светлана Велмар-Јанковић, Улица Филипа Вишњића (приповетка из збирке Дорћол); Петар Кочић, Јазавац пред судом (сатира у драмском облику); Петар Кочић, Јаблан (приповетка).

Књижевнотеоријски појмови: композиција, елементи композиционе форме; карактери- зација лика (социолошка и психолошка); биографија, епска биографија; епски јунак; благослов; хипербола; сатира, хумористично, иронично, сатирично; драмски текст; облици казивања (форме приповедања): нарација, дескрипција, дијалог, монолог; портрет.

5. Зимска разгледница (јануар): Војислав Илић, Свети Сава (лирска песма); (легендарне приче и предања о светом Сави – избор); Сергеј Јесењин, Бреза (лирска песма); Десанка Максимовић, Сребрне плесачице (лирска песма); Светозар Ћоровић, Богојављенска ноћ (приповетка); Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога (одломак: Богојављење).

Књижевнотеоријски појмови: описна (дескриптивна) песма, химна; портрет пејзаж; контраст, епитет, персонификација, поређење.

6. Породично благо (фебруар): Обичајне народне лирске песме – свадбене (сватовске) песме (избор); Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора (избор); Слободан Селенић, Очеви и оци (одломак из романа); Ефраим Кишон, Код куће је најгоре (збирка хумористично-сатиричних прича); Највећа је жалост за братом (народна лирска песма); породичне народне лирске песме (избор); Антон Павлович Чехов, Вањка (приповетка); Коста Трифковић, Избирачица (комедија).

Књижевнотеоријски појмови: обичајне народне лирске песме, свадбене (сватовске) песме; осмерац, лирски десетерац; (условно: успаванке – ауторске и народне); породичне песме; контраст, градација; комедија, дидаскалије, реплика; фразеологизми; карактеризација лика; композициони елементи драмског текста.

7. Љубав је сусрет најлепши на свету (март): Бранислав Нушић, Аутобиографија; Рабиндранат Тагоре, Градинар (одломак из песничке збирке); Данило Киш, Вереници (приповетка); Бранко Ћопић, Орлови рано лете (роман); (условно: одломак из романа Јанка Веселиновића Хајдук Станко).

Књижевнотеоријски појмови: приповедач; дијалог; аутобиографија; љубавна песма (апстрактни мотиви, емоције, рефлексије); контраст, поређење; тема, мотив; роман; фабула, покретачи фабуле, заустављање фабуле; хронолошко и ретроспективно приповедање; историјски роман; турцизми, позајмљенице.

29

8. Била једном једна бајка (април): Мала вила (народна приповетка); Гроздана Олујић, Седефна ружа (ауторска бајка); Стеван Раичковић, Бајка о дечаку и Месецу.

Књижевнотеоријски појмови: народна бајка (особености), народно предање (особености); (прожимање жанрова); ауторска бајка; пренесено значење речи и израза.

9. Живот је леп (мај): Иво Андрић, Аска и вук (приповетка); Јован Дучић, Село (лирска песма); Вилијем Саројан, Лето лепог белца (одломак из романа Зовем се Арам); Бранислав Нушић, Аналфабета (једночинка); Вељко Петровић, Ратар (лирска песма); условно, Алекса Шантић, О, класје моје (лирска песма).

Књижевнотеоријски појмови: приповетка; унутрашњи монолог; тачка гледишта; статичке и динамичке сцене; поруке (идеје) текста; сонет; врсте риме – систематизација; социјална песма; одлике драмског текста; комедија; једночинка; (условно: апострофа); облици казивања – систематизација.

10. Сунце и Месец, два верна друга (јун): Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове (одломак); Ференц Молнар, Дечаци Павлове улице (роман) или Џек Лондон, Зов дивљине (роман) или Хенрик Сјенкјевич, Кроз пустињу и прашуму (роман); Владимир Хулпах, Легенде о европским градовима (избор); Вук Стефановић Караџић, Котор, Цариград (избор из Живота и обичаја народа српскога).

Књижевнотеоријски појмови: научнопопуларни и информативни текстови (одлике); пустоловни роман; легенда, предање.

30

6. ОРИЈЕНТАЦИОНИ РАСПОРЕД НАСТАВНОГ ГРАДИВА ЗА VI РАЗРЕД

I НАСТАВНА ТЕМА: Хвала сунцу, земљи, трави

1. Уводни часУпознавање ученика са годишњим планом рада, уџбеницима, приручницима и лектиром.

Подела плана наставних садржаја који ће се обрађивати у септембру. Обавештавање ученика о школском материјалу (свескама, прибору) који ће им бити потребан у раду.

(Током септембра може се организовати посета школској библиотеци, а ученици ће се упутити у начин коришћења библиотечког фонда.)

2. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација уметничке (ауторске) лирске песме Хвала сунцу, земљи, трави Стевана

Раичковића. Читанка, стр. 168. Књижевнотеоријски појмови: лирска песма (основне одлике); дитирамб (изборно), стих,

строфа.Задатак за самостални рад: Уз помоћ задатака из Радне свеске уз Читанку, стр. 5–14

обновити градиво из књижевности усвојено у 5. разреду.

3. Књижевност (систематизација знања)Шта смо научили из књижевности у 5. разреду. Разговор о прочитаним и обрађеним

текстовима који су побудили највећу пажњу ученика. Обнављање знања о језичкостилским средствима и савладаним књижевнотеоријским појмовима (уз упућивање на конкретне примере из књижевних дела).

Задатак за самостални рад: Обновити градиво из граматике усвојено у 5. разреду. У ту сврху послужиће уводни садржај из Граматике, стр. 7–14.

4. Језик (граматика: систематизација знања)Шта смо научили из граматике у 5. разреду. Рад на задацима из Граматике, стр. 6–9 и Радне

свеске уз Граматику, стр. 7–14.

5. Језик (граматика: утврђивање)Израда контролног задатка из граматике.

6. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење лирске песме Чудесни свитац Добрице Ерића. Читанка,

стр. 149. Књижевнотеоријски појмови: врсте риме.Задатак за самостални рад: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање одломка

из приповетке Буре Исидоре Секулић (видети прилог у овој књизи).

7. Језик (граматика: обрада)Подела гласова на самогласнике и сугласнике. Слоготворно Р. Подела речи на слогове.

Граматика, стр. 16, 17 и 21 и Радна свеска уз Граматику, стр. 10–15.

8. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација одломка из приповетке Буре Исидоре Секулић. Читанка, стр. 27.

31

(Упућивање ученика у откривање двоструког описивања стварности: верно представљање појмова, објективна дескрипција, и маштовито повезивање појава са ставом и осећањем писца, субјективна дескрипција.)

Књижевнотеоријски појмови: дескрипција, епитет, поређење.

9. Језик (граматика: обрада)Подела сугласника по звучности и по месту изговора. Граматика, стр. 16–19 и Радна свеска

уз Граматику, стр. 18–20.

10. Језичка култура (усмено изражавање)Говорна вежба: Догодило се за време распуста (Причање са коришћењем елемената

композиционе форме.)

11. Језик (правопис: утврђивање)Обнављање правописних правила обрађених у претходним разредима: писање речце ЛИ и

речце НЕ (уз коришћење правописа – школско издање).

12. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење лирске песме Плава звезда Мирослава Антића. Читанка,

стр. 25. Књижевнотеоријски појмови: лирски јунак (лирски субјекат), мотив.Домаћи задатак: Научити напамет песму Плава звезда.

13. Језик (граматика: обрада)Подела речи по настанку: просте, изведене и сложене речи. Суфикси – разликовање суфикса

од граматичких наставака; творбена основа; корен речи. Граматика, стр. 69–75 и Радна свеска уз Граматику, стр. 64–66.

14. Језик (граматика: утврђивање)Рад на примерима изведених именица, придева и глагола. Граматика, стр. 69–75 и Радна

свеска уз Граматику, стр. 64–66.

15. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација лирске песме Шљива Милована Данојлића. Читанка, стр. 186. Књижевнотеоријски појмови: описна (дескриптивна) песма, пејзаж, епитет, поређење,

персонификација.(Час се може организовати и тако што ће се уз обавезну песму из Програма тумачити,

на нивоу приказа или осврта, и још две-три одабране песме истог аутора. Видети избор из Данојлићеве збирке Родна година, дат у овој књизи.)

16. Језик (ортоепија: увежбавање)Изражајно читање и казивање песама: Хвала сунцу, земљи, трави Стевана Раичковића,

Плава звезда Мирослава Антића, Шљива Милована Данојлића и приповетке Буре Исидоре Секулић.

Увежбавање правилног изговора речи; слушање звучног записа; казивање напамет; снимање казивања и анализа снимка.

Домаћи задатак: Написати састав на тему Кад зажмурим и кад заспим...

17. Језичка култура (писмено изражавање)Анализа домаћег задатка: Кад зажмурим и кад заспим...

32

II НАСТАВНА ТЕМА: И ствари имају душу

1. Језик (граматика: обрада)Сложенице, примери сложених речи насталих срастањем двеју или више речи, односно

њихових творбених основа; просто срастање и срастање са спојним вокалом (Бео/град, пар/о/брод). Граматика, стр. 76–77 и Радна свеска уз Граматику, стр. 67–68.

2. Језик (граматика: обрада)Префикси; примери именица, придева и глагола насталих префиксацијом (праунук,

превелик, научити). Граматика, стр. 76–77 и Радна свеска уз Граматику, стр. 67–68.Задатак за самостални рад: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање

приповетке Чудесна справа Бранка Ћопића.

3. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење приповетке Чудесна справа Бранка Ћопића. Читанка,

стр. 63. Књижевнотеоријски појмови: приповетка, приповедач, карактер, лик (јунак), врсте

приповедања.(За домаћи задатак поделити фотокопиране прилоге текстова: Избор из књиге Приче о

стварима М. Иљина и избор предања о постанку ствари (појава, појмова) из Живота и обичаја народа српскога Вука Стефановића Караџића (Корњача, Сврака и људски табан), уз задатке за истраживачко читање и коментарисање ових текстова и њихово компаративно проучавање. Повезивање са Ћопићевом Чудесном справом.)

4. Књижевност (лектира: обрада)Предања. Анализа одломака из Живота и обичаја народа српскога Вука Стефановића

Караџића: Постање гдјекојијех ствари. Разговор о одабраним текстовима из дела Приче о стварима М. Иљина (Кухињска полица, Пећ, Ормар, Приче о времену, Приче о књигама).

Књижевнотеоријски појмови: предања. (Прочитати прилог о предањима из ове књиге.)Користити вежбу из Радне свеске уз Читанку, стр. 51–52 (М. Иљин, Приче о стварима –

разумевање текста).

5. Језик (граматика: утврђивање)Грађење речи: рад на одабраним примерима из Граматике, стр. 64–69 и Радне свеске уз

Граматику, стр. 69–78 и из књиге Српски језик кроз тестове (избор је дат у овој књизи).У другом делу часа може се предвидети и краћа контролна вежба о творби речи.

6. Књижевност (лектира: обрада)Читање и тумачење факултативног текста: Реј Бредбери, Маслачково вино (одломак Патике,

Читанка, стр. 58). Упутство за вођење Дневника читања. Користити вежбу из Радне свеске уз Читанку, стр. 47.

7. Књижевност (лектира: обрада)Приказ романа Анђеле Нанети Мој дека је био трешња. (Наставник одлучује о томе да ли

ће се радити роман у целости или одабрани одломак, Читанка, стр. 176.)Књижевнотеоријски појмови: портрет, приповедање у 1. лицу, приповедање у 3. лицу,

дијалог, ономатопејске речи, ономатопеја.

33

8. Књижевност (лектира: утврђивање)Разговор о прочитаним књижевним текстовима. Препричавање са истицањем

карактеристика лика у одабраном књижевном тексту. Тумачење условљености догађаја и ситуација, осећања, сукоба, поступака, нарави и карактерних особина ликова.

9. Језичка култура (усмено изражавање)Припрема за израду Првог школског писменог задатка. Разговор о композицији задатка.

Упутити ученике на који начин да се додатно припреме, на шта да обрате пажњу. Објаснити им шта се све узима у обзир при оцењивању писменог задатка. (Радна свеска уз Читанку, поглавља: Почетак састава, стр. 73, Завршетак састава, стр. 74, Припрема за писмени задатак, стр. 75, Писање састава, стр. 76.)

10. Језичка култура (писмено изражавање)Израда Првог школског писменог задатка. (Тема по избору наставника, или једна од

следећих тема: И ствари могу да имају душу; Када су играчке оживеле; Моја чудесна справа. )

11. Језик (граматика: обрада)Гласовне промене и алтернације – уочавање у грађењу и промени речи: палатализација и

сибиларизација. Граматика, стр. 20–23 и Радна свеска уз Граматику, стр. 29–31.

12. Језик (граматика: обрада)Гласовне промене: Непостојано А и Промена Л у О. Граматика, стр. 26–29 и Радна свеска

уз Граматику, стр. 34–35.

13. Језичка култура (писмено изражавање)Исправка Првог школског писменог задатка. (Указивање на грешке издвојене из радова

и њихово уопштено тумачење у сарадњи са ученицима. Читање најуспешнијих радова и образлагање њиховог квалитета, у дискусији.)

14. Језичка култура (писмено изражавање)Индивидуално исправљање Првог школског писменог задатка у свесци за писање

писмених. (Наставник ће у одређеном тренутку преконтролисати, а по могућству и оценити, напор ученика да побољшају текст свог писменог задатка, после инструкција које су добили.)

15. Језик (граматика: обрада)Гласовне промене: Јотовање. Граматика, стр. 24–25 и Радна свеска уз Граматику, стр.

32–33.

16. Језик (граматика: обрада)Гласовне промене: Једначење сугласника по звучности и Једначење сугласника по месту

творбе. Граматика, стр. 16–19 и Радна свеска уз Граматику, стр. 25–28.

17. Језик (граматика: обрада)Гласовне промене и алтернације: Губљење сугласника и Асимилација и сажимање

самогласника. Граматика, стр. 30–32 и Радна свеска уз Граматику, стр. 36–37.

18. Језик (правопис: утврђивање)Правописна правила везана за различите гласовне промене и одступања од гласовних

промена – рад на припремљеном тексту. (За систематизовање знања о гласовним променама послужићемо се и Језичким мозгалицама, Граматика, стр. 42. и Радном свеском уз Граматику, Кратак преглед наученог, стр. 38.)

34

III НАСТАВНА ТЕМА: У завичају – међу својима

1. Књижевност (лектира: обрада)Компаративно проучавање песама Моја отаџбина Алексе Шантића и Наслеђе Милана

Ракића. Читанка, стр. 145 и 161.Књижевнотеоријски појмови: родољубива песма, врсте строфе, врсте риме.(Откривање главног осећања и других емоција у песмама. Уочавање мотивске

структуре песама; начин развијања појединих мотива у песничке слике и њихово здружено функционисање.)

Задатак за самостални рад: Правовремено поделити задатке за истраживачко читање народних песама тематског круга о Косовском боју, уз могућност читања предања Како је постало име Обилић, одломка из Романа о Обилићу Добрила Ненадића, бугарштице Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Кобиловић на Косову...)

2. Језик (граматика: утврђивање)Припрема за контролни задатак о гласовним променама. Уз Граматику и Радну свеску уз

Граматику користити и Српски језик кроз тестове (поглавље Фонетика).

3. Језик (граматика: утврђивање)Израда контролног задатка из фонетике.

4. Књижевност (лектира: обрада)Обрада одломка О пореклу из збирке Тражим помиловање Десанке Максимовић. Читанка,

стр. 151. (Могућа корелација са историјом – О цару Душану и његовом Законику.)

5. Књижевност (лектира: обрада)Народне песме о Косовском боју (избор): Комади од различнијех косовскијех пјесама,

Читанка, стр. 97; Цар Лазар и царица Милица, Читанка, стр. 104.У разговор о одабраним песмама укључити и сазнања која су ученици стекли самостално

се припремајући за овај час, помоћу задатака за истраживачко читање, о предању Милош Кобилић и из одломка Романа о Обилићу Добрила Ненадића. (Предложени текстови налазе се и у овој књизи.)

Књижевнотеоријски појмови: народна епска песма, здравица, клетва, десетерац (епски десетерац), цезура, хипербола.

6. Књижевност (лектира: обрада)Даљи рад на одабраној лектири о догађајима и јунацима окупљеним око тематског круга

песама о Косовском боју.Интерпретација народне песме Косовка дјевојка11, Читанка, стр. 110.(Уколико наставник сматра да је потребно, ученицима ће указати на основне одлике

бугарштице и у рад на часу укључити песму Када је погинуо кнез Лазар и Милош Кобиловић на Косову.)

Књижевнотеоријски појмови: тужбалица, бугарштица (условно).

7. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација народне песме Смрт мајке Југовића. Читанка, стр. 114.Књижевнотеоријски појмови: класификација (епске песме старијих времена), градација.

11 Песма Косовка дјевојка насловљена је јекавицом, како је и у оригиналу код Вука Стефановића Караџића (у Вуковој II књизи), док је у Антологији Војислава Ђурића наслов Косовка девојка. И у тексту оригинала екавица и јекавица се мешају.

35

8. Језик (ортоепија: утврђивање)Обнављање и увежбавање обрађених садржаја о акцентима у српском књижевном језику.

(Препоручује се и коришћење акцентованих одломака различитих текстова из Акценатске читанке Асима Пеце.) Радна свеска уз Граматику, поглавље Разликовање облика по дужини изговора, стр. 107–108.

9. Језик (ортоепија: обрада)Изговарање дугих акцената (силазна и узлазна интонација), разликовање. Граматика,

поглавље Правилан изговор, стр. 106–110 и Радна свеска уз Граматику, стр. 109–110.

10. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација песме Вече Ђуре Јакшића. Читанка, стр. 156.Књижевнотеоријски појмови: тема, главни мотив, дистих.Упућивање ученика у тумачење песничких слика изазваних чулним дражима (конкретни

мотиви), те размишљањем и осећањем (апстрактни мотиви, емоције, рефлексије).

11. Језичка култура (усмено изражавање)Говорна вежба: Моја земља је у мом срцу.Домаћи задатак: Написати састав на тему То је моја земља.

12. Језик (правопис: обрада)Растављање речи на крају реда. Граматика, стр. 94–95 и Радна свеска уз Граматику, стр. 89.

(Поглавље из Правописа о подели речи на крају реда налази се и у овој књизи.)

13. Језичка култура (писмено изражавање)Читање и анализа домаћег задатка: То је моја земља.Задатак за самостални рад: Поделити ученицима задатке за истраживачко читање песме

Марко Краљевић укида свадбарину.

14. Језичка култура (усмено изражавање)Лексичке и семантичке вежбе: Именовање осећања и људских особина; један предмет –

мноштво особина; значење речи приближних облика.Могу се користити и вежбе у Радној свесци уз Читанку, стр. 28–29.

IV НАСТАВНА ТЕМА: Који оно добар јунак бјеше?

1. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација народне епске песме Марко Краљевић укида свадбарину. Читанка, стр. 121.Књижевнотеоријски појмови: народна епска песма, благослов.

2. Књижевност (лектира: обрада)Епске народне песме о Марку Краљевићу (избор): Марко Краљевић и вила, Читанка, стр.

118; Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Читанка, стр. 126. Народно предање: Марко Краљевић, Читанка, стр. 130.

Књижевнотеоријски појмови: композиција (елементи композиционе форме), лик (јунак), карактеризација лика (социолошка и психолошка), биографија, епска биографија.

3. Језик (граматика: утврђивање)Врсте речи: променљиве и непроменљиве речи (обнављање садржаја из претходних

разреда). Рад на одабраним одломцима из књижевноуметничких и осталих текстова.

36

4. Језик (граматика: утврђивање)Служба речи (обнављање). Рад на одабраним примерима. (Могу се користити и задаци из

књиге Српски језик кроз тестове, поглавље Морфологија.

5. Књижевност (лектира: обрада)Читање и тумачење одломка из приповетке Улица Филипа Вишњића Светлане Велмар-

Јанковић, Читанка, стр. 136. (Уз овај текст може се обрадити и одломак из Живота и обичаја народа српскога Вука Стефановића Караџића, Крсно име, Читанка, стр. 132.)

Књижевнотеоријски појмови: народни певач.

6. Језик (граматика: обрада)Придевске заменице – разликовање по значењу и функцији: упитно-односне, неодређене,

одричне и опште. (Уз подсећање ученика на поделу и особености именичких заменица, истаћи разлику између именичких и придевских заменица.) Граматика, стр. 34, 40 и 41 и Радна свеска уз Граматику, стр. 39 и 46–49.

7. Језик (граматика: обрада)Показне и присвојне заменице. Граматика, стр. 34–35 и 38–39 и Радна свеска уз Граматику,

стр. 41 и 44–45.

8. Књижевност (лектира: обрада)Обрада одломка из дела Јазавац пред судом Петра Кочића. Читанка, стр. 89.Књижевнотеоријски појмови: сатира, сатирично; драмски текст; хумористично, иронично

и сатирично у књижевном делу.

9. Језик (граматика: обрада)Употреба присвојне заменице свој. Граматика, стр. 36–37 и Радна свеска уз Граматику, стр. 42–43.

10. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење приповетке Јаблан Петра Кочића. Читанка, стр. 202.Књижевнотеоријски појмови: облици казивања (форме приповедања): нарација,

дескрипција, дијалог, монолог; портрет.Домаћи задатак: Написати састав на тему: Мало ли је такијех јунака...

11. Језик (правопис: утврђивање)Писање одричних придевских заменица са предлозима. Граматика, стр. 87 и Радна свеска

уз Граматику, стр. 92. (На овом часу ученицима се може дати и краћа контролна вежба о придевским

заменицама.)

12. Језичка култура (писмено изражавање)Анализа домаћег задатка: Мало ли је такијех јунака...

13. Језичка култура (писмено изражавање)Припрема за израду Другог школског писменог задатка. Рад на композицији састава.

(Могуће вежбање на одштампаном тексту у коме нису обележени нови пасуси, нити су исправљене језичке и правописне грешке.) Уколико се наставник определи за тему у оквиру које ће се описивати портрет неког књижевног јунака, увежбавати писмено описивање дечака Лује из приповетке Јаблан, или портрет Марка Краљевића, Милоша Обилића итд.

14. Језичка култура (писмено изражавање)Израда Другог школског писменог задатка.

37

15. Књижевност (лектира: утврђивање)Народна епска књижевност (систематизација градива обрађеног у шестом разреду). Радна

свеска уз Читанку, стр. 40–41.

16. Језичка култура (усмено изражавање)Исправка Другог школског писменог задатка. (Указивање на грешке издвојене из радова

и њихово уопштено тумачење у сарадњи са ученицима. Читање најуспешнијих радова и образлагање њиховог квалитета, у дискусији.)

17. Језичка култура (писмено изражавање)Индивидуално исправљање Другог школског писменог задатка у свесци за писање

писмених. (Наставник ће у одређеном тренутку проконтролисати, а по могућству и оценити, напор ученика да побољшају текст свог писменог задатка, после инструкција које су добили.)

V НАСТАВНА ТЕМА: Зимска разгледница

1. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење лирске песме Војислава Илића Свети Сава. Читанка, стр. 153.Домаћи задатак: научити напамет песму Војислава Илића или Химну светом Сави,

Читанка, стр. 155.Књижевнотеоријски појмови: контраст, портрет, химна.(У наставу се, преко задатака за истраживачко читање могу увести и легендарне приче

и предања о светом Сави. Упутства за организовање часа на тему Свети Сава у народним причама налазе се у књизи Наставна теорија и пракса 1, стр. 89–95.)

2. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација лирске песме Бреза Сергеја Јесењина. Читанка, стр. 174. (Уколико

наставник процени да је то могуће, са ученицима се може читати и тумачити и песма Сребрне плесачице Десанке Максимовић, Читанка, стр. 180.)

Књижевнотеоријски појмови: описна (дескриптивна) песма, пејзаж, епитет, персонификација, поређење.

3. Језик (граматика: утврђивање)Атрибутска функција именица и придева (обнављање и проширивање знања). Рад на

одабраном књижевном тексту или пригодном тексту који припрема наставник.

4. Језик (граматика: утврђивање)Предикатска функција именица и придева (обнављање и проширивање знања). Рад на

одабраном књижевном тексту или пригодном тексту који припрема наставник.

5. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење одломка из приповетке Светозара Ћоровића Богојављенска ноћ. Читанка, стр.

49. (Уз овај одломак прочитати и коментарисати текст Богојављење из књиге Живот и обичаји народа српскога Вука Стефановића Караџића.)

6. Језичка култура (писмено изражавање)Извештај (особености). Уочавање разлика између вести и извештаја. Писање извештаја.

Граматика, стр. 95–96 и Радна свеска уз Граматику, стр. 104–105.Задатак за самостални рад: Написати кратак извештај о школској акцији, свечаности,

друштвеној акцији у селу или граду.

38

VI НАСТАВНА ТЕМА: Породично благо

1. Књижевност (лектира: обрада)Обичајне народне лирске песме – свадбене (сватовске) песме (избор). Читанка, стр. 45–47.(Уз разговор о предложеним песмама ученике упознати и са обичајима који постоје у

српском народу, а везани су за просидбу девојке и свадбу. У ту сврху послужиће одабрани записи из дела Вука Стефановића Караџића и Веселина Чајкановића.)

Књижевнотеоријски појмови: обичајне народне лирске песме, свадбене (сватовске) песме, осмерац, лирски десетерац. (Условно: успаванке – ауторске и народне.)

2. Језик (граматика: утврђивање)Глаголи (обнављање). Глаголски вид и род. Вежбе на одабраним примерима. Многа пригодна

вежбања за обнављање и утврђивање градива присутна су у уџбеницима за пети разред.

3. Језик (граматика: утврђивање)Сложена реченица; функција личних глаголских облика у сложеној реченици; везник

у сложеној реченици и његова улога. Рад на одабраним примерима преко којих ће ученици поступно (идући од лакших ка тежим) обновити и проширити знања о сложеној реченици.

4. Језик (граматика: обрада)Предикатска реченица. Независне и зависне предикатске реченице. Уочавање граница у

сложеној реченици. Граматика, стр. 70–71 и Радна свеска уз Граматику, стр. 80–81.

5. Књижевност (лектира: обрада)Читање и тумачење одломка из дела Очеви и оци Слободана Селенића. Читанка, стр. 53.(Развијање навике да се запажања и закључци доказују поступцима из текста и животне

стварности, да се уметничке вредности истражују с проблемског становишта.)

6. Језик (ортоепија: утврђивање)Правилан изговор гласова. Користити Граматику, стр. 106–110, Радну свеску уз Граматику,

стр. 118–124 и Радну свеску уз Читанку, стр. 27 (стилске и језичке вежбе).

7. Језик (граматика: утврђивање)Грађење и основна функција глаголских облика (радни глаголски придев; презент; перфекат;

футур 1). Обнављање градива о глаголским облицима обрађиваним у петом разреду.(Уколико наставник то сматра погодним, ученицима се може дати домаћи задатак да

прочитају причу Моје злато спава из збирке Ефраима Кишона Код куће је најгоре и да унесу своје утиске и запажања о одабраној причи у Дневник читања. Може се урадити и вежбање у Радној свесци уз Читанку, стр. 48 – обрада сатиричне приповетке.)

8. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација народне лирске песме Највећа је жалост за братом. Читанка, стр. 38.Књижевнотеоријски појмови: породичне песме, контраст, градација.Задатак за самостални рад: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање

породичних народних лирских песама.

9. Књижевност (лектира: обрада)Породичне народне лирске песме (избор). Користити понуђени избор из Читанке, стр. 36.Домаћи задатак: У Радној свесци уз Читанку урадити вежбу Породично благо, стр. 34

(обнављање народне лирике).

39

10. Језик (граматика: обрада)Комуникативне реченице. Комуникативне реченице које се састоје од једне предикатске

реченице и од више њих. Граматика, стр. 82–83 и Радна свеска уз Граматику, стр. 72.

11. Језик (граматика: утврђивање)Исказивање реченичних чланова речју, синтагмом и зависном реченицом. Граматика, стр.

83–85 и Радна свеска уз Граматику, стр. 73.

12. Језик (правопис: утврђивање)Управни и неуправни говор (обележавање). Употреба запете. Правопис (школско издање).

Рад на припремљеним наставним листићима.

13. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење одломка из приповетке Вањка Антона Павловича

Чехова. Читанка, стр. 67.Књижевнотеоријски појмови: писмо, деминутиви и хипокористици.Запажање, коментарисање и процењивање ситуација у књижевном делу, разматрање узрока

и последица, поступака јунака у тексту, њихових речи и дела, жеља и могућности, циљева и средстава.

14. Језичка култура (усмено изражавање)Портретисање особа из непосредне околине на основу анализе одабраних књижевних

портрета и портрета личности из научно-популарне литературе.

15. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење драмског текста: Избирачица, Коста Трифковић (дело се може радити у целости,

или у одломку). Читанка, стр. 74.(Препричавање одломка из комедије Избирачица са истицањем карактеристика ликова,

посебно Малчике.)Књижевнотеоријски појмови: комедија, дидаскалије, реплика; фразеологизми;

карактеризација лика; композициони елементи драмског текста.Домаћи задатак: Урадити вежбу Замена улога (дијалог и реплика), Радна свеска уз Читанку,

стр. 71–72.

16. Језичка култура (усмено изражавање)Читање (по улогама) одабраног одломка из комедије Избирачица Косте Трифковића.

Усклађивање читања с природом уметничког текста. Условљеност ритма и темпа, јачина гласа, паузирање, реченични акценат.

Домаћи задатак: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање Нушићеве Аутобиографије (препоручује се групни облик рада).

VII НАСТАВНА ТЕМА: Љубав је сусрет најлепши на свету

1. Књижевност (лектира: обрада)Приказ дела Аутобиографија Бранислава Нушића. (Уколико наставник сматра да је

погодније, са ученицима ће радити одабрани одломак из Читанке, стр. 16 , чиме ће се ученици мотивисати за читање дела у целости.)

Књижевнотеоријски појмови: приповедач, дијалог, аутобиографија, роман.Домаћи задатак: Урадити вежбу из Радне свеске уз Читанку, Аутобиографија (разумевање

текста), стр. 43.

40

2. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење одломка из Градинара Рабиндранта Тагоре. Читанка, стр. 19.Књижевнотеоријски појмови: љубавна песма, (апстрактни мотиви, емоције, рефлексије),

контраст, тема, мотив.

3. Језик (граматика: утврђивање)Инфинитив и инфинитивна основа. Презент и презентска основа. Након обнављања

садржаја ученицима се може дати кратка контролна вежба у вези са одређивањем инфинитивне и презентске основе.

4. Језик (граматика: обрада)Грађење и значење аориста (стилска обележеност). (Препоручује се рад на одабраном

одломку из већ обрађеног књижевног дела.) Граматика, стр. 43–44 и Радна свеска уз Граматику, стр. 52–53.

5. Језик (граматика: обрада)Грађење и употреба потенцијала (стилска обележеност). (Препоручује се рад на одабраном

одломку из већ обрађеног књижевног дела или рад на песми Јована Јовановића Змаја Кад би јелен им’о крила...). Граматика стр. 53–54 и Радна свеска уз Граматику, стр. 60.

6. Књижевност (лектира: обрада)Обрада одломка из приче Вереници Данила Киша. Читанка, стр. 21.Књижевнотеоријски појмови: дијалог, пасус (одељак).

7. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење романа Бранка Ћопића Орлови рано лете. (У зависности од наставникове

процене, може се обрађивати цело дело или одломак из Читанке, стр. 31.)Књижевнотеоријски појмови: роман; фабула, покретачи фабуле, заустављање фабуле;

хронолошко и ретроспективно приповедање.

8. Књижевност (лектира: утврђивање)Хронолошко и ретроспективно приповедање. Уочавање особености и истицање разлика.

Рад на обрађеним књижевним текстовима. Користити Радну свеску уз Читанку, стр. 81; Граматику, стр. 97 и Радну свеску уз Граматику, стр. 107–109.

9. Језичка култура (усмено изражавање)Описивање унутрашњег и спољашњег простора (ентеријера и екстеријера) по заједничком

или самостално сачињеном плану. Описивање динамичких и статичких појава у природи; прожимање и смењивање статичких и динамичких слика и сцена у описивању и приповедању. Коментарисање одговарајућих примера из обрађених књижевних дела. Граматика, стр. 98–99 и Радна свеска уз граматику, стр. 110–112. (У овом смислу могу се користити одломци из текстова Исидоре Секулић Буре, Читанка, стр. 27 и У родном селу, Читанка, стр. 142.)

10. Језичка култура (писмено изражавање)Припрема за Трећи школски писмени задатак: Увежбавање технике у изради писменог

састава (избор грађе, њено компоновање, обједињавање садржаја, приповедање и описивање).

11. Језичка култура (писмено изражавање)Израда Трећег школског писменог задатка. Могуће теме: Страница моје аутобиографије,

Љубав је сусрет најлепши на свету, Сећање на један догађај из мог детињства.

41

12. Језик (граматика: обрада)Грађење и употреба императива Граматика, стр. 51–52 и Радна свеска уз Граматику,

стр. 58–59.Током другог дела часа може се обрадити садржај из правописа: Интерпункција после

узвика. Граматика, стр. 86 и Радна свеска уз Граматику, стр. 91.

13. Језик (граматика: обрада)Грађење и значење футура II (стилска обележеност). Уочавање разлике између футура I и

футура II. Граматика, стр. 54 и Радна свеска уз Граматику, стр. 45–46.

14. Језик (правопис: утврђивање)Исправка Трећег школског писменог задатка.У другом делу часа посебно указати на пропусте у правопису: Писање негације уз именице

и придеве; писање НАЈ уз придеве; употреба великог слова и друго. Могуће је дати и кратак диктат.

15. Језичка култура (писмено изражавање)Други час исправке Трећег школског писменог задатка – писање побољшане верзије састава

(индивидуални рад ученика).

16. Језик (граматика: утврђивање)Обнављање и утврђивање градива о глаголским облицима. Вежбање на посебно

припремљеним пригодним текстовима, или на одломцима из књижевних дела.Домаћи задатак: Ученицима поделити задатке за компаративно проучавање мотива љубави

у књижевним текстовима обрађеним током марта. Додатно их можемо упутити да прочитају и одломак из Хајдук Станка Јанка Веселиновића (о супарништву два јунака, заљубљених у исту девојку), Читанка, стр. 10, који ће ученике подстаћи да овај роман прочитају у целости у седмом разреду.

17. Књижевност (лектира: утврђивање)Љубав као обједињујући мотив прочитаних и обрађених одломака из различитих

књижевних текстова (одломак Прва љубав из Нушићеве Аутобиографије, Кишови Вереници, одломак из Орлови рано лете, Тагорин Градинар...).

(Одломак из романа Хајдук Станко, дат у Читанци, може се искористити за увођење и обнављање следећих књижевнотеоријских појмова: поређење, контраст, портрет, епитет; историјски роман, турцизми, позајмљенице.)

18. Језичка култура (усмено изражавање)Изражајно читање књижевних текстова обрађиваних у оквиру теме Љубав је сусрет

најлепши на свету. Користити Радну свеску уз Читанку – Истицање значења речи интонацијом, нагласком, избором речи и паузама у говору, стр. 24–25.

VIII НАСТАВНА ТЕМА: Била једном једна бајка

1. Књижевност (лектира: обрада)Обрада народне приповетке Мала вила, Читанка, стр. 134. (Ученицима се могу прочитати

одломци о вилама из књига Живот и обичаји народа српскога Вука Стефановића Караџића и Студије из српске религије и фолклора Веселина Чајкановића.)

Књижевнотеоријски појмови: народна бајка (особености), народно предање (особености); (прожимање жанрова).

42

2. Књижевност (лектира: обрада)Бајке Гроздане Олујић. Интерпретација бајке Седефна ружа, Читанка, стр. 181.Књижевнотеоријски појмови: ауторска бајка.(О бајкама Гроздане Олујић видети прилог у овој књизи.)Домаћи задатак: Написати састав на тему Шта су таласи према ветру, шта шум мора

према песми трава и птица? (Писање састава може се довести у везу са текстом Седефна ружа Гроздане Олујић, одакле је и преузет цитат за тему овог домаћег задатка, или ће ученици износити своја размишљања поводом дате теме, невезано са прочитаним текстом.)

3. Књижевност (лектира: утврђивање)Улога језичкостилских изражајних средстава у књижевном тексту. Обнављање знања на

одабраним примерима. Користити Радну свеску уз Читанку, стр. 16–23.Домаћи задатак: Радна свеска уз Читанку, Стилске фигуре (провера знања), стр. 31 и

Стилска изражајна средства (провера знања), стр. 32.

4. Језичка култура (писмено изражавање)Анализа домаћег задатка: Шта су таласи према ветру, шта шум мора према песми трава

и птица?

5. Језичка култура (писмено изражавање)Обнављање одлика писма као начина писменог комуницирања. Писање састава: Писмо

најбољем другу.

6. Језичка култура (писмено изражавање)Обрада: Службено писмо. Граматика, стр. 100–103 и Радна свеска уз Граматику, стр. 92–94.

7. Језик (правопис: обрада и утврђивање)Писање заменица ВИ, ВАШ великим словом. Граматика, стр. 93 и Радна свеска уз

Граматику, стр. 88.Вежбе у писању енклитика.

8. Језик (граматика: обрада)Трпни глаголски придев. Граматика, стр. 61 и Радна свеска уз Граматику, стр. 55.

9. Језик (граматика: обрада)Грађење и значење имперфекта (стилска обележеност). (Препоручује се рад на одабраном

одломку из већ обрађеног књижевног дела.) Граматика, стр. 55–56 и Радна свеска уз Граматику, стр. 47–48.

10. Језик (граматика: обрада)Грађење и значење плусквамперфекта (стилска обележеност). (Препоручује се рад на

одабраном одломку из већ обрађеног књижевног дела. Примери за аорист, имперфекат и плусквамперфекат налазе се у одабраном одломку из романа Хајдук Станко, у Читанци.) Граматика, стр. 57 и Радна свеска уз Граматику, стр. 49–50.

11. Језик (правопис: утврђивање)Писање глаголских облика које ученици често погрешно пишу (радни глаголски придев,

аорист, потенцијал, перфекат, футур I). Ученицима се на овом часу може дати и диктат.

12. Књижевност (лектира: обрада)Читање и тумачење текста Бајка о дечаку и Месецу Стевана Раичковића. Читанка, стр. 206.Књижевнотеоријски појмови: пренесено значење речи и израза.

43

13. Књижевност (лектира: утврђивање)Народна и уметничка бајка. Уочавање особености бајке на прочитаним књижевним

текстовима и извесних одступања у жанровском смислу.

14. Језик (граматика: обрада)Глаголски прилози: глаголски прилог садашњи и глаголски прилог прошли. Граматика,

стр. 63–66 и Радна свеска уз Граматику, стр. 59–62. (Адекватне примере за глаголске прилоге наставник може наћи у књижевним текстовима: Аутобиографија, Вањка, У родном селу...)

IX НАСТАВНА ТЕМА: Живот је леп

1. Језик (граматика: утврђивање)Прости и сложени глаголски облици – систематизација. Граматика, стр. 67–68 и Радна

свеска уз Граматику, стр. 61–63.

2. Језик (граматика: утврђивање)Лични и нелични глаголски облици – систематизација.Задатак за самостални рад: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање,

доживљавање и тумачење приповетке Аска и вук Иве Андрића.

3. Књижевност (лектира: обрада)Читање, доживљавање и тумачење приповетке Аска и вук Иве Андрића. Читанка, стр. 187.

4. Књижевност (лектира: обрада)Наставак интерпретације приповетке Аска и вук Иве Андрића.Књижевнотеоријски појмови: приповетка, унутрашњи монолог, тачка гледишта, статичне

и динамичне сцене, поруке (идеје).

5. Језик (граматика: утврђивање)Обнављање и увежбавање градива о глаголским облицима. Припрема за контролни задатак.

(У вежбање укључити и задатке из књиге Српски језик кроз тестове.)

6. Језик (граматика: утврђивање)Израда контролног задатка о глаголским облицима.

7. Књижевност (лектира: обрада)Интерпретација песме Село Јована Дучића. Читанка, стр. 172.Књижевнотеоријски појмови: сонет; интонација, темпо; врсте риме (систематизација).Домаћи задатак: Научити напамет песму Село Јована Дучића и потом урадити вежбање из

Радне свеске уз Читанку, стр. 45.

8. Језик (ортоепија)Вежбе за правилан изговор, артикулацију гласова. Уочавање јачине, висине и дужине

гласова, акцента речи, темпа, ритма, реченичне интонације и пауза.

9. Језичка култура (усмено изражавање)Припрема за Четврти школски писмени задатак. Богаћење речника. Лексичке и семантичке

вежбе. Игра речима. Уочавање и отклањање безначајних појединости и сувишних речи у тексту и говору. Отклањање празнословља и туђица, нејасности и двосмислености. (Препоручује се коришћење књиге Стилске вежбе Милије Николића.)

44

10. Језичка култура (писмено изражавање)Израда Четвртог школског писменог задатка. (Наставник се може определити за неку од

тема понуђених у избору у овој књизи.)Задатак за самостални рад: Ученицима поделити задатке за истраживачко читање одломка

Лето лепог белца Вилијема Саројана. (Видети прилог у овој књизи.)

11. Књижевност (лектира: обрада)Обрада одломка из романа Зовем се Арам, Лето лепог белца, Вилијема Саројана или романа

у целости (по избору наставника и ученика). Читанка, стр. 196.Причање о догађајима и доживљајима са коришћењем елемената композиционе форме –

по самостално сачињеном плану. Вежбање у хронолошком и ретроспективном причању.Домаћи задатак: Урадити вежбање у Радној свесци уз Читанку, стр. 59 (Облици казивања).

12. Језичка култура (писмено изражавање)Исправка Четвртог школског писменог задатка.

13. Језичка култура (писмено изражавање)Други час исправке Четвртог школског писменог задатка: Најчешће грешке у писменим

задацима рађеним у шестом разреду.

14. Књижевност (лектира: обрада)Тумачење одломка из Нушићевог Аналфабете, Читанка, стр. 82.Књижевнотеоријски појмови: комедија, једночинка, дијалог и монолог у драмском тексту.

15. Језичка култура (писмено изражавање)Некњижевне речи (њихова замена језичким стандардом) и туђице. (У ове сврхе може се

користити и одломак из Аналфабете Бранислава Нушића.)Користити речнике српског језика. Граматика, стр. 100–105 и Радна свеска уз Граматику,

стр. 113–117.

16. Књижевност (лектира: обрада)Компаративни приступ у тумачењу песме Ратар Вељка Петровића, Читанка, стр. 147 и

песме О, класје моје Алексе Шантића. (Текст песме О, класје моје фотокопирати и поделити ученицима, уз задатке за истраживачко читање обе песме, неколико дана пре овога часа.)

Књижевнотеоријски појмови: социјална песма.Домаћи задатак: Урадити вежбу у Радној свесци уз Читанку, стр. 44 (тумачење социјалних

мотива).

X НАСТАВНА ТЕМА: Сунце и Месец, два верна друга

1. Књижевност (лектира: обрада)Читање одломка из дела Кроз васиону и векове Милутина Миланковића и разговор о тексту.

Читанка, стр. 169.Књижевнотеоријски појмови: научнопопуларни и информативни текстови (одлике).

2. Језик (правопис: обрада)Писање имена небеских тела. Користити Граматику, стр. 88 и Радну свеску уз Граматику,

81–82 .

45

3. Књижевност (лектира: обрада)Обрада дела по избору ученика и наставника: Дечаци Павлове улице, Ференц Молнар или

Зов дивљине, Џек Лондон.Књижевнотеоријски појмови: пустоловни роман.

4. Књижевност (лектира: обрада)Читање одабране приче из књиге Владимира Хулпаха Легенде о европским градовима. У

Читанци је дата прича Смедеревска тврђава, стр. 158, а у овој књизи прича Необични јелен. (На примеру једне од ових прича може се радити ученичко увежбавање брзог читања у себи са провером разумевања прочитаног непознатог текста.)

Уз Хулпахове приче, у наставу се могу увести и предања о постанку Котора и Цариграда из Вукове књиге Живот и обичаји народа српскога.

Књижевнотеоријски појмови: легенда, предање.

5. Књижевност (лектира: утврђивање)Систематизација градива из књижевности. Израда теста из књижевности. (Погледати

прилог о испитивању књижевности путем теста, у овој књизи.)Користити Радну свеску уз Читанку и вежбања: Игра асоцијација (обнављање ауторске

прозе), стр. 55; Драмска укрштеница, стр. 56; Књижевна слагалица, стр. 57; Књижевно- теоријски појмови, стр. 61.

6. Језик (граматика: утврђивање)Обнављање стечених знања о гласовима и гласовним променама. Творба речи – утврђивање и вежбање.

7. Језик (граматика: утврђивање)Обнављање стечених знања о глаголима и глаголским облицима.Израда различитих паноа са садржајем из граматике. (Израда паноа може се организовати

и током школске године, те ученици могу добити групна задужења и задатке да осмисле наставно средство везано за одређену област из граматике која се проучава. На овом часу могу се представљати резултати таквог рада и наградити ученици чији су панои најбољи.)

8. Завршни час Поделити ученицима списак лектире која ће се проучавати у седмом разреду и договорити

се која ће се дела читати као целовита, а која у одломцима. Дати упутства за вођење Дневника читања током лета.

46

6.1. Табеларни приказ оријентационог распореда градива

Према овако сачињеном распореду рада по месецима, градиво ће се обрађивати у оквиру десет наставних тема, по предвиђеним наставним областима:

НАСТАВНЕ ТЕМЕ I II III IV V VI VII VIII IX X УКУПНО

НАСТАВНИ МЕСЕЦИ С О Н Д Ј Ф М А М Ј /

БРОЈ ЧАСОВА ПО МЕСЕЦИМА 17 18 14 17 6 16 18 14 16 8 144

КЊИЖЕВНОСТ 6 4 6 6 3 6 6 5 6 4 52

ЛЕКТИРА 6 4 6 6 3 6 6 5 6 4 52

ЈЕЗИК 8 10 5 6 2 8 7 6 5 3 60

ГРАМАТИКА 6 9 2 5 2 6 6 4 4 2 46

ПРАВОПИС 1 1 1 1 / 1 1 2 / 1 9

ОРТОЕПИЈА 1 / 2 / / 1 / / 1 / 5

ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА 2 4 3 5 1 2 5 3 5 / 30

УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ 1 1 2 1 / 2 2 / 1 / 10

ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ 1 3 1 4 1 / 3 3 4 / 20

ОСТАЛИ ЧАСОВИ 1 / / / / / / / / 1 2

УКУПНО ОБРАДЕ 8 11 8 8 4 8 8 7 6 4 72

УКУПНО УТВРЂИВАЊА 8 7 6 9 2 8 10 7 10 3 70

ОСТАЛО 1 / / / / / / / / 3 2

У предложеној табели види се да број часова по месецима зависи од школског календара и броја радних дана у месецу. Број часова на којима се проучавају књижевна дела изједначен је са бројем часова лектире. Садржаји из историје и теорије књижевности и књижевне критике укључују се у тумачење књижевности. Укупан број часова из области Језик већи је за 8 од области Књижевност, јер у Језик улазе три подобласти: Граматика, Правопис и Ортоепија. Према предлогу састављача Програма, часови изражајног читања и казивања укључују се у област Језик, подобласт Ортоепија, а не као до сада у Културу изражавања (сада се ова област

47

назива Језичка култура). Ако би се сабрали часови Ортоепије и Језичке културе, њихов број би био 35, што је, у односу на претходни Програм, знатно повећано. Овим се задовољава још један од циљева предвиђених новим Програмом. Такође, часови утврђивања, обнављања и проширивања знања, увежбавања и систематизације предвиђени су у једнаком броју у односу на часове обраде. Како је овим оријентационим распоредом предвиђено и „преливање“ наставних садржаја, овај број се може сматрати поузданим у математичком смислу побројавања оних садржаја који су при планирању приоритетни.

Под „осталим“ часовима, мада се тежило њиховој доследној класификацији, нашли су се уводни и завршни час на којима се ученицима дају многе корисне информације о раду у шестом и седмом разреду.

У оквиру предвиђених области, током школске године радиће се четири школска писмена задатка у: октобру, децембру, марту и мају.

Предвиђено је и пет контролних задатака (четири из граматике, од којих се први односи на проверу знања стечених у млађим разредима) и један из књижевности. За проверу правописа наставник ће уводити диктате по потреби. Ученици ће писати домаће писмене саставе (осам је предвиђено Програмом) и припремаће се самостално, код куће, за неке часове књижевности и језика, помоћу истраживачких задатака, као и за изражајно читање и казивање одабраних текстова.

48

7. ОКВИРНИ ПЛАН РАДА У ДОДАТНОЈ НАСТАВИ У ШЕСТОМ РАЗРЕДУ

О ДОДАТНОМ РАДУ12

1. За додатни рад опредељују се ученици од IV до VIII разреда изнадпросечних способности и посебних интересовања за наставу српског језика, односно за продубљивање и проширивање знања из свих или само појединих програмско-тематских подручја редовне наставе (књижевност, језик, култура изражавања, филмска и сценска уметност). То су они ученици чија се знања, интересовања и даровитост изразитије испољавају већ у I, II и III разреду. Такве ученике уочавају, прате и подстичу наставници разредне наставе и педагошко-психолошка служба школе све до IV разреда када се први пут организује додатни рад (изводи се све до завршног разреда).

2. Додатни рад се организује и изводи за ученике од IV до VIII разреда, један час недељно током целе наставне године. Изузетно је важно да се започета динамика додатног рада одржи док се не реализује утврђени програм. Уколико се, изузетно, додатни рад организује само у једном делу наставне године, пожељно је да се интересовање даровитих ученика за овај рад доцније не гаси, односно да се они подстичу на самостални рад другим формама рада (нпр. појачаном индивидуализацијом рада у редовној настави, давањем посебних задатака, ангажовањем у одговарајућим слободним активностима и др.).

3. Додатни рад – заснован на интересовању ученика за проширивање и продубљивање знања, умења и вештина – непосредније активира ученике и оспособљава их за самообразовање, развија њихову машту, подстиче их на стваралачки рад и упућује на самостално коришћење различитих извора сазнања. Под руководством наставника ученици се у додатном раду самостално служе књижевном и некњижевном грађом (у учењу и истраживању), те припремају и излажу своје радове (усмене, писмене, практичне) пред својом групом, разредом или целом школом. Знања, умења и вештине које су стекли истраживачким, индивидуалним и групним радом ученици користе у редовној настави, слободним активностима и у другим приликама (конкурси, такмичења, школске и друге приредбе). Ученике који се посебно истичу у додатном раду треба и посебно стимулисати (похвале, награде, стипендије за даље школовање, упис у одговарајућу средњу школу и др.).

4. Уочавање потенцијално даровитих ученика у овој области остварује се непосредним праћењем од стране наставника разредне и предметне наставе, анализом радова ученика и остварених резултата на смотрама, такмичењима, интервјуисањем ученика и родитеља и применом одређених инструмената од стране школског психолога/педагога. На основу добијених резултата праћења и испитивања, интересовања и жеља даровитих ученика и напред наведених оријентационих садржаја, наставник заједно са ученицима утврђује (конкретизује) програм додатног рада с групама или појединим даровитим ученицима. Програмом рада обухватају се сегменти оријентационих садржаја програма (зависно од интересовања и жеља ученика: сва подручја или само књижевност, односно језик, односно култура изражавања, односно филмска или сценска уметност). То значи да наставник није обавезан да с појединцем или групом ученика оствари оријентационе програмске садржаје у целини. Битно је да

12 Правилник о наставном програму за шести разред основног образовања и васпитања, Службени гласник РС – Просветни гласник, бр. 5/2008 од 26.5.2008. године, стр. 13–14.

49

планирани програмски садржаји буду у складу са интересовањима и жељама ученика, као и са расположивим годишњим фондом часова.

5. Додатни рад из српског језика може се реализовати као индивидуализовани (примерен појединим ученицима) и групни (за групе ученика једног или више разреда који се посебно интересују за исте програмске садржаје додатног рада). Зависно од интересовања ученика и програмских тема, групе се могу мењати (флексибилност састава групе).

6. Улога наставника у додатном раду је специфична. У сарадњи са учеником (евентуално, родитељима и школским педагогом/психологом) наставник утврђује конкретан програм додатног рада (у развијеним школама програм може да утврди и стручни актив наставника српског језика у разредној и предметној настави). Реализујући програм додатног рада, наставник за сваку од одабраних тема проналази и примењује најпогодније облике и методе рада, пре свега оне које у највећој могућој мери активирају све потенцијале ученика, а нарочито оне који омогућавају развој креативности ученика. Током додатног рада наставник се поставља као сарадник који стручно помаже рад појединца или групе: упућује и усмерава, помаже да се дође до правих решења, закључака и генерализација. Однос ученика и наставника у додатном раду је сараднички, непосреднији и ближи него у редовној настави, заснован на узајамном поверењу и поштовању.

7. У додатном раду са ученицима наставник прати и евидентира њихов развој и напредовање, усавршава утврђене програме, открива нове могућности индивидуализације рада (проблемски задаци, истраживачки радови, програмиране и полупрограмиране секвенце, коришћење књижевне и некњижевне грађе и разних апарата и техничких помагала и др.), те врши уопштавање и примену стечених знања, умења и вештина у различитим ситуацијама. Обезбеђује укључивање ученика у организоване облике рада ван школе (конкурси, смотре, такмичења). За сваког ученика води досије у који уноси битне податке о његовом напредовању у развоју, те се стара да тај досије прати ученике пре уписа у средњу школу.

8. Ученици се самостално опредељују за додатни рад из српског језика (могу бити мотивисани, али никако присиљавани на то). Приликом опредељивања ученика за додатни рад, објективно треба проценити мотиве који су утицали на њихову одлуку (у обзир долазе само стварно надарени ученици, оцене из српског језика, а жеље ученика и родитеља не представљају пресудан фактор, јер не мора у сваком одељењу да буде даровитих ученика за овај предмет, талентованих за све предмете и области). Ученик остаје укључен у додатни рад онолико времена (година) колико жели. Посебно треба водити рачуна о томе да се даровити ученици не оптерећују изнад њихових стварних могућности и жеља (довољно је да ученик, уз редовну наставу, буде ангажован још само у једном виду васпитно-образовног рада – додатном раду, на пример, из овог предмета).

САДРжАЈ ПРОГРАМА ДОДАТНОГ РАДА ИЗ ЈЕЗИКА И ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

Језик и језичка култура

Говорне вежбе о слободно изабраним темама (јасност, прецизност, лични тон у излагању).Значење и употреба падежа (номинатив – предикатив; генитив – квалификативни,

темпорални; датив – циљ, етички датив; акузатив – правац, место, мера, количина; инструментал – место, начин; локатив – време; даљи објекат).

Прости и сложени глаголски облици – значење и употреба.Вежбе у говору с правилним акцентовањем. Акценат у савременом књижевном језику и

локалном говору.

50

Проучавање локалног говора. Бележење локализама и позајмљеница и утврђивање њиховог порекла. Замењивање локализама и позајмљеница речима и изразима стандардног књижевног језика.

Књижевност

Анализа самостално одабраног прозног дела из лектире (фабула, композиција, ликови, теме, идеје, изразита психолошка и дескриптивна места).

Анализа лирске песме (основно осећање у песми, мотиви, песничке слике, особености песничког језика).

Анализа књижевног дела из савремене српске књижевности (по избору ученика).Анализа филмова и позоришних представа.

7.1. Пример плана рада у додатној настави

1. Уводни час – представљање садржаја рада на часовима додатне наставе 2. Креативно писање 3. Креативно писање 4. Хронолошко и ретроспективно приповедање 5. Употреба туђица (за и против) 6. Изражајно читање и казивање: Реченична интонација 7. Синтаксичке и стилске вежбе – ситуациони подстицаји за богаћење речника и тражење

погодног израза 8. Описивање динамичних и статичних појава у природи 9. Портретисање10. Стваралачко препричавање текста с променом тачке гледишта11. Говорна вежба: Аргументовано тврдим или Дебата (о одабраном проблему или

појави)12. Хумористично, иронично и сатирично у комедији13. Увежбавање брзог читања у себи с провером разумевања прочитаног непознатог

текста14. Језичкостилска анализа одабраних поетских текстова15. Творба речи – специфичности и недоумице16. Гласовне промене и алтернације (рад на примерима) и одступања од њих17. Разликовање именичких и придевских заменица и њихова граматичка функција у

одабраном тексту18. Самостално језичко, литерарно и сценско стваралаштво ученика (представљање

резултата пројеката на којима су ученици радили самостално, у оквиру групног рада или при одређеној секцији)

19. Приказ прочитане књиге ван школског програма20. Посета Библиотеци града. Упознавање са начинима коришћења библиотечког фонда.21. Коришћење речника у настави. Врсте речника.22. Избор и коментарисање текстова из дечјих часописа

51

23. Ученик у улози наставника: Како бих организовао/ла час српског језика (избор теме и рад на припреми за час)

24. Временска скала – обнављање знања о глаголским облицима уз коришћење графичког приказа

25. Глаголски облици – рад на одабраном књижевном тексту. (Замењивање постојећих глаголских облика другим, по избору и процени ученика. Коментарисање промена до којих долази у лексичком, стилском и семантичком смислу.)

26. Особености стиха и строфе. (Увод у версификацију.)27. Обнављање и ширење знања о падежима28. Посета позоришту – разговор о позоришној представи. Особености драме као

књижевног рода.29. Рад на тестовима са такмичења из српског језика30. Индивидуална припрема такмичара31. Индивидуална припрема такмичара32. Вежбе у говору са правилним акцентовањем33. Правопис: Неке језичке недоумице34. Кориговање текста35. Проучавање локалног говора36. Завршни час – сумирање резултата рада додатне наставе

52

8. ТАКМИчЕЊЕ УчЕНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЈЕЗИчКЕ КУЛТУРЕ

Извод из Правилника Друштва за српски језик и књижевност Србије о такмичењима из српског језика13

Циљ такмичења Такмичење има за циљ:- да афирмише најквалитетније резултате у настави српског језика и језичке културе;- да подстакне ученике на стицање трајнијих лингвистичких знања о матерњем језику, да

теоријска знања о језичким појавама и правописној норми успешно примењују;- да допринесе да ученици боље и потпуније усвоје књижевно-језичку норму, да побољшају

своје изражајне способности и да се комплетно служе књижевним језиком;- стицањем целовите слике о матерњем језику квалитативно вишим приступом у

проучавању језичке организације и законитости језика, такмичење треба код ученика да развије сазнање о значају књижевног језика и језичке културе.

Организација такмичења

Организатори такмичења су: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Министарство просвете Републике Србије и Вукова задужбина.

Такмичења се спроводе на следећим нивоима:- школско- општинско- окружно (градско)- Републичко.

Школско такмичење организују и спроводе активи наставника српског језика, према календару такмичења.

Општинска и окружна (градска) такмичења организују и спроводе активи наставника српског језика, односно комисије које формирају одговарајуће подружнице Друштва за српски језик и књижевност Србије.

Републичко такмичење организује у оквиру Ђачког Вуковог сабора Друштво, односно Управа Друштва у сарадњи са Министарством просвете и спорта и Вуковом задужбином.

Учесници такмичења

Ученици 5, 6, 7. и 8. разреда основне школе учествују на школским, општинским и окружним такмичењима, а ученици 7. и 8. разреда и на Републичком такмичењу.

Да би ученик учествовао на вишем ступњу такмичења, мора да учествује на претходном ступњу и да покаже одређене резултате.

Ученици који су у прошлогодишњем циклусу такмичења учествовали на окружном такмичењу, стичу право директног учешћа на општинском такмичењу, а учесници на

13 Републички зимски семинар 2008 (информатор), Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008, стр. 64–68, 71 и 74.

53

Републичком такмичењу директно право учешћа на окружном такмичењу. Ови ученици не улазе у утврђен број ученика на једну школу, односно општину, округ.

Број ученика – учесника

Број ученика – учесника на општинском такмичењу у сваком разреду сразмеран је броју одељења у школама (највише једно одељење – један ученик).

На окружном такмичењу могу да учествују најбољи ученици који су освојили најмање 80% од могућих поена (минимум 16 бодова) на општинском такмичењу.

Коначан списак, искључиво на основу увида у тестове и броја освојених поена, утврђује Републичка комисија и позива ученике на Републичко такмичење.

На Републичком такмичењу учествују ученици основне школе из 7. и 8. разреда, који су на окружним такмичењима показали најбољи резултат – освојили најмање 90% од могућих поена (минимум 18 бодова).

Тест за проверу знања

На сваком ступњу такмичења учесници раде тест који садржи 20 питања и вреднује се са 20 поена. Израда теста на свим нивоима такмичења траје 90 минута, и ради се под шифром.

Тестови за општинска, окружна и Републичко такмичење утврђује Републичка комисија за израду тестова и благовремено (на 10 дана пред такмичење) доставља их Министарству просвете Србије, које се стара о њиховом умножавању и дистрибуцији.

Вредновање постигнутих резултата

На нивоу школског такмичења резултате вреднује комисија коју бира стручни актив наставника/професора српског језика и књижевности.

На нивоу општинског такмичења резултате вреднује стручна комисија коју образује стручно друштво – односно подружница.

На нивоу окружног, односно градског такмичења, резултате вреднује стручна комисија коју чине најмање три члана, а коју образује стручно друштво – подружница (наставници школа, професори универзитета, института и др.).

На нивоу Републичког такмичења резултате вреднује стручна комисија од најмање три члана коју бира Управа Друштва.

Прво место добија ученик са 20 бодова. Уколико нема ученика који је освојио 20 бодова, прво место припада оном ученику који је освојио 19 бодова. Уколико нико не освоји 20 и 19 бодова, нема рангирања освојеног првог места. Исти поступак рангирања примењује се и за друго место (18 и 17 бодова) и за треће место (15 и 16 бодова).

Ученици који освоје 14 бодова неће бити рангирани на треће место, а на то неће утицати ни позиција кад ниједан ученик не освоји 15 или 16 бодова.

54

Програм такмичења за шести разред основне школе

ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ (шести разред) Реченица (основни појмови): Комуникативна реченица (синтаксичко-комуникативна

јединица која представља целовиту поруку) и предикатска реченица (синтаксичка јединица која садржи глагол у личном облику).

Независне и зависне предикатске реченице.Вежбе у исказивању реченичних чланова речју, синтагмом и зависном реченицом.Комуникативне реченице које се састоје од једне независне предикатске реченице и од

више њих.Подела речи по настанку: просте, изведене и сложене. Суфикси – разликовање суфикса од

граматичких наставака; творбена основа; корен речи. Примери изведених именица, придева и глагола (певач, школски, школовати се).

Сложенице, примери сложених речи насталих срастањем двеју или више речи, односно њихових творбених основа; просто срастање и срастање са спојним вокалом (Бео/град, пар/о/брод). Префикси; примери именица, придева и глагола насталих префиксацијом (праунук, превелик, научити).

Атрибутска и предикатска функција именица и придева.Самогласници и сугласници; слоготворно р. Подела речи на слогове. Подела сугласника по

месту изговора и по звучности. Гласовне промене и алтернације – уочавање у грађењу и промени речи: палатализација и

сибиларизација; непостојано а; промена л у о; једначење сугласника по звучности (одступања у писаном језику); једначење сугласника по месту изговора; јотовање; асимилација и сажимање самогласника; губљење сугласника (на одступања указати у примерима).

Правопис: писање речце ли уз глаголе, не уз глаголе, именице и придеве; нај уз придеве; употреба великог слова и др.).

Писање одричних заменица уз предлоге. Писање заменица у обраћању: Ви, Ваш.Писање имена васионских тела – једночланих и вишечланих.

ОКРУЖНО ТАКМИЧЕЊЕ (ГРАДСКО)

Придевске заменице: разликовање по значењу и функцији – присвојне, показне, односно-упитне, неодређене, опште, одричне; употреба повратне заменице свој.

Грађење и значења глаголских облика: аорист (стилска обележеност); футур II; имперфекат; плусквамперфекат; императив; потенцијал; трпни глаголски придев; глаголски прилози. Прости и сложени глаголски облици. Лични и нелични глаголски облици.

Правопис: писање глаголских облика које ученици често погрешно пишу (радни глаголски придев, аорист, потенцијал, перфекат, футур I).

Интерпункција после узвика.Растављање речи на крају реда.

55

9. ПРЕДЛОГ ТЕМА ЗА ШКОЛСКЕ ПИСМЕНЕ ЗАДАТКЕ, ДОМАЋЕ ЗАДАТКЕ И ПИСМЕНЕ ВЕЖБЕ У VI РАЗРЕДУ

1. Прича једног хвалисавца 2. Лето и ја 3. У кући чаробњака 4. Моја незаборавна пустоловина 5. Тога ћу се заувек сећати 6. Занимљивости са једног путовања (екскурзије) 7. Посао који ми причињава задовољство 8. Како смо превазишли неспоразум 9. Јесен, ја и ветровит дан10. Шале и „бисери“ из школског живота11. Зимска разгледница12. Ја као јунак/јунакиња бајке13. Једно непослато писмо14. Мој љубимац или Животиња коју највише волим15. Моје одељење је победило16. Град будућности17. Опис једне уметничке слике18. Никако да падне киша19. Ја као родитељ20. Живот на другој планети21. Мој омиљени јунак стрипа22. У подводном граду23. Говор дрвећа24. Одломак из аутобиографије25. О теби желим да пишем26. Концерт коме сам присуствовао/ла27. Љубав или нешто друго28. Шта желим да променим у свом животу29. Моја дружина30. Тајна је тајна31. Док читам (цртам, вежбам, свирам, рачунам...), све друго престаје32. Забранили су ми...33. Како је настао мој град (варош, село)34. Предели које желим да истражим35. Испричаћу вам нешто занимљиво36. Причали су ми о мојим прецима37. Дајем вам своју реч38. Често размишљам о...39. Чудесна справа40. Најчуднији сан који памтим

56

ДРУГИ ДЕОМеоички рилози

58

1. ПРЕДАЊА14

На основу закључка да су бајке поетичније, а саге историчније, браћа Грим су предања (Sagen), као категорију народне усмене прозе супротставила бајкама (Märchen), узимајући као основни дистинктивни критеријум „веродостојност казивања“.15 Вук Караџић предања, као другу скупину фолклорне прозе, није уврстио међу народне приповетке, већ у дело Живот и обичаји народа српскога. Готово све врсте предања издвојио је у три поглавља: 1) Вјеровања у ствари којијех нема (митолошка и демонолошка предања) 2) Постање гдјекојих ствари (етиолошка и есхатолошка предања) и 3) Јунаци и коњи њихови (историјска и културно-историјска предања). Ова подела готово у потпуности одговара међународној класификацији. Неке приче које се могу уврстити у предања Вук Караџић је, пре него што су објављене у делу Живот и обичаји народа српскога, објавио у Рјечнику. Наша предања везивана су за „знање“ и „историју“ и често схватана као категорија прозе са превасходно практичним, а не уметничким функцијама.16

* * *Ако се разматра структура предања, може се уочити да се догађаји у њему нижу без

унапред утврђеног поретка: механички, асоцијативно или хронолошки.17 То указује на „игру“ конститутивних елемената. „Изломљена“ композиција предања произлази из човековог амбивалентног односа према збиљи и свету уопште. Зато се догађаји у предању не могу предвидети, разумети, нити се на њих може утицати. Специфичност ове категорије је и у томе што радња предања нема кулминацију. Решење није сукоб или борба, већ ритуал или магија (покушај обмањивања или умилостивљења сила које надилазе моћи човековог поимања и делања).

Сусрет демонског и људског доводи до мешања светова, то јест до опозиције натприродног, нељудског и свакодневног.

Предање је кратка прича. У њој се могући догађаји сучељавају са чудесним, сан и јава се мешају, а јунаци предања егзистирају као неспособни и безвољни да измене своју ситуацију. Многе карактеристике предања могу се транспоновати у текстове уметничке књижевности, при чему се разликује однос приповедача према времену и месту у причи, јунацима, али и према веровању и ставу у вези са „истинитошћу“ предања18. Приповетка нема локално 14 Одломак из докторске дисертације Наставно проучавање народних приповедака и предања, аутора ове књиге.15 Видети: Н. Милошевић-Ђорђевић, Р. Пешић, Народна књижевност, Београд, 1997, стр. 211.16 „Усмено предање је форма која се у жанровском смислу налази на размеђи између морфолошког (књижевно-теоријског) и онтолошког (етнографског) модела (К. Ранке). Крећући се између веровања у нуминозно и усмене уметности речи, предање је нужно синкретична творевина. (Видети: Кирил В. Чистов, Проблем категорија усмене прозе ненаративног карактера, у: Предања – архаични облици и савремена причања, Поља, часопис за културу, уметност и друштвена питања, Нови Сад, 1987, год. XXXIII, бр. 340, стр. 235). Оно у себи сједињује магијске функције, сценски ритуал и епски наратив. (Видети: С. Самарџија, Усмено предање између веровања и уметности речи („благовијест приповијест“), у: Предања – архаични облици и савремена причања, Поља, часопис за културу, уметност и друштвена питања, стр. 243). Његова практична употреба претпостављена је уметничкој стилизацији и естетској вредности. Једноставне композиције и променљивог облика, предање је у суштини мимикричне структуре. (Видети: О. Сироватка, О морфологији предања и његовом каталогизирању, у: Предања – архаични облици и савремена причања, Поља, стр. 231.) „У свом најједноставнијем облику, као ’гласина-сплетка’, предање историју лишава истине, фабулу сижејности, поезију вербалне артикулације. Слушаоцу оно таји своје циљеве, методе и исходишта. Непостојање прецизнијег теоријског описа и критеријума за разграничавање готово да онемогућава нормативно жанровско дефинисање ове врсте усмене прозе.“ У: Б. Сувајџић, Епска песма и историјско предање у јужнословенском контексту, Књижевност и језик,1/2, Београд, 2005, стр. 70.17 Видети: Зоја Карановић, Универзалне димензије предања као категорије усмене прозе, у: Поља, часопис за културу, уметност и друштвена питања, Нови Сад, 1987, год. XXXIII, бр. 340, стр. 222.18 С тим у вези занимљиво је и запажање Вилијема Баскома: „...Ови облици се могу разликовати и у степену креативне слободе дозвољене наратору, у степену његових измена и по лакоћи којом се дифузно шире. Они се такође могу разликовати и према присуству или одсуству конвенционалних почетака или завршних формула, стилским одликама, начину преношења, идентитету наратора и саставу његових слушалаца, степену знања и природи тих слушалаца, као и фактору својине над причом.“ Видети: В. Баском, Облици фолклора: прозне нарације, стр. 225, у: Поља (наведено дело).

59

обележје које се везује за предање. Оно је везано за историју у оној мери у којој је историја у вези са реалним животом. Снага, лепота и уметнички значај предања почивају на томе да она формиране књижевне обрасце прихватају као стварне културно-историјске чињенице и потом их, обрадивши их на нови начин, нуде као убедљиву историјску истину. Познато је да је народна традиција склона да узрок историјског пораза или несреће тумачи понашањем једне личности. Отуда је Вук Бранковић издајник, Вукашин Мрњавчевић кривац за распад српског царства, Јерина је проклета, краљ Владислав је братоубица...

Иако се предање базира на догађају за који приповедач верује да је истинит, пажљиве анализе указују да је само мали део истине у њима помешан са мноштвом полуистина и измишљотина.

Као и приповетке, и предања се могу поделити на једноепизодична и вишеепизодична, али су првонаведена чешћа.

Мноштво типова предања настаје као резултат мешавине и узајамног прожимања два елемента: одређене представе (о оностраном бићу, постанку ствари, настанку места) која је интегрално уједињена у народно веровање и народно знање, и личног доживљаја приповедача. Предање се зауставља на необјашњивом које се супротставља човеку, те у односу на природне непогоде и нуминозне снаге које према веровању постоје у природи (духови мртвих, демони) човек постаје мали и рањив, уплашен и збуњен.

У уводној формули предања упадљива је сигнализација кратком конструкцијом типа: „приповиједају људи“. Оваквим почетком приповедач се истовремено и дистанцира и позива на туђе искуство. Уверење је засновано на самом преношењу традиције у причу. Понекад је приповедач и учесник збивања, па чак и главни јунак који приповеда свој доживљај. Ипак, велики је део предања заснован на приповедању о доживљајима и догађајима који превазилазе уобичајена животна дешавања, те је објашњење неопходно.

„Појачавање“ истинитог у предањима врши се увођењем посебних исказа у уводну формулу, којима се слушаоци (публика) уверавају у веродостојност казиваног.

Историјска и културноисторијска предања приповедају о јунацима, догађајима, територији, држави, завичају. Представљају усмено, народно мишљење о збивањима у прошлости, понекад са елементима фантастике приказују делове биографије: повезују чланове одређене заједнице са њиховим прецима. Главне личности оваквих предања су јунаци, владари или владарке, постављени у историјску или животну ситуацију, у којој долазе до изражаја њихове чудесне моћи или немоћи. Ова предања садрже елементе натприродног, али њихова функција није да изазову страву (као у демонолошком предању), него да улију слушаоцу дивљење за претка. Епска тенденција чини да се стварају епске биографије јунака. Оне не теку хронолошким редом, већ потичу од тренутка када се јунак истакне по нечему. Управо тај моменат привлачи на себе мноштво различитих мотива, те се предање разгранава.

Може се рећи да историјска и културноисторијска предања представљају човеков лични доживљај историје. Ова врста предања увек је везана за конкретно историјско време, те поприма одређени национални колорит. Може се условно поделити на предања локалног и универзалног типа. Прва одишу локалним обележјима, везана су за конкретну топику. У њих казивачи уводе одређене локалитете и личности карактеристичне за ужа географска подручја. Највећи број културноисторијских предања у језгровитој форми говори о траговима проласка јунака кроз неки предео који потом постаје „освећен“ јунаковим стопама.

Превасходна улога културноисторијског предања је да велича јунаштво, јунака, његово порекло, претке и родно тле. На тај начин овај тип предања пружа „синтезу историјске епохе“.19

19 Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Завод за уџбенике, Београд, 2000, стр. 141.

60

Предање о Марку Краљевићу не почиње јунаковим рођењем већ се на самом почетку истичу његове чудесне особине. Запажа се локализација саме јунакове личности и његово чудесно порекло („Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића.“). Потпуна атрибуција јунака није обавезна, већ се рачуна са познавањем јунакове епске биографије (одређене карактеристике истакнуте су у народним епским песмама о Марку Краљевићу). Опис Маркове снаге поткрепљују стихови песме Турци у Марка на слави (где се пева о јунаковом буздовану са 66 ока који је он држао једном руком и њиме се бацао) или Марко Краљевић и Муса Кесеџија (где се каже како је Марко узео у руке суву дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, из ње је исцурела вода). Сви атрибути који се везују за јунаке морају бити посебни или, на неки начин, екстремни (нпр. Маркова склоност ка вину, хиперболисана снага, поетизована смрт...). Смрт јунака је незаобилазан мотив у епској биографији јунака. У предању се о Марковој смрти различито приповеда, али се овај мотив обавезно везује за неко место. Тако једни приповедају да је Марка у Ровинама убио каравлашки војвода Мирча, погодивши га златном стрелом. Други казују да му се у таквом боју заглибио Шарац у некаквој бари крај Дунава и да су онда обојица пропали. У Неготинској крајини се прича да је то било у једној бари близу Неготина, испод извора Царичине. Трећи кажу да је у таквом боју толико људи изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па је Марко пружио руке ка небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад!?“. Тада се бог смиловао и пренео и њега и Шарца у некакву пећину, у којој и сад обојица живе. Марко је, ударивши своју сабљу под греду или у камен, легао и заспао, а Шарац поред њега једе маховину која се око овог камена начинила, те кад је сву поједе и сабља испадне из камена, онда ће се и Марко пробудити и обојица ће се поново појавити у народу. Неки приповедају да је Марко у ту пећину побегао када је први пут видео пушку и, пошавши да је огледа, пробио је из ње самом себи длан, те је рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака“.20

У групу културноисторијских предања убраја се и Смрт Милоша Обилића21 (са широм локализацијом прошлости, где се у предање уплиће и неколико детаља из списа о Косовском боју). Милоша су Турци савладали тек онда када су копља и сабље окренули наопако. Упадљива је и локализација места за која се јунак везује: Расково, место где су Турци Милошу расковали оклоп; Бабин мост, уместо Бабин нос (где је Милош зубима искидао некој баби нос); Бакшија, место где су Турци ударили Милоша по шији и посекли га; Милошева бања, место где су Милоша мртвога бацили...

Од домаћих светаца најпопуларнији је свети Сава о којем се, током времена створило богато предање. Мноштво је локалитета који у свом називу носе и Савино име: Савини лонци, Савова вода, Савина трпеза, Савин лаз. Уз легенде о постању појединих локалитета развија се и атрибуција јунака: његове натприродне, чудесне моћи, усмерене ка томе да излечи болесне, подучи незналице, упути заблуделе, нахрани гладне, казни грешнике...22 О овом свецу постоје многа предања и легендарне приче које се незаобилазно морају читати и тумачити у настави.

20 Вук Стеф. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд, 1957, стр. 227–228.21 Веселин Чајкановић, СНП, СЕЗ, XLI, бр. 141. (Казивао 1910. Дена Дебељковић, свештеник са Косова.)22 „У народним причама Свети Сава не опрашта лицемерима, лажљивцима, тврдицама, претворним и себичним људима. Као да народни приповедачи помало заборављају на хришћанске идеје о милосрђу и праштању, па свог свеца обликују према идеалу праведног судије – који врлину награђује и поштује, али беспоштедно кажњава порочнике и кривце свих врста (…) У народним причама Свети Сава поприма црте митског бића, свемоћног, доследно праведног, чак и онда кад се та доследност граничи са суровошћу, па се на тај начин помало одваја од очекиваног лика хришћанског свеца, милосрдног и благонаклоног према свима. Управо, народ је стварао у причама свога Светог Саву, праведника који поступа и пресуђује по народном моралном кодексу.“ Видети: М. Андрић, Свети Сава – српско Свето Слово о мудрости и љубави, у: Школски час српског језика и књижевности, Београд, 4/1998, стр. 32.

61

У културноисторијским предањима јунаци су изабрани појединци из прошлости који се по својим моћима, судбинама и особинама увек издвајају.23 Њихово деловање је сужено јер другачији степен типизације обједињује универзално и локално. У предању о Сибињанин Јанку јунак се везује у приповедању за своје претке, а за њега се везују и одређени локалитети и наглашени атрибути. Са царем Тројаном повезан је и постанак неких локалитета. Како се у предањима ни један нечасни поступак не да прикрити, стога и Тројан страда тако што га је растопило сунце. Он је сваке ноћи ишао у Срем и љубио некакву жену или девојку, а дању није смео ићи од сунца, да се не растопи.

Уколико се Тројан посматра као зли демон, онда би се ово предање могло сврстати у категорију митских или демонолошких предања. Кажњавање негативних јунака другачије је него у бајци: у предањима казна опомиње и слушаоце. Легенда Тамни вилајет ушла је у народ преко средњовековног романа о Александру Великом. Мотив о доласку Александрове војске у „тамни вилајет“ и о кајању оних војника који су узели драго камење из те земље, као и оних који то нису учинили, садржан је и у многим другим предањима. Вук Караџић је уз објашњење појма „тамни вилајет или само тама“ након упозорења које долази из мрака (Ко овога камења понесе, кајаће се, а ко не понесе, кајаће се!) на крају додао стихове: „Па се носе по Косову равном / Док на таму починуло Сунце.“ Овакав завршетак представља и својеврсну опомену за слушаоце или читаоце предања. Приповетка се казује забаве ради, а предање да би се поучило, поправило понашање. У предањима, однос учесника из приче и учесника у приповедном процесу сасвим је другачији. Онај који слуша шта се јунаку догодило, исход доживљава као опомену. Саопштен догађај активира страх од последице (казне), јер се свако одступање од норме кажњава на оба света (смрћу, мукама и физичким болом). Опозиција добра и зла, правде и кривде у предањима је најразвијенија.

Демонолошка и митолошка предања имају за основу магијски поглед на свет, веровање у натприродне појаве и бића.24 Она дају опис изгледа и понашања демона. Конкретизују уопштено веровање ознаком места, узбудљивом сликом, драматичном ситуацијом из које се рађа фабула, у којој је учествовао неко од веродостојних сведока или причалац сам.

Насупрот бајци, човеков прелазак из света у свет и из облика у облик није безболан; човек се боји, пати и осећа страх. Продор у натприродно, непоштовање норми које оно намеће, доноси по људе тешке и непоправљиве последице. Уколико се домогне кључа за срећу (сазна начин за проналажење блага, за ослобађање од море) успех постаје коначан, али по правилу је борба са натприродним неравноправна и не мора следити срећан крај. И код демонолошких предања присутна је локализација места и атрибута јунака: Виле живе по великим планинама и по камењарима. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу хаљину обучена, и дугачке, низ леђа распуштене косе.25 У демоне се верује. О томе сведочи кодекс људског понашања према њима: Виле никоме неће зла учинити све док их неко не увреди. Али, када неко вилу увреди, она га устрели у руку или ногу, у обе руке или обе ноге или у срце, те одмах умре.26

23 У категорији културноисторијских предања различити степен реалистичности односи се на теме из поетизоване историјске прошлости и на тематске кругове концентрисане око демијурга. Ова друга скупина може носити и архаичне слојеве, мада у њима доминирају друштвене реалије и етички принципи. Када долази до преплитања културно-историјских и етиолошких предања, нивои реалистичности се усложњавају, јер се конкретни локалитети појављују и као објекат објашњавања и као доказ веродостојности догађаја (Савино језеро, Маркова стопа, Новакова пећина…). Видети: С. Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Београд, 1997.24 Ова предања одликују се инверзијом фантастичних и реалистичких елемената. Иако се главни јунаци одређују као „ствари којијех нема“, дистанца према мешању светова је максимално смањена; унутар колектива у демоне се верује. О томе сведочи посебан кодекс понашања: не увредити виле, не призивати умрле; кодекс именовања (куга-кума) и низ процеса помоћу којих се човек може заштитити од опасности (вампира, вештице, море). Видети: С. Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Београд, 1997.25 В. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд, 1957, стр. 199.26 Исто, стр. 199.

62

Етиолошка предања (скаске) тумаче порекло и настанак света, небеских тела и појава у природи и друштву; објашњавају особине човека, животиња и биљака27. Приповедање у овим предањима је ретроспективно. Најчешће сажета, уопштена, без одређене ознаке времена и места, она претендују на старину (што наглашавају епизодична казивања). Ова предања се обликују у виду слике, а слика која постоји биће истовремено и доказ да је предање тачно. Сликовита објашњења држе се обрасца понашања, морала, обичаја усвојених у традицији, да би се познатим објаснило непознато. Тако се међународни мотиви национализују (нпр. огрешење о кумство претвара кокош у жабу). У предању Јабучица локализација се позива на библијске јунаке (Адама и Еву). О Милошу Обилићу се најчешће прича у вези са његовим херојским подвигом и његовом смрћу. Вук је у Рјечнику под речју обил забележио како је цар Душан, ловећи по Церу, наишао у шуми на дете наднаравне снаге и повео га са собом. Нешто шира локализација овог предања забележена је у варијанти из Херцеговачког Загорја (Чајкановић). По њој, Милош је рођен у Херцеговини од мајке чобанке, „големе и грубе жене“, и оца змаја, а виле су га задојиле.

За наставу може бити посебно интересантно уочавање разлика између предања и бајки. Прожимање ових врста може се пратити током интерпретације народне приповетке Дјевојка бржа од коња.

За разлику од бајке, предање је усмерено на однос човека са натприродним, упозорава човека на непознате силе и непријатеље, на онострани свет. Тај свет у предању није далек; делује у свако доба на свакодневицу, али је психолошки од ње строго одвојен, постојањем нуминозног страха. У предању су многе несреће које се дешавају човеку последица његове радозналости.

У народним бајкама ликови нису индивидуализовани (лишени су властитог унутрашњег живота). Између ликова не постоје трајне и чврсте везе. Егзистирају млада и стара бића, али не и бића која старе. Проток времена није битан. Све промене се дешавају механички и нагло. Овај недостатак дубинске перспективе не представља недостатак бајке као жанра, већ њену наглашену карактеристику уз коју запажамо и појам чуда – прост елемент радње који је заправо највише уочљив у бајци и за њу карактеристичан. У предањима ликови су често телесно обогаљени, а болести су живо и застрашујуће приказане. Ликови поседују психолошку дубину – емоционална напетост јунака неретко тера у лудило. Јунаци предања живе и делају у јасно одређеној средини, нпр: у свом селу. Време је приказано у својој реалности. Описани су знаци старења, а јунаци се мењају и умиру. Чудо је знак важног и опасног оностраног света који људе привлачи и плаши, што представља продор нуминозног у профани свет.

Бајка је, за разлику од предања, пустоловна прича живог и сублимирајућег стила која одражава свет као целину. Предање је прича о необичном, чудноватом, нечувеном, при чему се полази од појединачног доживљаја који се приказује као значајан.

Бајка је слика човека изолованог, али увек спремног да успостави везе; човека који увек стоји сам, али однекуд стално добија помоћ. У предању човек душом и телом припада заједници, али нагласак ипак лежи на његовој усамљености у одлучујућим ситуацијама, изложености на милост и немилост непознатим силама. Изолованост је важна ради успостављања границе у бајци, што је нужно за монолитност овог жанра народне књижевности. Допуштен је прелаз из једног света у други, једног простора у други, али чим се задатак приведе крају, свако се враћа у свој свет. Да нема ове опште изолованости, ликови у бајци не би били слободни, не би у сваком тешком тренутку долазили до оностраног помагача који има увек оно што је јунаку потребно. Да нема свеопште изолованости, фантастични елементи не би били у функцији привидне реалности, те би се уметничка концепција бајке потпуно распала.

27 За категорију етиолошких предања карактеристично је преклапање природних реалија са етичким принципима заједнице. Природне појаве, настанак птица, животиња и биљака објашњавају се уз инверзију узрока и последице. „Постање гдјекојих ствари“ увек је резултат човековог моралног прекршаја. У нашој средини посебно се осуђују: ниподаштавање кумства, кривоклетство, унижавање убогих...

63

Поред натприродних бића предање описује и човека. Предање, најчешће демонолошко, предочава нам напаћеног човека, онога који се бори са тешким одлукама, губећи у свом жртвовању. Човек у предању више трпи судбину него што је обликује. Ипак, у размишљању и тумачењу, у духовном конфликту са силама које га сусрећу, он је активнији од јунака бајке који све прихвата као унапред дато.

Морфолошке разлике између бајке и предања испољавају се не само у форми приповедања, већ, и то превасходно, у најмањим наративним јединицама грађе, мотивима. Мотив у бајци добија свој смисао и унутрашњу вредност тек у контексту осталих мотива. Изолација мотива у бајци карактеристична је у психолошком и семантичком смислу, док у морфолошком, повезаност мотива условљава покретање радње. Мотив у предању је аутономан и независнији. Он може постојати самостално, али се лакше варира и трансформише свој облик, док се у бајци преноси као фиксирана наративна јединица. Према Веселовском то су „мотиви чуда“ и схватају се као поетска измишљотина; према Литију они су „сублимисани“, јасно изоловани од живота и народних веровања и своју вредност имају само у песничком свету. Мотиви у предању, супротно, имају свој корен у народном животу и мењају се са његовим развојем.28

Отворен уметнички простор предања, постављен на граници стварности и поетске фикције, носи мноштво изазова када је у питању интерпретација ове категорије усмених прозних облика. Веродостојност исприповеданог која се поткрепљује тиме да у позадини сваког предања постоји очевидац који се сматра „гарантом“ истинитог догађаја или одређени историјски догађај, стварни јунак или обележено место, у предањима се не доводи у питање.29

Поетизовање вере у натприродно, животне детерминисаности, исконског страха и људске ограничености, добило је у предањима своје отелотворење. Човеков продор у натприродно, и самим тим непознато, омеђен је пророчком казном, чији је циљ да умањи радозналост и пригуши запитаност. Тако се различите појаве у природи и друштву прихватају здраво за готово јер је само њихово постојање доказ истинитости приповеданог.

1.1. Предање као школско штиво

У тренутно важећим програмима за основну и средњу школу предвиђено је проучавање следећих предања: у петом разреду, уз текст народне лирске песме Вила зида град, понуђен је и текст Вила. У шестом разреду се, уз народне епске песме о Марку Краљевићу, нуди и предање о овом великом јунаку Смрт Марка Краљевића, које подупире његову епску биографију. У седмом разреду се, у оквиру домаће лектире о св. Сави предвиђа и проучавање предања, али је избор остављен наставницима. Најчешће се проучавају текстови: Свети Сава и нерадна жена, Свети Сава и богати Гаван и Свети Сава гради прозоре. У осмом разреду предања се могу проучавати и као избор из Вуковог Рјечника, а даље, у средњој школи, не предвиђа се њихово посебно изучавање. Како ће се лирско-епске песме, према новом програму, читати у осмом разреду (а не у петом, као што је то до пре две године био случај), песма Цар Дуклијан и крститељ Јован може се тумачити и уз предање Зашто у људи није табан раван (Сврака и људски табан). Овако одабран корпус текстова делимично задовољава ученичке потребе за упознавањем ове категорије усмене прозе.

Многе су могућности да се предања уведу у наставу на велика врата. Она се у настави могу често користити као додатни текстови који би се могли компаративно проучавати уз друге усмене облике, али и уз текстове уметничке књижевности.28 Према: О. Сироватка, О морфологији предања и његовом каталогизирању, у: Поља (наведено дело), стр. 232.29 „Стварана или измишљена историјска збивања у предањима се књижевно организују у обрасце и слике већ учвршћене у усменој традицији. Зато и трају и прихватају се у усменој свести често као чињенице веродостојније од саме историје.“ У: Н. Милошевић-Ђорђевић, Од како се земља охладила, Београд, 1997, стр. 29.

64

Уз народну бајку Усуд (у осмом разреду) може се обрадити етиолошко предање Суђење. Предање Како је постала ракија тумачило би се уз интерпретацију легендарне приче Свети Сава и ђаво. Културноисторијско предање Свети Сава и богати Гаван употпуниће књижевни лик светог Саве и, поред указивања на чудотворне моћи овог свеца, „објасниће“ постанак медведа, веверице и града Коњица. Смрт цара Уроша може се проучавати у првом разреду средње школе уз народне епске песме старијих времена, а текст О Јерини уз епске песме о Бранковићима. Занимљиво би било обрадити и предање Јасика уз истоимену песму Милана Ракића у трећем разреду гимназије, што би допринело свестранијем тумачењу насловног мотива и његовом ширењу у сферу духовног, наднаравног поимања. Народна прича Дјевојка бржа од коња може се комплексније обрадити у четвртом разреду средње школе (а не у првом, као што је предвиђено текућим програмом), те би се управо на овом тексту могле уочавати особености бајке и предања и међусобно прожимање ових двеју врста.

Тумачење предања у основној школи може се остварити и на часу лектире у шестом разреду. Текстови које су ученици обавезни да прочитају представљали би избор из митолошких или демонолошких предања (Како су постале виле, Копање новца, Мора, Сребрни цар), из етиолошких предања (Сврака и људски табан, Откуд човеку осамдесет година, Како је постала жаба, Кукавица) и из историјских и културноисторијских предања (Тројан, У цара Тројана козје уши, Марко Краљевић, О Јерини).

Рад на часу организује се преко задатака за истраживачко читање, усмерених ка осврту на три предања: Како су постале виле, Откуд човеку осамдесет година и У цара Тројана козје уши.

Пажљиво прочитајте предање Тројан и У цара Тројана козје уши. Објасните необичан изглед цара Тројана. Ком натприродном бићу он наликује? Узмите у обзир и догађај описан у предању Тројан. Размотрите какву је тајну овај цар желео да сачува. Објасните зашто ни млади берберин који је прећутао да је запазио необичну Тројанову карактеристику, козје уши, није могао да се суздржи, већ је то морао некако да каже. Зашто је тајну тешко сачувати? Како се Тројан уверио да се ни једна тајна на земљи не може сакрити? Образложите како је то сазнање утицало на промену Тројановог понашања.

Заинтересовани необичним описом цара Тројана, растопљеног сунцем у зору, ученици говоре о овом лику као о демону који попут вампира сме да се креће само ноћу. Он има козје уши, одличје самог ђавола. Његово царевање доводи се у везу са мрачним силама. Он је прељубник, самољубив, охол...

Млади берберин, мада је једини успео да сакрије чуђење над Тројановом тајном, ипак није могао да се уздржи, већ је морао да се исповеди макар у рупу у земљи. Зачуђује чињеница да је и сам цар на крају приче прихватио да се ни једна тајна на земљи не може сакрити, те је младићу поштедео живот.

Како вам се допао текст приче Откуда човеку осамдесет година? Шта вам је у њему било смешно? Како доживљавате ово предање ако узмете у обзир да предања теже истинитости? Образложите божју побуду да човеку да свега тридесет година да живи, а да при том буде млад, здрав и снажан. Зашто човек жели и друге године животиња које су их се одрекле? Чиме то резултира? На које се етапе, тако гледано, може поделити људски живот? Размотрите зашто су баш изабране животиње: магарац, пас, мајмун. Сетите се неких пословичних изрека које се могу повезати са поменутим животињама (Глуп као магарац, Веран као пас, Мајмунисати се...) и објасните своје мишљење у вези са таквим представама.

65

Ово предање ученици прихватају као шаљиво и врло блиско истини. Мада је у основношколском узрасту и тридесет година дуг живот, поготово кад је испуњен младошћу, здрављем и снагом, ученици се слажу да је период од тридесет година сувише кратак да би се оствариле многе жеље и планови којима човек тежи. Уношење симболике и атрибуције коју собом носе магарац, пас и мајмун, у живот човека, налази своје оправдање у објашњењима које даје наратор:

Од тридесете до педесете, оженивши се, изродивши децу, навали радити и мучити се да би што стекао, те зато живи онако као онај за чије се године прво пограбио. Од педесете до седамдесете, мање тече, али тврђе чува што је дотле стекао; зато паски лаје на сваку опасност коју предвиди, а предвиђа много што-шта. Зато и живи онако како би живио онај који се тих година ратосиљао. Од седамдесете до осамдесете руке се тресу, ноге клецају, очи не виде, уши не чују, памет изанђа, човјек се обично подетињи, и тада одиста врло често личи на онога у чијих се десет година најпослије бијаше загледао.

Ученици се врло рано могу заинтересовати за свет предања уколико се на прави начин подстакну да, помоћу сопствене маште и оригиналности, стварају приче попут предања:

По узору на предања „о постанку гдјекојих ствари“ (како је постала корњача, жаба, кртица, кукавица и сл.) осмислите једно предање. При том узмите у обзир да у предањима различите ствари, предмети и животиње постају од човека или од других ствари, а та метаморфоза долази као казна ономе који не чини добро. Претходно размотрите народно предање о постанку корњаче.

Следи могућа прича ученика, која ће настати по узору на предања о постанку ствари:

Срби приповедају како је нека девојка остала без драгог тако што су га посекли Турци. Горко је нарицала за њим и проливала сузе које су биле крваве од бола. Како се била сакрила од света да нико не види њену тугу, плакала је поред живице, накрај ливаде. Сутрадан, на том истом месту, родиле су дивље јагоде.

У пракси се показало да је ученицима нарочито занимљиво да читају и коментаришу предања у којима се „објашњава“ постанак одређених природних појава (попут помрачења Сунца, грома, дуге, звезда, Кумове сламе, Месеца, Влашића итд.). Данашњем ученику није тешко да запази како су људи у давној прошлости покушавали да објасне појаве које су им биле нејасне и неприступачне. Присуство ових појава у причама сведочи о имагинативности предака, њиховој потреби да разумеју природу и да пронађу начин да се од ње заштите, а ирационалност објашњења доприноси занимљивости приповедања које само повремено изгледа наивно данашњем читаоцу, а превасходно маштовито и уметнички вредно. Ученици поуздано запажају да свако предање, поред одређених информација, садржи и поуку како ваља радити, као и да недолично поступање и понашање обавезно бива кажњено, често на крајње неочекиван начин. У природним појавама људи су готово увек тражили своје савезнике, те су и предања обликовали тако да послуже другима да природу разумеју и да се према њој пажљиво односе.

66

1.2. Историјски и легендарни лик Марка Краљевића на примерима из епских песама и предања

Предања о Марку Краљевићу послужиће да ученик изгради поетски лик Марка Краљевића. Час на тему: Историјски и легендарни лик Марка Краљевића (на примерима из епских песама и предања) може се водити преко добро организованих задатака за истраживачко читање, уз припремни материјал који се ученицима даје на време, неколико часова пре рада на овом садржају, а у оквиру лектире за шести разред основне школе:

Пажљиво прочитајте следећи текст који ће вас подсетити на то ко је био Марко Краљевић. Припремите се да одговорите на питања испод текста.

Марко Краљевић је био син краља Вукашина, једног од најмоћнијих средњовековних великаша. Области којима су владали Мрњавчевићи (Маркова породица) налазиле су се у Македонији. После погибије Вукашина и његовог брата Угљеше у Маричкој бици 1371. године, Марко долази на престо. Главни град области којом управља је Прилеп. Околности под којима ће Марко владати неће му бити нимало наклоњене. Турци незадрживо освајају српске земље. Било је то „најгоре од свих времена“, „време кад су живи завидели мртвима“, како бележи један тадашњи летописац. Марко ће бити приморан да постане турски вазал и учествоваће у многим биткама на страни Турака. Скоро је сигурно да он није учествовао у Косовској бици 1389, или бар није учествовао на српској страни. Марко је, као и његов отац, био ктитор многих задужбина. То је једини стварни траг његовог живота.

Погинуо је, борећи се на турској страни, у боју на Ровинама 1395. године. Један тадашњи историчар, Константин Филозоф, писао је да је Марко пред тај бој рекао: „Ја кажем и молим Господа да хришћанима буде помоћник, макар ја био први међу мртвима у боју“.30

1.1. Задаци за размишљање и истраживање:

а) Шта мислите како се осећао Марко када је уместо да се бори против Турака који су му убили оца, морао да ратује на њиховој страни?

б) Прочитајте песму Марко Краљевић укида свадбарину. У њој народни певач као да покушава да искупи Марка за његово неучествовање у Косовском боју. У којим стиховима је Марко приказан као осветник Косова? Где се одиграва Марков мегдан?

в) Подсетите се песме Урош и Мрњавчевићи коју сте учили у петом разреду. Пронађите стихове који показују и објашњавају двострукост Маркове судбине: његову велику славу и јунаштво и његово неславно и трагично служење Турцима.

1.2. Следећи текст преузет је из књиге Живот и обичаји народа српскога Вука Караџића. У њој Вук описује како су људи живели у његово време, у шта су веровали, која предања препричавали... У делу те књиге која се зове Јунаци и коњи њихови налази се више предања о јунацима који су вам познати из наших епских песама. Ево шта је Вук записао да се приповеда о Марку:

Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића /.../ Ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо /.../ За његова Шарца

30 Текст припрема наставник, служећи се својим стручним знањем и пригодном секундарном литературом.

67

једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија: прије Шарца веле да је мењао много коња, па га ни један није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити. И узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.

За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су Турци били с Каравласима; други казују да му се у таковоме боју заглибио Шарац у некој бари код Дунава и да су онда обојица пропали; у крајини Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине од старе цркве за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи веле да је у такому боју толико људи изгинуло да су по крви попливали и коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: Боже, шта ћу ја сад! На то се Бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренео њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен легао те заспао, па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао када је први пут видео пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онаква као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака“.

1.3. Питања и задаци:а) Пронађите у некој песми о Марку Краљевићу стихове којима се описује Марков физички

изглед (на пример у песми Марко Краљевић и Вуча Џенерал) и размотрите их.б) Поново прочитајте песму старијих времена Женидба краља Вукашина. Од кога је Марко

наследио свој јуначки изглед и особине?в) Прочитајте песму Смрт Марка Краљевића. Упоредите како је приказана Маркова смрт

у предању, а како у песми. Пронађите фантастичне елементе у песмама и предањима о Марку. Зашто народни певач или приповедач уноси у своје песме, односно приче, фантастику?

г) Прочитајте по сопственој жељи и избору неке песме о Марку Краљевићу (на пример: Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и бег Костадин, Девојка надмудрила Марка...).

Рад на часу:

Историјска личност и књижевни лик Марка Краљевића

Које сте песме из тематског круга о Марку Краљевићу прочитали? Упоредите Марков лик из народних песама са Марковом историјском личношћу. Како замишљате Марка као већ остарелог човека који има много проблема у својој држави и који нерадо иде у бој јер зна да мора да се бори против хришћана? Зашто он није као такав приказан у народним песмама? Упоредите његов однос према Турцима у стварности и у песмама.

Уз подсетник који су ученици добили за рад код куће и уз претпоставку да су прочитали избор народних епских песама о Марку, као и предање Смрт Марка Краљевића, разјасниће се неки моменти из живота овог великог јунака, друштвене околности у којима се налазио, као и прилике у којима су настајале песме о њему.

68

Многе су претпоставке које воде ка откривању узрока Маркове необичне популарности. Да ли је Марко стварно имао на двору тако талентоване певаче који су већ тада осмислили главне црте његовог поетског лика, или су песме о њему створене касније и ван територије на којој је владао? Да ли је и сам Марко својом појавом и јунаштвом био изнад обичних људи? Нема поузданих одговора на ова питања. Једино је сигурно да је Марко, као ниједна наша историјска личност, одговарао народним певачима многих балканских народа да за његов лик вежу скоро све типичне, интернационалне мотиве (епске, новелистичке, фантастичне...): мегдане, женидбе, братоубиство... У колективној свести Марко је вековима представљао оличење борца за правду и слободу. Све оно што Марко чини у песмама, поробљени народ је сањао да и сам учини. Историјски срамно служење Турцима у народној песми се приказује као нека врста услуге и части које Марко чини цару: цар је Марков поочим; Марко слободно крши турске законе (Марко пије уз Рамазан вино). Не само да убија насилнике, исмејава Турке, узима им благо, него је и самим Турцима он неопходан (царев заточник у песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија). Он је турски слуга, али народ проналази задовољење у томе што је Марко бољи и моћнији и од својих господара.

Опишите Марка на основу оног што сте о њему сазнали читајући народне епске песме. Какав је његов однос са осталим ликовима у песмама? Ко су му пријатељи, а ко непријатељи? – Како изгледа његов коњ (упоредите песму и предање)? – Из којих се етапа састоји мегдан Марка и његових противника? - Набројте и образложите Маркове добре особине и мане. Које су главне психичке и моралне одлике његовог лика? – Шта песма каже о његовом пореклу? Како је Маркова смрт приказана у песми, а како у предању? Зашто је народном певачу била потребна машта и фантастика да опише смрт јунака? Шта је још легендарно, неисторијско у песмама о Марку? – Којом стилском фигуром је изражена Маркова надљудска снага? Наведите неку смешну епизоду на коју сте наишли, читајући песме овог тематског круга. Који елементи Марковог изгледа и понашања изазивају хумор?

Марко Краљевић није само јунак наше епике, него је ушао и у народна предања. Под насловом Јунаци и коњи њихови налазе се предања о јунацима. Као што је оружје важно обележје јунака, тако је и коњ важан елемент епског света. Многа предања везана су баш за коње, отуда и наслов који је Вук дао. Фантастика, која је основни елемент предања, настаје из човекове потребе да некако објасни ствари и догађаје који излазе изван граница рационалног, свакидашњег света. Зато се у предањима појављују разна натприродна бића, а историјске личности постају носиоци невероватних моћи. Пошто је најтеже објаснити извор такве снаге, јунаково рођење се обавија легендом. Многе наше јунаке родила је вила или су потомци змајева. У песми Женидба краља Вукашина објашњено је Марково порекло. Марко је јунак не по оцу, већ по свом ујаку, брату мајке Јевросиме, војводи Момчилу, који није обичан јунак, већ поседује многе натприродне способности.

У поетској биографији тешко је било наћи погодну смрт за јунака који не сме бити побеђен јер оличава борбу за ослобођење целог народа:

Побратиме, Краљевићу Марко,Теби нитко Шарца отет неће,Нит’ ти можеш умријети, Марко,... ... ...Ти с’ не бојиш на земљи јунака;Већ ћеш, болан, умријети, Марко,Ја од Бога, од старог крвника.

(Смрт Марка Краљевића)

69

Тако вила саопштава Марку да ће умрети. Филип Вишњић, песник буне, опевао је смрт Марка Краљевића, јунака који је стотинама година (у песми се каже да је живео триста година) одржавао поробљеном народу веру у слободу. Као да је са доласком новог времена, ослобођења, стварно нестала потреба за Марком.

За предање о Марковој смрти карактеристична је нада која постоји у народу: да ће се Марко поново појавити онда када буде затребало. И приповедач је приказао Маркову смрт као сан, а не као нестајање. Крај у коме Марко умире (Урвина планина) и околности (погођен златном стрелом у уста, река крви која га носи у неку пећину ван реалног времена и простора), показују стара веровања која су допринела стварању мита о овом јунаку. Посебно је занимљив део предања који описује сусрет Марка са творевином једног невитешког времена (пушком), а за такво време он није створен.

Марков физички изглед (који је најчешће дат паралелно са описом коња) карактеристичан је, истоветан у већини песама:

О мој свекре, Вуча Џенерале,Сједи јунак у пољу широку,У ледину копље ударио,За копље је коња привезао,А пред њиме стоји тулум вина;... ... ...коњ му није каквино су коњи,већ је шарен како и говече;јунак није какви су јунаци:на плећима ћурак од курјака,на глави му капа од курјака,нешто црно држи у зубимаколик јагње од пола године.

(Марко Краљевић и Вуча Џенерал)

Марко својим изгледом не изазива само страх, него и смех. Његов изглед чак и прикрива његове стварне квалитете: изгледа као „гола дервишина“, окреће ћурак наопако, има огромне бркове. И он и Шарац се стално поткрепљују вином.

Иста двострукост постоји и у Марковом карактеру. По својој несавршености он највише личи на старогрчког јунака Херакла. Сличности су бројне: обојица служе слабог, нејуначког господара, имају нападе беса у којима чине нажао и људима којима треба да буду захвални, после чега долази кајање; јуначког су, али и смешног изгледа. Ипак, Маркове мане нису ту да би га одредиле као негативног јунака, већ да би потврдиле да је он ипак само човек. Он је највећи баш онда кад признаје своју грешку и када се каје (Марко Краљевић и Муса Кесеџија).

Марко и Јевросима су оличење праведности (афоризам „ни по бабу ни по стричевима“ ушао је у свакодневни говор). Он је заштитник сиротиње и чувар патријархалног морала (Марко Краљевић и бег Костадин, Марко Краљевић укида свадбарину, Урош и Мрњавчевићи). Песме у којима долазе до изражаја Маркове слабости су: Орање Марка Краљевића, Девојка надмудрила Марка, Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи цара Арапскога. Како већина наведених песама не улази у ученичку лектиру, само ћемо их поменути, у жељи да се неко од ученика заинтересује и прочита их.

Стилско средство којим су представљене Маркове невероватне особине је хипербола. Читав његов лик изграђен је на претеривању: он пије огромне количине вина, паше претешко оружје, слабим ударцем откида главу противнику, убија сам десетине људи... То претеривање често ствара комичне ефекте. Хумор је и средство којим се ублажава суровост неких призора:

70

О јуначе, Арапине црни,Ил’ се шалиш ил’ од збиље бијеш?... ... ...Не шалим се већ од збиље бијем!... ... ...А ја мислим да се шалиш, тужан;А кад море ти од збиље бијеш,И ја имам нешто буздована,Да те куцнем три-четири пута... ... ...Трже Марко буздована свога,Пак удари Арапина црна;Како га је лако ударио,Искиде му из рамена главу.

(Марко Краљевић укида свадбарину)

Веома распрострањен мотив у народној поезији су мегдани. Опис мегдана је пун општих места (формула) тако да се лако везује за разне јунаке. Марко поред својих побратима и помагача (вила, соко), има и бројне непријатеље са којима дели мегдане. Тако он излази као царев заточник пред Мусу Кесеџију, брани своју породицу и част од Мине од Костура, ослобађа свет од Арапина... У мегданима важну улогу има Марков Шарац.

За стварање песама и предања често се користе већ постојећи обрасци, формуле, које омогућавају да се брже и лакше, а истовремено по укусу слушалаца, јунаци опевају. Зато доживљаји и анегдоте везане за различите личности из најразличитијих народа имају међу собом сличности.

За домаћи задатак:

Прочитајте по избору предања која казују о постанку неког града који сте посетили. Присетите се неке легенде везане за јунака из наше или светске историје и припремите се да је испричате.

* * *Предања су од почетка везивана за „знање“ или историју и схватана су првенствено као

категорија прозе са превасходно практичним, а не уметничким функцијама. Можда је то један од кључних разлога због чега предања нису била уврштена у школске програме, осим спорадично. Насупрот приповеци која је сасвим уобличена функцијама наративне структуре, са одређеним законитостима поетике, у предању је све у фрагменту. Однос према збиљи је недовољно издиференциран, па се чак понекад са њом изједначује. Предање често исходи из збиље или се у њу враћа. Казивање може бити подстакнуто разговором, па је оно истовремено и говорна и наративна ситуација. На овај начин се у причи истовремено мешају лични доживљаји и представе из опште традиције. Сами догађаји се нижу (у предању) без унапред утврђеног поретка: механички, асоцијативно или хронолошки. Догађајима у предању не знају се узроци.

Радња предања нема кулминације. Решење, и када се тражи, није борба, већ обична магија или ритуал, односно покушај обмањивања или умилостивљења сила које човека надилазе. Нема стварних разрешења која би пружила олакшање.

У предању обавезно долази и до сусрета људских бића са натприродним. У збивању учествују и сами казивачи и ликови из историјске прошлости, али и духови и демони.

71

Све наведене карактеристике предања са којима се ученици могу упознати након интерпретације конкретних уметничких садржаја буде пажњу и позивају на маштање. Заједно са легендарним причама са којима често чине комплементаран однос, предања ће обогатити сазнања и представе ученика о нашој народној прози, њеном богатству као и непролазним вредностима које поседују.

Легендарне приче и предања представљају неисцрпан извор могућности за коришћење у настави. Маштовито повезивање садржаја ових усмених прозних облика са другим народним приповеткама и ауторском прозом доприноси откривању чудесних светова који до сада, бар у школској пракси, нису били довољно истражени ни коришћени.

Прилог: материјал за ученике који се може поделити уз истраживачке задатке као припремни садржај и теоријска помоћ при проучавању легендарних прича и предања.

ЛЕГЕНДА

Јавља се у више значења. Може бити спис о животу и делима светаца; предање; по међународној класификацији народне прозе, понародњено, апокрифно и хагиографско казивање у чију се веродостојност верује. Код Срба није много распрострањена као усмена прозна врста и чешће се појављује у стиху (легенде о св. Ђорђу, Часним крстима, Павлу Кесаријском).

ЛЕГЕНДАРНА ПРИЧА

У нашој старијој фолклористици уобичајенији је термин легенда. Карактеристике:- приповеда догађаје и износи људске поступке тако што их подвргава етичко-религиозном

оцењивању;- обавезан сусрет човека са вишом силом (богом, анђелом, ђаволом) није спутан страхом, као у

предањима;- место више силе заузимају и духовна лица или пустињаци, домаћи свеци (попут светог Саве), а виша

сила поприма карактеристичне људске особине; овакво представљање ликова доприноси реалистичности легендарне приче (у пару са ђаволом, свети Сава представља човека, а не вишу силу);

- ако друговање са вишом силом прерасте у духовито надигравање са њом, уз победу човека (као у причи Свети Сава и ђаво) она прераста преко пародије у шаљиву причу;

- у структури легендарне приче уобичајена су два сусрета човека са вишом силом; први представља искушавање човека (уз помоћ постављања задатака или питања који су проба његових моралних вредности, а композиционо припремају важност одговора – реаговања); други сусрет представља процењивање моралних поступака у измењеном амбијенту (нпр. сиромах је постао богат); паралелно понављање претходног искушења и реаговања доноси нову награду или казну, већ према заслузи;

- хронотоп (однос простора и времена) у легендарној причи је изграђен знатно чвршће но што је то случај у бајкама (сфера демонске моћи бива ограничена периодом од заласка до изласка сунца, а понекад временски оквир захвата и неколико година);

- по конструкцији и развијености сижејног склопа, легендарне приче приближавају се категорији приповедака (Свети Сава и ђаво, Свети Сава и два супарника, Свети Сава и нерадна жена, Ко мање иште, више му се даје, Права се мука не да сакрити, Помогао му бог и крсно име).

ПРЕДАЊА

Према међународној класификацији (1964) предања се деле на:

1) ЕТИОЛОШКА и ЕСХАТОЛОШКА

Етиолошко предање је о пореклу појава у природи и друштву, о настанку човекових особина, настанку света, небеских тела, биљака, животиња. Оно је најчешће једноепизодично, сажето, уопштено

72

тумачење настанка појаве, бића или особине: Зашто у људи није табан раван или Сврака и људски табан; Откуд човеку осамдесет година; Како је постала жаба; Како је постала корњача, Кукавица ... У науци о усменој књижевности најчешћи термин је скаска. Вук Караџић је ову врсту предања назвао Постање гдјекојих ствари.

Есхатолошко предање је подврста етиолошког предања. То је кратко једноепизодично казивање о „пошљедњем времену“, страшном суду, паклу.

2) ИСТОРИЈСКА И КУЛТУРНОИСТОРИЈСКА

Ова предања су нека врста усмене историје о јунацима и догађајима, територији и држави, завичају. Садрже доста елемената натприродног, али њихова функција није да изазову страву. Главна личност је увек јунак и око њега се ствара усмено-поетска биографија, реалистична и фантастична, која у лику јунака и у једном или више догађаја даје синтезу историјског периода у коме јунак стоји у средишту. Овом појму одговарао би Вуков термин Јунаци и коњи њихови (Тројан, У цара Тројана козје уши, Свети Сава и богати Гаван, Смрт цара Уроша, Смрт Милоша Обилића, Марко Краљевић, Сибињанин Јанко, О Јерини...).

3) МИТСКА ИЛИ ДЕМОНОЛОШКА

Ова предања су заснована на човековом веровању у натприродна бића (ђаволе, вампире, виле, дивове). С јаком примесом узбуђења и страха приповедача и слушалаца казују се као веродостојан лични доживљај који често оставља видљиве последице. Карактеристике: најчешће су једноепизодична; стварност у њима није апстрактна, већ субјективна, истинита и опипљива, често стравична; износе се докази који доприносе веродостојности казиваног; догађај се смешта у одређени амбијент (локализује се); у натприродним бићима која су јунаци предања има нечег нечастивог и сабласног; казивање предања тече кроз субјективно доживљено пројектовање догађаја, те се и сам приповедач може сматрати јунаком; предање је емоционално, етички, временски и просторно везано за стварност (Како су постале виле, Суђење, Копање новца, Мора, Сребрни цар). Вук их је назвао Вјеровања у ствари којијех нема.

4) ЛЕГЕНДЕ И МИТОВИ О БОГОВИМА И ХЕРОЈИМА

Вук Караџић у свом делу Живот и обичаји народа српскога није издвојио ову групу предања, а она постоји у међународној класификацији.

73

2. ЛОКАЛИЗОВАЊЕ КАО МЕТОДИчКА РАДЊА

2.1. Локализовање одломака у читанци

Локализовање књижевних текстова (као целовитих дела или репрезентативних одломака) представља значајну методичку радњу која показује свој пуни смисао приликом припремања наставника и ученика за тумачење књижевних дела.

Како се у читанкама (које се могу назвати и хрестоматијом одабраних уметничких текстова, предвиђених наставним програмом за одређени узраст) поред одабраних песама и краћих прича налазе и одломци дужих приповедака, романа и драмских текстова, то се ова методичка радња често намеће као неопходна за разумевање контекста дела, мада се, нарочито у основној школи, поједини одломци све чешће тумаче и као самосвојне целине.

Проучавање ауторског контекста, жанровски, тематски и структурно блиских текстова, доприноси бољем прихватању и разумевању новог дела које се чита, доживљава и тумачи. Локализовање литерарних целина, а не само одломака, у надређене целине типа циклус романа, збирка приповедне прозе, песничка збирка и сл. подстиче истраживачку радозналост ученика и појављује се у улози мотивисања ученика за читање других дела истог аутора или сродне литературе.

Многа су књижевна дела уз која, поступком ширег локализовања, ученици сазнају податке из пишчевог породичног живота или се упознају са одређеним историјским околностима за које се дело везује. Тако ова методичка радња ученике уводи у уметнички свет дела, указујући на битне спољашње чиниоце који су подстакли аутора да напише конкретно књижевно дело.

Уз уважавање принципа економичности и довољности, аутобиографску грађу дела требало би пажљиво и са мером уводити у наставу. Методички је погодније тзв. растресито локализовање, што значи да се оно не обавља само у уводном делу часа обраде, или приликом мотивисања ученика за читање, доживљавање и проучавање књижевноуметничког текста, већ и у тренуцима кад ток интерпретације текста то захтева.

Текст у читанкама којим се локализује књижевно дело или његов одломак налази се најчешће испред текста дела и дат је у обиму пасуса који се издваја и величином слова (у односу на примарни текст). И различити одломци из секундарне литературе који следе након текста могу се искористити (нарочито у средњошколским читанкама) у функцији локализовања. Понекад и речи, протумачене уз текст, на маргинама читанке или у блоку који прати дело, доприносе остварењу поменуте методичке радње.

Текст којим се дело локализује не сачињава се по одређеном моделу, већ може бити различито осмишљен. Одређени видови локализовања (у овом раду) пропраћени су и адекватним примерима из актуелних читанки за основну школу.

1. Локализовање помоћу занимљивости из живота писца нарочито је погодно за одломке из научнопопуларних текстова, али се врши и онда кад ауторска биографија може допринети бољем разумевању књижевног дела које се обрађује.

ПРИМЕР 1: Никола Тесла, велики светски научник, родио се 1856. године у селу Смиљану, у Лици (данашња Хрватска). Потекао је из свештеничке породице (отац му је био православни свештеник). Завршио је Високу техничку школу у Грацу (Аустрија). Године 1884. отишао је у Америку и тамо остао све до своје смрти. Умро је у Њујорку, јануара 1943. Оно по чему је Тесла познат и значајан јесу његови

74

проналасци. Пријавио је око седамсто нових изума. Најзначајније откриће је наизменична струја која се ствара у електричним централама, преноси се на даљину преко далековода и тако може да стигне до сваког места на планети Земљи.

Пред тобом је одломак из књиге Моји изуми. У њему се Никола Тесла, чије је приповедање засновано на аутобиографским чињеницама, сећа периода живота када се из родног села преселио у Госпић. Тада је био приближно твог узраста.31

ПРИМЕР 2: Милутин Миланковић (1879–1958), математичар, физичар и астроном био је професор небеске механике и теоријске физике на Београдском универзитету, члан и потпредседник САНУ. Проучавао је утицај сунчеве радијације на глобалне климатске промене и астрономију (небеску механику). Реформисао је Јулијански календар 1923. године. Поред значајних дела из физике и астрономије написао је и збирку есеја Кроз васиону и векове, као и књигу Успомене, доживљаји и сећања. Попут јунака романа Шешир професора Косте Вујића и овај наш чувени природњак и научник ишао је у реалку. Прочитај одломак из књиге Успомене, доживљаји и сећања која говори о његовом гимназијском животу и откривај у чему је лепота овог аутобиографског записа.32

2. Локализовање путем одломка из секундарне литературе, примерене узрасту, (одабране књижевне критике или историје књижевности) помоћу којег се и писац и дело могу сврстати у одређену епоху, а наглашавају се и позитивни (а понекад и негативни) естетски судови којима се подстиче проблемски приступ проучавању одабраног дела. Оваквим поступањем ученици се подстичу и на самостално проналажење и коришћење одговарајућих информација из секундарне литературе, као и на читање целовитог текста.

ПРИМЕР 1: Да је данас још жив, Нушић можда својој књизи не би дао наслов Хајдуци, него Кад сам био мали. Јер сам наслов – Хајдуци вама, данашњој деци и данашњим читаоцима Бранислава Нушића, не говори много док књигу не прочитате од почетка до краја. Хајдука више нема код нас. Њих је некада било у нашим крајевима када се друкчије живело. О хајдуцима нам је остало доста народних песама из којих сазнајемо о њиховом јунаштву и подвизима /.../. Али Б. Нушић није хтео да нам прича о тим људима. Хтео је нешто друго: да нам исприча оно што се догодило дечацима који су хтели да постану хајдуци. Испричао нам је то са доста шале, јер је и он, као и ми који то данас читамо, видео у доживљајима ових дечака доста смешног. Већ и сами њихови надимци су смешни, а смешно је и то што хоће да се праве као да су одрасли...33

(Димитрије Вученов)

ПРИМЕР 2: Ово је једна од најпознатијих, најлепших и најразвијенијих епских песама о борбама за ослобођење Србије. Сматра се да ју је испевао слепи гуслар Филип Вишњић, од кога ју је Вук и забележио уз помоћ Лукијана Мушицког с пролећа 1815, боравећи у манастиру Шишатовцу. Ова песма опева збивања која претходе Првом српском устанку. Није тачно установљено кад је Вишњић испевао ову песму, да ли првих година устанка, док је још био у Босни, или 1809. по преласку у Србију. По неким претпоставкама, учинио је то тек после 1813. пошто је прешао у Срем. Вишњић је историјске догађаје и бројне личности дао песничким идејама и сликама, ликове уметничким карактеристикама и стилом, те је поезија потпуно потиснула хроничарско казивање.34

(Нада Милошевић-Ђорђевић и Радмила Пешић, Народна књижевност)

3. Локализовање помоћу садржаја којим се објашњавају жанровске специфичности текста, што утиче на разумевање текста и истицање његових посебности. Тиме се не намеће теоријско дефинисање одређене књижевне врсте или другог књижевнотеоријског појма, већ се проблематизује дата предметност упућивањем на уочавање извесних одступања у односу на раније читана дела која ученици имају у искуству.

31 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2006, стр. 21.32 Исто, стр. 40.33 Исто, стр. 95.34 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 8.

75

ПРИМЕР 1: Одломак из драме за децу Биберче преузет је из књиге Позоришне бајке аутора Љубише Ђокића. Инспирацију за своје дело писац је нашао у народној бајци Биберче. За разлику од бајке у којој нису посебно издвојена лица по улогама, у овом драмском тексту запажаш мноштво ликова: Приповедач, Мајка, Биберче, Свадиша, Стогодан... Многи јунаци који се појављују у драми не постоје у народној бајци. Писац драме Биберче није само драматизовао (прилагодио за извођење по улогама) текст народне бајке, већ је, укључивши нове јунаке и оригиналне ситуације, створио сасвим нови текст.

Пажљиво читај народну бајку Биберче и одломак из истоименог драмског текста и откривај шта је у оба дела заједничко.35

ПРИМЕР 2: Народне приче о животињама старије су од народних басана, а претпоставља се да су старина бајке и старина народне приповетке о животињама приближно једнаке, само што припадају различитим литерарним сензибилитетима. Између бајке и народне приче о животињама најважнија разлика јесте у природи имагинације. У бајци преовлађује фантастичка, у приповеци о животињама приповедачка, наративна имагинација. Разлика се може сагледати и у општем смислу, односно у поруци која сажима значење усменог приповедања. Поруку басне представља поука која је дефинисанија и животнија.

Пажљиво читај текст приче која следи. При том прати певчево путовање, запажај са ким се све певац сусреће и уочавај места у причи која су ти смешна.36

4. Локализовање путем упућивања на обједињујуће чиниоце интерпретације збирке (песама или прича), најчешће ликове или мотиве.

ПРИМЕР: Са осамнаест других прича Дечак и пас чини збирку приповедне прозе под називом Рани јади. Између корица ове књиге приче су повезане уз помоћ ликова Андреаса Сама и његових родитеља, Едуарда и Марије Сам, сестре Ане, учитељице Риго и школских другова, као и помоћу сродне тематике, која, претежно, обухвата Андреасове доживљаје и сећања на детињство. Прича Дечак и пас има и једно необично својство. За разлику од других прича, један њен део приповеда пас Динго. Ова посебност је истакнута у поднаслову Пас који говори. Динго прича о свом пореклу и болном искуству свог горког пасјег живота. О себи каже: Ја сам, дакле, обичан пас и моја је судбина просечна. Оно што ме у неку руку чини изузетним, то је моја способност да говорим. А до милости говора уздигла ме љубав једног дечака, могао бих рећи несрећна љубав.

Одломак који следи објашњава како су се спријатељили и растали дечак Андреас Сам и пас Динго.37

5. Локализовањем у функцији мотивисања за читање дела у читанци упућује се на значајну појединост из тог дела која буди читалачку пажњу и уводи у фантазијски свет. У методици је овакво поступање познато као уметничка локализација. Понекад се у ове сврхе може послужити и одломцима из различитих ауторских записа или предговора и поговора делу које пише сам писац.

ПРИМЕР 1: У једном од својих најбољих дела, у роману Двадесет хиљада миља под морем, француски писац Жил Верн пошао је у сусрет научном открићу које ће тек пола века касније постати стварност. У машти је саградио подморницу Наутилус и пустио да је кроз морске дубине води капетан Немо. Наутилус се спустио и до Атлантиде, несталог континента који је, како су неки веровали, у давна времена постојао у водама Атлантског океана.

Научници су порицали Атлантиду, али је људска машта могла да је оживи чак и да Атлантида није постојала. Спреми се да упознаш земљу за коју су они сматрали да је могућа само у бајкама.38

ПРИМЕР 2: У предговору једне од збирки песама за децу Огрлица од грлица Добрица Ерић се овако обратио својим читаоцима:

Децо, ево за вас најлепше огрлице на свету! Низао сам је 333 дана и 333 ноћи. Пре тога сам за вас написао Вашар у Тополи и Славуј и сунце. Вашар нећу да вам препоручујем јер је он толико смешан да се

35 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 56.36 Исто, стр. 204.37 Исто, стр. 25.38 Исто, стр. 62.

76

једном пре једно дете загрцнуло од смеха и једва су га повратили. /.../ Огрлица од грлица је најбоља огрлица за децу од 3 до 103 године, само ја то нећу да вам кажем, да се ви после не бисте правили важни.

Сунце се већ пење на церић. Срдачно ваш... Добрица Ерић.39

6. Локализовање преко занимљивог тематско-мотивског избора који је послужио као инспирација писцу.

ПРИМЕР 1: Према легенди, златно руно је употребљавао Зевс да помоћу њега узлети у небо. Један становник Тесалије желео је да жртвује свог сина Фрикса да би измамио од Зевса кишу, јер је била страховита суша. Фрикс је, да би избегао да буде жртва Овну Богу, украо руно и утекао са њим у Колхиду, ван домашаја потере. Губитак руна изазвао је осећање зле среће, а једно поколење потом, Аргонаути, отпловили су да га врате назад.

Тесалијског хероја Јасона, предводника Аргонаута, одгајио је мудри кентаур Хирон, код којег га је сакрио отац Есон. Есону је брат Пелија отео тесалијски престо, те је отац склонио Јасона из Тесалије да би га заштитио. Кад је одрастао, Јасон је тражио престо од стрица, што му је овај и обећао, под условом да му из Колхиде донесе златно руно.40

ПРИМЕР 2: Писац Душан Радовић посебно је познат по делима за децу. За бројну дечју публику он је написао своја најбоља дела, најлепше песме, приче и телевизијске серије, од којих генерације обично памте збирку песама Поштована децо и серију На слово, на слово. Овим делима придружује се и радио игра за децу Капетан Џон Пиплфокс. Инспирацију за њу писац је нашао у авантуристичком животу гусара. Очекивало би се да су, у складу са уобичајеном представом о гусарима, они и овде опасни и страшни пљачкаши трговачких бродова. Али, гусарски капетан Џон Пиплфокс и његови пирати су необични и смешни морски разбојници. Уместо да су на мору, Џона Пиплфокса су за казну пензионисали, а посаду су му искрцали на копно. Одузели су им гусарска знамења, заставе и оружје, и уредно их сместили у музеј на чување. О томе шта се дешава кад овакви гусари одлуче да се боре са седмоглавим чудовиштем и какав је исход њиховог подухвата говори одломак који следи.41

7. Локализовање књижевних текстова у животне околности у којима су настајали (нпр. Вук Стефановић Караџић, Житије Ајдук Вељка Петровића, Доситеј, Живот и прикљученија).

ПРИМЕР: Хајдук Вељко Петровић, војвода крајински и командант неготински, један је од највећих јунака из Првог српског устанка. О његовом животу написао је биографију (житије) Вук Караџић. И сам учесник у устанку, Вук је Хајдук Вељка лично познавао, па је о њему приповедао занимљиво, живописно, истинито.

Према Вуковом уметничком сведочењу, Вељко је био у свему изузетна личност. Отишао је у хајдуке јер није могао да трпи да га бије господар коме је задоцнио да зготови вечеру. У јатацима је, тобоже као обичан човек, пошао у најам да чува овце код неког човека, и противно хајдучком реду, тамо се оженио. И касније, као хајдучки старешина, понашањем и поступцима ишао је мимо других, па се, иако је по јунаштву потпуно заслужио, сам прогласио за господара. Користољубиве војводе, завидљивце и клеветнике је презирао. Волео је јунаштво и са Турцима је ратовао другачије него остали: обично је ударао на препад. Ни смрт му није била као код других устаника. Овај одломак из Житија Ајдук Вељка Петровића говори о Вељковој одбрани Неготина и Крајине од Турака и његовој погибији 1813. године.42

8. Локализовање уз корелацију наставе српског језика и књижевности са наставом других предмета (историје, географије, музичке и ликовне културе).

ПРИМЕР 1: Роман Сеобе Милоша Црњанског обрађује живот и судбине панонских Срба у XVIII веку. Радња романа се одиграва 1744. и 1745. године. Највећи део прве од укупно три књиге романа

39 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 144.40 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2006, стр. 131.41 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 79.42 Исто, стр. 114.

77

посвећен је славонско-подунавском пуку под командом Вука Исаковича. Грађу за роман Црњански је пронашао у Мемоарима Симеона Пишчевића, пуковског писара, који је бележио о кретању пука, о борбама у којима су учествовали и о другим важним догађајима. Ратујући за туђ рачун, притиснут тешким сукобима са непријатељем и подређеним положајем у оквиру аустроугарске војске, славонско-подунавски пук, заједно са својим командантом, пролази кроз тешке душевне кризе, моралне дилеме и страхове. О томе нам упечатљиво говори и следећи одломак.43

ПРИМЕР 2: Срби су се као добровољци борили у редовима аустријске војске током Аустро-турског рата. Поразом аустријске војске, Срби бивају изложени страховитом погрому од стране Турака, а пре свега Арнаута, па су били принуђени да под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, а на позив аустријског цара Леополда, напусте своја огњишта и потраже своје ново станиште са друге стране Саве и Дунава, тј. на територији Угарске. Прихватили су обавезу да чувају и бране јужну границу Аустроугарске од упада Турака, а заузврат су им биле обећане верска и културна аутономија и друге повластице. Али са доласком на престо Марије Терезије, положај Срба се нагло погоршава. Бивају принуђени да учествују на ратиштима Европе, далеко од свог дома и новог завичаја.

Погледај уџбеник из историје за седми разред и подсети се чиме су узроковане Прва и Друга сеоба Срба и какве су њихове последице. Каква је била историјска судбина Срба у XVIII веку?44

9. Локализовање у рецепцијском контексту (у вези са читалачким, али и животним искуством ученика) подстиче на компаративно проучавање књижевних текстова.

ПРИМЕР 1: Андреаса Сама, главног јунака ове приче, познајеш још од пре. Пријатељство са њим и његовим псом Дингом започето је у 5. разреду. У овом одломку настављаш дружење са Андијем и његовим вршњацима.45

ПРИМЕР 2: Познанство са деда Радом, његовим побратимом Петраком и дечаком Бајом започето је још у 5. разреду причом Поход на Мјесец. И овог пута, Баја се сећа детињства и приповеда о свом незаборавном деди.46

ПРИМЕР 3: Описујући живот Растка Немањића, писци најчешће обрађују преломне догађаје из његове младости: бег из родитељског дома, одлазак у манастир, замонашење и боравак у Светој гори. Сети се текста Свети Сава Милоша Црњанског и упореди га са песмом Свети Сава Војислава Илића.47

ПРИМЕР 4: Надметање животиња и људи постоји одувек (нпр. трка коња, борба паса, гладијаторске игре, борба с биковима и слично). У време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине приређиване су борбе бикова. Пред тобом је прича о једној таквој борби.48

10. У методици се може расправљати и о појму унутрашње локализације који показује у којој мери су се објективне чињенице трансформисале у свет уметничког дела (нпр. при обради спева Смрт Смаил-аге Ченгића).

ПРИМЕР: Историјског Исмаил-агу Ченгића савременици су запамтили као јунака. С рајом је поступао праведно, а истакао се и у многим бојевима у првој половини XIX века. Најпознатија је била битка на Грахову (1836). У овој бици Црногорци су били поражени, а Исмаил-ага је погубио неколико момака из куће тадашњег црногорског владике и песника Петра Петровића Његоша. За освету, Црногорци су намамили агу у Дробњаке и на Мљетичку га погубили 1840. године.

И када је, као у Мажуранићевом спеву Смрт Смаил-аге Ченгића, у књижевном делу тематизован историјски догађај, није необично да се уметничке чињенице разилазе с историјском истином.

43 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2006, стр. 125. 44 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2006, стр. 128/129.45 Видети: Наташа Станковић-Шошо, Читанка Чаролија речи, ИК Klett, 2007, стр. 154.46 Видети: Наташа Станковић-Шошо, Читанка Чаролија речи, ИК Klett, 2007, стр. 182.47 Видети: Наташа Станковић-Шошо, Читанка Маштарија речи, ИК Klett, 2008, стр. 153.48 Исто, стр. 202.

78

Ивану Мажуранићу историја је послужила као подстицај, инспирација за обликовање оригиналног књижевног света и уметничких истина. /.../49

11. Локализовање одломка може бити почетно (уводно) и финално (завршно). Понекад је неопходно извршити и средишње локализовање, уколико је изостављен значајан средишњи део уметничког текста, чије непостојање онемогућава правилну рецепцију дела.

ПРИМЕР: Јунак комедије Тврдица је трговац Кир Јања. Он има младу жену и одраслу кћер, којима ускраћује сваку жељу јер је шкртица. Његова претерана и смешна љубав према новцу испољава се као залуђеност. Јања штеди на храни док се сва не уплесниви. Нема за женин шешир ни за жице за гитару своје кћери. Годинама не плаћа ни кућног слугу. Пред укућанима и светом претвара се да је сиромашан. Када је са дукатима, од самог погледа на њих расте му срце, па им тепа и обећава да ће их чувати и множити. Стално кука на неваљали свет, од кога ће пострадати. Жали се на рђаво време и оскудицу, какве, од кад је света, није било. Кад му у кућу дође општински бележник који од богатих грађана прикупља новац за доградњу варошке болнице, Јања се и са њим погађа и стално одлаже да одреши кесу. Сцена која следи дешава се пошто Јања испрати нежељеног посетиоца. Лица која у њој учествују су Јања и његова жена Јуца. Ослушни о чему они разговарају. Посебно ће те насмејати Јањин говор, али и његова размишљања и понашање.50

12. Локализовање помоћу подстицајних питања којима се ученици упућују на самостално трагање за значајним везама између књижевности и стварности.

ПРИМЕР: Нема човека који није чуо за Робинсона Крусоа, јунака истоименог романа писца Данијела Дефоа. Кад је неки човек усамљеник, за њега често знамо да кажемо да живи као Робинсон на пустом острву. Какав је живот на пустом острву, какве лепоте, али и недаће носи, сазнаћеш кад почнеш да се дружиш с овом књигом.

Пред тобом је једно поглавље познатог Дефоовог романа названо Робинсон истражује своје острво. – Саживи се с оним што Робинсон чини. – Уочавај како све што човек научи може у једном тренутку повољно да се искористи. – Замисли да се изненада нађеш на пустом острву након бродолома. Како ћеш се сналазити и проводити усамљенички живот? – Шта мислиш да је најтеже са чим се мораш изборити?51

13. Локализовање текста у надређену целину проширује ученичка знања о ствараоцу и његовом опусу.

ПРИМЕР: Књижевно дело Бранка Ћопића сусрећеш од најранијег детињства. Присети се књига: Приче испод змајевих крила, Магареће године, Доживљаји Мачка Тоше. Позната су ти и друга Ћопићева дела, као што су Доживљаји Николетине Бурсаћа и Орлови рано лете. Причом Поход на Мјесец отвара се свет збирке Башта сљезове боје. У збирци ћеш упознати многе привлачне ликове који ће те учити да племенито поступаш. Подстицаће те да машташ и сањариш. Уз Ћопићеве јунаке разумећеш и његову златну бајку о људима.52

14. Локализовање може бити везано и за жанровску класификацију хронолошког типа којом се упућује на шири корпус истородних текстова сродне тематике.

ПРИМЕР: Душан Стефан Немањић (1308–1355), син Стефана Дечанског, један је од најзначајнијих српских средњовековних владара. Песма о његовој женидби не говори о стварном догађају из живота цара Душана. Јуначка женидба је уобичајена тема епске поезије и неопходна карика у обликовању јунакове епске биографије. У песмама као што је ова, из старијих времена, углавном се среће тип женидбе с препрекама. /.../53

49 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 8. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2006, стр. 48.50 Видети: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 86.51 Исто, стр. 179.52 Исто, стр. 67.53 Исто, стр. 123.

79

15. Локализовање се може вршити и преко тумачења непознате или мање познате речи или појма.

ПРИМЕР: (Уз народну лирску песму На Цвијети на ранилу.) Прочитајмо и локализујмо: „На Цвијети (а гдјешто и на Благовијест) ујутру поране дјевојке прије сунца на ранило на воду, па ондје ухвате коло те играју и пјевају различне пјесме.“ (Вук Караџић, Етнографски списи, одломак)

„Ранило је свечаност девојака, понегде и младића а остатак је некадашњег прослављања бујне младости, време почетка соларне нове године и подмлађене нове природе у пролеће.“ (Српски митолошки речник, одломак)54

Без обзира на велики значај ове методичке радње, примећује се да се у појединим читанкама и за основну и за средњу школу локализовање текста често изоставља. Тиме се, поред значајних образовних циљева, заобилази и остваривање важних функционалних (практичних), а то је стицање ширих сазнања о прошлим временима и људима, о значају и важности књижевноисторијског континуитета, као и развијање способности за коришћење грађе вануџбеничког избора којом се стечено знање употпуњује и простире и ван граница предмета српски језик и књижевност.

2.2. Локализовање народних приповедака и предања

Истраживачка гледишта у настави књижевности првенствено су усмерена на уметнички текст, мада је неопходно да се она повремено шире и на вантекстовне околности. Таквом „спољашњом перспективом“ снажи се унутрашњи приступ књижевноуметничком делу. Ова методичка радња позната је у наставној методологији као локализовање уметничког текста. Како локализовање подразумева осветљавање текста са временског, просторног, друштвеног, културолошког, развојног, био-библиографског и историјско-рецепцијског становишта, широке су могућности и за локализовање народних приповедака и предања. Мада се већина дела усмене књижевности опире локализовању, ученицима ће бити занимљиво да бар оквирно сазнају када су настајали разноврсни прозни облици народне књижевности и како су се дуго чували у усменом наслеђу; ко су били записивачи ових уметничких остварења и како су поједини записи нашли своје место у врхунским збиркама народних приповедака.

Помоћу ширег (спољашњег) уметничког локализовања текстова ученици се упознају са друштвеним околностима и историјском перспективом времена у којем су народне приповетке настајале. Експлицитни нараторов суд (глас приповедача) преплиће се са проценом догађаја из унутрашње перспективе текста (искази, монолози и дијалози јунака). Усмени стваралац коментарима испољава сопствени (и општеприхваћени) став, посебно када се заплет и расплет заснивају на одступањима од моралног кодекса. Зато управо процењујући и уопштавајући коментари откривају обичаје, веровања, назоре и етичке принципе једне средине. Тако се сазнаје по чијем су узору настали ликови попут Ере, Насрадин хоџе, мудре девојке; зашто су у народним причама чобани, сиромаси, шаљивџије и пустињаци увек у интелектуалној предности над царевима, богаташима и Турцима.

Истовремено се запажа просторна неодређеност басана, бајки, новела и шаљивих прича. То су, по природи, делокализовани текстови. Поступком делокализације истиче се њихова временска неодређеност, што их чини свевременим.55 Њихов свет управо мимо календарског

54 Исто, стр. 189.55 „Радња је у бајци просторно (географски) неодређена и уопштена (делокализована). Не помиње се име земље (државе) у којој царевић живи, а ни оне у којој убија аждају. Језеро у коме се аждаја појављује и град изнад њега нису означени посебним именима. Јунак бајке пролази кроз многа места и насеља, али се ниједном од њих не помиње властито име: Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и царев град, под којим је у језеру била аждаја.

80

времена и познатог простора добија у поетској вредности. Инсистирање на локализовању поменутих жанрова може сузити схватање смисла ових усмених прозних облика и отежати разумевање њихових универзалних порука. На пример, уз истицање интернационалних мотива који се јављају у књижевности многих народа, па и у нашој, пожељно је нагласити да је све оно што је у приповеткама одређеног жанра сродно или заједничко у естетском смислу, подређено ономе што је у сваком од њих јединствено и непоновљиво.56

До извесних различитости од поменутих гледишта, а у прилог локализовању, може доћи уколико наставник као релевантан податак, на пример уз тумачење народне новеле са шаљивом тематиком Еро са онога свијета истакне да су Турци сами своје земљишне поседе обрађивали до 17. века, а да се након турско-аустријског рата (1593–1606) они јављају као искључиви земљопоседници , али не и као самостални радници на земљи. Ови подаци упућују на закључак да је само приповедање (односно настанак) ове приче из времена пре 17. века, што ученику и не мора бити битно, уколико на часу не дође до разматрања следећег питања: Како тумачите чињеницу да Турчин и Туркиња сами обрађују њиву, без туђе помоћи? Најчешћи одговори подразумевају да је реч о сиромашним Турцима, па се на неуку и наивну каду гледа са већом сажаљивошћу, а Ерин поступак надигравања и надмудривања може постати и предмет осуде јер, без свести о историјским приликама које су биле актуелне у време настанка ове приче, ученик може закључити да Еро отима од не баш имућних, само зато што су Турци. За разумевање Ериних поступања, а у вези са поступком локализовања, може бити релевантан и податак да је Вук Караџић, управо објављивањем кратких прича о Ери и његовим згодама, доскочио Метерниковој цензури која је забрањивала било какво објављивање садржаја са националним обележјем, а нарочито православно-српским.

Упућивање ученика на коришћење одабране секундарне литературе може имати значајну улогу када је у питању сврсисходност локализовања као методичког поступања. На основу понуђеног записа из књиге Народна књижевност ученик успешно сврстава приче о Ери као типском јунаку у одређени друштвено-историјски контекст, а кратко упознавање са одабраним причама у којима Еро испољава одређене особине доприноси јачању мотивације за проучавање ширег корпуса народних прича у којима је управо овај јунак главни актер збивања. 57

Та неодређеност остварује се избегавањем посебних (властитих) имена за географске појмове и употребом неодређених за-меница: неки (град), нека (планина), неко (царство); или: један (град), али опет са значењем неког и непознатог града. Пошто у бајци није прецизирано место радње, оно у просторном и географском смислу постаје лако покретљиво и универзално. То значи да се радња и догађаји у бајкама могу локализовати и селити у било који крај света, и то по жељи и склоности слушаочеве односно читаочеве маште. /.../ Догађаји у бајци су и временски неодређени. Једино знамо да су текли у прошлости (замишљени су у том временском смеру), али је непознато у коме прошлом добу, јер се у бајкама не помињу историјски догађаји, године и векови. Календарско време не постоји у бајкама. /.../ Временска неодређеност чини бајку свевременом. За јунака бајке нема просторних и временских грани-ца.“ Видети: Методички приступ народној бајци „Аждаја и царев син“, Милија Николић, у: Методика наставе српског језика и књижевности, Београд, 1999, стр. 531.56 „Лишавање времена и простора историјске локализације, бесконачност и неограниченост просторно-временских категорија, њихова привидна измерљивост и одређеност према доживљеном времену чине динамичан хронотоп и сиже бајке. То, уједно, ствара могућност приповедачу да повезује појмове и значења.“ У: Ж. Женет, Фигуре, Београд, 1985, стр. 82.57 „Ере (Хере, Ерцови, Јерци). Скраћен назив, с нијансом подругљивости, за становнике Херцеговине, прво ужег појма, а затим, услед миграција, ширег подручја преко североисточне Босне, целокупног Старог Влаха (између Ужица, Лима и планине Романије) и југоисточне Босне. Најтипичнији представници су становници Старог Влаха, сви махом пореклом из Херцеговине и Црне Горе. Ера је један од најпознатијих довитљиваца народне приповетке, око кога се ствара циклус. Носилац етничких, националних и социјалних одлика, духовит и несаломљив борац против Турака, кадија, трговаца, других етничких група. Далекосежан хумор његових речи и изабраних ситуација често прераста у друштвену сатиру, у сагледавање стварности у којој се победа над противником добија само умом и жилавом упорношћу. Ера спречава кадију да гледа у „ћитап“ кад је његова крава убола кадијину, јер је у претходној истоветној ситуацији, кад је једна од кадијиних крава убола његову, кадија пресудио да „су се поболе саме“. Агину изјаву, у другој причи, да лаже, Еро негира тумачењем да он није ага те да не седи „у суду као остале аге“ (Ђенић, 21). Или, потврђује агине покуде својој пшеници – да би на агину запрепашћеност што иде против самог себе, изјавио: „Помажем ти спрдати, господару!“ (Врчевић, Приповијетке, I/232). Осуђен на смрт, изриче своју последњу жељу – да умре од старости (Врчевић, Приповијетке I/208). Ређе је жртва подвале, обично грађанске, која се заснива на његовом непознавању варошке средине.“ У: Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Београд, 1997, стр. 83.

81

Упркос чињеници да се универзалне људске особине: глупост, завист, грамзивост; разли- чите комичне ситуације неспоразума или несклада у понашању, супротстављање врлине пороку, награде казни, забрањеног дозвољеном, могу обликовати у шаљиву приповетку у било којој средини, да би у одређеној средини тема била прихвађена, она мора добити локалну обраду. Тек подигнут на ниво одређених социјалних и етничких односа, хумор у народној причи достиже уметнички ниво.58 Иако интернационално обрађени, породични односи зета и таште, снахе и свекрве, зле жене и страшљивог мужа тек онда кад постану смештени у конкретну културну и друштвену средину изазивају смех. Исто се односи и на проблем супротстављености села и града. Критика надмених варошана или неуких сељана постаје елемент комичног у тренутку кад долази до рушења хијерархије и до поремећаја вредности у класичној патријархалној породици, те се локализовање уметничког садржаја може вршити и са друштвено-историјског полазишта.

Локализовање се као методичка радња може вршити и у зависности од намене усмене варијанте у којој један исти простор може бити конкретан или апстрактан, једнодимензионалан или конкретизован, типизиран или прецизно локализован. Са ставом који према приповедачу и причи заузимају приповедач и публика, повезан је и избор догађаја. Тако се запажа да су варијанте једне теме „максимално локализоване, јер су повезане са друштвеним односима једне средине“.59 Неки записивачи (међу њима и Вук Врчевић) имали су потребу да међу својим „понајвише кратким и шаљивим“ причама издвоје оне које нису уопштене, већ се непосредније вежу за одређене личности и представљају истинити догађај. Такав сличан коментар стоји испод приче Залуду као Петроније на Брајићима, Вратио дуг, а не платио и Никшићи и Црногорци.60

Када је реч о ратничко-патријархалној анегдоти, једна од битних карактеристика по којима се анегдота разликује од других врста народног стваралаштва, јесте њена историчност (у погледу чувања имена актера и у веродостојности догађаја који се саопштава). У овој усменој прозној врсти расуто је мноштво израза, обрта, здравица, клетви, пословица... чиме се постиже извесна пластичност, чему често доприноси и локална обојеност анегдоте у лексичком погледу. „Историчност ратничко-патријархалне анегдоте наглашена је тиме што се она увек односи на одређено, поименично назначено лице.“61 Иако се сматра да она збиља осликава истинити догађај и јунака, то ипак не искључује могућност да се овај усмени прозни облик одвоји од првобитног актера анегдоте, те да се поступак јунака, овог пута као мотив, припише другом лицу. У поступку локализовања ученицима може бити занимљиво да запазе средину из које потиче јунак анегдоте, или да мотиве широке распрострањености вежу за типске јунаке, али такво поступање није од приоритетног значаја за тумачење посебности и естетских вредности овог жанра народне прозе.

Поред ширег локализовања које саображава указивање на историјске чињенице, друштвене околности и остале податке ван света уметничког дела, релевантне за тај уметнички свет, уже (унутрашње) локализовање представља смештање књижевног текста у надређену литерарну целину. Најчешће је потребно извршити двоструко локализовање. Ученицима се тако омогућује да поуздано уочавају однос између историјске и уметничке истине (нпр. легендарне приче и предања о Светом Сави и Марку Краљевићу). Кад је у питању локализовање народних приповедака и предања, од извесне занимљивости може бити и податак да је Вук Караџић у Српском рјечнику имао сталну потребу да на неки начин локализује личност или појам који објашњава. Уз грађење поетске биографије Милоша Обилића, Марка Краљевића,

58 Видети: Шаљиве народне приче, избор С. Самарџија, Београд, стр. 5–18.59 Снежана Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Београд, 1997, стр. 216.60 Види: Вук Врчевић, Српске народне приповијетке, понајвише кратке и шаљиве, Београд, 1868, бр. 153, стр. 69, бр. 210, стр.

95. и бр. 236, стр. 110.61 В. Латковић, Народна књижевност, Београд, 1975, стр. 140.

82

Стојана Јанковића, Високог Стевана, Вук оживљава време на које нас ове личности упућују, истовремено историјом и легендом.62 Српски рјечник и Живот и обичаји народа српскогa тако постају незаобилазне књиге на које се ученици упућују у циљу ширења сопствених сазнања о народним приповеткама и предањима и на лексичком и на семантичком нивоу.

За ученике првог разреда средње школе може бити занимљив податак где се појављује запис о Вуковим певачима, између осталог и о Тешану Подруговићу63. Док се за многе усмене прозне облике не зна ко их је осмислио и пренео Вуку или његовим записивачима, дотле постоји податак да је Караџић народну приповетку Међедовић записао управо од Тешана Подруговића. Ученике упућујемо на запис о Подруговићу и задајемо следеће задатке за истраживачко читање:

Пажљиво прочитајте народну приповетку Међедовић. Издвојте и посебно образложите оне делове приче у којима запажате приповедачеву даровитост. У којим деловима записа о Тешану Подруговићу Вук назначава његове изузетне способности и таленат? Обележите и протумачите делове приповетке којима се потврђује да је Тешан „врло радо којешта весело и шаљиво приповједао“. Зашто се, без обзира на белешку о приповедачу, ова прича не сматра делом ауторске књижевности?

Даровитост Тешана Подруговића огледа се у начину на који приповедач твори причу. Од почетне до завршне реченице у причи изокрећу се очекивана жанровска одређења бајке. Уместо да медвед као фантастично биће отме девојку са села, она остаје у шуми да живи са њим; медвед је брижан и пажљив отац који не тера свог сина у свет, већ га одговара од поласка; Међедовић не иде међу људе да би открио неку тајну, оженио принцезу или стекао богатство, већ из радозналости. Он прави најбоље оружје, по узору на Марка Краљевића, али га не користи, већ га баца и бежи пред јачим од себе итд.

Стварање чудесних ликова и догађаја, њихова смисленост или апсурдност развија се, у Тешановој интерпретацији, преко лика главног јунака који се апсурдно претвара у своју супротност. Вуков запис о Подруговићу у којем стоји да је овај народни певач „врло радо којешта весело и шаљиво приповједао“ истиче изузетне способности и таленат. По приповеци Међедовић види се да је Подруговић збиља разумевао, осећао и мислио шта говори јер је била потребна изузетна вештина да се изокренути свет Међедовића уобличи у целовиту и заокружену композициону целину.

Иако се понекад зна од кога су поједине народне приче записане (као у овом случају) оне се не могу сматрати делима ауторске књижевности зато што су преузете из усменог наслеђа, 62 „Читаћемо у Вуковом речнику и о Милошу Обилићу, Марку Краљевићу, Високом Стевану, Стојану Јанковићу и другима. Али не оно што о њима зна Вук, односно критичка историја, но само оно што се у народу зна о овим личностима, истовремено историјским и легендарним. Уз податке о манастирима и тврђавама надовезаће се готово увек Вуково „онде приповиједају“. И Вук приповеда. Кратком и занимљивом анегдотом, некад и портретом, он оживљава време, прошло и садашње, што Српском рјечнику даје посебну књижевну вредност. Она је утолико већа што је Вук дело искитио стотинама и хиљадама одабраних на-родних стихова, међу којима се налазе и одломци заборављених, незаписаних песама. /.../ Уз реч кмет Вук ће описати тешко стање босанских Срба, код додола даће податке о народној песми, кнез ће му бити повод да говори о управи под Турцима и, доцније, за доба Карађорђа и Милоша. Много карактеристичних података о земљи и народу наћи ће се у Српском рјечнику: само свињарске трговце су првобитно звали газда; грађанин је у Вуково доба био становник тврђаве, а гостионица манастир-ска соба у којој гости спавају...“ Видети: Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам, књига прва, Београд, 1985, стр. 103–105.63 „Он се по оцу звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. п о д р у г о г а човјека. Ја га у почетку 1815. нађем у Карловцима (у Сријему) у највећем сиромаштву... Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што старији од 40 година. Био је паметан, и, као хајдук, поштен човјек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповједао, али се притом нигда није смијао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање с т о јуначкијех пјесама, све оваквијех као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаквијех приморскијех и босанскијех и херцеговачкијех хајдука и четобаша. Никога ја до данас нијесам нашао да онако пјесме зна као он што је знао. Његова је свака пјесма била добра, јер је он, (особито како није пјевао, него само казивао) пјесме разумјевао и осјећао, и мислио је шта говори.“ Видети: Вук Караџић, О српској народној поезији, Београд, 1964, стр. 134–135.

83

а на њихов писани облик утицала је и вештина записивача да верно, у духу народног језика, приповетку представи као трајну културну заоставштину једног народа.

Занимљиво је директно означавање локалитета – Дубровник и врх Чемерна, у народној приповеци Међедовић. Поштовање неодређености током приповедања све до последње епизоде, у функцији овог текста не схвата се као изненадна потреба приповедача да догађај учини аутентичним, већ као успели покушај да се позивањем на одређену локацију слушалац све до завршне реченице у приповедању одржи у заблуди да је „тако нешто“ збиља могло бити. Као што се у предањима позива на доказ који потврђује њихову истинитост, са потребом да се слушалац нечему научи или на нешто упозори, тако се и у Међедовићу веродостојност казивања шири на конкретне локалитете преко временских одредница пројектованих на читаве слике Међедовићевог кретања: амбијент, годишња доба, сезонски радови у пољу и на њиви, са једином намером да финална формула („И на част вам лаж!“) затекне неспремнима и слушаоце и јунаке приче. Тако се низ чудесних и фантастичних збивања распрскава у кулминационој тачки истине која анулира, између осталог, и појаву типског јунака чудесне снаге и натприродних моћи и смисленост сврставања збивања у овој причи на одређену локацију.

Локализовање усмених прозних облика упућивањем на секундарну литературу може се приказати и на начин који је приказан у књизи Наставна теорија и пракса 1, а тиче се корпуса прича о Насрадину хоџи из збирке преведених текстова о овом јунаку, који је сачинио Стеван Сремац.64

Понуђени пример наставног поступања упућује на то да локализовање не мора бити посебна и монолитна методичка радња у којој се континуирано излажу сви битни подаци. Оно се може поступно и делимично укључивати и у друге наставне радње. Најзначајније податке пожељно је саопштити пре читања приповедака, и то приликом мотивисања за читање. Током тумачења могућно је те почетне поступке актуализовати, конкретизовати и употпунити.

Како су приповетке и предања махом краћи текстови, уже или унутрашње локализовање које се остварује и ситуирањем одломка у изворну литерарну целину биће афирмативно и у функцији мотивисања ученика и онда када прати одабране одломке текстова у читанкама. Тим одломцима се ученици подстичу не само да прочитају дела у целини, већ да се заинтересују и за читање других дела која припадају одређеном жанру, или се могу довести у међусобну везу на други начин (тематиком, мотивима, типским јунаком).

Уводним локализовањем ученици се обавештавају о садржају који претходи одломку, те се оно остварује махом током непосредне припреме за рад на тексту, односно уочи изражајног читања. Ученици се на овај начин припремају да током интерпретације стваралачки примене своја знања о књижевности, али и да свеобухватно истакну и протумаче естетску улогу у доживљавању и тумачењу народних приповедака и предања.

Завршно (финално) локализовање садржи обавештење о садржају који следи, уколико одломак не обухвата и завршетак дела. Завршно локализовање може да се остварује након изражајног и интерпретативног читања, после објављивања доживљаја ученика, у завршници тумачења или након њега, што зависи од посебности дела, радних околности на часу, али и од читалачких навика и интересовања ученика.

У некадашњој читанци за осми разред основне школе Петра Гудеља дат је одломак из народне бајке Немушти језик65. Изостало је и уводно и завршно мотивисање ученика за читање ове бајке, вероватно са образложењем да је и насловна синтагма довољно изазовна и подстицајна да ученик приступи читању понуђеног одломка. Како се прича прекида баш у тренутку кад чобанин добија немушти језик од змијског цара, ваљало је извршити финално локализовање садржаја не тако што ће се ученицима препричати у назнакама даљи ток приче, већ што ће им се представити следећа запажања и захтеви:64 Видети: Зона Мркаљ, Наставна теорија и пракса 1, ИК Klett, Београд, 2008, стр. 85–87. 65 Петар Гудељ, На звезданим друмовима, читанка за 8. разред ОШ, Београд, 1979, стр. 265.

84

Читајући ову народну бајку у целини, открићете да ли је чобанин сачувао тајну немуштог језика; видећете колико је било тешко искористити на прави начин тај необични дар и сазнаћете зашто је чобанину био угрожен чак и живот. Уочићете и делове текста у којима се ова бајка елементима хумора приближава шаљивој народној причи. Издвојте те елементе и образложите их са моралног становишта.

У средњошколским читанкама одломци су углавном присутни као делови познатих целина. Подразумева се да су ученици прочитали дело, тј. да се оно обрађује у целини, а не само као приказани одломак. (Скраћивање дужих текстова потиче од неопходности да се економише обимом и ценом читанке.) Међутим, пракса показује другачије коришћење читанком и одабраним деловима текстова. У средњим стручним или трогодишњим школама одабрани одломци често представљају једину обавезну лектиру (и школску и домаћу) те би аутори уџбеника, једнаког за целу средњошколску популацију, требало да имају у виду овај податак. У вези са тим, пожељно је извршити локализовање одломака (и уводно и завршно), одредити место народне приповетке у оквиру жанра, упутити ученике на одређене историјске околности (ако су битне); указати на шири корпус из којег је прича преузета, на одлике романтизма као књижевног правца коме је припадао и Вук Караџић итд.

Ако одломке сагледавамо као приручне текстове који су довољно репрезентативни за језичкостилску сачињеност књижевног дела и погодни за увид у стваралачко поступање приповедача или писца, онда читанке као хрестоматије најбољих текстова или њихових сегмената могу постојати и без потребе за посебним локализовањем.

Локализовање текстова усмених прозних облика остварује се и у рецепцијском контексту, у вези са читалачким искуствима ученика. Из таквог искуства се црпу мотиви за унутрашње подстицање, јер ученици уносе у наставу пређашње читалачке доживљаје као афирмисане наставне садржаје, а свој рад вреднују као смислен и користан стваралачки напор. Уметнички доживљаји који прате читање и тумачење народних приповедака и предања представљају снажне поводе за свако ново читање и сазнавање и за континуитет у раду ученика.

85

3. ИСПИТИВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПУТЕМ ТЕСТА

Ученичка знања из граматике и правописа, како су то потврдили дугогодишња наставна пракса и многа такмичења из области језика и језичке културе, могу се поуздано испитивати и оцењивати путем теста. Знања из књижевности често су много мање ухватљива и опипљива, те је испитивање овог садржаја путем теста захтевније за оцењивање. Такозвани одговори отвореног типа, којима ученик износи свој суд о књижевном делу, тумачи поступке јунака, анализира композицију текста или његов идејни слој могу се, у зависности од читалачке рецепције, искуства младог читаоца, његовог система асоцијација, маште којом се преноси у уметнички свет књижевности, сви узети као тачни.

Шта се онда тестом из области књижевности може тестирати? Каква форма задатка је погодна за ту врсту провере знања? Да ли је важно ученике проверавати у томе колико су научили одређене књижевнотеоријске чињенице, да ли су запамтили садржаје из историје и теорије књижевности предвиђене за одређени разред? На ова и слична питања покушаћемо да одговоримо.

Познато је да програми рада српског језика и књижевности у основној школи садрже, поред побројаних књижевних и осталих текстова, и многе књижевнотеоријске и тзв. функционалне појмове, а да су текстови груписани у књижевне родове којима припадају (лирика, епика и драма). Ученици се у читанкама упућују на постепено усвајање тих појмова, кроз рад на конкретним примерима из књижевног дела, а описно образлагање доприноси избегавању усвајања сувопарних дефиниција, чиме се избегава учење напамет. Уводни коментари аутора читанки, као делови испред одломака из књижевних дела или текстова датих у целини, у функцији су локализовања текста или мотивисања ученика. Тако се успоставља веза и са одређеним историјским тренутком, указује се на важне појединости из живота писаца, у назнакама се истичу особености појединих књижевних праваца или поетике писца. Постојање азбучника писаца, тумачење непознатих речи и израза, адекватан избор из секундарне литературе, индекс појмова, систематизационе целине итд. такође су садржаји који се могу тестирати.

У том смислу, тест из књижевности може да садржи:- одређивање књижевних родова и врста и њихових одлика на основу одломака, ликова,

карактеристичних ситуација;- разликовање типова књижевног стваралаштва (усмена и ауторска књижевност);- одређивање тематског круга (циклуса) коме припада одређена епска песма;- повезивање наслова књижевних дела и њихових аутора;- истицање важних биобиблиографских података о значајним писцима;- одређивање културноисторијских и биографских чињеница које су утицале на дело или

су његова тема;- препознавање језичкостилских средстава;- одређивање особина јунака књижевног дела;- издвајање мотива у књижевном тексту;- утврђивање хронолошког редоследа догађаја;- разумевање порука текста;- одређивање различитих форми приповедања (нарација, описивање, дијалог, монолог);- разликовање аутора дела од лирског субјекта и приповедача у делу;

86

- препознавање и именовање врсте стиха;- уочавање битних елемената књижевног текста и њихове међусобне повезаности: тема,

фабула, време и место радње, лик...

Да би наставник путем теста ваљано испитао ученичка знања из књижевности, потребно је да дефинише наставне циљеве које жели да оствари оваквим испитивањем, али и да обрати пажњу на начин на који ће формулисати задатке.

Сваки задатак мора да буде јасно постављен. Инструкција за решавање задатка не сме бити сложенија од самог задатка. Ученик треба са лакоћом да препозна где да упише одговор, заокружи га, повеже појмове који се траже и сл. Оно што се у задатку тражи и очекује да ученик реши, неопходно је да се налази пре примера, одабраног одломка из текста. Понуђени одговори, међу којима се ученик опредељује за онај који је тачан (или више њих), важно је да буду квалитетно осмишљени. Уколико у задатку има више тачних одговора, неопходно је тачно нагласити колико их је (два, три или четири). У ту сврху неопходно је предвидети и тзв. ометаче, погрешне одговоре, који немају задатак да заварају ученика који зна градиво, или да га збуне, већ да тестирају право знање. Ометачи не смеју бити ни банални, очигледни или незанимљиви, а њима се никако не тестира интелигенција ученика. Пожељно је избегавати задатке на које се одговара само потврдно или одрично, јер у том случају тачан одговор може бити и ствар среће, а не стварног знања.

Задатке у тесту је потребно рангирати по тежини, на оне лаке, средње тешке и веома сложене. Приликом склапања теста мора се водити рачуна о њиховој пропорционалној заступљености. Ако се као критеријум узме полазиште да сви ученици треба да реше минимум 51% од укупних захтева за оцену (довољан) 2, онда је важно да тест од нпр. 20 бодова садржи 11 које је могуће да освоје сви ученици. У том случају 6 бодова би носили средње тешки задаци, а 3 бода сложени захтеви. Тест не мора увек имати десет или двадесет задатака, нити сваки задатак мора да носи само по један бод, али је важно да ученик унапред зна који задатак носи колико бодова. Значајно је и самерити шта се тестом испитује и у које сврхе, да ли је реч о једној обрађеној наставној области, или се ради о систематизацији ширег градива. И ови показатељи утичу на формулисање задатака и њихово уклапање у тест.

Начини на које се обликују задаци у једном тесту директно зависе од врсте теста и његове намене. По свом општем изгледу задаци који се користе у тестовима могу бити отвореног и затвореног типа.

Најпознатији типови отворених задатака су кратак одговор (погодан за тестирање) и задаци есејског типа. Код задатака овог другог типа неопходно је унапред издвојити све критеријуме по којима ће се ученичко образложење оцењивати, предвидети тзв. кључне речи које одговор мора да садржи. Мада нису нарочито погодни за укључивање у целовит тест у којем ће преовладавати задаци затвореног типа, такве задатке треба постављати ученицима и наравно, претходно их увежбавати. Управо они омогућују наставнику да провери да ли је ученик схватио суштину, како организује и уопштава, да ли уочава узрочно-последичне односе, како организује податке, процењује дужину одговора, издваја битно од небитног...

Задаци затвореног типа траже прецизне одговоре, било да их ученик сам даје, или бира међу понуђенима. Међу њима се разликују:

Задаци допуњавања – имају облик незавршених или непотпуних реченица које треба 1. допунити дописујући једну реч, неколико речи или број.

Задаци алтернативног (двоструког) избора – представљају тврдње за које ученик треба 2. да одреди да ли су тачне или не. При формулисању таквих задатака важно је избећи двоструку негацију у једном тврђењу јер оваква формулација збуњује (па се тако не тестира само ученичко

87

знање, већ и интелигенција). Већ је речено да је код ових задатака велика вероватноћа да ученик погоди тачан одговор.

Задаци вишеструког избора – веома су чести и ту ученици бирају један или више одговора 3. од неколико који су им понуђени. У инструкцију се уноси прецизан захтев на шта се одговори односе и наведен је критеријум према коме се бира тачан одговор. У овим задацима од ученика се тражи да означе одговор (заокружи, подвуци, прецртај).

Задаци спаривања (здруживања) – представљају тип задатака код којих се тражи 4. повезивање података који су дати у два или више низова. У уводном делу задатка прецизира се на шта се подаци у појединим низовима односе и наведен је критеријум по којем их треба спарити.

Задаци сређивања – у њима се тражи да се понуђени одговори среде према неком 5. критеријуму. Сви подаци се односе на исту материју и међусобно су повезани. Сређивати се може по величини, редоследу догађања, значају и сл.

Веома је важно самерити тежину задатка и спрам тога шта све ученик мора да покаже као предзнање да би могао да одговори тачно на понуђени задатак. Такође, ако се једним задатком испитује нпр. повезивање назива књижевних дела и њихових аутора, при оцењивању се не могу одузимати бодови ако је ученик погрешио у коришћењу правописног правила.

Наставник ће уз сваки задатак који припрема одредити и кључ за оцењивање тог задатка, а такође ће и проценити колико је времена потребно ученику одређеног узраста да задатак реши. Ово нарочито ваља имати у виду када се тестом испитује књижевност, те се понекад наводе и дужи одломци из уметничких текстова.

88

Примери задатака из књижевности:

1. Подвуци име једног јунака који није из приче Поход на Мјесец Бранка Ћопића.Петрак Баја Ниџа Чеда Раде

2

Заокружи слова испред две тачне тврдње:а) Песма Вила зида град је народна лирска песма.б) Дучићевa песма Село је родољубива песма.в) Вашар у Тополи Добрице Ерића је поема. г) Тијо ноћи је народна успаванка.

3.

На основу понуђеног текста откриј о ком је књижевном јунаку реч, па његово име упиши на линији:Сестрић, прерушен, крене са сватовима како би се ујаку нашао у невољи и као царев заточник реши тешке задатке и на крају за свога ујака освоји девојку Роксанду.

______________________________ (име књижевног јунака)

4.

Допуни следећи текст:Аутор песме Ала је леп овај свет, ______________________________,

(име писца)по свом основном занимању био је ___________________. Родио се у _____ веку.

5.

Да ли је постојала могућност да се сретну, односно да ли су били савременици (упиши ДА или НЕ):1. Алекса Шантић и Стеван Раичковић ______ 2. Бранко Радичевић и Добрица Ерић ______ 3. Војислав Илић и Стеван Сремац ______

6.

Повежи писце и дела тако што ћеш број који се налази испред имена писца, написати на линији испред назива његовог дела. Имена два писца су сувишна.1. Иво Андрић ___ Плави чуперак2. Јован Дучић ___ Аска и вук3. Милан Ракић ___ Хајдуци4. Десанка Максимовић ___ Поље 5. Бранислав Нушић6. Мирослав Антић

89

7.

Упиши називе књижевних врста којима припадају следећи текстови:а) Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе из града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу... (Аждаја и царев син)_____________________________

б) Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике иљаде турски коњика, те пређу преко Тимока, само да виде како је; но Вељко и дочека око Буковче, и срећно и узбије натраг. (Вук Караџић, Житије Ајдук Вељка Петровића)_____________________________

8.Напиши на линији назив стилске фигуре коју препознајеш:Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. ________________________________________ .

9.

Попуни табелу као што је започето:

Назив дела Књижевни род Књижевна врстаПрва бразда епикаТврдица комедијаДомовина лирикаУрош и Мрњавчевићи епска песма

10.

Пажљиво прочитај следећи одломак па размисли зашто се каже да је љубав крхкија од стакла:

– Бићеш увек са мном? И волећеш ме вечно?– Док ме не удариш или не гурнеш, запамти? Љубав је крхкија од стакла. За њу је потребно много стрпљења, много нежности... (Гроздана Олујић, Стакларева љубав)Љубав је крхкија од стакла:а) зато што је несигурна и краткотрајнаб) зато што само стрпљиви људи могу да волев) зато што тражи посебну пажњу и оданостг) зато што је пуна сумње, стрепње и страха.

90

11.

Уз имена јунака упиши бројеве који стоје испред одговарајућих обележја њиховог јунаштва. Једно обележје је сувишно.а) војвода Момчило __ __ 1. коњ Шарацб) Марко Краљевић __ __ 2. крилати коњ Јабучилов) војвода Пријезда __ 3. сабља са очимаг) браћа Јакшићи __ 4. шестоперац буздован 5. верна љуба Јелица 6. соко 7. хрт Караман

12.

Доврши уписивање бројева од 1 до 5 тако да се успостави редослед догађаја у народној епској песми Смрт мајке Југовића.__ Моја руко, зелена јабуко,

гдје си расла, гдје л’ си устргнута!__1 _ Моли бога Југовића мајка

да јој бог да очи соколове____ препуче јој срце од жалости

за својије девет Југовића_ 3 И ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила__ _ Кад је било ноћи у поноћи,

ал’ завришта Дамјанов зеленко

13.

Одреди врсту риме заступљену у следећој строфи и напиши њен назив на линији. Понуђени су ти одговори: парна, наизменична, нагомилана, обгрљена, празна.

„Над острвом пуним чемпреса и бора,Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;И трепти над шумом и над обаламаСлан и модар мирис пролетњега мора.“

У овој строфи је заступљена _________________ рима.

91

14.

Повежи књижевне јунаке са ауторима у чијим се делима они појављују, тако што ћеш уписати одговарајући број испред сваког лика (два аутора су сувишна):

1. Стеван Раичковић _____ Аска 2. Стеван Сремац _____ Анди3. Бранко Ћопић _____ Јања 4. Данило Киш _____ Јордан 5. Јован Стерија Поповић6. Иво Андрић

15.

Обрати пажњу на улогу светог Саве у следећем тексту: Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, једанпут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца, свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед, пашће му данас пчела на капу!“ Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен. (Свети Сава и ђаци)

Свети Сава је у овој причи: а) нараторб) лирски субјекатв) књижевни јунакг) писац

Заокружи слово испред тачног одговора.

16.

Мотив је:а) најужа тематска јединица која се не може даље разлагатиб) основни покретач радње у уметничком текстув) натпис у стиху или прози који се исписује испред текста

Заокружи слово испред тачног одговора.

17.

Препознај писца на основу понуђених података:Рођен је у Мокрину у Банату. Познати је песник, драматичар, сликар,

сценариста и редитељ. Радио је као новинар у Новом Саду и Београду. Био је уредник у Дневнику и Младом поколењу. Написао је тридесетак збирки песама (Плави чуперак, Шашава књига, Гарави сокак...).Његово име је:_________________________ .

92

18.

У следећем одломку подвуци реченицу која представља унутрашњи монолог:Осећао се врло несрећан. Његова ружа му је причала да је она јединствени

примерак своје врсте на свету. А ево, само у једном врту, било их је пет хиљада потпуно истих! „Она би била врло увређена кад би то видела“, помисли он, „страшно би се закашљала и правила би се као да умире да не би испала смешна.“

19.

На линијама напиши називе три стилске фигуре које откриваш у следећим стиховима:

„Дан кад сјашеса жарког атаи ноћ зањише звездану љуљку,песник и месец,два нежна брата,сретну се негде на брежуљку.“________________ , ____________________ , __________________

20.

Подвуци по једну особину за сваког јунака народне новеле „Еро с онога свијета“, којом је представљен:

Еро: неспретан, мудар, срамежљив Туркиња: наивна, болесна, стидљиваТурчин: похлепан , спор, трезвен воденичар: храбар, плашљив, тврдоглав

93

4. ОБРАДА ЛИРСКЕ ПЕСМЕ СВЕТИ САВА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Наставни циљеви

1. ОБРАЗОВНИ ЦИЉЕВИ

Песма пружа повод за стицање информација о светом Сави, чија је историјска личност књижевно транспонована у један виши, естетски доживљај. Структура песме, која чува везе са објективним историјским подстицајима, свестраност и значај дела светог Саве, оправдавају такво ангажовање, као и примена тих сазнања у даљем наставном процесу.

На часу интерпретације лирске песме Свети Сава ученици се упућују да уочавају и тумаче богатство мотивске грађе, фабулу песме, њен идејни слој и језичкостилске особености. Опажају наративни карактер Илићеве поезије и посебност његове дескрипције. Препознају и објашњавају специфичну корелацију осталих облика казивања заступљених у тексту: монолога и дијалога, приповедања у трећем лицу и доживљајног говора. Издвајају аутора, лирско ја, лик светог Саве и замишљеног читаоца, и спознају вишеслојност токова дате „приче“ у песми. Ученици посебну пажњу обраћају на лик младог Немањића и расветљавају његову уметничку извајаност. Разумевају вишезначност естетичких порука. Спознају улогу чулних ефеката, понављања и нијансирања значења дескриптивних делова текста, епитета, контраста, избора речи и њихове семантичке уклопљености, преобликовања објективне историјске стварности у свеобухватнији фонд значења. Доживљавају осећање лирског субјекта везано за протицање времена. Откривају версификациона својства Илићевог песничког умећа која се усмеравају ка препознавању нијансираног одступања у дискретно панегиричној поенти. Истичу изворе и правце гранања патриотског осећања исказаног у овој песми.

2. ВАСПИТНИ ЦИЉЕВИ

Како је песмом пренета и овековечена љубав, поштовање и захвалност светом човеку за добро што је учинио током живота, на часу се афирмише: несебично пожртвовање, живот који тражи вредност у личном трпљењу а општем добру, рад на оживотворавању духовних, културних, цивилизацијских вредности; занесеност креативним идеалима. Код ученика се развија љубав према хуманистичким и етичким вредностима и подстиче жеља да се ове вредности остварују. Описује се величина Савине личности, подсећа на њену непоновљивост и даје јој се тоналност узора. Тако се читаочевој савести допушта да провери сопствене вредности. Разматрају се појединости које су довеле до истицања вредности мукотрпног живота који је усмерен ка остваривању универзалних, вечних идеала сваког истинског животног добра и човекољубља.

3. ФУНКЦИОНАЛНИ (ПРАКТИЧНИ) ЦИЉЕВИ

Ученике навикавати на тумачење књижевног текста, које ће у себи обухватити низ различитих методолошких поступака усклађених са природом текста који се проучава. Разви- јати смисао за уочавање значајних појединости, стваралачких поступака и порука у уметничком свету. Допустити задржавање на личним утисцима и доживљајима дате предметности ради

приближавања свету књижевне уметности и стицања вештине при самосталном литерарном сазнавању, провером веродостојности доживљаја и утисака. Подстицати ученике да доказују своја размишљања, процењују уметничке вредности, креативно маштају. Навикавати их на самосталан припремни и истраживачки рад и омогућити им афирмисање у истраживачкој активности. Оспособљавати их за исправно морално просуђивање.

ПРИПРЕМНИ И ИСТРАЖИВАчКИ ЗАДАЦИ

(Пошто је обрада нове наставне јединице, Свети Сава Војислава Илића, планирана првог школског часа другог полугодишта, наставник ће унапред дати ђацима припремне и истраживачке задатке. Ради што ревноснијег остваривања тих задатака током зимског распуста, ученици ће бити усмено мотивисани.)

Првог школског часа следећег полугодишта обрађиваће се песма Свети Сава Војислава Илића. Са овим песником и његовим стваралаштвом већ сте се сусрели у петом разреду, учећи песму Зимско јутро. Она вам је приближила нека од основних својстава Илићеве поезије: сликовит опис сеоског дана, зимског годишњег доба. Сазнали сте о посебном песниковом приступу и начину обликовања песничке грађе. Он душе својих читалаца нарочито осваја лепотом описане стварности, уочавањем детаља, мирним током казивања, оригиналним стихо- вима и уздржаном емоцијом која битно одређује песниково виђење и опис посматраног света.

И песма Свети Сава има исту привлачну моћ, сличне стваралачке поступке. Па, ипак, сасвим је другачија од претходне. Она је своју грађу пронашла у давно минулој историји, а својим садржајем обраћа се обавештеном читаоцу. Зато тражи од нас да то давно прошло доба себи приближимо како бисмо је што потпуније могли доживети и разумети.

Да бисмо разумели зашто је песник одабрао да пише о светом Сави и обликовао баш одређени моменат његовог живота, и уопште, да бисмо могли да пратимо однос између историјске и песничке стварности – неопходно је:

I Прочитати о животу и делу светог Саве:1. време када је живео, Савино порекло, планове које су родитељи гајили за њега;2. Савин одлазак у манастир, његово подвижништво (труд и муку коју је на себе узео да би,

занемаривши телесне потребе, што више бринуо о духовним);3. шта је све учинио за српску цркву, државу, културу, народ;4. по којим је особинама био запамћен и представљан од својих биографа и других личности

свога доба. О животу и делу св. Саве може се читати у књизи Слободана Ристановића: Сава Немањић

– свети Сава у историји и традицији, Београд, 1991.

II Освежите своја сећања на Војислава Илића и његово стваралаштво. Припремите се да представите његову песничку личност. Прочитајте песму Свети Сава истог аутора, која се налази у вашој читанци и размислите о лику српског светитеља уз помоћ следећих задатака:

1. Пронађите у песми све мотиве (издвојене у појединачне речи, или обједињене у песничке слике) који учествују у обликовању лика светог Саве, а ослањају се на историјске чињенице, и проверите њихову историјску веродостојност.

2. Задржите се на издвојеним мотивима и размислите о њиховом пренесеном значењу, о богатству значењских порука које они собом покрећу, тако што ћете се одвојити од површне везе са историјским чињеницама и укључити се у једну вишу песничку стварност.

94

95

Испунивши ове задатке бићете спремни да активније и лакше учествујете у тумачењу Илићеве песме.

1. УВОДНИ ДЕО ЧАСА

Већ сте имали прилике да се упознате са књижевником Војиславом Илићем и делом његове уметности. Пробудите сећања на овога песника и његово стваралаштво и основним подацима представите његову песничку личност.

Војислав Илић је рођен у Београду 1860. у породици за коју би се могло рећи да је изразито књижевна. Отац Јован био је писац, браћа су, такође, била стваралачки активна, а њихов дом био је стециште уметничког Београда. Те су околности много више утицале на Илићево књижевно формирање него његово школско образовање, које је било нередовно и непотпуно. Умногоме је делио судбину других писаца свог времена: мењао радна места у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, кафанским и боемским животом, због политичких уверења бивао прогањан од власти и умро од туберкулозе млад – 1894. На њега су нарочито утицали руски песници (Пушкин). Преко руских и српских превода упознао се са песништвом других народа. За петнаестак година свога стваралаштва оставио је обимно и разноврсно песничко дело. Објавио је три збирке песама (Песме, 1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису.

Својим објављеним песмама Војислав Илић је утицао на тадашња књижевна кретања и допринео је промени у схватању српске поезије. То се види по његовим песничким поступцима, оригиналним стиховима, темама и мотивима. У теметско-мотивском погледу, његова поезија има два вида. Један вид чине песме у којима је Илић дао изванредне описе сеоских предела, призоре из сеоског живота, слике природе у разним годишњим добима и добима дана. Емоције у тим песмама нису непосредно исказане, већ су стопљене са сликама природе и то на тај начин да сам пејзаж настаје као последица одређених емоционалних стања и расположења.

Овом приликом ћемо се упознати са песмом која припада другом виду Илићевог песничког стваралаштва, што носи у себи „дух прошлости“, а тематику бира у историјским садржајима. Песма говори о најзначајнијој личности српске историје.

2. ГЛАВНИ ДЕО ЧАСА

Пажљиво саслушајте песму, препуштајући се њеној привлачној моћи. Опазите који је моменат из живота св. Саве песника нарочито инспирисао. Допустите лепоти песничких слика да вам дошапне колико је песнику стало да нам приближи тематику свога приказивања. Закључите у чему је вредност избора баш тог тренутка из Савиног живота као основне стваралачке преокупације.

Следи интерпретативно читање песме.

Ко је свети Сава и због чега је он славан и опеван кроз скоро сва времена српске историје? Изложите појединости из Савиног живота које су вам се учиниле значајним и које су допринеле грађењу Савиног уметничког лика.

После осврта на области рада светог Саве и његов историјски значај, ученицима ће бити

олакшано да одреде тематику песме и образложе вредност њеног избора.

Истаћи ће се значајни подаци из живота Саве Немањића. Он је трећи син Стефана Немање и Ане. Родио се око 1175. у Расу (недалеко од данашњег Новог Пазара), ондашњој престоници српске државе. У петнаестој години отац му је дао да управља једним малим делом Хума (Херцеговина) да би од малих ногу научио да влада земљом. Али, у седамнаестој години, у време када су га родитељи спремали за владара и женидбу, кришом је побегао у манастир. Неколико година потом и његов отац одлази у Студеницу (1196), монаши се, добија име Симеон и крајем октобра 1197. придружује се сину, стигавши на Свету гору.

Свети Сава је много учинио за свој народ:- заједно са оцем Симеоном подигао је на Светој гори, интернационалној монашкој

републици, први српски манастир Хиландар, који је већ тада стекао међународни углед, а кроз векове био центар српске средњовековне духовне и културне традиције и развоја;

- својим дипломатским ангажовањем вешто се изборио за аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве, над моштима оца Симеона измирио завађену браћу и неутралисао утицај Запада и католицизма, успешно посредовао у сукобу са Мађарима, Латинима и Бугарима;

- подигао је, нормативно уредио и живописом високе уметничке вредности украсио многе цркве и манастире;

- био је први писац на српскословенском језику; написао је Житије светог Симеона, прво сачувано српско житије. Дао темеље развоју српске средњовековне књижевности и културе.

Умро је 27/14. јануара 1236. године у бугарској престоници Трново, где се задржао при повратку из Свете земље да би бугарском цару, а свом пријатељу, пренео вести о самосталности и независности бугарске цркве.

Биографи, а и друге личности тога доба, приказују га као енергичну, разбориту личност, бескомпромисно предану Српској православној цркви и националном, културном и цивилизацијском развоју. Био је великодушан и очински брижан према свом народу.

Песма Свети Сава, Војислава Илића приказује долазак св. Саве у светогорски манастир. Тачније, описује његово приступање монашком животу, тренутак уласка у монашки свет.

Војислав Илић је у избору тематско-мотивске грађе показао велику проницљивост. Он је читаоцу желео да приближи пресудан тренутак из живота светог Саве, који је темељ свих будућих Савиних залагања за државно, верско, културно јединство и самосталност српског народа. Да није било његовог несебичног одрицања од пролазне земаљске славе и угодности свакодневног живота, не би било ни тако богатих плодова његове борбе за српску цркву, државу и културу. А опет, без тих културних и цивилизацијских видова националног развитка, претпоставља се да би културно-историјска кретања српског живља највероватније имала скромне размере, и да би се можда и угасила у вртлозима политичких и војних интереса других, јаких нација које су у тим и потоњим временима освајале балканска подручја.

Након осврта на биографију светог Саве, одређивања тематике песме и расуђивања о историјској важности преломног тренутка из живота Растка Немањића, који је песничким уобличавањем добио естетску моћ повезивања и укључивања неизречених а наговештених садржаја Савиног живота у уметничку стварност песме, ученици ће се упутити на доживљајно читање Илићевог дела.

Полако још једном прочитајте песму, овога пута у себи. Запажајте лепоту и својства њене сликовитости. Замислите како бисте ви насликали кључне призоре око којих се формира свет песме. Припремите се да опишете своја маштања. Колико бисте призора насликали? Зашто? У каквом су међусобном односу те слике?

96

97

Ученици ће запазити да је песник именовану тематику даровито развио у две естетски и значењски садржајне слике или става. Сваки од њих истиче носеће мотиве своје поларности:

У плану прве слике посебан значај добија рука светог Саве која сигурно удара у затворену капију. Ноћ је. Фигура приспелог дечака, осенчена тамним бојама ноћи, одражава вишеструку располућеност; његово тело је у изразу клонулости, но глава му је усправна; снажну руку, засталу у одлучном покрету, обасјава благи сјај дечакових очију, и то је једина светлост на слици.

Друга је слика обасјанија. Крај одшкринуте капије, оседели монах високо подигнутом буктињом осветљава лик светог Саве. Сада се јасно види његова младост; телесна и духовна лепота превазилазе клонулост тела прве слике. Нежно бледило фино наслућује чеоне кости, коса густа, замршена, чело високо са једва приметним линијама зрелости, прецизно извајане обрве мирно се извијају. Поглед тих, безазлен, детињи, пун наде, страхопоштовања, вере, обасјан љубављу. Одећа лепа, но искрзана; ноге босе. Рука, којом је будио монахе ударајући у капију манастира, сада се налази у слободној руци оца настојника. У позадини, на небу, виде се обриси пуне сове, широко раширених крила, како нестаје негде у мрак. Светлост обасјава и лице старог монаха; оно носи израз чуђења и милине и сузе као емотивни израз радости.

Ова два става су у односу међусобног симболичког употпуњавања. Прва слика означава куцање (на затворена врата), друга је отварање; прва означава искање (одређеног вида делатног живота), друга прихватање, допуштање; прва тражење (светлости), друга налажење; прва приступање прегалаштву, друга његово остварење.

Ђаци ће се навести да одреде границе ових двеју целина у тексту. Тиме ће се добити и трећа, чије је другачије мисаоно усмерење наглашено звездицом. Међутим, за сада ће ова целина остати у минус-присуству, а њено опажање потиснуто. Но, стварност песме није дата непокретним сликама. Оне су, за тренутак заустављене у нашим мислима, а у ствари су живе, динамичне. Отргните их од заустављености, оживите их покретима, а своје визуелно опажање обогатите и другим чулима и осећајима којима вас песма позива у свој свет.

Најпре уочите почетну ситуацију у песми, а затим и амбијент и атмосферу испољене у прва три стиха песме. На која чула и осећаје они делују? Објасните начин на који су они дочарани. Шта необично откривате у овим стиховима? Запазите како нас лирски субјекат укључује у своју визију. У чему је естетска функција тог укључивања? Опишите своје доживљаје.

Ученици опажају да нас лирско ја на посебан начин укључује у своју визију дате предметности. Упитна заменица „ко“ указује на лице око којег се групише читав свет песме. Но, ту нас може изненадити чињеница да лирски субјекат сам не крије одговор на постављено питање. И насловом, и завршним стиховима, као и читавим блоком између насловног почетка и текстовне завршнице, прецизно се упућује да је реч о Растку Немањићу. Он „удара“ на затворену манастирску капију. Тим учесталим глаголом пружа нам се слика у покрету која већ живи своју стварност у машти аутора, и пре но што смо ми били позвани да јој се придружимо. Читалац се накнадно укључује у ланац збивања који је протицао пред ауторовим унутрашњим погледом на догађај који се описује.

Презентом, који траје и понавља се, приближава се збивање из давне прошлости и омогућава нам да га непосредно проживимо. Али, ударање о капију ослобађа звук, те се и чулом слуха открива призор који се пред нама „одвија“. Полако се обликују атмосфера и амбијент у којем се радња дешава. „Позно“ доба ноћи, „дубина мира“, „тавно вече“ и „нема поноћ“, то су речи којима се дочаравају боја, звук, осећање атмосфере и време представљено у песми. Њиховим прецизним избором подстакнути смо да замислимо амбијент манастира

98

у време смираја природе, људи и горских животиња. И биљни свет, који окружује манастир, прекрила је тамна ноћ. Сва су бића тог предела „нема“, у „дубини мира“, па ни наша чула не виде и не чују свет који ту реално обитава, јер је он скривен и утихнуо. Израз „дубина ноћног мира“ даје посебан знак осећању усамљености, знак да је велики распон између одсутности мисаоне и душевне пажње заспалог света и њихове присутности у јединој будној и активној личности, а тај се распон може превазићи само истрајним, одлучним и разложно оправданим потезима.

У духу ових запажања долази се до закључка да је избором речи и синтагми у почетним стиховима даровито дочарана почетна ситуација. И млади Растко се налази у атмосфери немог мрака, амбијенту ноћне животне одсутности, неприметан за уснули свет. Зато он не куца, већ удара у затворену капију манастира, те ударци наглашено одјекују у немој ноћи остављајући утисак решености, поузданости, вољне снаге... А питање на почетку песме не поставља се само читаоцима већ и свом заспалом свету који се буди. У таквој ситуацији смисао откривања лица које буди није у његовом пуком именовању и препознавању, него у разлозима због којих то чини.

Лирски субјекат даје реч лирском јунаку, св. Сави, да представи себе и објави намере свог доласка у манастир. Шта од њега сазнајемо о њему самом? Одредите кључни појам којим се изражава суштина Савиног унутрашњег бића. Размислите о том појму и реците шта он заправо означава. У каквом је односу Растково унутрашње биће са сопственом природом и сликом света која је око њега?

Ученици најпре истичу да је дечак Растко стигао врло уморан и клонуо од дугог пута пред капију манастира. Он дозива седе оце, монахе, да га приме у своје братство јер жели свој живот да посвети Богу, али и роду, отаџбини и слободи. Међутим, кључни појам који даје посебно значење набројаним Савиним исказима јесте појам „светлости“. Млади Растко, пре свега „светлост тражи у скромноме манастиру“. Због ње је ту дошао и помоћу ње жели да остварује своје намере. Светлост је симбол несебичне и пожртвоване љубави, истинитог живота у врлини, радости обнављања, оживотворавања, креативне делатности на добробит своју и других људи, духовног оплемењивања. У песми су универзалне вредности овог симбола везане за хришћанску визију живота – св. Сава тражи светлост у православном манастиру. Тако она добија својство божанствене снаге и моћи што се излива на све који је искрено траже.

Душа младог Растка жедна је живота у истини Божијој и под његовим окриљем. Зато он „моли за просветљење одозго, тражи светлост небеске благодети“. Искра те светлости у њему већ постоји. Она обитава у крепкој вољи која, иако препознаје „нему поноћ“, клонулост природе око себе и клонулост сопственога тела, одише неисцрпном снагом и супротставља се умору целокупне природе, па и личне, ради остваривања узвишених идеала. Ту је кључни сукоб између два принципа: природе и духа, слабости и снаге, мрака и обасјаности на којем се гради целокупна симболика песме.

Којим све речима и каквим саопштењима Растко истиче снагу своје воље? Како објашњавате инсистирање да је св. Сава презрео „царске дворе“, „царску круну“, да је он „царски син“ кад знамо да је он потицао из куће великог жупана? Зашто су врата манастира у поетским текстовима најчешће описана као тешка?

Снагу Расткове воље ученици процењују на основу сучељавања његове физичке изнемоглости и срчаности духа. Савине ноге су уморне и клонуле, као и цело његово тело, од дугог

99

пута који је од Раса прешао да би стигао до Атоса. (Можемо се сетити и биографских података везаних за тајно бекство од куће: избегавање и натхитавање потере што је пошла да га сустигне и врати дому.) Његова је духовна воља толико животворна да надилази телесну исцрпљеност и сломљеност насталу од сувише великих физичких напора. То је један смер Савине унутрашње крепкости, изражен у односу дух – тело. Други смер се тиче саме духовности: остварен је превазилажењем система вредности, моћног да везује дух за материјална добра и лагодан живот, а избором скромних манастирских услова постојања. У том смислу, инсистирање на придеву „царски“ уз набројане дворе, круну и порекло, своју функцију има, не у историјској веродостојности, већ у наглашавању две супротне крајности од којих свака истиче ону другу. Прва крајност казује о могућностима друштвено високог, по одговорности уваженог, по преимућствима привилегованог и угодностима намиреног, а великој већини недостижног, жељеног начина живљења. Ради појачавања тих могућности у односу на уобичајени свет, и наглашавања Савине унапред одређене изабраности и у овосветским размерама, као и ради ефектнијег контрастирања са монашким подвизивањем, изабран је придев „царски“.

Друга крајност је само наговештена у алузији на скромни манастирски живот и доследном употребом придева „тешка“ уз именицу „врата“. Једна алузија говори о изразито сиромашном животу који би се морао чинити још сиромашнији особи навикнутој на сва задовољства и удобности богаташког живљења. Друга алузија надилази асоцијацију о грађевинској гломазности капије и, мада се она не искључује, ипак указује на ускраћивање стечених навика и један трновит пут узрастања до личног и свеопштег друштвеног благостања. Тешко је одвојити се од света, тешко је онима који остају без свога ближњег, тешко је и њему самом да се супротставља вољи и потребама тела да би духовни садржај могао да се усавршава, а тешко је и остварити многе друге циљеве које је св. Сава ставио себи у задатак.

Поред личног просветљења, са каквим је још намерама св. Сава дошао у манастир? Шта нам те намере о њему казују? Зашто је он осећао да мора да оде у манастир како би те намере спровео у дело? Шта можемо да закључимо о лику св. Саве од његовог ударања у затворену манастирску капију, па до краја његовог говора?

Запажа се да је Растко отишао у манастир и из родољубивих побуда. Желео је да свој монашки труд усмери ка оплемењивању рода, напретку отаџбине и успостављању слободног народног и државног живота. Повезивање културног, научног, верског, политичког, цивилизацијског развоја за најузвишеније вредности егзистенције, за светлост вечитог обнављања и обезбеђивања живота у свенародној слави, части, величанству, радости и човеко-љубљу и јесте сигуран услов постављању чврстих темеља за даљу изградњу, и за стални подстрек ка очувању стварних националних, државних и слободарских вредности. Зато је његов одлазак у манастир ради личног и националног, па и свељудског просветљења, веома смислен и високоуман.

Св. Сава је представљен као одлучан младић, духовно снажан, крепке воље, сигуран у своје одлуке и намере, неустрашив, према себи нештедив, истрајан, племенит, трудољубив, просветљен, човекољубац, патриота, побожан, делатан, истинит (тј. усмерен ка универзалним, вечним вредностима живота), узвишен.

(Набројане особине бележе се на табли током њиховог истицања и образлагања.)

Ради бољег сагледавања Савиног лика обратите пажњу на његово обраћање. Коме се он обраћа? Шта необично откривате у томе? С ким св. Сава заиста разговара? Шта можемо закључити о њему на основу тог сазнања?

100

Примећује се да св. Сава дозива монахе, али више снагом своје крепке воље, а не снагом гласа. Њега монаси и не чују. Звук удараца о капију је јачи од Савиног говора. Зато смисао говора и није у обавештавању оних који не чују, већ у поспешивању духовне снаге да сугестивно или неким другим тајанственим везама допре до монаха и што пре оствари Савине намере. Његове речи су уједно и молитва и исповест којом св. Сава, још једном, пред самим манастирским вратима проверава своје одлуке. То нам казује да је св. Сава промишљен, да на проверавању самога себе гради своју сигурност (преиспитује се), да је нестрпљив да оствари своје креативне заносе (хита ка добру).

Сазнали смо како је млади Растко својим поступцима и речима представио самог себе.

А како га је видео монах? Опишите монахове утиске које је Растко својом појавом изазвао. Запазите след монахових реакција. На основу чега је он проценио да је Растку место у манастиру? Поткрепите одговоре стиховима из песме.

Могу се навести следећа запажања: Монах се изненадио и зачудио младости и духовној лепоти која се осликавала на бићу дечака. Расткове босе ноге већ указују на почетак његовог подвизивања, високо чело на његове умне способности, узвишеност – његову мисао на Бога. Божанствена мудрост казује о спремности да живи по речима Божијим и оствари хришћанске принципе и мерила вредности. Бледило чела може да се тумачи и пореклом, и умором, и будућим испосништвом. Безазленост и милина говоре о детињој чистоти срца која се, такође, прелива на његовом лицу. Зато је монаховом изненађењу и чуђењу уследило пажљиво посматрање дечака и опажање његових својстава. У току тог посматрања одвијала се нема комуникација између монаха и будућег Саве, у којој је монах, на основу опажених својстава, тумачио разлоге Растковог доласка у манастир. Сазнање о красоти Савине личности сменили су дивљење и радост, изражени сузама и тихим прихватањем дечака.

Издвојте све личности које учествују у уметничком приближавању описаног призора и лика св. Саве. Како оне то чине? Размислите о улози аутора. На који нам он начин приближава лик св. Саве? Кад се ауторов глас осамљује, а кад удружује са другим гласовима ове песме? Објасните шта се постиже таквим уметничким поступањем. Своја размишљања поткрепите навођењем одговарајућих стихова.

Ученици у први план износе Савин монолог којим се овај јунак представља. Ту је и монах који га пажљиво посматра, дирљиво проживљава дечакову личност, и неми дијалог првог упознавања завршава тихим речима афирмације и прихватања Савине личности. Но, и улога аутора је велика: он повезује говоре својих ликова излагањем радње, описом атмосфере и амбијенталне ситуације; вреднује и слави личност св. Саве; верно преноси естетску визију дате стварности, и непосредно општи са читаоцем укључујући га у свој свет.

Функција описа амбијента и даљег тока одвијања радње у високој је естетизацији призора („Зашкрипаше тешка врата ... Са буктињом, упаљеном, настојник се отац јави“). Естетика датог призора постиже се посебним саодносом дескрипције и нарације: ту се дескрипција остварује у нарацији, а нарација своју вредност добија у дескрипцији. Ауторска реч је самостална и кад, враћајући се у своју и читаочеву савременост, афирмише личност и дело св. Саве.

Говор лирског ја је увек удружен са другим гласовима кад своју реч дели са учесницима стварности коју својом визијом оживљава. Тако почетно питање песме не поставља само аутор нама, него исто питање постављају два гласа: ауторски и глас заспалог монашког света који

101

се буди. Потом, ауторов опис оца настојника, који уз буктињу зачуђено посматра приспелог дечака, прераста у лично настојниково опажање.

Лирско ја самосталним гласом дискретно удаљује читаоца од призора и његовог дубоког проживљавања, али га задржава у свету песме и високо естетским маниром нијансира његове утиске и допушта му да процењује сазнату стварност. У завршници чак и сам усмерава то вредновање.

Удруженим гласовима, као и почетним питањем, остварује се контакт песник – читалац. Успоставља се веза са светом којем се свети Сава обраћа и светом коме се обраћа сам песник. Тако светог Саву у песми посматрају и његову величину процењују и аутор и монах (монаси) и читалац који је позван на директно учешће у ауторовој визији.

Задржите се на односу аутора према читаоцу. Размислите о дубљем смислу ауторовог позива читалачкој публици да учествује и проживи његове представе. Зашто нас је, као читаоце, позвао у свој песнички свет? Шта нам тиме омогућује? Каквом се он читаоцу обраћа?

Уочава се да се лирско ја обраћа читаоцу обавештеном о животу и значају св. Саве, који је већ формирао свој утисак о овом великом и светом човеку. Позивајући га у уметнички свет своје маште, аутор читаоца подстиче да упореди сопствену визију са визијом ствараоца и замисли се не „ко удара“ на затворену манастирску капију, већ какав то човек покреће нашу пажњу и занимање. Аутор нуди своју уметнички веродостојну мисао, садржајно богату, историјски оправдану, естетски привлачну и морално поучну.

Међу свим осећањима којима ова песма одише, које осећање у њој доминира? Коме оно у песми припада? Коме је све упућено? Шта закључујете о роду и врсти ове песме?

Песма је лирска и у њој доминира осећање поноса лирског субјекта који пева о значајном догађају из живота Растка Немањића. Патриотизам св. Саве огледа се у његовом несебичном напору и посвећености да просветли себе и цео свој народ. Његова љубав према роду може се измерити количином његовог пожртвовања и плодношћу његовог дела.

Аутор своје родољубље изражава поштовањем и величањем славне личности историје сопственог народа. Овом песмом се покреће сећање на целокупни, плодни Савин живот и пре и после монашења. Памћењем Савиног дела, изражава се захвалност за свако добро које је св. Сава учинио сопственој нацији. Родољубље је усмерено и у другом правцу – ка националним савременицима и потомцима, којима се оставља песничко сведочанство о Савиној величини и љубави према ближњем, као и о одговору на ту љубав. Св. Сава је узор који треба волети, следити га, и чије врлине у себи треба изграђивати.

Још једном прочитајте завршне стихове песме. Размислите о значењу њиховог садржаја. Објасните песникову мисао да слава св. Саве живи од „оне чудесне ноћи“ до данас. Зашто је та ноћ „чудесна“? У чему је смисао троструког именовања св. Саве у последњем стиху песме?

Ученици истичу да је св. Сава имао веома плодан живот, и за собом оставио велико дело. Пружио је основе српској културној, државној, црквеној независности и дао правце њеног сигурног, висококвалитетног развоја. Кроз сва времена српске историје и културе сећање на плодове Савиног живота будило је осећање вредности међу припадницима српске националности. Срби су у тешким временима националног постојања могли да бране и

102

чувају не само своје голе животе, већ и врхунска остварења архитектуре, сликарства, језика и књижевности, других грана уметности; науку, школство, државност, законодавство, друга цивилизацијска достигнућа, националну организацију живота и систем националних мерила вредности. Свему овоме основе је дао св. Сава и указао како у миру и благом животу њима да се служимо и како даље да их усавршавамо. Дакле, права слава св. Саве не живи само у нашем сећању на њу и одавању дужног поштовања, него живи и у свеукупном његовом делу које представља вредност и понос нашег културног и историјског постојања.

Заиста је била „чудесна ноћ“ у којој се св. Сава неповратно одредио за монашки подвижни-чки живот. То опредељење није утицало искључиво на њега, већ је донело многа добра и нацији којој је припадао. Ретки су људи потпуно предани добробити сопственог народа, несебично пожртвовани и очински брижни према другима. Зато је у истој оној ноћи, у којој се Сава родио као монах, рођен нови ток и правац српског националног постојања, на понос свих Срба, у славу и част св. Саве.

Троструко именовање највећег српског светитеља у намери је наглашавања, истицања поштовања и љубави према њему и његовом пореклу. (У троструком именовању Савином сједињено је и тројство Оца, Сина и Светог Духа.) Отац Симеон – Стефан Немања, оснивач је свете лозе Немањића, која је дала мноштво личности – плодних настављача дела св. Саве.

Тихо прочитајте неколико стихова из средишњег дела песме. Док читате, слушајте њихов звук. Уочавајте и остала својства Илићевог стиха (дужину, интонацију). Размислите о тонском односу стихова према описаној атмосфери и амбијенту у које је смештена ситуација песме. Спремите се да објасните своје закључке. Каква осећања се изазивају тонским својствима?

Посебно се осврните на завршне стихове. Сетите се осећања која они наглашавају. Шта се ту дешава са тоном песме?

Ученици ће вероватно истаћи да је Илићев стих дуг, спор, уједначене, мирне тоналности. Његова смирена интонација усклађена је са тишином заспалог, горског, усамљеног света, са „немом поноћи“, „дубином ноћног мира“. Усклађена је са одсуством звуковних и визуелних својстава приказане песничке стварности. Зато он посебно истиче сваку звуковну и визуелну ситуацију везану за поступке, речи и изглед св. Саве, а тиме и све вредности његове личности које су већ одгонетнуте. Узвишеност Савиних намера и целокупност његовог бића даје Илићевом стиху, уз ове квалитете, тон свечаности. Он изазива сетна и носталгична расположења према описаној стварности.

Но, у завршници, тај се тон одликује одлучним, нијансираним одступањем ка нежно афектираној глорификацији личности о којој се пева, и дискретно наглашеној радости што је описана личност постојала, као и љубави према њој и њеној богатој креативности.

3. ЗАВРШНИ ДЕО ЧАСА

Какви закључци се могу извести о заинтересованости аутора за личност и дело св. Саве? Какве вредности Савине личности се афирмишу? Какав однос према читаоцу запажате?

У коментарима ученика истичу се многе васпитне вредности.У Савиној личности и делу песник је нашао инспирацију за своју уметничку творевину.

Песмом је пренео и овековечио своју љубав, поштовање и захвалност према добродетељи његове светости. Афирмисао је несебично пожртвовање, живот који тражи вредност у личном трпљењу

103

а општем добру, непрестани рад на оживотворавању духовних, културних, цивилизацијских вредности, занесености креативним идеалима. Нагласио је вредност мукотрпног живота који је усмерен ка остваривању универзалних, вечних идеала сваког истинског животног добра и човекољубља.

Песма нас подсећа на Савину величину, на његову непоновљивост и представља овог светитеља као узор. Она је позив читаочевој савести да провери сопствене вредности.

На основу свега протумаченог, још једном истакните поуке и поруке које носе стихови песме Свети Сава.

Поруке су разноврсне:Живот нечије вредности зависи од њене трајности. Ако су вредности пролазне, то је и

сећање на њене носиоце слабо. Ако се оне временом проверавају и увек доказују као праве и истините, онда живи и њихова корисност, а тиме и слава њихових твораца.

Праве вредности се увек заснивају на непролазним истинама људског живота. Ако желимо да будемо запамћени по добру, морамо да уложимо велике напоре у мудрост таквог живљења.

Св. Сава је светли пример који треба следити. Човек је велики и кад је свестан својих могућности, али и света око себе.

104

5. БАЈКЕ ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ66

I Увод

Предуслов научног разматрања бајке јесте њено правилно жанровско одређење. В. Ј. Проп на почетку књиге Морфологија бајке67 као предуслов за истраживање истиче потребу одговора на питање – шта је бајка? Одговорити на ово питање није нимало једноставно.

Дефинисање појма бајке отежава, пре свега, међународна терминолошка многозначност која није заобишла ниједну националну науку о књижевности. У нашим националним оквирима Вук Стефановић Караџић је први дао полазне одредбе за жанровско одређење бајке: „Наше народне приче или приповијетке готово се могу раздијелити на мушке и женске, као и пјесме. Женске су приповијетке оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити (и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка, њемачки Märchen); а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити“.68 У нашој савременој фолклористици углавном су се, ослонцем на Вука, усталили појмови „народна приповјетка“ за целу књижевну врсту и „бајка“ за подврсту.

Другу отежавајућу околност представљају многобројни, али међусобно различити, теоријски приступи у проучавању бајке. Прекретницу у одређењу овог жанра и успостављању јединственог научног метода начинио је В. Ј. Проп69. Анализа радова Вунта, Волкова, Арнеа и Веселовског довела га је до проблема описивања и класификације бајке по врстама и сижеима. Проп је оспорио њихову намеру да по једном од критеријума изврше типологизацију бајки. Успротивио се каталогизацији бајки у Арне-Томсоновом Индексу: „Истина, Арне није настојао да створи научну класификацију у правом смислу: његов регистар важан је као практичан водич, и као такав има огроман значај. Али Арнеов регистар крије другу опасност. Сугерира нам суштински неправилне представе. Јасна подела на типове заправо не постоји, она је врло често само фикција. Ако типови и постоје, онда не постоје у оној равни како назначује Арне, него у равни структурних особености сличних бајки ...“70. Проп тако долази до општег закључка да је подела бајки по сижеима у суштини „апсолутно немогућа“, јер „саставни делови једне бајке могу без икакве измене бити пренесени у другу“71.

Проп, стога, издваја тридесет и једну функцију ликова које користи као аналитичке јединице за проучавање композиције бајке. Структуралистичком методом, са становишта важности функција носиоца радње за ток приповедања, утврђује да је структура бајке постојана. Због тога је овако дефинише: „Бајка је прича изграђена правилним низањем наведених функција у разним видовима, уз одсуство неких од њих за сваку причу и уз понављање других“72. Закључује да све бајке чине један сиже са различитим варијантама и да иста композиција може бити у основи различитих сижеа. Зато каже: „Целу скупину бајки треба сматрати ланцем варијаната“73.

66 Адаптиран текст дела дипломског рада Татјане Хаџић, некадашњег студента Филолошког факултета, одбрањен код проф. др Христа Георгијевског 1995. године.

67 Владимир Ј. Проп, Морфологија бајке, Просвета, Београд, 1982, стр. 11.68 Вук Стефановић Караџић, Предговор у: Српске народне приповетке, Просвета / Нолит, Београд, 1987, стр. 58. 69 Свој теоријски приступ бајци Проп је изложио у књизи Морфологија бајке, наведен извор.70 В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 18.71 Исто, стр. 14.72 В. Ј. Проп, исто, стр. 108.73 В. Ј. Проп, исто, 125.

105

Треба напоменути да наведене законитости важе, пре свега, за фолклор и народну бајку. Међутим, Пропов приступ пресудно је утицао на даље проучавање, како народне тако и уметничке бајке, па ће се на њему заснивати и ова анализа бајки Гроздане Олујић.

Бајка је, ослонцем на фолклор, даље развијана као уметнички жанр. Стилске особине бајке као што су одсуство психолошке карактеризације, устаљени типови понашања и устаљени ликови, својство чудесног, поларитет добра и зла, као и неспутана моћ маште и жеље над стварношћу, чине је књижевном врстом са релативно утврдивим конвенцијама изражавања. Ова особина врсте омогућила је да се на темељу изворне, народне бајке формира такозвана уметничка бајка коју су многи аутори развили у сложен облик уметничке прозе.

Истраживање бајке као литерарне форме заснивано је на проучавању њених мотива, сижеа и структуре. Прве стилске анализе дају браћа Грим који бајку сматрају фантастичном причом из света чаролије74. Ослањајући се на њихова достигнућа, Макс Лити истиче да у бајци преовлађује карактер уметничко-фиктивног који је одваја од казивања о виђеном и веродостојном. Њен стил је апстрактан, а све приказано изван је могућности емпиријског сазнања.75 На темељу ових тврдњи Миливој Солар даје своје одређење: „Бајка, опет, прича је о чудесном које се прима као обично и свакодневно“.76 Пишући даље о стилу бајке, он каже: „Стил је бајке апстрактан, склон формуличним изрекама и понављању, као што је цио свијет приказан у бајци апстрактан свијет у којем се крећу апстрактне фигуре у иреалном простору. При томе је присутна својеврсна строга логика збивања које нужно иде према углавном унапред познатом циљу, симетрија у понављањима и становита мистична алгебра“77.

Бајка, а посебно њена фантастика, блиска је дечијем поимању света. „Потпуно уживљавање деце у ситуације у којима су избрисане границе између имагинарног и реалног, тај занос као својство дечије природе, дозвољава да у поетској представи дете-читалац и само постаје актер и има пуније учешће у збивању. То омогућује његову истинску, животну стваралачку игру у којој се не раздвајају машта и стварност.“78 Дете у бајци налази помоћ и путоказ за откривање смисла живота. Машти детета она нуди нове димензије које би њему самом било готово немогуће да открије.

Истражујући психолошка значења бајке, Бруно Бетелхајм истиче њен потенцијални утицај на развој детета и његове психе.79 Он сматра да бајка детету преноси поруке које га суочавају са основним људским ситуацијама и егзистенцијалним проблемима. Она од детета изискује напоре за разрешења моралних питања која живот пред њега поставља, али му и нуди позитивне, охрабрујуће одговоре. Помоћу бајке дете уноси ред у хаотичност света око себе, спознаје свој идентитет. Највећа услуга коју бајка пружа детету јесте нада у коначну победу принципа добра, што је својеврсна заштита од тегоба свакодневног живота.

На нашем подручју развој уметничке бајке за децу ослања се на изворност и лепоту народне бајке. Први значајнији аутор је Ивана Брлић-Мажуранић.80 Припадност књижевној генерацији са краја деветнаестог и почетка двадесетог века, која је свој животни пут везала за националне идеале, одредиће тон њеног стваралаштва. Њена бајка ће израсти на богатству словенских митова и легенди, а нарочито на нашем усменом народном стваралаштву.

Ситуација се, међутим, мења са појавом нове генерације писаца која доноси и нов однос према свету и животу. Веза између извора – народног стваралаштва и уметничке креације, све је више посредована. Поетске визије детињства и детета одређене су, пре свега, односом

74 Види Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1984, стр. 62.75 Исто, стр. 62.76 М. Солар, Идеја и прича, Аспекти теорије прозе, Либер, Загреб, 1974, стр. 210.77 Исто, стр. 20.78 Слободан Ж. Марковић, Записи о књижевности за децу, Народна књига, Београд, 1978, стр. 6.79 Види: Б. Бетелхајм, Значење бајки, Просвета, Београд, 1979.80 Према: Слободан Ж. Марковић, Записи о књижевности за децу, Народна књига, Београд, 1978.

106

дечијег света према свету одраслих.81 У том тону своје бајке, између осталих, стварају Десанка Максимовић и Бранко Ћопић.

Бајка Десанке Максимовић заснована је на осећању животне хармоније човека са светом и природом. У њој се сва људска бића налазе у детињству. Узајамна љубав родитеља и деце, прожета нежношћу и раздраганошћу, премошћује све несагласности света. Десанка Максимовић поетском визијом гради идиличан свет којим окружује младог читаоца.

Бранко Ћопић ствара бајку која не обилује новим темама, али која у већ опеван свет природе уноси нов тон и нове односе. Приказујући хармоничност и безазленост природе, оживљава биљке и животиње елементарним осећањима. На тај начин он, као и Д. Максимовић, и поред повремених потреса изазваних одјецима реалности, успева да сачува идиличност света који приказује.

У таквој духовној клими стваралаштва за децу јавља се и Гроздана Олујић. Ослањајући се на стваралачка искуства својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност народне бајке, она ће изградити поетску визију која темама и мотивима урања у савременост. Поред доживљаја природе, унеће у бајку нов доживљај градске средине: „Можда је највећа вредност бајки Г. Олујић управо у томе преношењу архаичних симбола бајке на теме и мотиве, доживљаје и детаље из савременог живота деце и људи.“82 Промена амбијента, као и модеран израз и симболика, издвајају њену бајку од оних које јој претходе.

Ближе одређење књижевног поступка Г. Олујић претпоставља књижевно-теоријску анализу њених бајки. У том смислу могу се посматрати две збирке – Седефна ружа и Небеска река и бајка Звездане луталице83. Откривање сличности и разлика бајки првих збирки и Звездане луталице претпоставља изучавање унутарње организације сваке бајке, али и њеног места у оквиру опуса. Проучавање организације бајке може се заснивати на анализи одређених слојева текста – композиције, фантастике и јунака. Компаративном анализом може се утврдити каква је веза између ових бајки и закључити да је бајка Звездане луталице својеврстан сублимат и креативна компилација фантастике, јунака и најчешће коришћених поступака структурирања приповедних сегмената из претходне две збирке.

II Књижевно-теоријске одлике

1. Бајке прве две збирке, Седефна ружа (1979) и Небеска река (1984)Књижевни поступак којим Гроздана Олујић гради приповедање и којим осавремењује

своју бајку приказаће се анализом композиције, фантастике и јунака у њеним бајкама.Разлике између бајки ових збирки омогућавају да се оне условно разврстају према

структури жанра. То стога што жанровске разлике утичу на композицију, фантастику и избор јунака. Бајке ове две збирке условно се могу поделили на: 1. бајке које су врло блиске формули класичне бајке – класична бајка и 2. бајке које су врло блиске миту – митска бајка.84 Наведени подтипови бајке биће објашњени током анализе три назначена литерарна слоја.

а. КомпозицијаВећ је констатовано да је В. Ј. Проп унео новине у научно разматрање бајке, чиме је

допринео развитку и унапређењу теорије бајке. Својим приступом он је изградио својеврсну „граматику“ бајке као књижевног жанра.85 Открио је да у бајкама постоје сталне и променљиве 81 С. Ж. Марковић скреће пажњу на доминантне моделе дечјег доживљавања света одраслих у новијим уметничким бајкама;

упореди: Записи о књижевности за децу, наведен извор, стр. 104–112.82 Драгољуб Јекнић, Српска књижевност за децу, МАК Београд, 1994, стр. 113.83 Седефна ружа и друге приче, библиотека Вјеверица, Младост, Загреб, 1979; Небеска река и друге приче, библиотека Вјеверица,

Младост, Загреб, 1984; Звездане луталице, библиотека Златна књига, Просвета, 1987.84 Термини – класична и митска бајка – биће условно коришћени у даљем тексту као термини којима ћемо означити бајке Г.

Олујић ради лакше диференцијације.85 Види: Ј. М. Лотман, Структура уметничког текста, Нолит, Београд, 1976, предговор Н. Петковића, стр. 16.

107

величине. Мењају се називи и атрибути ликова, а оно што је непроменљиво јесу њихове функције. „Под функцијом разумемо поступак лика одређен с обзиром на његов значај за ток радње.“86 Непроменљивост функција чини их основним конструктивним деловима бајке, помоћу којих се може вршити анализа њене композиције. Број функција је ограничен и њихов редослед је увек истоветан, али то не значи да све бајке морају имати исте функције. На овим законитостима Проп заснива проучавање народних бајки, а овде ће се оне применити у проучавању композиције бајки Г. Олујић.

Најчешћа почетна ситуација бајки исказана је формулом „у неком царству, некада давно“. Неодређеност простора и времена остављају утисак епског спокојства. То осећање је, међутим, тек уметнички омотач који је у контрасту са унутрашњом динамиком бајке. Епско спокојство ће ускоро бити нарушено неким догађајем који покреће радњу.

Врло мало бајки Г. Олујић почиње препознатљивом формулом коју смо навели (Царица и зевалица) или формулом „био једном један цар“ (Црвена жаба). Већина почетних ситуација су варијанте два основна типа.

Први тип почетка смештен је у природу и најчешће се јавља у митским бајкама. Фреквентност овог типа почетне ситуације може се објаснити карактеристикама митске бајке. Њоме се, на темељу митског искуства, покушавају да објасне поједини природни феномени и открију тајне њиховог постанка. Митске бајке имају и карактеристичан завршетак, као и начин обликовања средишњег дела. Дакле, на почетку овог типа бајки персонификована природа живи мирно и спокојно и могла би тако да живи веома дуго када се не би нешто десило и нарушило њену хармонију.

У бајци Локвин цвет река због свађе са брдом мења свој ток нарушавајући дотадашњи поредак. Свађом планине и извора почиње и бајка Белутак. Тренутак рађања таласа нарушава складне односе који постоје између мора и обале у бајци Талас и стена. Царство природе може бити и на небу, међу звезданим становницима, као у бајци Звезда у чијим је грудима нешто куцало у којој епско спокојство ремети свађа звезде око најлепше. Овај тип почетне ситуације јавља се и у мањем броју класичних бајки. Друго царство природе у коме јунаци хармонично живе обично је удаљена обала мора или реке (Марјан и Сребренка, Златна краба) или удаљено острво (Кишна птица, Вилини лептири).

Класична бајка много чешће почиње другим типом почетне ситуације. Уместо природе, удаљено царство у коме се зачиње радња постаје град. Г. Олујић користиће ову варијанту у низу бајки прве две збирке, али и као формулу у бајци Звездане луталице. У бајци Месечев цвет, у једној од градских кула живи дечак Ведран, отуђен, сам и несрећан. Тако почиње и бајка Дечак и принцеза, а још један усамљени дечак, на врху градске куле, живи у бајци Принц Облака. „Болешћу прикована за кревет девојчица је живела у самом корену високе, превисоке, у срце неба заривене бетонске куле.“87 – почетак је бајке Врапчев дар. Поступак осавремењивања традиционалног почетка постаје очигледан: „Стари замкови и куле преименовани су у солитере и небодере, вештичја гнезда уступила су места тескобним собицама на високим спратовима модерних здања ...“88. Мали јунаци, отуђени од природе и својих вршњака, остају сами, без заштите родитеља, и тиме у почетној ситуацији настаје подлога за невољу.

У бајкама прве две збирке Гроздане Олујић тешко је дословно пратити морфолошку шему композиције коју предлаже Проп. То стога, што се уметничка бајка, и поред ослањања на народну, развија самостално. Потврда тога је изостајање првих седам припремних функција89 у уметничким бајкама. Сличан поступак примењује и Г. Олујић. Изузетак су бајке Звоно које је

86 В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 28.87 Г. Олујић, Небеска река, Младост, Загреб, 1984, стр. 15.88 Драгољуб Јекнић, наведен извор, стр. 113.89 Види: В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 34–38.

108

опомињало, Златна краба и Кишна птица, у којима је као припремна функција изречена нека од забрана чије кршење ствара подлогу за невољу. Међутим, наведена функција је само једна од припремних које Проп наводи, а и она је то само делимично, јер једним својим делом врши и функцију покретача радње. Поред ових изузетака, у већини бајки ове две збирке елементи својствени средини бајке померају се на њен почетак. Одмах после почетне ситуације, а понекад већ и у оквиру ње, епско спокојство бива нарушено.

Увођењем догађаја који нарушава епско спокојство почетне ситуације, настаје заплет бајке. Теоретичар Драгиша Живковић заплет одређује као „увођење динамичког мотива у статичку ситуацију композиције“90. В. Ј. Проп сматра да заплет настаје онда када се после низа функција, као што су удаљавање, кршење забране, одавање, јавља функција помоћу које се покреће радња бајке. Ову функцију он је означио као осму по реду и она гласи: „противник једноме од чланова породице наноси штету или му нашкоди“91. Одредба ове функције је наношење штете.

Функција наношења штете изазива несрећу и јунак креће у потрагу за решењем проблема. Ова врста заплета у бајкама Г. Олујић јавља се само у такозваној класичној бајци. Видови наношења штете су разнолики. У бајци Месечев цвет дечак Ведран се, због отуђености од природе, разболео. Да би дошао до лека креће у потрагу за цветом који цвета само једном у хиљаду година. Слично изгледа и заплет бајке Врапчев дар. Несрећа је задесила девојчицу која живи у високој градској кули и она се разболела. Захвални помагач, врабац кога је девојчица неговала, дароваће јој чаробно средство које ће јој помоћи да оздрави. Немогућност да се оствари породична срећа и пронађе права невеста у бајци Црвени макови, наводи мајку да крене у потрагу. У бајци Камено јаје несрећна девојка трага за водом у пустињи како би ослободила свог драгог кога јој је отело камено јаје.

Ипак, не почињу све бајке наношењем штете: „Има и других почетака који често проузрокују исти развитак као и бајке које почињу већ поменутом функцијом. Удубљујући се у ту појаву, можемо запазити да те бајке полазе од неких ситуација оскудице или недостатака, што изазива трагање слично трагању приликом наношења штете“92. Ову функцију Проп одређује као недостатак.

Заплет већег броја класичних бајки Г. Олујић почиње управо овом функцијом – недостатком нечега и чежњом за тим. Жудња за недостижним ставља јунаке бајке у нове бајковите просторе и пред нова искушења; доводи их до ситуација које симболишу начине људског живљења. „Тај флуид чежње, којим су испуњене најлепше бајке ове књиге, благо и неприметно се претвара у симболе као вид конкретизације љубави или хладноће, подршке или грубости, сагласности или неспојивости, разумевања или неразумевања, између бића једног света чији је стожер човек“.93 Јунаци траже своју срећу или идентитет као у бајкама Изгубљени кључ, Црвена жаба и Човек који је тражио своје лице. У бајци Огледало девојка пожели да остане заувек млада, а сличну жељу има и царица Плавог царства у бајци Царица и зевалица. Дечаци у градским кулама желе да имају само њима знане пријатеље (Дечак и принцеза), да се возе на таласима (Вилини лептири) или да постану господари неба (Принц облака).

Нешто је другачија жеља којом Г. Олујић покреће радњу у митској бајци. Чежња шкољке за „горњим светом“ згушњава се у чврсто бисерно зрно и мења даљи ток њеног живота у бајци Седефна ружа. Причајући судбину капљице и цвета, и уједно објашњавајући кружење материје у природи, Г. Олујић у бајци О капљи и цвету заплет формира на жељи капљице да се поново сретне са пустињским цветом. У појединим митским бајкама, као што је већ напоменуто, епско спокојство и хармонија природе бивају нарушени још у почетној ситуацији. Заплет се, међутим, у њима не јавља у том тренутку, већ функцијом недостатка. На пример, у бајци 90 Д. Живковић, Теорија књижевности са теоријом писмености, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1977, стр. 172.91 В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 38.92 В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 42.93 В. Марјановић, Дечија књижевност у књижевној критици, Савремена администрација, Београд, 1982, текст Бајковити свет,

С. Ж. Марковић, стр. 325.

109

Звезда у чијим је грудима нешто куцало, у свађом нарушеној хармонији почетне ситуације, заплет формира жеља заљубљене звезде да буде са својим изабраником. Жеља новорођене реке да постане „небеска река“ довешће до стварања проблематичне ситуације у бајци Небеска река. Због непослушности река постаје локва у бајци Локвин цвет, али динамички мотив ове бајке биће жеља локве да има свој цвет. Сличну жељу има и река у бајци Водени цвет.

Након стварања заплета, структура бајке и даљи ток радње захтевају од јунака да напусти кућу и крене у потрагу за разрешењем настале ситуације. У народној бајци то је обична потрага за чаробним средством чије поседовање јунаку помаже да се супротстави свом противнику и да га у борби савлада.

У бајкама Г. Олујић ова формула је делимично примењена у бајкама које се могу означити као класичне и то, опет, не у свим. Најближа Проповој морфолошкој шеми је бајка Варалица и смрт. Јунак Варалица, пошто бива обавештен о несрећи која је задесила мајку и сина, креће у потрагу за чаробним средством, капљицом воде са извора живота. Да би до ње дошао, мора да савлада три препреке: 1. вештице чуваре, 2. суру орлушину и 3. белу змију. Као помагач појављује се захвална орлушина и открива му како да стигне до жељеног циља. Задобивши чаробно средство Варалица успева да победи свог противника – Смрт.

Врло блиска шеми народне бајке је и радња у бајци Звезданова тајна. Јунак трага за чаробним средством помоћу кога ће открити реч од које камен процвета, а у свету нестају бол и туга. Низ обавештења које добија, а која у бајци имају везивну функцију, доводе га до будућег дародавца – старице са рибљом главом. Она га ставља на проверу, па јунак наилази на низ препрека које, на крају, успева да савлада. Проналаском Сребрне руже, он открива тајну реч за којом трага. Развитак радње у бајци Принц Облака Г. Олујић ће као модел делимично искористити и у својој бајци Звездане луталице. Јунак, да би остварио своју жељу, мора да прође кроз Златна врата и пронађе Златну птицу. Као помагач и тајни дечаков пријатељ на том путу, појавиће се принц из рода гуштера и даровати му чаробно средство – своју кожицу која испуњава три жеље. Пошто савлада низ препрека, наћи ће се пред страшним и ружним чудовиштем. Туга у очима чудовишта код дечака изазива саосећање. Једним пољупцем он ће скинути чини и чудовиште ће се претворити у прелепу девојку која му отвара и последња врата. Нашавши Златну птицу, дечак треба да је убије да би чуо њену чаробну песму. Сажаљење и несебичност које је осетио, одвешће га до решења. Захвална птица коју је оставио у животу, претвориће га у Принца Облака. Сличне токове имају и бајке Црвена жаба, Златни тањир, Врапчев дар, Изгубљени кључ и друге.

У митским бајкама, међутим, није испоштован овакав ток радње. Г. Олујић у њима описује природу и открива њену тајну, па тако прати и ток разрешења који у њој среће. Такав је на пример ток радње у бајкама Маслачак, О капљи и цвету, Белутак, Небеска река. Природа се понекад понаша као свемогући чаробњак, те се ситуација разрешава deus ex machina, као у бајкама Локвин цвет и Водени цвет. Изнова измаштаним и организованим средишњим делом, Г. Олујић осавремењује митску бајку и остварује својеврсну фантастику.

Начином расплитања својих бајки Г. Олујић углавном остаје у оквирима класичног финализирања бајковитог текста. У већини класичних бајки, пошто победи свог противника, реши тежак задатак који му је постављен или оствари своју жељу, јунак наставља срећно да живи. Крај митских бајки, међутим, и поред реализације природне појаве коју расправља, оставља утисак трагичности. То осећање потиче из природе, њених закона и њене титанске снаге. Ове бајке својим завршетком сродне су миту који има песимистичан крај и то их разликује од класичних бајки оптимистичног краја.94

Проучавање завршетака класичних и митских бајки, без обзира на постојеће разлике, доводи нас до једног општег закључка. Финале бајки Г. Олујић функционалан је у смислу

94 Види: Б. Бетелхајм, Значење бајки, наведен извор, стр. 49.

110

бескрајности која је њиме сугерисана. Појаве у природи које описује митска бајка окружују нас и данас, неки од јунака класичне бајке још увек живе и путују, а о некима до нас стиже прича коју разносе људи и ветар. „Ништа се, наиме, не завршава, испричана је само једна епизода, бајка се наставља, све је могуће почети изнова.“95

б. ФантастикаСвет фантастике у бајкама могао би се одредити као скуп феномена који се не могу

објаснити природним законитостима. Фантастика настаје из потребе човека за чудесним и несвакидашњим. Она изражава исконску тежњу и моћ човека да превазиђе људско. Порекло фантастике је, по једном од признатих становишта, у архетипским представама96. Она извире из прадревних веровања, из дубина митске и религиозне свести. Проучавајући историјске корене бајки, и Проп истиче везаност њене фантастике за древне обичаје и веровања у којима се налази код митског схватања света. Бајка „преосмишљава“ обред97 задржавајући архетипске елементе који су савременом поимању света неразумљиви и фантастични.

Основно порекло фантастике у народним бајкама произилази из древног односа човека према природи. Творац народне бајке објашњава себи природу путем имагинације, стварањем митолошких бића, јунака и читавог митског света. Фантастика народне бајке нема границе, у њој је све могуће: у безброј комбинација преобраћају се људи, животиње и биљке. У уметничкој бајци фантастика се развијала усавршавањем преузетих модела, њиховим варирањем, мењањем утврђених система и осавремењивањем.

Фантастика бајки Г. Олујић једним делом израста из чудесности природе и из човековог односа према њој. Као и у народним бајкама, и овде персонификована природа не престаје да нас задивљује својим чудесима.

Природа и њена фантастичност нарочито преплављују митску бајку Г. Олујић. Митологија зна за обожавање природе и њених култова, као и за чињеницу да је у биљкама и животињама реинкарнирана душа предака. Митске бајке присвајају овај модел мишљења и карактеристичну чудесност мита. У њима персонификована природа говори, осећа, радује се и тугује, скрива и открива своје тајне. Проживљавамо тугу Седефне руже и откривамо њену тајну као да то није ништа необично, као да између нас и света са морског дна не постоје никакве границе. Љубав према звезди, заправо љубав према природи и сједињење са њом, у бајци Звезда у чијим је грудима нешто куцало дочарана је фантастичним поступком метаморфозе младића у звезду. Свемогући сунчев зрак претвара усамљену белу жабу у предиван цвет локвања у бајци Локвин цвет. Риба-чаробњак са најдубљег речног дна остварује жељу тужној реци у бајци Водени цвет. Описом метаморфозе риба у шарене цветове, дочаран је фантастичан свет природе. Од митолошких бића у овим бајкама најприсутнији су Месец и Сунце којима су окренути и од којих помоћ очекују сви бајковити јунаци.

Гроздана Олујић се у митским бајкама враћа исконским појавама и законима природе који нам изгледају крајње фантастично и невероватно. Ипак, све што се у њима дешава може се десити и данас. Потребно је само бити довољно маштовит, па разоткрити свет природе и саживети се са њим. То је једна од магичних формула живљења које нам ове бајке предлажу својом фантастиком.

Класичне бајке Гроздане Олујић такође садрже ову формулу враћања природи. Природа постаје најбољи пријатељ и чаробни учитељ малих јунака и подучава их тајном знању као у бајци Месечев цвет. Она може бити и чаробно средство које бледом градском дечаку враћа здравље. Љубав према природи и њеним становницима једино је средство да се заустави

95 Д. Јенкић, Српска књижевност за децу, наведен извор, стр. 115.96 Види: Речник књижевних термина, наведен извор, стр. 200-201.97 Види: В. Ј. Проп, Хисторијски корјени бајке, Свјетлост, Сарајево, 1986.

111

несрећа која је задесила отуђене људе у бајци Звоно које је опомињало. Захвална златна краба, у бајци Златна краба, испуниће дечаку жељу зато што је живео у складу са природом. Оног тренутка када буде почео да је заборавља, биће кажњен. У бајци Златни тањир дечак стиче необичан дар зато што је из комада дрвета ослободио заробљеног патуљка. Природа је жива, осећа колико смо јој окренути, колико је волимо и у складу са тим осећањем нас награђује или кажњава, поручује Г. Олујић својим бајкама. То доказују и речи ослобођеног патуљка: „У сваком стаблу постоји неко сличан мени, а може га ослободити само онај ко воли дрво више од свега на свету ...“98.

Као остаци митског схватања света, и у овим бајкама појављују се симболи Сунца, Месеца и Ветра. Они преносе обавештења која јунацима помажу да открију тајне за којима трагају. Моћ споразумевања јунака са природом, животињама и биљкама је основни степен чудесности, али и основа за разумевање живота. Дечаци и девојчице знају „немушти језик“ – разговарају са врапцима, сребрним рибама, травом, несташним орасима, принчевима гуштера у бајкама Врапчев дар, Марјан и Сребренка, Ташко Орашко и Принц Облака. Г. Олујић нам поручује да, ако не разумемо оно што имају да нам кажу камење, дрвеће и животиње, разлоге за то треба да потражимо у својој неусклађености са природом.

Схватање да жеља има невероватну моћ чини други елемент фантастике у класичној бајци Г. Олујић. Способност јунака да жељом превазилази све границе овостраног и могућег, ствара у многим бајкама нов и чудесан свет. У бајци Дечак и принцеза својом жељом да дође до девојчице из суседне градске куле, дечак само за себе осваја тајну пријатељицу и све њене чудесне моћи. Удруженим жељама и заједничким маштањем, њих двоје оживљавају цртеже и путују у далека царства срећне и насмејане деце. На сличан начин у бајци Брег светлости дечак, жељом да има пријатеља, призива из пукотине скривеног патуљка. Жеља дечака да спасе град од прљавштине, као и његова несебичност и чисто срце, подариће му чаробну метлу у истоименој бајци.

Метаморфоза јунака ће и у класичним бајкама бити једна од одлика фантастике. У бајци Црвени макови претварајући се у облак, мајка се жртвује за срећу свог сина. Младић и девојка претварају се у Месец и звезду у бајци Златокоса. Исто се дешава и са јунацима у бајци Златопрста, а звезда постаје и јунак бајке Звезданова тајна. Дечаци могу постати и мали свирачи у истоименој бајци, док у бајци Плачко и смејачко они, великом моћи жеље, доживљавају низ метаморфоза и на крају постају две звезде.

Честа употреба метаморфозе упућује да изворе фантастике бајки Гроздане Олујић треба тражити у нашој народној бајци. Али и поред тога, њена бајка садржи мало традиционалних фантастичних мотива и јунака. Уочавамо да у њима нема аждаја, чудовишта, митских бића, вештица, сем у бајци Варалица и смрт. Гроздана Олујић, такође, мало говори о завршетку неког егзистенцијалног облика, о заустављености. Смрт је присутна само као смисао, док је као егзистенцијални чин превладана метаморфозама. Једино је, како примећује Д. Јекнић, остварена у бајци Земља ветрова99. Ствара се утисак да фантастика бајки Г. Олујић настаје интеракцијом хиперболисане и персонификоване природе и јунакове жеље, вере, доброте, као најдубљих унутрашњих стања дечијег и људског бића.

в. ЈунакРазматрајући степен моћи јунака у књижевним делима Нортроп Фрај100 је понудио

класификацију књижевних јунака. Јунака бајке одредио је као неког ко се својим могућностима издваја од осталих људи. Он се креће у фантастичном свету за који не важе обични закони

98 Г. Олујић, Небеска река, наведен извор, стр. 124. 99 Види Д. Јекнић, Српска књижевност за децу, наведен извор, стр. 115.100 Види: Речник књижевних термина, наведен извор, стр. 304.

112

природе и има способност да чини чуда. Прецизнију дефиницију јунака даје В. Ј. Проп: „Јунак бајке јесте лик који је или непосредна жртва противниковог деловања у заплету (респ. који осећа неки недостатак ), или је пристао да уклони несрећу или недостатак неког другог лица. У току радње јунак је лице које се снабдева чаробним средствима (чаробним помоћником) и њиме се користи или служи“101.

Јунак се обично у бајку укључује већ у почетној ситуацији и то се може сматрати одређеном нормом. Одмах после наношења штете или неког недостатка, јунак креће у потрагу, пратећи тиме очекивани развој тока радње.

Поред покретача и носиоца радње, јунак има и значајну улогу у остварењу фантастичне бајке. Такав поступак у својим митским бајкама примењује и Г. Олујић. Фантастичност постиже тако што сваки део персонификоване природе може постати јунак бајке – река, поток, планина, цвет, звезда итд. Сличан ефекат имају метаморфозе јунака – на пример, река постаје дуга, маслачак налик звезди започиње свој вечни лет, белутак се заклиње на вечну верност коралној грани и постаје део морског света итд. Сви митски јунаци преображајем освајају вечни живот у неком другом царству и то их одваја од јунака класичне бајке који до краја свог века срећно живе на земљи.

У митским и у класичним бајкама важан елемент композиције и један од начина увођења јунака у почетну ситуацију јесте његово чудесно рођење. Оно је необично повезано са необичним и натпросечним способностима које јунака издвајају од осталих чланова заједнице. Мотив необичног рођења и сукоба са околином због наднаравних способности чест је у бајкама Г. Олујић. На пример, јунак бајке Крилати Белко својим атрибутима разликује се од осталих мрава. Он, једини бели мрав, следи ход месеца, има неуобичајене жеље и на крају добија крила. Остали мрави из краљевства због тога га сматрају лењим и некорисним. Одбацују га чак и онда када им помаже. Сличан је однос јата према трећерођеном галебу у бајци Галебова стена. Одбачен од својих најближих зато што је мален, ружан и закржљао, он ће пожелети да постане најлепши и најспретнији галеб. Дечак у бајци Златни тањир има исти мотив да, иако нема десну шаку, постане најбољи резбар на свету. Својом јаком вољом пркоси тако сељанима који су га одбацили.

Посебне могућности, међутим, јунака не чине увек одбаченим. Он се може прочути по добру и постати славан. Јунак бајке Црвени макови је мален, прозрачан дечак, рођен из мајчине сузе, који зна тајну траве лепе речи. Користећи своју способност он лечи старе и болесне. Горд, смео и племенит јунак бајке Златокоса помаже пониженим и обесправљеним људима помоћу своје чаробне свирале и чаробног мача. Мали свирачи, у истоименој бајци, људима помажу својом песмом, а девојка у бајци Златопрста прочуће се по свом везу протканом златом и бисерима. Посебне способности чине јунаке славним, али их истовремено уводе у невоље.

Наднаравне одлике јунака уносе у бајку фантастичне мотиве, али су и покретачи радње. Јунаци уз све то имају моћ да јачином своје жеље стварају читава нова царства, тајне пријатеље, чине чуда и доживљавају многобројне метаморфозе. Тиме јунаци у бајкама Г. Олујић доприносе стварању узбудљиве и напете атмосфере која подстиче читаочеве притајене жеље и наде.

Јунаци Г. Олујић не могу освојити доброту, љубав и лепоту без труда и одрицања. Они своје циљеве постижу једино истином, пожртвовањем и љубављу. Златокоси дечак у бајци Звезданова тајна постаје Звездан оног тренутка када се жртвује да би помогао болесном дечаку. Због љубави према природи, дечак у бајци Месечев цвет није убрао редак цвет који једини може да му помогне. За своју жртву биће награђен, а слично ће се десити и дечаку у бајци Принц Облака.

101 В. Ј. Проп, Морфологија бајке, наведен извор, стр. 56.

113

Гроздана Олујић својим јунацима, додуше, нуди и друге, примамљивије и лакше путеве. Међутим, упозорава их да све што је лако стечено може брзо да се изгуби и нестане, и остави их у потпуном ништавилу. Управо то се десило јунаку бајке Кишна птица који је преваром желео да дође до великог богатства. Да би остварио своју жељу жртвовао је животе многих морнара, чиме је прекршио услов који му је поставила морска вила. Због своје похлепе и безосећајности кажњен је да вечно живи и вечно се сећа свега што је у животу учинио. Гроздана Олујић нам поручује својим бајкама да нема искупљења и утехе за онога ко у себи нема доброте и љубави.

Јунаци бајки Г. Олујић су, дакле, персонификовани биљни и животињски свет, становници необичних царстава, као и чудесно рођени, случајно пронађени и усамљени градски дечаци и девојчице. Њихови ликови приказани су доста статично, једнострано, без унутрашњег психолошког развоја и нијансирања, што је иначе случај са свим јунацима бајки. Ипак, они у себи увек носе неки од темељних принципа живљења, а пре свега печат дубоких људских потреба, чежњи, недостатака, патњи, бола и радости.

114

6. ОБРАДА ТЕКСТА ЛЕТО ЛЕПОГ БЕЛЦА ВИЛИЈЕМА САРОЈАНА

1. ОБРАЗОВНИ ЦИЉЕВИ

1. Упознавање ученика са историјом Јермена и основним културним обележјима овог народа.

2. Обогаћивање стечених знања о појмовима: приповедање у првом лицу, наратор, нарација, дијалог.

3. Уочавање моралног конфликта у свести дечака између онога што се жели и онога што се (не)сме и (не) треба да чини.

4. Уочавање значаја промишљања сопствених грешака у одлуци дечака да коња врате власнику, као важнији корак ка уобличавању моралне свести ученика.

5. Схватање човекове потребе за домовином, познавањем својих корена и националног идентитета.

2. ВАСПИТНИ ЦИЉЕВИ

1. Оспособљавање ученика за естетско поистовећивање и уживљавање у свет и ликове самог дела.

2. Формирање морално-критичког односа према понашању и поступцима Аврама и Мурада и сагледавање реалних, могућих последица.

3. Уочавање и прихватање значаја поштења као једне од највиших моралних вредности, оспособљавање ученика да схвате преимућство духовних у односу на материјалне вредности.

4. Подстицање ученика да самостално и слободно процењују и образлажу своје погледе на живот и свет приказан у књижевном тексту.

3. ФУНКЦИОНАЛНИ (ПРАКТИЧНИ) ЦИЉЕВИ

1. Уочавање општих моралних вредности и порука које проистичу из ове приче.2. Оспособљавање ученика за анализу догађаја и ликова, и за уочавање сличних и различитих

карактерних особина јунака.3. Развијање самосталног истраживачког рада приликом анализе књижевног текста.4. Развијање културе говора (јасноће и прецизности при одговарању) и изражајног читања

код ученика; богаћење њиховог речника новим појмовима и значењима речи.

Истраживачки задаци

1. Пажљиво прочитајте одломак из романа Зовем се Арам, у Читанци под насловом Лето лепог белца, и спремите се да казујете о утисцима и осећањима које је побудио у вама.

2. Ко казује причу? Како је прича исприповедана?3. Припремите се да на основу поступака и дијалога дечака Арама и Мурада говорите о

њиховим ликовима. Покушајте да објасните зашто Арам није одолео искушењу пред које га је ставио Мурад.

115

4. Припремите се да говорите о колективном портрету породице Гарогланијан. Које је сазнање дубоко урезано у свест сваког члана ове породице? Покушајте да објасните шта се подразумева под „лудом жицом“ у породици Гарогланијан, како се она испољава и ко су њени носиоци.

5. Припремите се да говорите о духовном портрету ујака Косровеа. Какву улогу у причи има епизода о начину на који ујак Косрове реагује на вест да му гори кућа? Протумачите бурно реаговање ујака Косровеа на исповест Џона Бајроа.

6. Обратите пажњу на дијалог Џона Бајроа и дечака и покушајте да објасните зашто фармер није експлицитно показао да је препознао свога коња, и да зна шта су и због чега дечаци урадили.

7. Спремите се да упоредите ликове дечака Арама и Мурада и Мурада и ујака Косровеа.8. Чиме је мотивисана одлука дечака да украду коња и какве су стварне и могуће последице

оваквог њиховог поступка? Како оцењујете Мурадов и Арамов поступак присвајања туђег коња?

1. УВОДНИ ДЕО ЧАСА

Напомена: Ученицима ћемо неколико дана раније поделити истраживачке задатке, који ће им скренути пажњу на најважније моменте приче при читању код куће и помоћи им да се припреме за час. Пошто је одломак дуг, не мора се читати на часу, али током анализе, цитираће се делови текста важни за тумачење. Током анализе разматраће се и формулисати основне идеје и карактеристике ликова које ће се постепено бележити на табли, тако да до краја часа ученици прегледно и визуелно стекну утисак о најважнијим порукама приче.

Данас обрађујемо текст Лето лепог белца Вилијема Саројана (1908–1981), америчког писца јерменског порекла. Писао је приповетке, романе и позоришне комаде. Овај текст одломак је из романа Зовем се Арам.

(На табли пишемо име писца, назив романа и одломка који обрађујемо.) У неколико

реченица осврнућемо се на друштвени положај Јермена кроз историју да би ученици лакше разумели у ком контексту Саројан говори о племену и изгубљеној домовини.

Јермени су православни народ који је до краја Првог светског рата био расут по свету, без своје државе. Највећи број Јермена живео је на територији Турске у којој су вековима били прогањани и убијани. Након Октобарске револуције у Русији (1917), добијају државу у оквиру новоствореног СССР-а, а деведесетих година прошлог века и коначну самосталност.

2. ГЛАВНИ ДЕО ЧАСА

Одломак сте прочитали код куће. Добили сте истраживачке задатке који је требало да вам послуже као смернице за анализу текста.

Како вам се текст допао? Зашто? О чему сте размишљали док сте га читали? Шта вам је у њему најзанимљивије? Због чега?

116

Кроз ученичке одговоре на ова питања сазнаће се интензитет њиховог доживљаја приче. Претпоставља се да им се прича допала, јер уз мало маште, лако могу да се идентификују са главним јунацима. Прича им је привлачна посебно због лика Мурада, дечака бунтовног и помало својеглавог, који има довољно храбрости да сан претвори у јаву, и ту јаву, у виду прелепог белог коња подели са својим рођаком. Без обзира на те симпатије, ученици су размишљали о исправности поступака двојице дечака и о томе да ли се макар и недостижан сан сме испуњавати по цену крађе. Нарочиту пажњу ученика привукао је лик ујака Косровеа, добричине и особењака који крије властиту муку и живи по сопственим правилима.

Ко казује причу? Како је прича исприповедана? Како Арам доживљава своје детињство? Шта је у детињству за њега било најпривлачније и највредније? Какав је Арамов однос према рођаку Мураду? По чему дружење са њим припада „чаробним и тајанственим“ доживљајима из детињства?

Причу казује Арам, у тренутку казивања одрастао човек, док се сећа најузбудљивијег догађаја који је обележио његово детињство. Одломак је исприповедан у првом лицу једнине. Арам је један од носилаца радње који „аутобиографски“ приповеда о догађају из прошлости. Пошто се описани догађај не дешава „сада“, у тренутку приповедања, закључујемо да је приповедање ретроспективно. Подсећамо се да је ретроспективно приповедање представљање догађаја или доживљаја који су се одиграли пре оног тренутка радње у којем се саопштавају.

Детињство је за Арама био „чаробан и тајанствен сан“, јер је свет био „пун величанствености какве су се само могле замислити“. Сећање је васкрснуло минуле добре дане када је Арам имао девет година. У окриље снова, чаробних изазова и раскошних очекивања од света који је био непрегледан дечаку жељном новина и уживања, складно се уклапао и рођак Мурад, за кога тврди да су га сви остали у породици, изузев Арама, сматрали лудим. За Арама, који је чезнуо за узбудљивим и необичним доживљајима, рођак Мурад био је неодољиво привлачан. Мурадова необична природа, његова спремност на ризик и авантуристички дух, обећавали су Араму да ће у дружењу са њим доживети увек нешто ново и узбудљиво. Својим поступцима (на пример довођењем коња под Арамов прозор), Мурад је чинио да се снови његовог рођака остваре на јави. Најпривлачније у односу Арама и Мурада било је повремено укидање дистанце између снова и стварности у којој свакодневно живе. Управо о једном таквом доживљају из детињства казује Арам, евоцирајући у сећању осећај да се одавно снивани сан остварио на јави.

У летње праскозорје Мурад је под Арамов прозор довео лепог белог коња. Како је Араму изгледао призор Мурада и коња под прозором? Зашто је Мурадова понуда превазишла сва Арамова очекивања? Прочитајте тај део. Шта нам о Мураду казује његова одлука да помогне Араму и бар на кратко оствари његов сан? Којом реченицом из текста Арам образлаже зашто Мурад у њему подстиче дивљење и очараност?

Видевши под својим прозором рођака који је довео коња, кога је одувек желео, Араму се учинило да сања. На сан је још више личио Мурадов позив да са њим пође на јахање. Оваква Мурадова понуда превазишла је сва Арамова очекивања, јер су његове најраније успомене биле успомене на коње, његове прве чежње биле су чежње за јахањем, а ако се томе дода и сиромаштво, које је било стална препрека остварењу жеља, запажамо да је са психолошког становишта уверљиво мотивисана дечакова неверица да је призор који види под својим прозором стваран. Очигледно, Мурад је знао за Арамове тајне жеље и хтео је да помогне да се оне остваре. Одлука рођака Мурада да на себи својствен начин припомогне Араму, како би бар накратко осетио задовољство због остварења својих жеља, посредно открива да у Мураду живи

117

топло људско биће спремно да разуме друге људе и помогне им сходно својим могућностима и склоностима.

На који начин Арам говори о сиромаштву своје породице? По чему је та породица била чувена? Шта је битно обележило статус породице Гарогланијан? Шта стоји као противтежа њиховом сиромаштву? Како су се чланови породице Гарогланијан односили према свом сиромаштву? Које је сазнање дубоко укорењено у свести сваког члана ове породице? Зашто је Арам са неверицом гледао Мурада који је довео туђег коња?

„Ми смо били сиромашни. Новца нисмо имали. Цело наше племе било је осиромашило. Сваки огранак породице Гарогланијан живео је у најневероватнијој и најсмешнијој сиромаштини на свету. Нико није могао да схвати, чак ни старији из породице, на који начин смо ми ипак долазили до нешто мало новца да купимо хране и напунимо своје стомаке.“

Арам о сиромаштву своје породице говори искрено, једноставно, непосредно и сликовито, уносећи у приповедање благи хумор. Сиромаштво је обележило статус породице Гарогланијан, али сви њени чланови били су сналажљиви и кадри да обезбеде макар минимум потребан за преживљавање. Уз то, они су се нехајно и готово са презиром односили према свом сиромаштву. Насупрот материјалној немаштини, стајало је духовно богатство ове породице, њихово поштење и честитост којој су одувек били одани. „Отприлике, око једанаест векова, били смо познати по свом поштењу, чак и тада, када смо били најбогатија породица међу људима за које смо мислили да представљају цели свет. Пре свега, били смо поносити, затим поштени и веровали смо у добро и зло. Нико од нас не би никога на свету преварио, а камоли покрао“. Поштење, понос и свест да у свету паралелно постоје и добро и зло као вечни поларитети, трајно су укорењене вредности у психи сваког члана породице Гарогланијан. Управо зато што је припадник једне такве породице, Араму је изгледало невероватно оно што је било очигледно: да је Мурад присвојио туђег коња.

Овде се може истаћи и образложити једна од основних порука дела: Образ нема цену. Чланови породице Гарогланијан били су поштени и у тренуцима благостања и у времену највеће немаштине. Оно у чему припадници ове породице нису сиромашили, већ су се богатили, била је необична честитост којој су одувек били и трајно остали одани.

На који начин Арам оправдава Мурадов поступак? Зашто то чини? У каквим је искушењима био Арам? Због чега Арам није успео да одоли искушењу пред које га је Мурад ставио?

Арамова љубав према коњима и жеља за јахањем потиснуће првобитну мисао да је Мурад украо коња. Дечаке је освојила велика жеља да на неки начин победе или бар ублаже своје сиромаштво, тиме што ће своју свакидашњицу улепшати испуњењем бар једног сна – да могу јахати коња. Упркос јакој жељи, није их мимоишла унутрашња борба против опомена које су им слале моралне скрупуле уграђене у њихову свест општеприхваћеним породичним моралним кодексом. Заменом теза, Арам ће закључити да узети коња ради јахања није исто што и украсти новац, и да неко ко толико воли коње, као Мурад и он, не могу бити лопови.

Шта се подразумева под „лудом жицом“ у породици Гарогланијан и ко су носиоци те „луде жице“? Како је портретисан ујак Косрове? Обратите пажњу на физички портрет ујака Косровеа и његове духовне особине. Шта закључујете? У каквом су односу његове физичке и духовне карактеристике? На који начин је употпуњен његов духовни портрет? Протумачите улогу епизоде о давнашњем реаговању ујака Косровеа на вест да му гори кућа.

118

Арам запажа да „свака породица носи негде у себи неку луду жицу“, а представник те линије у његовом племену је Мурад. На основу портрета ујака Косровеа, а у паралели са њим и Мурада, може се закључити да се под „лудом жицом“ подразумева једна необична природа, чија је основна одлика привидна хладнокрвност испод које се скрива изразито жив темперамент који избија повремено, ћудљиво и силовито, испод маске смирености и ћутљивости. Портрет ујака Косровеа веома је изражајан: „Људина снажне главе, црне косе и највећих бркова у Сан Јоакинској Долини, човек преке нарави, врло раздражљив и толико нестрпљив да је одмах свакога прекидао у говору са – не мари ништа, не обраћај на то пажњу.“

На основу овог одломка закључујемо да је физички портрет ујака Косровеа усклађен са његовим духовним карактеристикама. И својом појавом (снажна глава, црна коса, велики брци) ујак Косрове оставља снажан утисак на своју околину. Овим портретом дочарана је једна физичка и духовна громада, човек који својим физичким изгледом упућује на помало намћорасту и набуситу, али изузетно јаку личност. Навођењем једне епизоде из ујакове прошлости, која илуструје назначене особине ујака Косровеа, његов сажето дати портрет је употпуњен и конкретизован. На драматичну вест да му гори кућа, Косрове остаје доследан свом ставу да се невољама у животу не сме покорити. Свом сину, који му доноси вест, одговара хладно: „Не мари ништа, не обраћај на то пажњу“. Али кад берберин покушава да га призове свести, Косрове ће одреаговати бурно. Та бурна реакција израз је потиснуте муке, бола, са једне стране, али и жеље да се савлада и да пред другима не покаже своје страхове, са друге стране. Ујак Косрове је достојанствен човек који жели да свој унутрашњи свет, своје немире и дилеме, заштити од погледа околине.

По чему су слични, а у чему се разликују Арам и Мурад? Како се Мурад односи према сопственом поступку прикривања коња? Како Мурад оправдава своје поступке? Прочитајте део текста из којег се то види?

Арам и Мурад су по много чему различите особе које се, управо због те различитости, допуњавају. Обојица имају исту жељу, али се разликују по спремности и способности да до остварења те жеље дођу. Авантуристичким духом предњачи Мурад, који себи измишља одступнице, не би ли оправдао свој поступак или га макар ублажио.

„Разуме се да не говорим (истину) – рече он – али ако ствар дође на видело, бар да знаш шта ћеш рећи. Не бих хтео да обојица испаднемо лажови. Све што ти знаш, то је да смо данас почели да јашемо“. У првом тренутку Мурад није желео да Арам зна да он већ извесно време изјахује сваког јутра. Тиме је желео да заштити Арама уколико њихово дело изађе на видело, јер је био свестан да је он крив за нестанак коња и да ће, уколико се то сазна, бити угрожен не само он и Арам, већ и вековима стицана част њихове породице.

Пажљиво прочитајте дијалог између ујака Косровеа и Џона Бајроа. Због чега је Џон Бајро дошао у посету породици Гарогланијан? Како ујак Косрове реагује на фармерову исповест? Чиме ујaк посредно објашњава своју раздражљиву реакцију? На који начин је најбоље дочаран ток расположења ујака Косровеа? Којим глаголима је наглашена реакција? Како Арамова мајка објашњава Косровеову импулсивну реакцију и да ли је њена процена тачна? Зашто?

Џон Бајро исприповедао је свој проблем: његовог белца, који је украден прошлог месеца, још нема. Он има чезе, али нема коња, мора да пешачи, а боли га нога, он је тог коња платио, а неко га је украо. Затим следи ујакова оштра реакција: „Не мари ништа. Шта значи изгубити једног коња? Зар ми сви нисмо изгубили домовину? Шта значи кукање за једним коњем?“ Реакција ујака Косровеа открила је душевну рану која се у њему отворила одавно, и не зацељује. У градацији онога што се у тој ситуацији може назвати губитништвом, на врхунцу је губитак

119

завичаја, што ујак Косрове ни са једним другим губитком не може изједначити. Само у домо- вини, као и у дому постоји сигурност, стабилност, осећај припадништва и сигурно уточиште, а то је још једна порука овог дела. Ток расположења ујака Косровеа најбоље дочаравају глаголи који су изабрани и распоређени тако да експресивно илуструју раст његове раздражљивости на фармерове речи (дрекну, заурла, раздера се, загрме), постављени у градацији. Подсећамо се да је градација стилска фигура којом се дочарава поступно појачавање изражаја или стања.

Насупрот нервозном, емотивном реаговању ујака Косровеа, стоји смирени Џон Бајро, који ни једног тренутка није променио тон обраћања. Том утиску доприноси исказ „рече фармер“, који стоји иза сваке његове реченице.

Након бурног реаговања ујака Косровеа, и више интонацијских промена, уследио је нагли пад, резигнирaна смиреност: „Пљујем ја на новац“ – рече мој ујак Косрове. Оваква скала ујаковог расположења иде у прилог тврдњи да се ради о необичној људској природи обузетој тешко савладивом чежњом за завичајем, што је у хијерархији изгубљених вредности, за ујака Косровеа, најтежи и ненадокнадив губитак. У паралели са тим губитком све остало му изгледа мање важно, готово небитно. Арамова мајка прецизно је одредила суштину портрета ујака Косровеа: „Он има добро срце. Он једноставно чезне за домовином, а таква је људина“.

Шта нам о Мураду открива његова брижност према птици? Протумачите Мурадову реакцију на Арамов предлог да коња задрже док не научи да јаше. Шта из те реакције закључујемо о Мураду? Како се фармер обраћа дечацима када су се једнога јутра случајно срели? Шта сазнајемо о духовном свету фармера Џона Бајроа, о његовом односу према породици Гарогланијан и дечацима?

Сцена у којој Мурад брижно покушава да једном повређеном црвендаћу намести крило, говори о њему као о топлој, племенитој природи.

Занимљиво је Мурадово реаговање на Арамов предлог да задржи коња све док Арам не научи да јаше:

„Мој рођак Мурад скочи.– Шта – продера се он. – Ваљда нећеш да наговориш једног члана породице Гарогланијан да

краде? Коњ се мора вратити правом власнику.– Када – упитах.– Најдаље за шест месеци – рече он.“Овaко бурно реаговање на Арамов предлог, наизглед, води закључку да Мурад одбија да

удовољи Арамовој жељи. Међутим, он посредно пристаје на Арамов предлог, јер одговара да ће коња вратити за шест месеци. Хумористички је обојен Мурадов прекор Араму, да га овај наговара да украде коња, који мора бити враћен власнику. Мурад реагује као да је Арам главни кривац за то што је коњ код њих и делује као да је увређен Арамовим предлогом да задрже коња, јер он је припадник породице Гарогланијан, а они нису лопови. Овакво Мурадово реаговање одраз је и унутрашњег конфликта са којим се Арам суочио раније, када га је Мурад позвао на јахање. У обојици дечака постоји сукоб између љубави према коњима и жеље да јашу, са једне стране, и свести да су начинили недопустив преступ који се коси са основним принципима њихове породице.

„Зуб по зуб – рече он – заклео бих се да је то мој коњ, да не познајем ваше родитеље. Надалеко чувено поштење ми је добро познато. Али овај коњ мора да је близанац са мојим коњем. Покварени, млади човек би веровао више очима него срцу. Збогом, моји пријатељи.“

При сусрету са дечацима, фармер је одмах препознао свога коња, али то није показао. Својим понашањем изразио је поштовање према надалеко чувеном поштењу породице Гарогланијан, али и посредно поручио дечацима да разуме њихову љубав према коњима, и да их не оптужује. На тактичан начин их је подсетио на моралне норме породице и опоменуо да је време да врате коња.

120

Како је Мурад назвао коња и коју је поруку тиме посредно послао фармеру? По чему знамо да је фармер разумео ту поруку? Зашто Џон Бајро не износи директно да је препознао свога коња? Како су дечаци поступили након сусрета са фармером? Објасните њихов поступак. Како се понаша Џон Бајро када му је коњ враћен? Шта је рекао породици Гарогланијан? Како ујак Косрове реагује на то? Објасните.

Давши коњу име „Моје срце“, Мурад је фармеру послао поруку да је у њиховом преступу главну улогу одиграла љубав према коњима и жеља за јахањем, а да због свог сиромаштва нису имали другог начина да ту жељу задовоље. Племенитом фармеру, овако упућена порука била је довољна да створи уверење да ће дечаци вратити коња. Фармер се није преварио у својој процени. Дечаци су вратили коња Џону Бајроу, а фармер, ненаметљиво и племенито, са жељом да ободри већ испољено осећање одговорности у дечацима, захваљује, а да их ни у једном тренутку не опомене нити открије. Уместо да укорава или јадикује, Џон Бајро изражава захвалност Богу за обновљену снагу и живост свога коња који му је враћен. Фармер је, у ствари, желео да похвали дечаке због тога што су показали да схватају његову добронамерност, разумевање и својеврсно опраштање. У поруци Џона Бајроа садржана је оцена да су дечаци, упркос преступу, по својој спремности да се покају и у пресудном тренутку правилно одлуче, прави синови своје породице. А добар наук злата вреди. Фармер је био сигуран да дечаци више никада неће урадити ништа слично.

„Мој ујак Косрове, који је био у гостинској соби, наљути се и дрекну: – Тихо, човече, тихо. Твој коњ је враћен, не обраћај пажњу на то.“ Оваквим завршетком писац је ујака Косровеа уздигао на ниво симбола породице Гарогланијан. Она је егзотична и загонетна, поштена и поносна.

3. ЗАВРШНИ ДЕО ЧАСА

На крају часа ће се резимирати основне поруке приче и критички протумачити поступци двојице дечака и њихова одлука да прво задрже коња, а онда да га врате.

Поруке: Образ нема цену; Домовина је у срцу човека; Добар наук злата вреди.Подстаћи ћемо ученике да уоче мотиве који су навели дечаке да краду коња и објасне могуће

последице њиховог поступка.

Који су мотиви подстакли дечаке да украду коња? Какве јесу и какве су могле бити последице њиховог поступка? Како ви процењујете поступак двојице дечака? Да ли их осуђујете или не? Објасните.

Љубав према коњима, јака жеља за јахањем и сиромаштво које је било несавладива препрека остварењу сна, јесу мотиви који су нагнали дечаке да присвоје туђег коња. На срећу, њихов поступак није довео до већих последица. Они јесу оштетили породичног пријатеља, који није знао где је коњ и који је морао да пешачи са болесном ногом, али последице су могле бити знатно веће. Дечаци су могли да уруше углед који је њихова породица вековима стицала, а тај углед био је све што је племе Гарогланијан имало. Већина ученика закључиће да су Арам и Мурад погрешили што су без питања узели туђег коња, а затим решили да га задрже, и да су тиме начинили преступ и према породичном пријатељу и према породици. Такође ће закључити да су дечаци схватили грешку, када им је неко одрастао тактично и са мером на њу указао. Неки ученици ће вероватно покушати да поступак дечака оправдају њиховим годинама, неискуством, сиромаштвом и жељом да испуне највећи дечији сан.

121

7. МЕТОДИчКИ ПРИСТУП ОДЛОМКУ ИЗ ПРИПОВЕТКЕ БУРЕ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

1. ОБРАЗОВНИ ЦИЉЕВИ

Увиђати и сазнавати естетски свет и стваралачке поступке у делу. На примеру овог текста размотрити са ученицима одређене појмове, чињенице, појаве и законитости у књижевном делу. Помоћу њих развијати критички начин мишљења и научни поглед на свет.

Укратко упознати ученике са делом Исидоре Секулић, указати на њен значај у оквиру српске и светске књижевности. (Истаћи да је Исидора Секулић доста путовала како по Србији и суседним земљама, тако и по градовима и земљама северне и западне Европе (Скандинавија, Париз, Лондон). Мотив путовања, али путовања у машти, биће од посебног значаја при проучавању овог дела.)

Подстаћи ученике да увиде разлику између јунака приповетке (девојчице) и приповедача. Усредсредити се на тематско-мотивски план приповетке, композициону структуру, дескриптивне и лирске деонице текста. Подстаћи их да уоче што више стилских фигура (епитета, поређења, метафора, персонификација, контраста) и усмерити их да образлажу њихову употребу у делу. Упознати их са појмом лирски запис (прозно дело које нема фабулу и ликове, писано у првом лицу једнине као маштање девојчице о путовањима и далеким пределима, њена размишљања о важним животним питањима: вечност / пролазност, смрт / лепота / мир, спокојство, на која подстичу њена маштања, дотадашње животно искуство, способност запажања и закључивања), којем жанровски наликује одломак из приповетке Буре. У току рада на тексту обогатити речник ученика објашњавајући речи које су им непознате.

Образовна улога уметничке књижевности прераста своје естетичке оквире и шири се на упознавање објективне стварности живота људи у разним временима и поднебљима. Упознати ученике са начином живота Корјека, житеља Сибира, и подстаћи их да увиде његову лепоту и систем вредности.

Развијати ученичка сазнања о експресивности, емоционалности и сликовитости поетског текста.

2. ВАСПИТНИ ЦИЉЕВИ

Указати на значај стицања врлина и позитивних навика, на развијање моралних схватања и усвајање културног понашања ученика. Усмеравати младе читаоце према друштвено корисним делатностима и хуманом деловању. Увиђати и образлагати морална и карактерна својства приповедача.

Назначити неопходност постојања кутка за игру, места на коме може да се осами и слободно преда сопственој машти. (Машта развија богатство унутарњег света и шири хоризонт духовних вредности. Она подстиче оригиналност и креативност.) Указати на значај способности човека да се отвори за околни свет и природу, за њен микро и макрокосмос. Навести ученике да увиде да су сви елементи природе повезани у јединствену, хармоничну целину која има своје законитости деловања. Откривати и уметничким чињеницама поткрепити многе поруке овог текста. (Окретање природи води запажању њених лепота, али и стварању свести о пролазности свих природних појава. Смрт је део природе и као таква, неминовна, мора да се прихвати. Свест о смрти води ослобађању страха од смрти и омогућава нам да више волимо живот.) Указати на светлост као принцип јединства и хармоније живота.

122

Развијати код ученика љубав према далеким и необичним пределима. (Живот у корјечким колибама је живот који симболизује сигурност, хармонију, једнакост, спокојство и мир.) Богатити ученичку свест да су односи међу људима засновани на љубави, толеранцији и једнакости основа на којој се гради стабилан и хармоничан живот колектива.

Подстицати их да уоче што више скривених порука, да маштом актуелизују поједине описе, да откривају симболичка значења светлости и пламена у овом лирском запису, процењују уметничке вредности, а своје утиске и закључке да доказују користећи примере или цитате самог текста.

3. ПРАКТИЧНИ (ФУНКЦИОНАЛНИ) ЦИЉЕВИ

Настојати да ученици самостално и оригинално приступе анализи овог текста. Навести их да увиде његову вишеслојност. Истаћи да уметничка дела никад нису затворена према примаоцима. У случају књижевног текста читаоци су ти који треба да надограде пишчево дело, прошире га својим тумачењима и схватањима.

Богатити ученичку машту путем асоцијација (када се при анализи текста дође до закључка да јунакиња у поларним пределима открива клицу и стихију праве вечности, подстаћи ученике да размишљају на коју их боју и звук вечност асоцира), оспособити их за аналитичко-синтетички и проблемски приступ уметничком делу. Омогућити им да обогате сопствени речник и развијају свој стил излагања. Навести ученике да размишљају зашто у описима предела приповедач оживљава ствари и предмете и подстаћи их да увиде остале поступке стварања и стил излагања овог приповедача.

Навикавати их на начин уметничког изражавања, на симболичко мишљење које је посебно развијено у сфери духовног човековог живота. Јачати ученички литерарни сензибилитет; побуђивати њихову радозналост; нагласити значај и неопходност изражавања помоћу симбола и у свакодневној комуникацији, уз коришћење синтагми, исказа и реченица које имају богато семантичко поље и носе пренесена значења.

Истраживачки задаци

1. Прочитајте пажљиво одломак из приповетке Буре Исидоре Секулић и изнесите своја запажања о прочитаном одломку. Опишите простор бурета онако како сте га замислили, са што више детаља.

2. Уочите ко је јунак приповетке. Где се налази? О чему машта? Ко прича причу? 3. Укажите на стилско-изражајна средства коришћена у описима предела. Објасните њихову

уметничку функцију.4. Запазите до каквих важних, животних сазнања долази јунакиња приповетке, маштајући

у свом кутку.5. Уочите композициону структуру приповетке. Шта се у делу може окарактерисати као

лирско, а шта као епско?6. Спремите се да на основу текста и својих размишљања искажете поруке ове приповетке.

У чему се огледа лепота и вредност овог уметничког дела?

123

1. УВОДНИ ДЕО ЧАСА

Уводни део часа мотивише ученике за слушање и емоционално и уметничко доживљавање текста. Може се састојати из кратког разговора са ученицима о њиховом омиљеном кутку за игру.

Који је ваш омиљени кутак за игру? Како он изгледа? Зашто вам је потребан? О чему маштате у свом кутку?

Ученици ће говорити о свом омиљеном кутку за игру као месту где могу да се осаме и слободно предају свом унутарњем свету, о својим маштањима и на тај начин ће се припремити да уђу у свет маште у који ће их увести одломак из приповетке Буре.

Локализовање одломкаПриповетка Буре Исидоре Секулић102 (1877–1958) објављена је 1912. године као први

прозни рад ове књижевнице у загребачком часопису Савременик, а потом је 1913. постала део збирке прозних радова насловљене Сапутници. Мотив детињства, тако чест у Исидорином стваралаштву, у овој причи везује се за успомене на ауторкин свет у малом – за напуклу, дрвену кацу у дну дворишта, са својом сопственом флором и фауном, у којој се могло путовати и на крај света и дружити се са разним бићима, постојећим и непостојећим. Ту је и девојчица из приче сабирала своје најдраже предмете, своја сазнања о себи и другима, истине о животу до којих је дошла... Једног дана, олуја је покидала буре, потопила лађице за Мадагаскар и Бразил, растерала бубице, птице и цврчке. Остало је сећање у причи.

Следи изражајно читање одломка из Читанке.Након наставниковог интерпретативног читања одабраног одломка из приповетке, са

ученицима се може успоставити дијалог вођен следећим подстицајима: Шта би се у овом одломку могло издвојити као занимљиво и привлачно? Како је изгледало

буре када је девојчица први пут ушла у њега? Шта је све у њему пронашла? Како је изгледало буре када га је девојчица преуредила? Чиме је она обогатила свој нови простор за игру? На ког јунака једног романа светске књижевности вас она подсећа?

Слика бурета пре преуређења права је слика дивље природе коју још увек није такла

људска рука. Суочавање девојчице са светом и становницима бурета (коров, мрави, гуштери, репув, печурка, паукова мрежа, бледоцрвене гљивице) може се упоредити са суочавањем Робинсона Крусоа са дивљом природом пустог острва коју он преуређује и култивише за сопствене потребе. Она ослобађа дивљи простор влаге и тмине пуштајући сунчеву светлост да тај простор оплемени и припреми за преуређење. У њега уноси све што воли и подстиче њену машту („стару енглеску историју где је било пуно цртежа и резбарија са тебанских и египатских гробова, који су представљали море, буре, галије и морепловце.“).

Ученици саопштавају своје утиске и размишљања. Необичан је јунакињин кутак за игру, буре које је преуредила и у које се увукла, занимљива су њена маштања о далеким морима и

102 Исидора Секулић (1877–1958) рођена у Мошорину, у Бачкој, прва је жена писац која је у нашој књижевности оставила дела трајне вредности. Књижевни рад започела је после своје тридесете године. Доста је путовала, како по Србији и суседним земљама, тако и по земљама и градовима северне и западне Европе (Скандинавија, Париз, Лондон). Мотив путовања, али путовања у машти, биће од посебног значаја при проучавању овог дела. Прва збирка приповедака Сапутници изашла је 1913. године, а 1914. појавила су се Писма из Норвешке. У њеној најбољој збирци приповедака Хроника паланачког гробља (1914) доминира мотив пролазности и смрти. Писала је есеје о нашим и стра-ним писцима од којих је најпознатији Његошу књига дубоке оданости (1951).

124

поларним пределима, о животу у корјечким колибама, њена отискивања у непознате даљине из маште, док она за све то време седи у бурету.

Мање познате речи и појмови тумачиће се током интерпретације текста, онда када се појави потреба за тим. Наставник претпоставља да се као мање познате појављују следеће речи:

робинзонијада – пустоловина, авантура Робинсона Крусоа;студ – хладноћа, зима;глечери – велике санте леда, ледени брегови;Корјеци – житељи Сибира.

2. ГЛАВНИ ДЕО ЧАСА

Пажљиво размотрите ко је јунак приче? А ко прича причу?

Подстицати ученике да уоче разлику између јунака приче (девојчице) и приповедача у женском роду. Аутор се у току стварања свог уметничког дела може послужити сећањима из свог детињства, али су она често преобликована када се унесу у свет уметничког дела.

Зашто се девојчица уселила у старо буре? Шта је налазила у том затвореном простору? Како се осећала у свом новом кутку?

Девојчица је у бурету пронашла простор који је постао само њен и којим је она могла да влада. Оно је постало њено уточиште када побегне од стварности, од људи који је окружују, школских обавеза и када пожели да се осами и затвори у себе. У том простору је проналазила сигурност и слободу да се препусти пределима маште. Потреба за осамљивањем је једна од потреба које воде креативности. У простору који је осигуран од туђих утицаја, човек се препушта откривању најскривенијих кутака свог бића и повезујући их са бићима и стварима из своје околине ствара сопствени свет који стално тежи да се прошири новим сазнањима.

Шта за девојчицу представља буре? Како га она доживљава? (Прочитајте како га она у тексту назива.) Како види себе? О чему сањари? Шта та сањарења откривају о њеном духовном животу?

Девојчица своје буре доживљава као шупљикави и смежурани дворац, а себе као малу бледу девојчицу која у бурету сања своју робинзонијаду (подстакнути ученике да се приликом тумачења ове речи сете Робинсона Крусоа и да га доведу у везу са јунакињом приповетке). Она поседује свест да је другачија, да се разликује од остале деце. Док друга деца „трче од тарабе до тарабе за једним лептиром“, она своје игре остварује у машти, у духу, шћућурена у свом бурету. Та њена потреба за играма у духу, за стварањем непознатих предела и њихово детаљно замишљање у визуелним и акустичким представама говори о богатству њеног унутарњег света и постојању стваралачких способности, способности које могу да доведу до формирања њене личности у личност уметника.

Пажљиво прочитајте опис предела који се смењују у машти девојчице. Које стилске фигуре уочавате? Зашто приповедач оживљава ствари и предмете? У каквом су међусобном односу описани предели?

Девојчица машта о пространствима, о отвореним и оком несагледивим пределима за које нам се чини да немају краја. Приликом описа тих предела, приповедач употребљава епитете

125

(велика мора, коралска острва, чудна плава светлост); поређење (коралска острва се љуљају као котарице цвећа); персонификација („ ... из чијих се пукотина плази чудна плава светлост“). Слика морског пространства је у контрасту са сликом поларних предела. Приповедач оживљава ствари и предмете, обогаћује слике предела визуелним и акустичким стилским елементима да би их што боље дочарао. То су елементи приповедачког поступка којим се Исидора служи да би нам омогућила да што боље доживимо и осетимо пределе о којима јунакиња машта.

Која размишљања подстичу у девојчици „страшне студи и глечери“? Шта она проналази у „смрзнутим енергијама“? Зашто? На које вас боје асоцира вечност? А на које звуке?

„Страшне студи и глечери“ и „чудна плава светлост“ која избија из пукотина глечера асоцирају девојчицу на постојање вечности и подстичу је да о њој размишља. „Смрзнута енергија“ је енергија у стању неактивности, непокретности, смирена и заустављена у самој себи. Мир, белина предела, плава светлост која избија из те белине чине групе појмова који би у човековој свести могли да створе представу о вечности.

Шта је све волела девојчица? Зашто их је волела „нервозно и са стрепњом“? Шта је сазнала и од чега све стрепи? Протумачите мисли и расположења која подстиче сазнање о кратковекости лепоте. У каквом су односу та сазнања са њеним наслућивањем вечности у поларним пределима? Које истине о животу девојчица наслућује и усваја сопственим искуством?

Шта све можете закључити о особеностима овог уметничког текста у односу на одсуство радње у приповеци?

Девојчица је волела природу, њен микро и макрокосмос, и у њему проналазила лепоту. Али, сазнање да је све што воли подложно пролазности и смрти, учинило је да она воли „нервозно и са стрепњом“. Постоје законитости по којима природа функционише, све се рађа и умире и ниједан елемент природе не постоји сам за себе, већ као део целине и свој смисао остварује тек у оквиру те целине. Спознаја законитости по којима природа и свет функционишу и свест о смрти воде ослобађању страха од смрти.

Слика микрокосмоса природе (бубице, лептири, цврчци) у контрасту је са сликама морског и поларног пространства, али не само на визуелно-акустичком плану. Ове контрастиране слике подстичу и на различита размишљања: слика поларног пространства подстиче на размишљање о вечности, микрокосмос природе на лепоту, пролазност и смрт. Али, док размишљања о вечности остају само у домену наслућивања, размишљања о смрти и пролазности воде конкретним сазнањима која су неопходна да се лакше прихвате одређене појаве у животу и свету који нас окружује.

Одсуство радње у приповеци, лирске и дескриптивне деонице, маштања о пространствима и далеким земљама, размишљања о вечности, пролазности, смрти, лепоти, пламену и светлости, миру, спокојству... одређују да у овом делу Исидоре Секулић преовлађују лирски, дескриптивни елементи.

Објасните дубљи смисао исказа да је у „пламену пуно слика и прича“. Са чим се пореди зимски пламен? Зашто су се Корјеци нашли у причи? Шта у причи означава (симболизује) живот у корјечким колибама?

Протумачите симболику простора у овом одломку. На чему је тај простор заснован? До којих се животних истина разматрањем поетског простора у овом одломку може доћи? (Поткрепите своја запажања цитатима из текста.)

126

Подстакнути ученике да одговоре на постављена питања предочавањем слике окупљених људи око зимске ватре чији пламен прави у ваздуху различите облике, а они склоњени од зиме проналазе у њему своје уточиште и мир. Очекивало би се да људи једни другима причају приче, али у овој слици ту улогу преузима пламен који се пореди са змајем, митским бићем и он је тај који прича приче, а људи су његови слушаоци. У машти девојчице слика пламена се преобликовала у слику змаја са ватреним крилима и пламеним витицама. Пламен је симбол огњишта, а змај је чувар тог огњишта и када сви Корјеци заспе, он једини остаје будан као њихов заштитник. Корјеци у зимском пламену проналазе сигурност, у њега пројектују своје жеље и снове и зато им он „даје све што се нема и враћа, све што се оплакује и жели“. Живот у корјечким колибама симболизује хармоничан живот у коме су сви једнаки, сигурни и спокојни, заштићени од олуја које им прете из спољашњег света.

Поетски простор сваког књижевног дела је посебан. У њему владају естетички (уметнички) закони, засновани на чулном, искуственом свету, али га својим значењем превазилазе. У овом одломку запажа се контраст топлог и хладног простора, тамног и осветљеног, унутрашњег и спољашњег, повезаног са временом и његовом пролазношћу. Разумевањем његове симболике долази се до откривања следећих животних истина:

„У тој трулој колибици сам научила да волим оно што се не види, оно што немам, и оно што мора да прође.“

„Мало срце детета које још није знало ни шта је садашњост, слутило је да има пролазност и прошлост... Има дакле неко проклетство да ништа вољено не може остати.“

„И ја сам у бурету научила да ћутим као инсект.“ 3. ЗАВРШНИ ДЕО ЧАСА

Након интерпретације текста, са ученицима се још једном могу резимирати следеће поруке (идеје):

- Машта обогаћује човеков унутарњи свет, води спознаји света и живота.- Све је у природи подложно пролазности. Свест о смрти ослобађа човека страха од смрти и нагони га да се окрене животу и његовим лепотама.

- Лепота се проналази у микро и макрокосмосу природе као и у међуљудским односима у којима влада љубав, слобода, једнакост, мир и спокојство.

ДОМАЋИ ЗАДАТАК (ученици могу да изаберу једну од следећих тема):Мој омиљени кутакНа гранама маште

127

8. СПИСАК ОДАБРАНИХ МЕТОДИчКИХ ПРИЛОГА ИЗ СТРУчНИХ И МЕТОДИчКИХ чАСОПИСА (ПРИМЕРЕНИХ ГРАДИВУ VI

РАЗРЕДА) И ОСТАЛА ЛИТЕРАТУРА ЗА НАСТАВНИКЕ

Вук АЛЕКСИЋ, Грађење речи (обнављање и проширивање градива), у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 1997, стр. 26–34.

Милка АНДРИЋ, Наставно проучавање народног песништва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Милка АНДРИЋ, Војислав Илић: „Свети Сава“ – тумачење песме у настави, у: Школски час српског језика и књижевности, 3–4, Београд, 1997, стр. 17–26.

Милка АНДРИЋ, Бранко Ћопић: „Чудесна справа“ – проучавање приповетке у настави анализом облика казивања, у: Школски час српског језика и књижевности, 1–2, Београд, 1999, стр. 11–24.

Љиљана БАЈИЋ, Наставни приступ Ћопићевој збирци „Башта сљезове боје“, у: Методички приступ збирци приповедне прозе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994, стр. 51–69.

Љиљана БАЈИЋ, Драмска секција у настави књижевности, у: Методика савремене наставе књижевности и српског језика, бр. 3, Београд, 2000, стр. 67–72.

Љиљана БАЈИЋ, Улога жанра у настави књижевности, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2007, стр. 105–118.

Љиљана БАЈИЋ, Проучавање хумористичке прозе у настави, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Снежана БОЖИЋ, Данило Киш и „Рани јади“ на часу књижевности, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2003, стр. 89–109.

Вељко БРБОРИЋ, Правопис српског језика у наставној пракси, Филолошки факултет, Београд, 2004, 451 стр.

Вељко БРБОРИЋ, Правописне вежбе у настави, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2006, стр. 135–145.

Јован ВУКСАНОВИЋ, Израда, прегледање, оцењивање и вредновање школских писмених задатака, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1999, стр. 43–54.

Мирољуб ВУЧКОВИЋ, Драмско дело у настави књижевности и језика, Просвета, Београд, 1994.

Радмила ГАВА, Течај креативног писања у оквиру новинарске секције, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2002, стр. 73–82.

Весна ГАВРИЛОВИЋ, Методички приступ обради песме „Плава звезда“ Мирослава Антића, Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1997, стр. 41–48.

128

Славица ГАРОЊА-РАДОВАНАЦ, Књижевно дело Милутина Миланковића, у: Школски час српског језика и књижевности, 5, Београд, 2002, стр. 72 – 90.

Сања ГОЛИЈАНИН-ЕЛЕЗ, Духовни палимпсест песништва Десанке Максимовић, Задужбина Андрејевић, Београд, 2005, 143 стр.

Јован ДЕРЕТИЋ, Историја српске књижевности, Нолит, Београд (било које издање).

Милорад ДЕШИЋ, Српски акценат с лакоћом, Завод за уџбенике и наставна средства, 1992.

Милорад ДЕШИЋ, Правопис српског језика. Приручник за школе, Земун-Никшић, Нијанса--Унирекс, 1994. (друго издање 1995, треће издање 1998, четврто издање 2000, пето издање 2002, шесто издање 2004).

Милорад ДЕШИЋ, Мјесто дикције у настави српског језика и књижевности, у: Књижевност и језик, 1/3, Београд, 1999, стр. 49–56.

Милан ДОБРИЧИЋ, „Часови географије“ – обрада одломка из „Аутобиографије“ Бранислава Нушића, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2007, стр. 59–64.

Рајна ДРАГИЋЕВИЋ, Творба речи у настави српског језика, у: Књижевност и језик, 3/4, Београд, 2005, стр. 347–354.

Рајна ДРАГИЋЕВИЋ, Једнојезични речници у настави српског језика, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2006, стр. 125–133.

Бошко ЂОРЂЕВИЋ, Тематско-мотивска и знаковна анализа епске песме „Косовка дјевојка“, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1997, стр. 36–40.

Љубодраг Б. ЖИВАНОВИЋ, Књижевне вечери у наставној пракси, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1986, стр. 59–62.

Зборник Ка савременој настави српског језика и књижевности (књижевност), Библиотека Књижевност и језик, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2004.

Павле ИЛИЋ, Лирска поезија у савременој настави, II издање, Дневник, Нови Сад, 1990.

Нела ЈАНОШЕВИЋ, Обрада књижевно-научног текста Милутина Миланковића „И све што се креће, покреће Сунце“, у: Школски час српског језика и књижевности, 3, Београд, 2004, стр. 88–98.

Јелена ЈОВАНОВИЋ, Стилска анализа новинског чланка, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2007, стр. 51–64.

Вук Ст. КАРАЏИЋ, Живот и обичаји народа српскога, СКЗ, Београд, 1957.

Вук Ст. КАРАЏИЋ, Етнографски списи, у: Дела Вука Караџића (приредили Миленко Филиповић, Голуб Добрашиновић), Просвета, Београд, 1969.

129

Иван КЛАЈН, Речник језичких недоумица, Чигоја, Београд, 2002.

Душка КЛИКОВАЦ, О неким граматичким питањима из наставе језика у основној школи, у: Књижевност и језик, 3/4, Београд, 2002, стр. 309–315.

Душка КЛИКОВАЦ, Граматика српскога језика за основну школу, Српска школска књига, Београд, 2004. (3. издање).

Душка КЛИКОВАЦ, О врстама текстова у настави српског језика, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2006, стр. 99–110.

Књижевност и језик, Часопис Друштва за српски језик и књижевност Србије, Београд.

Ш. КУЛИШИЋ, П.Ж. ПЕТРОВИЋ, Н. ПАНТЕЛИЋ, Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970, (1998).

Слађана КУШЛАКОВИЋ, Обрада домаће лектире Марко Краљевић и Муса Кесеџија групним обликом рада, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2002, стр. 61–69.

Татјана ЛАЗАРЕВИЋ-МИЛОШЕВИЋ, Методички приступ Нушићевим комедијама, Смедерево, 1999.

Радивој ЛАЗИЋ, Обрада приповетке „Јаблан“ Петра Кочића у шестом разреду основне школе, у: Школски час српског језика и књижевности, 5, Београд, 2000, стр. 42–53.

Радивој ЛАЗИЋ, Могућности упоредне анализе лирских песама са истим мотивом (на примеру песме „Вече“ Ђуре Јакшића, Војислава Илића и Јована Дучића), у: Школски час српског језика и књижевности, 4, Београд, 1991, стр. 24–33.

Радивој ЛАЗИЋ, Тумачење народне епске песме „Марко Краљевић укида свадбарину“, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2004, стр. 85–97.

Радивој ЛАЗИЋ, Обрада песме „Плава звезда“ Мирослава Антића у шестом разреду основне школе, у: Школски час српског језика и књижевности, 3, Београд, 2004, стр. 72–76.

Симеон МАРИНКОВИЋ, План рада драмске секције са упутством, стр. 179–186; План рада литерарне секције, стр. 187–192; План рада рецитаторске секције, 193–197, у: Методика креативне наставе српског језика и књижевности, Креативни центар, Београд, 1995.

Драгослав МИЈАЉЕВИЋ, Једначење сугласника по звучности, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1986, стр. 63–66.

Вук МИЛАТОВИЋ, Методички приступ Андрићевој приповеци „Аска и вук“, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1996, стр. 14–24.

Живан МИЛИСАВАЦ, Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, Нови Сад, 1984.

Нада МИЛОШЕВИЋ-ЂОРЂЕВИЋ, Од како се земља охладила (прозни облици српске народне књижевности и мале фолклорне форме), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, 223 стр.

Милија НИКОЛИЋ, Народне пословице у настави, у: Књижевност и језик, 1/3, Београд, 1999, стр. 29–39.

Милија НИКОЛИЋ, Стилске вежбе, Просветни преглед, Београд, 2000.

130

Милија НИКОЛИЋ, Методика наставе српског језика и књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, 921 стр.

Милија НИКОЛИЋ, Развијање језичког осећања и богаћење речника, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2007, стр. 93–103.

Силвана НОВАКОВИЋ, „О, класје моје“ Алексе Шантића, у: Зборник Ка савременој настави српског језика и књижевности (књижевност), Библиотека Књижевност и језик, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2004, стр. 75–82.

Звонимир ОПАЧИЋ, Успешна метода обраде акцента, у: Школски час српског језика и књижевности, 3/4, Београд, 1995, стр. 68–79.

Миодраг ПАВЛОВИЋ, Наставна средства у методици наставе књижевности и језика и њихова перспектива, у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 2000, стр. 41–50.

Миодраг ПАВЛОВИЋ, Комбиновање наставних средстава приликом припремања ученика за тумачење косовске епике, у: Школски час српског језика и књижевности, 3/4, Београд, 2001, стр. 24–39.

Миодраг ПАВЛОВИЋ, Методички приступ роману „Орлови рано лете“ Бранка Ћопића у основној школи, у: Школски час српског језика и књижевности, 3/4, Београд, 2003, стр. 66–93.

Слађана ПАВЛОВИЋ, Припремање ученика (шестог разреда) за писмену вежбу „Зимски пејзаж“ у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 2007, стр. 87–89.

Маја ПАНТЕЛИЋ, Обрада научно-популарног текста Милутина Миланковића И све што се креће, покреће Сунце, у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 1999, стр. 63–68.

Љиљана ПЕТРОВАЧКИ, Комуникативне вредности и функције реченица, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 1999, стр. 55–66.

Соња ПЕТРОВИЋ, О неким проблемима историчности и структуре ликова косовске епике, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2004, стр. 39–65.

Асим ПЕЦО, Акценатска читанка, Научна књига, Београд, 1973, 199 стр.

М. ПЕШИКАН, Ј. ЈЕРКОВИЋ, М. ПИЖУРИЦА, Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад (било које издање од 1998).

Миливоје РАДОЈИЧИЋ, Увођење ученика шестог разреда у описивање пејзажа, у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 1997, стр. 10–15.

Миливоје РАДОЈИЧИЋ, Култура језичког изражавања у основној школи, у: Школски час српског језика и књижевности, 1/2, Београд, 1999, стр. 106–112.

Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985.

Речник српскохрватског књижевног и народног језика, САНУ, Институт за српскохрватски језик, Београд, 1959–2006, књ. 1–17.

131

Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Матица српска, Нови Сад.

Гордана РОМЧЕВИЋ, Обрада лирске песме „Вече“ Ђуре Јакшића у основној школи, у: Школски час српског језика и књижевности, 2, Београд, 2007, стр. 65–71.

Данијела САВЉЕВИЋ, Обрада народне епске песме „Марко Краљевић укида свадбарину“ у основној школи, у: Школски час српског језика и књижевности, 5, Београд, 2007, стр. 92–109.

Снежана САМАРЏИЈА, Савремено тумачење епске народне песме, у: Зборник Ка савременој настави српског језика и књижевности (књижевност), Библиотека Књижевност и језик, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2004, стр. 133–154.

Снежана САМАРЏИЈА, Функције епитета у усменој књижевности, у: Књижевност и језик, 1/2, Београд, 2005, стр. 15–41.

Свет речи, часопис за српски језик и књижевност, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд.

Српски језик кроз тестове, Библиотека Књижевност и језик, Београд, 1998.

Душан СТОЈКОВИЋ, „Градинар“ Рабиндраната Тагоре, у: Школски час српског језика и књижевности, 1, Београд, 2000, стр. 64–73.

Наташа СТАНКОВИЋ-ШОШО, Форме приповедања као интеграциони чинилац у збирци поетизоване прозе „Рани јади“ Данила Киша, у: Књижевност и језик, 3/4, Београд, 2005, стр. 393–401.

Живојин СТАНОЈЧИЋ, Љубомир ПОПОВИЋ, Граматика српског језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.

Иво ТАРТАЉА, Теорија књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.

Тестови из српског језика (са општинског, међуопштинско-регионалног, окружног и републичког такмичења ученика основних школа из језика и језичке културе), Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008.

Стјепко ТЕЖАК, Литерарне, новинарске, рецитаторске и сродне дружине, приручник за наставнике, Школска књига, Загреб, 1979.

ЦВЕТАНОВИЋ, Владимир, Вук МИЛАТОВИЋ, Александар ЈОВАНОВИЋ, Методика наставе српског језика (избор текстова), Учитељски факултет, Београд, 1995.

Веселин ЧАЈКАНОВИЋ, Студије из српске религије и фолклора 1925–1942 (рукопис приредио, допунио и предговор написао Војислав Ђурић), СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон М.А.М, Београд, 1994.

Школски час српског језика и књижевности, ИП Ваша књига, Београд.

132

ТРЕЋИ ДЕОДоани избор ексова римерених

узрасу VI разреа

134

1. ВЕСЕЛИН чАЈКАНОВИЋ: СТАРЕ СРПСкЕ СкАСкЕ И ЛЕГЕнДЕ О БИљкАМА И ДРВЕћУ (ИЗБОР)103

Одабрани одломак из књиге Студије из српске религије и фолклора Веселина Чајкановића представља занимљив приказ народних предања о лековитим биљкама, цвећу и дрвећу. Према раније важећим класификацијама усмене прозе, под легендама и скаскама најчешће су се подразумевала управо предања.

Српске скаске и легенде у којима су главни носиоци радње дрвета и биљке имају претежно

етиолошки карактер. У њима се говори о постанку каквог дрвета или биљке, или какве његове особине, или се објашњава њихова популарност, односно непопуларност, међу људима, и тако даље. Један велики број таквих скаски везује се за догађаје и личности из Старога и Новога завета; понекад се те скаске везују за хришћанске свеце, и у том случају долазе, сасвим разумљиво, национални српски свеци на прво место.

Из „старозаветне“ – ако је тако можемо назвати – групе најпопуларнија је скаска о постанку једне нарочите врсте јабуке која се зове адамчица, и о постанку „јабучице“ у грлу. Јабучица коју људи имају у грлу (а жене је немају) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога) није прогутао, него му је остала у грлу. /.../ Што се тиче јабуке „адамчице“ коју је Ева дала Адаму, и на њој се још и данас виде пет бразда од Евиних прстију. /.../ О створењу света и о постанку различитих ствари говоре скаске о купини, ружи, лешнику, кромпиру. Од крви која је пала на земљу из Божијег малог прста створена је лоза, и због тога се њен род узима за причест. Ђаволу то буде криво, па хтеде и да сам створи још бољу лозу, и одсече себи прст, али из његове крви никне купина. Због тога не ваља окусити купину пре грожђа, „јер се онда ђаво радује“. /.../ Ружино трње и цвет постали су овако. Бог се једном разгневио на ђавола, и наредио анђелу да га ухвати. Али ђаво буде бржи, и анђео не могадне учинити ништа. Зато Бог рече анђелу да, кад појури ђавола, рашири пред њим ружино шибље, па ће се ђаво заплести. Тако се и деси. Онда ђаво прокуне ружу да на њој изникне трње, а Бог са своје стране благослови је да носи најлепши цвет. /.../ Скаске о постанку лешника, и постанку кромпира, имају шаљив карактер. Беспослена баба молила је Бога да јој да „јал’ ушицу, јал’ бушицу, ја орашчић, ја лешничић“ да би се забавила. И Бог јој све то дао, и тако су постале ваши, буве, ораси, лешници. /.../ А кромпир створио је Бог за љубав сиротиње – „да би и сиротиња имала коме да гули кожу“! Од старозаветних личности спомињу се, у овим скаскама, Аврам и Нимрод (код муслимана), и цар Давид. Кад је Нимрод са својим људима хтео да спали Аврама, дала је своје дрво јасика, а зелембаћ је потпиривао ватру; само трешња не хтеде никако горети: и зато јасика непрестано трепери, зелембаћа свако убија, а трешња је света. /.../ У посвећивању цара Давида играла је извесну улогу крушка. Некакав краљ није ишао никада у цркву да се моли Богу, него под крушку („крушчица је моја црквица“); и молитве му помогоше, јер се он посвети, и постаде „краљ Давид“. Најзад, у неким скаскама реч је о рају како га наш народ замишља, и који је једним делом постао према обрасцу старозаветног Едена. Због чега се јабуке петроваче не смеју јести пре Петровдана? Тог дана свети Петар у рају затресе јабуково дрво, и деца дотрче да купе јабуке; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле јабуке. /.../ Иначе су нашем народу познате козмолошке и есхатолошке скаске о растињу, али без формалне везе са Старим заветом и његовим апокрифима. Сва земља стоји

103 Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора 1925–1942, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон М.А.М, Београд, 1994, стр. 461–463.

135

на гранама великога глога, и за тај глог везан је велики црни пас. Тај пас једнако глође глог, па кад га скоро сасвим преглође, он стане вући из све снаге да би га прекршио. Тако настаје земљотрес. Али земља ипак не пропадне, јер онда свети Петар прекрсти штапом, и глог опет постане цео. /.../ Један од знакова да долази смак света биће у томе што ће на земљи нестати пшенице. /.../ Циклусу о крађи и прекрађи сунца припада, можда, мотив како је ђаво, кад је украо сунце, обесио га на букву да светли само њему. /.../ У једном веровању из Босне имамо познати мотив да је човеку немогуће да стекне бесмртност. Ту се прича да би семе од белога лука могло учинити човека бесмртним; али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру. /.../

2. ВУК СТЕфАНОВИЋ КАРАџИЋ: кАкО јЕ ПОСТАЛО ИМЕ ОБИЛИћ104

Многи су делови књиге Живот и обичаји народа српскога који се на различите начине могу искористити уз тумачење књижевних текстова предвиђених Програмом. Овде дато предање читаће се као допунски текст приликом обраде песама тематског круга о Косовском боју. Уз избор из књиге Владимира Хулпаха Легенде о европским градовима могу се прочитати и предања о Котору и Цариграду из Вукове књиге. О вилама и вештицама такође ће се сазнати од Вука, а ти текстови пригодни су уз коментарисање народне приповетке Мала вила.

Срби приповиједају да је Силни Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту гдје се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају. Кад дођу на оно мјесто, а то дијете код неколико оваца ударило своју сјекиру у кладу па легло на леђа те спава: кад дихне из себе, онда се гране узвијају, а кад повуче пару у се, онда се савијају к земљи. Кад то виде цар, зачуди се, па пружи руку с коња да му узме сјекиру, али хоћеш! Не може је извадити из кладе. Брже-боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом објема рукама да изваде сјекиру из кладе, али је ниједан не може ни помаћи. Онда пробуде дијете и запита га цар: „Како ти је име?“ А оно одговори: „Милош.“ „Имаш ли оца и мајку?“ – „Мајку имам, а отац је умро.“ – „А гдје ти је мајка?“ – „Ето је тамо доље у селу код куће.“ – „Ајде да нас водиш кући.“ – „Не могу од оваца.“ – И тако га којекако намоле да потјера овце и да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видјети шта ће он радити са сјекиром, како ће је извадити из кладе; или ће је онако оставити. Кад Милош крене овце, а он узме сјекиру једном руком и заметне на раме. Кад дођу кући, Милош одмах остави овце и непознате госте па замакне међу зграде да тражи мајку. Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се гдје не сакрије. Кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мјеси хљеб, а пребацила десну сису преко лијевог рамена, и лијеву преко деснога, те он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила мајка родила обила јунака!“ – Цар узме Милоша од мајке и одведе га своме двору, и од тога се назове Обилић.

104 Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Политика, Народна књига, 2005, стр. 277.

136

3. ДОБРИЛО НЕНАДИЋ: РОМАн О ОБИЛИћУ105 (ОДЛОМАК)

Приликом обраде песама старијих времена о боју на Косову, ученици ће се упознати са ликом Милоша Обилића. Наведени одломак може их заинтригирати да сазнају још нешто о овом јунаку, гледано из уметничког угла Добрила Ненадића, те да тако прошире своја знања о Обилићу и његовој епској биографији.

Обилић је стајао на вратима и жмиркао. Зраци сунца на заласку цактали су на мутним млетачким стаклима уоквиреним оловним рамовима, жутњикава светлост се мешала са густом паром. Није могао да отрпи, закашљао се.

„Обилић?! Нисам чуо за тебе.“У ћошку, одакле је глас допирао, видео је плитку, широку кацу.„Ја сам незнатан.“„Приђи да те видим.“Пришао је. Из житког блата по коме су пућкали клобуци помаљала се глава са умрљаним

седим власима.„Ниси незнатан. Чим те цар шаље, ниси.“„Шаље ме кнез.“„Цар. У народу је разглашен као цар, а пази, Обилићу, народ, ма како забраваст изгледао,

никад много не омашује.“„Ја сам, господару, гласник кнеза Лазара Хребељановића.“„Ти си гласник кнеза Лазара кога радо називају цар Лазар, а Лазар, мој стари пријатељ, радо

то слуша, а ни мени не би било мрско да за себе тако нешто чујем, но нико ни да се нашали, ни овде, ни тамо да помене цара Твртка. Ево, и ја сам то једва преко уста превалио.“

Старац се помери, клобуци се ускомешаше и Обилића запахну тежак задах. Гледао га је одоздо и смешкао се.

„Смрди, је ли? Смрди. Кажу да је мој прадеда Драгутин Немањић лежао у гробу пуном трња, грехе да окаје, а ево мене гурнуше у овај страшни глиб. Убедише ме да је лековит. Не знам, може бити и да јесте. Ово је, можда, добра припрема за пакао. Није прикладно што сам тебе, Обилићу, царски гласниче, овако примио. Требало је да се оденем у своје најбоље рухо, али видиш и сам, болест ме стисла, кости су ми се од болова мимоишле. Веле да је болест на измаку и баш сад никуд одавде не смем јер сам ровит, рскавица ми се упарила и смекшала, и кад бих из блата устао, никад више на своје ноге не бих стао.“

Преко краљевог лица прелете болни грч. Стиснуо је очне капке, набрао чело и зауставио дах. Затим дубоко удахну и широм отвори очи.

„Јешан је Лазар“, рече дишући убрзано. „Јешан. Прогутао овог, прогутао оног, кнеза Николу Алтомановића, и њега.“

„Против Николе сте заједно војевали, господару.“„Јесмо. Само кад се делило, ја сам увек, некако, добијао мањи комад. Обилићу, Обилићу.“„Шта је било било је. Да гледамо оно што је пред нама.“„И пред нама и за нама. Једно без другога је и кусо и ћораво. Реци ми, Обилићу, је ли то са

Турцима Лазар измислио?“Обилић се тргао. Приправан на изненађења од сваке руке, увек на опрези, спавајући са

једним отвореним оком, свикао да се привид често са јавом меша и да трезвен човек ничему

105 Добрило Ненадић, Роман о Обилићу, Народна књига, Београд, 1990, стр. 116–120.

137

до краја не сме да верује, овога пута морао је сам себи да призна како га је овај врашки старац заскочио. Каквог ли питања! Да ли је Лазар измислио Турке!

Добро, сад барем зна на чему је. Твртко га прихвата за сабеседника. Није више само мучаљиви ухода који посматра и памти нити је само пуки преносник једне поруке. Сада је признат као друга Лазарева глава, назочан је овде уместо Лазара и све што буде рекао примиће се као да је Лазар рекао.

Само, Лазар је ипак Лазар. Недокучив и непредвидљив. Намере су му под девет делова скривене и ако Твртку, његовом пријатељу и такмацу нису јасне, како неко нов у њиховим загонетним рачунима да се снађе? Је ли тужно или је смешно што у овом судбинском часу њих двојица настављају распру уместо да је за сада склоне у страну и причека на нека мирнија времена? Питање је простодушно. Такво какво је поставља благородна душа испуњена болећивом искреношћу. Та ово је зверињак испуњен режањем а не рајска башта по којој гргоље бистри потоци и цвркућу птичице.

Опора киселина му је спрчила уста, нелагода му се подвукла под ребра и док смишља шта да изговори а да ништа не каже, улазе двојица са бакрачем скинутим с ватре. Са олакшањем гледа како онај крупнији захвата големом дрвеном кутлачом воду која се пуши и пажљиво је сипа низ дугу каце да не опрљи свога голог краља, док други, прегнут преко руба, завлачи руку до лакта у блато. Брбоће вода, клобуци прскају и сива смрадна пара покрива краљеву главу. Је ли ово тренутак да одговори? Јесте.

„Прошле године су били овде.“„Јесу. Тукао сам се а никог у помоћ нисам звао. Лазар зове. Тражи да сви на ноге устанемо.

Толике године се носимо са Турцима, а нико никад такву дреку као Лазар није дигао. Шта он то смера, Обилићу, шта он то хоће?“

„Хоће победу.“„Победу. Добро ти је то.“„Раније је Турака било мало.“„А сад је друкчије?“„Сад су земљи тешки.“„Угрожено је Косово, а Косово, колико знам, држи Вук Бранковић. Зашто Вук не тражи

помоћ?“„Мој господар, кнез Лазар, мисли да ће Турци овога лета преплавити све српске земље.“„Мисли ли или зна?“„Човеку је дата кратка памет те може само да нагађа не би ли докучио шта ће се десити. Кнез

мисли да Турке треба тући пре него што се рашире. Ако ухвате замах, више их нико неће моћи потиснути. Кнез мисли да је прилика.“

„Прилика? За шта прилика?“„Да сви изађемо на Косово и да потучемо Турке.“„Да сви изађемо а Лазар да заповеда.“„Неко мора и да заповеда.“„Ми војску да шаљемо а Лазар да је води?“„А зар је важно ко ће да је води?“„Важно је, Обилићу, важно је. То је најважније.“„Кнежева војска биће највећа и најбоље наоружана.“„Али он је само кнез. Или можда није?“„Кнез је.“„Ето видиш. Моравски кнез Хребељановић сву српску војску треба да води и да остане и

даље кнез чак и ако победи. Може ли то, Обилићу?“„Ја сам само гласник.“

138

„Кнежев човек.“„Заклео сам му се на верност, то је истина, али није моје да говорим...“„Пред својим краљем? Јесам ли ја, Обилићу, српски краљ?“„Јеси, господару.“„Крунисан двогубим венцем?“„Јеси, господару.“Да се није заценио од сувог кашља, Твртко би јамачно питао: Јесам ли ја твој краљ, Обилићу?

Или: јеси ли ти, Обилићу, Србин? И: Ако си доиста Србин, Обилићу, јесам ли ја твој краљ крунисан двогубим венцем?

Међутим, из паре која је већ испунила целу просторију чуо се само кашаљ и старачко хрипање, болно јечање и стењање.

Пара је постајала све гушћа, од ужурбаних слугу остале су само сенке. Сада је већ могао да их замисли као рутаве ђаволе који у кључалом уљу кувају грешника. Светлости би ваљало додати мало пурпурног или гримизног одсјаја а оној двојици ништа, ни козје папке ни длаку, ни рошчиће, они су ионако тачно како треба: прљави и ружни, мучаљиви и тупави.

Надражај да се насмеје долази му однекле из плућа, пуже се уз душник и удара у непца. За сваки случај покрио је шакама лице.

Кад му се напад стишао, Твртко је проговорио:„Знам шта си помислио, Обилићу. Не видим ти лице, али знам. Ако си ти, Стефане Твртко,

одиста краљ српски као што говориш, онда треба српство и да штитиш а не да му гробар будеш. Бистар си ти, Обилићу, и препреден, али се уздржаваш да ми то кажеш, да ме не наљутиш. Истрпио би ти овде свашта а реч не би проговорио. Ниједну сувишну, ниједну која би ми као изговор послужила да се узјогуним. Стрпљив си и уздржан а сав цептиш. Није мени лако, Обилићу, да се одлучим. Можда Лазар и види даље а можда се само пророштвом бави, или је смислио нешто што не могу да докучим. Рече Господ: Чувајте се лажних пророка који у овчијој одећи долазе а унутра су вуци грабљиви.“

„Да кажем и ја нешто своје, Господару. На замери ми. Султану Мурату су наше свађе корисније него сва помоћ оних несрећника његових хришћанских вазала који му војском против нас помажу. На њихову воjску никада не може сасвим да се ослони, ту војску мора да издржава и храни а наша свађа храни саму себе.“

139

4. МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: ИЗБОР ИЗ ПЕСНИчКЕ ЗБИРКЕ РОДнА ГОДИнА106

Поред интерпретације песме Шљива Милована Данојлића, садржаја предвиђеног програ-мом за шести разред, наставник, у договору са одељењем, може да организује и час на коме ће се радити избор из поетске збирке овог писца, Родна година. Тумачење одабраног садржаја вршило би се на нивоу приказа или осврта на поједине песме. Следи избор из поменуте збирке.

Мирис зóве

Куда нас зовеМирис зóве...– У неке давне,Јутарње снове;Сунце је паслоОвце, волове,Светлост букталаУз долове.На гранчици јеЗујкала пчелаУправо стиглаИз другог села.Из годинеДалеке, ове,Тамо нас зовеМирис зóве.Из другог села.Из годинеДалеке, ове,Тамо нас зовеМирис зóве.

Лубенице

Сазреле су лубеницеПокрај воде Студенице.

Споља плаве, изнутра зреле,Свака ко буренце – слатке, медене,Са доње стране жућкасто-беле,

106 Милован Данојлић, Родна година, БИГЗ, Београд, 1972, стр. 6, 8, 30.

140

Набрекле, хладне, ледене, ледене.Уз долове.Да ми је препливати СтуденицуДа украдем једну лубеницу!Отрчао бих негде у гору,Појео бих јој чак и кору!

Љубавна песма

Био, једном, један маслачак.И био, на небу, бели облачак.

Облачак горе, маслачак доле.Гледећи се, почеше да се воле.

Дођоше врућине, летње, жежене,и маслачак поче да вене.

Облачак притрча брзо у помоћ:киша је лила све до у поноћ.

И, кадгод је било потребе,облачак даваше све од себе.

Од благородне, топле кишемаслачак растао све више, више,

ишао, све даље од овог света,надрастао је сва дрвета,

и једног дана маслачакнежно дотакао бели облачак.

141

5. ВЛАДИМИР ХУЛПАХ: нЕОБИчнИ јЕЛЕн107

Како је увођење предања као жанра први пут изведено у школским програмима, то се и одабране приче из Хулпахове књиге могу сврховито искористити у смислу објашњавања овог књижевнотеоријског појма ученицима. Оригиналан наслов дела Легенде о европским градовима пружа наставнику могућност да објасни како се термин легенда, у свакодневном коришћењу, често изједначава са термином предање.

На зидовима цркве у Либеку висе две веома лепе слике. На једној је ловац с луком и стрелом а на другој један дивни јелен. Обе слике подсећају на догађај који се збио у Либеку и био повод за градњу ове цркве.

Славни Карло Велики у то време је ратовао по Саксонији. Сити рата, његови војници затражили су мало одмора. Цар одлучи да се одморе који дан баш ту где су се затекли па искористи прилику да својим племићима приреди велики лов.

У том крају је било много дивљачи. На једном пропланку ловци налетеше на великог јелена с раскошним роговима. Такво роговље нико до тада није видео. Силно пожелеше да ухвате јелена и обрадују цара. Гонили су га све док, измучен, више није могао да се држи на ногама.

Карла Великог заиста обрадова сатерани јелен. Он је био толико горд и леп да цар није имао срца да га устрели. Зато је одлучио да јелена потера у Ахен и тамо га изложи погледима и дивљењу својих земљака.

Када је саопштио пратиоцима своју намеру, заробљени јелен је затреперио и задрхтао сваким делићем тела. Као да су му се и очи напуниле сузама. Изгледало је као да преклиње цара да га остави на слободи. И цар је био узбуђен. Затражио је од своје послуге да му донесу један ковчег с накитом. Из њега је извадио тежак, скупоцен златан ланац с крстом украшеним дијамантима. Ставио га је јелену на рогове и рекао:

– Врати се у своју шуму. Пуштам те јер видим колико ме молиш. Ево ти овај ланац. Он ће бити знак твоје изузетне вредности. Нека овај крст сваког оног ко те сретне подстакне на племенита дела.

Ловци ослободише јелена. Горда животиња захвално погледа цара и лагано, краљевским кораком, упути се ка шуми.

Од тог догађаја су прошле десетине и стотине година. Пао би у заборав да много, много касније није дошао у исти крај да лови војвода Хенри Лав са својим племићима.

Задубљен у мисли, није ни приметио да се удаљио од осталих. Кад је стигао до једног густиша, коњ којег је јахао се укочи. Војвода се прену из размишљања. Изненађено погледа око себе. Призор је био толико необичан да једва поверова властитим очима у оно што види. На сред једног пропланка, тачно испред њега, стајао је прекрасан јелен с разгранатим роговљем. На роговима је сијао златан ланац с крстом украшеним дијамантима. Хенри се саже да узме стрелу да би је запео за лук. Брзо нанишани и одапе, али се стрела заби у оближњи храст. Зграби и другу стрелу. Али је не одапе. Јелен му се приближи и спусти рогове као да му нуди драгоцености са њих.

Војвода саксонски и баварски и не трепну. Скочи на земљу и пажљиво скину ланац с рогова. Јелен подиже главу и нестаде у шумарку пре него што се Хенри поврати од изненађења.

Не прође много времена и оствари се пророчанство Карла Великог о племенитом делу. Новцем добијеним од продатог ланца Хенри постави камен-темељац за либечку цркву.

107 Владимир Хулпах, Легенде о европским градовима, Бард-Фин, Београд, 2005, стр. 52–53.

142

6. ИЈАН МАКЈУАН: СИЛЕџИјА108

У Читанци Маштарија речи налази се прича из збирке Сањар Ијана Макјуана, Реч-две о Питеру. Следи још једна прича из ове збирке, необичног наслова, која ће ученицима још више приближити лик дечака Питера, непоправљивог сањара који размишља о туђим, али и о својим поступцима.

У Питеровој школи постојао је силеџија по имену Бари Тамерлејн. Бари није изгледао као силеџија. Није био дрљав, нити је имао ружно лице, застрашујући осмех или красте на зглавцима прстију, и није носио опасно оружје. Није био ни нарочито крупан. А није спадао ни у оне ситне, жилаве, кошчате типове који понекад знају да се покажу као опаки борци. За разлику од многих других силеџија, код куће није добијао батине, али није био ни размажен. Родитељи су му били добри али строги, и по свој прилици ништа нису сумњали. Баријев глас није био оштар и промукао, очи му нису биле тврде и ситне, па чак није био ни упадљиво глуп. Био је у ствари прилично округласт и мек, мада не и дебео, с наочарима, и спужвастим розе образима, и сребрном протезом на зубима. Често је умео да направи тужно и беспомоћно лице, што је придобијало неке одрасле људе и помагало му кад би морао да се извлачи из шкрипца.

Па шта је то онда Барија Тамерлејна чинило успешним силеџијом? Питер је овом питању посветио много сањарских мисли. Закључио је да постоје два разлога за Баријев успех. Први разлог била је Баријева чудна способност да на најбржи могући начин пређе пут од жеље за нечим до поседовања тог истог. Ако си имао ту несрећу да се затекнеш у школском дворишту с неком играчком која се Барију Тамерлејну на први поглед допадне, он би ти је једноставно истргао из руку. Кад би му на часу затребала оловка, окретао се и „позајмљивао“ твоју. Кад би сви стајали у реду, он је одлазио право до чела. Кад би се наљутио на тебе, прво би ти то саопштио а онда те треснуо из све снаге. Други разлог Баријевог успеха био је довољан да осетиш како ти се нека ледена рука завлачи у стомак. Стрепео си од Барија јер су и сви остали стрепели. Уливао је страх јер га је пратио глас да је страшан. Ако га видиш да прилази, склањао си му се с пута, а ако затражи твоје бомбоне или твоје играчке, давао си му без много приче. Сви су тако радили, па је изгледало мудро угледати се на њих.

Бари Тамерлејн је у школи имао велику моћ. Нико није могао да га спречи да добије оно што жели. Ни он сам себе није могао да спречи. Био је слепа сила. Питеру је понекад личио на робота који је програмиран да ради шта год му се прохте. Неким чудом, није му сметало што нема другове, и што га сви мрзе и избегавају.

Наравно да се и Питер склањао силеџији с пута, али тај исти силеџија му је распаљивао машту. Бари Тамерлејн је био мистерија. За свој једанаести рођендан, Бари је позвао петнаестак школских другова на журку. Питер је покушао да се извуче, али родитељи о томе нису хтели ни да чују. Сматрали су да су господин и госпођа Тамерлејн симпатични људи, па је зато, по логици одраслих, и Питер морао гајити симпатије према Барију.

Госте је на вратима дочекао насмејани слављеник. „Здраво, Питер! Хвала. Хеј, мама, тата, гледајте шта сам добио од мог друга Питера!“

Тог поподнева, Бари је био љубазан према свим својим гостима. Учествовао је у играма и није очекивао да сваки пут победи само зато што му је рођендан. Смејао се са родитељима и сипао сокове и помогао у распремању и прању судова. Једног тренутка Питер је завирио и у Баријеву собу. Свуда су биле разбацане књиге, на поду воз на батерије, на кревету плишани

108 Ијан Макјуан, Сањар, Paideia, Београд, 2006, стр. 56–67.

143

меда наслоњен на јастук, хемичарски комплет, компјутерска игрица – соба је била сасвим слична његовој.

На крају журке, Бари је овлаш ударио Питера по мишици и рекао: „Видимо се сутра, Питер.“

Дакле Бари Тамерлејн види двоструки живот, мислио је Питер док се пешице враћао кући. Сваког јутра, негде на путу од куће до школе тај дечак се претвара у чудовиште, а на путу кући, чудовиште се поново претвара у дечака. Те мисли одвеле су Питера у сањарије о чаробним напицима и чинима које преображавају људе; касније, у недељама после Баријевог рођендана, више о томе није размишљао. Мистерија је већ и то што се навикнемо да живимо с мистеријама, а има у свемиру и много већих загонетки од Барија Тамерлејна.

Једна таква загонетка у последње време Питеру није дала мира. Ишао је једног дана кроз школски ходник на путу ка библиотеци, кад су поред њега прошле две старије девојчице из виших разреда.

Једна од њих управо је говорила својој другарици: „Али откуд знаш да и ово сад не сањаш? Можда сањаш да причаш са мном.“

„То је бар лако“, одговорила јој је другарица. „Могла бих да се уштинем и то би ме заболело и онда бих се пробудила.“

„Али замисли“, рекла је прва девојчица. „Замисли да само сањаш да си се уштинула, и само сањаш да те је заболело. Све би то могло бити сан и тако никад не би била сигурна...“

Скренуле су иза угла и нестале. Питер је застао да размисли. Већ се и сам помало бавио том идејом, али никад је није баш тако јасно изразио. Погледао је око себе. Књига из библиотеке у његовој руци, светао, широк ходник, светиљке на таваници, учионице са леве и десне стране, деца која из њих излазе – можда ништа од тога не постоји. Све би то могле бити мисли из његове главе. На зиду поред њега био је окачен противпожарни апарат. Питер је испружио руку и дотакао га. Црвени метал је био хладан под његовим прстима. Био је чврст, стваран. Зар је могуће да не постоји? Али с друге стране, тако је то у сновима – све ти изгледа стварно. Тек кад се пробудиш, јасно ти је да си сањао. Како би уопште могао знати да не сања тај противпожарни апарат, да не сања ту црвену боју, да не сања и опип под прстима?

Дани су пролазили а Питер је и даље мислио о том проблему.Једног поподнева се затекао у башти кад му је нешто синуло: ако он само сања овај свет,

онда све на том свету, и све што се у њему дешава, зависи само од њега. Високо на небу, један авион је почео да се спушта пред слетање. Крила су му на сунцу блескала сребрном светлошћу. Свакако да они људи тамо горе, који сад усправљају наслоне својих седишта и одлажу новине, појма немају да ли сања неки дечак на земљи. Да ли то значи када се неки авион сруши, да је и то његова кривица? Каква стравична идеја! Али с друге стране, у том случају, падови авиона ионако нису стварни. Све су то само снови. Свеједно, зурио је у тај авион, и из све снаге желео да он безбедно слети на писту. А тако се и десило.

Једне вечери, неколико дана касније, Питерова мајка ушла је у његову собу да га пољуби за лаку ноћ. У тренутку кад му је уснама дотакла образ, њему је синула још једна мисао. Ако је и ово сан, шта ће се догодити с мајком када се он пробуди? Хоће ли тада имати другу мајку, мање-више исту, али стварну? Или неку потпуно различиту? Или неће ни имати мајку? Вајола се прилично изненадила кад ју је Питер загрлио и није хтео да је пусти.

Како су дани пролазили, а Питер и даље лупао главу над тим проблемом, скоро је поверовао да је његов живот само сан. Има нечега прилично сноликог у томе што се деца сваког дана сливају у школу као људска река, и у томе како глас његове наставнице плута по зидовима учионице, и како јој се сукња таласа док шета испред табле. А веома је личило на сан и кад се наставница створила изнад њега и рекла:

„Питер, Питер? Да ли ме слушаш? Није ваљда да опет сањаш?“

144

Покушао је да јој каже истину. „Мислим“, рекао је веома опрезно, „да сам сањао о сањарењу.“

Читав разред се насмејао. Питер је имао среће, јер му је госпођа Бернет била наклоњена. Погладила га је по коси и рекла: „Одсад мало боље пази“, и отишла натраг према табли.

И десило се тако да је на великом одмору Питер стајао сам на крају дворишта. Ко год би га посматрао видео би дечака како стоји поред зида, држи јабуку и зури у празно, не радећи ништа. У ствари, Питер је грозничаво размишљао.Таман је хтео да загризе јабуку кад је дошао на још једну сјајну идеју. Превратничку. Ако је живот сан, онда умирање мора бити онај тренутак када се пробудиш. То је толико једноставно да мора бити истина. Умреш, сан се прекида, будиш се. Ето на шта људи мисле кад помињу одлазак на небо. То је исто као буђење. Питер се осмехнуо. Спремао се да награди себе једним гризом јабуке кад је подигао поглед и суочио се с округлим руменим лицем Барија Тамерлејна, школског силеџије.

Бари се смешио, али није изгледао весело. Смешио се зато што је нешто желео. Дошао је преко дворишта у правој линији према Питеру, пресецајући фудбалске мечеве и школице и такмичења у прескакању конопца.

Испружио је руку и рекао једноставно: „Хоћу ту јабуку“, и поново се осмехнуо. Са протезе су му севали сребрни одблесци сунца.

Е сад, Питер није био кукавица. Једном приликом је шепајући сишао с планине у Велсу са уганутим чланком на нози и уопште се није жалио. А једном је потпуно обучен утрчао у немирно море како би из таласа извукао пса неке госпође. Али није имао срца за тучу. Од таквих ствари је узмицао. Био је довољно снажан за своје године, али знао је да у тучи никад не би победио јер никад никог не би могао да удари заиста јако. Кад би у школском дворишту избила туча, и кад би сва деца притрчала, Питер би осетио мучнину у стомаку и слабост у ногама.

„Хајде“, рекао је Бари Тамерлејн разложним гласом. „Дај ми јабуку, или ћу ти променити лични опис.“

Питер је осећао како полако трне, од ногу па навише. Јабука је била жута са црвеним пегама. Кожа јој је била помало смежурана пошто ју је донео у школу пре недељу дана и отад је стајала у његовој клупи, ширећи сладак мирис дрвета. Да ли је та јабука вредна разбијеног носа? Можда и није. Али с друге стране, може ли да је се одрекне само зато што је тражи један силеџија?

Погледао је Барија Тамерлејна. Сад му је већ био мало ближе. Баријево розикасто, округло лице било је зајапурено. Наочаре су му увеличавале очи. Један мехурић пљувачке треперио је између његове протезе и предњих зуба. Није био већи од Питера, и сигурно није био јачи.

Деца су већ почела да се окупљају, у неправилном кругу, нањушивши да се у Тамерлејновом углу дворишта развија нека драма.

„Напред, Пит. Разбиј му њушку!“, добацио је неко бескорисно. Бари Тамерлејн се окренуо и севнуо погледом, а дечак се повукао у гомилу.

„Удри, Бари! Удри, Бари!“, довикивали су други гласови.Бари Тамерлејн није волео да буде одбијен. Већ се припремао за тучу. Спустио је руку и

стегао је у песници и окренуо се боком према Питеру. Колена су му била благо повијена и премештао се с ноге на ногу. Изгледао је као да зна шта ради.

У кругу су стално пристизала нова деца. Питер је чуо како се двориштем разлеже повик – Туча! Туча! Друштво је притрчавало са свих страна.

Питеру је срце добовало у ушима. Кад се последњи пут затекао у оваквом положају, био је мачор с људским триком у крзненом рукаву. Али ово сад није било тако једноставно. Покушавајући да добије у времену, пребацио је јабуку из руке у руку и рекао: „Стварно хоћеш ову јабуку?“

„Чуо си шта сам рекао“, одвратио је Тамерлејн равним гласом.

145

„Та јабука је моја.“Питер је погледао у дечака који се спремао да га удари и сетио се рођендана од пре три

недеље када је Бари био онако срдачан, онако дружељубив. Сада се мрштио како би изгледао најзлокобније што може. Откуд му идеја да у школи сме да ради шта хоће и узима шта хоће?

Питер се одважио да начас одвоји очи Барија и видео како се око њега затвара круг узбуђених, заплашених лица. Очи су биле разрогачене, уста отворена. Неко ће надрљати од Барија Тамерлејна и ту више нема помоћи. Шта ли то руменом и буцкастом Барију даје толику моћ? Истог тренутка, такорећи ниоткуд, Питеру је синуо одговор. Па то је очигледно, помислио је. Ми! Бари је школски силеџија из наших снова. Није он нимало јачи од било кога међу нама. Кад оде кући, Бари више никоме није уверљив као силеџија и онда једноставно постаје онакав какав јесте.

Бари се поново огласио. „Ово ти је последња шанса. Дај ми јабуку или ћу те звизнути тако да се пробудиш средином идуће недеље.“

Уместо одговора, Питер је принео јабуку устима и одгризао огроман гриз. „Знаш шта“, рекао је полако с пуним устима. „Не верујем ти. А рећи ћу ти још нешто за исте паре. Не верујем чак ни да постојиш.“

Из гомиле су се чули пригушени уздаси, а понегде и кикот. Питер је изгледао тако сигуран у себе. Могло је то бити и истина. Чак се и Бари намрштио, и престао да се клати. „Шта си рекао?“

Сав Питеров страх нестао је као руком однесен. Стајао је тачно насупрот Барију, смешкајући се као да га заправо сажаљева што не постоји. Пошто се недељама питао да ли би живот могао бити сан, Питер је закључио да Тамерлејн-силеџија јесте сан, и да једна таква сенка није способна да му разбије нос.

Бари је повратио присебност и сада се спремао да зада смртни ударац.Питер је поново загризао јабуку. Унео се Барију у лице и запиљио се у њега као да посматра

неку смешну слику на зиду. „Ти си обичан пекмез... розе желатин... са металним зубима.“Из гомиле се заорио грохотан смех који се брзо и заразно ширио. Неко се закашљао, неко

загрцнуо. Хватали су се једни другима за мишиће и пљескали се по коленима. Драмили су, наравно. Само су желели једни другима да покажу како се више не боје. На све стране су летели одломци погрда. „Пекмез... розе желатин... метални зуби... зубати желатин!“ Питер је знао да су његове речи биле грубе. Али шта мари? Бари и тако није стваран. Сада су по силеџијиним образима избијали јарки розе печати, јаркији од сваког розе желатина. Све му се то уопште није допадало.

Питер је дрско терао даље, користећи прилику док Бари не схвати колико је бесан. „Био сам код тебе. Сећаш се? За твој рођендан. Ти си обичан добар дечак. Видео сам те како помажеш мами у прању судова...“

„Ааааааух“, заграјала је гомила отегнутим силазним тоном, као бајаги пријатељским.„То није истина“, процедио је Бари. Очи су му се зацаклиле.„А завирио сам у твоју собу и видео да на кревету држиш плишаног меду.“„АААААух“, гракнула је гомила. Звук се закотрљао са још више ноте, падајући с презиром.

„Ооооох. Мајк Баји... меда чеда... аааааух.“Наравно да ту није било ниједног детета које и даље није потајно волело неку стару и

олињалу плишану животињицу и грлило је пред спавање. Али како је било дивно знати да и силеџија има своју.

Бари Тамерлејн вероватно још није одустајао од намере да звекне Питера по носу. Док су повици и поруге бивали све гласнији, подигао је руку и немоћно стегао песницу. И у том часу догодило се нешто ужасно. Бари је бризнуо у плач. То се није могло сакрити. Сузе су му потекле у брзим потоцима низ обе стране носа, и више није могао да влада сопственим

146

дисањем. Надимао се целим телом док се борио за мале гутљаје ваздуха. Али гомила није знала за милост.

„Мајка-Бајика хоће маме...“„Треба му његов меда-чеда...“„Ајаааао. Гледај га само...“И сад је Барија спопао такав напад плача да јадник није имао снаге ни да се окрене и оде.

Само је тако стајао окружен децом и слинио у шаке. Све на свету заверило се против њега. Нико у њега није веровао. Сан се распрснуо као мехурић сапунице, а с њим је нестао и силеџија.

Мало-помало, смех и ругање су се утишали и на гомилу се спуштала постиђена тишина. Деца су почела да се разилазе, враћајући се својим играма. Преко дворишта је дотрчала једна наставница која је усамљеном дечаку ставила руку на раме и одвела га говорећи: „Јадни малиша. Шта су ти то радили?“

На преосталим часовима, Бари је био миран као бубица. Држао је нос у књигама и уопште није дизао поглед. Као да се трудио да буде што мањи, или да ишчезне без трага.

Питер је, међутим, био пун себе. Вратио се из дворишта и сео у своју клупу, тачно иза Барија, правећи се да не примећује како му сви намигују и упућују захвалне осмехе. Победио је силеџију а да није ни мрднуо прстом, и то је видела скоро цела школа. Он је херој, освајач, супермен. Нема тога што не би могао постићи својим блиставим и виспреним умом.

Али како је јутро одмицало, почео је да се осећа доста другачије. Прогањале су га властите речи. Је ли могуће да их је стварно изговорио? Одједном је испред себе приметио погурену прилику Барија Тамерлејна. Нагнуо се и чачнуо га лењиром по леђима. Али Бари је затресао главом и одбио да се окрене. Питер је гутао кнедле док се присећао шта је све рекао. Покушао је да се подсети колико је Бари био грозан. Покушао је да мисли само на своју победу, али ни она га више није веселила. Наругао се Барију зато што је дебео и има протезу и плишаног меду и помаже мами. Тиме је хтео да се одбрани и Барија научи памети, али успео је само да га извргне руглу и презиру читаве школе. То што је рекао болело је далеко више него један поштени ударац по носу. Смождио је Барија. И ко је сад ту силеџија?

Кад је полазио на ужину, Питер је оставио једну цедуљицу на Баријевој клупи. На цедуљици је писало: „Хоћеш да играмо фудбал? П.С. Имам и ја плишаног меду и морам да помажем у прању судова. Питер.“

Бари је толико стрепео од сусрета са свима осталима на следећем одмору да је драге воље пристао. Њих двојица су окупили друштво за игру и постарали се да буду у истом тиму. Намештали су један другом прилике за голове, а касније су отишли држећи се под руку. Свако ругање Барију сада је било бесмислено. Он и Питер постали су другови, не баш најбољи, али ипак другови. Бари је прикачио Питерову цедуљицу на зид изнад стола у својој соби, а силеџија је, као и сви ружни снови, убрзо заборављен.

чЕТВРТИ ДЕОИзбор из секунарне лиерауре

148

1. ПОДЕЛА РЕчИ нА кРАјУ РЕДА109

139. Када се цела реч не може исписати (штампати) у реду у коме је започета, она се прекида, а преостали њен део преноси се у следећи ред; уз последње слово на крају реда ставља се цртица.

140. Основна правила којих се треба држати приликом поделе речи на крају реда:1) Не преноси се једно слово (макар то био и вокал који чини слог), јер се оно може исписати

место цртице. Није значи добро: исписа-о, миса-о, чу-о и сл.2) Растављени делови речи (смештени у два реда) морају имати најмање по један слог,

што истовремено значи и да се не растављају једносложне речи без обзира на број слова. Не растављају се тако на пример: сноп, строп, пришт, пласт, склад, склоп, грозд, власт, чврст, сласт, страст и сл.; наравно није добро ни с-купити, радо-ст.

3) Ако је на месту прелома постојала (полусложеничка) цртица, онда се једна цртица пише на крају а друга на почетку нареднога реда: ауто- -салон, ђул- -башта, корак- -два, пет- -шест дана и сл.

4) У латиници се не раздвајају двојна слова (lj, nj, dž) у значењу једног гласа: vo-lja, paž-nja, ho-dža (ово наравно не важи за примере као: in-jekcija, kon-jugacija, nad-živeti). Овог се ваља држати и приликом изворног писања страних имена (E-thel а не Et-hel).

5) Кад се нађе сугласник између два вокала, он припада делу речи који се преноси у следећи ред: ва-љати, де-војка, о-вако, у-садити, мо-лити, са-мица итд. (а не: ваљ-ати, дев-ојка, ов-ако, ус-адити, мол-ити, сам-ица).

6) Ако се на крају реда дели сугласничка група, крај првог дела треба да одговара могућем (’природном’) крају а почетак пренесеног дела могућем почетку речи, односно – састави сугласничких група и краја и почетка растављених делова морају бити у складу са правилима распореда гласова у српском језику:

брат-ство не: братс-тво ни: бра-тствобрат-ски братс-ки бра-тскиград-ски градс-ки гра-дскиголф-ски голфс-ки го-лфскиекав-ски екавс-ки ека-вскибугар-ски бугарс-ки буга-рскиумрт-вљен умртвљ-ен умр-твљенпољ-ски пољс-ки по-љскитрам-вај трамв-ај тра-мвајмач-ји ма-чјимај-ка ма-јкатор-ба то-рбадовољ-но дово-љнопар-тија па-ртија ...

109 М. Пешикан, М. Пижурица, Ј. Јерковић, Правопис српскога језика, приручник за школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, Матица српска, Нови Сад, 2004, стр. 83–85.

149

7) Кад прелом сложеница на крају реда падне око споја њихових препознатљивих и смисаоно прозирних саставница, треба их делити границом саставница: из-бацити, из-градити, из-ломити, ис-тући, од-водити, под-вући, пред-услов, пред-школски, рас-познати, раз-љутити и сл. (а не: и-збацити, и-зградити, и-стући, о-дводити, преду-слов итд.). Ако је на споју саставница дошло до упрошћавања сугласничких група испадањем, упрошћени двојни сугласник припада другој саставници (без+стидан → бесстидан → бестидан → бе-стидан), а уметнуто а првој (беза-злен, уза-стопно, раза-гнати). Међутим, ако је граница делова сложенице замагљена и неуочљива, поделу треба вршити према општим правилима (као да се не ради о сложеници): о-тети, о-творити, ра-зорити, у-зети и сл.

Препоручује се и да се не одваја ијекавска замена јата од сугласника који јој претходи: жи-вјети, го-рјех, ко-ријен (боље него: жив-јети, гор-јех, кори-јен).

• Мада за пажљиву поделу речи на крају реда има понеки специфичан детаљ, неће се погрешити ако се примене правила поделе речи на слогове.

141. За складну поделу речи на крају реда добра оријентација може да буде табела сугласничких скупова које не би требало делити при преласку из реда у ред:

СК ЗГ ШК ЖГСТ ЗД ШТ ЖДСП ЗБ ШП ЖБ

КВ ГВ ТВ ДВ СВ ЗВ ШВ ЖВ ХВ ЦВ ЧВКР ГР ТР ДР ПР БР ВР МР СР ЗР ХР ФРКЛ ГЛ ТЛ ДЛ ПЛ БЛ ВЛ МЛ СЛ ЗЛ ШЛ ЖЛ ХЛ ФЛКЉ ГЉ ТЉ ДЉ ПЉ БЉ ВЉ МЉ СЉ ЗЉ ШЉ ЖЉ ХЉ ФЉКЈ ГЈ ТЈ ДЈ ПЈ БЈ ВЈ МЈ СЈ ЗЈ ХЈ ФЈ ЦЈ РЈ ијек.

СМ ЗМ ШМ ЖМСН ЗН ШН ЖНСЊ ЗЊ ШЊ ЖЊСЦ ШЦ

ШЋ ЖЂШЧ

И за вишечлане сугласничке групе треба се служити истом табелом, с тим што се најпре процењује склоп два последња сугласника. Ако они не спадају у спојиве, између њих се поставља граница; ако су спојиви, оба иду с наредним самогласником (уп. нпр.: пољ-ски, мор-ски, ин-стант, рот-ква итд.).

150

2. ПРАВОПИСнА зАнИМљИВОСТ (ИЗБОР ИЗ чАСОПИСА)110

Нсиам вревоао да зпаврао мгоу рзмауети оно што чтаим. Заављхуујћи нобниечој мћои љдксуог мгзоа, пемра иртажсиавњима нучаинка са Кмбриеџа, нјие вжано кјоим су роедслдоем нпиаснаа слвоа у рчеи, јдиено је бтино да се пвро и пслдеоње совло нлаазе на совм мстеу. Отасла солва мгоу бтии у птпонуом нердеу и без озибра на ову олокност, ткест мжеоте чтиати без побрелма. Ово је зобг тгоа што љдукси мзоак не чтиа савко слвоо пнаооосб, већ рчеи псмраота као цлениу. Оајв преомећај је шљиаво нзаван типогликемија –

Зађучујуће, зар не? А уевк сте мсилили да је паврпоис вжаан.

110 Часопис Ана, Политика, Београд, фебруар 2008, стр. 77.

151

3. ИВАН КЛАЈН: РЕчнИк јЕзИчкИх нЕДОУМИЦА (ИЗБОР)111

АПОСТРОФ се ставља уместо једног или више изостављених слова: ал’, ил’, је л’, ’оћу, ви’ш, гос’н, извол’те, итд. Не ставља се у речима с, к, нек, у крњим облицима инфинитива (радит, читат, доћ) и глаголског прилога садашњег (тражећ, знајућ), нити у старинским облицима као међ (oд међу), нит (од нити), рад (од ради). Не употребљава се ни при сажимању самогласника (в. то). Види и : де; ле.

ВОКАТИВ (пети падеж). Именице са завршетком на предњонепчани сугласник (ћ, ђ, ч, џ, ш, ж, љ, њ, ј) добијају у вокативу наставак -у: Матићу, ковачу, кицошу, лупежу, коњу, змају итд. Отуда и Милошу, Радошу итд., боље него Милоше, Радоше. За именице на -р јавља се и наставак -e и наставак -у: царе, професоре, господару, фризеру, пастире и пастиру, писаре и писару итд.

Вокатив једнак номинативу допуштен је (не и обавезан) у следећим случајевима:(1) за именице као мачак, патак, тетак од којих је немогуће направити вокатив на -е; (2) за презимена на -ек, -aк, -ец, -ац, нпр. Мачек, Чичак, Паљетак, Кривец, Сремец,

Бунушевац, Коларац, Ибровац (али и: Коларче, Ибровче); (3) за страна имена и презимена на -к, -г, -х, -ц, нпр. Џек, Жак, Даг, Кинг, Хајнрих, Ерих, Бах,

Франц, Кац итд.; (4) за презимена на -ов и -ин (в. под -ов); (5) за муслиманска имена као Салих, Рефик, Абдулах (где се јавља и наставак -у: Рефику,

Абдулаху).Лична имена на -a (ж. и м.) углавном имају вокатив једнак номинативу: Марија!, Никола!,

Лука!, Марта!, Олга!, итд. Наставак -о добијају двосложна имена с дугоузлазним акцентом, као Мара, Љиља, Гоца, Божа, Жика итд. (Маро!, Љиљо! итд.). Имена на -ица добијају у вокативу завршетак -е: Милице, Данице итд. За мушка имена као Перица, Јовица, Радојица граматичари прописују вокатив једнак номинативу, али је и ту много обичнији наставак -e: Перице, Јовице итд.

ЗАПОВЕДНИ НАЧИН (императив). Глаголи који у 1. лицу садашњег времена имају завршетак -ијем (нпр. пијем, убијем) имаће ј у сва три облика заповедног начина: пиј, пијмо, пијте, убиј, убијмо, убијте. Тако исто и попиј, (напиј, отпиј итд.), биј (сабиј, избиј, пребиј, пробиј, набиј, забиј итд.), криј (откриј, покриј, сакриј итд.), шиј (сашиј, зашиј, пришиј итд.), лиј (улиј, долиј, одлиј, излиј итд.), савиј (превиј, завиј, навиј, увиј, одвиј итд.), бриј (обриј, избриј) и други. Погрешни су облици као уби, попи, обри се, сашите, долите итд.

Код осталих глагола са гласом ј у основи облик императива зависи од дужине вокала који се налази испред тога ј у садашњем времену. Ако је кратак, заповедни начин завршаваће се на -ј, -јмо, -јте: број, бројмо, бројте (тако и: изброј, преброј итд.), крој (прекрој, итд.), лај, подој, продај (од продати), задај (од задати), итд. Ако је вокал у садашњем времену дуг, наставци заповедног начина биће -ји, -јимо, -јите: гаји, гајимо, гајите; таји, затаји, блеји, продаји (од продавати), задаји (од задавати), итд. В. и појединачне глаголе.

ј. (1) Између и и другог самогласника изузев о, ј се пише: ија, ије, ију, ији. Изузетак су сложене речи, нпр. иако, архиепископ, диелектрик, радиестезија, антиамерички, приучен, као и глагол приањати. (2) У споју ио не пише се ј (био, купио, милион, фиока), осим кад се основа речи завршава на ј: судијо, судијом (према: судија), змијо, змијом, змијолик (према: змија),

111 Иван Клајн, Речник језичких недоумица, Чигоја, Београд, 2002, стр. 10; 193–194; 200; 75; 84–85; 144; 170; 180; 181; 188.

152

старија – старијом, артерија – артеријом (ипак: артериосклероза), галија – галијот, Мијо, Цвијо (као Мија, Цвија) итд. Писање ијо имамо још и у речима вијорити се, вијоглав, вијорог, у имену Равијојла, као и у речима из француског: Гијом (Guillaume), Вијон (Villon), семијон. (3) Ако и долази п о с л е другог самогласника, између њих се не пише ј: наиме, каиш, даире, лаик, наиван, неимар, сеиз, оивичити, стоик, руинирати итд. Ј се ипак пише у случајевима кад припада основи речи: издајица (према: издаја), дојиља (дојити), кујица (куја), Грујица (Груја), Кајин (од Каја; али Каин, библијско м. име), Војин, Војислав, Милојица, Радојица, калајисати, есејистички итд. Отуда је правилније и Грујић, Пејић, Остојић, али пошто правопис не нормира презимена, не може се забранити појединцима да своје презиме пишу Груић, Пеић итд. (4) Посебни случајеви: са ј се пише глагол пројицирати (уп. пројекција); без ј се пишу хероин, хероина, хероизам, хероика (иако су изведени од херој). Види: ије; ијски; ијум; ио; ји; љ; ЗАПОВЕДНИ НАЧИН.

КОЈИ: којег(a), којем(у) значи исто и једнако је правилно као и кога, коме. Облик акузатива којег(a)/кога сме се употребљавати само за жива бића: човек кога смо срели

и сл. Када се заменица односи на нешто неживо или на именице збирног значења (као народ), мора задржати облик који: предлог који сте поднели, последњи филм који је снимио, скуп који имам част да поздравим и сл.

Односна заменица треба да стоји непосредно после именице на коју се односи. Уместо „Стигла је вест да су терористи подметнули бомбу у краљевском дворцу, која је експлодирала у току ноћи“ треба: ... да су у краљевском дворцу терористи подметнули бомбу, која...; уместо „Седница ће се одржати 14. маја у Ваљеву, на којој ће о лику преминулог научника говорити Н.Н.“ треба: У Ваљеву ће се 14. маја одржати седница на којој... или после речи „Ваљеву“ ставити тачку и почети нову реченицу: На њој ће о лику итд.

ПРИСВОЈНИ ПРИДЕВИ на -ов, -ев, -ин граде се првенствено од именица које означавају људска бића (путников, пишчев, женин), животиње (орлов, јежев, корњачин), биљке (в. под -ов) и небеска тела (Сунчев, Земљин, Марсов). Ређе и не увек допуштено јесте грађење ових облика од назива организација, установа, листова: „Генексов“, „Борбин“, владин, Академијин и сл. Уместо присвојног придева није добро употребљавати именицу у генитиву: спојеви као булевар Лењина, нов рекорд Стекића, сличан је и став Крлеже исправније гласе Лењинов булевар, нов Стекићев рекорд, сличан је и став Крлежин. Ипак, генитив се мора употребити ако од њега зависи односна реченица: „Сличан је и став Крлеже, који је једном написао...“ итд. В. -чица; -ица; -ов; -ски.

СВОЈ се односи на субјекат реченице: „Милан паркира близу своје куће“ („близу његове куће“ односило би се на кућу неког другог човека). Ово правило се само делимично примењује у 1. и 2. лицу множине, где се и наш, ваш могу односити на субјекат: „Сви ми знамо снагу и величину наше земље“, „Ради ваше безбедности седите што даље од прозора“. И у трећем лицу неки пут се мора употребити његов, њен, одн. њихов примењено на субјекат да би се избегла двосмисленост: „Књижевници су са занимањем саслушали суд угледног госта о њиховом стваралаштву“ (свом би се могло схватити као да је гост говорио о сопственим делима). С друге стране, у одређеним конструкцијама допуштено је свој и кад се не односи на субјекат: „ставити сваку ствар на своје место“, „назвати сваког својим именом“, „дати сваком своје“, „радити нешто у своје време“.

ТРЕБАТИ. Употребљава се безлично ако је у споју с глаголом, нпр. „Сви треба да дођу“ (не: требају), „Требало је да знаш“ (не: требао си), „Требало би да размислимо“ (не: требали бисмо). Ако нема другог глагола, требати се мења нормално кроз сва лица: „Не требаш ми“,

153

„Требао ми је његов савет“, „Шта су вам требали кључеви?“ Допуштено је и као прелазан глагол, нпр. „Требаћемо вас“, „Требао сам новаца“, „Требате ли нешто?“, мада је у том случају боље: „Требаћете нам“, „Требало ми је новаца“, „Tреба ли вам нешто?“.

У односним реченицама као „Ево имена људи који су требали да говоре“ погрешан је лични облик су требали, али не би ваљало ни „који је требало да говоре“, јер се не слаже са субјектом у множини. У таквом случају једини излаз је да се требати замени неким другим глаголом (имати, морати итд.).

ТРПНИ ПРИДЕВ (пасивни партицип) гради се, у начелу, само од прелазних глагола: отуда су погрешни облици као зарђана пушка, неодговорена питања, сударена возила; ум. отечене ноге, цркнута крава, боље је отекле ноге, угинула крава. Ипак и од појединих непрелазних глагола постоје трпни придеви који су дефинитивно ушли у употребу: дипломиран, неексплодиран, преурањен, пренагљен, начитан и др. В. и уселити. Уколико је праћен неком одредбом, трпни придев мора доћи иза именице на коју се односи. Погрешно је „Он се лечи од задобијених повреда на утакмици“, „Могу се јавити сви заинтересовани грађани за куповину“, „Купљену робу у другим продавницама оставите на улазу“: треба „... од повреда добијених на утакмици“, „сви грађани (који су) заинтересовани за куповину“, „Робу купљену у другим продавницама...“ В. Никад непрежаљен.

УСТАНОВЕ. Називи установа, предузећа, организација, удружења и политичких тела имају велико почетно слово само у првој речи (и у оним речима које су и саме именa): Градски секретаријат за саобраћај, Предузеће за производњу чарапа и предива „Космај“, Енергоинвест, Нолит, Српска демократска странка, Доњи дом, Палестинска ослободилачка организација итд. Исто важи и за називе скупова, конгреса, сајмова, изложби, спортских такмичења и других повремених манифестација: Трећи међународни конгрес слависта, Фестивал малих и експерименталних сцена Југославије, Олимпијске игре, Сајам моде итд. Великим словом, према П, могу се (необавезно) писати и незванични називи од придева имена места и врсте установе, нпр. Београдски универзитет (званично: Универзитет у Београду), Берлинска опера и сл. В. КЛУБОВИ; СПОРТСКА ТАКМИЧЕЊА; ВОЈНЕ ЈЕДИНИЦЕ. Ако је назив сложен, тј. кад означава посебно тело у оквиру неке шире организације, оба дела задржавају велико слово прве речи: Савет гувернера Народне банке Југославије, Извршни одбор Удружења новинара Србије итд. Када специфичном имену претходи ознака врсте установе, њена прва реч може се писати малим или великим словом: издавачко (Издавачко) предузеће „Народна књига“, фудбалски (Фудбалски) клуб „Жељезничар“. Ако се уместо пуног назива узима само једна именица из њега, и она се пише великим словом: сутра је састанак Удружења, то је одлука Савета, дописује се с Академијом. Ипак, писаће се мало слово ако је именица одређена неком заменицом или придевом, нпр. наше удружење, овај савет, поменута академија. И за транскрибоване стране називе, према П, великим словом пише се само прва реч: Стејт департмент, Форин офис, Манчестер јунајтед, Комеди франсез итд. Али уколико нисмо сигурни да друга реч није име, боље је и њу писати великим словом.

154

4. ВЕЉКО БРБОРИЋ: ПРАВОПИС СРПСкОГ јЕзИкА У нАСТАВнОј ПРАкСИ (ИЗБОР ВЕЖБАЊА)112

Име и презиме ______________________________________Школа и место ______________________________________Разред и одељење ____________________________________

УПУТСТВО ЗА РАД

Задаци који су пред вама односе се на градиво које сте учили у школи, првенствено на правопис српског језика. Сваки задатак треба пажљиво прочитати да бисте разумели шта се у њему тражи и како треба одговорити. Пишите читко и уредно, писаним ћириличним словима. На располагању имате 45 минута.

Хвала на сарадњи.

1. ДИКТАТ

Текст диктата:1. Миодраг Петровић Чкаља један је од најпознатијих српских и југословенских глумаца.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________

2. Драган, Марков пријатељ, станује у улици Шпанских бораца (Улици Шпанских бораца) број 3. ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

3. Он не може да не објасни своје нерасположење према непоштеним и недобронамерним људима. ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

4. Хоћеш ли и ове године путовати преко Златибора, Нове Вароши, Бијелог Поља, кроз кањон Мораче до Светог Стефана и Јадранског мора. ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

5. Ученици Основне школе „Милош Црњански“ били су на екскурзији по Војводини, где су посетили Делиблатску пешчару, Фрушку гору, Сремске Карловце, Стражилово и Петроварадинску тврђаву. ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

111 Вељко Брборић, Правопис српског језика у наставној пракси, Филолошки факултет, Београд, 2004, стр. 269–271.

155

6. У Српској академији наука и уметности (САНУ) одржано је саветовање (Саветовање) о Првом светском рату и Солунском фронту. ________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

2. Препиши правилно писаним словима следеће реченице, исправи грешке и стави одговарајуће интерпункцијске знаке:

БЕОГРАД ЈЕ БОМБАРДОВАН 6 IV 1941 ГОДИНЕ________________________________________________________________________

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ САВРЕМЕНИ СРПСКИ КОМЕДИОГРАФ НАПИСАО ЈЕ ДРАМУ БАЛКАНСКИ ШПИЈУН________________________________________________________________________________________________________________________________________________

НЕЖЕЛИМ ДА НАПАМЕТ ГОВОРИМ О НЕ ПОЗНАТИМ СТВАРИМА________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ДАЛИ СИ ЧИТАО НЕШТО О ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ ИНДИЈАНСКИМ ПЛЕМЕНИМА И О ИНДИЈАНЦИМА УОПШТЕ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

НЕЗНАМ И НЕЋУ ДА РАЗМИШЉАМ ДАЛИ ВИ ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ИСПУЊАВАТЕ СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ________________________________________________________________________________________________________________________________________________

НЕ ИМАМ ВРЕМЕНА НЕ МОЈ МЕ ПИТАТИ НЕ ЋУ ДА ГОВОРИМ________________________________________________________________________

3. Напиши скраћенице следећих речи и израза:

број, страна, и тако даље, динар, на пример, килограм, основна школа__________________________________________________________________;господин, госпођа, госпођица, Војска Југославије________________________________________________________; Сједињене Америчке Државе, Савезна Република Југославија, Београд _______________________________________________________________________.

4. Написане реченице су у управном говору. Стави одговарајуће интерпункцијске знаке:

Рекох му Дођи кад год хоћешДођи кад год хоћеш рекох муДођи рекох му кад год хоћеш

156

5. Стави одговарајуће интерпункцијске знаке где је потребно:

Београд 18 4 1997 г Беше 12 IX 92 годИво Андрић 1892 1975 Резултат утакмице је 3 2Господине дођите овамо Кол ко је сати

6. Напиши исправно писаним словима имена улица и тргова:

улица српских владара ___________________________________________________студентски трг ___________________________________________________обилићев венац ___________________________________________________улица кнеза милоша ___________________________________________________београдска улица ___________________________________________________улица петра великог ___________________________________________________булевар мира ___________________________________________________трг републике ___________________________________________________

7. Подвуци неправилно написане речи:

битки, битци, бици, црно жут, црножут, црно-жут, историјски, историски, камион, камијон, масан, мастан.

8. Заокружи слово испред исправно написаних глаголских облика:

а) ја би читао а) ми бисмо читали а) ви би читалиб) ја бих читао б) ми бих читали б) ви бих читалив) ти бих читао в) ми би читали в) ви бисте читали

9. Подвуци исправно написане облике футура:

писаћу, моћићу, стићи ћу, пећу, ће мо рећи, моћеш, доћи ћу, ћу доћи, доћу, сећеш, рећу, читат ћу.

10. Подвуци исправно написане речи:

рвање, хрвање, вехнути, венути, промаха, промаја, снаха, снаја, армијски, армиски, представа, претстава, престава, шумадијски, шумадиски, шумадински.

11. Подвуци исправно написане речи:

подшишати, потшишати, људство, љутство, љуство, суперревизија, суперевизија, орашчић, орахчић, владичин, владицин, владикин, Владицин, Владичин, нуззарада, нузарада, надчовек, натчовек, начовек.

12. Растави речи као да су на крају реда:

црвен ___________________ ован _________________ ласта _____________________воћка ___________________ сплав_________________ банкар ___________________

157

5. СРПСкИ јЕзИк кРОз ТЕСТОВЕ (ИЗБОР ЗАДАТАКА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД)113

ФОНЕТИКА

1. Гласови

1. Напиши меке предњонепчане сугласнике. _______________________________ 2. У реченици ТОМА ЈЕ БИО ИСЦЕПАН И ЗАДИХАН подвуци безвучне зубне

сугласнике. 3. У речи ПРЕБРАНАЦ подвуци безвучни уснени сугласник. 4. Напиши задњонепчани сугласник који нема свој звучни парњак. _______ 5. Напиши сугласник који је звучни, предњонепчани и носни: _______ 6. У реченици НАЈГЛАСНИЈИ НА ВЕСЕљУ БИЛИ СУ МЛАђИ подвуци реч у којој

налазимо следећа три сугласника: надзубни, предњонепчани и уснени сугласник. 7. Напиши звучне уснене сугласнике. __________________ 8. Напиши безвучне предњонепчане сугласнике. _________ 9. Напиши звучни уснено-зубни сугласник: ______ 10. Напиши безвучне зубне сугласнике: __________________11. У реченици МИЊА ЈЕ ВРЛО љУБАЗАН подвуци уснене (уснено-зубне) и

предњонепчане сонанте (гласнике).12. У наведеној реченици заокружи безвучне предњонепчане сугласнике:

ЋИРА СЕ МАШИ ЗА ЏЕП И ИЗВАДИ У ЧВОР ВЕЗАНУ МАРАМИЦУ.13. У реченици УТО СЕ ДЕЧАЦИ УОЗБИљИШЕ подвуци зубне сугласнике.14. У правилно написаној речи подвуци све звучне сугласнике:

БУРЕКЏИНИЦА, БУРЕГЏИНИЦА.15. У правилно написаној речи подвуци све звучне сугласнике: БЕЗКОРИСТАН, БЕСКОРИСТАН, БЕЗКОРИСАН16. У правилно написаној речи подвуци све безвучне сугласнике:

РАСШТРКАТИ, РАЗШТРКАТИ, РАШТРКАТИ, РАжШТРКАТИ.

17. У следећој реченици подвуци све предњонепчане сугласнике: ЦВРЦА СЕ ЗАДРжАО КОД КУЋЕ, ПА ЈОШ НИЈЕ ЧУО ЗА ИЗНЕНАђЕЊЕ.

1. Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ 2. Тома је био исцепан и задихан. 3. ПРЕБРАНАЦ 4. Х 5. Њ

113 Српски језик кроз тестове 2, (приредила Босиљка Милић), Друштво за српски језик и књижевност Србије, Библиотека Књижевност и језик, Београд, 2008, стр. 39–62 (избор).

158

6. МЛАЂИ 7. Б, В, М (редослед није битан) 8. Ћ, Ш, Ч (редослед није битан) 9. В10. Т, Ц, С (редослед није битан)11. МИЊА ЈЕ ВРЛО ЉУБАЗАН.12. ЋИРА СЕ МАШИ ЗА ЏЕП И ИЗВАДИ У ЧВОР ВЕЗАНУ МАРАМИЦУ.13. У ТО СЕ ДЕЧАЦИ УОЗБИЉИШЕ.14. БУРЕГЏИНИЦА15. БЕСКОРИС ТАН16. РАШТРКАТИ17. ЦВРЦА СЕ ЗАДРЖАО КОД КУЋЕ, ПА ЈОШ НИЈЕ ЧУО ЗА ИЗНЕНАЂЕЊЕ.

2. Слог

1. Подвуци свршене глаголе у којима се јавља слоготворно Р: ПРОГОВОРИТИ, ПРАВИТИ, УБРЗАТИ, МРВИТИ, ПРЕЦРТАТИ

1. УбрЗати, Прецртати

3. Гласовне промене

1. Поред сваке дате речи напиши које су гласовне промене извршене:а) ИСПРАШИТИ __________________________________б) љУШЧИЦА ____________________________________в) ИШЧУПАТИ ___________________________________

2. Поређењем инфинитивне и презентске основе глагола ПЕЋИ налазимо да је извршена гласовна промена која се назива _____________________________.

3. У речи ИШЧУПАТИ извршене су следеће гласовне промене:а) __________________, б) ______________________

4. Које су гласовне промене извршене у речи СМЕШАК?а) _____________________, б)_______________________

5. Која је гласовна промена извршена у компаративу придева СИВ? _________________________________________________

6. Која је гласовна промена извршена у речи МУЧИТИ? _________________________________________________

7. У речи РАШИРИТИ извршене су следеће гласовне промене: а)______________________, б)__________________________ и в)______________________.

8. Које су гласовне промене извршене у речи ГРОжђЕ?а) ____________________________ б) ____________________________

159

9. Која је гласовна промена извршена у дативу једнине именице НОГА? _________________________________________________

10. Подвуци речи у којима се не врши сибиларизација: ПОДВИГ, ЧЕТКА, КОЦКА, ђАК, ВОЋКА, ЦВРЧАК11. Напиши које су гласовне промене извршене у речи ИНАЏИЈА:

_________________________________________________12. У следећој реченици подвуци речи у чијим се облицима јавља непостојано а: У сну му се јавила добра вила и рекла: „Не буди тужан“.13. Подвуци именице које имају два правилна облика датива једнине (на пример: битки

и бици):РУЧКА, СНАХА, МОТКА, ШМИНКА, МАСКА

14. Подвуци именице у чијој промени нема сибиларизације: НОГА, СЕКА, МАЈКА, ЈУНАК, МЕЧКА15. Која се гласовна промена извршила у облику радног глаголског придева НОСИО?

_________________________________________________ 16. Напиши које су гласовне промене извршене у облику инструментала једнине

именице ВЕСТ:а) __________________________________б) __________________________________

17. Напиши које су се гласовне промене извршиле у речи СВЕШЧИЦА: _________________________________________________

18. У компаративу придева ВИСОК извршена је једна од наведених гласовних промена. Заокружи слово испред тачног одговора:а) јотовањеб) сибиларизацијав) палатализација

19. У следећој реченици подвуци речи у чијим се облицима јавља непостојано а:Јесам ловац, али мој пас још никад није наишао на толико јато гусака.

20. Подвуци све именице у чијим се облицима деминутива (умањеница) извршила палатализација:ВОЋКА, СЕКА, СЛИКА, ПРАЋКА, РЕКА, КОЦКА

1. а) једначење сугласника по звучности, палатализација;б) палатализација, једначење сугласника по месту творбе;в) једначење сугласника по звучности, једначење сугласника по месту творбе(редослед није битан)

2. палатализација 3. једначење сугласника по звучности, једначење сугласника по месту творбе (није важан

редослед) 4. палатализација и непостојано а (није битан редослед) 5. јотовање

160

6. палатализација 7. а) једначење сугласника по звучности, б) једначење сугласника по месту творбе и в)

упрошћавање сугласничких група (губљење сугласника) (редослед није битан) 8. а) јотовање; б) једначење сугласника по месту творбе (редослед није битан) 9. сибиларизација10. ЧЕТКА, КОЦКА, ВОЋКА11. једначење сугласника по звучности и упрошћавање сугласничких група (губљење

сугласника) (редослед није битан)12. У сну му се јавила добра вила и рекла: „Не буди тужан“.13. СНАХА, МАСКА14. СЕКА, МЕЧКА15. прелазак (промена) Л у О16. а) јотовање; б) једначење сугласника по месту творбе (изговора); (редослед није битан)17. палатализација, једначење сугласника по месту творбе (изговора); (редослед није

битан)18. а)19. Јесам, ловац, пас, наишао, гусака.20. СЛИКА, РЕКА

МОРФОЛОГИЈА

1. Морфологија (у ужем смислу)

1. Заокружи слово испред реченице у којој је реч ДОБРО прилог за начин:а) Свако зло има своје добро.б) Шта сте урадили за опште добро?в) Добро си ме чуо.

2. Јутрос је стигао с пута а већ у подне био у школи са ђацима.Напиши у ком су падежу подвучени облици именица:ПУТА ___________________________________ШКОЛИ _________________________________ђАЦИМА _______________________________

3. У наведеној реченици подвуци придевске заменице. Свакаквих чуда се нагледао, али нешто овакво нигде видео није. 4. Напиши облик футура I за друго лице множине од глагола ДОЋИ:

_________________________________________________ 5. У следећој реченици подвуци опште придевске заменице:

Онај ко тражи истину, какав год он био, у ма који кутак завирио – видеће јој само крајичак скута, али никада њу целу.

161

6. У следећим стиховима одреди падеж, број и род подвучене групе речи:Ту се вила с орлом завадилаоко оне зелене планине. _________________________________________________

7. Подвуци све прелазне глаголе који немају исту инфинитивну и презентску основу: ГЛЕДАТИ, НЕМАТИ, ЛЕТЕТИ, ИМАТИ, ВОЛЕТИ, ДРжАТИ, НОСИТИ8. Следећу реченицу допуни облицима аориста глагола КОВАТИ:

Сабљу _________________Краљевићу Марко, ________________ је и девет мајстора.9. Прецизно именуј глаголске облике подвучене у следећој реченици:

Био један сиромах који је имао толико паметну кћер да се њена мудрост разгласи по целом свету.БИО __________________; ЈЕ ИМАО __________________; РАЗГЛАСИ ___________.

10. У наведеној реченици подвуци одричну именичку заменицу:Ако свако некоме нешто замера, никад се ни око чега неће договорити.

11. Заокружи слово испред реченице у којој је реч ГОРЕ прилог за начин:а) Горе га је невоље спасао.б) Горе пишу од њега.в) Горе су те чекали.г) Горе су под снегом.

12. У стиховима Десанке Максимовић одреди падеж, број и род подвучених речи: Ја знам ко сам по звону што са задужбина немањићких пева...падеж _____________, број_________________, род _________________

13. Одреди падеже подвучених речи:Смиљанина браћа пред коњ’ма стоје, БРАЋА ______________________пред коњ’ма стоје за узде држе, КОЊ’МА_____________________за узде држе, марамом машу, УЗДЕ________________________марамом машу на јарко сунце. МАРАМОМ__________________

14. Подвуци све глалоле који имају исту инфинитивну и презентску основу: ПИТИ, ВЕжБАТИ, ТРЧАТИ, жЕЛЕТИ, СЛУШАТИ, НАВИЈАТИ, ПИСАТИ.15. У следећој реченици подвуци све придевске заменице:

Њихов друг, замислите, живи сам, има своју кућу и неку стару лађу – тај нема никог да га увече тера на спавање!

16. У наведеној реченици подвуци придевску заменицу:Било ко да га саветује, он ништа не слуша и ничије мишљење не прихвата.

17. Пут до копна успели су да нађу по звездама.У наведеној реченици подвучена реч је у облику:а) акузативаб) дативав) инструменталаг) локативаЗаокружи слово испред тачног одговора.

162

18. У следећој реченици подвуци све прилоге за начин: људи су журно хрлили да боље виде то зрно бисера, али су само један дечак и један песник добро знали да то у излогу тајанствено блешти једна чежња.

19. У следећој реченици подвуци прелазни глагол: На железничкој станици сви некуд трче, једни зато што путују, а други јер некога нестрпљиво чекају.

20. Следећу реченицу допуни одговарајућим облицима аориста глагола РЕШИТИ:Ми ________________ све задатке, ________________ ли их и они?

1. в) 2. ПУТА – генитив (једнине)

ШКОЛИ – локатив (једнине)ЂАЦИМА – инструментал (множине)

3. Свакаквих чуда се нагледао, али нешто овакво нигде видео није. 4. доћи ћете (ви ћете доћи); (величина почетних слова није битна). 5. Онај ко тражи истину, какав год он био, у ма који кутак завирио – видеће јој само

крајичак скута, али никада њу целу. 6. генитив једнине женског рода 7. ВОЛЕТИ, ДРЖАТИ 8. кова, коваше 9. БИО – крњи перфекат; ЈЕ ИМАО – перфекат (прошло време); РАЗГЛАСИ – аорист.10. Ако свако некоме нешто замера, никад се ни око чега неће договорити.11. б)12. генитив, множина, женски13. браћа – номинатив; узде – акузатив;

коњ’ма – инструментал; марамом – инструментал.14. вежбати, слушати, навијати15. Њихов друг, замислите, живи сам, има своју кућу и неку стару лађу – тај нема никог да

га увече тера на спавање!16. Било ко да га саветује, он ништа не слуша и ничије мишљење не прихвата.17. г)18. Људи су журно хрлили да боље виде то зрно бисера, али су самоједан дечак иједан

песник добро знали да то у излогу тајанствено блешти једна чежња.19. На железничкој станици сви некуд трче, неки зато што путују, а други јер некога

нестрпљиво чекају.20. решисмо, решише

163

2. Творба (грађење) речи

2.1. Препознавање типа творбе (грађења) речи

1. У речи ЛЕКАРСКИ, с обзиром на грађење (творбу) речи, препознајемо:а) корен: ______________________б) основу: _____________________в) наставке: ____________________

2. Подвуци корен речи НЕИЗМЕРАН. 3. Подвуци корен следеће речи: ИЗБИРАЧИЦА

1. а) лек, б) лекар, в) ар, ски 2. НеиЗМераН 3. иЗбираЧица

2.2. Извођење (деривација)

1. Према градивним придевима КАМЕНИ, ГЛИНЕНИ, ПЕШЧАНИ, ОЛОВНИ, ВОШТАНИ, ВУНЕНИ, ЗЛАТНИ напиши облике именица од којих су изведени:а) именица женског и средњег рода у генитиву једнине: _________________________________________________ б) именица мушког рода у дативу једнине: _________________________________________________

2. Према глаголу ПРИПОВЕДАТИ стоје именица ___________________, која означава вршиоца радње, и именица ____________________, која означава радњу.

3. Подвуци изведене придеве:СТАРМАЛИ, ЦРВљИВ, ЛИСНАТ, ПРОСЕД, БРЗ

4. Од придева жУТ изведи глагол који значи бојити у жуто. _________________________________________________

5. Од глагола ШЕТАТИ изведи две именице које значе радњу: _________________________________________________

6. Заокружи слово испред правилно подвучене творбене основе речи ПАЛАЧИНКАРА:а) ПаЛаЧиНКара б) ПаЛаЧиНКарав) ПаЛаЧиНКара г) ПаЛаЧиНКара

7. Подвуци творбене наставке (суфиксе) наведених именица: МАГЛУШТИНА, САЊАЛО, ОТАЏБИНА, ХИљАДАРКА.

8. Заокружи слово испред правилно подвучене творбене основе придева СВИЛЕНКАСТ:а) СВиЛеНКаС т б) СВиЛеНКаС тв) СВиЛеНКаС т г) СВиЛеНКаС т

164

9. Придев КОВАЧКИ добијен је извођењем, и то суфиксом:а) -Киб) -СКив) -ЧКиг) -аЧКиЗаокружи слово испред тачног одговора.

10. Подвуци творбене основе речи: СТАНАРКА, СТОЛАРСКИ, ХРАСТОВИНА, ПУТАРИНА

1. а) глине, олова, вуне, злата; б) камену, песку, воску 2. приповедач, приповедање 3. ЦРВЉИВ, ЛИСНАТ 4. жутити 5. шетња, шетање 6. а) 7. МАГЛУШТИНА, САЊАЛО, ОТАЏБИНА, ХИЉАДАРКА 8. б) 9. б)10. СТАНАРКА, СТОЛАРСКИ, ХРАСТОВИНА, ПУТАРИНА

2.3. Остали начини творбе (грађења) речи

1. Подвуци властите именице које су по творбеном саставу сложенице:љУБИША, МИЛЕНКО, МИОДРАГ, МИРКО, ДРАГОљУБ, УГљЕША.

2. Заокружи слово испред правилно подвученог наставка за облик речи: а) ПрОДаВаЧУ б) ПрОДаВаЧУ в) ПрОДаВаЧУ г) ПрОДаВаЧУ

3. Заокружи слово испред правилно подвученог корена речи ПРЕТРЧАВАТИ:а) ПретрЧаВати б) ПретрЧаВатив) ПретрЧаВати г) ПретрЧаВати

4. Подвуци корен речи ПРЕПИСИВАЊЕ. 5. Подвуци корен речи ПРОВЕТРАВАТИ. 6. Подвуци творбену основу речи КОШАРКАШИЦА. 7. Подвуци творбену основу правилно написаног придева:

ПРОДАВАЋИЦИН, ПРОДАВАЧИЦИН, ПРОДАВАЧИЧИН, ПРОДАВАЧИЋИН 8. Заокружи слово испред правилно подвучене творбене основе речи ПРЕНОЋИШТЕ:

а) ПреНОЋиШте б) ПреНОЋиШтев) ПреНОЋиШте г) ПреНОЋиШте

165

9. Подвуци корен правилно написане речи:ИЗЧИТАВАТИ ИШЧИТАВАТИ ИжЧИТАВАТИ ИСЧИТАВАТИ

10. Заокружи слово испред правилно подвученог корена речи ЗАРУКАВљЕ:а) ЗарУКаВЉеб) ЗарУКаВЉев) ЗарУКаВЉег) ЗарУКаВЉе

11. Подвуци творбену основу речи ПОГЛАВАРСКИ.12. Подвуци сложенице са спојним вокалом и придевом у саставу:

СУНЦОКРЕТ, МАМИПАРА, ГОЛОГЛАВ, ВОДОПАД, СТАРМАЛИ, ПЛАВОКОСА, ГЛАВОБОљА

13. Подвуци сложенице у чијем саставу налазимо спојни вокал и придев: ДАНГУБИТИ, ГЛАВОБОљА, РИђОКОСА, КОЛОВОђА, ГОЛОГЛАВ

14. Подвуци сложене именице:БЛАТО, РАСПИКУЋА, ПРОСТОТА, РИБОЛОВ, ПИСАК

15. Подвуци све сложенице:САВЕЗ, СРЏБА, ПРОРЕД, СУМРАК, ЧУДАК, ПОДЗИД, ТРЕСАК, ОКОВ

16. Подвуци сложеницу чије се значење разликује од значења речи у њеном саставу:ВОДОПАД, МНОГОПОШТОВАНИ, ВИСИБАБА, ЗЕМљОРАДНИК

1. МИОДРАГ, ДРАГОЉУБ, 2. г) 3. б) 4. ПРЕПИСИВАЊЕ 5. ПРОВЕТРАВАТИ 6. КОШАРКАШИЦА 7. ПРОДАВАЋИЦИН, ПРОДАВАЧИЦИН, ПРОДАВАЧИЧИН, ПРОДАВАЧИЋИН 8. в) 9. ИШЧИТАВАТИ10. г)11. ПОГЛАВАРСКИ12. ГОЛОГЛАВ, ПЛАВОКОСА13. РИЂОКОСА, ГОЛОГЛАВ14. РАСПИКУЋА, РИБОЛОВ15. САВЕЗ, ПРОРЕД, СУМРАК, ПОДЗИД, ОКОВ16. ВИСИБАБА

166

ЛЕКСИКОЛОГИЈА

1. Значење речи субјективне оцене

1. Подвуци аугментативе (увећанице): НОСИНА, КОСИНА, ГЛАВНИНА, ГЛАВУРИНА, СТОТИНА

1. НОСИНА, ГЛАВУРИНА

2. Лексички односи

1. Сунце се помаљало иза планинске косе када је деда оштрио своју косу. Подвучене речи представљају:а) речи различитог облика, а истог или сличног значењаб) речи истог облика, а различитог значења в) речи истог облика и истог значења Заокружи слово испред тачног одговора.

1. б)

СИНТАКСА

1. Главни реченични делови

1. Заокружи слово испред реченице у којој је именица НЕБО предикатски употребљена:

а) Гледао је у небо.б) Зеница твога ока небо је моје.в) размишљао је о небу.

2. Подвучени део у реченици ЈЕДИНО ЈЕ АНА СМЕЛА ДА СЕ ОБРАТИ СТРАНЦУ назива се __________________________________ предикат.

3. У реченици И ВИШИ ЈЕ МАЛИ АКО СТОЈИ КРАЈ НАЈВИШЕГ предикатску службу (функцију) има:а) компаратив у независној реченициб) позитив у независној и суперлатив у зависној реченицив) позитив у независној реченициг) компаратив у независној и суперлатив у зависној реченициЗаокружи слово испред тачног одговора.

4. Заокружи слово испред реченице у којој налазимо придеве употребљене у служби (функцији) и атрибута и предиката:а) Зелена крушка коначно је сазрела.б) Зелена крушка постепено је зрела.в) Зелена крушка обично је незрела.

167

5. У реченици ТРОЈЕ ЈЕ ПОСМАТРАЛО КАКО ЈЕ ЈЕДАН МАЛИША НАДМУДРИО ДВОЈИЦУ одреди врсту и службу подвучених речи:ТРОЈЕ ________________________ЈЕДАН ________________________ДВОЈИЦУ _____________________

6. Подвуци предикат у следећој реченици:Те вечери нисмо били изненађени њеним доласком.

7. Подвуци именски део предиката у следећој реченици: Вода и ватра добре су слуге, а зли господари.

8. Подвуци предикат у зависној реченици: Било нам је хладно мада је сијало сунце.

9. У реченици ЗНАЊЕ ЈЕ НАЈЈАЧЕ ОРУжЈЕ именица ОРУжЈЕ употребљена је у ___________________________ функцији (служби).

10. У следећој сложеној реченици подвуци предикат зависне реченице:Мада су дани сада дужи, зима још није прошла.

11. У наведеној сложеној реченици подвуци предикат независне реченице: Лукави и пословично опрезни вук, коме ни људи ни животиње нису могли наудити, веома се изненадио.

12. У наведеној сложеној реченици подвуци именски део предиката: Најпосле је отворио кофер и испод зимске одеће видео разлепљену књигу, која је одавно била неупотребљива.

1. б) 2. сложени глаголски 3. в) 4. в) 5. ТРОЈЕ – збирни број, субјекат; ЈЕДАН – основни (главни) број, атрибут (зависни члан

субјекатског скупа); ДВОЈИЦУ – бројна именица, прави (ближи) објекат 6. нисмо били изненађени 7. добре су слуге, а зли господари 8. је сијало 9. предикатској10. Мада су дани сада дужи. зима још није прошла.11. Лукави и пословично опрезни вук, коме ни људи ни животиње нису могли наудити,

веома се изненадио.12. Најпосле је отворио кофер и испод зимске одеће видео разлепљену књигу, која је одавно

била неупотребљива.

2. Зависни реченични делови

1. У реченици НЕМАМ ЧЕГА ДА СЕ ПЛАШИМ подвучена реч употребљена је у служби _________________________________. По својој врсти она је

__________________________________________________ .

168

2. У реченици КАЈЕМ СЕ ШТО САМ МУ РЕКАО ИСТИНУ налазимо:а) прави повратни глагол и два права објектаб) неправи повратни глагол и два права објектав) неправи повратни глагол, неправи и прави објекатг) прави повратни глагол, два неправа објекта

Заокружи слово испред тачног одговора. 3. У реченици МОЈА ДВА НАЈБОљА ДРУГА УВЕК МИ ЗА РОђЕНДАН ПРВИ ШАљУ

ЧЕСТИТКЕ подвуци број који припада глаголском скупу речи. 4. У датој реченици подвуци неправи (даљи) објекат: Ученик показује прибор учитељу. 5. Милица је отпевала песму и поклонила се публици.

У наведеној сложеној реченици подвучен је:а) прави (ближи) објекатб) именски део предикатав) неправи (даљи) објекатЗаокружи слово испред тачног одговора.

6. Прецизно одреди функцију (службу) подвучене групе речи у наведеној реченици: Зими се деца санкају чак и споредним градским улицама.

то је _________________________________________________________ . 7. Определио се за лекарски позив.

Подвучена група речи у наведеној реченици има функцију (службу):а) неправог објектаб) атрибутав) правог објектаЗаокружи слово испред тачног одговора.

8. У наведеним стиховима Ђуре Јакшића подвуци прилошку одредбу за начин (начина): Као златне токе, крвљу покапане,

Доле пада сунце, за гору, за гране. 9. У наведеној реченици подвуци све прилошке одредбе места:

У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на ормару у директоровој канцеларији.

10. У наведеној реченици подвуци неправи објекат: Весна је прочитала књигу и вратила другарици.11. У реченици УМЕО ЈЕ СВАЧЕМУ ДА СЕ ОБРАДУЈЕ прецизно одреди врсту и

функцију (службу) подвучене речи:врста речи: _______________________; функција (служба): ______________________

12. У следећој реченици подвуци све прилошке одредбе места (за место): Под ногама су му шкрипутали каменчићи, у воденици је тихо и упорно зујао камен, те једноличним звуком растеривао тугу и полако глачао боре на челу.

13. У реченици ЧОВЕК СЕ НА СВАШТА НАВИКНЕ прецизно одреди врсту и функцију (службу) подвучене речи:врста речи: _______________________; функција (служба): ______________________

169

14. У следећој реченици подвуци речи у функцији правог објекта: Тог јутра царевић донесе свом старом оцу две златне јабуке.

1. неправог (даљег) објекта; упитна нелична именичка заменица 2. в) 3. ПРВИ 4. УЧИТЕЉУ 5. в) 6. прилошка одредба за место (места) 7. а) 8. Као златне токе, крвљу покапане. 9. У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на ормару у

директоровој канцеларији.10. Весна је прочитала књигу и вратила другарици.11. врста речи – општа (нелична) именичка заменица; функција (служба) – неправи (даљи)

објекат12. Под ногама су му шкрипутали каменчићи, у воденици је тихо и упорно зујао камен, те

једноличним звуком растеривао тугу и полако глачао боре на челу.13. врста речи – општа (нелична) именичка заменица; функција (служба) – неправи (даљи)

објекат14. Тог јутра царевић донесе свом старом оцу две златне јабуке.

3. Скупови речи

1. У датој реченици подвуци именицу у атрибутској служби:Јаснина сестра разбила је бакину вазу од кристала.

2. Гледај право оно право дрво, па иди право к њему.Колико је пута реч ПРАВО употребљена атрибутски?______________________

3. У реченици НАСТАВНИЦА ЈЕ ПРОЧИТАЛА МИЛЕНИН ЗАДАТАК придев МИЛЕНИН је употребљен у _______________________________функцији (служби).

4. У следећој сложеној реченици подвуци субјекатски скуп речи зависне реченице:Окупљено друштво више га није чекало јер је већ одавно прошло петнаест минута.

5. Кад је Аја, крупна овца тешког руна и округлих очију, ојагњила своје прво јагње, оно је изгледало као и сва остала новорођенчад.Подвучени део наведене сложене реченице има функцију:а) зависне реченицеб) именског дела предиката независне реченицев) апозиције г) прилошке одредбе за количину Заокружи слово испред тачног одговора.

170

6. У наведеној реченици подвуци субјекатски скуп речи: Необична судбина његове породице и његов необичан начин живота одувек су привлачили пажњу радозналаца.

7. Само тамо, далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно, плаветнило.У наведеној реченици подвучен је:а) објекатски скуп речиб) прилошки скуп речив) субјекатски скуп речиг) атрибутски скуп речиЗаокружи слово испред тачног одговора.

8. У следећој реченици подвуци објекатски скуп речи: У свим великим националним парковима дивље животиње су навикле на шкљоцање фотографских апарата радозналих туриста.

9. И данас, после толико година, њен чувени балет играју само наше искусне, врсне уметнице. У наведеној реченици подвучен је:а) објекатски скуп речи в) субјекатски скуп речиб) прилошки скуп речи г) атрибутски скуп речиЗаокружи слово испред тачног одговора.

10. У следећој реченици подвуци све делове објекатског скупа речи: На путовањима је видео многе споменике древних цивилизација.

1. Јаснина сестра разбила је бакину вазу (од) кристала. 2. једанпут 3. атрибутској (атрибуту) 4. Окупљено друштво више га није чекало јер је већ одавно прошло петнаест минута. 5. в) 6. Необична судбина његове породице (и) његов необичан начин живота одувек су

привлачили пажњу радозналаца. 7. в) 8. У свим великим националним парковима дивље животиње су навикле (на) шкљоцање

фотографских апарата радозналих туриста. 9. г)10. На путовањима је видео многе споменике древних цивилизација.

4. Зависне реченице

1. Подвуци зависну реченицу која зависи од зависне:Чуо је да долази Вера, коју није видео од прошлог лета.

2. Колико зависних реченица има у датој сложеној: Мати му је дала један златник за трошак и један камичак, који је сјао у тами, да гледа у њега док не заспи. _________________________________________________

171

3. Колико зависних реченица има у датој сложеној: Док му је чаробњак причао да је лавиринт зачаран, дечак га је нетремице посматрао, слушао и маштао о узбудљивом трагању за излазом. _________________________________________________

4. Колико зависних реченица има у датој сложеној: Бацисмо котву на миљу далеко од залива, а капетан упути чамац са петорицом морнара да испитају обалу и да донесу воде, ако је има. _________________________________________________

5. Колико зависних реченица има у датој сложеној: Чим је изашла из шуме у којој се безбрижно играла, тај дивни предео одједном се преобразио, а пред њом је стајао вук ужагрених очију и подвијена репа. _________________________________________________

6. Колико зависних реченица има у датој сложеној: Ако не стигну на време, мислио је Ђорђе грозничаво док је грабио уз узбрдицу, аутобус ће кренути, а они остати у тој забити у којој су се случајно нашли. _________________________________________________

1. Чуо је да долази Вера, коју није видео од прошлог лета. 2. три (3) 3. 2 (две) 4. 3 (три) 5. 2 (две) 6. три (3)

5. Број простих реченица у сложеној

1. Усправним цртама подели сложену реченицу на просте: У зимско доба дође цврчак мравима и замоли их да му узајме које зрно жита да не

умре од глади. 2. Госпођице Малчика, Ви сте за ме прилика,

то сам одмах видео, само сам се стидео да Вам кажем усмено.

Наведена сложена реченица из „избирачице“ састављена је од:а) 2 независне и 2 зависне реченице б) 3 независне и 1 зависне реченицев) 2 независне и 1 зависне реченицеЗаокружи слово испред тачног одговора.

3. Усправном цртом подели реченице које стоје у независном односу: Он ме позва да то погледам и похвали ми се како пише писмо Саши. 4. Подвуци зависну реченицу у датој сложеној:

Дечак је убрао најлепши цвет и пожурио кући, јер се већ смркавало.

172

5. Колико простих реченица има у датој сложеној: Загрлила сам је и обећала јој да је више нећу оставити. _______________

6. Колико простих независних реченица има у датој сложеној: Од онога што није било и што никад неће бити праве вешти писци најлепше приче о ономе што јесте. _______________

7. Колико простих реченица има у датој сложеној:Мудрац је мудрац ако и нема новац, а магарац је магарац ако има и златан покровац.

_______________ 8. Колико простих независних реченица има у датој сложеној:

Истог јутра ловци дођу у ону планину, одмах пусте орлове на лисицу, а лисица побегне у једно језеро и претовори се у утву златокрилу.

_______________ 9. Колико независних реченица има у датој сложеној:

Иако је давало све од себе, седмоглаво чудовиште није знало одговоре на сва питања, па је капетан, да би увећао свој углед међу гусарима који су занемели од страха, смишљао све тежа питања. _______________

10. Колико независних реченица има у датој сложеној: Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце, сјаха, узе мач и чим посече оне три шибљике, гвоздена врата одмах се отворише и много света нагрну напоље. _______________

11. Колико независних реченица има у датој сложеној: Јутро је било хладно, и он – чим устаде – потражи торбицу, на дну нађе парче хлеба, посоли га, преполови и даде брату да се обојица бар нечим заложе пре него што стигну до првог села. _______________

12. Колико независних реченица има у датој сложеној: Пошто су петком саобраћајне гужве велике, кренули су касније и – после дуже вожње – застали надомак приградског насеља да се распитају за улицу у којој станује њихов пријатељ. _______________

1. У зимско доба дође цврчак мравима | и замоли их | да му узајме које зрно жита | да не умре од глади.

2. б) 3. Он ме позва да то погледам | и похвали ми се како пише писмо Саши. 4. Дечак је убрао најлепши цвет и пожурио кући, јер се већ смркавало. 5. три (3) 6. једна (1) 7. четири (4) 8. четири (4) 9. две (2)10. пет (5)11. шест (6)12. две (2)

173

6. ВЕСНА ЛОМПАР: нЕИМЕнОВАнА МЛАДУнчАД (О нЕкИМ нЕРЕшИВИМ ПИТАњИМА У јЕзИкУ)114

Када је у Београдском зоолошком врту светлост дана угледала принова нилског коња, новинари који су преносили вест нашли су се на мукама. Како назвати младунче? Да ли је то, нилско ждребе, нилско коњче, нилски коњић...?

Проблем је решен тако што је младунче добило име Ниџа, те је постало лако говорити и писати о њему не употребљавајући при том ниједну од (не)могућих речи које означавају младог нилског коња.

Кад су у питању домаће животиње, лако нам је да помињемо њихове младунце. Ту су: теле, ждребе, прасе, јагње, јаре, штене, маче, пиле, паче, гушче... Али, кад су у питању младунци дивљих животиња – ситуација се компликује.

Да бисмо то илустровали, поћи ћемо од назива за дивље животиње које најчешће срећемо у зоолошким вртовима. Издвојићемо за ову прилику само веће копнене сисаре (проблеме са птицама, инсектима, гмизавцима, рибама и сл. оставићемо за другу прилику). Да ли постоје посебни називи за младунчад наведених животиња, проверили смо у два наша речника: Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности и у Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске.115

Ево шта је тамо забележено:На први поглед се види да посебни називи за младунчад у речницима нису дати за више

од половине наших примера. То нам само потврђује да се у оваквим случајевима нећемо баш лако снаћи.

Погледајмо за које животиње речници дају одговор на питање о називу за младунче. То су: веверица, вук, горила, зец, јазавац, јеж, јелен, камила, кенгур, лав, лисица, мајмун, медвед, рис, слон, твор и тигар. Већина од њих су дивље животиње са наших простора, што значи да се наш човек са њима чешће среће. Тако је вероватно и потреба за посебном речју за младунче била изразитија него кад су у питању животиње са којима није било много контаката. Ако ово прихватимо као логично објашњење, горила, камила, кенгур, лав, мајмун, слон и тигар срушиће нам хипотезу: прилично су далеко од наших простора. Оне су се нашле у овој групи вероватно зато што су чести јунаци популарних прича о животињама.

Да бисмо дали детаљан научни одговор на питање зашто за неке животиње постоји назив за младунче а за неке не, потребна је много исцрпнија анализа. Било како било, за ову прилику заборавићемо на питање зашто је дошло до тога, и покушаћемо да одговоримо на то како проблем решити.

Ако не постоји реч за младунче неке животиње (нема је у речнику), а нама је неопходна, требало би „направити“ нову, и то тако да се уклапа у већ постојеће моделе. А који су то суфикси којима се може извести именица са значењем младунца? Ево шта нам о томе говоре наведени примери:

114 Свет речи, часопис за српски језик и књижевност, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, бр. 25–26, 2008, стр. 72–74.

115 Упутство ученику: Ако желиш да сазнаш нешто више о овим и другим једнојезичким реченицама код нас, прочитај текст Шта све сазнајемо из једнојезичких речника Рајне Драгићевић у Свету речи бр. 19–20 за 2005. годину.

174

Суфикс -ЧЕ Суфикси -ЧИЋ и -ИЋвевер(и)чевучегорилчезечекамилчекенгурчелавчелисичемајмунчемедвечемечеслонче

веверичић слонићвучић творићзечић тигрићјазавчићјежићлавићлавчићлисићлисичићмајмунчићмедведићрисић

Видимо да се у оваквим случајевима додају суфикси -ЧЕ или -ИЋ (и ређе -ЧИЋ). Према дефиницијама из речника види се још да је суфикс -ЧЕ „задужен“ за значење младунчета, док је суфикс -ИЋ „задужен“ за деминутивно и хипокористично значење, а тек на другом за младунче.

Ако нам, дакле, затреба нека реч за младунче116, а нема је у речнику, снаћи ћемо се за ту прилику уз помоћ суфикса -ЧЕ. За неке примере то ће бити лако, и звучаће природно: жирафче, бизонче, јагуарче, пантерче, ракунче... али, негде се овај суфикс неће баш лако уклопити, већином зато што су гласовне промене измениле основу речи до непрепознатљивости: * гепарче (: гепард), * лошче (: лос), * панче (: панда), али и зато што нова реч звучи необично: * гнуче (: гну), * зебрче (: зебра), *носороче (: носорог)... Онда можете пробати са другим суфиксом. Да ли је боље: гепардић, гнуић, зебрић, лосић, носорогић, пандић? Ако нисте сигурни коју бисте реч употребили, ако вам ниједна „не пасује“, ако за неки пример баш немате решење према понуђеним моделима (бодљикаво прасе неће бити ни бодљикаво прашче ни бодљикави прасић), увек је ту спасоносни модел:

МЛАДУНЧЕ + ген.117

И тако је Ниџа, младунче нилског коња, послужио као повод да ову причу започнемо, и бар засад окончамо.

116 Можда ће нам затребати за неки стих, као песнику Ђури Дамјановићу: „пух, лисица, дабар, чабар, Пухче, лишче, дабрић, чабрић.“117 Пазите! Неправилно је МЛАДУНЧЕ + ОД + ген.

175

7. ЉИЉАНА БАЈИЋ: ПРОУчАВАњЕ хУМОРИСТИчкЕ ПРОзЕ У нАСТАВИ: ИГРА РЕчИМА И ИСМЕВАњЕ (ОДЛОМАК)118

Многа хумористичка и сатирична дела ће се боље схватити и проценити уколико се познају историјске и друштвене околности и стваралачке побуде у којима су настала. Али локализовање се не мора остварити као монолитна методичка радња у којој се сукцесивно излажу сви битнији подаци о делу. Добро је када се оно динамично и поступно укључује и у друге методичке радње и тако избегава дуже излагање засићено историјском и био-библиографском фактографијом.

Локализовање се остварује у разним наставним ситуацијама и на пригодан начин: пре и после читања, у току мотивисања и обраде, приликом саопштавања истраживачких задатака. На пример, ако се у настави обрађује сатира Петра Кочића Јазавац пред судом, у радном пројекту видеће се пригодна повезаност унутрашњих и спољашних гледишта на текст и потреба да се истраживачка перспектива са текста повремено помера на вантекстовне садржаје.

1. Петар Кочић је био национални борац и предводник поробљеног дела српског народа на почетку 20. века. Кочићево дело је пуно бунтовног смеха, којим се он наругао туђинској, аустријској управи у Босни и Херцеговини. За пишчеву генерацију и народ у целини идеали истине, слободе и отаџбине изражавали су веру да је куцнуо час за ослобођење српског народа у Босни и Херцеговини.

1.1. Пажљиво пратите одломак из сатире Јазавац пред судом. Спремите се да објасните зашто су на почетку мотиви Истине, Слободе и Отаџбине написани великим словом. – Кратко образложите како су они доведени у везу са ликом Давида Штрпца.

Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину,слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.

Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

Давид (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече, те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријече по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини!

Судац (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).Писарчић (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише).Давид: Добар дан, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у

сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу.) А ти, лопове један, дош’о си ђе треба! Истинабог, вође нема кукуруза, али има нешто друго, јазо! Има палиграпа, дупли’, кабасти’, палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка! Зар изјести читаву њиву кукуруза, па не засладити се палиграпом, е, то би било богу плакати!

Судац: Ко је то?Давид: Добар дан, главати и велевлажни царски господине! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је

ово кућа гђе се ни бог не прима?Судац: Шути, марво једна!Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече

један, рећемо каз’ти, царски службеник.

118 Љиљана Бајић, Проучавање хумористичке прозе у настави, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 98–101.

176

Судац: Ти ћеш мене зар учити?Давид: Не д’о бог! То не би’ мог’о ни у сну сањати. Здраво сван’о господине!2. Сатирички смех Петра Кочића је утемељен на критици туђинске управе у Босни и

Херцеговини и на разобличавању политичке, националне и социјалне обесправљености српског народа на тим просторима. Анализирајте како је Давид Штрбац помогао писцу у остваривању такве критике.

2.1. Зашто Давид тужи јазавца суду? – Које људе и појаве јазавац симболизује? 2.2. Поново прочитајте уводну напомену (дидаскалију) у којој је дат опис Давида Штрпца.

Подвуците његове физичке и психичке карактеристике. Запишите шта све он зна, уме и може да чини.

2.3. Анализирајте на који начин се Давид поиграва са представницима власти, судијом и писаром. Каквим се пред њима он представља? Зашто то чини?

2.4. Подвуците речи које у говору Давид намерно изокреће. Објасните подругљиви смисао израза „велевлажни“ и „главати“ господини, „палиграпи“.

3. Према истраживањима, Давид Штрбац је стварна личност. Он је живео од 1836. до 1906. године у селу Мелина на Змијању у некадашњој Босанској Крајини. Ни догађај са јазавцем кога тужи за поједене кукурузе није измишљен:

„Хвалио се пред људима како му је један велики господин отворио врата, то јест, судац кад га је изјурио из суднице. За ту његову хвалу сазнао је Кочић и испитао га о томе подробно. Био је шерет и хром у ногу. Штрпци су старином од Уначке Жупе са тромеђе Далмације, Лике и Босанске Крајине из близине Принциповог родног краја.“

(Милан Карановић, Помрле личности Кочићевих приповедака)3.1. Упоредо анализирајте књижевни и прототипски лик Давида Штрпца. На основу

уметничких и фактографских података објасните зашто је баш Давиду писац поверио да пред судом говори у име целог народа. /.../

177

8. ЂОРЂЕ ПЕРИЋ: хИМнА СВЕТОМ САВИ У ПРОшЛОСТИ И ДАнАС119

„Ускликнимо с љубављу Светитељу СавиСрпске цркве врховној светитељској глави“ –Та се дивна пјесма, коју свако воли;ори данас свуда – у дому, у школи,У Божијем храму, у селу, у граду,Где год има Срба свуд ту пјесму знаду.Прађедови наши ту су пјесму знали,Ђедови је наши побожно појали,А сада је опет оци наши поју,Па су научили и нас, дјецу своју,Те сад Српчад пуна побожног весељаПева свету пјесму свога светитеља... (1899)

Враћањем прославе дана Светог Саве Српског у школе све више ће се овај свечани празник највећег српског (про)светитеља, школског патрона и знаменитог духовног вожда целокупне српске историје и културе, прослављати уз певање Химне Светом Сави („Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!“). Наша деца и омладина, садашња и будућа, певајући ову свечану песму, постављаће нам питања: како је настала Химна Светом Сави? Ко и кад ју је написао? Од када се она пева на дан Светог Саве у Српској православној цркви? Речју, шта се све зна о овој најсвечанијој песми којом су у прошлости увек започињале и завршавале чувене српске Светосавске беседе. Циљ овог текста је да читаоце упозна са основним питањима историјата Химне Светом Сави, о времену њеног настанка, ауторима, записивачима текста и напева и основним варијантама.

Основни текстови Светосавске химне

Првобитни текст Химне Светом Сави, док је она била само пригодна, свечана песма, написан је на црквенословенском језику руске редакције и током времена битно се мењао. Тако су се у XIX веку јавиле бројне редакције текста Светосавске химне, сличне али различите, од којих су најпознатије биле следеће:

к а л у ђ е р с к а (монашка), најстарија по постању, на црквенословенском језику, по 1) препису јермонаха Силвестра Вучковића, која се чува у Хиландару, а потиче из 1832. године;

с т у д е н т с к а, из 1839. године, коју је са црквенословенског језика препевао на српски 2) прота Павле Стаматовић (1805–1864); отпевали су је први пут српски студенти у Сегедину, на дан Светог Саве. Песма је певана на литургији, уместо тзв. Причестног, од „шездесет у Лицеуму овдашњем Мудрољубија слушатеља“. Један од учесника те прославе био је и књижевник Јован Ђорђевић, који је тај текст запамтио и објавио;

г р а ђ а н с к а редакција, из 1858. године, коју је са црквенословенског препевао 3) књижевник Александар Сандић у Бечу;

119 Видети у: Даница, српски народни илустровани календар за годину 2003, Вукова задужбина, Београд, 2002, стр. 362–365.

178

с в е ш т е н и ч к а (црквена), из 1860. године, за потребе свештенства, а да се пева 4) у цркви у оквиру црквеног обреда, на дан Светог Саве. Црквену редакцију сачинио је један од најпознатијих појаца друге половине XIX века, прота Димитрије Поповић (1814–1882), скративши текст монашке редакције песме од 8 строфа на четири; тај текст је потом прештампаван у црквеним појачким књигама, тзв. Катавасијама;

ш к о л с к а или ђачка редакција, за основне и средње школе; настала око 1889. године, 5) написана на српском језику. Није утврђено ко је аутор ове редакције, коју су за потребе својих ђака у уџбеницима за певање штампали учитељи Михаило М. Протић (1860–1894) и Станоје Ј. Николић (1860–1900). Протић је текст Светосавске химне штампао у књизи Збирка дечијих песама (Београд, 1889, бр. 9), а Николић у књизи Збирка песама (Београд, 1889, бр. 3); донесени су текст и напев (по запису Корнелија Станковића), и први пут са насловом Химна Светом Сави. Захваљујући овим школским уџбеницима певања, пригодна песма је постала химна, једна од десет најпопуларнијих српских националних песама свих времена. Протић-Николићева варијанта Химне Светом Сави својим текстом директно је утицала на појаву нове редакције, последње и коначне, која је свима позната;

о п ш т а и л и з в а н и ч н а 6) Химна Светом Сави, на српском језику; налазимо је саопштену у издањима Календара Српске православне цркве. Захваљујући томе тексту, који је имао 8, 9 строфа, а усталио се на 5 строфа, текст Светосавске химне се јако популаризовао и прихваћен је у срском народу као једна од најсветијих и најпознатијих српских песама.

Осим ових о с н о в н и х текстовних редакцја Светосавске химне, у разним публикацијама, новинама и часописима, календарима и алманасима, током XIX и XX века наводи се велики број сличних текстовних варијаната ове песме, које нису никад сакупљене на једном месту. Све те варијанте углавном одговарају неком од горе наведених редакција Светосавске химне и немају већи значај у разматрању историјата ове свечане песме посвећене Светом Сави. Што се тиче напева, мелодије Химне Светом Сави она је увек иста, онаква какву је нотама записао познати српски композитор и мелограф Корнелије Станковић.

179

9. ГОРДАНА ИЛИЋ-МАРКОВИЋ: ПЕТАР кОчИћ И БЕч120

„ ... Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле, ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, па ако гдје гођ сретнем ког доброг друга, заиштем од њег који крајцар, свратим се у какву кавану, гдје је јевтино, па пишем ...“121

Овако Кочић описује недаће студентског живота, али истовремено и наглашава своју стваралачку вољу – цитат који би могао потицати из пера многих младих људи који су вековима долазили у Беч. Овај град је као магнет привлачио и привлачи. Дугачак је списак српских књижевника, сликара, музичара, научника, али и трговаца и авантуриста који су уградили Беч у свој живот, а истовремено и Бечу дали део себе. Беч је привлачио како својим словенством тако и могућношћу повезивања са остатком Европе. Не би се могло рећи да су културне везе зачете само од стране појединаца и захваљујући њиховој жељи да повежу своја бивша и тренутна животна окружења, али су многи појединци били заслужни за настајање нових погледа једне културе на другу. Поменимо овде само неколицину оних који су се образовали и стварали у Бечу XIX и почетка XX века: наравно да почасно место припада Вуку Караџићу. Беч је уткан и у стваралаштво Бранка Радичевића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Анастаса Јовановића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Јована Цвијића, Милутина Миланковића и многих других свима добро знаних, али и оних мање познатих Срба.

У овој години навршило се 130 година од рођења књижевника Петра Кочића. Тим поводом је 1. јуна у Институту за славистику Универзитета у Бечу у сарадњи са Задужбином Петар Кочић из Бања Луке, одржана Свечана академија посвећена стваралаштву овог писца под насловом „Књижевно стваралаштво Јужних Словена у Бечу и Аустрији: Петар Кочић и његово дело“.122

У периоду од 1899. до 1904. године Кочић живи у Бечу, у којем се и формира као писац. Праћен сталним новчаним проблемима, писао је неуморно један текст за другим или како то Кочић сам формулише „ ... џепови пуни хартија, а трбух празан.“123

Писањем поезије Кочић се почео бавити већ у школским данима у Сарајеву и у Београд долази већ са свеском пуном песама. У Београду му се указује прилика да своје литерарне првенце покаже Јанку Веселиновићу који је младом Кочићу скренуо пажњу на могућност да би оно што осећа, што га боли и што му лежи на срцу могао много боље да изрази у прози.

Године 1899, након положене матуре у Првој београдској гимназији, Кочић се уписује на Филозофски факултет у Бечу на којем слуша предавања познатих слависта – код Јагића старословенски језик, а код Решетара историју српскохрватске књижевности од XV до XVIII века.

Као уосталом и током целог свог живота и у Бечу је Кочића пратила оскудица. Састављао је крај са крајем имајући на располагању често само оно што би му послао отац који као монах ни сам није могао много финансијски помоћи своме сину. Тако писма упућена оцу Кочић обично завршава речима: „Љубим Вашу дарежљиву десницу“. Не постоје поуздани докази о томе да је Кочић икад добио стипендију. У писму упућеном Јовану Скерлићу, Кочић наводи да стипендију

120 Видети у: Даница, српски народни илустровани календар за годину 2008, Вукова задужбина, Београд, 2007, стр. 330–341.121 Богдану Поповићу у Београд, Беч 25. I 1903.год. у: Кочић, Петар: Документарна грађа. Музеј књижевности Босне и Херцегови-

не, Сарајево, 1967, стр. 68.122 Андреас Лебен (Беч): Wien um 1900 / Eine Stadt der Sehnsucht und Ernüchterung, Katja Sturm-Schnabl (Беч): Das Bild der

Österreicher während der Okkupation Bosniens 1878 im Roman „ Haxi Lojo“ von Rešad Kadić, Gordana Ilić Marković (Беч): „Die Taschen voller Papier und der Magen leer“, Петар Кочић – Das Leben und Schreiben in Wien 1899-1904, Јагода Јурић-Каппел (Беч): „Аспекти језичке политике у Босни и Херцеговини с почетка 20. стољећа“, Милош Окука (Минхен): „Дај ми, Боже, крупне ријечи“ – Кочићева Молитва у оквиру српске моралне и духовне историје, Хаџем Хајдаревић (Сарајево): Језик Босне у дјелима Петра Кочића, Весна Матовић (Београд): Кочићева проза: од епске традиције до бечке модерне, Никола Вуколић (Бања Лука): Кочићево дјело данас.

123 Писмо Илији Кочићу, ђаку у Сарајево (Беч, 3. XII 1900. год.) у: Кочић, Петар: Документарна грађа. Музеј књижевности Босне и Херцеговине, Сарајево, 1967, стр. 65.

180

од стране Босне и Херцеговине не може добити јер је матурирао у Србији, те се зато обраћа Министарству иностраних послова Србије. Али није само то био разлог.

Кочић долази на студије у Беч управо 1899. године, у којој Влада укида издавање стипендија за све студенте из Босне и Херцеговине. У замену за то отворен је конвикт у Бечу у којем су сви ови студенти имали бесплатан боравак и исхрану. Могуће је да је Кочић у први мах и прихватио ову могућност, али је по увек различитим адресама које је наводио у уписним листовима за семестре јасно да је веома кратко, ако је и уопште, боравио у овом конвикту. У писмима упућеним брату и оцу, Кочић често пише о томе да ли је већ платио или није платио свој подстанарски стан. Није могао да се нада ни стипендији српских културних удружења Босне и Херцеговине јер је у чланцима које је објављивао углавном у Босанској вили често најоштрије критиковао њихов начин рада. Уредник Босанске вила, Никола Кашиковић, заузео се да Кочић као један од најмлађих аутора овог часописа добије „стипендију“ на одређено време. Године 1903. добија и „стипендију“ од стране Србије. Ипак се ни у једном моменту не може рећи да је имао редовну стипендију од стране неке државе, увек је то био више краткорочан вид финансијске помоћи коју је добијао више због свог књижевног рада.

Кочић се тек у Бечу озбиљније посвећује прозном стваралаштву. У овом петогодишњем периоду настају и бивају објављена његова прва прозна дела, а нека од њих припадају најзначајнијим делима Кочићеве прозе. У Бечу упознаје Земунца Павла Лагарића, студента технике и касније архитекту, који се бавио књижевном и уметничком критиком, а и сам се огледао у писању белетристике. Лагарић уочава Кочићев таленат те снагу и богатство тема које носи у себи. Он овог младог студента филозофије упућује у савремено књижевно стваралаштво, помаже му да савлада технику писања прозе – да приповедање приближи токовима модерне. Састајали су се редовно у кафани Лукш (Luksch) и радили на текстовима које би Кочић претходно, у свом стилу, написао углавном у једном даху. Кочић га је истицао као свог учитеља.

Већ годину дана по доласку у Беч Кочић јавља свом брату у Сарајево124 да је написао приповетку Туба: „Дакле, јављам ти да сам написао причу или цртицу из сеоског живота, која носи наслов Туба. Та ми је прича тако пошла за руком да ми се сви диве како сам је лијепо и складно извео. Павле Лагарић, познати српски критичар који живи овде у Бечу, кад ју је прочитао био је сасвим задовољан. Честитао ми је и рекао да је моја Туба нешто јединствено у нашој књижевности што се тиче саркастичности и оригиналности у изражајима“. Овај његов позни првенац штампан је у београдској Новој искри, III 1901, у три наставка125.

Потом следи Мргуда, једно од најсавршенијих Кочићевих дела, снажно, ослобођено опширности 126. Мргуда је једино Кочићево дело сачувано у рукопису127.

Колико је и сам био поносан на своје дело показује из писма упућеног Марку Цару у Задар у којем му се захваљује на управо изашлој рецензији његове збирке приповедака С планине и испод планине и осврће се на претходну критику Данила Живаљевића у „Колу“:

У „Колу“ господина Живаљевића изашла је оцјена врло језуитски написана, са потписом Елие, а то је псеудоним господина Живаљевића. Нарочито се, као што ћете видјети, окомио на моју Мргуду. Потеже (у дискусију) и Лотија, кога ја, искрено да вам кажем нисам још читао. Као уваженом нашем критичару и естетичару, човјеку који познаје највеће стране књижевности, као њежној и племенитој српској души, ја вам се исповиједам да сам у Мргуди покушао оцртати праву сељачку љубав. По мом скромном схватању, сељачка љубав је у причама наших приповједача скроз и скроз фалсцх. Ја сам, дакле, покушао да тој љубави дам што је могуће непосреднији израз и што љепши, углађенији облик, иако је она, површно посматрана, одвратна, можда чак „бестијална“,

124 Писмо Илији Кочићу, ђаку у Сарајево (Беч, 3. XII 1900. године) у: Кочић, Петар: Документарна грађа. Музеј књижевности Босне и Херцеговине, Сарајево 1967, стр. 65.

125 У броју 2, 3 и 4 с поднасловом „Из босанског живота“.126 Савремени превод Мргуде на немачки излази ове године у издању Задужбине Петра Кочића из Бања Луке.127 Фототипско издање објавио је Музеј Босанске крајине 1965. године, објављено на интернет страници Архива Републике Српске:

http: // www.arhivrs.org / izlozba_dokumenata. asp.

181

као што г. Елие то каже. Не! у оној дивљачкој бестијалности има узвишености коју могу само здрави нерви осјетити, а изгледа ми да је г. Елие сушичав човјек. Да ли сам у својој замисли успио бар унеколико, на вама је, многопоштовани господине, да кажете, а не на којекаквим.128

Године 1902. настаје Јаблан. Чим је написана, ова приповетка је одмах и објављена у сарајевском књижевном часопису „Босанска вила“, у то време најзначајнијем литерарном гласнику Босне и Херцеговине, а већ исте године улази и у Кочићеву прву књигу С планине и испод планине у издању Српског академског друштва „Зора“ из Беча. Кочић се посебно радовао преводу свог дела на немачки већ наредне године. Рода Рода (Alexander Friedrich Rosenfeld), преводилац ове приповетке, био је и сам писац хумористичких прича, углавом из војничког живота, које је као кабаретист и изводио и због чега му је 1907. године одузет официрски чин. И сам критикујући у свом стваралаштву друштвене прилике у Монархији, Рода Рода је проникао у право значење борбе Јаблана и Рудоње, што га је сигурно и мотивисало да преведе приповетку Јаблан. Да ова приповетка у први мах у јавности ипак није била схваћена као сатира показује чињеница да је Родин превод објављен у Бечким земљорадничким новинама (Die Wiener Landwirtschaftliche Zeitung), 1903. године у броју 101 који је био посвећен узгоју бикова! Овим је на интересантан начин само појачана сатира исказана у Јаблану.

По објављивању превода Кочић окупља своје бечко књижевно друштво у кафани „Корб“ и одушевљено им чита Родин превод свог дела. Том приликом словеначки сликар Жабота, један од његових студентских пријатеља, црта Кочића у заносу читања и испод цртежа записује „Јаблан чита Наје Фраје Пресу129“. Овај запис се може тумачити као жеља да и Кочић једном објави текст у новинама за које су писали најзначајнији писци у Монархији, али пре ће то ипак бити иронична опаска, указивање на два света која се никад неће спојити.

Беч, сто година касније – Кочић наново успева да пробуди интересовање за свога Јаблана и Лују. Студенткиње и студенти универзитета на којем је он својевремено слушао предавања познатих слависта, преводе његово дело на немачки. Превод се овај пут објављује у самосталној књизи130.

На Универзитету у Бечу, 1. јуна 2007. године, чуле су се Кочићеве речи исписане пре више од сто година по изнајмљеним становима и бечким кафанама. Давид Штрбац, лик који се појављује већ у Кочићевој првој приповеци Туба, један од брђана којег је понео у својим мислима у Беч, оживљава пуном снагом. Прича је сазревала у Кочићу да би је 1903. у једној ноћи ставио на папир. „За ноћ сам написао, за једну ноћ! ... То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају“, казује Кочић у узбуђењу свом другу из студентских дана, Сими Ераковићу.131 Јазавац пред судом, у првој верзији настао као приповетка, срочен је у тој једној ноћи у Semperstraβe 34 / 10 у 18. бечком округу, у једном од многобројних Кочићевих скромних подстанарских боравишта. Те 1903. године Јазавац је прочитан у српском академском друштву „Зора“ у Бечу. Године 2007, Кочићев Давид проговара први пут на немачком језику. Студенти славистике Бечког универзитета, исти они који су превели и приповетку Јаблан издату поводом 130-годишњице рођења Кочића, преводе и изводе на Свечаној академији делове из Јазавца пред судом132 . Слушаоницом одзвањају Давидове речи:

Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плако испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле па једва дишу!

128 Писмо (Беч, 9. II 1903. године) у: Кочић, Петар: Документарна грађа. Музеј књижевности Босне и Херцеговине, Сарајево, 1967, стр. 69.

129 Neue Freie Presse (1864–1938), водећи часопис Хабсбуршке монархије у којем су своје текстове објављивали најпознатији аустријски књижевници тог доба, попут Штефана Звајга и Артура Шницлера, али и новине које су биле на сталном удару кри-тичког пера Карла Крауса. Превод Мргуде је нпр. објављен у подлистку бечког гласила социјал-демократа Радничким новинама (Arbeiter Zeitung), 1904. године у бр. 89. у преводу Кочићевог пријатеља Герасима Ивезића.

130 Кочић, Петар: Јаблан. Приредили и уредили Никола Вуколић, Гордана Илић Марковић, Бања Лука-Београд: Задужбина „Петар Кочић“ 2007.

131 М. Селимовић: Како је створен Кочићев „Јазавац пред судом“, Време, XXI 1941. бр. 6858, стр. 13.132 Жељана Бојанић, Душанка Цвејановић, Биљана Докић, Kornelia Gass, Manuela Hochmuth, Санела Мемишевић, Данијел

Милошевић, Барбара Орешковић, Даниела Стојановић, Christoph Thalhamer, Дражен Тешановић.

182

10. ВИДОЈКО ЈОВИЋ: МИЛУТИн МИЛАнкОВИћ И њЕГОВО МЕРЕњЕ ВРЕМЕнА133

Милутин Миланковић заузима истакнуто место у светској науци и неспорно је један од најславнијих научника које су Срби имали. Он је показао и доказао да се и у једној малој и сиромашној средини, у Србији, где никада није било довољно ни новца нити слуха за науку, може начинити велико научно дело које ће свет прихватити, а његовог творца уврстити у најзначајније научне великане од античког доба до данас. А није било лако ни Миланковићу да утемељи своју теорију о цикличном осунчавању Земље, нити светским научницима да је одмах и лако оберучке прихвате. Он је проучавао две врсте времена: метеоролошко (климу) и календарско. Ово друго још увек није добило одговарајуће признање, јер свет веома споро мења неке своје навике. Време је показало да је Миланковићева теорија о климатским променама на Земљи једно од највећих научних остварења прошлог века, а оно ће показати и исправност Миланковићеве реформе јулијанског календара.

кратка биографија

Милутин Миланковић родио се 16. маја 1879. године у Даљу код Осијека, у угледној српској породици. Основну школу завршио је у Даљу, реалку у Осијеку 1896. године, а затим је студирао грађевинску технику у Бечу. Дипломирао је 1902, а две године касније докторирао на Техничкој великој школи у Бечу са тезом Теорија линије притиска. Био је први Србин који је стекао докторат у тој институцији. Као грађевински инжењер радио је у Бечу од 1905. до 1909. године, када је изабран за ванредног професора примењене математике (рационална механика, небеска механика, теоријска физика) на Филозофском факултету у Београду, а на предлог угледних научника – Михаила Петровића и Јована Цвијића. После Првог светског рата, који је провео у конфинацији у Мађарској, изабран је за редовног професора (1919), за дописног члана (1920) и редовног члана (1924) Српске краљевске академије, за члана Југославенске академије знаности и умјетности (1920). Такође, био је почасни члан Матице српске (1927), члан Академије природних наука у Халеу (1955), директор Астрономске опсерваторије у Београду (од 1951), потпредседник Српске академије наука.

Миланковић се бавио и математичким проучавањима померања Земљиних полова. Он је, такође, пројектовао више цивилних и војних објеката у тадашњој Југославији (аеродроме, утврђења, банке, ковницу новца, неке цркве). Науку је популарисао у својим књигама: Кроз васиону и векове (1943) и Кроз царство науке (1950), а написао је и аутобиографију у три књиге Успомене, доживљаји и сећања (1952, 1957, 1979).

На Колумбија Унивезитету 1982. године одржан је симпозијум „Миланковић и клима“, а Српска академија наука и уметности организовала је 2004. године, поводом 125 година од рођења Миланковића, међународни научни скуп „Палеоклима и климатски систем Земље“ и штампала зборник радова са тог скупа на енглеском језику.

Од 1993. године Европско геофизичко друштво додељује медаљу Милутина Миланковића за научни допринос у области климатологије. По Миланковићу је назван један кратер на Марсу, један на Месецу, као и једно небеско тело. Изабрана дела Милутина Миланковића у седам књига објављена су у Београду 1997. године.

133 Видети у: Даница, српски народни илустровани календар за годину 2008, Вукова задужбина, Београд, 2007, стр. 201–208.

183

Миланковић и клима

Миланковић је светску славу стекао радовима о климатским променама. Још 1912. године објавио је рад о математичкој теорији климе, да би 1920. године обелоданио своју теорију осунчавања Земље. Године 1941. Српска краљевска академија штампала је на немачком језику Миланковићев Канон осунчавања Земље и његов утицај на проблем леденог доба, дело које ће ући у светску историју науке. Он је помоћу кривих осунчавања Земље успео да разјасни климатске промене за време леденог доба, односно за последњих милион година. После Другог светског рата његова теорија је неко време оспоравана и тек после његове смрти стекла је несумњиву потврду и афирмацију, а он постхумно признање. Модерна научна истраживања океанског дна додатно су потврдила Миланковићеву теорију.

Цикличне промене осунчавања Земље условиле су смењивање хладних (глацијалних) и топлих (интерглацијалних) периода за време антропогеног леденог доба. Миланковић је у разматрању климатских промена претпоставио да клима на Земљи зависи од интензитета осунчавања које је различито јер је условљено одстојањем и положајем Земље у односу на Сунце. У геолошкој прошлости три астрономска параметра одређивала су различити интензитет осунчавања Земље и климатске промене на њој. Ти параметри су периодичне промене: ексцентритета путање којом се креће Земља, еклиптике и Земљине осе (прецесија). Миланковић је израчунао количину осунчавања различитих подручја на Земљи у току последњих милион година, и то графички приказао у облику криве („Миланковићеви циклуси“).

Он је написао: „Подударње астрономских рачуна са свим досада утврђеним климатским променама квартарног доба показало је, несумњиво, да су климатске промене биле изазване астрономским узроцима, променама Земљине путање и нагиба Земљине осе. Тиме је квартарно доба добило свој календар! Па као што је наш обичан календар везан за астрономске појаве, дан, месец и годину, тако је и календар Земљине прошлости везан за астрономске појаве више категорије, за секуларне поремећаје Земљине путање. Те се појаве одигравају по неминовним законима небеске механике, дивне ћерке музе Ураније. Мени је пала у део велика част да ту отмену даму уведем, руку под руку, у царство геологије“ (Кроз васиону и векове).

О клими у будућности он је изложио своје помало песимистичко виђење засновано на дубоком познавању климе у геолошкој прошлости: „Око године 6000. после наше ере задесиће човечанство један тежак удар. Сви оџаци који ће се дотле начичкати на Земљи престаће да се пуше, а све калоричне машине и мотори обуставиће свој посао. – Општи штрајк! – Није, нешто горе, нестало је горива!“

На основу његове астрономске теорије могуће је предвидети климу у будућности. Ако се суди по промени ексцентритета и нагиба Земљине осе ротације, Земља иде према новом захлађењу, а ако се узме у обзир прецесија, онда нас чека веће загревање. Има прорачуна да ће максимум захлађења бити тек кроз 23 000 година. Међутим, када се имају у виду све већа испуштања гасова у атмосферу, онда се може очекивати све веће загревање, што је постало очигледно и обичним људима. То ће одложити долазак новог леденог доба.

Миланковић и време

Министар вера Љуба Јовановић позвао је почетком 1923. године Миланковића и упознао га са иницијативом васељенског патријарха Мелетија IV да се изврши промена календара. У тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца значајни верски празници славили су се двапут, што је доводило до одређених културних и привредних проблема. Реформа календара требало је да усклади јулијански и грегоријански календар.

184

На Свеправославном конгресу од 10. маја до 8. јуна 1923. године у Цариграду нашу делегацију чинили су Гаврило Дожић, митрополит црногорско-приморски, и Милутин Миланковић, чији је задатак био да изнесе предлог реформе који је урадио Максим Трпковић (1864–1924), професор математике, а који је прихватио Синод Српске православне цркве. На самом конгресу делегати су стављали примедбе на понуђено решење реформе календара, а Миланковић је, као одлично припремљени научник за ту тему, унео неопходне исправке у предложену реформу.

Из јулијанског календара избрисало би се 13 дана разлике који су се појавили од 325. године када је календар усвојен на Никејском сабору. Месеци и године задржали би трајање, с тим што обичне године имају 365, а преступне 366 дана. Секуларне године којима се завршавају векови биће преступне 2000, 2400, 2900, 3300. године итд, односно када број њихових векова подељен са 9 даје остатак 2 или 6. На тај начин разлика од једног дана појавила би се тек 2800. године. Предложено је да календарска година траје 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди, што је веома близу средње сунчане године, уместо ранијих 365 дана и 6 часова. Са таквим трајањем године, разлика од једног дана појавила би се тек за 40 000 година, а један дан вишка у грегоријанском календару биће за 3300 година.

Друго питање које је расправљано у реформи календара јесте утврђивање датума Ускрса и оних верских празника који зависе од тог датума. Ускрс пада у прву недељу после првог пуног Месеца иза пролећне равнодневице. Старим начином израчунавања Месечевих мена појављивале су се извесне разлике, а Миланковић је предложио астрономски начин израчунавања, што је конгрес усвојио. Такође, прихваћено је да се датум Ускрса увек одређује према времену у Јерусалиму. Миланковићевим рачуном појављивала би се разлика у празновању Ускрса од стране православне и католичке цркве, али она би била само повремена: на пример, 1924, 1927, 1943, 1954. године итд.

Патријарх Мелентије IV упутио је после конгреса писмо похвале и захвалности Миланковићу: „Часни Синод је с особитим уважењем примио к знању најозбиљнију сарадњу коју је дала Ваша дубока Велеученост ... при састављању те одлуке, којом је тако срећно и потпуно решен један од првих задатака Свеправославног конгреса и уопште тако важно календарско питање ...“

Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. године у Сремским Карловцима усвојио је у принципу реформисани календар, али је његово спровођење одложено за каснија времена. Календар су прихватиле Грчка, Румунска, Цариградска и Александријска црква, али су користиле грегоријански за непокретне, а јулијански за покретне празнике.

Грађанске владе православних земаља усвојиле су грегоријански календар, док су неке цркве и даље користиле јулијански. Идеја васељенског патријарха Мелентија била је приближавање хришћанских цркава кроз коришћење заједничког календара. Још за време конгреса Јерусалимска црква је одбила промену црквеног календара, јер није желела да усвоји грегоријански календар и да Ускрс слави када и католичка црква. Приближавање хришћанских цркава традиционалистички делови православних цркава видели су као велику опасност у будућности због већег утицаја католичке цркве.

Српска православна црква обавестила је васељенског патријарха да ће промене календара усвојити и користити када то учине и све остале православне цркве. То се још увек није догодило! Али остаје уверење да је Миланковић урадио један важан и користан посао, па ће време показати колико је био у праву.

*Миланковић је једном записао: „Наука ми је дала средство у руке да гледам у будућност

наше Земље, али моја властита судбина потпуно ми је скривена“. Међутим, његов предани научнички рад, велики таленат и упорност донели су му велику и нескривену светску славу и вечни помен његовог имена.

185

11. СНЕЖАНА САМАРџИЈА: ВУкОВА И САВРЕМЕнА кЛАСИфИкАЦИјА УСМЕнЕ ЛИРИкЕ (ОДЛОМАК)134

Још из античких периода књижевност је систематизована у три основна рода, која су теоретичари књижевности обележавали као лирику, епику и драму. Међутим, мишљења о књижевним родовима у оквирима усменог стваралаштва су веома различита. Један део проучавалаца издвајао је и у фолклорном фонду драму, народно глумовање135, иако усмене умотворине не обухватају дела која би се по структури и функцији приближила драмским врстама писане књижевности. Међутим, целокупној народној књижевности, као контактној уметничкој комуникацији, својствени су поједини елементи драме. Већ извођење и интерпретација, упућеност стваралаца на аудиторијум и непоновљивост импровизације указују на драмске особености трајања „једноставних облика“.

Но, све усмене врсте немају на исти начин и са истоветним интензитетом развијене „драмске“ елементе. Обредна поезија, на пример, изводи се уз поделу улога, костимографију и кореографију, у одговарајућем мизансцену. Обичајне песме, такође, певају се у одређеном контексту, уз својеврсне „задатке“ подељене међу званицама (кум, прикумак, девер, барјактар, чауш итд), у којима се препознају веома архаична полазишта.136 Ипак, све те компоненте укључене у исконску, синкретичну природу усмене лирике немају примарно естетску функцију, какав статус добијају у позоришном комаду, у тексту састављеном да би га глумци на сцени приказали гледаоцима. Иста својства огледају се у бројним народним играма, које су се играле о празницима или при окупљању чланова задруге.137 Некада се и у склопу таквих игара вршила подела улога, певани су одређени стихови, био је нужан одговарајући амбијент, али се ни овакви фолклорни облици не могу поистоветити са драмским делом, његовом структуром и начином извођења.

Зато је много прецизнија подела усмене књижевности која издваја њена три основна рода:1) лирску поезију, 2) епску поезију и 3) усмену прозу.Иако се често, неоправдано, придружују песништву, а неретко приписују и прози, посебну

категорију свакако чине кратки говорни облици. На сложеност односа међу жанровским системима указују и особености облика, за које је сам Вук смислио сликовиту одредницу, издвајајући песме и приповетке „на међи“.

1) Вукова и савремена класификација усмене лирике

Један од најсложенијих проблема реконструкције фолклорног фонда и трајања усмене књижевности односи се на генезу облика. Народно стваралаштво траје неупоредиво дуже но

134 Снежана Самарџија, Увод у усмену књижевност, Народна књига АЛФА, Београд, 2007, стр. 65–71.135 Л. Костић: Народно глумовање, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1893, стр. 368–387, укључено у:

Народна књижевност, прир. В. Недић, Београд, 1972, стр. 539–551; N. Bonifačić Rožin, Narodne drame, poslovice i zagonetke, Zagreb, 1963; Х. Крњевић, Вековита Јабука Лазе Костића, Нови Сад, 1992, стр. 15.

136 „Кодови словенских култура“, бр.3, тематски број посвећен свадби, Београд, 1998.137 Вук Караџић је у Рјечнику описао игре, које су се нашле обједињене у његовим етнографским списима (банање, вино, гаврање,

гађање у нишан итд). Следећи Вуков узор, његов имењак је такође описивао ове сегменте народног живота (В. Врчевић, Српске народне игре, Београд, 1868). То је био и први покушај класификације: на игре „које сви без разлике играју“; „које се у пјевању измеђ обојега спола играју“, оне које играју само мушкарци на отвореном или у затвореном простору. Мада се овај активан и значајан чинилац народног живота од краја 19. века мање-више континуирано описивао, та сфера фолклора остала је на маргинама етнографских интересовања, или се изучавала у уском етномузиколошком контексту. В: Љ. С. Јанковић и Д. С. Јанковић, Народне игре, I–IV, Београд, 1934–1948; С. Зечевић, Српске народне игре, Београд, 1983.

186

што о томе доказе пружају материјални споменици културе. Управо немогућност поузданог сагледавања древних епоха из првобитних, старијих и млађих периода развоја цивилизације допушта различите претпоставке о прошлости усмених родова и врста. Ипак, независно од приступа138 за који се залажу, проучаваоци сматрају да су лирске форме најстарије, било да предност дају посленичким песмама и ритму рада или обредно-прагматичном контексту извођења песама.

Најстарија писана сведочанства и помени о усменој лирици указују на фонд традиције, али и на разноврсност песничких врста, које су биле повезане са ширим друштвеним и културним условима живота народа. Занимљиво је да се у једном од најстаријих извора, у историји Теофилакта Симокате (половина VII века) спомиње и цитира као инструмент Словена. Састављајући на латинском језику дело о положају Илирије, Јурај Шижгорић 1487. набраја и поједине лирске врсте (тужбалице, свадбене и љубавне песме и оне које се певају уз рад). Учени хуманиста овој поезији даје предност у односу на естетске домете стихова најзначајнијих античких песника. О вредностима народне лирике сведоче посебно ренесансни књижевници – Никша Рањина, Петар Зоранић, Ханибал Луцић, Марин Држић. Они у својим делима опонашају певање народа или парафразирају распрострањене варијанте, да би 1555/1556. Петар Хекторовић забележио три почаснице и унео их у дело Рибање и рибарско приговарање.

О синкретичној природи лирских врста, које се певају, изводе у колу и у одређеним тренуцима, посведочили су и утисци страних путописаца, попут Стефана Герлаха (дневник из 1573–1578) или Бузбека (1582). Записи који су сачувани и откривени из прошлости од краја XVII века указују на изузетну оформљеност и разноврсност усмене лирике, како на плану ритма и метричке организације, тако и на нивоу мотива и тема. За сагледавање прошлости усменог песништва, изузетно је значајан Ерлангенски рукопис, настајао вероватно око 1720. Лирске руковети, које чине добар део записа старе песмарице, указују и на особен континуитет мотива, модела, формула и стилско-изражајних средстава. Иако ће околности бележења песама и њихови ствараоци заувек остати загонетке, и лирска грађа откривала је удео певачевог афинитета, укус колектива и особене околности у којима се одвијала импровизација139. И Вук је своју прву збирку, Малу простонародну славеносербску пјеснарицу, 1814. испунио лирским стиховима, мада се његов корпус грађе и однос према усменој лирици мењао кроз деценије.

Истичући емотивни план усмене лирике, Вук је користио одредницу „женске пјесме“ да би указао на одређени сензибилитет, особеност стилизоване слике света и места појединца у природи и друштвеним оквирима. Вук је такође приметио да ове песме певају жене, девојке и момци „ради свога разговора“. Интимна природа осећања није неутралисала колективну компоненту поезије. Али, стихови и мелодије уз коју су памћени, као и тренуци у којима су се песме певале, били су окренути свакодневном животу појединца, породице, задруге, села. Усклађене са токовима природних циклуса и ритмом рада, прожете су најзначајнијим животним ситуацијама, радостима и патњама, ове су се песме вековима преносиле, чуване наменом и сазвучјем тонова. Уочивши удео контекста као важног чиниоца дуговеког памћења, Вук је истакао да је за трајање женских песама важно како се изводе, јер се „у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање, него на пјесму“. Сматрао их је старијим од осталих, а по старини је дао предност обредним врстама, наводећи краљичке и додолске као „женске“ песме којих „има и од иљаде година“. Сами текстови, део Вукових напомена и наслова указивали су такође да синкретичност и обредно-обичајна прагматичност учествују у значењу и трајању ових стихова.

138 О поменима и записима детаљније у: V. Jagić, Građa za slovinsku narodnu poeziju, Rad JAZU, Zagreb, XXXVII, 1876, стр. 33–137. Подаци су хронолошки представљени и у нав. делу Р. Пешић и Н. Милошевић-Ђорђевић, као и у студији Н. Милошевић- -Ђорђевић, Речник књижевних родова и врста, Бугарштице, Књижевна историја, Београд, 1975, бр. 27. О поменима и записима в: Х. Крњевић, Лирски источници, стр. 22–104.

139 H. Krnjević, Živi palimpsesti ili o usmenoj poeziji, Beograd, 1980, стр. 237–306; Х. Крњевић, Лирски источници, стр. 105–209.

187

Лирика је, као особен род усмене уметности речи, веома разуђен поетски систем. Вуково издвајање мноштва подврста доживело је, можда, најочитији развојни пут. У првој Пјеснарици предност је дао љубавној поезији, мада је том скупином захватио „и друге различне женске пјесме“. Гранајући своју класификацију, он је у свим наредним приликама сачувао широку одредницу љубавне лирике, која се иначе најдинамичније преплиће са свим осталим једноставним облицима. Већ наредне године посебно је издвојио: сватовске, краљичке, жетелачке и песме „од прела“. Тиме је најбројнијој врсти придружио управо оне које су каснији проучаваоци издвојили по старини, истичући значај обреда или улогу рада у развоју друштва и културе. Поделу је у Лајпцишком издању незнатно допунио, јер је сватовским, краљичким, жетелачким и љубавним придружио засебне руковети које се певају уз часни пост и свечарске песме.

Док је припремао прву књигу Бечког издања, Вук је пажљиво разврставао лирске варијанте у 17 одељака: сватовске, паштровски припеви уза здравице, перашке почашнице, песме свечарске, краљичке, додолске, од коледа, божићне, уз часни пост, онако побожне, слепачке, особито митологичке, које се певају на прелу, жетелачке, играчке, љубавне и различне женске песме, песме бачванске нашега времена. Иако је рукопис био у штампарији, Вук је накнадно унео прилоге свога сарадника и имењака: паштровско нарицање за мртвима, песме које се певају у Будви на Спасовдан и које се певају деци када се успављују140. Са Врчевићевим корпусом тужбалица, спасовских песама и успаванки Вукова подела лирике заокружила се на 20 подврста. Како и сами називи поглавља прве књиге показују, мрежа се образовала на основу места где су песме певане (Паштровићи, Будва, Пераст, Бачка), времена настанка и улоге-намене текста, односно околности у којима је одређена песма извођена. Потоња систематизација нужно је занемарила терен као полазиште при разврставању лирике. Прихватањем тог полазишта број врста постао би неограничен, мада за трајање облика нису занемарљиви ни локални амбијент, ни карактеристике културних зона. Функција текста и околности извођења тако су постали темељни ослонци прегледније класификације.

Према савременој подели издвајају се као основне лирске врсте: обредне и обичајне, посленичке и песме о раду, религиозно-моралистичке, митолошке, породичне и љубавне. Унутар сваког од ових посебних поетичких система уочавају се и мање-више разуђене подврсте. Пратећи ход Сунца, природне мене и аграрни календар, систем обреда обухватио је и пригодне стихове, певане у склопу одговарајућих ритуала. У таквим ширим оквирима извођене су коледарске песме и божићне песме као њихове христијанизоване двојнице. Певане су у славу новог сунца, новог годишњег циклуса, тек рођеног младог бога. Водичарске песме могле су се чути на Богојављење, а с пролећа се уз и низ пригодних магијских радњи прослављала свеопшта плодност стиховима певаним на ранилу, на Ђурђевдан, око Ускрса, на Цвети и Лазареву суботу. У таквим ритуалним опходима извођене су и краљичке песме, као и оне што се могу чути на Спасовдан и Ивањдан. О светковинама се изводе и крстоношке песме, док додолске припадају летњем периоду и нису повезане са посебним датумом, већ их условљавају природни услови, потребни за плодну годину и добар принос. Слабљење обредне компоненте утицало је на међусобно приближавање ових подврста. Осим тога, одређене представе доводиле су се у везу и са митолошким песмама, повезивале су се са околностима и условима радних процеса, а нарочито су биле отворене ка посредним исказивањима љубавне чежње и радостима сусрета.141

140 В. Недић, поговор у В. С. Караџић, Српске народне пјесме, књ. I, нав. издање, стр. 627–665; В. Латковић, Народна књижевност; Х. Крњевић, Лирски источници, В. такође антологије В. Недића и З. Карановић, наведене у списку литературе.

141 Детаљније о одликама појединачних врста лирске и лирско-епске поезије у: В. Латковић, Народна књижевност; Н. Милошевић--Ђорђевић, Речник књижевних родова и врста, Балада, Књижевна историја, Београд, 1975, бр. 27; З. Карановић и Љ. Пешикан--Љуштановић, Послови и дани српске народне песничке традиције, Нови Сад, 1994; Д. Ајдаџић, Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Београд, 2004; Љ. Пешикан-Љуштановић, Станаја село запали, Нови Сад, 2007. Посебно в. предговоре антологији В. Недића, Х. Крњевић, М. Павловића и З. Карановић.

188

Веома сродне овом кругу су обичајне песме, само што су оне усмерене ка тренуцима значајним за животни пут човека. Најчешће се у њиховим коренима могу препознати архаични обреди прелаза, мада је обредна компонента у њима сведена и пригушена. Обичајне светковине праћене пригодним стиховима изводе се у појединим етапама свадбе и у склопу тужења за умрлима. Низ ритуалних радњи чине контекст трајања и ових лирских скупина. Од избора невесте и просидбе до првих похођења тек удате жене елементи свадбених обреда били су праћени одговарајућим стиховима, мада њихова обредна функција није строга и изразито истакнута. Тужбалице су се такође изводиле у одговарајућим околностима, над одром или над раком, при чему се водило рачуна о извесним табу-прописима, а у појединим крајевима постојале су и професионалне нарикаче. Овој скупини могу се придружити почаснице или почашнице. Упућене одређеној особи у част или пригодно извођене здравице уз чашу, ове су лирске подврсте уклопљене и у тренутке током свадбе, али су, прилагођене околностима, пратиле и обележавање крсног имена.

Посленичке песме, певане о раду или уз одређене послове тако се могу и груписати, већ у зависности од околности у којима су се изводиле: на прелу, током моба, при косидби, копању, током жетве итд. Неоспорно веома старе, ове врсте се везују за првобитне услове примитивне земљорадње, а временом су могле одражавати и конкретне околности у којима су се изводиле (при сетви, копању, жетви, берби, на прелу итд). Са развојем друштва и целокупног усменог стваралаштва, посленичке песме добијале су и другачију намену, а у мањој или већој мери преплитале су се са другим лирским облицима. Посебно се уочава приближавање посленичких песама љубавној лирици, док поједине варијанте могу бити и шаљиво интониране.

Као засебну лирску руковет Владан Недић издваја верске песме, да би у њиховим оквирима раздвојио митолошке, хришћанске и слепачке подврсте. Исти приступ имао је и Видо Латковић, само што је при означавању саме врсте употребио нешто ширу описну одредницу: религиозно и морално-поучне песме. Новије класификације из ових оквира издвајају митолошке песме, као засебну групу. Оне указују на најстарије слојеве традиције и присуство паганских елемената у традицијској култури. Значења већине ових стихова веома су заплетена у систем прастарих представа о природи, њеним токовима и менама. Јунаци ових врста су често небеска тела (Сунце, Месец, Даница), природне појаве (муња, гром) и митска бића (вила, змај). Њихов однос према смртницима, избор невесте, свадбене светковине и даривања могу се тумачити и као веома сведене и фигуративне представе архаичних космогонијских митова. Функција текста, начин обликовања песничких слика и однос певача и публике разликују их од стилизације хришћанских веровања или клањалица, које су слепци певали надајући се милостињи или захваљујући благородном дародавцу. Те религиозно-моралистичке подврсте могуће је посматрати и у склопу односа писане и усмене књижевности, а оне се међусобно разликују у зависности од снаге и типа утицаја црквених учења у одређеним срединама. Сам Вук је ову комплексну категорију усмене лирике поделио у три засебне целине, и сугестивно назначио њихова обележја: „Пјесме онако побожне“, „Пјесме сљепачке“ и „Пјесме особито митологичке“.

Односи међу члановима патријархалне задруге и најуже породице укључени су у све облике усменог стваралаштва, али се посебно могу издвојити лирске породичне песме. Било да се у њима опева природа конфликта или јачина љубави, да су истакнуте последице сукоба или се идеализује породични склад, поетичке норме биле су отворене за преливања са другим лирским врстама. Врло су често тематски кругови блиски баладама, сватовским и љубавним песмама. Једна засебна скупина могла је имати и примарно обредни карактер, јер су се стихови певали при походу новорођенчета. За разлику од тих обичаја, у чијем су склопу певане и песме на бабинама, успаванке су извођене у потпуно интимној атмосфери, мада су могле обухватити и елементе својеврсне заштитне магије речи.

189

Најраспрострањеније су, свакако, љубавне песме, разноврсне по тематици, осећањима, метричкој организацији и мелодији. Неспутане конкретном пригодом, оне су лако преузимале елементе прастарих обреда плодности, митолошких представа, свадбених светковина. С друге стране, са лакоћом су се приближавале и свим животним реалијама патријархалне задруге, сеоског, али и варошког и градског окружења. Осећајући танку границу између лирских врста, Вук је управо најбројнију руковет својих збирки означио као „љубавне и друге различне женске пјесме“. Упркос интимној природи емоција, и за ову лирску врсту својствена је наглашена колективност, већ у описивању идеалне лепоте девојака и момака. Индиректно исказана осећања разазнају се у складу човека и природе, разговорима са цвећем, птицама, пољем и дрвећем, у суптилним директним поређењима и метафорама. Ова врста је изузетно богата и на мотивско-тематском плану, јер обухвата небројене нијансе љубавних осећања – од стрепње и чежње, преко туге растављених драгих, до бола због неостварене љубави, од страсних загрљаја и наговештаја наклоности до гнева напуштених или шеретских момачко-девојачких задиркивања.

Лирско усмено стваралаштво било је чврсто повезано са свим навикама, нормама, веровањима и животним реалијама. Зато се као засебне скупине издвајају печалбарске и војничке песме, које су свакако млађе по постанку и непосредно повезане са свакодневицом одређеног поднебља. Руковети шаљивих песама, могу се посматрати и као пародијске двојнице појединих тематских кругова и лирских врста. Прилагођене измењеном статусу саме усмене културе, веома су се дуго током читавог 20. века могли чути римовани дистиси, некад шаљиво, а често и еротски разиграних бећараца142.

Динамични процеси који су својствени усменом стваралаштву веома се добро уочавају управо у разгранатој мрежи лирских врста. Покушаји да се систематски начини пресек кроз овај род усмене књижевности ипак више истичу многобројност подврста, особене стилизације, зависност варијаната од поднебља и тренутка сакупљања. Зато и савремене поделе остају немоћне пред жанровским прожимањима и мноштвом лирских вибрација.

142 М. Лесковац, Бећарац – антологија, Нови Сад, 1958, предговор, стр. 9–44.

190

12. БОШКО СУВАЈџИЋ: јУнАЦИ И кОњИ њИхОВИ: МИТСкА СМРТ МАРкА кРАљЕВИћА143

У мноштву песама о смрти Марка Краљевића144, песма Филипа Вишњића Смрт Марка Краљевића145 показује највише одступања од уобичајене обраде смрти епског јунака на бојном пољу, као и, несумњиво, „најпоетскији сиже“146.

Смрт Марка Краљевића у Вишњићевој песми дата је драматичним градацијским низањем злослутних предзнака и предсказања. Већ сама иницијална формула којом се маркира време и простор песме то показује:

„Поранио Краљевићу МаркоУ неђељу прије јарког сунцаПокрај мора Урвином планином.“Одабиром иницијалне формуле, којом смешта радњу у сакрално време (недеља, не било

који дан) и необичан простор (митска Урвина планина, море као граница), певач наговештава догађај од несвакидашње, пресудне важности, какав смрт највећег националног хероја мора бити147. Посртање Шарца и роњење суза повод су да се Марко дубоко замисли над својом епском егзистенцијом:

„Давор’, Шаро, давор’ добро моје!Ево има сто и шесет љетаКако сам се с тобом састануо, Још ми нигда посрнуо ниси,А данас ми поче посртати,Посртати и сузе ронити:Нека Бог зна, добро бити неће,Хоће једном бити према глави,Јали мојој, јали према твојој.“Из разговора са вилом, која „кличе с Урвине планине“, Марко сазнаје да му је судбина већ

одређена и да су се у изрицању и извршењу пресуде ангажовале непорециве космичке силе:„Побратиме, Краљевићу Марко!Тебе нитко Шарца отет’ неће,Нит’ ти можеш умријети, Марко,Од јунака ни од оштре сабље,Од топуза ни од бојна копља,Ти с’ не бојиш на земљи јунака;Већ ћеш, болан, умријети, Марко,Ја од Бога од старог крвника.“

143 Бошко Сувајџић, Јунаци и маске, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Библиотека Књижевност и језик, Београд, 2005, стр. 169–178.

144 Вид. С. Ј. Стојковић, Краљевић Марко, збирка 220 песама и 90 приповедака народних, покупљених из свих крајева српских и осталих југословенских земаља, 28. књ. Друштва Светога Саве, Нови Сад, 1922, 439–453; Б. Крстић, Индекс мотива народних песама балканских Словена, прир. И. Николић, САНУ, Посебна издања, књ. DLV, Одељење језика и књижевности, књ. 36, Бео-град, 1984, 626.

145 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књ. II, бр. 74. Сабрана дела Вука Караџића, Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића, 1864–1964. и двестагодишњици његова рођења 1787–1987, књ. V, прир. Р. Пешић, Просвета, Бео-град, 1988.

146 М. Халанский, Южнославянские сказания о Кралевиче Марке в связи с произведениями русского былевого зпоса, III, Варша-ва, 1895, 720.

147 Ова формула је честа у песмама о смрти националних јунака (упор. косовски круг песама). Смисао овог поступка, код добрих певача, сасвим је јасан: њиме се побуђује пажња слушалаца, а самом догађају придаје свечан тон.

191

У своју смрт Марко се коначно и неопозиво уверава огледањем на бунару који је смештен између две „танке јеле“ што:

„Сву су гору врхом надвисиле,Зеленијем листом зачиниле;“Резигниран и ојађен, јунак изговара тужбалицу за животом, несвакидашњу са своје лепоте

у нашој народној поезији, какве се не би постидео ни урушки Гилгамеш, нити Хомеров Ахилеј, приликом Одисејевог силаска у доњи свет:

„Лажив св’јете, мој лијепи цв’јете!Л’јеп ти бјеше, ја за мало ходах!Та за мало, три стотин’ година!Земан дође, да св’јетом пром’јеним.“Марко затим уништава своја епска обележја – убија Шарца и сахрањује га са свим дужним

почастима („Боље Шарца, нег’ брата Андрију“), ломи сабљу и бојно копље. Након тога следи типско место бацања топуза у море, добро познато у нашим културно-историјским предањима, уз једнаку поруку:

„Па топузу Марко бесједио:Кад мој топуз из мора изиш’о,Онда ’ваки ђетић постануо!“Лишен својих јуначких атрибута, у епском начину изражавања, јунак је лишен и сопственог

епског јаства, фактички је већ епски мртав. То се потврђује и формулативном сценом Марковог састављања тестамента као предсмртног јуначког завештања:

„Када Марко књигу накитио,Књигу врже на јелову грануОткуда је с пута на погледу;Златан дивит у бунар бацио;Скиде Марко зелену доламу,Прострије је под јелом на трави,Прекрсти се, сједе на доламу,Самур-калпак над очи намаче,Доље леже, горе не устаде.“Маркове „предсмртне завете“ испуњавају типски ликови „игумана Светогорца Васа“ из

Хиландара и ђака Исаије. Марко тако креће на своје последње путовање, преко мора, до далеке Свете горе, где га игуман сахрањује и наређује како треба. Али, напомиње певач:

„Онђе старац укопао Марка,Биљеге му никакве не врже,Да се Марку за гроб не разнаде,Да се њему душмани не свете.“Композиција Вишњићеве песме Смрт Марка Краљевића почива на три основна структурна

сегмента:1. Предсказања и злослутни наговештаји несреће.2. Уништавање ратничких атрибута.3. Предсмртни завети и њихово испуњење.Радња песме ситуирана је, већ у иницијалној позицији, у сакрално време и нелокализовани,

митски простор148. Посртање коња и роњење суза први је предзнак смрти, проистекао из народног веровања да животиње наслућују смрт свога господара, и унапред жале за њим: „На

148 Овде се, дакле, не бисмо сложили са мишљењем, које је још Халански заступао, по коме у Урвини планини требе тражити неки историјски локалитет, или искварено народно сећање на место Маркове историјске погибије. – Вид. М. Халански, нав. дело, 726.

192

основу свега реченога ја мислим да је јасно да народ сматра да стока жали за својим господарем и да су Шарчеве сузе, по народним појмовима, биле израз његове жалости за Краљевићем Марком.“149 Ово веровање је широко распрострањено и спада у светску баштину епског песништва150.

Следећи злокобни презнак је клицање виле из планине. Веселин Чајкановић доводи у везу појаву виле са сценом хидромантије, с правом претпостављајући много дубљи митски подтекст Вишњићеве песме: „Вилина област, њен стан, јесте планина Урвина. У стиху 19 јасно се каже: ’кличе вила с Урвине планине!’ Могуће је да је бунар који се налазио на врху планине Урвине припадао истој тој вили, да је она, дакле, била локални демон воде на Урвини; као таква зна она будућност, открива је Марку Краљевићу и позива га да се на њеном пророчком бунару и сам осведочи.“151

Језгро овог несвакидашњег митског комплекса смрти свакако је ретка, у нашој епској поезији, и тим драгоценија, сцена хидромантије. Вишњић преузима и веома функционално транспонује у своју песму древно народно веровање у мантичку снагу сеновитих вода: „У Вишњићевом случају гатање се изводи с обзиром на мантичку снагу коју вода, сама по себи, садржи. И ова црта старинска је, и у складу са старим веровањима. Из многих наших веровања и обичаја ми знамо, или можемо закључити, да је бунарска или изворска или речна вода сеновита, то јест, да у себи садржи душе, да је резервоар душа, а ми знамо да је мантика у вези са душама покојника и предака.“152 Певач не каже шта је Марко у бунару видео, али, по аналогији са сценом хидромантије из песме Почетак буне против дахија, када дахије у тепсији угледају своје обезглављене трупове, не морамо се око тога много двоумити. Значај ове сцене подвучен је и обредном семантиком простора – бунар са сеновитом водом маркиран је јелама, дрвећем које се, по народној традицији, сади поред гробова153.

Марко пред смрт убија коња и уништава оружје, своје епске атрибуте и ознаке части и достојанства154. Марково уништавање оружја и опреме представља остатке старих култних радњи, које су примењиване као саставни део погребног церемонијала код великог броја индоевропских народа: „У култу мртвих особито су честе и људске жртве. Кад умре какав отмен човек, морају ићи с њим предмети које је волео и који ће му требати, његово оружје, коњ, робови, жена. Предмети се уништавају , или сахрањују односно спаљују; коњ, робови и жена убијају се или спаљују.“155. Ова сцена представља, у суштини, ритуалан процес јунаковог епског умирања, које ће се окончати онога часа када јунак буде обезоружан и епски незаштићен, у стању истоветном ономе пре његове епске иницијације, односно пре стицања снаге и оружја. Као таква, она није усамљена у нашој усменој поезији156. Изванредну интерпретацију овог места дао је Џон Мајлс Фоли: јунак се припрема за смрт као за јуначки мегдан, само обрнутим редоследом – припрема се неприпремањем, наоружава се разоружавајући се, уништавајући

149 Т. Р. Ђорђевић, Сузе Шарца Краљевића Марка, у: Белешке о нашој народној поезији, Београд, 1939, 37.150 В. Чајкановић, О постанку и развоју српске усмене епске поезије, 1958–9, у: Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. II,

прир. Војислав Ђурић, Београд, 1994, 510.151 В. Чајкановић, Хидромантија код Филипа Вишњића, Београд, 1935, у: Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. II,

298–9.152 Исто, 297.153 В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Сабрана дела, књ. IV, 106.154 „Као знаци положаја и старешинства коњ и оружје су у исто време и знаци части. Ко дирне у њих дирнуо је у част њиховог

притежаоца. Кад је Краљевић Марко видео да ће умрети, побринуо се да знаци његове части, после његове смрти, не буду осрамоћени.“ – Т. Р. Ђорђевић, Коњ и оружје као знаци положаја и старешинства, у: Наш народни живот, књ. I, Београд, 1930, 133.

155 В. Чајкановић, Доњи свет код старих, 1926, Студије из религије и фолклора (1925–1942), у: Сабрана дела, књ. II, 68.156 „У Хекторовићевој песми И кличе девојка тренутак одрицања од јуначких обележја, коња и оружја, јесте тренутак располућивања

хомогеног епског бића, разарање епски целовите слике од које се, као од живог бића, откидају делови најављујући крај постојања епског јунака; посртањем коња мотивисана је и драматична смрт Радића Вукојевића у бугарштици из XVIII века исте лирске каквоће као што је и Хекторовићева; војвода Момчило (Женидба краља Вукашина) губи део своје снаге кад и крилатог коња. И тако даље.“ – Х. Крњевић, Лирски источници. Из историје и поетике лирске народне поезије, Београд, 1986, 147.

193

своје ратничке атрибуте157. Овако протумачени, Маркови поступци добијају изразито митско обележје. Они нас подсећају на слику наопаког погребног кола, сачувану на босанско-херцеговачким стећцима158, али и у народној поезији159, слику митске снаге и поруке, несумњиво велике старине.

Марково писање предсмртне опоруке такође представља формулативно место, поетску варијацију мотива „умирући јунак опрашта се од дружине“, широко распрострањеног у јужнословенској и балканској усменој песничкој традицији. За овај мотив карактеристична је баладна форма обраде, било да су то бугарске хајдучке баладе типа „заветът на героя“160, словачке и чешке разбојничке баладе, или словеначке и хрватске песме о умирућем војнику161. У бугарској фолклорној традицији, у бројним песмама о рањеном / болесном / умирућем хајдуку, акценат по правилу није на узроцима хајдуковог рањавања, односно болести – најчешће се они уопште и не помињу, или се користи иницијална формула типа „пушка пукна от гора зелена / та удари най-добрия юнак“ – већ на његовом последњем завету. Монолог умирућег хајдука, емоционално обојен, даје овим варијантама доминантан лирски тон. Сам репертоар завета сачињен је од формулативних жеља, управљених ка животу, који се наставља, и траје и после јунакове смрти162: молба орловима / гаврановима да однесу десну руку мртвог хајдука његовој мајци; молба члановима хајдучке дружине да га сахране на раскршћу / поред пута; да му изнад главе побију барјак за који треба да привежу његовог коња; да му на срцу посаде лозу, а више главе направе чесму за путнике намернике; да му чело главе саграде цркву или засаде дрво, односно посеју босиљак; понекад се јавља карактеристичан мотив смрти-свадбе163, односно смрти-одласка, који је своју најпрефињенију обраду добио у бугарштичкој традицији.

Maja Bošković-Stulli сматра да моравске и хрватско-словеначке песме о умирућем разбојнику / војнику имају заједничко порекло, на које указује једнаки, баладично-елегични начин обраде164. Ипак, хрватске и словеначке војничке песме представљају несумњиво позније творевине од чешких и словачких песама о умирућем разбојнику, што се потврђује њиховом изразитијом лирском формом: „Težište cijele balade prenosi se sada na njezin drugi dio – na riječ umirućeg vojnika. Sva bol prerane mladićke smrti zgusnula se u njegovoj molbi kojom kazuje kako i gdje da mu se sagradi grob i šta da se zasadi na grobu, pa da on mrtav oživi kadikad u zahvalnom sjećanju umornih prolaznika; u njegovu evociranju drage koja neće za njim žaliti; u poetskoj metafori o ženidbi crnom zemljom i zelenom travom, sa crvima kao svatovima i pticama kao svadbenim sviračima, toj tipičnoj metafori i za ostale vojničke pjesme.“165 Истовремено, моравске разбојничке и хрватско-словеначке војничке баладе, по Maji Bošković-Stulli, млађе су по постанку од лирских песама забележених у Вуковој збирци народних песама, типа Три највеће туге (Вук, СНП I, бр. 542, 543).

157 „Не можемо да не приметимо у овој погребној, тужној секвенци херојску основу. Марко остварује негатив сваке од ритуалних припрема за битку, а певач га води кроз његов спровод путем уобичајеног начина припремања коња и јунака за битку.“ – J. M. Foley, Umetnost i tradicija u srpskoj i staroengleskoj narativnoj poeziji, Књижевна историја, Београд, 1981, XIV, 53, 17.

158 Н. Љубинковић, Јелен у бугарштицама, Народно стваралаштво Folklor, Београд, 1968, 26–27, 173–177; С. Зечевић, Љељеново коло, Народно стваралаштво, Folklor, Београд, 1964, 9-10, 702-711; Н. Љубинковић, Народне песме дугога стиха, III, Књижевна историја, Београд, 1973, V, 19, 471–2.

159 Вид. Женидба Милића барјактара, Вук, СНП III, бр. 78.160 Вид. Л. Богданова, Няколико думи за темата ’заветьт на горая’ в българските хайдушки песни, Въпроси на етнографията и

фолклористиката, София, 1980, 121–127.161 M. Bošković-Stulli, Umirući junak oprašta se od družine (O jednoj slovačko-češkoj i hrvatsko-slovenskoj narodnoj baladi), Lidova tradice,

Praha, 1971, Pratele k 85 narozeniam akad. Jiriho Horaka, p. 9–22, Forum, god. IX, knj. XX, br. 9, Zagreb, 1970, 516–532.162 Л. Богданова, Нав. дело, 127.163 „Хайдутинът, когото водят на бесилото, заръчва да кажат на мајка му, че се с оженил: ’за една млада младица / тънки конопи

кумове / орлите ми са сватове / гавране ми са девере / свахите ми са свраките’, ’шарени свраки званици / църни орлове кумо-ве’, ’бяла плоча-невеста, черна земя-тъшта, тополата-невеста, два бора-девери, синджирите-венчила, гавраните-сватове’.“ – Л. Богданова, Нав. дело, 124.

164 M. Bošković-Stulli, Nav. studija, 524.165 Isto, 526.

194

Душан Недељковић је показао, на примерима савременог фолклора народноослободилачког рата код Срба и Румуна, да је овај мотив широко распрострањен на целом простору Балкана166. Најстарије његове трагове код нас, у ширем смислу речи, бележимо у изванредној метафори смрти у бугарштицама. У песмама овог типа постоји епско сижејно језгро које се, метафором смрти и јунаковим монологом у другом делу песме, боји снажним лирским квалитетом. Један од најилустрованијих примера овакве композиционе стратегије и поетске сугестије песама са темом смрти јунака у бугарштицама представља балада о Марку и Андријашу167, као и варијанте о смрти Змај-Огњеног Вука168 које, попут Вишњићеве песме, поседују дубинску митску структуру и значење. Вишњић, очигледно, изванредно барата усменим поетским наслеђем дајући му, у свим својим „старијим“ песмама, префињену стилску обраду.

Смрт Марка Краљевића поред пута, макар и скрајнутог, такође је елеменат који се може довести у везу са култом мртвих. Душе мртвих предака бораве у близини својих живих потомака, у близини великих прометница: путева, раскрсница, свратишта: „Стари су волели да своје мртве сахране поред путева, и отуда се њихови надгробни натписи обично обраћају путницима и пролазницима.“169

Марко, у складу са познатим митом о смрти као одласку, као путовању у крај који се налази с ону страну познатог и предвидивог, полази на своје последње путовање преко мора, као митопоетске границе између овог и оног света. Његова смрт још није коначна. Она ће то бити, како по хришћанском обреду, тако и по паганским народним веровањима, тек онда када покојник буде сахрањен по свим важећим прописима погребног церемонијала170. Марков гроб, у Хиландару, видели смо, остаје без икакве спољашње белеге и обележја, „да се њему душмани не свете“. Разлог зашто игуман Васа оставља Марков гроб необележеним, међутим, дубљи је од наведеног. Јунак који не може погинути ни од каквог овоземаљског бића, већ само директном интервенцијом космичког законодавца („Ја од Бога, од старог крвника“), не може имати ни уобичајено земаљско посмртно станиште. Земаљски гроб је претесан за Маркову епску силу, она мора и после његове смрти остати митски немерљива, земаљским оквирима неспутана. Марков гроб, дакле, остаје необележен не зато што је Вишњићу морала бити добро позната његова епска биографија, ретроспективно детерминисана очевом клетвом, односно Урошевим благословом, већ пре свега зато што немаркиран гроб у митском начину изражавања релативизује јунакову смрт, указујући на могућност његовог митског „ускрснућа“. То је изванредна поетска интерпретација мита о „нестанку“, о јунаку који не умире стога што и не може умрети у овоземаљским сразмерама и рачунањима времена, већ одлази или, посредовањем других јунака или божанстава, бива пренет на неко удаљено, обичним смртницима недоступно место. И опет се враћамо на метафору смрти у бугарштицама, која смрт представља као одлазак у непознату земљу, женидбу прелепом девојком, или заборав, у складу са познатом максимом да јунак дефинитивно умире онда када ишчезне у сећањима потомака. Овакво тумачење Маркове смрти обилато дају и наша народна предања: „О Марку Краљевићу кога је Бог некакијем чуднијем начином пренио (заједно са Шарцем) у некаку пећину, у којој и сад обојица живе, и о његовом борављењу у пећини и другим стварима што

166 Д. Недељковић, Заједничка тема поруке мртвог хероја српског и румунског народног певања у заједници усменог фолклора на-рода Балкана, Гласник Етнографског института Српске академије наука и уметности, Београд, 1971, XVI–XVIII (1967–1969), 1–24.

167 Бугарштица Краљевић Марко и брат му Андријаш, коју је 1555. записао П. Хекторовић и 1568. штампао у свом путопи- сном спеву Рибање и рибарско приговарање. Види M. Bošković-Stulli, Balada o Marku Kraljeviću i bratu mu Andrijašu, u: Usmena književnost kao umjetnost riječi, Zagreb, 1975, 7–31.

168 Смрт деспота Вука (из Охмућевићевог рукописа), у: М. Пантић, Народне песме у записима XV–XVIII века, Антологија, Београд, 1964, 61–64; Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на смрти, у: В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. I, Београд, 1878, бр.16.

169 В. Чајкановић, Култ мртвих, у: Сабрана дела, II, 49.170 Вид. M. Eliade, Okultizam, magija i pomodne kulture, 56.

195

су с тим у вези, постоји данас само прозна традиција, али да је мотив био познат и у епској поезији, може се закључити из тога што се на њега праве тамне алузије у неколиким тамним епским песмама.“171 Ради се о „митској“ смрти јунаковој: он, суштински, и није умро, већ је „жив узишао на небо“172. Маркова смрт, тако, потврђује његов епски живот и улогу културног хероја / полубога чија је основна цивилизаторска функција претварање космичког хаоса у ред и хармонију173. Оваква улога Марку је додељена и у предањима, где исту функцију код нас обављају и Свети Сава и Иван Црнојевић174. И у неким другим епским песмама откривамо елементе Маркове „митске смрти“. Тако, у једној бугарској, лошој и позној песми о Марковој смрти, наводи се да Марко, када уништи своје ратничке атрибуте, убије љубу, дете Богдана и стару мајку (?!), уопште не умире, већ: „и побягна Марко, де му очи видат“175. У песми о смрти Марка Краљевића из Вукове VI књиге176 такође уочавамо митске елементе. Посебно у навођењу узрока Маркове погибије:

„Ниђе бијах, а ниђе погибох (...)То изрече и умрије Марко,Уби њега са града ђевојка.“Још је Вук, у напомени испод песме, изразио своје чуђење због овог, недовољно јасног

стиха177. Међутим, све је потпуно логично и оправдано у контексту митског образложења Маркове погибије: нелокализованост времена и простора, привидна немотивисаност смрти, жена – биће са хтоничним атрибутима, као узрочник и извршилац воље виших, нерасудних сила. Све то иде у прилог, на први поглед, претерано смелом Чајкановићевом закључку, по коме је Марко Краљевић у нашој епској поезији „заменио нашег старинског националног бога“178.

У своду бројних епских песама и предања о смрти Марка Краљевића, Вишњићева песма би се, ипак, доследном транспозицијом древних народних веровања и обичаја проистеклих из култа мртвих код Срба, наравно, у границама поетике епског певања, издвојила и наметнула као образац митске смрти Марка Краљевића.

171 В. Чајкановић, О постанку и развоју српске народне епске поезије, Сабрана дела, II, 512–3.172 Исто, 513.173 Вид. И. Руварац, Прилог к испитивању српских јуначких песама, у: Две студентске расправе, прештампано из „Седмице“ за

1856. и 1857. годину, Нови Сад, 1884, 51–73.174 „Стара, дакле на природном назору оснивајућа скаска, пренесена је на Краљевића Марка, сунчаног јунака, који је ’обишао

исток до запада’ исто тако, као и на Ивана Црнојевића, о ком се такођер у Црној Гори приповеда, да он у спиљи једној спава, и да ће се пробудити иза сна кад време дође, да сједини опет с Црном Гором равни Котор и сиње море.“ – И. Руварац, Две сту-дентске расправе, 73.

175 Маркова смрт и погинване на царство, у: Българско народно творчество в дванадесет тома, том I, Юнашки песни, София, 1961, 536–541.

176 Смрт Марка Краљевића, Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књ. VI, у којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена (Државно издање), Београд, 1899, бр. 27.

177 „Ја о томе никад више ништа нијесам чуо.“ – Исто, стр. 148.178 В. Чајкановић, О постанку и развоју српске народне епске поезије, 515.

196

197

ЗАКЉУчАК

У књизи Наставна теорија и пракса 2 (српски језик и књижевност у старијим разредима основне школе), пошло се од садржаја везаних за Програм рада у шестом разреду основне школе.

У првом делу, под називом Приступ настави српског језика и књижевности у VI разреду, коментарише се појам приручника за наставнике, указује се на потребу коришћења шире методичке литературе и на значај наставникове самосталности у реализовању тематског планирања наставе књижевности и при стварању оријентационог распореда наставног градива из области Језик, Књижевност и Језичка култура (уз давање адекватних примера). Наставнику се на једном месту нуди извод из новог програма за српски језик и књижевност у шестом разреду, оквирни план рада у додатној настави, извод из Правилника о ученичким такмичењима из српског језика (са пописом наставних садржаја које је неопходно савладати); даје се коментар новог програма, са објашњењима.

У другом поглављу ове књиге, Методички прилози, на одабраним примерима објашњени су одређени методички поступци и радње, дате су целовите интерпретације појединих књижевних текстова (у виду методичких припрема за час), организована су вежбања и утврђивања садржаја из Језика и Језичке културе, а начињен је и списак одабраних методичких прилога из стручних и методичких књига, студија и часописа, које се наставник упућује да користи.

Треће поглавље књиге, Додатни избор текстова примерених узрасту VI разреда, нуди одломке из факултативне лектире који се могу адекватно искористити уз тумачење обавезних књижевних текстова.

У четвртој целини књиге дат је избор из секундарне литературе који може послужити наставнику да понуђене стручне садржаје користи на различите начине: при локализовању одломака или књижевних текстова у целини; у функцији мотивисања ученика за читање, доживљавање и тумачење књижевних дела; при осмишљању компаративног приступа тумачењу одређених наставних садржаја из књижевности; приликом формулисања задатака за истраживачко читање; за потребе рада у додатној настави и ученичким слободним активностима...

Своју целовитост књига Наставна теорија и пракса оствариће тако што ће се аутор и даље бавити различитим методичким проблемима, назначеним у теорији о настави, паралелно дајући практична решења, сугестије и подстицаје на примерима наставних јединица предвиђених новим наставним програмима (од петог до осмог разреда).

Мада ова књига, преко одабраних примера, прати Програм рада из српског језика и књижевности у VI разреду, погодна је и за шире коришћење. Методичка питања која се разматрају и реализују нису и не могу бити ограничена ученичким узрастом и садржајем тренутно актуелног програма, те је зато Наставна теорија и пракса намењена свим професорима српског језика и књижевности, као и студентима Методике наставе књижевности и српског језика.

198

БЕЛЕШКЕ

a

199

a

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

371.3: :811. 163.41 (035)371.3: : 82 (035)

МРКАЉ, Зона Наставна теорија и пракса 2, Српски језики књижевност у старијим разредима основнешколе/Зона Мркаљ. – 1. изд.– Београд : Klett, 2008 (Београд: Бранмил). – 198 стр. : табеле; 30 cm

Тираж 2.000. – Напомене и библиографскереференце уз текст.

ISBN 978-86-7762-156-8

а) Српски језик – Настава – Методика –Приручници b) Књижевност – Настава – Методика – Приручници

COBISS.SR-ID 151648012