Narativna proza srpskog realizma, uklapajuci se u duhovno - ideolosko stanje ovog knjizevnog perioda i istorijskog trenutka, svoje stvaralastvo usmeravala je na savremeni narodni zivot i njegove drustvene ( politicke, socijalne, itd. ) probleme. Egzaktno - empirijski model sveta nametao je mimeticki umetnicki izraz, tako da se rec priblizi stvarnosti. Zahvat u tu stvarnost je bio neselektivan - zahvacene su sve sfere zivota, tacnije i nizi i visi drustveni slojevi. Tematika uslovljena angazovanoscu i tendencioznoscu, svedena na drustvenu stvarnost, inspirisana je selom i seoskim zivotom, a nesto kasnije i palanackim. Likovi su tipski i reprezentativni, a jezik stilski neobelezen, informativan, nepristrasan. Posmatrajuci kompozicionu shemu i konstitutivne elemente realisticke narativne proze, vidimo da je, u vecoj meri, ostala tradicionalna.U zizi fabule i dalje je sukob izmedju "pozitivnog" i "negativnog" junaka, sa manjim ili vecim variranjem ( nekada je to sukob jedinke i kolektiva ), dakle delovanje "aktivnog" junaka. Dogadjaji su predocavani u njihovim spoljasnjim vidovima i manifestacijama i to, uglavnom, u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih ucesnika. Situacije, odnosi, sukobi, sprovode se prvenstveno i pretezno jednostavnom kauzalnoscu, bez koordinata koje upucuju i vode u dubinske slozenosti ljudskog zivota. Zadrzavajuci se na povrsinskim slojevima zivotne egzistencije covekove, motivacija i uzrocne veze trazene su samo u vremenskim dimenzijama tokova dogadjanja. Ovakva kontekstualna karakterizacija likova pored sebe imala je i opise koji su sluzili samo kao eksplikativni okviri i imali funkciju dodatnog objasnjenja o postupcima likova, tacnije bili su podredjeni pripovedanju. Pripovedanje se, shodno tome, odvija u trecem licu, koje daje neophodnu objektivnost i sveznanje, katkada je i u obliku skaza.

Medjutim, u poslednjim godinama 19. veka, u poslednjoj fazi epohe realizma, situacija u narativnoj prozi se menja. Zapostavljajuci folklorne motive ranije rustikalne tematike, a okrecuci se ka gradskom, tacnije palanackom zivotu, polako se i spoljasnja perspektiva okrece ka unutrasnjoj. Dolazi do postepene dezintegracije tradicionalne kompozicione sheme i njenih

1

konstitutivnih elemenata. Impersonalno pripovedanje sve cesce zamenjuje pripovedanje u prvom licu, pripovedac ustupa mesto liku - reflektoru, preko koga saznajemo svet i dogadjaje koji su se odigrali pre trenutka pripovedanja. Odnos izmedju pripovedanja i opisivanja se izjednacava, u korist opisa koji nije vise samo pomocno sredstvo, vec se osamostaljuje. Uopsteno gledano, smanjuje se obim spoljnih zbivanja, a povecavaju prostori unutrasnjih prezivaljavanja.

Nastavljajuci jednim delom realisticku tradiciju, srpska narativna proza, u umetnickom i tehnickom smislu, je napredovala. Obogacena je novim kvalitetima impresionistickog i simbolistickog stilskog postupka, suptilnim nijansama u davanju psihologije licnosti i novim kvalitetima jezika.

Za razliku od izrazito objektivistickog karaktera realizma, srpsku knjizevnost prvih decenija 20. veka, karakterise izrazita individualisticka crta. Naime, prvih godina proslog stoleca, nastupaju velike promene. Stariji pisci i oni sa utvrdjenim knjizevnim glasom, nestaju, a umesto njih se javljaju, i to u velikom broju, mladi pisci do tada nepoznati. Ta promena je imala za posledicu i promene u knjizevnim shvatanjima i u opstem knjizevnom pravcu.1 Raniji pisci, iako, osobeni i u nekoj meri originalni, bili su pod opstim duhovnim uticajem, imali istu opstu ideologiju, knjizevni ukus i iste nacine rada. Sada se to menja. Naravno i izmedju ovih novijih spisatelja se moze pronaci zajednicka nit, ali svako ima svoje zasebno knjizevno obelezje i "ide svojim putem", tako da se tu tesko mogu davati opste karakteristike.2 Narativna proza je po nekim osnovnim shvatanjima ostala realisticka i to najvise u tom smislu sto posmatra i dalje iskljucivo stvaran zivot, ali sada u njoj ima mnogo vise licnog, to jest, knjizevnog subjektivizma, kako Skerlic kaze "lirizma". Tema vise nije siroka slika pojedinih drustvenih sredina ili prikazivanje izrazitih drustvenih tipova, vec se u centru paznje nalaze pojedinacna psiholoska pitanja. Sada su junaci usamljene jedinke. Dezintegracija utvrdjene kompozicione sheme i njenih konstitutivnih elemenata izvodi se do kraja. Vise nemamo " aktivnog " junaka, vec junaka koji " trpi ", koji je, u krajnjoj liniji, pasivan u zivotu. To dovodi do gubljenja sukoba u smislu 1 J. Skerlic, Istorija nove srpske knjizevnosti, Prosveta, Beograd, 1967., str. 433.2 J. Skerlic, Isto, str. 434.

2

suprotstavljanja " negativnog " i " pozitivnog " junaka. Sada su tu sukobi potpuno drugacijeg karaktera. Iz pripovednog teksta nestaju suvisne intervencije sa autorske visine i junaci se ispoljavaju vlastitim postupcima i govorom, sto dovodi do defabularizacije i fragmentarizacije. Svi ovi momenti, neminovno su proizisli iz jednog sasvim izmenjenog odnosa pripovedaca i likova. Raniju impersonalnost i pripovedanje u trecem licu sada zamenjuje sve veca odsutnost pripovedaca koji prednost daje samom junaku - njegovim mislima, opazajima, dozivljajima, iskazima, gestovima, mimici. . . Sve se prenosi na fokus (tacku gledista) samog lika i situacije se personalizuju. Pripovedanje je, dakle, ili u prvom ili u trecem, ali fokalizovanom, licu. Shodno tome, imamo i fokalizovane opise, vezane za vizuelne i auditivne moci junaka, njegove misli, cak i za njegova izmenljiva telesna stanja, i tako prelomljeni kroz njegov dozivljaj, daju nam slike dubljih psihickih stanja, pa i podsvesnih sadrzaja. Naracija i opis sada imaju ravnopravan status. Ovakva optika nove pripovedacke opservacije udvaja znacenjski nivo naracije i otkriva dvostrukost stvari i njihovih simbolicnih odbljesaka. Efekti postignuti upotrebom ovakve tehnike su slozeni, a najslozeniji su, naravno, oni koji se postizu na semantickom planu.

Jasno je da se koriscenje ovih postupaka, kod spisatelja srpske moderne, nije desilo odmah i odjednom. Ono je bilo postepeno i postupno, a uspesno u manjoj ili vecoj meri. Kod onih izvanrednih talenata, kakav je pisac cije su pripovetke glavni predmet naseg rada, u vecoj meri je to bilo stvar osecaja nego nekog konkretnog znanja ili svesnog koriscenja. Ali, u slucaju kada mozemo da vidimo razne verzije istog dela ili varijante koje u konacnim izdanjima nisu usle u obzir, dolazimo do zakljucka da je pisac itekako promisljeno dolazio do konacnih resenja, a o mukotrpnosti dugogodisnjeg "grcevitog" rada, kakav imamo u slucaju stvaranja romana "Necista krv" ne treba ni govoriti.

Borisav Stankovic je prvi pripovedac koji kod nas donosi bitne promene u pogledu tematike, narativnog postupka i motivacionog tretiranja likova. NJegovo delo utkiva u nasu narativnu prozu jedan novi ambijent. Taj ambijent se razlikuje od

3

onog koji srecemo kod njegovih savremenika - ]ipika, Kocica, pa i onih pre njega - Matavulja, Lazarevica, koji su uneli teme iz varoske sredine. Stankovicev ambijent je orijentalni, sa sasvim novim bojama i zivotnim tonovima i ljudskim mentalitetom razlicitim od onog u vojvodjanskim varosima, sumadijskim i macvanskim selima. Taj mentalitet je bio jos uvek "neotkriven" u srpskoj knjizevnosti. NJegovo vidjenje sveta je prozeto i isprepletano sa orijentalnim shvatanjima i nacinom zivota. Tu se sve naslo udvojeno: davnasnja patrijarhalnost sa turskim adetom, ostaci dve mitske predstave sveta, pomesano stanovnistvo, razlicitog porekla i drustvenog polozaja. Socijalna struktura je slozena, mnogo vise od one u sumadijskom i macvanskom selu. Neka vrsta kastinske zatvorenosti socijalnih grupa, istina vec naceta, se bitno odrazavala u svesti pripadnika i otezavala otpor prema razgradnji i promenama. U takvoj klimi, zahtevi i ocekivanja od zivota su slozeniji i prefinjeniji, a vizije u ljudskoj svesti suptilnije. Ne kazemo da u ostalim opisivanim sredinama, kod drugih spisatelja, nije bilo zatvorenosti ljudske jedinke u sebe, zbog postojanja drustvenih konvencija i drevnih ucvrscenih odnosa u mnogoljudnim seoskim zadrugama, ali su likovi sa juga Srbije, imali naglasene i jace ispoljene emocionalne komponente, snaznije dozivljavanu i dozivljenu erotiku, njeno znacajno mesto u covekovom bitisanju i njen sudbonosni znacaj za covekov zivot i njegov tok. To regionalno kod B. Stankovica je prodrlo do modernog i opste - ljudskog, iako je dato u lokalnim okolnostima i koloritu. Kod njegovih likova dolazi do vidne dezintegracije licnosti, oni su svi "raspameceni", bolesni. Iako taj knjizevni svet ne pripada vremenu u kome pisac zivi, on se savrseno uklapa u duhovnu klimu novog doba - slozeni zivot, moderna dusa, sa svim onim sto je nesredjeno, protivrecno, nemirno, gotovo bolesno u njoj.3 Presudnu ulogu u ovakvom postignucu odigrao je nacin na koji se autor posvetio njihovom predstavljanju. Upravo je taj nacin apsolutno moderan.

Uzrocne veze junakovog prezivljavanja, autor ne trazi toliko u spoljasnjim dimenzijama tokova dogadjanja, koliko u okolnostima koje neposredno zaticu junake, koje su date, nasledjene, a to je tradicija mrtvih generacija koja pritiska svest zivih, kao i njihovu egzistenciju. Proteklo, odmaklo vreme, proslost, zivi u sadasnjosti,

3 J. Skerlic, Isto, str. 442-443.

4

odredjujuci joj u izvesnoj meri nacin zivota, granice, sadrzinu. Zbog toga je vazan momenat, postupak retrospekcije, gde se ozivljava proslost i time nas upucuje na njen znacaj u sadasnjem zivotu - ona sprecava ostvarenje iskonske zelje za srecom, za punim zivotom, za razmahom vitalnosti... Postupkom razredjivanja gustine dogadjaja u naraciji otvara se put viziji unutrasnjeg sveta junaka, a fokalizacijom u narativnom toku, taj se postupak izvodi do kraja.

Prva zbirka pripovedaka B. Stankovica, "Iz starog jevandjelja", izasla je 1899. godine. U njoj su pripovetke: 'DJurdjev dan', 'Prva suza', 'U noci', 'Stanoja', 'Uvela ruza' (prva verzija). Prva suza, U noci i Stanoja ispripovedane su u 3.l.j., a DJurdjev dan i Uvela ruza u 1.l.j. Tacnije, narativni okvir Uvele ruze dat je u 2.l.j., odnosno u obliku obracanja neimenovanom sagovorniku, ali se samo pripovedanje odvija u 1.l.j. U ovom radu uzecemo u obzir pripovetku Uvela ruza, ali i njenu verziju iz 1912. i uporedjujuci ih, pokusacemo da sagledamo, na koji nacin Stankovic subjektivizuje pripovedanje koristeci se, do tada u knjizevnosti vec koriscenim, pripovedanjem u 1.l.j. (u obliku secanja ili ispovesti) i kako ga on time semanticki modernizuje. Iz druge zbirke, po redu, koja je izasla 1902. god. i nosi naslov "Stari dani", a cine je pripovetke: 'U vinogradima', 'Nuska', 'Nas Bozic', 'Stari dani', 'Oni', 'Pokojnikova zena', uz koje je sam pisac ponovo stavio iz prve zbirke DJurdjev dan, U noci i Stanoju, paznju cemo posvetiti pripovetkama Oni i Pokojnikova zena, gde cemo pokusati da pokazemo kako je on preko personalizovanog pripovedaca Mileta, putem cije perspektive mi uspevamo da vidimo zivot unutar porodice iz pripovetke "Oni", dosao do autorskog pripovedaca u 3.l., u pripoveci "Pokojnikova zena", koji povremeno zauzima perspektivu samog junaka, tacnije personalizuje se, pa dobijamo, doduse u jos nedovoljno razvijenoj varijanti, fokalizovano heterodijegeticko pripovedanje.

5

Pripovetku "Uvela ruza" imamo u tri verzije. Prva verzija iz 1898. koja je uvrstena u zbirku "Iz starog jevandjelja" (kraca), druga iz 1912. koja nosi podnaslov - iz dnevnika (duza) i treca verzija objavljena 1928. koja je bliza prvoj i cije izmene za nas rad nisu bitne.4 Sve tri verzije pocinju obracanjem, dakle, pripovedanjem u 2.l. jednine. Samo po sebi, pripovedanje u ovakvom obliku nije zanimljivo, vec je zanimljivo to kome se pripovedac obraca. U prvoj verziji pripovedac se obraca neimenovanom sagovorniku, koga srecemo tek u sredini narativnog teksta. U drugoj verziji pripovedac se obraca Stani (preimenovanoj Pasi iz prve verzije), s tim sto takvo obracanje saobrazava dnevnickoj formi i posluzivsi se konvencijom zanra, u podnaslov stavlja "iz dnevnika". Treca verzija je, sto se ovog momenta tice, istovetna sa prvom. Jasno je da je promenom oblika pripovedanja doslo i do promene nacina na koji to cini a samim tim i do motivacije koja donosi semanticke promene.

Prva verzija pocinje, dakle, obracanjem (2.l.j.):"- Ti ne znas kako je udobno tamo zivovanje!"Pripovedac se obraca nekome, za koga mi tek malo kasnije, u tekstu saznajemo da je njegov sabesednik, prijatelj, a ne citalac. Pritom ga ne imenuje, niti mi znamo ko je on i kakav je. Upucivac "tamo" iz prve recenice nam ukazuje da je pripovedac izvan mesta o kome ce pripovedati. Naracija se nastavlja u 1.l. i to u prezentu. Taj prvi segment (pasus) u kome se opisuje idila vranjskog zivota, docarava "blagost vazduha, svezina vetrica, miris zrelih tresanja, rascvetalih kestenova i lipa", izveden je jednim impresionistickim potezom. Upotrebom prezenta, celokupna atmosfera, pejzaz i prostor, dovedeni su tu, ispred nas, a cinjenica da je fiktivni pripovedac fokalizovan, tj, da pripoveda u ja-formi i da je ( bio) deo sveta koji opisuje, cini njegovu naraciju lirski obojenom. Sledeci pasus pocinje sintagmom sa imperfekativnim glagolom-"Dolazi DJurdjevdan". Ovim nesvrsenim glagolom zapocinje retrospektivno fokalizovano pripovedanje, i dalje upotrebom relativnog prezenta, pripovedac nam ozivljava period proslosti koji je sada postao relativna sadasnjost i na taj nacin korespondira sa nasim (citalackim) utiskom, ali nam u isto vreme i

4 Podaci ovde navedeni koordinirani su sa podacima koje je prof. Novica Petkovic izneo u studiji "Sofkin silazak" (Dva srpska romana, Narodna knjiga, Beograd, 1988.), s obzirom da u studiji D. Vucenova, Narator u pripovetkama Bore Stankovica stoji da je verzija s podnaslovom "iz dnevnika" iz 1899.

6

daje motivacionu jasnocu samog pripovedackog "ja" koje zeli da se vrati u vreme o kome pripoveda i da ga ponovo dozivi. Vreme o kome on sada pripoveda je vreme kada je on bio jako mlad -njega mati kupa, a on posle kupanja ide po basti, zaviruje u svaki kutak, otkriva poveci zemljani sud za koji ne zna sta je - pa ga mati silom odvodi odatle i ne da mu da dira "mantafu". Ubrzo se pojavljuje i ona-Pasa! Na tom mestu prekida pripovedanje i obraca se svom sabesedniku: "Prijatelju, ti si mozda video mnoge lepote, ali, veruj mi, kao nju, mucno." Nakon kratkog vracanja u narativnu sadasnjost, nastavlja pripovedanje, tacnije, opisivanje Pasine spoljasnjosti, naravno, sada iz perspektive onog "ja" o kome pripoveda i sa subjektivnim dozivljajem obojenim tom pripovednom perspektivom. Medjutim, ovde upotrebljava imperfekat i perfekat: "Ne bese to samo lepo, puno i milo stvorenje, vec u njoj bese nesto osobito, primamljivo, strasno i osvajajuce da mi sva krv i snaga ustrepta kad je videh. Imala je puno, jedro, duguljasto lice, itd." Upotreba perfekta i imperfekta, u ovoj narativnoj sekvenci, za razliku od malopredjasnjeg prezenta, govori nam da je dozivljaj njene lepote u pripovedacevoj svesti ostao, iako snazan, nekako dalek, sto anticipira kasniji njen opis, s kraja pripovetke, koji ce pripovedac dati sa manje vremenske udaljenosti, u odnosu na ovu sada, koja je veca, i koji ce biti potpuno suprotan, u kontrastu: "Iscepana i brasljiva samija pokrivase joj glavu i do usta lice..." Ni traga onom punom i jedrom licu.Ocigledno je, da je utisak koji je vremenski kasnije usledio, a blizi je vremenu u kome pripoveda, ostavio snazniji utisak, utoliko jace sto je negativan. Sledeca sintagma iz ove situacije opisa Pasine lepote je zanimljiva, ona glasi: "NJene oble i fine ruke, jedre grudi, meka i smaknuta ramena, tanak i vitak pas." Nigde glagola, kao da je njenu figuru postavio ispred prijatelja-sabesednika i opisuje mu je pokazujuci. A onda sledi: "Sve joj je to davalo neku plemenitost, draz i milinu u njenim pokretima. U jelecetu od crvene svile, salvarama od 'gizije', uzdignute glave, masuci rukama i lakim, elasticnim hodom,itd." sa stankovicevskim kontrastom, koji ce uslediti u drugom delu pripoveteke: "...prljava kosulja, iskrpljen mintan i salvare; ruke blede, koscate; bosa, suva i ispijena, sedjase ona tu pognute glave i tesko uzdisuci." (Ocigledno majstorski izabran naslov - Uvela ruza). (Jos jedan detalj. Kada opisuje kakao reaguje na Pasu 'sva mi krv i snaga

7

ustrepta kad je videh' mi njega dozivljavamo kao mladica, a na konstataciju da je decak, nas navodi cinjenica da ga mati kupa, a jasno je da se obe situacije dogadjaju istog dana. Ova anahronija, ako je mozemo tako nazvati, mozda to i nije, ako se uzme u obzir cinjenica da su svi muski junaci kod B. Stankovica, inace, jako vezani za majku i da izmedju njih postoji jedan specifican odnos. Ali, ako uzmemo u obzir pripovetku "DJurdjev dan" koja je po tematici gotovo identicna sa prvom polovinom prve verzije i iz iste je zbirke iz 1899. god., samo je u pripovedackoj perspektivi i distanci znatno drugacija, tj. pripovedana u 1.l. retrospektivno,ali sa vecim akcentom na pripovedanom "ja", videcemo da on kaze: "Svlacim se i kupam".Dakle ovde gde je distanca, cini nam se, nekako manja, makar u pripovedacevoj svesti, on je vec mladic. Medjutim, ta situacija ce biti drukcije osvetljena kada se uporedi i verzija, sa podnaslovom "iz dnevnika" gde se taj momenat kupanja i ne spominje, ali nam je unutrasnji, psiholoski lik junakov jasniji). Dalje pripovedac nastavlja, prikazivanjem scene u kojoj dolazi do direktnog verbalnog kontakta izmedju pripovedanog "ja" i Pase, oni se sada nalaze i u bliskom fizickom kontaktu, tacnije on je nagnut nad njom, ali je ovaj kontakt manje blizak od onog koji ce kasnije uslediti i njega prekidaju ostale devojke koje ulaze u sobu, gde se ova scena odigrava. Ispripovedana u aoristu i sa njihovim direktnim obracanjem jedno drugom, ova scena je ziva i dinamicna. Sledeci narativni pasaz, koji je i fizicki u tekstu odvojen, jer je zavrsen njegov kontakt nasamo sa Pasom i sve devojke su se okupile oko njegove majke, je i dalje u aoristu, sem dve poslednje recenice, gde se oseca prisustvo sabesednika, a pripovedac kao da mu opisuje kako inace izgleda citanje "mantafe": "Pre no sto bi izvadila, mati moja izgovori na turskom jeziku 'mantafu'. Onda izvadi knjigu i kad se javi cija je, prevode je na srpski". Smenjivanjem kondicionala i prezenta, pripovedac nastavlja narativni tok, ali u isto vreme kao da objasnjava ovaj zanimljiv obicaj nesto sirem auditorijumu. Jer, u sledecoj recenici, koja je odvojena i na pocetku je novog pasusa, jednim usputnim objasnjenjem vidljivo se vratio u trenutak u kome pripoveda: " 'Mantafa' to su kratke, lirske pesmice koje u nasem prevodu izgube na sadrzini." Ovaj komentar koji pripovedac upucuje, ocigledno, svom sagovorniku prijatelju, a koga mozemo shvatiti kao nekog ko nije sa istog podneblja kao pripovedac i kome treba

8

objasniti ovaj obicaj, u isto vreme kao da malo vise razotkriva pripovedaca koji i nas citaoce zeli da pouci, pa je na trenutak njegova funkcija ekstranarativne prirode. Mozemo reci da je u ovoj situaciji, vise pripovedac autorova maska, nego sto je sabesednik autorova senka. On (sabesednik) je ovde posluzio kao dupla zastita od pripovedanja u prvom licu koje bi se jednostavno poistovetilo sa autobiografskim. Posle ove jedne recenice, koja je tematski vezana za narativni sadrzaj, bez obzira u kom je obliku i sa kakve distance data, pripovedac nastavlja, vraca se, u vreme dogadjaja o kome pripoveda. "I kite, 'mantafe', isle su sve lepse za lepsom. Iz njih se je rasprostirao onaj istocnjacki zar, bujnost, strastvenost. Sve je teklo, bujalo i kiptelo." Glegolski radni pridev je u ovom segmentu upotrebljen da pokaze kako je taj trenutak za njega dugo trajao. Gomilanjem reci i sintagmi : "Krv nam se ugreja, oci uzagrise, srca su kucala, obrazi goreli a grudi drhtale...", koje oslikavaju izrazit emotivni i erotski naboj, pripovedac nas primprema za dozivljaj ekstaticnog intenziteta. "Boze moj!..., a zatim u sledecem pasusu: "Odjednom izadje njena kita. Secam se bas." Upotrebom aorista, pa prezenta, bas u ovom trenutku, kao da se na momenat sve zaustavlja, a u isto vreme i pokazuje koliko je naredna scena intenzivno prisutna u svesti pripovedackog "ja" i koliko se dozivljeno, pripovedano "ja" priblizava, gotovo sjedinjuje sa pripovedackim. Nakon ovog kratkog zaustavljanja, sledi u nekoliko poteza, velikom brzinom ispripovedan koloplet prskanja, guranja, stiskanja i konacno, telesnog susreta njihovog, koji je u prezentu ozivljen i zaustavljen pred nama: "Stiskam je, ona se trza, nesvesno utiskuje u mene. Osecam toplinu bujna tela, miris kose, ruka mi dotice grudi, glava klonu na njeno meko rame te nam se obrazi dodirnuse.Ona se trze, oslobodi, pa pobeze.-Ah!..."Uzvik koji spaja trenutak o kome se pripoveda i u kome se pripoveda, gde se dva "ja" stapaju u jedno. Pripovedac ga izgovara sada kada o tome pripoveda i to svedoci o njegovoj egzaltiranosti i uzbudjenosti i u ovom trenutku u kome pripoveda, ali ga je izgovorio i u trenutku o kome pripoveda.

Ovakvo fokalizovano homodijegeticko retrospektivno pripovedanje (u 1.l.) sa izrazitim naglaskom na dozivljajnom "ja", na njegovom psiholoskom liku, mislima, raspolozenju u trenutku dozivljavanja, ima znatnog potencijala za prikazivanje slozenih

9

psihickih prezivljavanja in extenso, i karakterise udvajanje narativne perspektive: zbivanja se istovremeno predstavljaju sa junakove i sa pripovedaceve tacke gledista. Pripovedanje je posredovano njegovim telesno-egzistencijalnim polozajem u narativnoj strukturi. Subjekat iskazivanja podeljen je na "ja" koje pripoveda i na "ja" o kojem se pripoveda. I u narativnoj situaciji 3.l. pripovedac i junak su posebne instance, ali je razlika izmedju njih apsolutna, to je razlika izmedju dve vrste realnosti,jedne potencijalne subjektivnosti (pripovedacevog "ja") i predmeta pripovedanja (junaka koji je oznacen "ne-licnom" zamenicom "on"). Kljucna razlika izmedju ova dva narativna nacina sastoji se u tome sto je u pripovedanju u prvom licu "cak i kad pripovedac postane drugacija osoba od samog sebe koga predstavlja u prici, njegova dva "ja" jos uvek povezuje zamenica 1.l. NJihov odnos kopira vremenski kontinuitet stvarnih ljudi, egzistencijalnu, ali i telesnu povezanost, koja se sustinski razlikuje od cisto funkcionalne veze koja spaja pripovedaca i njegovog junaka u pripovedanju u 3.l.5 Ovakvo retrospektivno pripovedanje u 1.l. osnazuje iluziju istovremenog postojanja u vremenu razlicitih trenutaka iz proslosti i stvara utisak trajanja ne samo subjekta koji pripoveda vec i likova o kojima se pripoveda.

Nakon uzvika na kom smo se zaustavili, sabesednik prekida pripovedaca i tu se prvi i jedini put on javlja u okvirnom narativnom tekstu: "-Pa?-upitah moga prijatelja koji mi ovo pricase." Odmah zatim, pripovedac mu odgovara, dakle, u trenutku u kome se pripoveda: "Pa, eto! Od te nase ljubavi nije bilo nista. Dok sam bio tamo, voleli smo se; kad odoh, ona se udade za nekog Tomu, moga komsiju i sina bogatih roditelja." Indikatori - "dok sam bio tamo" i "nekog Tomu" upucuju, jos jednom da se pripovedac i njegov sabesednik nalaze daleko od mesta o kome se pripoveda i da sagovornik ne poznaje, niti je video ikog od likova o kojima se pripoveda. Zatim, on nastavlja da pripoveda o Tomi, svom sabesedniku, i tu imamo do kraja ovog pasusa, tacnije, do recenice: "Tek posle se je videlo da je drugu voleo", trenutak u kome se pripoveda. Sledeci segment, odvojen novim pasusom: "Dok su mu roditelji ziveli islo je sve po starom", sve do, "pa naposletku postade kontrolor..." su ocigledno reci pripovedaceve majke, koje on svom sabesedniku prenosi, a to

5 Adrijana Marcetic, Figure pripovedanja, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2003., str. 76.

10

vidimo tek u narednom pasusu kada on kaze: "-Ali,-nastavi moja mati koja mi sve ovo isprica prve veceri kad dodjoh kuci da provedem raspust - takav, zivot, sinko, ne dao Bog ni Arapinu!" Ovde imamo direktan govor njegove majke do kraja pasusa-gde se ona njemu direktno obraca, do recenice: "Eto, sinko, to je on"; i gde smo vec u vremenu o kome se pripoveda, a koje je u blizoj proslosti, dakle u vreme kada je on vec kao odrastao mladic na skolovanju i provodi raspust kod kuce. Pripovedanje se nastavlja u 1.l.: "Ja izadjoh i stadoh na prag kuce" - aoristom smo dovedeni u sam taj trenutak o kome pripoveda. I zbog vremenske distance, koja je sada manja nego ona s pocetka, kao i zbog vremenske bliskosti, pa time i dozivljajne, izmedju pripovedackog i pripovedanog "ja", ovaj poslednji segment je najuverljiviji i emotivno najobojeniji. Neposredno smenjivanje pripovedanja u aoristu i kratkih replika koje razmenjuju Pasa i pripovedano "ja", a koji su izneseni u direktnom obliku i prosarani neposrednim utiscima i unutrasnjim zapazanjima tog istog pripovedanog "ja", cije ime saznajemo, tu na samom kraju - Kosta - ubrzava pripovedanje, do trenutka kada ostaje sam i predaje se teskim mislima. U sledecem pasusu, u kome se prekida to stanje, na trenutak nas, samo u jednom segmentu recenice, upotrebom prezenta - "dokle sam stajao tako, ne znam..." - pripovedac vrati u trenutak u kome pripoveda, a onda nastavlja tamo gde je stao, do poslednje recenice teksta: "Cudni li smo ti, boze moj!...", koju opet daje iz vremena u kome pripoveda.

Druga verzija (iz dnevnika) pocinje takodje obracanjem, dakle 2.l.j."- - - Opet sam te snevao!"Kako cemo, malo kasnije zakljuciti, u ovom slucaju on se obraca neposredno Pasi, sada preimenovanoj u Stanu, a da bi prevazisao vremensku i prostornu udaljenost, pripovedanje saobrazava dnevnickoj formi. Ovaj narativni okvir zasnovan je na kontrastu sna i jave. Java, tj. vreme u kome se pripoveda je "zbilja koju je tesko gledati i gusiti se od navrelih osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota." Odmah, na pocetku, je jasno da motivacija ovog pripovedanja dolazi iz proslosti, tj. uspomena. Uspomene i proslost pripovedac poistovecuje sa snom, dakle, necim sto nije realno, sto nas navodi na pomisao koliko je tesko i mucno sadasnje njegovo stanje, kada mu lepe stvari vise ne

11

izgledaju moguce, realne. Da je izvoriste pripovedanja u proslosti dalje nas upucuju reci: "sladji je san detinjstva i mladosti; san stare kuce sa velikom bastom" - radost zivljenja povezuje sa odredjenim mestom, a to je kod Stankovica gotovo uvek slucaj. NJegov hronotop srece - kuca sa bastom punom cveca ogradjenom tarabama - jedan siguran i ututkan prostor, koji postoji samo u proslosti, jeste, ustvari, jedno utopijsko mesto, koje kod Stankovica ima i kompozicioni znacaj. Ovakvi opisi porodicnog doma, koje srecemo i u drugim njegovim pripovetkama, su toliko potencirani i jaki u svesti i dozivljajima njegovih likova, zato sto izlazak iz njih, iz tih povlascenih prostora, automatski znaci i osudjivanje na propast samog junaka.Sadasnjost preuzima ulogu okvira preko kojih se ulazi u pripovedani svet, a proslost je vreme odigravanja knj. radnje. U ovom slucaju sadasnjost je isto sto i java, a proslost je jednaka snu, pa pripovedac pozivom na snevanje: "Hajde da snevamo" vrsi retrospekciju. To retrospektivno vidjenje se vezuje za njegovo "ja" o kome pripoveda sa distance sadasnjeg pripovedackog "ja". Poziv na snevanje je upucen Stani, koja je osoba kojoj se on obraca dok pripoveda i kojoj su upucene njegove misli, ali u isto vreme i lik koji je prisutan sada i telesno u vremenu i dogadjajima o kojima pripoveda.( Ovde ubaciti da je ovakvim postupkom-dnevnickim zanrom i direktnim obracanjem Stani, izrazit emocionalni pripovedacki potencijal, liricnost, duboka neposrednost, mnogo sugestivnije nego u prethodnoj verziji. )

"Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imadjahu." Ovaj pocetak podseca na pocetak neke bajke, utoliko vise sto je upotrebljen imperfekat. Zatim sledi, u kontrastu, opis njene i njegove kuce i baste - njegova stara, glomazna, njena mala kucica, skoro zidana, prizemna, "skrivase se u dnu baste". Nije rekao npr. "bila je u dnu baste", vec je personifikacijom dao na znanje da je ovo izrazito licno, subjektivno pripovedanje, koje upucuje na dozivljenu realnost. Nije cak ni upotrebio neko poredjenje koje bi stvorilo utisak distanciranosti i spoljasnjeg gledanja na opisivanu stvarnost.

"Je li, pamtim li dobro?" - pripovedac se obraca Stani (koja nije prisutna, ona je samo imaginativno prisutna u pripovedacevoj svesti), pozivajuci je kao svedoka njegovog secanja i ucesnika u

12

njemu. Time se sa autorove strane postize izuzetna uverljivost. ( Autor je svoju instancu pripovedaca dodelio liku Kosti, koji postaje pripovedac i u vidu dnevnickog obracanja, u prvom, ispovednom licu, iznosi retrospektivno secanje, tako da se autor ne poistoveti sa piscem, iako svi znamo da je ovo autobiografska Stankoviceva pripovetka).

Prvi Stanin opis u ovoj verziji dat je iz perpektive Koste decaka. Na to jasno upucuju deminutivne imenice - salvarice, boscica, papucice, rucice. Jos u tom uzrastu primecujemo neku erotsku obojenost ovog decakovog dozivljaja: "Tvoja uska nedra i jos tanji pas previjaju se cas na levu, cas na desnu stranu." Uporedjujuci ovaj, sa nesto kasnijim opisom, mi pratimo kako se u skladu sa njegovim uzrastom menja i nacin na koji je on posmatra, a i razlika u njihovoj medjusobnoj udaljenosti u trenucima kada je opisuje je u tom smislu simptomaticna. U ovom prvom opisu on je posmatra izdaleka kako preskacuci potok ide ka njemu, oboje se, dakle, nalaze na otvorenom prostoru,a u drugom, kasnijem, nalaze se u njegovoj gostinskoj sobi i ona stoji tik uz njega, levim laktom naslonjena na njegovo rame. Ovaj drugi opis je skroz ispunjen erotskim nabojem, utoliko sto se nalaze jedno pored drugog i sto do njega dolazi nekako nenadano, iznenada: "Slucajno mi pogled pade na tvoju ruku i cisto se trgoh, kad je videh kako se ispunila i prolepsala. Zagledah dalje a ono oblina ruku ti isticase se dosta primetno iz mintana. Pogledah ti u lice i tek tada videh kako ti je ono puno, cisto i svetlo; kako ti se vrat ocistio od malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, a na jagodicama izbila jedra, nezna rumen. Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske grudi zaokruglile se i izdigle; pas ti postao vitak i obao...Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki cudan, opojan miris, koji nikad u zivotu vise ne osetih." U ovoj poslednjoj recenici vidimo koliko su pripovedacevo i pripovedano "ja" preklopljeni, oni se i u ovom segmentu kada je najveci akcenat stavljen na ono "ja" koje dozivljava, neposredno dodiruju - on u isto vreme konstatuje da vise nikad u zivotu nije osetio taj miris. Odmah nakon Staninog opisa, ne slucajno, sledi opis njegove majke. Ova dva segmenta su povezana tako sto nju, Stanu, njegova mati zove da je poslusa (zato je ona i krenula ka njemu), ona odlazi ponosna zbog toga i radujuci se, a on konstatuje da je imala i zasto da se raduje, jer: "Mucno bese mojoj materi

13

pristupiti". Ova konstatacija je bitna kao uvod u pripovedanje o materinim osobinama i svakodnevnim radnjama. Kroz to pripovedanje upoznati smo sa motivaciono i kompoziciono presudnim cinjenicama, a to sto su one iznesene pred nas neposredno posle opisivanja Stane, nije slucajno, jer su one odredile tok i sudbinu i Staninog zivota. Iz njegovog pripovedanja o majci mi sagledavamo njenu velicinu ne samo u njegovim ocima, vec i u odnosu drugih prema njoj:"Povezana crnom samijom tako da joj se samo oci i nos vide, pretura po svojim sanducima i dolapima. Vadi iz njih stara, vec plesniva odela, skupocena ali pozutela platna i svilene tkanine koje pocele vec da se osiplju. Uvek je cistila zlatno i srebrno posudje i svaki cas ga namestala u gostinskoj sobi kako bi istaknutije stajalo." (Nije slucajno sto se, kasnije, onaj susret Stane i Koste odvija bas u toj istoj sobi, koja ima i simbolicki znacaj). "Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja bese lepo namestena. U njoj je bilo nagomilano sve bogatstvo koje bese preostalo. Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i cistila namestaj. Samo ja i ona ziveli smo od moje mase. Otac mi bese umro posto upropasti gotovo sve imanje na razne poslove koji mu nisu polazili za rukom...Mati mi skoro za ocem umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadasnje bogate i znane porodice samo mi besmo ostali. Ona je retko isla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli nasu sirotinju (majcina perpektiva) koju je vec ceo svet gledao (njegova sadasnja perpektiva). Bila je ponosna, povucena. U celom njenom tihom, odmerenom ponasanju isticase se neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost." Ovde je sve receno - sve bitno za kasniji razvoj dogadjaja i psiholosku motivaciju. NJegova vezanost za babu - majku je jasna, ona mu je zamenjivala i oca i majku, ali u sceni koja nakon ovog sledi i u kojoj je prikazan nacin na koji se on kao decak cesto uspavljivao, treba potraziti i neke skrivenije pokazatelje te njegove vezanosti i tolikog njenog uticaja na njega: "Ja se zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavucem ruke u njene smezurane i tople pazuhe, i, tako zguren, osecajuci na celu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim." Odmah nakon ove scene uspavljivanja, sledi obracanje Stani (opet ne slucajno bas posle ove scene): "A ti?" - cime nas uvodi u njeno blisko okruzenje, tj. opis njene majke. "Izgledase da je nista ne

14

interesuje, da nista ne vidi i gleda do samo svoj rad: okopavanje, filizenje i prasenje duvana po njivama. Isla je i ona brzo s prekrstenim i zavucenim rukama u nedra, i to pognute glave, uza zid, po krajevima, kao da se cega bojala i sklanjala s puta svakome." Ovo je simptomatican opis zene sa juga Srbije, toga doba, koja je ostala mlada bez muza i zivi sama sa detetom, koje sama i izdrzava. Isti takav opis videcemo i u pripoveci "Pokojnikova zena".

Opisom i pripovedanjem o odnosu koji je Stanina majka imala prema njegovoj majci, kao i majka prema njima, takodje se motivaciono anticipira kasniji razvoj dogadjaja. Ima u njegovom pripovedanju i nekih segmenata koji na prvi pogled ne doprinose razvoju narativnih dogadjaja, ali sluze osvetljavanju njihovog odnosa (Kostinog i Staninog) sa razlicitih strana. Nekada sluze i kao uvod u narativni segment u kome je data neka od scena iz njihovih susreta. U takvim scenama, koje ne pripoveda, vec ih prikazuje, uvodeci direktan govor, ali i pripovedanje u 1.l. mnozine, mi vidimo njihovu intimu i one detinje dozivljaje srece. Takva je, na primer, ona u kojoj se oni uzivljavaju u uloge odraslih, pa su kao muz i zena za ruckom, dok su im majke na groblju. Tu se i zavrsava prvi, uvodni deo pripovetke.

Sagledavsi ga u celini, on zaista i predstavlja neku vrstu uvodnog pripovedanja. Pored onog prvog, uslovno receno, spoljnjeg narativnog okvira, gde se obraca Stani i poziva je na snevanje (tj. retrospekciju), ovaj drugi izgleda kao neki okvir unutar samog pripovedanja, neka vrsta unutrasnjeg uvoda u kome su predstavljeni likovi, opisan prostor njihovog kretanja i date motivacione naznake kasnijih njihovih postupaka i onoga sto ih snalazi u zivotu. Iako je to njegov subjektivni dozivljaj, vremenska distanca sa koje pripoveda je ipak vidljiva. Samo oni delovi koji su emotivno (erotski) obojeni, mogli bi se okarakterisati kao perspektiva onog "ja" koje dozivljava.U drugom delu pripovetke (i u tekstu oznacen brojem dva), smanjuje se vremenska udaljenost: "A posle? Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne bese-da povratim izgubljeno imanje." Ovo pripovedanje je dato iz pripovedacke perspektive sto potvrdjuje komentar, na kraju prvog pasusa: "A nije znala sirota ona da se opadanje porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa jos i na prvom kolenu." Ovaj komentar daje neko ko je preziveo to

15

iskustvo, ko je doziveo ishod i sada sa tim znanjem moze da komentarise minuli dogadjaj-pripovedacko "ja". Ovim uvodom na pocetku drugog dela pripovetke pripovedacko "ja" nas vraca na vreme kada ga je majka dala u skolu. Paralelno, on kazuje i da je Stana krenula u skolu, ali je nije dovrsila, vec je posle ucila da sije i na posletku se vratila kuci da tu i ostane. Ovde primecujemo kako pripovedac ubrzava vreme, tacnije sazima jedan duzi vremenski period u tri recenice, jer sa te strane on nije bitan za razvoj pripovedacke radnje. Bitna je ona strana tog perioda kojoj ce se on ubrzo vratiti u svom pripovedanju. Jer nakon te tri recenice, uzvikom:"Ali, ne!"-on zaustavlja pripovedanje i od tog trenutka u proslosti, on ga usporava i polako razvija unapred. Iako su sada malo stariji i dalje su stalno zajedno. Ona po citave dane ostaje kod njih, pomazuci njegovoj materi i to njima nije neobicno, ali je neobicno komsijama. Ovim se podatkom pripovedac koristi da nanovo istakne razliku medju njima. Komsije su govorile da se one (Stana i majka joj) ulaguju i silom guraju kod njih. Ovo ce posluziti da se pripovedacko i pripovedano "ja" dovedu u jednu tacku. On sada iz ove perspektive (pripovedacke) priznaje: "Eto, znao sam ja to, slusao, mislio o tome, ali sam opet cutao." U ovom do kraja subjektivnom iskazu on iznosi cinjenicu koju niko drugi do njega samog ne moze da zna. Nakon njegovog priznanja, odmah sledi i majcin pogled na istu stvar: "I mati se tome cinila nevesta, jer je bila uverena o nemogucnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj nas zivot." Ova dva iskaza data su u jednom zasebnom pasusu. Ocigledna je teznja da se oni dovedu u direktnu vezu, cime se objasnjava psiholoska motivacija njegove odluke, koja ce kasnije uslediti. On je cutao i mislio se, a ona (mati) je bila uverena. Ta njena uverenost je po njega, kasnije, bila presudna.U narednom narativnom segmentu, u nekoliko poteza, se obuhvata vremenski period koji je trajao duze, nego sto je tome posveceno vremena u naraciji. Taj period obuhvata nekoliko godina, a u tekstu je slikovito i efektno opisan putem uporedjenja sa promenama u prirodi: "Dani su isli, tekli jedan za drugim, brzo, neosetno (zato je i pripovedanje o njima brzo). Samo su se nase kuce svakog leta sve vise ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i isle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruske, kajsije, visnje i dudovi sve vise debljali i ukrstavali se. Potok se prosiri i

16

iskrivuda. Preko njegovih glatkih kamenova, nahvata se nezna, meka mahovina; trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli." Zaista maestralan postupak sa izrazito jasnom simbolikom. Ovakvu naraciju, tj. opis mozemo naci samo kod fokalizovanog pripovedaca u 1.l.

Medjutim, upravo nakon ovog idilicnog opisa, nastupa psiholosko-motivacioni prelom."-Ali ja, ah ja, vec poceh da se zanosim ambicijama, koje podsticane uspomenom moga "visokog porekla" i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve vise se i vise sirahu, pruzahu cak do-stid me je vec! Nasto spominjati sve one zelje i nade, one rane, ubitacne zrelosti, kojom smo se cak i ponosili?... Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko!"Ovde se treba zaustaviti. Kosta je u ovoj pripoveci knjizevni lik, ali je istovremeno i pripovedac u 1.l. Time on zauzima jedan jedinstven i mocan polozaj u citavoj narativnoj strukturi. NJegova svest je na vrhu pripovedanja i sve o cemu pripoveda prelomljeno je u njegovom dozivljaju. Samim tim on je i nosilac znanja o njegovoj kuci i porodicnom poreklu, a to znanje mu je nametnuto od majke. U njegovom je dozivljaju, dakle prelomljena istorija te njegove nestale haxijske kuce na glasu. On nije samo poslednji potomak, nego u isto vreme i poslednji reflektor te sumorne porodicne hronike. Ovo se podvlaci, jer na psihicke pojave koje su kod njega istaknute, treba gledati kao na isposredovane ulogom koju je on kao lik dobio u narativnoj strukturi, a koje su utoliko snaznije, jer on sam o njima pripoveda, a ne kao na izvorne ili neposredne. Takva njegova uloga uslovljava njegov odnos prema porodicnoj lozi. Medjutim, ta uloga koju je on dobio kao lik u narativnoj strukturi, njemu je nametnuta (psihickim putem) od strane drugog lika-njegove majke (bake). Ta nametnuta uloga vezuje i motivise njegovo ponasanje. I zaista je kod njega potiskivanje ljubavnih osecanja motivisano, zajedno sa majcinim autoritetom, i kroz njega, visokom samosvescu o istom takvom poreklu. "Kad majka-s neskrivenom namerom da na unuka utice, usmerava ga-pocne, veli pripovedac, da 'izvodi poreklo nase porodice, opisuje zivot i navike nasih predaka', da 'nabraja njihova velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali', onda unuk u sebi jer ne sme glasno, moli i vapi:'-Nano!ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me

17

je!' Strah koji mali Kosta oseca otkrivamo-katkad vrlo duboko skriven-kod mnogih Stankovicevih junaka, ako ne i kod svih znacajnijih; to je strah od gubljenja najprisnijeg dela licnog zivota pod pritiskom roditeljskog autoriteta, projektovanog u autoritet porodice i roda. Pri tome se kao motivacioni momenat najcesce uzima siromastvo: strah da ce ono pogoditi roditelje i rasturiti porodicu (u ovom slucaju nema porodice, samo stare majke, pa je zato i strasnije-prim.M.A.) nadjacava onaj prvi strah od gubljenja tek probudjenih erotskih osecanja."6

Gore spomenuta nametnuta uloga, jos bolje je uocljiva, kada je osvetljena sa strane, odnosom drugog lika prema njemu. O ovom odnosu govori on, jer je on i pripovedac: "Za tebe bejah Bog, idol, najsvetije bice." Iako je ovakav Stanin odnos prema njemu plod njene ljubavi, nema sumnje da korespondira sa spomenutom cinjenicom. Upravo njena ljubav, i njen odnos prema njemu, kao i njegova prema njoj, razgradjuje ovu njegovu ulogu i pokazuje koliko je ona nametnuta. U isto vreme, ta ljubav, s jedne, a nametnuta uloga, s druge strane, njega razaraju kao bice: "Koliko me puta zatices. Zamisljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige. Ti dolazis tiho, na prstima, i zastajkujuci, pitas me:- Sta ti je, Kojo?- Nista.- Pa ne ljuti se, sto? - A u tvojim plavim ocima toliko je iskrenog saucesca i tuge sto sam ljut, da ja odmah omeksam i otpocnem da se s tobom salim i razgovaram.

To me je ubilo!" Sve one situacije u kojima pripoveda o njihovoj ljubavi, njegovom neznom emotivnom odnosu prema njoj, cak i kada ne opisuju njihove direktne susrete, date su u 2.l. da bi se uspostavila prisnost i ozivelo Stanino prisustvo u njegovoj svesti.Dalji razvoj dogadjaja, gde je majcin uticaj prevagnuo, a Kosta odlazi u drugu varos na skolovanje je predvidljiv niz posledica i ostatak pripovetke necemo razmatrati.

Cini nam se da je u ovom pripovedanju vreme pomalo ispreturano, da nije bas sve dato od jednog trenutka u proslosti, pa na ovamo, uzlaznom hronologijom, s obzirom da je u pitanju retrospektivno pripovedanje. Tome je uzrok subjektivno pripovedanje, jer toga nema kada je pripovedacka instanca na

6 N. Petkovic, "Sofkin silazak", NK, Beograd, 1988. str. 146.

18

autorskoj visini. U novijoj pripovednoj prozi, naglasenom funkcijom retrospektivnog postupka u komponovanju, vreme je sve manje kontinuirano. Svako secanje moze da izazove lanac asocijacija, koje zahvataju razlicite slojeve proslosti knjizevnog junaka, u ovom slucaju i pripovedaca. Sinopticki dozivljaj vremena koji podrazumeva visestruko preplitanje razlicitih vremenskih planova, realizuje se vec na planu mikrostrukture u kratkim narativnim segmentima, a cesto i u jednoj jedinoj recenici. Dvostruka temporalnost pripovednog teksta, cinjenica da ova dva vremena (vreme pripovedanja i pripovedano vreme), nalezu jedno na drugo, podudaraju se ili razilaze, omogucava pripovedacu da se na vise nacina poigrava s vremenom. Negde ce radnju ubrzati, negde usporiti. Ovo nam govori da i vremenski parametri zavise od pomeranja u narativnoj perspektivi, jer nije isto da li se fokalizovan ili nefokalizovan pripovedac vraca u proslost.

Sledece dve pripovetke pripadaju zbirci "Stari dani." U nekoliko njih, tacnije u tri-'Nuska', 'Stari dani' i 'Oni', iz senke nepersonalizovanog autora izlazi, u razlicitom stepenu (od pripovetke do pripovetke) individualizovani pripovedac i progovara u svoje ime. On opsti sa nama, citaocima, obraca se junacima pripovetke, nekada je ucesnik u samoj radnji, a nekada vise posmatrac. On ima i svoje ime - Mile. U nekim pripovetkama je on poznanik, sused, a u nekima je u rodbinskim odnosima sa likovima. Na ovaj nacin je postignuto da se u ulozi pripovedaca nadje neko ko junake moze izbliza da posmatra, da pronice u njihove misli, da im raspoznaje pokrete, poglede, gest, nehoticnu mimiku. Ovakav pripovedac je bio potreban autoru da bi mogao da se priblizi junacima i pokaze njihove intimne trenutke, kada su im obziri slabiji, a cula i nagoni otvoreniji i da time ostvari unutrasnju dinamiku pripovedanja.Ovde cemo posmatrati, na koji nacin je to ostvareno u pripoveci "Oni".

Pripovedanje u ovoj pripoveci odvija se u 1.l. Pripovedac Mile je prijatelj junaka pripovetke. To je situacija nefokalizovanog homodijegetickog pripovedanja, odnosno pripovedanja u prvom licu sa dominantnom pripovedacevom tackom gledista. Medjutim ovde nemamo striktno sprovedenu spoljasnju fokalizaciju.

19

Fokalizaciju shvatamo kao pripovedacevo "znanje"-da li je ono ograniceno na perspektivu jednog ili vise likova ili on "zna" vise od svakog od njih i od svih njih zajedno. Posto je pripovedac u ovoj pripoveci ujedno i lik, putem njega mi imamo i uvid u unutrasnji zivot junaka-unutrasnju fokalizaciju.

Vec na pocetku, mi cemo se susresti sa dinamikom i zgusnutoscu ovog narativnog teksta, punog sitnih primecenih detalja.

"Cim sam usao na kapiju, predusrete me zena mu Marika. Bila je iza kapije, kod drvljanika i cepala drva. Kako bese zamahnula sekirom, tako i stade kad udjoh." U trenutku kada on ulazi NA KAPIJU, ona je IZA KAPIJE i cepa drva. I bas u trenutku kad zamahuje sekirom, on ulazi, ona ga ugleda i staje, tacnije ostaje u tom polozaju. Ovaj zaustavljeni zamah, kao i citava ova slika, pun je dinamike, bas zato sto je pokret zaustavljen pre nego sto je zavrsen. Ovakva dinamika u pripovedanju omogucena je polozajem pripovedaca Mileta u ovoj pripoveci. Zatim ga susrece svekrva joj, Mitina majka, koja ga je pre toga spazila kroz prozor, sto je on, dakle, zapazio. Sledi njen fizicki opis, a onda i pronicanje u njene primisli: "Ona nije plakala (kao Marika), vec me je preplaseno gledala, KAO STREPEcI da se ne pokajem i ne vratim". Ova figura poredjenja je karakteristicna za posmatraca-pripovedaca, koji posmatra odozgo, tacnije sa strane, sto nam govori da se Mile ovde vise ogranicava na ulogu svedoka-pripovedaca (testimonijalna funkcija) dogadjaja, nego sto on svojim mislima, zeljama, dozivljajima ucestvuje u samoj radnji. Jedan od retkih iskaza gde govori o svom unutrasnjem stanju je: " Ali bas tada kako mi dodje neugodno vidjenje s njim!"Zatim sledi susret sa Mitom i tu nam je dat njegov opis iz Miletovog ugla:"On nije lezao. Postelja iza njega bese dignuta u kraj sobe i pokrivena belim carsavom. Sedeo je s prekrstenim nogama, potpuno obucen. Samo bos, u novim, belim carapama i ogrnut nekom starom, valjda materinom mu, kolijom. A ostalo - kao da nije bolestan. Osisan, obrijan i obucen u tom stajacem odelu, izgledase kao da ce na pricest, u crkvu. Samo su mu nogavice na caksirama bile otkopcane, jer su i noge od bliske smrti vec pocele da mu oticu". Ovde su, opet, bitne figure poredjenja, kao indikatori Miletovog polozaja kao pripovedaca. Narativni deo koji sledi, vazan je u motivcionom osvetljavanju.

20

Mitina majka kao jedan od uzroka Mitine "bolesljivosti" (njene reci), navodi lose vreme, sto skrece Miletov pogled sa Mite, ka spolja, kroz prozor:

SPOLJA:"Ali, vreme je bilo cisto. Osvojila prolet. Rascvetale se kajsije, izbila trava, drvece doslo mrko, mokro i nabreklo-tek sto ne pukne i zazeleni. A u vazduhu se vec osecala nova toplota i svezina."Ovo je kontrast sa Mitinim bolesnim stanjem, ali i sa:

UNUTRA:"Samo, ovde kod njih, u sobi, bilo je hladno, zagusljivo. Da li sto je bilo sve pretrpano? A i soba im nije ona velika gostinska, vec druga, ona mala, u kojoj se rucava, vecerava, pokrivena starim, izlizanim pokrovcem i masnim jastucima. U nju su sada premestili Mitu iz njegove velike, gostinske sobe, u kojoj je spavao sa zenom."Ovim simbolicnim, slikovitim putem data je motivaciona anticipacija-neposredni krivci Mitine bolesti su oni-roditelji, a njih simbolise ova soba. Zato je i receno "njihova", a ne "njegova" soba, sto bi bilo logicnije jer on sada stalno boravi u njoj. Atributi hladno i zagusljivo su indikatori nekih potisnutih, skrivenih, osecanja koja vladaju medju njenim obitavaocima. NJegovo premestanje iz zatvorenog veceg, u zatvoren manji prostor (evidentno na njihovo insistiranje), takodje ima simbolicki znacaj. Kod Stankovica je porodicna kuca obicno simbol neceg toplog, lepog, sigurnog, kao sto smo vec spomenuli, hronotop srece. Takodje je to, obicno, gostinska soba, najlepsa u citavoj kuci. (Kasnije kada nabraja sve prostorije u kuci, pripovedac Mile ce primetiti da su samo na njoj vrata sirom otvorena.) Smestanje junaka u ovu malu sobu, kao i njenim negativnim karakterisanjem u odnosu na, pozitivno okarakterisan, spoljasnji prostor, takodje ima simbolicku funkciju. Sledece sto je Mile primetio ima jos jacu simboliku: "Cak i otvori, pukotine oko prozora i vrata - i to je bilo zaptiveno krpama, samo da ne bi ulazio svez, nov vazduh, vetar, i od toga im on nazebao." Oni imaju strah da se taj njihov unutrasnji poredak i zakon ne promeni (svez, nov vazduh, vetar oznacava promenu), a to pokazuju pod izgovorom brige za njega, njegovo zdravlje. Semanticko znacenje ovog Miletovog zapazanja: psiholoske granice junaka, zbog kojih on propada, nemogucnost da ih prevazidje i pobedi, se poklapaju sa prostorom u kome oni

21

zive. NJegova sposobnost da svoje zelje i nagone saobrazi sa tim zabranama je nemoguca, kao sto je nemoguca i sposobnost da ih prevazidje i tu nastupa krah - ovde bolest, koja i nije data kao neka konkretna bolest. Sta je, naime, po sredi? "Junakova bolest na smrt, njegovo tiho umiranje, paralelno se daje, tj. metonimicki povezuje s gubljenjem licne volje pod pritiskom ocevog autoriteta (ocev uticaj je najjaci, a njega gotovo da nema opisanog u direktnom odnosu sa Mitom, prim. M.A.). Vec u prvim recenicama, pripovedac Mile obavestava nas da njegov prijatelj iz detinjstva Mita, kome on dolazi u posetu, umire; ali do kraja pripovetke ostaje nejasno od cega boluje. Bolest cini zagonetnom jos i majcino, zenino, pa i ocevo ponasanje: kao da svi nesto skrivaju, i kao da neka nejasna krivica lebdi u vazduhu. A i sam Mita tako se cudno ponasa da se nehotice javlja primisao: mozda umire zato sto se bolesti ne odupire, sto se bezvoljno prepusta umiranju. Najzad, majka krisom na kapiji sustize pripovedaca i ispituje ga da mu Mita mozda nije poverio svoju bolest, jer:'-Nista on nece da kaze. Samo tako cuti. Pa moram, sinko, kao sto vidis, eto, drugoga...A nama on nista nece da kaze. Ni bolan sam, ni oh, ni ovde me boli, ni ovo mi se jede...Nista, nista, sinko! Samo tako cuti.'Pripovedac Mile nije imao sta da saopsti majci, jer ni njemu Mita nista nije kazao o svojoj bolesti. Ali je zanimljivo da bas odavde pocinje pricu o Mitinoj proslosti, pa jos recima koje signalizuju da je valja dovesti u vezu sa tajanstvenom bolescu i umiranjem (sto i jeste povezivanje po nacelu metonimije):'A sta bi i imao da mi kaze? I bez njega ja sam znao. Znao sam jos i za oca mu, i za nju, mater mu'. Prica je, uostalom, tipicna: o detinjstvu u senci ocevoj, o unutrasnjem raspolucivanju, o tajnim-jer su zabranjene-zeljama i strastima; najzad, o pokoravanju roditeljskoj odluci da se ozeni Marikom, koju ne voli, i o osujecivanju ljubavi prema bastovanovoj cerki Mari, koju ne moze zaboraviti, pa zbog nje kopni. NJegovi su licni motivi dosli u koliziju s porodicnim interesima, i on ih postepeno suzbija do te mere da se umiranje junakovo moze shvatiti i kao knjizevno preslikavanje unutarnjeg gubitka volje. Mita umire, dakle, i od bezvoljnosti; otuda i ona strepnja, nemir u pogledima i pokretima ukucana, onaj nesvesni strah od pocinjene krivice."7

7 N. Petkovic, Isto, str.147-148.

22

Posto je sve skriveno, odnosno, posto svi postupci i reci ukucana imaju drukcije znacenje od onog kakvim oni zele da ga predstave, prisustvo Miletovo je od neprocenjive vaznosti, da bismo mi mogli da razotkrijemo ono skriveno, ali pravo stanje stvari, a koje se ogleda u nekim nesvesnim pokretima, radnjama, mimici. Jedan od takvih trenutaka je i scena sa ocem, koji se samo u ovoj sceni pojavljuje (dok je Mita ziv, te sagledavamo njihov odnos):"I da bi zaista izgledalo kako je dosao tek 'onako',(sto je on sigurno rekao kad je usao) poslom, a ne iz straha, da njega vidi kako mu je,(sto zna i vidi Mile,a i mi posredstvom njega)posto se sa mnom rukova, odazva mater mu u kujnu i poce joj nesto naredjivati."Drugi deo pripovetke je odvojen i ceo obuhvata pripovedanje o proslosti Mitinoj, sto smo vec naveli. U treci deo je uneto najvise dinamike. Mile opet dolazi kod Mite. Sad je tu i Mitin najbolji prijatelj Ariton. Jedini je on, od svih iz njegovog bliskog okruzenja upoznat sa svim tajnama i pozadinom bolesti. Utoliko je njegova figura funkcionalno vrlo bitna za Miletova pripovedacka zapazanja. On je kao neko ogledalo na kome se odslikavaju sve one Mitine osobine i osobenosti koje ne dolaze do izrazaja u njegovom odnosu sa ukucanima. A te refleksije nama prenosi pripovedac Mile, koji kao posmatrac i to vrlo blizak, moze da ih vidi, cak i kada su najskrivenije. ( To cak i sam Mile navodi u jednom detalju u tekstu: "Cudo kako su se Aritonu svi pokoravali, slusali ga. Ali moglo se videti, da to oni cine zbog toga, sto misle da sto god im on kaze, zapovedi im, da to njihov Mita hoce, da kroz njega on govori.") Ariton je kao lik uveden i da otkrije pravu Mitinu sustinu, ono sto lezi skriveno ispod njegovog cutanja i odbijanja da sa bilo kim od ukucana podeli. Da nema Aritona, saznavanje te sustine Mitine bi moralo da se pripovedacki sprovede kao Mitina ispovest Miletu. Tu bi se Mile nasao samo kao posrednik tog Mitinog pripovedanja koje bi bilo u 1.l., kao recimo onaj sabesednik u prvoj verziji "Uvele ruze"; ili bi, pak, sam Mile ispripovedao tu pricu i tada bi on bio jednak sveznajucem, auktorijalnom pripovedacu u 3.l. Uvodjenjem Aritona ovo je izbegnuto, a pripovedanje je postalo dinamicno i zivo, sa simbolickom obojenoscu i prepuno nagovestaja. To sto nije sve prosto izreceno, izneto pred nas je i najveca vrednost koju zelimo da istaknemo, pa samim tim i vaznost Miletove uloge. Najupecatljivija scena u kojoj je ovakav Miletov polozaj najistaknutiji je sledeca:"Bolesni Mita u prisustvu

23

svoja dva prijatelja, cini simbolicki gest pred svojom zenom Marikom zagrizavsi u krusku sto mu je kao ponude poslala ona ista Mara za kojom kopneci zudi. Mile tada u nekoliko magnovenja pogledom hvata kako s jedne strane Marika, 'uzdrzavajuci se da se ne oda, brzo sidje niz stepenice, zamace iza kuce, stiskajuci oci palcevima', a s druge strane to 'Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krusku.' Cela jedna drama desava se gestualno izmedju Mite i Marike, ali su ti gestovi - inace sa simbolickim nabojem - strogo ograniceni mestom, vremenom i prisustvom drugih osoba. Stavise, njih likovi nisu toliko voljno odabrali koliko su im oni prosto oteli maha. I valjda iz te za nas nemerljive, ali za Stankovicevog pripovedaca i merljive i znane razlike izmedju onoga sto likovi pred bliskim ljudima zele pokazati i sto im se nehoticno otima, zapravo dolazi ona osobena, osetno napregnuta, nekim neodredjenim iscekivanjem ispunjena atmosfera u pripoveci."8 Cetvrti, poslednji deo pripovetke, opisuje sta se desava neposredno nakon sto Mita umire. Ovde kao da je pripovedac Mile malo posustao. Naime, on ne odlazi isprva na mesto dogadjaja, ali do detalja opisuje sta se tamo desava, govoreci: "Znam: kako su ga mrtvog okupali, u novo obukli, ispruzili, vilice mu vezali..."; i mi pomislimo, da on, znajuci kako inace izgledaju ovi trenuci, pretpostavlja da se isto to dogadja i u Mitinoj kuci, pa nam je ovo pripovedanje uverljivo, kao pripovedanje o sopstvenim mislima. Medjutim, kada pripoveda: "Dolazi mu otac. I u veliku sobu, gde on lezi mrtav ispruzen, ne ulazi k njemu, vec on ide u onu drugu, malu sobu, ali kad tamo vide da su tu uneli nju, majku mu, on ne znajuci sta da joj radi, vraca se..."; jasno je da on ovo moze da zna samo ako je tamo prisutan. Ovo ocigledno pripoveda autor posluzivsi se maskom pripovedaca Mileta, tj. njegovim mislima. Nakon toga pripovedac Mile odlazi u Mitinu kucu, da bi nam izbliza pokazao, kako ni junakova smrt ne pomera one granice, unutrasnje, nevidljive o kojima smo gore govorili.

Pripovetku "Pokojnikova zena" pripoveda nepersonalizovani, autorski pripovedac. Dakle, ispripovedana je u 3.l. Medjutim, vidokrug i znanje pripovedaca su, u ovom slucaju, cesto bliski junakinjinom, pripovedni ugao se vezuje za njen lik, srazmerno se

8 N. Petkovic, Isto, str. 21.

24

ukljucuje njena mislena aktivnost, dusevno i telesno stanje; pa nam je jasno da ovde imamo jedan vid fokalizovanog heterodijegetickog pripovedanja. Tacnije, pripovedanje u trecem licu sa manje-vise doslednim pracenjem tacke gledista junaka, tj. personalno pripovedanje.U ovakvoj vrsti pripovedanja, pripovedac u vise mahova nastoji da bude neprimetan kako bi citalac stekao izluziju da se nalazi na pozornici zbivanja ili da prikazani svet posmatra ocima samog lika, koji ne pripoveda sam vec se zbivanje ogleda u njegovoj svesti. Znaci u ovom slucaju imamo razdvajanje dve instance: instanca koja je nosilac tacke gledista i instanca koja pripoveda. Osoba, tj. lik koji usmerava pripovednu perspektivu je, u ovoj pripoveci, Anica. Kada gledamo u krupnim segmentima pripovedanje tece sukcesivno i u autorovo ime, ali u isto vreme primecujemo, kako je gusto protkano Anicinim opazanjem i dozivljavanjem. Na to nas nekada upucuje sam autor, govoreci "znala je", "osecala je", "bojala se"; a nekada je i suvisno to njegovo objasnjenje. Vec u prvom pasusu imamo primer neprestanog smenjivanja i stapanja pripovedaceve i junakinjine perspektive: "Toliko mu je vec izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao zivoga gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu. Dugacak mu grob. Vise groba strci mu drven krst. Do krsta testijica vode, u grlu joj kita suha bosiljka, a po drsci testije i bokovima crne se kaplje voska nakapalih od toliko sveca koje mu je palila. I ako ne svakoga dana, a ono svake subote i uoci praznika, ispocetka s majkom, a posle, kada joj dete poraslo i ojacalo, s detetom je izlazila na grob i klecala. Tada bi na grobu uvek bila razgrnuta bosca s tepsijom, u kojoj bi bilo ponuda: pite, jabuke, grozdje, i kriske pecene bundeve (sve ono sto je on rado jeo). Bosca bi se belela, odudarala od trosne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije smela dublje da zabode prst, sve bojeci se kao da ne napipa, dodirne trulo covecje telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano! Cela njegova porodica, jedno preko drugoga, naizmence i - naposletku, povrh sviju, on, muz njen." Gotovo da je nemoguce razdvojiti koji segment, koji deo recenice pripada njenoj a koji pripovedacevoj perspektivi. Dat opis groba, vidjen je, ocigledno, njenim ocima. Da bismo ovo slikovitije objasnili, krenucemo od pretpostavke da je pisac intuitivno krenuo od izvornog junakinjinog iskaza. Poistovecujuci se sa samom

25

junakinjom, a izabravsi oblik pripovedanja koji je od njega zahtevao da iskaz prevede u autorov govor, on je obavio sledece operacije: prebacio je zamenicke oblike iz prvog u trece lice. Tako bi u izvornom iskazu, prva recenica glasila: Toliko sam mu vec izlazila, a i sada izlazim na grob, da sam ga kao zivog gotovo zaboravila i pamtim ga samo po grobu. Umesto "sam mu" pisac je stavio "mu je"; umesto "sada izlazim" stavio je "sada izlazi"; umesto "da sam ga" stavio je "da ga je". Sve ove gramaticke operacije nisu nista drugo nego prevodjenje iz upravnoga u neupravni govor, pri cemu se u samu konstrukciju recenice ne dira, tj. u sustini se nista drugo ne menja. "Prevodjenje iz upravnoga u neupravni govor u ovom se slucaju ne zamislja kao da je stvarno obavljeno, nego kao ono sto je u dubinskoj strukturi nuzno, ili drugim recima: ono se analiticki postulira kao karika neophodna za objasnjavanje sintaksicke jedinice koja se kod Stankovica odjednom pojavljuje u sinteticnome tvorackom aktu."9

Tu dolazimo do postupka kojim se Stankovic spontano sluzi, a koji se u modernoj prozi siroko primenjuje: postupak dozivljenog govora ili nepravog upravnog govora. Na njega takodje nailazimo u ovom prvom pasusu: "Bosca bi se belela, odudarala od trosne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije smela dublje da zabode prst, sve bojeci se kao da ne napipa, dodirne trulo covecje telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano!" Tacnije Anica ove reci ne izgovara naglas, ona ih izgovara u sebi, ali svejedno to su njene misli. Svuda se osim u prve dve sintagme, gde imamo autorov glas, cuje njena misao, a znak uzvika na kraju recenice je, inace, cest indikator dozivljenog govora. Za dozivljeni govor kao postupak u pripovedanju je vazno to sto on donosi automatski dvostruku perspektivu. On je u samoj svojoj sustini jedan ambivalentan iskaz u kom se cuva kako perspektiva pripovedaca tako i perspektiva onoga cije se reci, misli, navode. Kod pravih majstora su one stopljene i nemoguce ih je razlikovati.

Razvijanje radnje, kretanje napred se u ovoj pripoveci odvija u samo dva tri momenta i to u onim delovima gde se pripoveda o proslosti junakinjinoj, a to su drugi, treci i delom cetvrti deo pripovetke. Okvirni njeni delovi, u kojima se prikazuje sadasnjost posveceni su pripovedanju o njenim postupcima koji se stalno u duzem vremenskom periodu ponavljaju-odlazak na groblje,

9 N. Petkovic, Isto, str. 59-60.

26

plakanje, grcanje, vracanje istim putem i uvek na isti nacin kuci, ulazenje u sobu, zatvaranje itd. Ovde gde se prikazuje ujednacenost, mrtvilo njenog zivota pripovedanje je usporeno, ali usporeno u smislu nedinamicnosti u dogadjajima. To nam potvrdjuju i upucivaci-"uvek", "svakog dana", kao i nesvrseni glagoli dati u prezentu ili kao radni glagolski pridevi-"izlazi", "pamti", "place", "posle se dize", "zabradi", oni bi "isli", "posto poljubi krst, ona bi mu palila svece", itd. Ovakvo iterativno pripovedanje, u kome se citav jedan niz dogadjaja prikazuje kao jedno zbivanje, sintetizovano, paradigmaticno za citavu klasu istih ili slicnih dogadjaja, u tradicionalnom pripovedanju ima funkciju slicnu opisu: ono priprema okruzenje za zbivanje koje ce uslediti. U ovom slucaju je to delimicno primenljivo. Medjutim, u moderni se dogadja "emancipacija" ove vrste pripovedanja, elem, ona ga oslobadja od singulativnog nacina, tj. izvestavanja o jednom konkretnom dogadjaju. Iterativni pasazi (Anica na groblju) dobijaju potpuno samostalnu vrednost - transformisu se u naraciju u pravom smislu te reci - pripovedanje o dogadjajima.

Kriterijum prisustva pripovedaca u fikcionalnom svetu, odnosno stepen posredovanosti narativnog toka ima veoma vazan semanticki znacaj. Naime, sta ovaj lik cini izuzetnim? Ne njene spoljasnje karakteristike, vec polozaj koji joj je dat u samom delu - a to je sve sto se u pripovedanju blize opaza kao neposredno ili posredno prelomljeno kroz njena cula,svest.

Dinamizacija tog prelamanja se najbolje opaza kada sagledavamo telesni junakinjin polozaj u prostoru. Vec kod prvih pripovedaka primeceno je da Stankovic daje mnogo mesta i znacaja telesnim pokretima - gestu i mimici. A ti isti pokreti se najbolje opazaju tek kada se uzme u obzir polozaj koji je junakinjino telo zauzelo u prostoru, kao i razlika medju spoljnim i unutrasnjim, dalekim i bliskim, sirokim ili zbijenim - sve te razlike su moguce zbog polozaja tela, one postoje tek u odnosu na njega i susticu se u njemu. "Anica se u razdanje iskrala iz postelje i usamila u basti. I, casomice, od neke pesme u kafani ucinilo joj se da cuje Razvise ruzu vetrovi, sto je toboze narucio Ita, njena nepregorela ljubav: 'I ona, ovamo u basti, od straha, pocela da skuplja oko sebe odelo, kao krije prsa, sebe, da se ne vidi nista od nje.' Kasnije, kada joj je muz umro, koga nije volela, i ostala jaka ljubav prema Iti, koju nije smela ni pred sobom priznati, ona u

27

postepenom izbezumljivanju sve vise krije, potiskuje svoje telo i 'sve se boji necega, a narocito one sirine i prostranosti druma', pa 'sve uza zid brzo ide'. Strah od otvorenog prostora i potiskivanje tela, i zadovoljstvo u zatvorenom prostoru i opustanje tela, pojava je koja se moze pratiti u mnogim Stankovicevim delima." 10 Ovde treba, naravno, reci, kako je ovakvo ponasanje uslovljeno, vec spominjanim, ostrim i velikim ogranicenjima, zabranama, konvencijama ponasanja. Sledeci postupak, na prvi pogled nedovoljno motivisan, nam omogucava do to, u ovoj pripoveci, razumemo. Odmah posle svadbe, Anicin muz, Mita, naredjuje da sve sto uzme, cime se posluzi, mora vratiti gde je ranije bilo. Reklo bi se, ludacka zabrana jednog pomalo nastranog coveka. Ali nije sasvim tako: lik samo grubo izrice ono sto latentno postoji u njegovoj varoskoj kulturi. Anica s pocetka zabranu ne razume mozda zato sto je dosla sa sela. Zatim o Anici se pripoveda kao o udovici, a to je znacajno zato sto se u ogranicenjima udovicinog ponasanja verovatno najjasnije ispoljavaju latentno prisutne zabrane. Ona ne sme menjati mesto predmetima ni kada muz umre, ne sme primati nikakve, osim rodbinske posete, zato sto muske glave nema u kuci. (" Ona zna da one, komsike, zaleci je i snebivajuci se pred njom, ne mogu da budu onako slobodne u razgovoru kao s drugim zenama koje imaju muzeve, domacine. Nego pazile bi, kao uvek pred njom, sta ce da kazu, strahujuci da je ili cime ne uvrede, ili ne podsete na nesto sto nije za nju.") Zato kad one dodju, sto, dakle, i nije strogo zabranjeno, ona ne izlazi pred njih. Ovde je vise ona sama sebi nametnula zabranu. Majstorstvo Stankovicevo u ovoj pripoveci, ogleda se upravo u dimenzionisanju odnosa izmedju dobrovoljnosti i obaveznosti robovanja pokojnikove zene proslosti! Kako je on to postigao, govori nam sledeci detalj: 'Anica sklupcana nad Mitinim grobom GLASNO PLACE. Cim se odmakne, grob ostane NEM, dugacak'. Da nema njenih dolazaka, on bi uvek bio takav, nem, tj. ne bi ga ni bilo. Svojim stalnim vracanjem ona mu produzava zivot, prisustvo i posle smrti. Ovakva, figurom kontrasta, izvedena simbolika, ne trazi nikakav unutrasnji komentar.

10 N. Petkovic, Isto, str.96-97.

28

"Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabasna cinila njegova gradja, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zasluzuje da ga um uocava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuce istinu, da ga dovede do veceg savrsenstva i da mu pruzi cistu radost. Utisak je za pisca ono sto je ogled za naucnika, s tom razlikom sto kod naucnika rad intelekta predhodi, a kod pisca dolazi potom. Ono sto nismo umeli da rascitavamo, da rasvetlimo svojim licnim naporom, ono sto je bilo jasno i pre nas, to nije nase. Od nas potice samo ono sto izvlacimo iz mraka koji je u nama, a sto drugi ne opazaju." ( Marsel Prust)

Bora Stankovic bi rekao: " Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem."

29

30