of 30 /30
Preveo Dejan Papić

Preveo Dejan Papić

  • Author
    others

  • View
    5

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of Preveo Dejan Papić

Straza! Straza!.inddPreveo Dejan Papi
Copyright © © Terry and Lyn Pratchett 1989 First published by Victor Gollancz Ltd, Great Britain Copyright © 2000, 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA
Ilustracija na koricama: © Josh Kirby via Thomas Schluck Agency
Naslov originala
Terry Pratchett Guards! Guards!
Mogu se zvati Dvorska straa, Gradska straa ili Patrola. Ka- kvo god im bilo ime, njihova je svrha u bilo kom delu heroj- ske fantastike ista, a to je da otprilike u treem poglavlju (ili desetom minutu filma) ulete u sobu, napadnu junaka jedan po jedan i da zatim budu pobijeni. Niko ih nikada nije upitao da li bi oni to eleli.
Ova knjiga posveena je ovim vrlim ljudima.
A takoe i Majku Harisonu, Meri Dentl, Nilu Gejmenu i svim drugima koji su pripomagali i smejali se zamisli o L-prostoru; šteta što uopšte nismo koristili Šredingerovu knjigu.
7
Ovamo odlaze zmajevi. Oni lee… Nisu mrtvi i ne spavaju. Ne ekaju, jer ekanje podrazu-
meva nadanje. Moda je re koja nam je ovde potrebna… … dremaju. I mada prostor koji zauzimaju nije isti kao obian prostor,
ipak su gusto sloeni. Nema nijednog kubnog centimetra koji nije ispunjen eljustima, kandama, krljuštima ili vrhom repa, pa je utisak kao kod nekog od onih naroitih crtea gde oi odjednom ponu da shvataju da je prostor izmeu dva zmaja, zapravo, ponovo zmaj.
Mogli bi da vas podsete na konzervu sardina, ako sardine zamišljate kao ogromne i sa kandama, kao ponosite i ohole.
A negde se, moda, nalazi i klju.
* * *
U sasvim drugom prostoru bilo je rano jutro u Ank- Morporku, najstarijem, najveem i najprljavijem od svih gradova. Kišica
8
je rominjala iz sivog neba probijajui renu izmaglicu koja se uvijala po ulicama. Pacovi i druge razliite vrste bavili su se svojim nonim poslovima. Pod vlanim pokrivaem noi ubice su ubijale, kradljivci krali, droce drocale. I tako dalje.
A pijani kapetan None strae Vajms polako se teturao uli- com, lagano prilegao u jarak ispred straarske stanice i ostao tako leei dok su iznad njega udna slova ispisana svetlošu strujala kroz vlagu menjajui boje…
* * *
Vlana tama obavijala je asne graevine Nevidljivog univer- ziteta, vodee magijske obrazovne ustanove. Jedina svetlost bila je slabašno treperenje oktarina s uzanih prozora nove zgrade Visokoenergetske magije, gde su oštri i ljubopitljivi umovi prouavali sâmo tkivo sveta, svialo se to njemu ili ne.
A svetla je bilo, naravno, i u Biblioteci. Biblioteka je bila najvei skup magijskih tekstova u mul-
tiverzumu. Hiljade tomova okultne nauke pritiskalo je njene police.
9
Pošto ogromne koliine magije mogu ozbiljno da poreme- te ovozemaljski svet, govorilo se da se Biblioteka ne pokorava uobiajenim pravilima prostora i vremena. Govorilo se da joj nigde nema kraja. Govorilo se da biste mogli danima da lutate izmeu udaljenih polica, da negde tamo postoje izgu- bljena plemena studenata istraivaa, da udna bia vrebaju u zaboravljenim nišama i da ih love bia koja su još udnija.*
Mudriji studenti u potrazi za nekim udaljenijim tomo- vima vodili su rauna da ostavljaju oznake kredom po poli- cama dok su zalazili dublje u memljivu tamu, a prijateljima su ostavljali poruke da dou da ih trae ukoliko se ne vrate do veere.
I pošto se magija moe samo ovlaš ukoriiti, same knjige Biblioteke bile su više od obinog obraenog drveta i papira.
Sirova magija pucketala je s njihovih oboda, bezopasno se uzemljujui preko bakarnih šipki koje su bile privršene za svaku policu upravo iz tog razloga. Bledunjave šare plave vatre puzale su po policama i mogao je da se uje zvuk, papirnato šuškanje, kakvo bi moglo dopirati iz legla voraka. U tišini noi knjige su priale jedna s drugom.
Takoe se ulo i neije hrkanje. Svetlo s polica nije toliko osvetljavalo koliko je potcrtavalo
tamu, ali pod njegovim ljubiastim treperenjem posmatra
* Ništa od ovoga nije bilo istina. Istina je da ak i velike zbirke obinih knjiga remete prostor, što lako moe da vam posvedoi svako ko je bio u starinskoj prodavnici antikvarnih knjiga, u nekoj od onih koje izgledaju kao da ih je projektovao M. Ešer kada mu je bio naroito loš dan i koje imaju više stepeništa nego spratova i iji se redovi polica završavaju malim vratima koja su svakako isuviše mala da bi normal- no ljudsko bie moglo da proe kroz njih. Odgovarajua jednaina je: Znanje = mo = sila = energija = materija = masa; dobra knjiara je samo uglaena Crna rupa koja ume da ita.
10
bi mogao da razlui prastari, iskrzani sto upravo ispod sre- dišnje kupole.
Hrkanje je dopiralo ispod njega, gde je komad dronjavog ebeta jedva pokrivao nešto što je liilo na gomilu vrea s peskom, ali je u stvari re bila o mujaku orangutana.
Bio je to Bibliotekar. Nije se mnogo ljudi u poslednje vreme alilo zbog inje-
nice da je u pitanju bio ovekoliki majmun. Do pretvaranja je došlo magijskim nesrenim sluajem, što uvek postoji kao mogunost na mestima gde se uva toliko monih knjiga i smatralo se da je on zapravo dobro prošao. Na kraju krajeva, ostao je otprilike u istom obliku. I bilo mu je dopušteno da zadri svoj posao, u kome je bio prilino dobar, mada „dopu- stiti“ baš i nije najbolja re. Nain na koji je mogao da zavrne gornju usnu i da pokae više neverovatno utih zuba od bilo kojih drugih usta koje je Univerzitetsko vee ikad videlo ne- kako je obezbedio da se pitanje nikada i ne postavi.
Ali sada se uo i drugi zvuk, neuobiajeni zvuk škripe vrata koja se otvaraju. Koraci zatrupkaše preko poda i izgubiše se meu naikanim policama. Knjige negodujui stadoše da šuškaju, a neki od obimnijih prirunika zazveckaše svojim lancima.
Bibliotekar je i dalje spavao, uljuljkan šaputanjem kiše. U okrilju svog jarka, pola milje dalje, kapetan None strae
Vajms otvori usta i poe da peva.
* * *
Sada je prilika zaogrnuta crninom hitala pononim ulicama, šunjajui se od ulaza do ulaza, sve dok nije došla do turobne i odbojne kapije. Nijedna obina vrata ne bi mogla da postanu turobna bez uloenog napora. Izgledalo je kao da su arhitekti
11
bila data naroita uputstva. Potrebno nam je nešto starinsko u tamnoj hrastovini, bilo mu je reeno. Zato lepo stavi ogav- nog gargojla iznad ulaza, neka vrata lupaju kao da stupa div i neka svima bude jasno, u stvari, da ovo nisu vrata koja kau „ding-dong“ kada se pritisne zvono.
Prilika je otkucala sloenu šifru po tamnoj rezbariji. Siu- šni kapak na prorezu s rešetkama otvorio se i jedno sumnji- avo oko provirilo je kroz njega.
„Znaajna sova hue u noi“, ree posetilac pokušavajui da iscedi vodu iz svog ogrtaa.
„Ipak mnogi sedi vlastelini, naalost, idu ljudima bez go- spodara“, zau se glas sa druge strane rešetke.
„Ura, ura, za erku usedeliine sestre“, odgovori natopljena prilika.
„Za ratnika sa sekirom svi su pokornici iste visine.“ „Vaistinu, rua je unutar trna.“ „Dobra majka pravi supu od pasulja zabludelom sinu.“ Nastala je pauza, narušena samo šumom padanja kiše. „Jesi li siguran da traljavo sazidana kula ne podrhtava iz
temelja kad proleti leptir?“ „Jok. Supa od pasulja je. alim sluaj.“ Kiša je neumorno dobovala u neugodnoj tišini. „A šta je sa zatoenim kitom?“, upita smoeni posetilac
pokušavajui da se ubaštra u to malo zaklona koji je pruala ogavna kapija.
„Šta s tim?“ „Trebalo bi da ne zna ništa o ponornim dubinama, ako
baš moraš da znaš.“ „Aha, zatoeni kit. Ti traiš Rasvetljeno bratstvo abonosne
noi. Trei ulaz odavde.“ „Pa, ko ste onda vi?“ „Mi smo Prosvetljeno drevno bratstvo Iija.“
12
„Mislio sam da se sastajete u Sirupnoj ulici“, ree pokva- šeni ovek posle nekog vremena.
„Da, pa eto. Znaš kako je. Klub duborezaca dri sastanke utorkom. Došlo je do male zbrke.“
„A, je l’? Pa, hvala u svakom sluaju.“ „Nema na emu.“ Vratanca se zalupiše. Prilika pod ogrtaem ih je neko vreme streljala pogledom,
a onda je odšljapkala dalje niz ulicu. Tamo je zaista bila još jedna kapija. Graditelj se nije previše trudio da menja dizajn.
Pokucao je. Ukaza se malo rešetkasto okno. „Da?“ „Vidi, Znaajna sova hue u noi, je l’ u redu?“ „Ipak mnogi sedi vlastelini, naalost, idu ljudima bez go-
spodara.“ „Ura, ura, za erku usedeliine sestre, vai?“ „Za ratnika sa sekirom svi su pokornici iste visine.“ „Vaistinu, rua je unutar trna. Ovde pljušti. Svestan si
toga, zar ne?“ „Da“, ree glas kao neko ko zaista jeste svestan i nije onaj
koji stoji napolju. Posetilac uzdahnu. „Zatoeni kit ne zna ništa o ponornim dubinama“, ree.
„Ako te to ini nešto srenijim.“ „Traljavo sazidana kula podrhtava iz temelja kad proleti
leptir.“ Molilac se uhvatio za rešetke prozoria, pridigao do njega
i prosiktao: „A sad me pusti unutra, skroz sam mokar.“ Nastupila je još jedna natopljena pauza. „Te dubine… da li si rekao ponorne ili pomorne?“ „Ponorne sam rekao. Ponorne dubine. U smislu da su, znaš
ono, duboke. To sam ja, brat Dugoprsti.“
13
„Meni je zvualo kao pomorne“, oprezno ree nevidljivi vratar.
„Vidi, hoeš li prokletu knjigu ili ne? Ja ovo ne moram da radim. Mogao sam da budem kod kue u krevetu.“
„Jesi li siguran da su ponorne?“ „Slušaj, vrlo dobro znam koliko su duboke proklete du-
bine“, hitro uzvrati brat Dugoprsti. „Znao sam koliko su po- norne bile dok si ti još bio ljuti novajlija. A sada, hoeš li ve jednom da otvoriš ta vrata?“
„Pa… dobro.“ Zauo se zvuk reza koje se povlae. Onda glas ree: „Da li
bi bio ljubazan da poguraš? Vrata znanja kroz koja neupueni ne mogu proi gadno se zaglavljuju kad je vlano.“
Brat Dugoprsti ih gurnu ramenom, probi se napred, uputi bratu Vrataru pogled pun prezira i pouri unutra.
Ostali su ga ekali u Unutrašnjem svetilištu, gde su nekako snebivljivo stajali kao ljudi koji nisu inae navikli da nose zlokobne crne ogrtae s kapuljaama. Vrhovni Veliki Majstor mu klimnu glavom.
„Brat Dugoprsti, je li?“ „Da, Vrhovni Veliki Majstore.“ „Da li imaš ono po šta si poslat?“ Brat Dugoprsti izvue zamotuljak ispod svog ogrtaa. „Tamo je gde sam i rekao da e biti“, ree. „Nema problema.“ „Vrlo dobro, brate Dugoprsti.“ „Hvala, Vrhovni Veliki Majstore.“ Vrhovni Veliki Majstor zalupao je svojim ekiem traei
tišinu. Prostorija se ispremeštala u neku vrstu kruga. „Pozivam Jedinstvenu i Vrhovnu Lou Rasvetljenog brat-
stva na mir“, oglasio se. „Da li su Vrata znanja obezbeena protiv jeretika i neupuenih?“
14
„Zaglavljena“, ree brat Vratar. „Vlano je. Ima da done- sem rende sledee nedelje i da ih lepo…“
„Dobro, dobro“, obrecnu se Vrhovni Veliki Majstor. „Do- voljno bi bilo i jedno ’da’. Da li je trostruki krug dobro i pra- vilno iscrtan? Da li su svi ovde koji Jesu ovde? A dobro je za neupuenog da ovde ne bude, jer bie odveden i akšir e mu biti rascepljen, drob e mu videti etiri vetra, telas e mu s mnogo kuka biti rasporen napola i frktalj nabijen na koplje da šta je sad?“
„Oprostite, da li ste rekli Rasvetljeno bratstvo?“ Vrhovni Veliki Majstor ošinu pogledom usamljenu priliku
koja je stajala podignute ruke. „Jeste, Rasvetljeno bratstvo, uvari svetog znanja još od
vremena kad nijedan ovek znati nije mogao…“ „Prošli februar“, ree brat Vratar usrdno. Vrhovni Veliki
Majstor je oseao da brat Vratar nikada zaista nije ukapirao suštinu.
„Izvinjavajte. Izvinjavajte. Izvinjavajte“, ree zabrinuta prilika. „Pogrešno društvo, naalost. Mora da sam negde pogrešno skrenuo. Odoh ja onda, ako ne zamerate…“
„I noga nabijena na kolje“, ponovi Vrhovni Veliki Majstor znaajno, naspram vlanih drvenih zvukova koji su se uli u pozadini dok je brat Vratar pokušavao da otvori zastrašujuu kapiju. „Jesmo li završili? Ima li još neupuenih koji su zaba- sali ovde, a krenuli na neko drugo mesto?“, dodade s jetkim sarkazmom. „Dobro. Lepo. Baš mi je drago. Pretpostavljam da je previše pitati da li su etiri kule straare osigurane? E, dobro. A Pantalone estitosti, da li se iko potrudio da ih ispovedi? A, ti si. Pravilno? Proveriu, da znaš… dobro. A da li su prozori privršeni Crvenim vrpcama intelekta, prema davnašnjim uputstvima? Lepo. Sada bismo moda mogli lepo da nastavimo.“
15
Pomalo oneraspoloeno, kao neko ko je prešao prstom po vrhu snajine police i uprkos svim oekivanjima otkrio da je kristalno ista, Vrhovni Veliki Majstor je nastavio.
Kakva bulumenta, ree u sebi. Gomila nesposobnjakovia koje nijedno tajno društvo ne bi taklo ni dugakom Palicom autoriteta. Od sorte koja e izlomiti sopstvene prste ak i od najjednostavnijeg tajnog rukovanja.
Ali, nesposobnjakovii s mogunostima, uprkos svemu. Neka druga društva uzimaju vešte, nadarene, ambiciozne, samouverene. On e uzeti one ozlojeene, iji su eluci puni gorine i jeda, one koji misle da bi daleko dogurali samo da im je neko pruio priliku. Samo neka on dobije one u kojima su bujice pakosti i osvetoljubivosti bile zapreene tankim zidovima nesposobnosti i kompleksa nie vrednosti.
I gluposti, takoe. Svi su oni poloili zakletvu, ali se niko pod milim bogom nije zapitao zbog ega sve to.
„Brao“, ree. „Noas su pred nama stvari od temeljne vanosti koje moramo da raspravimo. Dobra vladavina, šta- više, sama budunost Ank-Morporka lei u našim rukama.“
Nagnuli su se prema njemu. Vrhovni Veliki Majstor je osetio poetke starog uzbuenja koje je davala mo. Upijali su njegove rei. Zbog ovog oseanja vredelo se oblaiti u ovu smešnu odeu.
„Ne znamo li mi vrlo dobro da grad u ropstvu dre korum- pirani ljudi, koji se debelo fatiraju svojim poganim dobitima, dok se bolji ljudi sputavaju i primoravaju da im slue?“
„Naravno da znamo!“, ushieno ree brat Vratar, kada su uspeli da mentalno prevedu ono što su upravo uli. „Eto pro- šle nedelje, tamo u Esnafu pekara, pokušao sam da objasnim gazda Kriliju da…“
Nije to bio kontakt oima, pošto se Vrhovni Veliki Maj- stor postarao da kapuljae Bratstva obaviju lica mistinom
16
tamom, ali uprkos tome uspeo je da uutka brata Vratara samim udarom besne tišine.
„Pa ipak, nije uvek bilo tako“, nastavio je Vrhovni Veliki Majstor. „Nekada beše zlatno doba, kada su oni dostojni po- štovanja i poveravanja vlasti bili i odgovarajue nagraeni. Doba kada Ank-Morpork nije bio samo veliki grad, ve i ve- lianstven. Doba viteštva. Doba kada je… da, brate Bastione?“
Ogromna prilika spusti svoju ruku. „Govorite li vi to o onom kad smo imali kraljeve?“
„Svaka ast, brate“, ree Vrhovni Veliki Majstor pomalo ljut zbog ovog neuobiajenog traka inteligencije. „I…“
„Ali sve je to sreeno pre nekoliko vekova“, ree brat Ba- stion. „Zar nije bila ona velika bitka, ili tako nešto? I od tada vladaju samo velikaši, kao što je patricij.“
„Da, vrlo dobro, brate Bastione.“ „Nema više kraljeva, eto, to hou da kaem“, usrdno ree
brat Bastion. „Kao što brat Bastion kae, loza…“ „To što ste priali o viteštvu, to me podseti“, ree brat
Bastion. „Baš tako, i…“ „To ide s kraljevima, to viteštvo“, zadovoljno ree brat
Bastion. „I vitezovi. A oni su imali one…“ „Meutim“, oštro ree Vrhovni Veliki Majstor, „moglo
bi da se ispostavi da loza kraljeva nije tako zatrta kao što se do sada mislilo i da potomstvo loze postoji još i sad. Na to ukazuju moja istraivanja starih zapisa.“
Znaajno se povukao. Meutim, inilo se da sve to nije proizvelo dejstvo koje je oekivao. Moda mogu da svare „zatrta“, razmišljao je, ali trebalo je da se zaustavim kod „po- tomstva loze“.
Brat Bastion ponovo podie ruku.
17
„Da?“ „Je l’ to hoete da kaete da tu negde postoji neki naslednik
prestola?“, upita brat Bastion. „To bi mogao da bude sluaj, da.“ „Ma, da. Rade oni takve stvari, znate“, znalaki ree brat
Bastion. „Stalno se to dešava. itamo o tome. Izdanci se zovu. Vekovima se smucaju po udaljenim divljinama, predajui s ko- lena na koleno tajne maeve i belege po telu. Onda, taman kada postanu potrebni staroj kraljevini, oni se pojave i poizbacuju sve uzurpatore koji se nau u blizini. A onda nastane opšte slavlje.“
Vrhovni Veliki Majstor je osetio kako mu pada donja vilica. Nije oekivao da e biti ovako lako.
„Da, dobro“, ree prilika za koju je Vrhovni Veliki Majstor znao da je brat Fasader. „Ali, šta s tim? Hajde da kaemo da se pojavi izdanak, ode do patricija i kae: ’Ohoj, ja sam kralj, evo belega kao što i treba da bude, a sada se gubi.’ Šta mu onda preostaje? ivotni vek od moda dva minuta, eto šta.“
„Nisi me slušao“, ree brat Bastion, „stvar je u tome što izdanak mora da doe kada je kraljevina ugroena, je l’ tako? Onda to svi lepo mogu da vide. Onda ga odnesu do palate, izlei nekoliko ljudi, proglasi praznik, razdeli malo blaga i bog da te vidi.“
„Da li mora i da se oeni princezom?“, upita brat Vratar. „Jerbo je on svinjar.“
Svi pogledaše u njega. „Ko je uopšte rekao da je on svinjar?“, upita brat Basti-
on. „Nikad nisam rekao da je on svinjar. Otkud ti sad to za svinjara?“
„More, u pravu je“, ree brat Fasader. „Obino je svinjar ili šumar ili slino, prosean izdanak. To ima veze s onim, kad si kakoseonokae. Kognito. Treba da izgledaju kao da su skromnog porekla.“
18
„Nema nieg posebnog u skromnom poreklu“, ree jedan oniski brat, koji je izgledao kao da se sastojao samo od prilino iznošene crne odore sa smrdljivim zadahom. „Ja imam puno skromnog porekla. U mojoj porodici se smatralo da je svinjar otmeno zanimanje.“
„Ali tvoja porodica nema kraljevsku krv, brate Tupsone“, ree brat Fasader.
„Moda i imamo“, zlovoljno ree brat Tupson. „Dobro, onda“, gunajui ree brat Bastion. „Baš lepo. Ali
ono što je suštinsko to je, znaš, da pravi kralj svue ogrta i kae: ’Gle!’ i njegova uroena kraljevskost prosto zablista.“
„A kako to?“, upita brat Vratar. „… moda i imam kraljevsku krv“, mrmljao je brat Tup-
son. „Otkud mu pravo da govori da ja nemam…“ „Vidi, to naprosto bude. Prepozna se im se vidi.“ „Ali pre toga mora da spasi kraljevinu“, ree brat Fasader. „A, da“, znaajno ree brat Bastion. „To je najglavnije,
nego šta.“ „A od ega to?“ „… imam isto prava kô i svi da imam kraljevsku krv…“ „Patricija?“, upita brat Vratar. Brat Bastion, kao iznenadni autoritet za pitanja monarhije,
odmahnu glavom. „Nisam siguran da je patricij prava pretnja“, ree. „Nije
on baš tiranin, sve u svemu. Nije tako loš kao neki koje smo imali. Mislim, on ne tlai.“
„Mene stalno ugnjetavaju“, ree brat Vratar. „Gazda Krili, tamo gde radim, tlai me ujutro, u podne i uvee, vie na mene i sve to. I ena u bakalnici, tlai me sve vreme.“
„Tako je“, ree brat Fasader. „Moj stanodavac me tlai estoko. Lupa mi na vrata i melje o kiriji koju mu navodno dugujem, što je ista la. A i prve komšije me tlae itave noi.
19
Lepo im kaem, radim po itav dan i ovek valjda treba da ima neko vreme kad moe da ui da svira na tubi. To vam je pravo tlaenje. Ako ja nisam pod stopalom tlaitelja, onda ne znam ko jeste.“
„Da vam kaem…“, polako ree brat Bastion, „… ja mi- slim da mene moj šurak stalno tlai zato što ima tog novog konja i eze koje je kupio. A ja nemam. Mislim, gde je tu pravda? Kladim se da kralj ne bi dopustio da se takvo tlaenje nastavi i da ljude njihove ene tlae zato što oni nemaju novu koiju kao naš Rodni i tako to.“
Vrhovni Veliki Majstor je sve ovo slušao pomalo zabezek- nuto. Bilo je to kao da je uo da postoje takve stvari kao što su lavine, ali nije ni sanjao kad je pustio malu grudvu s vrha planine da to moe dovesti do tako nepojmljivog ishoda. Jedva da je više i morao da ih podstie.
„Kladim se da bi kralj imao šta da kae na raun stanoda- vaca“, ree brat Fasader.
„I zabranio bi da ljudi imaju gizdave koije“, ree brat Bastion. „Verovatno kupljene od pokradenih para, kontam.“
„Mislim“, ree Vrhovni Veliki Majstor ispravljajui malo stvar, „da bi mudar kralj, po prilici, ukinuo gizdave koije samo potinjenima.“
Nastupila je zamišljena pauza u razgovoru dok je okuplje- no Bratstvo u mislima delilo svet na natinjene i potinjene, stavljajui sebe na odgovarajuu stranu.
„To bi bilo baš pošteno“, polako ree brat Bastion. „Ali brat Fasader je bio u pravu, zaista. Ne mogu da zamislim izdanka kako se pojavljuje da bi ispunio svoju sudbinu samo zato što brat Vratar misli da ga prodavaica u piljarnici gleda popreko. Bez uvrede.“
„More i zakida na meri“, ree brat Vratar. „I još…“
20
„Da, da, da“, ree Vrhovni Veliki Majstor. „Doista, pravo- mislei ljudi Ank-Morporka nalaze se pod izmom tlaitelja. Meutim, kralj se obino otkriva u nešto dramatinijim uslo- vima. Kao što je rat, na primer.“
Stvari su se dobro odvijale. Uprkos njihovoj samoivoj gluposti, valjda e jedan od njih biti ipak dovoljno bistar da uputi predlog?
„Postojalo je jedno staro proroanstvo“, ree brat Fasader. „Deda mi je priao.“ Oi su mu se zacaklile od napora da se priseti. „Da, kralj e doi, dovodei Zakon i Pravdu, nee poznavati ništa osim Istine i Štitie i Sluie narodu svojim Maem. Ne morate da me tako gledate, nisam to ja izmislio.“
„Ah, svi smo uli za to. I od jake bi koristi pa to bilo“, ree brat Bastion. „Mislim, šta e da uradi, da ujaše sa Zakonom i Istinom kao etiri jahaa Apokralipse? ao svima“, zaskvi- ao je, „ja sam kralj, a ona tamo što poji konja je Istina. Nije baš praktino, jelda? Ma jok. Ne moe se verovati starim legendama.“
„Zašto ne?“, ozlojeeno upita brat Tupson. „Zato što su legendarne. Po tome znaš“, ree brat Bastion. „Uspavane princeze su baš dobre“, ree brat Fasader.
„Samo kralj moe da ih probudi.“ „Ne budi glup“, oštro ree brat Bastion. „Nemamo kralja,
pa stoga ne moemo da imamo ni princeze. Ima logike.“ „Naravno, u stara vremena bilo je lako“, zadovoljno ree
brat Vratar. „Zašto?“ „Samo je trebalo da ubije zmaja.“ Vrhovni Veliki Majstor pljesnuo je rukama i ponudio svo-
ju tihu molitvu bilo kom bogu koji je trenutno moda slušao. Bio je u pravu u vezi s ovim ljudima. Pre ili kasnije njihovi tumarajui umovi nabasae na ono što ste i eleli.
„Kako zanimljiva ideja“, ree ustreptalo.
21
„Ne bi upalilo“, nepopustljivo ree brat Bastion. „Nema više velikih zmajeva.“
„Moglo bi da ih bude.“ Vrhovni Veliki Majstor zakrcka svojim zglobovima. „Kako molim?“, upita brat Bastion. „Rekao sam da bi moglo da ih bude.“ Zaulo se nervozno smejanje iz dubine kapuljae brata
Bastiona. „Šta, onih pravih? Velikih s krljuštima i krilima?“ „Da.“ „S dahom kao iz penice?“ „Da.“ „Veliki oštri nokti na stopalima?“ „Kande? O, da. Koliko god hoeš.“ „Kako to mislite, koliko god hou?“ „Nadam se da je to samo po sebi razumljivo, brate Basti-
one. Ako hoeš zmajeve, moeš imati zmajeve. Ti moeš da dovedeš zmaja ovde. Sada. U grad.“
„Ja?“ „Svi vi. Hou da kaem mi“, ree Vrhovni Veliki Majstor. Brat Bastion je oklevao. „Ovaj, ne znam da li je to baš
dobra…“ „I slušao bi svaku tvoju zapovest.“ To ih je zaustavilo. To ih je preseklo. To je palo pred nji-
hove lasiaste umove kao kriška mesa u kafileriju. „Da li biste mogli to da ponovite?“, lagano upita brat Fasader. „Moete da ga kontrolišete. Moete da ga naterate da radi
šta poelite.“ „Šta? Pravog zmaja?“ Vrhovni Veliki Majstor zakoluta oima u privatnosti svoje
kapuljae. „Da, pravog. Ne onog malog pripitomljenog movarnog
zmaja. Nepatvoreni artikal.“
22
„Ali ja sam mislio da su oni bili samo, znate… mit.“ Vrhovni Veliki Majstor se nagnu blie. „Oni su bili mit i bili su stvarni“, ree naglas. „Oboje, i
talas i estica.“ „E sad ve ne kapiram“, ree brat Fasader. „Demonstrirau vam onda. Knjigu molim, brate Dugopr-
sti. Hvala. Brao, moram da vam kaem da dok sam prolazio svoju obuku kod Tajnih Majstora…“
„Šta, Vrhovni Veliki Majstore?“, upita brat Fasader. „Što ne slušaš? Nikada ne slušaš. Spomenuo je Tajne Maj-
store!“, ree brat Bastion. „Znaš, preasni mudraci koji ive na nekoj planini i u potaji rukovode svim stvarima pa su ga nauili itavom ovom znanju i da moe da hoda po vatri i tako to. Ispriao nam je prošle nedelje. Nauie i nas, zar ne, Vrhovni Veliki Majstore?“, završio je ponizno.
„Aha, Tajni Majstori“, ree brat Fasader. „Oprostite. To je zbog ovih mistinih kapuljaa. Oprostite. Tajni. Zapamtiu.“
Ali kada budem vladao gradom, ree u sebi Vrhovni Ve- liki Majstor, nee biti ovoga. Osnovau novo tajno društvo oštroumnih i pametnih ljudi, mada ne prepametnih naravno, ne previše pametnih. I zbaciemo hladnokrvnog tiranina i objaviemo novo doba prosveenosti, bratstva i humanizma, a Ank-Morpork e postati Utopija i ljudi kao što je brat Fasader bie ispeeni na blagoj vatri ako se ja išta budem pitao, a hou.
Kao i njegov frktalj.*
* Frktalj se definiše u Reniku srceparajuih rei kao „mala hrskava pituljica sa groicama“, Renik bi bio od neprocenjive pomoi Vr- hovnom Velikom Majstoru dok je smišljao zakletve društva pošto se u njemu nalaze i telas („vrsta prsluka koju nose neki asovniari“), ak- šir („stidljiva smeesiva ptica iz porodice liski“) i drob („igra veštine i spretnosti s kornjaama“).
23
„Dok sam, kao što rekoh, prolazio svoju obuku kod Tajnih Majstora…“, nastavio je.
„Je l’ to bilo onda kada ste morali da hodate po flis-papiru“, razgovorljivo ree brat Bastion. „To mi se uvek svialo. Otkad ste mi to ispriali, uvek sauvam stari papir. Neverovatno, zaista. Mogu da hodam po njemu bez po muke. Eto šta se moe postii pravilnom obukom u tajnom društvu, nego šta.“
A kad bude bio na ranju, pomislio je Vrhovni Veliki Majstor, brat Fasader nee biti usamljen.
„Bat tvojih koraka na putu prosvetljenja predstavlja primer za sve nas, brate Bastione“, ree. „Ako bih mogao, ipak, da nastavim – meu mnogim tajnama…“
„… iz sri bitisanja…“, ree brat Bastion s odobravanjem. „… iz sri, kao što to brat Bastion kae, bitisanja, jedna
od najveih bila je trenutno prebivalište plemenitih zmajeva. Verovanje da su izumrli sasvim je pogrešno. Oni su jedno- stavno pronašli novo evoluciono utoište. I iz njega mogu biti prizvani. Ova knjiga…“, on je znaajno izvue, „… daje tana uputstva.“
„To je tek tako, u knjizi?“, upita brat Fasader. „Nije to obina knjiga. Ovo je jedini primerak. Godine su
mi bile potrebne dok sam joj ušao u trag“, ree Vrhovni Veliki Majstor. „To je rukopis Tjubala de Malahita, velikog izua- vaoca nauke o zmajevima. Lino njegov rukopis. Prizivao je zmajeve svih veliina. Što moete i vi.“
Nastala je duga i muna tišina. „Uhm“, ree brat Vratar. „Meni to zvui pomalo kao, znate… magija“, ree brat
Bastion nervoznim glasom nekoga ko je opazio ispod koje se kutije šibica krije kuglica, ali nije voljan da to kae. „Mislim, ne elim da osporavam vašu vrhovnu premudrost i to, ali… pa… znate… magija…“
Glas mu je zanemeo.
24
„Jeste“, ree brat Fasader s nelagodnošu. „To su, e-e, arobnjaci, vidite“, ree brat Dugoprsti. „To
verovatno niste mogli da znate dok ste se gore bavili tim pustošnicima na njihovim planinama, ali arobnjaci vam se ovde obruše kô tona cigli kad vas u’vate da radite nešto tako.“
„Razgranienje, tako to zovu“, ree brat Fasader. „Otpri- like, ja se ne zezam s mistinim isprepletenim kakosezovu posledinostima, a oni ne diraju fasade.“
„Ne uspevam da uoim problem“, ree Vrhovni Veliki Maj- stor. U stvari, sasvim jasno ga je uoavao. Ovo je bila poslednja prepreka. Samo da pomogne njihovim siušnim umovima da preu preko ovoga i imae svet na dlanu. Njihova otupljujua samoivost do sada ga nije izneverila, pa sigurno nee ni sad…
Bratstvo se nelagodno meškoljilo. Onda brat Tupson progovori:
„Hah. arobnjaci. Šta sad pa oni znaju o svakodnevnim poslovima?“
Vrhovni Veliki Majstor duboko udahnu. „Ah…“ Naboj opake ogorenosti primetno je narastao. „Ništa i to je injenica“, ree brat Dugoprsti. „Idu s noso-
vima koji paraju nebo, suviše uzvišeni za ovakve kao što smo mi. Gledao sam ih dok sam radio na Univerzitetu. Dupeta im kilometar široka. Nema šanse da ih uhvatiš da rade kakav pošten posao.“
„Kao što je kraa, misliš?“, ree brat Bastion koji nikada nije previše voleo brata Dugoprstog.
„Naravno, kazae vam“, nastavio je brat Dugoprsti na- merno ignorišui ovaj komentar, „da ne treba da akate oko magije zbog toga što samo oni kao znaju kako da se ne uznemiri sklad univerzuma i šta sve ne. Gomila gluposti, po mom mišljenju.“
„Pa-a“, ree brat Fasader. „Šta ga znam. Mislim, ako po- grešno umutiš, ima da budeš do lanaka u vlanom malteru.
25
Ali ako malo zabrljaš s magijom, e onda kau da odvratna uda izlaze iz drvenarije i odma’ te nabodu.“
„Da, ali to priaju arobnjaci“, zamišljeno ree brat Ba- stion. „Nikad ih nisam mirisao, da budem iskren. Mo’ biti da su provalili nešto dobro i nee da mi ostali saznamo za to. To je obino mlataranje rukama i bajanje, na kraju krajeva.“
Bratstvo je razmislilo o ovome. Zvualo je prihvatljivo. Da su oni provalili nešto dobro, svakako ne bi eleli da im tu neko drugi upadne.
Vrhovni Veliki Majstor je odluio da je sazreo trenutak. „Onda smo se sloili, brao? Spremni ste da upranjavate
magiju?“ „Ah, da upranjavamo“, s olakšanjem ree brat Fasader.
„Ne smeta mi kada je u prazno. Samo da ne moramo da je radimo odistinski…“
Vrhovni Veliki Majstor tresnu knjigom. „Mislio sam da bacate prave ini! Da stavite grad na pravi
kolosek! Da prizovete zmaja!“, povikao je. Svaki od njih napravi po korak unazad. Onda brat Vratar
ree: „A onda, ako dobijemo tog zmaja, zakoniti kralj e se pojaviti samo tako?“
„Da!“, ree Vrhovni Veliki Majstor. „Kapiram“, priskoi brat Bastion u pomo. „Ima logike.
Zbog sudbine i tajnovitih puteva usuda.“ Nastupio je trenutak oklevanja, a zatim opšte klimanje
kapuljaa. Samo je brat Fasader izgledao pomalo utueno. „Pa… dobro“, ree neodluni brat. „Samo malkice, onda.
Da li bismo mogli da uinimo da ostane dovoljno dugo samo da spri, na primer, neke buntovne bakalnice?“
Ah… Pobedio je. Ponovo e biti zmajeva. I ponovo kralj. Ne kao
stari kraljevi. Kralj koji e raditi ono što mu se kae.
26
„To“, ree Vrhovni Veliki Majstor, „zavisi od kolike po- moi budete. Za poetak e nam biti potrebni bilo kakvi ma- gijski predmeti koje moete da donesete…“
Moda ne bi bilo pametno dopustiti im da vide da je po- slednja polovina De Malahitove knjige bila zapravo sagorela grudva. ovek oigledno nije bio na visini zadatka.
On to moe mnogo bolje. I nee biti nikoga ko e moi da ga sprei.
Grmljavina se valjala…
* * *
Kae se da bogovi igraju igre ivotima ljudi. Ali koje igre, i zašto, i ko su u stvari pioni, i koja se igra igra, i kakva su pravila – ko to zna?
* * *
A sada udaljimo se nakratko s pokislih ulica Ank-Morporka, preimo kamerom preko jutarnjih izmaglica Diska i ponovo se fokusirajmo na mladia koji grabi prema gradu sa svom otvorenošu, iskrenošu i nevinošu ledenog brega koji plovi ka glavnom prekookeanskom brodskom putu.
Mladi se zove Kerot.* Ovo nije zbog njegove kose, koju mu je otac uvek skraivao iz higijenskih razloga. To je zbog njegovog oblika.
* Kerot na engleskom znai šargarepa, ali je i naziv za rie osobe. (Prim. prev.)
27
To je vrsta kupastog oblika koji deak dobije istim ivo- tom, zdravom ishranom i dobrim planinskim vazduhom u ogromnim pluima. Kada stegne ramene mišie, drugi mišii moraju prethodno da se sklone s puta.
On takoe nosi ma koji mu je predat u tajanstvenim okol- nostima. Veoma tajanstvenim okolnostima. Iznenaujue je stoga da je nešto u vezi s ovim maem veoma neuobiaje- no. On nije magian. Nema ime. Kada njime zamahnete, ne dobijate oseaj moi, dobijate samo uljeve; mogli biste da poverujete da je to ma koji je toliko korišen da je prestao da bude išta drugo osim maa u suštini – dugakog komada metala sa veoma oštrim ivicama. I nema sudbinu ispisanu svuda po sebi.
Praktino je jedinstven, zapravo.
* * *
Grmljavina se valjala. Slivnici grada lagano su klokotali dok je talog noi oticao,
u nekim sluajevima slabašno protestujui. Kada bi došla do opruenog kapetana Vajmsa, voda je
skretala i zaobilazila ga u vidu dva potoka. Vajms otvori oi. Nastupio je trenutak prazne smirenosti pre nego što ga je seanje udarilo poput lopate.
Bio je to loš dan za Strau. Bili su na sahrani Herberta Gaskina, ako ništa. Jadni naš Gaskin. Prekršio je jedno od osnovnih pravila straarskog posla. To nije bilo pravilo koje bi neko kao što je bio Gaskin mogao da prekrši dva puta. I tako, bio je spušten u natopljenu zemlju dok je kiša dobovala po njegovom kovegu, a nikoga nije bilo da ga oplae izuzev tri preivela lana None strae, najprezrenije grupe ljudi u celom gradu. Narednik Kolon je plakao. Jadni naš Gaskin.
28
Jadni naš Vajms, pomisli Vajms. Jadni naš Vajms, ovde u jarku. Ali, odatle je poeo. Jadni
naš Vajms, dok mu se voda uliva ispod grudnog oklopa. Jadni naš Vajms gleda kako se ostatak jarka cedi pored njega. Ve- rovatno je ak i jadni naš Gaskin sada imao bolji pogled od njega, razmišljao je.
Deder da vidimo… otišao je posle sahrane i uradio se. Ne, nije se uradio, druga re, poinje s „do“. Doradio, tako je. Jer itav svet se krivio kako ne treba, kao iskrivljeno staklo, ulazilo je u iu samo ako bi ga gledao kroz dno boce.
Sada još nešto, samo šta ono beše? Ah, da. No. Vreme za dunost. Mada ne i za Gaskina.
Mora se nai novi momak. Novi momak ionako dolazi, je l’ tako beše? Neki što viri iz zemlje. More, pisalo je. Neko povre beše…
Vajms je odustao i ponovo se sruio. Jarak je nastavio da klokoe.
* * *
Nije samo planinski vazduh bio zasluan za Kerotovu telesinu. To što je odrastao u rudniku zlata koji su vodili patuljci i što je po dvanaest sati dnevno vukao vagone do površine sigurno da je bilo od uticaja.
Hodao je pognuto. Ono što je dovelo do toga bilo je od- rastanje u rudniku zlata koji su vodili patuljci koji su mislili da je metar i po dobra visina za tavanicu.
Oduvek je znao da je drugaiji. Ako ništa, s više modrica. A onda je jednog dana otac došao do njega, ili tanije, došao mu je do struka i ispriao mu da nije, u stvari, kao što je oduvek verovao, patuljak.
29
Uasna je stvar imati skoro šesnaest godina i pripadati pogrešnoj vrsti.
„Nismo to hteli da ti kaemo ranije, sine“, rekao mu je otac. „Mislili smo da eš to prerasti, znaš.“
„Šta to prerasti?“, upitao je Kerot. „Prerasti. A sada tvoja majka misli, u stvari, oboje mislimo,
da je vreme da ideš meu svoje. Mislim, nije fer zadravati te ovde zbijenog, bez društva tvoje visine.“ Otac se poigravao otkaenom nitnom na svom šlemu, što je bio siguran znak da je zabrinut. „Ehr“, dodade.
„Ali, vi ste moji!“, oajniki ree Kerot. „Na neki nain, da“, ree otac. „Na drugi nain koji je
mnogo precizniji i ispravniji, ne. To ti je sve stvar genetike, vidiš. Zato bi moda bilo pametno da odeš odavde i vidiš malo sveta.“
„Šta, zauvek?“ „O, ne! Ne. Naravno da ne. Vrati nam se u posetu kad god
zaeliš. Ali, znaš, momak tvojih godina, ovde u zapeku… Ne valja. Znaš šta mislim. Nisi više dete. Uglavnom moraš da ideš na kolenima i sve to. Ne valja, nikako.“
„Pa koji su to moji, onda?“, upita Kerot zbunjeno. Stari patuljak duboko udahnu. „Ti si ovek“, ree. „Šta, kao gospodin Varneši?“ Varneši je vozio volovsku
zapregu jednom nedeljno uz planinski drum da bi trgujui došao do zlata. „Jedan od Velikih ljudi?“
„Ti imaš dva metra, mome. On ima samo metar i pe- deset.“ Patuljak je ponovo poeo da se poigrava otkaenom nitnom. „Vidiš kako stoje stvari.“
„Da, ali… ali moda sam ja samo malo izrastao“, oajniki ree Kerot. „Na kraju krajeva, ako moeš da imaš niske ljude, zar ne moeš da imaš i visoke patuljke?“
Otac ga je drugarski potapšao po butinama.
30
„Moraš se suoiti s injenicama, deko. Više eš biti na svome kada izaeš na površinu. To ti je u krvi. A ni krov nije tako nizak.“ Neeš stalno udarati glavom u nebo, ree u sebi.
„ekaj malo“, ree Kerot ije se iskreno elo nabiralo usled nekakvog preraunavanja. „Ti si patuljak, je l’ tako? I mama je patuljak. Znai i ja bih morao da budem patuljak. ivotna injenica.“
Patuljak uzdahnu. Nadao se da e do ovoga doi za moda nekoliko meseci i da e mu to neno predoiti, ali više nije bilo vremena.
„Sedi, mome“, ree. Kerot sede. „Stvar je u tome“, ree skrhano kada se deakovo veliko
estito lice malo pribliilo njegovom, „da smo te jednog dana pronašli u šumi. Gegao si se pored jedne staze… uhm.“ Ot- kaena nitna zaškripa. Kralj nastavi.
„Stvar je u tome, vidiš… bila je tu ta zaprega. Zapaljena, što bi se reklo. I mrtvi ljudi. Hm, da. Krajnje mrtvi ljudi. Zbog bandita. Mnogo je bila teška ta zima, svakojaki su dolazili u brda… I zato smo te odveli unutra, naravno, i onda, pa, bila je to duga zima, kô što rekoh i tvoja mama nekako se navikla na tebe i, eto, nismo se nešto pretrgli da traimo od Varnešija da se raspita. To ti je to, i ukratko i naširoko.“
Kerot je ovo primio prilino mirno, uglavnom zato što nije razumeo skoro ništa od svega. Pored toga, koliko je on znao, pronalaenje dece kako se gegaju u šumi bio je normalan nain raanja. Patuljak se ne smatra dovoljno starim da bi mu* se objasnili tehniki procesi sve dok ne ue u pubertet.**
* Zamenica se koristi da ukae na oba pola. Svi patuljci imaju brade, a nose i do dvanaest slojeva odee. Pol je više ili manje stvar slobodnog izbora. ** Negde oko 55. godine ivota.
31
„Dobro, tata“, ree i sagnu se kako bi se spustio do nivoa patuljkovog uva. „Ali znaš, ja i – znaš Minti Kamenodeljac? Ona je stvarno lepa, tata, ima bradu tako mekanu kao, kao, kao nešto jako mekano – mi se lepo slaemo i…“
„Da“, hladno ree patuljak. „Znam. Njen otac je popriao sa mnom.“ Kao i njena majka s tvojom majkom, dodao je u sebi, a onda je ona popriala sa mnom. Naširoko.
„Nije da im se ne sviaš, staloen si momak i dobar radnik, bio bi ti dobar zet. etiri dobra zeta. U tome je problem. A ona ima samo šezdeset godina. Nije to u redu. Nije kako treba.“
uo je on za decu koju su odgajili vukovi. Pitao se da li je voa opora ikada morao da obavi ovako neugodan razgovor. Moda bi ga odveo na neki tih proplanak i rekao: Vidi, sine, moda si se ve zapitao zašto nisi toliko dlakav kao ostali…
Razgovarao je o tome s Varnešijem. Dobar, vrst ovek taj Varneši. Naravno, poznavao je ovekovog oca. I njegovog dedu, sad kad malo bolje razmisli. Izgleda da ljudi nisu tra- jali toliko dugo, verovatno zbog tog silnog napora da se krv upumpa tako visoko.
„Imamo tu problem, kralju.* Nego šta“, rekao je starac dok su pijuckali na klupi iznad Jame br. 2.
„Samo da ti kaem, dobar je on momak“, ree kralj. „Do- sledan. Iskren. Ne blista od pameti, ali mu reci da uradi nešto i nee stati dok to ne bude uraeno. Poslušan je.“
„Mogao bi da mu iseeš noge“, ree Varneši. „Nisu noge ono što e nam biti problem“, turobno ree kralj. „Ah. Da. Pa, u tom sluaju mogli biste…“ „Ne.“ „Ne“, zamišljeno se sloio Varneši. „Hmm. E pa, onda, ono
što morate da uradite jeste da ga malo pošaljete u svet. Neka
* Doslovno: dezka-knik, „nadzornik rudnika“.
32
se malo kree meu ljudima.“ Naslonio se. „Ono što vi ovde imate, kralju, jeste patak“, znaajno dodade.
„Mislim da ne bi trebalo da mu to kaem. On odbija da poveruje i da je ovek.“
„Ono što hou kaem jeste: patak odgajan zajedno s pili- ima. Dobro poznat ivinarski problem. Otkrije da ne moe da kljuca, a nema pojma šta je to plivanje.“ Kralj ga je uljudno slušao. Patuljci se ne bave previše poljoprivredom. „Ali moeš da ga pošalješ da vidi mnoštvo drugih pataka, pustiti ga da pokvasi noge, pa više nee juriti za piliima po dvorištu. I moeš da nakriviš kapu.“
Varneši se zavalio sa zadovoljnim izrazom na licu. Kada veliki deo svog ivota provedete pod zemljom, do-
bijete veoma bukvalna shvatanja. Patuljcima ne trebaju me- tafore i poreenja. Stene su vrste, a tama je tamna. Samo li poneš da se zezaš s opisima, nadrljao si, to je njihov moto. Ali nakon dve stotine godina razgovaranja s ljudima kralj je silom prilika razvio marljive umne alatke koje su skoro bile dovoljne za posao razumevanja ljudi.
„Ama, meni kapa i ovako lepo stoji“, polako je ukazao. „Isto ti doe.“ Nastala je pauza dok je kralj sve ovo podvrgavao detaljnoj
analizi. „Hoeš da kaeš“, ree odmeravajui svaku re, „da treba
da pošaljemo Kerota da bude patak meu ljudima zato da bih ja mogao da nakrivim kapu.“
„Dobar je on momak. Mnoge se mogunosti pruaju veli- kom i snanom momku kao što je on“, ree Varneši.
„uo sam da patuljci idu da rade u Velikom Gradu“, nesi- gurno ree kralj. „I onda šalju novac svojim porodicama, što je pravilno i vredno svake hvale.“
„Eto ti onda. Naeš mu posao u, u…“ Varneši je tragao za inspiracijom. „… u Strai, ili tako nešto. Moj pradeda je,
33
znaš, bio u Strai. Dobar je to posao za krupnog momka, priao je moj deka.“
„Šta je to Straa?“, upita kralj. „Oh“, ree Varneši s neodreenošu nekoga ija porodica
u poslednje tri generacije nije proputovala više od trideset kilometara, „oni se staraju da se ljudi dre zakona i da rade ono što im se kae.“
„To je veoma valjana briga“, ree kralj koji je, budui da je obino on bio onaj koji je kazivao, imao veoma vrste stavove kada je re o ljudima koji rade ono što im se kae.
„Naravno, oni ne primaju bilo koga“, ree Varneši rovarei po dubinama svog pamenja.
„Pa i ne bi trebalo kada je u pitanju tako vaan zadatak. Pisau njihovom kralju.“
„Mislim da tamo nemaju kralja“, ree Varneši. „Samo nekog oveka koji im govori šta da rade.“
Kralj patuljaka je ovo primio prilino mirno. inilo mu se da to s tanošu od devedeset sedam procenata odgovara opisu kraljevanja, barem što se njega ticalo.