Prepodobni Siluan Atonski - Pouke

8/7/2019 Prepodobni Siluan Atonski - Pouke

1/24

Prepodobni Siluan Atonski

1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radinekog buduceg dobra On je popustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatitini prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi mozete pomoci samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika nabezboznike ne popravlja stvar.

3. Popriste duhovne borbe svakog coveka jeste, pre svega, njegovovlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medjuljudima.

5. Covek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, ustanju je da taj svet porice zato sto ga ne poznaje. Svaki covek je pozvanna punotu duhovnog zivota, ali neprestana usmerenost covekove volje kavestastvenom svetu, telesnim i dusevnim dozivljajima, dovodi do toga dacovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moc duhovnog opazanja.

6. U toku proteklih vekova hriscanstva svetootacki opit utvrdio je tri vrsteili tipa razvitka hriscanskog duhovnog zivota.U prvu vrstu spada vecina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodacu iprovode zivot u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri krajuzivota, u srazmeri sa prezivljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nesto

vecoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt velikublagodat. Tako biva kod mnogih monaha.U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malomblagodacu u pocetku, da bi se revnosnim podvizivanjem kroz molitvenitrud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat.Kasnije umnozavajuci podvige oni dostizu visoki stepen savrsenstva.U trecu grupu spadaju oni retki koji na pocetku podviznickog puta dobijajuveliku blagodat savrsenih za svoju zarku revnost. To su oni koje je Bogunapred poznao.

7. Bozji darovi su udruzeni sa izvesnim covekovim podvigom. Kada Bog

predvidi da ce se covek prema njegovom daru odnositi onako kao stotreba, tada se ovaj dar izliva 'nezavisno'. Moze se reci da od Bozjegpredznanja kako ce covek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanjeveceg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice covekovog individualnog zivota i opterecuje zlomzivot celog covecanstva. On ce se prema tome odraziti na sudbinu celogsveta.( Citava Rusija ce postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospodaza oprostaj. Moramo se kajati za nase grehe i bojati se da ne ucinimo inajmanji greh i moramo stremiti da cinimo dobro, i najmanje. Jer je cak ikrilo muve izmereno i Bozija mera je tacna. I kad i najmanje dobro budepretegnulo na vagi, Bog ce otkriti svoju milost prema Rusiji'.-StaracAristokle Moskovski i Svetogorski-upokojio se 1918.)

1


2/24

9. Cineci greh, telesni covek ne dozivljava njegove posledice onako kao stoih dozivljava duhovni covek. Telesni covek ne zapaza neke narocitepromene svog duhovnog stanja pri ucinjenom grehu, buduci da se stalnonalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni covek pri svakom priklanjanjusvoje volje grehu, zapaza promenu svog dusevnog stanja zbog umanjeneblagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sveri covekove svestijos uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomislionemogucava dalji razvitak greha.

11. Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji jevrsio misionarsku sluzbu medju nepravoslavnim hriscanima. Starac ga jeupitao kako on propoveda.Arhimandrit mu je odgovorio:- Ja im kazem: vasa vera je zabluda, kod vas je sve izopaceno, lazno i akose ne pokajete nema za vas spasenja!- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istinitiBog?- Da, veruju.- A da li postuju Majku Bozju?- Postuju ali imaju nepravilno ucenje o Njoj.- Da li postuju svetitelje?- Postuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali odCrkve?- Vrse li bogosluzenja u hramovima, citaju li rec Bozju?- Da, postoje kod njih i crkve i sluzbe, ali trebalo bi da vidite kakve su to

sluzbe u poredjenju sa nasima. Kakva hladnoca i bezdusnost!- Znaci, oce arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju sto verujuu Isusa Hrista, sto postuju Majku Bozju i svetitelje, sto ih prizivaju u svojimmolitvama. Medjutim ako im vi kazete da je njihova vera zabluda ono vasnece slusati... Medjutim ako ima kazete da je dobro sto veruju u Boga, stopostuju Bogorodicu i svetitelje, sto idu u crkvu na bogosluzenja i sto se kodkuce mole, sto citaju rec Bozju i ostalo, ali da u necemu grese i da tegreske treba da isprave pa ce sve biti dobro, onda ce se Gospod radovatizbog njih, te cemo se svi spasti miloscu Bozjom... Bog je Ljubav. Zato ipropoved treba da izvire iz ljubavi. Onda ce ona biti na korist onome kojipropoveda i onome koji slusa. A kad osudjujemo necemo imati koristi i

ljudi nece slusati.

12. Jednom je starac Siluan vodio razgovor sa jednim studentom koji je biozaokupljen problemom slobode. Naravno pod pojmom slobode taj mladic je mislio na politicku slobodu i uopste pravo da se postupa po svojimpobudama i zeljama. Starac mu je odgovorio: ' Ko je onaj ko ne volislobodu? Svi mi hocemo slobodu, no treba znati u cemu se ona sastoji ikako se do nje dolazi. Da bismo postali slobodni potrebno je, pre svega,'svezati' sebe. Sto vise budes sebe obuzdavao imaces vecu sloboduduha... Potrebno je obuzdavati strasti u sebi, da nebi ovladale tobom.Zatim treba obuzdati sebe da nebismo skodili svome bliznjem... Ljudiobicno traze slobodu da bi radili 'sta hoce'. Ali to nije sloboda vec vlastgreha nad tobom, jer po reci Gospoda: svaki koji cini greh, rob je grehu.Istinska sloboda je da ne gresimo, da svi srcem volimo Boga i bliznjeg.


3/24

Istinska sloboda je neprestano prebivanje u Bogu.

13. Skromno misliti o sebi je najbolji nacin da se sacuva cistota uma odsvih strasnih pomisli. Drzi um u adu i uzdaj se u milost Bozju. Duhovnahrabrost sastoji se u cvrstom uzdanju u Bozje milosrdje. Pavsi u grehhrabar podviznik ne ocajava, vec se odmah punim pouzdanjem obraca

Bogu sa pokajanjem i tako pobedjuje neprijatelja.

14. Jednom je neko hvalio Nemce kako dobro prave masine i poceo daomalovazava ruski narod kao nesposoban. Starac Siluan je odgovorio: Jasmatram da u pitanju nije nesposobnost Rusa. Rusi svoju glavnu misao ipreteznu snagu obracaju Bogu i malo misle o zemaljskom. No kada bi ruskinarod svoja glavna interesovanja usmerio ka zemaljskom i samo se timebavio, daleko bi nadmasio sve ostale, jer je to lakse.

15. 'Dobro je uvek u svemu traziti od Boga da nas urazumi sta i kako daradimo i govorimo'. Prakticno to se ovako vrsi: svaki hriscanin kad treba dadonese neku odluku koja bi bila u skladu sa voljom Bozjom, treba najpreda se odrekne svoga znanja, pretpostavki, zelja i planova, te da seslobodan od svega 'svoga' sa budnom paznjom u srcu pomoli Bogu. Prvumisao koja mu se javi u dusi posle ove molitve on treba da primi kaootkrovenje svise.

16. Iako duhovne pouke spolja mogu biti nesavrsene, one ce, ako se primesa verom i ako se revnosno primene, uvek dovesti do uzrastanja dobra.

17. Razborit podviznik ili onaj ko se ispoveda kod duhovnika, ovako se

ponasa: u nekoliko reci isprica duhovniku o pomislima, ili mu iznese onosustinsko o svom dusevnom stanju, a zatim ostavlja duhovnika slobodnog.Duhovnik, pak, koji se od pocetka moli Bogu, ceka urazumljenje od Boga.Ako u svojoj dusi oseti 'osvedocenje', daje svoj odgovor na kome se i trebazadrzati. Jer ako se 'prva rec' duhovnika propusti, gubi se delotvornostTajne i ispovest moze da se preobrati u obican razgovor.

18. Kroz prostrano more zivota Crkve, cisto i istinsko predanje Duhaprotice poput tanke struje i onaj koji zeli da se priblizi tom potoku treba dase odrekne svog umovanja. Covek koji pocinje rasudjivati svojim razumom,neizbezno gubi cistotu, jer je Bozjoj premudrosti i istini suprotna ljudska

'mudrost' i 'istina'. Svojeumnim ljudima ovo ce se uciniti strasno teskim icak bezumnim, ali onaj ko se nije uplasio da postane 'lud' (1.Kor. 3, 18-19),spoznao je istinski zivot i istinsku premudrost.

19. Mnogi grese kad odbacuju predanje Crkve, da bi se-po njihovommisljenju-okrenuli njegovom pravom izvoru, tj. Svetom Pismu. Jer nijeSveto Pismo izvor Crkve, vec sveto predanje. Prvih decenija svoje istorijeCrkva jos nije imala spise Novog Zaveta, nego je zivela samo po predanju,koje verni, po savetu apostola Pavla treba da cuvaju (2.Sol.2,15). Sve jeresi su posledica proizvoljnog tumacenja Svetog Pisma. O ovomizopacenom tumacenju Svetog Pisma govorio je jos apostol Petar (2. Pt.3,16). Razumevanje Bozje reci moguce je samo kroz ispunjavanjezapovesti Hristovih, a ne putem naucnih istrazivanja. 'Moja nauka nijemoja, nego Onog koji me je poslao. Ako hoce ko volju Njegovu da tvori,

3


4/24

poznace da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim' (Jn. 7, 15-17).

12. Duh Sveti kao Duh Svetlosti i Istine zivi i uizvesnoj meri u svakomcoveku i prosvecuje ga. Prebivajuci u blagodeti, covek moze da je vidi i udrugima, a ko ne oseca blagodat ne vidi je ni u drugima. 'Ako covek u

svom bratu vidi prisustvo Svetoga Duha, znaci da i on sam ima u sebiveliku blagodat. A ako pak mrzi svoga brata, znaci da je i on sam opsednutzlim duhom'.

13. Umom ne mozemo saznati cak ni to kako je stvoreno sunce. Ukoliko sepomolimo Bogu da nas nauci kako je stvoreno sunce u dusi cemo cuti jasan odgovor: ' Steci smirenje i doznaces ne samo kako je suncestvoreno, vec ces poznati i njegovog Tvorca'.

14. Postoje dva nacina saznanja bica. Prvi i svima poznat je sposobnostljudskog duha da saznaje bezbroj raznolikih slozenih pojava i formi ubeskrajnoj usitnjenosti i rasclanjenosti svega zbivanja. Saznanje stecenona ovaj nacin ne dovodi nikada do potpunog i realnog jedinstva. Pri ovomnacinu saznanja, um koji neprestano tezi jedinstvu, pribegava sintezi, uveki neizostavno izvestacenoj. Jedinstvo postignuto na ovaj nacin ne postojikao nesto realno i objektivno. Drugi nacin saznanja bica stice se putemusredsredjivanja ljudskog duha unutar sebe i njegovog obracanja Bogu.Ovo je potpuno suprotan proces onom prvom. Um se odvraca odneizmernog mnostva pojava u svetu, svom snagom se obracajuci Bogu.Prebivajuci u Bogu on vidi sebe i sav svet. Um koji prebiva u molitvi nemisli, to jest, ne rasudjuje vec zivi. Dejstvo uma pogruzenog u molitvu nije

baratanje opstim pojmovima, nego ucestvovanje u bicu. Um koji istinskiprebiva u molitvi nema posla sa kategorijama racionalnog misljenja, negosa kvalitativno drugacijim kategorijama. Te kategorije su samo bice unjegovoj stvarnosti, koje se ne moze stesniti u uzane okvire opstihpojmova.

15. U asketskim spisima svetih otaca pod 'secanjem na smrt' nepodrazumeva se obicno ljudsko saznanje o smrtnosti coveka, niti obicnosecanje na to da cemo umreti. To je jedno narocito duhovno osecanje ipocinje dozivljavanjem kratkotrajnosti ovozemaljskog zivota i prelazi uduboko osecanje truleznosti i prolaznosti svega zemaljskog, usled cega se

menja covekov odnos prema svemu u svetu. Sve sto ne traje vecno gubisvoj znacaj. Paznja uma se okrece od spoljasnjeg sveta i usredsredjuje seprema 'unutra'. Dusa se postavlja pred neshvatljivu dubinu tame. Ovovidjenje dusu dovodi do uzasa koji pobudjuje na usrdnu molitvu koja neprestaje ni danju ni nocu. Vrema pocinje da gubi svoje trajanje, ali upocetku ne zbog toga sto je dusa ugledala svetlost vecnog zivota, vec naprotiv, sto je je citavo bice prozeto osecanjem vecne smrti. Najzad,prolazeci kroz mnoge i razlicite stupnjeve, dusa se pod uticajem blagodatiuzdize u oblast bespocetne Bozanske svetlosti. Nije to neki filozovski'transcenzus', vec zivot u svojoj punoti koji nema potrebe za dijalektickim'dokazima'.

16. Poznanje visih duhovnih istina lezi na putu ispunjavanja jevandjeljskihzapovesti, a ne 'spoljasnjeg' obrazovanja. Hriscanstvo nije filozofija, nije


5/24

'ucenje'(doktrina), vec zivot.

17. Oni koji mrze i odbacuju brata, krnji su u svom bicu i ne poznajuistinskog Boga koji je sveobuhvatna ljubav. Oni nisu nasli put do njega.

18. Zlo uvek dejstvuje pomocu obmane, prikrivajuci se dobrom. Dobro,

pak, za svoje postojanje ne potrebuje pomoc zla. Dobro se ne postizerdjavim sredstvima i cilj ne opravdava sredstvo. Dobro koje se postizerdjavim sredstvima nije dobro!

19. Ostvarujuci Hristovo delo na zemlji, Crkva svesno prima na sebe savteret gneva onih koji nisu nasli put do Njega. Kao sto je Hristos bio gonjenu ovom gresnom svetu i morao da postrada, tako i istinska Crkva Hristovaneizbezno mora biti gonjena i mora da strada. 'A i svi koji hoce da zivepobozno u Hristu Isusu bice gonjeni ( 2.Tim. 3,12).

20. Mnogi govore: ' Adam i Eva su okusili zabranjeni plod i sta sam ja tukriv? Ja sam spreman da odgovaram za svoje grehe, a ne za tudje!'.Medjutim oni ne shvataju da ovakvim pokretima svoga srca oni ponavljajugreh praoca. Adam je odbio da uzme na sebe odgovornost, bacajuci krivicuna Evu i Boga, koji mu je dao zenu. Zato mi kad god odbijemo da snosimokrivicu za opste zlo, ponavljamo isti taj greh. Pretpostavljamo da bi sesudbina covecanstva drugacije odvijala da se Adam nije pravdao, vec uzeona sebe odgovornost zajednickog greha. Zivot covecanstva bi i sadamogao da podje drugim tokom, kada bismo dobrovoljno primali na sebekrivicu svojih bliznjih. Covek uvek moze da nadje opravdanje za svojepostupke, ali ako pazljivo zaviri u svoje srce videce da se iza svakog

samoopravdanja krije lukavstvo. On se pravda jer nije svesan svog darabogolike slobode, vec sebe smatra predmetom ovog sveta od koga onzavisi. Zato samoopravdanje prilici robovima, a ne sinovima Bozjim.

21. Ako je svaka ljudska ipostas-licnost, koja je sazdana po obrazuapsolutnih Bozanskih Ipostasi, sposobna da u sebe smesti punotusveljudskog bica, kao sto se svaka Bozanska Ipostas javlja nosiocem svepunote Bozanskog bica (a takav je duboki smisao druge zapovesti) ondace se svako boriti sa zlom, kosmickim zlom, zapocinjuci od samog sebe.

22. O Bogu se ne moze reci da je nepravedan, tj. da u Njemu ima

nepravde, ali se ne moze reci ni da je pravedan u smislu u kome mishvatamo pravdu. Sveti Isaak Sirin govori: 'Ne usudjuj se nazivati Bogapravednim. Jer kakva je to pravda kada smo mi sagresili, a On predaoJedinorodnog Sina na krst?'. Mi smo sagresili, a Bog je stavio svete angeleu sluzbu naseg spasenja! Sta vise i nerazumne zivotinje i svu ostalu tvar,Gospod je predao zakonu truleznosti, kada je covek, radi koga je onastvorena, kroz vlastiti greh postao rob truleznosti. To dakle nije zakonpravde nego zakon ljubavi!

23. Molitva napreduje uporedo sa stupnjevima razvitka covecijeg duha.Prvi pokret uma usmeren je spoljasnjosti, drugi je vracanje samom sebi, atreci je stremljenje Bogu kroz unutarnjeg coveka. Prvi oblik molitve, usled jos nedovoljne sposobnosti uma da se neposredno uzdigne do cistogbogomislija, karakterise mastanje (zamisljanje). Drugi oblik karakterise

5


6/24

razmisljanje, a treci udubljivanje u sagledavanje. Jedino ovaj treci vidmolitve smatra se normalnim religioznim stanjem, dok su prethodna dvasamo prelazni oblici i stepenice ka njemu. Treci vid molitve ili sjedinjenjeuma sa srcem se coveku daje svise. Plac sa umiljenjem za vreme molitve,pouzdani je znak da se um sjedinio sa srcem i da se prava molitva nalazina prvoj lestvici penjanja ka Bogu.

24. Pomisao se razvija na sledeci nacin: Prvi trenutak je kada se covekuspolja priblizi izvesni duhovni uticaj koji u pocetku ne mora imati jasan iodredjeni oblik. Prvi stupanj oformljenja nekog oblika (pojava uunutrasnjem vidiku coveka) jeste pojava neke predstave. Posto pojavaslike ne zavisi od covekove volje, ovo se jos ne uracunava u greh.Predstave se zaodevaju cas u vidljive oblike, cas u misaone sadrzaje, anajcesce su i jedno i drugo. Posto predstave culnih predmeta povlace zasobom neku misao, sve vrste predstava se na podviznickom jezikunazivaju-'pomisli'. Kod bestrasnog coveka 'vladalacki' um se mozezaustaviti na dosavsoj pomisli kao sila koja raspoznaje bice, ostajucipotpuno slobodan od njenog uticaja. Ali ako u coveku postoji 'mesto' , akopostoji odgovarajuca podloga, nekakvo raspolozenje prema duhu koji seskriva u pomisli, tada energija pomisli hrli da osvoji psihicki svet, tj. Srce,dusu covekovu. Pomisao to postize time sto u dusi, raspolozenoj premaporoku, izaziva izvesno osecanje naslade, svojstveno ovoj ili onoj slasti. Utoj nasaldi se i sastoji 'iskusenje'. Taj trenutak naslade se jos ne upisuje ugreh. To je samo 'predlaganje' greha. Dalji razvitak pomisli mogao bi segrubo, sematski prikazati ovako: naslada koju predlaze strast privlacipaznju uma, sto predstavlja veoma vazan momenat, jer je sjedinjenje umasa pomislju pogodan uslov za njen razvitak. Ukoliko um jednim

unutrasnjim naporom volje ne odbaci predlozenu nasladu, vec i daljeusredsredjuje svoju paznju na nju, javice se raspolozenje prema njoj,prijatan razgovor sa njom, a zatim 'pristajanje', koje moze da predje upotpuno i aktivno 'saglasavanje'. Dalje, strasna naslada moze da narastedo te mere da ovlada covekovim umom i voljom, sto se naziva 'ropstvom'.Posle toga se sve snage coveka, savladane strascu, usmeravaju ka vecoj ilimanjoj resenosti za ostvarenje greha na delu, ukoliko za to ne postojespoljasnje prepreke, ili ako postoje, ka trazenju mogucnosti takvogostvarenja.

25. Da bi se sve ovo izbeglo potrebno je da se um molitvom sabere u srce.

To je nasusna potreba svakog podviznika koji zeli da se kroz istinskopokajanje ucvrsti u duhovnom zivotu. U ovakvom stanju um se savpretvara u sluh i vid i cuje i vidi svaku pomisao koja se priblizava spolja i topre nego sto ona prodre u srce.'Kceri vavilonska, krvnico!...blago onomekoji uzme i razbije decu tvoju o kamen imenom Isusa Hrista ' (Ps. 136, 8-9).

26. Cuvaj srce od svake strane pomisli pomocu umne budnosti, kako bi,otklonivsi svaki tudj uticaj spolja, dosao do stajanja pred Bogom u cistojmolitvi. Ovo delanje se naziva umno bezmolvije.

35. Buduci apsolutno slobodan, Bog nije podvrgnut nikakvom mehanickompritisku, niti bilo kakvoj prinudi. Umno bezmolvije iziskuje potpunosamoodricanje. To je ujedno i najtezi podvig. Ta covekova odluka da se


7/24

oda velikom stradanju radi uspesnijeg ispunjavanja zapovesti Bozjih,privlaci Bozju blagodat, naravno ukoliko se taj podvig vrsi u duhu smirenja.Gord covek nikada nece dostici pravo bogoopstenje ma kakav metodprimenjivao.

36. Mnogo je na zemlji onih koji veruju, ali je malo onih koji znaju Boga!

Pod znanjem se ne podrazumevaju gnoseolosko-bogoslovski zakljucci, vecopit zivoga opstenja. Znanje je sa-bitisanje.

37. Bog je (coveka) sazdanog po obrazu, stvorio bez strasti,zatostrasti nisu u prirodi duse, nego su nesto pridodato, i za njih je kriva samadusa Ako su ti osecanja (cula) zakljucana bezmolvijem, uvideces kakvablaga ima dusa sakrivena u sebi (Isak Sirin, Slovo3).

38. Svetitelj nije onaj koji poseduje visoke crte ljudske moralnosti, niti onajko svoj zivot provodi u podvizivanju i molitvi (jer i fariseji su postili idugo se molili), nego onaj ko u sebi nosi Svetoga Duha.

39. Samo duhovni covek koji poznaje zivotvorni uticaj Bozanske blagodati,sposoban je da shvati strast ko patnju i smrt u samom njenom zacetku, jerblagodat radja u dusi odvratnost i mrznju prema gresnim pokretima unama. Borba sa strastima jeste pocetak duhovnog zivota. Kada bi se ovaborba sastojala samo u odricanju od nasladjivanja, tada bi ona bila laka.No tezi je onaj drugi stupanj-kada nezadovoljena strast pocinje da mucicoveka u vidu najrazlicitijih bolesti. Pravi podviznik je tada spreman, usvojoj resenosti da im se ne podcini, da ide i do smrti- do koje ne dolazi jerBog tada jos vise cuva coveka. Ovakva hrabrost je neophodna za duhovno

uzrastanje.

40. Bogoslov-racionalista izgradjuje svoj sistem, otprilike kao sto arhitektagradi neki dvorac ili hram, koristeci empirijske ili metafizicke pojmove kaogradjevinski materijal i brinuci se pritom vise o velicanstvenom iharmonicnosti svog idealnog projekta u njegovom logickom aspektu, negoo njegovoj saglasnosti sa stvarnom istinom bica. Uzrok ovakvom pristupu je gordost!

41. Bogoslov-filozof se, buduci racionalista, uzdize do nadracionalnemisaone sfere koja jos nije Bozanski svet jer se nalazi u granicama

covekove tvarne prirode. To su krajnje granice koje rasudjujuci um mozeda dostigne na putevima svog prirodnog razvitka. Dostigavsi ove granicesvetlosti i tame covek u stvari sagledava svoju umnu krasotu, koja iakosvetlost nije Istinska Svetlost, u kojoj nema nikakve tame, vec prirodnasvetlost uma coveka stvorenog po obrazu Bozjem.

42. Koji je znak pravog bogoopstenja, a ne mastarskog, filozovskog? Jedinomerilo koje podleze nasoj logickoj kontroli, a to je - ljubav premaneprijateljima i molitva za ceo svet. Ako pak nemas ove ljubavi trazi je iGospod ce ti dati, jer je rekao: Istite i dace vam se, trazite i naci cete (Mt.7,7).

43. Hriscanski zivot je saglasnost dveju volja: Bozanske i covecije. Ako smomi samoljubivo okrenuti sebi, onda bez obzira na visinu sagledanja, mi

7


8/24

bivamo zatvoreni za dejstvo Bozje blagodati.

44. Pravoslavni podviznik resava sve probleme kroz veru i molitvu. On neveruje svome nemocnom razumu, vec Bogu. Veruje da su Hristovezapovesti nepogresivo merilo i kanon istine, da su one po samoj svojojsustini Bozanska sila i sam vecan zivot.

Svako delo, svaka rec, svaki i najmanji unutrasnji pokret misli ili osecanja sve se svodi na sud Hristovih reci.

45. Postoje razliciti oblici duhovne borbe, ali je najteza i najslozenija borbasa gordoscu. Izopacavajuci Bozanski poredak gordost svuda unosiraspadanje i smrt. Postavljajuci sebe u prvi plan, ona vodi borbu zaprevlast nad svim i u toj borbi njeno glavno oruzje je um razum (ratio).

46. Razum tvrdi da se dostojanstvo coveka sastoji u sposobnostirasudjivanja i ta sposobnost treba da pretstavlja njegovo prevashodstvonad svetom. Kako bi utvrdio svoje prvenstvo u bicu, razum istice svojadostignuca, svoju kulturu. On tvrdi da jedino njemu pripada pravoresavanja i pravo utvrdjivanja istine. Bezlican u zakonima svogafunkcionisanja, a u sustini samo jedna od projava zivota covekove licnosti,jedna od njenih energija- razum u slucaju da mu se ustupi vodeca uloga uduhovnom bicu covekovom, dosledno dolazi do toga da zapocinje borbu isa svojim izvorom, tj. licnim nacelom. Uznoseci se, kako on to uobrazava,do najvecih visina, zatim spustajuci se, kako se to njemu cini, do najvecihdubina, razum tezi da se kosne granica bica kako bi svemu dao njemusvojstvenu definiciju. Ne dostigavsi ovaj svoj cilj, iznemoglo padaobjavljujuci: Nema Boga!(slicno ribici u akvarijumu koja bi izjavila-nema

okeana). Zatim nastavljajuci borbu za prevlast, drsko,a u isto vreme stugom govori: Ako Bog postoji, kako mogu da se saglasim da taj Bognisam ja?. Ne nasavsi granice bica i pripisavsi sebi tu beskrajnost, razumse gordo dize klicuci: Sve sam proucio i nigde nisam nasao veceg odsebe. Prema tome ja sam Bog. To su krajnje granice razumskog mastanjai u isto vreme poslednje dubine pada i mraka.

47. Iz borbe protiv gordosti podviznik moze da izadje kao pobednik samokroz veru koja pobedjuje svet. Ova borba se ne vojuje u udobnoj naslonjaciradnog kabineta (sa viskijem u jednoj i cigarom u drugoj ruci-omiljen nacinracionalista), vec u nocnoj tisini gde se s velikim placem pada pred Bogom

sa molitvom. Ova borba moze da traje godinama, sve dok se covek neocisti od strasti i dok se ne pojavi Bozanska svetlost, da obelodaninepravilnost nasih sudova i da izvede dusu u beskrajne prostore istinskogzivota.

48. Gordost svim silama nastoji da stvori svoj svet,(setimo se Denice-Lucifera), a smirenje prima zivot od Boga. Sagledavanja koja se postizunaporima razuma nisu prava sagledavanja, vec umisljena. Kada se ovoumisljeno primi kao istinito, u dusi se stvara takvo stanje koje sprecavadelovanja blagodati, tj. pravog sagledavanja.

49. Iako su cinili cuda svetitelji su govorili: Ja cu se muciti u adu!. Oni sukroz opit dosli do saznanja o sledecem: ako dusa osudi sebe na adskemuke, ali se i dalje cvrsto uzda u Bozje milosrdje, Bozja sila ce ispuniti


9/24

dusu i Duh Sveti ce joj jasno svedociti o spasenju. Samoosudjivanjem dusase smirava i u njoj nema nikakvih pomisli, vec cistim umom stoji predBogom. To je duhovna mudrost!

50. Bozanstvena sagledavanja ne daju se coveku kada ih on sebi postaviza cilj, nego onda kada je dusa za to spremna. Ko se toga udostoji otkrice

mu se stvari : Sto oko ne vide i uho ne cu, i u srce coveku ne dodje(1.Kor.2,9).Nazad na vrh

51. Pravo bogoslovlje ne sacinjavaju dosetke um-razuma, niti je onorezultat kritickog istrazivanja, nego kazivanje o onom bicu u koje je covekbio uveden dejstvom Svetog Duha.

51. Zatvorivsi prilaze svog srca i postavivsi kao strazu um, oslobodjen odmastanja i razmisljanja, ali naoruzan militvom i imenom Isusa Hrista,podviznik stupa u borbu sa svim uticajima i pomislima koji naviru spolja. Utome se sastoji sustina umnog trezvljenja. Njegov cilj je borba sastrastima.

53. Covek sa nedovoljnom unutrasnjom paznjom vrlo lako pada pod uticajpomisli i postaje njen rob. Opredeljivanjem svoje volje za pomisao, covekse duhovno upodobljava, cak poistovecava sa duhom, cija se energijasadrzi u pomisli. Povevsi se za strasnom mislju, koja je vrlo cesto posledicademonskih delovanja, covek postaje orudje demonskih dejstava.

54. Poznavanje strasti koje se stice putem njihovog savladavanja, dovodi

do prozorljivosti iz iskustva. Ta prozorljivost nikada ne moze biti takosavrsena, kao ona koja se javlja kao dar narocitog dejstva blagodati. Takodje postoji i treci vid prozorljivosti koji je posledica demonskogdelovanja. Ova prozorljivost je veoma opasna, jer pre ili posle dovodi dobolesnog poremecaja svih covekovih duhovnih i dusevnih moci,unakazujuci i sam njegov lik.

55. Prava duhovna prozorljivost jeste dar blagodati. Ovoj prozorljivosti seotkrivaju dubine covecije duse. Ta vrsta prozorljivosti nema u sebi nicegpsihopatoloskog i nanosi stradanja onima koji je poseduju samo zbog toga,sto je, kao Bozji dar, puna ljubavi, a njoj se pruza prilika da gleda

uglavnom covekovu unakazenost i unizenost.

56. Postoje tri sustinska stupnja duhovnog puta: prvi-dobijanje blagodati,drugi-njeno gubljenje i treci-vracanje blagodati ili njeno ponovno sticanjekroz podvig smirenja.

57. Pamtiti duhovno veoma je tesko, zato sto je u duhovnom zivotu vrlomalo spoljasnjih izraza, obrazaca, na koje bi se vestastveno secanje mogloosloniti. Nije li upravo zato sveznajuci Gospod Svoje ucenje o tajnamaCarstva prenosio narodu putem slika iz zivota i preko prica?

58. Evo organskog puta ka bestrascu: Vera (ne kao logicko ubedjenje, veckao osecanje zivoga Boga), od koje se radja strah od Bozjeg suda, odstraha se radja pokajanje, od pokajanja-militva, ispovest, suze. Pokajanje,

9


10/24

molitva i suze, umnozavajuci se i produbljujuci se, dovode do delimicnogoslobodjenja od strasti, od cega se radja nada. Nada umnozava podviznickitrud, molitvu i suze, utanacava i produbljuje osecanje greha, usled cegaraste strah, koji prelazi u najdublje pokajanje, koje privlaci Bozje milosrdje idusa se udostojava blagodati Svetog Duha, ispunjene svetloscu Bozanskeljubavi.

59. Pred Bogom moramo ziveti u strahu i ljubavi. U strahu zbog toga danebismo zalostili Gospoda ruznim pomislima, a u ljubavi zato sto je Gospodljubav.

60. Pravoslavno bezmolvije izvire iz dubokog pokajanja. To je trazenjeslobode uma od svih predstava sveta, kako bi dusa stajala pred Bogom upunoti ljubavi, licem u Lice, cistim umom u cistoj srdacnoj molitvi. U osnovibezmolvija lezi Hristova zapovest: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcemsvojim, i svom dusom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim(Lk.10,27).

61. Bog neprestano trazi coveka i zato cim covek samo ispolji teznju kadobru i njegovom ostvarenju, blagodat ga vec susrece. Ma sta cinio, coveksam, bez Bozjeg blagovoljenja, ostaje izvan Bozanske svetlosti. Saznavsiovo iz vlastitog iskustva, pravoslavni monah postavlja kao vrhovni cilj svogzivota- sticanje blagodati Svetog Duha.

62. A kad dodje On, Duh Istine, uvesce vas u svu istinu i u onaj dannecete me pitati nista (Jn.16,13;23).

63. Nema i ne moze biti takvog slucaja, kada bi ispunjenje Hristovihzapovesti moglo da nanese stetu, buduci da je Hristova zapovestprojavljivanje apsolutnog dobra.

64. Veliko je i prefinjeno lukavstvo savesti u strasnom coveku. Ureligioznom zivotu covek koji je opsednut strascu cesto pretstavlja strastikao zahtev pravde i koristi, cesto i kao borbu za slavu Bozju.

65. U nasem zemaljskom zivotu, u sferi ostavljenoj Bogom za projavljivanjene samo pozitivnih nego i negativnih mogucnosti slobode, niko i nista nemoze potpuno spreciti projavljivanje zla; ali molitva pokrenuta ljubavlju,

moze znatno da utice na tok zbivanja i da umanji razmere zla.

66. Hiljadugodisnji opit prenosen sa kolena na koleno i sa pokoljenja napokoljenje svedoci o jednome: kada Bog vidi vernost podviznikove duse,kao sto je video kod Jova, On coveka vodi po takvim dubinama i visinamakoje drugi ne poznaju. Ukoliko je veca i dublja covekova vernost ipoverenje prema Bogu, utoliko ce strozije biti proveravanje i savrsenijiopit, koji moze da dospe do krajnjih granica ljudske moci.

67. Sve dok se ne oslobodi svoje gordosti, covek je podlozan nastupimaizuzetno mucnog adskog ocajanja koje izopacava njegove predstave oBogu i o putevima Njegovog promisla. Gorda dusa smatra da je Bogvinovnik njenih patnji i predtstavlja Ga beskrajno surovim. Ziveci vanBozanske svetlosti, dusa u svome ocajanju ide tako daleko, da joj se i bice


11/24

samoga Boga cini kao besmislica, usled cega se sve vise udaljuje od Boga.

68. Vecina bogobojazljivih hriscana nisu doziveli u toku svog zivotavaskrsenje svoje duse, ali vera u Njega ih je krepila. Blazeni koji ne videse,a verovase (Jn.20,29).

69. Kad covek po Bozjem promislu prvi put oseti bogoostavljenost ipriblizavanje satane, citavo njegovo bice i dusu i telo, pritisnu velikastradanja i strah. Dusa tada saznaje sta je djavo, saznaje snagu njegovesurovosti i uzasnuta velicinom zla koje stoji pred njom sva pretrne toliko,da vise nije sposobna ni za molitvu. U takvim trenutcima dusa koja ne zelida prihvati djavola ili cutke zamire sa mislju o Bogu, ili u boljem slucaju,nalazi u sebi dovoljno snage da priziva Bozje ime. Ona tek kasnije saznajeda je Bog ni jedan trenutak nije ostavljao.

70. Drzi svoj um u adu i ne ocajavaj!- to je savet za pobedu naddjavolom. Naime, prilikom svakog priblizavanja djavola, dusa svu svojumrznju okrece na sebe i kao svog najveceg neprijatelja sebe samuosudjuje na vecnu muku, dodajuci: Bog je svet, istinit i blagoslovenvavek. Naoruzana ovakvim oruzjem, dusa se oslobadja od svakog straha ivragu postaje nepristupacna.

71. Kod svih koji su prelasceni demonskim pomislima javlja se gordost,koja moze da se skriva cak i pod vidom najvece poniznosti.

72. Borba sa gordoscu je poslednji stupanj borbe sa strastima. U prvovreme podviznik se bori sa grubim telesnim strastima, zatim sa

razdrazljivoscu i najzad sa gordoscu.

73. Pri duhovnom sagledanju podviznik vidi stvari koje za vecinu ljudiostaju tajna. Njemu je tesko da o tome govori, jer prevedena na ljudskijezik ona izgleda sasvim drukcija. Neophodan uslov za razumevanje jestezajednicko i istovetno iskustvo.

74. Hristova rec pretocena u zivot cini coveka bogom. Hristov Duh vodicovekov duh ka poznanju Boga, ka iskustvenom poznanju,jer i sama recpoznanje oznacava ne neko apstraktno intelektualno usvajanje, neshvatanje pomocu razuma, nego uvodjenje u Bozansko bice,

prisajedinjavanje bicu.

75. Krajnje granice covekovog bica su sa jedne strane-ljubav prema Bogudo mrznje prema sebi i sa druge strane-ljubav prema sebi do mrznjeprema Bogu. U prvom slucaju-sveta i savrsena ljubav i sveta i savrsenamrznja, a u drugom-grehovno samoljublje i grehovna mrznja.

76. Bog sve priziva i one koji se odazovu Bog strogo ispituje. Stepenstrogosti ovog ispitivanja srazmeran je stepenu vernosti i predanostiispitanika. Time On covekovu dusu vaspitava ne tako sto bi je odvojio odsuceljavanja sa zlom, nego tako sto joj daje snage da pobedi svako zlo.

77. Priroda sveljudskog bica je takva da covek, savladjujuci zlo u sebi,nanosi snazan udarac kosmickom zlu, a posledice toga imaju blagotvoran

11


12/24

uticaj na sudbinu celog sveta. Pojava jednog jedinog svetitelja jeste odizvanrednog znacaja za celo covecanstvo. Prema svedocanstvu svetogVarsanufija u njegovo vreme je molitva tri coveka spasla svet odkatastrofe. Kada zemlja bude prestala da radja svetitelje, nestace i silekoja cuva svet od katastrofe i nikakva ljudska nauka niti kultura necesacuvati svet od propasti.

78. Misao o slabosti hriscanstva je duboko nepravilna. Sveti ljudiposeduju moc kojom bi mogli da vladaju nad ljudima, nad masama, ali oniidu obratnim putem: oni sebe potcinjavaju, predaju u vlast bratu i kroz todobijaju takvu ljubav koja je po svojoj sustini neprolazna. Na ovaj nacin oniostvaruju pobedu koja ce trajati vecno, dok pobeda silom nikad nije trajnai pre se moze smatrati sramotom nego pohvalom covecanstva.

79. U Jevandjelju je jasno recenoKad Samarjani nisu hteli da primeHrista, apostoli Jakov i Jovan su hteli da svedu oganj sa neba da ih istrebe.Ali Gospod im je zapretio rekavsi: Ne znate kakvog ste vi duhaJer SinCoveciji nije dosao da pogube duse ljudske nego da ih spase (Lk.9,52-56).

80. Sv.Siluan je uvek tvrdio da u onome ko ne voli svoga neprijatelja nemaBozje ljubavi. Pod zaljenjem neprijatelja on nije podrazumevao prezrivosazaljenje, vec zalost srca koje voli. To je on smatrao oznakom istinskogBozjeg puta.

81. Smirujmo sebe, jer gordost nam smeta da volimo!

82. Hriscanin se u svom srcu smirava do krajnjih granica, saznaje da je

nizi od svake tvari i kroz to smirenje uzdize se ka Bogu, postajuci visi odsvake tvari.

83. Da bi se covek ucvrstio u Bozjoj ljubavi, neophodno je da gnev imrznja dostignu svoju krajnju meru,ali da su usmereni na greh koji zivi unama, na zlo koje dejstvuje u nama-u nama samima, a ne u bratu.

84. U ustrojstvu sveta moze se uociti odredjeni hijerarhijski poredak,podela na vise i nize: Piramida bica. Medjutim, u ljudskoj savesti nalazimoideju jednakosti kao stalni zahtev nase duboke savesti. Pogledajmo stogakako Hristos razresava ovaj problem. Gospod ne porice cinjenicu

nejednakosti, ne porice postojanje hijerarhije, podelu na vise i nize, vece imanje, ali ovu Piramidu okrece vrhom na dole i tako postize krajnjesavrsenstvo. Nesumnjivo,sam vrh ove Piramide je Sin Coveciji, jedinstveni,istinski, vecni Gospod. I On za Sebe kaze da nije dosao da mu sluze, negoda sluzi i dade zivot svoj u otkup za mnoge (Mt.20,28 )

85. Hristos je kao Tvorac, tj. Uzrocnik, Vinovnik bica, i u tom smisluVinovnik bica sveta, na Sebe uzeo breme-greh celoga sveta. On je vrhnadole okrenute piramide, koji podnosi teret svekolike piramide bica.Hristovi sledbenici se na cudesan nacin upodobljavaju Hristu primanjem nasebe bremena i nemoci drugih: Duzni smo, pak, mi jaki slabosti slabihnositi (Rim.15,1).

86. Hriscanin silazi dole, na dno izokrenute piramide, u tacku gde je


13/24

koncentrisan sav ogroman pritisak i gde se nalazi Onaj koji je na sebe uzeogreh sveta-Hristos. Tu nastaje stanje koje se ne moze recima saopstiti.Dubina i snaga prezivljenih stradanja u vlastitom zivotu ispunjavaju srcevelikim sazaljenjem prema svakom patniku, a sastradalna ljubav postajespremna da citavo svoje bice zrtvuje za dobro bliznjeg.

87. Da bi se covek osmelio na molitvu za ceo svet, mora najpre njegovolicno pokajanje da dostigne punotu. Jer ukoliko produzi da zivi u grehu istrastima, on umesto da ponese breme bliznjih, na njih tovari i svojesopstveno breme. (Fil.3,10; 1.Pt.4,13; 1 Pt.4,1).

88. Ko makar delimicno i makar iz daleka sledi Hrista na Njegovom putu uJerusalim, razumece strah koji su osetili Njegovi ucenici, kada su isli zanjim (Mk.10,32). To je stoga sto sve, ucinjeno po Hristovoj zapovesti,obavezno biva podvrgnuto proveri, i tek nakon toga zadobija svoju vecnuvrednost.

89. U zivotu podviznika ima trenutaka u kojima je on spreman da beztrunke kolebanja jurne pravo u smrt. Medjutim ovaj oganj obicno tihoplamti u njegovoj dusi, ne projavljujuci se u svoj sili. Dakako, umereno,skriveno spoljasnje dejstvo ovog plamena neophodno je i tokomsvakodnevnog zivota, jer nam on daje snage da ispunjavamo Hristovezapovesti.

90. Vracajuci se, po okoncanju molitve, u grubost psiho-fizickog zivota,dusa oseca nekakvu setu zbog nesavrsenosti svoje zrtve i cak i nekakavstid zbog svoje laznosti, kako je kazano: Svaki covek je laz (Ps.115,2).

Lazan je zato sto nije neizmenjiv, nego ako danas kaze: volim , sutra vecne zatice u sebi tu ljubav.

91. Kako cu da znam da li me Gospod voli? Evo kako. Ako se hrabro borissa grehom, znaci da te Gospod voli. Ako volis svoje neprijatelje, Gospod tejos vise voli. A ako dusu svoju polazes za druge, znaci da te Gospod mnogovoli, jer je i On Sam polozio dusu Svoju za nas.

99. Gordima Gospod ne da da ga poznaju, a oni pak misle da mnogo znaju.Budimo smireni bratijo i Gospod ce nam sve pokazati, kao sto otacpokazuje svojoj deci.

100. Umom pogledaj sta se desava u dusi. Ako je u dusi makar maloblagodati, bice i mira i osecace ljubav prema svima. Ako je blagodati vise,osecace se svetlost i velika radost, a ako je jos vise, onda ce i samo teloosetiti blagodat Duha Svetoga. Ne osecaju svi Duha Svetoga, ali ce sespasti svi koji imaju strah Gospodnji i drze Njegove zapovesti.

101. Kad nema dobrih duhovnika, treba se u smirenju predavati volji Bozjoji tada ce nas Gospod Svojom Blagodacu upucivati.

102. Nikad ne ropci na svoju sudbinu, jer privremene teskoce kojepodnosimo radi Boga pripremaju nam vecnu radost sa njim.

103. O, bratijo moja, molim vas i preklinjem u ime Bozijeg milosrdja,

13


14/24

verujte u Jevandjelje i u svedocanstvo Svete Crkve i jos ovde, na zemlji,okusicete rajsko blazenstvo. Jer carstvo Bozije je unutra u vama. LjubavBozija unosi raj u dusu.

104. Oni koji idu kod duhovnika koji se tu nadje, cak i ako nije opitannastavnik,Gospod ce sacuvati zbog njihovog smirenja. Ako pak pomislis da

tvoj duhovnik zivi nemarno i da u njemu nema blagodati Bozje, znaj da ceszbog takve misli silno postradati i da ces sigurno pasti u prelest. Gospodce te tim putem smiriti.

105. Molitva samo iz navike, bez skrusenosti srca zbog ucinjenih grehovanije ugodna Gospodu. Onog ko se moli, a misli na drugo, Gospod ne slusa.Ako zelis da se cisto molis budi smiren, uzdrzljiv, cesto se ispovedaj izavolece te molitva. Budi poslusan, sa dobrom savescu potcinjavaj sevlastima i budi svime zadovoljan, pa ce ti se um ocistiti od sujetnih misli.Secaj se da te Gospod gleda i boj se da cime ne ozalostis brata. Ne osudjujbliznjeg i ne vredjaj ga, cak ni pogledom, i Duh Sveti ce te zavoleti i Samce ti u svemu pomagati.

106. Onaj ko voli neprijatelje, ubrzo ce upoznati Gospoda Duhom Svetim, ao onome ko ne voli neprijatelje necu ni da pisem. Njega mi je zao, jer onmuci i sebe i druge, i nece poznati Gospoda.

107. Kod onog ko se moli iz navike, molitva je uvek ista, a kod onog ko seusrdno moli, postoje mnoge promene u molitvi: ili ima borbu sa zlimduhom, ili sa samim sobom, sa strastima ili sa ljudima. A u svemu tometreba biti odvazan i cvrst.

108. Ako je nasa molitva ugodna Gospodu, imacemo u dusi svedocanstvoDuha Svetoga. On je prijatan i tih. Ranije nisam raspoznavao da li jeGospod primio moju molitvu, niti sam znao po cemu bih to mogao dapoznam.

109. Ako tvoj um zeli da se moli u srcu, a ne moze, onda izgovaraj recimolitve ustima i drzi um vezan za reci. Vremenom ce ti Gospod datisrdacnu militvu bez pomisli, pa ces se lako moliti.

110. Poneki su povredili svoje srce, pa su dosli dotle da se vise nisu mogli

ni ustima moliti. Znaj poredak duhovnog zivota: Darovi se daju prostoj,smirenoj i poslusnoj dusi. Onome ko je poslusan i u svemu uzdrzan: uhrani, u recima u ophodjenju, Sam Gospod ce dati dar molitve i ova ce selako vrsiti u srcu.

111. Neprestana molitva dolazi od ljubavi, a gubi se zbog osudjivanjadrugih, praznih razgovora i neuzdrzljivosti.

112. Onaj ko ljubi Boga moze da misli na Njega i dan i noc, jer ljubavprema Bogu ne ometaju nikakvi poslovi.

113. Dusa koja je izgubila smirenje, izgubila je i blagodat i ljubav premaBogu. Tada se gasi plamena molitva. Medjutim, dusi koja se umiri odstrasti i stekne smirenje, Gospod daje Svoju blagodat. Tada se ona moli za


15/24

neprijatelje kao za samu sebe a za ceo svet se moli sa vrelim suzama.

114. Prve godine po primanju Duha Svetoga mislio sam: Gospod mi jeoprostio grehe, blagodat svedoci o tome. Sta mi vise od ovoga treba? No,ne treba tako misliti. Premda su nam gresi i oprosteni, ipak treba da ih sesecamo i da zalimo zbog njih. Samo tako cemo sacuvati skrusenost. Ja

nisam tako radio i prestao sam da se skrusavam, te sam mnogo prepatiood demona. Bio sam u nedoumici sta se to samnom zbiva. Otkuda sunaisle ove rdjave misli kad moja dusa poznaje Gospoda i Njegovu ljubav?Medjutim, Gospod se sazalio na mene i Sam me je uputio kako se trebasmirivati: Drzi um svoj u adu i ne ocajavaj. Eto time se pobedjuje djavo.A kad bih umom izlazio iz plamena, rdjave misli su ponovo nadirale.

115. Onaj koji poput mene izgubi blagodat, treba hrabro da se bori protivdjavola. Znaj da si sam za sve kriv: pao si u gordost i slavoljublje i Gospodti milostivo daje da poznas sta znaci biti u Duhu Svetom, a sta u borbi sademonima. Na taj nacin dusa opitom uvidja zlo koje donosi gordost. Tada

ona bezi od slavoljublja i od ljudske pohvale i od pomisli. Tada dusapocinje da prezdravlja i da se uci da cuva blagodat.

116. Kako cemo znati da li je dusa zdrava ili nije? Bolesna dusa je gorda,dok zdrava voli smirenje, kao sto ju je naucio Duh Sveti. A ako i ne zna to,ona ipak sebe smatra gorom od svakoga.

117. Smirena dusa se uci iz iskustva. I da je Gospod svaki dan uzdize nanebo i pokazuje joj svu slavu nebesku u kojoj prebiva, ona ce govoriti:Pokazujes mi slavu Svoju zato sto volis stvorenja Svoja. Ali Gospode,

daruj mi plac i silu da Ti zahvaljujem. Ja treba da placem zbog svojigrehova. Drugacije neces sacuvati blagodat Duha Svetoga koju Bog dajebez ikakvih prethodnih zasluga sa nase strane, vec jedino po milostiSvojoj.

118. Neki govore da je ranije tako bilo, a da je sada to zastarelo. Ali kodGospoda nikad nista ne menja svoju vrednost. Mi smo ti koji se menjamo,postajemo rdjavi i gubimo blagodat. Onome koji iste Gospod sve daje i tone zato sto je zasluzio, vec zato sto je Bog milostiv i sto nas voli. Ja oovome pisem, jer dusa moja zna Gospoda.

119. Telo se moze brzo isusiti postom, ali neprestano smirivati sebe teskoje i nije brzo dostizno. Marija Egipcanka se 17 godina borila sa strastimakao sa divljim zverima i tek je tada nasla mir, a telo je ona brzo ispostilabuduci da u pustinji nije imala cime da se hrani. Smirena dusa ima velikimir, dok gorda sama sebe muci.

120. Gordost neda dusi da stupi na put vere. Gordi nebi nasli spokojstvocak kad bi ga i na silu odveli u raj. I tu bi on bio nezadovoljan i govoribi:Zasto nisam na prvom mestu?. Dakle da bismo se spasli treba da sesmiravamo. Smirena dusa je ispunjena ljubavlju, ne trazi prvenstva, svimazeli dobro i svime je zadovoljna.

121. Ko je smirio sebe pobedio je djavola.

15


16/24

122. Kada se dusa seca smrti, postaje smirena, potpuno se prepusta voljiBozjoj i zeli da sa svima bude u miru i da sve voli.

123. Gospod voli ljude, ali im salje nevolje da bi uvideli svoju nemoc ismirili se. Neki mnogo stradaju zbog siromastva i bolesti, ali se nesmiravaju, tako da stradaju bez koristi. Sam Gospod im govori: Smiri se i

tvoja ce se zalost okrenuti na radost i u cudu ces se pitati zasto si se ranijetoliko mucio i zalostio.

124. Dusa smirenog coveka je kao more. Kamen koji bacis u njega zatrenutak zatalasa povrsinu, a zatim potone u dubinu. Tako i nevolje brzotonu u srcu smirenog coveka, jer je sa njim sila Gospodnja.

125. Gorda dusa moze da izuci sve knjige, ali nikad nece poznati Gospoda.Ona svojom gordoscu ne ostavlja mesta blagodati Duha Svetoga, a Bog sepoznaje jedino Duhom Svetim.

126. Gord se covek boji ukora, a smireni ne. Ko je stekao Hristovosmirenje, neprestano se ukorava i raduje kada ga drugi ruze, a zalostikada ga ljudi hvale. Ali ovo je jos uvek samo pocetak smirenja. Dusa sebevidi gorom od svih tek kad pozna Gospoda Duhom Svetim.

127. Kada se dusa nauci smirenju ni tuga ni uninije joj se nece pribliziti, jerje Duh Boziji raduje i veseli. Najsavrsenija u smirenju je Majka Bozija i zato je slave svi narodi sveta i sluze joj sve sile nebeske. I eto, Nju nam jeGospod dao za zastupnicu i pomocnicu

128. Gospod se jednom javio Pajsiju Velikom i rekao mu: Pajsije, ako zelisda se vise ne gnevis, nista nemoj pozeleti, nikog ne osudjuj, niti mrzi.Tako ce i svaki covek uvek imati mir u dusi ako otseca svoju volju predBogom i ljudima.

129. Ako te snadje nevolja, pomisli: Gospod vidi moje srce i ako mu budeugodno, bice dobro i meni i drugima. Tako ce ti u dusi uvek vladati mir, aako neko ropce nikada nece imati mira u dusi, pa makar se i mnogo molio ipostio.

130. Gospod nas voli i stoga se ne treba nicega bojati, osim greha- jer se

zbog njega gubi blagodat Bozija. Tada djavo proganja dusu, kao sto vetargoni dim ili suv list.

131. Moleci se neprestano za ljude, otac Jovan Kronstatski je cuvaodusevni mir cak i u velikoj guzvi i metezu, a mi ga gubimo, jer nemamo usebi ljubavi prema bliznjima. Neka svako razmisli o ovome.

132. Prepodobni Pajsije Veliki molio se za svog ucenika koji se bio odrekaoHrista. Gospod mu se javio za vreme molitve i pitao: Pajsije za koga se tomolis? Pa on se odrekao Mene!. Prepodobni, medjutim nije mogao a da idalje ne zali svog ucenika. Tada mu se ponovo javio Gospod irekao:Pajsije, ljubavlju svojom postao si slican Meni. Tako se, eto, sticemir i drugog puta nema.


17/24

133. Brata treba savetovati sa krotoscu i ljubavlju. Mir se gubi kada sehvalimo ili uznosimo nad bratom i kad osudjujemo ili poucavamo drugebez krotosti i ljubavi. On se gubi i kada previse jedemo ili se nehatnomolimo.

134. Onaj ko ima Duha Svetoga i na druge ga izliva, a ko u sebi ima zlog

diha i na druge prenosi zlo.

135. Ako si staresina i treba da osudis nekog zbog zlih dela, prvo se pomolida ti Gospod da milostivo srce koje On voli, pa ces pravilno rasuditi.Medjutim, ako budes sudio ljude po delima, pogresices i neces biti ugodanBogu.

136. Suditi treba jedino radi ispravljanja coveka.

137. Covek i sam u svemu treba da ima cistu savest. Zivimo u miru iljubavi i Gospod ce nas poslusati i sto god korisno zaistemo- dace nam.

138. Ako ne budemo voleli neprijatelje, mozda cemo ponekad i bitispokojni u dusi, a ako ih budemo voleli, mir ce prebivati u nama i dan inoc.

139. Cuvaj u dusi mir i blagodat Svetog Duha. Ako mir budes preneo nabrata, Bog ce i tebi darovati neuporedivo vise, a ako ozalostis brata, znajda ce i na tvoju dusu neizbezno doci zalost.

140. Kada bi carevi i vodje naroda imali ljubav prema Bogu, nikada ne bi

ratovali. Rat se salje za greh, a ne za ljubav. Kada bi se vlastodrscipridrzavali zapovesti Bozijih, a narod i potcinjeni vlastodrsce slusali usmirenju, na zemlji bi nastao veliki mir i veselje. Ali, zbog vlastoljublja ineposlusnosti gordih strada celo covecanstvo.

ODNOS PREMA NEPRAVOSLAVNIMA

Nemoguce je ne primetiti jednu izvanrednu crtu starcevog karaktera,

naime njegov odnos prema svakom ko drukcije misli. On je iskreno iduboko zeleo da razume svakog coveka u najboljem smislu reci, i da nepovredi u njemu ono sto je za njega sveto. Uvek je ostajao ono sto je bio.Bio je duboko ubedjen da je "spasenje u Hristovom smirenju". Radi ovesmirenosti on se trudio svom dusom da razume svakoga sa dobre strane.Imao je istancan osecaj da u svakom coveku prepozna njegovoodusevljenje, njegovu sposobnost da voli Hrista.Secamo se jednog njegovog razgovora sa nekim arhimandritom koji jevrsio misionarsku sluzbu medju nepravoslavnim hriscanima. Ovaj jemnogo cenio starca i za vreme boravka u Svetoj Gori posecivao ga jenekoliko puta. Jednom ga je starac upitao kako on propoveda? Jos mlad ineiskusan, arhimandrit je stao da gestikulira i uzbudjeno odgovori:- Ja im kazem: vasa je vera zabluda, kod vas je sve izopaceno, lazno, i akose ne pokajete, nema za vas spasenja.

17


18/24

Saslusavsi ga, starac ga upita:- Recite, oce arhimandrite, da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istinitiBog?- Da, veruju.- A da li postuju Majku Boziju?- Postuju, ali imaju nepravilno ucenje o Njoj.

- Da li postuju svetitelje?- Postuju ih, no kakvi svetitelji mogu postojati za njih otkako su otpali odCrkve?- Vrse li bogosluzenja u hramovima, citaju li rec Boziju?- Da, postoje kod njih i crkve, i sluzbe, ali trebalo bi da vidite kakve su tosluzbe u poredjenju sa nasima. Kakva hladnoca i bezdusnost.- Znaci, oce arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju sto verujuu Isusa Hrista, sto postuju Majku Boziju i svetitelje, sto ih prizivaju u svojimmolitvama. Medjutim, ako im vi kazete da je njihova vera zabluda, oni vasnece slusati... Medjutim, ako narodu budete govorili da je dobro sto verujuu Boga, sto postuju Bogorodicu i svetitelje, sto idu u crkvu na bogosluzenjai sto se kuci mole, sto citaju rec Boziju i ostalo, ali da u necemu grese i date greske treba da isprave pa ce sve biti dobro, i onda ce se Gospodradovati zbog njih, pa cemo se svi spasti miloscu Bozijom... Bog je Ljubav.Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda ce ona biti na korist onomekoji propoveda i onome koji slusa. A kada osudjujemo, necemo imati koristii ljudi nece slusati.

O POZNANjU VOLjE BOZJE

Starac je govorio: "Dobro je uvek i u svemu traziti od Boga da nas urazumi

sta i kako da radimo i govorimo". Drugim recima, treba za svaki pojedinislucaj da trazimo da poznamo volju Boziju i nacin kako da je ostvarimo.Iskanje volje Bozije je nesto najbitnije u nasem zivotu, jer se covek,posavsi putem koji mu ukazuje Bozija volja, ukljucuje u vecni Bozanskizivot.Postoje razliciti nacini da se pozna volja Bozja. Jedan od njih je rec Bozja,odnosno Hristove zapovesti. Medjutim, u jevandjelskim zapovestima Bozijavolja je izrazena u jednom opstem smislu. To je tako i pored sveg njihovogsavrsenstva, ili tacnije receno, bas zbog njihovog savrsenstva. Usledraznolikosti zivotnih okolnosti covek veoma cesto ne razume kako bitrebalo da postupi da bi to bilo u skladu sa Bozijom voljom.

Da bi delatnost i postupak imali dobar kraj, nije dovoljno samo poznavanjezapovesti - "Ljubi Boga svim srcem, svim umom, svom snagom i bliznjegakao samoga sebe". Potrebno je takodje da dobijemo prosvetljenje odGospoda, kako da u zivotu ostvarujemo ove zapovesti. I vise od toga -nama je za ovo neophodna sila svise.

Onaj ko je stekao Hristovu ljubav u srcu, podstaknut njome dela u skladusa pobudama koje se priblizavaju volji Bozijoj. Ipak, one se samopriblizavaju volji Bozijoj, ali nisu savrsene. Nedostiznost potpunogsavrsenstva cini neophodnim neprestano obracanje Bogu sa molitvom zaurazumljenje i pomoc.

Nije samo savrsena ljubav nedostizna coveku, vec i savrseno znanje. Jednodelo, koje izgleda da se cini iz najboljih pobuda, cesto moze da ima


19/24

nezeljene, cak rdjave posledice, jer sredstvo ili nacin na koji je onoizvedeno, nije bio dobar ili je jednostavno bio pogresan za doticni slucaj.Cesto slusamo da se neko pravda time da je imao dobru nameru. Ali, tonije dovoljno. U zivotu vidimo puno ovakvih gresaka. Zato covek koji ljubiBoga, treba Njemu i da se obraca da ga On uputi, i da neprestano u sebiosluskuje glas Boziji.

Prakticno, to se ovako vrsi: svaki hriscanin, narocito episkop ili svestenik,kad treba da donese neku odluku koja bi bila u skladu sa voljom Bozijom,treba da se najpre odrekne svoga znanja, pretpostavki, zelja i planova, teda se, slobodan od svega "svoga", sa budnom paznjom u srcu pomoliBogu. Prvu misao koja mu se javi u dusi posle ove molitve on treba daprimi kao otkrivenje svise.

Ovakvo ispitivanje Bozije volje putem neposrednog molitvnog obracanjaBogu, narocito kad smo u nevolji i kad nas zadesi kakva beda, dovodi dotoga da mi, - po recima starca - "cujemo odgovor Boziji u svojoj dusi, ucecise razumevanju Bozijeg promisla... Zato treba da se svi ucimo poznavanjuBozije volje. Ako se, pak, ne budemo tome ucili, nikada necemo upoznatitaj put".

Ako hocemo da postignemo jos visi oblik poznanja Bozije volje, moramo sepostepeno navikavati na neprestanu molitvu, sabirajuci paznju u srce. No,da bismo sto jasnije culi Boziji glas u sebi, treba da se odreknemo svojevolje i da budemo gotovi na svaku zrtvu, poput Avrama, pa cak i poputSamoga Hrista, koji je, po reci apostola Pavla, Ocu bio poslusan do samesmrti

Covek koji podje ovim putem imace uspeha samo ako kroz blagodatni opitpozna kako Sveti Duh dejstvuje u coveku, i ako se u njegovom srcuukoreni nepokolebljivo samoodricanje, tj. ako se potpuno odrekne svoje"individualne" volje, da bi poznao i vrsio svetu volju Boziju. Tada ce mu seotkriti u cemu je pravi smisao pitanja koje je starac Siluan postavio ocuStratoniku: "Kako govore savrseni?" Njemu ce postati srodne reci i recisvetih otaca: "Jer nadje za dobro Duh Sveti i mi". Bolje ce razumeti onamesta u Svetom Pismu Starog i Novog Zaveta, gde se govori o slicnomneposrednom razgovoru duse s Bogom, i priblizice se istinskomrazumevanju nacina na koji su govorili apostoli i proroci.

Covek je sazdan po obrazu i podobiju Bozijem i prizvan je u punotineposrednog bogoopstenja. Zato bi svi ljudi trebalo da idu tim putem.Medjutim, iskustvo nam pokazuje da taj put ni izdaleka "nije za svakoga".To je stoga sto vecina ljudi niti cuje, niti razume glas Boziji u svome srcu,vec se povodi za svojim strastima, koje zive u dusi i svojom galamomzaglusuju krotki glas Boziji.

U Crkvi postoji drugi put za izlazak iz tog zalosnog stanja, naime -raspitivanje kod duhovnog oca i poslusnost prema njemu. I starac je voleotaj put, isao njime, ukazivao na njega i pisao o njemu. On je smatrao da jeovaj smireni put poslusnosti najsigurniji. Bio je cvrsto ubedjen da ce savetduhovnika, ako pristupimo sa verom, uvek biti dobar, koristan ibogougodan. Njegova vera u delotvornost Tajni Crkve i blagodat

19


20/24

svestenstva narocito se ucvrstila nakon sto je u Starom Rusiku, navecernju u toku Velikog posta, duhovnika, starca Avramija, videopreobrazenog, "u oblicju Hristovom", kako "blista neizrecivim sjajem".

Pun blagodatne vere, on je ziveo u realnosti svetih Tajni Crkve. Secam seda je smatrao da je poslusnost duhovnom ocu ceoma korisna i u

"ljudskom" smislu, tj. na psiholoskom planu. Dok vrsi svoju pastirskusluzbu, duhovnik pruza odgovor na postavljena pitanja kao onaj ko je togtrenutka slobodan od uticaja strasti (pod cijim uticajem se inace nalazinjegov pitac), i zato jasnije vidi stvari i dostupniji je uticaju blagodatiBozije.

Odgovor duhovnika u vecini slucajeva nosi pecat nesavrsenosti. No, to nijestoga sto je duhovnik lisen blagodatnog znanja, vec zbog toga stosavrseno dejstvo prevazilazi sile onoga koji pita, pa mu je nedostupno.Iako duhovnikove pouke spolja mogu biti nesavrsene, one ce, ako se primesa verom i ako se revnosno primene, uvek dovesti do uzrastanja dobra.Medjutim, cesto se desava da pitac, videci pred sobom samo "coveka",pocinje da se koleba u svojoj veri i ne prihvata prvu rec svog duhovnogoca, vec mu se protivi, iznoseci svoja misljenja i sumnje.

Jednom je starac Siluan o ovom vaznom pitanju razgovarao sa igumanomarhimandritom Misailom (umro 22. jan. 1940.), muzem duhovnim, kome jeBog javno ukazivao milost i zastitu.

Otac Siluan ga je pitao:- Kako monah moze da pozna Boziju volju?

- Treba da primi moju prvu rec kao Boziju volju,- odgovorio je iguman. - Kotako postupa, na njemu ce pocinuti Bozija blagodat. A ako se neko protivi, ja se kao covek povlacim.Smisao ovih igumanovih reci je ovaj:

U slucaju da mu neko postavi pitanje, duhovnik se, kao duhovni otac,molitvom obraca Bogu da ga On uputi. Ali, buduci covek, on odgovaraprema snazi svoje vere, po recima apostola Pavla: Mi verujemo, zato igovorimo (2.Korincanima 4,13). Medjutim, mi delimicno znamo i delimicnoprorokujemo (1.Korincanima 13,9). Duhovnik je svestan da se on, dajucisavet drugima, sam nalazi na Bozijem sudu, i zato, kad god nasluti i

najmanje protivljenje pitaca, dalje ne insistira na svojoj reci niti se usudjujeda tvrdi da je ona izraz volje Bozije, te se "kao covek povlaci".

Ova spoznaja se snazno ispoljavala u zivotu igumana Misaila. Jednom jepozvao kod sebe skoropostrizenog monaha oca S. i nalozio mu da obavislozeno i tesko poslusanje. On to prihvati i, nacinivsi metaniju, podje kvratima. Medjutim, iguman ga iznenada zaustavi i, priklonivsi glavugrudima, mirno, ali znacajnim tonom rece:

- Zapamti, oce S: Bog ne sudi dvaput. Zato cu ja, za poslusanje kojeobavljas po mom nalogu, dati odgovor pred Bogom, a ne ti. Ti neces datiodgovor.

Ali, ako bi se susreo cak i sa najmanjim protivljenjem, iguman Misail bi, bez


21/24

obzira na upravni cin koji je zauzimao, obicno odgovarao: "No, dobro,uradite kako hocete". Posle toga nije ponavljao svoje misljenje. Tako bi se istarac Siluan odmah povlacio kad bi susreo protivljenje.

Zbog cega je to tako? Sa jedne strane zato sto Duh Boziji ne trpi nasilje nitiprepirku, a sa druge strane zato sto je volja Bozija suvise velika stvar. Reci

duhovnika uvek nose na sebi pecat relativnosti i ne mogu savrseno dasmeste ni da izraze svu punotu Bozije volje. Samo onaj ko duhovnikovereci prima kao ugodne Bogu, ko ih ne podvrgava vlastitom sudu, ili kako seto kaze, ko ih prima "bez rasudjivanja", nalazi pravi put, jer istinski verujeda je Bogu sve moguce (Matej 19,26). Takav je put vere, upoznat iutvrdjen hiljadugodisnjim iskustvom Crkve.

* * *

Govoriti o ovim pitanjima, koja sacinjavaju tajnu hriscanskog zivota, iprevazilaze granice lenjive svakodnevice i obicnog malog duhovnogiskustva, nije bezopasno, buduci da mnogi mogu pogresno da shvate nekurec i da je nepravilno primene na delu. Tada bi se umesto koristi imalasteta, narocito ako se radi o coveku koji sa gordom samouverenoscupristupa nekom podvigu.Starac nije voleo i hteo da odgovara "iz svog uma" kad bi mu se nekoobracao za savet. On se secao reci prepodobnog Serafima Sarovskog:"Kada sam govorio iz svog uma, gresio sam". On je jos dodavao da greskemogu biti male, ali i velike.Ono stanje o kome je starac Siluan govorio ocu Stratoniku, naime da"savrseni nista ne govore sami od sebe, vec samo ono sto im daje Duh",

ne daje se uvek cak ni onima koji su se priblizili savrsenstvu, kao sto niapostoli i ostali svetitelji nisu uvek cinili cudesa, niti je prorocki Duh uvekpodjednako delovao u prorocima. Jednom bi to bilo snazno, a drugi put biih Duh napustao.

Starac je jasno razlikovao "reci iz iskustva", od onih koje su mu date kaoneposredno nadahnuce svise, tj. reci koje "daje Duh". I ono prvo je,doduse, dragoceno, no ovo drugo je smatrao uzvisenijim i verodostojnijim(1.Korincanima 7,25). Katkad bi sa velikom snagom ubedjenja svomepitacu govorio o tome sta je Bozija volja i davao odredjene savete, aponekad, opet - da ne zna sta je Bozija volja za njega. Govorio je da

Gospod ponekad ne otkriva Svoju volju cak ni svetima, jer su im se ljudiobratili sa nevernim i lukavim srcem.Po starcevoj reci, kod onoga ko se usrdno moli biva mnogo promena umolitvi: borba sa neprijateljem, sa samim sobom, sa strastima, sa ljudima,sa mastom. U takvim slucajevima um nije cist i mnogo je nejasnog. Tekkada nastupi cista molitva, kada um, sjedinivsi se sa srcem, bezmolvnostane pred Boga, kada dusa opipljivo oseti da u sebi nosi blagodat ipotpuno se, slobodna od mracnog uticaja strasti i mastanja, preda voljiBozijoj, molitvenik u sebi moze da oseti nadahnuce blagodati.

Kada ovo duhovno zanimanje - trazenje Bozije volje preko molitve -upraznjava neko ko nema dovoljno iskustva i koji ne moze pouzdano "poukusu" razlikuje delovanje blagodati od uticaja strasti, narocito gordosti,neophodno je da se obrati svome duhovnom ocu, i, sve dok od njega ne

21


22/24

dobije savet, treba da se strogo pridrzava pravila: "Ne primaj i neodbacuj!"."Ne primajuci" - hriscanin osigurava sebe od opasnosti da demonskodelovanje ili nagovaranja uzme za Bozanska, i na taj nacin navikne sebeda "poklanja paznju duhovima varalicama i demonskim ucenjima", i dademonima odaje poklonjenje koje dolikuje Bogu.

"Ne odbacujuci", - covek izbegava drugu opasnost, naime da Bozanskodelovanje pripise demonima i na taj nacin upadne u greh "hule na DuhaSvetoga", kao fariseji koji su izgonjenje djavola od strane Hrista pripisivali"sili Velzevula, kneza djavolskog".

Druga opasnost je veca od prve, jer dusa moze da se navikne da odbacujeblagodat i da je omrzne u tolikoj meri da usvoji stanje bogoprotivljenja, pada se tako opredeli i na vecnom planu, usled cega se ovaj greh neceoprostiti ni u ovome veku, ni u buducem (Matej 12,22-32). Pri prvoj zabludidusa brze uvidja svoju nepravdu i spasava se pokajanjem, buduci da nemaneoprostivog greha, osim nepokajanog.

Ose ono primenjuje u zivotu podviznika, trebalo bi govoriti opsirno. Ali,posto je nas cilj da u ovom delu izlozimo samo neke osnovne postavke, ane i pojedinosti, vraticemo se na prethodnu temu. Sposobnost savrsenijegpoznanja volje Bozije kroz molitvu je redak dar, koji se stice dugim trudomi velikim iskustvom u borbi sa strastima, posle mnogih i teskih demonskihiskusenja sa jedne strane, i uz veliku Boziju milost, sa druge strane. Nousrdna molitva za pomoc svise - podjednako je potrebna svima nama,kako starima tako i mladima, ucenim i neukim, onima koji imaju vlast kao ipotcinjenim, ocevima i deci. Starac je uporno isticao da svi bez izuzetka,

nezavisno od svog polozaja, drustvenog statusa i uzrasta, uvek i u svemu ipo svom umenju, treba da se mole Bogu da ih On urazumi, da bi na tajnacin sto vise doveli u sklad svoj put sa putevima volje Bozije, sve dok nedostignu savrsenstvo.

O POSLUSNOSTI

Pitanje poznanja Bozije volje i potpunog predavanja sebe volji Bozijoj uskoje povezano s pitanjem poslusnosti. Ovom pitanju starac je pridavao velikiznacaj ne samo u licnom zivotu monaha i hriscanina, vec i u zivotu celoga"tela Crkve", u Njenoj sveobuhvatnoj punoti (pliromi).

Starac Siluan nije imao svojih ucenika u obicnom smislu reci, niti jezauzimao profesorsku katedru, a ni sam nije bio ucenik odredjenog starca,vec se vaspitavao, kao vecina svetogorskih monaha, na potoku opstegpredanja: prisustvovanjem bogosluzenjima u hramu, citanjem i slusanjemBozije reci i dela svetih otaca, zatim kroz razgovor sa ostalim svetogorskimpodviznicima, strogim pridrzavanjem odredjenog posta, poslusnoscuigumanu, duhovniku i starijem na poslu.

Narociti, pak, znacaj starac je pridavao unutrasnjoj duhovnoj poslusnostiigumanu i duhovniku, smatrajuci to darom blagodati i Tajnom Crkve.Obracajuci se duhovniku, on se molio da mu se Gospod kroz Svoga slugusmiluje i otkrije mu Svoju volju, a kroz to put ka spasenju. Znajuci da jeprva misao koja se pojavi u dusi posle molitve - otkrivenje svise, on je sa


23/24

budnom paznjom osluskivao prvu rec duhovnikovu, njegov prvinagovestaj, i nije se upustao u dalji razgovor. U tome i jeste mudrost itajna istinske poboznosti, koja vodi ka poznavanju i ispunjavanju voljeBozije, a ne covecje. Ovakva poslusnost bez opiranja - bilo spoljasnjeg iliunutrasnjeg - predstavlja jedinstveni uslov za usvajanje zivoga predanja.Zivo predanje Crkve koje se prenosi kroz vekove sa pokoljenja na

pokoljenje jedna je od najbitnijih strana njenog zivota. Kada ucenik prilazisvome ucitelju bez protivljenja, otvorena i iskrena srca, sa verom ismirenjem, ucitelj lako i, moze biti, potpuno otvara svoju dusu. Ali, cimduhovni otac primeti i najmanje opiranje, njegova dusa se zatvara, a nitcistog predanja se prekida.Mnogi pogresno smatraju da je duhovnik "isto tako nesavrsen covek" i damu "treba sve potanko objasniti", inace "nece razumeti", da "moze lako dapogresi i zbog toga ga treba ispravljati". Onaj koji se opire duhovniku ihoce da ga ispravlja, samim tim stavlja seve iznad svoga ucitelja i takoprestaje da bude ucenik. Naravno, niko nije savrsen i nema coveka koji bise usudio uciti kao Hristos, koji ima vlast, jer predmet ucenja nije odcoveka, i "nije po coveku" (Gal. 1,11-12), ali se neizmerno blago darovaSvetoga Duha cuva u zemljanim sudovima. To blago je ne samo neizmernonego i nedokucivo po svom karakteru, i samo onaj ko je posao putemistinske i potpune poslusnosti, moze da nadje ulaz u ovu tajanstvenuriznicu.Razborit podviznik ili onaj ko se ispoveda kod duhovnika, ovako se ponasa:u nekoliko reci isprica svome duhovniku o pomislima, ili mu iznese onosustinsko o svom dusevnom stanju, a zatim ostavlja duhovnika slobodnog.Duhovnik, pak, koji se od pocetka ispovesti moli Bogu, ceka urazumljenjekod Boga. Ako u svojoj dusi oseti "osvedocenje", daje svoj odgovor, na

kome se i treba zadrzati. Jer, ako se "prva rec" duhovnika propusti, gubi sedelotvornost Tajne i ispovest moze da se preobrati u obican ljudskirazgovor.

Ako poslusnik (onaj koji se ispoveda) i duhovnik imaju pravilan odnosprema Tajni, osvedocenje od Boga dobija se unjkoro. Ne dobije li se,medjutim, trazeno osvedocenje, duhovnik moze da zatrazi od onoga ko seispoveda dalja objasnjenja, i samo tada su ona umesna. Ako ovaj ne obratipotrebnu paznju na duhovnikovu "prvu rec", vec ga zasipa svojimobjasnjenjima, samim tim pokazuje nedostatak svoje vere i razumevanjakao i to da se povodi za svojom skrivenom zeljom da pridobije duhovnika

za svoje glediste. U takvom slucaju pocinje psiholoska borba, koju jeapostol Pavle nazvao "nekorisnom" (Jev. 13,17). Vera u silu Tajne, vera uto da Gospod ljubi coveka i nikada ne ostavlja onoga koji se odrice svojevolje i rasudjivanja radi Njegovog imena i Njegove svete volje, poslusnikacini nepokolebljivim i neustrasivim. Posto dobije uputstvo od duhovnika,podviznik, u svome nastojanju da ga ispuni, prezire i samu smrt, jer je vecpresa "iz smrti u zivot". Starac Siluan je od samog pocetka svogamonaskog zivota bio tako savrsen poslusnik, da je za njega svaki duhovnikbio dobar nastavnik. Kad bi monasi i svi bogobojazljivi hriscani, smatrao jeon, slusali svoje duhovnike i pastire bez vlastitog suda nad njima, bezkritike i bez unutrasnjeg protivljenja, udostojili bi se spasenja i samim timbi doprineli punoti zivota cele Crkve.Onaj koji ide starcevim putem, moze biti siguran da ce se uskoro i lakoudostojiti velike Bozije milosti, dok ce se svojevoljan i svojeuman, ma

23


24/24

koliko bio ucen i obrazovan, i ma koliko mucio sebe najsurovijimpodvizavanjem - uvek hraniti mrvicama koje padaju sa Prestola Milosrdja.Bogatstvo koje veruje da ima, postoji u njegovoj uobrazilji a ne ustvarnosti.

- Jedno je verovati u Boga, a drugo je znati Boga,- govorio je starac.

Kroz prostrano more zivota Crkve, cisto i istinsko predanje Duha proticepoput tanke struje, i onaj ko zeli da se priblizi tom potoku, treba da seodrekne "svog" umovanja. Covek koji pocinje rasudjivati "svojim"razumom, neizbezno gubi cistotu, jer je Bozijoj premudrosti i istinisuprotna ljudska mudrost i istina. Svojeumnim ljudima ovo ce se ucinitistrasno teskim i cak bezumnim, ali onaj ko se nije uplasio da postane lud(1.Kor. 3,18-19), spoznao je istinski zivot i istinsku premudrost.

Documents

Prepodobni Siluan Atonski - Pouke