Predrag Piper Jez i Ki Prost Or

Predgovor

Knjiga koju italac sada ima pred sobom plod je autorovih

viegodinjih interesovanja za mesto koje semantika kategorija prostora ima u jeziku (pre svega u srpskom i u drugim sloven-skim jezicima), za uticaj koji kategorija prostora izvan jezika ima na strukturiranje i funkcionisanje jezikih kategorija, i za mogunost da se utvrde i objasne optiji semantiki principi (sa kognitivnom osnovom) koji povezuju razliite semantike kate-gorije, a najrazvijeniji izraz imaju u kategoriji prostora. Krug pi-tanja ovla ocrtanih prethodnom reenicom toliko je irok da bi obian radni vek posveen samo takvim istraivanjima bio kra-tak da se ti problemi potpuno ispitaju, a teorijski rezultati i pro-vere u iscrpnom opisu srpskog ili nekog drugog jezika. Autor ove knjiice nije, sreom, ni prvi ni poslednji koji pokuava da d svoj prilog teoriji semantikih lokalizacija, razraivanoj u ra-znim naunim sredinama i kolama. Zakljuivi, ipak, da se on kod nas, makar i dosta usamljeno, teorijski bavio time, izgleda, neto due od drugih i, to je vanije, da rezultati pojedinih nje-govih istraivanja (delom ve saoptavanih na naunim skupo-vima i objavljenih) pokrivaju vie vanih taaka te problemati-ke, odluio je da ih izloi na jednom mestu. To ini sa pomea-nim oseanjima, svestan, s jedne strane, da je u dosadanjim is-traivanjima obraivao samo deo vanijih pitanja odnosa izme-u jezika i prostora, a da obim knjige omoguuje da se samo

6

deo rezultata saopti na stranicama koje slede, ali, sa druge stra-ne, ne bez izvesnog oseanja zadovoljstva (uprkos svesti o mo-gunim nesavrenostima) koje ovek ima povezujui naizgled zasebne delove jednog problemskog kruga tako da bi se u tome mogao nazreti oblik celine.

Uz drugo izdanje

Objavljivanje drugog izdanja Jezika i prostora omoguilo je da se pojedini delovi knjige poboljaju i proire kao i da se knji-ga opremi indeksom vanijih pojmova i jezika. Miljenja koja je autor imao prilike da proita ili uje o teoriji semantikih lokali-zacija, kao teorijskom jezgru knjige Jezik i prostor, i o knjizi u celini, najzad njegova novija istraivanja u toj oblasti, delimi-no ukljuena u drugo izdanje, kao i iskustvo u nastavi na postdi-plomskim studijama na Filolokom fakultetu u Beogradu, ko-jom je bila obuhvaena i teorija semantikih lokalizacija, svaka-ko su bili korisni prilikom pripremanja drugog izdanja ove knji-ge. S posebnom panjom primljene su ocene lingvista koji su svoje miljenje o Jeziku i prostoru iskazali u formi prikaza S. Tanasia (Slavistika, 1997, 1), D. Vojvodia (Junoslovenski fi-lolog, 1998, LIV), I. Antoni (Zbornik za filologiju i lingvistiku, 1998, XLI/1), S. Kordi (Studia slavica savariensia, 2000, 1), J. Horeckog (Jazykovedn asopis, 2000, 1), kao i onih koji su pi-ui o slinim pitanjima uzimali u obzir poglede izloene u Jezi-ku i prostoru. Svima njima pripada autorova zahvalnost za iska-zanu podrku i korisne sugestije, a njemu odgovornost za sve nesavrenosti koje su u knjizi mogle ostati.

TEORIJSKI OKVIRI PROUAVANJA PROSTORNIH

METAFORA U JEZIKU

Jezik u prostoru i prostor u jeziku

1. Teza o uslovljenosti tipa jezike strukture ivotnim pro-

storom govornih predstavnika datog jezika nije nova. Vrlo eks-plicitno ta teza je izloena, na primer, u radu Z. G. Gunajeva (1977), gde se pored ostalog iznosi zanimljiv podatak da je za raz-liku od mnogih drugih jezika u ijim je zamenikim sistemima relevantna opozicija proksimalnost / distalnost u zamenikim sistemima nekih dagestanskih jezika relevantno lociranje po vertikali: u nivou govornika / iznad ili ispod njegovog nivoa, to se dovodi u vezu sa injenicom da Dagestanci odvajkada ive na strmim padinama planina, gde su takve prostorne relacije u svakodnevnom ivoti vrlo bitne.1 Slini primeri, sa jaim ili sla-bijim intenzitetom naglaavanja uticaja prirode ivotnog prosto-ra na jezik naroda koji u tom prostoru obitava, sreu se u mno-gim opisima neindoevropskih jezika, pogotovu kada se takve pojave, u sklopu irih antropolokih istraivanja, posmatraju oima lingvista koji kao maternji govore neki indoevropski je-zik, ali se, naravno, mnogo primera uticaja konfiguracije ivotnog prostora nekog govornog kolektiva na strukturu njegovog jezika moe nai i u indoevropskim jezicima.

1 Leontjev (1974: 73) konstatuje relevantnost istog kriterijuma loci-ranja po vertikali i u zamenikim sistemima u papuaskim jezicima veri i keva, ali to ne dovodi u vezu sa bilo kakvim ekstralingvistikim fakto-rima.

Jezik u prostoru i prostor u jeziku 10

Na primer, ruski filolog A. F. Giljferding putovao je 1857. go-dine kroz Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju i ostavio sa tog pu-tovanja i jedno zanimljivo zapaanje o glagolima kretanja. U svim slovenskim jezicima postoje glagoli sa znaenjem "ii", "hodati" koji vode poreklo od praslovenskih glagola *iti, *hodi-ti, i glagoli sa znaenjem "puziti" ili "pentrati se", koji vode po-reklo od praslovenskih glagola *lzti, *laziti. Giljferding (1972: 47) ukazuje na to da je u jeziku slovenskog ivlja u krajevima kroz koje je prolazio dolo do ekspanzije ovih drugih glagola na raun prvih i daje sledee objanjenje "... tamo ovjek, iao pjeke ili na konju, ne moe kretati normalno, bez veranja s brda na brdo i pentranja s kamena na kamen", istiui da su tom ekspanzijom obuhvaena ne samo konkretno-prostorna znaenja datih glagola, vezana za kretanja ljudi ili ivotinja, nego i njiho-va mnogobrojna transponovana znaenja (dolaziti, na primer moe vetar, vest, san itd.), i zakljuujui: "Tako je veliki uticaj prirode na jezik".

Taj uticaj se, izgleda, protee ak na fonoloke pojave. Na primer, prema eksperimentalnom istraivanju J. Obradovia (1983) postoji efekat nadmorske visine na akustike parametre vokala stanovnika koji od roenja i stalno ive na nadmorskoj visini od 1600 metara (ili vioj). On se manifestuje u delimi-nim izmenama spektralne strukture vokala, njihovog intenziteta i trajanja u poreenju sa izgovorom ljudi koji ive na 400 meta-ra nadmorske visine,2 to je uslovljeno razlikom u atmosfer-skom pritisku i koliinom kiseonika u vazduhu, dakle ima fizio-loko objanjenje.

Moja je namera ovde da problem odnosa izmeu jezika i pro-stora pokuam da osvetlim iz drugog ugla. Oslanjajui se u

2 Obe grupe su sa istog dijalekatskog podruja (planina Golija), sline starosne i polne strukture. Ispitanici koji ive na 400 m. nadmor-ske visine inili su kontrolnu grupu.


ovom poglavlju, uglavnom na ve registrovana fakta, koncentri-sau se na formulisanje nekoliko pitanja iz problematike odnosa izmeu jezika i prostora, koji, ini se, zasluuje vie panje ne-go to mu je do sada posveivano, i na pokuaj da bar okvirno izloim gledite o putevima koji u traenju odgovora na ta pita-nja izgledaju najprihvatljiviji, zadravajui se posebno na tri problema. To je, prvo, problem pojmovno-terminolokog odre-ivanja onog pravca u nauci o jeziku ili onog kruga predmetom tenje ili labavije povezanih istraivanja za koja je karakteristi-no stavljanje u centar panje odnosa izmeu prostornih i neprostornih znaenja; drugo, problem empirijske zasnovanosti teze da su prostorni kriterijumi u osnovi nekih (ili mnogih, ili ak svih) neprostornih semantikih podsistema i njihovog funkcionisanja (tu pored lingvistikih u uem smislu treba imati u vidu i neurolingvistike, psiholingvistike i sociolingvistike injenice); i tree, problem invarijantnih struktura zajednikih prostornim i neprostornim semantikim sferama: inventarizacija takvih invarijanata, analiza njihove prirode i njihovih varijant-nih oblika.

2. Problem prirode odnosa izmeu jezika i prostora deo je pro-

blematike odnosa izmeu oveka i prostora. Poznato je da katego-rija prostora ima vano mesto ne samo u kategorijalnim sistemima prirodnih nauka nego i u humanistikim naukama, ako prihvata-mo takvu unekoliko uslovnu podelu nauka. Tumaenja odnosa iz-meu oveka i prostora su, prirodno, manje ili vie razliita, ali ipak ne izgleda da je tu u pitanju samo manifestacija kategorijal-nog pluralizma nauka nego pre da je to rezultat nedovoljne i, u celini posmatrano, uglavnom teorijski neusklaene pa zato i ne-ujednaene istraenosti odnosa izmeu oveka i prostora.

Fakta govore da je u mnogim jezicima, nezavisno od stepe-na njihove genetske, arealne ili tipoloke bliskosti, semantika kategorija prostora jedna od najrazvijenijih. Sama po sebi ta


konstatacija je, razume se, vrlo naelna, ali postoje mnogobrojni lingvistiki opisi koje je potvruju. U sistemima mnogih, ako ne i svih prirodnih jezika postoje jeziki podsistemi, esto prilino sloeni, ije se jedinice upotrebljavaju za denotiranje prostornih odnosa. To mogu biti, na primer, predlozi, poslelozi, prilozi, pridevi, imenice (npr. nomina loci), glagoli, zamenice ili, ree, neka druga od tradicionalnih vrsta rei. ak i brojevi (redni) mogu upuivati na prostorne odnose (npr. Prvi je stajao ispred ulaza, a deseti tri metra dalje). Posmatrano u drugoj ravni, sa stanovita jezikih nivoa, prostorna znaenja nalazimo i kod strukturno tako jednostavnih jedinica kao to su morfeme (npr. prefiksi ili sufiksi), ali i u komplikovanim gramatikim struktu-rama (npr. proste reenice sa adverbijalima mesta i pravca, slo-ene reenice sa zavisnim klauzama mesta i pravca itd.). I po-vrno poreenje dvaju ili vie jezika, pogotovu ako su ti jezici srodni, pokazuje da od veoma raznovrsnih formalnih moguno-sti iskazivanja prostora odreeni jezici preferiraju jedne mogu-nosti, dok se na druge mogunosti manje oslanjaju ili ih uopte ne poznaju, ili da se jezike jedinice sa prostornim znaenjima koje pripadaju istom jezikom nivou u dva ili vie jezika organizuju na manje ili vie razliite naine. Na primer, ak i u porodici jezika sa visokim stepenom tipoloke slinosti, kakvi su slovenski jezici, jedni meu njima, npr. ruski ili poljski, imaju specijalan semanti-ki podsistem tzv. odreenih i neodreenih glagola kretanja (tipa ruskog idti / hoditx, letetx / letatx i sl.), a drugi, npr. srpski ili makedonski, takav sistem nemaju; u jednom jeziku, npr. makedonskom ili srpskom, postoji mogunost trostepene za-menike lokalizacije po distanci (tipa makedonskog , , ) koje u nekom drugom jeziku iste porodice (npr. ekom) ne-ma; u jednom jeziku, npr. poljskom ili srpskom, postoji iri krug sredstava kojima se izraava kategorijalno znaenje "linija kreta-nja" (tipa srpskog ovuda, tuda, onuda) koji ne retko nemaju kore-


spondentne oblike u nekom drugom slovenskom jeziku, npr. u slo-venakom, itd.

Te injenice su u lingvistici odavno uoene i stalno se pono-vo potvruju na starom ili novom jezikom materijalu. Pored niza usputnih zapaanja o rasprostranjenosti, frekventnosti ili razvijenosti jezikih jedinica kojima se denotiraju prostorni od-nosi i, pogotovu, o slinosti organizacije prostornih i neprostor-nih jezikih podsistema, ve se dugo ine sve uspeniji pokuaji da se ideji o "spacijalizaciji" (lat. spatium prostor) ili spacijal-noj prirodi neprostornih jezikih sfera da to adekvatniji teorij-ski oblik. Oni su najrazvijeniji izraz dobili u lokalistikoj teoriji padea, koja je u modernoj lingvistici predstavljena nekolikim verzijama. Jedna od najire razraenih izloena je u radovima D. M. Andersona (1971, 1973, 1977. i dr.), koji je dao i osvrt na razvoj lokalistike koncepcije padea (1971), a jezgroviti pri-kaz lokalizma dao je i D. Lajons (1977: 718-725).3 Ako pri-hvatimo naziv lokalizam kao terminoloku oznaku za sve teorije semantikih lokalizacija, odnosno za interpretacije jezikih po-java kao takvih koje su u osnovi prostorne prirode i/ili kao ta-kvih koje je najcelishodnije tumaiti u terminima prostornih metafora, onda treba, pre svega, konstatovati razuenost pojma oznaenog tim terminom.

U najuem smislu lokalizam, kao teorija semantikih lokaliza-cija, jeste jedna varijanta teorije padea, koja ima i u razvojnom

3 Danas se u literaturi teite stavlja na radove autora engleskog i, re-e, francuskog govornog podruja. Lokalistiki ili paralokalistiki pri-stupi jeziku dobili su raznovrsne (i prema predmetu, i prema metodi-ma) i u celini manje formalizovane oblike i u radovima Civjan (1973), aumjana (1974), Milera (1974), Mihailovi (1977), Rugaleve (1977), Kempfa (1978), Flajmana (1983), Pipera (1983, 1989 i dr.), Toporova (1984), Menovikova (1986), Klikovac (1992, 2000), Aleksijeve (1993), Okonjove (1994), Jakovljeve (1994), Rasuli (1994) i drugih lingvista.


toku i u savremenom trenutku razliite pojavne oblike i po metodu kojim se izlae i po smeru u kojem se osnovna ideja razvija (upor. u tom pogledu razliite verzije lokalizma u radovima Andersona /1970/ i Kempfa /1978/, Langakera /1987/ ).

U neto irem smislu ta teorija se naslanja na antropocentrine koncepcije jezika. Tipini su u tom pogledu radovi Kurilovia (1971, 1973), ali i Fridriha (1969, 1970), koji je, nezavisno od teo-rije padea, analizirajui sufiksalni sistem u jeziku taraskana (ju-gozapadni Meksiko) upeatljivo pokazao kako prostorna konfigu-racija ovekovog tela, dakle njegov oblik, slui kao prototip osmiljavanja niza konkretnih i apstraktnih pojava i dobija u jezi-ku gramatiki izraz.4

Izvan toga postoji niz antropocentrinih tumaenja razliitih jezikih pojava koje se ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa teorijom semantikih lokalizacija, ili je ta veza zaklonjena ne-kim drugim stranama predmeta istraivanja koje se stavljaju u prvi plan (v. na primer, Benvenist 1975: 192-206).

U jednom drugom pogledu istraivanja u okviru lokalistikog pristupa jeziku (u irem ili uem smislu) razlikuju se prema tome da li je analiza usmerena prevashodno na sintagmatski jeziki

4 Iako se Fridrih ne izjanjava o teorijama gramatikih lokalizacija, ovde ga pominjem polazei od teze da oblika znaenja treba tretirati kao vid prostornih znaenja kao znaenja unutranjeg prostora nasu-prot lokalizaciji vezanoj za spoljanji prostor (Piper 1983: 131). Kori-enje oblika ljudskog tela kao prototipa jezikog osmiljavanja razlii-tih neprostornih odnosa karakteristino je i za druge jezike (v. Kasirer 1953: 207). Jezik taraskana izdvaja se izrazitom gramatikalizacijom odgovarajuih znaenja. U drugim jezicima gramatikalizacija znaenja delova tela ili je slabija (npr. u nganasanskom jeziku izraava se siste-mom posleloga semantiki slinih sufiksima u jeziku taraskana, v. Te-reenko 1979: 304), ili je nema, kao to je sluaj u slovenskim jezici-ma, v. npr. za srpske toponime Mihajlovi (1970), za bugarski jezik Legurska (1985).


plan (npr. Anderson 1971, Kolind 1980, Langaker 1982, 1987), ili je teite na paradigmatskim odnosima (npr. Kurilovi 1973, Kempf 1978, Piper 1983). U ovom drugom sluaju ponekad se dati problemi razmatraju i sa dijahronijskog i sa sinhronijskog stanovita.

U lingvistici opisi i tumaenja jezikih pojava koji se ma-njim ili veim delom zasnivaju na lokalistikim premisama predstavljaju prilino difuzan pravac koji nema ni vrsto poj-movno-terminoloko odreenje. Prihvatanje relativno eeg od drugih termina lokalizam (koji pri prvoj upotrebi obino neade-kvatno asocira sa neim lokalnim kao posebnim, specifinim, regionalnim) ne uklanja potrebu da se naglasi da se on odnosi na sve vidove interpretacije jezikih fakata kao primarno pro-stornih i/ili formulisanih u terminima prostornih metafora neza-visno od toga da li je re o odreenoj teoriji, hipotezi, parcijal-noj deskripciji bez pretenzija na teorijska uoptavanja ili prosto o lokalistiki formulisanom usputnom zapaanju. Lokalizam ni-je najsrenije terminoloko reenje za teorije semantikih lokali-zacija pre svega zato to je u njihovoj osnovi ideja prostora (lat. spatium), a ne mesta (lat. locus), kao i zbog toga to mogu da ga prate neterminoloke konotacije o lokalnom, kao neem perifer-nom, sporednom, ogranienom. Alternativni termini (npr. spaci-jalna gramatika, v. Langaker 1982) koji bi, budui u jednom po-gledu precizniji, bili i po drugim kriterijumima upotrebljiviji za sada se nisu uvrstili. Najblii pojmovnom sadraju koji danas pokriva termin "lokalizam" bio bi terminoloki izraz teorija se-mantikih lokalizacija, koji u dalje upotrebljavati kao sinonim termina lokalizam.

Poto se, kao to je reeno, ono to je ovde ukratko izloeno kao mogue pojmovno jezgro teorije semantikih lokalizacija moe razvijati se i razvija se na razliite naine i u raznim prav-cima, da metalingvistike neusklaenosti ne bi oteavale identi-fikovanje jezike stvarnosti, jedan od glavnih zadataka teorije


semantikih lokalizacija je intenzivnije prouavanje njenih kate-gorijalnih pojmova i stvaranje, koliko je moguno, kompaktni-jeg pojmovno-terminolokog sistema. Ali pre nego to se to pi-tanje podrobnije razmotri (v. poglavlje "Lokalizacija kao prin-cip strukturiranja i funkcionisanja semantikih kategorija"), neophodno je zadrati se na problemu argumentacije lokalisti-kih vienja jezika.

3. Razuenost lokalistikih pristupa jeziku prirodno je pra-

ena razuenou argumentacije na kojoj se zasnivaju pojedini aspekti teorije semantikih lokalizacija i koji u ovom ili onom stepenu i obliku podupiru njegov glavni stub tezu da se pro-storna znaenja i oblici njihovog izraavanja reflektuju na druge sfere semantike i sintakse prirodnog jezika i/ili da sutina ovih drugih najadekvantnije moe biti eksplicirana u terminima pro-stornih metafora. U zavisnosti od toga kakav smisao pridajemo reima "druge sfere", tj. u zavisnosti od toga da li se radi o jaoj ili slabijoj verziji lokalizma, u smislu koji ovoj distinkciji daje Lajons (1977:718), razlikovae se i kvalitet i obim argumentaci-je na koju se takva, ovde samo naelno formulisana koncepcija, naslanja. Prikupljanje argumentacije koja bi joj ila u prilog ili bi je opovrgavala, predmet je posebnih istraivanja, odnosno posebnih radova u kojima se njihovi rezultati iznose. Umesto toga na ovom mestu usmerimo panju na pitanje gde bi odgova-rajuu argumentaciju trebalo traiti. Najoptiji odgovor bi sva-kako bio: u jezikim injenicama i zakljucima koji proistiu iz njihove analize. Sa stanovita autonomnosti lingvistike u siste-mu nauka o oveku takvom odgovoru se ne bi moglo nita bit-nije prigovoriti osim da je suvie naelan. Postoji, ipak, komple-mentarno stanovite: poznato je, naime, da sve ono to nalazimo u jeziku ne pripada samo jeziku i da se zato pojedine zakonitosti njegovog funkcionisanja mogu posmatrati kao manifestacije optijih zakonitosti u ovekovom univerzumu. U kojoj bi se me-


ri i na koji nain to moglo odnositi na teoriju semantikih loka-lizacija tek bi trebalo utvrditi idui tragom njegovih mogunih vanjezikih osnova i paralela. Iako njihovo eventualno postoja-nje samo po sebi nije dokaz da neto slino mora postojati i u jeziku, ono osnauje odgovarajue lingvistike opservacije i moe da obogati njihova tumaenja.

ovekova potreba za lokalizovanou i, pre svega, autoloka-lizovanou evidentna je ve u injenici da ona ima poseban fi-zioloki izraz u senzornom sistemu za ravnoteu (koja je jedan od osnovnih vidova prostorne orijentacije). Za mnoge savreme-ne ljude prvi ispit u ivotu je ispit iz fizike autolokalizovanosti, koji ovek polae kao novoroene. Kada se naglo povue pro-stirka na kojoj dete lei, ono, ako je zdravo, reaguje strahom (to je posledica izgubljene autolokalizovanosti) i pokretom hvatanja (to je instinktivni pokuaj da se ona zadri ili povrati). Gubitak prostorno-vremenske, a pogotovu prostorne lokalizova-nosti izaziva anksioznost i kod odraslog normalnog oveka (npr. prilikom zemljotresa), a postojanje pomenutog fenomena kod tek roene dece ukazuje ne njegov prediskustveni karakter. Ipak, prema rezultatima mnogih eksperimentalnih istraivanja ne bi trebalo precenjivati znaaj centra za ravnoteu u percepciji prostora. Od dve koncepcije neurofizioloke osnove percepcije prostora jedne, prema kojoj se kao najvanija vidi uloga speci-jalnog analizatora sa perifernim delom u unom lavirintu; i dru-ge, prema kojoj percepciju prostora obezbeuje sloena struktu-ra nervnih veza, koja objedinjuje vie analizatora (vestibularni, vremenski, kinestetiki, vizuelni i dr.) u jedinstven funkcionalni sistem, danas se prihvatljivijom smatra ova druga (Kovalenko 1989: 12).

Rezultati nekih istraivanja u neurofiziologiji i neurolingvi-stici mogu u tom smislu biti interesantni za razvijanje lokalisti-ki orijentisanih hipoteza i teorija. Takav je, na primer, rad Iva-nova (1980) posveen binarnosti u vezi sa asimetrijom mozga i


znakovnih sistema, koji, polazei od u drugim istraivanjima eksperimentalno dosta dobro potvrene pretpostavke o postoja-nju dvaju neurolokih mehanizama, od kojih je u nadlenosti jednog prvenstveno spoljanji, konkretno-prostorni svet, a u nadlenosti drugog pre svega unutranji, logiki svet, na zani-mljiv nain povezuje odgovarajua saznanja do kojih se dolo u neurologiji sa semiotikom (preko neurolingvistike i kiberneti-ke). Jo su dalje od lingvistike, ali ne bez znaaja za mogunost ireg teorijskog utemeljenja istraivanja Pribrama (1975) i nje-gova koncepcija dvoprocesnog rada mozga, koja je prema mi-ljenju tog autora korespodentna sa topolokim modelom jezika (Tom 1970), u kojem se sintaksa i gramatika shvataju kao uslovni vektori u topolokom semantikom prostoru (Pribram 1975: 421). Ipak se ne sme gubiti iz vida da se do ovakvih zapa-anja i zakljuaka dolo u istraivanjima sa svojim posebnim ci-ljevima i metodologijom, to nije sasvim bez znaaja za njihovu upotrebljivost u drukijoj, lingvistikoj ravni.

Blie lingvistici, mnogo inspirativnih zapaanja i ideja o od-nosu oveka prema prostoru izreeno je u psihologiji, gde su za lo-kalistiki pristup jeziku posebno zanimljivi radovi o strukturi miljenja i prirodi percepcije, na ta je u literaturi o lokalizmu ve ukazivano, (u obliku napomene npr. Lajons 1977: 718). To se pokazuje podsticajnim za lingvistika istraivanja; kao u psiholin-gvistici, posebno razvojnoj, gde je ne jednom konstatovano da konkretno-prostorna znaenja i oblici njihovog izraavanja pret-hode (i strukturno uslovljavaju) mnoge apstraktnije jezike sadr-aje i njihove oblike; i u kognitivnoj lingvistici, u kojoj su pitanja analize metafora i prostornosnih konfiguracija u semantici i sin-taksi jedna od centralnih tema. (Kognitivni aspekti lokalizma na srpskim primerima osvetljavaju se u Piper 1984, a u teorijskim okvirima amerikih autora u radovima Klikovac 1992, 2000; Rasuli 1994; radove sa engleskog govornog podruja najbolje


reprezentuju Kolind 1980, Lejkof i Donson 1982, Langaker 1982, 1987, enki 1995).

I istraivanja u slovenskoj etnolingvistici i etnologiji poka-zuju izrazitu vanost prostornih kriterijuma ("unutra" / "spolja", "gore" / "dole", "levo" / "desno", "blizu" / "daleko" itd.) prema kojima su u mnogim jezicima ureeni razliiti semantiki podsi-stemi jedinica sa prostornim znaenjem (v. npr. Civjan 1973, Toporov 1983, Tolstoj 1987, Radenkovi 1996 i mnogi drugi, a u okviru prevashodno semiotikog pristupa srpskoj epici: Dete-li 1992; u prouavanju knjievnog teksta Popovi Ljud. 1994 i dr.)

Pored toga, evidentna je injenica da ovek kao socijalno bi-e ima stalnu potrebu da se autolokalizuje u odreenoj ljudskoj zajednici (porodinoj, verskoj, etnikoj itd.) kao njen pripadnik, tj. da ima potrebu da fiksira svoje socijalne koordinate. Gubitak ili odsustvo socijalne lokalizovanosti uporedivo je sa gubitkom fizike ravnotee (izoptenje je, kao to je poznato, oblik najte-e kazne u mnogim kulturama). Ali kada govorimo o tome na ovakav nain, onda oigledno ne govorimo o konkretnom nego o apstraktno shvaenom (socijalnom) prostoru, to ilustruje i iz-van jezika i lingvistikog metajezika dosta eksploatisanu mo-gunost prostornosne interpretacije razliitih aspekata oveko-vog univerzuma. Sa tog stanovita korisna bi bila iscrpna anali-za pojmovno-terminolokih aparata pravaca, kola i posebnih teorija ne samo u lingvistici nego i u drugim naukama.

Socijalna dimenzija odnosa "ovek prostor" ima i iru semi-otiku vrednost, na iji je znaaj, na glavne oblike ispoljavanja u razliitim kulturama i mogune pravce njihovog dalje prouava-nja vrlo eksplicitno ukazao E. Hol (1968). Kao to Hol umesno smatra da je za prouavanje datog aspekta odnosa izmeu oveka i prostora (za koji on koristi termin proksemika) potrebno imati u vidu i mesto kategorije prostora u jeziku (Hol se ograniio osvr-tom na zastupljenost leksema sa prostornim znaenjem u engle-


skom jeziku), tako i teorija semantikih lokalizacija, kao pravac lingvistikih istraivanja ima u proksemici dosta komplementar-nih elemenata. Uostalom izvan proksemike "jezik prostora" je kljuni pojam i u semiotikom pravcu postmoderne arhitekture (Denks 1985: 73-121 i drugde).

Pored toga to se i kroz rezultate do kojih se dolo u drugim, lingvistici manje ili vie srodnim naukama indirektno osvetljava utemeljenost ili neutemeljenost odreenih lokalistikih teza, ta-kav put moe biti podsticajan i za skretanje panje na neke jo neuoene jezike injenice. Poto je to uvek povezano i sa nji-hovim objanjavanjem, treba pretpostaviti da moguni ekstralin-gvistiki oslonci teorije semantikih lokalizacija postoje ne sa-mo na empirijskom nego i na teorijskom nivou. Ali ne manju panju zasluivala bi i mogunost pogleda iz lingvistike prema drugim naukama i primenljivost lokalistikih hipoteza i teorija u objanjavanju vanjezikih fakata.

4. Vraajui se sa periferije teorije semantikih lokalizacija

blie njenom centru pozabaviemo se pojmovima koji su u osnovi veine lokalistiki koncipiranih hipoteza i teorija. To su u prvom redu semantiki padei mesta, pravca i smera. Za njih se u okviru lokalistike teorije padea pretpostavlja da funkcioniu na razliitim nivoima apstrakcije. U vezi s tim neophodno je razmo-triti i prirodu ne manje vanih, iako manje istraenih konstitutiv-nih elemenata prostornih odnosa koji se jezikom denotiraju, i za koje se pretpostavlja da se projektuju u neprostorne sfere se-mantike i sintakse prirodnog jezika. Budui da je i priroda se-mantikih padea odreena tim elementarnim pojmovima, izgle-da razumno da panja prvo bude njima posveena.

Ukratko, postoje tri obavezna elementa situacije oznaene izrazom sa znaenjem lokalizacije i tri primarna elementa sva-kog takvog znaenja: (1) objekat lokalizacije, (2) lokalizator (kao sredstvo lokalizacije i (3) konkretizator odnosa izmeu (1)


i (2), za koji izgleda umesno upotrebiti termin orijentir. Na pri-mer, u reenici Pismo je u kutiji, imenica pismo oznaava obje-kat lokalizacije, imenica kutija lokalizator, a predlog u ozna-ava orijentir koji je u ovom sluaju unutranjost kutije. Orijen-tir moe biti i neki drugi deo lokalizatora, npr. njegova povrina (upor. Pismo je na kutiji), ili prostor izvan lokalizatora odreen nekim njegovim delom, upor. Pismo je ispred kutije, gde je ori-jentir prostor odreen prednjom stranom lokalizatora oznaen u toj reenici predlogom ispred. Ovde je za primer uzet lokaliza-tor (kutija) koji je po svojim fizikim odlikama najblii (kao prototipian) idealnom lokalizatoru u prostornoj relaciji para-lelopipedu, tj. fizikom telu sa jasno izraenim stranama, spo-ljanou i unutranjou (v. Piper 1977: 18; Klikovac 1995: 50, 63).

Navedeni primeri ilustruju dva najoptija tipa orijentira: unutranji orijentir (inherentni deo lokalizatora) i spoljanji ori-jentir (produeni lokalizator, tj. deo prostora odreen nekim de-lom lokalizatora pomou kojeg se lokalizuje neki trei deo pro-stora). I unutranji i spoljanji orijentir ima vei broj pojavnih oblika najpotpunije predstavljenih sistemima predloga, prefiksa, posleloga i priloga sa prostornim znaenjima, ali i mnogim dru-gim oblicima sa znaenjima neprostornih lokalizacija, npr. vre-menskih.

Ta tri konstitutivna elementa lokalizacije ne moraju biti isto-vremeno eksplicirana u povrinskim strukturama reenica koje imenuju relaciju lokalizacije. Na primer, u reenici U Kini sada svie objekat lokalizacije nije konkretno-prostorne prirode ("svitanje") i nije dobio u toj reenici imeniki oblik. Njegova procesualna priroda gramatiki je uobliena predikatom sa bez-linim glagolom. Meutim, u reenici Pismo je unutra izosta-vljeno je imenovanje lokalizatora (koverat, tana, sandue ili neto drugo). Lokalizator se u takvim sluajevima identifikuje preko konteksta ili situacije u kojoj je reenica upotrebljena.


Poto orijentir moe biti deo lokalizatora, prirodno je to se oba elementa u odnosu lokalizacije ponekad oznaavaju sinkretiki, istim jezikim izrazom. Na primer, srpski zameniki prilog ov-de, sa znaenjem 'u blizini govornog lica' oznaava istovremeno i lokalizator (govorno lice) i orijentir (prostor u blizini lokaliza-tora); analogno tome, u semantici gramatikih oblika morfema -u u futurskom obliku (npr. pisau, itau i sl.) oznaava isto-vremeno i lokalizator (vreme govora govornog lica) i orijentir (posteriornost procesa denotiranog osnovom pisa- u odnosu na dati vremenski lokalizator).

Rei su sluajevi izostavljanja posebnog jezikog izraza za situativni orijentir u lokalizaciji oznaenoj gramatiki pravil-nom reenicom srpskog jezika, ali i takvih primera ima, poseb-no u kolokvijalnoj upotrebi, npr. Dakle, sreda srpski, etvrtak likovno, petak muziko. i sl., gde se oigledno radi o elipti-nim konstrukcijama u kojima se "praznina" u poziciji predloga i glagola, tj. predikata shvata kao jedina moguna varijanta eks-plicitnog izraavanja datog znaenja.

Poslednji primer ujedno pokazuje da o istim konstututivnim elementima lokalizacije moe govoriti i izvan prostornih znae-nja u najuem smislu. Tako, na primer, i u reenici To putova-nje je izvan njihovih mogunosti imamo lokalizaciju sa nepro-stornim, u ovom sluaju modalnim znaenjem, gde to putova-nje oznaava objekat lokalizacije, izvan orijentir, a njihovih mo-gunosti lokalizator (upor. reenicu sa znaenjem "unutranjeg" orijentira: To putovanje je u okviru njihovih mogunosti). Slino vai i za mnoga druga znaenja, npr. uzrono-posledina, upor. Oenio se iz ljubavi / Oenio se zbog para (unutranji / spolja-nji uzroni orijentir), ili posesivna, npr. Ona ima u vlasnitvu jednu garsonjeru, ili bez eksplicitne lokalizacije Ona je vlasnik jedne garsonjere. i sl.

Kao to je pokazano u lokalistiki orijentisanim radovima i reenice sa znaenjem prostornih lokalizacija i, pogotovu, ree-


nice sa znaenjem neprostornih lokalizacija mogu se oformlja-vati na vrlo razliite naine i u istom jeziku i analizirati upored-no u razliitim jezicima, to se uklapa u koncept semantikih padea (Filmor, 1968, 1971; Kempf 1978, Kolind 1980 i dr.). To to na planu izraza vai za semantike padee vai i za nji-hove konstitutivne elemente, tj. objekat lokalizacije, lokalizator i orijentir su i elementarni semantiki entiteti kojima su odree-ni padei kao elementarni semantiki odnosi.

Izvan teorije semantikih lokalizacija pojmove lokalizatora, objekta lokalizacije i orijentira u opisu prostornih predlokih kon-strukcija koristi Vajnsberg (1973: 22-25 i dr.); v. slino, ali termi-noloki drukije, i kod Beneta (1975: 15-16 i dalje). Taj koncep-tualni aparat je u razvijenijem obliku primenjen i u Piper (1977), a zatim i u okviru teorije semantikih lokalizacija (Piper 1983, 1989 i dr.). Konstatovavi slina pojmovna, ali drukija termi-noloka reenja koja daju Langaker i enki, i D. Klikovac (2000) takoe se opredelila za termine "objekat lokalizacije" i "lokalizator", ili, ee, "sadratelj" i "sadrani objekt".

U lokalistikoj teoriji padea u fokusu su uvek kao primarna ona znaenja koja odraavaju tip dinamikog odnosa izmeu objekta lokalizacije i orijentira, iji su tipini reprezentanti zame-nika pitanja gde? kamo? kuda? odakle? U vezi s tim treba imati u vidu da je orijentir, budui uvek u sredinjoj poziciji, izmeu objekta lokalizacije i lokalizatora, dvostrane prirode. Pored nje-gove okrenutosti objektu lokalizacije za na predmet nije manje znaajan ni odnos "orijentir lokalizator". Osim pomenute i-njenice da je orijentir sastavni ili "dodatni" deo lokalizatora, koja se reflektuje u postojanju "unutranjih" (neposrednih) i "spolja-njih" (posrednih) orijentira, za odnos "orijentir lokalizator" (za razliku od odnosa "orijentir objekat lokalizacije") karakteristi-na je i druga injenica, u neposrednoj vezi sa prethodnom: dati odnos (orijentir lokalizator) shvata se kao stalan, dakle bez mogunosti da se orijentir tretira kao objekat (deo prostora) koji


moe da menja svoj odnos prema lokalizatoru. Zato tu izgleda najumesnije govoriti o statikom aspektu lokalizacije, nasuprot njenom potencijalno ili realno dinamikom aspektu (objekat lo-kalizacije orijentir). odreenom injenicom da objekat lokali-zacije shvata kao objekat koji moe da menja svoj odnos prema orijentiru i lokalizatoru, da bude ne samo objekat koji je lokali-zovan (npr. ovek je na mostu lokativnost) nego i takav koji po-staje lokalizovan (npr. ovek dolazi na most adlativnost), ili prestaje da bude lokalizovan (npr. ovek odlazi s mosta abla-tivnost).5 Najzad, objekat lokalizacije moe da bude lokalizovan tako da je pri tome relevantna promena njegovog odnosa prema krajnjim, graninim takama orijentira. (npr. ovek ide preko mosta perlativnost). U takvim sluajevima imamo, dakle, po-red osnovnog orijentira i ue orijentire orijentir1 i orijentir2 granine delove orijentira u odnosu na koje se lokalizovanost datog objekta ne shvata kao stabilna nego kao lokalizovanost u procesu menjanja.

O hijerarhiji orijentira moe se govoriti i sa sintagmatskog stanovita. Na primer, u reenici Devojka je u subotu ujutru ustala u petnaest do osam vremenski lokalizator je tzv. vreme govora govornog lica i nema nikakav poseban izraz, nego je za-jedno sa orijenirom (ovde vreme koje prethodi lokalizatoru) sin-kretiki izraen perfekatskim oblikom ustala. Objekat vremen-

5 Da li je u pitanju lokalizovanost ili (de)lokalizacija-u-toku zavisi i od aspekatskog znaenja. U navedenim primerima imperfektivnost po-tencira ovo drugo. Poto je fazni glagol prestati semantiki derivat od poeti (prestati = "poeti ne...", upor. Prestala je da ga primeuje i Po-ela je da ga ne primeuje), to pojednostavljuje pojmovni aparat po-mou kojeg se interpretiraju semantike lokalizacije, pribliavajui ga modelu koji je za prostorna i vremenska znaenja predloila Vjebicka (1973), a koji se svodi na dva semantika parametra "biti deo" i "poe-ti". U sklopu koncepcije koja se ovde izlae prvi je relevantan za stati-ki, a drugi za dinamiki aspekt lokalizacije.


ske lokalizacije (ovde vreme devojinog ustajanja) locira se an-teriorno preko niza od nekoliko hijerarhizovanih vremenskih orijentira kojima je nadreen pomenuti najoptiji orijentir "pe-riod, koji prethodi vremenu govora govornog lica": orijentir1 (subota), orijentir2 (u), orijentir3 (ujutru), orijentir4 (osam), ori-jentir5 (do), orijentir6 (petnaest), orijentir7 (u).

Na slian nain uspostavlja se i hijerarhija drugih konstitutiv-nih elemenata lokalizacije. Na primer, u reenici Devojka sedi na klupi pred kuom "klupa" je objekat lokalizacije u odnosu na "kua", ali je lokalizator u odnosu na objekat lokalizacije "de-vojka", pa je zato orijentir koji je oznaen predlogom na na po-sredan nain subordiniran orijentiru oznaenom predlogom pred. Sasvim je jasno da je u govoru broj takvih lokalizacija uvek ogranien kao i to da izbor lokalizatora za neki objekt lo-kalizacije nije proizvoljan, ali razmatranja ogranienja te vrste izlazi iz okvira ovog rada.

O inventaru i prirodi semantikih padea za mesto, pravac i smer (emu ovde odgovaraju kategorijalna znaenja sa termino-lokom oznakom lokativnost, ablativnost, adlativnost, perlativ-nost), kao i semantikih padea uopte, miljenja lingvista koji se time bave su podeljena. Najee se ipak izdvajaju etiri navedena znaenja, ali se oznaavaju i drukijim terminima.6 Jedni autori ovaj inventar padea redukuju (npr. Anderson 1979: 119-121, 169-171), drugi ga proiruju (npr. Benet 1975: 40-44), ali izgleda da nisu uvek u pitanju sutinske razlike nego da se pre moe go-voriti o posmatranje iste pojave sa razliitih nivoa apstrakcije,

6 Na primer, ono to nazivam perlativnou (za Vajnsbergom 1973: 77-78) imenuje se i kao Path case (v. Benet 1975: 29 i dalje) ili Itine-rativ case (Filmor 1971: 50). to se tie broja formalnih padea, koji se pripadajui povrinskoj strukturi reenice mogu i znatno razlikovati od jezika do jezika, njih prema Kempfu (1978: 46-68) u tabarasanskom je-ziku kavkaske grupe ima ak osamdeset osam.


odnosno o razlici izmeu padea i "superpadea" (Filmor 1971: 52) koja odraava razliite stepene optosti odgovarajuih zna-enja organizovanih na binarnom principu u mikrosistem u ko-jem je bazini kriterijum dinaminost objekta lokalizacije. Lo-kativnost je prema kriterijumu dinaminosti postavljena neutral-no (upor. ovek stoji na mostu / ovek skae na mostu), dok su druga tri kategorijalna znaenja prema datom kriterijumu marki-rana, a uzajamno suprotstavljena prema uem kriterijumu smera kretanja. Prema kriterijumu smera kretanja perlativnost je posta-vljena neutralno, poto moe da se odnosi na pravac, ali ne i na odreeni smer kretanja objekta lokalizacije u odnosu na orijentir u smislu odreenosti poetnom ili zavrnom takom kretanja. Najzad, adlativnost i ablativnost ulaze u najuu, ekvipolentnu opoziciju, odnosei se na proces lokalizacije u izvestan orijentir (adlativnost), ili proces lokalizacije iz izvesnog orijentira (ablativ-nost).

Meutim, u datim kategorijalnim znaenjima lokalizacije nije odraena samo promenljivost odnosa izmeu objekta lokalizacije i orijentira nego na jedan uopten nain i ono to je u njemu stal-no, a to se ispoljava u injenici da se objekat lokalizacije u dva sluaja (ablativnost i adlativnost) obavezno nalazi poetnim ili zavrnim delom svog kretanja i izvan orijentira (upor. Sipa vodu u au / Sipa vodu iz ae), dok su druga dva znaenja (lokativ-nost, perlativnost) prema istom kriterijumu postavljena neutral-no: relevantno je da je objekat lokalizacije unutar orijentira, a mogunost njegove eventualne delimine ekstralokalizacije je u drugom planu (upor. za lokativnost Voda je u ai i Cvee je u ai, ili za perlativnost ovek ide preko polja i Ptica leti preko polja i sl.).

Osnovna kategorijalna znaenja jezikih lokalizacija nisu karakteristina samo za semantiku kategoriju prostora nego i za druge semantike kategorije (vremena, posesivnosti, kauzal-nosti i dr.). Pored toga, osnovni semantiki tipovi lokalizacije


ne realizuju se samo unutar pojedinih semantikih kategorija nego i na interkategorijalnom nivou: pojedine semantike kate-gorije se u celini mogu podvesti pod odreeni kategorijalni tip lokalizacije, npr. uzrok kao vid ablativnosti, cilj kao vid adlativ-nosti (to se na planu izraza esto manifestuje u poliseminosti odgovarajuih jezikih sredstava, npr. od besa kao od stola, od petka, od drveta i sl. Tako je, na primer, u znaenju naina kao kvalifikaciji izvesne akcije prisutan procesualni momenat kao predstava o kvalitetu koji se kroz datu akciju ostvaruje, tj. nain je apstraknije shvaeni put realizacije neke akcije ili nekog sta-nja. Pri tome razlika izmeu konkretnijeg i apstraktnijeg puta realizacije nekog procesa ili stanja moe biti formalno neutrali-sana istim jezikim oblikom izraavanja, npr. u srpskom, kao i, jo ee, u engleskom i nekim drugim jezicima izraz tim putem (engl. this way) pored primarnog, konkretno-prostornog znae-nja esto ima i znaenje "na taj nain", latinsko qua? znai i "kuda" i "kako" pa i "kada" (tu se formalno manifestuje perla-tivni tip vremenskog odnosa) i sl. (v. Piper 1983: 95-107).

5. Lokalistika teorija padea odavno je izala iz okvira for-

malno shvaene teorije padea pa je danas sve jasnije da njene eksplantorne mogunosti nisu ograniene reenicom, pa ak ni iskljuivo jezikim aspektima komunikacije. Ako sa upravo iz-loenih pozicija bacimo pogled na strukturu teksta sreemo se sa injenicom da je jedno od osnovnih obelea teksta kao po-sebne jezike jedinice njegova ogranienost, zatvorenost (v. o tome, npr. Lotman 1976: 90, 277-278), to se pre svega ispolja-va u jasno markiranim poecima i krajevima odreenih tipova tekstova (npr. pismo, telefonski razgovor, bajka...) koji se za-pravo oformljuju kao svojevrsna "putovanja" od poetka (abla-tivnost) prema kraju (adlativnost), pri emu ponekad postoje i specijalna obeleja perlativnosti, npr. ponavljanje priloga onda ili zatim u pripovedanju, za koje je iskljuena inicijalna ili final-


na pozicija. Lokativnost kao odsustvo direktivnosti moe biti predstavljena u strukturi teksta naslovom, statikim, punktual-nim pod-tekstom koji je istovremeno svoj poetak, sredina i kraj. Ternarni (ablativno- perlativno adlativni) model je uo-ljiv i u kompozicionoj strukturi nekih tipova tekstova, npr. kod mitova, esto sa posebnim naglaskom na putovanju, menjanju, tj. na sredinjem, perlativnom lanu.

Isti sintagmatski model nalazimo i na isto formalnom pla-nu: u grafiji, npr. arapskoj, gde ista grafema ima etiri pojavna oblika u zavisnosti od toga da li funkcionie u inicijalnoj, medi-jalnoj, finalnoj ili izolovanoj poziciji; i u ortografiji npr. upo-treba velikog slova, uvlaenje reda, zapeta, crtica, taka, belina itd. kao oznake za poetak, sredinu ili kraj rei, reenice ili pa-susa.

6. Uprkos tome to je koncepcija kategorijalnih invarijanata jezikih lokalizacija ovde izloena u irokim potezima, zaklju-ak da se koncepcija gramatikih i semantikih lokalizacija svo-di na "lov" na date invarijante u umi njihovih pojavnih oblika bio bi prilino povran pa u tolikoj meri i nedovoljno adekva-tan. Iako se u sklopu lokalistiki orijentisanih istraivanja pita-nje kategorijalnih invarijanata postavlja kao osnovno, ono je ipak samo jedna karika u lancu drugih koja su s njim u blioj ili daljoj vezi. Ona ovde ne mogu biti sa podjednakom panjom razmotrena, ali neka od njih mogu biti bar pomenuta.

Jedno od takvih je pitanje prostornih metaforizacija i stratifi-kacije lokalizacija razliitog stepena apstrakcije. Premda postoji vie stratifikacionih lingvistikih modela, od kojih su neki u te-njoj vezi sa lokalizmom (npr. Potje 1974, Benet 1975), izgleda da je u okviru sve intenzivnijih istraivanja prirode i oblika me-tafore u svakodnevnom jeziku jae interesovanje za reenja koja se smatraju novim nego za revalorizaciju postojeih reenja i za stvaranje jedne sintetine teorije metafore u gramatici i semanti-


ci. U njoj iskustva lokalistiki orijentisanih istraivanja svakako ne bi bila od perifernog znaaja.

Pitanje primarnosti prostornih lokalizacija u jeziku u odnosu na neprostorne lokalizacije ima i istorijsku dimenziju. Mada je takva primarnost posvedoena mnogo puta i u vie jezika, tu je obino u pitanju novija istorija jezika, istraivana prema spome-nicima pismenosti, dok bi pretpostavljeni proces "spacijalizaci-je" jezika morao otpoeti u najdaljoj jezikoj istoriji. O tome se mogu stvarati odreene pretpostavke samo na osnovu indirekt-nih podataka, i/ili spekulativnim putem, a on ne bi vodio u pri-log gornjoj tezi. Naime, verovatnije izgleda da proces formiranja sistema semantikih kategorija u prirodnim jezicima nije iao sukcesivno i pravolinijski od prostornih ka neprostornim zna-enjima, nego da se odvijao i simultano od sinkretikog jezi-kog modela vanjezikog univerzuma ka diferencijaciji i specija-lizaciji jezikih sredstava i sadraja i na paradigmatskom i na sintagmatskom planu. Pri tome je jezika koncepcija prostora, zbog ekstralingvistike relevantnosti kategorije prostora, mogla sluiti kao model za strukturiranje nekih neprostornih znaenja ne iskljuujui i paralelnost razvoja kategorije prostora i pojedi-nih prostornosno oblikovanih aspekata nekih drugih kategorija. Uzrok takvim, uzajamno neuslovljenim homologijama morao bi biti u samoj osnovi sistema ili moda jo dalje u prirodi ljud-skog uma, ta je svakako predmet za interdisciplinarna istrai-vanja.

7. Prouavanje specifinosti jezika u odnosu na druge zna-

kovne sisteme, kao tenja da se to preciznije odredi granica iz-meu lingvistike i njoj najbliih nauka ne iskljuuje, kao to je poznato, potrebu traganja za svim onim to ih objedinjuje, a pre svega za zajednikim kategorijalnim obelejima sistema koji su tesno povezani na funkcionalnom planu. Ako bi bila tana pret-postavka da su mnogi jeziki fenomeni strukturirani na principi-


ma koje izgleda najprihvatljivije formulisati u prostornim termi-nima, i da se u pojavnoj raznolikosti jezikog univerzuma vrlo esto variraju isti invarijanti, onda bi se, s obzirom na injenicu da se takva pretpostavka oslanja na niz vanlingvistikih uslo-vljenosti ljudske prirode prostornim faktorima, dalo pretpostavi-ti da bi lokalistika slika jezika mogla da bude samo deo lokali-stike slike oveka u veem delu ili ak u ukupnosti homolog-nih oblika u kojima se takva njegova sutina manifestuje. Koli-ko bi konsekvence ove pretpostavke mogle biti dalekosene, to-liko bi u ovom trenutku njeno potvrivanje na injenicama bilo preuranjeno jer ni teorijski okvir njihovog prikupljanja nije izra-en. Umesto toga reeno moemo ilustrovati dvama primerima.

Prvi primer je blii prirodnom jeziku i odnosi se na jezik prostora. Poznato je da su istraivanja poslednjih decenija po-kazala jake i sloene veze izmeu ovekovih aktivnosti i njiho-vih prostornih okvira. Ukratko, nain organizovanja linog i drutvenog prostora, i nain njihovog korienja u jednoj kultu-ri, pripadnici te kulture upotrebljavaju kao poseban kod, ije je poznavanje pretpostavka uspene komunikacije u celini. Rele-vantnost opozicije unutra / spolja ili centralno / periferno, blizu / daleko i sl. u tom kodu je vrlo uoljiva, iako, razume se, u ra-znim kulturama pojmovi centralnog, unutranjeg ili bliskog ne-maju potpuno isti sadraj. Vredno je panje kako se taj par (ili kako se ti parovi) pozitivnih pojmova moe (mogu) varirati u onim oblicima organizacije prostora koji su u vezi sa kretanjem.

Vrlo eksplicitno to je izrazio H. Osmand (v. Hol 1968: 91) predloivi podelu socijalnog prostora na sociopetalni prostor (mesta na koja ljudi dolaze sa ciljem da tu ostanu izvesno vre-me, najee u drutvu drugih ljudi, npr. razni klubovi, kafei i sl.), i sociofugalni prostor (mesta sa kojih ljudi odlaze u raznim pravcima, tj. na koja oni dolaze prevashodno radi odlaska, npr. eleznike stanice, aerodromi i sl.). U svetlu prethodno izloe-nih osnovnih pojmova gramatike lokalizacije prvi tip sociopro-


stornih oblika je, oigledno, socioadlativne prirode, a drugi so-cioablativne prirode. Ovde se ve neizbeno namee pitanje o tome protee li se takva analogija i na nekakav socioperlativni prostor, a njega nije teko identifikovati: to bi bile razne vrste "puteva" (drum, ulica, stepenite, hodnik i sl.), ili, u drugoj vari-janti, to bi bila prevozna sredstva svih vrsta; kao i pitanje o mo-gunosti identifikovanja sociolokativnog prostora, a on bi se najpre mogao videti u mestima ija je osnovna funkcija da ljudi u njima prebivaju, ive, rade i sl. (npr. grad, kua, soba...). Kao i u jeziku, i u socijalnom prostoru moguan je sinkretizam funk-cija u istom prostornom obrascu. Ulica, na primer, pored osnov-ne, socioperlativne funkcije moe imati i socioadlativnu funkci-ju (npr. sve vrste etalita), to spada u specifinosti jezika pro-stora odreene kulture. Da li je ovakav opis osnovnih elemenata funkcionalne paradigme socijalnog prostora zasnovan na njenim najrelevantnijom obelejima? Postoje, razume se, i druga obe-leja socijalnog prostora (kvantitativna, etnika, konfiguraciona i dr.), ali ni jedna ne izgledaju toliko opta, relevantna i homo-logna sa nekim drugim aspektima ovekovog univerzuma kao ovde izloena obeleja socijalnog prostora.

Drugi primer moe se nai u psihologiji. On je jo dalji od prirodnog jezika jer ne ilustruje, kao u prethodnom sluaju, od-reeni oblik ponaanja koji je u osnovi homologan nekim jezi-kim kategorijama nego moe ilustrovati mogunosti da se loka-listiki postulati u lingvistici tretiraju kao funkcije odgovaraju-ih lokalistikih postulata o ovekovoj prirodi. Kao u lingvistici i u psihologiji bi ve analiza pojmovno-terminolokog aparata date nauke pokazala dosta mogunih dodirnih taaka izmeu lo-kalistike slike jezika i interpretacije razliitih psihikih feno-mena. Zadrimo se kratko na jednom, na Fromovoj tipologiji karaktera.

Na prvi pogled razlikovanje introvertnih i ekstrovertnih tipo-va karaktera u uenju K.G. Junga izgledalo bi blie onome to


hou da pokaem, ali bi ta slinost sa jezikim intralokalizacija-ma i ekstralokalizacijama, osim na terminolokoj ravni, bila su-vie opta da bi bila upotrebljiva kao ilustracija nekih dubljih veza izmeu lokalistikog vienja jezika i njegove projekcije na psihologiju, odnosno na tipologiju karaktera. Tipologija karak-tera koju je predloio E. From blie je takvoj mogunosti. Iako ta tipologija nije izloena u terminima prostornih metafora, ona donekle moe biti u njih prevedena. Za E. Froma karakter je "the (relatively permanent) form in which human energy is ca-nalised in the process of assimilation and socialization" (From 1971: 59). From razlikuje pet osnovnih tipova karaktera, od ko-jih su etiri neproduktivne orijentacije, sa stanovita asimilacije: a) Receiving (Accepting), b) Exploiting (Taking), c) Hoarding (Preserving), d) Marketing (Exchanging); a sa stanovita socija-lizacije a) Masochistic (Loyalty), b) Sadistic (Authority), c) De-structive (Assertiveness), d) Indifferent (Fairness). Peti tip je produktivne orijentacije, koji From karakterie delatnou ("Working") sa stanovita asimilacije, a ljubavlju i razumom ("Loving, Reasoning) sa stanovita socijalizacije. Distinktivna obeleja pojedinih tipova, sa nekim izmenama u ovoj tipologiji, mogu biti izraena i u terminima koji ukazuju na subordinira-nost karakternih tipova optijim kategorijama dominantnog tipa lokalizacije u odnosu na sredinu (Fromovi termini su u zagradi):

intralokalizacija

(asimilacija) ekstralokalizacija

(socijalizacija) lokativnost

ablativnost

adlativnost

perlativnost

"konzervativan" tip (Preserving)

"uzimalaki" tip (Taking)

"primalaki"tip (Accepting)

"preraivaki" tip (Exchanging)

"indiferentni" (Indifferent)

"predvodniki" (Sadistic)

"sledbeniki" (Masochistic) "posredniki"


Od tipova koji nisu uzeti iz Fromove tipologije verovatno bi poseban komentar (pored neizbene uslovnosti shematizacija i tabelarnog prikazivanja) traio tip koji je ovde nazvan "posred-nikim". Pod njim se imaju u vidu svojstva s jedne strane sled-benika (u odnosu na izrazitije predvodniki tip), a sa druge predvodnika (u odnosu na izrazitije sledbeniki tip). Fromov destruktivni tip oigledno nema obeleja predviena ovom ta-blicom za tip nazvan "posrednikim". Kao to From konstatuje, isti tipovi su konstrukti, a svaki od njih ima i pozitivne i nega-tivne strane i pojavne oblike.

U onom stepenu u kojem bi ova tipologija, u ijoj su osnovi Fromova etiri tipa linosti, ili neka slina tipologija, bila ade-kvatna, ona omoguuje ne samo pojmovno-terminoloko pove-zivanje i vrlo dalekih, naizgled nespojivih oblasti (to je svoje-vremeno, 1940. godine, predlagao matematiar M. Petrovi (1962), tragajui za tipskim homologijama meu naizgled pot-puno disparatnim pojavama, nego, eventualno, i dublji uvid u samu sutinu predmeta tipologije.

Kao to je bilo reeno na poetku, cilj ovde nije bio da se da-ju definitivni odgovori na pitanja odnosa izmeu jezika i prosto-ra, pa ni ue na pitanje dokle se proteu eksplanatorne mogu-nosti teorije semantikih lokalizacija u lingvistici, a jo manje izvan nje. A sve dok naa saznanja o tome ne budu preciznija, ni-je iskljuena mogunost da izgleda kako teorija semantikih lo-kalizacija vodi stavljanju beskrajne raznovrsnosti empirije na Prokrustov leaj jednog teorijskog modela. Verujui, ipak, da beskrajna raznolikost univerzuma, ili bar raznovrsnost oveko-vog univerzuma, nije haotine prirode, i da bi sve to ovek stvara, i on sam, morali imati izvesne zajednike bazine principe funkcionisanja, pokuao sam na kraju ovog uvodnog i najopti-jeg razmatranja o jeziku i prostoru da na dva primera ilustrujem tezu da se mogunosti teorije semantikih lokalizacija ne mora-ju iscrpljivati samo u objanjavanju jezikih pojava. U onoj me-


ri u kojoj bi to bilo tano otvorila bi se mogunost prerastanja teorije semantikih lokalizacija u iru, epistemoloku teoriju.

Lokalizacija kao princip strukturiranja i funkcionisanja

semantikih kategorija

1. Princip natkategorijalne lokalizacije. U istoriji gramati-

kih teorija ideja o organizovanosti razliitih neprostornih se-mantikih sfera (temporalnosti, posesivnosti, kauzalnosti i dr.) prema obrascu iskazivanja prostornih znaenja, prisutna od an-tikog doba, a potpunije teorijski uobliena u delu vizantijskog gramatiara Maksima Planuda, i obino nazivana lokalistikom teorijom padea, razvijana je i varirana na vie naina i u poto-njim gramatikim teorijama sve do modernih verzija koje je dobi-la u okviru strukturalistikih, generativnih ili kognitivnih mode-la.7 Lokalistika vienja strukturiranja i funkcionisanja grama-tikih i semantikih kategorija ipak su uglavnom ostajala izvan fokusa istraivanja u vodeim lingvistikim pravcima i kolama, Poto se u osnovu lokalistikih interpretacija kategorijalne se-mantike obino stavlja ideja o metaforizaciji prostornih relacija, ili o transponovanoj upotrebi kriterija za oznaavanje prostornih odnosa (upor. odskoiti od poda prema ekati od subote, zaplaka-ti od radosti, kljuevi od stana itd.), izreena konstatacija moe se posmatrati kao injenica optije prirode: jezike metafore uopte, a pogotovu gramatike metafore, do relativno novijeg

7 V. napomenu 3 u poglavlju "Jezik u prostoru i prostor u jeziku".

Lokalizacija kao princip strukturiranja... 38

vremena8 nisu imale status problema od centralnog znaaja za gramatiku teoriju.

Iako je teorija semantikih lokalizacija u izvesnom smislu teorija jezikih (vs. govornih) metafora, ona nije usmerena na razvijanje ili redefinisanje pojma metafore nego na to da se pod posebnim, nedovoljno korienim uglom ispita jedna vana funkcija metafore. Zato se ni ovde, kao ni u veini drugih loka-listiki orijentisanih radova, ne trae ni ne nude novi odgovori na pitanje "ta je metafora?" nego se prostornom metaforom na-ziva upotreba jezikih znakova sa primarno prostornim znae-njem u funkciji obeleavanja odnosa koji nije prostorne nego je apstraktnije prirode, ali je po neemu analogan prostornom od-nosu iji jeziki izraz uzima. Npr. rei preko volje prema prei preko vode, raditi do srede prema doi do grede i sl.

Osnovna teza koju elim ovde da razvijem sadrana je u pretpostavci da pojedine gramatike i semantike kategorije srp-skog, ili bilo kog drugog slovenskog jezika, nisu strukturirane i ne funkcioniu na toliko razliite naine kako bi se esto moglo zakljuiti prema pojmovno-terminolokim aparatima njihovih opisa, te da se moe postulirati postojanje izvesnog optijeg principa sa kognitivnom osnovom koji se na manje ili vie sli-an nain realizuje u vie gramatikih i semantikih kategorija, objedinjujui ih u gramatiki i, ire, semantiki kompleks. Taj princip moe se priblino odrediti terminolokom metaforom

8 Danas monografska literatura o metaforama ugraenim u jezike

strukture ubrzano raste (predmetu ovog i poglavlja "Prostorne metafore u gramatikim kategorijama" blia je od ostalih jedna od inae poznati-jih studija o metafori: Lejkof i Donson 1980). Meutim, kao to je do-bro poznato, ideja o tome da je jezik gotovo u celosti sazdan od meta-fora nije novijeg datuma. Na to se ne jednom ukazivalo i izvan lingvi-stike, ponekad sa ocenom da u takvim tvrdnjama ima i preterivanja, v. Blek 1979: 20)


lokalizacija, a s obzirom na pretpostavku da je on u osnovi strukturiranja i funkcionisanja kako semantike kategorije pro-stora tako i veeg broja neprostornih semantiki kategorija, nje-gova sutina bi se najpreciznije mogla oznaiti terminolokim izrazom princip natkategorijalne lokalizacije.

Opravdanost postuliranja principa natkategorijalne lokaliza-cije morala bi biti pokazana, pre svega, kroz njegovo odreenje prema pojmovima koji su mu najblii: prema konceptualnom prototipu lokalizacije, s jedne strane, i prema razliitim jezikim lokalizacijama kategorijalne prirode, sa druge strane.

Za razliku od shvatanja prema kojima se upotreba istih gra-matikih sredstava za oznaavanje i prostornih i neprostornih relacija vidi iskljuivo ili prevashodno kao metaforizacija pro-stornih kriterija i oblika (shvatanja koja su na ovaj ili onaj nain ugraena u razliite verzije lokalistike teorije padea, i koja su esto dobro empirijski utemeljena) ovde u prvi plan stavljam ideju da je takva vrsta jezikih metafora sekundarne prirode za objanjavanje izrazitije ili manje izrazite izomorfnosti struktura semantike kategorije prostora i nekih drugih semantikih kate-gorija (temporalnosti, aspektualnosti, posesivnosti i dr.); i da je ta izomorfnost primarno odreena zajednikom utemeljenou datih kategorija na istom principu natkategorijalne lokalizacije. Kognitivni korelat tog konstrukta je jedan od bazinih principa saznajnog procesa refleks kognitivne orijentacije,9 koji bi se,

9 V. Kimel i dr. (ur.) 1979. Nauna saznanja o bazinom statusu re-fleksa orijentacije u kognitivnim procesima, kao uostalom i mnogi dru-gi rezultati kognitivne psihologije, najee se zasnivaju na istraiva-njima iz oblasti razvojne psiholingvistike i to uglavnom kod dece mla-eg uzrasta, to je znaajno ogranienje. Inae, obilje podataka o odno-su izmeu kognitivnih i jezikih struktura, posebno u vezi sa kategori-jama prostora, oblika, vremena, vida, uzroka, pripadanja i dr., tj. onim kategorijama koje bi pripadale funkcionalno-semantikom kompleksu lokalizacije (prema gore predloenom terminu) daju u knjizi o jeziku i


u onoj meri u kojoj bi postuliranje takve korelacije bilo adekvat-no, nalazio u odnosu sistemske i funkcionalne uzajamne uslo-vljenosti sa principom natkategorijalne lokalizacije. Pored toga, lokalistike koncepcije imaju izvan lingvistike indirektnu pot-poru i u nekim semiotikim, sociolokim, knjievnoistorijskim i dr. istraivanjima o pojedinim bitnim aspektima relacije ovek prostor (osvrt na taj krug pitanja dat je u prvom poglavlju), dok bi se jedno od vanijih lingvistikih objanjenja jezikog feno-mena este prostorne ikoninosti izraza sa neprostornim znae-njem i lingvistikog postulata jedinstvenog mehanizma natkate-gorijalne lokalizacije morao izvoditi iz principa jezike ekono-mije: kako na planu izraza (upotreba istog oblika u vie funkci-ja) tako i na planu sadraja (izomorfnost semantikih struktura razliitih semantikih kategorija funkcionalno-semantikom kompleksu lokalizacije umesto njihove potpune razliitosti).

2. Prostorna lokalizacija kao protolokalizacija. Poto se

funkcionalno-semantiki mehanizam lokalizacije najpotpunije ostvaruje u iskazivanju prostorne lokalizacije (dok je u okviru drugih ka-tegorija manje vidljiv, slabije razvijen, ili je vie zaklonjen raz-liitim specifinostima koje su svojstvene tim kategorijama) prostorna lokalizacija i naini njenog izraavanja mogu se sa najvie osnova uzeti kao prototip datog natkategorijalnog prin-cipa, odnosno kao protolokalizacija. Termin prototip ovde upo-trebljavam samo za oznaavanje tipoloki centralnog u jezikoj strukturi, to, razume se, ne podrazumeva obavezno, ali ni ne is-kljuuje, hronoloki prioritet, ili neka obeleja koja se pojmu percepciji Miler i Donson-Lerd (1976). U jednom od priloga toj pro-blematici iz perspektive psiholingvistike (Klark i Karpenter 1989) data je podrobna analiza ak dvanaest kategorija organizovanih oko istog natkategorijalnog koncepta polazna taka, izvor (source).


prototipa daju u psiholingvistici, etnolingvistici i leksikoj se-mantici (v. Ro 1978, Vjebicka 1985).

Za razliku od principa natkategorijalne lokalizacije, koji je kognitivne prirode (kognitivna lokalizacija vidi se kao optija, tj. postavljena iznad semantikih kategorija i lokalizacija) pro-storna lokalizacija kao protolokalizacija prevashodno je jezike prirode. To je jezika slika vanjezikog prostora. Druge, ap-straktnije jezike lokalizacije, naslanjajui se, s jedne strane, na princip natkategorijalne lokalizacije, a sa druge na njegov naj-razvijeniji jeziki izraz (protolokalizacija) imaju kao manje ili vie vidljivo obeleje prostornost, tj. slinost sa semantikom kategorijom prostora i funkcionisanjem prostornih lokalizacija. Prostorno osmiljavanje apstraktnih relacija moe biti veoma ra-znovrsno, upor. u najjednostavnijim primerima sa vremenskim i prostornim znaenjem: do petka i do ugla, dotrajati i doterati, ispiti su blizu i studenti su blizu i sl. To istovremeno znai da se prostornosno uobliene semantike kategorije vide na struktur-nom planu kao manje ili vie izomorfne, a na funkcionalnom planu kao manje ili vie izofunkcionalne.

3. Kategorijalna situacija jezike lokalizacije. Takav kon-

cept odnosa izmeu natkategorijalne lokalizacije, protolokaliza-cije i gramatikih i semantikih kategorija u ijoj su osnovi lo-kalizacije razliitog stepena apstraktnosti uslovljava odgovaraju-u interpretaciju pojma kategorijalne situacije.10

Kategorijalne situacije kao invarijantne i minimalne situativ-ne strukture koje su neophodne za realizaciju odreenih katego-rijalnih jezikih sadraja u lingvistikim opisima vie se termi-noloki meusobno razlikuju nego to za to ima osnova u jezi-

10 O pojmu kategorijalne situacije u znaenju koje mu se daje u jednom od aktuelnih modela funkcionalne gramatike v. Bondarko (ur.) 1987.


koj stvarnosti na koju se one odnose. Naime, kao to opisi poje-dinih semantikih kategorija u slovenskim jezicima, ma koliko bili iscrpni, obino ne sadre pokuaj da se utvrdi izomorfnost struktura razliitih kategorija, tako i lingvistiki modeli katego-rijalnih situacija svojstvenih realizaciji pojedinih semantikih kategorija pokazuju manje meusobne slinosti nego to bi to bio sluaj kada bi se pri modeliranju jedne kategorijalne situaci-je imala u vidu mogunost da je vie kategorijalnih situacija or-ganizovano na istim principima.

Tako je, na primer, modelu prostorne kategorijalne situacije, koji je faktiki razraivan i primenjivan i pre nego to je teorij-ski uoblien pojam kategorijalne situacije (v. Vajnsberg 1973, Piper 1977, 1983), korespondentan model vremenske situacije. Naime, kao to kategorijalnu situaciju prostorne lokalizacije konstituie postojanje prostornog lokalizatora, objekta lokaliza-cije i orijentira konkretizatora prostornog odnosa izmeu objekta lokalizacije i orijentira, npr. u situaciji oznaenoj iska-zom Poklon je u kutiji lokalizator je oznaen imenicom kutija, objekat lokalizacije imenicom poklon, a orijentir, ovde "unu-tranjost lokalizatora" predlogom u, analogne konstitutivne elemente moemo videti i u kategorijalnoj situaciji vremenske lokalizacije. Na primer, u situaciji oznaenoj iskazom Utakmica je u nedelju vremenski lokalizator je vreme reprezentovano imenicom nedelja, vremenski objekat lokalizacije je vreme ostvarivanja situacije reprezentovane izrazom utakmica, dok o orijentiru, kojim se tu objekat lokalizacije smeta "unutar" loka-lizatora, a ne recimo, ispred ili iza njega, referie predlog u. 11

11 Ovde se ograniavam najjednostavnijom informacijom o strukturi

kategorijalne situacije vremenske lokalizacije da bih pokazao njene slinosti sa kategorijalnom situacijom prostorne lokalizacije, odnosno njenu pretpostavljenu uslovljenost strukturom situacije natkategorijalne lokalizacije. Meutim, u podrobnijoj analizi poslednjih primera moralo


4. Metalokalizacija jezika i lingvistika. Kao to je na po-

etku istaknuto, sadraj konstrukta natkategorijalne lokalizacije bie utoliko odreeniji ukoliko se preciznije utvrdi njegov od-nos prema drugim i drukijim lokalizacijama, jezike ili lingvi-stike prirode. Poto je izloena glavna distinkcija natkategori-jalna lokalizacija / protolokalizacija, panju bi dalje posebno zasluivala injenica da je prototip principa lokalizacije samo jedan lan u relaciji u kojoj se manifestovanje tog principa dvo-jako realizuje: A. kao prostorna lokalizacija, B. kao lokaliza-cija sa izrazitijim ili manje izrazitim obelejima prostorne meta-fore. Sluajevi tipa B u funkcionalnom pogledu su u statusu me-talokalizacije, kao naina osmiljavanja i unutarjezikog inter-pretiranja jednog neprostornog odnosa i neprostorne lokalizaci-je, na primer, komparativne (via od brata), njenim uobliava-njem u strukturu druge, prostorne lokalizacije.

U svim onim sluajevima kada se, dakle, priroda jedne se-mantike lokalizacije prikazuje u jeziku prelomljena kroz pri-zmu izraza prostorne lokalizacije, umesno je govoriti o jezikoj metalokalizaciji. Jednostavnije reeno, jezika metalokalizacija obuhvata sve sluajeve upotrebe sredstava kojima se iskazuju prostorna znaenja za iskazivanje neprostornih znaenja, npr. sti-i na poetak (vreme), uraditi na brzinu (nain), sveska na linije (osobina), dati na poklon (cilj) itd. sve sa istim gramatikim modelom na + akuzativ, kao, na primer, u konstrukcijama stavi-ti na sto, na policu, na knjige, na prozor i sl. Tu se, dakle, neza-visno od lingvistikih teorija, u samom jeziku, neprostorne lo-kalizacije osmiljavaju, a time na specifian nain i interpretira- bi se uzeti u obzir i vreme govorne situacije (vreme realizacije datog is-kaza, tzv. "trenutak" govora) kao onaj lokalizator koji je u svakom is-kazu obavezna i najvia vremenska instanca, prema kojoj bilo koji dru-gi lokalizator ima status objekta lokalizacije.


ju, preko prostornih lokalizacija, sredstvima jezikog izraava-nja prostornih odnosa.

U onim pak sluajevima kada se u lingvistikom objanjenju neka funkcionalno-semantika struktura tumai u terminima primarno prostornog sadraja, nezavisno od toga da li na planu jezikog izraza date strukture postoji oslonac za takvo pojmov-no-terminoloko reenje (tj. prostornost date kategorije) ili ta-kvog oslonca nema, ini se umesno govoriti o lingvistikoj meta-lokalizaciji. Tako se, na primer, govori o konstrukcijama sa zna-enjem unutranjeg i spoljanjeg uzroka, o unutranjoj ili spo-ljanjoj obligatornosti, o anteriornosti (vs. posteriornosti), o pre-laznim i neprelaznim glagolima, o superlativu, ekscesivu, ablati-vu itd. pored niza drugih sluajeva gde su lingvistiki termin, terminoloki izraz, komentar, koncepcija ili ak teorija zasnova-ni na primarno prostornim izrazima, bili oni autohtoni (npr. pre-nosno znaenje) ili sa statusom jezikih pozajmica, tuica i sl. (npr. transpozicija). Uostalom, kako u ovim ili slinim termini-ma i terminolokim izrazima prostornu metaforu nalazimo i u "unutranjem obliku", tj. u izvornom smislu pojma metafora, kao uostalom i hiperbola, parabola i mnogim drugim.12

Drugim reima, sve lokalistike interpretacije pripadaju lin-gvistikim metalokalizacijama, ali samo jedan njihov deo ima neposredan oslonac u jezikim metalokalizacijama, npr. oeniti se iz ljubavi (unutranja kauzalnost) / poginuti od metka (spo-ljanja kauzalnost) i sl.

12 Kao to je poznato u razliitim naukama dosta je rairena upotre-

ba u funkciji terminoloke metafore i same lekseme koja oznaava pro-stor, npr. semantiki prostor, mentalni prostor, logiki prostor, prostor boja i sl. (v. Petrenko 1988, Fokonije 1984, Hajder i Olivije 1972), slino je i sa terminima centar, periferija, polje, sloj ili stratum, nivo i mnogim drugim (v. u vezi s tim poglavlje "Lokalizacija kao lingvisti-ka metafora").


5. Lokalistike, kriptolokalistike, paralokalistike interpre-

tacije. Najzad, lingvistike metalokalizacije kao vrsta pojmov-no-terminolokih metafora naelno se mogu podeliti (s obzirom na to da li njihova metaforina struktura ima teorijsko utemelje-nje ili je manje-vie sluajna, kao rezultat lingvistike intuicije) na lokalistike i kriptolokalistike. Za razliku od prvih, iza ovih drugih ne stoji jasno teorijsko opredeljenje da se odreena gra-matika ili leksika znaenja interpretiraju kao lokalizacije. Drugim reima, kriptolokalistike interpretacije i deskripcije ni-su eksplicitno zasnovane na teoriji semantikih lokalizacija u nekoj od njenih verzija, ali objanjavaju ili opisuju odreenu postornosno uoblienu kategoriju na nain koji je blizak lokali-stikom.

Poto su lokalistika vienja problema kategorijalne seman-tike dosta izdiferencirana (izmeu ostalog i prema tome koliko se dalekosenim ili ogranienim smatraju eksplanatorne mogu-nosti raznih verzija teorije semantikih lokalizacija) u okviru njih bilo bi celishodno razlikovati lokalistike interpretacije u uem smislu od paralokalistikih interpretacija razliitih pitanja kategorijalne semantike i funkcionalne gramatike. Paralokali-stike interpretacije i deskripcije, kao lokalistike u irem smi-slu, samo su delimino zasnovane na konceptualnom aparatu te-orije semantikih lokalizacija i/ili domen primenljivosti te teori-je prikazuju kao vrlo ogranien.

Kao to se iz izloenog moe videti, svaki tip lokalizacije ovde je odreen i vertikalom subordinacije i horizontalom opo-zicije.

Prema tome, (1) natkategorijalna i kategorijalna lokalizacija ovde se vide kao razlika izmeu roda i vida, (2) odnos izmeu protolokalizacije i metalokalizacije vidi se kao suprotstavljenost tipoloki centralnog tipoloki perifernom, (3) razlika izmeu je-zikih i lingvistikih metalokalizacija vidi se kao razlika izmeu


ontolokih i epistemolokih fenomena, dok je za razlikovanje (4) lokalistikih od kriptolokalistikih objanjenja relevantan odnos prostornosno uoblienog termina, opisa ili objanjenja prema teoriji semantikih lokalizacija.

6. Predloeni model lokalizacije kao principa strukturiranja i

funkcionisanja gramatikih i semantikih kategorija, iako u ovom obliku ne moe pretendovati da bude konano reenje problema odnosa meu semantikim kategorijama u prirodnim jezicima, jeste rezultat orijentacije u postupku razvijanja tog modela na veu razuenost, izdiferenciranost i elastinost od jednodimenzionalnih lokalistikih interpretacija gramatike se-mantike, u kojima se polazna taka svodi na semantiku katego-riju prostora i prostorna znaenja. Izloena vienja mogunosti redefinisanja nekih postulata tzv. lokalistike teorije (padea), proirivanja njenog pojmovno-terminolokog aparata i priblia-vanja teoriji funkcionalne gramatike i kognitivne lingvistike (u obliku teorije semantikih lokalizacija), te za sada opreznije procenjivanje njenih eksplanatornih mogunosti kao specijalne lingvistike teorije, ovde nuno ima donekle shematski karakter, ali ako se njime uspeva skrenuti panja na potrebu da se u izu-avanju mehanizma gramatikih metafora, kao vanog (ako ne i centralnog problema funkcionalne gramatike), pokua reinter-pretiranje nekih postulata jedne stare teorije u svetlu relevantnih saznanja moderne lingvistike, onda bi se osnovni cilj ovog po-glavlja mogao smatrati ostvarenim.

Teorija semantikih lokalizacija i poreenje jezika

1. Funkcionalizam i kontrastiranje jezika. Funkcionalni

pravac u savremenoj lingvistici je od dvadesetih godina dvade-setog veka posebno dobro bio predstavljen u kontrastivnim lin-gvistikim istraivanjima.

U lingvistikoj slavistici funkcionalni pristup prouavanju jezika ima plodnu tradiciju, u ijoj su osnovi radovi J. Boduena de Kurtenea (1984), lingvista Prakog kruoka (pre svega V. Matezijusa, 1961), L.V. erbe (1974) i drugih. Danas funkcio-nalizam u gramatikim istraivanjima ima vie pravaca i kola, npr. francusku, holandsku, englesku, pored funkcionalno orijen-tisanih koncepcija generativne semantike, padene gramatike . Filmora, modela "smisao tekst" I. A. Meljuka i A.K. ol-kovskog (v. pregled funkcionalnih pristupa prouavanju jezika u: Bondarko /ur./ 1987).

Teorijski i praktini znaaj poreenja srodnih jezika u smeru "od sadraja ka formama njegovog izraavanja" posebno je ube-dljivo obrazloen u radu V. Vinogradova o lingvistikim i meto-dolokim pogledima L. V. erbe (Vinogradov 1970). Na osno-vama takvog pristupa prouavanju i opisivanju jezika obavljen je kasnije veliki broj teorijskih i deskriptivnih istraivanja u okvirima funkcionalne, aktivne, ideografske ili praktine gra-matike i drugih manje ili vi e koncepcijski slinih istraivanja, koja su faktiki varijante lingvistikog modela u kojem se u prvi plan stavlja opis gramatikih, kategorijalnih znaenja, i leksi-


kih znaenja koja su s njim u najtenjoj vezi, kao i naina njiho-ve realizacije u govoru u zavisnosti od komunikativne strategije i prirode govorne situacije, dok je u drugom planu opis grama-tikog sistema u suprotnom pravcu: od forme ka znaenju i funkciji.

Jedan od zapaenijih pokuaja teorijsko-metodoloke razra-de kontrastivno postavljenih i funkcionalno orijentisanih opisa srodnih jezika dao je slovaki slavista J. Ribak, ukazavi na i-roke mogunosti koje daje kombinovanje teorije binarnih opozi-cija sa teorijskim osnovama tzv. aktivne gramatike (Ribak 1970). Teorija binarnih opozicija se danas, kao to je poznato, primenjuje u mnogim lingvistikim opisima koji predstavljaju fragmente funkcionalne gramatike jednog slovenskog jezika, najee ruskog, u poreenju sa drugim jezikom, ili bez takvog poreenja. Iako je tokom poslednjih decenija mnogo uraeno na usavravanju pojmovno-terminolokog aparata i metodologije funkcionalno-semantikih istraivanja gramatikih struktura, krug problema koji su tim istraivanjima obuhvaeni niti je za-tvoren, niti je definitivno obraen. Uprkos tome to je obavljen veliki broj istraivanja o razliitim aspektima funkcionalne gra-matike, jasno je da ona u svojoj optimalnoj verziji ne moe da bude zbir metodoloki manje ili vie razliitih delova nego bi morala biti celina sa jedinstvenom i koherentnom teorijskom osnovom.

2. Metalingvistiki izraz meukategorijalnih odnosa. Ma

kojoj od postojeih koncepcija funkcionalne gramatike davali prednost nad drugima jedno od kljunih pitanja i kontrastivnih i jednojezikih funkcionalno-semantikih opisa za sada ostaje na periferiji panje. Metalingvistiki aparat opisa pojedinih seman-tikih kategorija, npr. vremena, vida, naina i dr., i opisa naina na koji one funkcioniu u govoru, obuhvata, s jedne strane, poj-move koji odraavaju semantiku specifinost tih kategorija


(npr. prezent, perfektivnost, refleksivnost, imperativ itd.), i, sa druge strane, pojmove optije prirode (npr. obeleje, opozicija, funkcija itd.), koji nisu relevantni samo za plan jezikog sadra-ja. Meutim, nije manje vano formiranje pojmova koji odraa-vaju mogunu semantiku bliskost dvaju ili vie kategorijalnih znaenja, i utvrivanje optijih semantikih i funkcionalnih principa u osnovama razliitih semantikih podsistema, utvri-vanja prirode tih principa, oblika njihovog ispoljavanja i stepena njihove prisutnosti u jezikom sistemu. Takvi pojmovi mogu da izgledaju, s jedne strane, samo kao konstrukti koji omoguuju doslednija objanjenja naizgled meusobno udaljenih jezikih pojava. Sa druge strane, oni daju pretpostavke izbegavanja preve-like i nepotrebne pojmovno-terminoloke neusaglaenosti opisa semantikih kategorija jednog istog jezika, koja je esto posledica injenice da lingvista koji se bavi jednom semantikom katego-rijom ne izlazi iz okvira svog i inae sloenog i obimnog pred-meta, iako to u krajnjoj liniji vodi takvom modeliranju jezike slike sveta u kojoj pojedini njeni delovi izgledaju meusobno vie udaljeni nego to je to sluaj sa fragmentima jezike stvar-nosti na koju se odnose.

3. Nadkategorijalne semantike invarijante kao osnova po-

reenja jezika. Ideja o postojanju nadkategorijalnih semanti-kih invarijanata nije nova. U analizama kategorijalnih znaenja ona se sree pre svega tamo gde se neki gramatiki oblik upo-trebljava u razliitim funkcijama. Pri tome se esto i ne bez osnove meukategorijalne semantike veze osvetljavaju i sa istorijskog stanovita. To je naroito karakteristino za istrai-vanja o pitanjima semantike i funkcionisanja predloga, prefiksa i padea, u kojima se ovako ili onako istie primarnost konkret-no-prostornih i sekundarnost drugih tipova znaenja (Anderson 1971, Kempf 1974).


U okvirima teorije padea jo od XIV veka i do naih dana na tim osnovama razrauje se lokalistika teorija padea, prema kojoj su (u jednoj od njenih varijanata) razliita neprostorna znaenja i semantiki sistemi organizovani prema obrascu pro-stornih ili dozvoljavaju takvu interpretaciju u sinhronijskoj ana-lizi, i mogu se svesti na elementarna znaenja udaljavanja (abla-tiv), pribliavanja (adlativ), linije kretanja (perlativ) ili odsustva ukazivanja na kretanje (lokativ), kao i na suprotstavljenost unu-tranjeg ili centralnog (intralokalizacija) spoljanjem ili perifer-nom (ekstralokalizacija). Teorijske implikacije teorije gramati-kih i semantikih lokalizacija bili su i jo su uvek predmet po-sebnih istraivanja, a konani zakljuci o stepenu njene ekspla-natorne snage tek treba da budu dati. Dalje se eli, makar i u skromnom obimu, na nekoliko primera da ukae na mogunosti primene odgovarajue lingvistike koncepcije funkcionalno-se-mantikih (onomasiolokih) i kontrastivnih opisa gramatikih struktura, prvo, na planu unutarjezikog poreenja, a zatim i na planu poreenja srodnih, slovenskih jezika, na primeru poree-nja srpskog sa ruskim jezikom.

4. Poreenja semantikih kategorija u istom jeziku. Struk-

turna bliskost pojedinih semantikih kategorija, npr. prostora i vremena, predstavlja optepoznatu injenicu, ali ipak pokuaja da se utvrdi stepen strukturne slinosti razliitih semantikih ka-tegorija u nekom jeziku do sada, koliko je poznato, nije bilo. Ipak, poto se i vreme i prostor zasnivaju na nekakvim lokaliza-cijama jednih (konkretnih ili apstraktnih) objekata u odnosu na druge, prilino je jasno da je, u onoj meri u kojoj su takve loka-lizacije izofunkcionalne, umesno polaziti u opisu od onoga to im je zajedniko.

Uzmimo kao primer izraavanje prostornih i vremenskih znaenja na nivou imenske grupe. U sistemu prostornih znae-nja imenskih grupa u ruskom jeziku osnovna opozicija je su-


protstavljanje unutranje spoljanjoj lokalizaciji jednog objekta (objekta lokalizacije) u odnosu na drugi objekat (lokalizator), npr. v dome / u doma. U opozicijama koje su ovoj subor-dinirane sreu se razliiti oblici manifestovanja istog kriteriju-ma, kao to je, na primer, lokalizacija u nivou lokalizatora / lo-kalizacija izvan nivoa lokalizatora, npr. pered mostom / nad mostom i sl.

U sistemu vremenskih znaenja koja se izraavaju imenskim grupama osnovna opozicija takoe se svodi na unutranju / spo-ljanju lokaliziciju, npr. pri[el utrom / `dal do utra, pri emu se spoljanja lokalizacija osmiljava kao lokalizacija prednjeg plana (anteriornost) ili zadnjeg plana (posteriornost). Na vremenskom planu relevantna su i znaenja udaljavanja (polazne take), pribliavanja (konane take), ili linije kretanja, tj. ablativ-no, adlativno i perlativno znaenje, koja su u osnovi mnogih se-mantikih opozicija (upor. prostorna znaenja u primerima kao to su iz lesa, v les, ~erez les i vremenska znae-nja u primerima s samogo na~ala lekcii, do kon-ca lekcii, v te~enie lekcii itd.), na ta je takoe umesno ukazati u opisima datog fragmenta funkcionalne grama-tike. Na slian nain mogu biti interpretirana i druga kategori-jalna znaenja. Prostorna ili vremenska polazna taka kao po-javni oblik optijeg ablativnog znaenja korelira sa, npr. uzro-nim znaenjima, utoliko pre ako je to podrano i nainom izra-avanja, upor. so zlosti so stola s samogo na~ala, dok prostorna ili vremenska krajnja taka (pojavni oblici adlativnog znaenja) koreliraju sa rezultativnim znaenji-ma, upor. vojti v dom, prijti v subbotu i vpastx v unwnxe.

Sa stanovita kontrastivne lingvistike funkcionalna gramati-ka je u najtenjoj vezi sa problemom odreivanja semantike i funkcionalne osnove poreenja. Iako tertium comparationis


(formalni, semantiki ili neki drugi) ne prestaje da privlai pa-nju istraivaa u oblasti kontrastivne lingvistike, stvari su, kao to je obavetenima poznato, daleko od opteprihvaenih pogle-da. Lokalistika koncepcija organizacije semantikih kategorija, struktura pojedinih semantikih i gramatikih kategorija ili od-nosa meu pojedinim gramatikim i leksikim jedinicama u tom smislu relativno lako nalazi primenu u funkcionalno-semanti-koj kontrastivnoj analizi, pri emu jedinice njihove lokalistike interpretacije na razliitim nivoima mogu da se jave kao inte-gralna meujezika semantika obeleja koja ne povezuju samo razliite semantike kategorije u istom jeziku nego i semantike i gramatike kategorije razliitih jezika.

5. Poreenje semantikih kategorija u razliitim jezicima.

Izneta konstatacija moe se ilustrovati primerima poreenja ru-skog i srpskog jezika.

(a) Funkcionalno ekvivalentne gramatike jedinice dva jezi-ka mogu, pre svega, da imaju ne samo istu lokalistiku interpre-taciju, nego i slian ili ak isti oblik, ako je re o srodnim jezici-ma, upor. u ruskom (perenesti) na subbotu i u srp-skom (prebaciti) na subotu, gde postoji ne samo isto adlativno znaenje nego i izomorfnost strukture njegovog izraavanja.

(b) Za razliku od takvih sluajeva ekvivalentnost kategori-jalnog znaenja moe biti praena razlikama u nainu njegovog izraavanja u dva jezika, Na primer, ablativno-adlativno vre-mensko znaenje, koje se u ruskom jeziku izraava konstrukci-jama tipa s pervogo po [estoe avgusta u srpskom jeziku se izraava konstrukcijama sa drukijom strukturnom shemom u osnovi, upor.: od prvog do estog avgusta.

(c) Mogune su i razlike u stepenu specijalizacije opteg ka-tegorijalnog znaenja u dva jezika koja se porede. Na primer, ruskim prefiksima vw-, iz-, koji esto imaju funkciju izra-avanja opteg ablativnog znaenja, u ijim su okvirima mogu-


ne ue semantike ili stilske razlike, u srpskom jeziku najee odgovara samo jedan prefiks iz-, upor. u ruskom jeziku vwpi-satx, iznositx, u srpskom ispisati, iznositi itd.

(d) Jo vei stepen divergencije izmeu dva jezika postoji tamo gde se u jednom jeziku lokalistika interpretacija oslanja na gramatiku formu koja moe uestvovati kako u izraavanju prostornih tako i u izraavanju neprostornih znaenja, dok joj u drugom jeziku odgovara oblik koji se ne upotrebljava u funkciji izraavanja prostornog znaenja, upor. rusku imensku grupu v 1995 godu sa lokativnim znaenjem i srpsku imensku grupu 1995 godine sa istim znaenjem, ali izraenim bespredlokim genitivom; ili izraavanje lokativne posesivnosti u ruskom jezi-ku imenskom grupom sa predlogom y, npr. U Ma[i novoe platxe, kojoj u srpskom jeziku najee odgovara glagol imati, upor. Maa ima novu haljinu i sl.

(d) Postoje najzad i sluajevi kada se kategorijalno znaenje u oba jezika relativno lako moe lokalistiki intepretirati iako sredstva njegovog izraavanja ni u jednom od ta dva jezika ne mogu uestvovati u izraavanju prostornih znaenja. Takva je, na primer, morfoloka kategorija vremena u slovenskim jezici-ma. Uprkos razlikama u strukturi gramatikog vremena u ru-skom i srpskom jeziku prola i budua vremena lako se svode na lokalizaciju izvan tzv. trenutka govora (ekstralokalizacija), u vremenskom odseku koji mu prehodi ili sledi, dok se oblici prezenta (neutralnog lana u sistemu gramatikih vremena) upo-trebljavaju, kao to je poznato, u oba jezika i za oznaavanje si-tuacija koje mogu biti izvan vremena govorne situacije (npr. istorijski prezent).

Opis slovenskih jezika kontrastivnim metodom i u okvirima teorije semantikih lokalizacija oevidno je povezan sa reava-njem niza pitanja i teorijske, i metodoloke i materijalne priro-de. U literaturi o teoriji semantikih lokalizacija panja je do sa-


da uglavnom bila koncentrisana na razradu teorijskih osnova ta-kvog pristupa opisivanju i objanjavanju jezikih pojava. U onom stepenu u kojem se postojei generativni gramatiki mo-deli, inae znaajni za razvijenje savremene lingvistike teorije i nekih vidova primenjene lingvistike (npr. automatsko prevoe-nje), pokazuju esto kao nedovoljno pogodni za neke zadatke primenjene lingvistike, i njihove lokalistike verzije daleke su od takvih, konkretnih ciljeva. Iako teorija binarnih opozicija odavno ne predstavlja novinu u lingvistikoj teoriji (ili moda ba zato), ukljuena u teoriju semantikih lokalizacija i prime-njivana gde je to moguno u kombinaciji sa danas vrlo aktuel-nim metodom semantikih prototipova i drugim metodama se-mantikih istraivanja, ona i dalje prua velike mogunosti u opisivanju i objanjavanju strukturiranja i funkcionisanja gra-matikih sistema i, ire, semantikih kategorija u jednom jeziku ili u dva ili vie jezika, dakle i u opisu paradigmatskih odnosa u pojedinim gramatikim sistemima (ili u njihovom poreenju), i na funkcionalnom planu (opis tematsko-rematskih struktura, od-nosa izmeu propozicije i modalnog okvira, pragmatikih aspe-kata iskaza itd.), poto i u jednom i u drugom sluaju ve posto-ji plodna veza izmeu pojmovnog aparata teorijske gramatike, s jedne strane, i opisne i kontrastivne gramatike, s druge.

Naela teorije semantikih lokalizacija

Teorija semantikih lokalizacija (TSL) je posebna lingvisti-ka teorija (za razliku od optih) u okviru koje se pojedine se-mantike pojave opisuju i objanjavaju u svetlu izomorfnosti i izofunkcionalnosti semantikih kategorija, iji su oblici ispolja-vanja mnogobrojni sluajevi izraavanja neprostornih znaenja sredstvima sa primarno prostornim znaenjima (npr. na praznik, na dan kao na knjigu, na zid i sl.). U TSL se ta opta injenica (kao vrlo raireni pojavni oblik ikoninosti mnogih jezikih znakova, odnosno metafora i metonimija), kao i injenica da se u lingvistikoj terminologiji esto sponatano pribegava prostor-nim metaforama, izvodi kako iz razvijenosti jezikih izraza za prostornu lokalizaciju (kao protolokalizaciju) tako i iz postulira-nog principa natkategorijalne lokalizacije (sa prostornim, vre-menskim, posesivnim, komparativnim i drugim realizacijama), koji izvan jezika ima uporite u refleksu kognitivne orijentacije, utvrenom u psihologiji. Drugim reima, razliiti semantiki odnosi u okviru TSL vide se i objanjavaju kao lokalizacije raz-liitog stepena apstraktnosti jer je mehanizam objanjavanja prostornih lokalizacija vrlo pogodan za objanjavanje semanti-kih pojava zasnovanih na neprostornim lokalizacijama, ne samo onda kada one imaju prostornu ikoninost nego i kada je nema-ju, npr. u sistemu glagolskih vremena (tada semantika lokaliza-cija ima status teorijskog konstrukta).

Naela teorije semantikih lokalizacija 58

Konceptualni aparat TSL obuhvata kako pojmove u vezi sa orijentacionom stranom u lokalizaciji (npr. intra- i ekstralokali-zacija, centar i periferija, proksimalnost i distalnost i dr.), tako i one koji su odreeni dinamikom stranom lokalizacije loka-tivnost (neizraenost dinaminosti) prema translativnosti bilo jednostranoj (ablativnost / adlativnost) ili bez takvog ogranie-nja (perlativnost), kao i neki drugi pojmovi, npr. elementarni si-tuativni okvir semantike kategorije (lokalizator, objekat lokali-zacije i orijentir), centrifugalne i centripetalne tendencije u d

Documents

Predrag Piper Jez i Ki Prost Or