Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Odeljenje za  psihologiju         

POVEZANOST TRI ODNOSA

AFEKTIVNOG VEZIVANJAIspitni rad iz Razvojne psihologije II 

     

Mentor:                                                      Studenti:

Ksenija Krstić                                                  Ida Despotović 2000-84/PS      

                                                                         Ivana Perić       2003-10/PS      

APSTRAKT

Prema teoriji afektivnog vezivanja, u najranijem detinjstvu, između deteta i roditelja se uspostavljaju specifične afektivne veze. Na osnovu kvaliteta ovih veza, dete formira tzv.

unutrašnji radni model, odnosno sliku sebe i sliku značajnih drugih. Radni model, perzistira kroz čitav životni vek osobe,oblikujući delimično i kvalitet odraslih veza.U ovom radu ciljna grupa

jesu adolescenti, jer su istraživanja vezivanja adolescenata i odraslih relativno novog datuma, i značajno je ispitati šta se dešava na emocionalnom planu kod ove uzrasne grupe. U

adolescenciji, odvija se značajan transfer –od roditelja kao dominantne figure vezivanja, to postaju vršnjaci. Vršnjaci preduzimaju značajne funkcije samoogledanja i samopotvrđivanja,

interakcije sa nima postaju učestalije, pa se mogu očekivati promene u kvalitetu rano stvorenih reprezentacija sebe i drugih. Takođe, razvoj mišljenja, doprinosi uravnotežavanju unutrašnjih

radnih modela u jednu integrisanu šemu . U kontekstu teorije afektivnog vezivanja ,zanimalo nas je kakva je distribucija modaliteta vezivanja kod adolescenata kao i da li postoji statistički

značajna povezanost između rano stvorenih afektivnih veza roditelja i dece i kasnijih prijateljskih veza.

Istraživanje je obuhvatilo 820 adolescenata oba pola podeljenih u dve uzrasne grupe rana (13-14godina) i kasna adolescencija (17-18godina):. U svrhu prikupljanja podataka korišćen je

posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelić, 2003.)Rezultati su pokazali statistički značajnu povezanost između stilova

vezivanja prema majci,ocu i prijatelju i da je ta povezanost više izražena na uzorku starijih adolescenata. Takođe,distribucija stilova vezivanja prati opšti trend dobijen u drugim

studijama , sa malim odstupanjima.

Ključne reči: afektivno vezivanje, obrasci afektivnog vezivanja,, unutrašnji radni model.

  TEORETSKI UVOD

Afektivna vezanost predstavlja dimenziju afektivnog života pojedinca, koja se po svojim karakteristikama razlikuje od drugih emocionalnih veza" (Ainsworth, M. 1991). 

    Osvrti na detinjstvo, uvek nas iznova uveravaju da se baš u tom periodu zbilo nešto što nas je odredilo, nešto što može postati naš kapital ili kamen spoticanja kroz čitav dalji razvoj. Većina aktuelnih psiholoških teorija, uvažavajući značaj detinjstva za uobličavanje ličnosti, nastoji da sagleda mehanizme koji ovaj uticaj održavaju kroz čitav životni vek. I upravo jedna od takvih teorija biće oslonac u našem radu. Reč je o teoriji afektivnog vezivanja (TAV).

 Zašto baš teorija afektivnog vezivanja? Prvenstveno, jer odrastanje stavlja u prirodni kontekst, kontekst odnosa sa osobom koja neguje dete i koja predstavlja prvi značajan objekat, a što je najčešće majka. Ova teorija približava nas idejama socijalnog konstrukcionizma koji u prvi plan ističe ljudsku relacionalnost, a socijalne odnose posmatra kao prirodni habitus u kome jedino i možemo se izgraditi i postojati kao osobe. Iako zanemarena u ranim psihoanalitičkim poimanjima ljudske prirode, relacionalnost je, danas, fundamentalni, konstruktivni element našeg kompleksnog psihološkog bića.

  Drugi razlozi zbog koga smo se opredelili za TAV-a  jesu: sržna ideja o primarnosti potrebe za bliskošću sa drugom osobom; ideja  da rano stvoreni afektivni odnos između deteta i staratelja (najčešće majke) posredstvom mehanizma unutrašnjeg radnog modela, postaje trajni kapital ličnosti i prenosi se kroz odrastanje sa figure majke, na partnera, prijatelje, na decu; kao i što ova teorija  obezbeđuje metodološki okvir za proveravanje navedenih pretpostavki.  

Teorija afektivnog vezivanja

  Ova teorija ukazuje na važnost emocionalnog razvoja, koji je u izvesnoj meri zanemaren u  razvojnoj literaturi koja primat daje kognitivnom razvoju. Rodonačelnik teorije afektivnog vezivanja (TAV) jeste engleski psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi.

    Inspirisan  etološkim ogledima sa životinja,  kao i sopstvenim posmatranjem dece, Bolbi,  sredinom XX veka ,  konceptualizuje radikalno novu  i uticajnu teoriju o primarnosti afektivne vezanosti.  Dok je za frojdovsku teoriju afektivno vezivanje sekundarni fenomen i definiše se kao anaklitičko (zavisno od nagona za oralno zadovoljenje) , Bolbi afektivno vezivanje određuje kao primarno. Od prepoznavanja i preferencije za majku , odojče dalje s njom gradi odnos koji podrazumeva širok opseg aktivnosti i emocija, od kojih su mnoga nezavisna od hranjenja i samog fizičkog zbrinjavanja. Za Bolbija je društvenost autonomna, a ne epifenomen fizičkih potreba. Potkrepljenje za  svoje ideje nalazi u   konceptima etologa da sve reakcije novorođenčeta ne treba primiti isključivo kao izraze potrebe za hranom, ili izraz seksualnih

potreba; ove reakcije su pre svega izraz težnje koja u sebi sadrži i klicu nečeg drugačijeg od prostog zadovoljenja nabrojanih potreba –to je težnja  da se razvoj psihičkog života odvija kroz komunikaciju sa socijalnom sredinom (Zazo,1974)

   Bolbi naglašava da je vezanost poseban sistem ponašanja sa posebnom funkcijom odvojen od seksualnosti i da ova dva sistema treba konceptualno razlikovati, a tek onda ispitati njihove različite veze i preplitanja. Naime, ova dva sistema nemaju isto poreklo, niti isti razvoj, pa ni isti značaj. Iz svojih istraživanja zaključio je da su društvena stimulacija, toplina i afektivna razmena ključne za emotivni i socijalni razvoj i to od početka života. Tako je, Bolbi 50-ih godina napustio psihoanalitičko gledište koje je odnos odojčeta sa majkom videlo isključivo  u terminima oralnog investiranja u nju. Naučna javnost je ovo okarektirisala kao odbacivanje osnovnih postavki psihoanalize. Ali, Lebovisi daje drugačije tumačenje. Prema ovom psihoanalitičaru primarna afektivna vezanost predstavlja bazičnu datost koja ne isključuje i koja nije u suprotnosti sa frojdovskom metapsihologijom koja podrazumeva i oscilacije dinamike nagona i libidalne energije. Afektivna vezanost jeste fundamentalna činjenica odnosa između majke i deteta koja je regulisana naslednim programom, a specifičnosti u ovoj vezanosti posledica su različitih uslova razvoja ( Lebovisi, 1974)

  Teoriju afektivnog vezivanja, zapravo, treba prihvatiti kao spoj između psihologije i psihoanalize, iako većina kritičara pogrešno tumači Bolbijev rad kao napuštanje psihoanalitičke doktrine. Bolbijeva  teorija vezivanja poput klasične psihoanalize ima biološki fokus. Međutim, iako Bolbi pripisuje vezivanju biološku funkciju on ponašanja vezivanja vidi kao bihejvioralni sistem (termin je preuzeo iz etologije), koji uključuje autonomnu motivaciju tj. ne može se redukovati na drugi nagon. To objašnjava zašto hranjenje ne može biti izvor vezivanja i zašto dolazi do vezivanja dece čak i za roditelje zlostavljače. Upravo  ovo odbacivanje shvatanja o poreklu afektivnog vezivanja kao oslonjenom na hranjenje, predstavlja mesto razmimoilaženja Bolbija i psihoanalitičkog kruga kojem je (do tada) pripadao.  (Fonagy & Target,2003)

Početak Bolbijevog rada na ovoj teoriji vezan je za njegovu psihijatrijsku praksu. On je kao dvadesetojednogodišnjak radio u popravnom domu za dečake, što ga je motivisalo da se zainteresuje za njihove rane odnose i iskustvo. Ono što je značajno uticalo na Bolbija u tom periodu jeste i njegov klinički rad sa dvojicom dečaka čiji je odnos sa majkom bio ozbiljno oštećen. Inspirisan time započinje retrospektivnu studiju u kojoj analizira rana iskustva 44 maloletna delikventa, pri čemu nalazi da ključni uzrok mentalnih poremećaja leži u oštećenom ranom odnosu majke i deteta. Kako sam navodi na osnovu ličnog posmatranja čitavog niza slučajeva jasno se može sagledati veza između patološkog razvoja ličnosti i poremećaja odnosa majke i deteta u najranijem periodu.  Krajem 40-ih god. XX veka , Bolbi proširuje interes za odnos majka-dete, odnosno započinje istraživanja posledica hospitalizacije tj. separacije, prilikom boravku dece u bolničkim ustanovama. Uočava da se sa dužinom boravka u bolnici tj. sa prolongiranim odsustvom majčinske brige javljaju isti simptomi kao kod dece iz studije sa dečacima maloletnim delikventima.(Fonagy & Target,2003).

Tragajući za objašnjenjem rezultata svojih nalaza, u shvatanjima, koja su bila aktuelna u prvoj polovini XX veka,  Bolbi ne pronalazi odgovarajuće interpretacije za mehanizme kojima deprivacija dovodi do tako dramatičnim posledica koje je on uočio u svojim studijama. Takođe, nije bio zadovoljan ni dotadašnjim teorijama o poreklu afektivne vezanosti. Psihoanalitička, kao i teorije učenja tumače emocionalno vezanost  kao sekundarnu, oslonjenu na primarne potrebe, pre svega , glad. A Bolbi u imaginarnoj Zazoovoj raspravi poručuje da ako hoćemo da shvatimo razvoj deteta moramo da proučimo na koji način se postupalo sa njim kroz čitavo njegovo detinjstvo , a ne samo da da posmatramo njegov odnos prema hranjenju u najranijem periodu (Zazo, 1974).

Razmena iskustva Bolbija sa dečijim psihijatrima iz čitave Evrope (susreti u okviru Svetske zdravstvene organizacije) potvrdila je njegovo sveopšte zapažanje da su mnogi psihijatrijski poremećaji posledica nedovoljnosti ili poremećenosti majčine brige.  Ali ono što je nedostajalo jeste teorija koja bi mogla da adekvatno objasni ono što je konstatovano kliničkim posmatranjima i iskustvom.    U ovom vremenskom periodu Bolbi otkriva etološke nalaze (1950 i 1951 značajna dela Lorenca i Timbergena bivaju objavljena na engleskom ) koja nas uveravaju da u životinjskom svetu mladi različitih vrsta mogu se vezati za odrasle koji ih ne hrane. Pažljivo izučavajući fenomen utiskivanja koji je predmet brojnih istraživanja etologa, Bolbi uviđa da se nešto slično javlja kod ljudske vrste i to naziva attechment – vezivanje. U svojim ranim/početnim shvatanjima afektivnog vezivanja Bolbi ovaj fenomen definiše na sledeći način: Afektivna vezanost je instinktivni vid ponašanja sa autonomnom motivacijom i osnovnom biološkom funkcijom - zaštitom od neprijatelja. Afektivna vezanost ispoljava se kao ponašanje koje ima za cilj traženje i održavanje fizičke blizine osobe za koju se dete vezuje. Pod uticajem etološke struje Bolbi, smatra da su funkcija i osnovni oblici ispoljavanja tog ponašanja srodni kod čoveka i mnogih životinjskih vrsta. Dete se najčešće vezuje za biološku majku  i obično postoji jedna osoba za koju se dete vezuje. (Zazo, 1974)

  U objašnjenju bihejvioralnog sistema vezivanja opredelio se za teoriju sistema koja je bila aktuelna sredinom XX veka. Po analogiji sa ovom teorijom, Bolbi govori o činiocima koji okončavaju i aktiviraju sistem koji posreduje u vezivanju. Ti činioci su organizmički i sredinski. Oni koji aktiviraju sistem a organizmički su: bol, hladnoća, glad, umor, bolest. Sredinski : odsustvo majke, njeno odbijanje detetovih nastojanja da se majci približi, odbijanje u nastojanjima da se veže za vršnjake ili nekog drugog. Ono što okončava ponašanja koja služe uspostavljanju i održavanju blizine: to je upravo uspostavljena blizina. Kada se dete vrati u blizinu majke ili u telesni dodir s njom, ono više ne pokazuje ponašanje koje sačinjavaju sistem vezanosti.

    Ali,  poimanje sistema afektivne vezanosti kao biološkog sa osnovnom funkcijom zaštite od neprijatelja, kroz traženje i održavanje blizine sa odraslima, kako navodi Ivić, bilo je malo održivo.  Čak i prva istraživanja u ovoj oblasti su pokazala da se dete ne vezuje za osobe koje mu pružaju zaštitu kada se pojavi opasnost nego za osobe koje pokazuju najveću osetljivost za signale  koje dete emituje i koje adekvatno i pravovremeno reaguju na te signale. ( Ivić, 1978). I sam Bolbi će u kasnijim radovima primat davati kvalitetu odgovora majke na detetovu potrebu

za njom. Kasnija objašnjenja teoretičara afektivnog vezivanja naglasak su stavila na autonomnu komunikativnu funkciju afektivne vezanosti definišući je kao stabilnu sposobnost traženja kontakta sa određenom osobom.  Značajno je da je  Bolbi bio među prvima koji su prepoznali da dete dolazi na svet predisponirano za učestvovanje u socijalnoj interakciji, za traženje kontakta sa drugima, kao i da je posebno osetljivo na socijalne draži i da je opremljeno reakcijama koje privlače druge i zadržavaju ih u njegovoj blizini. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

    Pored upornog insistiranja da je dete biološki opskrbljeno za afektivno vezivanje za staratelja tj. za iniciranje , uspostavljanje  i održavanje interakcije sa značajnim drugim, Bolbijev doprinos ogleda se i u isticanju detetove potrebe za sigurnom vezom sa majkom ( i korišćenjem staratelja kao sigurne baze za eksploraciju ) . Smatrao je da deca koja su lišena ovakve veze ispoljavaju znake „parcijalne deprivacije“ – ekscesivna potreba za ljubavlju ili za osvetom, krivicu i depresiju, ili znake „kompletne deprivacije“ – otuđenost, nereagibilnost, zaostajanje u razvoju koje se kasnije ogleda u superficijalnosti (površnosti), potrebom za pravim osećanjima, nedostatkom koncentracije. (Fonagy & Target, 2003) Kasnije, Bolbi ove pojmove razvija u koncept „ reakcija na separaciju“. A što je poznato kao trijas simptoma : protest, očaj, ravnodušnost . Svaka od ovih faza se integriše  u sledeću : duboka patnja  preko bespomoćnosti transformiše se u ravnodušnost (Mirić&.Dimitrijević,2006).  Isprva dete pokušava da ponovo pridobije majku koristeći svoje ograničene resurse, očekujući da će se majka vratiti. Kako nema odgovora na njegov bunt, dete postaje sve više preokupirano figurom majke, a njegovo celokupno ponašanje ukazuje na sve veću beznadežnost. I  ukoliko separacija potraje dete razvija  ravnodušnost, ponašajući se kao da ni kontakt sa majkom , ni sa drugim ljudima nisu mnogo bitini za njega. Posledično, dete postaje sve više egocentrično i  umesto da svoja očekivanja i želje  usmeri na druge ljude ono će sve više biti preokupirano materijalnim stvarima ( U ovom konceptu prepoznajemo ono što će Ejnsvortova razviti u konstrukt nesigurne-izbegavajuće vezanosti ).

  Interesantno, za dalje razumevanje vezivanja, kako ga je definisao Džon Bolbi, jeste međusobna povezananost tri bihejvioralna sistema : afektivnog, sistema straha i sistema eksploracije sredine. Sistem afektivnog vezivanja i sistem istraživanja okoline su u međusobnoj interakciji na taj način što je sigurna afektivna veza zapravo baza sigurnosti, pri čemu kontinuirana dostupnost figure vezivanja obezbeđuje (omogućuje) aktivnost istraživanja okoline. Važna potvrda ove  Bolbijeve hipoteze su empirijski nalazi o  smanjenoj istraživačkoj aktivnosti tj. inhibiciji istraživanja kod dece čiji su roditelji u datom trenutku odsutni. Tako da se kod sigurne vezanosti mogu očekivati benificije u pogledu kognitivnih  i socijalnih kapaciteta. Sa druge strane, sistem straha aktivira sistem afektivnog vezivanja tako da se u prisustvu figure  sigurne vezanosti smanjuje intezitet uznemirenosti i reakcija deteta na draži koje se percipiraju kao preteće. Tako da, figura vezanosti koja je dostupna detetu predstavlja za dete , istovremeno, izvor zaštite i  ohrabrenje da se dete okrene ka okolini.Uviđanjem ovakvih recipročnih veza između ova tri sistema, postaje razumljivo zašto separacija uključuje dve vrste stresora : doživljaj izloženosti ugrožavajućim stimulusima i doživljaj odsečenosti od izvora zaštite. Stoga, ova tri sistema regulišu razvojnu adaptaciju i omogućavaju kontinuirani rast  i napredovanje u pogledu kognitivnih, socijalnih  i emocionalnih kapaciteta. (Fonagy & Target, 2003)

  U drugom tomu svoje triologije, Bolbi ustanovljava set ciljeva sistema afektivnog vezivanja . naglašavajući kao ključnu roditeljsku raspoloživost i responzivnost (što Bolbi objedinjuje terminom dostupnost). Objašanjenje vezanosti nije ni iz daleka tako jednostavno pošto se ne može usresrediti samo na ponašanje deteta. Zato u završnim poglavljima ove knjige govori o  operacijama bihejvioralnog sistema afektivnog vezivanja . Ovde on iznosi da dostupnost podrazumeva pouzdana  očekivanja u vezi iskustva  raspoloživosti figure sigurne vezanosti tokom značajno dugog vremenskog perioda. Upravo iskustva sa osobom sa kojom dete ostvaruje vezanost vode struktuiranju unutrašnje građe bihejvioralnog sistema afektivnog vezivanja i koja čine set kognitivnih mehanizama koji Bolbi naziva reprezentacionim modelima ili ( sledeći Krejka ) Unutrašnji radni modeli (URM) 1 o kojima će biti više reči kasnije.

    I moglo bi se reći da ukoliko Džonu Bolbiju dugujemo novi način mišljenja o prirodi i poreklu veze koja postoji između majke i deteta, kanadskoj naučnici i profesoru kliničke i razvojne psihologije  Meri Ejnsvort dugujemo dalji razvoj teorije. Njen doprinos najčešće se sagledava iz ugla metoda koje je ova naučnica koncipirala za proučavanje afektivne vezanosti kao i iz činjenice da je Meri Ejnsvort napravila i prvu klasifikaciju individualnih razlika u okvira vezivanja i izvršila njihovu operacionalizaciju metodom “strane situacije”.

  Počeci izučavanja individualnih razlika u organizaciji ponašanja afektivne vezanosti i njihovih posledica na dalji razvoj predstavljali su «kopču» za ponovno povezivanje sa kliničkom psihologijom. S druge strane, klasično eksperimentalno istraživanje Meri Ejnsvort  metodologijom «nepoznate situacije» omogućilo je kategorizaciju ponašanja afektivne vezanosti kod odojčadi, i ova kategorizacija je temelj izučavanja vezanosti na svim uzrastima. ( Stefanović Stanojević, 2006)

  Osnov za kategorizaciju jeste specifična organizacija ponašanja vezanosti odojčeta za majku. Ona se najbolje iskazuje mogućnošću da dete koristi majku kao bazu sigurnosti za istraživanje, tj. specifičnim odnosom sistema afektivnog vezivanja i sistema istraživačkog ponašanja (u čemu prepoznajemo i direktan uticaj bolbijevih shvatanja).Od specifičnih osobina roditellja i kvaliteta interakcije zavisi da li će se i u kom stepenu dete osećati sigurno u nepoznatoj situaciji i koliko će se ponašati istraživački.   .

       Na osnovu ispoljenog ponašanja prema majci, strancu, kada je samo  u stranoj situaciji napravljena je klasifikacija obrazaca vezanosti dece. Izdvojene su tri kategorije : nesigurno-izbegavajuća vezanost (grupa A) , sigurna vezanost (grupa B); nesigurno-ambivalenta vezanost (grupa C) Od 106 dece obuhvaćeno istraživanjem Ejnsvortove u grupu A svrstano je 21,70%, u grupu B 66,04 5, a u grupu c 12,26% . U meta analizi izvedenoj 25 godina kasnije grupa holandskih autora potvrdila je ove nalaze na uzorku od 1584 odojčadi, koja su ispitana u velikom broju istraživanja širom sveta. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

  Definišuće  odlike ovih modaliteta vezivanja počivaju na različitim reprezentacijama sebe i značajnih drugih (unutrašnjim radnim modelima) koje dete izgrađuje kroz stalna, ponavljajuća iskustva sa osobom koja se njime bavi . Kvalitet brige2 koju majka pruža, uslovljava ponašanja

deteta i kasnije se internalizuje u interne mape koje služe detetu za snalaženje u socijalnoj ravni. Meri Ejnsvort je iscrpno opisala bihejvioralne manifestacije i odlike unutrašnjih reprezentacija specifičnih za  svaki od ova tri modaliteta afektivnog vezivivanja koja je izdvojila na osnovu svoje briljantne eksperimentalne procedure. Međutim, kako to nije tema našeg rada mi ih ovde nećemo detaljnije navoditi. Spomenućemo samo da su nakon radova Ejnsvortove usledile razrade njene osnovne klasifikacije, jer se zapazilo da se sva deca ne mogu svrstati u njene tri predložene kategorije. Naime, proučavanja dece čiji su roditelji bili zlostavljani  ili su patili od manijakalno depresivne psihoze, pokazala su da se ova deca nisu mogla klasifikovati ni u jednu od ponuđenih kategorija. Kod ove subpopulacije zapaženi su različiti indeksi dezorganizacije i dezorijentacije, kao što su kretanje ka zidu i naslanjanje na zid kao izraz  uplašenog reagovanja na stranca, penjanje i padanje pri ulazu roditelja u sobu, ukočenost svih pokreta, stereotipna ponašanja. (Stefanović Stanojević, 2006) Ovako opisane odlike definisane su kao nova kategorija "D" statusa vezanosti, ili nesigurno dezorganizovana vezanost . Kod njih se razvijaju nekonzistentni, konfuzni i  negativni model sebe i drugih, a na osnovu specifičnih iskustava sa majkom (kao što su psihička bolest ili fizičko zlostavljanje).

  Identifikovanje modaliteta vezivanja, a još više mogućnost njihovog egzaknog ispitivanja otvorili su put proučavanju ovih modaliteta i na kasnijim razvojnim uzrastima, kao i u odraslom dobu. Postavlja se pitanje –kakve obrasce možemo da očekujemo na kasnijim uzrastima i sa kojom pouzdanošću ih možemo predvideti na osnovu ranih iskustava (na kojima su pioniri teorije afektivnog vezivanja ubedljivo insistirali). Koliko su ovakvi rani modeli podložni promeni ? I da li se kvalitet vezanosti prema majci dosledno ponavljaju prema svim drugim figurama vezivanja, ili možemo očekivati i drugačije rezultate? Još uvek nemamo konačan odgovor na ova pitanja, a njihova aktuelnost i relevantnost inspirisali su i naše istraživanje. 

  Unutrašnji radni modeli ( URM )

   Ipak, bilo je neophodno da se pojavi još jedan teorijski konstrukt, da bi se stvorili neophodni uslovi za razmatranje afektivnog vezivanja na kasnijim uzrastima. Reč je o unutrašnjim radnim modelima odnosno reprezentacijama sveta. Ovaj koncept već je spomenut u okviru izlaganja o operacionalnoj strukturi ponašajnog sistema vezivanja, pri čemu je istaknuto  da Bolbi iz kognitivne psihologije preuzima ovaj konstrukt ,u cilju objašnjenja kako  odnosi vezanosti roditelj - dete postaju postepeno svojina samog deteta. Dete internalizuje svoja iskustva sa figurama vezanosti skladišti ih u dugoročnoj memoriji. Obrasci interakcije su uglavnom nesvesni i teže da asimiluju nove informacije, a kvalitet interakcije roditelj-dete, ključni je faktor konceptualizacija ovih internih mapa. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

   Bolbi i Ejnsvortova su unutrašnje radne modele definisali kao  kognitivno-afektivne strukture koje dete formira na osnovu svakodnevnih , ponovljenih iskustava s osobom koja se njime bavi. Zapravo to su  unutrašnje predstave o sebi i osobi za koju se dete vezuje. Ovi operativni modeli sebe i značajnih drugih, zasnovani na istoriji zajedničkih odnosa, počinju da se izgrađuju već u prvim mesecima života. Na osnovu kvaliteta odgovora majke na čitav spektar njegovih potreba dete gradi predstave : o sebi kao biću manje ili više dostojnom majčine pažnje i

o majci kao osobi koja je prisutna/odsutna kada mu je potrebna (Mirić & Dimitrijević, 2006).Zašto su unutrašnji radni modeli toliko važni ? Prvenstveno jer oslikavaju interakcijske obrasce između osobe koja se vezuje i osoba za koju se vezuje što vodi formira očekivanja tome ko su osobe za koje se vezujemo, gde se mogu naći i  kakve odgovore očekujemo. Svakako, od toga zavisi naš osobni doživljaj kolika je mogućnost da značajni drugi budu dostupni i da odgovore ukoliko od njih potražimo podršku, i samim time koliko će se jedinka osećati sigurnom.

  Način na koji će se dete adaptirati na druge, prilagoditi svoje ponašanje ne bi il od značajnih drugih dobilo ono što mu je neophodno za rast i razvoj,direktno je uslovljen strukturom ovih radnih modela. Tako će dete biti bolešljivo je ili plačljivo ako su to situacije kada je majka najdostupnija. Sigurno je i opušteno s majkom koja toplo i adekvatno odgovara na njegove signale. Ukoliko majka ne odgovara na detetove signale i to se ponavlja,dete će postati nepoverljivo, povučeno, zatvoreno i oprezno.  Iz prethodnog teksta sledi da su unutrašnji radni modeli slika onoga što se dešava u socijalnoj ravni kao i da predstavlja instancu odgovornu za stabilnost jednom uspostavljenih oblika vezanosti Ali, ono što je ključno za razumevanje vezanosti u adolescenciji i odraslom dobu jeste ideja da su reprezentacije selfa, figura vezanosti i odnosa vezanosti «odgovorni» za način na koji adolescent funkcioniše u vršnjačkim i  partnerskim odnosima, a kasnije kao odrasla osoba i kao roditelj.  Sledeći Pijažea, Bolbi očekuje da dete o socijalnom svetu saznaje analogno kao i o fizičkom tj. na osnovu interakcije sa značajnim drugima. Kvalitet te interakcije se internalizuje u ove opisane unutrašnje predstave koje determinišu naše buduće akcije, strategije, ciljeve, potrebe u socio-emocionalnoj sferi.

  Šta se dalje dešava sa ovako formiranim modelima ? Dete ove modele nosi sa sobom kroz čitav razvoj i oni perzistiraju, otporni su na promene, i utiču na oblikovanje kasnijih odraslih relacija.3 To , ipak, ne vodi zaključku da su jednom formirani modeli nepromenljivi već da su stabilni i da na osnovu tih ranih modela možemo predviđati , sa značajnim stepenom pouzdanosti, kasnije socio-emotivne relacije.   Sa stvaranjem ljubavnih odnosa, emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti i dospevaju do vrha hijerarhije. Unutrašnji radni modeli pored relativne stabilnosti, teže uzajamnom potvrđivanju, regulišu kognitivne i emotivne procese značajne za buduće afektivno vezivanje. Njihova stabilnost objašnjava dugoročne efekte ranih iskustava koji se ogledaju u domenu razvoja ličnosti, mentalnog zdravlja, odnosno smetnji, i u domenu odnosa – roditelja prema detetu, bliskih vršnjačkih i partnerskih odnosa. (Stefanović Stanojević, 2006).

  Stabilnost  URM-a je od ključnog značaja za razvoj Teorije afektivnog vezivanja. Zaključci brojnih istraživanja su slični – do promene u obrascu afektivnog vezivanja dolazi kod jednog od 4 subjekta, a što govori o stabilnosti radnih modela.

  URM opstaju i utiču na formiranje odrasle ličnosti. Na ovaj način Bolbi je teoriju odraslog afektivnog vezivanja zadužio sledećim premisama : 1. Afektivne veze prisutne su u celom ljudskom veku. 2. Romantični partneri su figure na koje se u odraslom dobu prenosi rani obrazac

afektivne vezanosti. Na ovako razrađenoj koncepciji URM nastaju nove teorijske oblasti : oblast afektivnog vezivanja odraslih i oblast parnerskog afektivnog vezivanja 

  Afektivno vezivanje kod adolescenata 

  Iako su unutrašnji radni modeli zbog opisanih karakteristika ključni za kasnije modaliteta vezivanja, ne znači da su oni nepromenjivi , kao ni to da su jedini izvor razumevanja potonjih modaliteta. Sam Bolbi je govorio o njihovoj promenjivosti kako pod uticajem razvojnih promena tako i pod uticajem dramatično i kontinuirano izmenjenih iskustava sa osobama koje su označene kao startelji.4 Mogućnost promenjivosti vrlo je značajna i upravo nove struje ispitivanja ljudskih odnosa usmeravaju se ka faktorima koji mogu modulirati više ili manje značajno ove rano izgrađene reprezentacije.

  Izrnena u kvalitetu afektivne vezanosti, prema Ejnsvortovoj, (Stefanović Stanojević, 2006 ) odvija se u 7. godini života, sa preuzimanjem odgovornosti polaska u školu, ali  ozbIljno značajna promena dešava se tek u adolescentnom periodu, sa razvojem interesovanja i emocionalnog invenstiranja u suprotni pol. S obzirom da je adolescencija prelazni period u razvoju individue uopšte, opravdano je očekivati da je ona tranzitivni period i u pogledu afektivne vezanosti. Razvoj afektivne vezanosti u adolescenciji, na prvi pogled, izgleda kao da se bazira na potpuno drugačijim procesima u odnosu na ranije uzraste. Kao što je već opisano u ranijim razvojnim periodima, ponašanje u osnovi afektivne vezanosti teži zadržavanju fizičke i emotivne bliskosti sa osobom za koju je dete afektivno vezano,dok se , nasuprot , u adolescenciji uočavaju aktivni, namerni pokušaji da se adolescent udalji od roditelja (dotadašnje primarne figure vezanosti) u smislu i fizičke i emotivne distance. Veze sa roditeljima adolescenti često vide kao ograničavajuće i teže osamostaljivanju kako bi manje zavisili od podrške roditelja ili roditeljskih figura. Razvojna psihologija razume adolescenciju kao period kontinuiranih promena koje za cilj imaju da oforme jedinku kao samostalno biće, sa definisanim identitetom, i jasnim, diferenciranim odnosima sa primarnom porodicom, uz istovremeno zadržavanje određenog nivoa bliskosti sa njima. I iz aspekta teorije afektivnog vezivanja, adolescencija predstavlja tranzitivni period. Na samom početku adolescentskog perioda, osoba je još uvek čvrsto vezana za svoje primarne figure afektivnog vezivanja, a na kraju (na prelazu u mlado odraslo doba) i sama može da postane primarna figura afektivnog vezivanja svom detetu. Teoretičari afektivne vezanosti kažu da svi razvojni zadaci adolescencije, pa i individuacija, koja naizgled menja ponasanje afektivne vezanosti na ovom uzrastu, imaju kao cilj da podrže brojne transformacije u sferi emotivnog, kognitivnog i bihejvioralnog, sa finalnim preobražavanjem  adolescenta od deteta o kome se brinu, u nekog ko je kompententan da brine o detetu.Osamostaljivanje omogućava adolescentima da više kritički pristupe proceni roditelja, što za uzvrat može biti ključno u formiranju kasnijih odnosa.

  Promene odnosa sa roditeljima prate i kvalitativne promene odnosa sa vršnjacima. Odnosi sa vršnjacima postaju bitniji i razvijeniji. Do kasne adolescencije, dugotrajne veze sa vršnjacima mogu da postanu istinski oblici afektivne vezanosti (romantični partneri ili veoma bliski prijatelji). Ovakvoj kvalitativnoj promeni u odnosu sa vršnjacima, doprinose razvojne,

kognitivne i socijalne promene, svojstvene ovom razvojnom periodu. Osamostaljivanje od primarne porodice oslobađa prostor za formiranje novih afektivnih veza. Za razliku od hijerarhijske organizacije u vezama sa roditeljima, afektivne veze sa vršnjacima su ravnopravnije – oba učesnika i traže i daju podršku, mada je u ranim fazama formiranja vršnjačkih odnosa moguće da postoje neravnopravni odnosi, koji podsećaju na odnose sa roditeljima. 

  Relativno nove studije o  istraživanjima činioca kvaliteta afektivne vezanosti na adolescentnom uzrastu pružaju podatke koji govore o velikom značaju interakcije sa roditeljima,  karakteristika roditeljskog ponašanja i kvaliteta porodičnih odnosa. Podaci upućuju da su neki od činioca razvoja sigurne afektivne veze prema prijateljima, partnerima podržavajući, topli odnosi sa roditeljima, uz uključen odnos sa adekvatnim nivoom nadzora, kao i visok nivo autonomije u donošenju odluka i stavovima. Na ovom mestu jasno se uočava doslednost u poimanju ljudske relacionalnosti koje teorija afektivnog vezivanja nudi, a koja primat eksplicitno daje kvalitetu ranih interakcija, koje preko operativnih modela (URM) pruža čvrstu bazu svim potonjim afektivnim odnosima.

   Očigledna njihova poruka je da sigurna afektivna vezanost posle detinjstva tj. poverenje u dostupnost i podršku osobe za koju smo vezani predstavlja značajan uslov sigurnog funkcionisanja u toku čitavog životnog veka osobe (Bowlby, 1969). Ali, šta doprinosi ovoj sigurnoj vezanosti, osim ranih relacija roditelj-dete? Poslednjih godina, istrazivači i teoretičari afektivnog vezivanja, fokus interesovanja proširili na efekte koje na razvoj sigurnosti afektivne vezanosti može imati stabilnost celokupnog porodičnog okruženja, pa i uopšte konteksta u kom dete odrasta, pri čemu se upozorava na negativan efekat koje loši porodični odnosi (učestali konflikti među roditeljima) i nepovoljni socioekonomski uslovi kao što su siromaštvo, nizak socio-ekonomski status, pripadanje marginalnim grupama, nasilje u porodici, alkoholizam, psihička oboljenja članova porodice i sl. imaju na razvoj sigurnog vezivanja. Ova stresna iskustva najčešće vode pomeranju ka nesigurnim obrascima afektivne vezanosti. Iako su ovo značajni nalazi i svakako zaslužuju dalju verifikaciju,ona nisu predmet našeg rada, već ih ovde navodimo kao zgodnu ilustraciju za promenjivost obrazaca vezivanja.

    Relevantniji za našu temu jesu nalazi  da usled značajnih promena u iskustvima sa osobama za koje je dete vezano, može doći i do promena u obrascima vezanosti, kao i da ostvarivanje novih, brojnih veza u adolescenciji takođe može voditi rekonstruisanju unutrašnjih reprezentacija na kojima počivaju modaliteti vezivanja. Tako na primer, pozitivni odnosi sa vršnjacima koji vode osećaju prihvatanja i pripadnosti mogu pomeriti do tada nesigurne obrasce ka sigurnom vezivanju i afirmativnijem doživljaju sebe. U odnosu na period srednjeg i ranog detinjstva, adolescenti imaju mogućnost da pronađu veći broj "sigurnih baza" u trenucima uznemirenosti, tj. da uspostave afektivnu vezanost za veći broj osoba: prijatelje, nastavnike, partnere i sl. U većini slučajeva, bliski odnosi sa roditeljima ostaju važan oslonac u životu adolescenata, ali sve veći značaj i uticaj dobijaju i vršnjaci. (Stefanović Stanojević, 2001).

  Zaključak brojnih studija glasi da se iz obrazaca vezanosti sa značajnim osobama, formira koherentan sistem afektivne vezanosti, na osnovu kog se mogu predviđati ponašanja sa

potomcima i bračnim partnerima (Stefanović Stanojević, 2001). Ove promene dešavaju se upravo u adolescenciji, a ne ranije iz nekoliko razloga – adolescenti poseduju sposobnost formalnog mišljenja, sa logičkim i apstraktnim rezonovanjem, što pojedincu omogućava da poredi veze sa različitim osobama; takođe, adolescenti izrazitije razlikuju sebe od drugih, što im omogućava da se vide nezavisnim od roditelja ili staratelja, što dalje dovodi do toga da vezanost za neku osobu postaje pounutrena, umesto centrirana na samu vezu.

   Kako  Meri Mejn ističe različitim kvalitetima vezanosti ne samo da odgovaraju različite predstave sebe, drugih, odnosa već i različiti metareprezentacioni procesi, ili metakognicija.tj. sposobnosti da se promišlja o valjajnosti, prirodi i izvoru vlastitih predstava. I dalje, ona navodi da se mentalni procesi sigurno i nesigurno vezanih mogu razlikovati ne samo po sadržaju već  prema njihovoj fleksibilnosti same spremnosti za preispitivanje. Kod sigurno afektivno vezane dece i odraslih imamo intrgraciju informacija vezanih za afektivno vezivanje , kod osoba su nesigurno afektivno vezane susrećemo se sa nekoherentnošću i nedostatkom informacija (o čemu zaključujemo na osnovu toga kao oblikuju narativ tokom intervjua). Kada se od njih zatraži da opišu i ocene svoja iskustva i odnose afektivne vezanosti , one često iznose hrpu kontradiktornih misli , osećanja i namera koje se samo neodređeno mogu opisati kao model . Teško je precizno inerpretirati ovaj model, jer mi  o njemu samo indirektno zaključujemo na osnovu proizvoda reprezentacija odnosno ponašanja u stranoj situaciji/transkripti intervjua.( Dimitrijević &Mirić, 2006)

  Zato kada se govori o obrascima vezivanja kod adolescenata nije dovoljno posmatranje promena samo na bihejvioralnom nivou. Jednako značajne jesu promene u unutrašnjoj dinamici sistema vezivanja odnosno u samim reprezentacijama koje rukovode ponašanjima u polju socijalnih odnosa. Važno pitanje je kako se menja predstava o sebi i pod kojim iskustvima? Jasno je da i odvajanje od roditelja i  redefinisanje odnosa sa njima uobličava metareprezentacione procese adolescenata. Ovi procesi mogu biti kongruentni modelima sebe  i drugih izgrađenih u detinjstvu ali isto tako mogu biti i drugačiji, pa čak i suprotni u zavisnosti od kvaliteta sveokupnih odnosa koje ostvaruje adolescent. S obzirom da, u ovom period, vršnjačka grupa dobija  prioritet u odnosu na primarnu porodičnu, i da adolescent ostvaruje brojne emotivne veze sa vršnjacima opravdano je očekivati promene u unutrašnjim radnim modelima, i šire promene u self konceptu koji je direktni produkt socijalnih interakcija.

   Za sada, istraživanja ukazuju da , sa uzrastom, te promene idu u smeru objedinjavanja iskustava tj.veće saglasnosti unutrašnjih reprezentacija sebe i značajnih drugih. Na osnovu tih studija pretpostavka od koje polazimo u jednom delu našeg istraživanja jeste da će se na kasnijim uzrastima ispoljiti veća pravilnost u obrascima afektivnog vezivanja prema značajnim drugima (majci, ocu, prijatelju) odnosno da će ti obrasci biti međusobno više podudarni nego na ranijim uzrastima. Ali, pre toga treba ustanoviti koji su to modaliteti vezivanja karakteristični za adolescente u našoj zemlji i kakva je njihova distribucija.

  I da zaključimo : veze sa roditeljima i individualne razlike adolescenata mogu se prokomentarisati i u terminima Bolbija - emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i

partnerskog odnosa upravlja isti bihevioralni sistem, pa i kod adolescenata možemo očekivati iste razlike u modalitetima vezivanja kao i kod dece u zavisnosti od kvaliteta i nivoa recipročne intereakcije sa značajnim drugima. Ipak, za naše istraživanje važnija su zapažanja Kim Bartolomju. Ona ustanovljava da  tinejdžeri sa sigurnim obrascem vezanosti u neslaganjima sa roditeljima teže da zadrže nivo autonomije, ali ne na štetu svog odnosa sa roditeljima, fokusirajući se na problem. Sa druge strane, bojažljivi adolescenti pre će izbegavati problem, nego pristupiti njegovom rešavanju, ispoljavajući disfunkcionalni bes. Izbegavajući adolescenti pokazuju najmanje autonomije, povlačeći se iz rasprave sa roditeljem. Adolescent sa preokupiranim obrascem vezanosti najčešće karakteriše preterano i nefunkcionalno angažovanje u raspravama sa roditeljima, što dovodi do narušavanja njegove autonomije. (Stefanović Stanojević, 2001).

  Istraživanja vezanosti kod adolescenata i odraslih 

  Iz savremene perspektive,čini se, da je oblast  afektivnog vezivanja adolescenata i  odraslih bila zapostavljena, donekle zbog opšteg prihvatanja ideje o stabilnosti obrazaca izgrađenih  u detinjstvu, ali pretežno, zbog nepostojanja mernih instrumenata. Ali, 80-ih godina počinje intezivno izučavanje afektivnog vezivanja adolescenata i odraslih osoba, zahvaljujući  konstruisanju instrumenta, tačnije,  intervjua za procenu odraslog afektivnog vezivanja (Adult Attachment Interview, AAI) tj. za procenjivanje ranih afektivnih veza, kod odraslih osoba. Na osnovu ovog intervjua nastaje i klasifikacija individualnih razlika u afektivnoj vezanosti odraslih. Instrument za procenjivanje ranih obrazaca kod odraslih osoba, omogućio je upoređivanje ranih i kasnijih afektivnih obrazaca, bez primenjivanja dugotrajne i vrlo često neizvesne, longitudinalne strategije. (Stefanović Stanojević, 2002)

   Prvo takvo istraživanje su uradili Meri Ejnsvort, Meri Mejn, Nensi Kaplan, Džudi Kesidi s ciljem da uporede obrasce vezanosti dece sa obrascima vezanosti njihovih roditelja. Međutim, još uvek se ostajalo u relativno uskim okvirima koje je teorija afektivnog vezivanja postavila. Naime, i dalje kao osnovna tema istraživanja ostaje veza majka –dete.

  A to naglašavanje afektivne veze sa majkom je jedna od glavnih zamerki klasičnoj teoriji afektivne vezanosti. U savremnoj literaturi ističe se postojanje i značaj istovremenih višestrukih afektivnih veza sa značajnim drugim osobama (otac, braća i sestre, baka i deda, bebisiterka, vaspitaci, očuh/maćeha).Upravo ćemo se i usmeriti u našem radu na obrasce vezanosti ne samo prema majci, već i prema ocu i prijatelju.

  Cilj našeg istraživanja je da damo doprinos ispitivanju vezanosti prema različitim značajnim osobama, pošto je ovo relativno novo polje istraživačkog interesovanja. Zato je zanimljivo videti koja su ponašanja i strategije svojstvene adolescentima na našim prostorima, koji su to ciljevi kojima teže u bliskim odnosima, odnosno preciznije rečeno da li se vezuju sigurno, izbegavajuće, preokupirano, bojažljivo i u kom procentu.

  Liniju istraživanja kod odraslih i adolescenata pokrenuli su Hazan i Šejver (Hazan &Shaver, 1987) baveći se izučavanjem usamljenosti kod ovih uzrasnih grupa. Ovaj pristup počiva na analogiji između obrazaca partnerskih odnosa i tri osnovna obrasca afektivnog vezivanja kod odojčadi, te bukvalno tretira odnose afektivne vezanosti u detinjstvu kao prototipove kasnijih odnosa. Obrasce ili tipove odnosa u partnerskim vezama autori nazivaju stilovima afektivne vezanosti.. Metodologiju ovog pristupa karakteriše korišćenje jednostavnih mera zasnovanih na samoizveštaju, korišćenje relativno velikih uzoraka (pre svega iz normalne populacije) i fokusiranje na partnerske, bračne i prijateljske odnose kod adolescenata i odraslih osoba (Bartholomew& Shaver,1998).

  Za usavršavanje učenja o stilovima vezanosti kod odraslih i adolescenata veoma je zaslužna Kim Bartolomju (Stefanović- Stanojević, 2006). Ona je trokategorijalni pristup dopunila uvođenjem četvrte kategorije. Zatim je faktorskom analizom identifikovala dve dimenzije, koje su u osnovi ovih kategorija tj. koje razlikuju stilove afektivnog vezivanja u intimnim odnosima – izbegavanje i anksioznost. Njen model  je značajan jer jer u našoj sredini upravo on najviše korišćenen. (a biće korišćen i u našem radu). Dimenzija izbegavanja ima dva polariteta i to : „sigurno“  i „izbegavajuće“. Ova dimenzija je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela drugih. Polaritet “sigurno” ukazuje na prihvatanje bliskosti sa drugima i operacionalizovan je na primer preko tvrdnje  „Meni je relativno lako da se zbližim sa drugima“. Polaritet „izbegavajuće” ukazuje na odbacivanje bliskosti i operacionalizovan je preko na pr. tvrdnje „ Unervozim se kad mi se neko suviše približi“Dimenzija aksioznosti je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela sebe. Bavi se centralnom temom ambivalentnog ponašanja kao što su brige zbog ljubavi, brige zbog mogućeg ostavljanja i potreba za prevelikom bliskošću („često se brinem da me moj parner u stvari ne voli“). Polariteti ove dimenzije su “niska aksioznost”  i “visoka aksioznost”. (Mirić & Dimitrijević, 2006)  

  Model Kim Bartolomju izveden iz Bolbijevih teoretskih pretpostavki  - da postoje 2 tipa unutrašnjih radnih modela –model sebe i model drugog, i da svaki od tih modela može da se predstavi kao dihotoman : pozitivan/negativan. Ova autorka  polazi od pretpostavke da je za ponašanje u adolescentskom vezivanju važno i kako neko opaža sebe i kako opaža drugog, odnosno kakva su mu očekivanja od partnera u interakciji. Po Kim Bartolomju postoje četiri stila vezivanja koji se različito manifestuju u svim vrstama odnosa, pa i u vezivanju adolescenata:  sigurni, preokupirani, bojažljivi i odbacujući. U osnovi ovih stilova stoje dve dimenzije: anksioznost i izbegavanje, koje ona tumači kao ishod negativnog modela sebe (anksioznost) i negativnog modela drugih (izbegavanje).

  Bartolomeu je konstruisala i «Upitnik za ispitivanje odnosa»  (RQ –  Relationship Questionnaire) koji ispituje stilove vezanosti u odnosima uopšte i u kome na osnovu 36  „self-report 3 ajtema dobijamo skor ispitanika na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti, a preko odnosa skorova na ovim dimenzija svrstavamo ispitanike u jednu od 4 kategorije parnerskog vezivanja : izbegavajući / preokupirani/ bojažljivi/ sigurni obrazac partnerske vezanosti :

  Odbacujući : niska aksioznost (pozitivan model sebe) i visoko odbijanje (negativan model drugih). Ovaj pozitivan model sebe i negativan model drugih čine da sebe percipiraju toliko superiornim da ih to onemogućava da imaju kvalitetne odnose . Ovakva kombinacija dimenzija znači postojanje distanciranosti i nepoverenja u značajnog drugog  i odbijanje emocionalne razmene sa njim, omalovažavanje tj. nezaineteresovanost za emocionalne sadržaje koje drugi  nudi, a zaineresovanost za materijlne pogodnsti koje on pruža. U parnerskom vezivanju za osobe sa ovim stilom idealna veza jeste  bez obaveza, otvorena, sa slobodom za oboje. Sigurni obrazac – niska aksioznost, nisko izbegavanje. Zbog pozitivne slike o sebi i o drugom , mogu da grade otvorene, autentične odnose. Oni  u vezu ulaze sa otvorenošću i poverenjem u osobu za koju se vezuju.

  Okupirani obrazac – Visoka aksioznost i nisko izbegavanje ukazuju na pozitivan model drugog i negativan model sebe. Ove osobe zato polaze od pozicije sopstvene manje vrednosti. U parnerskim odnosima, vezu vide kao mogućnost kompenzacije , kao mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Ali, nove figure moraju nadoknaditi nenadoknadivo i zato se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se oni kontrolišu, kinje pitanjima tipa : Da li me voliš ?, Koliko me voliš?, Da li me stvarno voliš ? Plašljivi obrazac  vezanosti odlikuje visoka aksioznost i visoko izbegavanje tj. negativan model sebe i drugih. Osobe ovog tipa blokirane su u pokušajima da se vežu za drugu osobu . Ipak,   teže da se vežu za drugog kako bi zamaskirale negativnu percepciju sebe. Međutim, negativna slika drugih ne omogućava im da zaista ostvare bliskost i autentično vezivanje jer su stalno blokirani strahom od odbačenosti.  Posledično njihovi odnosi su haotični, bez doživljaje prave povezanosti i prožeti konfliktom – pružiti poverenje ili ostati nepovređen.(Mirić &Dimitrijević, 2006)

  Pored kategorijalnog, za ispitivanje individualnih razlika u vezivanju koristi se i  dimenzionalni pristup. Prednost ovog pristupa je veća preciznost u merenju, kao i prevazilaženje činjenice da niko ne pripada u potpunosti samo jednom stilu vezivanja, a osobe koje spadaju u isti stil mogu međusobno veoma da se razlikuju.

  Ponašanje određene osobe u odnosima mnogo se preciznije opisuje ako za osobu utvrdimo skor na dimenzijama anksioznosti i izbegavanju i na osnovu rezultata odredimo njeno mesto u dvodimenzionalnom prostoru. Fini (Feeney, 2002) definiše ove dve dimenzije na sledeći način: dimenzija aksioznosti se odnosi na izraženost potrebe za bliskošću, prihvatanjem, podrškom, sigurnošću i uveravanjem u ljubav; dimenzija izbegavanja ispituje izraženost osećanja  neprijatnosti u bliskim odnosima, prilikom otvaranja, izražavanja emocija i zavisnosti. Za ispitivanje ove dve dimenzije vezivanja u našoj sredini je najviše korišćena «Skala za ispitivanje iskustava u bliskim partnerskim odnosima» ( ECR - Experiences in Close Relationships Scale; Brennan, Clark& Shaver, 1998).

   I u našem istraživanju utvrđenu su skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti na dva uzrasta adolescenata, kao indikatori njihovog stila vezanosti .Takođe je utvrđena pripadnost za svakog ispitanika kategorijama afektivne vezanosti majku, oca i prijatelja za  po modelu Kim Bartolomju. Njen model smatramo korisnom osnovom kako zbog poređenja sa rezultatima

prethodnih istraživanja, tako i zbog preglednosti i mogućnosti utvrđivanja kako se obrasci vezanosti prema jednoj osobi raspoređuju u okviru obrazaca vezanosti prema drugoj značajnoj osobi.

  Kako istraživanja pokazuju, kada je u pitanju distribucija pojedinih stilova vezivanja u odnosima, najzastupljeniji je siguran stil  (Bartholomew & Horowitz, 1991;Brennan & Shaver, 1998; Hazan & Shaver, 1987;). Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument ECR skalu ( Brennan,Clark & Shaver, 1998 ) u istraživanjima u SAD-u (Brennan & Shaver, 1998) i u Srbiji ( Stefanović-Stanojević, 2002; Travica, 2004; Žuvela, 2002) dobijeno je od 28.6% do 53% sigurnih. Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument UPIPAV (Hanak, 2004) dobijeno je 26% sigurnih. Rezultat u velikoj meri zavisi od korišćenog instrumenta i teorijskog modela. To najbolje pokazuje istraživanje Brenana i saradnika (Brennan et al., 1998). Oni su na istom uzorku dobili znatno manji procenat sigurnih kad su koristili ECR - 30.4%, nego RQ – 44% (Brennan,Clark & Shaver, 1998). I kod nas je u istraživanju (Hanak, 2004) na istom uzorku dobijen manji procenat sigurnih instrumentom UPIPAV - 26%, nego instrumentom RQ - 44%.

              

Predmet istraživanja:

      Kao što je već rečeno, istraživanja afektivne vezanosti uglavnom  su se fokusirala na ulogu ranih iskustava koje dete ostvaruje sa majkom, kao i na uticaj ove rane veze na odnose koje osoba ostvaruje tokom kasnijeg života. Ne samo da je oblast adolescentskog vezivanja bila zanemarena, već se nisu ni ispitivali koje to obrasce dete ispoljava u odnosu na druge značajne osobe kao što su otac, prijatelji, nastavnici. Ipak, poslednjih godina sve veći broj istraživanja koja potvrđuju značajnost ovih afektivnih veza .Takođe, empirijski se proverava njihovu međusobnu podudarnost . Međutim , dosadašnji podaci nisu jednoznačni po pitanju međusobne kongruentnosti obrazaca vezanosti, kao ni po pitanjima da li je značaj obrazaca vezanosti za oca, prijatelja, nastavnika nezavistan od obrazca vezanosti za majku, da li je njihov uticaj direktan.

Naše istraživanje usmereno je na oblast adolescentskog vezivanja kako zbog aktuelnosti teme, tako i zbog njene značajnosti za razumevanje emocionalnog, socijalnog i kognitivnog razvoja ove uzrasne grupe. Predmet istraživanja je utvrđivanje koji se obrasci afektivne vezanosti javlajju kod adolescenata u odnosu sa majkom, ocem i prijateljima i kakva je njihova distribucija; zatim ispitivanje  međusobne povezanosti tih obrazaca (preko korelacija dimenzija izbegavanja i aksioznosti) kao i ispitivanje postojanja i značajnosti razlike u podudarnosti obrazaca afektivnog vezivanja na dva poduzorka : rana (13-14 godina) i srednja adolescencija (17-18godina) .

Ciljevi istraživanja :

   1. Utvrdjivanje reprezentacija odnosa, odnosno obrazaca vezanosti adolescenata za tri, za njih, najznačajnije osobe (majku, oca i prijatelja) kao i kakva je učestalost svakog od  tih obrazaca u sva tri ispitivana odnosa.

  2. Utvrditi međusobnu podudarnost modaliteta afektivnog vezivanja preko ispitivanja povezanosti dimenzija afektivne vezanosti (aksioznosti i izbegavanja) odnosno povezanosti obrazaca vezivanja.

  3. Utvrditi postoje li razlike u podudarnosti obrazaca afektivnog vezivanja na dva ispitivana uzrasta (rana i srednja adolescencija) i kakva je njihova značajnost. 

 Hipoteze :

1. Očekujemo da će se u našem uzorku potvrditi postojanje četiri obrasca afektivne vezanosti (odbijajući, sigurni, okupirani i bojažljivi) i da će njihova distribucija biti slična distribucijama u drugim istraživanjima. Na primer, istraživanje  koje  je sprovela Tatjana Stefanović-Stanojević (Stefanović-Stanojević, 2002) , sa primarnim ciljem ispitivanja parnerskog vezivanja, na uzorku od 180 adolescenata  korišćenjem instrumenata AAI i upitnika za procenu parnerske afektivne vezanosti pokazalo je sledeću distribuciju : siguran obrazac afektivnog vezivanja izražen je kod 58% adolescenata,  okupirani kod 26%,  izbegavajući kod 17.2% dezorganizovani kod 3.9% ispitivanih adolescenata.

Istraživanja distribucije obrazaca afektivne vezanosti u Evropi i SAD-u, pokazala su sledeći karakteristični odnos obrazaca: 66% sigurni, 28% izbegavajući i 6% ambivalentni u Zapadnoj Evropi i 67% sigurni, 21% izbegavajući i 12% ambivalentni u SAD (van Ijzendoorn &Kroonenberg, 1988; van Ijzendoorm et al., 1992). Budući da se decenijama potrvrđivala. ovakva distribucija je tretirana kao norma u odnosu na koju se istražuju razlike dobijene u drugim sredinama.

2.  Očekujemo da postoji povezanost između pojedinih dimenzija za procenu afektivne vezanosti (dimenzije aksioznosti i izbegavanja) kao i međusobna povezanost/kongruentnost obrazaca afektivne vezanosti. Rezultati dosadašnjih studija, nisu potpuno saglasni kada je reč o postojanju i stepenu međusobne podudarnosti obrazaca vezanosti. Na osnovu meta-analize 14 studija (van Ijzendoorn & De Wolff, 1997) utvrđeno je postojanje samo umerene podudarnost (62%, .= .17) obrazaca vezanosti deteta za majku i za oca u ranom detinjstvu.

3. S obzirom na pretpostavku da tokom adolescentnog perioda dolazi do integracije ranije nepodudarnih reprezentacija odnosa, ovim ispitivanjem obuhvaćena su dva adolescentna uzrasta  kako bi se mogle utvrditi eventualne razlike u odnosu između reprezentacija afektivnih veza. Bazirano na navedenim istraživanjima i pretpostavkama, hipoteza je da će na mlađem uzrastu reprezentacije (tj.obrasci vezanosti) biti u većoj meri nepodudarne, a na starijem uzrastu u većoj meri podudarne tj. integrisane. 

  METODOLOŠKI DEO: 

    Istraživanje je sprovedeno tokom novembra i decembra 2008.godine, na terenu ,u osnovnim i srednjim šlolama na teritoriji Beograda. Podaci korišćeni i obrađivani u ovom istraživanju prikupljeni su putem pismenog testiranja. U svrhu prikupljanje podataka korišćen je posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelić, 2003). Upitnik je zadavan grupno, dok su ispitanici samostalno odgovarali, kontrolisani od strane ispitivača.

Opšti karakter istraživanja je neeksperimentalno eksplorativnog tipa , a osnovne dimenzije koje su merene jesu modaliteti afektivnog vezivanja adolescenata prema majci, ocu i prijatelju,

  Uzorak

Istraživanje je bilo sprovedeno na uzorku od 820 adolescenata završnih razreda beogradskih osnovnih (VIII razred) i srednjih (IV razred) škola. Ovakav uzorak je odabran iz nekoliko razloga.Period adolescencije je odabran jer adolescenti imaju razvijen veći broj afektivnih veza sa za njih značajnim osobama, a imaju i dovoljno kogntivnih sposobnosti da o tim odnosima promišljaju i govore. Ispitivanjem opisanog modela na dva uzrasta omogućava se praćenje promena koje se dešavaju u odnosu između ispitivanih fenomena tokom adolescencije, kada dolazi do promena u odnosima sa roditeljima i vršnjacima i sl. Uzorak je odabran kao prigodan u kome postoji dovoljno varijabilnosti po različitim socio-ekonomskim i kulturno pedagoškim aspektima.   

Instrumenti

  Za ispitivanje obrazaca vezanosti adolescenata u ovom istraživanju bio bi korišcen Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelic, 2003). Originalni instrument je skraćen i modifikovan tako da može da meri iskustva u odnosima sa članovima porodice i prijateljima. Modifikovani upitnik sadrži 18 ajtema, skorovanih sedmostepenom Likertovom skalom. Pošto je zasnovan na dvodimenzionalnom modelu individualnih razlika u afektivnom vezivanju,  na osnovu ovog instrumenta za svakog ispitanika dobijaju se dva podatka: a) dva skora na dimenzijama izbegavanja i anksioznosti i b) kategorija obrasca vezanosti (dobijenih ukrštanjem ove dve dimenzije). Instrument je odabran jer zadovoljava nekoliko uslova bitnih za ciljeve ovog istraživanja: pored zadovoljavajućih metrijskih karakteristika, ovaj upitnik ima paralelne verzije za ispitivanje reprezentacija odnosa sa majkom, ocem, prijateljima, primenjiv je na uzrastu adolescencije 

  Varijable

  Nezavisne varijable:

  1.Uzrast definisan dvema subaktegorijama : rana (13-14god) i srednja (17-18god) adolescencija;

  2.figura afektivnog vezivanja : majka,otac,prijatelj 

  Zavisna varijabla:

  Stil afektivnog vezivanja sa modalitetima sigurno, preokupirano, izbegavajuće i plašljivo vezivanje. Indikatori ove varijable su  skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti 

  Postupak istraživanja

Istraživanje je sprovedeno u školskim učionicama u prisustvu profesora i dva ispitivača. Ispitivači su zadali precizne instrukcije, a nakon toga ispitanici su počeli sa radom. Ispitivanje je s vremena na vreme bilo ometano bukom, koju su stvarali sami ispitanici. Pojedini ispitanici su zahtevali dodatna objašnjenja. Ispitivanje je trajalo 45 minuta do sat vremena. Uslovi, iako ne u potpunosti optimalni, mogli bi se oceniti kao zadovoljavajući.  

 

  PRIKAZ I INTERPRETACIJA REZULTATA 

Uzorak je obuhvatao mlade dva uzrasta i to rane i kasne adolescencije, odnosno, osnovce          (N =430)  i srednjoškolce (N=390) :

    Tabela 1 : Prikaz osnovnih deskriptivnih podataka za varijablu uzrast

Frekvence procenti

Srednjoškolci 390 47,6

Osnovci 430 52,4

ukupno 820 100

  

  Za svakog ispitanika na osnovu dva izvora podatka zaključujemo o kvalitetu vezanosti za tri bliske osobe. Ti izvori su : 

1. dva skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja I

2. utvrđeni obrazac vezanosti za svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri kategorije obrazaca vezanosti : na pr da li ispitanik u odnosu na oca ispoljava sigurnu vezanost, izbegava vezivanje ili okupiran figurom vezivanja i sl.

  Na osnovu ovih podataka, prikazujemo distribucija stilova vezanosti u odnosu na svaku figure vezivanja (obuhvaćenu ovim ispitivanjem) i to kako za uzorak u celini , tako i za svaki uzrasnu subkategoriju uzorka. Ideja je da se i na našim prostorima sagleda raspodela obrazaca vezivanja kod adolescenata, i proveri hipoteza da će se ispoljiti sva četiri obrasca afektivne vezanosti (prema modelu Kim Bartolomeu) sa učestalošću sličnoj učestalosti dobijenoj u drugim istraživanjima. Kako je afektivno vezivanje sa četiri modaliteta (sigurni, preokupirani, odbacujući,bojažljivi) kategorička varijabla, korišćen je metod frekvencije, a glavni deskriptivni podaci su frekvence i procenti. 

Distribucija obrazaca afektivnog vezivanja : 

U okviru celokupnog uzorka različiti stilovi vezanosti prema majci, ocu i prijatelju raspoređeni su na sledeći način :

Tabela   2 :   raspodela obrazaca afektivnog vezivanja prema majci, ocu, prijatelju  

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijateljafrekvence procenti frekvence procenti frekvence Procenti

Plašljivi 24 2,9 19 2,3 18 2,2

Odbacujući 155 18,9 227 27,7 53 6,5

Okupirani 43 5,2 41 5,0 86 10,5

Sigurni 595 72,6 510 62,2 663 80,9

Missing value 3 0,4 23 2,8 / /

Ukupno 817 99,6 797 97,8 820 100

  

  Dobijeni podaci su  u skladu sa iznetim očekivanjem da će u ispitivanoj populaciji mladih biti zastupljena sva četiri obrasca afektivne vezanosti (po modelu Kim Bartolomeu). Dakle, među mladima oba uzrasta ispoljavaju se individualne razlike u stilu vezivanja i to od preokupiranosti odnosom do aktivnog izbegavanja, sa izrazitom dominacijom sigurnog stila vezivanja.

  Na nivou celokupnog uzorka najzastupljeniji je sigurni stil afektivne vezanosti i to prema sve tri značajne osobe. Tako se sigurni obrazac javlja u 72,6 % slučajeva prema majci, u 62,2% prema ocu i čak u 80, 9% prema prijatelju. Pretpostavka ( u skladu sa TAV) je da pozitivna rana iskustva sa brigujućim roditeljima zaista mogu biti osnova kasnijih pozitivnih odnosa kada roditelji više ne budu primarne figure vezanosti. Do uzrasta kada vršnjaci postanu dominantni osoba već ima izgrađene elemente svog stila vezanosti. Naravno, to ne znači da obrasci ostaju nepromenljivi već da je pouzdano očekivati da ukoliko je osoba sigurno vezana za roditelje  bude sigurno vezana i za druge važne osobe kao što je prijatelj.

  Najslabije je zastupljen plašljivi obrazac čija se učestalost kreće od 2,9 % u odnosu prema majci do 2,2 % prema prijatelju. Interesantno je da se odbacujući stil vezivanja javlja u samo 6,5% slučaja u odnosu na prijatelja dok je zastupljen sa čak 27,7% u odnosu na oca.

  Opšti zaključak velikog broj  istraživanja jeste da se distribucije afektivne vezanosti dece i odraslih kreću se u rasponu od: 55-60% sigurni, 23-25% izbegavajući, 15-20% ambivalentni. Pregledom svih istraživanja na nekliničkoj populaciji u period 1977-90.-tih u SAD Van Ijzendoorn i Schuengel (1999) su dobili: 67% sigurnih, 21% izbegavajućih i 12% ambivalentnih. Kada pogledamo rezultate dobijene u našem radu možemo konstatovati da i oni potvrđuju da se kao najzastupljeniji izdvaja sigurni obrazac, zatim odbacujući (izbegavajući) , pa preokupirani (analogno ambivalentnom). Zanimljiva je , ipak, jedna razlika u poređenju sa rezultatima navedenih studija, a to je da su adolescenti više preokupirani prijateljskom figurom vezivanja (10,5%) , nego što je odbacuju (6,5%).  

  Distribucija stilova afektivnog vezivanja prema značajnim osobama može se prikazati i u   okviru svakod od dva poduzorka : 

Tabela3 :   Prikaz distribucije rezultata za poduzorak osnovci  

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijatelja

frekvence procenti frekvence Procenti frekvence Procenti

Plašljivi 16 3,7 10 2 12 2,8

Odbacujući 60 13,9 103 24,5 34 7,9

Okupirani 25 5,8 31 7,3 52 12,1

Sigurni 328 76,4 277 56,41 332 77,2

Missing value 1 0,2 9 1,8 / 0

Ukupno 430 100 430 100 430 100

  Kao i na nivou celokupnog uzorka i u okviru ovog poduzorka najzastupljeniji je sigurni obrazac vezivanja i to u 77,2% u odnosu na prijatelja, u 76,4% u odnosu na majku i u nešto manjem procentu 56,4% u odnosu na oca. Najčešća figura u odnosu na koju se ispoljava odbacujući stil jeste otac (24,5), a najmanje se odbacuje prijatelj (7,9%). Plašljivi obrazac je najmanje zastupljen, i izrazitije se ispoljava u odnosu na majku. Osobe plašljivog stila vezanosti imaju nisko samopouzdanje i veoma su usresređene na sebe. Kod njih postoji konflikt motiva: imaju izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje zbog straha od odbacivanja i povređivanja. Retko otvoreno komuniciraju i ne pokazuju svoja osećanja.

  Istraživanje sprovedeno na našim prostorima govore da je 47% ispitanog uzorka formiralo sa majkom odnos koji svedoči o sigurnoj afektivnoj vezi , 31% pripada ambivalentnoj , a 10% izbegavajućoj afektivnoj vezi. ( Stefanović Stanojević, 2007 ). U odnosu na figuru majku, kao i oca, naši rezultati potvrđuju opšti trend da se kao najučestalije javlja sigurno vezivanje,ali u primetno većem procentu (skoro 80% mlađih adolescenata formira sigurni vezu sa majkom i prijateljem ,dok se njih 56% sigurno vezuje za oca) nego što je to dobijeno u ovoj studiji. Takođe, rezultati su donekle drugačiji kada je prijatelj figura vezivanja jer se preokupiranost učestalije javlja nego odbacivanje. Ako se uzme u obzir da su adolescenti u periodu kada su dominantne figure prijatelji, a ne više roditelji, i ne još uvek partneri u emotivnim vezama, postaje razumljivo zašto je tako važno ostvariti vezu sa prijateljem, čak i biti zavistan od njega,

bez svoje autonomije u tom ( preokupiranom) odnosu, nego izbegavati bilo kakvu bliskost i   intimnost. Potvrdu učestalijem javljanju preokupiranog obrasca vezivanja nalazimo i u istraživanju Tatjane Stefanović- Stanojević gde se čak 26% adolescenata preokupirano vezuje. Njeni rezultati donekle odstupaju od opšte tendencije da će procenat izbegavajuće vezanih biti generalno viši nego procenat preokupiranih. Ovo se može razumeti jer je u njenom radu fokus bio na partnerskom vezivanju, dok je u našem radu ispitivan vezanost i za majku i za oca, koji su još uvek na mlađem uzrastu adolescenata dominantne figure, zajedno sa prijateljima, dok partneri ne preuzmu tu ulogu. Kada partneri postanu centralni u afektivnim odnosima, naša je pretpostavka (uzimajući u obzir i nalaze da nesigurni obrasci pokazuju manju stabilnost tokom vremena) da će osobe koje su pre izbegavale bliskost sa roditeljima, pokazati i preteranu privrženost partneru, nerealno očekujući da ta nova značajna osoba nadoknadi raniju emocionalnu uskraćenost. 

Tabela 4:   Prikaz distribucije rezultata za poduzorak srednjoškolci  

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijatelja

frekvence procenti frekvence procenti frekvence Procenti

Plašljivi 8 2 9 2,3 6 1,5

Odbacujući 95 24,4 124 31,8 19 4,9

Okupirani 18 4,6 10 2,6 34 8,7

Sigurni 267 68,5 233 59,7 331 84,9

Missing value 2 0,5 14 3,6 / 0

Ukupno 390 100 390 100 390 100

  U skladu sa nalazom na opštem uzorku, i  adolescenti uzrasta 17-18 godina  se najčešće sigurno vezuju  i to u odnosu na sve  tri značajne osobe. U 84,9% odnos sa prijateljem karakteriše uravnoteženost, sa autonomija oba učesnika, bliskost, međusobno poštovanje, uključenost i otvorenost. Posmatrano kroz  stilove afektivnog vezivanja izbegavanje bliskosti i intimnosti naizrazitije je u odnosu na oca.  Čak 31,8% srednjoškolaca odbacujuće je vezano za oca, dok sam 4,9% izbegava bliskost sa prijateljem. Zapravo, preterana potreba za pripadanjem i intimnošću naglašenija je u prijateljskim vezama, jer podaci pokazuju da se najčešće prema prijateljima razvija preokupirano vezivanje, mada još uvek u nevelikom procentu ( 8,7%).   To je i očekivano jer adolsecenti procenjuju vlastitu vrednost  u poređnju sa sebi sličnima tj. vršnjacima, pa prijateljski odnosi imaju izuzetnu važnost u ovom periodu. Adolescenti sa preokupiranim obrascem dosta invenstiraju u odnos sa prijateljem, teško podnose prekide prijateljstva, i često ostaju u odnosima čak i kada im to donosi probleme. U odnosima su dominantni, zahtevni, ne mogu da podnesu da budu sami a od prijatelja traže stalnu potvrdu njihovog prijateljstva.

  U okviru  doktorske disertacije Marije Vukelić-Basarić  ispitivana je i raspodela obrazaca vezanosti na uzorku starijih adolescenata i to kao i u našem radu u odnosu na tri značajne osobe majku, oca i prijatelja. Pokazalo se da 58.96% ispitanika ispoljava siguran stil afektivne vezanosti (rezultat je dobijen sažimanjem sigurno vezanih za sve tri figure). Ispitanici izražavaju

najsigurniju vezu sa majkom (69.3%), zatim sa najboljim prijateljem (55.5%) i ocem (52.1%). Sažimanjem tri vrste nesigurnog stila vezanosti (izbegavajući, preokupirani i bojažljivi) dobija se podatak da je više nesigurno vezanih za oca (39.5%) i prijatelja (39.6%), dok je za majku najmanje nesigurno vezanih (25.3%) ispitanika. Ovi podaci su delimično nepodudarni sa rezulatitima koji su dobijeni u našem radu koji pokazuju da je najzastupljenija sigurna vezanost u odnosu na prijatelja, a zatim u odnosu na majku, dok  su kongruentni po pitanju afektivne vezanosti za oca jer se i u našem istraživanju ispoljava veća učestalost nesigurne vezanosti za oca, u   poređenju sa vezanošću za majku ili prijatelja. 

Povezanost obrazaca afektivnog vezivanja 

      Rezultati su potvrdili da se i u našem uzorku mogu registrovati sva četiri obrasca afektivne vezanosti po modelu Kim Bartolomeu, sa učestalošću sličnoj distribuciji dobijenoj u drugim istraživanjima. Dalje, želimo da odgovorimo na pitanje koliko su modaliteti , koji se javljaju sa određenom učestalošću, prema majci, ocu i prijatelju, međusobno podudarni tj. postoji li značajna  međupovezanost ispoljenih obrazaca afektivnog vezivanja.

  Za svakog ispitanika data su dva izvora podatka o kvalitetu vezanosti za tri bliske osobe i to dva skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja kao i utvrđeni obrazac vezanosti za svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri kategorije obrazaca vezanosti.

Tabela 5 : Matrica interkorelacija dimenzija aksioznosti i izbegavanja prema majci, ocu i prijatelju

Aksioznost

Otac

Izbegavanje

otac

Aksioznost

prijatelj

Izbegavanje

prijatelj

Aksioznost

majka

Izbegavanje

majka

Aksioznost

OtacPirsonov koeficijent 1,00 0,002 0,502** 0.058 0,617** 0,03

značajnost / 0,966 0,000 0,103 0,000 0,401

Izbegavanje

OtacPirsonov koeficijent 0,002 1,00 0,175** 0,106** 0,086* 0,451**

značajnost 0,966 / 0,000 0,003 0.015 0.000

Aksioznost

PrijateljPirsonov koeficijent 0,502** 0,175** 1,000 0,77* 0,570** 0,122**

značajnost 0,000 0,000 / 0,027 0,000 0,000

Izbegavanje

PrijateljPirsonov koeficijent 0,058 0,106** 0,77* 1,00 0,096** 0.290**

značajnost 0,103 0,003 0,27 / 0.006 0.000

Aksioznost Pirsonov koeficijent 0,617** 0,086* 0,570** 0,096** 1,00 0,31

Majka

značajnost 0,000 0.015 0,000 0,006 / 0,380

Izbegavanje

MajkaPirsonov koeficijent 0,03 0,451** 0,122** 0,290** 0,031 1,00

značajnost 0,401 0,000 0,000 0,000 0,380 /

** značajnost na nivou 0,01 značajnosti

*   značajnost na nivou 0,05 značajnosti

Na osnovu tih podataka  za svakog ispitanika, dobija se kombinacija obrasca vezanosti prema trima značajnim osobama, koji mogu biti podudarni (ako su sva tri u istoj kategoriji, na pr. sva tri sigurna ili sva tri ambivalentna) ili nepodudarni (ako su dva ili sva tri različita). Podudarnost obrazaca vezanosti proveravana je metodom korelacije (korišćen je korelacioni nacrt) i to tako što su korelirane dimenzije aksioznosti i izbegavanja za sva tri odnosa;  Takođe, korelirane su i varijable vezanost prema majci, prema ocu i prijatelju (kategoričke varijable) dobijene ukrštanjem skorova na ove dve dimenzije  i to na uzorku u celini. Testirana je značajnost koeficijenata korelacije kako bi se mogli izvoditi valjani zaključci. 

 U tabeli 5 prikazani su koeficijenti interkorelacije obe ispitivane dimenzije (koje stoje u osnovi kvaliteta afektivnog vezivanja) u odnosu na sve tri značajne osobe.

 Dimenzija aksioznosti , po modelu Kim Bartolomeu, odražava sliku o sebi i ima svoja dva polariteta visoka (negativan model sebe) i niska aksioznost (pozitivan model sebe).  Visoka aksioznost svojstvena je osobama sa preokupiram i plašljivim stilom vezivanja. Ove osobe su vulnerabilnije, sklone doživljavanju neagtivnih afekata i imaju nizak  prag stresa , tako da i niži inteziteti događaja mogu  u njima pobuditi stresne reakcije.  Kao što se iz tabele vidi, aksioznost ispoljena prema ocu statistički značajno je povezana sa aksioznošću ispoljenoj i prema majci  (r= 0,617) i prema prijatelju (r= 0,502). Možemo u izvesnom (umerenom) stepenu očekivati da će osoba koja pokazuje visok skor na dimenziji aksioznosti prema ocu izbegavati i bliskost sa majkom ili prijateljom.

   Procenat zajedničke varijanse varijabli aksioznost prema majci i aksioznosti prema ocu je 38%. Postavlja se pitanje da li aksioznost prema majci objašnjavamo aksioznošću prema ocu ili se njihova korelacija objašnjava trećim ,zajedničkim faktorom? Prema teoriji afektivnog vezivanja koja čini i okvir našeg rada, unutrašnji dinamički mehanizmi vezivanja jesu radni modeli tj. reprezentacije sebe i značajnih drugih, konstinuisane na osnovu ranih ponavljanih interakcija sa brigujućim drugima. Na osnovu toga, dobijenu zajedničku varijansu ispoljene aksioznosti prema majci i prema ocu možemo objasniti trećim, zajedničkim faktorom kao što je rano nepovoljno iskustvo u porodičnom okruženju. Ovakva nepovoljana iskustva( neresponzivnost na potrebe tokom odrastanja od strane staratelja, ne pružanje funkcije

ogledanja detetu što koči razvoj njegovog kapaciteta za mentalizaciju i sl ) vode formiranju negativne reprezentacije selfa (visoka aksioznost). Negativan model sebe koje je osoba ponela iz takvih nezadovoljavajućih interakcija sa roditeljima nastaviće da bude bazični pokretač u potonjim emotivnim odnosima ukoliko takva osoba ne doživi dosledna pozitivna iskustava , kasnije, tokom odrastanja tj. ne pronađe sigurnu bazu u kasnijim interpersonalnim relacijama koje ostvaruje.

  Aksioznost (negativan model sebe) može se shvatiti unutrašnja zabrinost ispoljena u socijalnim odnosima ,tj. kao strah od odbacivanja i napuštanja . Visoka aksioznost govori da osoba percepcija sebe kao manje vredne podrške i ljubavi drugih. Rezultati pokazuju da se takva zabrinutost, u izvesnoj meri, ispoljava se u sva tri odnosa. Aksioznost u odnosu na majku, takođe, se javlja i prema ocu (r= 0,617), kao i prema prijatelju (r=0,570). Statistički značajna povezanost ove tri varijable daje osnovu za ideju o zajedničkom faktoru delovanja koji stoji u njihovoj osnovi, kao što je već rečeno. U skladu sa teoriskom pozadinom rada, možemo pretpostaviti da je osoba izložena nezadovoljavajućim iskustvima sa roditeljima, internalizovala negativnu sliku sebe, da je ta slika potkrepljivana kroz kasnije događaje u socijalnoj sferi , i da takva slika sebe, nedovoljno vrednog naklonosti drugih,  jeste bazični motivacioni potencijal koji determiniše i ponašanje, stavove i očekivanja u prijateljskim odnosima, a kasnije i partnerskim. Tako, osoba koja se preokupirano vezuje, u čijoj osnovi je upravo, ova negativna slika sebe,  umanjuje svoju autonomiju, postajući preterano zavisna od osobe za koju se vezuje, “lepljiva” , naporna,opterećujuća i kao prijatelj i kao partner.

       Za razliku o aksioznosti, dimenzija izbegavanja jeste osnova  predstave drugih. Izbegavanje je ,takođe, dimenzija s dva polariteta  i to visoko (negativan model drugog)    nisko izbegavanje  ( pozitivan model drugog ). Prema dobijenim rezultatima postoji statistički značajna povezanost skorova na dimenziji izbegavanja  i prema majci i ocu  i prema prijatelju. Koeficijent korelacije dimenzija izbegavanja prema majci i ocu iznosi r=0,451 i značajan je na nivou p<0,01. Poznajuću skorove na dimenziji izbegavanja prema jednoj značajnoj osobi možemo donekle predvideti i vrednost dimenzije izbegavanja i prema drugoj značajnoj osobi.  Korelacija izbegavanja u odnosu na prijatelja i u odnosu na majku je r= 0,290 sa značajnošću na nivou p<0,01. Takođe, i izbegavanje figure oca korelira (p<0,01) sa izbegavanjem bliskosti sa prijateljem r=0,106. Iako je ova korelacija statistički značajna, ona je jako niska da bi sa sigurnošću mogli da tvrdimo da će adolescenti koji izbegavaju bliskost sa ocem, takođe izbegavati i emotivno vezivanje za prijatelja. Čak je veća vedrovatnoća da  se upravo ispolji suprotna tendencija, da iako se negira bliskost sa ocem, da se ona vrdednuje u odnosu na prijatelja jer je istraživanje pokazalo najveći procenat sigurno vezanih adolescenata upravo za svoje prijatelje, i značajan procenat preokupiranih.

Visoko izbegavanje kao projekcija negativnog modela drugih odraz je uverenja da se drugima ne može verovati, da nas oni mogu napustiti i odbaciti.  Posledično, iz odbrambenih razloga, ove osobe poriču potrebu za toplim, emotivnim “gnezdom”, i doživljavaju nelagodnost usled bliskosti i zavisnosti od drugih.   U interpersonalnim odnosima koji se razvijaju nakon perioda detinjstva, osoba će negirati značaj bliskosti i emocionalne razmene, i njene veze ostaće

neprodubljene, ukoliko iz ranih roditeljskih interakcija nije ponela predstavu o svetu kao sigurnom, vrednom poverenja, kojim se može upravljati i koji je predvidiv. Ovo je karakteristično za izbegavajuće vezaen osobe. Mnogi izbegavajući adolescenti izražavaju generalno nepoverenje u druge i preferiraju da budu sami sa svojim problemima. Oni  su manje responzivni   i manje podržavajući u odnosima , slabo koriste druge kao bazu sigurnosti  već se više okreću materijalnom svetu (Bartholomew, Horowitz, 1991). 

  Kao što je poznato iz rada Bartolomeu , ove dve dimenzije sa svojim polaritetima, ukrštanjem produkuju 4 modela afektivnog vezivanja a koji su , upravo, u fokusu našeg interesovanja. Pored zastupljenosti pojedih kategorija vezivanja prema trima značajnim osobama, što je razmotreno u prethodnom delu rada, važno je utvrditi koliko su ovi obrasci ispoljeni prema različitim osobama međusobno podudarni . Možemo li pretpostaviti i sa kojom pouzdanošću da će osoba koja se sigurno vezuje za majku, biti sigurno vezana i za oca ili da će osoba preokupirana figurom prijatelja stilom težiti da i u svim drugim odnosima umanji sebe?

   U Prilogu 1 na kraju rada dat je detaljan pregled tabela kontingencije za varijable stilovi vezivanja prema značajnim osobama obuhvaćenih ovim istraživanjem. Analiza tabela pokazuje da ne postoji idealno preklapanje kada je u pitanju unakrsna distribucija stilova za kategoričke  varijable sa 4 kategorije : preokupirano, bojažljivo, sigurno i izbegavajuće. Tako na primer u okviru 580 adolescenata (od ukupno 820) koji se sigurno vezuju za majku, 75,5% se takođe sigurno vezuje za oca, dok je čak 20% adolescenata koji sa majkom izgrađuju sigurnu vezu, zasnovanu na obostranom poverenju i ravnoteži bliskosti i autonomije, a istovremeno izbegava bliskost sa ocem.  Takvo nepoklapanje ne mora odmah da biti shvaćeno kao rezultat negativnih iskustava sa ocem. Donekle, može se razumeti kroz prizmu kulturnih činilaca jer na našem području majka je dominanta figura vezivanja, ona je simbol bliskosti i privrženosti, dok je sa ocem često socijalno poželjnija distanca i redukovana emocionalna razmena. Ipak, generalno posmatrano stilovi vezanosti za majku teže da se ponove i u odnosu na oca (od svih ispitanika koji izbegava bliskost sa  majkom, u 63,6% odbacuje i oca ) što zaključujemo na osnovu frekvence u okviru ukrštenih kategorija tabele kontingencije.  

Tabela 6: Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja

Hi-kvadrat test

vrednost

Hi-kvadrat test

Značajnost

Koefiicijent kontigencije

Značajnost koef. Kontingencije

Stil vezanosti majka*stil vezanosti otac

321,604 0,000 0,537 0,000

Stil vezanosti majka*stil vezanosti prijatelj

176,704 0,000 0,422 0,000

Stil vezanosti otac*stil vezanosti prijatelj

76,278 0,000 0,296 0,000

 Takođe, u Tabeli 6  se uočava da Hi-kvadrat test potvrđuje statistički značajnu povezanost između varijabli stil vezanosti za oca i stila vezanosti za majku i to na nivou značajnosti p<0,01.

  Rezimiramo, da uprkos odstupanjima u distribuciji, postoji tendencija da se stil vezanosti za majku ponovi i prema ocu odnosno da su  obrasci afektivnog vezivanja za ove dve figure međusobno podudarni. Na taj način teorija afektivnog vezivanja dobija još jednu potvrdu kada je reč o ulozi ranih iskustava preoblikovanih u  radne modele kao unutrašnje mehanizme emocionalnih odnosa. Naime, ako u značajnom procentu možemo očekivati isti predstavu o sebi u odnosu na majku i oca, i istu predstavu drugih realizovanu  kroz ove figure, opravdano je zaključati da slična iskustva u porodičnoj sredini vode ovakvim rezultatima.

   Naravno, teorija afektivnog vezivanja nje ni jednostrana, niti isključiva. Ona je otvorena za revizije, mnoga pitanja još čekaju odgovore, na mnoga imamo oprečne zaključke. U oblasti stabilnosti obrazaca afektivnog vezivanja diskusija još nije finalizovana. U osnovi ovog rada i jeste pokušaj rasvetljavanja nekih relevantih pitanja.

  Rečeno je već, da kasnija povoljna ili nepovoljna iskustva mogu imati dramatične posledice za rano stečene modele koji su u osnovi vezivanja. Sa proširenjem socijalnog polja i mreže bliskih interpersonalnih relacija, a ,takođe sa sazrevanjem kognitivnih struktura šanse za promenu ovih modela postaju značajno uvećane. Adolescencija je doba  kada majka ili otac više ne predstavljuju primarne figure i kada vršnjaci preuzimaju njihovo, do tada, neprikosnoveno mesto. Naša je slobodna procena da ove vršnjačke veze, ukoliko omoguće adekvatno zadovoljenje socijalnih motiva ( koji počivaju na psihološkim potrebama pripadanja udruživanja, uvažavanja od strane drugih,poštovanja i samopoštovanja ) ,mogu ublažiti ili nivelirati uticaj negativnih ranih iskustava i učvrstiti poverenje prema sebi i drugima. Kada se sagleda interakcija pretpostavljenog pozitivnog socijalnog razvoja sa kognitivnim sazrevanjem koje vodi u pravcu integracije mentalnih reprezentacija nije iznenađujuće zašto se u odnosu na prijatelja razvija tako veliki broj uravnoteženih, kvalitetnih, za obe strane zadovoljavajućih veza.

  Iz pregleda ostalih tabela datih u Prilogu 1  uočava se takav trend. Obrasci vezanosti ispoljeni prema majci posmatrani u okviru obrazaca vezanosti prema prijatelju konvergiraju ka sigurnoj vezanosti. Očekivano je da će najveći procenat sigurno vezanih za majku biti i sigurno vezano za prijatelja, što se i potvrđuje u 87,2 % slučajeva, ali je isto tako čak 72,3% izbegavajuće nastojeno prema majci, sigurno vezano za prijatelja. Isti trend uočava se i u razmatranju unakrsne distribucije obrazaca vezanosti za oca i prijatelja. Velika proporcija nesigurno vezanih za oca (preokupiranih, plašljivih i izbegavajućih) se zapravo sigurno vezuje za prijatelja.

  Hi-kvadrat test (Tabela 6) potvrđuje, sa značajnošću na nivou 0,01,  postojanje povezanosti varijabla vezanost za majku i vezanosti za prijatelja, kao i međusobnu zavisnost vezanosti za oca

i prijatelja. Tako da, uopšteno posmatrano, značajna je verovatnoća da će se opšti način ophođenja, težnji, ciljeva koji se žele zadovoljiti u interpersonalnim relacijama, ponavljati u odnosima sa različitim figurama emotivne preferencije. Ali , sa druge strane, tek kada se pogledaju unakrsne distribucije dobijaju se precizniji podaci koji stavljaju ograničenja na ove opšte zaključke i podstiču da se u diskusiju o perzistentnosti obrazaca (unutrašnjih reprezentacija) moraju uključiti I činioci poput kasnija životna iskustva, traumatski događaji, ili poboljšanje socio-ekonomskog statusa,ukupnog kvaliteta života, kao i uzrast i sazrevanje, u kognitivnom i socijalnom domenu. Nabrojani činioci mogu delovati kao intervenišuće varijable koje imaju potencijal da odrede stil vezivanja u kasnijim odnosima (vršnjačkim, parnerskim i sl) a koji se ne može , u potpunosti, predvideti na osnovu poznavanja ranih iskustava sa roditeljskim figurama.      

   

Podudarnost obrazaca afektivnog vezivanja  

 Jedan od ciljeva našeg rada jeste i utvrditi (pored postojanja međusobne povezanosti stilova vezivanja prema različitim osobama) postoji li uzrasne razlike u podudarnosti ispitivanih obrazaca i na  kom uzrastu je veća integisanost u reprezentacijama. Pošto je u prethodnom delu konstatovana statistički značajna korelacija za sve ispitivane imamo osnova da dalje analiziramo ovu povezanost preko podudarnosti stilova vezivanja u okviru svake subkategorije uzorka posebno. 

 Kako bi odgovorili na pitanje da li su unutrašnje reprezentacije više integrisane na mlađim ili na starijim uzrastima utvrđena je  učestalost različitih kombinacija obrazaca vezanosti (odnosno distribucije obrazaca vezanosti prema jednoj osobi u okviru kategorija/obrazaca vezanosti prema drugoj osobi) na svakom od dva ispitivana uzrasta. ( Detaljan prikaz ovih distribucija dat je u Prilogu2 na kraju rada). Hi- kvadrat testom testirana je  značajnost različitih kombinacija obrazaca vezivanja prikazanih krostabulacijama posebno za osnovce i za srednjoškolce.

Tabela7 : Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja na poduzorku osnovaca

Hi-kvadrat test

vrednost

Hi-kvadrat test

Znacajnost

Koefiicijent korelacije

Znacajnost koef. Kontingencije

Stil vezanosti majka*stil vezanosti otac

150,200 0,000 0,513 0,000

Stil vezanosti majka*stil vezanosti prijatelj

66,830 0,000 0,367 0,000

Stil vezanosti otac*stil vezanosti 43,014 0,000 0,304 0,000

prijatelj

 

Tabela8 : Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja na poduzorku srednjoškolaca

Hi-kvadrat test

vrednost

Hi-kvadrat test

Znacajnost

Koefiicijent korelacije

Znacajnost koef. kontingencije

Stil vezanosti majka*stil vezanosti otac

212,170 0,000 0,602 0,000

Stil vezanosti majka*stil vezanosti prijatelj

202,475 0,000 0,586 0,000

Stil vezanosti otac*stil vezanosti prijatelj

59,672 0,000 0,370 0,000

  U  Tabeli 7 i Tabeli 8 prikazani su vrednosti Hi-statistika, preko koga je testirana povezanost stilova vezivanja prema različitim osobama, kao i njihova zančajnost za svaku uzrasnu grupu posebno. Iz ovog grafičkog pregleda očigledno je da su sva ispitivana  ukrštanja varijabli značajna, i to na nivou p < 0,01. Dakle, u svim slučajevima, bilo da je reč o osnovcima ili o srdnjoškolcima,  može se odbaciti nulta hipoteza o nepostojanju međusobne povezanosti stilova afektivnog vezivanja koji oni manifestuju prema različitim osobama. Takvi nalazi omogućavaju predviđanje stila vezanosti prema jednoj osobi, na osnovu poznavanja njenog stila prema drugim značajnim osobama. To je saobrazno osnovnim postulatima TAV-a, koja predviđa da je stil vezanosti konzistentan između različitih figura URM adolescenata su bazirani na iskustvu poverenja, sigurnosti i pozitivnoj komunikaciji tako da na sličan način percipiraju majku, oca i vršnjake. Očekivanja od figura inkorporiraju se u ove modele i time postaju najvažniji izvor kontinuiteta između ranijih i kasnijih osećanja i ponašanja. Dosadašnji rezultati istraživanja kontinuiteta iako kontraverzni, podržani su longitudinalnim studijama.

   Ipak, postoje studije koje svedoče o razlikama u stabilnosti obrazaca na različitim uzrastima. Neke od njih utvrdile su  samo umerenu podudarnost  obrazaca vezanosti deteta za majku i za oca u ranom detinjstvu. Jedna od pretpostavki je da nepostojanje podudarnosti obrazaca odražava postojanje razlicitih reprezentacija (radnih modela) odnosa sa majkom i ocem, koje se u periodu adolescencije i odraslog doba, a zahvaljujući formalnim operacijama i sposobnosti refleksije, integrišu u jednu jedinstvenu reprezentaciju ili model afektivne vezanosti (Aikins i sar, 2008).  Rukovodeći se ovakvim implikacijama, i uzimajući u obzir važnost kasnije razvijenih socijalnih relacija (sa vršnjacima, pre svega) za restrukuraciju reprezentacija sebe i drugih, razmatrali smo razlike u integraciji URM-a tj.obrazaca vezivanja među dva ispitivana uzrasta.  

   U  Prilogu 2 na kraju rada, dat je detaljan pregled svih krostabulacija za oba uzrasta. Učestalost ispoljenih kategorija prema jednoj figuri vezivanja razmatra se u okviru učestalosti kategorija prema drugoj osobi i tako za svako ukrštanje. Na osnove globalne analize raspodela frekvencija u ćelijama datih tabela i to paralelno za oba poduzorka, uviđamo da se podudarnost,tj.veća pravilnost u distribuciji stilova vezivanja za različite osobe ispoljava kod starijih adolescenata.

Drugim rečima, kod osnovaca stilovi vezivanja prema jednoj osobi teže “šarenolikoj” distribuciji u okviru izraženih stilova prema drugoj značajnoj osobi, nego što je to slučaj kod srednjoškolaca. Na primer , od ukupnog broja sigurno vezanih za majku, 84% se takođe, sigurno vezuje za prijatelja u subkategoriji osnovaca, dok kod srednjoškolaca taj procenat dostiže čak 91%. Razlika se još više uočava kada se razmatra druge kategorije vezivanja. Tako, od svih osnovaca  registrovanih kao preokupirano vezano za majku, 52% se sigurno vezuje za prijatelja, dok se značajno manji procenat (24%) vezuje preokupirano (dakle, podudarno). U uzorku srednjoškolaca zapažamo drugačiji raspored pa se najveći broj, 55,6% preokupirano vezanih za majku, na isti ,odnosno, kongruentan način vezuje i za prijatelja (iako ostaje I dalje značajan procenat sigurno vezanih ,dakle, nepodudarno 38,9%) dok nema ni jednog srednjoškolca koji se preokupirano vezuje za majku,a da se odbacujuće vezuje za prijatelja. Ovo je sam jedan primer koji služi kao ilustracija.  Dalja analiza ( svih datih tabela), potkrepljuje uočene uočene tendencije : dok se u poduzorku osnovaca uočava veća nepravilnost u ispoljavanju stilova prema različitim osobama, dotle u  uzorku srednjoškolaca jasno uočavamo trend da stil vezivanja prema jednoj osobi teži da se ponovi i prema drugim figurama vezivanja, sa daleko manjom učestalošću nepodudarnih kategorija. Šta nam ovo dalje govori? Na prvom mestu, da ćemo manje pogrešiti u predikciji socio-emotivnog ponašanja srednjoškolaca u odnosima sa prijateljima na osnovu poznavanja njihovog dominantnog obrasca vezivanja za majku ili oca, nego ako tu istu predikciju vršimo za poduzorak osnovaca. Iako statistički značajno korelirani stilovi vezivanja osnovaca prema majci,ocu i prijatelju (Tabela 7), predviđanje na osnovu tih podataka manje je pouzdano i sa većom verovatnoćom greške, nego što je to za srednjoškolsku populaciju. Dalje, još značajnije, da ovakvim nalazima, potvrđujemo početku hipotezu o većoj integrisanosti reprezemtacija na starijim uzrastima. 

  Ili, rečeno u terminima teorije afektivnog vezivanja, stil ima tendenciju da postaje sve stabilniji i otporniji na promenu tokom razvoja, pružajući prototip za očekivanja, strategije i ponašanja u kasnijim vezama (Aikins i sar, 2008). TAV ne diktira apsolutnu stabilnost individualnih razlika u detinjstvu. Kao i svaka druga kognitivna konstrukcija, URM pored otpornosti na promene, imaju tendenciju asimiliranja novih informacija u postojeće šeme, a kada te informacije više ne mogu da se asimiluju, šeme se moraju akomodirati novim,drugačijim prolongiranom iskustvu. Izloženost raznovrsnim uticajima najizraženija je u  ranom, kriznom periodu adolescencije, dobu velikih transformacija, gde i ove reprezentacije podležu promeni, sve dok se ponovo ne uravnoteže, na jednom stabilnijem, razvojno višem nivou sa uzrastom.  Rezultat da kasniji adolescenti zaista i pokazuju veću stabilnost u svojim reprezentacijama sebe  i drugih, potvrđuje ovu razvojnu zakonitost. 

  DISKUSIJA  

   Rezultati istraživanja potvrdili su očekivanje da će i na našem uzorku adolescenata biti identifikovana četiri obrasca afektivne vezanosti i da će njihova zastupljenost biti slična utvrđenim distribucijama u drugim zemljama (preciznije, u Zapadnoj Evropi i Americi). Istraživanja afektivne vezanosti obavljena u Evropi i Americi potvrdila su pravilnost u distribuciji obrazaca i to tako da dominira sigurni obrazac, sledi izbegavajući (odnosno odbacujući), zatim ambivalentni (preokupirani) i na kraju dezorjentisani (bojažljivi). Karakterisitčni rezultati za Zapadnu Evropu na uzorku od 510 ispitanika jesu sigurni 66%, izbegavajući 28%, ambivalenti 6%, dok je na američkom uzorku sigurni obrazac zastupljen u

67%, izbegavajući 21%, ambivalentni 12%. U oba uzorka dezorjenisanost u vezivanju javlja se u zanemarljivom procentu. (Stefanović Stanijević, 2007 ) U našem uzorku se može uočiti isti trend u učestalosti ispitivanih modaliteta vezivanjam sa jednom razlikom. I dok je u navedenim zemljama dosledno izraženiji procenat izbegavajućeg  od okupiranog,  u našem uzorku, srednjoškolci se u većem procentu okupirano vezuju za prijatelja nego što poriču značaj bliskisti i zavisnosti od njega. O ovakvom odstupanju bilo je već reči, pa ovde dalje neće biti detaljno razmatrano. Važan nalaz je i veliki procenat sigurno vezanih adolescenata, veći od dobijene učestalosti u nevedenim istraživanjima. Donekle, se to može objasniti stabilnošću sigurnog obrasca koji se pokazao najpostojanijim tokom vremena i najotpornijim na promene usled delovanja različitih činilaca, a donekle, tendencijom integrisanja, na kasnijm uzrastima, modaliteta vezivanja prema različitim osobama, i to tako da nesigurni obrasci ćešće teže da se preobraze u sigurne, nego što sigurni teže da se preobraze u nesigurne

                       Povezanost obrazaca afektivnog vezivanja prema tri značajne figure :

Naši rezultati potvrdili su polaznu hipotezu da će se između stilova afektivnog vezivanja prema majci, ocu i prijatelju tj. dimenzija vezivanja izbegavanja i aksioznosti , ispoljiti podudarnost. Ovakvi nalazi saglasni su sa teorijskom osnovom TAV-a po kojoj će se rano utisnuti model formiranja veza , ostvaren u vezi sa majkom, preneti i na veze sa vršnjacima. Očekuje se da će se isti obrazac odnosa (stil afektivne vezanosti) formiran sa roditeljima formirati i sa prijateljima, a kasnije i sa partnerima. Ipak, prema našim rezultatima, povezanost je umerena i iz tabela interkorelacija (Tabela ) uočava se da koeficijent r ne prelazi 0,52. Iz tih razloga, ne možemo u celosti predvideti da će adolescent koji se, na pr., sigurno vezije za oca ili majku, isti kvalitet ispoljiti i u odnosu na prijatelja. Možemo govoriti o opštoj tendenciji da se stil prema jednoj osobi ponovi i prema drugoj, ali moguće je i odstupanje od te opšte pravilnosti.

Na nivou opšteg uzorka, korelacija između stila vezanosti za majku i za oca je najizrazitija i iznosi r=0,513. Stil vezanosti prema majci u manjem stepenu korelira( r =0,367) sa stilom vezanosti prema prijatelju, dok je stil vezanosti prema prijatelju još manje saobrazan stilu vezivanja za oca (r =0,304). Svi koeficijenti su statistički značajni, što govori da ovako dobijena povezanost, uprkos umerenosti, nije slučajna. Takođe, Više istraživanja je našlo sličnost kvaliteta afektivnih veza odnosno povezanost vezanosti za majku i vršnjake u detinjstvu (Easterbrooks, Lamb, 1979; Waters,Wippman,Sroufe,1979), roditelja i vršnjaka (Armsden, Greenberg, 1987; Cohn, Petterson,Christopoulos, 1991; Gold, Yanof, 1985; Kerns i sar., 2004) i prijatelja i partnera (Freeman,Brown, 2001). Furman i Wehner (1994, 1997) su našli povezanost stila roditelj-prijatelj i prijatelj-partner. Nađeno je da deca koja imaju pozitivne veze sa roditeljima formiraju pozitivne veze i sa vršnjacima. Istraživanje Lieberman i sar. (1999) potvrđuje da je kvalitet afektivne veze roditelj-dete povezan sa kvalitetom detetovih bliskih vršnjačkih veza. Mayseless i sar. (1998) nalaze da mnogi adolescenti izražavaju tendenciju formiranja veza sličnog kvaliteta sa roditeljima i vršnjacima. Podrška, sigurnost i intimnost sa roditeljima pozitivno su povezani sa sličnim dimenzijama prijateljstva adolescenata (Armsden, Greenberg, 1987; Greenberg, Siegel,Leitch, 1983). Deca i adolescenti koji percipiraju roditelje ili porodicu kao podržavajuće, sigurne i tople imaju veću verovatnoću da imaju slične veze i sa prijateljima (Way i sar.,2001).

Naše istraživanje daje doprinos ovakvim zakjlučcima. Između ispoljenih kvaliteta vezanosti adolescenata prema majci, ocu iprijatelju postoji podudarnost koju tumačimo u skladu sa teorijskom pozadinom našeg rada. Rana, ponavljajuća socio-emocionalna iskustva , internalizovana u obliku relativno postojanog unutrašnjeg modela sebe i drugih, determinišu ponašanja, stavove, potrebe, očekivanja koji se ispoljavaju kao i ciljeve koji se nastoje zadovoljiti u kasnijm interpersonalnim relacijama. Međutim, zaključci ne smeju biti jednostrani, i ne možemo ranom iskustvu dati krajnje presudan, ireverzibilan i nenadoknadiv uticaj. Pored dobijene umerene povezanosti kvaliteta vezivanja prema različitim osobama, postoje I istraživanja koja svedoče o međusobnoj nesaglasnosti kvaliteta vezivanja .U doktorskoj disertaciji Marije Vukelić-Basarić navodi se da je nekoliko istraživanja je pokazalo različit stil vezanosti dece za majku naspram oca (Fox i sar., 1991; Lamb, 1977; Main, Weston, 1981). Više istraživanja nalaze da su veze nezavisne jedne od drugih (Goossens, vanIJzendoorn, 1990; Main, Weston, 1981), odnosno da ljudi mogu da ispoljavaju različite stilove vezanosti u različitim vezama (Feeney, 1999). La Guardia i sar. (2000) nalaze varijabilitet u odnosu na nesigurnost veze sa različitim figurama. Furman i Wehner (1994) nalaze da se povezanost afektivne vezanosti za roditelje i vršnjake menja sa sazrevanjem. U poznoj adolescenciji sve veze su u korelaciji, a u srednjoj adolescenciji kvalitet veze roditelja i partnera nije u korelaciji, dok vršnjaka i partnera jeste.

Smatraju da iako su afektivne veze pod uticajem ranijih iskustava, u izvesnoj meri se javljaju nezavisno za svaku vezu. Crowell i sar. (1999) izveštavaju niske korelacije između afektivne vezanosti adolescenata sa roditeljima i vršnjacima (manje od 0.35) i zaključuju da su ove dve forme vezanosti odvojeni konstrukti koji se javljaju relativno nezavisno unutar individue.

Gde možemo očekivati veću podudarnost obrazaca : na mlađim ili starijim uzrastima ?

Jedan od centralnih ciljeva TAV-a jeste ispitati i kontinuitet u kvalitetu vezanosti tokom odrastanja tj u različitim odnosima koji se ostvaruju nakon detinjstva. Kao što sledi iz prethodno navedenih studija delimično je potvrđeno da će stilovi vezivanja ponavlajti. Modalitet vezanosti za roditelje, kao prve figure privrženosti, donekle možemo očekivati i u odnosima sa prijateljima, i partnerima. Važno je postaviti pitanja : Koji su činioci koji doprinose stabilnosti odnosno nestabilnosti obrazaca vezivanja kao i da li se opšta stabilnost u kvalitetu vezanosti razlikuje na različitim uzrastima?

Dobijeni rezultati našeg rada u skladu su sa iznetom hipotezom da će se veća pravilnost u distribuciji rezultata afektivne vezanosti ispoljiti kod srednjoškolaca (starijih adolescenata). Njihove reprezentacije sebe i drugih, teže da se integrišu kao jedna opšta stabilna kognitivna šema. Ovome doprinosi opšta zakonitost kognitivnog razvoja da kognitivne strukture, sa uzrastom tj.sazrevanjem teže većoj stabilnosti tj.uravnotežavanju. Takođe, sa uzrastom raste broj socijalnih veza tako da osoba može naći češće socijalna potrepljenje za reprezentacije koje rukove njenim socijalnim fukcionisanje. Tako, stariji adolescenti koji su preokupiano vezani ya majku , češće ispoljavaju isti kvalitet za prijatelja, ili oca nego mlađi adolescenti. Ili, dok se od ukupnog broja okupirano vezanih za majku osnovaca 24% okupirano vezuje za prijatelja, kod srednjoškolaca 55,6% okupirano vezanih za majku isto tako vezuje i za prijatelja.

Šta donose druga istraživanja ?

Brojne studije bile su usmerene na utvrđivanje preduslova koji su svojstveni određenim obrascima vezivanja. Autori Aikins, Howesb i Hamilton (2008) u longitudilnoj petnaestogodišnjoj studiji, istraživali su antecedente potonjih nesigurnih obrazaca (izbegavajućeg, preokupiranog, plašljivog) vezanosti tokom adolescentnog perioda. Rezultati sugerišu da postoji pravilnost u javljanju nesigurnih obrazaca vazivanja i negativnih životnih događaja kao što su rani nepovoljni odnos sa majkom, nepooljni odnos sa učiteljem tokom ranog  školovanja, nezadovoljavajući kvalitet ostvarenih prijateljskih odnosa. To je saglasno teoriji afektivnog vezivanja jer osim postuliranja stabilnosti unutrašnjih radnih modela koji stoje u osnovi obrazaca vezanosti, Bolbi je istakao mogućnost modifikacije radnih modela pod uticajem različitih iskustava na interpersonalnom nivou.

Sa druge strane, imamo studije koje istražuju uslove promene i održavanja obrazaca tokom odrastanja odnosno prelaska iz detinjstva u adolescenciju. Pokazalo se da siguran obrazac ostaje najstabilniji tokom vremena. Naši podaci to potvrđuju. Siguran stil prema majci kod osnovaca ispoljiće se i u 84% prema prijatelju i u 76% prema ocu. Kada se pogledaju tabele krostabulacije za srednjoškolce taj procenat je još viši i suguran stil prema majci ponavlja se u 90% prema oci i prijatelju. Isto tako, iz tabela uočava se tendencija da se nesigurno vezivanje preobrati u sigurno kod strarijih adolescenata, što opet svedoči o većoj integraciji unutrašnjih reprezentacija.

Studije stabilnosti, odnosno nepromenjivosti stila vezanosti daju različite rezultate. Ove razlike mogu se rasvetliti uzimanjem u obzir podataka tj rizičnih faktora kao što su razvod, odrastanje sa jednim roditeljem, teška bolest ili smrt unutar porodice, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, izloženost različitim vidovima zlostavljanja koji se mogu javiti i kasnije tokom odrastanja, ne samo u detinjstvu, i doprineti održavanju nesigurnog vezivanja ili sprečiti delovanje pozitivnih uticaja koji donose odnosi sa vršnjacima i osobama izvan porodičnog doma. Pokazalo se da se ovi faktori rizika mogu smatrati prediktorima značajnih promena u stilovima vezanosti tokom odrastanja.

Sroufe i saradnici (Aikins i sar, 2008) navode rezultate svoje studije koja potvrđuje konstantnost kod 53% sigurno vezanih,a da se promena sigurnog obrasca u nesiguran, ( što je znatno ređe nego promena sigurnog u nesiguran) tokom prelaska iz detinjstva u adolescenciju može predvideti različitim nepovoljnim iskustvima, prethodno navedenim.

Drugi način na koji se iskustva tokom odrastanja mogu posmatrati, jeste u svetlu pozitivne modifikacije radnih modela i obrazaca vezivanja posredstvom kvalitetnih interakcija sa nastavnikom, kao značajnim modelom za razvoj akademskih sposobnosti, učenja, postignića, i sa prijateljima koji pruzaju ili nadoknađuju predhodno nepostojeću emocionalnu podršku kao i razvoj kapaciteta za socijalnu razmenu. Ovi odnosi predstavljaju kontekst koji omogućava uvežbavanje interpersonalnih veština, a takođe i razvoj povoljne slike o sebi i drugima, što može voditi integrisanju različitih reprezentacija u smeru preovladavanja pozitibnih radnih modela:sebe,drugih,sveta.  

Naši rezultati pokazuju da značajan procenat nesigurno vezanih adolescenata za roditelje pokazuje sigurnu vezanost za prijatelje.  I druge studije daju slične opservacije.Interesantni su  rezultati da dolazi do većih promena u stilu vezanosti za prijatelja, u smeru sigurne vezanosti, dok u odnosu na roditelje postaje učestaliji odbacujući obrazac vezivanja. Studije sličnih rezultata (Ammaniti, Marinus, Speranza) ove  promene pripisuju mehanizmima distanciranja adolescenata od roditelja, koje adolescenti koriste sa ciljem da izgrade sopstveni identitet kao

nezavisnih, samostalnih i ne nužno oslonjenih na pomoć koju roditelji pružaju. Na putu osamostaljivanja, adolescenti osporavaju zavisnost od roditelja a sa druge strane neguju bliske odnose sa vršnjacima, kroz koje potvrđuju vlastitu autonomiju i nadoknađuju sigurnost prethodno postojećih nesigurnih veza sa roditeljima Kada se ovakvi rezultati imaju u vidu , uočava se pozitivan potencijal koje vršnjačke veze donose pojedincu proširujući sigurnu bazu ključnu za razvoj identiteta (osnovnog razvojnog zadatka adolescencije) koji je on poneo iz porodične sredine, ili nadoknađujući sigurnosti koja, u primarnim odnosima, nije ni postojala.

ZAKLJUČAK

  Kada se krajem 50-ih pojavila Bolbijeva teorija izazvala je burne reakcije. Dugo je kritikovana od strane brojnih psiholanalitičara jer se smatralo da ona dovodi u pitanje osnovne postavke Frojdove teorije. Bolbijev rad dugo je osporavan uprkos njegovom isticanju da njegova teorija predstavlja samo posebnu verziju psihoanalitičke teorije objektnih odnosa (Zazo, 1974).

Danas, ova teorija dobija sasvim drugo značenje i smisao. Još uvek je aktuelna i čak predstavlja jednu od najuticajnihih modela u psihoanalizi i van nje. Centralna teza teorije afektivnog vezivanja jeste da jednom formirani unutrasnji radni modeli imaju tendenciju da traju i da su relativno teško podložni promeni, sve do kasne adolescencije i odraslog doba. Funkcija ovih relativno stabilnih modela je da osobama pruže mogućnost da predvide značajne momente u interakcijama sa okruženjem, preciznije, da im pruže informacije za razumevanje ponašanja, reakcije i očekivanja drugih i njih samih u interpersonalnoj ravni. Dalje, teorija afektivnog vezivanja uvela je i pojam stilovi vezivanja koji je definisan kao karakteristična očekivanja, potrebe, emocije i strategije emocionalnog reagovanja i socijalnog ponašanja određene osobe, a koja su rezultat interakcije urođenog motivacionog sistema ponašanja afektivnog vezivanja i istorije iskustava vezivanja koja je počela odnosom sa roditeljima (Fraley & Shaver, 2000). Stilovi vezivanja su korisni za opis i objašnjenje individualnih u afektivnoj vezanosti ne samo na ranim uzrastima,već i u adolescenciji i odraslom dobu. Kom Bartolomeu dala je vredan teoretski model individualnih razlika u sferi emocionalnog vezivanja, koji je polazna tačka mnogih ispitivanja, pa i našeg. Ovaj model predviđa da će se na osnovu skorova na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti, i njihovim međusobnim ukrštanjem dobiti četiri stila afektivnog vezivanja koji odražavaju ponašanje i vrednosti u odnosima sa značajnim drugima. Te kategorije su : sigurni, preokupirajući, bojažljivi i odbacujući obrazac vezivanja koji se javljaju sa različitom učestalošću. Broje studije validirale su ovaj teoretski model, a takođe, i na uzorku adolescenata u našem ispitivanju, javljaju se sve četiri navedene kategorije, čija je distribucija slična dobijenim distribucijama u druginm istraživanjima.

U različito organizovanim istraživanjima (vremenski intervali pracenja su bili od jedne nedelje do 4 godine), uz primenu različitih instrumenata (od testova prinudnog izbora, do testova visestrukog izbora, preko intervjua..) zaključci su ipak bili slični:

Do pramena u obrascu afektivne vezanosti dolazilo je kod jednog od četiri subjekta, (Baldwin & Fehr, 1995, Kircpatrick & Hazan,1994, Collins & Read, 1990, Feenev, Noller & Callan, 1994). Rezultati dakle, dozvoljavaju zaključak o stabilnosti obrazaca vezanosti, uz napomenu da

nisu svi instrumenti jednako pouzdani. Na primer, obrasci dobijeni na osnovu AAI tehnke, stabilniji su od self report izjava, (Shafer&Bartholomew,1994).

Ipak, deo dobijene nestabilnosti posledica je stvarnih promena u organizaciji afektivne vezanosti kroz vreme. I ovo otkriće je u skladu sa teorijskim konceptom afektivnog vezivanja, jer potvrduje da značajna iskustva u vezama i drugi bitni događaji u životu mogu da izmene organizaciju afektivne vezanosti, odnosno unutrašnje radne modele

Prikazane studije o postojanosti stilova vezivanja ne samo da su potvrdile da će se i u odraslom dobu i adolescenciji javiti isti obrasci koji se mogu identifikovati i u vezivanju za roditelje, već su pokazale izvesnu povezanost u vezivanju na mlađim i kasnijim uzrastima.Iako rezultati nisu konzistentni, gotovo sve studije se slaže da se na osnovu kvaliteta vezivanja prema roditeljima ,može, sa izvesnom pouzdanošću, predvideti i kvalitet vezivanja u odnosima koji se ostvaruju nakon detinjstva. Sigurni obrazac vezivanja se pokazuje kao najstabilniji mada i on se može u manjem procentu transformisati u nesigurni, pod uticajem učestalih nepovoljnih životnih činilaca. Studije koje su ispitivale vezivanje kod adolescenata ukazuju na pozitivan uticaj odnosa sa vršnjacima u ostvarivanju nezavisnosti od roditelja, koji više nisu primarne figure vezivanja, i pospešivanju celishodno ostvarivanja socijalnih i kognitivnih kapaciteta. I kako nam teorija afektivnog vezivanja poručuje podržavajući odnosi su ključ ostvarivanja pune ljudskosti. Svaka osoba je produktivnija, zadovoljnija, delotvornija ukoliko ima poverenje da se može osloniti na druge i da su oni dostupni kada su joj potrebni. U našem radu, potvrđena je otpornost sigurnog obrasca vezivanja, a takođe, visok je procenat adolescenata koji teže ravnoteži u autonomiji i bliskosti i sa roditeljima i sa prijateljima.U ukupnom uzorku, kao i u svakom uzrasnom poduzorku, javljaju se i nesigurni obrasci vezivanja, i to najčešće izbegavanje prema ocu. Jedno od mogućih objašnjenja takvog rezultat je pozivanje na vaspitanje i negovanje određenih vrednosti na ovim prostorima, gde se otac još u značajnoj meri doživljava kao autoritet, i ne potkrepljuje se ispoljavanje intezivne bliskosti za njega, već se pre podstiče pokazivanje distance. Preokupiranost je najčešća u odnosu na prijatelja ,i kao što smo već istakli, verovatno zbog velikog značaja koji prijatelji dobijaju u ovom prelaznom periodu.

Potvrđena je i statistički značajna povezanost između obrazaca vezivanja prema majci,ocu i prijatelju. Kako je ta povezanost umerena, možemo, donekle, predviđati kvalitet vezsnosti prema jednoj osobi na osnovu poznavanja vezanosti za drugu osobu. Takvo predviđanje biće pouzdanije na kasnijim uzrastima, usled tendencije integrisanja reprezentacija sebe i drugih koje stoje u osnovi modaliteta afektivnog vezivanja. Međutim, mogućnost promenjivosti radnih modela tj. njihova rekonstrukcija pod uticajem novih iskustava i odnosa, jednako je važan nalaz kao i sama mogućnost predviđanja. Ukoliko dete nije ponelo iz porodične sredine sliku o sebi kao vrednom ljubavi i pažnje, teško da će se sa sigurnošću okrenuti spoljnom svetu i preduzimati rizike, Ipak,propušteno nije nenakodnadivo, i vršnjaci sa svojim emotivnim sadržajima koji nude, mogu postati novi izvor samopotvrđivanja i samovrednovanja i vratiti veru u svoju moć i vrednost.

 

  Literatura

1. Aikins, J. W., & Howes C., & Hamilton C. (2008). Attachment stability and the emergence of     unresolved representations during adolescence. Attachment & Human Development, Vol. 11, str. 491 - 512

2. Bartholomew, K. & M.L. Horowitz (1991): Attachment styles among young adults: A test of  four- category model. Journal of Personality and Social Psychology, 61, str. 226-244.

3.Bartholomew, K. & P. R Shaver (1998): Metods of Assessing Adult Attachment. Do they converge? U: J. A. Simpson & W. S. Rholes (ur.), Attachment Theory and Close Relationships,  str. 25- 45. New York: Guillford press.

4.Bowlby, J. (1969): Attachment and loss, Vol. I Attachment, New York: Basic Books, Inc., Publishers.

5. Brennan, K. A., Clark, C.L., Shaver, P.R. (1998) Self - report measurement of adult attachment: An integrative overview. U knjizi: J.A: Simpson & W.S. Rholes (Ed.), Attachment theory nad close relationships (pp 46-76) New York: Guilford Press.

6.Da Wolff, M. S., & M. H. van Ijzendoorm (1997). Sensitivity and attachment: A meta-analysis on parental antecedents of infant attachment. Child Development, 68, str. 571-591

7.Fonagy, P.& Target, M. (2003).  Psychoanalitic Theories; Perspectives from developmental psychopathology, str. 230-254. Whurr Publishers Ltd, UK.

8.Hanak, N. (2004): Konstrukcija novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja kod adolescenata i odraslih. Psihologija, Vol. 37, br. 1, Beograd: Društvo psihologa Srbije.

9.Hazan, C. &  Shaver, P., (1988), AA biased overview of the study of love, Journal of  Social and Personal Relationships, 5, (pp 473-510).

10.Ivić, I. (1978). Čovek kao animal symbolicum, Nolit, Beograd.

11.Lebovisi, S. (1974). O Zazoovom radu : Afektivna vezanost. U : R. Zazo (ur.), Poreklo čovekove osećajnosti (str. 66). Zavod za udžbenike i zastavna sredstva, Beograd.

12.Mikulincer, M. & Shaver, P. (2006): Attachment in adulthood: Structure, Dynamics and Change. New York: The Guilford Press.

13.Mirić, J. & Dimitrijević, A. (2006): Poreklo i priroda psihološke vezanosti. U: J. Mirić & A.Dimitrijević (ur.), Zbornik 7 : Afektivno vezivanje, str. 6-34. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

14. Stefanović- Stanojević, T. (2001). Afektivno vezivanje - transgeneracijski prenos, Magistarski rad, Beograd: Filozofski fakultet.

15.Stefanović- Stanojević, T. (2002). Bliske partnerske veze. Psihologija, Vol. 35 (1-2), 3-23

16.Stefanović-Stanojević, T. (2006): . U: Mirić, J., Dimitrijević, A. (ur.): Afektivno vezivanje, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2006, str. 157-176

17.Stefanović Stanojević, T. (2007); Afektivna vezanost kao kroskulturni fenomen. U: N.Hanak & A. Dimitrijević (ur.), Afektivno vezivanje; Teorija, istraživanja, psihoterapija (str. 45- 63). FASPER, CID, Beograd.   

18.Travica V. (2004): Stilovi vezivanja i stilovi ljubavi u partnerskim odnosima u periodu ranog odraslog doba. Diplomski rad. Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet univerziteta u Beogradu.

19.Vukelić-Basarić, M. (2010). Promena Hijerarhije afektivne vezanosti adolescenata i relacije sa psihosocijalnom adaptacijom,Doktorska disertacija,Novi Sad : Filozofski fakultet

20.Zazo, R. (1974): Poreklo čovekove osećajnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.