Naslov originala: Danielle SteelHONOR THYSELF

Danijela Stil

POŠTUJ SEBE

S engleskog prevelaNataša Vujnović

Mojoj majci, Normi,koja nikada nije pročitala nijednu moju knjigu,ali je ipak bila ponosna na mene, bar se nadam.Problematičnim odnosimaizmeđu nekih manje srećnihmajki i ćerki, propuštenim prilikama,izvitoperenim dobrim namerama, i na krajuljubavi koja nas sve vodi, kakva godpriča izgledala, činila se, ili bila.Na sve moguće načine koji su mi tada bili važni,majku sam izgubila sa šest godina,kada ona više nije bila tu da mi češlja kosu,da ne bih izgledala blesavo u školi.Bolje smo se upoznale kada smo postale dve odrasle,sasvim drugačije žene,s veoma različitim pogledima na svet.Često smo razočaravale jedna drugu,slabo smo se razumele,ali obema odajem poštovanje za to što smo se trudile

i istrajale do kraja.Ova knjiga je za majku kakvu bih volela da sam imala,kakvoj sam se nadala svaki put kad bismo se srele,koja mi je pravila palačinke i ćuftekada sam bila mala, pre nego što je otišla,za onu kakva sam sigurna da je želela da budečak i kad je to učinila,i konačno s ljubavlju, saosećanjem, i oproštajemza onu kakva je bila.Na svoj poseban način, naučila me je da budem majka

kakva jesam.Neka ti se Bog smiluje i čuva te kraj sebe,da nađeš svoju radost i svoj mir.

Volim te, mama.d.s.

„Ako postaneš ceo,Sve će ti doći.“

Tao Te Čing

1.

Bilo je tiho sunčano novembarsko jutro, kada je Kerol Barber podiglapogled s računara i zagledala se u baštu svog doma na Bel eru. Beše tovelika, prostrana kamena vila u kojoj je živela petnaest godina. Prozračnasoba u stakleniku gde je smestila svoju kancelariju gledala je na ružičnjakkoji je sama zasadila, na fontanu i jezerce u kojem se ogledalo nebo. Pogledje bio umirujuć, a kuća tiha. U poslednjih pola sata jedva da je pomerilaruke po tastaturi. Bilo je i više nego frustrirajuće. Uprkos dugoj i uspešnojkarijeri u kinematografiji, pokušavala je da napiše prvi roman. Iako jegodinama pisala pripovetke, nijednu nije objavila. Jednom je čak pokušalada napiše i scenario. Sve vreme dok su bili u braku, ona i njen pokojni muž,Šon, planirali su da snime zajednički film, ali to se nikada nije ostvarilo.Bili su isuviše zauzeti drugim stvarima, svojim osnovnim zanimanjima.

Šon je bio producent i režiser, a ona glumica. Ne samo glumica, KerolBarber je bila velika zvezda, još od svoje osamnaeste godine. Pre samo dvameseca napunila je pedeset godina. Po sopstvenom izboru, već tri godinenije snimila nijedan film. U njenim godinama, čak i pored njene izuzetnelepote, dobro uloge bile su prava retkost.

Kerol je prestala da radi kada se Šon razboleo. U poslednje dve godine,otkako je on umro, putovala je u London i Njujork da poseti svoju decu.Učestvovala je u brojnim dobrotvornim akcijama, mahom onim vezanim zaprava žena i dece, zbog čega je nekoliko puta odlazila u Evropu, Kinu inerazvijene zemlje širom sveta. Veoma su je pogađali nepravda,siromaštvo, politički progoni i zločini nad nevinima i nezaštićenima.Brižljivo je vodila dnevnik o svim svojim putovanjima, kao i jedan veomadirljiv o periodu koji je prethodio Šonovoj smrti. Pre nego što će on umreti,razgovarali su o tome da ona napiše knjigu. Mislio je da je to divna ideja iohrabrivao ju je da započne s radom. Sačekala je da prođu dve godine odnjegove smrti da to i uradi. Poslednjih godinu dana muči se s pisanjem.Knjiga bi joj pružila priliku da otvoreno govori o stvarima koje su joj važne,i naterala bi je da zaroni duboko u sebe onako kako gluma to nikada nije.Očajnički je želela da dovrši knjigu, ali nikako nije uspevala da se pokrene

s mrtve tačke. Nešto ju je uporno sprečavalo mada nije imala predstavu štaje to. Klasičan slučaj kreativne blokade, ali kao pas koji glođe kosku,odbijala je da se preda i odustane. Želela je da se jednog dana vrati glumi,ali ne pre nego što napiše knjigu. Osećala je to kao nešto što duguje Šonu isebi.

U avgustu je odbila naizgled dobru ulogu u važnom filmu. Režiser je biosjajan, scenarista je već dobio nekoliko Oskara za svoj raniji rad. Radila bisa zanimljivim glumcima. Ali kada je pročitala scenario, nije osetila bašništa. Nije osećala nikakvu povezanost. Više nije želela da glumi ako jeuloga ne bi oborila s nogu. Proganjala ju je ta knjiga, još uvek tek uzačetku, što ju je sprečavalo da se vrati poslu. Negde duboko u srcu, znalaje da mora prvo da se pozabavi pisanjem. Ovaj roman bio je glas njeneduše.

Kada je Kerol konačno započela knjigu, insistirala je na tome da ne pišeo sebi. Tek kada joj se dublje posvetila shvatila je da upravo to radi.Glavni lik je imao mnoge Keroline osobine i što se više udubljivala bilo jojje sve teže da piše, kao da nije mogla da podnese suočavanje sa sobom.Već nedeljama, ponovo nije bilo nikakvog napretka. Bila je to priča o ženizrelih godina koja preispituje svoj život. Sada je shvatala da je svepovezano s njom, sa životom koji je živela, muškarcima koje je volela, iodlukama koje je donosila. Kad god bi sela da piše, uhvatila bi sebe kakozuri u prazno, razmišlja o prošlosti, a monitor njenog računara bi ostajaoprazan. Proganjali su je odjeci ranijeg života, i dok se s njima ne pomiriznala je da neće moći da se posveti romanu, niti da razreši probleme. Pretoga je morala da nađe ključ za ta vrata, no on joj je izmicao. Sva pitanja isumnje vratili bi se kada bi sela da piše. Najednom je počela da preispitujesvaki svoj potez. Zašto? Kada? Kako? Da li je bila u pravu ili je pogrešila?Da li su ljudi u njenom životu zaista onakvi kakvim ih je ona u tom trenutkudoživljavala? Da li je bila nepravedna? Iznova su je mučile iste nedoumicei pitala se zašto je to sada uopšte važno. Ali bilo joj je važno, izuzetno.Neće napredovati s pisanjem knjige sve dok ne odgovori na pitanja osopstvenom životu. To ju je dovodilo do ludila. Kao da je, odlukom danapiše knjigu, bila primorana da se suoči sa sobom na način na koji nikadanije morala, koji je godinama izbegavala. Sada nije imala gde da se sakrije.

Ljudi koje je poznavala lutali su noću po njenim mislima, dok je ležalabudna, čak i po njenim snovima. A ujutru se budila iscrpljena.

Najčešće se pojavljivo Šonovo lice. Jedino je za njega bila sigurna ko jei šta joj je značio. Njihova veza je bila veoma otvorena i iskrena. Ostalenisu, ne u toj meri. U svaku bi mogla da posumnja osim u onu sa Šonom.On je silno želeo da ona napiše knjigu koju mu je opisala, osećala je da muto duguje, da je to na izvestan način poklon za rastanak. Želela je da dokažesebi da je sposobna za to. Bila je paralisana od straha da neće umeti, i danije spremna za to. Maštala je o tome više od tri godine, i morala je da znada li nosi tu knjigu u sebi ili ne.

Kada bi pomislila na Šona, na um bi joj pala reč spokoj. Bio je dobar,nežan, mudar, pažljiv čovek, i uvek divan prema njoj. U početku je uneosklad u njen život i zajedno su napravili čvrst temelj zajedničkog života.Nikada nije pokušao da je poseduje ili nadvlada. Njihovi životi nikada nisudelovali zamršeno ili isprepletano, njih dvoje su putovali rame uz rame,prijatnim tempom, zajedno do samog kraja. Zbog svega toga, čak je iŠonova smrt, posledica raka, bila tiho nestajanje, neka vrsta prirodneevolucije u drugu dimenziju gde ona više ne može da ga vidi. Zbog snažnoguticaja na njen život, uvek je osećala njegovu blizinu. Smrt je prihvatio kaojoš jednu stepenicu na svom životnom putu, promenu koju je u jednomtrenutku morao da pretrpi, kao kakvu čudesnu priliku. Izvlačio je pouku izsvega što je radio, i šta god da se pojavilo na njegovom putu, sazadovoljstvom je prihvatao. Na samrti, naučio ju je još jednoj izuzetnovažnoj lekciji o životu.

Dve godine nakon njegove smrti, još uvek joj je nedostajao, njegovsmeh, njegov glas, blistav um, njegovo društvo, njihove duge mirne šetnjepo plaži, ali uvek je imala osećaj da je on negde u blizini, da radi isto što iuvek, ide dalje, i deli s njom neku vrstu blagoslova, baš kao dok je bio živ.Njihovo poznanstvo i ljubav bili su joj jedan od najvećih darova u životu.Pre nego što je umro, podsetio ju je da i dalje ima mnogo toga da uradi, ipodsticao je da se vrati poslu. Želeo je da ona ponovo snima filmove i danapiše knjigu. Oduvek je voleo njene pripovetke i eseje, i tokom godinaposvetila mu je desetine pesama, koje je on čuvao. Povezala ih je kožnimkoricama nekoliko meseci pre njegove smrti, a on ih je satima iznova čitao.

Nije imala vremena da započne knjigu pre nego što je umro. Bila jeisuviše zauzeta negujući ga. Napravila je pauzu od godinu dana na poslu dabi bila s njim i da bi ga negovala kada se stanje pogoršalo, posebno nakonhemoterapije i u poslednjih nekoliko meseci njegove bolesti. Bio je hrabardo samog kraja. Dan pre nego što će umreti otišli su u šetnju. Nisu moglida odu daleko i jedva da su razmenili pokoju reč. Šetali su jedno uz drugo,držali se za ruke, često bi zastali kada bi se on umorio, i oboje su zaplakalikada su seli da posmatraju zalazak sunca. Znali su da je kraj blizu.Preminuo je naredne noći, mirno, na njenim rukama. Pogledao ju jeposlednji put, uzdahnuo blago se osmehnuvši, sklopio oči i otišao.

Zbog te otmene pomirenosti sa sudbinom, kasnije joj je bilo teško daoseti bol kada bi mislila na njega. Bila je spremna koliko je to moguće.Oboje su bili spremni. U njegovom odsustvu osećala je prazninu koju i sadoseća. Želela je da je ispuni tako što će bolje razumeti sebe. Znala je da ćejoj knjiga pomoći, ako ikada uspe da je napiše. Želela je bar da pokuša dapokaže da mu je dorasla, njemu i poverenju koje joj je ukazao. Bio joj jeneiscrpni izvor inspiracije, u životu i u poslu. Doneo joj je smirenost iradost, izvesno spokojstvo i uravnoteženost.

Brojni su razlozi zbog kojih je osećala olakšanje što već tri godine neradi na filmu. Radila je predugo i isuviše naporno i još i pre nego što se Šonrazboleo znala je da joj je potreban odmor. Znala je i da će odsustvo radisamospoznaje vremenom doneti i dublji smisao njenoj glumi. Tokom godinasnimila je značajne filmove, a glumila je i u nekim velikim i popularnimostvarenjima. Ali sada je želela nešto više, želela je da u svoj rad unesenešto što nikada dotad nije uspela. Dubinu koja je dolazila samo smudrošću, iskustvom, i vremenom. U pedesetoj godini nije bila stara, aliotkako se Šon razboleo, godine su je obogatile kao ništa dotad i znala je daće se to sigurno odraziti i na filmskom platnu. A ako joj pođe za rukom, i unjenoj knjizi. Knjiga je za nju predstavljala simbol vrhunca odrastanja, ioslobađanja od poslednjih aveti iz prošlosti. Provela je tolike godinepretvarajući se kroz glumu da je neko drugi, pokušavajući da udovoljisvetu. Došlo je vreme da se oslobodi okova tuđih očekivanja i da konačnobude ono što jeste. Sada ne pripada nikome. Ima slobodu da bude šta godpoželi.

Nikada nije predugo pripadala nekom muškarcu dok nije upoznalaŠona. Bili su dve slobodne duše koje su živele zajedno, i uživali su jedno udrugom s ljubavlju i uzajamnim poštovanjem. Vodili su paralelne živote, usavršenoj simetriji i ravnoteži, ali nikada komplikovane. To je bilo jedinočega se plašila kada se udavala, da će se sve previše iskomplikovati ili daće on pokušati da je „poseduje”, da će nekako sputati ili ugušiti jednodrugo. To se nije desilo. On ju je uveravao da se neće desiti, i održao jeobećanje. Znala je da je tih osam godina sa Šonom nešto što se dešavasamo jednom u životu. Nije očekivala da će se ponoviti s nekim drugim.Šon je bio jedinstven.

Nije mogla da zamisli da će se ponovo zaljubiti ili poželeti da se uda.Nedostajao joj je protekle dve godine, ali nije ga žalila. Njegova ljubav juje toliko ispunjavala da joj je sada bilo lepo čak i bez njega. U njihovojuzajamnoj ljubavi nije bilo patnje ni bola, iako su kao i svi parovipovremeno vodili žučne rasprave, kojima bi se kasnije smejali. Ni Šon niKerol nisu bili zlopamtila, nisu bili pakosni, niti je bilo zlobe u njihovimsvađama. Osim što su se voleli, bili su najbolji prijatelji.

Upoznali su se kada je Kerol imala četrdeset godina, a Šon trideset pet.Iako je bio pet godina mlađi, bio joj je pravi uzor, posebno njegov načinsagledavanja sveta. U to vreme, on je bio u usponu karijere, a ona jesnimala više filmova nego što je želela. Godinama pre toga, bila jeprimorana da prati put sve zahtevnije karijere. Sreli su se pet godina poštose iz Francuske vratila u Los Anđeles, i trudila se da provodi više vremenasa svojom decom, uvek rastrzana između njih i sve primamljivijih uloga.Godinama nakon povratka iz Francuske nije bila u ozbiljnoj vezi smuškarcem. Naprosto nije imala vremena ili volje. Izlazila je s muškarcima,obično kratko, neki su bili iz njene profesije, uglavnom režiseri i scenaristi,ostali su se bavili nekim drugim vidom stvaralaštva, umetnošću,arhitekturom ili muzikom. Bili su zanimljivi, ali nije bila zaljubljena u njih, ibila je ubeđena da se nikada više neće ni zaljubiti. Sve do Šona.

Upoznali su se na konferenciji na koju su oboje došli da bi raspravljalio pravima glumaca u Holivudu i zajedno su diskutovali o promeni ulogežene na filmu. Ni jednom ni drugom nije smetalo što je pet godina mlađi odnje. Njima to ništa nije značilo. Bili su srodne duše, bez obzira na godine.

Mesec dana nakon što su se upoznali, otputovali su na vikend u Meksiko.Uselio se tri meseca kasnije, i nikada nije otišao. Šest meseci posleuseljenja, uprkos Kerolinom negodovanju i strepnjama, venčali su se. Šonju je ubedio da je to prava stvar za oboje. Bio je potpuno u pravu, iako jeKerol u početku tvrdoglavo tvrdila da ne želi ponovo da se udaje. Bila jeubeđena da će im njihove karijere stati na put, stvoriti razdor i uticati nanjihov brak. Kao što je Šon i obećao, ti strahovi su bili neosnovani. Činilose da je njihova veza blagoslovena.

Njena deca su još uvek bila mala i živela su s njom, što je Keroldodatno zabrinjavalo. Šon nije imao svoje dece, a nije ih imao ni s njom.Obožavao je njeno dvoje dece, a složili su se da su oboje isuviše zauzeti dabi se posvetili još jednom. Umesto toga negovali su jedno drugo, i svojbrak. Entoni i Kloi su bili srednjoškolci kada su se ona i Šon venčali, što jei uticalo na njenu odluku da se uda za Šona. Nije želela da daje primerzajedničkog života bez obaveza, i njena deca su oberučke prihvatila tajbrak. Želeli su da Šon ostane, a on je dokazao da im je dobar prijatelj iočuh. A sada, na njenu žalost, deca su odrasla i otišla.

Kloi je našla posao, nakon što je diplomirala na Stenfordu. Bila jepomoćnik zamenika urednika za modne dodatke u jednom londonskommodnom časopisu. Posao joj je više donosio ugled, pružao joj zabavu iuzbuđenje što radi za britanski Vog, pomagala je pri stilizovanju,organizovala snimanja, obavljala sitne poslove za gotovo nikakvu platu.Kloi je bila oduševljena. Ličila je na majku i mogla je da bude manekenka,ali radije je ostala u uredništvu, i sjajno se provodila u Londonu. Bila jepametna, neposredna devojka i oduševljavala se ljudima koje je upoznavalapreko posla. Ona i Kerol su često razgovarale telefonom.

Entoni je krenuo očevim stopama na Volstritu, u svetu finansija, nakonšto je završio master na Harvardu. Bio je ozbiljan, odgovoran mladić, i uveksu bili ponosni na njega. Koliko je Kloi bila lepa, toliko je on bio zgodan,ali oduvek je pomalo stidljiv. Izlazio je s mnogim pametnim, zanimljivimdevojkama, ali nijedna mu do sada nije značila ništa posebno. Društveniživot ga je zanimao manje nego posao. Marljivo je radio da izgradi svojukarijeru u finansijama, i nikada nije zaboravljao na svoje ciljeve. Zapravo,malo šta mu je odvlačilo pažnju, i kada bi ga Kerol kasno noću pozvala na

mobilni vrlo često bi ga zatekla kako i dalje sedi za kancelarijskim stolom.Oboje su bili veoma vezani za Šona i za svoju majku. Oduvek su bili

dobri, pažljivi i nežni, uprkos povremenim raspravama između Kloi i Kerol.Kloi je oduvek zahtevala više majčine pažnje i vremena nego njen brat, ižustro je protestvovala kada bi majka otišla nekuda na snimanje, posebnodok je išla u srednju školu, kada je želela da Kerol bude u blizini, kao sveostale majke. Zbog njenih pritužbi Kerol je osećala grižu savesti, iako jeorganizovala da je deca posećuju na snimanjima kad god je to bilo moguće,ili bi koristila pauze da nakratko ode kući. S Entonijem je bilo lako, s Kloiuvek malo teže, bar za Kerol. Kloi je mislila da njen otac hoda po vodi, ibila je više nego spremna da istakne majčine mane. Kerol je govorila sebida je takva priroda odnosa između majke i ćerke. Bilo je lakše biti majkadivnog sina.

Priča joj je izmicala, likovi su delovali bledo, zaplet i rasplet zavezani učvor negde u njenoj glavi. Sve je bilo veoma zamršeno, kao klupko vune skojim se poigrala neka mačka. I šta god da je radila, koliko god da jerazmišljala o svemu, činilo se da ne može da razreši zbrku. To ju jedovodilo do ludila.

Dva Oskara nalazila su se na polici iznad njenog stola, kao i Zlatniglobus koji je osvojila samo godinu dana pre nego što se povukla da negujeŠona. Holivud je još uvek nije zaboravio, ali Majk Epelson ju je uveravaoda će jednoga dana konačno dići ruke od nje, ako se ne vrati poslu.Ponestajalo joj je izgovora, i dala je sebi rok do kraja godine da započneknjigu. Preostala su još dva meseca, a nije bilo napretka. Kad god bi sela zaradni sto, obuzela bi je panika.

Čula je da se vrata iza nje polako otvaraju i iznenađeno se okrenula.Nije joj smetalo da je prekidaju, štaviše, jedva je dočekala. Dan ranije,sređivala je ormariće u kupatilu umesto da radi na knjizi. Kada se okrenula,ugledala je Stefani Morou, svoju asistentkinju, kako neodlučno stoji naulazu u radnu sobu. Bila je lepa, učiteljica po zanimanju, i Kerol ju jezaposlila da joj pomaže tokom leta, pre petnaest godina, kada se prvi putvratila iz Pariza. Kerol je kupila kuću na Bel eru, prihvatila je uloge u dvafilma te prve godine, i potpisala jednogodišnji ugovor za pozorišnupredstavu na Brodveju. Ozbiljno se posvetila pravima žena, morala je da

promoviše svoje filmove, i bila joj je potrebna pomoć da organizuje decu iosoblje. Stefani je došla na dva meseca i ostala zauvek. Petnaest godinakasnije, imala je trideset devet godina. Živela je s jednim čovekom, alinikada se nije udavala. On je imao razumevanja za njen posao, a i sam ječesto putovao. Stefani i dalje nije bila sigurna da li želi da se uda, a bilo jejasno da ne želi decu. Zadirkivala je Kerol i govorila da je ona njena beba.Kerol bi joj odgovarala da je ona njena dadilja. Bila je sjajna asistentkinja,odlično se snalazila s novinarima, i bila je veoma rečita. Nije bilo toga štoona ne ume da reši.

Kada se Šon razboleo, učinila je sve što je mogla za Kerol. Bila je tu zadecu, za Šona, i za nju. Pomogla je Kerol čak i da organizuje sahranu i daizabere sanduk. Tokom svih ovih godina, Stefani je postala više od običnogradnika. Bez obzira na to što ih je delilo jedanaest godina razlike, dve ženesu postale bliske prijateljice, i gajile uzajamnu naklonost i poštovanje. Stivi,kako ju je Kerol zvala, nije bila nimalo ljubomorna. Radovala se Kerolinimpobedama, žalila zbog njenih neuspeha, volela svoj posao, i svaki dandočekivala strpljivo i veselo.

Kerol je bila izuzetno vezana za nju i otvoreno je priznavala da bi bilaizgubljena bez nje. Bila je savršena asistentkinja i kako to biva s ljudimakoji se bave takvim poslom, Kerolin život bio je na prvom mestu, a njen nadrugom, a ponekad kao da nije ni imala svoj život. Stivi je volela Kerol isvoj posao i nije se bunila. Kerolin život je bio daleko uzbudljiviji odnjenog.

Stivi je bila visoka metar i osamdeset, imala je ravnu crnu kosu i krupnesmeđe oči. Tog dana, dok je stajala na ulazu u Kerolinu kancelariju, na sebije imala farmerke i majicu. – Čaj? – prošaputala je.

– Ne, arsenik – rekla je Kerol stenjući, dok se vrtela na stolici. – Nemogu da napišem ovu prokletu knjigu. Nešto me koči, a ne znam šta.Možda je to samo strah. Možda sam svesna da ne umem. Ne znam zaštosam pomislila da ću moći. – Nemoćno je pogledala u Stivi.

– Možeš – smireno reče Stefani. – Budi strpljiva. Kažu da je najtežepočeti. Samo moraš da sediš dovoljno dugo da bi uspela. – Poslednjenedelje, Stivi joj je pomogla da sredi ormane, preuredi baštu i očisti garažu.I da odluči da renovira kuhinju. Kerol je na sve moguće načine pokušavala

da odvrati pažnju od pisanja i smislila je sve moguće izgovore da izbegnejoš jedan početak. Tako je bilo već mesecima. – Možda ti treba odmor –predložila je Stivi, a Kerol je zaječala.

– U poslednje vreme, čitav moj život je odmor. Pre ili kasnije, moramponovo da radim, na filmu ili na pisanju ove knjige. Majk će me ubiti akoodbijem još jedan scenario.

Majk Epelson je bio producent, i izigravao je njenog agenta već tridesetdve godine, otkako ju je otkrio s osamnaest godina. Pre sto godina, bila jesamo seljančica iz Misisipija, s dugom plavom kosom i krupnim zelenimočima, koja je u Holivud došla više iz radoznalosti nego zbog istinskeambicije. Majk Epelson je od nje napravio ono što je danas. Uz to, bila jeistinski darovita. Svi su ostali bez daha posle prvog probnog snimanja kojeje obavila u osamnaestoj godini. Ostalo je istorija. Njena istorija. Sada jejedna od najpoznatijih glumica na svetu, uspešnija više nego što je ikadamogla i da sanja. Zašto onda pokušava da napiše knjigu? Neprestano jesebi postavljala to pitanje. Znala je odgovor, kao što ga je znala i Stivi.Tragala je za delom sebe, delom koji je negde zaturila, delom koji je želelai morala da pronađe da bi ostatak njenog života imao smisla.

Poslednji rođendan veoma ju je pogodio. Pedeseti rođendanpredstavljao je značajan trenutak u njenom životu, posebno sada kada jeostala sama. Taj podatak se nije mogao zanemariti. Odlučila je da povežesve delove sebe, onako kako to nikada nije uradila, da ih spoji u celinu,umesto da delići njene ličnosti lebde u prostoru. Želela je da njen životdobije smisao, za nju samu ako ni za koga drugog. Želela je da se vrati napočetak i da shvati.

Mnogo toga je doživela slučajno, posebno u ranoj mladosti, ili je bartako izgledalo. Pratile su je sreća i nevolje, mada je sreća preovlađivala,bar kad je reč o deci i karijeri. Ali nije želela da njen život izgleda kaoslučajnost, bez obzira na to što je imala sreće. Mnogo toga što je učinilabilo je reakcija na okolnosti ili na druge ljude, a ne svesno donesenaodluka. Sada joj je bilo važno da otkrije jesu li odluke koje je donosila bilaispravne. I šta onda? Neprestano se pitala šta bi to značilo. Ne bi promeniloprošlost. Ali moglo bi da promeni preostale godine u njenom životu. To jeono što želi da promeni. Sada kada Šona više nema, još važnije joj je bilo

da sama bira i odlučuje, a ne samo da čeka da joj se nešto dogodi. Šta onaželi? Želi da napiše knjigu. Samo to zna. Možda će nakon toga sve doćisamo od sebe. Možda će tada imati jasniju sliku o tome kakve uloge želi ufilmovima, na koji način želi da utiče na svet, koje ciljeve želi da podrži, išta želi da bude do kraja života. Njena deca su odrasla. Sada je red na nju.

Stivi je nestala i ponovo se pojavila sa šoljom čaja. Čaj od vanile bezkofeina. Poručila ga je za nju iz Mariaž frera, iz Pariza. Kerol ga jezavolela dok je živela tamo i još uvek joj je bio omiljen. Bila je zahvalnaStivi na vrelim šoljicama čaja koje joj je donosila. Prijale su joj. Kerol jezamišljeno prinela šolju ustima i srknula. – Možda si u pravu – rekla jeKerol zamišljeno, pogledavši ženu koja je godinama bila uz nju. Zajedno suputovale, pošto ju je Kerol vodila sa sobom na snimanja. Stivi je bila„momak za sve“ zbog čega je Kerolin život klizio glatko kao svila, i uživalaje što radi za nju. Obožavala je svoj posao, i rado je svakog jutra dolazilada radi. Svaki dan je bio drugačiji i predstavljao je izazov. I dalje jeosećala uzbuđenje nakon svih godina koje je provela radeći za KerolBarber.

– Na šta misliš? – pitala je Stivi, spuštajući duge noge u udobnu kožnufotelju. Mnogo vremena provele su zajedno u toj sobi, planirale, razgovaraleo svemu i svačemu. Kerol je uvek bila spremna da sasluša Stivinomišljenje, čak iako bi na kraju uradila nešto sasvim suprotno. Ipak, savetesvoje asistentkinje uglavnom je smatrala mudrim i veoma ih je cenila. ZaStivi, Kerol nije bila samo poslodavac već nešto poput mudre tetke. Dvežene su delile stavove o životu, često usaglašene, posebno kada je reč omuškarcima.

– Možda bi trebalo da otputujem. Ne da bih pobegla od knjige, već dabih je na taj način slomila, kao tvrdu školjku koja se opire i drugačije se nemože otvoriti.

– Mogla bi da posetiš decu – predložila je Stivi. Kerol je obožavala daposećuje sina i ćerku, pošto oni više gotovo nisu ni dolazili kući. Entonijuje bilo teško da napusti kancelariju, mada bi uvek stigao da se vidi s njomkada ona dođe u Njujork, koliko god da je bio zauzet. Voleo je svojumajku. Kao i Kloi, koja bi sve otkazala kako bi jurcala s majkom poLondonu da bi se zabavljale i išle u kupovinu. Upijala je majčinu ljubav i

vreme, kao što zemlja upija sunce posle kiše.– Posetila sam ih pre nekoliko nedelja. Ne znam... možda bi trebalo da

uradim nešto sasvim drugačije... da odem nekud gde nikad nisam bila...recimo u Prag ili tako nešto... ili u Rumuniju... Švedsku... Nije ostalomnogo mesta na svetu koje nije posetila. Držala je govore nakonferencijama posvećenim ženama u Indiji, Pakistanu i Pekingu. Susrela ses vođama mnogih svetskih država, radila je za UNICEF, i obratila seameričkom Senatu.

Stivi je oklevala da kaže ono što je bilo očigledno. Pariz. Znala jekoliko joj taj grad znači. Kerol je živela u Parizu dve i po godine i posetilaga je samo dva puta u poslednjih petnaest godina. Kerol je govorila da tamonema više ničega za nju. Odvela je Šona u Pariz ubrzo nakon venčanja, alion nije podnosio Francuze i radije je išao u London. Stivi je znala da Kerolveć desetak godina nije bila u Parizu. A tokom onih pet godina prepoznanstva sa Šonom, otišla je samo jednom, da proda kuću u Ulici Žakob,tačnije, u uličici iza nje. Stivi je išla s njom da zatvori kuću i oduševila se.Ali tada se Kerolin život već okrenuo ka Los Anđelesu, i rekla je da nemarazloga da zadrži kuću u Parizu. Bilo joj je teško kada ju je zatvorila, inikada se više nije vratila, ako se izuzme zajedničko putovanje sa Šonom.Odseli su u Ricu, a on je sve vreme gunđao. Voleo je Italiju i Englesku, aline i Francusku.

– Možda je vreme da se vratiš u Pariz – rekla je Stivi oprezno. Znala jeda joj ti duhovi ne daju mira, ali nije mogla ni da pomisli da bi i nakonpetnaest godina mogli ozbiljno da je uznemire. Ne posle osam godinaprovedenih sa Šonom. Šta god da joj se dogodilo u Parizu odavno jeprežaljeno, a ona je povremeno s naklonošću govorila o tom gradu.

– Ne znam – rekla je Kerol, razmišljajući. – Novembar je veomakišovit. Ovde je veoma lepo vreme.

– Rekla bih da ti vreme ne pomaže da napišeš knjigu. Onda nešto drugo.Beč... Milano... Venecija... Buenos Ajres... Meksiko... Havaji. Možda bi tiprijalo da odeš na neku plažu, ako već želiš lepo vreme. – Obe su bilesvesne da nije problem u vremenskim prilikama.

– Videću – rekla je Kerol i udahnula, dok je ustajala sa stolice. –Razmisliću o tome.

Kerol je bila visoka, ali ne kao njena asistentkinja. Bila je vitka, krhka, idalje se dobro držala. Vežbala je, ali to nije bio jedini razlog njenog dobrogizgleda. U tome su imale udela i sjajne genetske predispozicije, dobrastruktura kostiju, telo koje je prkosilo vremenu i lice koje je spremno lagaloo njenim godinama iako se nije podvrgla nikakvim operacijama kako bi mupomogla.

Kerol Barber je naprosto bila lepa žena. Kosa joj je i dalje bila plava,duga i ravna i često ju je vezivala u rep ili punđu. Frizeri na snimanjima sauživanjem su radili s njenom svilenkastom kosom još otkako joj je biloosamnaest godina. Imala je izuzetno krupne zelene oči, visoke jagodice,nežne i savršene crte lica. Imala je lice i telo manekenke, ne samo zvezde.Njeno držanje je odisalo samopouzdanjem, skladom i gracioznošću. Nijebila arogantna, prosto je uživala u svojoj koži, i kretala se elegantno kaobalerina. Studio s kojim je potpisala prvi ugovor obezbedio joj je časovebaleta. I danas se kretala kao balerina, savršenog držanja. Bila je izuzetnoprivlačna žena, i retko kad se šminkala. Njen stil bio je jednostavan što jenjenu pojavu činilo još upečatljivijom. Stivi je osećala strahopoštovanjeprema njoj kada je počela da radi. Kerol je tada imala samo trideset petgodina, a sada ima pedeset, koliko god to izgleda neverovatno. Delovala jebar deset godina mlađe. Iako je Šon bio pet godina mlađi, izgledao je kaoda je stariji od nje. Bio je zgodan, ali ćelav i sklon gojenju. Kerol je i daljeimala figuru dvadesetogodišnjakinje. Pazila je na ishranu, ali uglavnom jesamo imala sreće. Bogovi su je blagoslovili na rođenju.

– Idem da obavim neke poslove – rekla je asistentkinji nekoliko minutakasnije. Ogrnula je beli kašmirski džemper i ponela bež tašnu odaligatorove kože koju je kupila u Ermesu. Volela je jednostavnu alikvalitetnu garderobu, posebno ako je reč o francuskoj. U pedesetoj, Kerolje na izvestan način podsećala na Grejs Keli kada je ova biladvadesetogodišnjakinja. Odlikovala se istom elegantnom, aristokratskomležernošću, iako je Kerol delovala pristupačnije. Nije bilo ničeg odbojnog uvezi s njom, a imajući u vidu njen uspeh, bila je iznenađujuće skromna. Kaoi svi ostali, i Stivi je volela tu njenu osobinu. Kerol nikada nije bilanadmena.

– Mogu li da učinim nešto za tebe? – ponudila se Stivi.

– Možeš, napiši knjigu dok ja nisam tu. Sutra ću je poslati agentu. –Stupila je u kontakt s književnim agentom, ali nije imala ništa da jojpošalje.

– Dogovoreno – nasmešila se Stivi. – Ja ću da čuvam zamak. PravacRodeo.

– Ne idem na Rodeo drajv – rekla je Kerol zvanično. – Hoću dapotražim nove stolice za trpezariju. Mislim da je zrela za podmlađivanje.Kad bolje razmislim, i ja sam, ali sam prevelika kukavica da bih to uradila.Ne želim da se probudim i izgledam kao neko drugi. Trebalo mi je pedesetgodina da se naviknem na ovo lice. Ne bih da ga se odreknem.

– Ne treba ti to – uveravala ju je Stivi.– Hvala ti, ali videla sam tragove vremena u ogledalu.– Imam više bora od tebe – rekla je Stivi, i to je bilo tačno. Imala je

nežnu irsku kožu koja, na njenu žalost, nije bila otporna kao koža njeneposlodavke.

Pet minuta kasnije, Kerol se odvezla svojim karavanom. Vozila je istiautomobil već šest godina. Za razliku od ostalih holivudskih zvezda, nijeimala potrebu da bude viđena u rols-rojsu ili bentliju. Dovoljan joj je bio ikaravan. Od nakita je nosila samo dijamantske minđuše, i dok je Šon bioživ, jednostavnu zlatnu burmu, koju je letos konačno skinula. Sve osim togasmatrala je nepotrebnim i producenti su morali da pojzajmljuju nakit za njukada je trebalo da se pojavi na premijeri. U privatnom životu,najekstravagantiji komad nakita koji je Kerol nosila bio je zlatan sat.Najblistavija stvar na njoj bila je ona sama.

Vratila se nakon dva sata, dok je Stivi u kuhinji jela sendvič. Imala jesvoju kancelariju, i žalila se samo na to što je previše blizu frižidera, koji jeprečesto posećivala. Svake večeri je vežbala u teretani da bi istrošila onošto je pojela tog dana na poslu.

– Zar si već završila knjigu? – upitala ju je Kerol kada je ušla. Bila jemnogo bolje raspoložena nego kada je odlazila.

– Skoro. Ostalo mi je još poslednje poglavlje. Daj mi još pola sata, ibiće gotovo. Kakve su stolice?

– Nisu se uklapale sa stolom. Ne odgovaraju dimenzije. Možda akouzmem i novi sto. – Smišljala je projekte, a obe su znale da mora da se

vrati poslu, ili da napiše knjigu. Lenjost joj nije pristajala. Celog života jeradila, i sada kada Šona više nema, Kerol je morala nečim da se bavi. –Odlučila sam da prihvatim tvoj savet – rekla je i sela za kuhinjski stonaspram Stivi s ozbiljnim izrazom lica.

– Koji savet? – Stivi više nije mogla da se seti šta je rekla.– Da otputujem. Moram da odem odavde. Poneću svoj kompjuter.

Možda ću početi sve iz početka dok budem sedela u hotelskoj sobi. Ionakomi se ne sviđa ovo što sam do sada napisala.

– Meni se sviđa. Prva dva poglavlja su dobra. Samo nadogradi to inastavi. Kao da se penješ uz planinu. Ne spuštaj pogled i ne staj dok nestigneš do vrha. – Bio je to dobar savet.

– Možda. Videću. U svakom slučaju, moram da razbistrim misli – reklaje i uzdahnula. – Rezerviši mi kartu za Pariz za prekosutra. Ovde nemamnikakvih obaveza, a do Dana zahvalnosti ima još tri i po nedelje. Mogla bihda mrdnem dupe pre nego što se deca vrate kući za praznike. Sada je pravitrenutak. – Razmišljala je o tome na putu do kuće i odlučila. Osećala semnogo bolje.

Stivi je klimnula glavom i uzdržala se od daljih komentara. Bila jeubeđena da će joj prijati da ode, posebno na mesto koje voli.

– Mislim da sam spremna da se vratim – rekla je Kerol tiho, zamišljena.– Uzmi mi sobu u Ricu. Šonu se nije svidelo, ali ja sam bila oduševljena.

– Koliko želiš da ostaneš?– Ne znam. Rezerviši sobu na dve nedelje, da budem mirna. Mislila sam

da mi Pariz posluži kao baza. Zaista želim da odem u Prag, a nikada nisambila ni u Budimpešti. Želim malo da skitam i vidim kako ću se osećati.Slobodna sam kao ptica na grani, mogla bih to i da iskoristim. Možda će menovi prizori nadahnuti. Mogu da se vratim kad god poželim. Pri povratku ćusvratiti u London na nekoliko dana da posetim Kloi. Ako to bude uoči Danazahvalnosti, možda će poželeti da se vrati sa mnom. To bi moglo da budezabavno. I Entoni će doći za Dan zahvalnosti, tako da u povratku nećumorati da svraćam u Njujork. – Kud god je putovala trudila se da posetidecu, pod uslovom da su slobodni. Ali ovo putovanje je bilo njeno.

Stivi joj se nasmešila, i nažvrljala kratke beleške s detaljima. – Bićezabavno u Parizu. Nisam bila tamo otkako si zatvorila kuću. To je bilo pre

petnaest godina. – Kerol je delovala pomalo postiđeno. Nije bila dovoljnojasna.

– Ne bih da ispadnem nezahvalna. Obožavam da putujem s tobom. Aliovo želim da uradim sama. Ne znam zašto, ali mislim da moram daproniknem u svoje misli. Ako te povedem, radije ću razgovarati s tobomnego da preispitujem sebe. Tragam za nečim, a nisam sigurna ni šta je to.Valjda tragam za samom sobom. – Bila je ubeđena da su odgovori vezaniza njenu budućnost i za knjigu, zakopani u prošlosti. Sada je želela da sevrati i iskopa sve što je ikada ostavila za sobom i davno pokušala dazaboravi.

Stivi je delovala iznenađeno, ali se nasmešila svojoj poslodavki. – Uredu. Ali brinem se za tebe kada putuješ sama. – Kerol to nije radila često iStivi se nije dopala ta ideja.

– I ja brinem – priznala je Kerol – i užasno sam lenja. Razmazila si me.Ne volim da se petljam s nosačima i da sama naručujem čaj. Ali možda ćemi prijati. Zar boravak u Ricu može da bude težak? – Godinama su jojstizale pretnje, ali ne i u skorije vreme. Prepoznavali su je u gotovo svakojzemlji. Čak i da nisu, ona je lepa žena koja putuje sama. Šta ako se razboli?Kerol je često budila majčinski nagon u Stivi. Volela je da brine o njoj i daje štiti od stvarnog života. To je bilo njena životna misija i njen posao.

– Ne treba mi telohranitelj. Biću dobro. Pa šta i ako me prepoznaju?Kao što je Ketrin Hepbern imala običaj da kaže, spustiću glavu iizbegavaću kontakt očima. – Obe su se i dalje čudile kad bi se setile kolikoputa je to upalilo. Kada je Kerol izbegavala poglede na ulici, daleko ređesu je prepoznavali. Bio je to stari holivudski trik, mada nije baš uvekuspevao. Ali dovoljno često.

– Mogu da dođem ako se predomisliš – ponudila se Stivi, a Kerol seosmehnula. Znala je da njena asistentkinja ne želi samo da putuje. Stivi sebrinula za nju, što ju je raznežilo. Stivi je u svakom smislu bila savršenaposlovna sekretarica, uvek se trudila da olakša Kerol život i da naslutiproblem pre nego što on nastane.

– Obećavam da ću se javiti ako upadnem u nevolju, ako budemusamljena, ili se osetim čudno – uveravala ju je Kerol. – Ko zna, možda ćuse vratiti posle nekoliko dana. Nekako je zabavno samo otići, bez nekog

posebnog plana. Milion puta je putovala da bi promovisala filmove, ili nalokacije gde su se snimali. Retko je imala priliku da jednostavno otputujekao sad, ali Stivi je mislila da je to dobra zamisao, iako nije bila svojstvenaKerol.

– Uvek ću biti dostupna, ako poželiš da me pozoveš, čak i noću ili uteretani. I u svakom trenutku mogu da sednem u avion i da dođem –obećala je Stivi, iako se Kerol uvek trudila da je ne zove noću. Godinamasu postojale jasne granice i obe su ih poštovale. Poštovala je Stivin privatniživot, a kada je Kerol imala svoj, Stivi ga je poštovala. Zbog toga je njihovposlovni odnos s vremenom postajao sve bolji. – Pozvaću avio-kompaniju iRic – rekla je Stivi, dok je dovršavala sendvič i stavljala tanjir u mašinu zasudove. Kerol je odavno svela kućnu poslugu na jednu ženu, koja jedolazila svakog jutra pet dana nedeljno. Sada kada nema Šona i dece, nijejoj trebalo previše pomoći. Sama je petljala po frižideru i više nije moralada kuva. Volela je da vozi sama. Uživala je u normalnom životu lišenombremena filmske zvezde.

– Počeću da se pakujem – rekla je Kerol i izašla iz kuhinje. Završila jeza dva sata. Ponela je veoma malo stvari. Nekoliko pantalona, nekolikofarmerki, jednu suknju, džempere, udobne cipele za šetnju i jedan par cipelas visokom potpeticom. Spakovala je jaknu i kabanicu i izvadila topao,vuneni kaput s kapuljačom koji će nositi u avionu. Najvažnija stvar koju jeponela bio je njen laptop. Osim toga, trebalo joj je vrlo malo stvari, amožda ni to neće koristiti, ako na putovanju ništa ne smisli.

Samo što je zatvorila kofer, Stivi je ušla u spavaću sobu da joj saopštida je sve rezervisano. Za dva dana poleće za Pariz, a u Ricu su jojobezbedili apartman s pogledom na Trg Vandom. Stivi je rekla da će je onavoziti na aerodrom. Kerol je bila spremna za odiseju u potrazi za samomsobom, u Parizu, ili kud god da ode. Ako odluči da poseti još neki grad,rezervisaće hotel kada stigne u Evropu. Kerol je sada bila uzbuđena zbogsame pomisli na putovanje. Biće divno ponovo posetiti Pariz posle tolikogodina.

Želela je da prođe pored svoje stare kuće u blizini Ulice Žakob, na levojobali, u čast svog nekadašnjeg dvoipogodišnjeg boravka u tom delu grada.Sada joj se činilo da je to bilo u nekom prošlom životu. Bila je mlađa nego

Stivi kada je napustila Pariz. Njen sin, Entoni, koji je tada imao jedanaestgodina, bio je oduševljen što će se vratiti u Ameriku. Kloi je imala sedamgodina i bila je tužna što napušta Pariz i prijatelje. Savršeno je govorilafrancuski. Imali su osam i četiri godine kada su otišli tamo, dok je Kerolsnimala film u Parizu. Snimanje je trajalo osam meseci, a oni su ostali jošdve godine. Tada je to delovalo kao dug vremenski period, posebno unjihovim mladim životima, pa čak i njoj. A sada se vraća, na neku vrstuhodočašća. Nije znala šta je tamo čeka, niti kako će se osećati. Ali bila jespremna. Nije mogla da dočeka da krene. Sada je shvatila da je to važankorak za pisanje knjige. Možda će je povratak osloboditi i otvoriti joj vratakoja su tako čvrsto zatvorena. Nije mogla da ih otvori na silu sedeći predračunarom na Bel eru. Možda će se tamo vrata sama širom otvoriti. To jeono čemu se nadala.

Zbog samog saznanja da će otputovati u Pariz, te noći je uspela da piše.Satima je sedela za računarom pošto je Stivi otišla, i tu ju je Stivi zateklakad je došla narednog jutra.

Izdiktirala je neka pisma, platila račune, i obavila poslednje pripreme.Kada je sledećeg dana krenula na aerodrom, Kerol je bila spremna. Usput jeraspoloženo ćaskala sa Stivi, prisećajući se poslednjih sitnica, poruke zabaštovana, stvari koje će stići dok ona ne bude tu.

– Šta da kažem deci ako budu zvali? – pitala je Stivi kad su stigle,vadeći Kerolinu torbi iz karavana. Nije imala mnogo prtljaga zato što jeputovala sama.

– Reci im samo da sam otišla – ležerno odvrati Kerol.– U Pariz? – Stivi je uvek bila diskretna, i ljudima je, čak i Kerolinoj

deci, govorila samo ono što bi joj Kerol rekla da sme da kaže.– Naravno. Nije to nikakva tajna. Verovatno ću im se i sama javiti.

Pozvaću Kloi pre nego što krenem u London. Prvo želim da smislim šta ćuda uradim. – Volela je taj osećaj slobode, putovala je sama i spontanodonosila odluke o sledećem odredištu. Takva spontanost i neposrednostnisu joj bili svojstveni. Izgledalo je kao božji dar.

– Ne zaboravi da mi javiš šta radiš – prekorila ju je Stivi. – Brinem seza tebe. – Verovatno više nego njena deca, koja nisu uvek bila tolikobrižna, ali su je volela. Stivi se ponekad prema njoj ponašala kao da joj je

majka. Poznavala je Kerolinu slabu stranu koju drugi nisu videli, ranjivu,onu koja je bolela. Ostalima, Kerol je delovala smireno i snažno, ali nijeuvek bilo tako ispod površine.

– Poslaću ti imejl kad stignem u Ric. Ne brini ako ti se ne javim posletoga. Ako odem u Prag ili Beč, ili negde drugde, verovatno ću ostavitikompjuter u Parizu. Ne želim da se bakćem s gomilom imejlova dok budemtamo. Ponekad je zabavno pisati na običnom papiru. Možda će mi promenaprijati. Zvaću te ako mi zatreba pomoć.

– Bolje bi ti bilo. Lepo se provedi – rekla joj je Stivi kad je nosač uzeotorbu i čekirao je. Putovala je prvom klasom. Dobro ju je odmerio a ondase nasmešio kada ju je prepoznao.

– O, dobar dan, gospođice Barber, kako ste? – Bio je ushićen što je sreofilmsku zvezdu.

– Dobro, hvala na pitanju. – Uzvratila mu je osmehom. Krupne zeleneoči ozarile su joj lice.

– Idete u Pariz? – upitao je, potpuno očaran. Bila je lepa kao i nafilmskom platnu i delovala je prijateljski, ljubazno i stvarno.

– Idem. – Sada je osećala zadovoljstvo samim tim što je to izgovorila,kao da je Pariz samo na nju čekao. Dala mu je dobru napojnicu, a on ju jepozdravio dodirnuvši kapu, dok su dvojica nosača potrčala ka njoj izatražila autogram. Potpisala se, još jednom mahnula Stivi, a zatim nestalaiza terminala, u farmerkama, teškom tamnosivom kaputu, i s velikomputnom torbom u rukama. Plavu kosu je skupila u uredan rep, a kada jeušla stavila je i tamne naočare. Niko nije obratio pažnju na nju dok jeprolazila. Bila je samo još jedna žena koja žuri ka kontrolnom punktu, naputu ka avionu. Putovala je Er Fransom. Ni nakon petnaest godina nijeimala problema s francuskim jezikom. Imaće priliku da vežba u avionu.

Avion je poleteo na vreme, i dok su leteli ka Parizu ona je čitala knjigu.Na pola puta je zaspala i, kao što je i tražila, probudili su je četrdesetminuta pre sletanja, što joj je ostavilo dovoljno vremena da opere zube,umije se, očešlja i popije šolju svog čaja od vanile. Sedela je na svommestu i gledala kroz prozor dok su sletali. Bio je kišni novembarski dan uParizu i srce joj je poskočilo čim ga je ugledala. Iz razloga u koje nije bilasasvim sigurna, krenula je na hodočašće kroz vreme, i čak i nakon svih ovih

godina, imala je osećaj da se vratila kući.

2.

Apartman u Ricu bio je divan baš kao što se i nadala. Svuda samo svila isaten, u svetloplavim nijansama pomešanim s bojom starog zlata. Imala jednevnu i spavaću sobu, i sto u stilu Luja XV gde je priključila svojkompjuter. Poslala je Stivi imejl deset minuta po dolasku, dok je čekala nakroasane i čajnik s vrelom vodom. Lične zalihe čaja od vanile koje jeponela sa sobom potrajaće tri nedelje. To je bilo nepotrebno budući da čajstiže iz Pariza, ali ovako neće morati da izlazi i kupuje ga. Stivi joj ga jedala dok se pakovala.

U imejlu je pisalo da je stigla bezbedno, da je apartman prelep, i da jelet prošao u najboljem redu. Rekla je da u Parizu pada kiša, ali da joj nesmeta. Pomenula je i da će isključiti računar i da joj neće pisati nekovreme, ako uopšte bude pisala. Ako bude imala nekih problema, pozvaće jena službeni telefon. Pomislila je da nakon toga pozove decu, ali je ipakodustala od te namere. Volela je da razgovara s njima, ali oni su sada imalisvoj život, a ovo putovanje je pripadalo samo njoj. Morala je to sama dauradi. Još uvek nije želela da podeli detalje s njima. A znala je da će sezačuditi što tako sama luta po Evropi. Sve je to delovalo pomalo tugaljivo,kao da nema ništa pametnije da radi, niti s kim da bude, što je bilo tačno,ali njoj je putovanje prijalo. I osećala je da je ključ za knjigu koju jepokušavala da napiše ovde, ili bar jedan od ključeva. Znala je i da bi sedeca brinula za nju, kada bi znala da putuje sama. Ponekad su Stivi i decabili svesniji njene slave nego ona sama. Kerol je volela da je ignoriše.

Kroasani i čaj su stigli, doneo ih je livrejisani konobar. Stavio je srebrniposlužavnik na stočić na kojem su već stajali kolačići, bombonjera i korpas voćem, kao i flaša šampanjca koju je poslao upravnik hotela. Bili suveoma pažljivi prema njoj. Oduvek je volela Ric. Ništa se nije promenilo.Bilo je lepše nego ikada. Stajala je kraj visokih francuskih prozora iposmatrala Trg Vandom na kiši. Avion je sleteo tog jutra u jedanaest sati.Prošla je pravo kroz carinsku kontrolu i stigla u hotel u pola jedan. Sada jeveć bilo jedan. Imala je čitavo popodne da skita i obilazi poznata mesta pokiši. I dalje nije znala kuda će posle Pariza, ali za sada je bila srećna.

Pomišljala je da nikuda neće ni otići, ostaće u Parizu i uživaće. Nema ničegboljeg od ovoga. I dalje je mislila da je Pariz najlepše mesto na svetu.

Raspakovala je ono malo stvari koje je ponela sa sobom i okačila ih uormar. Okupala se u ogromnoj kadi, uživala u mekim ružičastim peškirima,a zatim obukla toplu odeću. U pola tri je prošla kroz hol s nešto evra udžepu. Ostavila je ključ na recepciji. Imao je težak mesingani privesak i bioje nezgrapan za nošenje, a nije volela da šeta s tašnom u rukama. Oduvek juje smatrala nepotrebnim teretom. Gurnula je ruke u džepove, navuklakapuljaču, pognula glavu i nečujno prošla kroz kružna vrata, a čim je izašla,stavila je i tamne naočare. Do tada, kiša se već pretvorila u maglu koja jojje milovala lice dok je silazila niz glavno stepenište Rica prema TrguVandom. Niko nije obraćao pažnju na nju, niti ju je prepoznao. Bila je samonepoznata žena u Parizu koja je izašla u šetnju, u pravcu Trga Konkord,odakle je planirala da se uputi ka levoj obali. Čekala ju je duga šetnja, aliona je bila spremna. Prvi put nakon toliko godina, mogla je da radi šta jojse prohte u Parizu, da ide kud god poželi. Nije morala da sluša Šonovogunđanje ili da zabavlja decu. Nije morala da udovoljava nikome osim sebi.Shvatila je da je dolazak ovamo bio prava odluka. Nije joj smetala čak nihladnoća i slaba novembarska kiša. Imala je debeo kaput da je greje, acipele s gumenim đonom štitile su joj noge od vlažnih ulica. Tada jepogledala u nebo, duboko udahnula i osmehnula se. Nema spektakularnijeggrada od Pariza, bez obzira na vreme. Oduvek je mislila da je tamošnjenebo najlepše na svetu. Sada, kada ga je posmatrala iznad krovova dok ješetala, izgledalo je kao svetlucavi sivi biser.

Prošla je pored hotela Krijon i stigla na Trg Konkord, s fontanama,statuama i saobraćajnom bukom. Dugo je stajala tu, upijajući dušu grada, azatim peške krenula ka levoj obali, s rukama duboko zavučenim u džepove.Bilo joj je drago što je torbu ostavila u sobi. Samo bi joj smetala. Ovako seosećala slobodnije. Trebalo joj je samo malo novca da plati taksi napovratku, ako odluta predaleko i bude isuviše umorna da se vrati peške.

Kerol je volela da luta Parizom. Oduvek je bilo tako, čak i dok su decabila mala. Vodila ih je po čitavom gradu, do svih spomenika i muzeja, da seigraju u Bulonjskoj šumi, Tiljerijama, Bagatelu i Luksemburškom parku.Negovala je uspomenu na godine provedene ovde, iako je Kloi mnogo toga

zaboravila, a Entoni bio presrećan što se vraća kući. Nedostajali su mubejzbol, hamburgeri, milkšejkovi, američka televizija i američki fudbal.Konačno, bilo je teško ubediti ga da je uzbudljivije živeti u Parizu. Za njeganije, iako su oboje naučili francuski, kao i ona. Entoni je još uvek pomalogovorio francuski, Kloi nimalo, a Kerol je bilo drago što je u avionu otkrilada se i dalje dosta dobro snalazi. Sada jedva da je imala priliku da gagovori. Usredsredila se na jezik dok su živeli ovde, i govorila ga je tečno.Više nije tako, ali i dalje je govorila prilično dobro, ako se izuzme le i lagde Amerikanci najčešće greše. Svakome kome to nije maternji jezik bilo jeteško da savršeno ovlada njime. Ali dok su živeli tamo, bila je veoma blizusavršenstvu, što je zadivilo njene francuske prijatelje.

Prešla je na levu obalu preko mosta Aleksandra III, u pravcu Palateinvalida, a zatim je krenula ka kejevima; pored starih antikvarnica kojih se idalje sećala. Pošla je niz Ulicu de Sen Per, i nastavila ka Ulici Žakob.Vratila se ovamo kao golub pismonoša i skrenula u uličicu gde se nalazilanjihova kuća. Prvih osam meseci boravka u Parizu, živeli su u stanu koji jestudio iznajmio za njih. Bio je premali i skučen za nju, dvoje dece,asistentkinju, dadilju, i konačno su nakratko prešli u hotel. Decu je upisalau američku školu, i pošto je snimanje završeno, a ona odlučila da se nastaniu Parizu, pronašla je tu kuću u neposrednoj blizini Ulice Žakob. Bila jepravi mali dragulj, imala je dvorište i prelep vrt u zadnjem delu. Kuća jebila dovoljno velika i beskrajno ljupka. Dečje sobe i dadiljina prostorijanalazile su se na poslednjem spratu, imale su oeil de beuf1 prozore imansardu. Njena soba na spratu niže bila je dostojna Marije Antoanete,imala je ogromnu, visoku tavanicu, visoke francuske prozore koji su gledalina vrt, pod iz osamnaestog veka i boiseries,2 kao i sasvim ispravanružičasti kamin. Pored spavaće sobe nalazili su se njena kancelarija igarderoba, kao i ogromna kada gde se s Kloi kupala u peni, ili se opuštala usamoći. U prizemlju su se nalazile prostrana dnevna soba, trpezarija ikuhinja, kao i izlaz u vrt, gde su ručavali u proleće i leto. Bila je to pravabombonica od kuće, izgrađena u osamnaestom veku za neku kurtizanu.Nikada nije saznala celu priču, ali pretpostavljala je da je veomaromantična. Kakvom se i njoj činila.

Lako je pronašla kuću i ušla u dvorište, pošto je kapija bila otvorena.

Stajala je posmatrajući prozore svoje stare spavaće sobe i pitala se ko lisada tamo živi, jesu li srećni, da li je to dobar dom za njih, da li su im se tuostvarili snovi. Ona je tu bila veoma srećna dve godine, a na kraju i veomatužna. Teška srca je napustila Pariz. I sada je, pri samoj pomisli na tovreme, osetila isti onaj teret. Kao da je otvorila vrata koja su bilazapečaćena poslednjih petnaest godina i prisetila se mirisa, zvukova iosećanja, uzbuđenja što je tu sa svojom decom, što otkriva nove stvari,gradi novi život, a zatim se konačno vraća u Ameriku. Bila je to teškaodluka u sumornim vremenima. I dalje se ponekad pitala da li je ispravnoodlučila, da li bi sve bilo drugačije da su ostali. Ali dok je tako stajala,nekako je osećala da je uradila pravu stvar, za decu, ako ništa drugo.Možda čak i za sebe samu. Bilo je teško razlučiti čak i nakon petnaestgodina.

Shvatila je da je došla upravo zbog ovoga. Da ponovo razmisli o svemu,da se uveri da nije pogrešila. Jednom kada to bude znala, u svojoj duši,imaće neke odgovore koji su joj potrebni za knjigu. Putovala je unazad uzmapu svog života, pre nego što je i shvatila šta se desilo. Čak i ako jeknjiga plod mašte, prvo je morala da otkrije istinu, da bi mogla da jepretvori u priču. Znala je i da je predugo izbegavala te odgovore, ali sadase osetila ohrabrenom.

Polako je, pognute glave, izašla iz dvorišta, i naletela na čoveka koji jenailazio kroz kapiju. Zapanjio se kad ju je video, a ona mu se izvinila nafrancuskom. Klimnuo je glavom i produžio.

Kerol je nakon toga tumarala po levoj obali, posmatrajući antikvarnice.Svratila je u pekaru gde je obično vodila decu i kupila macarons,3 koje jeusput jela iz kesice. Taj kraj je u njoj budio razna sećanja koja su jepreplavila kao plima, ali nije joj bilo nelagodno. Setila se mnogo čega inajednom je osetila potrebu da se vrati u hotel i piše. Sada je znala u kompravcu knjiga treba da se razvija i odakle da počne. Želela je da preradipočetak i dok je razmišljala o tome zaustavila je taksi. Hodala je već skorotri sata i već je pao mrak.

Dala je vozaču adresu hotela Ric. Krenuli su ka desnoj obali, dok je onasedela na zadnjem sedištu taksija i razmišljala o svojoj staroj kući, i ostvarima koje je tog popodneva videla dok je šetala. Prvi put je posle

mnogo vremena lutala po Parizu i dozvolila sebi da razmišlja o tome. Biloje drugačije kada je došla ovamo sa Šonom, ili kada ju je ophrvala tuga dokje sa Stivi zatvarala kuću. Mrzela je što mora da je se odrekne ali nijeimalo nikakvog smisla zadržati je. Los Anđeles je bio predaleko, snimala jefilm za filmom i nije imala više nijedan razlog da se vrati u Pariz. Topoglavlje je za nju bilo završeno. I tako je prodala kuću godinu dana nakonodlaska. Doputovala je na dva dana, rekla Stivi šta da uradi, a zatim sevratila u Los Anđeles. Tada se nije zadržavala ali sada nije imala ništa osimvremena. A ni uspomene je više nisu plašile. Nakon petnaest godina, bilesu isuviše daleko da bi mogle da joj nanesu bol. Ili je možda sada bilaspremna. Pošto je izgubila Šona, može da se suoči i sa ostalim gubicima usvom životu. Šon ju je tome naučio.

Utonula je u misli dok su se vozili kroz tunel nadomak Luvra, gde suuleteli u saobraćajnu gužvu. Nije marila. Kerol nikuda nije žurila. Bila jeumorna od puta, vremenske razlike i ove duge šetnje. Planirala je da večeraranije u svojoj sobi i da radi na knjizi do odlaska u krevet.

Razmišljala je o knjizi dok su se polako probijali kroz tunel, a onda se izaglavili. Bio je saobraćajni špic, i sve je vrvelo od automobila. U to dobadana u Parizu je uvek vladao saobrćajni metež. Pogledala je ka kolimapored taksija i ugledala dva mladića na prednjim sedištima kako se smeju itrube automobilu ispred sebe. Iz tog automobila provirio je još jedan mladići mahnuo im. Ludo su se zabavljali i neobuzdano se smejali nečemu, što jenasmejalo čak i Kerol. Izgledali su kao Marokanci ili severnoafrikanci,imali su lepu tamnu put boje bele kafe, a na zadnjem sedištu njihovogautomobila sedeo je dečak od sedamnaestak godina koji nije učestvovao unjihovoj zabavi. Delovao je nervozno i nesrećno zbog nečega, i jedan dugtrenutak, njegov pogled se susreo s Kerolinim. Izgledao je gotovo uplašenoi bilo joj ga je žao. U njenoj traci i dalje je vladao zastoj, ali kola ususednoj konačno su se pokrenula. Mladići na prednjim sedištima i dalje suse smejali i dok su se udaljavali, dečak sa zadnjeg sedišta je iskočio izautomobila i počeo da beži. Kerol ga je kao obuzeta posmatrala kako trčinazad kroz tunel i nestaje i baš kad se izgubio iz vida, čula je brundanjekamiona koji se zaustavio negde ispred njih. Sledećeg trena videla je da suse oba automobila s veselim momcima pretvorila u vatrene lopte, dok je

čitavim tunelom odjekivala serija eksplozija, a vatreni zid pohrlio je kanjima. Razum joj je govorio da izađe iz kola i beži, ali čim je pomislila nato, vrata taksija su se naglo otvorila i osetila je kako leti preko automobila,kao da su joj naprasno izrasla krila. Svuda unaokolo videla se samo vatra,njen taksi je nestao, potonuo u zaborav kao i ostali automobili u blizini.Imala je osećaj da sanja, gledala je automobile i ljude kako nestaju ispodnje, drugi su leteli kao i ona, a onda je utonula u potpunu tamu.

3.

Ulica ispred tunela nadomak Luvra satima je bila zakrčena vatrogasnimkolima. Pozvane su i jedinice za suzbijanje nereda, koje su došle podpunom ratnom opremom, imali su štitove i šlemove i nosili su mitraljeze.Ulica je zatvorena. Stigla su ambulantna kola, hitna pomoć, i čitava vojskabolničara. Policija je kontrolisala posmatrače i pešake, dok je bombaškiodred tragao za neeksplodiranim bombama. U samom tunelu zavladao jepravi pakao dok su automobili i dalje eksplodirali zahvaćeni vatrom i biloje gotovo nemoguće izvući ljude. Razbacana tela zakrčila su tunel, preživelisu ječali, a oni koji su mogli da hodaju, trče ili puze izlazili su, većina skosom ili odećom u plamenu. Kada je televizijska ekipa stigla da snimimesto nesreće i intervjuiše preživele, zatekla je pravi košmar. Većinanastradalih bila je u šoku. Nijedna teroristička grupa još nije bila preuzelaodgovornost ali na osnovu svega što su preživeli iz tunela opisali, bilo jejasno da je u pitanju bomba, možda čak i više njih.

Prošla je ponoć kada su vatrogasci i policija saopštili reporterima daveruju da su izvukli sve preživele. Bilo je još tela zarobljenih uautomobilima ili među olupinama i krhotinama, ali trebalo im je jošnekoliko sati da ugase požare i da ih izvuku. Dva vatrogasca nastradala suu plamenu dok su pokušavali da spasu ljude kada je eksplodiralo jošautomobila, a nekoliko spasilaca i bolničara koji su pokušavali da pomognuunesrećima ili da ih zbrinu na licu mesta, ugušilo se isparenjima. Žene,deca, muškarci, svi su umirali. Prizor je bio neverovatan, mnogi su izvučeniživi ali bez svesti. Žrtve su prevozili u sve četiri bolnice gde je angažovanododatno medicinsko osoblje. Dva centra za opekotine već su bila prepuna ioni sa slabijim opekotinama slati su u specijalne ustanove na obodimaPariza. Spasioci su se besprekorno organizovali, kao što je to rekao jedantelevizijski spiker i učinjeno je sve što se moglo s obzirom na prirodunapada. Pretpostavili su da je reč o teroristima, a bombe su razorile čak idelove zida tunela. Pri pogledu na gust crni dim koji je kuljao iz tunela i napožar koji je unutra buktao, bilo je teško poverovati da je iko preživeo.

Na kraju, Kerol je završila u malom udubljenju u zidu tunela, što ju je,

pukim slučajem, zaštitilo od razbuktalog požara. Bila je među prvima nakoje su vatrogasci naišli kada su ušli u tunel. Imala je duboku ranu naobrazu, slomljenu ruku, opekotine po rukama i tešku povredu glave. Kadasu je izneli na kolicima i predali lekarima i bolničarima hitne pomoći, bilaje u komi. Brzo su joj sanirali rane, intubirali je da bi mogla da diše, iposlali je u bolnicu Piti-Salpetrijer, gde su smeštali najteže slučajeve.Njene opekotine bile su daleko bezopasnije od većine drugih koje su videli.Ali povreda glave je bila opasna po život. Bila je u teškoj komi. Proverilisu ima li kakvih dokumenata, i nisu pronašli ništa. Nije imala ništa udžepovima, čak ni novac. Ali džepovi su joj se možda ispraznili od silinevazdušnog udara. Ako je imala torbu, izgubila ju je kada je izletela iz kola.Bila je neidentifikovano lice, NN žrtva terorističkog napada u Parizu. Nijeimala ništa na osnovu čega bi je identifikovali, čak ni ključ hotelske sobe uRicu. Pasoš joj je ostao na hotelskoj recepciji.

Mesto nesreće napustila je kolima hitne pomoći, u kritičnom stanju, sjoš jednom onesvešćenom žrtvom koja je iz tunela izašla naga, sopekotinama trećeg stepena po celom telu. Bolničari su zbrinuli obapacijenta, ali nisu se nadali da će stići živi do bolnice. Žrtva s opekotinamapreminula je u ambulantnim kolima. Kerol je i dalje bila živa kada su jepovezli u urgentni centar. Tim je bio u pripravnosti, čekali su da stigne prvinastradali. Prvih dvoje kola hitne pomoći stigla su s mrtvim telima.

Načelnica urgentnog centra izgledala je smrknuto dok je pregledalaKerol. Posekotina na obrazu je bila ozbiljna, opekotine po rukama bile sudrugog stepena, a rana na licu delovala je beznačajno u odnosu na ostalepovrede. Pozvali su ortopeda da joj namesti ruku, ali prvo su morali da jojsaniraju povredu glave. Hitno je morala na skener ali srce joj je stalo prenego što su počeli da je snimaju. Kardiolozi su se grozničavo trudili ipokrenuli joj srce, da bi joj nakon toga dramatično opao krvni pritisak. Okonje je radilo jedanaestoro ljudi, dok su pristizale druge žrtve, ali u tomtrenutku Kerol je bila među najtežim slučajevima. Pregledao ju jeneurohirurg i konačno su mogli da obave skeniranje. Lekar je odlučio dasačeka s operacijom, nije bila dovoljno stabilna da je podnese. Očistili sujoj opekotine, namestili ruku, a pošto je prestala samostalno da diše stavilisu je na aparate. Bilo je jutro kada se situacija u urgentnom centru smirila a

neurohirurg je ponovo pregledao. Najviše ih je brinuo otok na mozgu, a biloje teško proceniti koliko jako je udarila u zid ili pločnik tunela, ili kakve ćeto posledici ostaviti ako preživi. Još uvek nije želeo da je operiše, inačelnica urgentnog centra složila se s njim. Radije bi izbegli operacijukako joj ne bi pogoršali stanje. Kerolin život je visio o koncu.

– Da li joj je tu neko iz porodice? – upitao je doktor smrknutog lica.Pretpostavljao je da će želeti da se pobrinu za poslednju pričest. Većinaporodica je to želela.

– Nema porodice. Nismo uspeli da je identifikujemo – objasnila jenačelnica urgentnog centra a on je klimnuo glavom. Te noći je bilo nekolikoneidentifikovanih pacijenata u bolnici. Pre ili kasnije, potražiće ih rođaci iliprijatelji, i saznaće se njihov identitet. To u ovom trenutku nije bilo važno.Bez obzira na identitet, dobijali su najbolju negu koju je grad mogao daponudi. Bili su tela raznesena bombama. Doktor je te noći već video trojedece kako umiru, nekoliko minuta po dolasku, sve troje s tako teškimopekotinama da ih je bilo nemoguće prepoznati. Teroristi su izvršilikukavički napad. Hirurg je rekao da će obići Kerol za sat vremena. Smestilisu je na odeljenje za reanimaciju, gde je ceo tim očajnički pokušavao da jeodrži u životu i da stabilizuje njeno stanje. Bukvalno je lebdela izmeđuživota i smrti. Činilo se da je preživela samo zato što je odbačena u nišutunela gde je bila zaštićena od plamena. U suprotnom, izgorela bi živa kaomnogi drugi.

Neurohirurg je u podne otišao da odspava na kolicima u ostavi. Primilisu četrdeset dva pacijenta nastradala u bombaškom napadu u tunelu. Sve usvemu, u policijskom izveštaju navedeno je devedeset osmoro povređenih, ido tog trenutka prebrojali su sedamdest jednu žrtvu, a u tunelu ih je bilojoš. Bila je to duga i ružna noć.

Kada se vratio četiri sata kasnije, doktor se iznenadio što je još uvekživa. Stanje je bilo nepromenjeno, respirator je i dalje disao umesto nje, alije novo skeniranje pokazalo da se otok na mozgu nije povećao, što je bilaizuzetno dobra vest. Činilo se da se najteža povreda nalazi u moždanomstablu. Pretrpela je difuznu aksonalnu povredu, uz manja oštećenja nastalausled jakog potresa mozga. Još uvek je bilo nemoguće proceniti kakve ćebiti dugoročne posledice. Oštećen joj je i veliki mozak, što bi moglo da

ugrozi muskulaturu i memoriju.Posekotina na obrazu joj je zašivena, i dok ju je posmatrao, neurohirurg

se obratio kolegi koju je oregledao, primetivši da je privlačna žena. Znao jeda je nikada do tada nije video, ali njeno lice mu je bilo odnekud poznato.Pretpostavio je da ima četrdeset, najviše četrdeset pet godina. Bio jeiznenađen što je niko nije potražio. Još uvek je bilo rano. Ako živi sama,možda će proći dani pre nego što bilo ko shvati da je nestala. Ali ljudi neostaju zauvek neidentifikovani.

Sutradan je bila subota i timovi u urgentnom centru nastavili su da radebez prestanka. Uspeli su da prebace neke pacijente na druga odeljenja ubolnici, a nekoliko ih je prevezeno ambulantnim kolima do specijalizovanihcentara za opekotine. Kerol je i dalje ostala na spisku njihovih najtežepovređenih pacijenata, zajedno s mnogima iz ostalih pariskih bolnica.

U nedelju joj se stanje pogoršalo, dobila je groznicu, što se i očekivalo.Njeno telo je bilo u stanju šoka a ona se i dalje borila za život.

Groznica je trajala do utorka kada je konačno popustila. Otok na mozguse blago smanjio i nastavili su pažljivo da prate stanje. Ipak, nije bila ništabliže buđenju iz kome nego kada je stigla u bolnicu. Rana na obrazu jezarastala ali će ostaviti ožiljak. Najveću brigu i dalje im je zadavao mozak.Držali su je pod sedativima, zbog respiratora, ali i bez lekova bi bila udubokoj komi. Nisu mogli da procene dugotrajne posledice koje će povredeostaviti na njen mozak, niti su znali da li će preživeti. I dalje se nije smeloni pomisliti da se izvukla. Daleko od toga.

U sredu i četvrtak nije bilo nikakvih promena, život joj je i dalje visio okoncu. U petak, čitavih nedelju dana otkako je primljena u bolnicu, novirezultati skeniranja bili su nešto bolji, što je ohrabrivalo lekare. Načelnicaurgentnog centra je prokomentarisala da je ona ostala jedini neidentifikovanipacijent. Svi ostali, bilo da je reč o živima ili mrtvima, do tada suidentifikovani.

Istog tog dana, sobarica koja je spremala njenu sobu obavestila jeglavnu sobaricu Rica da Kerol cele nedelje nije spavala u svom apartmanu.Tu su joj bili torba i odeća, ali krevet nije korišćen. Bilo je očigledno da seprijavila u hotel i potom nestala. Glavnoj sobarici to nije bilo nimalo čudno,pošto su gosti ponekad radili neobične stvari, na primer, iznajmili bi sobu ili

apartman da bi održavali tajnu ljubavnu vezu i dolazili bi samo povremeno,retko, ili gotovo nikad, ukoliko bi im se plan izjalovio. Bilo joj je čudnosamo to što je Kerolina torba ostala u sobi. Bilo je očigledno da ništa nijetaknuto otkako se prijavila. Reda radi, prijavila je slučaj recepciji.Zabeležili su taj podatak, ali soba je bila rezervisana na dve nedelje a imalisu i kreditnu karticu kao garanciju. Trebalo bi da se zabrinu tek nakonisteka rezervacije. Znali su ko je ona i možda nije ni planirala da koristisobu, već je samo želela da joj bude na raspolaganju iz nepoznatih razloga.Filmske zvezde se čudno ponašaju. Možda je odsela negde drugde. Nijebilo razloga da je povežu s terorističkim napadom u tunelu. Na recepciji suipak zabeležili komentar na njenom računu (gost nije koristio sobu otkakose prijavio). Taj podatak, naravno, nije bio namenjen novinarima, niti bilokome drugom. Bili su iskusni. Njen nestanak, ako je uopšte reč o nestanku,možda je bio povezan s njenim ljubavnim životom što zahteva diskrecijukoja je za njih svetinja. Kao i svi otmeni hoteli, krili su brojne tajne, aklijenti su im bili zahvalni za to.

Sledećeg ponedeljka Džejson Voterman je pozvao Stivi. On je bioKerolin prvi muž i otac njene dece. Bili su u dobrim odnosima, ali nisučesto razgovarali. Rekao je Stivi da već nedelju dana pokušava da dobijeKerol na mobilni ali nije dobio nikakav odgovor na poruke koje je ostavio.Nije prošao ništa bolje ni kada ju je tokom vikenda pozvao na kućni broj.

– Otputovala je – objasnila je Stivi. Srela ga je nekoliko puta i uvek jebio ljubazan prema njoj. Znala je da su on i Kerol u dobrim odnosima zbogdece. Razvedeni su već osamnaest godina mada Stivi nije znala detalje. Toje bila jedna od retkih stvari koje joj Kerol nije pominjala. Znala je samo dasu se razveli dok je Kerol snimala film u Parizu pre osamnaest godina i daje ona ostala tamo još dve godine s decom.

– Ponela je mobilni ali nije dostupna dok je u inostranstvu. Otišla je preskoro dve nedelje. Očekujem da će se uskoro javiti. – Ni Stivi nijerazgovarala s njom još od onog jutra kada je Kerol stigla u Pariz, pre desetdana, ali Kerol ju je upozorila da neće biti dostupna. Stivi je pretpostavljalada tumara unaokolo ili piše pa ne želi da je uznemiravaju. Nije ni pomislilada joj dosađuje i čekala je da Kerol stupi u kontakt s njom kada budespremna.

– Znaš li gde je? – Zvučao je zabrinuto.– Ne baš. Krenula je od Pariza, ali htela je da poseti još neka mesta. –

Zanimalo ga je da li je našla novu ljubav, ali nije želeo da pita. – Da li jesve u redu? – Stivi se najednom setila dece. Kerol bi želela da je obavesteako im se nešto desilo.

– Jeste, nije ništa važno. Pokušavam da se organizujem za Božić. Znamda planiraju da provedu Dan zahvalnosti s njom, ali nisam bio sigurankakav je plan za Božić. Razgovarao sam s Entonijem i s Kloi, ali ni oni nisusigurni. Ponudili su mi kuću na Svetom Bartolomeju za Novu godinu, alinisam želeo da im poremetim planove. – Posebno sada, otkako je Šon umro,praznici s decom značili su joj više nego ikad. Džejson je uvek imaorazumevanja. Stivi je znala da je imao još jedan kratak brak i još dvojedece, koja su živela u Hongkongu s majkom kao i da su sad u pubertetu.Kerol je pomenula da ih Džejson ne viđa često, samo nekoliko putagodišnje. Bio je mnogo privrženiji Kerol i njihovoj deci.

– Reći ću joj da ti se javi čim je budem čula. Verujem da će to bitiuskoro. Očekujem da se javi svakog dana.

– Nadam se da nije bila u Parizu kad je eksplodirala ona bomba. Bilo jestrašno. – Ta vest je odjeknula i u Americi, ekstremna fundamentalističkagrupa konačno je preuzela odgovornost za napad, što je izazvalo proteste i uarapskim zemljama koje ni po koju cenu nisu želele da budu povezane sizvršiocima napada.

– Bilo je užasno. Gledala sam na vestima. U početku sam se brinula alitog dana je tek bila stigla. Sigurna sam da se udobno smestila u hotel nakonleta i da nije bila ni blizu svega toga. – Dugi letovi obično bi je izmorili ikada bi stigla često bi ostala u sobi i prespavala dan.

– Da li si pokušala da joj pošalješ imejl? – pitao je Džejson.– Isključila je računar. Zaista je samo želela da bude sama. – Stivi je

zvučala opušteno.– Gde je odsela? – upitao je zabrinuto. To je uznemirilo Stivi.

Razmišljala je o tome, ali je rekla sebi da nema razloga za brigu. Bila jeubeđena da je Kerol dobro, ali Džejsonova zabrinutost bila je zarazna.

– U Ricu – rekla je Stivi kratko.– Pozvaću je i ostaviću poruku.

– Možda putuje tako da može proći još nekoliko dana dok ne dobiješodgovor. Još uvek nisam previše zabrinuta.

– Neće škoditi da joj ostavim poruku. Uostalom, moram da znam šta daradim za kuću, izgubiću je. A ne želim da prihvatim ako deca neće da pođusa mnom. Moglo bi da im bude zabavno.

– Preneću joj ako mi se bude javila – uveravala ga je Stivi.– Pokušaću da je dobijem u Ricu. Hvala. – Onda je prekinuo vezu a

Stivi je ostala da sedi za stolom u kancelariji, zamišljena. Činilo se potpunoneverovatnim da se nešto dogodilo Kerol i Stivi je odlučila da ne brine.Koliki su izgledi da je doživela teroristički napad? Otprilike jedan u stomiliona. Stivi je prestala da misli o tome i nastavila da radi, da sakupljainformacije o nekom projektu zaštite prava žena za Kerol. Dok je Kerolodsutna, Stivi može da nadoknadi zaostatak. Istraživala je za govor koji jeKerol planirala da održi u Ujedinjenim nacijama.

Čim je spustila slušalicu, Džejson je pozvao pariski Ric i zatražioKerolinu sobu. Stavili su ga na čekanje dok su je zvali da najave poziv.Uvek su proveravali sve njene pozive, gde god da odsedne. Onda su mureklio da Kerol nije u sobi i uputili ga na recepciju što ga je začudilo.Recepcioner ga je zamolio da sačeka a zatim se javio zamenik upravnika sbritanskim akcentom i zamolio Džejsona da se predstavi. Razgovor jepostajao sve čudniji i to mu se nimalo nije dopadalo.

– Ja sam Džejson Voterman, bivši muž gospođice Barber i stalni gost uRicu. Nešto nije u redu? – Osetio je mučninu u stomaku, a nije bio siguranzašto. – Da li je gospođica Barber dobro?

– Siguran sam da jeste, gospodine. Ovo je krajnje neuobičajeno aliglavna sobarica je ostavila napomenu u vezi s njenom sobom. Takve stvarise dešavaju. Možda putuje, ili je zapravo odsela negde drugde. Ali nijekoristila svoju sobu otkako se prijavila. U normalnim okolnostima, ne bih toni pominjao ali sobarica je zvučala zabrinuto. Navodno, sve njene stvari sutamo, kao i njena tašna, a pasoš je na stolu. Već skoro dve nedelje nemanikakvih naznaka da je neko boravio u sobi. – Govorio je prigušenimglasom kao da otkriva neku tajnu.

– Sranje – izletelo je Džejsonu. – Da li ju je iko video?– Koliko ja znam, nije, gospodine. Želite li da pozovemo nekoga? – Ovo

je bilo krajnje neobično. U hotelima kao što je Ric nisu otkrivali ljudimakoji zovu da gost koga traže nije koristio svoju sobu dve nedelje. Džejsonje znao da su i oni zabrinuti.

– Želim – Džejson je odgovorio. – Ovo će vam verovatno zazvučatičudno, ali ako biste mogli, proverite u policiji ili u bolnicama gde susmeštene žrtve napada u tunelu, da li imaju neidentifikovanih žrtava, živihili mrtvih. – Bilo mu je mučno da prizna ali iznenada se zabrinuo za nju. Jošuvek ju je voleo, uvek ju je voleo, ona je majka njegove dece i dobri suprijatelji. Samo se nadao da joj se ništa strašno nije desilo. Međutim, akonije u pitanju napad u tunelu, nije mogao ni da pretpostavi šta joj sedogodilo. Stivi je verovatno znala više od njega ali nije želela da otkrivatajne. Možda je otišla da se nađe s nekim tipom u Parizu, ili negde uEvropi. Na kraju krajeva, posle Šonove smrti ponovo je bila slobodna. Alizašto onda nije koristila svoju sobu, ili bar ponela pasoš i tašnu? Takvestvari se ne dešavaju, govorio je sam sebi. Ali postoje i izuzeci. Nadao seda je na sigurnom, s novim ljubavnikom, a ne u bolnici, ili nešto još gore. –Da li biste proverili? – zamolio je zamenika upravnika, koji je smestaobećao da će to i uraditi.

– Da li biste bili toliko ljubazni da mi ostavite vaš broj telefona,gospodine? – Džejson ga je ostavio. U Njujorku je bio jedan sat a u Parizusedam uveče. Nije očekivao da će mu se javiti do sutra. Prekinuo je vezu,pomalo nervozan, i seo za sto. Dugo je zurio u telefon i razmišljao o njoj.Nakon samo dvadeset minuta sekretarica mu je rekla da ima poziv iz hotelaRic u Parizu. Bio je to onaj isti prigušeni britanski glas od ranije.

– Da? Jeste li otkrili nešto? – napeto je upitao Džejson.– Mislim da jesam, gospodine, ali možda nije reč o njoj. Jedna žrtva

bombaškog napada odvedena je u bolnicu Piti Salpetrijer. Plavuša, staraotprilike četrdeset, četrdeset pet godina. Nije identifikovana i niko je nijetražio. – To je zvučalo kao da je Kerol izgubljeni prtljag i Džejsonov glasse pretvorio u graktanje kada je progovorio.

– Da li je živa? – Užasavao se odgovora.– Nalazi se na odeljenju intenzivne nege, u kritičnom je stanju, ima

povredu glave. Ona je jedina preostala neidentifikovana žrtva bombaškognapada. Slomljena joj je i ruka i ima opekotine drugog stepena. – Džejsonu

je pozlilo dok je slušao. – U komi je, zato nisu ni mogli da je identifikuju.Nemamo razloga da verujemo da je to gospođica Barber, gospodine.Verujem da bi je čak i u Francuskoj neko prepoznao, s obzirom na to da jepoznata širom sveta. Ova žena je verovatno Francuskinja.

– Ne mora da znači. Možda ima opekotine po licu. Ili moždajednostavno nisu očekivali da je vide tamo. Ili možda to nije ona. Molimboga da nije. – Džejson je bio na ivici suza.

– I ja – tiho je rekao zamenik upravnika. – Šta želite da učinim,gospodine? Da li da pošaljem nekoga iz hotela da proveri?

– Doći ću ja. Mogu da stignem na let u šest sati. To znači da ću uParizu biti oko sedam ujutru, a u bolnici oko pola devet. Možete li da mirezervišete sobu? – Mozak mu je radio trista na sat. Kad bi samo mogao dastigne ranije, ali znao je da je to prvi let. Često je išao u Pariz i uvek jeputovao tim letom.

– Pobrinuću se za to, gospodine. Iskreno se nadam da to nije gospođicaBarber.

– Hvala vam. Videćemo se sutra. – Džejson je seo za svoj sto, potpunoošamućen. Nemoguće. Nemoguće da joj se to desilo. Nije mogao dapodnese ni samu pomisao na to. Nije znao šta da radi, pa je ponovotelefonirao Stivi u Los Anđeles i rekao joj šta je čuo od zamenikaupravnika u Ricu.

– O, bože! Molim te, bože da to nije Kerol – rekla je Stivi prigušenimglasom.

– Iskreno se nadam da nije. Otići ću da se uverim lično. Ako ti se javi,zovi me. I nemoj ništa da pominješ deci ako budu zvala. Reći ću Entonijuda idem u Čikago ili u Boston ili tako nešto. Ne želim ništa da im govorimdok ne budemo sigurni – rekao joj je Džejson strogo.

– Idem i ja – rekla je Stivi, potpuno izbezumljena. Poslednje mesto gdeje sada želela da bude bio je Los Anđeles. S druge strane, ako je Keroldobro, pomisliće da su svi poludeli, ako se Džejson i ona pojave kada sebude vratila u Ric iz Budimpešte, Beča, ili gde god da je bila. Verovatno jedobro i putuje nekuda po Evropi, zabavlja se i ne pomišljajući da brinu zanju.

– Zašto ne bi sačekala da vidimo šta ću ja otkriti. Čovek iz hotela je u

pravu, možda to nije ona. Verovatno bi je prepoznali da jeste.– Ne znam. Izgleda prilično obično bez šminke i otmene frizure. A

verovatno ne očekuju da se američka filmska zvezda pojavi u pariskomurgentnom centru. Možda im to nije palo na pamet. – Stivi se pitala i da lijoj je izgorelo lice što bi objasnilo pretpostavku da je nisu prepoznali.

– Nemoguće da su toliko glupi, pobogu. Ona je jedna od najpoznatijihglumica na planeti, čak i u Francuskoj – brecnuo se Džejson.

– Pretpostavljam da si u pravu – rekla je Stivi nepoverljivo. Ipak, niDžejson nije bio siguran, inače ne bi odlučio da se zaputi u Pariz. Samo supokušavali da ohrabre jedno drugo, bez mnogo uspeha.

– Neću stići do deset uveče po tvom vremenu – rekao je Džejson Stivi– i verovatno neću saznati ništa još nekoliko sati. Otići ću u bolnicu pravo saerodroma kako bih je što pre video. Do tada će kod tebe već biti ponoć.

– Svakako me pozovi. Biću budna, a ako zaspim, mobilni telefon će mibiti pri ruci. – Dala mu je broj telefona, on ga je zapisao i obećao da će jezvati kad stigne u bolnicu u Parizu. Nakon toga, rekao je svojoj sekretaricida mu otkaže sve obaveze za popodne i za naredni dan. Rekao joj je štaplanira ali ju je upozorio da ništa ne pominje njegovoj deci. Zvaničnaverzija je bila da je morao da ode na hitan sastanak u Čikago. Posle petminuta napustio je kancelariju i zaustavio taksi. U svoj stan na Aper istsajdu stigao je dvadeset minuta kasnije i ubacio garderobu u kofer. Bilo jedva sata i morao je da krene iz grada u tri da bi stigao na let u šest.

Narednih sat vremena bili su pravo mučenje dok je čekao vreme zapolazak. Bilo je još gore kada je stigao na aerodrom. Sve je izgledalonekako nestvarno. Pošao je da vidi ženu u komi u pariskoj bolnici i moliose bogu da to nije njegova bivša supruga. Razvedeni su već osamnaestgodina a poslednjih četrnaest godina je svestan da je napravio najvećugrešku u životu kada ju je napustio. Napustio ju je zbogdvadesetjednogodišnje ruske manekenke, za koju se ispostavilo da jenajkoristoljubivija devojka na planeti. U to vreme bio je ludo zaljubljen unju. Kerol je bila na vrhuncu karijere i snimala je dva-tri filma godišnje. Onje bio čudo od deteta na Volstritu, ali njegov uspeh nije mogao da se meri snjenim. Osvojila je dva Oskara zaredom, dve godine pre nego što će jenapustiti, i to ga je dotuklo. Bila je dobra žena, ali kasnije je shvatio da je

njegov ego bio preosetljiv da bi preživeo takvu konkurenciju. Morao je daoseti da je i sam velika zverka, a u senci Kerolinog uspeha, to nije bilomoguće. I tako se zaljubio u Nataliju koja ga je naizgled obožavala da bi gazatim opelješila i napustila zbog nekog drugog.

Ruska manekenka je najgore što ih je zadesilo, posebno njega. Bila jezapanjujuće lepa i zatrudnela je nekoliko nedelja nakon što su započelivezu. Zbog nje je napustio Kerol i oženio se Natalijom čim je dobio razvod.Naredne godine rodila je još jedno dete, a onda ga napustila zbog čovekakoji je imao mnogo više novca nego Džejson. Od tada se još dvaputudavala i sada je živela u Hongkongu gde se udala za jednog odnajuticajniji finansijera u svetu. Džejson jedva da je i poznavao svoje dvećerke. Bile su lepe kao i njihova majka i bili su praktično neznanci, mada ihje posećivao dva puta godišnje. Natalija im nije dozvoljavala da ga poseteu Americi, a njujorški sud nije imao nikakvu nadležnost u Hongkongu. Bilaje prava veštica i gadno ga je opelješila kada su se razvodili, godinu dananakon što su se Kerol i deca vratili iz Pariza u Los Anđeles. Iako je, dok subili u braku, Kerol živela s njim u Njujorku, ipak je odlučila da ode u LosAnđeles. Tamo je radila, i to je izgledalo kao novi početak nakon Pariza.Kada je Natalija otišla, pokušao je da se pomiri s Kerol. Ali bilo jeprekasno. Tada više nije želela ni da čuje za njega. Imao je četrdeset jednugodinu kada se zaljubio u Nataliju i prolazio je kroz nekakvu suludu krizusrednjih godina. S četrdeset pet, kada je shvatio kakvu je grešku napravio, ikakvu pometnju je uneo u svoj i Kerolin život, bilo je isuviše kasno. Reklamu je da ne želi da ima bilo šta s njim.

Trebalo joj je nekoliko godina da ga preboli i ponovo su se sprijateljilitek kada se udala za Šona. Konačno je bila srećna. Džejson se više nikadanije ženio. S pedeset pet, bio je uspešan i sam, a Kerol je smatrao jednimod najboljih prijatelja. Nikada neće zaboraviti izraz na njenom licu kada jojje saopštio da je napušta, pre osamnaest godina. Izgledala je kao da jepucao u nju. Od tada je hiljadu puta ponovo preživeo taj trenutak i znao jeda nikada neće oprostiti sebi. Sve što je sada želeo bilo je da otkrije da ježiva i zdrava i da ne leži u nekoj bolnici u Parizu. Kada se te večeri ukrcaou avion, znao je da je voli više nego ikad. U toku leta molio se za nju, štonije radio još otkako je bio dečak. Bio je spreman da se nagodi s Bogom,

samo da žena u pariskoj bolnici ne bude Kerol. A ako je to ipak ona, dapreživi.

Džejson je probdeo čitav let i razmišljao je o njoj. Prisećao seEntonijevog i Kloinog rođenja... dana kada ju je upoznao... njene lepote udvadeset drugoj godini i njene lepote sada, dvadeset osam godina kasnije.Zajedno su proveli deset divnih godina, dok on nije sve pokvario sNatalijom. Nije mogao ni da zamisli kako se Kerol tada osećala. Snimala jevažan film u Parizu kada je on doputovao i saopštio joj. Bio je to isti ovajlet kao i večeras, tada je imao zadatak, da okonča njihov brak kako bimogao da se oženi Natalijom. Sada se molio za njen život. Bio je ispijen inervozan kada je avion sleteo po jakoj kiši na aerodrom Šarl de Gol uParizu, nekoliko minuta pre sedam sati ujutru po pariskom vremenu. Stiglisu nekoliko minuta ranije. Kada su sleteli u rukama je držao pasoš. Višenije mogao da izdrži neizvesnost. Želeo je samo što pre da stigne u bolnicu isvojim očima vidi neidentifikovanu žrtvu bombaškog napada.

4.

Džejson u Pariz nije poneo ništa osim akten-tašne i male putne torbe.Nadao se da će mu posao odvući pažnju u avionu, ali nije ni takao akten-tašnu jer nije mogao da se usredsredi na papire. Te noći je razmišljao samoo svojoj bivšoj ženi.

Avion je sleteo u Pariz u 6.51 po lokalnom vremenu, i parkirao se naudaljenoj pisti. Putnici su se po pljusku stepenicama spustili do autobusakoji ih je čekao a zatim se gegali i teturali ka terminalu, dok je Džejsonnestrpljivo stajao s očajničkom željom da što pre stigne do grada. Pošto jeimao samo ručni prtljag, u taksiju je bio već u pola osam i zamolio jevozača, na lošem francuskom, da ga odveze u bolnicu Piti Salpetrijer, gdese nalazila neidentifikovana žena. Znao je da je to u Bulevaru de l’opital, utrinaestom arondismanu, a sve je to i zapisao da ne bi došlo do nekezabune. Dodao je komad papira vozaču, koji je klimnuo glavom i rekao: –Dobro. Razume – s jakim francuskim akcentom. Njegov engleski nije bioništa bolji, a ni lošiji od Džejsonovog francuskog.

Vožnja do bolnice je potrajala gotovo čitav sat, a Džejson je sve vremestrepeo na zadnjem sedištu, govoreći sebi da žena koju će videti verovatnonije Kerol i da će završiti na doručku u Ricu gde će je sresti kada se budevratila. Znao je koliko je ona sada nezavisna. Oduvek je bila takva, aliotkako je Šon umro još više se osamostalila. Znao je da često putuje posvetu na konferencije o pravima žena i da je obišla nekoliko misija sgrupama iz Ujedinjenih nacija. Ipak, nije znao šta ju je dovelo u Francusku.Šta god da je u pitanju, nadao se da je nije odvelo ni blizu tunela u trenutkuterorističkog napada. Uz malo sreće, ispostaviće se da je bila negde drugde.Ali ako je tako, zašto su njena tašna i pasoš na stolu u Ricu? Zašto je izašlabez dokumenata? Ako joj se nešto dogodilo, niko ne zna ko je ona.

Znao je koliko Kerol ceni anonimnost i mogućnost da slobodno lutaunaokolo bez straha da će je obožavaoci prepoznati. U Parizu joj je bilolakše, ali ne mnogo. Kerol Barber je poznata širom sveta i jedino to mu jedavalo nadu da žena u bolnici Piti Salpetrijer nije ona. Kako je moguće danisu prepoznali to lice? To je nezamislivo osim ako zbog nečega nije

postala neprepoznatljiva. Hiljade užasavajućih misli vrzmale su mu se poglavi kada se taksi konačno zaustavio pred bolnicom. Džejson je platiovožnju, ostavio dobru napojnicu i izašao. Njegov izgled je govorio onjegovom položaju uglednog američkog poslovnog čoveka. Nosio jetamnosivo englesko odelo, tamnoplavi kaput od kašmira i izuzetno skupzlatni sat. I u pedeset devetoj je i dalje bio privlačan.

– Merci! – doviknuo mu je taksista kroz prozor, mahnuvši mu,zadovoljan dobrom napojnicom. – Bonne chance! – Poželeo mu je sreću.Izraz lica Džejsona Votermana govorio je da mu je sreća i te kako potrebna.Ljudi obično ne odlaze u bolnicu pravo s aerodroma, posebno ne u ovu,osim ako se nije desilo nešto loše. Vozač je to shvatio. Džejsonove oči iizmučeno lice rekli su mu ostalo. Izgledao je kao da mu treba brijanje,tuširanje i odmor. Ali ne još.

Džejson je ušao u bolnicu s torbom u rukama, nadajući se da nekodovoljno dobro razume engleski da bi mu pomogao. Zamenik upravnika uRicu dao mu je ime načelnice urgentnog odeljenja i Džejson je zastao daporazgovara s mladom ženom na prijavnici i pružio joj je list papira snačelnicinim imenom. Brzo je odgovorila na francuskom pa joj je dao doznanja da francuski nit razume, niti govori. Pokazala je na lift iza sebe ipodigla tri prsta rekavši: – Troisičme čtage. – Treći sprat. – Réanimation –dodala je. Nije mu prijalo da to čuje. Bila je to francuska reč za odeljenjeintenzivne nege. Zahvalio joj se i prišao liftu krupnim, brzim koracima.Želeo je da završi s ovim. Bio je vrlo napet, osećao je kako mu srcemahnito tuče. U liftu nije bilo nikoga i kada je izašao na trećem spratu,osvrnuo se, potpuno izgubljen. Znak je ukazivao na Réanimation. Krenuo jeka natpisu, prisećajući se da je devojka iz prizemlja upotrebila tu reč izavršio na prijavnici odeljenja na kojem je medicinsko osoblje jurilounaokolo dok su beživotni pacijenti ležali u boksevima. Čulo se zujanje ibrujanje aparata, zvučni signali dopirali su iz monitora, ljudi su ječali anakon dugog leta, od mirisa bolnice mu se prevrtao želudac.

– Da li neko govori engleski? – upitao je strogim glasom a žena kojoj seobratio tupo ga je pogledala. – Anglais. Parlez-vous anglais?

– Ingliš... trenutak... – Govorila je mešavinom engleskog i francuskog iotišla da pozove nekoga. Pojavila se doktorka u belom mantilu, u bolničkoj

pidžami s kapom za tuširanje i stetoskopom oko vrata. Bila je Džejsonovihgodina i dobro je govorila engleski, što je bilo pravo olakšanje. Odjednomse uplašio da ga niko neće razumeti ili još gore, da on neće razumeti njih.

– Mogu li da vam pomognem? – upitala ga je razgovetno. Tražio jenačelnicu odeljenja urgentnog centra i pomenuta doktorka je rekla da onanije tu, ali se zato ponudila da pomogne. Džejson je objasnio zašto je došaoi zaboravio da doda bivša ispred reči žena.

Pažljivo ga je odmerila. Bio je dobro obučen i delovao je ugledno. I bioje veoma zabrinut. Plašeći se da izgleda pomalo sluđeno, objasnio je da jeupravo doleteo iz Njujorka. Činilo se da razume. Objasnio je da je njegovažena nestala iz hotela i da se plaši da je možda ona njihova neidentifikovanapacijentkinja.

– Kada?– Nisam siguran. Bio sam u Njujorku. Stigla je na dan terorističkog

napada na tunel. Od tada je niko nije video i nije se vraćala u hotel.– To je skoro dve nedelje – rekla je kao da se pita zašto mu je trebalo

toliko dugo da shvati da mu je žena nestala. Bilo je prekasno da objašnjavada su razvedeni pošto ju je nazvao svojom suprugom, a možda je tako bilo ibolje. Nije bio siguran kakva prava imaju bivši supružnici, verovatnonikakva, kao ni bilo gde drugde.

– Trebalo je da otputuje i možda to nije ona. Nadam se da nije. Došaosam da vidim. – Činilo se da odobrava i klimnula je glavom, a zatim reklanešto sestri na prijavnici koja je pokazala ka sobi sa zatvorenim vratima.

Doktorka je zamolila Džejsona da pođe za njom, što je on i učinio.Otvorila je vrata sobe ali nije mogao da vidi pacijentkinju koja je ležala ukrevetu. Bila je okružena aparatima a pored nje su stajale dve sestre kojesu mu zaklanjale pogled. Čuo je šištanje respiratora i zujanje aparata. Kadga je doktorka uvela, učinilo mu se da je soba prepuna aparata. Najednomse osetio kao uljez, kao medicinski voajer. Uskoro će videti nekoga kogamožda uopšte ne poznaje. Ali morao je da je vidi. Morao je da se uveri dato nije Kerol. Dugovao je to njoj, njihovoj deci, čak iako je sve izgledalokao ludost. I bilo je, čak i njemu, ličilo je na paranoju ili možda na osećajkrivice. Koračao je iza doktorke i video nepokretnu ispruženu figuru, srespiratorom u ustima, flasterom na nosu i zabačenom glavom . Bila je

potpuno mirna a lice joj je bilo mrtvački bledo. Zavoj na glavi delovao jeogromno, imala je još jedan na obrazu, kao i gips na ruci i bilo mu je teškoda je vidi iz tog ugla. Približio se još jedan korak da bolje pogleda a zatimzadržao dah dok su mu se oči ispunile suzama. Bila je to Kerol.

Njegova najgora noćna mora se obistinila. Prišao joj je sasvim blizu idotakao pomodrele prste koji su virili ispod gipsa. Nije se pomerila. Bila jeu nekom drugom svetu, daleko od njih, i izgledala je kao da se nikada nećevratiti. Suze su mu se slivale niz obraze dok je stajao i posmatrao je.Dogodilo se ono najgore. Ona je neidentifikovana žrtva bombaškog napadana tunel. Žena koju je nekada voleo i koju još uvek voli borila se za život uParizu, bila je tu sama, skoro dve nedelje, a niko od njih nije mogao ni dazamisli šta joj se desilo. Džejson je delovao slomljeno kada se okrenuo kadoktorki.

– Ona je – prošaputao je, a sestre su zurile u njega. Svima je bilo jasnoda ju je prepoznao.

– Žao mi je – rekla je doktorka nežno i pokazala mu da pođe za njom. –To je vaša žena? – upitala je, mada joj više nije trebala nikakva potvrda.Njegove suze su govorile sve. Bio je skrhan od bola. – Nismo imali načinada je identifikujemo – objasnila je doktorka. – Nije imala dokumenta, ništa.Ništa nije imala kod sebe.

– Znam. Ostavila je tašnu i pasoš u hotelu. Ima običaj da to uradi, daizađe bez tašne. – Uvek je to radila. Strpala bi deset dolara u džep i izašla.Radila je to godinama još dok su živeli u Njujorku, iako joj je on stalnogovorio da ponese lična dokumenta. Ovoga puta desilo se najgore, i nikonije znao ko je ona, u šta on nikako nije mogao da poveruje. – Ona jeglumica, veoma poznata filmska zvezda – rekao je, mada to sada nije bilovažno. Bila je žena s teškom povredom glave na odeljenju intenzivne nege,ništa više. Doktorku je zainteresovalo ono što je rekao.

– Ona je glumica? – Bila je zapanjena.– Kerol Barber – rekao je, svestan kakvu će reakciju to izazvati.

Doktorka se zaprepastila.– Kerol Barber? Nismo znali. – Bila je vidno očarana.– Bilo bi lepo da novinari ne saznaju za ovo. Moja deca ništa ne znaju.

Ne želim da čuju od njih. Voleo bih lično da im saopštim.

– Naravno – rekla je doktorka, shvativši šta ih čeka. Lečenje će senastaviti kao i ranije, ali sada, kada se sazna da je to ona, opsedaće ihnovinari. To će im umnogome otežati rad. Bilo je mnogo lakše dok je bilanepoznata žena, žrtva napada. Činjenica da je na njihovom odeljenjuintezivne nege jedna od najvećih američkih filmskih zvezda pretvoriće imživot u pakao. – Biće veoma teško odbraniti se od novinara kada saznaju –rekla je zabrinuto. – Možda bismo mogli da iskoristimo njeno venčanoprezime.

– Voterman – odgovorio je. – Kerol Voterman. – Nekada davno to jebilo istina. Nikada nije uzela Šonovo prezime, Klark. Mogli su i to daiskoriste i shvatio je da bi njoj to možda bilo draže. Ali zar je to sadavažno? Važno je samo da preživi. – Da li je ona... da li je... hoće li bitidobro? – Nije mogao da upita da li će umreti. Izgledalo je da su maliizgledi da preživi. Njemu je Kerol izgledala strašno, gotovo kao da jemrtva.

– Ne znamo. To je veoma teško predvideti kada su u pitanju povredeglave. Bolje je nego što je bilo i rezultati skeniranja glave su dobri. Otoksplašnjava. Ali ne možemo da kažemo kakve će biti posledice dok se neprobudi. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo je skinuti s respiratora. Tadaće morati da diše sama i da se probudi iz kome. Do tada ne možemo daznamo kolika su oštećenja niti kakve će biti dugotrajne posledice. Moraćesve da uči iznova, ali otom potom. Još smo daleko od toga. Život joj je idalje ugrožen. Postoji rizik od infekcije i komplikacija a mogao bi ponovoda se pojavi otok. Pretrpela je težak udarac u glavu. Srećom, nema velikeopekotine, a i ruka će zarasti. Najviše brinemo za glavu. – Nije mogao ni dazamisli kako da saopšti deci, ali morali su da znaju. Kloi mora da dođe izLondona a Entoni iz Njujorka. Imaju pravo da vide majku i znao je da ćeželeti da budu uz nju. A šta ako umre? Nije mogao da podnese ni samupomisao na to i opet je pogledao u doktorku.

– Treba li da je prebacimo nekud? Može li da se učini još nešto?Doktorka je izgledala uvređeno. – Učinili smo sve što se može učiniti,

čak i pre nego što smo saznali ko je ona. Nama to ništa ne znači. Sadamoramo da čekamo. Vreme će pokazati svoje, ako preživi. – Želela je da gapodseti da joj je život još uvek u opasnosti. Zaslužio je toliko.

– Da li je operisana?Doktorka je ponovo odmahnula glavom. – Nije. Odlučili smo da je

bolje da ne opterećujemo dodatno organizam, a otok se sam povukao.Pristupili smo oprezno i smatram da je to najbolje za nju. – Džejson je solakšanjem klimnuo glavom. Bar nisu dirali mozak. To mu je davalo naduda će jednoga dana ponovo biti ona stara. To je najviše čemu mogu da senadaju, u suprotnom, suočiće se s tim kad dođe vreme, kao što bi to uradilii da umre. Pomisao na to ga je užasavala.

– Šta sada planirate da uradite? – upitao je, spreman za akciju. Nije mubilo svojstveno da samo sedi i čeka.

– Čekaćemo. Ništa drugo ne možemo da uradimo. Narednih dana ćemoznati više. – Klimnuo je glavom i osvrnuo se oko sebe da osmotri sumornobolničko okruženje. Čuo je za Američku bolnicu u Parizu i pitao se da li bimogli da je prebace tamo, ali zamenik upravnika hotela već mu je rekao daje ovo najbolje mesto za nju. Imaju izvanredan urgentni centar i Kerol ćeprimiti najbolju medicinsku negu u slučaju da je zaista onako ozbiljno kakoizgleda.

– Idem u hotel da javim deci. Vratiću se posle podne. Ako se bilo štadesi, možete me naći u Ricu. – Dao joj je i svoj međunarodni broj mobilnogkoji su zapisali na Kerolin karton zajedno s njegovim imenom. Sada jeimala ime iako nije zaista bilo njeno. Kerol Voterman. Imala je muža i decu.Ali imala je i čuveni identitet za koji će se saznati. Doktorka je rekla da ćeobavestiti samo načelnicu odeljenja o Kerolinom identitetu, ali oboje suznali da je samo pitanje vremena kada će novinari saznati. U takvimslučajevima uvek saznaju. Bilo je pravo čudo što je do sada niko nijeprepoznao. Ali ako neko progovori, novinari će nagrnuti u rojevima i životće im se pretvoriti u pakao.

– Potrudićemo se da sačuvamo tajnu – uveravala ga je.– I ja. Vratiću se danas popodne... i... hvala vam... za sve što ste do

sada učinili. – Održali su je u životu. I to je nešto. Nije mogao ni da zamislikako bi bilo da je morao da ode u parisku mrtvačnicu i identifikuje telo. Naosnovu svega što mu je doktorka rekla, zaključio je da je to zamaloizbegao. Ipak je imala sreće. – Mogu li ponovo da je vidim? – upitao je iovoga puta je sam ušao u sobu. Sestre su i dalje bile tu ali su se sklonile u

stranu da bi mogao da priđe krevetu. Stajao je iznad nje i ovoga puta joj jedodirnuo obraz. Cevčice iz respiratora prekrivale su joj lice, video je zavojna njenom obrazu i pitao se kolika je povreda. Blage opekotine već suzarastale a ruka joj je bila prekrivena melemom. – Volim te, Kerol –prošaputao je. – Bićeš ti dobro. Volim te. Kloi i Entoni te vole. Moraš štopre da se probudiš. – S kreveta nisu dopirali znaci života i sestre sudiskretno skrenule pogled. Bilo im je teško da gledaju, bilo je toliko patnjeu njegovim očima. Potom se sagnuo da je poljubi u obraz i osetio poznatumekoću njenog lica. Čak i nakon svih ovih godina, to se nije promenilo.Kosa joj je bila rasuta na krevetu ispod zavoja. Neka sestra ju je očešljala iprimetila kako je divna, kao nežnožuta svila.

Kada ju je ugledao u njemu su se uzburkala samo najlepša sećanja.Loša su bila zaboravljena, tako je već neko vreme. Bar kada je on u pitanju.Kerol i on nikada nisu pominjali prošlost. Razgovarali su jedino o deci, ili oonome što im se trenutno događa. Bio je veoma dobar prema njoj kada jeŠon umro, bilo mu je žao. Ona je to teško podnela. Udala se za čoveka kojije pet godina mlađi od nje, a mlad je i umro. Džejson je došao na sahranu ibio je velika podrška njoj i deci. A evo je sada, bori se za život, dve godinanakon Šonove smrti. Život je čudan i ponekad veoma okrutan. Ali živa je.Ima šansu. To je najbolja vest koju je mogao da prenese njihovoj deci.Užasavao se onoga što treba da im kaže. – Vratiću se kasnije – šapnuo jojje kad ju je ponovo poljubio, a respirator je ritmično disao umesto nje. –Volim te, Kerol. Oporavićeš se ti – rekao je s odlučnim izrazom lica, azatim izašao iz sobe, trudeći se da ne zaplače. Morao je da bude jak, za nju,i za Entonija i Kloi. Bez obzira na to kako se oseća.

Izašao je iz bolnice i po pljusku odšetao do obližnje železničke staniceAusterlic. Bio je mokar do gole kože kada je pronašao taksi i vozaču daoadresu hotela Ric. Izgledao je sumorno kao što se i osećao, kao da jeostario sto godina za jedan dan. Nije zaslužila ono što joj se desilo. Nikonije. Kerol ponajmanje. Bila je dobra žena, dobra osoba, divna majka, idobra supruga dvojici muškaraca. Jedan ju je napustio zbog kurvice a drugije umro. A sada se i sama bori za život nakon terorističkog napada. Da seusudio, razbesneo bi se na Boga, ali nije. Sada mu je Njegova pomoć bilapotrebnija više nego ikada i dok su se vozili ka Trgu Vandom u prvom

arondismanu, preklinjao je Boga da mu pomogne dok bude saopštavao deci.Nije mogao ni da zamisli kako im izgovara te reči. Zatim se setio da morada obavi još jedan poziv. Uzeo je mobilni i pozvao Los Anđeles. Kod Stivije bila skoro ponoć, ali obećao je da će se javiti čim bude nešto saznao.

Stivi se javila posle prvog zvona. Bila je budna i čekala je njegov poziv.Trajalo je predugo, po njenom mišljenju, osim ako avion nije kasnio. Dosada bi već trebalo da se javi ako to nije Kerol. Poslednjih sat vremena jeumirala od brige i glas joj je zadrhtao kada se javila.

– Ona je – rekao je, a da se nije ni predstavio. Znala je.– O bože... kako je? – Istog trenutka suze su joj potekle niz obraze.– Nije dobro. Na respiratoru je, ali je živa. U komi je zbog povrede

glave. Nisu je operisali, ali primila je strašan udarac. I dalje je u opasnosti ijoš uvek ne znaju kakve će biti posledice. – Bio je direktan. Prema deci ćebiti nežniji, ali Stivi je imala prava da zna sve i ništa drugo je ne bizadovoljilo.

– Dođavola! Dolazim prvim avionom. – Ipak, očekivao ju jedesetočasovni let, ako vremenski uslovi budu povoljni. A protiv nje je biloi devet sati vremenske razlike. Stići će tek narednog dana. – Da li si javiodeci?

– Nisam još. Idem ka hotelu. Ne možeš ništa da učiniš. Ne znam ima liuopšte smisla da dolaziš. – Sada joj nije trebala asistentkinja, a možda jojnikada više neće ni trebati. Ali Stivi joj je bila i prijateljica. Već godinamaje deo porodice i njegova deca su je volela, kao i ona njih. – Niko ne moženišta da učini – rekao je drhtavim glasom.

– Ne bih podnela da budem bilo gde drugde – rekla mu je kratko.– Ni ja. – Ostavio joj je adresu bolnice i rekao da će se videti sutra u

Parizu. – Obezbediću ti sobu u Ricu.– Mogu da odsednem u Kerolinoj sobi – Stivi je bila praktična. Nema

svrhe da se plaća još jedna. – Osim ako nećeš ti – rekla je oprezno. Nijehtela da se nameće.

– Rezervisao sam sebi posebnu sobu, a uzeću i jednu za decu.Pokušaću da ih smestim blizu Keroline da bismo bili što bliže jednidrugima. Pred nama je težak period. Ako se povrati, oporavak će potrajati.Ne mogu ni da zamislim šta će biti ako se ne oporavi. – Bio je iznenađen

kada je shvatio da bi želeo da ona preživi, čak i ako povreda glave ostaviteške posledice. Nakon svega što su preživeli ne bi mu smetalo ni da budekao biljka, nije želeo da ona umre, zbog sebe ali i zbog dece. Voleće je bezobzira na njeno stanje, a znao je da se i Stivi tako oseća. – Videćemo sesutra. Srećan put – rekao je, iscrpljen, i prekinuo vezu. Iako je kod nje bilotri sata ujutru, odmah je pozvao svoju sekretaricu i rekao joj da ništa nekaže njegovom sinu ali da otkaže sve planirane sastanke i obaveze. – Nećuse vraćati neko vreme. – Izvinio joj se što je zove usred noći, ali ona jerekla da joj ne smeta.

– Znači ipak je to gospođica Barber? – upitala je sekretarica zabrinuto.Obožavala je Kerol u svakom smislu, i kao osobu i kao glumicu. Kerol jepreko telefona uvek bila ljubazna prema njoj.

– Jeste – rekao je sumornim glasom. – Pozvaću Entonija za nekolikosati. Do tada nemoj da stupaš u kontakt s njim. Suočićemo se s ozbiljnimproblemima kada novinari saznaju za ovo. Prijavio sam je u bolnicu podsvojim prezimenom, ali to neće potrajati. Pre ili kasnije, sve će se saznati, ati znaš šta to znači.

– Žao mi je, gospodine Voterman – rekla je sekretarica sa suzama uočima.

Ljudi širom sveta tugovaće zbog Kerol i moliće se za nju. Možda će topomoći. – Javite mi ako mogu bilo šta da učinim za vas.

– Hvala ti – rekao je i prekinuo vezu kada su stigli do Rica. Potražio jezamenika upravnika s kojim je razgovarao na recepciji. Nosio je hotelskuuniformu i dočekao Džejsona s ozbiljnim izrazom lica.

– Nadam se da imate dobre vesti – rekao je oprezno, ali bilo mu jejasno da nije tako. Videlo se po Džejsonovom licu.

– Nemam, to je ona. Moramo da pazimo da se ne sazna – rekao je igurnuo mu dvesta evra u ruku. S obzirom na okolnosti, to nije biloneophodno, ali nije ni škodilo.

– Shvatam – rekao je zamenik upravnika. Potom je obećao Džejsonu daće mu dati trokrevetni apartman naspram Kerolinog. Džejson mu je saopštioda sutra stiže Stivi i da će odsesti u Kerolinom apartmanu.

Džejson je pratio zamenika na sprat. Nije imao hrabrosti da vidiKerolinu sobu, niti dokaze da je nedavno bila puna života. Sada mu se

činilo kao da je mrtva. Ušao je za zamenikom u svoj apartman i sručio sena stolicu.

– Mogu li nešto da vam donesem, gospodine? – odmahnuo je glavom imladi Englez se tiho povukao dok je Džejson očajno gledao u telefon nastolu. Mogao je još malo da odlaže ali za nekoliko sati će morati da pozoveEntonija i Kloi. Moraju da znaju. Kerol možda neće poživeti dok oni nestignu. Morao je što pre da im javi. Nije želeo da zove Kloi dok se Entonine probudi u Njujorku. Čekao je do sedam ujutru po njujorškom vremenu.Do tada se istuširao i šetao po sobi. Nije mogao da jede.

U jedan ujutru po pariskom vremenu, olovnih nogu, prišao je stolu iprvo telefonirao sinu. Entoni je bio budan i spremao se da krene ukancelariju na jutarnju sastanak. Uhvatio ga je tačno na vreme.

– Kako je u Čikagu, tata? – Entoni je zvučao kao mladić pun života. Bioje sjajno dete i Džejsonu je bilo drago što rade zajedno. Bio je vredan,pametan i dobar. Umnogome je ličio na Kerol ali je posedovao očevistančan smisao za finansije. Brzo je učio i jednoga dana će postati velikiulagač rizičnog kapitala.

– Ne znam kako je u Čikagu – bio je iskren Džejson. – Ja sam u Parizui nije naročito dobro.

– Šta radiš tamo? – Entoni nije znao ništa o tome i iznenadio se. Nijeznao čak ni da je njegova majka otputovala. Odlučila je da ode odmahnakon njihovog poslednjeg razgovora, tako da nije bio upućen. Poslednjihjedanaest dana bio je prezauzet da bi je pozvao, što njemu nije bilosvojstveno. Ali znao je da će ona razumeti. Planirao je da joj telefonira togdana.

– Entoni... – Nije znao odakle da počne i bolno je uzdahnuo. – Dogodilase nesreća. Tvoja majka je ovde.

Odmah je pomislio na najgore. – Da li je dobro?– Ne, nije. Pre dve nedelje ovde je eksplodirala bomba u nekom tunelu.

Do pre nekoliko sati nisam znao da je ona jedna od žrtava napada. Do sadaje niko nije identifikovao. Doputovao sam prošle noći da proverim. Nestalaje iz Rica istog dana kad se to desilo.

– O bože. – Entoni je zvučao kao da se zgrada upravo sručila na njega.– Jel’ mnogo loše?

– Prilično. Ima povredu glave i u komi je.– Hoće li se oporaviti? – Entoni se borio da ne zaplače i osetio se kao

da ima četiri godine kada je postavio to pitanje.– Nadamo se. Dosad je izdržala, ali još se nije sasvim izvukla.

Priključena je na respirator. – Nije želeo da se njihov sin šokira kada jeugleda. Isuviše je potresno videti je u tom stanju.

– Dođavola, tata... kako je to moglo da se desi? – Džejson je čuo sinakako plače. Obojica su plakali.

– Zla kob. Bila je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Tokomčitavog leta sam se molio da to nije ona. Ne mogu da verujem da je nisuprepoznali.

– Da li joj je lice uništeno? – Ako nije, čudilo ga je što postoji neko konije prepoznao njegovu majku.

– Ne baš. Ima posekotinu i malu opekotinu na jednom obrazu. Ništa štojedan dobar plastični hirurg ne bi mogao da sredi. Problem je povredaglave. Preostaje nam samo da čekamo.

– Stižem. Da li si javio Kloi?– Prvo sam pozvao tebe. Sada ću da joj javim. Imaš let u šest sati s

Kenedija, ako nađeš slobodno mesto. Stići ćeš ovamo sutra ujutru popariskom vremenu.

– Ukrcaću se u taj avion. – Taj dan će biti pravo mučenje za njega dokbude čekao let. – Odmah ću da se spakujem i krenuću iz kancelarije.Vidimo se sutra, tata... i, tata... – Glas mu je ponovo zadrhtao. – Volim te...i reci mami da i nju volim. – Tada su već prestali da kriju suze.

– Već sam joj rekao. Sutra ćeš joj i sam reći. Sada smo joj potrebni.Pred njom je teška borba... Volim i ja tebe – rekao je Džejson i završili surazgovor. Nisu više mogli da govore. Mogući ishod bio je isuviše potresanza obojicu.

Zatim je pozvao Kloi, što je bilo hiljadu puta gore. Briznula je u plač iuspaničila se čim joj je rekao. Dobra vest je to što je ona mogla da stigneza sat vremena. Kada je konačno prestala da plače rekla je da će sesti uprvi avion. Sada je samo želela da vidi svoju mamu.

U pet popodne Džejson je sačekao ćerku na aerodromu. Jecala je ibacila mu se u naručje čim se pojavila i zajedno su otišli u bolnicu. Kloi je

stajala i stezala oca za ruku dok je gledala majku i plakala. Oboje su biliuznemireni ali bar su imali jedno drugo. U devet uveče, pošto su ponovorazgovarali s lekarom, vratili su se u hotel. Nije bilo nikakvih promena, aliKerol se i dalje držala. I to je nešto.

Kloi je satima plakala kada su stigli u hotel. Džejson ju je konačnosmestio u krevet i zaspala je. On je prišao mini baru i nasuo sebi skoč.Sedeo je i pio u tišini, razmišljajući o Kerol i o njihovoj deci. Ovo je neštonajgore što ih je do sada zadesilo i samo se nadao da će Kerol preživeti.

Te noći je potpuno obučen zaspao na svom krevetu i probudio se u šestujutru. Istuširao se, obrijao i obukao i mirno je sedeo u dnevnoj sobiapartmana kada se Kloi probudila i izašla da ga potraži sva naduvena ulicu. Znao je da se oseća još gore nego što izgleda. I dalje nije mogla daveruje šta se desilo njenoj majci.

Sačekali su Entonijev avion u sedam sati, uzeli njegovu torbu i vratili seu hotel na doručak. Entoni je izgledao sumorno i iscrpljeno u farmerkama idebelom džemperu. Trebalo je da se obrije ali nije ga bilo briga. Ostali su usobi dok Stivi nije stigla u Ric, u pola jedan.

Džejson je za nju poručio sendvič i u jedan su svi zajedno krenuli kabolnici. Entoni se hrabro držao ali se slomio kada ju je ugledao. Kloi jesamo tiho plakala dok ju je Stivi grlila, a kada su napustili sobu plakali susvi četvoro. Jedinu utehu pružalo im je to što su čuli da se Kerolino stanjeu toku noći blago poboljšalo. Te večeri je trebalo da je skinu s respiratorakako bi utvrdili da li može samostalno da diše. To je bilo i ohrabrujuće irizično. Ako ne bude mogla da diše bez respiratora, ponovo će je intubirati,a ta mogućnost ne sluti na dobro. Njen mozak mora da bude dovoljno živda bi naredio njenom telu da diše. Džejson je posiveo kada je čuo doktorkua deca su se uspaničila. Stivi je tiho rekla da će i ona i deca prisustvovatiskidanju s respiratora. Džejson je potvrdio klimnuvši glavom. Taj trenutakće biti presudan za Kerol, a oni će saznati da li je sposobna da samostalnodiše.

Večerali su u hotelu, mada niko nije mogao da jede. Bili su iscrpljeni,uplašeni, umorni od vremenske razlike i previše zabrinuti. Stivi je sedela snjima dok su zurili u tanjire ne pipajući hranu da bi se nakon toga vratili ubolnicu na još jedno teško iskušenje u košmaru Keroline bitke za opstanak.

U kolima je vladala potpuna tišina dok su se vozili ka bolnici. Svi subili zadubljeni u misli i intimna sećanja na Kerol. Doktorka im je objasnilada oštećeni deo moždanog stabla upravlja disanjem. U zavisnosti od toga dali će moći samostalno da diše, lekari će zaključiti da li joj se mozakoporavlja. Trenutak isključivanja respiratora i iščekivanja za svakoga odnjih biće ispunjen užasom.

Kloi je gledala kroz prozor automobila dok su joj suze tiho klizile nizobraze, a brat ju je čvrsto držao za ruku.

– Biće dobro – nežno joj je šapnuo, a ona je odmahnula glavom iokrenula se. U njihovom svetu više ništa nije dobro i bilo je teškopoverovati da će ikada više biti. Majka je bila njihova pokretačka snaga icentar njihovog života. Nesuglasice s majkom više joj nisu bile važne. Sadaje samo želela svoju mamu. Entoni se osećao potpuno isto. Zbog činjeniceda je povređena i u opasnosti, njih dvoje su se osećali kao deca. Bili suranjivi i nasmrt preplašeni. Nisu mogli da zamisle život bez majke. Nijemogao ni Džejson.

– Sve će biti u redu – otac je pokušao da ih ohrabri. Pokušao je daodiše samopouzdanjem koje nije osećao.

– Šta ako ne bude? – prošaputala je Kloi dok su se približavali bolnici iprolazili pored sada dobro poznate železničke stanice Austerlic.

– Onda će je vratiti na respirator dok ne bude spremna. – Kloi nijeimala hrabrosti da razmišlja o tome. Bar ne naglas, znala je da su ostalijednako zabrinuti kao i ona. Svi su strepeli od trenutka kada doktorkaisključi respirator. Kloi je poželela da vrišti pri samoj pomisli na to.

Izašli su iz kola pred bolnicom a Stivi je nečujno koračala za njima.Jednom je već doživela nešto slično, kada su njenom ocu radili operaciju naotvorenom srcu. U ključnom trenutku je pomislila da neće izdržati ali on jepreživeo. Kerolin slučaj je delovao nekako osetljivije, s obzirom na to da senije znalo koliko je ozbiljna povreda glave i kakve su dugoročne posledice.Grupa je delovala sumorno i zabrinuto dok se vozila bleštavim liftom doKerolinog sprata i nečujno ušla u njenu sobu da sačeka doktorku.

Kerol je izgledala manje-više isto, sklopljenih očiju disala je ritmično uzpomoć aparata. Nekoliko minuta kasnije ušao je dežurni lekar. Svi su znalizašto su se se članovi Keroline porodice okupili u njenoj sobi. Ranije tog

dana objasnili su im šta će se desiti i oni su užasnuto posmatrali sestrukako skida flaster s Kerolinog nosa. Do tada, mogla je da diše samo krozcevčicu u ustima. Ali sada joj je nos bio slobodan i pošto ih je upitao da lisu spremni, doktor je dao znak sestri da izvadi cevčicu iz Kerolinih usta ijednim pokretom isključio je aparat. Protekao je strašan trenutak tišine i svisu gledali u Kerol. Nije bilo ni naznaka da će prodisati, doktor joj je prišao,uputio sestri kratak pogled i tek tada je Kerol počela samostalno da diše.Kloi je ispustila glasan uzdah olakšanja i briznula u plač, dok su seDžejsonu suze slivale niz obraze. Entoni je prigušio jecaj. Instinktivno, Kloise bacila Stivi u zagrljaj. Stivi je u isto vreme plakala i smejala se dok ječvrsto grlila Kloi. Čak se i doktor nasmešio.

– To su veoma dobre vesti – rekao je ohrabrujući ih. Na tren, pomislioje da neće uspeti ali baš kad ih je obuzela panika, uspela je. – Njen mozakgovori njenim plućima šta da rade. To je veoma dobar znak. – Znali su dapostoji mogućnost da do kraja života ostane u komi, čak iako možesamostalno da diše. Ipak, da nije prodisala, izgledi za oporavak bili bi jošmanji nego dosad. Bio je to prvi korak ka životu.

Doktor je rekao da će u toku noći pažljivo pratiti njeno stanje kako bise uverili da samostalno diše, iako nema razloga za brigu. Svakog trenutkastanje joj se popravljalo. Nepokretno telo na krevetu nije odavalo znakeživota ili pokreta, ali videli su kako joj se grudi polako odižu i spuštaju sasvakim udahom. Ako ništa drugo, još uvek postoji nada.

Stajali su pored njenog kreveta još sat vremena, uživajući u pobedi kojusu podelili te večeri. Onda je Džejson konačno predložio da se vrate uhotel. Doživeli su dovoljno uzbuđenja za jedan dan i bilo mu je jasno da jedeci potreban odmor. Za njih je bilo veoma traumatično da gledaju kakolekar isključuje respirator. Izašli su u tišini, a Stivi je poslednja napustilasobu. Zastala je na tren pored kreveta i dodirnula Keroline prste. Ona je idalje bila u dubokoj komi i prsti su joj bili hladni. Sada kada više nijeimala cevčicu za disanje u ustima i flaster preko nosa, više je ličila na sebe.To je bilo lice koje je Stivi toliko puta videla i koje su obožavaocipoznavali i voleli. Ali za Stivi je ono bilo nešto više. Bilo je to lice ženekojoj se divila i kojoj je bila odana tolike godine.

– To je bilo dobro – rekla je Stivi nežno kada se sagnula da je poljubi u

obraz. – Sada budi dobra, potrudi se još samo malo i pokušaj da seprobudiš. Nedostaješ nam – rekla je dok su joj suze tekle niz obraze, apotom je izašla da se pridruži ostalima. Sve u svemu, bila je to dobra noć,iako veoma naporna.

5.

Dva dana pošto su se okupili u Parizu desilo se ono neizbežno. Neko je, izhotela ili iz bolnice, obavestio novinare. U roku od nekoliko sati ispredbolnice se okupilo desetine fotografa, a oni najodvažniji ušunjali su seunutra gde su zaustavljeni pred vratima njene sobe. Stivi je izašla izKeroline sobe u hodnik, i kočijaškim rečnikom, hladnokrvno zaustavilanjuškala i naredila da ih izbace. Ali tog trenutka nastao je pakao.

U bolnici su odlučili da prebace Kerol u drugu sobu i postave čuvara.Ali to je samo dodatno zakomplikovalo i otežalo situaciju njenoj porodici.Fotografi su ih vrebali u hotelu, i čekali ispred bolnice. Na oba mestapostavljene su televizijske kamere i blicevi su ih zaslepljivali kad god bi sepojavili. Navikli su na to. Kerol je uvek štitila svoju decu od javnosti, aliKerol Barber u komi, pritom još i žrtva terorističkog napada, bila je vestkoja je obišla svet. Ovoga puta nisu mogli da se sakriju od novinara.Morali su da se prilagode i da što bolje iskoriste situaciju. Najbolja vestbila je to što Kerol diše samostalno. I dalje je bila u komi, ali ukinuli su jojsedative, i lekari su se nadali da će uskoro pokazati znake života. Usuprotnom, mogle su da joj ostanu dugoročne posledice s kojima niko odnjih nije želeo da se suoči. U međuvremenu, novinari su ih neprestanognjavili. Kerol je bila na naslovnim stranama svih svetskih novina,uključujući pariski Mond, Figaro i Herald tribjun.

– Oduvek mi se sviđala ta njena slika – rekla je Stivi, pokušavajući dapodigne raspoloženje, dok su narednog jutra svi zajedno čitali novine uzdoručak. Već tri dana su bili u Parizu.

– I meni – rekao je Entoni, dok je jeo drugu čokoladnu rolnicu. Popraviomu se apetit. Navikli su da svakog dana zajedno odlaze u bolnicu,razgovaraju s lekarima i sede pored Kerol koliko god mogu. Onda bi sevratili u hotel i sedeli u dnevnoj sobi apartmana, iščekujući novosti. Ubolnici nisu odobravali noćne posete, a ona je i dalje bila u dubokom snu.Za to vreme, ljudi širom sveta čitali su o njoj i molili se. Obožavaoci supočeli da se okupljaju ispred bolnice i da podižu transparente kada bi stigličlanovi porodice. Bilo je dirljivo.

Kada su tog jutra krenuli ka bolnici, jedan čovek, u svom pariskomstanu u Ulici di Bak, nasuo je sebi belu kafu, namazao džem na parče tostai seo da pročita jutarnje novine kao i svakog jutra. Otvorio ih je i kao iuvek izravnao nabore i pogledao naslovnu stranu. Ruke su mu zadrhtalekada je ugledao fotografiju. Fotografija je snimljena pre mnogo godina kadaje Kerol snimala film u Francuskoj. Čim ju je ugledao prepoznao ju je, bioje s njom tog dana, posmatrao ju je na snimanju. Oči su mu zasuzile dok ječitao članak i čim je završio pozvao je bolnicu Piti Salpetrijer. Prebacili suga na odeljenje za reanimaciju gde se raspitao za njeno stanje. Rekli su daje stabilno, ali da nemaju ovlašćenje da pružaju detaljnije informacije putemtelefona. Pomislio je da pozove direktora bolnice, ali ipak je odlučio dalično ode u Piti.

Bio je visok i otmen, sedokos, sa safirnoplavim očima skrivenim izanaočara. Videlo se da je nekad bio zgodan, zapravo, i dalje je, uprkosgodinama, bio zgodan muškarac. Kretao se i govorio kao neko ko jenavikao da izdaje naređenja. Obavijala ga je aura autoriteta. Bio je to Matjede Bjankur, nekadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova.

Samo dvadeset minuta pošto je pročitao članak, obukao je kaput, izašaoiz stana i seo u auto. Veoma ga je potreslo ono što je pročitao. Još uvek seživo sećao Kerol, kao da je juče bilo, iako je zapravo prošlo petnaestgodina otkako ju je poslednji put video, kada je napuštala Pariz, i četrnaestotkako nije razgovarao s njom. Od tada nije čuo ništa o njoj, osim onoga štobi pročitao u novinama. Znao je da se ponovo udala, za holivudskogproducenta, i to ga je žacnulo, mada je bio srećan zbog nje. Pre osamnaestgodina, Kerol Barber je bila ljubav njegovog života.

Matje de Bjankur je stigao u bolnicu i parkirao auto na ulici. Ušao je uhol i upitao ženu na prijavnici gde je Kerolina soba. Smesta su ga zaustavilii rekli da ne mogu da mu daju obaveštenja o njoj i da su sve posetezabranjene. Zatražio je da vidi direktora bolnice i pružio svoju vizitkartuženi na prijavnici. Pogledala ju je, pročitala njegovo ime i nestala.

Direktor bolnice se pojavio posle tri minuta. Zagledao se u Matjea kaoda želi da proveri da li je ime na vizitkarti verodostojno. Bila je tovizitkarta njegove porodične advokatske kancelarije gde je radio poslednjihdeset godina otkako se povukao iz politike. Imao je šezdeset osam godina,

ali je izgledao mlađe.– Mesje ministre? – nervozno je rekao direktor bolnice, kršeći ruke.

Nije mogao da zamisli šta je njega dovelo ovamo, ali Matjeovo ime i ugledbili su legendarni dok je bio ministar unutrašnjih poslova i još uvek su gapovremeno pominjali u novinama, često su ga pitali za mišljenje i citirali.Već trideset godina on je uticajan čovek. Izgledao je kao čovek kome netreba protivrečiti. – Kako mogu da vam pomognem, gospodine? – Bilo jenečeg gotovo zastrašujućeg u Matjeovom pogledu. Izgledao je zabrinuto iveoma potreseno.

– Došao sam da posetim staru prijateljicu – rekao je ozbiljnim tonom. –Bila je prijateljica moje žene. – Nije želeo da privlači pažnju svojomposetom, mada će zahtev da se sretne s direktorom bolnice sigurno izazvatiizvesno interesovanje, ali mogao je samo da se nada da će čovek bitidiskretan. Matje nije želeo da mu se ime razvlači po novinama, ali u tomtrenutku bio je spreman da rizikuje gotovo sve ne bi li je ponovo video.Znao je da mu je to možda poslednja prilika. Novinski izveštaji su navodilida je i dalje u kritičnom stanju, i da joj je život ugrožen nakon terorističkognapada. – Rečeno mi je da ne prima posetioce – objasnio je Matje, idirektor bolnice je odmah shvatio o kom pacijentu je reč. – Naše porodicesu bile veoma bliske. – Matje je bio očajan i smrknut, što nije promakloniskom, predusretljivom čoveku.

– Siguran sam da zbog vas možemo da napravimo izuzetak, gospodine.Bez sumnje. Želite li da vas otpratim do njene sobe? Govorimo o gospođiVoterman... gospođici Barber... zar ne?

– Tako je. I da, bio bih vam zahvalan kada biste me odveli do njenesobe. – Direktor bolnice ga je bez odlaganja odveo do lifta, koji je stigaogotovo istog trenutka, prepun lekara, bolničarki i posetilaca, koji su izašli iMatje i direktor uđoše u kabinu. Njegov vodič je pritisnuo dugme, inekoliko trenutaka kasnije izašli su na Kerolinom spratu. Matje je osećaokako mu srce ubrzano kuca. Nije znao šta će i koga će zateći kada uđe unjenu sobu. Nije očekivao da ga njena deca preppoznaju, bili su isuvišemali u to vreme. Pretpostavljao je da će kraj nje biti i njen sadašnji muž.Nadao se da su izašli da se odmore.

Direktor se zaustavio kraj prijemnog šaltera i došapnuo nekoliko reči

glavnoj sestri. Ona je klimnula glavom, zainteresovano pogledala Matjea ipokazala na vrata u dnu hodnika. Matje ga je pratio bez reči, skrhan bolom ibrigom, pri slabom bolničkom osvetljenju, izgledao je u skladu sa svojimgodinama. Direktor se zaustavio pred vratima koje im je sestra pokazala iotvorio ih, pokazujući Matjeu da uđe. Načas je oklevao, a zatimprošaputao:

– Da li je njena porodica tu? Ne želim da se namećem ako nije zgodno.– Najednom je shvatio da bi mogao da se nađe u nezgodnoj situaciji. Zatrenutak je zaboravio da mu ona više ne pripada.

– Želite li da vas najavim ako su unutra? – upitao je direktor, a Matje jeodmahnuo glavom i nije ponudio nikakvo objašnjenje. Direktor je shvatio. –Proveriću. – Zakoračio je u sobu dok je Matje čekao ispred i vrata su sezatvorila. Nije mogao da vidi šta se dešava unutra. Direktor se pojavionekoliko trenutaka kasnije. – Njena porodica je tu – potvrdio je. – Želite lida sačekate u čekaonici?

Matje je osetio olakšanje kada je čuo taj predlog. – Da. Sigurno im nijelako – rekao je dok ga je direktor vodio nazad do male izdvojenečekaonice, koja se obično koristila kad ima previše posetilaca ili za ljudekoji su u dubokoj žalosti i žele da se osame. Bila je savršena za Matjea,koji je želeo da izbegne ljubopitljive poglede i da se osami dok čeka. Nijemogao da zna koliko dugo će porodica ostati uz nju, ali bio je spreman dačeka čitav dan, čak i noć. Morao je da je vidi.

Direktor bolnice je pokazao na stolicu i ponudio Matjea da sedne. –Želite li nešto da popijete, gospodine? Možda šolju kafe?

– Ne, hvala – rekao je Matje i ispružio ruku. – Zahvaljujem vam napomoći. Bio sam u šoku kada sam saznao vest.

– Kao i svi mi – primetio je direktor bolnice. – Dve nedelje je provelaovde pre nego što smo otkrili ko je. Strašno. – Bio je prikladno uzdržan.

– Hoće li joj biti dobro? – upitao je Matje, s tugom u očima.– Bojim se da je prerano za prognoze. Povrede glave su ozbiljne i teško

je proceniti. Još uvek je u komi, ali samostalno diše, što je dobar znak.Ipak, i dalje je u opasnosti. – Matje je klimnuo glavom. – Vratiću se kasnijeda vas obiđem – obećao je direktor – sestre će vam doneti šta god poželite.– Matje mu se ponovo zahvalio i on ode. Čovek koji je nekada bio

francuski ministar unutrašnjih poslova sada je sedeo snužden kao i svakidrugi posetilac, razmišljajući o nekome koga je voleo, zadubljen u misli.Matje de Bjankur je i dalje bio jedan od najuglednijih i najuticajnijih ljudi uFrancuskoj, a bio je uplašen kao i bilo koji drugi posetilac na odeljenjuintezivne nege. Plašio se za nju, ali i za sebe. Pri samoj pomisli na to da jeona tu, u obližnjoj sobi, obuzelo ga je uzbuđenje kakvo godinama nijeosetio.

Džejson, Stivi, Entoni i Kloi tada su već satima bili uz Kerol. Smenjivalisu se na stolici pored njenog kreveta, milovali je po ruci ili razgovarali snjom.

Kloi je poljubila majčine modre prste koji su virili ispod gipsa,preklinjući je da se vrati. – Hajde, mamice, molim te... želimo da seprobudiš. – Zvučala je kao dete, i na kraju je samo sedela i jecala, dok jeStivi nije zagrlila, dala joj vode, a neko drugi je zauzeo njeno mesto poredKerol.

Entoni se trudio da bude hrabar, ali nije mogao da izusti više odnekoliko reči pre nego što se slomio. A Džejson je samo stajao iza njih,rasejan. Neprestano su pokušavali da razgovaraju s njom, zato što jepostojala slaba mogućnost da može da ih čuje. Molili su se da je to povrati.Do sada ništa nije uspevalo. Njena deca i Džejson bili su iscrpljeni, tužni iizmučeni zbog vremenske razlike, a Stivi se hrabro borila da održi vedarduh, mada nije bila u mnogo boljem stanju od njih. Ali čvrsto je odlučila daučini sve da pomogne, i za Kerolino i za njihovo dobro. U potaji, bila jeočajna kao i oni. Kerol joj je bila draga prijateljica.

– Hajde, Kerol, moraš da napišeš knjigu. Nije vreme za lenčarenje –rekla je kao da njena poslodavka može da je čuje, kada je na nju došao redda sedne na stolicu i Džejson se nasmejao. Dopadala mu se Stivi. Bila jejaka žena i bila je divna prema njima. Video je da ona iskreno voli Kerol. –Znaš, ovo je zbilja vrhunac kreativne blokade. Jesi li razmišljala o knjizi?Mislim da bi trebalo. Tu su i deca. Kloi izgleda bajno, ima novu frizuru, igomilu novih modnih detalja. Čekaj samo da ti stigne račun! – rekla je aostali su se nasmejali. – To bi trebalo da je probudi – rekla im je. Bilo je todugo popodne, i bilo je očigledno da se ništa nije promenilo. Očajnički suse nadali da će se promeniti. Bilo je pravo mučenje gledati je tako

nepokretnu i mrtvački bledu.– Možda bi trebalo da se vratimo u hotel – predložila je Stivi konačno.

Džejson je izgledao kao da će se svakog trenutka onesvestiti. Od jutra nikonije jeo, a i tada jedva da su nešto stavili u usta. Džejson je posiveo u licu,a Kloi je sve više plakala i činilo se da ne može da prestane. Entoni nijeizgledao ništa bolje, a Stivi je malaksala. – Mislim da bi svi trebalo dajedemo. Javiće nam ako se nešto desi, a uveče možemo ponovo da dođemo– razborito je predložila i Džejson je klimnuo glavom. Trebalo mu je piće,mada nije često pio. Sada je i to donosilo izvesno olakšanje.

– Ne želim da idem. – Kloi je sedela i jecala.– Hajde, Klo. – Entoni ju je privio k sebi i zagrlio. – Mama ne bi volela

da nas vidi ovakve. Moramo da čuvamo snagu. – Nešto ranije, Stivi jepredložila da se okupaju u hotelskom bazenu kada se vrate i njemu je tozvučalo dobro. Potrebna im je fizička aktivnost da bi se izborili s velikimpritiskom. I Stivi je žudela za plivanjem.

Konačno ih je okupila ispred sobe i javila se sestri. Nije joj bilo lako daih pomeri, pošto niko zapravo nije želeo da napusti Kerol, ni ona sama, aliznala je da moraju da se izbore kako znaju i umeju. Nisu znali koliko sve tomože da potraje, a nisu smeli da klonu duhom. Stivi je bila svesna da timeneće pomoći Kerol. Zato je preuzela na sebe odgovornost da brine o njima.Trebala im je čitava večnost da stignu do lifta. Kloi je zaboravila džemper,a Entoni kaput. Vraćali su se jedno po jedno, i konačno ušli u lift,obećavajući jedno drugom da će se vratiti za nekoliko sati. Mrzeli su što jeostavljaju samu.

Sa svog mesta u izdvojenoj čekaonici, Matje ih je video kada su otišli.Nikoga nije prepoznao, ali znao je ko su. Čuo ih je kako razgovarajuameričkim akcentom. Dve žene i dva muškarca. Čim su se vrata liftazatvorila, prišao je glavnoj sestri. U uobičajenim prilikama, sve posete subile zabranjene, ali on je Matje de Bjankur, cenjeni bivši ministarunutrašnjih poslova, i direktor bolnice joj je rekao da učini za njega sve štopoželi. Bilo je jasno da za njega ne važe pravila, a on se tako i ponašao.Glavna sestra ga je bez reči uvela u Kerolinu sobu. Ležala je kao usnulaprinceza, priključena na infuziju, kada ju je sestra pregledala i proverilamonitore koji su pratili njeno stanje. Kerol je ležala potpuno mirna i bleda

kao smrt. Pogledao ju je, a potom je nežno pomilovao po licu. Sve što jeikada osećao prema njoj ogledalo mu se u očima. Sestra je ostala u sobi, alise diskretno okrenula. Osećala je da prisustvuje nečemu veoma intimnomza oboje.

Dugo je stajao i posmatrao je, kao da očekuje da ona otvori oči, ikonačno je, pognute glave i sa suzama u očima, izašao. Bila je lepa baš kaošto ju je zapamtio i činilo se da godine nisu ostavile traga na njoj. Čak joj jei kosa ostala ista. Skinuli su joj zavoje s glave, a Kloi ju je očešljala prenego što su otišli.

Bivši ministar unutrašnjih poslova Francuske dugo je sedeo u kolima, azatim je zagnjurio lice u šake i zaplakao kao dete razmišljajući o svemu štose dogodilo, o svim obećanjima koje joj je dao, a nije ih ispunio. Srce ga jebolelo zbog onoga što je trebalo da se desi, a izjalovilo se. Tada je prvi iposlednji put pogazio svoju reč. Godinama se gorko kajao zbog toga, ali isada je znao da nije imao izbora. I ona je to znala, zato je i otišla. Nikada jenije krivio što ga je napustila. U to vreme je imao previše obaveza. Samo ježeleo da razgovara s njom o tome sada, dok ona leži u dubokom snu. Kadaje otišla, odnelo je njegovo srce, koje joj je i dalje pripadalo. Nije mogaoda podnese ni samu pomisao na to da bi sada mogla da umre. Dok je vozio,bio je svestan samo svoje želje da je po svaku cenu ponovo vidi. Iako senisu videli petnaest godina, iako se u međuvremenu mnogo toga dogodilo, idalje joj je bio odan. Samo jedan pogled na nju, i ponovo je bio opijen.

6.

Pet dana po dolasku Keroline porodice u Pariz, Džejson je zatražio sastanaks lekarima kako bi im razjasnili situaciju. I dalje je bila u komi, i izuzevčinjenice da više nije na respiratoru i da diše samostalno, ništa se nijepromenilo. Nije bila ništa bliže svesnom stanju u odnosu na prethodne trinedelje. Mogućnost da se nikada neće probuditi užasavala ih je.

Lekari su bili ljubazni, ali iskreni. Ako se uskoro ne povrati, moglo bida dođe do trajnog oštećenja mozga. Čak i sada postoji ozbiljna opasnostod toga. Izgledi za oporavak svakog trenutka su sve slabiji. Njihovazabrinutost probudila je Džejsonova najdublja strahovanja. Medicina nijemogla da učini više ništa da joj pomogne. Sve je u božjim rukama.Dešavalo se da se ljudi probude iz dugotrajne kome, ali iizgledi da povratinormalne moždane funkcije postepeno su slabili. Svi su bili u suzama kadasu lekari napustili čekaonicu gde su obavili razgovor. Kloi je jecala, aEntoni ju je grlio, dok su mu suze lile niz obraze. Džejson je tiho sedeo sasuzama u očima, a Stivi je obrisala oči i uzdahnula.

– Dobro, ljudi. Ona se nikada nije predavala. Ne smemo ni mi. Znatekakva je. Kerol sve radi kad ona to želi. Uspeće. Sada ne smemo dagubimo nadu. Šta kažete na to da danas odemo nekuda? Morate da seodmorite od svega ovoga. – Pogledali su je kao da je sišla s uma.

– Kuda to? Možda u kupovinu? – Kloi je bila besna, a muškarcizapanjeni. Već danima su se samo vozikali od hotela do bolnice, a nijednood ta dva mesta nije ublažavalo njihovu patnju. I Stivi je to osećala, ali jepokušala da ih održi na okupu.

– Bilo kuda. U bioskop. U Luvr. Nekud na ručak. U Versaj. U NotrDam. Glasam za nešto zabavno. U Parizu smo. Hajde da vidimo šta bi onaželela da radimo. Ne bi želela da sedite ovde po ceo dan. – Njen predlog jedočekan bez imalo oduševljenja.

– Ne možemo tek tako da je ostavimo i zaboravimo na nju – rekao jeDžejson neumoljivo.

– Ja ću ostati s njom. Vi se zanimajte nečim drugim nekoliko sati. Da,Kloi, možda i kupovinom. Šta bi tvoja majka radila?

– Sredila bi nokte i kupila cipele – rekla je Kloi nestašno i zatim sezakikotala. – I izdepilirala bi noge.

– Savršeno – složila se Stivi. – Hoću da danas kupiš bar tri para cipela.Tvoja majka nikad ne kupi manje. Može i više. Zakazaću ti manikir uhotelu. Manikir, pedikir, depilacija nogu, ceo paket. I masaža. Masaža bi ivama prijala, gospodo. Šta kažete na to da rezervišemo termin za skvoš uhotelskom klubu? – Znala je da obojica vole skvoš.

– Nije li to neuobičajeno? – Entoni je upitao s izrazom krivice na licu,mada je morao priznati da cele nedelje žudi za vežbanjem. Osećao se kaolav u kavezu.

– Nije. Možete da odete na plivanje kada završite. Zašto svi zajedno neručate pored bazena, i počnete odatle? Momci neka odu na skvoš, Kloineka sredi nokte, a onda svi zajedno na masažu. Mogu da vam zakažemmasažu u vašim sobama, ako vam se to više sviđa. – Džejson joj sezahvalno osmehnuo. Iako nevoljno, morao je priznati da mu se sviđa tazamisao. – A ti?

– Ovo je moj posao – rekla je ležerno. – Mnogo sedim i čekam, iorganizujem štošta. – Isto je učinila i za Kerol dok je Šon bio bolestan, aona provodila dane prikovana uz njegov krevet, posebno nakonhemoterapije. – Nekoliko sati opuštanja nikome neće škoditi. Prijaće vam.Ja ću ostati s njom. – Osećali su grižu savesti kad god bi je ostavili samu ubolnici. Šta ako se probudi dok oni nisu tu? Nažalost, činilo se da su maliizgledi da se tako nešto desi. Stivi je telefonirala u hotel i sve zakazala, ibukvalno naredila Kloi da svrati u Fobur Sent Onore kada krene na ručak.Tamo je cipela bilo u izobilju, a postojale su i radnje za muškarce.Dvadeset minuta kasnije isprašila ih je iz bolnice kao da su deca, i poslalaih da obave šta imaju. Bili su joj zahvalni. Ona je ostala da sedi u tišiniKeroline sobe. Dežurna sestra joj je klimnula glavom. Nisu govorile istimjezikom, ali do tada su se već sprijateljile. Žena koja je tog dana negovalaKerol bila je Stivinih godina. Poželela je da može da razgovara s njom, alije umesto toga prišla beživotnom telu na krevetu.

– Dobro, mala. Dosta je bilo. Moraš da mrdneš dupetom. Lekari subesni. Vreme je da se probudiš. Potreban ti je manikir, kosa ti je grozna.Ovaj nameštaj je užasan. Moraš da se vratiš u Ric. Uostalom, moraš da

napišeš knjigu. Uskoro će i Dan zahvalnosti. Moraš da se probudiš – reklaje Stivi glasom očajnika. – Nije pošteno prema deci. Ni prema kome. Ti senikada ne predaješ, Kerol. Dovoljno si spavala. Probudi se! – To joj jegovorila i u sumorno vreme posle Šonove smrti, ali Kerol se tada brzopovratila, jer je znala da bi Šon to želeo. Ovoga puta Stivi ipak nijepomenula njegovo ime. Samo decu. – Smučilo mi se sve ovo – dodala jemalo kasnije. – Sigurna sam da se i tebi smučilo.Znaš li ti koliko je ovodosadno? Previše si se uživela u ulogu Uspavane lepotice. Stvarnopreteruješ.

Iz kreveta nije dopirao nikakav zvuk niti se Kerol pomerila i Stivi sezapitala da li je tačno da ljudi čuju svoje najbliže dok su u komi. Ako je toiole tačno, računala je na nju. Celo popodne razgovarala je sa svojomposlodavkom, uobičajenim tonom, o svakodnevnim temama, kao da Kerolmože da je čuje. Sestra se bavila svojim poslom, ali ju je sažaljevala.Bolničari su do tada već izgubili nadu, a ni doktori nisu bili daleko. Prošloje već previše vremena od bombaškog napada. Izgledi da će se oporavitipolako su kopneli. Stivi je bila svesna toga, ali nije se obeshrabrila.

U šest sati, posle osam sati provedenih kraj Kerolinog kreveta, Stivi juje ostavila i krenula ka hotelu da proveri kako su ostali. Nije ih bilo ceodan i nadala se da im je odmor prijao. – Dobro, idem ja sad – rekla je Stivi,baš kao što je govorila kada odlazi s posla u Los Anđelesu. – Od sutra višenema izmotavanja, Kerol. Što je mnogo, mnogo je. Danas sam ti dalaslobodan dan. Ali to je sve. Nema više vremena za dangubljenje. Sutra sevraćamo na posao. Probudi se, osvrni se oko sebe, doručkuj. Napisaćemopisma. Čeka te milion telefonskih razgovora. Majk zivka svaki dan. Nemogu više da izmišljam izgovore zašto nećeš da mu se javiš. Moraš samada ga pozoveš. – Znala je da zvuči kao ludača, ali prijalo joj je darazgovara s njom kao da je ona svesna i sluša šta joj Stivi govori. Agovorila je istinu, Kerolin prijatelj i agent Majk Epelson, zvao jesvakodnevno. Čim su novine objavile vest, zvao ih je dvaput dnevno. Bio jeočajan. Poznavao ju je još dok je bila dete. On ju je i otkrio u apoteci u NjuOrleansu. Kupio je od nje pastu za zube, i zauvek joj promenio život. Biojoj je kao otac. Te godine je napunio sedamdeset i još uvek je bio snažan.A sada se desilo ovo. Nije imao decu, samo nju. Preklinjao ih je da dođe u

Pariz, ali Džejson ga je zamolio da sačeka, bar još nekoliko dana. Ionako imje bilo teško, samo im je još on trebao, koliko god da je bio dobronameran.Stivi im je bila zahvalna što su joj dozvolili da ostane, ali ona im jepomagala. Kao i Kerol, bili bi izgubljeni bez nje. Jednostavno je bila takva.Kerol je imala još prijatelja, u Holivudu, ali zbog mnogo vremena koje suprovodile zajedno i zbog svega kroz šta su prošle u poslednjih petnaestgodina, Kerol je bila bliskija sa svojom asistentkinjom nego s njima.

– Dobro, znači, razumele smo se? Ne možeš da prespavaš ostatakživota. Dosta si se izležavala i izigravala divu. Čeka te posao. Moraš da seprobudiš i napišeš tu prokletu knjigu. Ja odbijam da je napišem umestotebe. Moraćeš sama. Dosta je bilo dangubljenja. Večeras se dobro naspavaji sutra da si se probudila. Dosta je. Vreme je isteklo. Odmor je završen.Kraj. A ako mene pitaš kakav je bio, reći ću ti da nije bio bogzna šta. –Sestra bi se smejala da je razumela. Nasmešila se Stivi kada je izlazila. Zasat vremena završava smenu i vraća se kući gde je čekaju muž i troje dece.Stivi je imala samo dečka i komatoznu ženu u krevetu koju je veomavolela. Bila je potpuno iscrpljena kada je izašla. Ceo dan je razgovarala sKerol. Nije se usuđivala da joj priča dok su ostali bili s njom, ako seizuzme poneka nežna reč. Nije to planirala, ali kada su otišli, odlučila je dapokuša. Nisu imali šta da izgube. Nije moglo da škodi.

Stivi je zatvorila oči i oslonila glavu na naslon dok se taksijem vozila kahotelu. Sada već poznati paparaci čekali su ispred Rica, u nadi da će uspetida se dokopaju fotografija Keroline dece. Osim toga, Harison Ford jeupravo stigao iz Amerike s porodicom. Madona je trebalo da stignesutradan. Iz samo njima poznatih razloga, Dan zahvalnosti su provodili uParizu. Kao i Kerolina porodica, koja je bila slomljena zbog toga, s obziromna razlog koji ih je na to naveo. Stivi je već razgovarala sa šefom kuhinje iorganizovala pravu večeru za Dan zahvalnosti u privatnoj trpezariji. Činilojoj se da je to najmanje što može da učini. Bilo je nemoguće nabaviti slezza pire od slatkog krompira. Njen dečko, Alan, poslao ga je Fedeksom izAmerike. Svakog dana su razgovarali telefonom i ona ga je obaveštavala osvemu, a on je, kao i svi ostali, poželeo Kerol sve najbolje i rekao da semoli za nju. Bio je dobar momak, ali Stivi nikako nije mogla da zamisli dase uda za njega niti za bilo koga. Bila je udata za svoj posao i za Kerol,

sada u ovim teškim vremenima, kada je toliko toga bilo na kocki, više negoikad.

Te večeri, ostali su bili mnogo bolje raspoloženi, i na Stivin nagovor,večerali su u Espadonu, glavnom restoranu hotela. Bilo je blistavo, veselo ibučno, a hrana je bila veličanstvena. Stivi im se nije pridružila. Naručila jemasažu, pojela supu u sobi i otišla na spavanje. Svi su joj se zahvalili naaktivnostima koje im je organizovala tog dana. Ponovo su se osećali kaoljudi. U naletu nervoze, Kloi je kupila šest pari cipela i haljinu kod SenLorana. Džejson nije mogao da poveruje, ali je i sam kupio dva para džonlob cipela u Ermesu dok ju je čekao, a Entoni koji je mrzeo kupovinu,kupio je četiri košulje. Obojica su kupila malo odeće, uglavnom džempere ifarmerke koje će nositi u bolnici, pošto su poneli vrlo malo garderobe.Plivanje i masaža su ih osvežili. A Džejson je pobedio sina u skvošu, što seretko dešavalo, i ta pobeda mu je veoma značila. Uprkos strašnimokolnostima koje su ih dovele u Pariz, proveli su prijatan dan, zahvaljujućiStivi i njenom optimističnom stavu. Ona je bila potpuno slomljena kada jepošla u krevet i u devet je već čvrsto spavala.

Iz bolnice su ih pozvali sutradan ujutru u šest. Stivi je srce sišlo u petekada je zazvonio telefon. Bio je to Džejson. Prvo su pozvali njega. Poziv uto vreme mogao je značiti samo jedno. Plakao je kada se Stivi javila.

– Gospode... – rekla je Stivi, još uvek pospana, ali već u stanjupripravnosti.

– Probudila se – rekao je, kroz jecaj. – Otvorila je oči. Ne progovara,ali oči su joj otvorene i klimnula je glavom lekarima.

– O, bože... o, bože... – To je bilo sve što je Stivi mogla da izgovori.Pomislila je da je Kerol umrla.

– Idem tamo. Želiš li da pođeš sa mnom? Mislio sam da pustim decu daspavaju. Ne bih im budio lažnu nadu dok ne proverim kako je.

– Stižem. Spremiću se za pet minuta. – A zatim se onako uplakanazasmejala. – Mora da me je čula. – Znala je da za to nije zaslužan njenosmočasovni monolog. Bog i vreme konačno su odradili svoje. Ali moždanije bilo naodmet ni ono što je rekla.

– Šta si joj rekla? – upitao je Džejson, brišući suze radosnice. Izgubio jenadu posle jučerašnjeg razgovora s lekarima. Ali sada se probudila.

Njihove molitve su uslišene.– Rekla sam joj da nam je dosadilo sve ovo, da treba da ustane i vrati

se na posao. Tako nešto.– Svaka čast – rekao je kroz smeh. – Trebalo je ranije da pokušamo.

Sigurno je osetila grižu savesti.– Nadam se da jeste. – Ovo će biti sjajan poklon za Dan zahvalnosti.– Pokucaću ti za pet minuta – rekao je Džejson i spustio slušalicu.

Kada je pokucao, Stivi je otvorila u farmerkama i džemperu, i u debelomkaputu. Nosila je kaubojke koje je često nosila i na poslu. Pronašla ih je uprodavnici polovne robe i obožavala ih je. Govorila je da joj te čizmedonose sreću. Sada više nije sumnjala u to. Nosila ih je i prethodnog dana.

Uzbuđeno su ćaskali na putu do bolnice i nisu obraćali pažnju na sadaveć dobro poznate kulturno-istorijske spomenike koji su ih okruživali. Nisumogli da dočekaju da je vide, a Džejson je podsetio Stivi da su lekari reklikako Kerol još uvek ne može da govori. Za to će možda trebati viševremena. Ali budna je. Sve se preokrenulo za jednu noć. U tišini bolnice,požurili su ka njenoj sobi ispred koje je stajao čuvar. Pozdravio ih jeklimanjem glave dok su ulazili, i pretpostavio da njihov rani dolazak neznači ništa dobro. Bilo je hladno, sunčano jutro, i bio je to najlepši dan uStivinom životu, a za Džejsona su lepši bili samo oni dani kada su mu serodila deca. Ovoga puta Kerol se ponovo rodila. Probudila se!

Kada su ušli, Kerol je ležala otvorenih očiju, a pored nje je stajala njenalekarka. Upravo je bila stigla. Prvo su njoj javili, i odmah je došla.Nasmešila se Stivi i Džejsonu, a zatim i svojoj pacijentkinji. Kerol jepogledala doktorku u oči dok joj se ona obraćala na engleskom, s teškimakcentom, ali nije odgovarala. Nije ispustila nikakav zvuk niti seosmehnula. Samo je posmatrala, ali stegla je doktorku za ruku kad je ova totražila od nje. Stisak je bio slab, i Kerol je skrenula pogled ka svojimposetiocima kada ih je čula, ali ni njima se nije osmehnula. Lice joj je bilobezizrazno, kao maska. Stivi joj se obratila kao da se ništa nije dogodilo, aDžejson se nagnuo da je poljubi u obraz. Ni na to nije reagovala. Konačno,zatvorila je oči i ponovo zaspala. Doktorka, Džejson i Stivi su izašli iz sobeda razgovaraju napolju.

– Ne reaguje – rekao je Džejson zabrinuto. Stivi je bila oduševljena i

zaključila je da se poklonu ne gleda u zube. Ovo je početak i mnogo jebolji od svega dosad.

– Ovo je tek početak – rekla je doktorka Džejsonu. – Možda vas jošuvek ne prepoznaje. Možda je delimično izgubila pamćenje. Moždana kora ihipokampus su oštećeni, a oni su odgovorni za očuvanje memorije. Neznamo šta se održalo niti koliko će joj trebati da povrati pamćenje. Uz malosreće, mozak će joj normalno funkcionisati i pamćenje će joj se vratiti. Aliza to treba vremena. Sada mora da se priseti svega. Kako da se pomera,kako da govori, kako da hoda. Njen mozak je preživeo strašan šok. Alisada imamo izgleda. Sada smo na početku. – Izgledala je vrlo ohrabreno.Bezmalo su se bili pomirili s tim da se neće povratiti. Ovo im je dokazaloda se čuda zaista dešavaju, kada ih najmanje očekuješ. Zatim se osmehnulaStivi. – Sestre su mi rekle da ste joj juče ceo dan pričali. Nikad se ne znašta mogu da čuju ili šta može da izazove promenu.

– Mislim da je bilo samo pitanje vremena – skromno je rekla Stivi.Predugo je trajalo, posmatrano iz njihovog ugla. Bile su to tri košmarnenedelje za Kerol i iscrpljujuća nedelja za njih. Ona bar nije bila svesna štase dešava. Oni su, sasvim svesno, morali da se suoče sa strahom da će jeizgubiti. Bili su to najgori trenuci u Stivinom životu. Potpuno su promenilinjena shvatanja o smislu života.

– Uradićemo skener i magnetnu rezonancu, a poslaću joj i logopeda daproveri kako će reagovati. Možda jednostavno još uvek ne može da se setireči. Daćemo joj mali podstrek za početak. Stivi im je rekla da Kerolgovori francuski, ali želeli su da obnove njeno znanje maternjeg jezika. Nafrancuskom bi to bilo mnogo teže.

– Mogu ja da radim s njom ako mi neko pokaže – prijavila se Stivi, adoktorka joj se ponovo nasmešila. Ovo je bila velika pobeda za nju.

– Mislim da ste juče bili sjajni. – Doktorka nije štedela pohvale. Ko znašta ju je probudilo?

Džejson i Stivi su se potom vratili u hotel da obaveste Entonija i Kloi.Otac ih je probudio, a oni su odreagovali isto kao i Stivi kada ju je pozvao.Kada su se probudil, na licu i u očima ukazao im se strah.

– Mama? – rekao je Entoni, panično. Imao je dvadeset šest godina i bioje odrastao muškarac, ali ona je i dalje bila njegova mama.

– Probudila se – rekao je Džejson i ponovo se rasplakao. – Još uvek nemože da govori, ali videla nas je. Biće njoj dobro, sine. – Entoni je briznuou plač. Još nisu znali da li će se sasvim oporaviti, ali živa je i probudila seiz kome. To je svakako početak i veliko olakšanje za sve njih.

Kloi se bacila ocu u zagrljaj, plakala je i smejala se u isto vreme, kaodete, a onda je skočila iz kreveta i zaigrala. Zatim je potrčala da zagrliStivi.

Za doručkom su se svi smejali i razgovarali, a u deset sati su otišli da jeposete. Do tada se ponovo probudila, i radoznalo ih posmatrala kada su ušliu sobu.

– Zdravo, mama – rekla je Kloi opušteno dok je prilazila njenomkrevetu da bi je uhvatila za ruku, a zatim se nagnula i poljubila je u obraz.Nisu primetili nikakvu reakciju. U najboljem slučaju, delovala jeiznenađeno. Ali izraz lica joj se promenio. Nekoliko dana ranije skinuli sujoj zavoje s lica i posekotina je ostavila gadan ožiljak, ali to je bio najmanjiproblem. Već su se navikli na njega, iako je Stivi znala da će se Keroluznemiriti kada ga vidi, ali to može da pričeka. Kao što je Džejson rekao,dobar estetski hirurg sve će srediti kada se vrate kući.

Kerol je ležala na krevetu, posmatrala ih i u nekoliko navrata okrenulaglavu da ih isprati pogledom. I Entoni ju je poljubio, a ona ga je posmatralazačuđeno, da bi joj zatim prišao Džejson i uhvatio je za ruku. Stivi senaslonila na zid i smešila joj se, ali Kerol kao da je nije primećivala. Moždajoš uvek nije mogla dobro da vidi na daljinu.

– Danas si nas mnogo usrećila – rekao je Džejson svojoj bivšoj ženi uzosmeh ispunjen ljubavlju dok ju je držao za ruku. Ona ga je tupoposmatrala. Trebalo joj je dosta vremena ali uspela je da sastavi jednu reč ida je izgovori.

– Uuu... mmor... na.– Znam da si umorna, dušo – rekao je nežno. – Dugo si spavala.– Volim te, mama – dodala je Kloi, a Entoni je ponovio njene reči.

Kerol ih je posmatrala kao da ne zna šta to znači, a onda je ponovoprogovorila.

– Voo... da. – Slabašnom rukom pokazala je čašu, koju je sestra prinelanjenim usnama. Stivi se najednom prisetila En Benkroft u filmu

Čudotvorka. Bili su na samom početku. Ali sada su bar išli u dobrompravcu. Kerol se nikome od njih nije direktno obratila, niti je izgovorilanjihova imena. Samo ih je posmatrala. Ostali su s njom do podneva, a zatimsu otišli. Kerol je izgledala iscrpljeno, a glas, ona dva puta koliko jeprogovorila, nije zvučao kao njen. Stivi je pretpostavila da je i daljepromukao od respiratora, koji je nedavno uklonjen. Zvučala je kao da jeboli grlo, a oči su joj upale. Mnogo je oslabila, mada je i ranije bila mršava.Ipak, i dalje je bila lepa, čak i sada. Možda više nego ikada, iako je bilableda. Izgledala je kao da bi mogla da zaigra Mimi u Boemima. Dok jeležala tamo izgledala je kao tragična heroina, ali svi su se nadali da jetragedija izbegnuta.

Džejson se kasnije tog popodneva ponovo sreo s doktorkom. Kloi jeodlučila da ponovo ode u kupovinu, ovoga puta da proslavi. Potrošačkaterapija, kako je to zvala Stivi. Entoni je vežbao u teretani. Popravilo im seraspoloženje i nisu osećali grižu savesti što se vraćaju uobičajenimaktivnostima i životu. Čak su i obilno ručali u Volteru, Kerolinomomiljenom pariskom restoranu, što su svi troje dobro znali. Džejson jerekao da je to ručak u njenu čast.

Kerolina lekarka je rekla da su rezultati skenera i magnetne rezonanceveć neko vreme dobri. Nije bilo uočljivih oštećenja mozga, što je bilosjajno. Mala oštećenja nerava već su zalečena. Ipak, nisu mogli da procenekoliko joj oštećen centar za pamćenje niti da predvidi koje će se funkcijemozga povratiti. Vreme će reći svoje. Slušala je kad bi joj se obratili iizgovorila nekoliko reči tog popodneva, od kojih se većina odnosila nanjeno fizičko stanje i ništa više. Rekla je „hladno“ kada je sestra otvorilaprozor i „uh“ kada su joj vadili krv, i još jednom kada su joj nameštaliinfuziju. Reagovala je na bol i nadražaje, ali izgledala je kao da ne razumekada joj je doktor postavljao pitanja na koja se nije moglo odgovoriti s daili ne. Kada su je upitali kako se zove, odmahnula je glavom. Rekli su jojda se zove Kerol, a ona je slegnula ramenima. Kao da je to ne zanima.Sestra je rekla da se nije odazvala kada su je pozvali po imenu. A kako nijeznala ni svoje ime, sumnjali su da će se setiti njihovih. Što je još važnije,doktorka je bila prilično uverena da Kerol ne zna ni ko su oni.

Džejson se nije obeshrabrio, i kada je o tome kasnije obavestio Stivi,

rekao je da je sve samo pitanje vremena. U njemu se ponovo probudilanada. Možda i previše, pomislila je Stivi. Ona je sebi već priznala dapostoji mogućnost da Kerol možda više nikada neće biti ona stara.Probudila se, ali moralo je da prođe još mnogo vremena pre nego što Kerolpostane ono što jeste, ako se to ikada desi. Na to pitanje još nije biloodgovora.

Toga dana neko iz bolnice ponovo je razgovarao s novinarima i sutradanujutru je objavljeno da se Kerol Barber probudila iz kome. Već danima nijebila u kritičnom stanju. I dalje je predstavljala važnu vest. Stivi je bilojasno da je neko u bolnici potplaćen da obaveštava novinare o Kerol. To nebi bilo ništa neobično čak ni u Americi, ali ipak joj se gadilo. To ju jepratilo zato što je filmska zvezda, ali se činilo da je cena previsoka. Učlanku je nagovešteno da postoji mogućnost trajnog oštećenja mozga. Alifotografija koju su objavili uz tekst bila je divna. Snimljena je deset godinaranije, kada je Kerol bila na vrhuncu slave, mada je i sada izgledala višenego dobro, ili je bar tako bilo pre bombaškog napada. Kada se sve uzme uobzir, izgledala je prilično dobro za ženu s povredom glave koja je nasvojoj koži osetila posledice eksplozije.

Kada su saznali da se probudila, obišla ju je i policija. Lekari su imdopustili da nakratko razgovaraju s njom, i bilo im je jasno da se ona neseća ni napada, niti bilo čega drugog. Otišli su a da od nje nisu dobilinikakve informacije.

Džejson i deca su je i dalje posećivali, kao i Stivi, a ona je nastavila daproširuje rečnik. Knjiga. Ćebe. Žedna. Ne! Često je ponavljala tu poslednjureč, posebno kada su joj vadili krv, i poslednji put je povukla ruku,pogledala u sestru i rekla joj da je „zla“, što ih je sve nasmejalo. Ipak su jojizvadili krv, ona je briznula u plač, začudila se i rekla „plače“. Stivi jerazgovarala s njom kao da se ništa nije desilo, a Kerol bi ponekad samosedela i satima zurila u nju, ne progovarajući. Sada je mogla da sedne, ali idalje nije mogla da sastavi rečenicu, ili da izgovori njihova imena. UočiDana zahvalnosti, tri dana otkako se probudila, bilo je jasno da ne zna ko suoni. Nije prepoznavala nikoga, čak ni svoju decu. Svima je to teško palo,ali ipak je najviše povredilo Kloi.

– I ne prepoznaje me! – rekla je sa suzama u očima kada je s ocem

napustila bolnicu.– Prepoznaće te, dušo. Treba joj vremena.– Šta ako ostane ovakva? – Izrekla je njihov najveći strah. Niko drugi

se nije usudio to da kaže.– Vodićemo je kod najboljih svetskih lekara – uveravao ju je Džejson, a

to je i mislio.I Stivi se brinula zbog toga. Nastavila je da razgovara s Kerol, dok je

njena prijateljica i poslodavka ostajala nema. Povremeno bi se nasmejalaonome što bi Stivi rekla, ali u njenim očima nije bilo ni naznakeprepoznavanja. Osmeh je za nju bio nešto novo. Kao i smejanje. Uplašila sekada se prvi put nasmejala, i odmah zatim briznula u plač. Kao da sugledali bebu. Morala je da nauči mnogo toga, i čekao ju je naporan posao.Logoped je radio s njom. Našli su Britanku koja joj nije davala mira. Reklaje Kerol kako se zove i terala ju je da ponavlja to ime unedogled. Nadala seda će ponavljanje probuditi neku iskru, ali za sada ništa nije uspevalo.

Kada je osvanuo Dan zahvalnosti, Stivi joj je rekla da je praznik iobjasnila je šta on predstavlja u Americi. Pričala joj je šta spremaju zavečeru, a Kerol je delovala zainteresovano. Stivi se ponadala da joj je touzburkalo sećanja, ali prevarila se.

– Ćurka. Šta je to? – Rekla je to kao da nikada ranije nije čula tu reč, iStivi se osmehnula.

– To je ptica koju ćemo pojesti za ručak.– Zvuči odvratno – rekla je Kerol, praveći grimasu, i Stivi se nasmejala.– Ponekad i jeste. To je tradicija.– Perje? – upitala je Kerol zainteresovano. Sve se svodilo na osnove.

Ptice imaju perje. Setila se bar toga.– Ne. Nadev. Mljac. – Opisala joj je nadev dok je Kerol zainteresovano

slušala.– Teško – rekla je onda, i oči su joj se napunile suzama. – Da pričam.

Reči. Ne mogu da nađem. – Prvi put je izgledala razočarano.– Znam, žao mi je. Vratiće se. Možda bi trebalo da krenemo od psovki.

Možda će biti zabavnije. Znaš, sranje, jebote, kreten, drkadžija, one dobre.Što da se mučimo s ćurkom i nadevom?

– Psovke? – Stivi je klimnula glavom i obe su se nasmejale. – Kreten –

ponosno je izgovorila Kerol. – Jebote. – Bilo je jasno da nema predstavušta to znači.

– Sjajno – Stivi je bila ganuta. Volela je ovu ženu više nego svojumajku ili sestru. Ona je zaista bila njena najbolja prijateljica.

– Ime? – upitala je Kerol i ponovo se rastužila. – Tvoje ime – ispravilase. Napregla se. Logoped je želeo da izgovara rečenice, ali ona uglavnomnije mogla. Još ne.

– Stivi. Stefani Morou. Radim za tebe, kod kuće u Los Anđelesu. Mismo prijateljice. – Oči su joj zasuzile kada je to izgovorila, a zatim jedodala: – Volim te. Mnogo. Mislim da i ti mene voliš.

– Lepo – rekla je Kerol. – Stivi. – Vežbala je. – Ti si moja prijateljica.– Bila je to najduža rečenica koju je do sada sklopila.

– Jesam.Tada je ušao Džejson da poljubi Kerol pre nego što odu u hotel da

proslave Dan zahvalnosti. Deca su se spremala u Ricu, a tog jutra suponovo išli na plivanje. Kerol ga je pogledala i osmehnula mu se.

– Kreten. Jebote – rekla je, a on se zapanjio, a zatim je pogledao u Stivi,pitajući se šta se to desilo, uplašio se da Kerol gubi razum. – Nove reči. –Široko se osmehnula.

– Oh, sjajno! To će joj koristiti. – Nasmejao se i seo.– Tvoje ime? – upitala je. Već joj je rekao, ali je zaboravila.– Džejson. – Na tren je izgledao tužno.– Da li si ti moj prijatelj?Na trenutak je oklevao pre nego što je odgovorio, i pokušao je da zvuči

uobičajeno i opušteno. Bio je to težak trenutak i još jednom se pokazalo dase ona ne seća ničega iz prošlosti. – Bio sam tvoj muž. Bili smo u braku.Imamo dvoje dece, Entonija i Kloi. Bili su ovde juče. – Zvučao je umorno,ali ponajviše tužno.

– Deca? – Zvučala je bezizrazno, a shvatili su i zašto.– Sada su veliki. Odrasli. To su naša deca, ali imaju dvadeset jednu i

dvadeset šest godina. Dolazili su da te posete. Videla si ih sa mnom. Kloiživi u Londonu, a Entoni u Njujorku, i radi sa mnom. I ja živim u Njujorku.– Bilo je to previše informacija za nju.

– Gde ja živim? S tobom?

– Ne. Ti živiš u Los Anđelesu. Više nismo u braku. Već duže vreme.– Zašto? – Njene oči zaronile su duboko u njegove kad je postavila to

pitanje. Sada je morala sve da zna da bi otkrila ko je. Bila je izgubljena.– Duga je to priča. Možda bi o tome trebalo da razgovaramo drugi put.

– Nijedno od njih dvoje nije želelo da joj kaže za Šona. Bilo je prerano.Nije znala čak ni da ga je imala i nije morala da sazna da ga je izgubila predve godine. – Razvedeni smo.

– To je tužno – rekla je. Činilo se da razume šta znači reč razvedeni,što je Stivi bilo zanimljivo. Neke reči i pojmove je razumela, dok su jojdrugi bili potpuno nepoznati. Čudnih pojmova je uspela da se seti.

– Jeste – složio se Džejson. Potom joj je i on pričao o Danu zahvalnostii o večeri koja ih čeka u hotelu.

– Zvuči kao previše hrane. Muka. – Klimnuo je glavom i nasmejao se.– Jeste, u pravu si. Ali to je lep praznik. To je dan kada treba zahvaliti

na dobrim stvarima koje su se desile i na blagoslovima koje smo primili.Kao na primer to što sada sediš i razgovaraš sa mnom – nežno je rekao. –Ove godine sam zahvalan na tebi. Svi smo zahvalni, Kerol – rekao je i Stivije diskretno krenula da izađe iz sobe, ali on joj je kazao da može da ostane.U poslednje vreme među njima nije bilo tajni.

– Ja sam zahvalna što imam vas dvoje – rekla je, posmatrajući ih. Nijebila sigurna ko su oni, ali bili su dobri prema njoj, i osećala je njihovuljubav. Gotovo je mogla da je napipa u toj sobi.

Neko vreme su ćaskali, ona se setila još nekih reči, mahom vezanih zapraznik. Reči pita s mlevenim mesom i bundevara pojavile su se niotkuda,ali Kerol nije znala šta one znače. Stivi joj je pomenula samo pitu sjabukama, jer u hotelu nisu mogli da naprave ostale. I konačno, Džejson iStivi su se spremili za polazak.

– Vraćamo se u hotel da obeležimo Dan zahvalnosti s Entonijem i Kloi– Džejson je nežno objasnio Kerol dok ju je držao za ruku. – Voleo bih da iti možeš da pođeš s nama. – Namrštila se kada je pomenuo hotel, kao dapokušava da izvuče nešto što je izmicalo njenom mentalnom kompjuteru, alijednostavno nije mogla.

– Koji hotel?– Ric. Tamo odsedaš kad god dođeš u Pariz. Obožavaš ga. Divan je.

Spremaju za nas posebnu večeru s ćuretinom u posebnoj trpezariji. – Tegodine su bili zahvalni za mnogo toga.

– Dobro zvuči – rekla je Kerol, s tužnim izrazom lica. – Ničega ne moguda se setim, ko sam, ko ste vi, gde živim... hotela... ne sećam se čak niDana zahvalnosti, ni ćurke, ni pita. – Tuga i nemoć naterale su joj suze naoči a njima se srce cepalo dok su je gledali takvu.

– Setićeš se – tiho je rekla Stivi. – Budi strpljiva. Ima previše podatakakojih treba da se setiš. Ne može sve odjednom. Polako – rekla je sljubavlju. – Uspećeš. Obećavam ti.

– Da li ti ispunjavaš obećanja? – upitala je, gledajući Stivi pravo u oči.Znala je šta je obećanje, iako se nije sećala ni imena hotela.

– Uvek – rekla je Stivi, svečano podižući ruku kao da se zaklinje, azatim se prekrstila s dva prsta, a Kerol se zasmejala i progovorila uglas snjom.

– Časna reč! Sećam se toga! – rekla je pobedonosno. A Stivi i Džejsonsu se nasmejali.

– Vidiš! Sećaš se značajnih stvari kao što je „časna reč“. Setićeš se iostalih – rekla je Stivi nežno.

– Nadam se – žustro je odvratila Kerol, dok ju je Džejson ljubio u čeloa Stivi je stezala za ruku. – Lepo se provedite. Pojedite malo ćuretine i zamene.

– Donećemo ti malo večeras – obećao je Džejson. On i deca su planiralida je posete nakon večere.

– Srećan Dan zahvalnosti – rekla je Stivi kada se nagnula da poljubiKerol u obraz. Osećala se čudno jer je za Kerol Stivi sada bila neznanac, aliipak je to učinila, a Kerol ju je uhvatila za ruku.

– Visoka si – rekla je, a Stivi se široko osmehnula.– Jesam. – Bila je viša od Džejsona, nosila je štikle, a on je imao preko

metar i osamdeset. – I ti si, mada ne kao ja. Srećan Dan zahvalnosti, Kerol.Dobro došla nazad u svet.

– Jebote – rekla je Kerol i nasmešila se, oboje su se nasmejali. Ovogaputa, oči su joj nestašno zaiskrile, a Stivi je osim zahvalnosti za Kerolinpovratak među žive, mogla samo da se nada da će ona jednom ponovo bitikao nekad i da će se vratiti doba vremena. Džejson je u međuvremenu

izašao i Stivi se osmehnula.– Jebi se – rekla je Stivi. – I to treba da znaš. Veoma je korisno.Kerol se široko osmehnula i pogledala u oči ženu koja je već petnaest

godina njena prijateljica. – Jebi se i ti – rekla je razgovetno, i obe su senasmejale, a Stivi joj je poslala poljubac i izašla iz sobe. Niko od njih nijeočekivao takav Dan zahvalnosti, ali bio je najbolji koji je Stivi dotaddoživela. A možda i Kerol.

7.

Sasvim slučajno, Matje je došao da poseti Kerol tog popodneva na Danzahvalnosti, dok su njena porodica i Stivi proslavljali praznik u hotelu. Bioje oprezan kada ju je posećivao. Nije želeo da ih sretne. I dalje mu je bilonelagodno, bez obzira na okolnosti. Situacija je u početku bila kritična, tenije želeo da ih ometa dok su u stanju šoka i žalosti. Ali pročitao je unovinama da se probudila i da joj je bolje, i zato je ponovo došao. Nijemogao da izdrži.

Polako je ušao u sobu i pogledao je, upijajući njen lik. Prvi put ju jevideo budnu. Srce mu je poskočilo od radosti kada ju je ugledao. U njenimočima nije bilo ni nagoveštaja prepoznavanja. Nije bio siguran da li je toposledica vremena ili udarca. Ali nakon svega što su preživeli zajedno, nijemogao ni da pomisli da ga se neće setiti. Svakog dana je mislio na nju. Biloje teško poverovati u to, da je zdrava, setila bi se bar njegovog lica.

Iznenađeno i začuđeno se okrenula ka njemu dok je ulazio u sobu, nemogavši da se seti ni da li ga je ikada ranije videla. Bio je visok, zgodan,sedokos muškarac prodornih plavih očiju i ozbiljnog lica. Izgledao jeautoritativno i ona se zapitala da nije možda lekar.

– Zdravo, Kerol. – On je prvi progovorio. Obratio joj se na engleskom steškim akcentom, pošto nije bio siguran, s pravom, da li se i dalje sećafrancuskog.

– Zdravo. – Bilo je očigledno da ga ne prepoznaje, što mu je umaloslomilo srce, s obzirom na to koliko su značili jedno drugome. Ona jedelovala bezizrazno. – Verovatno sam se mnogo promenio – rekao je. –Prošlo je dosta vremena. Ja sam Matje de Bjankur. – Na njenom licu nijebilo nikakve reakcije, ali mu se ljubazno osmehnula. Njoj su sada svi bilinepoznati, čak i bivši muž i rođena deca, a sada i ovaj čovek.

– Jeste li vi lekar? – upitala ga je, a on je odmahnuo glavom. – Jeste limi prijatelj? – upitala je oprezno, mada je bila svesna da ne bi ni dolazio danije. Ali to je bio njen način da ga pita da li se poznaju. Morala je da seoslanja na druge da bi to otkrila. Njega je pitanje zapanjilo. Dovoljno jebilo samo da je vidi, bio je zaljubljen u nju. Ona se, pak, nije sećala ničega.

Nije mogao a da se ne zapita šta je osećala prema njemu pre nesreće. Biloje jasno da sada ne oseća ništa.

– Da... da... jesam. Veoma dobar prijatelj. Dugo se nismo videli. –Odmah je shvatio da je izgubila pamćenje, i oprezno joj je pružaoinformacije. Nije želeo da je šokira. I dalje je delovala slabašno, poduprtana velikom bolničkom krevetu. Nije hteo da kaže previše jer je u sobi bila isestra. Nije znao da li sestra razume engleski, ali je za svaki slučaj biooprezan. A svakako nije mogao da se poverava ženi koja ga se čak i neseća.

– Upoznali smo se dok si živela u Parizu. – Doneo joj je cveće, i predaosestri veliki buket ruža.

– Živela sam u Parizu? – To je za nju bila novost. Niko joj to dosad nijepomenuo. Toliko toga nije znala o sebi da je počela da se nervira. Video jojje to u očima. – Kada? – Znala je da sada živi u Los Anđelesu, i da ježivela u Njujorku s Džejsonom, ali niko nije pominjao Pariz.

– Živela si ovde dve i po godine. Otišla si pre petnaest godina.– Oh. – Kerol je klimnula glavom i više ništa nije pitala, samo ga je

posmatrala. Nešto u njegovom pogledu ju je zbunjivalo, nešto nedokučivo idaleko. Nije bila sigurna šta je to, da li je dobro ili loše. Budio je snažnaosećanja. Nije se uplašila, ali osetila je nešto, i nije mogla da prepozna tajosećaj.

– Kako se osećaš? – ljubazno je upitao. Bilo je bezbednije govoriti osadašnjosti nego o prošlosti.

Kerol je dugo razmišljala o tome, tražeći reč, a onda ju je pronašla.Zbog njegovog prijateljskog obraćanja, osećala je da ga dobro poznaje , alinije bila sigurna. Bilo je gotovo kao sa Džejsonom, no ipak drugačije. –Zbunjeno – odgovorila je kad ju je pitao kako se oseća. – Ništa ne znam.Reči. Ne mogu da ih nađem. Ni ljude. Imam dvoje dece – rekla je Kerol,još uvek iznenađena. – Sada su odrasli ljudi – objasnila je, kao da podsećasamu sebe. – Entoni i Kloi. – Bila je ponosna što se setila njihovih imena.Upijala je sve što su joj govorili. Bilo je mnogo toga.

– Znam. Upoznao sam ih. Divni su. Kao i ti. – I dalje je bila lepa kaonekad. Bio je zatečen saznanjem da vreme gotovo nije ni ostavilo traga nanjoj, mada je primetio ožiljak na obrazu, ali nije ga pomenuo. Izgledao je

veoma sveže. – Setićeš se. Sve će ti se vratiti. – Klimnula je glavom, alinije delovala ubeđeno. Još uvek je mnogo toga nedostajalo i ona je bilapotpuno svesna toga.

– Jesmo li bili dobri prijatelji? – upitala ga je, kao da traga za nečim.Šta god da je to, nije uspevala da dopre do njega. Nije mogla da ga pronađeu glavi. Šta god da joj je on značio, sad je nestalo, kao i ostali detalji iznjenog života. Njen um je bio prazan papir.

– Jesmo. – Zatim su neko vreme sedeli u tišini, i konačno, on opreznopriđe krevetu i nežno je uhvati za ruku. Dozvolila mu je to, ne znajući šta bidrugo. – Veoma mi je drago što se oporavljaš. Posetio sam te dok si bila ukomi. Pravi je blagoslov što si se probudila. – Znala je da i ostali takomisle. – Nedostajala si mi, Kerol. Mislio sam na tebe sve ove godine. –Želela je da ga pita zašto, ali nije se usudila. Zvučalo joj je isuvišekomplikovano. Nešto u njegovom pogledu izazivalo joj je nemir. Nijemogla da ga protumači, ali veoma se razlikovalo od Džejsonovog pogleda ipogleda njene dece. Oni su bili mnogo otvoreniji. Ovaj čovek je bioobavijen nekakvim velom tajne, kao da postoji mnogo toga što joj nijerekao, što se naslućuje u njegovim očima. Bilo joj je teško da shvati.

– Lepo od tebe što si došao – rekla je ljubazno, pronalazeći frazu kojase najednom sama nametnula. Ponekad se i to dešavalo, a ponekad bimorala da se pomuči zbog samo jedne reči.

– Mogu li ponovo da dođem? – Klimnula je glavom, ne znajući šta bidrugo rekla. Skrivene poruke su je i dalje zbunjivale, a i dalje nije mogla nida nasluti ko je on. Predosećala je da je možda bio nešto više od prijatelja,ali nije rekao da su bili u braku. Nije mogla da pretpostavi kakvu ulogu jeodigrao u njenom životu.

– Hvala ti za cveće. Prelepo je – rekla je, tražeći u njegovim očimaneizgovorene odgovore.

– Kao i ti, draga moja – rekao je, ne puštajući njenu ruku. – Oduvek sibila lepa, i još uvek si lepa. Izgledaš kao devojčica.

Iznenadila se, shvativši nešto na šta dotad nije ni pomislila. – Ne znamkoliko godina imam. Znaš li ti? – Bilo mu je lako da izračuna, samo jedodao petnaest godina u odnosu na doba kada ga je napustila. Znao je dasigurno ima pedeset, iako nije izgledala tako, ali nije znao treba li on to da

joj kaže.– Mislim da nije važno. I dalje si veoma mlada. Ja sam sada starac.

Imam šezdeset osam godina. – Njegovo lice otkrivalo je godine, ali ne injegov duh. Imao je toliko energije i snage da je njegov izgled prkosiogodinama.

– Izgledaš mlađe – bila je ljubazna. – Ako nisi lekar, čime se baviš? –upitala je. Njoj je i dalje ličio na doktora, ako se zanemari činjenica da nijenosio beli mantil. Imao je dobro skrojeno tamnoplavo odelo i tamnosivikaput. Bio je dobro obučen. Imao je i belu košulju i ozbiljnu kravatu, sedakosa mu je bila uredno podšišana i sređena, a naočare bez rama odavale sutipičnog Francuza.

– Ja sam advokat. – Nije joj rekao čime se bavio ranije. Više nijevažno.

Klimnula je glavom i ponovo ga odmerila, a on je prineo njenu rukuusnama i nežno joj poljubio prste. I dalje su bili modri od posledica pada. –Ponovo ću te posetiti. Moraš da se oporaviš. – A zatim je dodao: – Stalnomislim na tebe. – Nije znala zašto. Mučilo ju je to što se ne seća ničega izprošlosti, čak ni svojih godina i zanimanja. Svi su bili u prednosti. Znali susve što ona ne zna. A sada je i ovaj stranac znao delić njene prošlosti.

– Hvala – bilo je sve što je uspela da mu kaže, dok je on nežno spuštaonjenu šaku na krevet. Ponovo joj se osmehnuo i sledećeg trenutka otišao.Sestra ga je prepoznala, ali ništa nije rekla Kerol. Neprikladno bi bilo daona komentariše to što ju je posetio bivši ministar. Na kraju krajeva, Kerolje filmska zvezda i verovatno poznaje mnogo uticajnih ljudi. Ipak, bilo jeočigledno da joj je Matje de Bjankur bio izuzetno privržen i da ju je dobropoznavao. Čak je i Kerol to osetila.

Ostali su došli iste večeri nakon praznične gozbe. Bili su dobroraspoloženi, a Stivi joj je donela pomalo od svega što su večerali, i sve jojobjasnila. Kerol je zainteresovano probala svako jelo, rekla je da joj se nedopada ćurka, ali veoma su joj se svideli slatkiši od sleza.

– Mama, pa ti mrziš te slatkiše – obavestila ju je Kloi zapanjeno. –Uvek si govorila da je to đubre i nisi nam dozvoljavala da ih jedemo kadsmo bili deca.

– Baš šteta. Sviđaju mi se – rekla je, uz stidljiv osmeh, a zatim ispružila

ruku ka svom mlađem detetu. – Žao mi je što sada ništa ne znam. Pokušaćuda se setim. – Kloi je klimnula glavom i oči su joj se napunile suzama.

– Ne mari, mama. Mi ćemo ti pomoći. Mnogo toga nije ni važno.– Jeste – rekla je Kerol nežno. – Želim sve da znam. Šta voliš, šta ne

voliš, šta volimo da radimo zajedno, šta smo radile dok si bila mala.– Često si bila odsutna – rekla je Kloi tiho, a otac joj je uputio prekoran

pogled. Bilo je prerano za takve razgovore.– Zašto sam često bila odsutna? – Kerol je opet izgledala zbunjeno.– Naporno si radila – rekla je Kloi kratko, dok je Entoni zadržao dah.

Slušao je to godinama, i ti razgovori između njegove majke i sestre nikadase nisu dobro završavali. Nadao se da ovoga puta neće biti tako. Nije želeoda se majka sada uzbuđuje zbog toga. I dalje je bila veoma osetljiva, i ne bibilo pošteno optuživati je za nešto čega se ona i ne seća. Kerol nije moglada se odbrani.

– Šta sam radila? Čime sam se bavila? – Kerol je pogledala u Stivikada je postavila to pitanje, kao da bi mlada žena mogla da joj odgovori.Već je osetila da među njima postoji neka posebna veza, iako nije znaladetalje, niti se sećala njenog imena i lika.

– Ti si glumica – objasnila joj je Stivi. Niko joj još to nije rekao. –Veoma ugledna glumica. Ti si velika zvezda.

– Zaista? – Kerol je bila zatečena. – Da li me ljudi prepoznaju? –Začudila ju je i sama pomisao na to.

Svi su se nasmejali, a Džejson je prvi progovorio. – Možda nije trebaloda ti kažemo, da se ne uobraziš. Ti si verovatno jedna od najpoznatijihfilmskih zvezda na svetu.

– Baš čudno. – Prvi put se setila reči čudno, i svi su se nasmejali.– Nije nimalo čudno – rekao je Džejson. – Ti si veoma dobra glumica.

Snimila si mnogo filmova i osvojila neke veoma značajne nagrade. DvaOskara i Zlatni globus. – Nije bio siguran da li se seća šta to uopšte znači,a izraz njenog lica je govorio da se ne seća. Ipak, reč filmovi probudila jeneka sećanja. Znala je šta je to. – Svi na svetu znaju ko si ti.

– Kako se ti osećaš zbog toga? – okrenula se i upitala Kloi, i natrenutak je bila ona stara. Svi u sobi su zadržali dah dok su čekali da Kloiodgovori.

– Ne baš prijatno – prošaputala je. – Bilo je teško kada smo bili mali. –Kerol se rastužila kada je to čula.

– Ne budi luda – prekinuo ju je Entoni, pokušavajući da popraviraspoloženje. – Bilo je sjajno imati mamu filmsku zvezdu. Svi su namzavideli, išli smo na svakakojaka zanimljiva mesta, a ti si bila prelepa. Idalje si. – Nasmešio se majci. Oduvek je mrzeo njihove prepirke i Kloinonezadovoljstvo dok je odrastala, mada je u poslednje vreme bilo malobolje.

– Možda je tebi bilo lepo – brecnula se Kloi. – Meni nije. – Zatim seokrenula ka majci, a Kerol ju je saosećajno pogledala i stisnula joj ruku.

– Izvini – bilo je sve što je rekla. – Ni meni to ne zvuči zanimljivo. Dasam ja dete, volela bih da je moja mama stalno uz mene. – A onda jeiznenada pogledala u Džejsona. Prisetila se još jednog važnog pitanja. Bilojoj je teško što ništa ne zna. – Imam li ja majku? – Odmahnuo je glavom,laknulo mu je što su nakratko promenili temu. Kerol se tek probudila izmrtvih posle jezivih nedelja i nije želeo da je Kloi uznemirava, ili još gore,da započinje svađu s njom, a svi su znali da je sposobna da uradi takonešto. Među njima je bilo mnogo nesporazuma, daleko više nego izmeđumajke i sina. Entoni nikada nije bio kivan na majku zbog njenog zanimanja iuvek je od nje očekivao daleko manje nego Kloi. Bio je mnogosamostalniji, čak i kao dete.

– Tvoja majka je umrla kada si imala dve godine – objasnio joj je. –Otac ti je umro kad si imala osamnaest. – To znači da je bila siroče.Odmah se setila te reči.

– Gde sam odrasla? – upitala je zainteresovano.– U Misisipiju. Na farmi. – Ničega se nije sećala. – Otkrili su te s

osamnaest godina i odveli u Holivud. Živela si u Nju Orleansu, gde su te ipronašli. – Klimnula je glavom i ponovo se okrenula ka Kloi. Sada ju jeviše zanimala ona nego sopstvena prošlost. To je bila novost. Kao da sevratila kao neko drugi, promena je bila gotovo neprimetna, ali činilo joj seda više nikada neće biti kao nekad. Ipak, bilo je prerano za zaključke.Kretala je iz početka, i računala je na njihovu pomoć. Kloi je to učinilaurođenom iskrenošću i nepromišljenošću. U početku su se svi zabrinuli, aliStivi je ubrzo pomislila da je tako možda i najbolje. Kerol je to dobro

primila. Želela je da zna sve o sebi i o njima, i dobro i loše. Morala je daispuni praznine u sećanju, a bilo ih je previše.

– Žao mi je što sam često bila odsutna. Moraćeš da mi pričaš o tome.Želim da znam sve, želim da znam kako je bilo tebi. Prekasno je, ti si sadodrasla. Ali možda možemo nešto da promenimo. Kako ti je sada?

– Dobro – rekla je Kloi iskreno. – Živim u Londonu. Ti me posećuješ.Dolazim kući za Božić i za Dan zahvalnosti. Više mi se ne sviđa LosAnđeles. Lepše mi je u Londonu.

– Gde si studirala? – upitala je Kerol.– Na Stenfordu.Kerol nije reagovala. To joj je zvučalo nepoznato.– To je odlična škola – uključio se Džejson, a Kerol je klimnula glavom

i potom se osmehnula ćerki.– Od tebe ne bih ni očekivala nešto drugo. – Ovoga puta se Kloi

nasmešila.Posle su prešli na vedrije teme, i na kraju su se vratili u hotel. Kerol je

bila umorna kada su otišli. Stivi je poslednja izašla iz sobe, zastala natrenutak i došapnula prijateljici:

– Bila si sjajna s Kloi.– Moraćeš da mi ispričaš ponešto. Ništa ne znam.– Razgovaraćemo – obećala je Stivi, i tek tada primetila ruže na stolu u

uglu sobe. Bilo ih je bar dva tuceta, crvenih, s dugim stabljikama. – Odkoga su ove ruže?

– Ne znam. Od nekog Francuza koji me je posetio. Zaboravila samnjegovo ime. Rekao je da smo stari prijatelji.

– Čudi me da ga je obezbeđenje pustilo. Ne bi smeli to da rade. – Smelisu da je posećuju samo članovi porodice, ali nijedan francuski čuvar nećeodbiti bivšeg ministra Francuske. – Svako može da kaže da je stari prijatelj.Ako ne budu pazili, nećeš moći da živiš od obožavalaca. – Na ulazu je bilona stotine buketa. Stivi i Džejson su rekli da ih razdele ostalim pacijentima.Ispunili su nekoliko soba. – Nisi ga prepoznala? – Bilo je to glupo pitanje,ali ipak ga je postavila, za svaki slučaj. Nikad se ne zna. Pre ili kasnije,sećanja će isplivati na površinu. Stivi je očekivala da se to desi svakogtrenutka, i nadala se tome.

– Naravno da nisam – bilo je sve što je Kerol rekla. – Zašto bihprepoznala njega kad se ne sećam ni rođene dece?

– Samo pitam. Reći ću čuvaru da malo bolje pripazi. – Već je primetilaneke propuste u obezbeđenju koji joj se nisu dopadali, i žalila se. Kadadežurni čuvar ode na pauzu, niko ga ne zamenjuje i bilo ko može da uđe.Neko je očigledno i ušao. Želeli su da Kerol ima bolje obezbeđenje. – Usvakom slučaju, cveće je lepo.

– I on je bio prijatan. Nije ostao dugo. Rekao je da poznaje moju decu.– To svako može da kaže. – Morali su da je zaštite, od njuškala,

paparaca, obožavatelja, i ko zna koga. Ipak, ona je zvezda, a u bolnici nikadnisu imali tako poznatog pacijenta. Predložila je Džejsonu da unajmeprivatno obezbeđenje, ali u bolnici su tvrdili da mogu da se izbore sproblemom. Stivi će ih podsetiti da budu pažljiviji. Poslednje što žele jesteda se ušunja neki fotograf i slika je. Kerol više nije spremna na takvonarušavanje privatnosti mada se ranije gotovo svakodnevno suočavala s timproblemom. – Videćemo se sutra. Srećan ti Dan zahvalnosti, Kerol – reklaje Stivi i srdačno se osmehnula.

– Jebi se – rekla je Kerol razdragano, i obe su se nasmejale. Bilo joj jesve bolje i bolje. Na trenutak je zvučala kao ona stara.

8.

Sutradan su Džejson, Kloi i Entoni otišli u Luvr, a zatim i u kupovinu.Vratili su se u hotel i ručali u baru, u prizemlju. Džejson i Entoni su potomotišli u svoje sobe da obave neke poslovne razgovore. Obojica suzaostajala s ugovorima na kojima su radili. Ali bile su to vanredneokolnosti, i njihovi klijenti su imali razumevanja. Nekolicina Džejsonovihpartnera ih je zamenjivala na različitim projektima. Planirali su danadoknade izgubljeno kada se vrate.

Kloi je otišla na plivanje i na masažu dok su njen brat i otac radili.Uzela je slobodne dane na poslu. Njeni saradnici su bili veomapredusretljivi. Rekli su joj da ostane u Parizu s majkom koliko god to budepotrebno. Tog popodneva je čak imala vremena i volje da se javi momkukojeg je nedavno upoznala u Londonu. Ispričala mu je o majčinoj nesreći, aon je bio pažljiv i saosećajan. Obećao je da će joj se uskoro javiti, i rekaoda želi da je vidi kada se vrati u London. Planirao je da joj se javi i bio jeoduševljen što ga je nazvala. Zvao se Džejk.

Pošto su ostali bili zauzeti, Stivi je iskoristila priliku da bude nasamo sKerol. Lekari su joj rekli da joj ispriča što više o njenom životu. Nadali suse da će tako uspeti da je podstaknu da se priseti svega. Stivi nije imalaništa protiv, ali nije želela da uznemiri Kerol tužnim događajima, kojih jebilo dosta.

Ponela je sendvič i sela naspram Kerol da razgovaraju. Nije imalanikakav poseban plan. Kerol je postavljala brojna pitanja. Primera radi,prethodnog dana je pitala za svoje roditelje. Počinjala je od nule.

Stivi je bila na pola sendviča kada ju je Kerol upitala za razvod. Ali uovom slučaju, Stivi je morala da prizna da ne zna baš mnogo.

– Tada nisam radila za tebe. Znam da se Džejson posle razvoda oženionekom ruskom manekenkom, čini mi se. Razveli su se otprilike godinu danapo tvom povratku iz Francuske. Tek sam ti se bila pridružila i nisi mi sepreviše poveravala. Mislim da je nekoliko puta dolazio i posumnjala samda te je pitao da se pomirite. To je bila samo moja pretpostavka, ti mi ništanisi rekla. I nikada mu se nisi vratila. U to vreme bila si prilično ljuta na

njega. Trebalo je nekoliko godina da se sve smiri. Do tada, stalno ste sesvađali preko telefona, zbog dece. U poslednjih deset godina bili ste dobriprijatelji. – Kerol je to i sama shvatila i klimnula je glavom, pokušavajućida se priseti bilo čega iz vremena kada je bila udata za Džejsona, ali nijemogla. Sećanja su izbledela.

– Da li sam ja napustila njega ili on mene?– Ni to ne znam. Moraćeš njega da pitaš. Znam da ste živeli u Njujorku.

Bili ste u braku deset godina. Zatim si ti otišla u Francusku. Tamo sisnimala veoma važan film. Mislim da je razvod već bio u toku. Ostala si uParizu još dve godine nakon snimanja, zajedno s decom. Kupila si kuću iprodala je godinu dana nakon povratka u Los Anđeles. Bila je to baš lepakućica.

– Kako ti to znaš? – Kerol je bila zbunjena. – Da li si radila za menedok sam bila u Parizu? – Opet se zbunila. Toliko toga je morala da shvati ipoređa hronološki.

– Nisam, došla sam da je zatvorim umesto tebe. Doputovala si nanekoliko dana, rekla mi šta želiš da zadržiš i vratila se u Los Anđeles, a jasam se pobrinula za ostalo. Kuća je bila mala, ali prelepa. Iz osamnaestogveka, čini mi se, imala je boiseries i parket, velike francuske prozore kojisu gledali na vrt, i kamine na svakom ćošku. Bilo mi je žao što je nisizadržala.

– Zašto nisam? – pitala je Kerol, mršteći se dok ju je slušala. Želela jeda se seti svega toga, ali nije mogla.

– Rekla si da je predaleko. U to vreme si mnogo radila. Nisi imalavremena da dolaziš u Pariz između snimanja. Sada imaš, ali tada je bilodrugačije. Mislim da nisi ni želela da se vratiš. – Stivi nije želela da ispričaostatak. – Htela si da provodiš više vremena s decom, posebno s Kloi.Entoni je oduvek bio samostalan. – Stivi ga je poznavala od njegovejedanaeste godine, i čak ni tada mu nije smetalo da ostaje sam ili sprijateljima i da provodi raspust kod oca u Njujorku. Kloi je želela daprovodi više vremena s majkom i smatrala je da joj Kerol ne posvećujedovoljno pažnje. Po Stivinom mišljenju, bila je veoma zahtevno dete, i jošuvek je takva, mada daleko manje. Kloi sada imala svoj život i više nezahteva od majke da joj posvećuje toliko vremena. Ali i dalje želi da bude

u centru pažnje kada je s njom.– Da li je u pravu u vezi s onim što je rekla juče? – Kerol je izgledala

istinski zabrinuto. Zapravo, želela je da zna da li je dobra osoba. Bilo jezastrašujuće ne znati to.

– Nipošto – rekla je Stivi kratko. – Nešto od toga sigurno jeste istina.Sigurno si mnogo radila dok su bili mali. Imala si dvadeset osam godinakada se Kloi rodila i bila si na vrhuncu karijere. Tada se nismo poznavale.Ja sam se pojavila sedam godina kasnije. Ali ona je već tada bila ljuta natebe. Mislim da si ih vodila sa sobom na snimanja kad god si mogla,zajedno s privatnim učiteljem, osim kada si snimala na neobičnimlokacijama, kao što je na primer Kenija. Međutim, kad god si snimala nanekoj urbanoj lokaciji vodila si ih, čak i kada sam ja počela da radim zatebe. S vremenom, Entoni više nije želeo da ide, a kada su krenuli u srednjuškolu, nisu smeli da izostaju s nastave. Do tada, uglavnom su putovali stobom, što je izazivalo nezadovoljstvo u njihovoj školi. Ali nezadovoljna jebila i Kloi kad ih ne bi povela. – I više od toga, kako je Kloi rasla, Stivi jesve češće podozrevala da ona želi da bude kao njena mama, što jepredstavljalo mnogo veći problem. Ali to nije pomenula Kerol. – Sigurnasam da nije lako biti dete poznate ličnosti, ali oduvek sam se divila tvomtrudu, nastojanju da provodiš s njima što više vremena, čak i sada. Nikadase nije desilo da otputuješ nekud a da ih ne posetiš u Londonu i Njujorku.Nisam sigurna da Kloi shvata koliko je to neuobičajeno, niti koliko trudazahteva. Pomalo je nazahvalna, bar kad je reč o vremenu koje si provodila snjom dok je bila dete. Koliko ja znam, bila si veoma dobra majka. Mislimda je ona jednostavno želela više.

– Zašto?– Neki ljudi su naprosto takvi – rekla je Stivi znalački. – Mlada je,

izboriće se ona s tim, ako bude htela. U suštini, ona je dobro dete. Samo menervira kada te kinji. Mislim da to nije pošteno prema tebi. Ona je i daljevelika beba. Mora da odraste. – Onda joj se nasmešila. – Uostalom, ti si jerazmazila. Daješ joj sve što poželi. Ja to znam. Plaćam račune.

– Sram me bilo – rekla je Kerol blago. Sada je govorila sasvim dobro.Pronalazila je reči, ali ne i priču iza njih. – Šta misliš, zašto to radim?

– Griža savesti. Velikodušnost. Voliš svoju decu. Dobro ti ide i želiš to

da podeliš s njima. Kloi te ponekad iskorišćava, pokušava da te natera dase osetiš krivom, mada nekad pomislim da ona zaista misli da je prevarenakao dete. Čini mi se da je želela da njena majka bude obična domaćica izpredgrađa koja po ceo dan ide za njom i nema druge obaveze. Kada si bilau gradu, svakog dana si išla po nju u školu, ali ti nisi samo snimala filmove.Bila si veoma zauzeta.

– Čime to? – Dok je slušala Stivi činilo joj se da sluša priču o nekomdrugom. Kerol nije imala osećaj da razgovaraju o njoj. Žena koju je Stiviopisivala bila joj je potpuno nepoznata.

– Godinama se boriš za ženska prava. Putovala si po nerazvijenimzemljama, govorila u Senatu, bila u Ujedinjenim nacijama, držala govore.Potpuno si posvećena onome u šta veruješ, i ja mislim da je to sjajno.Oduvek sam ti se divila zbog toga.

– A Kloi? Da li mi se i ona divi zbog toga? – rekla je Kerol tužno. Naosnovu onoga što joj je Stivi ispričala, nije delovalo tako.

– Ne. Čini mi se da je sve što joj oduzima vreme i novac samo dodatnonervira. Možda je isuviše mlada da bi brinula o takvim stvarima. Dabudemo iskreni, ta putovanja su ti oduzimala dosta vremena, kad nisi bilana snimanjima.

– Možda je trebalo da ostanem kod kuće – rekla je Kerol, pitajući se dali je sada moguće nadoknaditi načinjenu štetu. Nadala se da jeste. Činilo jojse da treba da nadoknadi nešto svojoj ćerki, čak iako je ona bila pomalorazmažena.

– To onda ne bi bila ti – kratko je rekla Stivi. – Uvek imaš hiljadustvari na umu.

– A sada?– Ne toliko. Usporila si poslednjih nekoliko godina. – Stivi je pazila šta

govori, zbog Šona. Nije bila sigurna da li je Kerol spremna da čuje za njega,i da se izbori s osećanjima koja bi to moglo da probudi, posebno ako bi sesetila svega.

– Zaista? Zašto? Zašto sam usporila? – Kerol je delovala zabrinuto itrudila se da podstakne sećanja.

– Možda si se umorila. Mnogo si izbirljivija u vezi s izborom filmovakoje snimaš. Poslednje tri godine ništa nisi snimila. Odbila si brojne uloge.

Želiš one koje će ti nešto značiti, a ne samo nešto što je privlačno ikomercijalno. Pišeš knjigu, ili bar pokušavaš. – Stivi se nasmešila. – Zatosi i došla u Pariz. Mislila si da će ti to pomoći da razjasniš neke stvari. –Umesto toga, umalo te je koštalo života. Stivi će se večno kajati zbog togašto je Kerol krenula na ovo putovanje. I dalje ju je potresala činjenica da jeumalo izgubila tu ženu koju toliko voli i divi joj se. – Mislim da ćeš višesnimati kada završiš tu knjigu. Reč je o romanu, ali mislim da će u njemubiti mnogo toga o tebi samoj. Možda zato nisi mogla da pišeš.

– Da li su to jedini razlozi za usporavanje? – Kerol ju je posmatrala sdetinjom nevinošću, i Stivi je napravila dugu pauzu, ne znajući šta da jojodgovori. Odlučila se za istinu.

– Nisu. Postoji još jedan razlog. – Stivi je uzdahnula. Nije želela to dajoj kaže, ali neko će joj pre ili kasnije reći, pa bolje da to bude ona. – Bilasi udata, za divnog čoveka. Zaista divnog.

– Nemoj mi reći da sam se ponovo razvela – rekla je Kerolnezadovoljno. Dva razvoda su joj delovakla previše. I jedan je dovoljnotužan.

– Nisi – utešila ju je Stivi. Obudoveti, izgubiti čoveka koga voliš,mnogo gore. – Bila si u braku osam godina. Zvao se Šon. Šon Klark. Udalasi se za njega kada si imala četrdeset a on trideset pet. Bio je veomauspešan producent, mada nikada niste zajedno radili na nekom filmu. Bio jeizuzetno dobar čovek i mislim da ste bili veoma srećni. Tvoja deca su gaobožavala. On nije imao svoje dece, niti ste imali zajedničke. Kako godbilo, pre tri godine se razboleo. Teško se razboleo. Rak jetre. Godinu danaje bio na terapiji, i primio je to veoma filozofski. Veoma smireno. Veomadostojanstveno je prihvatio sve što mu se desilo. – Stivi je uzdahnula prenego što je nastavila. – Umro je, Kerol. Na tvojim rukama. Godinu dananakon što se razboleo. Pre dve godine. Bila je to velika promena. Mnogo sipisala, malo si putovala, provodila si vreme s decom. Odbila si brojneuloge, mada si rekla da ćeš se vratiti poslu kada napišeš knjigu. I javerujem da hoćeš, da ćeš je napisati i vratiti se filmu. Ovo putovanje je bilodeo plana. Mislim da si mnogo sazrela nakon njegove smrti. Mislim da sisada jača. – Ili je bar bila pre bombaškog napada. Neverovatno je da seizvukla i ko zna kakve će posledice to ostaviti, kada se svedu računi. Još

uvek je prerano. Kada ju je Stivi pogledala, niz Keroline obraze tekle susuze. Stivi ju je dotakla za ruku i pomilovala je. – Izvini. Nisam želela sveto da ti ispričam. Bio je divan čovek.

– Drago mi je da jesi. Veoma je tužno. Izgubila sam muža koga samsigurno volela, a sada ga se čak i ne sećam. To je kao da izgubiš sve što siimao ili voleo. Izgubila sam sve ljude u svom životu i našu zajedničkuprošlost. Ne sećam se čak ni njegovog lica, ni imena, niti svog braka sDžejsonom. Ne sećam se ni rođena svoje dece. – Njoj je to izgledalo kaoprava tragedija, gore i od same eksplozije bombe. Lekari su joj sveobjasnili. Zvučalo je nestvarno. Kao i sve ostalo. Kao da je taj životpripadao nekom drugom, a ne njoj.

– Nisi izgubila nikoga osim Šona. Svi ostali su uz tebe. A s njim siprovela divne trenutke kojih ćeš se jednoga dana setiti. Ostali su i daljeovde, na ovaj ili onaj način. Tvoja deca, Džejson, tvoj posao. I prošlost jetu, iako je se još uvek ne sećaš. Veze koje postoje među vama i daljepostoje. Ljudi koji te vole neće te napustiti.

– Ne znam čak ni šta im značim, ko sam... šta oni meni znače – rekla jeKerol potišteno, i izduvala nos u maramicu koju joj je dodala sestra. –Osećam se kao brod koji je potonuo i sa sobom povukao sve što ima.

– Nije potonuo. Izgubljen je u magli. Kada se magla raziđe, pronaći ćešsvoje stvari, i sve ljude s tog broda. Ionako je većina toga samo teret.Možda ti je i bolje bez toga.

– A šta je s tobom? – upitala je Kerol, posmatrajući je. – Šta značimtebi? Da li sam dobar poslodavac? Da li sam dobra prema tebi? Voliš lisvoj posao? Kakav je tvoj život? – Želela je da zna kakva je Stivi osoba, ane samo kakva je ona prema njoj. To ju je zaista zanimalo. Iako je izgubilapamćenje, Kerol je ostala ona dobra žena koju je Stivi volela.

– Volim svoj posao, i tebe. Možda i previše. Volim da radim za tebeviše nego bilo šta. Volim tvoju decu, posao koji obavljamo zajedno, ciljeveza koje se boriš. Dobar si čovek i zato te toliko volim. Zaista si dobraosoba, Kerol. I dobra majka. Ne dozvoli Kloi da te ubedi u suprotno. –Stivi se nervirala zbog toga. Kloi je i sama umnogome doprinelaproblemima među njima dvema. Bila je stroga prema svojoj majci, aponekad i ogorčena zbog prošlosti. Stivi je smatrala da treba da zaboravi na

sve to i da nije pošteno što sada sve to pominje.– Nisam sigurna da sam se dovoljno posvetila Kloi – rekla je Kerol tiho

– ali drago mi je što ti misliš da sam dobar čovek. Teško je kada to neznaš. Kada nemaš predstavu o tome ko si ili kakav si bio prema drugimljudima. Što se mene tiče, ne bi me čudilo ni da sam običan baksuz i da si tisamo ljubazna prema meni. Ne mogu da posnesem to što se ničega nesećam, i što ne znam šta mi je ko značio u životu. Plaši me razmišljnje otome. – Zaista ju je plašilo. Kao da je letela u mraku. Nije mogla da znakada će naleteti na zid, kao što je naletela kada je eksplodirala bomba. – Ašta je s tvojim životom? – upitala je Stivi. – Jesi li udata?

– Nisam. Živim s jednim muškarcem – rekla je Stivi, i zastala.– Voliš li ga? – zanimalo je Kerol. Želela je da zna sve, o svima. Morala

je da sazna ko su oni da bi otkrila sebe.– Ponekad – bila je iskrena Stivi. – Ne uvek. Nisam sigurna u svoja

osećanja prema njemu i zato se nikad nisam udala za njega. Uostalom,udata sam za svoj posao. On se zove Alan. Novinar je. Često putuje, štomeni odgovara. Naš odnos je prijatan i razborit. Ne bih to nazvala ljubavlju.A kada pomislim na udaju za njega, poželim da pobegnem koliko me nogenose. Nikada nisam imala žudela da se udam, tim pre što ne želim decu.

– Zašto? Znaš li?– Imam tebe – zadirkivala ju je Stivi, a zatim se uozbiljila. – Mislim da

ne nosim to u sebi. Nikad nisam osetila potrebu da budem majka.Zadovoljna sam ovim što imam. Imam psa, mačku, posao koji volim, imomka s kojim povremeno spavam. Možda je meni to dovoljno. Volim dasve bude jednostavno.

– Da li je on zadovoljan? – Kerol je zanimao Stivin život. Kerol je tosmatrala nedovoljnim. Stivi se očigledno nečega plašila, a Kerol nije moglada shvati šta je to.

– Verovatno nije na duže staze. Kaže da želi decu. Ali sa mnom nemože da ih ima – kratko je rekla Stivi. – Bliži se četrdesetoj i misli da trebada se venčamo. To bi moglo da nam dođe glave. Ne želim decu. Nikad ihnisam želela. Odavno sam donela tu odluku. Imala sam grozno detinjstvo iobećala sam sebi da nikome neću uraditi nešto slično. Sviđa mi se što samodrasla, što nemam obaveze, niti nekoga ko će mi jednog dana prebacivati

za sve moje greške. Pogledaj tebe i Kloi. Ako smem da kažem, mislim da sibila divna majka, a ona je ipak ljuta na tebe. Ne želim da mi se dogodinešto slično. Radije ću provoditi vreme sa svojim psom. A ako zbog togaizgubim Alana, to znači da nam nije bilo suđeno. Na samom početku sammu rekla da ne želim decu, i on se nije bunio. Možda njegov biološki satotkucava. Ne i moj. Ja ga nemam. Odbacila sam ga pre mnogo godina.Zapravo, bila sam toliko sigurna u to da sam podvezala jajnike još dok sambila na studijama, i nemam nameru to da menjam. Ne želim da usvojimdete. Volim svoj život takav kakav je. – Zvučala je potpuno ubeđena u onošto govori, dok ju je Kerol netremice posmatrala, pokušavajući da shvati štaje od toga strah, a šta istina. Bilo je i jednog i drugog.

– Šta će biti kada se meni nešto desi? Starija sam od tebe. Šta akoumrem? To jest, kada umrem, ne ako. Poslednje tri nedelje život mi je visioo koncu. Šta onda? Ako sam ja najznačajnija osoba u tvom životu, šta će sedesiti kada mene ne bude? Sigurno se plašiš toga. – To je istina, htela Stivida se suoči s tim ili ne.

– Svi se plašimo toga. Šta se događa kada ženi umre muž? Ili dete? Ili temuž napusti i ostaneš sama? Svi moramo da se suočimo s tim, pre ilikasnije. Možda ću ja umreti pre tebe. A možda ćeš jednog dana poludeti iotpustiti me, ako nešto zabrljam. U životu ništa nije sto odsto sigurno osimako svi zajedno ne skočimo s mosta kada napunimo devedeset godina.Čovek mora da rizikuje. Mora biti iskren i znati šta želi. Ja sam iskrenaprema sebi.

Bila sam iskrena i prema Alanu. Ako mu se ne sviđa, može da ide.Nikada ga nisam slagala i rekla da želim decu. Na početku sam mu stavilado znanja da ne želim da se udajem i da mi je posao sve na svetu. Za menese ništa nije promenilo. Ako on ne može da živi s tim, ili mu se ne sviđamzbog toga, onda mora da ode i pronađe ono što želi. To je sve što bilo kood nas može da uradi. Kockice se ponekad uklapaju samo na određenovreme.

Sigurno je bilo slično i s tobom i Džejsonom, inače biste još uvek bili ubraku. Gotovo ništa ne traje večno. Spremna sam da prihvatim to iiskoristim što bolje mogu. To je najviše što mogu da učinim. Naravno, Alanponekad izigrava drugu violinu u odnosu na tebe, i na moj posao. Ponekad

sam ja druga violina u njegovom životu. Meni to odgovara. Ali njemumožda smeta. Ako je tako, s nama je gotovo. Bilo je lepo dok je trajalo. Netragam za princom na belom konju, niti za savršenom ljubavnom pričom.Samo želim nešto praktično i stvarno što će mi odgovarati. Što će obomaodgovarati. On nije moj zarobljenik, niti ja želim da budem njegov. Tako jadoživljavam brak. – Bila je iskrena kao i uvek. Stivi nikada nikoga nijelagala, i nije se zavaravala. Uvek je bila razborita, kad je reč o njenomživotu, poslu, muškarcima. Zato je bila jaka, realna i prijatno društvo. Kerolje to shvatila. Stivi je bila samosvojna u svakom smislu te reči, i iskrena dosrži.

– Da li sam i ja tako mislila? – upitala je Kerol, ponovo zbunjena.– Rekla bih da si i ti uvek bila iskrena prema sebi, bar koliko ja znam.

Mislim da si mogla da se pomiriš s Džejsonom, kada se pokajnički vratiopo tvom povratku iza Pariza, ali nisi to uradila. Mislim da si spremnija nakomprimis nego ja i zato ti odgovara da budeš u braku. Ali nikada, ni zbogkoga i ni zbog čega nisi žrtvovala svoje vrednosti ili principe, svojusamosvojnost. Kada veruješ u nešto, ne odustaješ od toga. To mi se sviđakod tebe. Spremna si da se boriš za ono u šta veruješ, bez obzira naprepreke. To je divna osobina. Iznad svega želiš da budeš dobar čovek.

– Važno mi je i da znam da sam bila dobra majka – rekla je Kerol tiho.Iako je izgubila pamćenje, Kerol je znala da je to važan deo nje.

– I jesi – uveravala ju je Stivi.– Možda. Čini mi se da mnogo toga treba da nadoknadim Kloi. Spremna

sam na to. Možda ranije nisam to primećivala. – Sada kada kreće izpočetka, Kerol je bila spremna da bude pažljivija i da ovog puta sve odradikako treba. Pruženu priliku doživela je kao pravi dar i želela je da gaiskoristi. Bar je Entoni delovao zadovoljno onim što mu je pružila, ili jenaprosto bio učtiviji. Možda dečaci ne očekuju mnogo od svojih majki. AliKloi je očigledno očekivala i Kerol je mogla bar pokušti da smanji jazizmeđu njih. Želela je da pokuša.

Razgovarale su dok se nije smrklo, o detaljima iz njenog života koje jeStivi znala i kojih se sećala, o njenoj deci, muževima i Kerol ju je upitala dali je imala nekog muškarca u Parizu dok je živela u tvom gradu. Stivi jeneodređeno pretspotavila da je bila u vezi. – Šta god da se desilo, nije se

lepo završilo. Retko si to pominjala. A kada smo zatvorile kuću, jedva sičekala da odeš iz Pariza. Sve vreme si delovala povređeno. Nisi se viđalani sa kim, i čim si mi dala poslednja uputstva u vezi s kućom, odjavila si seiz hotela i otputovala u Los Anđeles. Ko god da je on, mislim da si seplašila da ćeš ga ponovo sresti. Nisi imala ozbiljnu vezu prvih pet godinakad sam počela da radim za tebe, sve dok se nisi zaljubila u Šona. Oduveksam predosećala da te je neko veoma povredio. Nisam znala da li je to bioDžejson ili neko drugi, a nismo se dovoljno poznavale da bih te pitala. –Kerol je sada žalila što je bilo tako. Nije bilo drugog načina da to sazna.

– I sada ne mogu da otkrijem – rekla je Kerol tužno. – Ako je postojaoneko u Parizu, on je zauvek izgubljen u mom sećanju. Možda više i nijevažno.

– Bila si prilično mlada. Imala si trideset pet kada si se vratila.Četrdeset kada si upoznala Šona. Ostali s kojima sam te viđala pre njegabili su samo zavaravanje, muškarci s kojima si izlazila. Zanimala su tejedino deca, posao i ciljevi za koje si se zalagala. Proveli smo godinu danau Njujorku, dok si igrala u brodvejskoj predstavi. Bilo je zabavno.

– Volela bih da mogu da se setim bar nečega – rekla je Kerol napeto.Još uvek nije mogla da dopre do prošlosti.

– Setićeš se – rekla je Stivi samouvereno, a zatim se nasmejala. – Verujmi, ja toliko toga želim da zaboravim iz svog života. Detinjstvo, na primer.Kakav je to pakao bio. Roditelji su mi bili alkoholičari. Moja sestra jezatrudnela s petnaest godina i završila u domu za posrnule devojke.Odrekla se deteta, rodila još dvoje kojih se takođe odrekla, doživela nervnislom, i završila na psihijatriji pre nego što je napunila dvadeset jednu. Sdvadeset tri je izvršila samoubistvo. Moja porodica je prava noćna mora.Jedva sam izvukla živu glavu. Zato verovatno i ne žudim za brakom iporodicom. Mislim da to donosi samo patnju i bol.

– Ne uvek – rekla je Kerol nežno. – Žao mi je. Rekla bih da ti nije bilolako.

– Nije – rekla je Stivi i uzdahnula. – Potrošila sam čitavo bogatstvo napsihijatra da bih se izborila s tim. Mislim da sam uspela, ali radije ne bihkomplikovala sebi život. Srećna sam što živim kroz tebe. Prilično uživamradeći za tebe.

– Ne vidim zašto. Meni ne zvuči tako. Pretpostavljam da je sve to sfilmovima uzbudljivo. Ali razvodi, muž na samrti, slomljeno srce u Parizu.Meni to ne zvuči naročito zabavno. Pre bih rekla da je to stvaran život.

– U pravu si. Niko ne može da mu umakne. Čak i kad si slavan, morašda se bakćeš s istim stvarima kao i svi mi, možda čak i više od nas. Ti siizuzetno dobro podnosila slavu. Bila si krajnje diskretna.

– I to je nešto. Hvala bogu na tome. Jesam li pobožna? – upitala je.– Ne naročito. Bila si izvesno vreme, kad je Šon bio na samrti i nedugo

nakon njegove smrti. Inače ne ideš često u crkvu. Odrasla si kaokatolikinja, ali mislim da se to više odrazilo na tvoj duh, nego na potrebu zastrogim religioznim ritualima. Živiš u skladu s tim, dobra si osoba. Nemoraš da ideš u crkvu da bi bila takva. – Postala je Kerolino ogledalo kojejoj je pokazivalo ko je bila i ko je sad.

– Volela bih da odem u crkvu kada izađem iz bolnice. Imam mnogorazloga za zahvalnost.

– I ja – rekla je Stivi, smešeći joj se. Zatim joj je poželela laku noć ivratila se u hotel, razmišljajući o svemu o čemu su tog dana razgovarale.Kerol je bila iscrpljena i zaspala je čvrstim snom i pre nego što je Stivistigla u hotel. Nastojanje da obnovi život koji je ispario zahtevao je mnogoenergije.

9.

U subotu posle Dana zahvalnosti, porodica je došla u kratku posetu, aliKerol je i dalje bila umorna od prethodnog dana. Dug razgovor sa Stivi,milion pitanja koja joj je postavila o svom životu, ta priča, ona sama,potpuno su je iscrpeli. Svi su videli da joj treba odmor, te su se zadržaliveoma kratko. Ponovo je zaspala i pre nego što su izašli, a Stivi je osetilagrižu savesti što prethodnog dana nije skratila razgovor, ali bilo je mnogotoga što je Kerol želela da sazna.

Kloi i Entoni su planirali da u nedelju odu u Dovil, i ubedili su Stivi dapođe s njima. Pomislila je da bi to moglo da bude zabavno, osim toga,Džejson je pomenuo da bi voleo da bude nasamo s Kerol. Oporavila senakon jednodnevnog odmora i bilo joj je drago što će ostati sama sDžejsonom. Mnogo toga je želela da čuje od njega lično, mnogo detalja izživota koji su proživeli zajedno.

Došao je u njenu sobu, poljubio je u obraz i seo. U početku surazgovarali o deci, i zaključili kako su izrasli u dobre ljude. Primetio je daje Kloi uzbuđena zbog svog prvog posla. A Entoni je vredno radio s njim uNjujorku, što i nije bilo veliko iznenađenje.

– Oduvek je bio sjajno dete – rekao je Džejson ponosno. – Odgovoran,plemenit. Bio je odličan student. Na fakultetu je igrao košarku u prvomtimu. Prosto je projezdio kroz pubertet. Uvek te je obožavao. – Džejson jojse nežno osmehnuo. – Misli da hodaš po vodi. Dva-tri puta je gledao svakitvoj film. Jedan je odgledao čak deset puta i vodio je sve svoje drugove.Svake godine bi na rođendanskoj proslavi pokazivao tvoju najnoviju sliku.Sam je to želeo. Mislim da nikada nije bio kivan ni na koga. Naprostoprihvata sve što mu se desi, a ako se desi nešto loše, pokušava to daiskoristi na najbolji mogući način. To je sjajna osobina. Ima zdrav odnosprema životu i uvek ispliva na površinu. Zvuči čudno, ali mislim da mu jeodgovaralo što si bila toliko zauzeta. Postao je snalažljiv i veomasamostalan. Za Kloi to ne mogu da kažem. Mislim da nije prihvatala tvojukarijeru dok je bila mala. Uvek žudi za nečim i stalno želi više nego štoima. Za nju, čaša nikad nije ni dopola puna. Za Entonija je prepuna. Čudno

je koliko braća i sestre mogu da se razlikuju.– Da li sam ih zanemarivala? – upitala je Kerol zabrinuto.– Nisi, ali često si odustvovala. Uglavnom si vodila i Kloi sa sobom na

snimanja. I više nego što sam ja mislio da treba. Izvukla bi je iz škole ipovela tutora. Čak ni to nije pomoglo. Kloi je jednostavno veoma zahtevna.Oduvek je bila takva.

– Možda ima prava da bude takva – rekla je Kerol otvoreno. – Ne znamkako sam mogla da snimim tolike filmove i da budem dobra majka. –Izgleda da ju je ta misao prilično mučila. Džejson je pokušao da je razuveri.

– Snalazila si se, i to prilično dobro. Mislim da si sjajna majka, ne samodobra.

– Nisam, ako je moja ćerka, naša ćerka – ispravila se uz osmeh –nesrećna.

– Nije nesrećna. Samo traži mnogo pažnje. Ispunjavanje njenih prohtevaje posao koji zahteva puno radno vreme, ako joj se to dozvoli. Niko nemože da napusti sve čime se bavi i svu pažnju posveti detetu. Dok smo biliu braku, zahtevao sam deo te pažnje. Da, bila si zauzeta dok su bili mali, alii jednom i drugom si poklanjala mnogo pažnje, posebno dok nisi snimala.Bilo je nekoliko napornih godina, u vreme kada si osvojila Oskare, kada sisnimala film za filmom. Ali čak i tada si ih vodila sa sobom. Snimala siepski film u Francuskoj i oni su sve vreme bili uz tebe. Kerol, da si bilalekar ili advokat, bilo bi još gore. Poznajem žene koje imaju normalanposao, neke od njih rade na Volstritu, i ne provode gotovo nimalo vremenasa svojom decom. Ti si uvek bila uz njih. Mislim da je Kloi želela mamukoja bi se posvetila samo njoj, koja ne radi, već sedi kod kuće, vikendompravi kolače s njom i po ceo dan je vozika unaokolo. Možeš li da zamisliškoliko bi to bilo dosadno?

– Možda i ne bi – rekla je Kerol tužno – ako je to ono što je njojtrebalo. Zašto nisam napustila glumu kada smo se venčali? – Sada joj se točinilo razumnim, ali Džejson se nasmejao i odmahnuo glavom.

– Mislim da još uvek ne shvataš da si velika zvezda. Bila si na vrhuncukarijere kada sam te upoznao, i postajalo je sve uzbudljivije. Ti si nasamom vrhu, Kerol. Bila bi prava šteta da si odustala od takve karijere.Ono što si ti uspela predstavlja neverovatno dostignuće, a uspela si i da

podržavaš ciljeve koji su važni tebi i svetu, i da iskoristiš svoje ime zadobrobit svih. I pored toga si bila dobra majka. Mislim da je Entoni zatotoliko ponosan na tebe. Svi smo. Čini mi se da bi Kloi uvek mislila da jeizvukla deblji kraj, bez obzira na sve. Naprosto je takva. Možda je to njennačin da dobije ono što želi ili što joj je potrebno. Veruj mi, tvoja decanikada nisu bila zapostavljena ili nevoljena. Daleko od toga.

– Volela bih da Kloi drugačije posmatra sve to. Izgleda veoma tužnokada govori o svom detinjstvu. – Kerol je osećala grižu savesti mada nijeznala šta je tačno uradila, ili propustila da uradi.

– Ide na terapiju – rekao je tiho. – Već godinu dana. Preboleće ona sveto. Možda će posle ove nesreće konačno shvatiti koliko je srećna što teima. Ti si majka s pet zvezdica. – Čak i sada, lišena sećanja, brinula je zasvoju decu, i bila mu je zahvalna na utešnim rečima. Dok ga je slušala,pitala se da li bi Kloi volela da ode s njom u London na nekoliko nedelja,kada se oporavi. Možda bi joj to pokazalo da je majka zaista voli i da želida provodi vreme s njom.

Nije mogla da se vrati u prošlost niti da prepravi istoriju, ali mogla je dase potrudi i ispravi neke stvari u budućnosti. Kloi očigledno smatra da jojje u detinjstvu nešto uskraćeno. Možda je ovo Kerolina prilika da se iskupii da joj pruži sve za šta misli da joj je uskraćeno. Bila je spremna na to.Ništa nije važnije. Knjiga koju je pokušavala da napiše, ako joj se ikadavrati, može da sačeka. Njeni prioriteti su se promenili nakon bombaškognapada. Bilo je to strašno buđenje i poslednja prilika da uradi pravu stvar.Želela je da je iskoristi dok još može.

Neko vreme su pričali o svemu i svačemu, a onda ga je nemo pogledaladok je sedeo na stolici gde je prethodnog dana sedela Stivi i pričala joj osvom životu. Želela je da čuje i njegovu priču.

– Šta se nama dogodilo? – tužno je upitala Kerol. Njihova pričaočigledno nije imala srećan kraj čim su se razveli.

– Uh... to je teško pitanje... – Nije bio siguran da li je spremna da čujesve to, ali ona je tvrdila da jeste. Morala je da zna ko su njih dvoje, šta imse desilo, zašto su se razveli i šta se dešavalo posle toga. Sada je znala zaŠona, čula je od Stivi, ali znala je vrlo malo o svom životu sa Džejsonom,osim da su bili u braku deset godina, da su živeli u Njujorku i da imaju

dvoje dece. Ostalo je za nju bilo misterija. Stivi nije znala detalje, a Kerolse ne bi ni usudila da pita decu, koja su u to vreme ionako bila isuviše malada bi znala šta se desilo.

– Da budem iskren, nisam baš siguran – konačno je odgovorio. –Godinama sam pokušavao da shvatim. Mislim da je najlakše odgovoriti dasam prolazio kroz krizu srednjih godina, dok si ti imala ozbiljnu karijeru. Tadva elementa su se sudarila i rasturila nas. Ali bilo je komplikovanije. Upočetku je bilo sjajno. Kada sam se oženio tobom, već si bila zvezda. Imalasi dvadeset dve, a ja trideset jednu godinu. Već pet godina sam bio uspešanna Volstritu i želeo sam da finansiram neki film. To nije donosilo nikakvuposebnu finansijsku dobit, naprosto je izgledalo zabavno. I sâm sam bioklinac i želeo sam da upoznam lepe devojke. Ništa više od toga. Upoznaosam Majka Epelsona na sastanku u Njujorku. On je tada bio velikiproducent i radio je kao tvoj agent otkako te je otkrio. I dalje je tako –obavestio ju je. – Pozvao me je u Los Anđeles, ugovarao je nekakav posao.I tako sam ja došao, potpisao se na isprekidanoj liniji kao finansijer filma iupoznao tebe.

Bila si najlepša devojka koju sam dotad video, a povrh svega, bila sifina, ljupka, mlada i nevina. Tada si još uvek bila puna južnjačkog duha.Već četiri godine si radila u Holivudu, a i dalje si bila neodoljiva, nevinaklinka, a ipak i velika zvezda. Kao da te uspeh i slava nisu promenili.Pristojna, krotka, iskrena devojka, koja se verovatno nimalo nije promenilaotkako je otišla s očeve farme u Misisipiju. Još uvek si imala južnjačkiakcenat. I to mi se svidelo. A onda te je Majk naterao da ga se otarasiš.Uvek mi je nedostajao. Bio je deo ljupkosti koju sam voleo kod tebe.Zaista si bila samo obična klinka. Do ušiju sam se zaljubio ui tebe, a ni tinisi bila ravnodušna.

Doleteo sam nekoliko puta dok si snimala film, samo da bih te video.Razvlačili su naša imena po tabloidima i časopisima. Vunderkind sVolstrita u vezi s najtraženijom zvezdom Holivuda. Bila si ono pravo. Nijebilo glamuroznije zvezde od tebe. – Nasmešio joj se. – I dalje je tako –rekao je velikodušno. – Jednostavno nisam bio navikao na sve to. Mislimda nikada nisam navikao. Imao sam običaj da se uštinem kada se ujutruprobudim jer nisam mogao da verujem da sam se oženio Kerol Barber. Ima

li nešto bolje od toga?Venčali smo se šest meseci pošto smo se upoznali, kada si završila

snimanje. Isprva si govorila da si isuviše mlada za udaju, što je verovatnobilo tačno. Nagovorio sam te, a ti si bila iskrena. Rekla si da nisi spremnada odustaneš od karijere. Želela si da snimaš filmove. Ludo smo sezabavljali. Nikada se nisam tako dobro provodio kao tada s tobom.

Majk nas je jednog vikenda odveo u Las Vegas svojim avionom, i tamosmo se venčali. Bio nam je kum, on i neka tvoja tadašnja prijateljica. Bila tije cimerka, i da me ubiješ ne mogu da se setim njenog imena. Bila jedeveruša. A ti si bila najlepša mlada koju sam dotad video. Pozajmila sihaljinu korišćenu za snimanje nekog filma iz tridesetih godina. Izgledala sikao kraljica.

Otišli smo u Meksiko na medeni mesec. Proveli smo dve nedelje uAkapulku, a ti si se potom vratila na posao. Tada si snimala otprilike trifilma godišnje. To je vraški mnogo. Studio te je terao da izbacuješ film zafilmom, s velikim zvezdama, velikim imenima, najvećim producentima iodbijala si scenarije čim bi ih dobila. Bila si industrija za sebe. Nikadanisam video nešto slično. Bila si najtraženija zvezda na svetu, a ja sam biooženjen tobom. Nismo izlazili iz novina. To može da opije dvoje mladihljudi, i pretpostavljam da vremenom dosadi. Ali tebi nije dosadilo. Uživalasi u svakom trenutku, a ko bi mogao da ti zameri? Bila si ljubimica celogsveta, najpoželjnija žena na planeti... i pripadala si meni.

Najviše vremena si provodila na snimanjima, a između filmova, živelismo zajedno u Njujorku. Uzeli smo sjajan stan na Park aveniji. Kad godsam mogao, posećivao sam te na snimanju. Zapravo, vrlo često smo seviđali. Razgovarali smo o deci, ali za njih nije bilo vremena. Uvek jetrebalo snimiti još neki film. A onda je došao Entoni. Na izvestan način, bioje pravo iznenađenje. Tada smo bili već dve godine u braku. Napravila sišestomesečnu pauzu, čim je počelo da se primećuje, i vratila se na posaokada je on imao tri nedelje. Snimala si film u Engleskoj, povela si ga sasobom, kao i dadilju. Tamo ste proveli pet meseci, a ja sam dolazio svakihnekoliko nedelja. Bio je to lud način života, ali tvoja karijera je bila isuvišeuspešna da bi je prekinula, a ti si bila isuviše mlada da bi poželela danapustiš sve to. Potpuno te razumem. Kad si bila trudna s Kloi, ponovo si

napravila prekid. Entoni je tada imao tri godine. Vodila si ga u park, kao isve ostale mame. Uživao sam u tome. Brak s tobom bio je kao da se igram„porodice“, ali s filmskom zvezdom. Najlepša žena na svetu bila je moja. –Oči su mu zasuzile kada je to izgovorio, a Kerol ga je posmatrala s krevetai pitala se zašto nije malo usporila. Činilo se se da on ne preispituje kao štoto ona radi. Karijera joj više nije delovala toliko značajno. Ali tada je bila.Jasno joj je to stavio do znanja.

– Kako god bilo, godinu dana po Kloinom rođenju, kada je Entoni imaopet godina, ponovo si zatrudnela. Ovoga puta je to bilo čista slučajnost, ioboje smo bili uznemireni. Ja sam razvijao posao i radio kao lud, a ti sineprestano snimala po čitavom svetu. Mislili smo da je dovoljno što imamoEntonija i Kloi. Ipak smo se odlučili za još jedno dete. Ali izgubila si ga.Bila si očajna, kao i ja. Tada sam se već navikao na ideju o trećem detetu.Bila si na snimanju u Africi. Odrađivala si svoj deo bez kaskadera, što jebila prava ludost, i pobacila si. Naterali su te da se vratiš na posao nakončetiri nedelje. Imala si bedan ugovor, i čekala su te još dva snimanja. Kaona traci. Dve godine kasnije, osvojila si prvog Oskara, a pritisak je samojoš više porastao. Mislim da se tada nešto desilo, ne tebi, već meni.

Još si bila mlada. Imala si trideset kada si osvojila Oskara. Ja sam sebližio četrdesetoj i mada to nikada sebi nisam priznao, verovatno me jeizluđivalo što imam ženu koja je uspešnija od mene. Zarađivala si pravobogatstvo, ceo svet je znao za tebe. Mislim da sam se umorio odrazvlačenja po novinama, od tračeva, od toga što svi gledaju u nas gde godda se pojavimo. Nikada niko nije obraćao pažnju na mene, sve se vrtelooko tebe. To s vremenom postaje naporno ili naprosto povredi čovekovego. Možda sam i sâm želeo da budem zvezda, ko će ga znati? Samo samželeo normalan život, ženu, dvoje dece, kuću u Konektikatu, možda i uMejnu tokom leta. Umesto toga, leteo sam preko sveta da bih te video, decasu bila ili s tobom, ili sa mnom, a ti si patila dok si bila odvojena od njih.Počeli smo često da se svađamo. Želeo sam da napustiš sve, ali nisam imaohrabrosti da ti to kažem, i zato sam se istresao na tebi. Jedva da smo seviđali, a kada bismo se i videli, svađali smo se. A onda si, dve godinekasnije, osvojila još jednog Oskara, i mislim da je to presudilo. To je biokraj. Posle toga sam izgubio svaku nadu. Znao sam da nikada nećeš

prestati, bar ne u skorije vreme. Potpisala si ugovor za osmomesečnosnimanje u Parizu, a ja sam izgubio glavu. Trebalo je da ti kažem, ali nisam.Mislim da nisi bila svesna onoga što mi se dešava. Bila si prezauzeta da birazmišljala o tome, a ja ti nikada nisam rekao koliko mi sve to smeta.Snimala si filmove, pokušavala da zadržiš decu kraj sebe na snimanju, iletela naokolo da bi me videla kad god izdvojiš nekoliko slobodnih dana.Imala si dobre namere. Jednostavno nije bilo dovoljno dana u godini dauradiš sve što si želela, za svoju karijeru, decu i mene. Možda bi tada inapustila sve da sam ja to tražio. Ko zna? Ali nisam. – Pogledao ju je kaoda se kaje što nije tražio od nje da napusti karijeru. Džejsonu su trebalegodine da shvati ono što je sada znao, i što je delio s Kerol.

Nastavio je s ozbiljnim izrazom lica dok ga je Kerol posmatrala, napetai tiha. Nije želela da ga prekida. – Počeo sam da se opijam i da odlazim nazabave i, priznajem, ponekad bih preterao. Više puta su moji podvizizavršili u tabloidima, a ti se nikada nisi požalila. Nekoliko puta si meupitala šta se dešava, a ja sam odgovorio da se samo zabavljam, što je biloistina. Pokušavala si češće da dolaziš kući, ali kada si počela snimanje uParizu, ostala si zarobljena tamo. Snimalo se šest dana u nedelji. Entoni jeimao osam godina, pa si ga tamo upisala u školu, a Kloi četiri, i pola radnogvremena je bila u vrtiću, a ostatak je provodila s tobom na snimanju, sdadiljom. Ja sam, kod kuće, počeo da živim kao mladić. Zapravo, kaobudala. – Izgledao je iskreno posramljen dok je gledao u svoju bivšu ženu,a ona mu se osmehnula.

– Izgleda da smo oboje bili mladi i ludi – rekla je velikodušno. –Sigurno je užasno biti u braku s nekim ko skoro nikad nije kod kuće i tolikoradi.

Klimnuo je glavom, zahvalan za ono što je rekla. – Bilo je teško. Štoviše razmišljam o tome, to mi je jasnije da je trebalo da te zamolim danapustiš sve, ili bar da usporiš. Ali s dva Oskara za pojasom, bila si navrhu. Smatrao sam da nemam prava da ti uništim karijeru, pa sam zatouništio naš brak, i samo da znaš, uvek ću se kajati zbog toga. Nikada ti todosad nisam rekao, ali to je ono što osećam.

Kerol je nemo slušala i klimnula glavom. Cenila je njegovu iskrenost.Ničega se nije sećala, ali bila mu je zahvalna na iskrenosti, čak i kada je

pričao o sebi. Delovao je kao istinski dobar čovek. Njihova priča joj jedelovala zanimljivo. Kao i uvek tih dana, činilo joj se da je to nečiji tuđživot i nije stvarao nikakve slike u njenoj glavi. Dok je slušala, pitala sezašto sama nije pomislila da odustane od karijere i spase brak, ali to jeizgledalo kao nezaustavljiva lavina. Svi znaci upozorenja bili su tu, nokarijera joj je, po svoj prilici, bila previše važna. Predstavljala je silu, samapo sebi, kao da se odvijala nezavisno od nje. Sada je, kao i on, sagledalauzroke njihovih problema. Šteta što tada ništa nisu preduzeli niti pokušalida preduzmu. Zaokupljena karijerom, nije bila ni svesna problema, a on jebio ozlojeđen i skrivao je to od nje. Izjedalo ga je iznutra, i vremenom seiskalio na njoj. Njemu su trebale godine da to prizna, čak i sebi. Bio je toškolski primer raspada braka, no ipak je bilo tužno čuti ga. Zažalila je štotada nije bila malo mudrija. Ali bila je mlada, ako to može da posluži kaoizgovor.

– Otišla si u Pariz i povela decu. Dobila si sjajnu ulogu, igrala si MarijuAntoanetu. Bila je to jedna od onih velikih epskih uloga. Nedelju dananakon vašeg odlaska, otišao sam na zabavu Hjua Hefnera. Nikada do tadanisam video tako lepe devojke, lepe skoro kao ti. – Žalosno joj seosmehnuo, a ona mu je uzvratila. Bilo je tužno slušati ga. Kraj se mogaopredvideti. Nije je čekalo nikakvo iznenađenje. Znala je kako se filmzavršava, i da nisu živeli srećno do kraja života, inače joj on sada ne bipričao tu priču.

– Nisu bile kao ti. Ti si uvek bila pristojna, fina i iskrena, i dobra premameni. Neprestano si radila, i često si odsustvovala, ali bila si dobra žena,Kerol. Oduvek si bila takva. Ove devojke su bile od drugog soja. Jeftinesponzoruše, neke i prave profesionalke, nabeđene starlete, manekenke,propalice. Ja sam bio oženjen pravom ženom. Ove devojke su bilerazmetljive prevarantkinje i obrađivale su okolinu kao od šale. Upoznaosam rusku manekenku Nataliju. Ona je tada žarila i palila po Njujorku. Svisu znali za nju. Došla je niotkuda, iz Moskve, preko Pariza, i jurila je velikepare, na sve moguće načine. Moje i bilo čije. Mislim da je bila ljubavnicanekog pariskog plejboja, već sam i zaboravio. U svakom slučaju, od tada jebila s gomilom takvih tipova. Sada je u četvrtom braku i živi u Hongkongu.Mislim da joj je muž Brazilac, trgovac oružjem ili nešto slično, pun kao

brod. Izigrava bankara, ali mislim da se bavi mnogo opasnijim poslovima.Kako god bilo, izula me je iz cipela. Da budem iskren, previše sam popio,neko mi je dao malo koke i završio sam s njom u krevetu. Tada više nismobili kod Hefnera. Bili smo na nečijoj jahti na reci Hadson. Bila je to žestokaekipa. Imao sam četrdeset jednu, a ona dvadeset jednu. Ti si imala tridesetdve i radila si u Parizu, pokušavala da budeš dobra majka, čak iako si bilaodsutna supruga. Ne verujem da si me ikada prevarila. Mislim da ti to nijepadalo na pamet, a nisi imala ni vremena. U Holivudu te je pratilabesprekorna reputacija, što ne mogu da kažem i za sebe.

Svi tabloidi su se bavili nama dvoma. Mislim da se ona pobrinula za to.Imali smo strastvenu vezu, koju si ti učtivo ignorisala, u šta je gotovonemoguće poverovati. Zatrudnela je dve nedelje pošto smo se upoznali.Odbila je da prekine trudnoću. Želela je da se venčamo. Rekla mi je da mevoli i bila je spremna da se odrekne svega radi mene, svoje karijere,manekenstva, domovine, svog načina života, i da ostane kod kuće i odgajanašu decu. Muzika za moje uši. Želeo sam ženu domaćicu, na šta ti nisi bilaspremna, ili su, na osnovu svega što sam video, postojali vrlo mali izglediza to. Ko zna? Nikada te nisam pitao. Izgubio sam glavu zbog nje.

Nosila je moje dete. Želeo sam još dece, a ti si veoma teško podnelatrudnoću s Kloi. Uostalom, s obzirom na tvoj raspored, bila bi prava ludostda smo napravili još dece. Bilo je dovoljno teško vući dvoje dece sa sobompo svetu, čak ni ja nisam mogao da te zamislim s troje ili četvoro, a Entonije rastao. Želeo sam i da deca budu sa mnom. Ne pitaj me kako, ali ubedilame je da je brak najbolje rešenje, za nju. Trebalo je da budemo ušuškanaporodica s gomilom dece. Kupio sam kuću u Griniču i pozvao advokata.Mora da sam izgubio razum. Klasičan primer krize srednjih godina.Finansijer s Volstrita gubi razum, uništava sebi život i vara svoju ženu.Otputovao sam u Pariz da ti saopštim da se razvodimo. Nikada do tadanisam video nekoga da tako plače. Na pet minuta sam se zapitao šta ja toradim. Proveo sam noć s tobom i skoro da sam se opasuljio. Imali smodivnu decu i nisam želeo da patite. A onda mi je ona telefonirala. Bila jekao veštica koja plete začaranu mrežu, i uspela je.

Vratio sam se u Njujork i podneo zahtev za razvod braka. Nisi tražilaništa osim alimentacije. I sama si mnogo zarađivala, a bila si isuviše

ponosna da bilo šta uzmeš od mene. Rekao sam ti da je Natalija trudna imislim da sam te time umalo ubio. Bio sam najokrutniji kučkin sin na svetu.Mislim da sam ti se svetio za svaki trenutak tvog uspeha, ili za svakisekund koji nisi provela sa mnom. Šest meseci kasnije, bio sam ponovooženjen, a ti si i dalje bila u Parizu. Nisi htela da razgovaraš sa mnom, štoje bilo razumljivo. Nekoliko puta sam svraćao da vidim decu, a ti bi mi ihposlala s dadiljom u Ric. Potpuno si me isključila. Zapravo, nisi razgovaralasa mnom dve godine, osim preko advokata, sekretarica i dadilja. Bilo ih jena sve strane. Vic je u tome što si dve i po godine kasnije, kada si se vratilau Los Anđeles, prilično usporila s poslom. I dalje si snimala filmove, alimnogo ređe, i provodila si vreme s decom. To bi mi bilo sasvimprihvatljivo, bilo je bolje nego tvoj raniji ritam. Nisam znao da ćeš uraditito. Ali nisam imao hrabrosti da čekam niti da te pitam.

Natalija se porodila dva dana posle venčanja, a godinu dana kasnijerodila je još jedno dete. Prestala je da se bavi manekenstvom na dvegodine, a zatim mi saopštila da se smrtno dosađuje. Napustila me je ivratila se manekenstvu. Decu je neko vreme ostavila sa mnom, a potom injih odvela. Upoznala je nekog neverovatno bogatog plejboja, razvela se odmene i udala se za njega, a u međuvremenu me opelješila. Ne pitaj mezašto, ali nisam se trudio da sastavim predbračni ugovor. Tako da jeunovčila svoj dobitak i produžila. Decu nisam video pet godina. Nije midozvoljavala. Bili su izvan mog domašaja, a ona je lutala po Evropi i JužnojAmerici i sakupljala muževe. U suštini, bila je to prostitucija na visokomnivou, a ona se sjajno snalazila u tome. Za to vreme, ja sam uništio tebe inaš brak.

Kad si se vratila u Los Anđeles, recimo da sam čekao da se slegneprašina, da bih te konačno posetio pod izgovorom da želim da vidim decu,ali došao sam zbog tebe. Smirila si se, a ja sam ti ispričao šta se desilo. Biosam iskren i ispričao sam ti svoje viđenje istine. Mislim da tada nisamshvatao ono što mi je sada jasno, da sam bio ljubomoran na tvoju karijeru ina tvoj uspeh. Zamolio sam te da pokušamo još jednom. Rekao sam da bito bilo bolje za decu, ali mislio sam na sebe. I dalje sam te voleo. I sad tevolim – rekao je kratko. – Uvek sam te voleo.

– Izgubio sam glavu za Ruskinjom. Ali ti me više nisi htela kada sam

poželeo da se vratim. Ne krivim te. Nema ničeg goreg od toga. Bila siučtiva, otmena, i vrlo ljubazno si mi rekla da se nosim, baš tim rečima.Rekla si da je za tebe sve završeno, da sam uništio sva osećanja koja sigajila prema meni, da si me iskreno volela i da ti je žao što me je tvojakarijera toliko pogodila i što si toliko bila odsutna. Rekla si da bi usporilasamo da sam te pitao, mada nisam sasvim siguran da je to tačno, bar ne upočetku. Bila si puna energije, i u tom trenutku, bilo bi teško odreći sesvega.

I tako sam se ja vratio u Njujork, a ti si ostala u Los Anđelesu. Svremenom smo postali prijatelji. Deca su odrasla. Kao i mi. Udala si se zaŠona otprilike četiri godine posle našeg susreta, a ja sam bio srećan zbogtebe. Zaista je bio dobar čovek i bio je sjajan prema našoj deci. Bilo mi ježao zbog tebe kada je umro. Zaslužila si takvog čoveka, jednog istinskidobrog, a ne kretena kakav sam ja ispao. A onda je on umro. Osećao samse užasno zbog tebe. Sada smo ovde, kao prijatelji. Iduće godine punimšezdeset. Bio sam dovoljno pametan da se više ne ženim posle onoga sNatalijom. Ona živi u Hongkongu i dvaput godišnje idem da vidim decu.Ponašaju se prema meni kao prema strancu, što zapravo i jesam. I dalje jelepa, posle mnoštva operacija. Čoveče, ima samo trideset devet godina.Devojke imaju sedamnaest i osamnaest i izgledaju veoma egzotično.Alimentacija koju i dalje plaćam za njih dve mogla bi da izdržava nekuomanju državu, ali one žive prilično burno. Sada se obe bavemanekenstvom. Kloi i Entoni ih nisu upoznali, što možda i nije tako loše.

– I eto nas ovde. Ja sam ti kao brat, prijatelj i bivši muž koji te i daljevoli i mislim da ti je dobro bez mene. Nikada nisam osetio da si zažalila štomi se nisi vratila i što mi nisi pružila drugu priliku, posebno pošto siupoznala Šona. Ne trebam ti, Kerol. Imaš svoj novac, koji sam nekadadavno mudro uložio na tvoje ime, pa me i danas pitaš za savet. Volimo sena neki čudan način. Uvek ću biti tu za tebe, ako ti zatrebam. A mislim daisto važi i za tebe. Naša veza više nikada neće prerasti u nešto drugo, ali zatebe me vežu neverovatna sećanja. Nikada ih neću zaboraviti. Žao mi je štoih ti više nemaš, jer smo proveli divne trenutke zajedno. Nadam se da ćeš ihse jednoga dana setiti. Drag mi je svaki trenutak koji smo proveli zajedno, inikada neću prestati da se kajem zbog bola koji sam ti naneo. Izvukao sam

deblji kraj, a to sam i zaslužio.Bio je potpuno otvoren prema njoj, i dok ga je slušala, Kerol je bila

duboko ganuta. – Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti. Mislim da većjesi. Davno. Među nama više nema ogorčenja, nema napetosti. Sve se svremenom sredilo, delimično zahvaljujući tvojoj velikodušnosti. Imašogromno srce, bila si mi dobra žena, i divna majka našoj deci. Zahvalan samti za to. – Potom je ućutao, posmatrao je, dok ga je ona saosećajno gledala.

– Preživeo si mnogo toga – rekla je nežno. – Hvala ti što si sve topodelio sa mnom. Izvini što nisam bila dovoljno pametna da budem ženakakva je tebi potrebna. Kad smo mladi, pravimo razne gluposti. – Poslenjegove isposvesti, osećala se kao da je ostarila. Trebalo mu je dva sata daispriča celu priču. Bila je umorna, ali morala je da razmisli o mnogo čemu.Ništa iz njegove priče nije podstaklo njena sećanja, ali imala je snažanutisak da se trudio da bude pošten, prema oboma. Negativac u toj priči bilaje samo ruska manekenka, ali činilo se da je to i zaslužila. Napravio jepogrešan izbor i bio je svestan toga. Ona je bila opasna mlada žena. Kerolnikada nije bila takva, i uvek se trudila da bude iskrena i nežna premanjemu. Jasno joj je to stavio do znanja. Malo toga je imala da prebaci sebi,osim činjenice da je često putovala i previše odsustvola.

– Zahvalan sam što si živa, Kerol – rekao joj je nežno pre nego što jeotišao, a ona je osetila da je iskren. – Bio bih slomljen, kao i naša deca, date je ta bomba ubila. Nadam se da će ti se pamćenje vratiti. Čak i da se nevrati, znaj da te mi volimo.

– Znam – rekla je nežno. Svi su joj to do sada dokazali, čak i on, madaviše nisu bili u braku. – I ja tebe volim – rekla je nežno. Sagnuo se da jepoljubi u obraz a zatim otišao.

Uneo je nešto u njen život, ne samo sećanja i podatke o njenoj prošlostiveć i nežno prijateljstvo koje je bilo nešto posebno.

10.

Kada je prošao vikend posle Dana zahvalnosti, Džejson i Entoni su saopštilida moraju da se vrate u Njujork. Kloi je osetila da treba da se vrati naposao. I Džejk ju je nekoliko puta zvao. Ništa više nisu mogli da učine zaKerol, a znali su da je van životne opasnosti. Njen oporavak će po svemusudeći teći polako, i sve je bilo samo pitanje vremena.

Deca će doći u Los Anđeles za Božić, za mesec dana, a očekivalo se daće ona do tada izaći iz bolnice i da će biti sposobna da podnese let. Kerolje pozvala Džejsona da im se pridruži za praznike, što je on rado prihvatio.Situacija je bila pomalo čudna, ali na neki način su osećali da su ponovojedna porodica. On će ipak otići s decom na ostrvo Sveti Bartolomej zaNovu godinu. Pozvao je i nju da pođe s njima, ali lekari joj nisupreporučivali da putuje kad se vrati u Los Anđeles. Bila je isuviše slaba ito ju je zbunjivalo. Još uvek nije mogla da hoda, a kako se ničega nijesećala, sve što je radila iziskivalo je ozbiljan napor. Želela je da ostane kodkuće kad se vrati u Los Anđeles. Ali nije htela da uskrati deci putovanje socem. Prošli su toliko toga od njene nesreće. Znala je da će im prijatiodmor.

Poslednje veče u Parizu, Džejson je proveo sat vremena nasamo s Keroli zamolio je, iako svestan da je rano za taj razgovor, da razmisli o pokušajuda obnove svoju vezu. Oklevala je, pošto se i dalje nije sećala ničega iznjihove prošlosti, a znala je da on prema njoj gaji duboka osećanja. Bila muje zahvalna što je proveo toliko vremena u Parizu i shvatila je da je ondobar čovek. Ali nije osećala ništa više prema njemu i sumnjala je da će seto s vremenom promeniti. Nije htela da ga zavarava, niti da mu budi lažnunadu. Sada je morala da se usredsredi na oporavak i želela je da provodivreme sa svojom decom. Nije bila u stanju da razmišlja o muškarcima.Uostalom, činilo joj se da je njihova priča isuviše komplikovana. Uspeli suda ostvare dobar odnos pre njene nesreće, i nije želela da rizikuje da se tajodnos ponovo naruši.

Oči su joj bile pune suza kada mu je odgovorila: – Ni sama ne znamzašto, ali čini mi se da je pametnije za oboje da ostavimo sve ovako kako

je. Još uvek ne znam mnogo o svom životu, ali znam da te volim. Sigurnasam da je bilo strašno kada smo se razišli. Ipak, iz nekog razloga nikada senismo pomirili, iako se ja ne sećam. Udala sam se za drugog i svi mi kažuda sam bila srećna s njim. I ti si sigurno imao druge žene. Osećam našuzajedničku snagu i jačinu naše prijateljske ljubavi . Imamo decu koja će nasvečno povezivati. Ne bih volela to da uništim ili da te povredim.

Sigurno sam negde pogrešila, ili sam te izneverila, kada si otišao drugoj.Cenim ljubav koja nas sada spaja, kao roditelje naše dece i prijatelje. Neželim to da izgubim ni za šta na svetu, niti da učinim bilo šta čime bih tougrozila. Nešto mi govori da bi pokušaj da oživimo naš brak bio isuvišerizičan, možda čak i poguban po nas dvoje. Ako tebi ne smeta – nežno muse nasmešila – volela bih da sve ostane kako jeste. Čini mi se da sadaimamo dobitnu kombinaciju, i nema potrebe da bilo šta menjamo. Akouspem da izbegnem neku novu eksploziju, uvek ću biti tu za tebe. Nadamse da ti je to dovoljno, Džejsone. Meni se čini da je ono što imamo praviblagoslov. Ne želim to da pokvarim. – Jednostavno nije gajila romantičnaosećanja prema njemu, koliko god da je bio zgodan, dobar i zaljubljen unju. Više nije gajila takva osećanja prema njemu, mada je bila uverena da jenekada bilo drugačije. Sada je drugačije. Bila je sigurna u to.

– Plašio sam se da ćeš to reći – tužno je odvratio. – Možda si u pravu.Postavio sam ti isto pitanje posle razvoda od Natalije, kada si se vratila uLos Anđeles. Odgovorila si mi slično kao i sada, mada mi se čini da si tadajoš uvek bila ljuta na mene. Imala si pravo da se ljutiš. Ispao sam kretenkada sam te napustio, i zaslužio sam sve što me je snašlo, i više od toga.Greške iz mladosti... ili u mom slučaju, iz srednjih godina. Nisam imaoprava da te pitam ovo, ali morao sam još jednom da pokušam. I ja ću biti tuza tebe, zauvek. Možeš da računaš na mene, Kerol. Nadam se da to znaš.

– Upravo sam saznala – rekla je, dok su joj suze navirale ne oči. Bio jedivan prema njoj posle nesreće. – Volim te, Džejsone, onako kako se samomože voleti.

– I ja tebe – rekao je i čedno su se poljubili. Posle svega, činilo joj senajpametnijim da sve ostane onako kako jeste. I on je to mislio. Na trenutakje video tračak nade, ili je želeo da ga vidi i poželeo je da je pita. Ako imaizgleda, nije hteo da ih propusti. Ako ih nema, ne mari, on je i dalje voli.

Oduvek ju je voleo. Bilo mu je žao što napušta Pariz. Bez obzira naokolnosti, uživao je u vremenu koje je proveo s njom. I znao je da će muponovo nedostajati kada ode. Bar će biti zajedno za Božić, u Los Anđelesu,s decom.

Stivi je planirala da ostane u Parizu kraj Kerol sve do njenog povratka uLos Anđeles, koliko god da potraje. Razgovarala je s Alanom nekolikoputa, i on je imao razumevanja za njenu želju da ostane. Konačno je i njemudelovalo normalno što Stivi želi da bude s Kerol. Razumeo je da je podstresom i nije se žalio. Stivi ga je volela zbog toga. Alan je ponekad biozaista sjajan momak, koliko god da se njihove potrebe, ciljevi i stavoviprema braku razlikuju.

Entoni je posetio majku pre nego što je otputovao za Njujork, proveo jesat vremena s njom i rekao joj, kao i Džejson, koliko je zahvalan za to štoje preživela. I Kloi joj je to rekla, kada je došla da se pozdravi s majkomsat vremena ranije, na putu ka aerodromu. Svima je laknulo što je preživela.

– Pokušaj da se kloniš nevolja, bar nakratko, dok ne stignem kući.Nema više suludih putovanja poput ovog. Sledeći put povedi bar Stivi. –Entoni nije bio siguran da bi to bilo šta promenilo, jednostavno se zateklana pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Ipak, i dalje bi zadrhtao pripomisli da je umalo ostao bez majke zbog eksplozije u Parizu. – Hvala tišto si pozvala tatu da provede Božić s nama. To je lepo od tebe. – Znao jeda bi u suprotnom njegov otac bio sam. Već dugo nije imao pored sebenikoga ko mu je posebno značio. Prvi put posle osamnaest godina njihčetvoro će zajedno proslaviti praznik. Poslednji koji su proveli zajedno zanjega je bio davna uspomena, i nije bio siguran da će se ikada više ponoviti,tako da mu je to mnogo značilo, kao i njegovom ocu.

– Biću dobra – obećala je Kerol, ponosna na svog sina. Mada se nijesećala detalja iz njegovog detinjstva, nije teško bilo zaključiti da jepristojan momak, baš kao što je njegov otac i rekao. Iz očiju mu je zračilaljubav prema majci, kao što je i njen pogled odisao ljubavlju prema njemu.

Oboje su zaplakali kada su se još jednom zagrlili, mada je Kerol znalada će ga uskoro ponovo videti. Sada bi lako zaplakala, i sve je mnogo višeprimala k srcu. Morala je da nauči da prihvati toliko toga. Kao da se zaistaponovo rodila.

Kada su se zagrlili pre no što je Entoni izašao, u sobu je ušao nekičovek. Bio je to visoki Francuz strogog držanja koji ju je već jednomposetio i doneo joj cveće. Nikako nije mogla da zapamti njegovo ime, a onošto je preostalo od njenog poznavanja francuskog potpuno je izbledelo.Razumela je lekare i sestre, ali nije mogla da im odgovori na francuskom.Bilo je dovoljno teško ponovo govoriti na engleskom i prisetiti se svih reči.Sada je govorila sasvim dobro, ali francuski je i dalje bio preveliki zalogajza nju.

Entoni kao da se sledio u mestu, a Francuz ga je pogledao, blago mu seosmehnuo i klimnuo glavom. Videla je da ga je njen sin prepoznao, jer seEntoni ukočio, a pogled mu se zaledio. Bilo je jasno da mu nije drago štovidi tog neznanca. Francuz je rekao da je porodični prijatelj i da poznajenjenu decu, tako da se nije iznenadila što su se prepoznali. Ali seuznemirila kada je videla da se Entoni zaprepastio.

– Zdravo, Entoni – rekao je Matje tiho. – Dugo se nismo videli.– Šta ćeš ti ovde? – rekao je Entoni drsko. Nije ga video još otkako je

bio dete. Zaštitnički je pogledao u svoju majku, a Kerol ih je posmatrala,pokušavajući da shvati šta se događa.

– Došao sam da posetim tvoju majku. Već nekoliko puta sam bio ovde.– Među njima se jasno osećala napetost, a Kerol nije imala predstavu zbogčega.

– Da li te se setila? – upitao je Entoni hladno.– Nije – odgovorio je Matje umesto nje. Ali Entoni se vrlo dobro sećao

tog čoveka, i suza koje je njegova majka prolila zbog njega. Zaboravio je nato sve do sada. Nije ga video petnaest godina, ali se sećao kao da je bilojuče koliko je očajna bila kada im je saopštila da napuštaju Pariz. Plakalaje kao da joj se srce cepa, i on to nikada nije zaboravio.

Pre toga, Entoniju se dopadao Matje, i to mnogo. Igrao je s njim fudbal,ali ga je mrzeo dok je gledao majku kako plače. Plakala je zbog Matjea.Sada se setio da je i pre toga bilo suza. Mesecima. Bio je srećan što će sevratiti u Ameriku, ali pogodilo ga je to što je njegova majka bila potresenakada su napuštali Pariz. Koliko se on seća, dugo je tugovala, čak i kada suse vratili u Los Anđeles. Znao je da je kasnije prodala kuću i da je reklakako se više nikada neće vratiti. Entoniju više nije bilo važno, mada je u

Parizu stekao nekoliko dobrih drugova. Ali znao je da je važno njegovojmajci, i kada bi mogla da se seti, i sada bi joj bilo važno. Veoma sezabrinuo kada je ugledao Matjea u njenoj sobi.

Matje se ponašao kao da ima prava da radi šta god poželi. Ni od čeganije prezao, očekivao je da ga ljudi slušaju i rade ono što im on kaže.Entoni se setio da mu se to nije dopadalo kod njega kad je bio dete. Matjega je jednom poslao u sobu zato što je bio neprijatan prema majci, a Entonise proderao na nju, rekavši da mu Matje nije otac. Matje mu se kasnijeizvinio, ali Entoni je još osećao njegov autoritet dok je stajao u toj sobi, kaoda mu je baš tu mesto. Bilo mu je jasno da njegova majka i dalje ne zna koje taj čovek.

– Ostaću samo nekoliko minuta – rekao je Matje uljudno, a Entoni jeponovo prišao majci i zaštitnički je zagrlio. Želeo je da Matje izađe iz njenesobe i iz njenog života, zauvek.

– Videćemo se uskoro, mama – obećao je. – Čuvaj se. Javiću ti se izNjujorka. – Poslednje reči je izgovorio gledajući u Matjea, i bilo mu jemrsko što mora da je ostavi u sobi s tim čovekom. Nije mogao da joj naudi,nije ga se sećala, a pored nje je uvek bila i jedna sestra. Ali Entoni je ipakbio nezadovoljan. Odavno je iščezao iz njenog života, pošto joj je naneostrašan bol. Po mišljenju njenog sina, nije imao razloga da se vraća. Sada jeveoma ranjiva. Entoniju se srce cepalo.

Pošto je njen sin izašao, Kerol je upitno pogledala Matjea. – On te seseća – rekla je, posmatrajući ga. Nije bilo nikakve sumnje u činjenicu danjen sin ne voli tog čoveka. – Zašto te ne voli? – Morala je da se osloni nadruge da bi saznala sve ono što je i sama trebalo da zna, a što je još važnije,morala je da veruje da će joj oni reći istinu, kao što je to učinio Džejson.Divila mu se zbog toga, i znala je da mu sigurno nije bilo lako. Matje jedelovao mnogo zatvorenije, kao da nije spreman za ispovest. Delovao joj jevrlo oprezno kad god bi je posetio. Primetila je i reakcije sestara.Očigledno su ga poznavale i Kerol je žudela da sazna ko je on. Planirala jeda pita Entonija kada joj se bude javio.

– Bio je dečak kada sam ga poslednji put video – rekao je Matjeuzdahnuvši, i seo. – Sve je posmatrao očima deteta. Oduvek je bio veomazaštitnički nastrojen prema tebi. Bio je divan dečak. – To je i sama znala. –

Povredio sam te, Kerol. – Bilo je besmisleno poricati. Momak će joj reći,mada on ne zna celu priču. Znaju je samo njih dvoje, iako on još uvek nijebio spreman da joj ispriča. Nije želeo ponovo da je zavoli, a plašio se da ćese to dogoditi. – Život nam je bio veoma komplikovan. Upoznali smo sedok si snimala film u Parizu, pošto te je napustio muž. Zaljubili smo sejedno u drugo. – Rekao je to s pogledom ispunjenim čežnjom i kajanjem. Idalje ju je voleo. Videla je to u njegovim očima. Razlikovalo se od onogašto je videla u Džejsonovim. Francuz je bio napetiji i pomalo smrknut.Gotovo ju je plašio, ali samo na trenutke. Džejson je, za razliku od njega,odisao toplinom i nežnošću. Čudno se osećala pored njega. Nije mogla daproceni da li ga se plaši, da li mu veruje, ni da li joj se uopšte dopada. Bioje obavijen velom tajne i pritajene strasti. Šta god da se dogodilo izmeđunjih nekada davno, u njemu je i dalje tinjao žar, a i u njoj se neštoprobudilo. Nije mogla da ga se seti, ali osetila je nešto neprepoznatljivoprema njemu, nije znala da li je to strah ili ljubav. I dalje nije znala ko je on,a njoj, za razliku od sestara, njegovo ime ništa nije značilo. On je samočovek koji tvrdi da su se nekada voleli. I njega je zaboravila, kao i sveostalo. Nije znala ko je on, da li je dobar ili zao. Nejasna osećanja koja jebudio u njoj, ispunjavala su je nelagodom, koju nije mogla sebi da objasni.Izmicalo joj je sve što je nekada znala ili osećala prema njemu.

– Šta se zatim dogodilo? – upitala ga je Kerol kada je Stivi ušla u sobu.Iznenadila se kad ga je ugledala. Kerol ih je upoznala, a Stivi je onda izašlau hodnik, sa začudnim izrazom lica. Rekla je Kerol da će biti u blizini.Kerol se osećala sigurnije. Mada je znala da taj neznanac ne može da jepovredi, pred njim se osećala kao da je naga. Nije skidao pogled s nje.

– Desilo se mnogo toga. Bila si ljubav mog života. Želim da razgovarams tobom o tome, ali ne sad.

– Zašto? – brinula ju je njegova tajnovitost. Skrivao je nešto, a to nijedobar znak.

– Zato što mnogo toga treba reći, a imamo premalo vremena. Kada si seprobudila, nadao sam se da ćeš se setiti, ali prevario sam se. Voleo bih dadrugi put razgovaramo o tome. – Onda je rekao nešto što ju je zapanjilo. –Živeli smo zajedno dve godine.

– Zaista? – Nije mogla da veruje. – Jesmo li bili u braku? – Nasmešio

se i odmahnuo glavom. Na svakom ćošku je nalazila po nekog muža.Džejson. Šon. Sada i ovaj čovek, koji tvrdi da je živeo s njom. Nije običanobožavatelj, već čovek s kojim je očigledno bila u ozbiljnoj vezi. Niko jojnije rekao za njega. Možda nisu znali. Ali Entoni očigledno jeste, i njegovareakcija nije bila dobra, što joj je mnogo govorilo. Ovo nije bila srećnapriča, a očigledno se i loše završila.

– Ne, nismo. Želeo sam da se oženim tobom, i ti si želela da se udaš zamene. Nismo mogli. Imao sam porodičnih problema i naporan posao. Nijebio pravi trenutak. – Sve je pitanje trenutka. Kao i sa Džejsonom. To je svešto je Matje za sada hteo da joj kaže. Potom je ustao i obećao da će ponovodoći. Nije bila sigurna da li to želi. Možda je ovo priča koje ne želi da seseti. Dok je govorio, sobu kao da su ispunili tuga i kajanje, a onda seosmehnuo. Njegov pogled je prodirao duboko u nju, kao da se setila nečegu vezi s njim, ali nije znala šta je to. Nije želela ponovo da ga vidi, ali nijeimala hrabrosti to da izgovori. Ako ponovo dođe, reći će Stivi da ostane snjom, da bi je zaštitila. Osećala je da neko treba da je zaštiti od njega.Plašila ga se. Bilo je nečeg neverovatno snažnog u vezi s njim.

Zastao je da je poljubi u ruku, a ona ga je posmatrala. Bio je uzdržan,veoma pristoajn, no istovremeno i veoma drzak. Ušao je u sobu žene kojaga se ne seća, a ipak joj je rekao da su se nekada voleli, živeli zajedno, iželeli da se venčaju. Dok ju je posmatrao, osetila je koliko je želi.

Stivi je ušla u sobu čim je on izašao.– Ko je taj čovek? – upitala je. Činilo se da joj je neprijatno, a Kerol je

odgovorila da ne zna. – Možda je on misteriozni Francuz koji ti je slomiosrce, o kome mi nikada nisi pričala – rekla je Stivi znatiželjno, a Kerol senasmejala.

– Zaboga, stvarno naviru sa svih strana, zar ne? Muževi, momci,misteriozni Francuz. Rekao je da smo živeli zajedno i da smo želeli da sevenčamo, a ja ga se ne sećam kao što se ne sećam ni svih ostalih. Možda jeu ovom slučaju dobro što ne znam o čemu se radi. Deluje mi pomaločudno.

– On je samo Francuz. Svi su oni pomalo čudni – rekla je Stivi zlobno –i tako prokleto napeti. Ja ne volim takve.

– Mislim da ih ni ja ne volim. Možda sam ih tada volela.

– Možda si s njim živela u kući koju si prodala kada sam počela daradim za tebe.

– Može biti. Entoni je pobesneo kad ga je video. A i sam je priznao dame je povredio – rekla je Kerol zamišljeno.

– Bar je bio iskren.– Volela bih da mogu da se setim bar nečega – rekla je Kerol, i osetila

zebnju.– Sećaš li se bilo čega?– Ne, ama baš ničega. Priče su zadivljujuće, ali imam utisak da slušam

pripovest o tuđem životu. Koliko ja shvatam, previše sam radila i nikadanisam bila kod kuće s mužem. Izgubila sam ga zbog dvadesetjednogodišnjemanekenke koja ga je šutnula nakon što je on šutnuo mene. Po svemusudeći, ja sam se nedugo zatim zaljubila u ovog Francuza, zbog koga sampatila, a moj sin ga je mrzeo. Onda sam se udala za divnog čoveka koji jeumro previše mlad, a sad sam ovde. – U očima joj je sinula iskra humoradok je to govorila i Stivi se nasmejala.

– Zvuči zanimljivo. Pitam se da li je postojao još neko? – Kao da seponadala, a Kerol se zgrozila.

– Nadam se da nije! I ovo je previše. Iscrpljuje me i sama pomisao naovu trojicu. A tek deca. – I dalje se brinula za Kloi i pitala se šta li joj jeuskratila i može li da joj nadoknadi izgubljeno. To joj je sada bilonajvažnije. O Džejsonu više ne mora da brine, iako ga voli, Šon je umro, ataj Francuz, ko god da je, ne zanima je, samo želi da zna šta joj je onznačio. Nekako joj se činilo da je bolje da ne sazna. Ta priča ne sluti nadobro. Nije želela da doda još jednu bolnu uspomenu. Dovoljno joj je bilo iono što joj je Džejson ispričao o njihovom životu. Mogla je da zamislikoliko je bila očajna u to vreme. A povredio ju je i ovaj Francuz. To jesigurno bilo bolno razdoblje u njenom životu, toliko je mogla da shvati.Hvala bogu na Šonu. Svi su imali lepo mišljenje o njemu. Ali i njega jeizgubila. Kao da nije imala mnogo sreće s muškarcima, ali imala je sreće sasvojom decom.

Potom ju je Stivi, uz sestrinu pomoć, podigla iz kreveta. Zahtevali su davežba hodanje.

Iznenadila se koliko joj je teško. Kao da su njene noge zaboravile šta

treba da rade. Osećala se kao dete dok se saplitala i padala, i morala da učikako da se uspravi. Onda se konačno njena motorika oporavila i nestabilnoje hodala niz hodnike dok su je Stivi i sestra pridržavale. Ponovnosavladavanje hodanja predstavljalo je težak napor. Sve je bilo naporno.Svakog dana je iscrpljena dočekivala veče i utonula bi u čvrst san pre negošto bi Stivi otišla.

Entoni je održao obećanje i javio joj se iz Njujorka čim je stigao. I daljeje bio besan zbog Matjea.

– Nema on šta tebe da posećuje, mama. Slomio ti je srce. Zbog togasmo napustili Francusku.

– Šta je uradio? – upitala je Kerol, ali Entoni je tada još uvek bio samodete.

– Bio je zao prema tebi i rasplakao te je. – Zvučalo je tolikojednostavno da se nasmešila.

– Sada ne može da me povredi – ubeđivala je sina.– Ubiću ga ako te povredi. – Ni sam se više nije sećao detalja, ali

osećanja su i dalje bila snažna. – Reci mu da se gubi.– Obećavam, ako bude neprijatan prema meni, izbaciću ga. – Ali želela

je da sazna malo više.Dva dana pošto su Džejson i Entoni otišli, Majk Epelson je rekao da

dolazi u Pariz da je poseti. Zvao je svakodnevno i razgovarao je sa Stivi.Rekla mu je da je Kerol dovoljno snažna da ga primi, mada se za nekolikonedelja vraća u Los Anđeles tako da mogu i tamo da se vide. Odgovorio jeda ne želi da čeka i seo u avion u Los Anđelesu. Stigao je u Pariz sutradan,nakon što je nedeljama brinuo zbog nje. Bila mu je kao ćerka. Tako je odtrenutka kada su se upoznali, kada je imala osamnaest godina.

Majk Epelson je bio zgodan, naočit muškarac živahnih očiju i gromkogsmeha. Imao je sjajan smisao za humor i već pedeset godina se bavioproduciranjem filmova. Otkrio je Kerol u Nju Orleansu pre trideset dvegodine i ubedio je da dođe u Holivud na probno snimanje. Ostatak jeholivudska istorija. Probno snimanje je prošlo savršeno, i zahvaljujućinjemu, lansirana je među zvezde kao raketa. Obezbedio joj je posao naprvom filmu i pazio na nju kao mama kvočka. Bio je uz nju kada jeupoznala Džejsona, on ih je i upoznao, mada nije znao kakve će to

posledice imati. Bio je i kum njenom prvom detetu. Njena deca su gaobožavala i smatrali su ga svojim dedom. Bio je njen agent otkako joj jepokrenuo karijeru. Pre nego što bi potpisala bilo koji ugovor, prvo birazgovarala s njim i nikada nije prihvatila nijedan posao bez njegovogodobrenja ili mudrog saveta. Kada je čuo za njenu nesreću i njeno stanje,bio je očajan. Stivi ga je upozorila da se Kerol i dalje ničega ne seća. Nećega prepoznati, niti će se setiti njihove zajedničke prošlosti, ali kad shvatikoliko znače jedno drugom, Stivi je bila sigurna da će joj biti drago što gavidi.

– I dalje se ničega ne seća? – pitao je preko telefona, uznemiren. – Hoćeli joj se vratiti pamćenje? – Umirao je od brige otkako mu se Stivi javila izPariza. Želela je da ga obavesti pre nego što u novinama pročita za Kerolinunesreću. Plakao je kada mu je telefonirala.

– Nadamo se da hoće. Zasad ga ništa nije promenilo, ali svi se trudimo,i mi i Kerol. – Ponekad satima pokušava da se seti onoga o čemu su jojpričali otkako se probudila iz kome. Džejson se dogovorio sa sekretaricomda pošalje fotografije i radosnice. Fotografije su bile prelepe, ali nisuzapalile iskru sećanja. Lekari ipak nisu gubili nadu, a njena lekarka,neurolog, i dalje je govorila da treba još vremena i da se izvesna sećanjamožda nikada neće vratiti. Udarac u glavu, povrede, a nakon toga i komaostavili su trag. Koliki je taj trag i da li je reč o trajnim oštećenjima, tek jetrebalo utvrditi. Kerol je najteže podnosila tu situaciju.

Uprkos Stivinim upozorenjima, kada je ušao u njenu sobu Majk Epelsonnije bio pripremljen na to da ga uopšte neće prepoznati. Očekivao je barnešto, sećanje na njegovo lice, na neki deo njihove dugogodišnjepovezanosti. Nije bilo ničega, njegov ulazak nije izazvao nikakvu reakciju.Srećom, i Stivi je bila u sobi. Primetila je njegovo očajanje, dok je Kerolsamo zurila u njega. Stivi joj je rekla ko je on i najavila je njegov dolazak.Koliko god se trudio da to izbegne, Majk je briznuo u plač kada ju jezagrlio. Bio je kao krupan, nežni meda.

– Hvala bogu – bilo je sve što je mogao da izgovori, da bi se konačnosmirio, olabavio stisak i oslobodio Kerol iz zagrljaja.

– Ti si Majk? – upitala je Kerol nežno, kao da ga prvi put vidi. – Stivimi je mnogo pričala o tebi. Bio si divan prema meni. – Zvučala je zahvalno,

mada je to osećanje bilo samo posledica priča koje je čula.– Volim te, malena. Oduvek sam te voleo. Bila si najslađa devojčica

koju sam upoznao. – Morao je da se bori sa suzama dok ju je posmatrao, aona mu se osmehnula. – S osamnaest si bila prava bomba – rekao jeponosno. – Još uvek si.

– Stivi kaže da si me ti otkrio. Zbog toga sebi ličim na neku zemlju, cvetili retku pticu.

– Ti jesi retka ptica i cvet – rekao je, spustivši se u jedinu udobnustolicu u sobi, dok je Stivi stajala u blizini. Kerol je zamolila asistentkinjuda ostane s njom. Čak i sada kada se nije sećala šta je sve Stivi činila zanju, Kerol se oslanjala na njenu pomoć. Osećala se sigurno i zaštićeno krajvisoke, tamnokose mlade žene.

– Volim te, Kerol – rekao je, mada ga se ona nije sećala. – Ti sineverovatno darovita. Snimili smo neke sjajne filmove tokom godina. Iponovo ćemo, kada ovo ostane iza tebe. – I dalje je uživao dubokopoštovanje i bio je aktivan u poslu, a tako je već pola veka, otkako seKerol rodila. – Ne mogu da dočekam da se vratiš u Los Anđeles. Okupiosam ti najbolje lekare Sidars Sinaja. – Njeni pariski lekari će jojpreporučiti kome da se obrati kada se vrati kući, ali Majk je voleo da seoseća korisnim i da drži stvari u svojim rukama. – Pa, odakle da počnemo?– upitao je nestrpljivo. Želeo je da učini sve što može da bi joj pomogao.Znao je mnogo o njenim holivudskim počecima, čak i o ranijem periodunjenog života. Više nego bilo ko drugi. Stivi joj je to objasnila pre nego štoje stigao.

– Kako sam te upoznala? – Kerol je želela da čuje tu priču.– Prodala si mi pastu za zube u maloj prodavnici na uglu, u Nju

Orleansu i bila si najlepša devojka koju sam ikada video – rekao je nežno.Nije pominjao ožiljak na njenom obrazu. Već ga je vidlea, sada kada jemogla da ustaje. Bila je u kupatilu i pogledala se u ogledalo. Isprva je bilašokirana, a potom je zaključila da to nije važno. Živa je, a ožiljak jeneznatna cena za njen život. Ono što zaista želi jesu uspomene, a nebesprekorna lepota.

– Pozvao sam te da dođeš u Los Anđeles, na probno snimanje. Kasnijesi mi rekla da sam ti ličio na makroa. Lepo, zar ne? – Bio je krupan, veseo

čovek i sećanje na taj događaj nateralo ga je na gromoglasan smeh. Ispričaoje tu priču milion puta. – Prvi put je neko pomislio da sam makro. – I Kerolse nasmejala. Već je potpuno obnovila svoj rečnik i mogla je da shvati štaznači ta reč. – Došla si u Nju Orleans iz Misisipija – nastavio je. – Saočeve farme. Umro je nekoliko meseci pre toga i ti si prodala imanje.Izdržavala si se tim novcem i nisi mi čak dozvolila ni da ti platim kartu.Rekla si da ne želiš da imaš „obavezu“ prema meni. Tada si opasno otezaladok si pričala. To mi se mnogo svidelo. Ali nije prolazilo u filmovima. –Kerol je klimnula glavom. I Džejson joj je to rekao. Tragovi tog južnjačkogotezanja zadržali su se i kada se udala za njega, ali davno su nestali. Premnogo godina. – Došla si u Los Anđeles i sjajno odradila probno snimanje.

– Šta je bilo pre toga? – Poznavao ju je duže od bilo koga drugog, pa jepomislila da zna nešto o njenom detinjstvu. Džejson joj ga je samo površnopomenuo i nije znao detalje.

– Nisam siguran – rekao je iskreno. – Dok si bila mlađa, često si pričalao svom ocu. Mislim da je bio dobar prema tebi, a ti si uživala na farmi.Živela si u malom gradu nadomak Biloksija. – Kada je izgovorio tu reč, unjoj se nešto probudilo. Nije znala zašto, ali na pamet joj je pala jedna rečkoju je zatim izgovorila.

– Norton. – Stivi i Epelson zapanjeno su je pogledali kada je prevalilatu reč preko usta.

– Tako je, Norton. – Bio je oduševljen. – Imala si svinje, krave, pilićei... – Prekinula ga je.

– Lamu. – I sama je izgledala zatečeno dok je to izgovarala. Bilo je toprvo čega se sama setila.

Majk se okrenuo i pogledao Stivi, koja je napeto posmatrala Kerol, aKerol je klimala glavom. Pogledala je Majka u oči. Otvarao joj je vratakoja niko drugi nije uspeo da odškrine.

– Imala sam lamu. Otac mi je poklonio za rođendan. Rekao je da ličimna nju, zato što imam krupne oči, dugačke trepavice i dugačak vrat. Uvek jegovorio da izgledam smešno. – Govorila je kao da može da ga čuje. – Zvaose Konvej. – Majk je klimnuo glavom plašeći se da je prekine. Dešavalo senešto veoma važno i sve troje su bili svesni toga. To su njena prva sećanja.Morala je da se vrati na sam početak. – Majka mi je umrla kad sam bila

mala. Nisam je upoznala. Na klaviru je stajala njena slika na kojoj me držiu krilu. Bila je veoma lepa. Zvala se Džejn. Ličim na nju. – Kada je toizgovorila, oči su joj se napunile suzama. – Imala sam i baku Rut. Pravilami je kolače. Umrla je kada sam imala deset godina.

– Nisam to znao – rekao je Majk tiho. Kerol je se jasno sećala.– I ona je bila lepa. Otac mi je umro neposredno pre no što sam

maturirala. Njegov kamionet se prevrnuo u jarak. – Svega se setila. – Reklisu da moram da prodam farmu i ja... – Zastala je zbunjena, a onda se naglookrenula ka njima. – Ne znam šta se onda desilo.

– Prodala si je, otišla u Nju Orleans i ja sam te otkrio – dopunio ju je,ali ona je želela svoja sećanja, ne njegova. Ipak, dalje nije mogla. To je bilosve za sada. Koliko god da je želela da se seti još nečega, nije mogla. Alisetila se mnogo toga za kratko vreme. I dalje je u mislima videla majčinufotografiju i bakino lice.

Neko vreme su ćaskali o drugim temama, a Majk se nagnuo ka njoj iuhvatio je za ruku. Nije ništa rekao ali ubijalo ga je što je vidi takosmetenu. Molio se da joj se vrati pamćenje i da ponovo bude bistra,zauzeta, inteligentna, darovita žena kakva je nekad bila. Plašila ga je i samapomisao na to da više nikada neće biti ona stara, da će zauvek imatiograničenja, bez sećanja na bilo šta što se dogodilo pre više od nedeljudana. Imala je problema i s kratkoročnim pamćenjem. Nije mogla da sevrati glumi ako ostane ovakva. Bio bi to kraj jedne velike karijere i jednedivne žene. I ostali su bili zabrinuti zbog toga, i sama Kerol je bila zabrinutana izvestan način. Borila se za svaki delić sećanja koji je mogla da ugrabi.Majkova poseta predstavljala je svojevrsnu pobedu. To je bilo sve čega sedo sada setila. Do tog trenutka ta vrata su bila čvrsto zatvorena, a on jenekim čudom uspeo da ih otvori. Želela je da se seti još nečega.

Razgovarala je sa Stivi o povratku u Los Anđeles i o kući. Kerol se nijesećala svoje kuće. Stivi joj je sve opisala i to u nekoliko navrata. Pričalajoj je o vrtu, kada ju je Kerol čudno pogledala i rekla: – Mislim da samimala vrt i u Parizu.

– Jesi, imala si – rekla je Stivi tiho. – Sećaš li se te kuće?– Ne. – Kerol je odmahnula glavom. – Sećam se očevog ambara, gde

sam muzla krave. – Delići sećanja polako su se vraćali, kao delovi

slagalice. Ali većina se nije uklapala. Stivi se upitala da li će se sada, kadase setila pariskog vrta, setiti i Matjea? To nije mogla da zna. Gotovo senadala da ga se neće setiti, ako ju je zaista toliko povredio. Setila se kolikoje Kerol bila uznemirena kada su zatvarale tu kuću.

– Koliko dugo ostaješ u Parizu? – upitala je Stivi Majka.– Samo do sutra. Želeo sam da vidim svoju malecku, ali moram da se

vratim. – Bio je to dug put za čoveka njegovih godina, da bi ostao samojednu noć. Bez razmišljanja bi otišao i na kraj sveta zbog nje i želeo je tojoš otkako ga je Stivi izvestila o nesreći. Džejson ga je zamolio da sačeka,a on je poslušao, ali očajnički je želeo da dođe.

– Drago mi je što si došao – rekla je Kerol i nasmešila mu se. – Dosada se ničega nisam setila.

– Setićeš se kada se vratiš u Los Anđeles – rekao je Majk s lažnimsamopouzdanjem. Istinski je strahovao za nju. Rečeno mu je šta da očekuje,ali ovo je bilo nekako gore. Borio se da ne zaplače dok ju je gledao u oči,znajući da se ne seća ničega o svom životu, karijeri i o ljudima koji je vole.– Da sam ja zaglavio ovde i meni bi se pomutilo pamćenje. – Kao i Šon, niMajk nikada nije voleo Pariz. Sviđala mu se samo francuska hrana. Smatraoje da su Francuzi nezgodni za saradnju, neorganizovani i u najmanju rukunepouzdani. Jedina stvar zbog koje mu je boravak u gradu bio podnošljivbio je Ric, za koji je tvrdio da je najbolji hotel na svetu. Osim toga, bio jemnogo srećniji u Americi. Želeo je da se Kerol što pre vrati, lekarima kojeon poznaje. Već je okupio najbolje lekare u gradu. Kao samoproklamovani,istrajni hipohondar, bio je član upravnih odbora dve bolnice i jednogmedicinskog fakulteta.

Nije želeo da je ostavi te večeri i da se vrati u hotel, ali video je kolikoje umorna. Proveo je s njom celo popodne, te je i sam bio iscrpljen.Pokušao je još malo da joj podstakne sećanje pričama o njenimholivudskim počecima, ali ništa više se nije vratilo. Samo delići uspomenana detinjstvo u Misisipiju. Sve što joj se dogodilo posle osamnaeste godine,kada je napustila farmu i dalje je bilo u mraku. Ipak, i to je dovoljno započetak.

Dugi razgovori su je i dalje zamarali, a pokušaji da povrati pamćenjepotpuno su je iscrpeli. Bila je spremna da zaspi kada se Majk spremio da

krene. Pre nego što je otišao, zastao je kraj njenog kreveta i pomilovao jepo dugoj plavoj kosi. – Volim te, malena. – Oduvek ju je tako zvao, jošdok je bila dete. – Sad se oporavi i vrati se kući što pre. Čekaću te u LosAnđelesu. – Ponovo je morao da se bori da ne zaplače kada ju je zagrlio, apotom je izašao iz sobe. Dole ga je čekao vozač, da ga odveze u hotel.

Stivi je ostala da Kerol zaspi, a onda je i ona otišla. Majk ju je pozvaokada se vratila u sobu i zvučao je uznemireno. – Gospode – rekao je – onase baš ničega ne seća.

– Lama, njen rodni grad, njena baka, majčina fotografija i očev ambar, toje prvi tračak nade za nas. Mislim da si joj mnogo pomogao. – Stivi je bilazahvalna i iskrena.

– Nadam se da ćemo uskoro prevazići sve to. – Majk je želeo da Kerolbude ona stara i da se vrati svojoj karijeri. Nije želeo da se završi ovako,oštećenjem mozga i povredama.

– I ja se nadam – složila se Stivi, a on joj je rekao da je dao kratkuizjavu ispred bolnice. Američki novinar ga je prepoznao i pitao kako jeKerol i da li ju je posetio. Rekao je da je ona dobro. Rekao je novinaru dajoj se vraća pamćenje i da se skoro svega seća. Nije želeo da se priča kakoje izgubila razum. Mislio je da je za njenu karijeru važno da ostave dobrusliku o njenom oporavku. Stivi nije bila sigurna da je on u pravu, ali tosvakako nije moglo da škodi. Kerol nije razgovarala s novinarima, tako danije bilo načina da saznaju istinu, a njenim lekarima je bilo zabranjeno dadaju izjave. Majk je zaista voleo Kerol, ali uvek je mislio i na njenukarijeru.

Asošijeted pres je narednog dana ukratko preneo tu izjavu o kojoj susve novine brujale. Filmska zvezda, Kerol Barber, oporavlja se u Parizu, apamćenje joj se vratilo, prema tvrdnji Majka Epelsona, njenog producenta iagenta. Izjavio je da se ona vraća u Los Anđeles, da se posveti karijeri. Učlanku nije pomenuto da tri godine nije snimila nijedan film. Samo je rečenoda joj se vratilo pamćenje i da je to jedino važno. Kao i obično, MajkEpelson je pazio na nju i želeo joj samo najbolje.

11.

Nekoliko dana nakon Majkove posete, Kerol se osećala užasno. Zakačila jestrašnu prehladu. Osim što se trudila da prebrodi neurološka oštećenja iponovo prohoda, bila je podložna i uobičajenim ljudskim boljkama, baš kaoi svi ostali. Doktorka joj je dodelila dva fizikalna terapeuta koji će raditi snjom, kao i logopeda koji je dolazio svakog dana. Hodanje se popravljalo,ali se zbog prehlade osećala vrlo loše. I Stivi se prehladila. Ne želeći dapogorša Kerolino stanje, ostala je u svojoj sobi u Ricu. Pregledao ju jehotelski lekar i dao joj antibiotike u slučaju da se stanje pogorša. Imala jegadnu upalu sinusa i žestoko je kašljala. Pozvala je Kerol koja je zvučalajednako loše.

Na dužnosti je bila nova sestra koja je ostavila Kerol samu za vremeručka. Kerol je bila usamljena bez Stivi i prvi put otkako je stigla u bolicu,uključila je televizor. Gledala je vesti na CNN-u. Ubijala je vreme. I daljenije mogla dovoljno da se usredsredi na knjige. Čitanje joj je bilo naporno.Pisanje je išlo još teže. Ni rukopis joj više nije bio isti. Stivi je odavnoshvatila da Kerol još dugo neće pisati knjigu, mada joj to nije pominjala.Sada ionako nije mogla da je piše. Više se nije sećala zapleta, a njenračunar je ostao u hotelu. Morala je da se izbori s mnogo važnijimproblemima. Kerol je ležala sama u sobi i uživala gledajući televiziju. Novasestra ionako nije bila zanimljivo društvo i bila je prilično stroga.

Zbog zvuka koji je dopirao s televizora, Kerol nije čula kada su se vratasobe otvorila i prepala se kada je videla da neko stoji u podnožju kreveta.Kada je okrenula glavu, on je stajao tu i posmatrao je. Bio je to mladić odšesnaestak godina, u farmerkama. Imao je tamnu kožu i krupne bademasteoči. Kada ju je pogledao u oči, delovao je izgladnelo i uplašeno. Nije imalapredstavu šta on radi u njenoj sobi, ali nije skidao pogled s nje.Pretpostavila je da ga je čuvar pustio. Verovatno je samo kurir koji jedošao da isporuči cveće, ali nije bilo ni traga od buketa. Pokušala je da muse obrati na lošem francuskom, ali on je nije razumeo. Onda je pokušala naengleskom. Nije bila sigurna koje je nacionalnosti momak.

– Mogu li da ti pomognem? Tražiš li nekoga? – Možda se izgubio ili je

bio njen obožavalac. Nekolicina njih ju je tražila, mada je čuvar trebalo daih drži po strani.

– Ti si filmska zvezda? – upitao je, s nepoznatim akcentom. Ličio je naŠpanca ili Portugalca. Nije mogla da se seti ni reči španskog. Mogao je bitii Italijan, Sicilijanac. Bio je tamnoput.

– Jesam. – Osmehnula mu se. Bio je vrlo mlad. Ispod široke jakne nosioje tamnoplavi džemper. Jakna, dva broja veća, kao da nije bila njegova, apatike slične Entonijevim, bile su pocepane. Njen sin je govorio da mu tepatike donose sreću i poneo ih je u Pariz. Ovaj dečko je izgledao kao danema ništa bolje. – Šta radiš ovde? – ljubazno mu se obratila, pitajući se dali želi njen autogram. Potpisala ih je nekoliko otkako je tu, mada loše. Njensadašnji rukopis nimalo nije ličio na onaj stari. Bomba je bila kriva za to. Idalje joj je bilo teško da piše.

– Tražim tebe – rekao je kratko i pogledi su im se sreli. Znala je da ganikada ranije nije videla, a opet, u njegovim očima je bilo nečega poznatog.U njenom umu je iskrsnula slika automobila i njegovog lica, kako jeposmatra. A onda je shvatila. Videla ga je u tunelu, u kolima pored svojih,pre nego što je eksplodirala bomba. Iskočio je i potrčao, a onda je buknuoplamen i nekoliko trenutaka kasnije utonula je u tamu.

U isto vreme u glavi je imala viziju, videla ga je kako vadi nož iz jakne.Imao je dugačku, zakrivljenu oštricu i koštani balčak. Bilo je to opakooružje. Posmatrala ga je kad je zakoračio, a ona je skočila iz kreveta nadrugu stranu.

– Šta to radiš? – Stajala je prestravljena, u bolničkoj spavaćici.– Sećaš me se, zar ne? U novinama je pisalo da ti se vratilo pamćenje. –

Izgledao je preplašeno gotovo koliko i ona, dok je brisao oštricu ofarmerke.

– Uopšte te se ne sećam – rekla je drhtavim glasom, moleći se da jenoge ne izdaju. Bila je nadomak dugmeta za hitne slučajeve koje se nalazilona zidu iza nje. Ako ga dohvati, možda će uspeti da je spasu. U suprotnom,on će joj prerezati grkljan. Nije sumnjala u to. U dečakovim očima sevidelo da je spreman da ubije. – Ti si glumica i grešnica. Ti si kurva –vikao je u tihoj prostoriji, dok se Kerol povlačila. Bacio se na nju.

Bez ikakvog upozorenja, preskočio je krevet, zamahujući ka njoj nožem

i u tom trenu ona je iz sve snage pritisnula crno dugme. Čula je da se uhodniku oglasio alarm, kada je dečak posegnuo ka njoj i zgrabio je za kosu,ponovo je nazivajući kurvom. Bacila je na njega poslužavnik od ručka, onse zateturao, a istog trenutka u sobu su uletele četiri sestre i dva lekara,očekujući da je zateknu u kritičnom stanju i umesto toga ugledali momka snožem. Divljački je zamahivao ka njima i dalje pokušavajući da dohvatiKerol, nadajući se da će je ubiti pre nego što ga zaustave. Ali doktori su gauhvatili za ruke i onesposobili, a jedna sestra je otrčala po pomoć. Čuvar sepojavio u sobi posle nekoliko sekundi i bukvalno iščupao dečaka iznjihovih ruku, bacio nož u ćošak, prikovao ga za pod i stavio mu lisice, dokje Kerol polako skliznula na pod, drhteći.

Sada se setila svega, taksija, kola koja su bila pored, muškaraca koji suse smejali na prednjem sedištu i trubili automobilu ispred sebe i dečaka nazadnjem sedištu kako zuri u nju, gleda je u oči, a zatim beži, ka izlazu iztunela... eksplozije... požara...leta kroz vazduh...a zatim i beskrajne tamekoja ju je obavila...sve je bilo jasno kao dan. Vratio se da je ubije pošto jevideo Majkovu izjavu u novinama da joj se vratilo pamćenje. Hteo je da jeprekolje da ga ne bi prepoznala. Jedino nije znala kako je uspeo da seprovuče pored čuvara.

Njena lekarka je stigla za nekoliko minuta, pregledala je i pomogla jojda se smesti u krevet. Laknulo joj je kada je videla da Kerol nijepovređena, mada je bila u šoku i drhtala je od straha. Dečaka s nožem jeveć odvela policija.

– Jesi li dobro? – zabrinuto je upitala doktorka.– Mislim da jesam... Ne znam... – rekla je Kerol i dalje drhteći. – Setila

sam se... Setila sam se svega kad sam ga ugledala... u tunelu. Bio je ukolima koja su bila pored mog taksija. Pobegao je, ali pre toga me je video.– Kerol je jako drhtala i zubi su joj cvokotali, a doktorka je zamolila sestruda donese ćebad.

– Čega se još sećaš? – upitala je doktorka.– Ne znam. – Izgledalo je kao da je Kerol u šoku, a doktorka ju je

ogrnula ćebetom i nastavila da je ispituje.– Sećaš li se svoje spavaće sobe u Los Anđelesu? Koje je boje?– Mislim da je žuta. – Gotovo je mogla da je vidi u mislima, ali

nejasno. I dalje je sve bilo u magli.– Imaš li vrt?– Imam.– Kako izgleda?– Ima fontanu... i jezerce... ruže koje sam posadila... crvene su.– Imaš li psa?– Nemam. Uginula je. Davno.– Sećaš li se šta si radila pre bombaškog napada? – Doktorka ju je

pritiskala, pokušavajući da što bolje iskoristi vrata koja su se otvorila unjenom umu, vrata koja je razvalio dečak koji je došao da je ubije svojimružnim nožem.

– Ne – rekla je, a onda se setila. – Da... Išla sam da vidim svoju starukuću... u blizini Ulice Žakob. – Jasno se sećala adrese, svoje šetnje, taksijakojim se vraćala u hotel i upala u saobraćajnu gužvu.

– Kako izgleda?– Ne znam, ne mogu da se setim – odgovorila je Kerol tiho, a neki drugi

glas u sobi odgovorio je umesto nje.– To je mala, dvorišna kuća s vrtom i divnim prozorima. Ima mansardu i

oeil de bouef prozore. – Bio je to Matje, stajao je kraj njenog kreveta. Bioje besan. Pogledala ga je uplakana, ne želeći da ga vidi, a u isto vreme jeosetila olakšanje što je on tu. Bila je zbunjena, a on je pogledao u doktorkukoja je stajala s druge strane kreveta.

– Šta se ovde desilo? – zaorio se njegov glas. – Gde je bio čuvar?– Došlo je do nesporazuma. Otišao je na ručak kad i sestra. Niko nije

došao da ga zameni. – Doktorka je bila uznemirena Matjeovim opravdanimbesom.

– I ostavio je samu? – brecnuo se na nju.– Oprostite, mesje ministre, neće se ponoviti. – Glas joj je bio leden.

Mada je delovao autoritativno, Matje de Bjankur je nije plašio. Brinula sesamo za svoju pacijentkinju i onoga što je moglo da je zadesi od rukemladog Arapina.

– Dečak je došao da je ubije. On je jedan od terorista koji su postavilibombe u tunelu. Mora da je video onaj glupi članak u jučerašnjim novinamao tome kako joj se vratilo pamćenje. Želim da pred njenim vratima stoje po

dva stražara, danonoćno. – Nije imao nikakav autoritet u bolnici, ali čak je idoktorka znala da to što govori ima smisla. – Ako ne možete da je zaštitite,pošaljite je nazad u hotel.

– Pobrinuću se za to – uveravala ga je doktorka. Jedva je stigla to daizgovori kada je u sobu ušao direktor bolnice. Matje ga je smesta pozvao,čim je video kako izvode dačaka s lisicama i čuo od policije šta se desilo.Potrčao je uza stepenice ka Kerolinoj sobi. Krenuo je u posetu. Digao jepaklenu galamu kada je saznao šta je dečak umalo uradio. Da nije uspelada dohvati dugme, bila bi mrtva.

Direktor bolnice je, na lošem engleskom, upitao Kerol da li je dobro apotom je ponovo izjurio da poseče neke glave. Poslednje što im je trebalojeste da neko u njihovoj bolnici ubije američku filmsku zvezdu. To bi imalološ odjek u štampi.

Doktorka je izašla, srdačno se osmehnuvši Kerol i uputivši hladanpogled Matjeu. Nije volela da joj laici govore šta treba da radi, čak ni kadaje reč o penzionisanim ministrima, mada je u ovom slučaju znala da je on upravu. Malo je nedostajalo da Kerol nastrada. Bilo je pravo čudo što dečaknije uspeo u svojoj nameri. Uspeo bi da ju je zatekao na spavanju. Krozglavu joj je prošlo hiljadu mogućnosti.

Matje je seo na stolicu pored njenog kreveta i pomilovao je po ruci, azatim je nežno pogledao i grubost kojom se obraćao bolničkom osoblju jeiščezla. Bio je besan zbog propusta u obezbeđenju. Napadač je lako mogaoda je ubije. Zahvalio se bogu što nije.

– Planirao sam da dođem danas kod tebe – rekao je nežno. – Želiš li daodem? Ne izgledaš dobro.

Odmahnula je glavom umesto odgovora.– Prehladila sam se – rekla je, gledajući ga pravo u oči. Duboko u njima

naišla je na nešto što je probudilo sećanja. Bile su to oči koje je nekadavolela. Nije se sećala detalja onoga što se među njima desilo, nije bilasigurna ni da li želi da se seti, ali setila se i nežnosti i bola i jake strasti. Jošuvek se tresla od šoka posle incidenta. Bila je prestrašena. Ali iz nekograzloga kraj njega se osećala sigurno i zaštićeno. Bio je moćan čovek, usvakom pogledu.

– Želiš li šolju čaja, Kerol? – Klimnula je glavom. U sobi je bio termos

s toplom vodom i kutija njenog omiljenog čaja. Stivi ga je donela iz hotela.Napravio ga je baš onako kako je ona volela, ni preslab, ni prejak. Dodaojoj je šolju, a ona u je uzela, oslonivši se na lakat. Bili su sami u sobi. Kadaje čula ko je unutra, sestra je ostala ispred vrata. Ako ništa drugo, Kerol jeu dobrim rukama i više joj ne treba medicinska pomoć. Sestra je ostala zasvaki slučaj, a ne iz preke potrebe. – Mogu li i ja da uzmem jednu šolju? –Klimnula je glavom, a on je napravio sebi isti čaj. Tada se setila da ga jeprvi put probala s njim. Uvek su ga zajedno pili.

– Često sam mislio na tebe – rekao joj je pošto je otpio malo čaja odvanile. Kerol nije progovorila ni reč. Bila je isuviše uplašena onim što seupravo desilo.

– I ja sam mislila na tebe – priznala je. – Ne znam zašto, ali mislila san.Pokušavam da se setim, ali mi ne ide. – Polako se prisećala nekih stvari,međutim, nije se setila ničega u vezi s njim. Nikakvih detalja. Sećala sesamo njegovih očiju i činjenice da ga je volela. To je sve. I dalje nije znalako je on, ni zašto su svi napeti kada se pojavi. Što je još važnije, nije sesećala da je živela s njim, ni kakav je bio njihov zajednički život, pamtila jesamo čaj. Činilo joj se da joj ga je on i ranije pravio. Mnogo puta. Idoručak, na kuhinjskom stolu, dok se sunčeva svetlosti razlivala poprostoriji.

– Da li se sećaš kako smo se upoznali? – Odmahnula je glavom. Bilojoj je malo mi je bolje kad je popila čaj. Spustila je praznu šolju na sto iponovo legla. Sedeo je veoma blizu nje, ali njoj to nije smetalo. Osećala sesigurno kraj njega. Nije želela da bude sama. – Upoznali smo se dok sisnimala film o Mariji Antoaneti. Ministar kulture je priredio prijem u Kejd’Orseju. Bio mi je stari prijatelj i navaljivao je da dođem. Nisam želeo.Imao sam druge obaveze te večeri, ali digao je takvu galamu da sam došao.A tamo si bila i ti. Plenila si lepotom. Stigla si pravo sa snimanja i još uveksi bila u kostimu. Nikada to neću zaboraviti. Marija Antoaneta nikada nijetako izgledala. – Kerol se osmehnula na to sećanje. Prisećala se kroz maglu,kostima i spektakularno oslikane tavanice Kej d’Orseja. Njega se nijesećala.

– Bilo je proleće. Posle toga si morala da se vratiš na lokaciju gde stesnimali film da bi vratila kostim. Odvezao sam te i kada si se presvukla,

prošetali smo pored Sene. Sedeli smo kraj reke, na keju, i dugo razgovarali.Imao sam utisak da lebdim među oblacima, a ti si rekla da osećaš isto. –Sećanje mu je izmamilo osmeh i pogledi su im se ponovo sreli.

– Bio je to coup de foudre – prošaptala je. To su bile njegove rečinakon te prve večeri... coup de foudre... udar groma... ljubav na prvipogled. Setila se njegovih reči, ali ne i onoga što je usledilo.

– Šetali smo satima. Ostali smo budni dok nije došlo vreme da se vratišna snimanje, u pet sati tog jutra. Bila je to najuzbudljivija noć u momživotu. Rekla si mi kako te je muž napustio zbog druge žene. Bila je veomamlada, ako se dobro sećam. Ruskinja, čini mi se. Nosila je njegovo dete.Bila si očajna, satima smo razgovarali o tome. Mislim da si ga iskrenovolela. – Klimnula je glavom. Isti utisak stekla je i posle razgovora sDžejsonom. Bilo je neobično što mora da se oslanja na sve te ljude koji sujoj govorili kako se osećala. Ničega nije mogla da se seti. Ničega u vezi sDžejsonom. Ali počela je da se priseća nekih stvari u vezi s Matjeom, netoliko događaja, koliko osećanja. Setila se da ga je volela, kao i te prveuzbudljive noći.

Nejasno se sećala povratka na snimanje, nakon neprospavane noći. Alinije znala kako je to tada izgledalo. Zapravo, vrlo malo se promenio, ako sezanemari seda kosa. Tada je bila tamna, gotovo crna. Imao je pedesetgodina kada su se upoznali i bio je jedan od najmoćnijih ljudi u Francuskoj.Mnogi su ga se plašili. Ona nikada. Nikada je nije plašio. Isuviše ju jevoleo. Želeo je samo da je zaštiti, kao što je to i sada učinio. Nije želeo daje iko povredi. Sada je to osećala, dok je sedeo kraj nje i pričao o prošlosti.

– Sutradan uveče pozvao sam te na večeru i otišli smo na nekoneobično mesto iz mojih studentskih dana. Lepo smo se proveli i ponovorazgovarali celu noć. Nismo prestajali. Nikada do tada nisam uspeo tako dase otvorim nekome. Pričao sam ti o svemu, o svojim osećanjima, tajnama,snovima i željama i još ponešto što nisam smeo, o svom poslu. Nikad nisiizneverila moje poverenje. Nikad. Imao sam poverenja u tebe, od samogpočetka. I bio sam u pravu.

Viđali smo se svakodnevno sve dok pet meseci kasnije nisi završilasnimanje filma. Trebalo je da se vratiš u Njujork ili Los Anđeles, nisi bilasigurna kuda treba da odeš i ja sam te zamolio da ostaneš u Parizu. Tada

smo se već mnogo voleli i ti si pristala. Zajedno smo pronašli kuću. Onu ublizini Ulice Žakob. Zajedno smo išli na aukcije, zajedno je opremili. U vrtusam sagradio kućicu na drvetu za Entonija. Obožavao ju je. Čitavo leto jeproveo u njoj. Otputovali smo na jug Francuske kada su oni otišli da poseteoca. Svuda smo išli zajedno. Svaku noć sam provodio s tobom. Tog leta,proveli smo dve nedelje na jahti na jugu Francuske. Mislim da nikad dotada nisam bio toliko srećan, ni pre, ni kasnije. Bili su to najbolji dani mogživota. – Kerol je klimala glavom dok je slušala. Nije mogla da se seti tihdogađaja, samo osećanja. Imala je osećaj da su ti trenuci bili čarobni.Obuzela ju je toplina dok je razmišljala o njima, ali postojalo je još nešto,nešto što se nije uklapalo, nekakav problem. Potražila je njegov pogled itada se setila i izgovorila naglas.

– Bio si oženjen – rekla je tužno.– Jesam. Moj brak je odavno bio završen, deca su nam odrasla. Žena i

ja smo bili potpuni stranci, živeli smo odvojenim životima deset godina prenego što si se ti pojavila. Hteo sam da je napustim i pre nego što sam tebeupoznao. Obećao sam ti da hoću i to sam i mislio. Želeo sam da sve prođeneprimetno, da ne bih osramotio bilo koga od nas. Razgovarao sam sasvojom ženom i ona me je zamolila da to ne činim, bar ne odmah. Plašila seskandala i poniženja koje će doživeti ako je ostavim zbog poznate filmskezvezde. Za nju je to bilo bolno i postojala je velika mogućnost da budeuvučena u skandal svetskih razmera, tako da sam pristao da sačekam šestmeseci. Imala si mnogo razumevanja. Činilo se da to nije ni važno. Bili smosrećni. Živeo sam s tobom u našoj maloj kući. Obožavao sam tvoju decu, amislim da su i oni mene voleli, bar u početku. Tada si bila veoma mlada,Kerol. Imala si trideset dve kada smo se upoznali, a ja pedeset. Mogao samda ti budem otac, ali pored tebe sam se osećao kao dečkić.

– Sećam se broda – rekla je tiho – na jugu Francuske. Posetili smo SenTrope i staru luku u Antibu. Mislim da sam bila veoma, veoma sreća stobom – rekla je sanjalački.

– Oboje smo bili srećni – rekao je tužno, prisećajući se svega što jeusledilo nakon toga.

– Nešto se desilo. Morao si da odeš.– Da. – Iznenadio se što se setila. Gotovo je i sam zaboravio, mada je

tada preživljavao pravu dramu. Pozvali su ga na brod radio-stanicom.Morao je da je ostavi na aerodromu u Nici, a on je otputovao vojnimavionom.

– Zašto si otišao? Mislim da su pucali na nekoga. – Mrštila se,pokušavajući da se seti dok ga je posmatrala. – Koga su upucali? – Moralaje da zna.

– Francuskog predsednika. Bio je to neuspeli atentat tokom proslaveDana Bastilje na Jelisejskim poljima. Trebalo je da budem tamo, ali ja sambio s tobom.

– Bio si u vladi... u samom vrhu, nešto vrlo tajnovito. Šta si bio?...Tajna policija? – Škiljila je u njega s kreveta.

– To je bila jedna od mojih dužnosti. Bio sam ministar unutrašnjihposlova – rekao je tiho, a ona je klimnula glavom. Sada se setila. Mnogotoga iz svog života je zaboravila, ali toga se setila. Uplovili su u luku itaksijem se odvezli do aerodroma. Ostavio ju je nekoliko minuta kasnije, aona ga je posmatrala kako poleće vojnim avionom i sama se vratila u Pariz.On se izvinjavao što mora tako da je ostavi, a oko njega su bili vojnici smašinkama. Nije se uplašila, ali bilo joj je čudno.

– Desilo se još nešto slično... drugom prilikom... neko je povređen, a tisi me ostavio negde, na putovanju... bili smo na skijanju, a ti si otišaohelikopterom. – Ponovo je videla kako se helikopter diže i raspršuje sneg.

– Predsednik je imao srčani udar i ja sam otišao da budem s njim.– To je već bio kraj, zar ne? – Rastužila se.Klimnuo je glavom, u početku nije govorio, već se i sam prisećao. Zbog

tog događaja prizvao se pameti i podsetio se da ne može da napusti svojposao, da pripada Francuskoj. Posedovali su ga, koliko god da ju je voleo iželeo sve da napusti zbog nje. Ipak nije mogao. Posle toga su proveli jošneko vreme zajedno, ali nije potrajalo. I žena mu je pravila mnogoproblema. Bilo je to nepodnošljivo vreme, za oboje. – Da, kraj se bližio. Tadva događaja delile su dve godine i mnogo divnih trenutaka.

– Ne sećam se više ničeg – rekla je, posmatrajući ga, pitajući se kakvesu bile te dve godine. Činilo joj se da su bile uzbudljive, jer i je on biotakav, ali povremeno i naporne, što je bila još jedna njegova odlika. Kao štojoj je upravo rekao, vodio je komplikovan život. Politika i drama koja ju je

pratila, bile su njegova pokretačka snaga. Ali neko vreme, bila je to i ona.Bila je srce koje ga je održavalo u životu.

– Prvi zajednički Božić proveli smo u Gštadu, s decom. Ti si potomotišla na snimanje u Englesku, a ja sam te svakog vikenda posećivao. Kadasi se vratila, želeo sam da odem kod advokata radi razvoda, ali žena me jeponovo preklinjala da to ne činim. Rekla je da ne može da se suoči s tim.Bili smo u braku dvadeset godina i imao sam utisak da joj nešto dugujem,bar poštovanje, pošto je više nisam voleo. Znala je to, znala je koliko tevolim i nije mi prebacivala. Bila je veoma saosećajna. Te godine samplanirao da dam ostavku u vladi, bio bi to savršen trenutak i za okončanjebraka, ali onda su me izabrali za još jedan mandat. Nas dvoje smo tada bilizajedno već godinu dana, najsrećnijih godinu dana mog života. Pristala si dami daš još šest meseci. Ja sam ozbiljno nameravao da se razvedem. Arlet jeobećala da me neće sprečavati, ali onda su se u vladi desili neki skandali ukoje su bili upleteni neki drugi ljudi i znao sam da nije pravi trenutak.Obećao sam da ću, ako mi daš još godinu dana, podneti ostavku i poći stobom u Ameriku.

– Nikada to ne bi uradio. Bilo bi ti teško u Los Anđelesu.– Osećao sam da dugujem nešto svojoj zemlji... i svojoj ženi... Nisam

mogao tek tako da ih napustim, a da ne ispunim svoju dužnost, ali ozbiljnosam nameravao da sve ostavim i pođem s tobom, a onda... – Zastao je natren, a Kerol se setila šta se desilo. – Desilo se nešto strašno...

– Poginula ti je ćerka... u saobraćajnoj nesreći... Sećam se... bilo jestrašno... – Pogledi su im se sreli, ostali su tako, a onda se ona protegnulaka njemu i uhvatila ga za ruku.

– Imala je devetnaest godina. Poginula je na planini. Otišla je naskijanje s prijateljima. Bila si divna prema meni. Ali tada nisam mogao danapustim Arlet. Ne bi bilo ljudski. – Kerol se setila da joj je to već jednomrekao.

– Uvek si mi govorio da ćeš je napustiti. Od samog početka. Rekao sida je vaš brak završen, ali nije bilo tako. Uvek si osećao da joj još neštoduguješ. Uvek je tražila još šest meseci i ti si joj ih davao. Uvek si štitionju, a ne mene. Sada se sećam. Stalno sam čekala da se razvedeš. Živeo sisa mnom, ali bio si oženjen njome. I Francuskom. Dodavao si još jednu

godinu za Francusku i šest meseci za svoju ženu i u tome su prošle dvegodine. – Pogledala ga je, zatečena onim čega se upravo setila. – A ja sambila trudna. – Klimnuo je glavom, s izrazom patnje na licu. – Tada sam tepreklinjala da se razvedeš, zar ne? – Opet je klimnuo glavom, ponizno. –Moji ugovori su imali klauzulu o besprekornom ponašanju i da je ikosaznao da živim s oženjenim čovekom i da nosim njegovo dete, mojakarijera bi bila okončana. Našla bih se na crnoj listi ili bih ostala bez posla.Toliko sam rizikovala zbog tebe – rekla je tužno. Oboje su bili svesnirizika. Njegova zemlja bi mu oprostila što ima ljubavnicu i što vara ženu, uFrancuskoj bi to bilo sasvim prihvatljivo. Njena zemlja ili bar njenaindustrija, ne bi joj oprostila aferu s oženjenim muškarcem, činjenocu da jenečija ljubavnica, umešana u javni skandal s visokim državnimzvaničnikom. Nezakonito dete da i ne pominjemo. Klauzule o ponašanju unjenim ugovorima bile su veoma stroge. Preko noći bi postala niko i ništa.Rizikovala je zato što ju je on ubeđivao da će se razvesti, ali nikada nije niotišao advokatu. Žena ga je preklinjala da to ne čini i on to nikada nije niuradio. Samo je odugovlačio. Sve više.

– Šta se desilo s detetom? – upitala je prigušenim glasom, gledajući ga.I dalje nije mogla da se seti nekih stvari, mada joj se mnogo toga vratilo.

– Izgubila si ga. Dečaka. Bila si nadomak šestog meseca trudnoće. Palasi s merdevina dok si ukrašavala jelku za Božić. Pokušao sam da teuhvatim, ali pala si tik pored mene. Provela si tri dana u bolnici, ali smo gaizgubili. Kloi nikada nije ni saznala da si bila trudna, ali Entoni je znao.Objasnili smo mu. Pitao me je da li ćemo se venčati i ja sam rekao dahoćemo. Onda je poginula moja ćerka, a Arlet je doživela nervni slom ipreklinjala me da ostanem. Pretila je samoubistvom, a ti si tada već izgubiladete, tako da nismo morali da žurimo s venčanjem. Preklinjao sam te dashvatiš. Na proleće bih podneo ostavku, a mislio sam i da će se Arlet dotada oporaviti. Trebalo mi je još vremena, ili sam bar tako govorio. –Tužno ju je pogledao. – Na kraju, mislim da si uradila pravu stvar. –Ubijalo ga je što to govori. – Ne verujem da bih je ikada napustio. Planiraosam. Verovao sam da hoću, ali naprosto nisam mogao. To, ili moj posao.Nisam se povukao još šest godina po tvom odlasku iz Pariza. A nisamsiguran da bih ikada mogao da napustim Arlet. Uvek bi postojalo nešto,

neki razlog da mi ne dozvoli da je napustim. Mislim da me čak nije nivolela, ne kao ti, ili kao što sam ja voleo tebe. Samo nije želela da meizgubi zbog druge žene. Da si Francuskinja, ti bi trpela. Ali nisi. Stalno simislila da te lažem, što sam ponekad i radio. Naprosto nisam imao hrabrostida ti kažem da ne mogu da presečem. Sebe sam lagao više nego tebe. Kadasam ti rekao da ću se razvesti, zaista sam to mislio. Mrzeo sam te što si menapustila. Mislio sam da si okrutna prema meni. Ali bila si u pravu. Nakraju bih ti samo slomio srce, čak i više nego ovako. Poslednjih šest mesecibili su noćna mora. Neprestane svađe, neprestano plakanje. Bila si očajnakada si izgubila bebu. Kao i ja.

– Šta je presudilo? Šta me je nateralo da odem? – Glas joj se pretvoriou šapat.

– Novi dan, nova laž, novo odlaganje. Jednog jutra si samo ustala ipočela da se pakuješ. Sačekala si kraj školske godine. Nisam preduzeoništa da se razvedem, a tražili su da prihvatim još jedan mandat uministarstvu. Pokušao sam da ti objasnim, ali nisi htela da slušaš. Otišla sinedelju dana kasnije. Odvezao sam te na aerodrom i oboje smo sve vremeplakali. Rekla si mi da ti se javim, ako se razvedem. Zvao sam te, alinikada se nisam razveo i ostao sam da radim u vladi. Bio sam im potreban.Kao i njoj, ne neki čudan način. Nije me volela, ali navikli smo jedno nadrugo. Osećala je da joj dugujem da ostanem s njom.

Zvao sam te nekoliko puta pošto si se vratila u Los Anđeles, a onda siprestala da primaš moje pozive. Čuo sam da si prodala kuću. Jednog danasam otišao da je vidim. Skoro da mi je prepuklo srce kada sam se setiokoliko smo bili srećni u njoj.

– Išla sam da je vidim onog dana, pre nego što je u tunelu eksplodiralabomba. Vraćala sam se u hotel kada se to desilo – rekla je, a on je klimnuoglavom. Bila je njihovo utočište, zaklon, ljubavno gnezdo u kojem su začelidete. Nije mogla a da se ne zapita šta bi se dogodilo da je rodila dete, da libi se konačno razveo od svoje žene. Verovatno ne bi. On je Francuz.Francuzi imaju ljubavnice i vanbračnu decu. Rade to već vekovima i ništaposebno se nije promenilo. To je i dalje bilo prihvatljivo, ali ne i za Kerol.Ona je bila seljančica iz Misisipija, bez obzira na svoju slavu i nije želelada živi s tuđim mužem. Rekla mu je to još na samom početku. – Nije

trebalo ni da počinjemo – rekla je, posmatrajući ga s kreveta dok joj jeglava počivala na jastuku.

– Nismo imali izbora – kratko je rekao Matje. – Bili smo isuvišezaljubljeni jedno u drugo.

– Ne verujem u to – rekla je odlučno. – Mislim da ljudi uvek imajuizbor. Mi smo ga imali. Samo smo pogrešno izabrali i zato smo platilivisoku cenu. Nisam sigurna, ali mislim da te nikada nisam zaboravila. Dugonisam mogla da te prebolim, sve dok nisam upoznala svog drugog muža. –Sada se jasno sećala.

– Pročitao sam da si se udala, pre desetak godina – rekao je, a ona jeklimnula glavom. – Bilo mi je drago zbog tebe – a onda se žalosnoosmehnuo – i bio sam veoma ljubomoran. On je pravi srećnik.

– Nije. Umro je pre dve godine od raka. Svi kažu da je bio divan čovek.– Zato je Džejson bio ovde. A pitao sam se otkud to.– Svakako bi došao. I on je dobar čovek.– Nisi tako mislila pre osamnaest godina – rekao je Matje napeto. Nije

bio siguran da li bi isto rekla za njega, da je dobar čovek, čak ni danas. Unjenim očima, nije bio dobar. I sama je tada to rekla. Rekla je da ju je lagaoi obmanjivao i da je nepošten i nečastan. Pogodila je pravo u živac. Niko ganikada nije optužio za nešto slično, ali bila je u pravu.

– Sada mislim da je dobar čovek – rekla je Kerol za Džejsona. – Svi nakraju ispaštamo zbog svojih grehova. Ruskinja ga je napustila kad sam se javratila iz Pariza.

– Da li je pokušao da ti se vrati? – Matje je želeo da zna.– Izgleda da jeste. Kaže da sam ga odbila. Verovatno sam i dalje bila

zaljubljena u tebe.– Da li se kaješ zbog toga?– Kajem se – rekla je iskreno. – Protraćila sam dve i po godine na tebe,

a verovatno još pet pokušavajući da te zaboravim. Previše vremena sampotrošila na čoveka koji nije želeo da napusti svoju ženu. – A onda se setilanečega i zapitala se šta se desilo. – Gde je ona sada?

– Umrla je pre godinu dana, nakon dugog bolovanja. Bila je teškobolesna poslednje tri godine svog života. Drago mi je da sam bio uz nju.Dugovao samo joj toliko. Naš brak je trajao četrdeset šest godina. Nije to

bio brak kakav sam želeo, kakvom sam se nadao kada sam se oženio udvadeset prvoj, ali šta je tu je. Bili smo prijatelji. Bila je veomavelikodušna po tom pitanju. Ne verujem da mi je oprostila, ali je shvatala.Znala je koliko sam zaljubljen u tebe. Prema njoj to nikada nisam osećao.Bila je veoma hladna. Ali bila je pristojna, iskrena žena. – Znači, ostao je,kao što je oduvek i mislila. I sam je rekao da je uradila pravu stvar što gaje napustila. Sada ima odgovore, one zbog kojih je došla u Pariz. Zna da jebilo prekasno za nju i Džejsona, kada je on odlučio da joj se vrati. Više ganije volela i nije mogla da ga spreči da se oženi ruskom manekenkom. Tadanije imala izbora, a kad ga je dobila, više ga nije želela. Ni sad ga ne želi.Prekasno je. A Matjeu bi zauvek ostala samo ljubavnica. Ne bi ostaviosvoju ženu sve do njene smrti. Kerol se činilo da je to shvatila kada jeodlazila iz Pariza, zato je to i uradila. Ali tek sada je znala da je to bilaprava odluka. On joj je to potvrdio, što je zapravo predstavljalo neku vrstupoklona.

Prisetila se mnogo čega, nekih događaja i previše osećanja. Kao da jeponovo osetila ono razočaranje i očaj koji su je obuzeli kada je konačnoodustala i napustila ga. Malo je nedostajalo da uništi i nju i njenu karijeru.Razočarao je čak i njenu decu. Kakve god da su mu bile namere i osećanja,bar u početku, poneo se nečasno. Džejson je, koliko god da je njoj biloteško, bar bio iskren i pošten. Razveo se od nje i oženio se drugom ženom.Matje to nikada nije učinio.

– Čime se sada baviš? Jesi li i dalje u vladi? – upitala je.– Bio sam do pre deset godina, a onda sam se povukao i vratio u

porodičnu advokatsku kancelariju koju vodim sa svoja dva brata.– A bio si najmoćniji čovek u Francuskoj. Sve je bilo u tvojim rukama i

uživao si u tome.– Jesam. – Što se toga tiče, bio je iskren, a sada je bio iskren i u vezi sa

svim ostalim. Pokazalo se da je bila u pravu, ali čak i sada joj je bilo teškoda to čuje. Isuviše dobro se sećala koliko ga je volela i koliko ju jepovredio. – Moć opija čoveka kao droga. Teško je odreći je se. Bio samnavučen. Ali na tebe sam bio navučen još više. Tvoj odlazak me umalo nijeubio. Ipak, nisam mogao da je ostavim, ni nju ni svoj posao.

– Nikada nisam želela da napustiš posao. Nije u tome bio problem.

Želela sam da se razvedeš.– Nisam mogao. – Oborio je glavu kad je to rekao, a potom je ponovo

pogledao u oči. – Nisam imao hrabrosti. – Bilo mu je veoma teško da toprizna i Kerol nije odmah odgovorila.

– Zato sam te napustila.Glas mu se pretvorio u šapat. – Ispravno si postupila. – Klimnula je

glavom.Dugo su sedeli u tišini, a kada ju je pogledao, zažmurila je i utonula je u

san. Prvi put posle dužeg vremena, bila je spokojna. Sedeo je i posmatraoje, da bi potom konačno ustao i nečujno izašao iz njene sobe.

12.

Kerol se probudila usred noći, okrepljena dugim snom. Setila se Matjeoveposete, njegove priče i dugo je samo ležala i razmišljala o njemu. Uprkosnejasnim sećanjima, uspeo je da istera mnoge duhove iz njenog života. Bilamu je zahvalna što je konačno bio iskren prema njoj i rekao da je ispravnopostupila kada ga je napustila. Bilo je pravo olakšanje čuti to od njega.Uvek se pitala šta bi se desilo da je ostala – da je sačekala samo još malo.On joj je sada potvrdio da se ništa ne bi promenilo.

Kada se probudila, pored nje je bila sestra, a ispred vrata su stajala dvačuvara, zahvaljujući galami koju je Matje podigao. Zvala je Džejsona idecu da ih obavesti o napadu. Uverila ih je da je dobro i da je opet imalasreće. Džejson se ponudio da se vrati u Pariz, ali ona im je objasnila da jepolicija preuzela stvar u svoje ruke. Iako je i dalje bila potresena, rekla imje da je bezbedna. Svi su se užasnuli što je doživela još jedan napad poslesvega što joj se dogodilo. Entoni ju je ponovo upozorio na Matjea. Zapretioje da će lično doći da je zaštiti, ali ona mu je rekla da je sve u redu.

U gluvo doba noći ležala je i razmišljala o svemu. O teroristi, o Matjeui njihovoj zajedničkoj prošlosti. Bila je uznemirena i nervozna.

Onda je telefonirala Stivi u hotel. Bilo joj je krivo što je uznemirava, aliočajnički je želela da čuje poznat glas, mada je bilo veoma kasno. Stivi jespavala.

– Popušta li prehlada? – upitala ju je Kerol. Njoj je bilo mnogo bolje,iako je i još bila malaksala i potresena poslednjim događajima. Dok ih seprisećala, delovali su joj još strašnije.

– Popušta, čini mi se, ali nije sjajno – rekla je Stivi. – Zašto si budna uovo doba noći? – Kerol joj je potom ispričala šta se desilo kada je dečak snožem upao u njenu sobu. – Molim? Mora da se šališ? Gde je, dođavola,bio čuvar? – Stivi se užasnula baš kao i Kerolina porodica.

– Na pauzi za ručak. Kažu da niko nije došao da ga zameni. – Kerol jeduboko uzdahnula i ponovo legla, misleći koliko je sreće imala. – Nasmrtsam se prepala. – Uzdrhtala bi pri samoj pomisli na to. Bilo joj je drago štoje ubrzo naišao Matje.

– Odmah dolazim. Neka stave pomoćni krevet u sobu. Neću više da teostavljam samu.

– Ne budi luda. Bolesna si. A ja sam dobro. Neće dozvoliti da seponovi nešto slično. Matje je bio ovde i napravio je pakao. Sigurno i daljeima nekog uticaja. Direktor bolnice se nacrtao ovde u roku od pet minuta.Klanjao se i izvinjavao. Policija je satima bila ovde. Neće dozvoliti da se toponovi. Samo sam se nasmrt prepala.

– Nije ni čudo. – Bilo je teško poverovati da je preživela dva napada.Policija je rekla da će sutradan doći da uzmu detaljan iskaz. Nisu želeli

dodatno da je uznemiravaju odmah nakon napada. Njen napadač je uhapšen,tako da nije bila u opasnosti.

– Setila sam ga se iz tunela – rekla je Kerol i dalje potresena, tako da jeStivi promenila temu da bi joj odvukla pažnju i upitala je za Matjea.

– Da li je misteriozni čovek otkrio nešto o vašoj vezi? – Stivi je i daljebila veoma radoznala u vezi s njim.

– Jeste. I sama sam se ponečega setila. Setila sam se i dečaka s nožem– rekla je, vraćajući se na napad. – Bio je u tunelu, u kolima pored mojih ipobegao je. Bombaši samoubice sigurno su mu rekli da će umreti. Posvemu sudeći, nije bio spreman za sedamdeset sedam devica koje ga čekajuu raju.

– Nije, radije bi ubio tebe. Gospode, ne mogu da dočekam da sevratimo kući.

– Ni ja – rekla je Kerol i uzdahnula. – Ovo putovanje je potpunipromašaj. Ali mislim da sam našla odgovore. Ako mi se ikada vratipamćenje i ponovo naučim da koristim računar, rekla bih da sam spremnada napišem knjigu. Dodaću ponešto i u vezi s ovim. Ne smem to dapropustim.

– Možda bi sledeći put mogla da pišeš kuvar ili knjigu za decu? Nedopada mi se istraživanje koje si sprovela za ovu knjigu.

Ali odgovori koje je dobila od Džejsona i Matjea bili su joj potrebnizbog nje same. Sada je to znala. Što je još bolje, čula ih je od njih lično,umesto da nagađa i sama izvodila zaključke.

– Šta ti kaže Alan? – pitala je Kerol dok su ćaskale, polako seopuštajući. Lepo je imati nekog s kim možeš da razgovaraš usred noći.

Nedostajalo joj je to posle Šona. Sada se postepeno prisećala, iako su tobile tek sitnice. Ono što joj je Stivi ispričala o njemu probudilo je nekasećanja.

– Kaže da mu nedostajem – odgovorila joj je Stivi. – Ne može dadočeka da se vratim. Kaže da žudi za mojom kuhinjom. Mora da je i onizgubio pamćenje. Šta tu može da mu nedostaje? Kineska hrana za poneti iligotova jela? Četiri godine mu nisam skuvala pristojan obrok.

– Ne krivim ga. I meni si danas nedostajala.– Doći ću sutra. Sutra uveče ću tu da spavam.– Niko me ne juri – ubeđivala ju je Kerol. – Ostali su odleteli u vazduh.

– A malo je nedostajalo da i nju raznesu. – Nema više nikog.– Ne zanima me. Radije ću biti s tobom.– Ja bih radije bila u Ricu – nasmejala se Kerol – nego u bolnici Piti

Salpetrijer. Budimo iskreni. Ti imaš mnogo bolju sobnu uslugu.– Nema veze – bila je neumiljiva Stivi. – Useljavam se. Nek se nose

ako im se ne dopada. Ako ni za vreme ručka ne mogu da ostaveobezbeđenje pred tvojim vratima, onda ti je potreban pas čuvar.

– Mislim da se Matje pobrinuo za to. Tresli su se od straha pred njim.Večeras u hodniku ima oko milion čuvara.

– I ja ga se plašim – rekla je Stivi iskreno. – Deluje opasno.– I jeste. – Kerol je pamtila to u vezi s njim. – Ali prema meni nije bio

takav. Bio je oženjen. Samo nije želeo da ostavi ženu. Razgovarali smo otome danas. Živeli smo zajedno dve i po godine. Nije hteo da se razvede,pa sam ga napustila.

– Bila sam u vezi s jednim takvim. Teško ih je pobediti. Većina neuspeva. Nikada više to nisam uradila. Alan možda ponekad i jeste kreten,ali bar je samo moj.

– Znam, izgleda da mi je trebalo malo vremena da to shvatim. Rekao mije da će je ostaviti kada smo se upoznali, da je njegov brak završen i da jetako već deset godina.

– Svi govore te gluposti. Samo što njihove žene ne znaju za to. Nijedanne napusti ženu.

– Bili su u braku do prošle godine. Rekao je da sam bila u pravu štosam otišla.

– Očigledno. Jesu li se razveli? – Stivi je zvučala iznenađeno. Unjegovim godinama, niko se ne razvodi. Posebno ne u Francuskoj.

– Nisu, umrla je. Ostao je s njom do samog kraja. Četrdeset šestgodina. Navodno lošeg braka. Čemu to?

– Navika. Lenjost. Kukavičluk. Ko će ga znati zašto.– Dok je živeo sa mnom, poginula mu je ćerka. A onda je njegova žena

pretila da će se ubiti. Stalno su postojali izgovori, neki valjani, madauglavnom neopravdani, sve dok ja konačno nisam odustala. Bio je oženjennjome i Francuskom.

– Zvuči kao da nisi imala izgleda.– I nisam. I sam to sada kaže. Tada nije tako govorio. – Nije joj rekla za

bebu koju je izgubila, ali razgovaraće s Entonijem o tome jednog dana, poduslovom da se on seća. Nikada joj ništa nije pominjao, ali bilo je očigledno,kada su se sreli u bolnici, da je na kraju omrznuo Matjea. Čak su se i njenadeca osećala izneverenim. Ostavio je trajan ožiljak na njenom sinu, kakvigod da su detalji.

– Bila si očajna kad smo se vratile da spakujemo stvari.– Jesam.– Čini mi se da si se setila mnogo čega – primetila je Stivi. Kerol je

prilično napredovala u poslednjih nekoliko dana. Pamćenje joj je podstakaoi dečak s nožem.

– Jesam. Malo-pomalo, sve se polako vraća. Više osećanja negodogađaji.

– To je tek početak. – I Majk Epelson joj je pomogao, ako se izuzmeona izjava za novine, zbog koje ju je onaj dečak napao. – Nadam se da ćešse uskoro vratiti u hotel. – Stivi je bila veoma zabrinuta zbog opasnostikoja joj je pretila od preostalih terorista. Ali sada se i policija zabrinula.

– I ja.Onda su poželele jedna drugoj laku noć i prekinule vezu, a Kerol je još

dugo ležala budna i razmišljala koliko je imala sreće, kakav su blagoslovnjena deca, koliko je čudnovat njen oporavak i koliko je srećna što imaprijateljicu kao što je Stivi. Trudila se da ne razmišlja o Matjeu ni o dečakukoji je došao da je ubije svojim strašnim nožem. Ležala je u krevetusklopljenih očiju i duboko disala. No bez obzira na sve, u mislima joj je

stalno iskrsavala ta strašna slika, a onda bi njen um pobegao na sigurno,kod Matjea. Kao da je i nakon toliko godina on i dalje njeno utočište, kaoda će je on zaštititi od opasnosti. Nije želela da poveruje u to, ali duboko usrcu ipak je verovala. Gotovo je mogla da oseti njegov zagrljaj dok jekonačno tonula u san.

13.

Sutradan, policija je došla da uzme izjavu od Kerol. Uhapšeni dečak je bioiz Sirije i imao je sedamnaest godina. Bio je član fundamentalističke grupeodgovorne za tri nedavna teroristička napada, dva u Francuskoj i jedan uŠpaniji. Nisu mogli da kažu ništa više o njemu, a samo je Kerol mogla daga poveže s napadom u tunelu. Mada su joj sećanja i dalje bila nejasna, kaoi detalji iz ličnog života, jasno se setila da ga je videla u kolima porednjenih, dok je sedela u taksiju zaglavljenom u saobraćajnoj gužvi. Setila sesvega kada je ugledala njegovo lice u svojoj bolničkoj sobi. Prikovao jepogled za nju kad je nasrnuo dugačkom, zakrivljenom oštricom.

Policajci su je ispitivali gotovo tri sata i pokazivali joj fotografije raznihosoba. Nije prepoznala nijednog od njih, samo momka koji je upao u sobu ipokušao da je ubije. Jedna fotografija ju je kao kroz maglu podsetila navozača automobila koji se nalazio pored nje, ali njega je površnije osmotrilanego dečaka na zadnjem sedištu i nije bila sigurna da je to on. Nimalo nijesumnjala u vezi s dečakom koji ju je napao, jasno se sećala očaja nanjegovom licu dok ju je posmatrao sa zadnjeg sedišta. Njegov napadpokrenuo je sećanja. Slike su bile veoma jasne.

Vraćale su se i ostale uspomene, mnoge izvučene, naoko besmislene.Zamislila je očev ambar dok se prisećala kako je muzla krave, kao da je tobilo juče. Čula je očev smeh, ali koliko god da se trudila da se usredredi,nije uspela da prizove njegov lik. Nije se sećala ni susreta s MajkomEpelsonom u Nju Orleansu, kada ju je on otkrio, ali setila se probnogsnimanja i snimanja prvog filma. Tog jutra se probudila razmišljajući otome, ali susret s Džejsonom i početak njihove veze potpuno su joj iščezliiz pamćenja. Setila se prvih dana njihovog braka i stana u Njujorku gde suživeli posle venčanja i kroz maglu je videla Entonijevo rođenje, dok sudetalji u vezi s Kloi, filmovima koje je snimila ili Oskarima koje jeosvojila, zauvek iščezli, kao i uspomena na Šona.

Sve je bilo iskidano i izvučeno iz konteksta, kao inserti iz filmova kojisu završili na podu sobe za montažu. U mislima su joj iskrsavala lica iliimena, često nepovezana, a onda bi se pojavile čitave scene i sve bi bilo

jasno kao dan. Njen život je ličio na neku sumanutu slagalicu, koju jeneprestano pokušavala da sredi i ponovo sastavi i čim bi pomislila da jeuspela, da se nečeg setila, pojavila bi se još neka sitnica, lice, ime ilidogađaj i cela priča bi se preokrenula, kao kaleidoskop, koji se neprekidnoobrće, menjajući boje i oblike. Iscrpljivali su je pokušaji da sve obuhvati idokuči. Dešavalo se da na nekoliko sati potpuno povrati kontrolu nadsvojim pamćenjem, a onda bi nastupio period blokade, kao da joj se mozakumorio od promena i razvrstavanja koji su joj neprestano zaokupljali svest.Terala je sebe da se seti svega, postavljala hiljade pitanja kad joj neštonovo padne na pamet, trudila se da izoštri sliku u sočivu svog uma. Bio jeto naporan posao, možda najteži dotad.

Stivi je bila više nego svesna koliko je to iscrpljuje i sedela je u tišinisobe kada bi videla da Kerol pokušava da se priseti nečega. Kerol bi ondanešto rekla, ali uglavnom je satima ćutke ležala. Stivi se činilo da ona samozuri u prazno i razmišlja. Ponešto i dalje nije imalo smisla, kao neoznačenefotografije u albumu s licima ljudi za koje nije znala ni ko su, ni zašto su tu.Nečega se sećala isuviše dobro. Ostalog gotovo nimalo. Sve joj seizmešalo u svesti. Ponekad satima nije mogla da prepozna scenu, lice iliime i svako prepoznavanje bilo je pravi uspeh. Svaki put se osećala kaopobednik, a potom bi dugo nemo ležala, potpuno iscrpljena.

Policija je bila zadivljena njenim sećanjima. Isprva su im rekli da seničega ne seća. Većina ostalih žrtava s kojima su razgovarali zapamtila jejoš manje. Nisu obraćali pažnju ni na šta oko sebe dok su sedeli u tunelu,razgovarali sa saputnicima, slušali radio, ili su šok izazvan samimdogađajem i povrede koje su zadobili izbrisali sećanja. Policija i jediniceobaveštajne službe već nedeljama su ispitivale ljude. Do tog trenutka su imgovorili da Kerol nije u stanju da doprinese istrazi. To se najednompromenilo i oni su joj bili zahvalni na pomoći. Obezbedili su joj dodatnuzaštitu u bolnici. Tamo su sada bila dva člana specijalnih jedinica, CRS,stajali su ispred njenih vrata u vojničkim čizmama i tamnoplavimuniformama. Bilo je sasvim jasno ko su oni i zašto su tu. Njihove mašinkesu sve govorile. CRS su činile najopasnije pariske jedinice za suzbijanjenereda, obezbeđivanje u slučajevima visokog rizika, za delovanje prilikomterorističkih napada. Činjenica da su i oni uključeni potvrđivala je

ozbiljnost situacije zbog koje je Kerol završila u bolnici Piti Salpetrijer.Nije bilo razloga za sumnju da bi ostali članovi grupe ponovo pokušali

da je napadnu. Koliko je bilo poznato, svi počinioci su poginuli usamoubilačkom napadu u tunelu, izuzev dečaka koji je pobegao. Kerol sejasno sećala da je potrčao ka izlazu neposredno pre eksplozije prve bombe.Nije se dobro sećala ostalih eksplozija, zato što ju je vazdušni udar već bioizbacio iz taksija. Ali policija je i dalje bila zabrinuta i smatrala da je uopasnosti zato što je poznata ličnost. Teroristi bi stekli veliku prednost kadbi je se rešili, to bi predstavljalo dodatni uspeh, jer bi ubistvo slavne osobeprivuklo pažnju na njihove ciljeve. U svakom slučaju, policija i jediniceobaveštajne službe svojski su se trudili da Kerol ne pogine na francuskojteritoriji. Želeli su da učine sve što je u njihovoj moći da je održe u životu,bar dok ne napusti Francusku. Imajući u vidu da je Amerikanka, obavestilisu i FBI. Oni su obećali da će narednih nekoliko meseci nadgledati njenukuću na Bel eru, posebno kad se Kerol vrati u Los Anđeles. Istovremeno jeosećala i strah i sigurnost.

Pomisao na to da joj i dalje preti opasnost nimalo je nije ohrabrivala.Već je platila veoma visoku cenu zbog toga što se našla u tunelu u vremesamoubilačkog bombaškog napada. Sada je samo želela da povrati svojepamćenje, napusti bolnicu i vrati se kući da bi nastavila svoj život. I daljese nadala da će napisati roman. Sve u vezi njenog života, prošlog isadašnjeg, činilo joj se dragocenim, posebno njena deca.

Matje se pojavio usred razgovora s policajcima. Nije rekao ništa,nečujno se ušunjao u sobu i nemo posmatrao. Klimnuo joj je glavom iizgledao ozbiljno i zabrinuto dok je slušao. Obavio je nekoliko telefonskihrazgovora s obaveštajcima koji su radili na tom slučaju i još jedan snačelnikom CRS-a. S aktuelnim ministrom unutrašnjih poslova razgovaraoje dan ranije. Matje nije želeo nikakve propuste u istrazi, niti u njenomobezbeđenju. Svima je bilo i više nego jasno da je taj slučaj izuzetno važannjemu lično. Nije morao da objašnjava zašto. Kerol Barber je uvaženi gostFrancuske, a ministru unutrašnjih poslova je priznao da je već godinamanjegova bliska prijateljica. Ministar nije pitao za detalje.

Matje je posmatrao njeno lice dok su je ispitivali i kao i policajci,iznenadio se kad je čuo čega se sve seća. Mogla je da se seti brojnih detalja

koji su joj ranije bili nepoznati. Ovoga puta joj nije smetalo Matjeovoprisustvo. Smirivalo ju je što je pored nje neko poznat i više ga se nijeplašila. Mislila je da je strah koji je u početku osećala podstaknutpredosećajem da joj je on bio izuzetno važan, iako nije znala zašto. Sadazna i začudo, setila se više detalja o njihovom zajedničkom životu nego obilo čemu drugom.

Najlepši trenuci koje je provela s njim duboko su joj se urezali upamćenje i sada su izranjali iz mora koje ga je prekrivalo. Sećala semnoštva sitnih detalja, važnih trenutaka, sunčanih dana, strastvenih noći,nežnosti i agonije koju je preživela zato što on nije želeo da napusti ženu,rasprava koje su zbog toga vodili. Njegova objašnjenja i izgovori urezali sujoj se u pamćenje, čak i njihovo jedrenje po jugu Francuske. Sećala segotovo svakog razgovora koji su vodili dok su lenjo plovili pokraj SenTropea, kao i njegove neutešne patnje kada mu je, godinu dana kasnije,poginula ćerka. Njihove zajedničke patnje i razočaranja nakon pobačaja.Preplavila su je sećanja na njega, i kao da su potisnula sve ostalo. Sećalase bola koji joj je naneo, kao da je bilo juče, i dana kada je napustilaFrancusku. Tada je već izgubila svaku nadu u njihov zajednički život. Sadakada zna sve to, bilo joj je neobično da bude s njim u sobi. Nije osećalastrah, već nelagodu. Izgledao je strogo i nesrećno, zbog čega je isprvazazirala od njega, ali sada kada se setila njihove prošlosti, njegova strogostbila joj je bliska. Nije izgledao kao srećan čovek. Činilo se da i njega mučesećanja na vreme provedeno s njom. Godinama je želeo da je moli zaoproštaj, i sudbina mu je sada pružila priliku.

Kerol je delovala iscrpljeno kada su policija i zvaničnici napustili sobu.Matje je seo pored nje i dodao joj šolju čaja i ne pitavši je da li ga hoće.Zahvalno ga je pogledala i osmehnula se. Bila je toliko iscrpljena da ju jejedva prinela ustima. Video je kako joj se tresu ruke i pridržao šolju. Sestraje i dalje bila ispred sobe, i razgovarala s dvojicom čuvara CRS-a. Protestibolnice zbog njihovih mašinki zanemareni su. Kerolina bezbednost bila je naprvom mestu, iznad bolničkog pravilnika. Mašinke su ostale. Kerol ih je isama videla kada se sa sestrom prošetala hodnikom, pre nego što suistražitelji došli da uzmu njen iskaz. Šokirala se kada je ugledala oružje, aliu isto vreme se osećala sigurnom. Kao i Matjeovo prisustvo, i to je u isto

vreme bilo i prokletstvo i blagoslov.– Jesi li dobro? – upitao je tiho, a ona je klimnula glavom, i otpila čaj

koji je držao. Tresla se kao prut.Bilo je to naporno jutro, ali ne kao jučerašnje, kada je dečak s nožem

upao u njenu sobu. Znala je da taj događaj i taj osećaj nikada nećezaboraviti. Bila je ubeđena da će umreti, čak i više nego dok je letela kroztunel. Ovo je bilo mnogo intimnije, upereno protiv nje lično, kao raketausmerena pravo ka njoj. I dalje bi osetila strah kada bi pomislila na to.Pogled na Matjea ju je smirivao. Delovao je veoma pitomo dok je sedeo tupored nje. Imao je nežnu stranu koju ona nije zaboravila. Bilo je i više negoočigledno, a iz očiju mu je zračila ljubav prema njoj. Nije bila sigurna da lisu to samo njegova sećanja, ili ta vatra nikada nije zgasnula u njemu, alinije imala želju da ga pita. Neka vrata je najbolje zauvek zatvoriti zasobom. Ono što se nalazi iza njih bilo je isuviše bolno za oboje, ili je barona tako mislila. Nije joj pričao o sadašnjosti, samo o prošlosti, što joj jebilo sasvim dovoljno.

– Dobro sam – uzdahnula je, naslonila glavu na jastuk i pogledala ga uoči. – Bilo je naporno – rekla je, misleći na ispitivanje, a on je klimnuoglavom.

– Bila si odlična. – Ponosio se njome. Ostala je smirena, govorilarazgovetno i potrudila se da izvuče svaki detalj iz svog iskidanog pamćenja.Ostavila je snažan utisak, što njega nije nimalo iznenadilo. Uvek je bilaizuzetna žena. Bila je sjajna prema njemu kada mu je poginula ćerka, i umnogim drugim situacijama, i nikada ga nije izneverila, kao on nju. Bio jesvestan toga, i godinama je sve iznova preživljavao u mislima. Petnaestgodina ga je progonio njen lik, njen glas, dodir, a sada je sedeo pored nje.Bilo mu je toliko čudno da je jedva mogao da poveruje u ono što sedešava.

– Da li si već razgovarao s njima? – zanimalo ju je. Policajci su bili finii puni poštovanja dok su je nemilosrdno pritiskali da im kaže i najmanjusitnicu. Ipak, činilo joj se da su previše blagi prema njoj, i posumnjala je daje on zaslužan za to.

– Sinoć sam razgovarao s ministrom unutrašnjih poslova. – Na krajukrajeva, on je bio zadužen za istragu, i odgovoran za način na koji će je

sprovesti, kao i za njen konačan ishod. Istim poslom se bavio i Matje kadasu se upoznali.

– Hvala ti – rekla je zahvalno ga gledajući. Mogli su da budu grubi, štoje svojstveno njihovom uobičajenom stilu, ali nisu. Zahvaljujući njemu, bilisu blagi prema njoj. – Da li ti nedostaje stari posao? – Delovalo joj jeuobičajeno da mu nedostaje. Bio je veoma moćan, najmoćniji čovek uFrancuskoj. Svakome bi teško palo da se odrekne toga, posebno muškarcu.Iz posla je crpeo snagu kada ga je upoznala, i bio je veoma uspešan, zatonikada nije mogao ni da ga napusti. Osećao je da blagostanje njegovezemlje zavisi samo od njega. Zemlje koju voli. – Ma patrie – kako joj je onto često govorio, izgarajući od strasti za svojom domovinom i svojimnarodom. Teško da se to promenilo, iako se povukao.

– Ponekad – rekao je iskreno. – Teško je odreći se takve odgovornosti.Slična je ljubavi, ne prestaje, čak i ako čovek promeni adresu. Ali sada jedrugačije. Danas je posao zahtevniji, nije čist kao nekad. Terorizam jezahtevao velike promene u svim zemljama. Nijedan vođa ne može da ga sereši. Kada sam ja bio na vlasti bilo je jednostavnije. Znalo se ko su lošimomci. Sada oni nemaju lice, i vidiš ih tek pošto naprave štetu, kao u ovomslučaju. Sada je teže zaštititi zemlju i narod. Svi su razočarani, a neki iveoma ogorčeni. Teško je biti heroj. Ljudi su kivni na sve i svakoga, nesamo na svoje neprijatelje već i na svoje vođe. – Rekao je to uz uzdah. –Ne zavidim današnjim predstavnicima vlasti, ali da, nedostaje mi. – Uputiojoj je jedan od retkih osmeha. – Kome ne bi? Bilo je veoma uzbudljivo.

– Sećam se koliko si uživao – rekla mu je uz zagonetan osmeh. – Imaosi suludo radno vreme i po čitavu noć primao pozive. – On je tako želeo.Uvek je želeo da zna svaku sitnicu. Bio je opsednut.

Čak i tog jutra je stajao u njenoj sobi i nadgledao ispitivanje kao da jejoš uvek glavni. Ponekad bi se zaboravio. Javnost ga je i dalje veomapoštovala, kao i njegovi naslednici. Često je komentarisao politička pitanja,i neretko su ga citirali u novinama. Zvali su ga i nekoliko dana ranije daiznese svoj stav o napadu na tunel i o načinu na koji se to rešava. Ponudioje diplomatski odgovor, što baš i nije ličilo na njega. Kada bi ga neštouznemirilo, ili kada bi kritikovao vladu, nije birao reči.

– Francuska je oduvek bila moja prva ljubav – odgovorio je. – Dok

nisam upoznao tebe – dodao je nežno. Ona, pak, nije bila sigurna da je toistina, niti da je ikada bilo tako. Shvatila je da je bila na trećem mestu, izanjegove otadžbine i njegovog braka.

– Zašto si se povukao? – upitala ga je Kerol tiho, i ponovo posegnula začajem. Ovoga puta je sama držala šolju. Pribrala se i bilo joj je bolje.Ispitivanje ju je uzbudilo, ali konačno se smirivala. I on je to primetio.

– Mislio sam da je došlo vreme. Dugo sam služio otadžbini. Obaviosam svoj zadatak. Istekao mi je mandat, vlada se promenila. Imao samzdravstvenih problema, koji su verovatno bili posledica posla. Sada samdobro. U početku mi je strašno nedostajao, otad mi nude manje značajnepozicije, kao gest dobre volje. Ne želim to. Ne želim utešnu nagradu. Imaosam ono što sam želeo. Mislio sam da je vreme da ga se odreknem. Uživamu advokaturi. Nekoliko puta mi je ponuđeno da postanem sudija, ali to bimi bilo dosadno. Zabavnije je biti advokat nego sudija. Bar meni. Mada ovegodine planiram da se povučem i iz advokature.

– Zašto? – Izgledala je zabrinuto. On je čovek kome je potrebno da radi.Čak i u šezdeset osmoj, imao je volju i energiju mnogo mlađeg čoveka.Primetila je to kad su je ispitivali. Sav je ustreptao dok je pratio tokispitivanja. Takvom čoveku ne bi prijalo da se penzioniše. Dovoljno je štose odrekao ministarskog polažaja, činilo joj se da ne bi bilo mudro da seodrekne i advokature.

– Ostario sam, draga moja. Vreme je da se posvetim nečem drugom.Pisanju, čitanju, putovanjima, razmišljanju, otkrivanju novih svetova.Planiram da putujem po jugoistoku Azije. – Prethodne godine bio je uAfrici. – Želim da usporim, da uživam u svemu, dok još mogu.

– Godine su pred tobom. I dalje si vitalan, mladolik čovek.Nasmejao se njenom izboru reči. – Jeste, mladolik, ne i mlad. Postoji

razlika. Želim da uživam u životu, i u slobodi koju nikad nisam imao. Višenikome ne moram da se pravdam. To ima dobre, ali i loše strane. Deca sumi odrasla, odrasli su mi čak i unuci. – Nasmejao se. Bilo je teškozamisliti, ali shvatila je da je to istina. – Arlet je umrla. Nikoga ne zanimagde sam ni šta radim, tužno je to priznati, ali tako je. Najbolje bi bilo daiskoristim priliku dok još mogu, pre nego što deca počnu da zovu mojukućnu pomoćnicu i pitaju da li sam pojeo ručak ili se upišao u krevet. –

Bio je daleko od toga, a njegovo viđenje budućnosti ju je dirnulo. Na nekinačin, i ona je bila u istoj situaciji. Njena deca su mnogo mlađa od njegove.Znala je da je njegov najstariji sin sigurno duboko zagazio u četrdesete, i danije mnogo mlađi od nje. Oženio se mlad i rano je dobio decu, tako da nijevezan za njih kao ona za svoju. Ali čak su i njena deca završila školovanje,navodno odrasla, i žive svako u svom gradu. Da nema Stivi da joj svakogdana pravi društvo, njena kuća bi se pretvorila u grobnicu. Nema muškarcapored sebe, deca nisu kod kuće, nikome ne polaže račune, ni sa kim neprovodi vreme, ni o kome ne mora da brine, nikome nije važno da li je ikada večerala. Mlađa je od njega skoro dvadeset godina, ali sada je i samaslobodna. Zato je i počela da radi na knjizi i pošla na putovanje po Evropi,da bi pronašla odgovore koji su joj nedostajali.

– A ti? – Okrenuo se ka njoj. U očima su mu se skrivala ista pitanja. –Već dugo nisi snimila nijedan film. Mislim da sam ih sve odgledao. –Ponovo se osmehnuo. Tako je ugađao sebi. Sedeo bi u zamračenombioskopu, posmatrao je i slušao njen glas. Neke je gledao i tri-četiri puta, apotom ponovo na televiziji. Njegova žena nije komentarisala i tiho binapustila prostoriju kada bi se Kerol pojavila na televiziji. Znala je. Dosamog kraja. Tu temu nisu potezali tokom poslednjih godina zajedničkogživota. Prihvatila je njegovu ljubav prema Kerol, i činjenicu da nju nikadanije tako voleo, niti će. Prema ženi je gajio drugačija osećanja. Odnosila suse na dužnost, obavezu, saosećanje i poštovanje. Njegova osećanja premaKerol rađala su se iz strasti, požude, snova i nadanja. Izgubio je snove, aline i nadu i ljubav. Bile su njegove zauvek, čuvao ih je u svom srcu, kao štose redak dragulj čuva u sefu, daleko od opasnosti, daleko od očiju. Dok susedeli u bolničkoj sobi i razgovarali, Kerol je osetila emocije koje i daljegaji prema njoj. Soba je oživela od onoga što nije izrečeno, ali i daljepostoji tu, bar kada je on u pitanju.

– Nisu mi se dopadali scenariji koje sam dobijala poslednjih nekolikogodina. Ne želim da igram glupe uloge, osim ako nije reč o nečem zaistasmešnom. I o tome sam razmišljala u poslednje vreme. Oduvek sam želelada snimim komediju. Uskoro bih to mogla i da uradim. Ne znam da li samkomična, ali volela bih da pokušam i poigram se s tim. Što da ne? Inače,želim uloge koje su meni značajne i koje bi će ostaviti traga na gledaoce.

Nma smisla da mi se lice tek tako pojavi na platnu, samo da ljudi ne bizaboravili na mene. Veoma pažljivo biram uloge, moraju da mi budu važne,inače nisu vredne truda. Nema mnogo takvih uloga, posebno za glumicemojih godina. A kad mi je muž bio bolestan, nisam htela da radim. Od tadami se nijedan scenario nije svideo. Sve samo đubre. Nikada nisam snimalagluposti, i ne nameravam sada da počnem. Nema potrebe. Pokušala sam danapišem knjigu – priznala mu je uz osmeh. Uvek su vodili zanimljiverazgovore, o filmovima, politici, svom poslu, o situaciji u svetu i o životu.Bio je veoma obrazovan, načitan i filozofski nastrojen, magistrirao jeknjiževnost, psihologiju i umetnost, i doktorirao na temu iz oblasti političkihnauka. Imao je svoje stavove i veoma britak um.

– Pišeš li knjigu o svom životu? – Zvučao je zainteresovano.– I da, i ne. – Snebivljivo se nasmešila. – To je roman o ženi zrelih

godina koja preispituje svoj život nakon muževljeve smrti. Već nekolikoputa krećem iz početka. Napisala sam nekoliko poglavlja, pokušala damenjam uglao posmatranja, ali uvek zastanem na istom mestu. Ne mogu dadokučim smisao njenog života, sada kada njega više nema. Ona jevanserijski neurohirurg, ali uprkos svom znanju, nije mogla da izleči mužaod tumora na mozgu. Žena navikla na moć i kontrolu, i nemoćna da promenitok sudbine, našla se na životnom raskršću. Okreće se prihvatanju, predaji ishvatanju sebe same i suštine života. U prošlosti je donela neke važneodluke, čije posledice i dalje oseća. Napušta posao i kreće na putovanje, unadi da će pronaći odgovore na svoja pitanja, ključeve vrata koja je samazaključala dok je grabila napred. Sada mora da se vrati, da bi mogla danastavi dalje. – Iznenadila je sebe sećanjima u vezi s knjigom.

– Deluje zanimljivo – primetio je, sa zamišljenim izrazom lica. Bilo muje potpuno jasno da je reč o njoj i o njenim odlukama. I njoj je to bilo jasno.Izbori, raskrća na njenom putu i ništa manje važna odluka u vezi s Matjeom,napuštanjem Francuske, vezom koju je doživljavala kao ćorsokak.

– Nadam se. Možda će jednoga dana snimiti film po njoj, ako je ikadanapišem. E, tu ulogu bih volela da igram! – Oboje su znali da ju je većodigrala. – Sviđa mi se da pišem knjigu. Omogućava mi ulogu pripovedača,sveznajućeg, sveprisutnog, a ne samo dijalog između likova, i izraz lica nafilmskom platnu. Pisac zna sve, ili bar mislim da bi trebalo da zna. Ali kako

to obično biva, otkrila sam da ja ne znam. Nisam mogla da odgovorim nasopstvena pitanja, te sam došla u Evropu da ih potražim, pre nego štonastavim da pišem. Nadala sam se da će mi to otvoriti neka vrata iosloboditi moju kreativnost.

– I da li je? – Delovao je zainteresovano, a ona se skrušeno osmehnula.– Ne znam. Možda jeste. Čim sam stigla u Pariz, otišla sam da vidim

našu staru kuću i rodile su mi se neke zamisli. Krenula sam nazad u hotelda se posvetim pisanju, a eksplozija se desila na putu do hotela. Sve mi jeisparilo iz glave, zajedno sa svim ostalim što je ikada bilo u njoj. Veoma ječudno ne znati ko si ili gde si bio, ko ti je bio važan. Svi ljudi, sva mesta idogađaji nestaju, a ti ostaješ sam u tišini, bez predstave o svojoj prošlosti,ili o tome ko si bio. – Bio je to pravi košmar koji on nije mogao da zamislidok ju je posmatrao. – Sada se sve vraća, u delovima. Ali ja ne znam ni štasam zaboravila. Uglavom vidim slike i likove, sećam se osećanja, a nisamsigurna kako se uklapaju u celinu, u slagalicu mog života. – Njega sesećala bolje nego bilo koga drugog, što ju je veoma čudilo. Sećala se višedetalja o Matjeu nego o rođenoj deci, i to ju je rastužilo. Šona se gotovonije ni sećala, osim onoga što su joj ispričali, i nekih važnih trenutaka izosmogodišnjeg zajedničkog života. Čak se i njegove smrti sećala nejasno. IDžejsona se sećala vrlo slabo, mada je znala da ga voli na nežan, bratskinačin. Prema Matjeu je gajila drugačija osećanja. Sećanja na njega budilasu u njoj nemir i nagoveštavala intenzivno uživanje i patnju. Mahom patnju.

– Mislim da ćeš se svega setiti. U potpunosti. Moraš biti strpljiva.Možda ćeš zbog toga shvatiti nešto što inače nikada ne bi shvatila.

– Možda.Lekari su davali ohrabrujuće prognoze, ali još nisu mogli da obećaju

potpuni oporavak. Bilo joj je bolje, brzo je napredovala, ali i dalje bi sedogađalo da naleti na zid. Postojale su reči, mesta, događaji i ljudi koji sujoj jednostavno nestali iz glave. Nije znala hoće li ih ikada ponovo pronaći,mada joj je terapeut pomagao. Oslanjala se na druge koji su delili s njomzajedničku prošlost podsticali sećanja, kao što je to učinio Matje. Unjegovom slučaju, još nije bila sigurna da li je to dobro ili loše. Ono što jedosad podelio s njom rastužilo ju je zbog svega što su izgubili, čak i dete. –Ako se ne setim svega – bila je razborita – bezmalo neću moći da radim. Za

mene je možda sve gotovo. Glumica koja ne može da zapamti tekst nećedobijati mnogo poslovnih ponuda, mada sam radila s gomilom takvih –rekla je i nasmejala se. Izuzetno dobro je podnosila gubitak koji jepretrpela, i bila daleko manje potištena nego što su to očekivali lekari ilinjena porodica. I dalje se nadala. Kao i on. Delovala mu je veoma živahno ivispreno, s obzirom na okolnosti, i na ono što je njen mozak preživeo.

– Nekada sam uživao da te gledam na snimnju. Svakog vikenda samodlazio u Englesku, dok si radila na filmu u kojem si glumila nakon MarijeAntoanete. Sad ne mogu da se setim naslova. Glumili su i Stiven Arčer i serHarland Čedvik. – Pokušao je da se priseti, a Kerol je, i ne trudeći se,izgovorila ime filma.

– Bogojavljenje. Gospode, užasan film – rekla je, mršteći se, a potom seiznenadila što se setila naziva, pa i samog filma. – Opa, odakle mi to?

– Sve je negde unutra – rekao je Matje nežno. – Pronaći ćeš. Samomoraš da tražiš.

– Mislim da se plašim onoga što ću pronaći – rekla je iskreno. – Moždaje ovako lakše. Ne sećam se onoga što me je povredilo, ljudi koje sammrzela, niti onih koji su mene mrzeli. Događaja i ljudi koje sam sigurnoželela da zaboravim... Istina, ne sećam se ni lepih trenutaka – rekla je,zamišljeno. – Volela bih da sam zapamtila više toga o deci, posebno o Kloi.Mislim da sam je povredila svojom karijerom. Sigurno sam bila veomasebična dok su ona i Entoni bili mali. Čini mi se da mi je on oprostio, čakkaže da nema šta da mi prašta, ali Kloi je iskrenija. Deluje ljutito i veomapovređeno. Žalim što tada nisam bila pametnija i što nisam provodila viševremena s njima. – Sa sećanjem se javila i krivica.

– Provodila si vreme s njima. Ponekad sam mislio da preteruješ –uveravao ju je Matje. – Svuda si ih vodila sa sobom. Nisi ispuštala Kloi izvida kad nisi radila, a kad si radila, vodila si se ja sobom na snimanje. Ni uškolu je nisi upisala. Bila je veoma zahtevna mlada dama. Šta god da jojdaš, ona poželi nešto drugo ili više. Bilo je teško ugoditi joj.

– Je li to istina? – Bilo je zanimljivo videti to njegovim očima, jer sunjene bile zamagljene, i pitala se da li je on u pravu, ili su na njega uticalepolne i kulturološke razlike među njima.

– Ja sam tako mislio. Nikada nisam provodio toliko vremena sa svojom

decom, a nije ni njihova majka, mada nije radila kao ti. Nisi se odvajala odKloi i neprestano si brinula za nju. I za Entonija. S njim mi je bilo lakše.Bio je stariji i pristupačniji, jer je dečak. Bili smo sjajni prijatelji dok si bilaovde. Na kraju me je omrznuo, kao i ti. Video je da stalno plačeš. –Izgledao je kao da oseća krivicu, kao da mu je neprijatno dok to govori.

– Zar sam te mrzela? – upitala je zbunjeno. Ona je pamtila, ili je naosnovu potisnutih sećanja predosećala, patnju, ne mržnju. Možda je to isto.Razočaranje, obmana, nemoć, bes. Činilo joj se da je mržnja preteška reč.Nije ga mrzela dok je sedeo pored nje. Entoni je bio besan kad ga jeugledao, kao duboko razočarano ili iznevereno dete. Na kraju krajeva,Matje nije izneverio samo njih već i sebe.

– Ne znam – rekao je, dobro promislivši pre nego što je odgovorio. –Možda je trebalo da me mrziš. Strašno sam te izneverio. Pogrešio sam.Preuzeo sam na sebe obaveze koje nisam mogao da ispunim. Nisam imaoprava da ti obećam ono što sam obećao. Tada sam verovao u ta obećanja,ali kada se osvrnem unazad, a često sam to radio, znam da su to bili samosnovi. Želeo sam da ih ostvarim, ali nisam mogao. Moj san je postao tvojanoćna mora. Na kraju, i moja. – Trudio se da bude iskren prema njoj iprema sebi. Već godinama želi da joj kaže sve to, i pravo je olakšanje štomu se pružila prilika, mada je bolno za oboje. – Entoni nije želeo ni da sepozdravi sa mnom kada si odlazila. Osećao se kao da vas je izneverio prvonjegov otac, a potom i ja. Bio je to težak udarac za tebe i tvoju decu, ali iza mene. Mislim da sam tada prvi put u životu pomislio da sam loš čovek.Bio sam rob okolnosti. – Klimnula je glavom, upijajući njegove reči. Nijemogla da ih potvrdi ili opovrgne, ali nisu bile besmislene. Dok ga je slušala,saosećala je s njim, znajući da je i on nesumnjivo patio.

– To su sigurno bila teška vremena za sve nas.– Jesu. I za Arlet. Dok se ti nisi pojavila, nisam ni pomišljao da me

voli. Možda je i sama to tek tad otkrila. Nisam siguran ni da je to bila pravaljubav. Ali osećala je da joj dugujem nešto i pretpostavljam da je bila upravu. Oduvek sam sebe smatrao časnim čovekom, a tada se nisam poneočasno ni prema jednoj od vas dve. Niti prema sebi. Voleo sam tebe, a ostaos njom. Možda bi bilo drugačije da nisam ostao u vladi. Moj drugi mandatje sve promenio, kao i tvoj slava. Činjenica da imam ljubavnicu ne bi

nikoga posebno šokirala, i drugi su ih imali, ovo je ipak Francuska, alipošto si ti u pitanju , bio bi to neverovatan skandal za sve nas, mislim da biuništio i tvoju i moju karijeru. Arlet je izvukla korist iz svega toga – rekaoje iskreno.

– U potpunosti je iskoristila situaciju, ako se dobro sećam – rekla jeKerol, najednom napeta. – Rekla je da će obavestiti moj studio i novinare, apotom je pretila i samoubistvom. – Sećanja su samo navirala, a Matje jeizgledao posramljeno.

– To nije neuobičajeno ovde u Francuskoj. Žene prete samoubistvommnogo češće nego u Americi, posebno kada je posredi ljubav.

– Vukla nas je za nos – izletelo joj je, a on se nasmejao.– Moglo bi se reći, mada bih ja pre rekao da me je držala za neki drugi

deo tela. Ali tu su bila i deca. Iskreno sam verovao da neće progovoriti višeni reč sa mnom ako je ostavim. Ubedila je mog najstarijeg sina da razgovarasa mnom, u ime cele porodice. Lukavo je to izvela. Ne mogu da je krivim.Bio sam ubeđen da će pristati na razvod. Nismo se voleli, tako je bilo većgodinama. Bio sam naivan kad sam pomislio da će tek tako pristati da mepusti. U svojoj naivnosti, obmanjivao sam tebe. – Rekao je to s tugom uglasu, a Kerol ga je pogledala.

– Oboje smo se nalazili u teškom položaju – rekla je velikodušno.– Jesmo – složio se – zarobljenik naše ljubavi, njen talac, a opet i

ministar unutrašnjih poslova, sa svim obavezama koje idu uz to. – Dok je togovorio, Kerol je shvatila da se i on suočio s odlukama, i to teškim, ali ipakje morao da odabere. On je svoje odabrao, kao i ona kada je odlučila daode. Setila se da se plašila kako je možda prerano da odustane, godinamase pitala nije li trebalo da ostane, da li bi se možda završilo drugačije, da libi konačno bio njen. Konačno ga je prebolela tek kad je upoznala Šona iudala se. Sve dotad krivila je sebe što je prerano napustila Matjea, ali dve ipo godine su se činile dovoljno dugim da on ispuni obećanje i bila jeuverena da on to nikada neće uraditi. Uvek je postojao neki izgovor, koji jes vremenom postajao sve neuverljiviji. On je verovao u njih, ali Kerol višenije mogla. Predala se. Njegov dar njoj, kada su razgovarali o tome nakonnesreće, bilo je njegovo priznanje da je bila u pravu. Čak i sa istumbanimsećanjima, bilo je pravo olakšanje konačno čuti to priznanje. Ranije, u

telefonskim razgovorima koje su vodili kad ga je napustila, stalno ju jeosuđivao da je otišla prerano. Sada je znala da nije bilo tako. Bilo je pravovreme. Čak i nakon petnaest godina joj je prijalo da to sazna, baš kao i sveono što joj je Džejson ispričao o njihovom braku. Počela je da se pita, nijeli, na neki čudan način, bomba u tunelu zapravo bila blagoslov. Pojavili suse svi ljudi iz njene prošlosti, i otvorili joj srca. Inače nikada ne bi saznalasve ovo. Upravo to je nedostajalo njenoj knjizi i životu.

– Trebalo bi da se odmoriš – konačno je rekao Matje, kada je primetioumor u njenim očima. Policijsko ispitivanje ju je iscrplo, a razgovor oprošlosti bio je naporan za oboje. Onda joj je postavio pitanje koje ga jeproganjalo otkako ju je ponovo pronašao. Došao je nekoliko puta da jeposeti, naizgled opušten i učtivo zabrinut, ali njegovo interesovanje za njubilo je mnogo smišljenije nego što je izgledalo. Sada kada je sasvim svesnai kada se setila koliko su značili jedno drugom, poštovao je činjenicu daima izbor. – Da li bi volela da te ponovo posetim, Kerol? – Zadržao je dahdok je to izgovarao, a onda je dugo oklevala. U početku ju je njegovoprisustvo uznemiravalo i zbunjivalo, ali sada je osećala sigurnost kad je ontu, kao anđeo čuvar koji je štiti raskošnim krilima i dubokim plavim očima,očima boje neba.

– Volela bih – rekla je konačno, nakon beskrajno duge pauze. – Volimda razgovaram s tobom. – Oduvek je volela. – Više ne moramo darazgovaramo o prošlosti. – Znala je dovoljno, nije bila sigurna da želi jošnešto da sazna. Čak i sada je bilo isuviše bolno. – Možda bismo mogli dabudemo prijatelji. Volela bih to. – Klimnuo je glavom, i dalje želeći više,ali nije hteo da je uplaši, a znao je da bi to moglo da se dogodi. Još je bilaslaba nakon svega što joj se desilo, a prošlo je mnogo vremena od njihoveveze. Verovatno je prekasno, koliko god je njemu bilo teško da prizna.Izgubio je ljubav svog života. Ali ona se sada vratila, drugačija. Možda ćeto, kao što je i sama rekla, biti dovoljno. Mogu da pokušaju.

– Doći ću sutra – obećao je, i pogledao je dok je ustajao. Izgledala jekrhko ispod tih prekrivača. Jedva se primećivala u krevetu. Poljubio ju je učelo. Spokojno se osmehnula dok je sklapala oči i obratila mu se pospanimšapatom.

– Zbogom, Matje... hvala ti... – Nikada je nije toliko voleo.

14.

Kasnije tog popodneva Stivi se pojavila u bolnici s malom priručnomtorbom i zamolila sestru da joj nameste pomoćni krevet u Kerolinoj sobi.Planirala je tu da prenoći. Kada je naišla, Kerol se upravo budila iz dužegdremeža. Odspavala je nekoliko sati po Matjeovom odlasku, iscrpljena odnapornog jutra, a zatim i od razgovora s njim. I jedno i drugo je zahtevalo dase potpuno usredsredi.

– Useljavam se – rekla je Stivi, dok je spuštala torbu. Oči su joj i daljebile vodnjikave, nos crven i kašljala je. Ali pila je antibiotike i tvrdila daviše nije zarazna. I Kerol se oporavljala od prehlade. – U kakvu si nevoljudanas upala? – Kerol joj je ispričala da su je posetili iz policije. Stivi jebilo drago što vidi dvojicu vojnika iz CRS-a pred vratima, mada su jenjihove mašinke uznemiravale, ali to će osetiti i bilo koji potencijalninapadač.

– Matje je ostao pošto su oni otišli. Prisustvovao je mom razgovaru spolicijom – dodala je Kerol zamišljeno, dok ju je Stivi sumnjičavoposmatrala.

– Treba li da se zabrinem?– Ne verujem. Bilo je previše davno. Bila sam klinka, mlađa nego ti

sada. Dogovorili smo se da ostanemo prijatelji, ili bar da pokušamo.Mislim da nema loše namere. Izgleda kao nesrećan čovek. – Oči su mu bileprodorne, onakve kakve ih je zapamtila iz vremena njihove strastveneljubavi, ali sada je iz njih izbijala neka duboka tuga koje nije bilo ranije,osim kad mu je umrla ćerka. – Ionako uskoro idem kući. Lep je osećajupokojiti utvare koje te proganjaju, i sprijateljiti se s njima. To im oduzimamoć.

– Nisam sigurna da bilo šta može oduzeti moć tom čoveku – Stivi jezvučala razumno. – Nadire ovamo kao plima, i svi skaču na noge čim gaugledaju.

– Bio je veoma uticajan čovek. Još uvek je. Zvao je ministra unutrašnjihposlova zbog mene. Tako smo dobili stražu pred vratima.

– Ne smeta mi. Samo ne želim da se uzbuđuješ zbog njega – rekla je

Stivi zaštitnički. Nije želela da išta povredi Kerol, nikad više, ako jemoguće. I ovo je previše. Oporavak je dovoljno naporan. Nije morala da sebakće i s emotivnim pitanjima, posebno Matjeovim. Što se tiče Stivi, on jeimao svoju priliku.

– Ne uzbuđujem se zbog njega. Ponekad me uznemire uspomene naživot s njim, ali bio je veoma pristojan. Zatražio je dozvolu da me ponovoposeti. – To je ostavilo snažan utisak. Nije pretpostavio da se topodrazumeva, već ju je pitao.

– Jesi li mu dopustila? – zanimalo je Stivi. I dalje mu nije verovala.Imao je zastrašujuće oči. Kerol se nije složila s njom. Poznavala ga je boljeod svih, ili je bar nekada bilo tako.

– Jesam. Mislim da sada možemo da budemo prijatelji. Vredi pokušati.On je veoma zanimljiv čovek.

– I Hitler je bio zanimljiv... i Staljin... Ne znam zašto, ali imam utisakda ovaj čovek ne preza ni od čega da bi dobio ono što želi.

– Tako je bilo nekad. Sada je drugačije. Mi smo drugačiji. Ostario je.Gotovo je. – Kerol je bila potpuno ubeđena da je tako, ali Stivi nije.

– Nemoj da se kladiš. Stara ljubav zaborava nema. – Njihova svakakonije zaboravljena. Godinama je mislila na njega i dugo ga je volela. Nikoganije mogla da zavoli dok se nije pojavio Šon. Ali Kerol ni reč nije rekla,samo je klimnula glavom.

Stivi se raskomotila na pomoćnom krevetu koji su uneli za nju, a kasnijete večeri se spremila za spavanje i rekla da prave zabavu u pidžamama.Kerol je osećala grižu savesti što će njena asistentkinja ostati s njom, a ne uRicu. Ali nakon incidenta s dečakom naoružanim nožem, Stivi više nijemogla da podnese da bude daleko od Kerol. Uostalom, obećala je Džejsonuda će biti uz nju. Zvao je bezbroj puta, potresen zbog napada. Zvala su iKerolina deca. Sada su ispred sobe stražarili čuvari s mašinkama, a Stivi juje štitila unutra. Kerol je dirnulo kad je videla koliko je Stivi stalo do nje.Kikotale su se i razgovarale do kasno u noć kao dve devojčice, dok jesestra ispred vrata razgovarala s čuvarima.

– Baš je zabavno – rekla je Kerol u jednom trenutku, kroz smeh. –Hvala ti što si ostala sa mnom.

– I ja sam bila usamljena u hotelu – priznala je Stivi. – Alan zaista

počinje da mi nedostaje. – Odsutna je već nedeljama, propustila je čak iDan zahvalnosti. – Često me zove. Čak počinje da zvuči kao odrastaočovek, što je prilično dobra vest s obzirom na to da je prošlog mesecanapunio četrdeset godina. Nema sumnje da kasno pali. – Ni on ni onanikada nisu bili u braku i on je u poslednje vreme počeo da priča o tome i odugoročnim planovima za budućnost. – Pozvao me je da proslavimo Božićs njegovim roditeljima. Do sada smo uvek bili razdvojeni za praznike.Činilo nam se da su zajednički praznici prevelika obaveza. Pretpostavljamda je to korak napred. Pitanje je samo ka čemu? Zadovoljna sam ovim štoimamo. – Razgovori o dugoročnim planovima su je uznemiravali.

– Šta bi uradila kad bi se udala? – upitala je Kerol oprezno, iz svogkreveta, pod svetlošću noćne lampe. Soba je bila gotovo u mraku, što im jepomoglo da se ispovedaju i postavljaju pitanja koja inače ne bi imalehrabrosti da postave, mada su oduvek bile prilično otvorene jedna premadrugoj. Ipak, čak i među njima su postojale tabu teme. Kerol joj nikad dotada nije postavila takvo pitanje, a i sada je oklevala.

– Ubila bih se – rekla je Stivi kratko i počela da se smeje. – Zaštopitaš? Ne znam... ništa... mrzim promene. Imamo udoban stan. On mrzi mojnameštaj, a mene baš briga. Možda bih prekrečila dnevnu sobu, i nabavilajoš jednog psa. – Stivi nije mogla da shvati zašto bi se išta promenilo, alipostojala je ta mogućnost. Kada bi se venčali, Alan bi polagao mnogo višeprava na njen život i zato nije ni želela da se uda. Volela je svoj život takavkakav je.

– Mislim na tvoj posao.– Moj posao. Kakve veze on ima s brakom, osim ako se ne udam za

tebe? Pretpostavljam da bih se u tom slučaju uselila u tvoju kuću. – Obe suse nasmejale.

– Mnogo radiš, putuješ sa mnom. Često smo odsutne. A kad doživimeksploziju u tunelu, ti ostaneš zarobljena u Parizu – objasnila joj je Kerol uzosmeh.

– Ah, to. Ne znam, dođavola. Nikada nisam razmišljala o tome. Mislimda bih se pre odrekla Alana nego svog posla. Zapravo, sigurna sam u to.Ako mu smeta što radim za tebe, može da nestane, zauvek. Ne odustajemod ovog posla. Nikad. Pre bi morala da me ubiješ. – Kerol je prijalo što to

čuje, mada se planovi ponekad nenadano promene. To ju je brinulo. Želelaje da Stivi ima lep život, a ne samo dobar posao.

– Šta Alan misli o tome? Da li se nekad žali?– Ne baš. Ponekad gunđa, ako sam predugo odsutna, i kaže da mu

nedostajem. Ja mislim da je to dobro za njega, pod uslovom da ne nađenovu cimerku. Ali on je prilično stabilan i veoma zauzet. Zapravo putuje iviše nego ja, mada ne toliko daleko. – Uglavnom je putovao u Kaliforniju,dok ona s Kerol putuje po inostranstvu. – Koliko znam, nikada me nijeprevario. Mislim da je bio prilično neobuzdan kad je bio mlađi. Ja sam prvažena s kojom živi. Do sada je bilo sasvim pristojno. To je samo razlog višeda tako i ostane. Zašto popravljati nešto što nije pokvareno?

– Da li te je zaprosio, Stivi?– Nije, hvala bogu. Ali bojim se da hoće. Nikada nije razgovarao o

braku. Sada povremeno iskrsne i ta tema. Često, u poslednje vreme. Kažeda misli da bi trebalo da se venčamo. Ali nikad me nije zaprosio.Uznemirilo bi me da to uradi. Pretpostavljam da je to nekakva krizasrednjih godina, što je jednako poražavajuće. Ne želim da mislim da smotoliko stari.

– Niste. Lepo je što oseća odgovornost prema tebi. Više bi me brinuloda nije tako. Idete li kod njegovih roditelja za Božić? – upitala je Kerol, aStivi je zaječala sa svog kreveta na drugom kraju sobe.

– Pretpostavljam. Njegova majka je dozlaboga dosadna. Misli da samprevisoka i prestara za njega. Lepo. Ali ima simpatičnog oca. Sviđaju mi sei njegove dve sestre. Pametne su, na njega. – Kerol je sve to izgledaloprilično normalno, i podsetilo je da sutradan telefonira Kloi. Želela je da jepozove u Kaliforniju na nekoliko dana, pre nego što stignu ostali, da bimogle da budu malo same. Mislila je da bi to obema prijalo.

Ležala je u mraku nekoliko trenutaka, razmišljala o onome što je Matjerekao o njoj i o tome koliko je Kloi bila zahtevna i naporna devojčica.Kerol je osetila olakšanje, laknulo joj je, ali i dalje je želela da jojnadoknadi ono što je mislila da joj nedostaje. Nijedna nije imala šta daizgubi, a mogle su da dobiju mnogo toga.

Gotovo je zaspala kada je Stivi ponovo progovorila. Bilo je to još jednood onih pitanja koja je lakše postaviti u mraku. Nisu mogle da vide jedna

drugu. Bilo je kao da se ispovedaju. Kerol je iznenadilo njeno pitanje.– Jesi li i dalje zaljubljena u Matjea? – Stivi je već danima razmišljala o

tome i brinula. Kerol nije odmah odgovorila. Razmišljala je, a onda reklaono što je bilo najbliže istini.

– Ne znam.– Misliš da bi mogla da se preseliš ovamo? – Stivi je bila zabrinuta za

svoj posao, baš kao što se Kerol plašila da je ne izgubi. Ovoga puta Kerolje odgovorila odmah, bez imalo oklevanja u glasu.

– Ne. Bar ne zbog muškarca. Sviđa mi se moj život u Los Anđelesu. –Iako su Entoni i Kloi otišli, volela je svoju kuću, grad, prijatelje, klimu.Sive pariske zime više nisu ostavljale utisak na nju, koliko god da je gradlep. Doživela je sve to pre mnogo godina. Nije želela da se seli. – Ne idemja nikud – uveravala je svoju asistentkinju.

Ubrzo potom obe su utonule u dubok san, umirene činjenicom da se unjihovim životima ništa neće promeniti. Budućnost je izvesna, koliko god jeto moguće.

Kada se narednog jutra Kerol probudila, Stivi je već ustala, obukla se, akrevet joj je bio namešten. Sestra je ušla u sobu noseći poslužavnik sKerolinim doručkom, a neurolog je nestrpljivo čekala.

Doktorka je stala kraj Kerolinog kreveta i srdačno se osmehivala. Bilaje njihov omiljeni pacijent, a njen oporavak je prevazilazio sva očekivanja.To je i rekla Kerol, dok je Stivi stajala, ponosna kao da joj je majka. Imalisu mnogo razloga za zahvalnost.

– I dalje ne mogu da se setim mnogih stvari. Svog broja telefona,adrese. Pročelja svoje kuće. Znam kako mi izgleda spavaća soba, vrt, čak ikancelarija. Ostatak kuće ne mogu da zamislim. Ne sećam se lika mojekućne pomoćnice, ni njenog imena. Ne sećam se svoje dece dok su bilimali... Mogu da čujem očev glas, ali ne mogu da zamislim njegov lik... Neznam ko su mi prijatelji. Jedva se sećam svojih brakova, posebno drugog. –Nabrajanju nije bilo kraja i doktorka se nasmejala.

– Poslednje što ste pomenuli možda je pravi blagoslov. Ja se isuvišedobro sećam svojih brakova! Ah, kad bih samo mogla da ih zaboravim! –rekla je i sve tri su se nasmejale, a onda se doktorka opet uozbiljila. –Morate biti strpljivi, Kerol. Potrebni su meseci, možda i cela godina, možda

i dve. Neke stvari se možda nikada neće vratiti, neke sitnice. Da bistepodstakli sećanja možete da gledate fotografije, pisma, oslonite se naprijatelje koji će vam pričati o svemu. Pomagaće vam i deca. Vaš mozak jepretrpeo strašan potres i sada se oporavlja. Dajte mu vremena. To je kaokad u bioskopu pukne filmska traka. Treba vremena da se namesti i proradikako treba. Neko vreme slika titra i preskače, zamućena je, zvuk je ubrzanili usporen, a onda film ponovo normalno teče. Morate biti strpljivi tokomtog procesa. Lupanje nogama ili gađanje platna kokicama neće ubrzatiproces. Što ste nestrpljiviji, sve je teže.

– Hoću li se setiti kako se vozi auto? – Motorika i koordinacija već sujoj se popravile, ali i dalje nisu bile savršene. Fizikalni terapeut je napornoradio s njom, i ostvarili su dobre rezultate. Popravila je ravnotežu, ali svremena na vreme soba bi se samo okrenula oko nje, ili bi osetila slabost unogama.

– Možda ne u početku. Verovatno ćete se setiti. U svakom slučaju,moraćete da se setite svega što ste nekada radili bez razmišljanja.Rukovanja mašinom za sudove, mašinom za veš, automobilom, računarom.Sve što ste dosad naučili mora ponovo da se učita u kompjuter u vašojglavi, ili da se osveži ako je sačuvano. Mislim da je sačuvano i više negošto znate. Za godinu dana možda više neće biti nikakvih tragova nesreće.Možda čak i za šest meseci. Ili će možda zauvek ostati neka sitnica koja ćevam zadavati malo problema. U Kaliforniji će vam trebati fizikalni terapeut,neko ko ima iskustva s oštećenjima mozga. Htela sam da preporučimlogopeda, ali čini mi se da s tim nemate problema. – Nakon početnihpoteškoća u pronalaženju odgovarajućih reči, činilo se da je potpunoovladala svojim rečnikom, i to odavno.

– Mogu da preporučim izvrsnog neurohirurga iz Los Anđelesa koji ćepratiti vaš slučaj. Poslaćemo mu vašu dokumentaciju kad stignete u LosAnđeles. Predlažem da ga u početku posećujete dvaput nedeljno, ali ipakon treba da odluči o tome. Kasnije možete da ga viđate jednom u nekolikomeseci, ako nemate nikakvih problema. Želim da obratite pažnju naglavobolje i da ga obavezno odmah obavestite o tome. Nemojte da čekatedo sledeće kontrole. Obratite pažnju i na probleme s ravnotežom koji bi jošneko vreme mogli da potraju. Danas ćemo obaviti snimanja, ali ja sam

izuzetno zadovoljna vašim oporavkom. Vi ste pravi fenomen u našojbolnici.

Ostali koji su preživeli bombaški napad nisu prošli tako dobro, mnogisu podlegli povredama, čak i nakon nekoliko dana, većina od opekotina.Kerolina ruka je lepo zacelila, opekotina na licu bila je površinska, a već senavikavala i na ožiljak. Doktorka se začudila kad je shvatila da Kerol nijenimalo sujetna. Bila je razumna žena i mnogo više brinula za mozak nego zalice. Još uvek nije odlučila da li da ukloni ožiljak operativnim putem ili dajoš neko vreme živi s njim i potom odluči šta će. Kao i lekari, brinula sezbog mogućih posledica anestezije na mozak. Ožiljak može da sačeka.

– I dalje ne želim da letite bar još nekoliko nedelja. Znam da hoćete dase vratite kući za praznike, ali volela bih da sačekate do dvadesetog ilidvadeset prvog. Pod uslovom da do tada ne bude nikakvih komplikacija štobi umnogome poremetilo planove. Ali kako sada stoje stvari, mislim daćete za Božić biti kod kuće. – Keroline oči su se napunile suzama dok jeslušala, kao i Stivine. Za trenutak se učinilo da se nikada neće vratiti kućiili da je neće prepoznati kad se vrati. Biće to divan Božić jer će s njom bitinjena deca i Džejson. Godinama nije proveo praznike s njima. Deca su bilauzbuđena što on dolazi, isto kao i ona.

– Kada mogu da se vratim u hotel? – upitala je Kerol. Bila je sigurna iušuškana u svojoj bolničkoj čauri i pomalo se plašila izlaska iz bolnice, alisvidela joj se pomisao na to da će poslednje dane u Parizu provesti baš uRicu. Već su pristali da pošalju i sestru s njom.

– Videćemo kakvi će biti rezultati današnjih snimanja. Možda ćete većsutra ili preksutra biti otpušteni. – Kerol je sinula, mada je znala da će jojnedostajati osećaj sigurnosti koji je nudilo ovo mesto, s medicinskompomoći uvek pri ruci. Već je dogovoreno da stražari CRS-a pođu s njom uRic, a pojačaće i hotelsko obezbeđenje kada se ona vrati. Sve je već biloisplanirano. – Šta mislite o tome da s vama u avionu bude i jedan lekar?Čini mi se da je to dobra ideja, i da bi vam tako bilo lakše. Pritisak bimogao da izazove promene koje bi mogle da vas uznemire, ali mislim da nebi trebalo da bude problema. To je samo mera predostrožnosti, još jedannačin da se opustite. – Kerol i Stivi su bile oduševljene tom idejom. Stiviništa nije rekla, ali brinula se zbog puta i zbog pritiska u avionu, kao što je

doktorka rekla.– To bi bilo sjajno – rekla je Kerol brzo, a Stivi je potvrdila klimnuvši

glavom.– Imam mladog neurohirurga čija sestra živi u Los Anđelesu i on umire

od želje da otputuje kod nje za praznike. Obavestiću ga. Biće oduševljen.– Kao i ja – rekla je Stivi s olakšanjem. Uhvatila ju je panika zbog

odgovornosti koju će preuzeti na sebe kad ostane sama s Kerol u avionu,posebno ako se nešto iskomplikuje dok su u vazduhu. Let traje jedanaestsati. Nakon svega što je Kerol preživela, to je mnogo vremena za brigu opacijentu, bez stručne pomoći ili saveta. Pominjali su mogućnost da iznajmeavion, ali Kerol je želela da putuje redovnom linijom. Iznajmljivanje avionajoj je izgledalo kao nepotreban trošak, ona je ipak pokretni pacijent, samoje slaba. Želela je da se vrati onako kako je i došla, Er Fransom, da porednje bude Stivi, a sada i mladi lekar koji ima sestru u Los Anđelesu. Stivi seopustila. Mogla bi čak i da odspava, pošto će s njima biti i doktor, i toneurohirurg.

– Mislim da smo se dogovorili – rekla je doktorka i ponovo seosmehnula. – Javiću vam kasnije kakvi su rezultati. Mislim da uskoromožete da početi da se pakujete. Uskoro ćete piti šampanjac u Ricu. – Znalisu da se šali, jer su već upozorili Kerol da neko vreme ne bi smela da pijealkohol. Ionako je retko pila, tako da joj to nije teško palo.

Pošto je doktorka otišla, ustala je i istuširala se. Stivi joj je pomogla daopere kosu i ovog puta je Kerol dobro odmerila ožiljak na obrazu.

– Moram priznati da nije baš lep – rekla je, mršteći se.– Izgleda kao ožiljak iz tuče – rekla je Stivi bezbrižno. – Kladim se da

ćeš uspeti da ga prikriješ šminkom.– Možda. Možda je to moje odlikovanje. Bar mi mozak i dalje radi –

rekla je Kerol, slegnuvši ramenima dok se udaljavala od ogledala, brišućikosu peškirom. Ponovo je pomenula Stivi da se pomalo plaši izlaska izbolnice. Kao da izlazi iz materice. Bilo joj je drago što će i medicinskasestra poći s njom.

Kada je osušila kosu, telefonirala je Kloi u London, rekla joj da će seuskoro vratiti u hotel, i da će za Božić biti u Los Anđelesu. Pretpostavila je,kao i svi ostali, da će rezultati biti dobri, ili bar ne lošiji od prethodnih.

Ništa nije nagoveštavalo drugačiji ishod.– Pitala sam se da li bi došla nekoliko dana ranije – ponudila je Kerol

ćerki – pre ostalih. Možda odmah po mom povratku. Možeš da mipomogneš da se pripremim za Božić. Možemo zajedno da idemo ukupovinu. Mislim da nisam kupila ništa pre nego što sam otišla iz LosAnđelesa. Bilo bi lepo da budemo malo same. Mogle bismo da isplaniramoneko putovanje na proleće, nekud gde bi ti volela da odeš. – Kerol jedanima razmišljala o tome i bila je oduševljena tom zamišlju.

– Samo nas dve? – Kloi je delovala zaprepašćeno.– Samo nas dve. – Kerol se nasmešila dok je držala slušalicu i

pogledala u Stivi, koja joj je držala palčeve. – Mislim da treba danadoknadimo propušteno. Ja sam za, ako ti to želiš.

– Uh, mama... Nikada ne bih pomislila da ćeš to da uradiš – Kloi jeosetila duboko poštovanje.

– Vrlo rado. Bilo bi to pravo uživanje za mene, ako imaš vremena. –Setila se šta je Matje rekao o tome koliko je zahtevna i naporna bila kaodete. Ali čak i da je tako, ako je njoj to važno, zašto joj to ne bi pružila?Ljudi imaju različite potrebe, možda je Kloi zahtevnija od drugih, bez obzirana razlog, bez obzira na to da li je njena majka kriva ili ne. Kerol imavremena. Zašto ga ne bi iskoristila da usreći ćerku? Čemu inače služemajke? To što je Entoni samostalniji i samopouzdaniji, ne znači da suKloine potrebe nevažne. Samo su drugačije. Kerol je i s njim želela daprovodi više vremena. Želela je da podeli dar koji je dobila, svoj život. Tosu njena deca, iako su odrasli i imaju svoj život. Šta god da im sada treba,pokušaće to da im pruži, ne samo u ime prošlosti već i u ime sadašnjosti ibudućnosti. Jednoga dana njih dvoje će voditi svoj život i imaće svojeporodice. Sada je vreme da podeli s njima posebne trenutke, pre nego štobude prekasno. Ovo joj je možda poslednja prilika, upravo je jedva izvuklaživu glavu. – Razmisli kuda bi volela da odeš. Možda na proleće. Bilo gdena svetu. – Bila je to sjajna ponuda, i kao i uvek, Stivi je bila oduševljenasvojom poslodavkom i prijateljicom. Uvek je bila tu, za sve njih. Bila jeizuzetna žena, i bilo je pravo zadovoljstvo poznavati je i voleti je.

– Šta kažeš na Tahiti? – rekla je Kloi u jednom dahu. – Mogu da uzmemodmor u martu.

– Zvuči sjajno. Mislim da nikad nisam bila tamo. Bar mi se tako čini.Čak i da jesam, ničega se ne sećam, tako da će mi sve izgledati kao novo. –Obe su se nasmejale onome što je rekla. – Smislićemo nešto. U svakomslučaju, nadam se da ću dvadeset prvog biti u Los Anđelesu. Mogla bi dadođeš dvadeset drugog. Ostali neće doći do Badnje večeri. Nije to mnogovremena, ali nije ni loše za početak. Do tada ću biti u Parizu. – Ali znala jeda Kloi mora da nadoknadi zaostali posao u britanskom Vogu i da radi čak ivikendima kako bi nadoknadila period odsustva, tako da Kerol nijeočekivala da je vidi pre nego što stignu u Los Anđeles. Još uvek se nijeosećala dovoljno dobro da bi otputovala u London da je poseti. Htela je dase pripremi za let do Los Anđelesa, putovanje koje će za nju predstavljatisvojevrstan izazov. Sada će joj biti lakše pošto će s njima poći ineurohirurg.

– Doći ću dvadeset drugog, mama. I hvala ti – rekla je Kloi. Kerol jeosetila da joj se ćerka od srca zahvalila. Ako ništa drugo, cenila je majčintrud. Možda se ona uvek trudila, rekla je Kerol sama sebi, samo što njenaćerka to dosad nije primećivala ili nije bila dovoljno odrasla da shvati ibude zahvalna. Sada se obe trude i dovoljno su svesne da budu uljudnejedna prema drugoj. I to je bilo dovoljno, obema.

– Javiću ti kad se vraćam u hotel. Sutra ili prekosutra. Zvaću te – reklaje Kerol smireno.

– Hvala, mama – odvratila je Kloi s ljubavlju. Prekinule su vezu poštosu jedna drugoj rekle da se vole.

Kerol je potom telefonirala Entoniju u Njujork. Bio je u kancelariji izvučao je zauzeto, ali bilo mu je drago što je čuje. Rekla mu je da se vraćau hotel i da se raduje što će ga videti za Božić. Bio je raspoložen, mada juje upozorio da se ne viđa s Matjeom. Svaki put je potezao tu temu.

– Jednostavno mu ne verujem. Ljudi se ne menjaju. Sećam se koliko sipatila zbog njega. Sećam se da si preplakala poslednje dane u Parizu, iakose ne sećam zbog čega. Samo znam da si bila mnogo tužna. Ne želim daponovo prolaziš kroz to. Dovoljno si se namučila. Radije bih da se pomirišs tatom. – Prvi put joj je to rekao i Kerol je ostala zatečena. Nije želela daga razočara, kao što nije želela ni da povredi Džejsona, ali nije planirala dase pomiri s njim.

– To se neće desiti – rekla je smireno. – Mislim da je bolje da ostanemosamo prijatelji.

– Pa, Matje nije prijatelj – zarežao je njen sin. – Ponašao se kao kretenprema tebi dok ste živeli zajedno. Bio je oženjen, zar ne? – Sećanja su muizbledela, ostao je samo loš utisak, i to veoma loš. Sve bi učinio da zaštitimajku od takve patnje. Sada ga je bolelo i samo sećanje. Zasluživala jemnogo više, koji god da je muškarac u pitanju.

– Jeste, bio je oženjen – rekla je tiho. Nije želela da se nađe u situacijida mora da ga brani.

– Tako sam i mislio. Zašto je onda živeo s nama? – Provodio je s njimadosta vremena.

– Ljudi u Francuskoj pristaju na takve stvari. Pored žena imaju iljubavnice. Niko ne uživa u tome, ali čini se da ovde to prihvataju. Tada jebilo mnogo teže razvesti se. I ljudi su pristajali na takav život. Želela samda se razvede, ali onda mu je poginula ćerka, a žena mu je zapretilasamoubistvom. Zauzimao je veoma visok položaj u vladi i njegov razvod biizazvao ogromnu pažnju medija. Zvuči glupo, ali ono što smo mi radili biloje manje šokantno. Rekao je da će se razvesti. Trebalo je da se venčamo.Mislim da je zaista verovao u to, ali nikada nije bio pravi trenutak. Tako dasmo mi otišli – rekla je i uzdahnula. – Nisam želela da odem, ali nisamželela ni zauvek tako da živim. Nije mi delovalo pošteno. Ni za tebe, ni zamene. Previše sam američki nastrojena za tako nešto. Nisam želela dabudem nečija doživotna ljubavnica i da vodim tajni život.

– Šta se desilo njegovoj ženi? – upitao je Entoni ozbiljno.– Umrla je. Prošle godine.– Biće mi veoma teško ako se ponovo spetljaš s njim. Samo će te

povrediti. Jednom je već to uradio. – Zvučao je kao da joj je otac, a ne sin.– Nisam se spetljala s njim – rekla je, trudeći se da ga ubedi i smiri.– Zaista? Budi iskrena, mama. – Volela je da čuje to „mama“. I dalje joj

je zvučalo čudno i ispunjavalo je ljubavlju. Uzbudila bi se kad god bi jedeca tako oslovila.

– Ne znam. Ne mogu ni da zamislim. Sve je to davna prošlost.– I dalje te voli. Video sam to čim je ušao.– Ako je tako, zaljubljen je u sećanje na ono što sam nekad bila. Svi

smo ostarili. – Zvučala je umorno kada je to rekla. Desilo joj se toliko togaotkako je stigla u Francusku. Čekao ju je dug oporavak, trebalo je mnogotoga da nauči i prihvati. Bilo je previše i razmišljati o tome.

– Nisi stara. Samo ne želim da patiš.– Ni ja. Sada ne mogu ni da razmišljam o tome. – Te reči su ga utešile.– Dobro je. Uskoro ćeš doći kući. Nemoj mu dozvoliti da bilo šta

započne pre nego što kreneš.– Neću, ali moraćeš da mi veruješ – rekla je i u tom trenutku se osetila

kao majka. Koliko god da je sin voli, ima prava da sama donosi odluke iživi svoj život. Želela je da ga podseti na to.

– Jednostavno mu ne verujem.– Zašto mu, za sada, ne bismo pružili priliku? Nije loš čovek. Bio je u

teškoj situaciji, i mene je upleo u tu. Ja sam bila nepromišljena što sam todopustila, ali bila sam mlada, jedva nešto starija nego ti sada. Trebalo je dashvatim šta će se desiti. On je Francuz. U to vreme, Francuzi se nisurazvodili. Nisam sigurna ni da li se sada razvode. Ovde je ljubavnica deonarodne tradicije.

– Ako mene pitaš, to je bez veze.– Jeste – priznala je. Sada se jasno sećala svega.Potom su promenili temu, a Entoni joj je rekao da u Njujorku pada sneg.

Kada je to čula, zamislila je sneg i najednom se setila kako ih je, kad su bilimali, vodila na klizanje u Rokfelerov centar s velikom novogodišnjomjelkom. Padao je sneg. Bilo je to neposredno pre odlaska u Pariz, kad je unjihovom životu još uvek sve bilo kako treba. Džejson je došao po njih iodveo ih na sladoled. Sećala se tih dana kao najsrećnijih u svom životu.Sve je izgledalo savršeno, iako nije bilo tako.

– Utopli se – rekla mu je Kerol, a on se nasmejao.– Hoću, mama. I ti se čuvaj. Nemoj da se glupiraš u Ricu, na primer da

odeš na ples. Naišla je na prepreku, nije znala šta je hteo da kaže.– Da li ja volim da plešem? – rekla je zbunjeno.– Neobuzdano. Najbolja si na plesnom podijumu. Podsetiću te na to kad

dođem za Božić. Pustićemo neku muziku ili ću te odvesti u neki klub.– Deluje zabavno. – Ako ne izgubi ravnotežu i ne padne, rekla je sebi,

zaprepašćena time što i dalje ne zna toliko toga o sebi.

Bar ima nekoga da je podseti.Razgovarali su još nekoliko minuta a zatim prekinuli, pošto je i njemu

rekla da ga voli. A onda je Džejson telefonirao njoj. Ušao je u sinovljevukancelariju baš u trenutku kada je Entoni spuštao slušalicu, i rekao mu damajka zvuči veoma dobro. Kerol je bila dirnuta Džejsonovim pozivom.

– Čujem da u Njujorku pada sneg – rekla je Džejsonu.– Neprekidno. Deset centimetara u poslednjih sat vremena. Kažu da

ćemo do večeras imati šezdeset centimetara snega. Sreća tvoja što ideš uLos Anđeles, a ne ovamo. Čuo sam da je danas tamo 23 stepena. Jedvačekam da dođem za Božić.

– Ja jedva čekam da se okupimo – rekla je uz srdačan osmeh koji jeodražavao njena osećanja. – Baš sam se setila kako sam vodila decu naklizanje u Rokfelerov centar, a ti si nas posle vodio na sladoled. Bilo jetako lepo.

– Sada se sećaš nečega što sam ja već zaboravio – rekao je uz osmeh. –Imali smo običaj da vodimo decu na klizanje u park. Bilo je zabavno. – Ivrteška i jezerca za puštanje brodića. Zoološki vrt. Mnogo toga su radilizajedno, provodila je dosta vremena s decom kad nije snimala filmove.Možda je Matje u pravu, možda ona nije nemarna majka kakvom sesmatrala. Zbog Kloi joj se činilo da nikada nije bila tu. – Kad izlaziš izbolnice? – pitao je Džejson.

– Nadam se sutra. Očekujem da mi danas kažu. – Rekla mu je i da će snjom putovati i lekar, a on je osetio olakšanje.

– Pametna odluka. Nemoj da praviš gluposti pre nego što kreneš.Odmaraj se i jedi mnogo kolača u hotelu.

– Doktorka kaže da treba da šetam. Možda ću obaviti božićnukupovinu.

– Ne brini za to. Imamo jedini poklon koji smo želeli. Tebe. – Bilo jelepo od njega što je to rekao i ponovo ju je raznežio. Koliko god se trudilada iz sećanja izvuče neko romantično osećanje prema njemu, nije mogla, alivolela ga je kao brata. On je otac njene dece, čovek koga je volela i s kojimje bila deset godina u braku. Bio je večno urezan u njenom srcu, alidrugačije neko ranije. Njihova veza i odnos promenili su se tokom godina.Bar kada je ona u pitanju. S Matjeom je drugačije. Za njega su je vezivala

mnogo neprijatnija osećanja i ponekad je osećala uznemirenost. SDžejsonom nikada nije bilo tako. Džejson je bio kao topao sunčev zrak podkojim se osećala zaštićeno i prijatno. Matje je bio tajanstveni vrt u koji seplašila da uđe, ali i dalje se sećala njegove lepote i trnja. – Videćemo se uLos Anđelesu – rekao je Džejson razdragano, a potom prekinuo vezu. Neštokasnije, doktorka je donela rezultate. Pokazali su da joj je bolje.

– Pakujte se – doktorka joj se zadovoljno smešila. – Idete kući... ilizasad, nazad u Ric. Sutra možete da izađete iz bolnice. – Zapravo, bilo im ježao što odlazi, ali bili su srećni zbog nje. I ona je bila srećna. Proteklimesec bio je neverovatan.

Stivi joj je tog popodneva spakovala stvari i obavestila hotelskoobezbeđenje da stižu narednog dana. Šef obezbeđenja je savetovao da jeuvedu na zadnji ulaz iz Ulice Kambon. Otvoriće ga samo zbog nje. Većinanovinara i paparaca čekaće je na Trgu Vandom. Kerol je želela da izbegnegužvu, mada je bila svesna da će je pre ili kasnije fotografisati. Za sada ježelela predah. Prvi put će izaći posle mesec dana, pošto je izbegla sigurnusmrt. Stivi je želela da joj omogući da stane na noge, pre nego što jenovinari zaskoče. Vest da Kerol Barber izlazi iz pariske bolnice biće nasvim naslovnim stranama u svetu. Nije lako biti zvezda. Nema nikakveprivatnosti. Živa ili mrtva, javnost smatra da ona pripada njima. Stivinposao je da je zaštiti od radoznalih očiju. Doktori su joj spasli život.Vojnici CRS-a i hotelsko obezbeđenje brinuli su o njenoj bezbednosti. Kadse sve uzme u obzir, Stivi je shvatila da ima najlakši zadatak.

Matje ju je pozvao te večeri da proveri kako je. Otišao je na kraćiposlovni put u Lion. Tamo je radio na nekom slučaju.

– Idem kući! – nasmejala se pobedonosno, dok je s druge stranedopirala tišina.

– U Los Anđeles? – upitao je potišteno, a ona se nasmejala.– Ne, u hotel. Žele da ostanem još dve nedelje pre nego što otputujem,

kako bi se uverili da sam dobro. U avionu će sa mnom biti i lekar, a u hotelće poći sestra. Biću dobro. Doktorka će me posećivati. Sve dok nenapravim neku glupost, ili niko ne pokuša da me ubije, biću dobro. Moramda šetam da bih ponovo čvrsto stala na noge. Možda mogu da vežbamizmeđu juvelirnica na Trgu Vandom. – Šalila se, pošto nikad sebi nije

kupovala nakit, ali bila je raspoložena, a njemu je laknulo što čuje da odlazisamo do hotela, za sada. Želeo je da provede neko vreme s njom pre negošto ode. Bilo je isuviše rano da je ponovo izgubi.

– Možemo da šetamo po Bagatelu – rekao je, i čim je pomenuo tu reč,setila se da je već bila tamo s njim. I u Luksemburškom parku i Bulonjskojšumi. U Parizu je bilo mnogo mesta za šetnju. – Vraćam se sutra. Zvaću te.Čuvaj se, Kerol.

– Hoću. Obećavam. Pomalo se plašim što izlazim iz bolnice. Imamosećaj kao da sam od stakla. – Ne baš, ali bila je svesna svoje krhkosti iranjivosti kao nikad do tada. Nije želela ponovo da rizikuje. Plašilo ju je dase odvaja od lekara koji su joj spasli život. Bilo joj je drago što će u hotelpoći i sestra, a Stivi je uzela sobu povezanu s njenim apartmanom, u slučajuda Kerol zatreba pomoć, što niko nije očekivao. Ipak, svi su bili zabrinuti,čak i Matje.

– Jesi li sigurna da već smeš da letiš avionom? – Želeo je da onaostane, ali bio je i iskreno zabrinut, čak i kao prijatelj.

– Kažu da smem, pod uslovom da se tokom naredne dve nedelje ne desiništa nepredviđeno. Želim da provedem Božić s decom, kod kuće.

– Mogli bi da ga proslave s tobom u Ricu – rekao je s nadom u glasu.– Nije to isto. – Uostalom, Pariz je u svima njima budio ružna sećanja.

Proći će dosta vremena pre nego što se njena deca ponovo osete prijatno uRicu, i zaborave na mučne dane provedene u čekanju na ishod njene borbeza život. Biće lepo vratiti se kući, posebno njoj.

– Shvatam. Ako si raspoložena, voleo bih da te posetim sutra u hotelu,kad se vratim s puta.

– Nema problema – rekla je smireno. Radovala se susretu s njim, čak iodlasku u šetnju.

To je bilo dovoljno bezazleno, čak i za nju.– Videćemo se sutra – rekao je, misleći na nju, dok je spuštao slušalicu.

Užasavao se dana kada će ga ponovo napustiti, ovoga puta možda zauvek.

15.

Keroline pripreme za izlazak iz bolnice bile su mnogo napornije nego što jeStivi očekivala. Kerol se sutradan ujutru probudila umorna i nervozna štonapušta sigurnu čauru. Još jednom je morala da se pretvori iz gusenice uleptira. Stivi joj je pomogla da opere kosu, Kerol se prvi put našminkala ineočekivano dobro prikrila ožiljak na obrazu. Stivi joj je pomogla da obučefarmerke, crni džemper, zelenu jaknu koja je ostala u hotelu, i crnihmokasina od antilopa. Nosila je svoj zaštitni znak, dijamantske minđuše, akosu je skupila u prepoznatljiv konjski rep. Ponovo je izgledala kao KerolBarber, a ne kao pacijentkinja u bolničkoj spavaćici. Čak i nakon paklakroz koji je prošla, plenila je prirodnom lepotom. Izgledala je veomamršavo i krhko kada je sela u kolica, a lekari i sestre su došli da sepozdrave s njom. Sestra koja će poći s njima u Ric nosila je kaput i guralakolica, dok su dvojica stražara CRS-a išla uz Kerol, strogog držanja, smašinkama u rukama. Stivi je nosila Kerolinu i svoju torbu. Bili su šarolikadružina.

Spustili su se liftom i prošli kroz predvorje okruženi bolničkimobezbeđenjem, a direktor bolnice je došao da se rukuje s njom i poželi jojsve najbolje. Rastanak je bio dirljiv. Njena doktorka ih je ispratila doautomobila koji su poslali iz Rica, dugačke mercedes limuzine. Obastražara, sestra, Stivi i Kerol brzo su ušli u kola. Spustila je prozor imahnula mnoštvu dobronamernih ljudi na pločniku, dok se Stivi čudilanjihovoj ludosj sreći kad je shvatila da im se fotografi nisu isprečili naputu. Uz malo sreće, u hotel će ući nepprimećeni, iz Ulice Kambon i otićiće pravo u Kerolin apartman. Dovoljno ju je izmorilo i to što je ustala,obukla se i ponovo izašla napolje. Bila je to velika promena.

Limuzina je klizila niz Ulicu Kambon i zaustavila se pred sporednimulazom u Ric koji je otvoren specijalno za nju. Ustala je na pomalonesigurnim nogama, pogledala u nebo i nasmešila se, dok su stražari stajalitik uz nju. Polako je krenula ka ulazu u hotel, osmehujući se, kada su seizmeđu nje i ulaza isprečila četvorica fotografa. Kerol je na trenutakoklevala a onda nastavila da hoda, s osmehom na licu. Neko im je ipak

dojavio. Stražari su im odmahnuli da se sklone, s paparaci su se pomerili ustranu, ne prestajući da škljocaju, uzvikujući njeno ime, a jedan joj jeuzviknuo „Bravo!“ i dobacio joj ružu. Uhvatila ju je, okrenula se, nasmešilamu se, a potom otmeno ušetala u hotel.

Unutra ju je čekao upravnik i otpratio je do apartmana. Čak i tako malurazdaljinu Kerol je prešla mnogo teže nego što je očekivala. Obezbeđenje jemotrilo na hodnik, a kada je ušla u apartman, izgledala je iscrpljeno. Ipak jezahvalila upravniku na ogromnom buketu ruža koji je stajao na stolu, u znakdobrodošlice. Nekoliko trenutaka kasnije on je izašao, a stražari su sesmestili ispred vrata, dok se hotelsko obezbeđenje rasporedilo oko njih.Stivi je spustila Kerolinu torbu, i strogo je pogledala.

– Sedi. Deluješ iscrpljeno. – Bila je zabrinuta za svoju prijateljicu.Kerol je bila bleda kao krpa.

– I jesam – priznala je Kerol, spuštajući se u stolicu. Osećala se kao daima sto godina. Sestra joj je pomogla da skine kaput, a potom skinula i svoji sklonila ga u stranu. – Ne mogu da verujem da sam ovoliko umorna. Samosam ustala iz kreveta i dovezla se ovamo. Osećam se kao da me je udarioautobus – umorno se žalila Stivi.

– I udario te je, pre mesec dana. Opusti se. – Stivi je i dalje bila ljutašto je neko obavestio novinare o Kerolinom dolasku. To je bilo neizbežno,ali sada je neće pustiti da diše, čekaće je na svakom izlazu iz hotela. Kadgod poželi da izađe, moraće da se probija između njih. Stivi je razmišljala io službenom ulazu. Ranije im je to pomagalo, mada on nije daleko odsporednog ulaza u Ulici Kambon, tako da će i na njega motriti. To je samounosilo dodatnu napetost u Kerolin život, što joj u ovom trenutku nimalonije trebalo. Bilo bi lepo da niko nije saznao da je prešla iz bolnice u hotel.Ali izgledi za to su bili mali, zbog sobarica koje su sređivale apartman,sobne posluge koja će joj donositi obroke a tu su i zbog internih tračevakoji se šire po svakom velikom hotelu, čak i tako blistavom kao što je Ric.Neko je morao da kaže novinarima. Uzeli su mnogo novca za tuinformaciju.

I ne pitajući, Stivi joj je dodala šolju čaja, koju je Kerol zahvalno uzela.Imala je utisak da se tog jutra popela na Mont Everest. Kada se uzme uobzir sve što je preživela, to nije bilo daleko od istine. – Hoćeš li da jedeš?

– Ne, hvala.– Zašto ne prilegneš? Mislim da si već odradila jutarnju gimnastiku.– Dođavola, hoću li se ikada ponovo osećati normalno? U bolnici nisam

bila ovoliko umorna. Mrtva sam.– I bila si – potvrdila je Stivi. Primetila je da je Kerol klonula duhom,

što je sasvim normalno. Prelazak iz bolnice u stvaran svet, koliko godpažljivo izveden i precizno isplaniran, za nju je bio kao da su je ispalili iztopa. – Za dan-dva ćeš se osećati bolje, možda i pre. Moraš da se naviknešna okruženje, da zaboraviš ušuškanost bolnice. Kad sam pre dve godineoperisala slepo crevo, činilo mi se da imam devedeset godina kad sam sevratila kući. Pet dana kasnije, igrala sam kao blesava u klubu. Samopolako, mala. Samo polako – tešila ju je Stivi, a Kerol je uzdahnula. Bila jekrhka i malaksala i to ju je obeshrabrivalo.

Kerol je polako ušla u spavaću sobu, i začuđeno se osvrtala. Videla jeračunar i tašnu na stolu. Činilo joj se da je pre samo nekoliko sati izašla izte sobe u sudbonosnu šetnju. Kada se okrenula ka Stivi, oči su joj bile punesuza.

– Veoma je čudno znati da sam, nekoliko sati po izlasku iz ove sobe,bila na ivici smrti. Kao da sam umrla i ponovo oživela ili dobila novupriliku. – Stivi je klimnula glavom i zagrlila prijateljicu.

– Znam. I ja sam to pomislila. Hoćeš da promeniš sobu? – Kerol jeodmahnula glavom. Nije želela da joj ugađaju i povlađuju. Samo joj jetrebalo vremena da se navikne na sve što se desilo, ne samo fizički već ipsihički. Ležala je i gledala unaokolo kada joj je Stivi donela ostatak čaja.Bilo joj je mnogo bolje kad leži. Obuzela ju je nelagoda kad je ugledalanovinare, mada se to nije primećivalo. Nikada se nije primećivalo. Izgledalaje kao kraljica kada im je otmeno mahnula, osmehnula se i prošla porednjih, plavokosa, s dijamantskim minđušama koje su joj svetlucale u ušnimškoljkama.

Stivi je ipak naručila ručak i Kerol se okrepila od hrane. Uživala je utoploj kupki, u ogromnoj kadi u kupatilu od ružičastog mermera, a onda jeponovo legla u raskošnom baršunastom ogrtaču ružičaste boje koji je dobilau hotelu. Bilo je četiri sata kada se javio Matje, a ona je do tada već bilaodremala i osećala se mnogo bolje.

– Kakav je osećaj vratiti se u hotel? – upitao je ljubazno.– Dolazak mi je pao teže nego što sam očekivala – priznala mu je. –

Bila sam mrtva kad smo stigli, ali sada mi je mnogo bolje. Ne mogu daverujem da je to bio takav udarac. Na sporednom ulazu smo naleteli napaparace. Mora da sam izgledala kao Frankenštajnova nevesta kad samizašla iz automobila. Jedva sam hodala.

– Siguran sam da si izgledala divno. Uvek tako izgledaš.– Jedan mi je dobacio ružu, što je bilo lepo. Umalo da padnem. Izraz

„kao list na vetru“ posle toga je dobio nov smisao. – Nasmejao se onomešto je rekla.

– Hteo sam da te pozovem da se prošetamo, ali čini mi se da nisiraspoložena. Da li umesto toga primaš posetu? Možda bismo sutra mogli ušetnju? Ili da se provozamo, ako ti to više odgovara.

– Hoćeš li da dođeš na čaj? – ponudila mu je. Nije želela da ga pozovena večeru, a nije bila sigurna ni da li on uopšte treba da dođe. Njihova vezaje bila krhka, teško pogođena patnjom iz prošlosti i ljubavlju koju su delili.

– Zvuči sjajno. U pet sati? – predložio je, zahvalan što želi da ga primi.– Ne idem nikuda – potvrdila je. – Biću ovde.Stigao je sat vremena kasnije, u tamnoplavom odelu i sivom kaputu.

Tog popodneva je bilo jezivo hladno i obrazi su mu porumeneli od vetra.Kerol je nosila isti crni džemper i farmerke u kojima je došla iz bolnice,crne mokasine i dijamantske minđuše. Zaključio je da je prelepa, madaveoma bleda. Ali oči su joj sijale i osećala se bolje kada je popila čaj,pojela malo kolača i macarons iz Ladurea, koje je hotel poručio za nju.Bilo mu je drago što vidi stražare ispred njene sobe, kao i hotelskoobezbeđenje raspoređeno po čitavom spratu. Nisu hteli da rizikuju, i to srazlogom. Incident u bolnici svima je dao do znanja da je Kerol u opasnosti.

– Kako je bilo u Lionu? – pitala je uz blagi osmeh. Bilo joj je drago štoga vidi.

– Naporno. Morao sam da izađem pred sud. Umalo da zakasnim na voz.Muke običnog građanina i advokata. – Nasmejao se sam sebi. Bio jeočigledno veoma srećan što je vidi.

Razgovor s njim kao da ju je preporodio, živnula je ponovo postala onastara. Pojela je pola tuceta macarons, primetio je sa zadovoljstvom i

podelila s njim ekler. Nadao se da joj se vratio apetit, bila je veomamršava, mada ne onoliko bleda kao kad je stigao. Kada se uzme u obzir svešto je preživela u poslednjih nekoliko nedelja, neobično je bilo videti jekako sedi tu naspram njega, u farmerkama i s dijamantskim minđušama.Tog popodneva su joj uradili manikir. Nokti su joj bili bledoružičasti, tuboju je nosila već godinama. Nemo se divio njenim dugim, otmenim prstimadok je pijuckala čaj. Stivi ih je ostavila same. Povukla se u svoju sobu,zajedno sa sestrom. Bilo joj je drago što se Kerol oseća prijatno s njim.Upitno ju je pogledala pre nego što je izašla iz sobe, a Kerol se osmehnula iklimnula glavom, dajući joj do znanja da je sve u redu.

– Plašila sam se da više nikada neću videti ovu sobu – priznala mu jeKerol, dok su sedeli u dnevnoj sobi njenog apartmana.

– I ja sam se toga plašio – priznao je, s olakšanjem na licu. Žudeo je daje povede u šetnju, da je izvede iz hotela, ali ona očigledno nije bilaspremna za tako nešto, mada je i sama to želela.

– Izgleda da u Parizu uvek upadnem u nevolju, zar ne? – rekla je,nestašno se osmehujući, a Matje se nasmejao.

– Rekao bih da si ovog puta preterala, a ti? – primetio je, a ona jeklimnula glavom. Potom su počeli da razgovaraju o knjizi.

Tokom poslednjih nekoliko dana, na pamet su joj pale neke zamisli uvezi s knjigom, i nadala se da će moći da radi kad se vrati u Los Anđeles.Divio joj se zbog toga. Izdavači su stalno tražili od njega da napiše svojememoare, ali on to još uvek nije učinio. Mnogo toga je, po sopstvenimrečima, želeo da uradi. Zato je i odlučio da se iduće godine penzioniše iposveti onome o čemu je sanjario, pre nego što bude prekasno. Ženina smrtga je podsetila na to da je život kratak i dragocen, posebno u njegovimgodinama. Božićne praznike će provesti s decom na skijanju, u Valdizeru.Kerol je sa žaljenjem rekla da su njeni skijaški dani prošlost. Poslednje štoje želela jeste još jedan udarac u glavu, i on se složio s njom. Podsetili suse lepih vremena kada su zajedno išli na skijanje, dok je ona živela uFrancuskoj. Išli su nekoliko puta i vodili i njenu decu. Oboje su bili odličniskijaši. Kao mladić, takmičio se za reprezentaciju.

Razgovarali su o svemu i svačemu dok je napolju padao mrak. Bilo jeskoro osam sati kada je ustao, obuzet grižom savesti što se toliko zadržao.

Trebalo je da je pusti da se odmara. Predugo je ostao. Ona je delovalaumorno, ali opušteno. Kada su ustali, pogledala je kroz visoke prozore iuzviknula. Napolju je padao sneg, a ona je otvorila prozor i proturila ruku,pokušavajući da dohvati pahulje, dok ju je on nemo posmatrao. Okrenula sei pogledala ga krupnim, detinjim očima.

– Vidi! Pada sneg! – rekla je ushićeno. Klimnuo je glavom i nasmešiojoj se, dok je ona posmatrala noć preplavljena zahvalnošću. Njoj je sadasve bilo novo i radovala se sitnicama. Za njega je ona bila najveća radost.Oduvek je bilo tako. – Divno je – rekla je oduševljeno, a on je stajao tikiza nje, ali je nije dodirivao. Uživao je u njenom prisustvu i treperio iznutra.

– Kao i ti – rekao je nežno. Bio je srećan što je tu s njom, i što mu onadozvoljava da bude pored nje. Bio je to dragocen dar.

Okrenula se ponovo ka njemu, dok je iza nje padao sneg, i pogled joj sesusreo s njegovim. – One noći kada sam se uselila u našu kuću, padao jesneg... bio si sa mnom... dodirivali smo pahulje, ljubili se... sećam se dasam pomislila kako nikad neću zaboraviti tu noć, bilo je prelepo... krenulismo u dugu šetnju pored Sene, a oko nas je padao sneg... nosila sam bundus kapuljačom... – prošaputala je.

– ... izgledala si kao ruska princeza...– To si mi i rekao. – Klimnuo je glavom dok su se prisećali te magične

večeri, a onda, dok su stajali kraj otvorenog prozora u Ricu, neprimetno suprišli jedno drugom i poljubili se, a vreme je stalo.

16.

Kerol je bila zabrinuta kada joj je Matje telefonirao narednog jutra. Osećalase bolje i stajala je stabilnije, ali prethodne noći je satima ležala budna irazmišljala o njemu.

– Ono sinoć je bilo prava ludost... Izvini... – rekla je čim se javila. Toju je mučilo celu noć. Nije želela ponovo da prolazi kroz sve to s njim. Alisećanja na onu davnu noć bila su toliko snažna da su je oborila s nogu.Oboje su osetili isto, kao nekada. Nisu mogli da odole jedno drugom.

– Zašto je bila ludost? – upitao je razočarano.– Zato što je sada sve drugačije. Tada je bilo tako. Sada je drugačije.

Ne možeš se vratiti nazad kroz vreme. Uskoro odlazim. Nisam želela da tezbunjujem. – Niti je želela da on zbunjuje nju. Kada je otišao, osetila jevrtoglavicu. Ne zbog povrede. Zbog njega, i zbog obnovljenih osećanja kojaje nekada gajila prema njemu.

– Nisi me zbunila, Kerol. Ako sam zbunjen, sâm sam kriv za to, alimislim da nisam. – Osećanja prema njoj nisu ga zbunjivala. Znao je da seponovo zaljubio u nju, i da je oduvek bilo tako. Za njega se ništa nijepromenilo. Kerol je bila ta koja je zatvorila vrata, i ponovo je pokušavalada učini isto.

– Želim da budemo prijatelji – rekla je odlučno. Ali ništa više.– Jesmo prijatelji.– Ne želim da se to ponovi – rekla je, misleći na poljubac. Trudila se da

zvuči odlučno, ali osećala je strah. Znala je kako on utiče na nju. Prethodnevečeri taj osećaj ju je preplavio kao plima.

– Onda neće. Dajem ti časnu reč. – Obećao je, ali ona je znala kakva sunjegova obećanja. Nikada ih ne bi održao. Ili bar dosad nije.

– Znamo koliko ona vredi. – Reči su joj same izletele, i čula ga je kakouzdiše. – Izvini. Nisam tako mislila.

– Jesi. Zaslužio sam to. Recimo samo da moja reč sada vredi više negoranije.

– Izvini. – Bilo joj je neprijatno zbog onoga što je rekla. Nije upotpunosti vladala sobom, što nije opravdanje, zaslužio on to ili ne. Činilo

se da joj nije uzeo za zlo.– Dobro. Šta je s našom šetnjom? Jesi li raspoložena? – Sneg od

prethodne noći se već otopio. Bila je to samo kratka vejavica, ali napolju jebilo hladno. Nije želeo da se ona razboli. – Moraćeš da obučeš debeokaput.

– Imam jedan... zapravo, imala sam ga. – Setila se da ga je nosila onevečeri u tunelu, i kao i i sve ostalo što je tada imala na sebi, nestao je,strgnut je s njenih leđa. Bila je u ritama kada ju je hitna pomoć pokupila. –Pozajmiću kaput od Stivi.

– Kuda želiš da idemo?– U Bagatel? – Izgledala je zamišljeno.– Sjajno. Dogovoriću da nas tvoji čuvari prate drugim kolima. – Nije

želeo da rizikuje, što se njoj svidelo. Treba smisliti kako da izađe iz hotela.Predložila je da se nađu ispred Krijona i da potom pređe u njegovautomobil. – To mi liči na špijunažu. – Nasmejao se. Sve mu je već bilopoznato, i u prošlosti su bili oprezni.

– Jeste špijunaža – nasmejala se. – Kada ćemo se naći? – Zvučala jesrećnije i opuštenije nego pre nekoliko minuta. Trudila se da postavigranice.

– Može li u dva? Pre toga imam sastanak.– Videćemo se kod Krijona u dva. Uzgred, kako izgleda tvoj automobil?

Ne bih volela da uđem u pogrešan auto.Nasmejao se na tu pomisao, mada je bio siguran da bi vozaču bilo

drago.– Vozim mornarskoplavi pežo. Imaću sivi šešir, ružu i jednu cipelu. –

Namejala se. Sada se setila i njegovog smisla za humor. S njim je doživelalepe trenutke, ali i patnju. I dalje je bila ljuta na sebe što ga je poljubilaprethodne večeri. To se neće ponoviti. Čvrsto je odlučila.

Zamolila je Stivi da organizuje prevoz. Ručale su u njenoj sobi, sposlužavnika. Pojela je vrlo ukusan sendvič i hotelsku pileću supu.

– Jesi li sigurna da si spremna za izlazak? – Stivi je brinula za nju.Izgledala je bolje nego prethodnog dana, ali odlazak u šetnju bio je krupankorak, možda čak i prevelik za nju u ovom trenutku. Nije želela da Matjeiscrpljuje Kerol, ili da se ona uzbuđuje zbog njega. Izgledala je iscrpljeno i

rastrojeno kada je sinoć otišao.– Videću kako ću se osećati. Ako se premorim, vratiću se. – I Matje je

pazio na nju i ne bi joj dozvolio da pretera.Pozajmila je Stivin kaput, a asistentkinja ju je otpratila do kola koja su

je čekala u Ulici Kambon. Navukla kapuljaču i stavila tamne naočare.Nosila je isto što i prethodnog dana, ali ovoga puta je imala debeo belidžemper. Ispred su čekala dva paparaca koji su je snimili dok je ulazila uautomobil. Stivi se vozila s njom dva bloka, a onda se peške vratila u hotel,dok su uz Kerol ostala dvojica čuvara.

Matje ju je čekao ispred Krijona, tačno tamo gde je i rekao da će biti,tako da je neopaženo prešla iz svog automobila u njegov. Niko je nijepratio. Kada je ušla u njegova kola, ostala je bez daha, i osetila blaguvrtoglavicu.

– Kako se osećaš? – upitao ju je zabrinuto. I dalje je bila veoma bleda,ali je izgledala veoma lepo, kada je skinula kapuljaču i naočare. Još uvekga je ostavljala bez daha.

– Prilično dobro – odgovorila je. – Malo sam malaksala, ali drago mi ješto sam izašla iz hotela. – Već joj je dosadilo da sedi u sobi, a rekla mu je ida jede previše kolača, jer nema pametnija posla. – Zvuči blesavo, ali lepoje prošetati. Ovo je nešto najuzbudljivije što sam uradila u poslednjihmesec dana. – Osim što ga je poljubila. Ali ne bi sebi dozvolila da sadrazmišlja o tome. U njenim očima je primetio da je zauzela odbrambeni stavi da želi da ga drži na odstijanju, mada ga je poljubila u obraz kada je ušla.Stare navike teško odumiru, čak i nakon petnaest godina. Negde duboko unjoj ukorenila se navika da s njim razmenjuje nežnosti. Bila je potisnuta, alinije iščezla.

Bio je divan sunčan dan i odlučili su da se odvezu do Bagatela. Bilo jehladno i vetrovito, ali oboje su se toplo obukli i iznenadila se kad jeshvatila koliko joj prija što je izašla na vazduh. Uhvatila ga je pod ruku radioslonca, i krenuli su u dugu, laganu šetnju. Bila je zadihana kada su sevratili u njegov automobil. Stražari su pratili iz daljine kako ih ne biuznemiravali, ali bili su dovoljno blizu da pripaze na nju.

– Kako se osećaš? – ponovo ju je upitao. Zabrinuo se da su otišlipredaleko. Prebacivao je sebi zbog toga, ali bio je toliko opijen njenim

prisustvom da nije mogao da stane.– Divno! – Obrazi su joj bili rumeni od šetnje po hladnoći, a oči su joj

zaiskrile kad mu je odgovorila. – Divan je osećaj biti živ.Želeo je da je izvede nekuda, ali nije se usuđivao. Video je da je

umorna, ali opuštena. Raspoloženo je ćaskala na putu do hotela. Urkosnjihovim „špijunskim“ planovima, odvezao ju je pravo do Rica, dok su ihnjena kola pratila. Oboje su zaboravili da stanu kod Krijona. Stigli su doRica s Trga Vandom, kod glavnog ulaza u hotel. Podsećala je sebe danemaju šta da kriju. Sada su samo stari prijatelji i oboje su izgubilisupružnike. Bilo joj se neobično što im je i to zajedničko. U svakomslučaju, slobodni su i bez obaveza, a on je sada samo advokat, a ne ministarunutrašnjih poslova.

– Da li želiš da se popneš? – upitala je i okrenula se ka njemu, a potomopet navukla kapuljaču. Nije se trudila da stavi naočare. Nije uočilanijednog paparaca niti bilo koga drugog.

– Možeš li da izdržiš? Nisi previše umorna? – pitao je zabrinuto.– Verovatno će me kasnije stići umor. Sada se osećam dobro. Doktor

kaže da treba da šetam. – On se samo plašio da su previše šetali, ali Kerolje izgledala veoma živahno. – Mogli bismo ponovo da popijemo čaj, ali bezljubljenja – podsetila ga je, a on se nasmejao.

– Objasnila si mi situaciju. Važi, popićemo čaj, ali nema ljubljenja.Mada moram da priznam da sam uživao – bio je iskren.

– I ja sam. – Stidljivo se osmehnula. – Ali to više nije u ponudi. To jena izvestan način bio jučerašnji jedinstven specijalitet. – Pogrešili smo,koliko god da nam je prijalo u tom trenutku.

– Kakva šteta. Zašto se ne bi popela s čuvarima? Ja ću doći čimparkiram auto. – Tako neće morati ništa da objašnjava ako je dočeka nekipaparaco koji vreba iz zasede.

– Videćemo se uskoro – rekla je i izašla iz njegovog automobila, dok sučuvari iskočili iz njenog i pratili je u stopu. Trenutak kasnije osetila je kišubliceva, što ju je isprva iznenadilo, a onda se osmehnula i mahnula. Kad suje već uhvatili, nema smisla da bude neprijatna. Davno je to naučila. Brzoje ušla u hotel, prošla kroz predvorje i liftom se popela do svoje sobe. Stivije čekala u apartmanu, iako joj je Kerol rekla da može da izađe. I ona se

upravo vratila. Nosila je vetrovku umesto kaputa koji je pozajmila Kerol.Prošetala se Ulicom de la Pe. Prijalo joj je da izađe na vazduh.

– Kako je bilo? – upitala je Stivi uljudno, a Kerol je klimnula glavom.– Bilo je lepo. – Pokušavala je da dokaže samoj sebi da mogu da budu

prijatelji.Matje je stigao samo minut kasnije, i Stivi im je naručila čaj i sendviče

koje je Kerol smazala čim su stigli. Popravio joj se apetit, i Matje je videoda joj je prijao izlazak. Izgledala je umorno ali zadovoljno dok su šetali.Razgovarali su, kao i uvek, o raznoraznim temama, filozofskim, kao i oonim svakodnevnim. Nekada je voleo da razgovara s njom o politici i cenioje njeno mišljenje. Još uvek nije bila spremna za to, niti je bila u toku sazbivanjima u Francuskoj.

Ovoga puta nije ostao do kasno, i kao što je obećao, nije bilo poljupca.Prethodne večeri sneg je pokrenuo lavinu sećanja, a s njima i osećanja kojasu je iznenadila i zbog kojih se previše opustila. Sada je ponovo postavilagranice, i on ju je zbog toga poštovao. Poslednje što je želeo bilo je da jepovredi. Bila je ranjiva i osetljiva i tek se vratila u život. Nije želeo da jeiskoristi, samo da bude s njom, koliko god mu ona to dozvoli. Bio jezahvalan na onome što imaju. Bilo je teško poverovati da je išta preživelorazaranja iz prošlosti.

– Može li sutra još jedna šetnja? – upitao je pre nego što je krenuo, aona je zadovoljno klimnula glavom. Uživao je u vremenu koje je proveo snjom. Stajala je na vratima apartmana, kada ju je pogledao i osmehnuo se.

– Mislio sam da te više nikada neću videti – rekao je, uživajući u tomtrenutku.

– I ja sam to mislila – složila se.– Videćemo se sutra – rekao je tiho, a zatim izašao iz njenog apartmana.

Na izlazu je pozdravio stražare i pognute glave izašao iz Rica, razmišljajućio njoj i o tome koliko mu je prijalo da se šeta pored nje, dok ga ona držipodruku.

Sutradan su se sastali u tri sata. Šetali su se sat vremena, a potom sevozili do šest. Neko vreme su sedeli u kolima u Bulonjskoj šumi irazgovarali o svojoj staroj kući. Rekao je da je godinama nije video idogovorili su se da prođu pored nje na putu do hotela. Ona je već obavila

to hodočašće, ali sada će to učiniti zajedno.Dvorišna kapija ponovo je bila otvorena i dok su stražari diskretno

čekali ispred, ušli su ruku podruku. Instinktivno, oboje su se okrenuli kaspavaćoj sobi, pogledali se i uhvatili za ruke. Delili su toliko toga ovde,nadali se mnogo čemu, a potom su se njihovi snovi srušili. Kao da su došlina groblje svoje nekadašnje ljubavi. Nije mogla da ne pomisli na bebu kojuje izgubila, i pogledala ga je suznim očima. I protiv volje, osetila je da suprisniji nego ikada.

– Pitam se šta bi se desilo da smo dobili dete – rekla je nežno, a on jeznao na šta je mislila i uzdahnuo. Nakon njenog pada s merdevina naišao jeveoma težak period. Usledila su teška vremena.

– Pretpostavljam da bismo sada bili u braku – rekao je, s gorkimkajanjem u glasu.

– Možda i ne bismo. Možda čak ni tada ne bi napustio Arlet. – UFrancuskoj se rađa mnogo vanbračne dece. Tu tradiciju su negovali čak ifrancuski kraljevi.

– Ubilo bi je da je saznala. – Tužno se okrenuo ka Kerol. – Umestotoga, umalo da ubije tebe. – Bila je to tragedija za oboje.

– Nije bilo suđeno – rekla je Kerol zamišljeno. I dalje je svake godinena taj dan, dan kada je njihova beba umrla, odlazila u crkvu. Shvatila je dase taj dan bliži i potisnula ga iz misli.

– Voleo bih da jeste – rekao je tiho, dok se borio sa sobom da je nepoljubi. Umesto toga, setivši se obećanja koje joj je dao, zagrlio ju je. Dugosu ostali zagrljeni. Osećao je njenu toplinu i razmišljao koliko su bili srećniu toj kući. Činilo mu se da je to trajalo čitavu večnost, ali u odnosu na ceoživot, dve i po godine nisu ništa, iako je tada to bio ceo njihov svet.

Ovoga puta se Kerol okrenula ka njemu poljubila ga. Bio je zatečen,oklevao je, a onda potisnuo svoju odluku i uzvratio joj poljubac, a potom jeponovo poljubio. Posle se uplašio da će biti ljuta na njega, ali nije imaorazloga za strah. Bila je toliko opijena osećanjima prema njemu da nijemogla da odoli. Ponela ju je bujica.

– Sada ćeš da mi kažeš da nisam održao reč – prekorio ju je, tobožezabrinuto. Nije želeo da se ona naljuti i laknulo mu kad je video da nijeljuta.

– Ni ja nisam održala reč – rekla je smireno, dok su izlazili iz dvorištada bi se vratili u automobil. – Ponekad mi se čini da te se moje telo sećabolje nega ja sama – rekla je tiho. Njeno srce ga se svakako sećalo. –Mislila sam da će mi biti lakše ako ostanemo samo prijatelji – rekla jeiskreno, a on je klimnuo glavom.

– Ni meni nije lako, ali želim da ti udovoljim. – Dugovao joj je baremtoliko. Ali ona bi ga uvek iznenadila.

– Možda bi trebalo da uživamo u svemu naredne dve nedelje, u imenaše prošlosti, i da se oprostimo od nje kad odem.

– Ne sviđa mi se taj plan – rekao je kada su se vratili u automobil. –Šta ima loše u tome da ponovo budemo zajedno? Možda nam je bilo suđenoda se ponovo sretnemo. Možda nam Bog pruža novu priliku, sad kad smooboje slobodni. Nikoga nećemo povrediti. Ne moramo da se pravdamonikome osim sebi samima.

– Ne želim da me ponovo povrediš – iskreno je rekla kada je upalioauto i okrenuo se ka njoj. – Poslednji put je isuviše bolelo. – Klimnuo jeglavom. Nije mogao da opovrgne njene reči.

– Shvatam. – Onda joj je postavio pitanje koje ga je mučilo godinama. –Da li si mi ikada oprostila, Kerol? Što sam te izneverio i što nisam uradioono što sam obećao? Hteo sam, ali ništa se nije odvijalo onako kako sam jaželeo. Na kraju ipak nisam mogao to da uradim. Da li si mi oprostila zbogtoga, i zato što sam te toliko povredio? – Nije imao prava na oproštaj, znaoje, ali se nadao da mu je oprostila. Nije bio siguran. Zašto bi? Nije tozasluživao.

Pogledala ga je krupnim iskrenim očima. – Ne znam. Ne sećam se. Sveje nestalo. Sećam se lepih stvari i patnje. Ne znam šta se desilo nakon toga.Znam samo da mi je trebalo mnogo vremena. – Nije mogao da očekuje boljiodgovor. Dovoljno je neverovatno i to što u tim nesvakidašnjimokolnostima ona želi da provodi vreme s njim. Bilo je previše tražitioproštaj, i sam je znao da nema prava na to.

Odvezao ju je do hotela i obećao da će doći sutradan da je povede u jošjednu šetnju. Želela je da poseti Luksemburški park, u koji je često vodilaEntonija i Kloi dok su živeli u Parizu.

Na putu do kuće, Matje je mislio samo na njene usne dok su se spajale

s njegovim. Otključao je vrata, prošao kroz hodnik do radne sobe i seo umraku. Nije znao šta da joj kaže, niti da li će je ikada više videti kada ode.Pretpostavljao je da ni ona sama to ne zna. Prvi put nisu imali prošlost,budućnost, živeli su dan za danom. Nije mogao da zna šta će se desitinakon toga.

17.

Šetnja po Luksemburškom parku s Matjeom, pokrenula je u Kerol lavinusećanja na vreme kada je tu dolazila sa svojom decom i s njim. Prvi put jebila u parku s Matjeom, a potom je često dovodila Entonija i s Kloi.

Smejali su se prisećajući se dečjih nestašluka i trenutaka koji su jojdonedavno bili zamagljeni. Dok je obilazila Pariz s njim u sećanje su joj sevraćale mnoge sitnice kojih se pod drugačijim okolnostima ne bi setila.Uglavnom su to bili prijatni zajednički trenuci ispunjeni nežnošću. Bol kojijoj je naneo sada je jenjavao u poređenju sa srećom koje se setila.

I dalje su se smejali i opušteno razgovarali kada su, ispred Rica, izašli izautomobila. Pozvala ga je na večeru u svoj apartman a on je prihvatio.Pružio je ključeve svog automobila voiturieru,4 dok ga je ona držalapodruku, a onda im je blic foto-aparata sevnuo u lice. Oboje su podiglipogled, zatečeni, i Kerol se ponovo osmehnula, dok je Matje ostao ozbiljani dostojanstven. Nije voleo da se fotografiše ni kada je u najboljem izdanju,a posebno nije želeo da ga slika paparaco koji radi za žutu štampu. Dok suživeli zajedno, uvek su bili pažljivi, ali sada je rizik bio mnogo manji. Nisuimali šta da kriju. Naprosto mu nije prijalo da ga slikaju i da se priča onjemu. To nije njegov stil. Požalio joj se dok su ulazili u hotel. U poslednjevreme su koristili glavni ulaz. Tako je bilo lakše jer bi u suprotnom moralida joj otvaraju sporedni ulaz iz Ulice Kambon. Nosila je sive pantalone iStivin kaput kada su je fotografisali, a u ruci je držala tamne naočare.Očigledno su je prepoznali, ali kao da nisu znali ko je Matje.

Pomenula je to Stivi kada su se popeli.– Saznaće – bilo je sve što je Stivi rekla. Brinula se što je Kerol toliko

često s Matjeom. Ali njih dvoje su delovali srećno i opušteno, a Kerol jesvakog dana bila sve snažnija. Njegovo društvo nimalo joj nije smetalo.

Stivi je tražila da im večeru posluže u sobi. Kerol je naručila sautéedfoie gras,5 a Matje odrezak. Stivi je jela u svojoj sobi sa sestrom. Primetilesu da se Kerol oseća dobro. Primetno je ojačala i vratila joj se boja u lice. Iviše od toga, Stivi je shvatila da Kerol izgleda srećno.

Matje joj je te večeri pravio društvo do deset sati. Uvek su imali mnogo

toga da kažu jedno drugom i nikada ne bi ostali bez teme koja bi obojezainteresovala. Ponovo su je tražili iz policije, radi daljeg ispitivanja u vezis bombaškim napadom u tunelu. Želeli su da znaju da li se setila jošnečega, ali uzalud. Neposredno posle napada izgubila je svest, čim jeautomobil pored nje eksplodirao. Ali dobili su mnogo izjava od ostalih.Činilo se da policija smatra da su, uz izuzetak dečaka koji se pojavio ubolnici, svi bombaši poginuli. Nije bilo više osumnjičenih.

Matje joj je pričao o slučajevima na kojima radi u svojoj advokatskojkancelariji. I dalje je uporno ponavljao da želi da se penzioniše. Smatrala jeto lošom odlukom, pod uslovom da ne nađe nešto drugo čemu bi seposvetio.

– Isuviše si mlad za penziju – bila je uporna.– Voleo bih da je tako, ali nije. Šta je s tvojom knjigom? – upitao je. –

Da li si razmišljala o tome?– Jesam – priznala je, ali još uvek nije bila spremna da počne da piše.

Razmišljala je o drugim stvarima, recimo o njemu. Uskoro je i danju i noćumislila na njega. Pokušala je da se odupre tom nagonu. Nije želela dapostane opsednuta njime, htela je samo da uživa u njegovom društvu dok nepođe kući. Shvatila je da je dobro što uskoro odlazi, pre nego što se stvariotrgnu kontroli, kao nekad.

Ponovo su se poljubili pre nego što je krenuo kući. Taj poljubac je biodeo prošlosti, ali i sadašnjosti. Bila je to navika pomešana sa žudnjom,radost i tuga, ljubav i strah.

Ostatak vremena provodili su razgovarajući o njegovom poslu, njenojknjizi, karijeri, deci, o svemu što im padne na pamet. Činilo se daneprestano razgovaraju i oboje su uživali u toj uzajamnoj razmeni ideja.Inteligentan razgovor s njim predstavljao joj je izazov. Morala je da naprežeum ne bi li bio kao nekad. I dalje se dešavalo da se pomuči oko neke rečiili pojma. I još uvek nije shvatila kako se koristi računar. Tajne njene knjigeostale su zaključane u njemu. Stivi se ponudila da joj pomogne, ali ona jeuporno tvrdila da nije spremna. Iziskivalo je previše usredsređenosti.

Narednog jutra, za doručkom, Stivi joj je donela novine. Nosila ječitavu gomilu. Na svim naslovnim stranama bili su Kerol i Matje, koga suprepoznali i naveli njegovo ime. Na slici je izgledao sumorno i iznenađeno.

Kerol je izgledala divno, imala je širok osmeh. Upotrebili su drugufotografiju, na kojoj se osmehivala. Izgledala je lepo, ožiljak na obrazujedva se primećivao, ne toliko da bi je to uznemirilo. A Herald tribjun jepošteno odradio domaći zadatak. Ne samo da su prepoznali Matjea kaobivšeg ministra unutrašnjih poslova, već je to očigledno zagolicaloradoznalost nekog revnosnog mladog reportera, ili možda nekog starijeg.Proverili su arhivu iz vremena dok je živela u Francuskoj i pokušali danađu njihove fotografije iz tog perioda. Pronašli su jednu dobru, snimljenuna skupu organizovanom u dobrotvorne svrhe u Versaju. Kerol je pamtilataj događaj. Pazili su da ne dođu zajedno na zabavu. Arlet je bila s njim, aKerol je došla s filmskom zvezdom s kojom se i slikala. Bio je njen stariprijatelj i došao je u posetu Parizu. Bili su divan par, i neprestano su ihfotografisali, i mada njegovi obožavatelji to nisu znali, bio je prikrivenihomoseksualac. Savršena fasada za Kerol.

Kasnije te večeri, nakratko se srela s Matjeom u vrtu. Tiho surazgovarali kada ih je ugledao fotograf i slikao ih. Sve što su novinenarednog dana objavile bilo je „Matje de Bjankur, ministar unutrašnjihposlova, u razgovoru s američkom filmskom zvezdom Kerol Barber.“ Imalisu sreće. Niko nije posumnjao, mada je njegova žena bila besna kada jevidela novine.

Dve fotografije, iz Versaja, i ispred Rica od prethodnog dana, imale sudrugačiji komentar. „Nekad i sad. Da li smo nešto propustili?“ Pitanje jepostavljeno. Kerol je znala da nikada neće dobiti odgovor. Dobro suprikrivali svoje tragove. Bilo bi drugačije da je rodila dete, da je onnapustio Arlet, podneo zahtev za razvod, ili se povukao iz ministarstva, aliništa od toga se nije desilo. Sada su bili samo dvoje ljudi koji ulaze u hotel,dvoje starih prijatelja, ili nešto više. On više ne radi u ministarstvu, obomasu preminuli bračni drugovi. Bilo je teško izvesti nekakav zaključak izsvega toga, utoliko pre što je ona ranjena u bombaškom napadu. Imala jeprava da se viđa sa starim prijateljima koje je poznavala dok je živela uParizu. Ali komentar u Tribjunu postavljao je zanimljivo pitanje, na kojeniko sem Matjea i Kerol nije mogao da odgovori.

Telefonirao joj je čim je to video. Bio je iznerviran, takve insinuacije sumu smetale. Ali Kerol je navikla na to. Živela je s tim celog života.

– Zaista su glupavi – rekao je besno.– Ne, zapravo su vrlo pametni. Morali su ozbiljno da se potrude da bi

pronašli tu sliku. Sećam se kada su nas snimili. Arlet je bila s tobom ijedva da si mi se obratio te večeri. Tada sam već bila trudna. – Iz glasa jojje izbijala izvesna oštrina, ozlojeđenost, bes, tuga. Posle te večeri usledilaje svađa, prva od mnogih. Do tada joj je dao već hiljadu izgovora, a ona gaje optuživala da odugovlači. Tokom narednih nekoliko meseci njihovzajednički život polako je zamirao, posebno pošto je izgubila bebu. Loše seprovela te večeri u Versaju kada je fotografija snimljena. I on se toga sećao,i mučila ga je griža savesti, zato ga je fotografija iz Herald tribjuna tolikopotresla. Nije podnosio da ga podsećaju na bol koji joj je naneo. Znao je daće se i ona uznemiriti, osim ako nije zaboravila. A nije. – Ne vredi da sesad nerviramo zbog toga – konačno je rekla. – Ništa ne možemo dauradimo.

– Hoćeš li da budemo pažljiviji? – upitao je oprezno.– Ne baš – rekla je tiho. – Sada više nije važno. Oboje smo slobodni. A

ja uskoro odlazim. – Trebalo je da otputuje za deset dana. – Nikoganećemo povrediti. Ako bilo ko želi da sazna nešto, zaključiće da smo stariprijatelji. – Kasnije tog jutra neko je, naravno, poželeo da sazna. Zvali su izčasopisa Pipl da pitaju jesu li ikada bili u vezi.

– Naravno da nisu – odgovorila je Stivi umesto Kerol, koja nijeprihvatila poziv. Nastavila je da im priča kako Kerolin oporavak tečeveoma dobro, nadajući se da će im time odvući pažnju, a potom obavestilaKerol o toku razgovora.

– Hvala – rekla je Kerol mirno, dovršavajući doručak, a Stivi seposlužila kroasanom.

– Brineš da će novinari sve otkriti? – zabrinuto je pitala Stivi.– Nemaju šta da otkriju. Mi zaista jesmo samo prijatelji. Povremeno se

poljubimo, ali to je sve. – Ne bi to priznala nikome osim Stivi, posebno nesvojoj deci.

– Šta će biti posle? – brinula se Stivi.– Ništa. Idemo kući – rekla je Kerol i pogledala asistentkinju u oči.

Stivi je videla da Kerol zaista veruje u to, ali ona sama nije bila ubeđena.Videla je ljubav u Kerolinim očima. Matje je oživeo neku magiju u njoj.

– I šta onda?– Ta knjiga je završena. Ovo je samo nežniji epilog priče koja je nekada

davno doživela veoma tužan kraj. – Zvučala je odlučno, kao da ujednopokušava da ubedi i samu sebe.

– Nema nastavka? – upitala je Stivi, a Kerol je odmahnula glavom.– Dobro, ako ti tako kažeš. Meni baš i ne izgleda tako, ako ti to nešto

znači. Čini mi se da je on i dalje ludo zaljubljen u tebe. – Ni Kerol nije bilaravnodušna prema njemu, uprkos onome što je govorila Stivi i sebi.

– Može biti – rekla je Kerol i uzdahnula – ali ludo je ključna reč. Obojesmo tad bili ludi. Mislim da smo odrasli i opametili se. Nikada nismo imaliizgleda.

– Sada je drugačije – primetila je Stivi. Polako je menjala mišljenje oMatjeu i videla je koliko je Kerol stalo do njega. Bilo je očigledno da se ion tako oseća. Stivi se svidelo što on štiti Kerol. – Možda nije pravitrenutak.

– To svakako. Više ne živim ovde. Imam svoj život u Los Anđelesu.Prekasno je – odlučno je rekla Kerol. Znala je da ga voli, ali nije želela dase vraća na staro.

– Možda će on hteti da se preseli – rekla je Stivi s nadom, a Kerol senasmejala.

– Prestani. Ne vraćam se više tome. Bio je ljubav mog života. Nekad.Sada je drugačije. Ne možeš zanemariti petnaest godina.

– Možda i možeš. Ne znam. Ne volim da te vidim samu. Zaslužuješ daponovo budeš srećna. – Stivi je bilo krivo što se Kerol osamila nakonŠonove smrti. Živela je gotovo kao pustinjak. Šta god da se desilo međunjima, vreme koje je provela s Matjeom vratilo ju je u život.

– Srećna sam. Živa sam. To je dovoljno. Imam svoju decu i svoj posao.To je sve što želim.

– Potrebno ti je više od toga – rekla je Stivi zamišljeno.– Ne, nije – Kerol je bila nepokolebljiva.– Isuviše si mlada da bi se povukla iz igre.Kerol ju je pogledala pravo u oči. – Imala sam dva muža i veliku

ljubav. Šta još želiš?– Želim da budeš srećna. Znaš, „Živeli su srećno do kraja života“ i

slične gluposti. Možda je za srećan kraj ovoga puta potrebno malo viševremena.

– Tu si u pravu. Petnaest godina. Mnogo više vremena. Veruj mi da bito stvorilo pometnju. Nekada sam uživala ovde. Više nije tako. Živim u LosAnđelesu. Vodimo potpuno različite živote.

– Zaista? Ne prestajete da razgovarate dok ste zajedno. Već godinamanisi izgledala toliko zadovoljno. Nisam te videla ovakvu još od Šona. –Nije želela da je ubeđuje, ali morala je da prizna da joj se dopada tajčovek, iako je bio pomalo strog i pravi Francuz. Bilo je očigledno da je idalje voli. Njegove žene više nema. Ovog puta je bar slobodan i podobanza brak. Kao i Kerol.

– On je inteligentan, zanimljiv čovek. Čak bih rekla briljantan. Ali jeFrancuz – bila je uporna Kerol. – Bio bi očajan bilo gde drugde, a ja više neželim da živim ovde. Srećna sam u Los Anđelesu. Uzgred, šta je s Alanom?Šta ima novo kod njega? – Bilo je jasno da želi da promeni temu. Čim jepostavila pitanje, Stivi kao da je progutala knedlu s onim kroasanom.

– S Alanom? Zašto? – Kao da je nešto skrivila pa želi da izbegneodgovor.

– Kako to misliš zašto? Samo pitam kako je. – Onda se osmehnulaStivi. – Dobro. Da čujem. Šta se dešava?

– Ništa, ama baš ništa. – Pocrvenela je. – Dobro je. Sjajno. Rekao je date pozdravim.

– Ne lupetaj – rekla je Kerol, smejući joj se. – Nešto se dešava. – Usobi je zavladala napeta tišina. Stivi nikada nije uspevala da sačuva svojetajne. Samo Keroline.

– Dobro, dobro. Nisam htela da ti kažem dok ne stignemo kući. I jošnisam odlučila. Moram da razgovaram s njim i da vidim kakvi su uslovi.

– Kakvi uslovi? – Kerol je izgledala zbunjeno, a Stivi se samo spustilau stolicu i uzdahnula.

– Sinoć me je zaprosio – priznala je Stivi, uz posramljeni osmeh.– Preko telefona?– Nije mogao da dočeka. Kupio je čak i prsten. Ali nisam pristala.– Sačekaj prvo da vidiš prsten – zadirkivala ju je Kerol, a Stivi je

zaječala. – Ništa bez prstena.

– Nisam sigurna da želim da se udam. On se kune da se neće mešati umoj posao. Kaže da će biti isto kao dosad, samo još bolje, s papirima iprstenom. Ako pristanem, hoćeš li da mi budeš kuma?

– Biće mi čast. Mislim da treba da pristaneš – odvratila je Kerol.– Zašto?– Mislim da ga voliš – rekla je.– Pa? Zašto moramo da se venčamo?– Ne morate. Ali lepo je preuzeti tu obavezu. Ja sam se osećala kao ti

sada kada sam se udala za Šona. Džejson me je ostavio zbog mlađe žene.Matje je lagao i mene i sebe i nije želeo da napusti ženu i posao. Slomio mije srce. Poslednje što sam želela bilo je da se ponovo udam ili čakzaljubim. Šon je uspeo da me nagovori i nikada nisam zažalila. Bilo je tonajbolje što sam učinila. Samo se uveri da je Alan pravi čovek.

– Mislim da jeste – Stivi je zvučala utučeno kada je to rekla.– Onda sačekaj da vidiš kako ćeš se osećati kada se vratiš. Možete da

imate dugu veridbu.– Želi da se venčamo u Las Vegasu, za Novu godinu. Zar to nije

otrcano?– Veoma. Ali može da bude zabavno. Deca će biti na Svetom

Bartolomeju s Džejsonom. Mogla bih da dođem – prihvatila je Kerol, aStivi je prišla da je zagrli.

– Hvala ti. Obavestiću te. Plašim se da ću pristati.– Možda si spremna – rekla je Kerol, posmatrajući je s ljubavlju,

trudeći se da je ubedi. – Mislim da jesi. Često pričaš o tome u poslednjevreme.

– Zato što on stalno priča o tome. Opsednut je time.– Hvala ti što si mi rekla – rekla je Kerol nežno.– Bolje bi ti bilo da budeš uz mene i držiš me za ruku ako pristanem –

rekla je Stivi preteći, ali smešila se i izgledala je srećno.– Računaj na to – obećala je Kerol. – Ne bih to propustila ni za šta na

svetu.Kerol je te večeri ponovo izašla s Matjeom. Prvi put su otišli u restoran.

Išli su u Oranžeri na ostrvu Sen Luj na Seni, a ona je obukla jedinu suknjukoju je ponela. Matje je obukao tamno odelo i ošišao se. Izgledao je veoma

uglađeno i izuzetno privlačno, mada je i dalje bio veoma besan zbog navodau Herald tribjunu. Bio je slika i prilika pravedničkog gneva.

– Pobogu – rekla je Kerol, smejući mu se. – U pravu su. Istina je. Kakomožeš toliko da besniš? – Ponašao se kao kurva koja izigrava devicu, ali tomu nije rekla.

– Ali niko nije znao! – Veoma se ponosio time što je nju oduveknerviralo. Mrzela je što se kriju i što ne deli svoj život s njim.

– Imali smo sreće.– I bili smo oprezni. – Bio je u pravu, zaista su bili oprezni. Oboje su

bili svesni toga da svakog trenutka može da izbije veliki skandal. Bilo jepravo čudo što se to nije dogodilo.

Za večerom su razgovarali o drugim temama, a hrana je bila izvrsna.Sačekao je desert da bi započeo jednu, za nju osetljivu, temu. Njihovabudućnost. Prethodne noći nije spavao, razmišljao je o tome. Insinuacije iznovina su ga podstakle na to. Bilo je vreme. Predugo su se skrivali, izaslužili su uvažavanje, bar sada, u ovim godinama. Podelio je to s njomdok su jeli tart taten sa sladoledom od karamele koji im se topio u ustima.

– Uvažavaju nas – primetila je Kerol. – Izuzetno. Bar mene. Ne znamčime si se ti bavio u poslednje vreme. Ali ja sam pristojna udovica.

– I ja sam – rekao je ukočeno. – Nisam bio u vezi ni sa kim otkako siotišla – dodao je, i bilo joj je dovoljno samo da ga pogleda da bi mupoverovala. Oduvek je tvrdio da je ona jedina žena s kojom je bio u vezi,izuzev njegove supruge. – Zbog članka u Tribjunu izgledamo nečasno iprljavo – požalio se.

– Nije tačno. Ti si jedan od najuticajnijih ljudi u Francuskoj, a ja samfilmska zvezda. Šta očekuješ da kažu? Bivša glumica i propali političarviđeni kako šetaju kao dva penzosa? To smo mi.

– Kerol! – Nasmejao se onome što je rekla, šokiran.– Moraju da prodaju novine, tako da su pokušali da nas predstave

zanimljivijima nego što jesmo. Slučajno su pogodili, ili su postavili pravopitanje. Ako im ti ili ja ne kažemo, nikada neće biti sigurni.

– Mi znamo. To je dovoljno.– Za šta?– Za život kakav je trebalo da izgradimo pre mnogo godina, a nismo jer

ja nisam umeo da se se izborim i ispunim obećanje. – Sada je spreman dato prizna, ali tada nije mogao.

– Šta hoćeš da kažeš? – Izgledala je zabrinuto.Prešao je na stvar. – Hoćeš li da se udaš za mene, Kerol? – Uhvatio ju

je za ruku dok je postavljao pitanje i zagledao se duboko u njene oči. Onaje jedan dugačak trenutak nemo sedela, a potom odmahnula glavom. To jeiziskivalo nadljudski napor.

– Ne, Matje, neću. – Bila je odlučna i on se snuždio. Plašio se togodgovora. Plašio se da je prekasno.

– Zašto? – Bio je tužan, ali se nadao da će uspeti da je ubedi da sepredomisli.

– Zato što ne želim da se udajem – rekla je umorno. – Zadovoljna samsvojim životom. Dvaput sam se udavala. Dovoljno je. Volela sam svogpokojnog muža. Bio je divan čovek. S Džejsonom sam provela deset lepihgodina. Možda je to sve što sam zaslužila. Tebe sam volela svim srcem, alisam te izgubila. – To ju je umalo koštalo života, ali nije to rekla. Znao je isam, i kajao se zbog toga poslednjih petnaest godina. Ona je vremenomprebolela. On nikad nije.

– Nisi me izgubila. Otišla si – podsetio ju je, a ona je odmahnulaglavom.

– Nikad te nisam ni imala – ispravila ga je. – Imala te je tvoja žena. IFrancuska.

– Sada sam udovac, u penziji – naglasio je.– Jesi. Ja nisam. Jesam udovica, ali nisam u penziji. Želim da snimim

još filmova, ako dobijem pristojne uloge. – Ponovo se radovala tome. –Mogla bih da putujem po svetu, kao dok sam bila udata za Džejsona, čak ikad sam bila s tobom. Ne želim kod kuće nekoga ko će se žaliti, ili ne dajbože pratiti me unaokolo. Želim svoj život. Čak i da se ne vratim snimanjufilmova, želim da budem slobodna i da radim šta mi se prohte. Za sebe, zaUjedinjene nacije, za ciljeve u koje verujem. Želim da provodim vreme sasvojom decom i da napišem tu knjigu, ako ikada ponovo uspem da uključimračunar. Ne bih bila dobra žena.

– Volim te takvu kakva si.– I ja tebe volim. Ali ne želim da se vezujem niti da preuzmem bilo

kakvu obavezu. A iznad svega, ne želim da ponovo budem povređena. – Toje bila suština, iznad karijere i ciljeva. Isuviše se plašila. Već je znala da seponovo zaljubila u njega. Bila je u opasnosti. Sada više nije želela daizneveri sebe radi njega. Prošli put je bilo isuviše bolno, mada on više nijeu braku.

– Ovoga puta te ne bih povredio – rekao je, s izrazom krivice na licu.– Mogao bi. Dešava se. To je smisao ljubavi. Biti spreman na to da ti

slome srce. Ja nisam spremna. Jednom sam to doživela. Nije mi se svidelo.Ne želim da mi se ponovo desi, posebno ne sa istim muškarcem koji mi gaje i prvi put slomio. Ne želim ponovo toliko da patim, ni da volim. Imampedeset godina. Prestara sam za tako nešto. – Nije tako izgledala, ali takose osećala, posebno nakon bombaškog napada.

– Gluposti. Ti si mlada žena. I stariji od nas se venčavaju. – Očajničkije želeo da je ubedi, ali bio je svestan da neće uspeti.

– Oni su hrabriji od mene. Živela sam kroz tebe, Šona i Džejsona. Dostaje. Ne želim više to da radim. – Bila je nepopustljiva i on je znao daozbiljno tako misli. Ali i on je odlučio da je ubedi da se predomisli. I daljesu raspravljali o tome kada su izašli iz restorana, ali Matje nije nimalonapredovao. Nije želeo da se tako završi. – Sviđa mi se život u LosAnđelesu. Ne želim ponovo da živim u Francuskoj.

– Zašto?– Ja nisam Francuskinja. Ti si Francuz. Ja sam Amerikanka. Ne želim

da živim u tuđoj zemlji.– Ranije si želela. Uživala si ovde – bio je uporan, trudio se da je

podseti, ali ona je isuviše dobro pamtila. Zato se i plašila. Ovoga puta seviše plašila sebe nego njega. Nije želela da donese pogrešnu odluku.

– Jesam. Ali bila sam srećna kad sam se vratila kući. Tada sam shvatilada ne pripadam ovde. To je bio deo našeg problema. Ti si to nazivaokulturološkim razlikama. Zbog njih ti nije smetalo da živiš sa mnom dok siu braku s njom, čak i da se naše dete rodi van braka. Ne želim da živimnegde gde se stavovi toliko razlikuju od mojih. Na kraju budeš povređentrudeći se da budeš nešto što nisi, negde gde ne pripadaš. – Sada mu je bilojasno da ju je povredio toliko da su čak i nakon petnaest godina ožiljci idalje sveži, svežiji čak i od onog na njenom obrazu. Oni koje joj je on

ostavio bili su preduboki. Uticali su čak i na njen stav prema Francuskoj iFrancuzima. Želela je samo da ode kući i da proživi ostatak života sama i umiru. Pitao se kako ju je Šon ubedio da se uda za njega. I on ju je ostaviokad je umro. Sada je zatvorila vrata svog srca.

Razgovarali su o tome na putu do hotela i oprostili se u kolima. Ovogaputa nije želela da ga pozove gore. Ovlaš ga je poljubila, zahvalila mu se navečeri i brzo izašla iz automobila.

– Hoćeš li bar razmisliti o tome? – preklinjao ju je.– Neću. Razmišljala sam pre petnaest godina. Ti nisi. Lagao si me,

Matje, i mene i sebe. Odugovlačio si skoro tri godine. Šta sad hoćeš odmene? – Oči su joj bile krupne i tužne, i video je da nema svrhe, mada niježeleo da poveruje u to.

– Oprosti mi. Dozvoli mi da te volim i da brinem o tebi do kraja života.Kunem ti se da te ovog puta neću izneveriti. – Videla je da zaista to misli.

– Mogu i sama da brinem o sebi – rekla je tužno, gledajući ga krozotvoren prozor pošto je izašla iz automobila. – Isuviše sam umorna da bihponovo preuzela toliki rizik. – Potom se okrenula i požurila uza stepeniceRica, dok su stražari hodali iza nje. Matje ju je posmatrao dok mu nijenestala iz vida, i potom se odvezao. Dok se vozio kući, niz obraze su mutiho tekle suze. Sada je znao ono čega se sve vreme plašio i u šta nije želeoda poveruje. Izgubio ju je.

18.

Kerol je bila neobično tiha dok je sutradan ujutru doručkovala sa Stivi, kojaje jela omlet s pečurkama i pecivo s čokoladom.

– Imaću sto kila kad krenemo kući – požalila se Stivi, dok je Kerol utišini čitala novine. Stivi se pitala da li se Kerol oseća dobro. Jedva jeprozborila koju reč otkako se probudila.

– Kako je bilo sinoć na večeri? – konačno je upitala Stivi, a Kerol jespustila novine. Utonula je u stolicu i uzdahnula.

– Lepo.– Gde ste bili?– U Oranžeriju, na ostrvu Sen Luj. Stalno sam odlazila tamo s

Matjeom. – Bio je to jedan od njegovih omiljenih restorana, a postao je ijedan od njenih, pored Voltera.

– Jesi li dobro?Kerol je klimnula glavom umesto odgovora. – Samo sam umorna.

Prijale su mi šetnje. – Svakog dana je izlazila s Matjeom, i provodili su sateu šetnji i razgovoru.

– Da li se iznervirao zbog onog u Herald tribjunu?– Malo. Preboleće. Ne znam kako može da se buni zbog toga. Pogodili

su. Pravo je čudo što niko dosad nije otkrio, mada smo bili prilično oprezniu to vreme. Mnogo je rizikovao, kao i ja. Zaboravio je.

– Verovatno će pasti u zaborav – tešila ju je Stivi. – Sada ionako nikoništa ne može da dokaže. Davno je to bilo. – Kerol je ponovo klimnulaglavom. Složila se. – Jesi li se lepo provela? – Ovoga puta Kerol jeslegnula ramenima. Onda je pogledala preko stola u svoju asistentkinju iprijateljicu.

– Zaprosio me je.– Šta je uradio?– Zaprosio me je. Hoće da se udam za njega. – Lice joj je bilo

bezizrazno. Stivi je prvo izgledala zapanjeno, a zatim oduševljeno, zarazliku od Kerol.

– Bože blagi! Šta si mu odgovorila?

– Odbila sam ga. – Njen glas je bio bolno miran. Stivi ju je samoposmatrala.

– Zaista? Stekla sam utisak da ste i dalje zaljubljeni jedno u drugo ičinilo mi se da želi da se pomirite.

– Pokušava. Bar je pokušavao. – Kerol se pitala hoće li ikada višerazgovarati s njom. Verovatno je povređen zbog onoga sinoć.

– Zašto si ga odbila? – Iako je u početku bila zabrinuta zbog njegovogprisustva, Stivi je sada bila razočarana.

– Prekasno je. Desilo se toliko toga. I dalje ga volim, ali mnogo me jepovredio. Bilo je isuviše teško. I ne želim ponovo da se udajem. Rekla sammu to sinoć.

– Mogu da shvatim prva dva razloga, da ne želiš da budeš povređena.Ali zašto ne želiš ponovo da se udaješ?

– To sam već odradila. Raspuštenica. Udovica. U Parizu mi jeslomljeno srce. Zašto bih ponovo rizikovala? Ne želim. Ovako je mnogolakše. Sad mi je lepo.

– Govoriš kao ja. – Stivi je zvučala poraženo.– Ti si mlada, Stivi. Nikada se nisi udavala. Trebalo bi bar jednom to

da uradiš, ako toliko voliš nekoga i spremna si da se obavežeš. – Mislila jena Alana. – Volela sam muškarce s kojima sam bila u braku. Džejson me jenapustio. Siroti Šon je umro, prerano. Ne želim ponovo da prolazim krozsve to, posebno ne s čovekom koji mi je već jednom slomio srce. Zašto darizikujem? – Volela ga je, ali ovog puta je htela da odlučuje glavom, a nesrcem. Tako je sigurnije.

– Da, ali ako sam dobro shvatila, nije se ponašao prema tebi kao gad.Bar na osnovu onoga što si mi ti ispričala. Zapetljao se u sopstvenu mrežu.Plašio se da napusti ženu, bio je visoki funkcioner u vladi i dobio novimandat što je dodatno zakomplikovalo situaciju. Sada se povukao izministarstva, a ona je umrla. Teško da će ponoviti istu grešku. Srećna sikad si s njim, ili bar tako izgleda. Jesam li u pravu?

– Jesi – rekla je Kerol iskreno – srećna sam. Ali čak i da ne napravi istugrešku, šta onda? Umreće i opet ću biti povređena. – Izgledala je tužno dokje to izgovarala. – Ne želim ponovo da mu poklonim srce. Isuviše boli. –Bilo joj je dovoljno teško kada je izgubila Šona i pokušavala da se oporavi.

Trebale su joj dve godine. Pet godina je patila pošto je ostavila Matjea uParizu. Svakog dana se nadala da će je pozvati i reći da je napustio ženu,ali on to nikada nije učinio. Ostao je s njom. Do njene smrti.

– Ne možeš tek tako da odustaneš – rekla je Stivi, tužna zbog nje. Nijeshvatala da su Kerolina osećanja toliko snažna. – Ne liči na tebe daodustaneš.

– Nisam želela da se udam ni za Šona. On me je nagovorio. Ali tadasam bila tvojih godina. Sada sam prestara.

– U pedesetoj? Ne budi luda. Izgledaš kao da imaš trideset pet.– Osećam se kao da imam devedeset osam. A moje srce je staro trista

dvanaest godina. Veruj mi, preživelo je mnogo toga.– Daj, Kerol. Nemoj tako. Sada si umorna zato što si pretrpela veliki

šok. Sećam se tvog izraza lica kada smo se vratile u Pariz da zatvorimokuću. Volela si tog čoveka.

– O tome ti pričam. Ne želim ponovo to da osetim. Bila sam očajna.Mislila sam da ću umreti kada sam otišla odavde i oprostila se od njega.Tri godine sam noću plakala zbog njega. Ili bar dve. Kome to treba? Štaako ode ili umre?

– Šta ako se to ne desi? Šta ako ti vreme provedeno s njim bude pravouživanje, ovoga puta istinsko, ne ukradeno, pozajmljeno, ili skriveno?Govorim o pravoj sreći, u ozbiljnoj vezi ili životu. Zar bi rizikovala dapropustiš tako nešto?

– Da. – U Kerolinom glasu nije bilo ni trunke sumnje.– Da li ga voliš?– Volim ga. Koliko god to zvučalo neverovatno, čak i meni, nakon

toliko vremena. Mislim da je divan. Ali ne želim da se udam za njega, nitiza bilo koga drugog. Želim da budem slobodna i da radim šta mi se prohte.Znam da to zvuči sebično. Možda sam oduvek bila sebična. Možda je zatoKloi toliko besna, možda me je zato Džejson ostavio zbog druge. Bila samtoliko zauzeta svojom karijerom i izigravanjem filmske zvezde da sammožda propustila ono najvažnije. Mislim da nisam, ali nikad se ne zna.Odgajila sam decu, volela svoje muževe. Nisam se odvajala od Šona svedo njegove smrti. Sada ću da radim ono što ja želim i neću da brinem da liću time nekoga uvrediti, izneveriti, iznervirati ili podržati neki cilj koji se

drugima ne dopada. Ako poželim da sednem u avion i otputujem, mogu to ida uradim. Ako ne budem želela da se javim kući, neću se javiti. I tonikoga neće uznemiriti. Sada ionako nikoga nema kod kuće. Uostalom,želim da napišem knjigu i neću da brinem o tome da li ću razočarati nekog,ili da li će neko misliti da treba da budem negde drugde i radim ono štonjemu odgovara. Pre osamnaest godina život bih dala za Matjea. Odreklabih se karijere zbog njega da me je pitao. I zbog Džejsona, kad smo već kodtoga. Želela sam da rađam Matjeu decu i da budem njegova žena. Ali to jedavna prošlost. Sada nisam voljna da se odreknem svega. Imam kuću kojuvolim, prijatelje koje volim, viđam decu kad god mogu. Ne želim da sedimovde u Parizu, a da maštam da sam negde drugde. Još manje s čovekomkoji bi mogao da me povredi i koji je to već učinio.

– Mislila sam da voliš Pariz – Stivi je bila iznenađena njenim govorom.Možda je zbilja prekasno. Nije verovala u to, ali Kerol ju je skoro ubedila.

– I volim ga. Obožavam ga. Ali ja nisam Francuskinja. Ne želim daslušam šta sve ne valja u mojoj zemlji i koliko su Amerikancinepodnošljivi, ili kako ne razumem ništa zato što potičem iz druge zemlje,koja je pritom necivilizovana. Matje je polovinu naših problema pripisivao„kulturološkim razlikama“ zato što sam očekivala da se razvede da bi živeosa mnom. Nazovi to staromodnim i puritanskim, ali nisam želela da spavams tuđim mužem. Želela sam svog. Mislila sam da mi bar toliko duguje. Alion je ostao s njom. – Situacija je bila mnogo složenija, posebno zbognjegovog položaja u vladi, ali njegovo njegov stav da nema ničeg lošeg utome što ima ljubavnicu bio je tipično francuski i uvek ju je dubokovređao.

– Sada je slobodan. Nećeš morati da se baviš time. Ako ga voliš, neshvatam šta te sprečava.

– Prevelika sam kukavica – rekla je Kerol ozlojeđeno. – Ne želim dame ponovo povredi. Radije ću otići pre nego što se to desi. Na kraju seuvek desi.

– Tužno je to – rekla je Stivi nesrećno, posmatrajući prijateljicu.– Jeste tužno. Bilo je tužno i pre petnaest godina kada sam ga napustila.

Veoma tužno. Oboje smo bili skrhani. Oboje smo plakali na aerodromu. Alinaprosto nisam mogla više da ostanem, ne u takvoj situaciji. Možda bi sada

nešto drugo bilo u pitanju. Njegova deca, njegov posao. Njegova zemlja.Ne mogu da ga zamislim kako živi bilo gde osim u Francuskoj. A ja neželim da živim ovde, bar ne stalno.

– Zar ne možete da nađete neko rešenje? – upitala je Stivi, a Kerol jeodmahnula glavom.

– Jednostavnije je da i ne pokušavamo. Niko neće biti razočaran. Nikoneće osećati da mu je nešto uskraćeno. Nećemo povrediti jedno drugo, iliuvrediti, ili pokazati nepoštovanje prema onom drugom. Mislim da smooboje isuviše stari. – Donela je odluku i ništa nije moglo da je pokoleba.Stivi je dobro znala šta to znači. Kerol je bila tvrdoglava kao mazga.

– Znači, ostaćeš sama do kraja života, sa svojim uspomenama iposećivaćeš decu nekoliko puta godišnje? Šta će se desiti kada oni buduimali svoj život i svoju decu, i ne budu imali vremena da se viđaju stobom? Šta onda? Snimićeš poneki film svakih nekoliko godina, ili ćešodustati? Napisaćeš knjigu, povremeno održati govor o nekoj temi koja tetada više neće preterano ni zanimati. Kerol, to je nešto najgluplje što samikada čula.

– Žao mi je što tako misliš. Meni zvuči sasvim logično.– Neće ti biti logično za deset ili petnaest godina, kada budeš usamljena

zato što si propustila sve te godine s njim. Njega tada možda više neće biti,a ti ćeš propustiti priliku da budeš s čovekom koga voliš već gotovodvadeset godina. Ono što vas dvoje imate već je izdržalo test patnje ivremena. I dalje se volite. Zašto ne iskoristite priliku dok još možete? Jošuvek si mlada i lepa, i imaš još mnogo toga da uradiš. Ali kada okončaškarijeru, ostaćeš sama. Ne želim da ti se to desi. – Stivi je bila veoma tužnazbog nje.

– Šta bi ja to trebalo da učinim? Da se odreknem svega zbog njega? Daviše ne budem ono što jesam? Da se potpuno povučem iz sveta filma? Daprestanem da radim za UNICEF? I da samo sedim i držim ga za ruku? Tonije ono što želim da budem kad porastem. Moram da poštujem sebe, i daispoštujem svoja uverenja. Ako ja to ne učinim, ko će?

– Zar ne možeš imati i jedno i drugo? – rekla je Stivi, iznervirano. Želelaje da Kerol ima još nešto osim dobrotvornog rada, ponekog snimljenogfilma i prazničnih okupljanja s decom. Zaslužuje da bude srećna i voljena i

da ima nekoga ko će biti uz nju do kraja života, ili koliko god to budemoguće. – Zar moraš da postaneš Jovanka Orleanka i da se zavetuješ nacelibat do kraja života da bi poštovala svoje želje?

– Možda i moram – procedila je Kerol kroz zube. Stivi je uspela da jeiznervira, što je i želela, ali nije verovala da je uspela da dopre do nje.

Dve žene su se vratile novinama, ljute jedna na drugu. Nije bilouobičajeno da se toliko raspravljaju. Nijedna nije progovorila sve dok upodne nije došla doktorka da pregleda Kerol.

Bila je zadovoljna njenim oporavkom i šetnjama za koje joj je rekla.Popravio joj se mišićni tonus nogu, sada je imala dobru ravnotežu, apamćenje ju je sve bolje služilo. Doktorka je bila uverena da će Kerol moćida otputuje u Los Anđeles kako je i planirala. Nije postojao medicinskirazlog koji bi je u tome sprečio. Rekla je da će je ponovo pregledati za kojidan, i podstakla je da nastavi da radi isto što i do sada. Razmenila jenekoliko reči sa sestrom a zatim je otišla u bolnicu.

Pošto je doktorka otišla, Stivi je poručila ručak za Kerol, ali ju jeostavila samu za stolom i ručala u svojoj sobi. Bila je previše iznerviranaonim što joj je Kerol rekla da bi mogla neobavezno da ćaska s njom zavreme ručka. Smatrala je da Kerol čini najveću grešku u svom životu.Verovala je da ljubav ne pada s neba, i ako je ponovo završila u Kerolinomkrilu, bio bi pravi zločin protraćiti je. Još gore bi bilo pobeći iz straha daponovo ne bude povređena.

Kerol se dosađivala dok je ručala sama. Stivi je rekla da je boli glava,ali Kerol je sumnjala u to. Nije je ispitivala i pošto je neko vreme šetala podnevnoj sobi apartmana, konačno je telefonirala Matjeu u kancelariju.Pomislila je da je možda izašao na ručak, ali ipak ga je pozvala. Sekretaricaje istog trenutka prebacila vezu. Jeo je sendvič za radnim stolom i ceo danje bio loše volje. Dva puta se obrecnuo na sekretaricu i zalupio vratimakancelarije nakon razgovora s klijentom koji ga je nervirao. Bilo je jasno danije njegov dan. Nikada ga nije videla takvog. Bila je oprezna kada mu jerekla ko je na vezi. Smesta se javio, u nadi da se Kerol predomislila.

– Da nisi previše ljut da bi razgovarao sa mnom? – upitala je Kerolnežnim glasom.

– Nisam ljut na tebe, Kerol – rekao je tužno. – Ponadao sam se da

zoveš zato što si se predomislila. Ponuda i dalje važi. – Osmehnuo se.Važiće doveka, do kraja njegovog života.

– Nisam. Znam da sam u pravu. Isuviše sam uplašena da bih se ponovoudavala. Bar za sada. Jednostavno ne želim. Jutros sam razgovarala saStivi, i ona mi kaže da ću za desetak--petnaest godina promeniti mišljenje.

– Do tada ću ja biti mrtav – rekao je suvo a ona je zadrhtala.– Bolje bi ti bilo da ne budeš. Šta je sad to? Kratkotrajna ili dugoročna

ponuda?– Dugoročna. Da li se ti to poigravaš sa mnom? – Bio je svestan da to i

zaslužuje. Zaslužio je sve što mu sada učini, nakon onoga što joj je učinio uprošlosti.

– Ne poigravam se s tobom, Matje. Pokušavam da pronađem sebe, i dapoštujem ono u šta verujem i ono što jesam. Volim te, ali moram dapoštujem sebe, u suprotnom, ko sam ja? To je sve što imam.

– Oduvek si poštovala sebe, Kerol. Zato si me i napustila. Isuviše sipoštovala sebe da bi ostala. Zato te i volim. – Tu je ležala suština njihovogproblema, za njega nekada, a za nju sada. Uvek su bili rastrzani izmeđunemogućih odluka koje su donosili zarad poštovanja prema sebi i lidrugima.

– Hoćeš li da izađemo na večeru? – upitala ga je.– Vrlo rado. – Laknulo mu je. Plašio se da će otići, da više neće želeti

da ga vidi.– Volter? – pitala ga je. Bili su tamo sto puta. – U devet? – U Parizu je

to bilo uobičajeno vreme za večeru, možda čak i pomalo rano.– Savršeno. Hoćeš da dođem po tebe u hotel?– Naći ćemo se tamo. – Bila je daleko samostalnija nego ranije, ali i to

mu se sviđalo. Nije postojalo ništa u vezi s njom što mu se ne sviđa. – Podjednim uslovom – dodala je iznenada.

– Kojim? – Pitao se šta li je sada smislila.– Nemoj ponovo da me zaprosiš.– Večeras neću. Ali ne prihvatam taj uslov na duže staze.– U redu. Pošteno. – Njen odgovor ga je naveo na pomisao da bi jednog

dana mogao da je ubedi da se predomisli. Možda kada se potpuno oporaviod nezgode koju je doživela, ili pošto napiše knjigu. Jednoga dana će je

ponovo zaprositi i nadao se da će tada konačno pristati. Bio je voljan dačeka. Čekali su već petnaest godina, još koja neće škoditi. Čekaće kolikogod bude trebalo. Odbijao je da odustane, bez obzira na to što ona priča.

Stigla je u restoran Volter na keju Volter, tačno u devet sati. Čuvari subili s njom u kolima, a Matje je stajao na ulazu u restoran kada je stigla.Noć je bila vedra, duvao je hladan decembarski vetar. Poljubio ju je uobraz kada mu je prišla. Ona ga je pogledala i osmehnula mu se. Želeo jesamo jedno, da joj kaže da je voli. Imao je osećaj da celog života čekasamo na nju.

Sedeli su u separeu, u uglu. Restoran je bio prepun. Konobar je doneopredjelo od presnog povrća, vruć tost i puter.

Izgurali su čak do deserta, a da se nisu dotakli nijedne osetljive teme. Anakon deserta, dok su grickali čokoladne moka bombone, zbog kojih je onarekla da neće moći da zaspi, on se konačno slomio. Ideju je dobio togpopodneva, nakon njihovog razgovora. Ako nije spremna da pristane nabrak, imao je drugi plan.

– Nekada davno, kada sam te upoznao, rekla si mi da ne veruješ uzajednički život. Verovala si u potpunu posvećenost u braku. Ja sam sesložio s tobom. Po svemu sudeći, više ne razmišljaš tako. Kakav bi bio tvojstav o nekoj vrsti neobavezujućeg dogovora o zajedničkom životu, gde bimogla slobodno da dolaziš i odlaziš kad ti se prohte? Nešto kao otvorenbrak. – Osmehnuo joj se, a ona je nastavila da jede čokoladne dražeje.Pojela je dovoljno da ne spava narednih nedelju dana, kao i on. Ali kometreba san kada je ljubav nadohvat ruke? Možda i večna.

– Šta to tačno znači? – Pogledala ga je zainteresovano. Ako ništa drugo,bio je kreativan, tvrdoglav, odlučan, kao i ona. To ih je nekada spajalo. Kaoi uzajamna ljubav.

– Ne znam. Možda bismo mogli da smislimo nešto što bi obomaodgovaralo. Da budem iskren, radije bih se oženio tobom. To se uklapa umoje poimanje posvećenosti. Uostalom, oduvek sam želeo da se oženimtobom. Dopada mi se ideja da mi ti budeš žena, a znam da se dopadala itebi. Možda nam sada ne trebaju papiri i titule, ako te to suviše ograničava.Šta kažeš na to da šest meseci godišnje ti živiš kod mene u Parizu, a šestmeseci ja kod tebe u Kaliforniji? Mogla bi da dolaziš i odlaziš kad poželiš,

da putuješ, baviš se svojim projektima, snimaš filmove, pišeš, posećuješsvoju decu. Ja ću te čekati. Da li bi ti to više odgovaralo?

– Deluje nepošteno prema tebi – bila je iskrena. – Šta bi ti imao odtoga? Bio bi veoma usamljen. – Izgledala je zabrinuto kad je postavila topitanje, a on ju je pomilovao po ruci.

– Imao bih tebe, ljubavi. To je sve što želim. I vreme koje budeš moglada odvojiš za mene.

– Nisam sigurna da mi zajednički život zvuči kao dobra ideja, čak isada, mada smo onda bili srećni. Ali bilo mi je isuviše čudno što nisamudata za tebe. Isto bi moglo da se desi i sada. – Osim toga, rešenje koje onnudi ne bi zaštitilo njeno srce, niti bi bilo ko od njih bio sprečen da ode.Nije postojao način da se to osigura. Nije bilo garancija. Ako želi da uložisvoje srce, moraće da rizikuje, bez obzira na to kako će izabrati da žive. Aliono što joj je Stivi rekla tog jutra nije prošlo nezapaženo.

– Šta ti želiš? – rekao je.– Plašim se da ću biti povređena.– I ja – priznao je. – Ne možemo biti sigurni. Možda je to rizik koji

moramo da prihvatimo kad volimo. Možemo da pokušamo i vidimo kakoide? Mogao bih da dođem u Los Anđeles posle praznika. – Znala je da onputuje s decom, a ona je želela da bude sa svojom. Uz malo sreće, zanovogodišnju noć će ići na Stivino venčanje u Las Vegas. – Mogao bih dadođem prvog januara, ako ti to odgovara – ljubazno je predložio. – Moguda ostanem koliko god želiš. A na proleće, ti možeš da dođeš kod mene uPariz. Zašto ne bismo probali da putujemo neko vreme, u skladu sa svojimobavezama, da vidimo kako to izgleda? – Znajući da je spreman da se oženinjome, nije verovala da je „iskušava“. Trudio se koliko god je mogao da jojudovolji, i da joj ostavi prostor koji je želela za sebe. – Kako ti to zvuči?

– Zanimljivo. – Nasmešila mu se. Nije bila spremna da prihvati bilokakvu obavezu. Ali dok ga je gledala, znala je da ga voli. Više nego ikada,samo razumnije. Ovog puta je štitila sebe. Prošli put je upala u nevolju zatošto to nije radila.

– Hoćeš da pokušamo? – bio je uporan, a ona se nasmejala.– Možda. – Ponovo se osmehnula i pojela još jednu šaku bombona.

Gledao ju je kako jede i nasmejao se. Nikada nije mogla da odoli tim

bombonama. Setio se starih vremena. Posle mu ne bi davala da spava.– Nedeljama nećeš moći da zaspiš – upozorio ju je. Samo je žalio što

neće biti kraj njega u tim besanim noćima.– Znam. – Zadovoljno se osmehnula. Dopadala joj se ideja. Nije imala

osećaj da prodaje dušu, ili da previše rizikuje. I dalje je rizikovala da budepovređena zato što ga voli, ali htela je da se opusti i vidi da li joj toodgovara.

– Mogu li da te posetim u januaru? – ponovo je pitao, dok su seosmehivali jedno drugom. Sve je bilo mnogo bolje nego prethodne večeri.Shvatio je da je prenaglio. Nakon bola koji joj je naneo u prošlosti, znao jeda mora da ide polako, da ponovo zasluži njeno poverenje. Znao je i kolikoje njoj važno da poštuje sebe. Oduvek je bilo tako. Ovoga puta nije bilaspremna da se proda zarad njegove udobnosti, niti da se prilagođavanjegovom životu. Mislila je na sebe. I volela ga je.

– Možeš – rekla je nežno. – Volela bih da dođeš. Koliko bi mogao daostaneš? Nekoliko nedelja? Dana? Meseci?

– Verovatno bih mogao da ostanem nekoliko meseci, ali ne moram daostanem toliko. Sve zavisi od tebe.

– Videćemo kako ide – rekla je, a on je klimnuo glavom. Želela je daostavi odškrinuta vrata, u slučaju da se predomisli.

– Dobro zvuči – rekao je, trudeći se da je ubedi. Nije želeo daprenagljuje i opet je uplaši. Podsetio je sebe da je preživela strašnutragediju i da je za dlaku izbegla smrt zbog čega je bila ranjiva i uplašena.

– Mogla bih da dođem u Pariz u martu, po povratku s Tahitija. Moglabih da ostanem celo proleće, u zavisnosti od ostalih obaveza – brzo jedodala.

– Naravno. – Ona je sada imala više obaveza od njega, posebno ako seon povuče iz advokature. Za sada će samo uzeti odsustvo. Za njega je topravi trenutak. Za nekoliko nedelja će završiti većinu predmeta, a nijeprihvatio nove. Kao da je predosetio da će se ona vratiti u njegov život.

Platio je račun. Njih dvoje su poslednji izašli iz restorana. Bilo je kasno,ali rešili su mnogo toga. Predložio joj je nešto prihvatljivo. Njeno srce nećebiti zaštićeno od povreda, ali neće se odreći života zbog njega. Sada joj jeto važno, možda i više nego ranije.

Odvezao ju je nazad u hotel, dok su ih njena kola pratila. Malo jenedostajalo da prođe kroz kobni tunel u blizini Luvra, ali je u poslednjemtrenutku skrenuo. Ponovo su ga otvorili, no on nije želeo da prođu tuda. Onje gotovo zaboravio, ali ona nije. Oči su odale njen strah u trenutku kada jeskrenuo.

– Izvini – rekao je i uputio joj pogled pun ljubavi. Nije želeo da učinibilo šta što bi je uznemirilo ili uplašilo, u bilo kom smislu.

– Hvala ti – rekla je, naginjući se da ga poljubi. Svideli su joj se planovikoje su upravo napravili, kao i njemu. To još uvek nije ono što on želi, aliznao je da ponovo mora da zasluži njeno poverenje, da shvati njene potrebe,i promene u njenom životu. Bio je spreman na to zbog nje. Samo je želeo daje usreći.

Stigli su u hotel za pet minuta, a on ju je zagrlio i poljubio pre nego štoje izašla iz automobila.

– Hvala ti, Kerol, što si mi pružila još jednu priliku. Ne zaslužujem je.Ali obećavam ti da te ovoga puta neću razočarati. Dajem ti časnu reč. –Ponovo ga je poljubila, a on ju je otpratio u hotel, držeći je za ruku.

– Vidimo se sutra? – Mirno ga je pogledala i osmehnula se.– Zvaću te ujutru. Pošto pozovem Er Frans.Čuvari su je ispratili do apartmana. Na licu mu je titrao osmeh dok je

ulazio u auto. Bio je srećan. I ovog puta neće prokockati priliku, u to je biosiguran.

Stivi se probudila u četiri ujutru i videla svetlo u Kerolinoj sobi. Prišlaje na prstima, da proveri je li sve u redu. Iznenadila se kada ju je zateklakako sedi za stolom, nad računarom. Bila joj je okrenuta leđima i nije ječula kada je ušla.

– Jesi li dobro? Šta to radiš? – Stivi je tada sinulo da Kerol nije moglada koristi računar otkako je doživela nesreću, a sada je radila punomparom.

– Pišem knjigu. – Pogledala ju je preko ramena i osmehnula se. Stivi jenije videla takvu još otkako se Šon razboleo. Bila je srećna, radila je i bilaje živa. – Shvatila sam kako se uključuje računar i kako da prepravimpriču. Krenuću iz početka i odbaciću sve što sam dosad uradila. Sada znamkuda idem.

– Opa! – Stivi se osmehnula svojoj poslodavki. – Ubacila si u petubrzinu.

– Jesam. U Volteru sam pojela dve činije čokoladnih moka bombona.Sad neću spavati nekoliko godina. – Obe su se nasmejale, a onda se Kerolokrenula i zahvalno je pogledala. – Hvala ti za ono što si rekla jutros. Matjei ja smo večeras shvatili šta želimo.

– Venčaćete se? – Stivi ju je pogledala uzbuđeno, a Kerol se nasmejala.– Nećemo. Bar ne za sada. Možda jednog dana, ako se pre toga ne

poubijamo. On je jedina osoba tvrdoglavija od mene. Neko vreme ćemoputovati tamo-amo dok ne vidimo kako ide. Dogovorili smo se da polagodine on živi kod mene u Kaliforniji. Živećemo u grehu. – Nasmejala se,pomislivši kako je ironično što sada ona ne želi da se venča. Zamenili suuloge.

– Nije loše – rekla je Stivi srećno. – Nadam se da ćeš se jednog danaudati za njega. Mislim da je on pravi čovek za tebe. Sigurno si i ti takomislila, inače ne bi godinama trpela sve one gluposti.

– Da, slažem se. Samo mi treba vremena. Nije nam bilo lako.– Ponekad ispadne tako, ali na kraju se isplati. – Kerol je klimnula

glavom, a Stivi je zevnula. – Kako napreduje knjiga?– Za sada sam zadovoljna. Vrati se u krevet. Videćemo se ujutru.– Odspavaj i ti malo – rekla je Stivi i vrastila se u svoju sobu. Činilo se

da od toga ipak neće biti ništa. Kerol je bila budna i puna energije.

19.

Svoje poslednje veče u Parizu Kerol i Matje su proveli na večeri u novomrestoranu za koji je čuo i želeo da ga vidi. Hrana je bila izvrsna, atmosferaromantična i intimna i divno su se proveli. Do tada je već sve organizovao.Doći će u Los Anđeles drugog januara. Dan ranije će se vratiti sa skijanja uValdizeru. Razgovarali su o tome kako će provesti praznike i ona mu jerekla da će pred Božić provesti malo više vremena s Kloi. Nije to ništaposebno, ali je dovoljno za početak.

– Znaš, zaista joj nisi ništa uskratila – uveravao ju je. I dalje je Kloinonezadovoljstvo smatrao nerazumnim, s obzirom na ono što je video dok jebila dete. Ali Kloini utisci iz tog vremena bili su drugačiji.

– Ona misli da jesam. Možda je to jedino važno. Nemar je u očima ili usrcu posmatrača. Imam vremena da joj se posvetim. Zašto to ne bih iuradila? – Mada neće imati mnogo vremena pre nego što im se pridružeKloin otac i brat.

Njihovo poslednje zajedničko veče nije bilo nimalo tužno, jer je Kerolznala da će Matje doći u Kaliforniju za dve nedelje. Radovala se Božićukoji će provesti s decom i Džejsonom. Nadala se da će za Novu godinuotići u Las Vegas, na Stivino venčanje. I pored toga, Stivi je već najavila daće u martu ili aprilu poći s njom u Pariz. Alan je bio spreman da pokažerazumevanje. Kerol će pokušati da se bar neko vreme snađe i bez nje.Možda će putovati po Italiji ili Francuskoj s Matjeom. Nadala se da će dotada daleko dogurati s knjigom.

Kada je stigao desert, izvukao je nešto iz džepa i pružio Kerol kartijekutijicu. Bio je to božićni poklon za nju.

Pažljivo ju je otvorila, osećajući olakšanje što unutra nije prsten. Njihovdogovor još uvek nije ozvaničen. Tek je trebalo da se uvere da li imodgovara. Kada je otvorila kutiju, unutra je videla divnu zlatnu narukvicu.Bila je sasvim jednostavna, ukrašena sa samo tri dijamanta, izgravirana sunutrašnje strane. Rekao je da je to najbolji deo. Približila ju je sveći kojaje gorela na stolu da bi mogla da pročita posvetu. Onda su joj se očinapunile suzama. Pisalo je „Poštuj sebe. Volim te, Matje“. Poljubila ga je i

stavila narukvicu. On je na taj način želeo da joj stavi do znanja daodobrava sve što ona radi i da je voli takvu kakva je. Bio je to ujedno znakpoštovanja i ljubavi.

I ona je njemu spremila poklon, a on se osmehnuo kada je video da jekupljen u istoj juvelirnici. Otvorio ga je oprezno kao i ona svoj i ugledaoelegantan zlatan sat. Pre mnogo godina mu je poklonila jedan koji je i daljenosio. Arlet je znala da ga je dobio od nje, ali se uzdržavala od komentara.Nije nosio nikakav nakit, i znala je da će mu to značiti. I ona je izgraviralapoklon za njega. Na poleđini je pisalo „Joyeux Noël. Je t’aime. Kerol“6 Bioje oduševljen poklonom koliko i ona svojim.

Restoran se nalazio u blizini Rica tako da su prošetali do hotela, dok suih čuvari pratili. Kerol se do sada već navikla na njih, kao i Matje. Stali suispred hotela i poljubili se kada ih je zaslepeo blic. Okrenuli su se, i Kerolmu je brzo došapnula: – Nasmeši se. – Poslušao je, a kada je paparacoponovo sevnuo blicom, oboje su se smejali. – Kad te već uhvate, bolje jeda se lepo nasmeješ – rekla je, gledajući ga, i on se ponovo nasmejao.

– Uvek izgledam kao serijski ubica kada me iznenade fotografi.– Sledeći put ne zaboravi da se nasmeješ – rekla je Kerol dok su ulazili

u predvorje. Nije ih bilo briga da li će se pojaviti u novinama. Nisu imališta da kriju.

Otpratio je do sobe i ponovo poljubio u dnevnoj sobi njenog apartmana.Stivi je već otišla na spavanje, pošto je završila s pakovanjem. Kerolinračunar je i dalje stajao na stolu, ali te večeri nije planirala da radi.

– I dalje sam opčinjen tobom – rekao je strastveno i ponovo je poljubio.Radovao se onome što će otkriti kada dođe kod nje u Kaliforniju. Odličnose sećao kako im je nekada bilo divno.

– Nemoj – nežno je odgovorila Kerol. Nije želela ludilo koje supreživeli u prošlosti. Želela je nešto mirno i toplo, ne očajničku strast kojusu iskusili ranije. Ali kada ga je pogledala, shvatila je da on nije Šon. On jeMatje. On je moćan, strastven čovek, oduvek je bio takav, i još uvek je,uprkos godinama. Ništa nije mirno i blago kada je Matje u pitanju. Ni Šonnije bio takav, ali on je bio drugačiji čovek. Matje je pokretačka snaga, isavršeno joj odgovara. Njihova ujedinjena energija mogla bi da zapali svet.U početku se plašila toga, ali sada se ponovo navikavala.

Oboje su nosili svoje poklone i dugo su sedeli u dnevnoj sobiapartmana i razgovarali. To je nešto što im je najbolje išlo, a ostalo ćeuskoro doći na red. Nijedno od njih se nije usuđivalo na veću fizičkuaktivnost. Ona je nedavno bila povređena, i doktorka joj je savetovala dasačeka, što im je delovalo kao mudra odluka. Nije želeo bilo čime da jeugrozi, i brinuo se zbog leta avionom.

Ujutru će je odvesti na aerodrom. Trebalo je da krenu u sedam jer je doosam morala da čekira kartu za let u deset. Neurohirurg koji će putovati snjima obećao je da će doći u Ric do pola sedam, da bi je još jednompregledao pre polaska. Dogovorio se sa Stivi i rekao joj da je uzbuđen zbogputovanja.

Matje je konačno otišao oko jedan. Kerol je delovala smireno i srećnodok je prala zube i oblačila spavaćicu. Bila je uzbuđena zbog njegovogdolaska u Kaliforniju i zbog svega što je planirala da uradi pre nego što onstigne. Imala je mnogo čemu da se raduje u narednih nekoliko nedelja. Bićeto sasvim novi život.

Stivi ju je probudila u šest ujutru. Kerol se već bila obukla idoručkovala kada je stigao mladi doktor. Izgledao je kao dete. Prethodnogdana se oprostila od svog neurohirurga, kojoj je takođe poklonila kartijesat, praktičan, od belog zlata, s kazaljkom koja pokazuje sekunde. Doktorkaje bila oduševljena.

Matje je stigao tačno u sedam. Nosio je odelo i kravatu, kao i uvek, iprimetio je da Kerol izgleda kao devojčica, u farmerkama i širokom sivomdžemperu. Htela je da se obuče komotno za putovanje. Našminkala se uslučaju da je primete fotografi. Nosila je narukvicu koju je dobila od njegai dijamanti su joj se presijavali na ruci. Matje je ponosno nosio svoj novisat, i govorio je koliko je sati svakome ko je hteo da ga čuje, dok se Kerolsamo smejala. Oboje su delovali srećno i opušteno.

– Slatki ste – rekla je Stivi, kada je portir došao po njihov prtljag. Onaje, kao i uvek, sve organizovala. Ostavila je napojnicu za sobnu poslugu isobarice, za vratara koji joj je pomogao, kao i za dva zamenika upravnikana recepciji. Sve je obavila. Matje je bio zadivljen kad je izvela doktora izsobe, ponela Kerolin računar i tešku tašnu, izborila se sa svojim prtljagom,pozdravila se s medicinskom sestrom i razgovarala s čuvarima.

– Zaista je sjajna – rekao je Kerol dok su se liftom spuštali u predvorje.– Jeste. Sa mnom je već petnaest godina. Doći će sa mnom na proleće.– Njenom mužu neće smetati? – Kerol mu je rekla da će se Stivi možda

udati.– Izgleda da neće. Ja sam deo paketa. – Nasmejala se.Do aerodroma su ih vozila dva automobila. Kerol je išla s Matjeom, a

Stivi, doktor, i čuvari u iznajmljenoj limuzini. Sada već poznati fotografislikali su je dok je ulazila u Matjeov auto. Zastala je na tren da se osmehnei mahne. Izgledala je kao prava filmska zvezda s osmehom, dugom plavomkosom i dijamantskim minđušama. Niko ne bi mogao ni da pretpostavi da jebila povređena ili bolesna. Vešto se našminkala, tako da je Matje je jedvaprimećivao mali ožiljak na njenom obrazu.

Opušteno su razgovarali na putu do aerodroma i Kerol nije mogla a dane pomisli na njihovu prethodnu vožnju do aerodroma, pre petnaest godina.Bilo je to strašno jutro za oboje. Nije prestajala da jeca. Tada je verovalada ga nikada više neće videti. Uprkos neuverljivim obećanjima koja mu jeponudila, znala je da se neće vraćati, a to je i on znao. Ovoga puta je naaerodrom stigla nasmejana, prošla je kroz kontrolu, i otišla u VIP salon sMatjeom, a Stivi se pobrinula za prtljag. Pošto su ga u Er Fransuprepoznali, dopustili su mu da prođe s njom.

Doktor ju je diskretno pregledao pola sata pre poletanja. Sve je bilo uredu. Radovao se putovanju prvom klasom.

Matje ju je ispratio do izlaza kada su najavili let. Razgovarali su doposlednjeg trenutka, a onda je zagrlio.

– Ovog puta je drugačije – rekao je, potvrđujući ono o čemu je ona togjutra razmišljala.

– Jeste. – Oboje su bili zahvalni na drugoj prilici. – Bio je to jedan odnajgorih dana u mom životu – rekla je Kerol nežno, gledajući ga.

– I u mom – rekao je i zagrlio je.– Čuvaj se tamo. Nemoj previše da se naprežeš. Ne moraš da uradiš

sve odjednom – podsetio je. U poslednjih nekoliko dana počela je da radiviše i da se kreće brže. Ličila je na onu staru.

– Doktor kaže da sam dobro – odgovorila mu je.– Ne izazivaj sudbinu – prekorio ju je, kada je naišla Stivi da je podseti

da treba da uđu u avion. Kerol je klimnula glavom i ponovo pogledalaMatjea. Njegove oči odražavale su isto ono zadovoljstvo koje je i samaosećala.

– Lepo se provedi s decom – rekao joj je.– Javiću se čim stignem – obećala je. Stivi ga je obavestila o detaljima

leta.Poljubili su se, i ovoga puta nije bilo fotografa koji će ih prekinuti.

Kerol je jedva uspela da se odvoji od njega. Pre samo nekoliko dana plašilase da mu ponovo otvori svoje srce, a sada je svakim danom osećala sveveću bliskost s njim. Bila je tužna što ga ostavlja, ali i srećna što se vraća uLos Anđeles. Lako se moglo desiti da se nikada ne vrati s ovog putovanja.Svi su bili svesni toga, kada se konačno odvojila od njega i polako krenulaka avionu. Zaustavila se, okrenula, pogledala ka njemu uz širok osmeh,osmeh koji je on dobro pamtio. Bio je to osmeh filmske zvezde koji jeobarao s nogu obožavaoce širom sveta. Stajala je tako jedan dug trenutak inemo izgovorila „je t’aime“, a onda mu mahnula, okrenula se i ušla u avion.Bilo je to čudesno putovanje, a sada se vraća kući, s Matjeom u srcu.Ovoga puta ispunjenim nadom, a ne ranjenim.

20.

Let do Los Anđelesa protekao je u blaženom miru. Mladi neurohirurg joj jenekoliko puta proveravao vitalne funkcije, ali Kerol nije imala nikakvihproblema. Pojela je dva obroka, odgledala film, a potom spustila sedište uležeći položaj, sklupčala se ispod pokrivača i prespavala ostatak puta. Stiviju je probudila pre nego što su stigli, da bi mogla da se umije, našminka isredi kosu. Postojale su velike šanse da će je dočekati novinari. Avio-kompanija joj je ponudila invalidska kolica, ali ona ih je odbila. Htela je daizađe na svojim nogama. Više joj se dopadala priča o čudesnom oporavkunego mogućnost da je predstave kao invalida, jer se nije tako osećala. Iakoje let bio dug, osećala se snažnije nego tokom poslednjih nekoliko nedelja.Deo toga je bio posledica uzbuđenja zbog nade koju je delila s Matjeom, alimahom je to bila zasluga njenog osećaja zahvalnosti i spokoja. Ne samo daje preživela bombaški napad u tunelu već je odbila da prizna poraz.

Nemo je pogledala kroz prozor, ugledala zgrade, bazene, poznate prizorelosanđeleskog krajolika. Videla je natpis Holivud, osmehnula se i pogledalaStivi. Bilo je trenutaka kada je mislila da više nikada neće videti sve to.Oči su joj se ispunile suzama. Toliko toga se desilo u poslednja dvameseca. Vrtelo joj se u glavi od tih misli kada je stajni trap dotakao tlo iavion je zarulao po pisti.

– Dobro došla kući – rekla je Stivi uz širok osmeh, a Kerol je pogledalai umalo nije zaplakala od olakšanja. Mladi lekar je bio ushićen što je stigaou Los Anđeles. Sestra će doći po njega i provešće nedelju dana zajedno prenego što se on vrati u Pariz.

Kerol i njeni saputnici iskrcali su se među prvima. Osoba zadužena zaVIP u Er Fransu dočekala ih je da ih provede kroz carinsku kontrolu. Kerolnije imala ništa da prijavi, osim narukvice koju je dobila od Matjea. Akonačno je prihvatila i invalidska kolica kako bi prešla dug put do šalteraza pasošku kontrolu. Bila je to preduga šetnja za nju. Carinska kontrola jeveć bila obaveštena o njenom dolasku. Već je pripremila carinsku prijavu,rekli su joj koliko duguje, i u roku od nekoliko minuta ispisala je ček. Čimga je predala, službenik je proverio pasoše i pustio ih da prođu.

– Dobro došli, gospođice Barber. – Carinik joj se osmehnuo dok jeustajala iz invalidskih kolica, za slučaj da fotografi čekaju njen dolazak.Bilo joj je drago što je to učinila jer ih je čekalo čitavo mnoštvo, vikali su idozivali je dok su blicevi sevali na sve strane. Bukvalno su joj klicali kadasu je ugledali a ona je mahnula, prošla pored njih sigurnim korakom, iizgledalaja je sjajno i snažno.

– Kako se osećate?... Kako vam je glava?... Šta se desilo?... Kakav jeosećaj vratiti se kući? – Dovikivali su joj pitanja.

– Divan! Zaista divan! – Blistala je kad ju je Stivi uhvatila pod ruku dabi je provela pored njih. Nisu je pustili čitavih petnaest minuta, fotografisalisu je.

Kada su ušli u limuzinu koja ih je čekala ispred, izgledala je umorno.Stivi je unajmila sestru koja će biti uz nju kad stigne kući. Nije joj bilapotrebna medicinska nega, ali se činilo pametnijim da u početku ne ostajesama. Kerol je predložila da je otpuste čim stignu deca, ili bar kad dođeMatje. Bilo je utešno imati nekog u blizini u toku noći, a Stivi se vraćalasvom čoveku, svom životu i svom krevetu. Dugo je bila odsutna i bila jesrećna što se vratila. Posebno sad kad ju je Alan zaprosio. Želela je dazajedno proslave.

Matje je prvi pozvao Kerol, bukvalno čim su ušli u kuću. Celu noć iceo dan je brinuo za nju. Kada je stigla kući, u Parizu je bilo deset uveče, au Los Anđelesu jedan.

– Da li je sve prošlo kako treba? – upitao je zabrinuto. – Kako seosećaš?

– Sasvim dobro. Nije bilo nikakvih problema, čak ni pri poletanju isletanju. – Njena doktorka se brinula da bi promene pritiska mogle da jojnaškode ili da izazovu teške glavobolje, ali sve je prošlo besprekorno. –Doktor je samo jeo i gledao filmove.

– Odlično. Ipak mi je drago što je pošao – rekao je Matje s olakšanjem.– I meni – priznala je. I ona je bila pomalo zabrinuta.– Već mi nedostaješ – požalio se, ali bio je dobro raspoložen, kao i ona.

Uskoro će se ponovo videti i njihov zajednički život, kako god da gaorganizuju, uskoro će ponovo otpočeti. Imala je čemu da se nada.

– I ti meni.

– Šta ćeš prvo da uradiš? – Bio je uzbuđen zbog nje. Znao je koliko jojznači što se vratila, nakon svega što je preživela.

– Ne znam. Šetaću i posmatraću i zahvaljivaću se bogu što sam živa. – Ion je bio zahvalan. Setio se u kakvom šoku je bio kada ju je prvi put video,na respiratoru u bolnici Piti Salpetrijer. Mislio je da je mrtva. Bezmalo je iumrla. Njen oporavak je ličio na ponovno rađanje. Sada imaju jedno drugo.Sve im je izgledalo kao san.

– Kuća izgleda divno – rekla je, gledajući unaokolo, dok je razgovaralas njim. – Zaboravila sam koliko je lepa.

– Jedva čekam da je vidim.Razgovarali su još nekoliko minuta, a Stivi ju je raspakovala. Sestra je

stigla deset minuta kasnije. Bila je prijatna žena, veoma uzbuđena što ćeupoznati Kerol. Kao i svi koji su čitali o tome, bila je užasnuta nesrećomkoja ju je zadesila u Parizu i rekla je da je pravo čudo što je preživela.

Kerol je potom otišla u svoju spavaću sobu i razgledala unaokolo. Sadase svega savršeno sećala. Tako je bilo već neko vreme. Provirila je u vrt, aonda ušla u radnu sobu i sela za sto. Stivi joj je već bila namestila računar.Sestra je otišla da spremi ručak. Stivi je zamolila kućnu pomoćnicu danabavi namirnice. Kao i obično, mislila je na sve, do poslednjeg detalja.Ništa nije propustila.

Kao po običaju, ručale su zajedno u kuhinji. Kerol je dopola pojelasendvič s ćuretinom a onda se rasplakala.

– Šta ti je? – upitala je Stivi nežno, ali znala je i sama. Bio je touzbudljiv dan za Kerol, čak i za nju.

– Ne mogu da verujem da sam ovde. Mislila sam da se nikad nećuvratiti. – Konačno je mogla da prizna užasan strah koji je preživela. Višenije morala da bude hrabra. Čak i kada je preživela eksploziju, poslednjipreživeli terorista došao je da je ubije. To je više nego što bilo koje ljudskobiće može da doživi.

– Dobro si – podsetila ju je Stivi i zagrlila, a onda joj dodala maramicuda obriše nos.

– Izvini, čini mi se da ni sama nisam shvatala koliko sam potresena. Joši Matje... to je previše uzbuđenja za mene.

– Imaš prava da se potreseš – podsetila ju je Stivi. – Možeš da ustaneš i

da vrištiš ako želiš. Zaslužila si.Sestra je sklonila posuđe od ručka, a Kerol i Stivi su još neko vreme

sedele za kuhinjskim stolom. Onda joj je Stivi napravila čaj od vanile.– Trebalo bi da odeš kući – podsetila ju je Kerol. – Alan sigurno jedva

čeka da te vidi.– Dolazi po mene za pola sata. Javiću ti kako je prošlo. – Stivi je bila

nervozna i uzbuđena.– Samo vi uživajte. Ispričaćeš mi sutra. – Kerol je osećala krivicu što

joj oduzima toliko vremena. Stivi joj je oduvek pružala i više od onoga štobi se moglo nazvati uobičajenim, ili što spada u „dužnosti“. Davala je dušui telo za svoju poslodavku i svoj posao, više nego što bi bilo ko drugi toradio.

Stivi je otišla nakon pola sata, kada je Alan dvaput zatrubio ispredkuće, i dok je žurila ka vratima, Kerol joj je poželela sreću, a onda otišla uradnu sobu i gledala kroz prozor. Računar je bio spreman, ali bila je previšeumorna da bi mogla da radi. Već je bilo tri sata, što znači da je u Parizuponoć. Bila je iscrpljena.

Tog popodneva je izašla u vrt i telefonirala deci. Kloi je trebalo dastigne sutradan. Rekla je da ne može da dočeka da vidi majku. Kerol jehtela da je sačeka odmorna, ali je odlučila da legne po losanđeleskomvremenu, tako da je u krevet otišla tek u deset sati. Tada je u Parizu većbilo jutro. Zaspala je čim je spustila glavu na jastuk i ujutru se zapanjilakad je shvatila da je spavala do pola jedanaest. Probudila se kada je Stiviprovirila u njenu sobu široko se osmehujući.

– Jesi li budna?– Koliko je sati? Mora da sam spavala dvanaest ili trinaest sati. – Kerol

se protezala i zevala.– Bio ti je potreban san – rekla je Stivi dok je razmicala zavese. Kerol

je odmah primetila mali dijamant na njenoj levoj ruci.– Onda? – rekla je, pridižući se uz pospani osmeh. Bolela ju glava i

trebalo je da ode na zakazane preglede kod neurologa i neuropsihijatra.Radili su kao tim s pacijentima koji su pretrpeli povrede mozga.Pretpostavljala je da je glavobolja normalna pojava s obzirom navremensku razliku i let. Nije bila zabrinuta.

– Jesi li i dalje slobodna za Novu godinu? – upitala ju je Stivi, nemogavši da prikrije uzbuđenje, a Kerol se ozarila.

– Uradićeš to?– Hoću? – rekla je Stivi, pomalo uplašena, a onda ispružila ruku kako bi

Kerol pogledala prsten. Bio je to mali, ali izvanredan starinski dijamantskiprsten koji joj je divno stajao. Stivi je bila oduševljena, a Kerol je bilasrećna zbog nje. Zaslužila je svu sreću ovog sveta, zbog ljubavi i utehe kojuje pružala drugima, posebno svojoj poslodavki. – Krećemo za Las Vegasujutru, na dan dočeka Nove godine. Alan je rezervisao sobe u Belađu, zanas i za tebe.

– Doći ću. Sa zadovoljstvom. O bože, moramo da idemo u kupovinu.Treba ti venčanica. – Kerol je živnula kad je to izgovorila. Bila je uzbuđenazbog svoje prijateljice.

– Možemo da idemo s Kloi. Danas bi trebalo da se odmaraš. Juče siimala naporan dan.

Kerol je polako ustala iz kreveta. Osećala se bolje kada je popila šoljučaja i pojela tost. Stivi je otišla s njom kod lekara i usput su razgovarale ovenčanju. Neurolog je rekao da je sve u redu i da se ne napreže. Bio jeiznenađen kada je pogledao njen karton, i pročitao izveštaj iz Pariza.Doktorka mu je pripremila konačan izveštaj na engleskom.

– Vi ste prava srećnica – rekao joj je. Predvideo je da će narednih šestmeseci do godinu dana imati problema s pamćenjem, što su joj rekli i uParizu. Nije bila oduševljena lekarem, više joj se sviđala doktorka izPariza. Ali nije morala da dolazi na kontrolu narednih mesec dana. Ponovomora da ide na skener, samo da bi bili sigurni. Moraće da nastavi sfizikalnom terapijom.

Doktor koji je ostavio utisak i na Kerol i na Stivi bio je neuropsihijatarkoji je Kerol primio u istoj ordinaciji, odmah nakon neurologa. Bio jetemeljan, precizan, i veoma konkretan. Neuropsihijatar je bila žena, koja jekao sunčev zrak obasjala ambulantu kada je ušla da pregleda Kerol. Bila jekrhka poput vile, s krupnim plavim očima, pegicama i jarkocrvenom kosom.

Osmehnula se Kerol čim je ušla i predstavila se kao doktorka UnaO’Rurk. Bila je Irkinja u pravom smislu te reči i imala je jak akcenat. Sampogled na nju popravio je Kerol raspoloženje, a doktorka je doskakutala do

stola kao vila u svom belom mantilu, i nasmešila se dvema ženama koje susedele naspram nje. Stivi je bila uz Kerol kao moralna podrška, ali i da birekla detalje kojih se ona možda ne bi setila ili ih nije ni znala.

– Pa, čujem da ste malo leteli po pariskom tunelu. Svaka čast. Čitalasam o tome. Kako je bilo?

– Ne tako zabavno kao što zvuči – rekla je Kerol. – Imala sam drugeplanove kad sam krenula u Pariz. – Doktorka O’Rurk je onda pogledalanjen karton i prokomentarisala gubitak pamćenja. Želela je da zna kakva jesad situacija.

– Mnogo bolja – rekla je Kerol. – U početku je bilo veoma neobično.Nisam znala ko sam, ni ko su ljudi oko mene. Ničega se nisam sećala.

– A sada? – Svetloplave oči su videle sve. Toplo se osmehivala. Bio jeto detalj koji im je nedostajao u Parizu, ali Kerolin novi losanđeleskineuropsihijatar je pridavao značaj psihološkom faktoru, tako da je moralada je poseti bar još tri ili četiri puta, mada se dobro osećala.

– Pamćenje me mnogo bolje služi. I dalje imam praznine, ali ne mogu nida se uporede sa stanjem posle buđenja iz kome.

– Da li ste imali napade panike? Probleme sa spavanjem? Glavobolje?Neobično ponašanje? Depresije? – Kerol je na sve odgovorila odrečno, alije pomenula slabu glavobolju koju je imala tog jutra kad se probudila.Doktorka O’Rurk se složila s Kerol da je u odličnom stanju. – Rekla bih daste imali mnogo sreće, ako se tako može reći. Veoma je teško predvidetiposledice ovakve povrede mozga. Mozak je prava nepoznanica. Ponekadmislim da je ovo što mi radimo više umetnost nego nauka. Da li planirateda se vratite poslu?

– Ne zasad. Pišem knjigu. Mislila sam da od proleća počnem da čitamscenarije.

– Ne bih žurila na vašem mestu. Možda ćete još neko vreme bitiumorni. Ne preterujte. Telo će vam samo reći koliko može da izdrži, i možeda vam se obije o glavu ako budete preterivali. Ponovo bi mogli da sepojave problemi s pamćenjem. – Pomisao na to ostavila je snažan utisak naKerol, i Stivi ju je strogo pogledala. – Da li vas još nešto zanima? – pitalaje i sačekala Kerolin odgovor.

– Ne baš. Ponekad me uplaši pomisao da sam bila na ivici smrti. I dalje

imam noćne more.– To je normalno. – Kerol joj je onda ispričala da ju je u bolnici napao

preživeli bombaš koji se vratio da je ubije. – Izgleda da ste mnogo togapreturili preko glave, Kerol. Mislim da bi sada trebalo da se odmarate.Pružite sebi priliku da se oporavite od emotivnog šoka i fizičke traume.Svašta ste preživeli. Jeste li udati?

– Nisam, ja sam udovica. Moja deca i bivši muž dolaze za Božić. –Izgledala je srećno kada je to rekla i doktorka se nasmejala.

– Još neko?Kerol se osmehnula. – Obnovila sam staru ljubav u Parizu. Dolazi

odmah posle praznika.– Odlično. Uživajte, zaslužili ste.Neko vreme su sedele i razgovarale, a doktorka je predložila vežbe za

podsticanje pamćenja, što je zvučalo zanimljivo i zabavno. Doktorka je bilavesela, razdragana i puna života. Stivi i Kerol su to prokomentarisale kadasu izašle iz ordinacije.

– Ljupka je – primetila je Stivi.– I pametna – dodala je Kerol. – Sviđa mi se. – Imala je utisak da bi sve

mogla da je pita ako bi se dogodilo nešto neočekivano. Čak ju je pitala i dali sme da spava s Matjeom, a doktorka O’Rurk joj je odobrila i upozorila jeda koriste kondom, zbog čega je Kerol porumenela. Odavno nije morala dabrine o tome. Doktorka O’Rurk je, uz vragolast osmeh, prokomentarisala dajoj posle svega što je preživela samo treba da zakači neku polnu bolest.Kerol se složila i nasmejala, osećajući se kao devojčurak.

Osetila je olakšanje kada je izašla iz ordinacije zato što ima lekara skojim može da razgovara u slučaju da, sada kada se vratila kući, oseti nekeposledice nezgode. Ali zasad joj je dobro. Radovala se praznicima koje ćeprovesti s porodicom i Stivinom venčanju. Sve je zvučalo veoma zabavno.

Kerol je navaljivala da na povratku iz ordinacije svrate u Barniz dapotraže venčanicu za Stivi. Stivi je probala tri venčanice i zaljubila se već uprvu. Kerol joj je kupila kao svadbeni poklon, a u prizemlju su pronašlebele satenske manolo cipele. Haljina je bila dugačka i isticala je Stivinuveličanstvenu figuru. Udaće se u belom. Za Kerol su pronašle tamnozelenuhaljinu. Bila je kratka, bez bretela, smaragdno zelena. Rekla je da se oseća

kao mladina majka.Kloi je trebalo da stigne tek u sedam uveče, tako da su celo popodne

mogle da se vrzmaju po kući i pripreme se za njen dolazak. Stivi je trebaloda ode po nju, i u poslednjem trenutku, Kerol je odlučila da krene s njom.Pošle su u šest. Njen cvećar je u pet isporučio sasvim okićenunovogodišnju jelku i u kući se najednom osetio duh Božića.

Na putu do aerodroma ponovo su razgovarale o venčanju. Obe su bileuzbuđene.

– Ne mogu da verujem da ću to uraditi – rekla je stoti put tog dana, aKerol joj se osmehnula. Obe su znale da ispravno postupa i Kerol je toponovila. – Ne misliš da sam luda, zar ne? Šta ako ga omrznem za petgodina? – Stivi je bila u vrtlogu emocija.

– Nećeš, a ako se to desi, razgovaraćemo o tome tada. I ne, ne mislimda si luda. On je dobar čovek i voli te, a ti voliš njega. Da li je prihvatio danećete imati decu? – upitala je Kerol zabrinuto.

– Navodno jeste. Kaže da sam mu ja dovoljna.– U redu – rekla je Kerol.Kada su izašle iz automobila, zazvonio je Kerolin mobilni telefon. Bio je

to Matje. – Šta radiš? – upitao je razdraganim glasom.– Došla sam po Kloi na aerodrom. Danas sam bila kod lekara i kažu da

sam dobro. U povratku smo kupile venčanicu za Stivi. – Uživala je dok muje pričala šta je sve radila. Posle pariskog košmara, svaki trenutak jeizgledao kao dar s neba.

– Sad se već brinem. Preteruješ. Imaš li lekarsko odobrenje, ili bitrebalo da odmaraš?

U Parizu je bilo skoro četiri ujutru. Probudio se i odlučio da je pozove.Imao je utisak da je isuviše daleko od njega. Želeo je da joj čuje glas.Zvučala je uzbuđeno i mladalački.

– Rekao je da treba da dođem na kontrolu za mesec dana. – Kada je toizgovorila, najednom se setila vremena kada je nosila njegovo dete, i oteralaje tu misao iz glave. Bila je isuviše tužna. I tada je uvek želeo da čujelekarske izveštaje i ljubio ju je u stomak koji je rastao. Došao je s njom najedan pregled, da bi čuo bebine otkucaje srca. Prošli su mnogo togazajedno, posebno nakon pobačaja i kada mu je poginula ćerka. Povezivala

ih je zajednička prošlost, čak i sad.– Nedostaješ mi – ponovio je ono što je rekao i prethodnog dana.

Poslednjih petnaest godina nije bila deo njegovog života i sada kada sevratila, činilo mu se da dani bez nje nemaju kraja. Nije mogao da dočeka dadođe. Narednog dana je trebalo da ode na skijanje s decom i obećao je daće se javiti odande. Rekao je da mu je žao što ona ne ide s njima, iako nemože da skija. Nikada nije upoznala njegovu decu i želeo je da to ispravi.Znao je da će za nju to biti pomalo gorko iskustvo. Ona se radovala što ćeprovesti vreme sa svojom decom.

Kerol i Stivi su čekale da Kloi prođe carinsku kontrolu. Znala je da ćeStivi doći na aerodrom, ali se iznenadila kada je ugledala majku.

– Došla si? – rekla je iznenađeno, bacivši joj se u zagrljaj. – Smeš li toda radiš? Jesi li dobro? – Izgledala je zabrinuto, ali oduševljeno, a Kerol jebilo još draže što je došla. Vredelo je truda samo da bi videla Kloin izrazlica, oduševljen, uzbuđen i zahvalan. Uživala je u majčinoj ljubavi, a Kerolje upravo to i želela.

– Dobro sam. Danas sam bila kod lekara. Mogu da radim šta godpoželim, ali ne smem da preterujem. Ovo mi nije ličilo na preterivanje.Jedva sam čekala da te vidim – rekla je i zagrlila ćerku oko struka, a Stivije otišla po automobil. Kerol još uvek nije vozila i nije planirala da počne uskorije vreme. Lekari joj nisu preporučivali, a nije se osećala spremnom niza pritisak koji zahteva vožnja po Los Anđelesu.

Tri žene su ćaskale na putu do kuće i Kerol je ispričala o Stivinimplanovima za udaju. I Kloi je takođe oduševljena. Poznavala je Stivi gotovoceo život i volela je kao stariju sestru.

Stivi je otišla kada su stigle kući, a Kloi je sela s majkom u kuhinji.Spavala je u avionu tako da nije bila nimalo pospana. Kerol joj je napravilakajganu, a potom su pojele i sladoled. Bila je skoro ponoć kada su otišle ukrevet. Sutradan su otišle u božićnu kupovinu. Kerol nije kupila nijedanpoklon. Ostala su joj još dva dana da sve obavi. Te godine odlučila je daBožić bude skroman, ali lep.

Već narednog dana je kupila poklone za Džejsona, Stivi i decu, uBarnizu i Nimanu. Bile su na vratima kada ju je pozvao Majk Epelson.

– Vratila si se! Zašto mi se nisi javila? – Zvučao je povređeno.

– Nema ni dva dana da sam stigla – izvinjavala se. – A sinoć je došla iKloi.

– Zvao sam Ric pa su mi rekli da si se odjavila. Kako se osećaš? – Idalje je bio zabrinut za nju. Pre mesec dana smrt je pokucala na njena vrata.

– Sjajno. Malo sam umorna, ali to je normalno zbog vremenske razlike.Kako si ti, Majk?

– Zauzeto. Mrzim ovo doba godine. – Neko vreme su razgovarali osvemu i svačemu, a onda joj je rekao pravi razlog svog poziva. – Šta radišu septembru?

– Krećem na fakultet. Što? – zadirkivala ga je.– Zaista? – Zvučao je iznenađeno.– Ne. Otkud znam šta ću raditi sledećeg septembra? Srećna sam što

sam uopšte ovde. Malo je nedostajalo da ne budem. – Oboje su bili svesnida govori istinu.

– Ne pominji mi to. Znam – rekao je. I dalje je bila pod utiskom zbognjegovog dolaska u Pariz. Niko na njegovom mestu ne bi tek tako krenuo nadugo putovanje iz Los Anđelesa. – Pa, malecka, imam ulogu za tebe. I toodličnu. Ako ne prihvatiš ovaj film, dajem otkaz. – Rekao joj je imerežisera i ostalih zvezda koje će glumiti u filmu. Trebalo je da igra glavnuulogu s dvojicom velikih glumaca i jednom uglednom mladom glumicom.Bila bi glavna zvezda. Bio je to sjajan film s velikim budžetom, a radila bi srežiserom kojeg poznaje i voli. Nije mogla da veruje u ono što čuje.

– Jesi li ozbiljan?– Nego šta. Režiser u februaru počinje snimanje novog filma u Evropi.

Biće tamo do juna. Ovaj tvoj ne može da počne pre septembra. U avgustumora da završi postprodukciju prvog filma. Tako da bi imala vremena dazavršiš knjigu, ako se i dalje baviš time.

– Bavim se. Već radim na njoj. – Bila je oduševljena onim što joj jerekao.

– Jedan deo će se snimati u Evropi. U Londonu i Parizu. Ostatak u LosAnđelesu. Kako ti se čini?

– Kao stvoreno za mene. – Još uvek mu nije rekla za Matjea. Ali onošto joj je upravo ispričao savršeno se uklapalo u njene planove. Moći će daprovede vreme s Matjeom i u Parizu i u Los Anđelesu. London je bio samo

šlag na torti. Tamo će moći da bude s Kloi.– Poslaću ti scenario. Žele odgovor do kraja nedelje. Pored tebe, u igri

su još dve glumice koje bi ubile za ovu ulogu. Sutra ću ti poslati scenariopo kuriru. Pročitao sam ga sinoć i mislim da je sjajan. – Verovala mu je.Uvek joj je govorio istinu, a imali su slične sklonosti kad je reč oscenarijima.

– Odmah ću ga pročitati – obećala je Kerol.– Ozbiljno, kako se osećaš? Misliš li da ćeš biti spremna do tada? – I

dalje je zvučao zabrinuto.– Da. Svakim danom se osećam sve bolje. Ovdašnji lekari su mi rekli

da je sve u redu.– Ne preteruj – podsetio je, kao što je to učinio i Matje. Obojica su je

isuviše dobro poznavala. Uvek je preterivala, prosto je takva. Naporno jeradila. Bila je takva otkako je započela karijeru, mada je u poslednjihnekoliko godina usporila. Ali osetio je kako ponovo daje gas. Dovoljno seodmarala. – Kasnije ćeš zažaliti – upozorio ju je.

– Znam. Nisam toliko glupa. – Bila je više nego svesna svega što jepreživela i koliko ju je to iscrpelo. Trebalo joj je vremena da se oporavi.Ali još neko vreme nije planirala ništa ozbiljno. Može da se odmara i sMatjeom. Knjigu će pisati tempom koji joj bude odgovarao. Ostalo joj jejoš osam meseci do povratka na posao.

– Dobro, malecka, s ovim se vraćaš u igru. – Bio je oduševljen.– Izgleda da je tako. Jedva čekam da pročitam scenario.– Raspametićeš se – obećao je. – U suprotnom ću pojesti svoje cipele.

– Ulog je bio velik. Bio je krupan čovek i nosio je broj četrdeset osam.– Javiću ti se drugog dana Božića. – Sutradan je bio Badnji dan i

Džejson i Entoni je trebalo da stignu iz Njujorka.– Srećan Božić, Kerol – rekao je Majk, s knedlom u grlu. Nije mogao ni

da zamisli kako bi bilo da nje više nema, da svi tuguju za njom. Nije seusuđivao da misli na to. Bila bi to prava tragedija za njega i za mnogedruge.

– Srećan ti Božić, Majk – rekla je i prekinula vezu.Dok su večerale, ispričala je Kloi za scenario i videla kako se devojka

smrkla. Tada je prvi put shvatila koliko njena ćerka prezire njenu karijeru.

– Snimaćemo i u Londonu, ako pristanem. To bi bilo sjajno. Mogla bihda budem s tobom. Ti bi mogla da svratiš u Pariz kad budem tamo. –Kloino lice se ozarilo kada je to čula. Znala je koliko se njena majka trudi ito joj je mnogo značilo. Koliko god da je po Kloinom mišljenu zgrešila uprošlosti, sada pokušava da se iskupi.

– Hvala, mama. To bi bilo lepo.Večerale su same. Naručile su kinesku hranu koju je donela medicinska

sestra. Kerol nije želela da izgubi nijedan trenutak sa svojom ćerkom. Kloije te noći spavala u njenom krevetu i kikotale su se kao dve devojčice.Sutradan su otišle po Džejsona i Entonija na losanđeleski aerodrom. Zadivno čudo, Stivi je imala slobodan dan. Bio je Badnji dan i zaslužila ga je.Na posao je trebalo da se vrati drugog dana Božića.

Tog popodneva stigao je scenario od Majka. Ovlaš ga je prelistala izasad joj je izgledao sjajno, baš kao što joj je i obećao. Odlučila je da gapročita na Badnje veče, kada svi odu na spavanje. Ali već je bila gotovosasvim sigurna da će joj se svideti. Majk je bio u pravu. Ponudili su jojsjajnu ulogu. Ispričala je Matjeu sve preko telefona. Bio je uzbuđen. Znaoje da ona želi da se vrati poslu, a ovo je izgledalo kao savršena uloga zanju.

Entoni i Džejson su među prvima izašli iz aviona. Kloi ih je odvezlakući i pri povratku su svi govorili uglas. Kikotali su se i smejali iprepričavali doživljaje s prethodnih proslava Božića. Pomenuli su godinukada je Entoni slučajno oborio jelku. Tada su živeli u Njujorku, Entoni jeimao pet godina i pokušavao je da uhvati Deda Mraza dok se spušta nizdimnjak. Bilo je mnogo takvih priča koje su ganule Kerol i zabavile ostale.Sada se sećala gotovo svega.

Kada su stigli kući naručili su picu, a kada su deca otišla u svoje sobe,Džejson je došao u kuhinju da uzme piće i zatekao Kerol.

– Kako se zaista osećaš? – upitao je ozbiljno. Izgledala je bolje negoposlednji put kada su se videli, ali i dalje je bila bleda. Obavila je mnogotoga otkako se vratila kući. Znajući nju, možda i previše, pomislio je.

– Zapravo, dobro – rekla je, i sama iznenađena time.– Dobro si nas isprepadala – rekao je, misleći na bombaški napad i

njegove posledice. Bio je divan prema njoj i ona je i dalje bila ganuta

njegovim rečima.– I sebe sam dobro isprepadala. Nisam imala sreće, ali na kraju se sve

dobro završilo.– Jeste – rekao je, smešeći joj se. Neko vreme su razgovarali, a onda je

on otišao u krevet a Kerol je, pre nego što je otišla u svoju sobu, svratila i uradnu. Volela je to doba noći, kada se sve smiri. Oduvek ga je volela,posebno dok su deca bila mala. Bilo je to vreme kada je mogla da seposveti sebi. Bilo joj je potrebno.

Pogledala je na sat i videla da je tek prošla ponoć. U Francuskoj je bilodevet ujutru. Mogla je da pozove Matjea, čak je to i poželela u jednomtrenutku, da bi mu čestitala Božić. Ali nije to uradila. Sada imaju vremena,dovoljno, a on će uskoro doći u Los Anđeles. Bila je srećna što je ponovodeo njenog života. Bio je to neočekivan dar. Sedela je za svojim stolom,posmatrala računar, i pregledala poslednje beleške. Sada joj se sverazbistrilo i znala je šta želi da napiše.

Pogledala je u vrt, u osvetljenu fontanu i jezerce. Deca su kod kuće, usvojim sobama. Tu je i Džejson, dragi prijatelj i brat, kako ga je saddoživljavala. Njihov prelazak iz prošlosti u ovo što sada imaju prošao jeglatko. Trebalo je da snimi film. Stivi se udaje za nedelju dana. Preživela jeteroristički napad i vratilo joj se pamćenje. Kerol je sklopila oči i nemo sezahvalila Bogu na svemu što ima, a potom ih je ponovo otvorila iosmehnula se. Ima sve što je oduvek želela, čak i više od toga. I najbolje odsvega, ima samu sebe. Nije se kompromitovala. Nije se odrekla svojihideala i vrednosti, niti onoga što je njoj važno. Bila je iskrena prema sebi iprema onima koje voli. Pogledala je narukvicu koju joj je Matje poklonio iponovo pročitala posvetu. „Poštuj sebe“. To je i činila. Još uvek nije reklasvojoj porodici za Matjea. Ali reći će im kad za to dođe vreme. Znala je daće se Entoni u početku verovatno buniti, ali nadala se da će se s vremenomsmiriti. Ima pravo na svoje mišljenje. Brine se za nju. A ona ima pravo nasvoj život, pravo da odlučuje onako kako ona smatra da je najbolje.

– Šta to radiš? – čula je glas iza sebe. Bila je to Kloi, koja je stajala navratima u spavaćici. Opet je želela da spava u majčinom krevetu i Kerolnije imala ništa protiv. Prisetila se vremena kada je Kloi bila devojčica. Itada je volela da spava s majkom.

– Samo razmišljam – rekla je Kerol i okrenula se ka njoj uz osmeh.– O čemu?– O tome kako ove godine imam mnogo razloga da budem zahvalna.– I ja – rekla je Kloi nežno, a potom prišla da zagrli majku. – Veoma mi

je drago što si ovde. – A onda je otrčala u hodnik dugim, gracioznimnogama. – Hajde, mama, idemo u krevet.

– Važi, šefe – rekla je Kerol kada je isključila svetlo u kancelariji ipošla za ćerkom kroz hodnik, ka spavaćoj sobi. – Hvala ti – šapnula jeKerol, gledajući u nebo sa zahvalnim osmehom na licu. Ove godine ćezaista imati srećan Božić.

za balkandownload.org Thalia

1 Fr.: omanji, kružni prozori kakvi se najčešće nalaze u potkrovljima. (Prim.prev.)2 Fr.: bogato ukrašene drvene obloge za zidove. (Prim. prev.)3 Fr.: vrsta kolačića, „padobranci“. (Prim. prev.)4 Fr.: lakej. (Prim. prev.)5 Fr.: sotirana guščja džigerica. (Prim. prev.)6 Fr.: Srećan Božić. Volim te. (Prim. prev.)