9

POSTSTRUKTURALNA KRITIKA REALIZMA: TRI STRATEGIJE

Filip Ejdus

Uvod

Realizam je na!in mi"ljenja koji me#unarodnu politiku opisuje kao neprestanu borbu za mo$ koja se me#u dr%avama odvija u uslovima anarhije. Budu$i da se radi o teorijskoj paradigmi koja je nakon Drugog svetskog rata postala dominan-tan na!in razmi"ljanja kako me#u teoreti!arima tako i me#u prakti!arima me#u-narodne politike, sve ostale paradigme su svoje mesto pod suncem tra%ile upravo kroz kritiku realizma. Dugo je najsna%nija kritika realizma dolazila iz liberalnog kampa. Me#utim, po!etkom osamdesetih godina 20. veka, dolazi do razvoja novih, tzv. alternativnih paradigmi u me#unarodnim studijama koje su dovele u pitanje ne samo akademski i eti!ki kredibilitet realizma i liberalizma ve$ i njihove nau!no-&lozofske temelje. Najradikalnija kritika do"la je od onih istra%iva!a koji su svoje utemeljenje imali u kontinentalnoj &lozo&ji, a posebno u poststrukturalizmu.1 Nji-hov razorni napad na sve velike narative me#unarodnih studija opatuljastio je sve one razlike izme#u realista i liberala koje su do tada delovale nepremostivo. Nau!-ne diskusije koje su vodili neoliberali i neorealisti osamdesetih godina najednom

1 Kontinentalna &lozo&ja se odnosi na na!in &lozofskog mi"ljenja koji se tokom 19. i 20. veka razvi-jao na kontinentalnom delu Evrope. Nasuprot analiti!koj anglo-ameri!koj tradiciji fokusiranoj na formalnu logiku, kontinentalna &lozo&ja svoju pa%nju usmerava na svet iskustva. Me#u kontinen-talno-&lozofske pravce spadaju, izme#u ostalog, nema!ki idealizam, hermeneutika, fenomenologi-ja, kriti!ka teorija, marksizam, psihoanaliza, egzistencijalizam, strukturalizam i poststrukturalizam (Braidotti, 2010, vii – xii).

prijelom.indd 213 4/23/2013 9:12:07 AM

214 Realizam

su po!ele da li!e na “buru u !a"i vode”, odnosno na #u!nu raspravu koja je vo$ena u okviru ne samo jedinstvenog ve% i relativno sku!enog intelektualnog prostora. U po!etku su mnogi istaknuti predstavnici realizma i liberalizma poku"avali da uskrate poststrukturalistima nau!ni legitimitet pretvaraju%i ih time u svojevrsne akademske disidente. Me$utim, kraj Hladnog rata nije predstavljao tektonsku pro-menu samo u praksi ve% i u teoriji me$unarodne politike. “Jezi!ki obrt”, do koga je u &lozo&ji i dru"tvenoj teoriji do"lo po!etkom 20. veka, tokom osamdesetih godina po!eo je vr"iti svoj uticaj i na me$unarodne studije.2 Time je u ovoj akademskoj disciplini otvorena tre%a debata: izme$u re'ektivizma i racionalizma.3

Realizam je kao dominantna paradigma bio i ostao na posebno #estokom uda-ru re'ektivizma uop"te, a poststrukturalizma posebno. Zbog toga se !esto, poseb-no u ud#benicima iz oblasti me$unarodnih studija, realizam i poststrukturalizam predstavljaju kao dva radikalno suprostavljena teorijska pola. Me$utim, radi se o pojednostavljenom opisu koji zanemaruje mnoge dodirne i potencijalno plodo-tvorne ta!ke koje postoje izme$u ova dva pravca. U prvom poglavlju ovog rada najpre %e biti iznete osnovne ideje ‘poststrukturalnog obrta‘ u &lozo&ji, dru"tvenoj teoriji i me$unarodnim studijama. Na ovako postavljenoj podlozi bi%e u drugom poglavlju iznete tri strategije uz pomo% kojih su poststrukturalisti kritikovali rea-listi!ku teoriju me$unarodne politike. Prva je usmerena na dekonstrukciju mita o realizmu kao jedinstvene "kole mi"ljenja koja se progresivno i linearno razvija-la akumulacijom dr#avni!kog prakti!nog iskustva od Tukidida do Waltza. Druga strategija kritikovanja se usmerava ne toliko na poreklo realizma koliko na njegove politi!ke efekte. Tre%a strategija kritikovanja sastoji se u temeljnom raspakivanju klju!nih realisti!kih koncepata kao "to su dr#ava, suverenost, anarhija, mo% i naci-onalna bezbednost.

Poststrukturalni obrt

Poststrukturalizam je pokret nastao u okviru kontinentalne &lozo&je, pre svega lingvistike, tokom "ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u Francuskoj kao re-akcija na strukturalizam.4 Kao i strukturalisti, poststrukturalisti odbacuju ideju da

2 Jezi!ki obrt je termin koji obuhvata razvoj do koga je do"lo unutar kontinentalne &lozo&je tokom 20. Veka. Su"tinska ideja jezi!kog obrta sastoji se u tome da jezik nije samo re'eksija ili reprezenta-cija stvarnosti ve% njen konstitutivni deo (Rorty, 1992).

3 Prva debata je bila izme$u realista i liberala u me$uratnom periodu. Druga debata se vodila iz-me$u tradicionalista i biheviorista tokom "ezdesetih godina 20. veka. Tre%a debata izme$u racio-nalista i re'ektivista u me$unarodnim studijama je zapravo nastala “jezi!kim obrtom” u me$una-rodnim studijama. Re'ektivizam predstavlja etiketu kojom se #ele obuhvatiti svi oni pristupi koji isti!u zna!aj jezika za konstituisanje stvarnosti. Me$u njima su najradikalniji poststrukturalisti koji polaze od toga da “nema ni!ega izvan teksta” (Derrida, 1967, 227).

4 Strukturalizam je intelektualni pokret !iji se nastanak vezuje za delo Kurs op"te lingvistike "vajcar-skog lingviste Ferdinanda de Saussurea (Saussure, 1960). On u ovom delu iznosi tvrdnju po kojoj se jezik mo#e tretirati kao nasle$eni formalni sistem znakova !ije je zna!enje utvr$eno konvenci-

prijelom.indd 214 4/23/2013 9:12:07 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 215

jezik dobija zna!enje kroz referisanje na spoljni svet, ve" smatraju da se zna!enje proizvodi kroz proces referisanja unutar samog jezika. Me#utim, poststrukturali-sti napu$taju i strukturalisti!ku tvrdnju da postoji nekakva jezi!ka struktura koja proizvodi stabilno zna!enje. Prema poststrukturalistima, zna!enje je uvek nesta-bilno, zbog toga $to postoji nepremostivi jaz izme#u ozna!itelja i ozna!enog. Ia-ko se koreni ovakvog shvatanja mogu prona"i jo$ u delima Friedricha Nietzschea, poststrukturalni obrt je najpre potekao u Francuskoj tokom $ezdesetih i sedam-desetih godina 20. veka, i to u dekonstruktivisti!koj lingvistici Jacquesa Derride, knji%evnoj teoriji Rolanda Bartha i &lozo&ji Michela Foucaulta. Nakon toga, ovaj pokret je preveden na teren drugih disciplina dru$tvenih nauka, uklju!uju"i tu i politi!ke nauke i me#unarodne studije. Veoma je va%no ista"i da se ne radi o neka-kvom koherentnom teorijskom pravcu, ve" o heterogenoj grupi kriti!kih intelek-tualnih praksi poput na primer dekonstrukcije, genealogije ili analize diskursa koje za cilj imaju razumevanje “istorijske i kulturne usa#enosti subjekata” (Aradau/Van Munster, 2010, 73).

Poststrukturalizam se !esto naziva jo$ i postmodernizam.5 Ovaj termin popula-rizovao je Jean François Lyotard u svom delu Postmoderno stanje: izve!taj o znanju objavljenom 1979. godine. U ovom delu Lyotard tvrdi kako su zbog ubrzanog teh-nolo$kog razvoja veliki narativi o istini, tzv. metanarativi, postali neodr%ivi. Prema Lyotardu: “pojednostavljuju"i do krajnosti, de&nicija postmodernog je neverova-nje u metanarative” (Lyotard, 1984, xxiv). Kriti!ari optu%uju postmodernizam da predstavlja nihilisti!ki intelektualni poduhvat koji ne nudi nikakvu normativnu alternativu ve" samo razornu kritiku velikih prosvetiteljskih ideala kao $to su isti-na, razum, progres, sloboda, nauka ili dr%ava. Ova kritika samo naizgled mo%e delovati ispravno, budu"i da postmodernizam nije normativan pristup, kao $to je to na primer kriti!ka teorija. Ipak u nekom $irem smislu, posmodernisti odnosno poststrukturalisti uvek ukazuju na istori!nost i kulturnu zavisnost re%ima znanja kako bi otvorili prostor za eti!ku kritiku sa stanovi$ta onih koji su marginalni ili pot!injeni. Osim toga, radi se o analiti!kom okviru za razumevanje duha vremena u kome %ivimo. Kako tvrde postmodernisti, duh na$eg vremena je pro%et nihiliz-mom i relativizmom i u njemu je “objektivna stvarnost zamenjena tekstualno$"u (…) oblici proizvodnje oblicima informisanja (…) reprezentacija se stopila sa si-mulacijom (…) imperijalizam je ustupio mesto imperiji znakova” (Der Derian/Shapiro, 1989, x). U odbranu ovako shva"enog postmodernizma Anthony Burke prime"uje kako su “mo%da upravo positivisti i dr%avnici ti koji su ‘postmoderni’, dok su teoreti!ari samo usamljeni proroci na padini” (Burke, 2008, 360). Temeljna diskusija o postmodernizmu i “poststrukturalnom obrtu” u &lozo&ji i dru$tvenoj teoriji prevazilazi kako ciljeve tako i okvire ovog rada. Na ovom mestu va%no je

jom. Strukturalisti!ka logika je ubrzo primenjena i u drugim disciplinama dru$tvenih nauka poput antropologije, sociologije, psihologije, &lozo&je itd. U me#unarodnim studijama ima vi$e struk-turalisti!kih paradigmi, me#u kojima je najpoznatija strukturalni realizam, odnosno neorealizam (Waltz/Volc, 2008).

5 Ipak, postmodernizam je $iri termin koji obuhvata prakse ne samo u &lozo&ji i dru$tvenoj teoriji ve" i u umetnosti.

prijelom.indd 215 4/23/2013 9:12:07 AM

216 Realizam

osvrnuti se na na!in na koji poststrukturalisti razumeju nauku uop"te i me#una-rodne studije posebno. To $e nam pomo$i da u narednom poglavlju izdvojimo i jasnije sagledamo klju!ne poststrukturalne strategije kritikovanja realizma.

Poststrukturalizam i naukaPoststrukturalisti su veoma skepti!ni kada je u pitanju mogu$nost sticanja objek-tivnog nau!nog znanja. Po njihovom uverenju, nema !vrstih i neupitnih episte-molo"kih osnova za sticanje znanja na kojima bi bilo mogu$e utemeljiti nau!nu teoriju. Zbog toga se ovaj na!in mi"ljenja ponekad naziva i “antifundacionalizam”. Za razliku od drugih teorijskih paradigmi koje se me#usobno nadme$u u doka-zivanju toga koja je od njih bli%a “objektivnoj stvarnosti”, poststrukturalisti su pre svega zainteresovani da poka%u zbog !ega odre#ena teorija ima dominantan ili marginalni status u nekom istorijskom trenutku ili kulturnom okru%enju. Zbog toga poststrukturalizam ne predstavlja nekakvu novu teorijsku paradigmu ve$ pre antiparadigmu. On je pre svega intelektualna strategija za razumevanje toga ka-ko se formira re%im istine i u kakvom se odnosu nalaze znanje i mo$. Za razliku od drugih teorijskih paradigmi koje poku"avaju na neki na!in da teorizuju isto-riju, poststrukturalisti %ele da istorizuju teoriju. Drugim re!ima, umesto da po-nude jo" jedan model za razumevanje sveta, oni istorijski obja"njavaju igre mo$i koje se nalaze u pozadini procesa uzajamnog konstituisanja savremenih subjekta i re%ima znanja o svetu. Ovaj se proces, prema poststrukturalistima, uvek odvija uz marginalizaciju, prigu"ivanje, potapanje i !esto zaborav alternativnih diskursa. Kako dominantni tako i alternativni diskursi uvek su deo intertekstualne mre%e koja nikada nije stabilna ili dovr"ena i koju je kao takvu potrebno kriti!ki i istorij-ski istra%ivati. Ovim postupkom, poststrukturalisti ne postavljaju novu “istinu” ili “paradigmu” na pijedestal teorijskog mi"ljenja. Umesto toga, oni nastoje da proble-matizuju osnovne pretpostavke na kojima re%imi istine po!ivaju. Uznemiravanjem postoje$ih stajali"ta i ukazivanjem na nestabilnost njihovih misti&kovanih osnova poststrukturalisti razotkrivaju njihovo zamagljeno, a neretko i prljavo, nisko pore-klo (Foucault, 2003a).

Poststrukturalizam u me!unarodnim studijamaPoststrukturalizam je u me#unarodne studije po!eo da pristi%e po!etkom osamde-setih godina. Me#u prvim autorima koji su prevodili jezik kontinentalne &lozo&je na teren globalne politike bili su Richard Ashley, James Der Derian, Simon Dalby, R. B. J. Walker, William E. Connolly, Michael Shapiro, Bradley S. Klein i drugi (Ahsley, 1981, 1984; Walker, 1987; Der Derian/Shapiro, 1989; Walker, 1995; Klein, 1994). Svim ovim autorima je zajedni!ko to da su problematizovali osnovne pret-postavke na kojima su po!ivale tada"nje akademske debate o me#unarodnoj politi-ci. Sve "to je uzimano zdravo za gotovo oni su doveli u pitanje, a sve "to je delovalo prirodno i samorazumljivo oni su u!inili stranim i upitnim. Me#utim oni to nisu radili tako "to bi u potpunosti napu"tali tradicionalne autore i koncepte me#una-rodnih studija i uvodili neke nove. Naprotiv, poststrukturalisti su se ba" uhvatili u

prijelom.indd 216 4/23/2013 9:12:07 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 217

ko!tac sa klasi"nim autorima, intelektualnom tradicijom i uvre#enim konceptima discipline kako bi poremetili i problematizovali usvojena stajali!ta i interpretacije. O!trica njihove kritike tra#ila je i produbljivala pukotine unutar paradigmatskog diskursa i skidala sa njega pla!t monolitnosti u cilju otklju"avanja kreativnih po-tencijala neizvesnosti, mno!tva i razlike.

Pripadnici tradicionalnih !kola mi!ljenja u me$unarodnim studijama, pre svega realisti i liberali, tokom osamdesetih godina uglavnom su izbegavali da po-ststrukturalnim raspravama priznaju nau"ni status. Izme$u jednih i drugih nije postojala ozbiljna diskusija. Prvo zna"ajno priznanje u"inio je poznati liberal i ta-da!nji predsednik Udru#enja za me$unarodne studije (eng. ISA) Robert Keohane. U svom "uvenom obra%anju godi!njoj konferenciji ISA odr#anoj u martu 1988. godine on je podelio "itavu disciplinu na dva kampa: racionalisti!ki i re"ektivisti!ki (Keohane, 1988). Uprkos razlikama koje me$u njima postoje, ono !to je prema Ke-ohaneu svim re&ektivistima zajedni"ko to je uverenje da na"in na koji ljudi razmi-!ljaju o me$unarodnoj politici nije samo reprezentacija ili re&eksija stvarnosti ve% njen konstitutivni deo i da se zbog toga jezik mora pa#ljivo izu"avati. Ipak, Keoha-ne je u svom obra%anju naveo da re&ektivisti moraju u budu%nosti razvijati teorije koje se mogu empirijski testirati. Jedino tako oni mogu stvoriti kredibilnu alterna-tivu racionalisti"kim paradigmama me$unarodnih odnosa (Ibid., 393).

Ve% slede%e godine, poststrukturalisti, koji su do tada svoje radove objavljivali u uglednim nau"nim "asopisima, svoje ideje su po prvi put objavili u jednom zbor-niku radova. To je bila knjiga Me#unarodni-me#utekstualni odnosi: postmoderno !itanje svetske politike objavljena 1989. godine (Der Derian/Shapiro 1989). Ovo delo predstavlja prekretnicu budu%i da su po prvi put brojni poststrukturalni mi-slioci me$unarodnih studija svoje ideje predstavili na jednom mestu. Ovim je raci-onalisti"ko-re&ektivisti"ki front bio u potpunosti otvoren, a napori da se disciplina me$unarodnih studija za!titi od re&ektivizma, posebno od njenih najradikalnijih oblika, postali su jo! u"estaliji. Tako je poststrukturalizam optu#ivan za “meta br-bljanje”, “lo!u nauku”, “relativizam” kao i za izbegavanje empirijskog dokazivanja sopstvenih iskaza (Campbell, 1998, 210, Burke, 2008, 370). Stephen Walt, "uveni teoreti"ar realizma, je na primer u svom prikazu razvoja studija bezbednosti kao poddiscipline me$unarodnih studija napisao slede%e:

“Studije bezbednosti moraju biti na oprezu od kontraproduktivnih skretanja koja su zavela druge oblasti me$unarodnih studija, pre svega ‘post-modernog’ pristupa me$unarodnim odnosima […] pitanja rata i mira su suvi!e va#na za ovu oblast da bi bila prepu!tena preop!irnom i samo-povladljivom diskusu razvedenom od stvarnog sveta” (Walt, 1991, 223).

Sve je ovo dovelo do toga da poststrukturalizam dobije status disidentskog po-kreta unutar ove akademske discipline. Tako je i ugledni "asopis International Stu-dies Quarterly 1990. godine objavio specijalno izdanje (Vol. 34, No. 3) na temu: “Govor jezikom egzila: disidentstvo u me$unarodnim studijama”. Ba! kao !to je iznova iscrtavala granicu izme$u unutra!njeg i spolja!njeg domena kako bi se le-gitimizovala, disciplina me$unarodnih studija je po"ela da iscrtava granicu izme-$u “nau"nih” i “nenau"nih” pristupa. Logocentri"na taksonomska podela na do-minatne/tradicionalne/racionalisti"ke pristupe sa jedne i podre$ene/alternativne/

prijelom.indd 217 4/23/2013 9:12:07 AM

218 Realizam

re!ektivisti"ke pristupe sa druge strane je po"ela sve vi#e da se odoma$uje u sila-busima i ud%benicima iz me&unarodnih studija. U ovom imaginarnom poretku discipline, realizam i poststrukturalizam su zauzeli mesta na njegovim krajnjim polovima. Stvoren je utisak kako je unutar discipline uspostavljena nekakva hije-rarhija na "ijem “vrhu” se nalazi politi"ki i nau"no relevantni realizam dok je na “dnu” poststrukturalizam, razveden kako od stvarnog sveta tako i od “ozbiljne na-uke”. U narednom delu teksta bi$e uznemirena ova uvre%ena slika time #to $e pored ukazivanja na temeljna razila%enja izme&u dva na"ina razmi#ljanja tako&e biti raz-motrene i njihove "esto zaboravljane dodirne ta"ke. Ru#enjem #tetnog zida koji je izgra&en izme&u realizma i poststrukturalizma, otvara se potencijalno veoma plo-dotvorna i prili"no nenaseljena istra%iva"ka teritorija koju je Ole Vejver (Wæver) nazvao “poststrukturalnim realizmom”.

Tri poststrukturalne strategije

Od po"etka osamdesetih godina, kada je poststrukturalizam po"eo da ulazi u me-&unarodne studije, na njegovoj meti se na#ao realizam. On je bio prirodna meta kao re%im znanja, kao intelektualna tradicija i kao paradigma dominantna kako me&u teoreti"arima me&unarodnih odnosa tako i me&u politi"kim odlu"iocima. Poststrukturalisti su od tada razvili barem tri strategije kritikovanja realizma. U narednom delu teksta svakoj od ovih strategija bi$e posve$ena du%na pa%nja.

Realizam kao heterogena paradigma i “nedovr!en posao” Prva kriti"ka strategija poststrukturalne kritike ima za cilj razotkrivanje iluzije homogenosti realisti"ke tradicije. Naime, umesto da kritikuju realizam kao takav, poststrukturalisti odbacuju pretpostavku o tome da uop#te postoji realizam kao koherentna nau"na paradigma. Njihova je dakle namera od samog po"etka bila u tome da uznemire dominantni diskurs kojim je realizam prikazivan kao jedin-stvena intelektulalna tradicija, "iji se anti"ki koreni nalaze u delu Tukidida, i ko-ja je savremenu i najsavr#eniju nau"nu inkarnaciju do%ivela u delima Kennetha Waltza i drugih strukturalnih realista. U ponovnom "itanju protorealista kao #to su Machiavelli ili Hobbes ili klasi"nih realista poput Johna Herza ili Hansa Mor-genthaua, poststrukturalisti su pronalazili ideje koje se nisu uklapale u dominantni neorealisti"ki diskurs o me&unarodnoj politici. Na taj na"in, poststrukturalisti su nastojali da poka%u da je savremeni diskurs o realizmu kao o unisonoj intelektu-alnoj tradiciji mi#ljenja o me&unarodnoj politici, a koja proisti"e iz nekakve van-vremenske mudrosti dr%avnika, zapravo mit koji je slu%io “nau"noj” legitimizaciji ideologije politike sile. Oni su zainteresovani da genealo#ki oktriju “skrivenu isto-riju realizma” (Molloy, 2006). Tako na primer Richard Ashley u svom pionirskom tekstu “Politi"ki realizam i ljudski interesi” iz 1981. godine pi#e: “Ta"ka od koje po-lazim jeste ispitivanje same realisti"ke tradicije. Moje stanovi#te ne tretira realizam kao zavr#enu, homogenu tradiciju koju je mogu$e opisati terminima ‘esencijalnih’ koncepata i tvrdnji putem kojih on ‘razume’ svet” (Ashley, 1981, 206). On unu-

prijelom.indd 218 4/23/2013 9:12:07 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 219

tar tog realizma, shva!enog kao “nedovr"en posao”, razlikuje “prakti#ni realizam” i “tehni#ki realizam”. Prakti#ni realizam ima za cilj “destilovanje razumevanja prak-ti#nog konsenzusa” me$u dr%avnicima (Ibid., 211). Prakti#ni je realizam stoga po prirodi hermeneuti#ki i ima emancipacijski potencijal. Ovo je realizam klasi#nih realista. Sa druge strane, Ashley razlikuje “tehni#ki realizam” neorealista. Njihov cilj nije intersubjektivno razumevanje ve! obja"njenje univerzalnih zakonitosti, a sve u cilju “tehni#ke kontrole nad objekti&kovanom sredinom” (Ibid., 210).

Ashley je jo" razorniju kritiku izneo u tekstu “Siroma"tvo neorealizma” koji je objavljen 1984. godine.6 U ovom tekstu on neorealizam naziva “karikaturom na-uke” i totalitarnim ideolo"kim konstruktom koji predstavlja “apologiju za status quo i opravdanje za dominaciju“(Ashley, 1984, 257). Ashley posebno kritikuje eta-tizam, utilitarizam, pozitivizam i strukturalizam neorealizma kao i njegovo pot-puno ignorisanje zna#aja procesa, prakse, mo!i i politike (Ibid., 258). Umesto da problematizuje i obja"njava tragediju me$unarodne politike, neorealizam je prema Ashleyu naturalizuje, a anarhiju prikazuje vanistorijskom “dijaboli#kom ma"inom” koja sama sebe reprodukuje. Od ovog neorealisti#kog “sazve%$a gre"aka” Ashley poku"ava da spasi one zaboravljene uvide do kojih su do"li klasi#ni realisti. Radi se o prakti#nom znanju koje proisti#e iz iskustva kompetentnih dr%avnika. To se pre svega odnosi na socijalno shvatanje mo!i koje je mnogo bogatije od mo!i kao materijalne sposobnosti, kako je shvataju strukturalni realisti. Klasi#ni realizam, prema Ashleyu, nudi prakti#no intersubjektivno razumevanje dr%avnika koji u#e-stvuju u bezbednosnoj dilemi i ravnote%i snaga. Ipak zbog toga "to predstavlja ide-olo"ki aparat globalne zajednice profesionalnih dr%avnika, klasi#nom realizmu po njegovom sudu nedostaje kriti#ki odnos prema tragi#noj tradiciji u koju je organ-ski uronjen. Ahsley je ovim tekstom izvr"io disekciju realisti#ke paradigme kroz odvajanje njenih vitalnih delova (klasi#ni realizam) od onih elemenata koji one-mogu!avaju kriti#ku diskusiju (neorealizam).

Na sli#an na#in je Rob Walker pokazao da realizam nije koherentna "kola mi-"ljenja ve! “#vor istorijski konstituisanih tenzija i kontradikcija” (Walker, 1987, 65). On to #ini ukazivanjem na dijametralno suprotno shvatanje odnosa politike i vre-mena kod dva protorealisti#ka mislioca. Dok je kod Machiavellija prisutno mo-derno i istori#no shvatanje politike kroz vreme, 'omas Hobbes ima srednjovekov-no i univerzalisti#ko shvatanje politike izvan vremena (Ibid., 37). Sa jedne strane, Machiavellijev realista je onaj koji se prilago$ava vremenu u kome %ivi i deluje po pisanim i nepisanim pravilima koje njegova objektivna realnost nala%e. Sa druge strane, Hobbesovski realista je onaj koji se prilago$ava vanvremenskim imperati-vima politike. Postavlja se stoga pitanje da li su se pravila me$unarodne politike izmenila od 16. veka i ukoliko jesu kakve bi savete vladalac na po#etku 21. veka do-bio od Machiavellia, a kakve od Hobbesa? Prema Walkerovom tuma#enju, Machia-vellijevi stavovi bi verovatno bili dosta druga#iji od onih koje savremeni realisti, vo$eni idejom o “ve#nom vra!anju istog” nude dr%avnicima?

6 Iako je nekoliko drugih kriti#ara ranije upotrebilo termin “neorealizam”, on je popularizovan tek nakon ovog Ashleyevog teksta objavljenog u uglednom #asopisu International Organization.

prijelom.indd 219 4/23/2013 9:12:08 AM

220 Realizam

Osim ovog uvida, Walker tako!e dovodi u pitanje i tvrdnju prema kojoj rea-lizam predstavlja “tradiciju” u me!unarodnim odnosima.7 Realisti"ka paradigma zasnovana je, kako Walker tvrdi, na negaciji politi"ke teorije koja je jo# od anti"ke politi"ke $lozo$je bila zainteresovana za postizanje bolje %ivota unutar zajednice. Sva ona pravila i na"ela koja postoje unutar politi"ke zajednice, a to su hijerarhi-ja, mir, izvesnost i solidarnost, prema realisti"koj paradigmi ne va%e u odnosima izme!u politi"kih zajednica. Me!unarodne odnose karakteri#e anarhija, rat, nei-zvesnost i borba za mo&. Stoga, kako Walker pokazuje, idealisti"ka paradigma je ta koja zapravo predstavlja tradiciju u odnosu na koju je izgra!en politi"ki realizam kao njena negacija.

Realizam kao konstitutivni deo me!unarodne politikeDruga strategija poststrukturalnog kritikovanja realizma svodi se na re'eksiju o realizmu ne kao nau"noj teoriji koja opisuje i obja#njava me!unarodno-politi"ku realnost ve& kao ideologiji koja je sastavni deo ove realnosti. Naime, realisti, kako klasi"ni tako i strukturalni, tvrde kako njihove “nau"ne” teorije opisuju ve"ite isti-ne me!unarodno-politi"ke realnosti. Za klasi"ne realiste, uzroci ove realnosti se nalaze u iskvarenoj ljudskoj prirodi koju karakteri#e volja za mo& (lat. animus do-minandi), dok je “za strukturalne realiste uzrok tragedije me!unarodne politike u nepostojanju svetske vlade”. Poststrukturalisti, kao #to je to bilo re"i ranije, polaze od pretpostavke da jezik i znanje nisu samo re'eksija stvarnosti ve& njen konsti-tutivni deo. U skladu sa tim, i realisti"ka je “nau"na” teorija zapravo konstitutivni deo stvarnosti koju navodno “objektivno” izu"ava. Drugim re"ima, realisti"ka pa-radigma prema opisuje ali i generi#e me!unarodno-politi"ku realnost. Kako pi#e Walker, “Teorije me!unarodnih odnosa”, uklju"uju&i tu i realizam, “vi#e su inte-resantne kao aspekti savremene svetske politike koji treba da se objasne nego kao obja#njenja savremene svetske politike” (Walker, 1995, 6).

Slede&i ovakvu logiku, Gim George na primer pokazuje kako je dugi telegram Georgea Kennana iz 1946. godine imao klju"nu ulogu u postavljanju intelektualne infrastrukture Hladnog rata (George, 1994). George postavlja pitanje da li bi od-nosi izme!u SAD i SSSR postali tako antagonizovani da su oni koji su oblikovali strate#ko mi#ljenje u prvim posleratnim godinama napravili druga"iju, manje ma-nihejsku dijagnozu sveta u nastajanju. Sli"an postupak je primenio i Bradley Klein, samo ne na realizam kao takav ve& na strate#ke studije, pod-disciplinu me!una-rodnih studija koja je bila pod ogromnim uticajem realizma. U svom delu Strate"ke studije i svetski poredak Klein kritikuje ovu disciplinu da je rei$kovala koncepte kao #to su me!unarodni sistem, ravnote%a snaga, bezbednost, nuklearno odvra&anje i druge. Ne radi se, kako tvrdi Klein, o “primordijalnim datostima”, ve& o “socijalnim praksama” koje imaju svoju istoriju i svoje politi"ke efekte (Klein, 1994). Inspirisan Foucaultovim genealo#kim metodom, Klein se zanimao za to kako su se istorij-

7 Da se realizam i dalje tretira kao tradicija u odnosu na koju se razvijaju ostale paradigme, jasno se vidi i iz "injenice da je urednik ovu ediciju re#io zapo"eti upravo ud%benikom o realizmu.

prijelom.indd 220 4/23/2013 9:12:08 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 221

ski razvijali akademski jezik o strate!kom nasilju kao i dru!tvene prakse koje su iz ovog jezika proizilazile. On zaklju"uje da su se strate!ke studije razvijale sa ciljem da se organizovano nasilje pomiri sa liberalnim diskursom o civilnom dru!tvu. To je u"injeno time !to je nasilje konstituisano kao racionalan, prihvatljiv i neizbe#an na"in no!enja sa drugo!$u, anarhijom i neizve!no$u koje poti"u iz me%unarodne oblasti. Kako pi!e Klein “strate!ko nasilje je pozvano da posreduje u odnosima, patrolira granicama, nazdire protivnika i ka#njava njegovu agresiju” (Ibid., 6). Ta-ko shva$ene, strate!ke studije i realpoliti"ka paradigma nisu vi!e hladna analiti"ka alatka nau"nika koji nepristrasno i objektivno obja!njavaju kako svet funkcioni!e ve$ “visoko politizovano upra#njavanje mo$i kroz diskurs koji sam po sebi ispisuje svet” (Ibid., 36).

Na sli"an na"in realizam u me%unarodnim studijama kritikuju i oni mislioci u okviru poststrukturalnog pokreta koji se oslanjaju na postkolonijalnu intelektu-alnu tradiciju (Fanon, 1973; Said, 2008; Spivak, 2003). Radi se o literaturi koja se izdvaja po tome !to hegemonisti"ke diskurse Zapada, uklju"uju$i tu i realizam u me%unarodnim odnosima, kritikuje kao nasle%e kolonijalizma. Cilj njihove kriti-ke je dekonstrukcija hegemonisti"kog diskursa kako bi se otvorio prostor za per-spektivu onih koji su pot"injeni (eng. Subalterns). Iz ove perspektive, realizam je nastao u cilju akademske legitimizacije me%unarodno-politi"kog iskustva Zapada. Kao takav, on se nalazi u potpunom raskoraku sa politi"kim realnostima dekolo-nijalizovanog Tre$eg sveta. Primera radi, u ve$ini afri"kih dr#ava, pojam suverene dr#ave koja poseduje weberovski monopol nad legitimnom primenom sile nad "i-tavom svojom teritorijom, predstavlja misaonu imenicu koja samo postoji na papi-ru. Suverenost se u ovim dr#avama svodi na stolicu u Ujedinjenim nacijama i do-se#e najvi!e nekoliko desetina kilometara od njihovih prestonica. U Tre$em svetu, ili da upotrebimo politi"ki korektniji izraz - u zemljama u razvoju - zamagljuju se do neprepoznatljivosti sve one binarne opozicije koje analiti"ki organizuju real-politi"ku paradigmu poput unutra!nje/spolja!nje, rat/mir, sopstvo/drugost i hije-rarhija/anarhija. Zbog toga postkolonijalni mislioci predla#u napu!tanje atinskog “hegemonskog realizma” u korist meljanskog “realizma podre%enih” (Ayoob, 1995, 2002; Barkawi/La&ey, 2006).

Dekonstrukcija centralnih realisti!kih koncepataTre$a strategija koju poststrukturalisti upotrebljavaju za kritiku realizma jeste dekon-strukcija njegovih klju"nih koncepata poput mo$i, dr#ave, suverenosti i bezbednosti. Realisti ove pojmove uzimaju zdravo za gotovo, kao neupitne datosti. Poststruktura-listi se hvataju sa njima u ko!tac tako !to pokazuju njihovu istori"nost i zavisnost od kulturnog konteksta sa ciljem njihove derei'kacije i denaturalizacije. Poststrukturali-sti ne poku!avaju da napuste ili prevazi%u ove koncepte tako !to bi ponudili nekakve nove fundamente na kojima bi trebalo zasnovati me%unarodnu politiku.8 Umesto toga, postrukturalisti pozivaju na to da se ovi koncepti ozbiljnije shvate.

8 Tako ne!to "ini kriti"ka teorija na primer sa konceptom ljudske bezbednosti.

prijelom.indd 221 4/23/2013 9:12:08 AM

222 Realizam

Dr!ava je centralni koncept realisti!ke paradigme. Me"utim, poststrukturali-sti ukazuju koliko zapanjuju#e malo pa$nje realisti posve#uju razumevanju dr$ave (Walker, 1989, 42). Ona se u realisti!koj paradigmi gotovo bez izuzetaka shvata kao neproblemati!no jedinstvo (Ashley, 1984, 238). Realizam polazi od pretpo-stavke o dr$avocentri!nosti me"unarodne politike, ali ne posve#uje pa$nju tome kako je ovaj konstrukt istorijski nastao i kakav ga re$im znanja stvara i odr$ava. Za razliku od liberala i kriti!ke teorije, koji smatraju da je previ%e pa$nje posve#eno dr$avi, poststrukturalisti usmeravaju jo% ja!i fokus na dr$avu. Kao %to pi%e Walker, realizmu zapravo nedostaje teorija dr$ave (Walker, 1987, 78). Da paradoks bude ve#i, %to je realizam kao paradigma bio “nau!niji”, to je manje pa$nje posve#ivano dr$avi. Siroma%no shvatanje dr$ave kao unitarne jedinice bez ikakve istorijske spe-ci&!nosti strukturalni realisti pripisuju elegantnosti i jednostavnosti svoje teorije. Suverenost za njih predstavlja vanvremensku i neproblemati!nu kategoriju. Me"u-tim, poststrukturalisti kritikuju ovakve tvrdnje i ukazuju da su dr$ava i suverenost istorijski zavisni i promenljivi konstrukti. Jens Bartelson na primer umesto pitanja %ta je suverenost postavlja pitanje kako je evoluiralo znanje o suverenosti i kako je ovo znanje konstituisalo me"unarodno-politi!ki sistem (Bartelson, 1995). Za razliku od realista, koji dr$avu tretiraju kao neproblemati!nu varijablu u me"una-rodnoj politici, on pokazuje da se zapravo radi o jednom istorijski promenljivom i vi%ezna!nom pojmu.

Na sli!nom tragu, i drugi poststrukturalisti problematizuju razliku izme"u unutra%njeg i spolja%njeg koju realisti, ali i liberali, uzimaju zdravo za gotovo. Bez referisanja na anarhiju u me"udr$avnim odnosima, u kojoj nema morala i zajed-nice, te%ko da bi uop%te bilo mogu#e zamisliti ideal poretka i dobrog $ivota unutar dr$ave (Walker, 1995). Suverena dr$ava je u tom smislu kontruisana kao granica izme"u razumnog pojedinca i njegove ure"ene zajednice sa jedne strane i destruk-tivnog potencijala haosa i drugosti sa druge strane. Ona je zapravo zami%ljena kao instrument koji razumnom pojedincu slu$i za upravljanje neizve%no%#u (Ashley, 1989).

Mo" je jo% jedan centralni realisti!ki koncept koji poststrukturalisti produbljuju i problematizuju. Osniva! neorealisti!ke misli Kenneth Waltz pi%e da:

“ekonomske, vojne i druge sposobnosti dr$ava ne mogu stoga biti odvajane po sek-torima i vrednovane odvojeno. Dr$ave ne dolaze do vrha zato %to se isti!u na jedan ili na drugi na!in. Mesto koje #e dr$ave zauzimati zavisi od rezultata koje one bele$e po pitanju svih navedenih stavki: veli!ine stanovni%tva, teritorije, opremljenosti re-sursima, ekonomske sposobnosti, vojne snage, politi!ke stabilnosti i ve%tine” (Volc/Waltz, 2008, 145).

Na sli!an na!in mo# de&ni%e i ofanzivni realista John Mearsheimer koji sma-tra da mo# “ne predstavlja ni%ta vi%e nego odre"ena dobra ili materijalna bogat-stva koja dr$ava ima na raspolaganju” (Mearsheimer, 2009, 89). Poststrukturalisti kritikuju ovakvo nesocijalno shvatanje mo#i koje “postoji nezavisno od znanja ili volje aktera” (Ashley, 1984, 244). Oni isti!u da mo# nije instrument ve# odnos. Me"utim, oni idu jo% dalje od toga time %to isti!u produktivni aspekt mo#i koji se odnosi na socijalno-difuznu proizvodnju subjektivnosti u sistemu zna!enja i obe-le$avanja. (Barnett/Duvall, 2005). Njihova se razmatranja u velikoj meri oslanjaju

prijelom.indd 222 4/23/2013 9:12:08 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 223

na Foucaultovu teoriju mo!i. On razlikuje tri oblika mo!i: dominaciju, suverenost i upravljanje (fr. gouvernmentalité). Dok je dominacija odnos u kome je nedvosmile-no to ko je dominatan, a ko podre"en, suverenost je strate#ka igra izme"u na$elno ravnopravnih subjekata. Izme"u ova dva oblika mo!i nalazi se tre!i oblik mo!i, a to je upravljanje koje se odnosi na skup institucija, praksi i znanja koji slu%e za sa-mokontrolu (Foucault, 2003b, 229-50).

Inspirisani Foucaultom teorijom mo!i, Iver Neumann i Ole Jacob Sending uka-zuju da realisti$ko shvatanje mo!i kao instrumenta u rukama dr%ava nije dovoljno za razumevanje me"unarodnih odnosa u vreme globalizacije (Neumann/Sending, 2010). Me"utim, oni kritikuju i liberalnu veru u to da su dr%ava, pa samim tim na neki na$in i razmatranje mo!i u savremenom svetu izgubili na zna$aju. Umesto toga, Neumann i Sending iznose tezu prema kojoj su dr%ave i dalje centralni ak-teri me"unarodnih odnosa, ali da se na$in na koji one danas upravljaju radikalno menja. Umesto direktnog vladanja putem dominacije i suverenosti, dr%ave u sa-vremenom svetu, ne samo unutar svojih granica ve! i izvan njih, sve vi#e “uprav-ljaju na daljinu” putem raznih nedr%avnih institucija, praksi i autonomnih re%ima znanja. Gra"ansko dru#tvo i me"unarodne organizacije sve vi#e se rede&ni#u tako #to od pasivnih objekata upravljanja postaju subjekti upravljanja (Ibid., 115). Jedan od primera koji Neumann i Sending izu$avaju je proces zabrane protivpe#adijskih mina. Nasuprot #iroko uvre%enom liberalnom mi#ljenju da su nevladine organiza-cije i dru#tveni pokreti uspeli da privole suverene dr%ave da protivpe#adijske mine stave van me"unarodnog prava (primerice, Sporazum iz Ottawe, 1997), Neumann i Sending pokazuju kako su u pozadini ovog procesa zapravo bile vlade Norve#ke i Kanade. Me"utim, ovi autori na taj na$in ne vra!aju analizu na realisti$ku pola-znu ta$ku prema kojoj su NVO i me"unarodne organizacije ili bezna$ajni akteri ili puki intrumenti u rukama mo!nih dr%ava. Umesto toga, Neumann i Sending pokazuju kako se racionalnost upravljanja menja tako da danas sve vi#e nedr%avni akteri, kao preduzetnici znanja i autonomni subjekti, postaju sve zna$ajniji upravi-telji nastaju!e globalne politi$ke zajednice.

Nacionalna bezbednost je jo# jedan koncept koji realisti tretiraju kao central-ni aspekt me"unarodne politike, a kome su poststrukturalisti posvetili posebnu pa%nju. Realisti dr%e da dr%ave, budu!i da su racionalni akteri, kao osnovni cilj spoljne politike imaju postizanje nacionalne bezbednosti. One te%e ovom cilju bi-lo u smislu sticanja i uve!anja mo!i (Morgenthau, 1948) bilo u smislu o$uvanja autonomije, odnosno suverenosti (Volc/Waltz, 2008). Nasuprot ovakvom shvata-nju, poststrukturalisti dr%e da je bezbednosna politika sastavni deo produkcije ko-lektivnog subjektiviteta. Drugim re$ima, diskurs o bezbednosti uvek podrazume-va eksplicitno ili implicitno pozivanje na odre"eni identitet. Kao #to pi#e David Campbell, “odgovor na pitanje ’ko smo mi’ je neodvojiv od odgovora na pitanje ’$ega se pla#imo’” (Campbell, 1998, 73, Dillon, 1990-1; Stern, 2006, 192). To zna$i da izme"u bezbednosti i identiteta ne postoji uzro$na ve! uzajamno konstitui#u!a veza. Bezbednosna politika se uvek oblikuje i opravdava spram odre"enog iden-titeta, koji ne postoji nezavisno od bezbednosnog diskursa, ve! je upravo njime konstituisan. Ovu ideju zastupa i Lene Hansen kada pi#e da su “identiteti artikuli-sani kao razlog za#to se odre"ene politike usvajaju, ali se oni tako"e (re)produkuju

prijelom.indd 223 4/23/2013 9:12:08 AM

224 Realizam

kroz ove iste politi!ke diskurse” (Hansen, 2006, 21), odnosno da se oni “proizvode i reprodukuju kroz spoljnopoliti!ki diskurs, i ne postoji prethodni identitet koji je nezavistan od spoljne politike” (Ibid., 26).

Na ne"to druga!iji na!in pojmu bezbednosti sa poststrukturalnog stanovi"ta pristupio je Ole Wæver. On postavlja pitanje zbog !ega se neke pojave tretiraju kao bezbednosne pretnje, a neke ne? Da li to zavisi samo od materijalnih osobina ovih pojava, kao "to je, na primer, destruktivni potencijal atomske bombe, ili pak od socijalne konstrukcije, odnosno izgradnje kolektivnog intersubjektivnog zna!enka koje se ovim pojavama pridaje. Iskustvo govori da materijalnost odre#ene pojave nije jedini, pa !ak ni presudni !inilac koji odre#uje to da li $e neka pojava biti tre-tirana kao bezbednosna pretnja. Prema Wæveru, neke pojave se treitraju kao bez-bednosna pretnja zbog toga "to su tako diskurzivno konstruisane; drugim re!ima, one su sekuritizovane. Wæver smatra da bezbednost nema %ksno i objektivno zna-!enje. Nadovezuju$i se na radove ameri!kih lingvista Johna Austina i Johna Searla, poststrukturalizam Jacquesa Deridde i politi!ku teoriju Karla Schmitta, Ole Wæver je konceptualizovao bezbednost kao diskurs kojim politi!ke elite identi%kuju pret-nje, a od dru"tva zahtevaju legitimitet za primenu specijalnih mera za borbu protiv njih. Wæver to obja"njava slede$im re!ima:

“(...) uz pomo$ teorije jezika mo&emo tretirati ‘bezbednost’ kao govorni !in. U ova-kvoj upotrebi, bezbednost nas ne interesuje kao znak koji referi"e na ne"to "to je vi"e stvarno; samo izgovaranje je !in. Izgovaraju$i to, ne"to je u!injeno (kao kod opkla-de, obe$anja, imenovanja broda)” (Wæver, 1995, 55).

Za Wævera je bezbednost govorni !in kojim se odre#eni politi!ki problem formuli"e kao posebno zna!ajan za opstanak zajednice, i time preme"ta van po-lja utvr#enih pravila igre. Ukoliko se kao rezultat takvog govornog !ina, odnosno sekuritizuju$eg poteza, usvoje specijalne mere, koje ina!e ne bi bile smatrane legi-timnim, svedoci smo procesa uspe"ne sekuritizacije. Dakle, sekuritizacija je pro-ces koji obuhvata jezi!ko konstruisanje bezbednosnih pretnji, kao i preduzimanje specijalnih mera radi borbe protiv njih.9 Svoj teorijski pristup Ole Wæver naziva “poststrukturalnim realizmom”. Radi se metodu koji prema njegovim re!ima “radi sa realisti!kim konceptima kako bi ih obele&io na takav na!in da oni vi"e ne mogu da funkcioni"u u harmoni!nom i samopotvr#uju$em standardnom diskursu rea-lizma” (Floyd, 2010, 24).

Zaklju!ak

U ovom poglavlju je najpre u kratkim crtama predstavljen poststrukturalni obrt u %lozo%ji, dru"tvenoj teoriji i me#unarodnim studijama. Zatim su predstavljene tri strategije putem kojih je realizam izlagan poststrukturalnoj kritici. Prva strategija

9 Teorija sekuritizacije bila je predmet brojnih rasprava i empirijskih studija. Neke od njih su: Balzaq, 2005, 2010; Stritzel, 2007; McDonald, 2008; Floyd, 2010.

prijelom.indd 224 4/23/2013 9:12:08 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 225

dovela je u pitanje realizam kao koherentnu akademsku paradigmu. Ukazuju!i na razila"enja u radovima protorealista, klasi#nih realista i neorealista, poststruktu-ralisti su ukazali na to da uprkos ideologizuju!im naporima da se kao paradigma uni$kuje, realizam treba #itati kao mno%tvo raznovrsnih i #esto divergentnih tek-stova; kao “nedovr%eni posao”. Na ru%evinama ideje o jedinstvenosti realisti#ke tra-dicije u me&unarodnim studijama, poststrukturalna kritika o"ivljava arheolo%ke ostatke zaboravljenih ideja i u njima otkriva produktivni analiti#ki potencijal. Dru-ga strategija kritikovanja realisti#koj paradigmi pristupa tako %to dovodi u pitanje njenu “nau#nost” i razotkriva njenu politi#nost. Realizam nije kritikovan zato %to ne mo"e na zadovoljavaju!i na#in da opi%e i objasni “realni svet” ve! kao paradi-gma koja je konstitutivni deo tog “realnog sveta”. Ta#nije, ovim postupkom, reali-zam se sagledava kao speci$#an re"im znanja koji proizvodi svet kakav poznajemo. Kona#no, u radu je raspravljano i o tre!oj poststrukturalnoj strategiji kritikovanja realizma koja ne podrazumeva odbacivanje realisti#kih koncepata ve! njihovo oz-biljno shvatanje i istorijsko i socijalno raspakivanje. Dok neke druge paradigme kritikuju realizam da je feti%izovao pojmove kao %to su dr"ava, mo!, suverenost ili bezbednost, poststrukturalisti "ele da im posvete jo% sna"niju pa"nju. To prema njihovom stanovi%tu zahteva denaturalizaciju i derei$kaciju centralnih fenomena me&unarodne politike. Problematizovanjem onoga %to realisti uzimaju zdravo za gotovo, poststrukturalisti nude perspektivu koja otvara analiti#ki prostor za druga-#ije interpretacije, ali i politi#ki prostor za alternativne politi#ke prakse.

Poststrukturalizam i realizam se po mnogo #emu razlikuju. Realizam esenci-jalizuje i naturalizuje klju#ne fenomene globalne politike dok poststrukturalizam nastoji da uka"e na njihovu socijalnost. Realisti, barem strukturalni, veruju u sve-obuhvatnu teoriju me&unarodne politike; poststrukturalisti su skepti#ni po pita-nju bilo kakvih metanarativa, uklju#uju!i tu i realpoliti#ke. Realisti smatraju da je istorija cikli#na i nepromenljiva; poststrukturalisti dr"e da je ona neprevidljiva i stalno promenljiva. Realisti se bave kontinuitetom; poststrukturalisti te"e razume-vanju promene u me&unarodnoj politici. Ipak, kao %to je to bilo pokazano u dosa-da%njem tekstu, ova dva pristupa imaju barem jednu klju#nu dodirnu ta#ku, koja ih poput pup#ane vrpce intlektualno vezuje – a to je gotovo feti%izirana zaintere-sovanost za mo!. Razlika je u tome %to su realisti fokusirani na vidljivi, materijal-ni i instrumentalni aspekt mo!i vezan pre svega za dr"avu. Poststrukturaliste pak zanima analiza mo!i izvan dr"ave; njih zanima “mo! bez kralja” (Foucault, 1990, 91). U tom smislu, realizam, zajedno sa liberalizmom i drugim re"imima znanja, oni vide kao sastavni deo diskurzivnog okru"enja u kome materijalni odnosi mo!i dobijaju smisao.

Na kraju, treba uvek imati na umu da poststrukturalizam nije koherentna inte-lektualna paradigma ili teorija ve! skup kriti#kih intelektualnih praksi zasnovanih na “jezi#kom obrtu” u $lozo$ji i dru%tvenoj teoriji. Stoga ne postoji jedinstven i ta-#an na#in da se diskutuje o odnosu poststrukturalizma prema realizmu. Ovaj tekst je samo jedna od mnogo mogu!ih selekcija i interpretacija. Tvrditi suprotno bilo bi samo po sebi analiti#ko nasilje nad svim onim do #ega poststrukturalisti dr"e, a to su razlika, mno%tvo i neodr"ivost velikih narativa.

prijelom.indd 225 4/23/2013 9:12:08 AM

226 Realizam

!"#$%&#'%&

Ashley, R. K. (1981): “Political Realism and Human Interests”, u: International Studies Qu-arterly, 25 (2), 204-236.

Ashley, R. K. (1984): “(e Poverty of Neorealism”, u: International Organization, 38 (2), 225-286.

Aradau, C. i Van Munster, R. (2010): “Poststructuralism, Continental Philosophy and he Remaking of Security Studies”, u: M. Cavelty i V. Mauer: !e Routledge Handbook of Se-curity Studies, London: Routledge.

Ayoob, M. (1995): !e !ird World Security Predicament: State Making, Regional Con"ict and the International System, Boulder: Lynne Rienner.

Ayoob, M. (2002): “Inequality and (eorizing in International Relations: (e Case for Su-baltern Realism”, u: International Studies Review, 4 (3), 27-48.

Balzacq, (. (2005): “(e (ree Faces of Securitization: Political Agency, Audience and Context”, u: European Journal of International Relations 11 (2), 171- 201.

Balzacq, (. (ur.) (2010): Securitization !eory: How Security Problems Emerge and Dissolve, London: Routledge.

Barnett, M., Duvall, R. (2005): “Power in International Politics”, u: International Politics, 59 (1), 39-75.

Barkawi, T. i La)ey, M. (2006): “(e Postcolonial Moment in Security Studies”, u: Review of International Studies, 32 (4), 329-52.

Bartelson, J. (1995): A Genealogy of Sovereignty, Cambridge: Cambridge University Press.Braidotti, R. (ur.) (2010): A#er Poststructuralism: Transitions and Transformations, Durham:

Acumen Publishing.Burke, A. (2008): “Postmodernism”, u: C. Reus-Smit i D. Snidal (ur.): !e Oxford Handbook

of International Relations, New York: Oxford University Press.Campbell, D. (1998): Writing Security: United States Foreign Policy and the Politics of Iden-

tity, Minnesota: University of Minnesota Press.Derrida, J. (1967): De la grammatologie, Paris: Les Editions de Minuit.Der Derian, J. i Shapiro, M. J. (1989): International/Intertextual Relations: Postmodern Rea-

dings of World Politics, New York: Lexington Books.Dillon, M. (1990–1): “(e Alliance of Security and Subjectivity”, u: Current Research on Pe-

ace and Violence, 13 (3), 101–24.Fanon, F. (1973): Prezreni na svijetu. Zagreb: Stvarnost.Foucault, M. (1990): !e History of Sexuality: An Introduction, New York: Vintage Books.Foucault, M. (2003a), “Nietzche, Genealogy, History”, u: P. Rabinow i N. Rose: !e Essential

Foucault, London: (e New Press.Foucault, M. (2003b): “Governmentality”, u: P. Rabinow i N. Rose: !e Essential Foucault,

London: (e New Press.George, J. (1994): Discourses of Global Politics: A Critical ReIntroduction to International Re-

lations, Boulder, Colo: Lynne Rienner.Hansen, L. (2006): Security as Practice: Discourse Analysis and the Bosnian War, New York:

Routledge.Klein, B.. (1994): Strategic Studies and World Order, Cambridge: Cambridge University Press.Keohane, R. (1988): “International Institutions: Two Approaches”, u: International Studies

Quarterly, 32 (4), 379-96.Lyotard, J.-F. (1984): !e Postmodern Condition: A Report on Knowledge, Minneapolis, MN:

University of Minnesota Press.

prijelom.indd 226 4/23/2013 9:12:08 AM

Filip Ejdus: Poststrukturalna kritika realizma: tri strategije 227

McDonald, M. (2008): “Securitization and the construction of security”, u: European Journal of International Relations, 14 (4), 563-87.

Mir!ajmer/Mearsheimer, D"./J. (2009 [2001]): Tragedija politike velikih sila, Udru"enje za studije SAD.

Molloy, S. (2006): !e Hidden History of Realism, A Genealogy of Power Politics, London: Palgrave.

Morgenthau, H. (1948): Politics Among Nations: !e Struggle for Power and Peace, New York: McGraw Hill.

Rorty, R. (ur.) (1992): !e Linguistic Turn: !e Essays in Philosophical Method, London: Uni-versity of Chicago Press.

Said, E. (2008): Orijentalizam, Beograd: Biblioteka XX vek.Saussure, F. de (1960): Cours de linguistique generale, Paris: Payot. Spivak, G. Ch. (1988): “Can the Subalterns Speak”, u: C. Nelson i L. Grossberg (ur.): Marxism

and the Interpretation of Culture, London: Macmillan.Stern, M. (2006): “We’ the Subject: #e Power and Failure of (In) Security”, u: Security Dia-

logue, 37 (2), 187-205.Stritzel, H. (2007): “Towards a #eory of Securitization: Copenhagen and Beyond”, u: Euro-

pean Journal of International Relations 13 (3), 357-83.Volc/Waltz, K./K. (2008 [1979]): Teorija me"unarodne politike, Beograd: Centar za civilno-

vojne odnose.Wæver, O. (1995): “Securitization and Desecuritization”, u: R. Lipschutz (ur.): On Security,

New York: Columbia University Press, 46-86.Walker, R. B. J. (1987): “Realism, Change and International Political #eory”, u: Internatio-

nal Studies Quarterly, 31 (1), 65-86.Walker, R. B. J. (1989): “#e Prince and ‘#e Pauper’: Tradition, Modernity, and Practice in

the #eory of International Relations”, u: J. Der Derian, M. J. Shapiro: International/In-tertextual Relations: Postmodern Readings of World Politics, New York: Lexington Books.

Walker, R. B. J. (1995): Inside/Outside: International Relations As Political !eory, Cambrid-ge: Cambridge University Press.

Walt, S. (1991): “#e Renaissance of Security Studies”, u: International Studies Quarterly, 35 (2), 211-39.

prijelom.indd 227 4/23/2013 9:12:08 AM