Fakultet za medije i komunikacije

Univerzitet Singidunum

Department za psihologiju

Seminarski rad

Koncepti normalne i funkcionalne porodice

PREDMET- Porodica i porodični odnosi

Profesorka Nevena Čalovski

Student:

Aleksandra Milošević F II 18/09

Izjava o validnosti rada:

Potvrđujem svojim potpisom da nisam pokušao, odnosno da nisam pokušala, da

tuđi rad predstavim kao svoj, osim na mestima gde je to izričito naznačeno, kao i

da mi je poznato da ću u slučaju plagijata biti isključen, odnosno isključana sa

daljih studija. Poznato mi je i da Fakultet ima sva prava da raspolaže mojim

radom.

UVODPorodica je i dan danas kao što je i bila kroz istoriju jedna od najvažnijih društvenih

grupa, koja kao predstavnik društva i njene kulture postoji da bi zadovoljila bazične

(obezbeđivanje hrane, zaštita porodice a na emocionalnom planu- pružanje podrške, ljudavi i

razumevanja) i razvojne potrebe (podsticanje rasta i sazrevanja) pripadnika te grupe.

Pripadanje određenoj porodici i socijalnom kontekstu koji ona nosi postiže se rođenjem

usvajanjem ili brakom, dok je izlazak iz nje jedino moguć razvodom ili u slučaju smrti. Iako

porodica na osnovu svog životnog ciklusa predstavlja prirodni kontekst unutar koga treba da

se oblikuju individualni indentitet i razvoj, sama sociopolitička kultura u okviru koje se nalazi

porodica po meni, dosta utiče na sam ishod životnih ciklusa kroz kojih pojedinac prolazi sa

porodicom.

Danas postoje brojni pokušaji da se definiše porodica i šta ona predstavlja. Jedna od

takvih definicija je: „ Porodica je osnovna društvena grupa koja zavisno od istorijskog i

društveno-ekonomskog razvitka okuplja lica vezana brakom i njihovo potomstvo, eventualno

širi ili uži krug srodnika koji se udružuju radi zadovoljenja raznovrsnih bioloških,

ekonomskih, socijalnih, vaspitnih, emotivnih i drugih potreba.“ 1ili: „ Porodica je primarna

zajednica bio-socijalnog karaktera koja istorijski menja svoje oblike i funkcije ali ostaje u

osnovi društveno sankcionisana veza između muškarca i žene i njihove rođene ili adoptirane

dece.“ 2Na osnovu definicije, a i kao što smo već rekli porodica je izvor zadovoljenja naših

primarnih i međuljudskih potreba za sigurnošću, ljubavlju, razumevanjem, podržavanjem,

poštovanjem, učenjem i samoostvarenjem. Ali sa obzirom da se u odnosu na naše biološke i

razvojne potrebe nalazi kultura, religija, ekonomski i politički odnosi u društvu koje ima za

cilj našu socijalizaciju, postavlja se pitanje koliko se samoostvarenje danas doživljava kao

konformizan usred uspešnog uklapanja u društvene norme i koliko je ova definicija porodice

odraz istorijskih događaja punih stresa i nerazrešenih problema koji svoju težinu projektuju na

aktualne stresove u porodici. S obzirom da kulturni, ekonomski i politički konteks utiče na

porodice i na različite faze njihovog životnog cikluca, javljaju se strukture porodice koje

dovode u pitanje ove inače sveobuhvatne definicije jer se iz navedenih definicija isključuju

rastući broj „alternativnih zajednica“ koje funkcionišu kao porodica. Tako danas poznajemo

"binuklearne", jednoroditeljske", „mešane", "multietničke", neformalne partnerske zajednice

sa ili bez dece, homoseksualne bračne parove, se suočavaju sa idealizovanim patrijahalnim,

vešegeneracijskim porodicama što neminovno vodi potrebi promene i proširenja definicije

1 Rider, str. 41.2 Rider, str. 41.

porodice. Mit o samo jednom modelu koji obezbedjuje sreću i zdravlje je morao biti napušten

iz razloga što ovakvo mišljenje stigmatizira sve one koji odstupaju od tog modela. Ali bez

obzira što danas porodice nemaju jedinstveni strukturni sterotip i što nekonvencionalna forma

porodičnog življenja može biti optimalni način zadovoljenja za dotične porodice, uvećava se

rizik da normalizujemo određena patologena ponašanja. Sa svime ovde navedenim još više se

komplikuje pokušaj definicije porodice i onoga što se smatra normalnim.

NORMALNOST I PORODICA

Definisati normalnost, bilo da se tiče individue ili porodice, je zadatak koji se završava

delimičnim rešenjem, jer je svaka definicija normalnosti porodice socijalni konstrukt, koji

zavisi od kulturnih vrednosti, našeg ličnog iskustva i profesionalne orijentacije. Termin

„normalno“ nema isto značenje za kliničara, istraživača ili samu porodicu i s tim nedovoljno

jasno razlikujemo šta je to „zdravo“, „tipično“, „funkcionalno“, a šta „normalno“. Većina

teorijskih razmatranja normalnosti može se klasifikovati u četiri osnovna koncepta a to su

“normalnost kao zdravlje”, “normalnost kao prosek”, “normalnost kao optimum” i

“normalnost kao proces”.

-Normalnost kao zdravlje- u okviru medicinsko-psihijatrijskog modela koncept o

normalnosti kao zdravlju se definiše odsustvom patologije. Definicija porodice kao zdrave u

vidu odsustva simptoma ili poremećaja nosi sa sobom poteškoće, jer ne postoje porodice koje

nisu imale probleme u nekoj od životnih faza, tako da se prisustvo problema se ne može

smatrati pouzdanim indikatorom patologije. A pored toga i sam pojma patologije zavisi od

socijalnog konteksta, što se da primetiti u postojećim promenama u klasifikaciji mentalnih

bolesti u smislu dodavanja ili izbacivanja psihičkih poremećaja (izbačene su, na primer,

masturbacija i homoseksuanost, a dodate zavisnost od interneta i slično).

-Normalnost kao prosečnost- ono što se smatra normalnim u porodici pod ovim

kontekstom je tipičnost ili ono što je zajedničko i očekivano. Izjednačavanje normalnosti sa

prosekom takođe nosi sa sobom izvesne poteškoće jer ovaj koncept patologizira različitost. A

pored toga postoji i opasnost da određeni patogeni oblici ponašanja kao što su nasilje ili

pijenje na primer postanu česti a po ovom konceptu onda i normalni.

-Normalno kao optimalno- poistovećenje normalnosti sa optimalnim ili idealnim

funkcionisanjem svojstveno je psihoanalitičkim i fumanističkim teorijama. Optimalna

porodica bi trebala da obezbedi rast, razvoj, osećanje

blagostanja. Ali ne treba zanemariti da kultura i socijalne vrednosti i u ovom sučaju utiču na

koncept "idealno", tako da viđenje kako porodica izgleda i funkicioniše varira u različitim

etničkim sredinama. Ono što se javlja kao problem prilikom ovakvog uticaja društvenih i

kulturnih vrednosti na koncept "idealne" porodice je to da ono što može biti optimalno za

jednu porodicu, ne mora odgovarati standardima "idealnog" za datu sredinu.

-Normalnost kao proces- normalno funkcionisanje u ovom konceptu podrazumeva

uspešno savlađivanje razvojnih zadataka čime se obezbeđuje opstajenje i funkcionisanje

porodice kao jedinice koja je sposobna ostvari svoje osnovne i razvojne potrebe. Porodično

funkcionisanje varira u zavisnosti od razvojnih potreba i strukturne konfiguracije porodice,

tako da značenje normalnosti podrazumeva adaptivne procese kojima se savlađuju zadaci

svake razvojne faze kao i stres koji donosi svaka faza i prelazak iz jedne faze u drugu. Zdravu

porodicu u suočavanju sa neočekivanim životnim događajima karakteriše veća fleksibilnost u

izboru efikasnih strategija za rešenje problema. Ukratko koncept normalnost kao proces

podrazumeva integraciju razvojnih faza kao i adaptibilnost koja se operacionalizuje kroz

fleksibilnost strategija koje se primenjuju prilikom suočavanja sa životnim problemima.

FUNKCIONALNOST UMESTO NORMALNOSTI

Termin funkcionalnost i disfunkcionalnost se koristi da bi se opisao porodični obrasci

ponašanja umesto koncepta normalnosti koji je skopčan sa toliko praktičnih problema. Zato

smo se opredelili da porodicu razumemo kao uspešnu onu koja se posvećuje osećanju

blagostanja i povezanosti među članovima porodice.

Kao kriterijum za funkcionalnost porodice uzima se njena sposobnost zadovoljenja

potreba u okviru četiri osnovna područija:

- personalno funkcionisanje - stepen zadovoljstva svakog člana mestom i ulogom u

porodici;

- bračno funkcionisanje - osećanje seksualnog i emotivnog zadovoljstva partnera;

- roditeljsko funkcionisanje - pružanje zaštite, razumevanja, podrške, ljubavi,

vaspitanja i socijalizacije dece;

-socio-ekonomsko funkcionisanje - uspostavljanje i razvijanje porodičnih vrednosti,

ekonomske stabilnosti, usklađivanje sa širim socijalnim miljeom.

Odnosi, koji postoje između članova porodice kao i odnosi između porodice i društva,

koji pokazuju zadovoljavajući stepen ispunjenja osnovnih razvojnih zadataka su pokazatelji

funkcionalnosti. Obezbeđivanje razvijanja onih osobina ličnosti koje omogućuju

prilagodljivost, a ne konformizan koji se danas shvata kao osnovni principc socijalizacije koji

je i u isto vreme uzrok brojnih disfunkcionalnosti koji se razvijaju u obliku nezadovoljstva,

razorne agresivnosti, mržnje prema društvenim grupama, je odlika funkcionalne porodice kao

društvene grupe. Što znači da je njena specifičnost ogleda u tome što poštuje individualne

potrebe svojih članova kao što su rast, sazrevanje, kreativnost. Kao oblik disfunkcionalnosti

usred „preteranog uvažavanja individualnih potreba“ kako kažu u knjiži, javlja se

egocentrizam, okrenutost sebi i svojim potrebama uz neprihvatanje tuđih zahteva i želja što je

odraz umanjenje sposobnosti pojedinca da prihvati obrasce ponašanja koje nisu u skladu sa

njegovim viđenjem odnosa. Dok sa druge strane osporavanje individualnosti i davanje

prednosti zajedničkom, porodičnom i društvenom interesu stvara disfunkciju zbog koje se kod

pojedinca brišu granice između autonomije ličnosti i sveta oko nje. Kod takvih pojedinaca

pripadnost grupi predstavlja zamena za sopstvenu nesigurnost i gubitak indentiteta. Mada po

mom mišljenju podsticanje individualnog razvoja kod deteta ne može da stvori narcistički i

egocentrični poremećaj jer sama kreativnost i potreba da samoostvarivanjem koje se javljaju

kao važne funkcije individualnosti ne dozvoljavaju tako nešto. Narcistička i egocentrična deca

su imali iskustva sa konstantnim zadovoljenjem svojih potreba od strane roditelja a ne

podsticaj da sami kao odgovor na njihove razvojne potrebe ispitaju svoje sposobnosti u

nalaženju ličnog kreativnog načina za zadovoljenje te potrebe, što bi u isti mah zahvetalo od

deteta da počne polako da preispituje realnost svojih želja (po mom mišljenju).

Porodica koja je funkcionalna odgovara na razvojne potrebe svojih članova, podstiče

njihov rast i sazrevanje dajući podršku u svim fazama individualnog i porodičnog životnog

ciklusa. Pružajući emotivnu podršku i saradnju ovakve porodice su u stanju da izbegnu

simptomatsko ponašanje u kriznim situacijama, podstičući na taj način emocijonalnu

ravnotežu unapređenjem intelektualnih i kreativnih potencijala. Funkcionalnost porodice se

ogleda u selektivnoj propustljivosti društvenih i kulturnih uticaja što joj daje sposobnost da

promene u spoljašnjoj sredini amortizuje tako da članovima porodice omogući zaštitu i

razumevanje onda kada spoljašnje okolnosti prete da destabilizuju ličnost. Za ovakve članove

porodice koji cene kreativne i intelektualne potencijale koje dovode do alternativnih rešenja,

zajedništvo i individualne potrebe se ne nalaze u sukobu, što dovodi do čvrstog saveza u

porodici uz međusoban topao odnos pun poštovanja gde postoji fleksibilna struktura moći sa

podelom autoriteta. Članovi porodice u ovakvom odnosu gaje individualnost i sposobnost da

odrede biliskost i distancu, što im omogućuje da podnesu neslaganje, neizvesnost, slobodnu i

spontanu komunikaciju.

I pored svega iznetog, veoma je teško dati opštu definiciju funkcionalne porodice.

Možemo reći da su to porodice koje stvaraju uslove za razvoj zdravih i zrelih članova, koje

otvoreno govore o problemima i neoklevaju prilikom suočavanja sa njima što podstiče

zajedničko rešavanje tih problema, uz prihvatanje ličnog zaduženja i odgovornosti. Osnovne

snage funkcionalne porodice su su zajedništvo, privrženost (lojalnost), bliskost, pružanje

uzajamne podrške i podsticanje uzajamnog razvoja svih članova.

Izvori:

1. Rider

2. http://web.fmk.edu.rs/files/Psihologija/Porodica/ZDRAVA%20PORODICA.pdf

3. http://web.fmk.edu.rs/files/Psihologija/Porodica/Koncept%20funkcionalne %20porodice.pdf