1

PONAŠANJE DIVLJAČI I NJIHOV ODNOS PREMA ČINIOCIMA ŽIVOTNE SREDINE

1. Uvod

Teritoriju naše zemlje naseljeva divljač iz klase sisara od kojih najznačajnije vrste pripadaju redu papkara i redu zveri. Iz reda papkara to su evropski jelen, jelen belorepan, jelen lopatar, srna, muflon, divokoza i divlja svinja. Iz reda karnivora su prisutni vuk, šakal, lisica, divlja mačka, ris, mrki i stepski tvor, velika i mala lasica, kuna zlatica i belica, vidra, jazavac i mrki medved. Na brojnost populacija pomenutih vrsta divljači i promene u obrascima njihvogo ponašanja utiču značajne promene u biosferi, koje u velikoj meri uslovljava čovek, još od početaka industrijske revolucije. Antropogeni uticaj se drastično odrazio u globalnim klimatskim promenama, otapanju ledenog pokrivača, isušivanju pojedinih oblasti naše planete, zagađenju vode, vazduha, zemljišta kao i deforestaciji. Narušena klimatska ravnoteža je uzrokovala zabrinjavajuće promene u reproduktivnom ponašanju životinja. Ove promene su jasno uočljive u svim strategijama i obrascima sistema reproduktivnog ponašanja životinja. Naročito u toku udvaranja, pomeranja početka reproduktivne sezone, povećanja sezonske plodnosti i broja preživelih mladunaca. Nekada su hladne zime, niske temperature i visoki snežni nanosi bili uzrok visokog mortaliteta divljači. Međutim, takve zime su danas u našoj zemlji i okruženju jako retke. Kratkotrajne i blage zime pogoduju povećanju broja i stopi preživljavanja divljači. Iako to deluje dobro, situacija na terenu pokazuje sasvim suprotno. Mladunci koji su začeti mimo sezone parenja su slabije telesne konstitucije i mase od mladunaca koji su začeti tokom sezone parenja. Time su podložniji raznim vrstama povreda i oboljenja, što znatno redukuje njihov broj. Dodatan problem predstavlja činjenica da su jedinke koje prežive dosta slabe i niske vitalnsoti, a to narušava zdravlje čitave populacije divljači.

Kako centralni momenat nepovoljnog antropogenog uticaja na živi svet mogu se, pre svega, istaći urbanizacija i industrijalizacija. Neprekidni rast stanovništva propraćen je povećanjem emisije otpadnih i štenih materija u životnu sredinu, što katastrofalno utiče na živi svet. Poslednjih decenija se površine pod lovištima smanjuju, brojnost divljači opada, a kvalitet staništa je narušen. Sve to je dovelo do brojnih promena u ponašanju životinja. Pored toga što su ovakve promene štetne za divljač, takođe dovode do toga da i divljač nanosi određene štete. Divljač, najčešće, izaziva štete na poljoprivrednim površinama zbog nedostatka hrane, njenog lošeg kvaliteta ili neodgovarajuće distribucije u lovištu, ali i zbog uznemiravanja koje primorava životinje da napuste stanište. Upotrebom poljoprivredne mehanizacije, saobraćajnih vozila, proširenjem urbane zone, radovima u šumi, stvara se velika buka koje remeti život divljači i primorava je da napusti stanište. Da bi opstala, divljač mora da traži hranu na njivama, u voćnjacima, vinogradima i rasadnicima, u torovima, stajama, živinarnicima itd. Očigledno da to čoveku nanosi štete. Međutim, treba imati u vidu da je to za divljač jednostavno oblik prilagođavanja i opstanka u izmenjenim uslovima. Na žalost, čovek nema mnogo razumevanja za životinje, niti sagledava njihov značaj i ulogu u ekosistemu. Ovakve probleme rešava uglavnom na način koji nije pogodan za divljač, prvenstveno odstrelom, trovanjem ili postavljanjem zamki. Jedini način na koji može da se smanji šteta koju životinje nanose čoveku je obezbeđivanje adekvatne ishrane i ostalih uslova za život svih jedinki u staništu.

Upravo su promenjeni uslovi staništa, kao direktna posledica čovekovih aktivnosti, glavni uzrok nestanka i proređenosti divljači. Savremena poljoprivredna proizvodnja je dovela do smanjenja prirodnih staništa divljači i raznolikosti poljoprivrednih kultura. Poseban problem je povećana upotreba hemijskih sredstava u poljoprivredi. Svi ovi faktori, u interakciji, doveli su do smanjenja biološke raznolikosti. Nnajviše je ugrožena sitna divljač, koju direktno uništava poljoprivredna mehanizacija. Tu se u prvom redu radi o zečevima, ali i podmladak sitnijih divljih preživara je značajno ugrožen, pre svega lanad. Jedan od glavnih uzročnika stradanja divljači je trovanje pesticidima. Iako tehnološki prihvatljive doze, po pravilu nisu letalne, u uslovima neadekvatne i

2

nestručne primene, pre svega u kontekstu primenjene doze, predstavljaju veliki problem za divljač. To upućuje na zaključak da je interakcija prirodnih ekosistema, koje divljač nastanjuje, daleko harmoničnija sa agroekološkim sistemima zasnovanim na principima organske poljoprivrede.

Na sadašnjem stepenu razvoja ljudske civilizacije, gotovo svaka antropogena aktivnost ispoljava se negativno na celokupni živi svet, pa i divljač, u manjoj ili većoj meri. U cilju opstanka, životinje su prinuđene da se adaptiraju na novonastale promene uslova životne sredine. Promene ponašanja životinja, do kojih u ovom procesu dolazi, generišu određene štete po čoveka. Dolazi do konflikata između čovekovih aktivnosti i ponašanja životinja. U tom procesu životinje deluju kao jasno definisani biološki objekti. U skladu sa principima prirodnog odabira, borbe za opstanak i evolucije, pokušavaju da se prilagode. Sa druge strane, čovek ne pokušava da se prilagodi i na taj način njegov konflikt sa životinjama poprima karakter cirkularne petlje. Ako se razvoj humane civilizacije uporedi sa individualnim razvojem ljudske jedinke, nije pogrešna karakterizacija sadašnjeg stepena razvoja civilizacije sa adolescentnuim periodom života čoveka kao jedinke. Naša vrsta je u ogromnoj meri zavisna od energije, a izvori energije i način eksploatacije istih još uvek su relativno primitivni. Opstanak ljudske civilizacije, gotovo u potpunosti, zavisi od utroška fosilnih goriva. Još uvek preživljavamo na zaostaštini masovnog izumiranja iz davne prošlosti. Drugim rečima, izumiranje brojnih vrsta, postalo je okosnica našeg postojanja. Na neki način, naše postojanje je povezano sa katastrofom koja se davno desila, i kao da smo predodređeni da budemo izvor neke nove propasti. Novi izvori energije, kao što je nuklearna, predstavljaju još veći faktor ugrožavanja živog sveta, sa potencijalno katastrofalnim posledicama kakve se nikada na planeti nisu desile. Čak i električna energija, proizvedena na bazi hidroloških potencijala, ima nepovoljan uticaj na životnu sredinu. Ekološki prihvatljive alternative, kao što je energija vetra i solarna energija, još uvek ne zadovoljavaju ukupne potrebe čoveka za energijom. Kao jedina inteligentna vrsta na planeti, imamo dužnost i obavezu da ovladamo izvorima energije, sistemima transporta i načinima proizvodnje hrane, koji će sa ostalim subjetima biosfere biti u harmoničnijem odnosu nego što je to sada slučaj. Razmatrajući ovaj problem u kontekstu proizvodnje hrane, svakako da je jedno od značajnih rešenja razvoj i širenje principa ekološke poljoprivrede.

Još u osvit nastanka ljudske vrste, lov je bio jedna od najznačajnijih delatnosti. Tek pre oko deset milenijuma, počinje razvoj poljoprivrede, kao jednog od najznačajnijih stubova razvoja civilizacije. Do tada, Homo sapiens je bio lovac i sakupljač. Međutim, lov je predstavljao i značajnu aktivnost izumrlih srodnika ljudi kao npr. Homo heidelbergensis i Homo neanderthalensis. Uvažavajući ove činjenice, vrlo je izvesno da je lov doprineo i razvoju inteligencije. Načelno, predatorske vrste mogu se okarakterisati kao inteligentnije u odnosu na većinu drugih sisara. Polazeći od biološke ograničnosti hominida, kao predatorskih bioloških formi, značaj lova kao načina obezbeđenja hrane, neretko se dovodi u vezu sa razvojem prvih primitivnih alata i oružja. Međutim, samo jedan pogled na naše najbliže i najinteligentnije srodnike, menja napred opisanu sliku. Iako je omnivori model ishrane šimpanzi poznat jako dugo, tek u poslednjih nekoliko decenija postoje pouzdani naučni dokazi da se oni povremeno hrane i kao predatori. To daje dodatni značaj lovu, kao elementu razvoja inteligencije, kako čovekolikih majmuna tako i hominida. U tom kontekstu, lov kao bitna aktivnost ljudske vrste, vrlo verovatno je dobio na značaju još u predcivilizacijskom periodu i, sasvim izvesno, pre otkrića vatre. Razvojem poljoprivrede, lov dobija sekundarni značaj u obezbeđenju ljudi hranom. Ipak, i u današnje vreme, posle brojnih milenijuma, ova čovekova aktivnost i dalje postoji, ali sada značajno softicirana i to ne samo u kontekstu tehnike i opreme za lov, nego i u kontekstu šireg odnosa čoveka prema živom svetu. Složene mere održavanja brojnosti populacija divljih životinja, i gazdovanja divljači uopšte, postaju elementi kompleksne aktivnosti koja se može okarakterisati kao lovna privreda. Lov je danas prvenstveno oblik ljudske razonode, ali i značajan izvor prihoda, u kontekstu šire turističke ponude. Predstavlja i bitan izvor zaposlenosti radne snage. U našoj zemlji je, u periodu od 2011-2015. godine, zabeležen osetan porast zaposlenih u lovačkim preduzećima, dok je broj lovaca varirao (tabela 1).

3

Tabela 1. Broj lovaca i zaposlenih u lovačkim preduzećima u Republici Srbiji, za period 2011-2015. godine (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Godina Zaposleni u lovačkim preduzećima Lovci

2011 705 85.14

2013 845 74.803

2015 877 80.562

Svakako da postoji i širi značaj lovstva, i to pre svega u kontekstu održanja ravnoteže između brojnosti divljači i resursa životne sredine. To je naročito značajno ako se sagledava kroz prizmu razvoja i širenja ljudske civilizacije i smanjenja prirodnih staništa divljih životinja. Lovac, na taj način, postaje i selekcioner i odgajivač. U uslovima poštovanja zakonskih regulativa i lovačke etike, lovac kao selekcioner, predstavlja analogiju zootehničara u oblasti stočarstva. On je i odgajivač, jer u zavisnosti od raspoloživosti hrane za divljač, po potrebi obezbeđuje dodatne izvore hrane. Pitanje ravnoteže između brojnosti i raznovrsnosti divljih životinja, sa jedne strane, i raspoloživih prirodnih resursa neophodnih za opstanak životinja, sa druge strane, ima ogroman značaj. Naročito na ovom stepenu razvoja ljudske civilizacije, kada dobija na značaju čovekov uticaj na opstanak pojedinih životnjskih vrsta.

Međutim, antropogeni uticaj je značajan i u kontekstu smanjenja potencijalnih šteta koje divljač nanosi, naoročito u poljoprivrednoj proizvodnji. I ova, kao i svaka druga, ravnoteža u prirodi je jako osetljiva i zahteva konstantne napore i pažnju naučne i stručne zajednice.

Fizička bliskost agroindustrijskih subjekata i prirodnih staništa divljih životinja, neretko podrazumeva i njihova preklapanja. U tom smislu, sve mere lovne privrede moraju da bude adekvatno koordinisane i kapacitirane. Neretko, aktuelni problem nije ugroženost neke životinjeske vrste, već naprotiv prenaseljenost i velika brojnost, gotovo uvek povezana sa štetama u poljoprivredi. Ovaj fenomen u izvesnoj meri može se dovesti i u vezu sa promenom klime.

U svakom slučaju, radi se o veoma kompleksnoj interakciji brojnih faktora životne sredine. Štete od divljači se, najjednostavnije, mogu definisati kao negativne promene na biljkama, životinjama i zemljištu, nastale kao rezultat aktivnosti divljači, koje se indirektno ispoljavaju na čoveka. Šteta koju divljač može da napravi na poljoprivrednim usevima (kukuruzišta, polja sa lucerkom, žitima, krompirom, repom itd.) je, uglavnom, manja od 1 % i prema tome skoro zanemarljiva (Đorđević i sar., 2010). Treba reći da najviše štete na poljima prave divlje svinje i divlji preživari. Na primer, divlji papkari mogu da nanesu značajnu štetu za šume i voćnjake (uništavanje mladica, guljenje kore) u periodima većih oskudica prirodne hrane ili ako se broj divljači poveća iznad kapaciteta lovišta.

Kao rezultat antropogenih promena prirodnih staništa divljači, dolazi i do širenja bolesti kod divljih životinja, kao što je lajmska bolest kod divljih preživara u Severnoj Americi. Javljaju se i bolesti za koje se mislilo da su iskorenjene. Tipični primeri su pojava tuberkuloze kod jazavca u Velikoj Britaniji i kod jelena u Mičigenu (SAD), ali i širenje bruceloze kod divljih svinja u Evropi (Hristovski i Cvetković, 2008). Prema tome, promene agrokulturnih navika su neminovno dovele do pojave i/ili širenja bolesti kod divljači, kao što su bovina tuberkuloza i pseudotuberkuloza kod farmski gajenih jelena (Hristovski i Cvetković, 2008).

Kako je ponašanje životinjskih organizama, u osnovi, rezultat njihove interakcije sa faktorima životne sredine, nije neobično da se i određeni obrasci ponašanja pojedinih životinjskih vrsta menjaju, iako su nastali kao rezultat dugotrajnih evolucionih procesa. To pred današnje lovce postavlja i nove zahteve. Savremeni lovac, kao bitan faktor održavanja krhke i osetljive ravnoteže u prirodi, mora da bude i biolog. On mora da poznaje elementarne obrasce ponašanja divljači, kao i

4

da prepozna odstupanja od istih. Na taj način dolazi se do prvih uvida u poremećaje ravnoteže između divljih životinja i činioca njihovog ambijenta. Lovci i uopšteno ljubitelji prirode su, vrlo često, donosioci prvog signala na uzbunu i prve informacije o ozbiljnim poremećajima u prirodi. Upravo zato cilj ovog rada je da opiše poremećaje pojedinih obrazaca ponašanja divljih životinja i da ih dovede u vezu sa promenama uslova životne sredine. Naročito u kontekstu šteta u poljoprivredi, bilo da su posledica neadekvatnih mera gazdovanja u lovištima, ili su posledica širih, napred opisanih uzroka. Pored proučavanja literature, ovaj rad se zasniva i na rezultatima subjektivnih posmatranja, kao i na primeni drugih metoda, a pre svega intervjua. Pri tome, analizirane su najznačajnije vrste divljih životinja, prisutne u lovištima u Srbiji i susednim zemljama, kao što su, između ostalih, jeleni (evropski, belorepan, lopatar) i srne iz familije jelena, divlje svinje iz familije svinja, ali i vuk, šakal, lisica iz porodice pasa.

5

2. Biološke osobine najznačajnijih vrsta divljači u našim lovištima

Razmatranje pojedinih obrazaca i strategija ponašanja pojedinih životinjskih vrsta nije moguće bez poznavanja njihovih bioloških specifičnosti.

Beuković i Popović (2014), kao najznačajniju divljač iz klase sisara, u našoj zemlji, navode u okviru reda papkara (Artiodactyla) i zveri (Carnivora), kako je to prikazano u tabelama 2 i 3.

Tabela 2. Značajnija divljač iz reda papkara

Podred Familija Rod Vrsta

Preživari (Ruminantia)

Jeleni (Cervidae)

Jeleni (Cervus)

Evropski jelen (Cervus elaphus L.)

Šupljozubi jeleni (Odocoileus)

Jelen belorepan (Odocoilus virggianus L.)

Jeleni lopatari (Dama)

Jelen lopatar (Dama dama L.)

Srne (Capreolus)

Srna (Capreolus capreolus L.)

Šupljorožci (Bovidae)

Ovce (Ovis)

Muflon (Ovis musimon L.)

Divokoza (Rupricapra)

Divokoza (Rupicapra rupicapra L.)

Nepreživari (Nonruminantia)

Svinje (Suide)

Svinje (Sus)

Divlja svinja (Sus scrofa L.)

Tabela 3. Značajnija divljač iz reda zveri

Familija Rod Vrsta

Psi (Canidae)

Vukovi (Canis) Vuk (Canis lupus L.)

Šakal (Canis aureus L.)

Lisice (Vulpes) Lisica (Vulpes vulpes L.)

Mačke (Felidae)

Divlje mačke (Felis) Divlja mačka (Felis silvestris Sch.)

Risovi (Lynx) Ris (Lynx lynx L.)

Kune (Mustelidae)

Lasice (Mustela)

Obični tvor (Mustela putorius L.)

Stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.)

Hermelin (Mustela erminea L.)

Mala lasica (Mustela nivalis L.)

Kune (Martes) Kuna zlatica (Martes martes L.)

Kuna belica (Martes foina Erx.)

Vidre (Lutra) Vidra (Lutra lutra. L.)

Jazavci (Meles) Jazavac (Meles meles L.)

Medvedi (Ursidae)

Mrki medvedi (Ursidae) Mrki medved (Ursus arctos L.)

Osnovna i zajednička karakteristika svih pripadnika klase sisara je da im je koža pokrivena dlakom, čija boja je određena sadržajem pigmenata. Njena uloga se ogleda u zaštiti životinja od nepovoljnih uticaja okolne sredine, regulaciji i održavanju telesne temperature, a kod nekih vrsta služi i za mimikriju. Oblik dlaka i njihov raspored je odlika svake vrste pojedinačno.

6

Sisari menjaju dlaku dva puta godišnje, ali je zimska dlaka gušća od letnje, što je razumljivo s obzirom na klimatske uslove.

Takođe, sisari se odlikuju i različitim žlezdama u koži, u koje spadaju suzne, znojne, lojne i mlečne žlezde. Neke su stalno aktivne (znojne i lojne), a druge samo tokom sezone parenja ili laktacije (Beuković i Popović, 2014).

Sisari rađaju žive mladunce, koji se po dolasku na svet hrane mlekom iz mlečne žlezde, aktivne po partusu. Period od partusa do prestanka lučenja mleka se naziva laktacija i karakterističan je za svaku životinjsku vrstu iz klase sisara.

Sisari imaju mlečne zube koje menjaju stalnim zubima.

Rogovi i parogovi su karakteristične izrasline na glavi pojedinih vrsta sisara. Za razliku od parogova, rogovi životinja iz familije šupljoroga (Cavicornia) su trajni. Njihova šupljina komunicira sa sinusnom šupljinom. Parogovi su koštane tvorevine na glavi životinja iz porodice Cervidae, koji se periodično i ciklično odbacuju i ponovo rastu, svake godine. Dinamika ovih procesa je vezana za godišnja doba i uslovljena je karakterističnim promenama neuroendokrinog statusa životinja. U tom smislu naročito veliki uticaj ima aktivnost polnih žlezda. Tkivo parogova se razlikuje od koštanog tkiva. Posebnost se ogleda u tome da se rast odvija samo na temenu, tkivo postepeno otvrdnjava i konačno dolazi do okoštavanja. Dok parogovi rastu, obloženi su bastom ili runjem. Bast je meka, veoma vaskulariozovana i inervisana koža. Razvijenost rogova i parogova, kod mnogih vrsta se odlikuje izraženim polnim dimorfizmom. Kod muflona rogove imaju samo mužjaci, dok su u ženki divokoza manje razvijeni nego kod mužjaka. Kada je reč o jelenskoj i srnećoj divljači, parogovi su razvijeni samo kod muških grla.

Rogovi i parogovi, koji nisu odvojeni od čeone kosti, sa delom lobanje ili kostima glave, su lovački trofej koji se naziva rogovlje divljači. Predstavlja trofejnu vrednost divljači, na bazi koje se ocenjuje efikasnost primenjenih tehničkih i uzgojnih mera u lovnoj privredi, kao i ocena stručnog rada u jednoj populaciji životinja.

2.1. Rasprostranjenost pojedinih vrsta divljači

Familija jeleni (Cervidae) obuhvata 17 rodova i 53 vrste, koje su rasprostranjene na svim kontinentima, osim Australije. Najznačajniji predstavnik iz roda jelena (Cervus) je jelen (Cervus elaphus L), poznat i kao evropski jelen, ritski ili običan jelen.

Najpogodnija staništa za brojne populacije ove vrste divljači, obuhvataju šumske komplekse u Austriji, Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji. Evropski jelen jedino ne nastanjuje prostor severnog dela Švedske, Norvešku, Rusiju i Island.

U našoj zemlji jelen nastanjuje šumska nizijska lovišta kao što su Gornje podunavlje, Karađorđevo, Posavska lovišta u Sremu, Morović i Deliblatsku peščaru. U brdsko-planinskim lovištima se nalazi na području Stare Planine, Nacionalnog parka Đerdap i Jastrebca.

Predstavnik roda šupljozubi jeleni (Odocoileus) je Virdžinijski jelen (Odocoilus virggianus). Radi se o alohtonoj vrsti, sa izuzetno malom brojnošću, koja je naseljena u ograđeno lovište Karađorđevo 1970. godine.

Predstavnik roda jeleni lopatari (Dama) je jelen lopatar (Dama dama L.) čija je pradomovina Mala Azija, a danas je rasprostranjen u čitavoj Evropi. Važno je napomenuti da se ova vrsta, na

7

prvom mestu, uzgaja ograničenim lovištima i da su zemlje sa najvećom brojnošću jelena lopatara Mađarska, Nemačka, Češka, Danska, Slovačka i Španija. U našoj zemlji jelena lopatara ima u lovištima Vorovo, Dobanovački zabran, Subotička peščara, Morović i Karađorđevo.

Najznačajniji predstavnik roda srna (Capreolus) je srna (Capreolus capreolus) koja je, od svih vrsta iz porodice jelena, najzastupljenija u Evropi. Najviše je ima u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Bugarskoj i Engleskoj. Ne nastanjuje Irsku, Sardiniju, Siciliju i Korziku, kao ni ostrva Egejskog mora. U našoj zemlji srna naseljava nizijske i brdske predele, a brojnost joj varira u zavisnosti od uslova staništa.

Familiju šupljorošaca (Bovidae) predstavlja 49 rodova i 115 vrsta, od kojih je u Evropi rasprostranjeno 10 vrsta iz 7 rodova.

Jedini predstavnik roda ovci (Ovis) u Evropi je muflon (Ovis musimon P.) koji vodi poreklo sa Sardinije i Korzike, a postepeno je naseljavan u brojne evropske zemlje.

Tabela 4. Brojno stanje muflona u evropskim zemljama (Beuković i Popović, 2014)

Češka 20.000 grla

Nemačka 19.000 grla

Mađarska 11.000 grla

Austrija 8.000 grla

Slovačka 7.000 grla

Bugarska 6.000 grla

Italija 4.000 grla

Španija 3.500 grla

Hrvatska 3.000 grla

Slovenija 2.500 grla

Poljska 2.000 grla

Srbija 1.500 grla

U našoj zemlji se gaji u ograničenim lovištima kao što su Karađorđevo, Dobanovački zabran, Dubašnica, Vratna, Vorovo, Morović, Lipovica i Subotička peščara.

Predstavnik roda divokoza (Rupricapra) je divokoza (Rupicapra rupicapra L.) koja se može naći na visokim planinskim vrhovima i planinskim masivima (Alpi, Pirineji, Karpati, Balkan). U našoj zemlji naseljava oblast Tare, planine Kosmeta, Zlotsku klisuru i Nacionalni park Đerdap.

Iako su životinje iz familije svinja (Suide) rasprostranjene na svim kontinentima, u Evropi se nalazi samo jedna vrsta, i to divlja svinja (Sus scrofa L.) iz roda svinja (Sus). Njena staništa nalaze se u celoj Evropi, sa izuzetkom Islanda, Irske i Velike Britanije. U Srbiji je ova vrsta sisara u ekspanziji i ima je svuda, od nizijskih do planinskih lovišta.

8

Tabela 5. Brojno stanje divljih papkara u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Godina Jelen

Srna Divokoza Muflon Divlja svinja Običan Lopatar

2011 4166 635 117502 167 537 17865

2013 5126 1001 120095 159 488 23163

2015 5522 1098 127853 195 388 21288

Srbija (Sever)

Beogradski region - - 5840 - - 424

Region Vojvodine 4337 824 57652 - 204 8025

Srbija (Jug)

Region Šumadije i Zapadne Srbije

153 44 33253 67 - 5264

Region Južne i Istočne Srbije

1032 230 31108 128 184 7575

Red zveri (Carnivora) predstavlja sedam porodica mesojeda, koje obuhvataju 100 rodova i preko 150 vrsta.

Tabela 6. Brojno stanje divljih zveri u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Godina Medved Vuk Ris Vidra Lasica Kuna

Belica Zlatica

Srbija (Sever)

Beogradski region - - - 25 440 620 160

Region Vojvodine - 275 6 193 1118 506 385

Srbija (Jug)

Region Šumadije i Zapadne Srbije

133 537 2 701 3408 9473 2486

Region Južne i Istočne Srbije

14 1166 15 263 2475 7685 2281

Familiju pasa predstavlja 14 rodova, sa oko 35 vrsta, od kojih su najpoznatiji vukovi i lisice. Rod vukova (Canis) obuhvata dve vrste, i to vuka (Canis lupus L.) i šakala (Canis aureus L.). Vuk je izuzetno prilagođen uslovima života u različitim predelima, tako da naseljava razna staništa, od nizijskih oblasti, preko tundri i stepa, pa sve do visokih planina i šuma. Ova životinja se može naći u Evropi, velikom delu Azije, Severnoj Americi i na Grenlandu. Vuk ne nastanjuje sve delove Evrope. Nema ga u Velikoj Britaniji, Holandiji, Danskoj, Švedskoj i u delovima Nemačke, ali je njegova brojnost u Rumuniji i delovima istočne i jugoistočne Evrope veoma velika. U našoj zemlji se može naći u planinskim područjima istočne, srednje i južne Srbije, a utvrđeno je postojanje male populacije i u oblastima Deliblatske peščare.

Drugi predstavnik roda vukova je šakal, koji se može susresti u južnim delovima Azije i Evrope, s tim da mu posebno odgovaraju uslovi u primorskim staništima Balkanskog poluostrva. U Srbiji ga ima po Vojvođanskim ravnicama, uglavnom u Sremu, u podunavskim lovištima i na Fruškoj gori. Takođe, velika brojnost ove vrste je potvrđena u istočnom delu naše zemlje, na granici sa Bugarskom. Ima ga i oko Požarevca, Boljevca i Zaječara.

9

Rod lisice (Vulpes) je u Evropi zastupljen jednom vrstom, a to je lisica (Vulpes vulpes L.). U okviru ove vrste postoji više podvrsta. Vrste iz ovog roda mogu se naći u brojnim predelima, na skoro svim kontinentima. Cela Evropa, skoro cela Azija, Severna Amerika i severni delovi Afrike. Kod nas je ima u svim delovima zemlje.

Familiju mačke (Felidae) predstavlja šest rodova sa 36 vrsta, od kojih su u Evropi prisutna samo dva roda sa tri vrste. To su rod divlje mačke (Felis) i rod risova (Lynx).

Predstavik roda divlje mačke je divlja mačka (Felis silvestris Sch.) koja je veoma rasprostranjena po čitavoj Evropi, naročito srednjoj i južnoj. Nema je na Skandinavskom poluostrvu i u Rusiji. Pogoduju joj oblasti obrasle visokim i starim šumama. U Srbiji nastanjuje uglavnom Vojvodinu i Šumadiju. Brojnost divljih mačaka je u stalnom opadanju, kako kod nas, tako i u Evropi.

Ris (Lynx lynx L.) je prestavnik roda risova koji naseljava šumske pojaseve Evrope, Azije i Severne Amerike. U potpunosti je istrebljen u zapadnoj Evropi. U srednjoj Evropi, na Skandinavskom i Balkanskom poluostrvu mu preti istrebljenje. U Republici Srbiji naseljava planinska područja Kosova i Metohije, kao i istočne Srbije, s tim da mu je brojnost veoma mala (Beuković i Popović, 2014).

Familija kune (Mustelidae) je predstavljena sa 35 rodova i sa oko 70 vrsta od kojih je u Evropi prisutno šest rodova i četrnaest vrsta. Predstavnici ove familije su rod lasice (Mustela), rod kune (Martes), rod vidre (Lutra) i rod jazavaca (Meles).

Predstavnici roda lasice su mrki ili običan tvor (Mustela putorius L.), stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.), velika lasica (Mustela erminea L.) i mala lasica (Mustela nivalis L.).

Mrki tvor je veoma prilagodljiv na različite tipove staništa, a posebno mu pogoduju umereni klimatski pojasevi Evrope i Azije. Ova životinja provodi letnji period na livadama, poljima i oranicama, a zimi se povlači u blizinu naseljenih mesta gde se zavlači u šupe, kao i spremišta za slamu i drva.

Stepski tvor nastanjuje staništa u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji i Rusiji. U Srbiji ga ima na stepskim i kultivisanim stepskim prostorima, naročito u Vojvodini.

Velikoj lasici (hermelin) pogoduju vlažni delovi gustih šuma, pa se može sresti u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Iako je ova vrsta pretežni stanovnik nizijskih predela, može se videti i na nadmorskim visinama od 3000 m. U našoj zemlji naseljava sve delove Vojvodine, dok se retko može naći u centralnoj Srbiji.

Mala lasica naseljava delove Evrope, Azije, Severne Amerike i severne Afrike. Ova vrsta ne naseljava oblasti Islanda, Korzike, Irske, Španije i Portugalije.

Rod kune predstavljaju kuna zlatica (Martes martes L.) i kuna belica (Martes foina Erx.). Kuna zlatica se može naći u velikom delu Evrope, izuzev Španije, Korzike, Grčke i ostrvima u Jadranskom moru. Kako joj izuzetno pogoduju brdska i brdsko-planinska staništa, ali i šumski kompleski u nizijskim predelima, u našoj zemlji je ima u planinskim šumama u Šumadiji, ali i ritskim šumama Bačke, Srema i Banata. Kuna belica, kao i kuna zlatica, naseljava veći deo Evrope, sem Korzike, Sardinije, Kipra i Engleske. Takođe se može naći u zapadnoj, a delimično i u srednjoj Aziji.

10

Najveća razlika između kune zlatice i belice je ta što prva boravi na mestima koja naseljavaju ljudi, naročito za vreme zime, dok kuna zlatica voli mirna mesta.

Rod vidre predstavlja vidra (Lutra lutra L.) koja voli nizijska staništa u blizini reka, rečnih tokova, ali se može naći i na velikim nadmorskim visinama, do 4000 m. Njena staništa su raprostranjena po čitavoj Evropi, izuzev Islanda, Sardinije i Korzike. Zagađenje voda, regulacija vodenih tokova i uništavanje priobalne flore su doveli do smanjenja brojnosti ove vrste koja je jedan od najboljih indikatora čistoće vode.

Rod jazavaca zastupa jazavac (Meles meles L) čije je stanište čitava Evropa, sem pojedinih delova Skandinavskog poluostrva, i severni delovi Azije. Ove vrsta se može naći u brdsko-planinskim i nizijskim predelima, jer je odlikuje izuzetna prilagodljivost na različite tipove staništa. Jazavac nastanjuje priobalja reka i kanala, jer značajan deo dana provodi u podzemnim jazbinama. U našoj zemlji mu prijaju oblasti granica šumskih i obradivih poljoprivrednih površina.

Familiju medveda predstavlja mrki medved (Ursus arctos L.) koji, kao i ostatak njegove familije, nije tipičan mesojed, već svaštojed. Ova vrsta medveda je bila rasprostranjena u celoj Evropi, izuzev Islanda i sredozemnih ostrva. Poslednjih godina je doveden do istrebljenja u zapadnoj Evropi, a jako ga malo ima i u Španiji, Italiji, Austriji, dok je u severozapadnoj Evropi i Skandinaviji brojnost nešto veća. Najveća brojnost mrkih medveda, od oko 8.000 jedinki, karkateristična je za Karpate.

U Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini, mrki medved je lovna divljač. U Srbiji se ova vrsta ne lovi, a može se videti na Tari, Staroj planini, Prokletijama i Šar planini.

2.2. Morfološke karakteristike značajnijih vrsta divljači

U svim naučnim disciplinama, koje se između ostalog zasnivaju i na zoologiji, morfologija i morfometrija imaju ogroman značaj. Pre svega u stočarstvu, ribarstvu i pčelarstvu. Bez poznavanja anatomskih specifičnosti pojedinih životinjskih vrsta nisu moguća uspešna istraživanja u drugim oblastima, kao npr. u etologiji. U oblasti lovne privrede morfometrija ima poseban značaj, prvenstveno u kontekstu ocene trofeja. Lovački trofeji predstavljaju uspomenu lovca na odstreljenu divljač. Izražavaju ekonomsku i biološku vrednost divljači određene oblasti. Lovački trofeji su deo odstreljene divljači ili cela divljač, ako je preparirana. Moraju biti pravilno obrađeni i pripremljeni da bi se mogli trajno sačuvati, oceniti i izlagati na lovačkim smotrama. Postupci pri obradi trofeja se odnose na čitav niz veoma osetljivih radnji, koje se preduzimaju na takav način da se trofej ne ošteti. To prvenstveno zavisi od vrste trofeja. Neophodno je pravilno odsecanje glave, skidanje kože i ispiranje, odmašćivanje, kuvanje, beljenje i poliranje.

Ocena trofeja se vrši po jedinstvenim kriterijumima Međunarodnog saveta za lovstvo i zaštitu divljači, poznatog pod skraćenicom CIC (Conseil international de la Chasse et de la Conservation du Gibier). Kriterijumi definišu opšta pravila, kada se trofej može službeno oceniti ili proglasiti abnormalnim, postupak merenja značajnih elemenata trofeja, ocenu subjektivnih elementa, kao i ukupnu ocene izgleda trofeja po sistemu poentiranja sa negativnim i pozitivnim bodovima (Beuković i Popović, 2014.). Na taj način se ocenjuju parogovlje i rogovlje divljih preživara, kljove divljeg vepra i lobanje zveri.

U našoj zemlji, najznačajniji predstavnik roda jelena je evropski jelen, poznatiji i kao ritski jelen ili samo jelen. Odrasli mužjak iz ove porodice je jelen, ženka se naziva košuta, a mladunče je tele ili jelenče. Kod ove vrste je polni dimorfizam jako izražen i mužjaci, za razliku od ženki, imaju parogove. Sa starošću vrat jelena postaje snažniji tako da je, posmatrano iz profila, glava starijih

11

jedinki više podignuta, u poređenju sa mlađim jedinkama. Stariji mužjaci, za razliku od mlađih individua i košuta, imaju grivu na vratu.

Telesna širina jelena se smanjuje u kaudalnom pravcu, od grudnog koša prema slabinama. Takođe i visina, od grebena prema krstima. Dužina tela se meri od vrha njuške do korena repa (tabela 7). Rep je kratak, dužine do 25 cm. U zavisnosti od tipa staništa varira i telesna masa jelena, tako da jedinke u planinskim lovištima imaju masu od oko 200 kg, a u nizijskim i do 300 kg. Punu telesnu razvijenost dostiže u sedmoj ili osmoj godini života. Košute su prilično lakše, telesne mase od 70 do 150 kg. Potpuni razvoj završavaju u petoj godini života.

Boja dlake nije ista na svim delovima tela, a varira i u zavisnosti od pola i godišnjeg doba. Leti je kraća i rđastocvenkasta, a zimi je duža i gušća, sivosmeđa do tamnosmeđa.

Životni vek jelena je do 30 godina.

Tabela 7. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta divljih preživara (Beuković i Popović, 2014)

Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg

Jelen 120-150 220-275 200-300

Jelen lopatar 100-110 90-150 50-100

Srndać 70-80 do 130 20-30

Parogovi izrastaju i otpadaju svake godine kod svih vrsta iz familije jelena. Jelenče se rađa sa parožištima tj. formiranim osnovama parogova na čeonoj kosti. Parogovi počinju da rastu već u osmom mesecu. Kod mladih jedinki parožišta su tanka i visoka, dok su kod starijih kraća i deblja. Parogovi su pokriveni kožom koja se naziva bast.

Prve parogove, visine oko 15 cm, mladi jeleni odbacuju do proleća, a nakon nekoliko dana počinju da rastu novi. Kada parogovi izrastu, bast se suši i jelen je krajem jula skida, češanjem o stabla i grmlje. Očišćeno parogovlje je žućkasto, a kasnije potamni.

Kada jelen ima drugo parogovlje sa jednim paroškom (nadočnjak) visine do 50 cm, naziva se „vilaš“. U drugoj godini se često razvijaju dva i više parožaka na svakom parogu. Kada izraste i treće parogovlje, razvija se više parožaka i obrazuje se kruna.

Jelen belorepan ili Virdžinijski jelen, znatno je lakši od svog evropskog rođaka. Mužjak dostiže masu od oko 70 kg, a košute su znatno lakše. Osnovna boja dlake ove životinje leti je crvenkasta, a zimi ima svetlije tonove. Jelen belorepan ima dugačak rep, bele boje sa donje strane, po čemu je ova životinja i dobila naziv. Rogovlje belorepana ima do deset parožaka.

Kod jelena lopatara je polni dimorfizam, kao i kod evropskog jelena, veoma izražen. Mužjaci, za razliku od ženki, imaju parogove koji se u gornjem delu, iznad srednjaka, proširuju u obliku lopate, po čemu je i dobio naziv (Beuković i Popović, 2014). Jelen lopatar je prilično sitniji od evropskog jelena.

Dlaka je leti svetlo smeđa do kestenjasta, sa karakterističnim belim pegama, a zimi skoro mrka. Potpun razvoj dostiže u uzrastu od 6 godina, a životni vek je do 25 godina.

Parogovi, kao element polnog dimorfizma, karakteristični su i za srnu. Mužjak se zove srndać, ženka srna, a mladunče lane. Boja je leti crvenkasta do smeđa, a zimi je skoro mrka. Tokom

12

zimskog perioda, kod svih vrsta iz familije jelena, dlaka je duža i gušća. Lane ima karakterističnu smeđu dlaku, sa belim pegama koje do jeseni nestaju.

Sekret međupapčane žlezde srndaća ima veliki značaj u očuvanju integriteta strukture i funkcionalnosti donjih površina papaka, kao i za obeležavanje traga. Žlezde ispod skočnog zgloba, kao i čeone žlezde, srndać koristi za obeležavanje teritorije, trljanjem o granje. Životni vek srna je 13-15godina.

Najznačajnija vrsta divljači iz roda ovci, u Evropi, je svakako muflon (Ovis musimon P.). Mužjak ove vrste naziva se muflon, ženka muflonka, a mladunče jagnje. Telo muflona je pokriveno oštrom dlakom, leti riđastosmeđe do riđastomrke boje, a zimi izrazito mrke. Sa unutrašnje strane nogu, i po trbuhu, dlaka je bele boje.

U prirodi je životni vek muflona 16-20 godina. I ovu vrstu divljih preživara karakteriše izražen polni dimorfizam, pored toga što su mužjaci krupniji i snažnije građe. Telesna masa mužjaka je čak i za 30-35 kg veća u poređenju sa ženkama. Odlikuju ih i veći rogovi, često vrlo dugački i povijeni unazad. Dužina rogova kapitalnih mužjaka dostiže i do 90 cm, obim 23-25 cm, a masa i preko 6 kg. Rogovi ženskih grla su mali, dužine do 10 cm, a kod većine jedinki su u velikoj meri, pa čak i u potpunosti, zakržaljali. Značajnije telesne dimenzije muflona prikazane su u tabeli 8.

Tabela 8. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta iz familije šupljorošaca (Beuković i Popović, 2014)

Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg

Muflon 70-80 100-120 40-50

Divokoza 80 100-130 25-45

Rogovi muflona se razvijaju iz čeonih kostiju, gde je rožište osnova njihovog rasta. Veoma važan morfometrijski parametar predstavlja ugao koji rožišta zaklapaju. Ukoliko je to ugao od oko 90°, obezbeđeni su elementarni preduslovi za pravilan rast rogova, razvoj i dostizanje visokih trofejnih vrednosti. Tu se pre svega misli na širok razmak između rogova i povoljan prečnik uvijanja. U suprotnom rogovi se brzo uvijaju, a mogu i da urastu u vrat. Rogovi počinju da rastu u uzrastu od 4 meseca. Intenzivno rastu do 5. ili 6. godine, a potom usporeno, i od 8. godine života gotovo neznatno. U toku zime rogovi prestaju da rastu, usled čega se na njima formiraju karakteristični prstenovi, značajni u određivanju starosti.

Divokoze (Rupicapra rupicapra L.) leti imaju svetlosmeđu dlaku, sa izrazitim pojasom duže i tamnije dlake koja se pruža od grebena do krsnog dela. Zimska dlaka je gušća, duža i mrke do crne boje. U prirodnim uslovima životni vek je 20-25 godina. Uvažavajući razvijenost rogova, polni dimorfizam kod ove vrste nije izražen u istoj meri kao kod muflona. Jedinke oba pola imaju rogove. Jedina razlika je zakrivljenost vrha roga kod mužjaka, u obliku kuke.

U prvoj godini života porast rogova u dužinu je na nivou od oko 5 cm, a u drugoj godini 10 cm. U trećoj godini života intenzitet porasta rogova je sličan kao u prvoj godini, dok se u četvrtoj godini dužina rogova uveća za oko 3 cm. Nakon toga godišnje se dužina rogova povećava za oko 1 cm. Tokom porasta rogova formiraju se nabori ili prstenovi, na osnovu kojih se precizno može odrediti uzrast jedinke. U pogledu telesne mase polni dimorfizam kod divokoza je izražen. Telesna masa ženki je za oko 10-15 kg manja u odnosu na mužjake. Značajniji morfometrijski pokazatelji divokoza su prikazani u tabeli 8.

Divlja svinja (Sus scrofa L.) ima 44 zuba, po 6 sekutića, 2 očnjaka, 8 predkutnjaka i 6 kutnjaka u svakoj vilici. Kod mužjaka su očnjaci ili “kljove” izuzetno razvijeni i predstavljaju trofej. Mužjak divlje svinje je vepar, ženka krmača, a mladunče prase. Telo je vrlo snažno, sa razvijenim grudnim

13

košem. Visina je veća u grebenu u odnosu na krsni deo tela. Glava je klinastog oblika, uši su uspravne, a noge duge i vitke, sa dva papka i dva zapapka. Pored kljova kod mužjaka, polni dimorfizam se manifestuje i u pogledu telesne mase, koja je kod ženki manja nego kod mužjaka.

Telesna masa krmače je 80-120 kg. Vepar dostiže telesnu masu i do 300 kg, ali najčešće u intervalu od 100-180 kg, dok mu je dužina tela do 110 cm, a visina grebena do 110 cm (Beuković i Popović, 2014). Telesna masa divljih svinja u velikoj meri varira, u zavisnosti od uslova staništa. U ravničarskim predelima, karakterističnim po izobilju prirodnih izvora hrane, telesna masa je po pravilu veća. Telo divlje svinje je pokriveno oštrom dlakom koja se nazuva čekinja. Boja dlake je sivosmeđa do crna. Na grebenu i sapima dužina dlake je veća.

Kod prasadi je boja dlake žućkasto smeđa, a glava i trbuh su svetliji. Na bokovima se nalaze karakteristične pruge. Zovu se livreje, pravilno su raspoređene i ima ih 5-6. Izgube se do jeseni. Livreje su karakteristične i za neke primitivne rase domaće svinje, kao što je mangulica.

Vuk (Canis lupus L.) ima dlaku čija boja zavisi od staniša u kome se nalazi. Na severnom polu je potpuno bele boje, dok u drugim staništima može da bude tamno mrke do skoro crne boje. Ova životinja ima glavu trouglastog oblika, sa šiljatom njuškom. U jakoj čeljusti se nalazi 42 zuba. Rep je dužine oko 40 cm. U prirodi živi do 20 godina.

Morfometrijske karakteristike vuka su predstavljene u tabeli 9.

Tabela 9. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije pasa (Beuković i Popović, 2014)

Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg

Vuk 70-85 130-150 40-50

Šakal 45-50 Oko 125 10-15

Lisica 40 80-90 6-10

Šakal (Canis aureus L.), kao i vuk, ima 42 zuba, a po izgledu i veličini je između lisice i vuka (tabela 8). Ova vrsta ima žućkastosivu boju dlake na leđima, na spoljnjoj strani nogu i repa dlake su smeđe do crne, dok su vrat, grudi, trbuh i unutrašnja strana nogu svetlije boje.

Lisica (Vulpes vulpes L.), najčešće, ima dlaku crvenkastožute do crvene boje, dok su vrat, prsa, trbuh i unutrašnja strana nogu bele boje. Kao i njeni rođaci iz familije pasa, ima 42 zuba. Rep je dužine oko 40 cm. Životni vek ove vrste je 10-15 godina.

Morfometrijske karakteristike divlje mačke (Felis silvestris Sch.) su prikazane u tabeli 10.

Tabela 10. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije mačaka (Beuković i Popović, 2014)

Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Dužina repa, cm Telesna masa, kg

Divlja mačka Oko 35 Oko 75 35-40 4-10

Ris 60-75 100-150 Oko 15 20-30

Po izgledu je divlja mačka slična domaćoj, ali je krupnija i snažnija. Dlaka ove vrste može biti od sivkastozelenkaste do mrkosive boje, sa tamnijim prugama po telu. Zadnje noge divlje mačke su jače građe od prednjih što joj omogućava snažan skok, a na njima se nalazi 5 kandži koje se pri hodu uvlači. Divlja mačka ima 30 zuba. Njen životni vek je 10 – 12 godina.

Ris (Lynx lynx L.) ima zbijenu i gustu dlaku, smeđe boje sa prepoznatljivim tamnijim pegama po telu. Dlaka na trbuhu i unutrašnjoj strani nogu je svetlija. Kao i kod divlje mačke, zadnje noge su

14

mu razvijenije od prednjih, što mu omogućava trčanje na duge staze, jak skok i izvrsno penjanje. Kandže su žućkaste boje, kukasto povijene. Ris ima 28 zuba, sa jako izrazitim očnjacima dužine do 2,2 cm. Životni vek ove životinje je oko 20 godina. Morfometrijske karakteristike ove vrste prikazane su u tabeli 9.

Mrki ili običan tvor (Mustela putorius L.), ima dlaku žućkastosmeđe do smeđe boje, koja je na bokovima svetlija, a iznad očiju, preko čela, ispod ušiju i ispod njuške je bledožućkaste boje.

Jedna od osnovnih karakteristika po kojima je ova vrsta poznata je ta što, ako se oseti ugroženim, mrki tvor iz analnih žlezda cedi tečnost neprijarnog mirisa. Mrki tvor ima 34 zuba, životni vek mu je 8-10 godina, a morfometrijske osobine su prikazane u tabeli 11.

Tabela 11. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta iz familije kuna (Beuković i Popović, 2014)

Divljač Visina

grebena, cm

Dužina tela, cm

Dužina repa, cm

Telesna masa,

kg

Rod lasice

Mrki (običan) tvor Oko 20 Oko 40 Oko 15 0,5 - 1,5

Stepski tvor - 40-80 15 0,35-1,5

Velika lasica (hermelin) Oko 10 Oko 30 Oko 10 0,25

Mala lasica - Do 25 (sa repom) - Do 0,12

Rod kune

Kuna zlatica 20 60-65 20-25 1,5-2

Kuna belica Oko 25 Oko 60 Oko 25 1,5-2

Rod vidre

Vidra Oko 30 120-130 25-35 6-10

Rod jazavci

Jazavac 30-40 70-90 - 10-15

Stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.) ima dlaku svetlo žute boje sa crvenkastom dorzalnom stranom tela i tamnijom ventralnom stranom. Rep ove životinje je do pola crn, a od pola smeđ, dok su noge izrazito tamne. Stepski tvor ima 34 zuba. Životni vek mu je 10-15 godina, a morfometrijske karakteristike su prikazane u tabeli 10.

Velika lasica ili hermelin (Mustela erminea L.) ima letnju i zimsku dlaku. Menja dlaku dva puta u toku godine. Letnja dlaka je smeđe boje, svetlija sa ventralne strane, dok je zimska boja čisto bela. Prepoznatljiva karakteristika velike lasice je rep koji čini trećinu dužine njenog tela, sa crnim vrhom. Hermelin ima 34 zuba. Životni vek mu je 10-12 godina.

Mala lasica (Mustela nivalis L.) ima usko i vretenasto telo, crvenkaste do smeđe boje, odnosno bele po trbuhu i na ventralnoj strani. Za razliku od velike lasice, ne menja boju dlake. Ima 34 zuba. Životni vek joj je 7-10 godina. Ženka je lakša od mužjaka i dostiže telesnu masu do 70 grama. Morfometrijske karakteristike su prikazane u tabeli 10.

Kuna zlatica (Martes martes L.) je kestenjaste do tamno smeđe boje, a donji deo vrata i prsa su obrasli zlatno-žućkastom dlakom. Otuda je ova vrsta dobila i naziv. Ima malu glavu sa krupnim očima i trouglastim ušima, koje su zaobljene na vrhu. Telo ove životinje je zdepasto, zbog kratkih nogu, valjkasto izgleda i veoma snažno. To ovoj vrsti omogućava prolaz kroz najsitnije šupljine.

15

Može da se provuče telo kroz svaki otvor ili prolaz, u koji može da uvuče glavu. Životni vek joj je 10-12 godina. Najvažnije morfometrijske osobine su prikazane u tabeli 10.

Kuna belica (Martes foina Erx.) je sitnije građe od kune zlatice. Boja dlake je siva do sivo smeđa, a podlaka je bela. Naziv je dobila po pojasu karakteristične bele dlake na vratu i grudima.

Vidra (Lutra lutra L.) ima dugu, sjajnu dlaku, mrke boje sa sivomrkom, tankom i gustom podlakom. Ova životinja je prepoznatljivog izgleda, sa pomalo spljoštenom glavom, malim ušnim školjkama koje se, kao i nosnice, za vreme ronjenja u vodi zatvaraju. Oči su joj postavljene veoma blizu uglovima usta. Životni vek joj je 15-18 godina.

Jazavac (Meles meles L) ima nesrazmerno malu glavu u odnosu na telo. Uši su male i kružnog oblika, priljubljene uz glavu. Noge su kratke i snažne. Telo se odlikuje zbijenom građom, što mu omogućava život pod zemjom. Oglašava se mrmljanjem kada se kreće, a roktanjem ako je uznemiren. Ima životni vek od 15-20 godina.

Mrki medved (Ursus arctos L.) ima smeđu do tamnomrku boju dlake. Podlaka se odlikuje visokim termoizolacionim svojstvima.

Mrki medved ima 42 zuba, izražene očnjake, a životni vek mu je 30-35 godina. Ženke dostižu telesnu masu do 100 kg, mužjaci 150-200 kg, a kapitalni primerci i do 300 kg. Visina grebena je do 150 cm, a dužina tela do 200 cm.

2.3. Reprodukcija značajnijih vrsta divljači

Evropski ili Virdžinijski jelen (Cervus elaphus L.) se pari od početka septembra do polovine oktobra, a vreme rike, ili parenja, traje oko pet nedelja. U tom periodu se mužjaci bore za pravo na parenje i jedan mužjak oplođuje vise ženki. Po završenom parenju, graviditet košute traje 270-290 dana. Krajem maja naredne godine, košuta oteli jelenče. Bližnjenja su retkost. Kad jelenče ojača, košuta ga vodi u krdo i doji sve do narednog parenja.

Jelen lopatar (Dama dama L.) počinje parenje u oktobru i početkom novembra. Rikalište je mesto parenja koje zauzima mužjak. Rikom, koja počinje u sumrak i može trajati cele noći, privlači košute. Ukoliko se na istoj teritoriji nađu dva mužjaka, nastupa borba. Karakteristično je da za vreme rike jelen lopatar slabije konzumira hranu, što može dovesti do gubitka, čak i do 15 %, telesne mase. Košuta nosi mladunce 240 dana, da bi otelila jedno, a ređe i dva teleta. Mladunci sisaju 3-4 meseca i ostaju uz majku do sledeće sezone parenja.

Srna (Capreolus capreolus) se, obično, pari u drugoj polovini jula i prvoj polovini avgusta. Mužjak prati ženku u polnom žaru 2-3 dana, a zatim je napušta i traži drugu. Sam čin parenja je veoma kratak, traje oko 10 sekundi i ponavlja se više puta u toku dana. Na ovaj način jedan srndać može da oplodi 4-5 srna. Srneću divljač odlikuje specifičnost u oplodnji, poznata kao embriotenija. U nekim slučajevima, oplođeno jajašce, ili zametak, u materici se nalazi u stanju mirovanja i ne razvija se sve do decembra. Nastanak i trajanje embriotenije je rezultat kompleksne interakcije organizma i konkretnih uslova sredine, što je u velikoj meri je određeno neuroendokrinim statusom životinje. Graviditet srne traje 150 dana, odnosno 285-290 dana u slučaju embriotenije. Zahvaljujući fiziološkom mehanizmu embriotenije, ukoliko su životni uslovi u toku zime nepovoljni za opstanak lanadi, srne ih donose na svet u 5. ili 6. mesecu. U prvom partusu jedno lane, a kasnije i dva. Srna napušta lanad prilikom sledećeg lanenja, ali ona nastavljaju da žive u krdu, sa majkom, i nakon toga.

16

Muflon (Ovis musimon P.) sezonu parenja, ili mrkanja, počinje krajem oktobra, a završava početkom decembra. Ovo je poligamna životinjska vrsta, što znači da mužjak formira harem. Polnu zrelost muflon dostiže sa navršenih godinu dana života, ali u parenju učestvuje tek sa 3-4 godine. Ženka dostiže polnu zrelost sa dve godine starosti i odmah se pari. Muflonke nose jagnjad 21-23 nedelje, a jagnje se u aprilu, kada najčešće na svet dolazi jedno, a ređe i dva mladunčeta, koji sisaju 3-4 meseca i sa majkom ostaju do jeseni.

Parenje divokoza (Rupicapra rupicapra L.) počinje u novembru i traje do sredine decembra. U tom periodu se najveći mužjak trudi da otera sve potencijalne konkurente i sakupi što više ženki u krdo. Ponekada su ovi obrasci ponašanja propraćeni i borbama rogovima. Divojarac slabije jede u vreme parenja, pa se dešava da izgubi i do trećine telesne mase. Ženka se jari u maju i junu. Bliženjanja su retkost. Jare veoma brzo staje na noge i prati majku. Jare sisa šest meseci. Rogovi počinju da mu rastu već u prvoj godini života. Ženke dostižu polnu zrelost u trećoj godini života, a mužjaci u četvrtoj. Ženke žive u krdima, sa mladuncima i mlađim mužjacima, dok su odrasli mužjaci izdvojeni i žive pojedinačno. Krdu prilaze samo u vreme parenja.

Divlje svinje (Sus scrofa L.) ulaze u sezonu parenja krajem oktobra. Sezona parenja traje sve do kraja decembra, a najintenzivnija je u novembru. Tada su veoma izražene borbe za pravo na parenje, među veprovima. Po završenom parenju, suprasnost krmače traje od 114 do 120 dana.

Pred prašenje krmača bira mirno mesto i pravi leglo. To je zaštićen i maskiran brlog. Oprasi uglavnom od tri do devet prasadi, koja sisaju 3-4 meseca, da bi se potpuno osamostalila sa 6 meseci.

Vučica (Canis lupus L.) ima teranje jednom u godini, u razdoblju od kraja januara do aprila. U severnijim predelima kasnije, a u južnijim ranije. Teranje traje tri nedelje, a parenje se odvija u trećoj nedelji. U ovom periodu su borbe između mužjaka žestoke, pa se često dešava da jedan od njih podlegne povredama. Graviditet traje 63 dana. Pre partusa, vučica iskopa i pripremi brlog. Obično donosi na svet 4-7 vučića, koji ne čuju i ne vide, približno do druge nedelje života. Sisaju do šestog ili osmog meseca, a zatim prelaze na hranu koju im donose ostali članovi čopora. Vukovi se odlikuju veoma karakterističnim obrascima ishrambenog ponašanja. U hranjenju potomstva se angažuju roditelji, ali i braća i sestre koji su u drugoj godini života. Vučići ih ližu po njušci, što predstavlja specifičan stimulans, koji za posledicu ima povraćanje polusvarene hrane. To je za mlade vučiće od ogromnog značaja, jer im je produkcija proteolitičkih enzima u digestivnom traktu još uvek na niskom nivou. Već do prve zime potomstvo dostiže veličinu odraslih jedinki i počinje aktivno da se uključuje u sve aktivnosti čopora. Vukovi polnu zrelost dostižu u uzrastu od 22 meseca, nakon čega mogu da napuste svoj čopor.

Parenje šakala (Canis aureus L.) počinje početkom proleća. Ženka nosi mladunce 63 dana. U aprilu ili maju donosi na svet pet do osam mladih, koji su slepi 12 do 15 dana. Mladunci jako brzo odrastaju. Samostalni su već nakon 3-4 meseca. Polnu zrelost dostižu sa godinu dana. Veliku ulogu u odgoju mladih ima mužjak. Neprestano donosi hranu. Kreće se u blizini legla. Ako uoči opasnost, pre svega od drugih životinja i ljudi, skreće pažnju na sebe. Na taj način štiti okot i ženku.

Lisica (Vulpes vulpes L.) počinje parenje sredinom februara. Sezona parenja traje nekoliko nedelja. Jednoj ženki se pridružuje nekoliko mužjaka. Prate je i uz karakteristične obrasce ponašanja pokušavaju da joj privuku pažnju. Pri tome su česti drastični sukobi između suparnika. Skotnost traje 53 dana. U tom periodu lisica obilazi više jama u području na kome lovi. Proširuje ih i nastanjuje se u onoj koju su najmanje obilazili ljudi i druge životinje, a pre svega psi. Donosi na svet 3-8 mladunaca, koji su slepi prve dve nedelje života. Sisaju oko 3 nedelje, a onda počinju da konzumiraju hranu koju im donose roditelji. To su uglavnom glodari, pre svega miševi i voluharice. Mužjak lisice, kao i šakal, neprekidno brine o leglu.

17

Parenje divlje mačke (Felis silvestris Sch.) počinje u februaru, a završava se u martu. Tokom ovog perioda se mužjaci okupljaju oko ženki i bore za njih, a oglašavaju se karakterističnim frktanjem i kratkim, isprekidanim režanjem. Nakon parenja mužjak traži drugu ženku. Jedan mužjak može da oplodi više ženki. Graviditet traje 56-63 dana. Ženka donosi na svet jedno leglo godišnje sa 2-4 mladih koji su slepi po rođenju i progledaju nakon 15-17 dana, u periodu od maja do juna. Mladunci sisaju oko 50 dana, a zatim jedu živ plen koji im donosi majka. Počinju da love sa 12 nedelja. Brigu o mladima vodi isključivo ženka, dok mužjak ima sekundarnu ulogu. Nakon 4-5 meseci života mladi se osamostaljuju, a polnu zrelost dostižu sa navršenih 9 meseci.

Ris (Lynx lynx L.) počinje parenje u periodu od februara do aprila. Graviditet ženke traje oko 69 dana, a mladi dolaze na svet u maju ili junu. Obično 1-2 mladunca, ređe do četiri. Prvih 16-17 dana života mlaunci su slepi. Ostaju sa majkom, koja se o njima brine do sledeće sezone parenja. Sa 10 meseci počinju samostalan život. Ženke dostižu polnu zrelost sa 10 - 20 meseci, a mužjaci sa 30 meseci.

Mrki tvor (Mustela putorius L.) se pari jednom, a nekada i 2 puta u toku godine. Nakon parenja, ženka nosi mladunce 40-42 dana. Donosi na svet 4-7 mladih koji su slepi po rođenju. Progledaju nakon mesec dana. Sisaju do 8 nedelja, ali se hrane i lovinom koju im donosi majka još za vreme dojenja. Mladunci dostižu polnu zrelost sa godinu dana, a zatim odlaze u potragu za drugim teritorijama.

Stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.) počinje sezonu parenja u martu. Graviditet traje 42-44 dana. Najčešće u maju i junu, na svet dolazi 3-7 mladih. Rađaju se slepi, a progledaju nakon mesec dana. Sisaju oko 5 nedelja. Osamostaljuju se nakon tri meseca. Polnu zrelost dostižu sa godinu dana. Samo ženka brine o mladima.

Velika lasica ili hermelin (Mustela erminea L.) se pari u junu i julu mesecu. Graiditet traje 9 meseci, ali uz karakterističnu embrioteniju. Ženka donosi na svet 4-8 mladih. Mesec dana su slepi. Prva dva meseca života sisaju. Polnu zreost dostižu u uzrastu od 1,5-2 godine.

Sezona parenja male lasice (Mustela nivalis L.) je period februara i marta, mada se mogu pariti i tokom čitave godine. Parenje traje jako dugo, čak do tri sata. Zbog pojave mirovanja zametka je veoma teško odrediti trajanje graviditeta. Ženka na svet donosi 5-9 mladunaca, najčešće jednom godišnje, a starije ženke i dva puta. Mladunci progledaju nakon mesec dana. Polno sazrevaju u uzrastu od 12 meseci.

Kuna zlatica (Martes martes L.) se pari u julu i avgustu, ali se zametak ne razvija sve do januara ili februara (embriotenija). Ženke koje nisu tokom leta oplođene se pare upravo u to vreme, ali se kod njih zametak počinje odmah razvijati, tako da u oba slučaja donose mlade na svet u martu ili aprilu. Obično je to leglo od 3-4 mladunca. Obrasli su kratkim gustim krznom i potpuno bespomoćni, slepi, gluvi i bez zuba. Majka ih doji oko 6 nedelja, sve dok ne progledaju i ojačaju. Prvi put napuštaju gnezdo u osmoj nedelji života. Sa majkom ostaju sve do sledeće sezone parenja. Tada napuštaju leglo i odlaze u potragu za novim staništem. Kune zlatice su polno sposobne već sa godinu dana, ali se ne pare sve do druge ili treće godine života.

Kuna belica (Martes foina Erx.) potomstvo začinje u julu i avgustu. I za ovu vrstu je karakteristična embriotenija. Mladunce nosi 247-280 dana. Partus se odvija jednom godišnje. Na svet donosi 3-5 mladunaca koji su slepi prvih 34-38 dana i sisaju 6-8 nedelja. Polnu zrelost dostižu sa 15-39 meseci.

Vidre (Lutra lutra L.) se mogu pariti u februaru i martu, ali i u julu, tako da nemaju uže određenu sezonu parenja. Dva meseca nakon parenja, ženka donosi na svet 1-4 mladunca, a

18

najčešće 2- 3. Sisaju do 6. nedelje života. U uzrastu od 12 nedelja, krzno im postaje vodootporno i tada uče da plivaju. Sa 8-9 meseci starosti počinju postepeno da se odvajaju od majke. Sa godinu dana su potpuno samostalni. Polnu zrelost mužjaci dostižu sa 18 meseci, a ženke u uzrastu od 2 godine.

Jazavci (Meles meles L.) počinju da se pare u oktobru, ukoliko se radi o odraslim jedinkama. Mlade jedinke nešto kasnije. Period parenja traje od oktobra do januara. Zbog embiotenije graviditet može da traje od 245 do 305 dana. Bez embriotenije 190 dana. Početkom proleća na svet dolazi 3-5 slepih mladunaca. Progledaju za 4-5 nedelje. Sisaju 2 meseca.

Mrki medvedi (Ursus arctos L.) se pare od kraja maja do polovine jula, svake druge godine. Tada mužjaci prelaze velike udaljenosti. Međusobno se bore ako se nađu uz istu ženku. Svaki se trudi da oplodi što više ženki. U jednoj sezoni ženka može da se pari sa više mužjaka. Zato postoji mogućnost da mladi iz jednog legla nisu potomstvo istog oca. Mečka se koti sredinom zime, za vreme brloženja. U leglu je obično 1-3 mladunca, koji progledaju nakon mesec dana, a sisaju 3-4 meseca.

U brlog, prethodno opremljen ležajem od suve trave, lišća i grančica, meved se uvlači pre nego što padne sneg, kako ga ne bi odao tragovima. Nakon toga zaspi i budi se tek u proleće.

Hibernacija ili zimski san je stanje veoma usporenog metabolizma i niske telesne temperature pojedinih životinja tokom zime. Međutim, medvedi se ne smatraju hibernatorima, jer ne spavaju pravim zimskim snom. Njihov san bi se više mogao okarakterisati kao mirovanje, odnosno neaktivnost, pri čemu se mogu vrlo lako probuditi.

2.4. Sistemi, strategije i obrasci ponašanja značajnijih vrsta divljači

Ženke i mladi evropskog jelena (Cervus elaphus L.) formiraju krdo, koje predvodi najsposobnija košuta, mužjaci se udružuju u manje grupe, a stari (kapitalni) jeleni su uvek samci. Karakteristično je da se u otvorenim lovištima, zbog potrage za hranom tokom zime, jeleni i košute spajaju u krda. Belorepi jelen (Odocoilus virggianus) je aktivan u popodnevnim satima, u doba sumraka i u zoru, dok tokom dana miruje u šibljaku ili u gustom podrastu šume. Nema izražen društveni nagon, tako da samo tokom zimskog perioda boravi u krdima. Jeleni lopatari (Dama dama L.) žive u odvojenim grupama. Odrasli mužjaci formiraju posebne grupe. Mlade individue žive sa krdima ženki. Krda se spajaju samo u vreme parenja. Veličina krda i stepen polne segregacije zavisi od gustine naseljenosti i karakteristika staništa. Srna (Capreolus capreolus) je s lanetom cele godine, dok srndaći žive odvojeno. Moguća su okupljanja u manje grupe tokom zime ili na otvorenim područjima. Mufloni (Ovis musimon P.) i divokoze (Rupicapra rupicapra L.) su životinje aktivne uglavnom u toku dana. Pasu ujutru i predveče. Mufloni žive u manjim krdima koje čine ovce, jagnjad i mlađi ovnovi. Krdo predvodi starija ovca. Ovnovi stariji od 3 godine se okupljaju u posebna krda. Divokoze žive u krdima sa jarićima uzrasta do 2 godine. Mladi divojarci formiraju posebne grupe, a stari divojarci su solitarne životinje. Tokom jeseni može doći do udruživanja u krda brojnosti do 100 jedinki koje predvodi stara i iskusna divokoza.

Divlje svinje (Sus scrofa L.) žive u šumama u blizini vodotoka. Veprovi žive usamljeničkim životom. Čoporu se priključuju samo u vreme parenja. Mladi veprovi se često nalaze u blizini čopora, ali nikada u sastavu istog. U krdima žive ženke sa prošlogodišnjim potomstvom. Ovakva krda predvodi najstarija krmača. Veličina krda divljih svinja je najčešće 15-30 grla. To konkretno zavisi od godišnjeg doba, dostupnosti hrane i tipa staništa.

Vuk (Canis lupus L.) živi u porodičnim čoporima koji se sastoje od roditeljskog para i njihovih potomaka. Vukovi polno sazrevaju tek sa dve godine, tako da prošlogodišnje potomstvo pomaže

19

roditeljima u odgoju sledeće generacije mladunaca. Nakon dostizanja polne zrelosti, mladi vukovi napuštaju teritoriju svojih roditelja i kreću u potragu za vlastitim staništem. U kontekstu hijerarhijske pozicije u porodici, roditelji su uvek dominantni u odnosu na svoj podmladak, tako da nema borbe oko prevlasti u čoporu. Zimi se vukovi sa planina, zbog nedostatka hrane, spuštaju u stočarska naselja, gde prave štetu, napadajući domaže životinje, a pre svega ovce i jagnjad. To se dešava i u proleće, kada mladi vukovi dolaze na svet, i stoga se i potrebe za hranom povećavaju. Šakal (Canis aureus L.), kao i vuk, živi u čoporima, izuzetno stabilne socijalne strukture. Hijerarhija se strogo poštuje, naročito za vreme lova. Životinje na višoj socijalnoj poziciji u čoporu biraju plen i prve jedu. Za to vreme druge individue motre na okolinu, a potom se smenjuju.

Šakali često dolaze u naseljena stočarska područja, usled nedostatka prirodnih izvora hrane. Lisice (Vulpes vulpes L.) žive samačkim životom, osim u periodu parenja i odgoja mladih, kada su u porodičnoj zajednici. Ova životinja kreće u lov sa prvim sumrakom i lovi celu noć, a ujutru se vraća u brlog. Međutim, u slučaju gladovanja, lisica traži hranu i tokom dana. Treba posebno naglasiti ekonomski značaj ove vrste. Lisica uništava štetne insekte i glodare. Na taj način sprečava štete na poljoprivrednim i šumskim površinama. Takođe, doprinosu suzbijanju širenja zaraza koje glodari prenose. Kako je sklona ranjivijem plenu, lisica prvo napada ranjenu i bolesnu divljač. Na taj način vrši značajnu dužnost ,,prirodnog selekcionera“.

Divlja mačka (Felis silvestris Sch.) je noćna grabljivica. Dan provodi u napuštenim jazbinama jazavaca i lisica, na granama i u šupljinama drveća. Ne voli prisutnost čoveka. Živi na mirnim mestima koja čovek retko posećuje. Ris (Lynx lynx L.) živi usamljeničkim životom, izuzev u vreme parenja. Kao i ostali predatori iz njegove porodice, u lov polazi u sumrak, a lovi isključivo noću, pri čemu je u stanju da pređe jako velika rastojanja. Brojnost ove vrste zavisi od dostpunosti hrane u njegovom staništu, pre svega zeca. Jedini neprijatelj risa je čopor vukova. U takvim susretima najviše stradaju mladunci, posebno jednogodišnjaci. Naročito u periodu kada se odvajaju od majke i zauzimaju sopstvenu teritoriju.

Mrki tvor (Mustela putorius L.) je izuzetno teritorijalna životinja. Živi usamljeničkim životom na poljima i livadama, uz ivice šuma, u močvarnim područjima. Zimi je zbog hrane prisutan i u blizini ljudskih naselja. Aktivan je predveče i tokom noći. Dan provodi u skloništu. Ukoliko oseti da je ugrožen, koristi karkaterističan odbrambeni mehanizam. U spoljnu sredinu izbacuje izlučevinu perianalnih žlezda. To je sekret koji služi i za obeležavanje teritorije. Veoma je prodornog i neprijatnog mirisa. Stanište stepskog tvora (Mustela Eversmanni Les.) su livade, obradive površine, rubovi remiza i šuma. Bira staništa u kojima su brojni glodari. Dan provodi u odmoru u jazbini, a lovi noću. Pri tome se od jazbine udaljava i do 10 km. Kao i njegov rođak, stepski tvor, u samoodbrani i za obeležavanje teritorije koristi izlučevinu perianalnih žlezda. Velika lasica ili hermelin (Mustela erminea L.) je uglavnom dnevni lovac na glodare, ptice, zečeve i leminge. Hrani se i ptičjim jajima, žabama, ribama, insektima, a ponekad može usmrtiti i srnu. Može da lovi ispod zemlje. Izvrstan je plivač i penjač. Sneg joj ne predstavlja nikakav problem. Hermelini žive usamljenički, a teritoriju obeležavaju mirisom. Van sezone parenja mužjaci i ženke su jedni drugima konkurencija. Mala lasica (Mustela nivalis L.) je, uglavnom, noćna životinja, mada se može uočiti i danju. Voli samački život. Veoma je agresivna, tako da ni parenje ne može proći bez borbe. Bira staništa u blizini seoskih imanja, livada, polja, na krajevima šuma i slično. Izbegava duboke šume. Male lasice žive u podzemnim tunelima i na teško pristupačnim mestima. Vidra (Lutra lutra L.) voli bistre, nezagađene reke i kanale oko kojih ima drveća i grmlja radi sakrivanja među njhovim korenjem. Kopa svoje jazbine pod zemljom, a ulaz se nalazi oko pola metra ispod površine vode. Od ulaza do velikog brloga vodi hodnik. Brlog je uvek suv. Dalje od brloga, formira jedan uzani hodnik do površine. On služi kao dovod vazduha. Vidre se ponekad useljavaju i u napuštene jazbine jazavaca i lisica. Nekad produbljuju rupe u obali koje je reka izdubila. Jazavac (Meles meles L.) živi samotnjački, bez kontakta sa bilo kojom drugom životinjom. Za vreme parenja jazavac živi sa ženkom. Nastanjuje jame koje iskopava snažnim, savijenim kandžama.

20

Obično na nekoj prisojnoj strani šumovitih brežuljaka. Ove jame imaju 4-8 izlaza i rovova za provetravanje. Međutim, jazavac koristi samo nekoliko hodnika. Svi ostali izlazi služe za slučaj opasnosti ili kao ventilacioni kanali.

Kuna zlatica (Martes martes L.) je noćna životinja. Tokom lova se kreće poznatim stazama, prethodno obeleženim mirisom analnih žlezda, izmetom i mokraćom. Dan provodi u skloništu koje preuzima od svog plena. Izuetno je spretan penjač, pa tako skloništa nalazi u šupljinama stabala, dok u jelovim šumama boravi u gnezdima ptica. Veoma je teritorijalna i svoje stanište čuva od ostalih kuna. Kuna belica (Martes foina Erx.) je po načinu života dosta slična kuni zlatici. Jednako je okretna, krvoločna, vešto se penje i skače, dobro pliva i uspešno se provlači kroz najuže pukotine. Staniše obeležava izmetom i sekretom analnih žlezda, prodornijeg mirisa nego kod zlatice. U zimskom periodu proširuje svoju teritoriju u potrazi za hranom. Obe vrste kuna su asocijalnog ponašanja, mada kuna belica bolje podnosi pripadnike iste vrste u svom staništu.

Mrki medvedi (Ursus arctos L.) život provode kao samotnjaci, osim u vreme parenja ili kada se radi o porodičnoj grupi koju čine majka i mladunci. Noću love u nižim područjima, bliže ljudskim naseljima, a danju u mirnim i slabo pristupačnim oblastima. Zimu provode u pripremljenom brlogu, uglavnom u prirodnim šupljinama i pukotinama, gde spavaju nehibernacionim zimskim snom. U tom periodu, medved primećuje glasnije kretanje ili šuškanje u blizini brloga. Glavni neprijatelj mrkog medveda je vuk u čoporu i to ukoliko je u pitanju slab, bolestan ili star medved.

21

3. Fiziološke specifičnosti varenja hrane i metabolizma značajnih vrsta divljači

Brojne su promene ponašanja divljih životinja nastale kao rezultat interakcije sa čovekom, odnosno kao posledica antropogenog uticaja na životnu sredinu. Među njima najveći značaj odnosi se na promene pojedinih obrazaca ishrambenog ponašanja. Takve interakcije, dovode se u vezu sa brojnim štetama, kako za divljač tako i za čoveka. Svako razmatranje ove problematike, kao neophodan preduslov, nameće i poznavanje elementarnih anatomskih i fizioloških specifičnosti pojedinih životinjskih vrsta. Pre svega u kontekstu konzumiranja, varenja i iskorišćavanja hrane.

3.1. Karakteristike digestivnog trakta i procesa varenja hrane kod preživara

Srne i jeleni su preživari i odlikuju se složenom tj. višekomornom građom želuca. Prvi deo želuca naziva se burag (rumen), a na njega se nastavlja mrežavac (reticulum). Ove dve komore u konkteksu fiziologije varenja su jedinstvena celina. Na mrežavac se nastavlja listavac (omasus), a zadnji deo višekomornog sistema želudaca je sirište (abomasus). Sirište je po građi i funkciji isto kao i pravi želudac svih ostalih sisara. Burag nastanjuju brojni mikroorganizmi (bakterije, protozoe i gljivice), koji se u prirodi ne nalaze u bilo kojoj drugoj sredini. U buragu opstaju zahvaljujući neutralnoj do blago kiseloj elektrohemijskoj reakciji. Osim toga, u buragu ne postoji tkivna produkcija digestivnih enzima, kao što je to slučaj u sirištu. U takvim uslovima procesi razgradnje hrane u buragu nisu enzimski, nego fermentativni. Razlaganje hrane se odvija pod uticajem lokalnih mikroorganizama, a pre svega bakterija. U tom smislu najznačajnije su celulolitičke bakterije, koje svojim enzimima razgrađuju celulozu zida ćelija iz konzumiranog materijala biljnog porekla. Tako sadržaj ćelija postaje dostupan za dalju razgradnju fermentativnim putem, pod uticajem drugih mikroorganizama. Tu sposobnost nemaju nepreživarski biljojedi. Zahvaljujući tome je efikasnost iskorišćavanja hraniva biljnog porekla na daleko višem nivou, u odnosu na biljojede nepreživare. Stoga se preživari mogu okarakterisati kao najviši domet evolucije, kada je reč o biljojedima (Radivojević, 2016).

Na osnovu načina ishrane, divlji preživari se dele na one koji brste, one koji pasu i životinje koje se hrane na oba opisana načina (Đorđević i sar., 2009). Belorepi jelen (Odocoileus virginianus) se hrani brstom, a evropski jelen (Cervus elaphus L.) je nutritivno fleksibilan. Srna (Capreolus capreolus) se uglavnom, hrani brstom, pri čemu bira najhranljivije delove biljaka.

Osnovna prirodna hrana srna i jelena su, već pomenuti, paša i brst, uz dostupne ratarske kulture, kao što su lucerka, strna žita, kukuruz, repa, krompir i slično, ali i šumski plodovi poput hrastovog i bukovog žira, kestenja i voća. Srne se vrlo rado hrane pečurkama u periodu njihovog nicanja, od juna do oktobra. Zimi ove životinje preživljavaju na poljskim ostacima ratarskih kultura.

Srneća divljač ne pase zeljaste biljke, već jede njihove najhranljivije delove, koji sadrže više proteina i manje celuloze. Tako je srneća divljač u ishrani dosta probirljivija od jelenske, jer većinom jede pupoljke, izdanke i lišće iz vršnog dela biljke. To je hrana bogatija u proteinima. Potrebe srneće divljači za proteinima su veće u odnosu na jelensku divljač.

Vrste biljaka značajnih u ishrani srna i jelena se najpreciznije određuju na osnovu ispitivanja buražnog sadržaja odstreljenih životinja. To može biti veliki problem u lovištima sa manjim brojem životinja i u zaštićenim zonama i parkovima, gde selektivni odstrel može da smanji reprezentativnost uzoraka. U takvim situacijama se primenjuje druga metoda, a to je mikroskopiranje fecesa. Feces se sakuplja u lovištu u plastičnim bocama širokog grla, na mestima gde se životinje najviše kreću i zadržavaju.

Da bi analiza fecesa bila uspešna treba koristiti samo svež feces. Ili se odmah analizira ili se zamrzava na –16℃, da bi se zaustavile mikrobiološke promene i gubici isparljivih materija.

22

Hemijska analiza želudačnog sadržaja vrši se Weende metodom, pri čemu se ispituje količina proteina, masti, celuloze i ukupnih mineralnih materija (Đorđević i sar., 2009).

U tabeli 12 prikazani su rezultati dvogodišnjeg organoleptičkog ispitivanja buražnog sadržaja srna. Dobijeni rezultati ukazuju na veliko variranje u pogledu izbora hraniva, a utvrđeno je i prisustvo krmnih kultura (kukuruza i pšenice). To pokazuje da ova vrsta divljači, usled nedostatka hrane u prirodnom staništu, može da pravi određene štete na ratarskim usevima. Letnji obrok se sastojao od zelene mase, uz određen broj uzoraka sa zrnom pšenice i košticama šljive. Jesenji obrok je sadržao zrno kukuruza, hrastov žir i jabuke, jer tada životinje intenzivno stvaraju masne rezerve za nastupajuću zimu.

Tabela 12. Organoleptički pregled usitnjenog biljnog materijala u buražnom sadržaju srna, 2005-2007 (Đorđević i sar., 2009)

Godišnje doba Sastojci % uzoraka u sezoni % u uzorku

Proleće - - -

Leto Pšenično zrno 25,00 5,73

Koštice šljive 16,67 4,76

Jesen

Zrno kukuruza 62,50 11,44

Hrastov žir 12,50 16,27

Jabuke 10,00 10,68

Zima - - -

Buražni sadržaj odstreljenih srna se organoleptički malo razlikovao između zimskih i ranih prolećnih meseci. Ipak, po sprovedenoj hemijskoj analizi, uočena je jasna razlika u sadržaju sirovih proteina (tabela 13).

Tabela 13. Vrednosti suve materije i hemijskog sastava organske materije u buražnom sadržaju srne, 2005-2007 (Đorđević i sar., 2009)

Godišnje doba

%

Suva materija

Sirovi proteini

Sirove masti

Sirova celuloza

Proleće 13,40 36,08 11,62 17,03

Leto 14,26 28,76 9,59 23,75

Jesen 15,87 24,73 9,71 28,02

Zima 12,59 26,94 9,66 32,29

Buražni sadržaj jelena u lovištima i njihovim delovima, gde nije sprovođena dodatna ishrana, je u toku zimskih meseci, sadržao i do 95 % drvenastih vrsta biljaka, dok je u oblastima gde je zimska dodatna ishrana bila organizovana, taj udeo bio samo 5 %. Udeo zeljastih vrsta u buražnom sadržaju jelena se kretao u intervalu od 5-10 %, do polovine marta (početak vegetacije), da bi se nakon toga brzo uvećavao, i vrlo brzo dostigao učešće od 90–100 %. Ovi podaci jasno ukazuju na značaj dodatne ishrane jelena tokom zimskog perioda (Đorđević i sar., 2009).

23

Tabela 14. Potrebe za održavanje života odraslih srna telesne mase 20-25 kg (Pavličević i sar., 1999)

Pokazatelji Dnevno po glu

Suva materija, kg 0,50

Ovsene jedinice (OJ) 0,43

Svarljivi sirovi proteini (SSP) 50

Kalcijum, g 2,5

Fosfor, g 2

Potrebe evropskog jelena u proteinima su na nivou od 10-17 % suve materije, a za obezbeđenje pozitivnog bilansa azota, minimalne potrebe u svarljivoj energiji su 0,64 MJ po kilogramu metaboličke mase, na dnevnom nivou (Huapeng i sar., 1997).

24

4. Pojam i značenje štete od divljači

Štete od divljači se, najjednostavnije, mogu definisati kao negativne promene na biljkama, životinjama i zemljištu, nastale kao rezultat aktivnosti divljači, koje se indirektno ispoljavaju na čoveka (Đorđević i sar., 2010). Do štetnih aktivnosti divljači najčešće dolazi zbog nedostatka hrane, lošeg kvaliteta i neodgovarajuće distribucije hrane u lovištu, ali i zbog uznemiravanja divljači.

Suštinski, sve štete od divljači su rezultat njihovih prirodnih obrazaca ponašanja. Međutim, za čoveka su poprimile negativan karakter, zbog ugrožavanja njegovih interesa. Štete su počele da se javljaju još u vreme kada je čovek, kao lovac i sakupljač, podigao prva naselja, pripitomio životinje i počeo da gaji ratarske kulture. Vremenom su se oblik, veličina i intenzitet šteta menjali i pratili istorijske promene čovečanstva. Rastom ljudske populacije su se drastično smanjili prirodni resursi na račun obradivih i ostalih poljoprivrednih površina, građevinskog zemljišta, saobraćajnica, deponija i slično. To je primoralo divljač da hranu traži na njivama, u voćnjacima, vinogradima i rasadnicima, u torovima, stajama, živinarnicima itd. To je čoveku uzrokovalo štete, dok je za divljač i dalje oblik prirodnih aktivnosti i oblik prilagođavanja u izmenjenim uslovima.

Šteta koju divljač može da napravi na poljoprivrednim usevima kao što su kukuruzišta, polja sa lucerkom, žita, krompir, repa itd. je uglavnom manja od 1 % i prema tome skoro zanemarljiva. Najviše štete na poljima prave divlje svinje i divlji preživari. Divlji papkari mogu da nanesu značajnu štetu za šume i voćnjake, kroz uništavanje mladica i guljenje kore, u periodima većih oskudica prirodne hrane ili ako se broj divljači poveća iznad kapaciteta lovišta (Đorđević i sar., 2010).

Oblik šteta zavisi od toga da li su nastale na živoj ili neživoj materiji. Štete, uzrokovane različitim aktivnostima koje životinje preduzimaju u cilju pronalaženja hrane mogu da se podele u nekoliko kategorija (Beuković i Popović, 2014):

Sabijanje tla je posledica čestog kretanja divljači istim stazama. Dolazi do gaženja i uništavanja biljnog prokrivača. Najčešći uzročnici su jeleni i divlje svinje koji se kreću u krdima.

Rovanje tla uzrokuju divlje svinje i jeleni, kopanjem zemlje u potrazi za hranom. Usled toga se otežava korišćenje poljoprivredne mehanizacije i uništava deo korisnih biljnih vrsta.

Konzumiranje šumskih plodova i semena od strane divljači, može da uzrokuje štete na određenim područjima. Ipak, nikada u tolikoj meri da dovede do izumiranja pojedinih biljnih vrsta.

Brst pupoljaka, mladih izbojaka, grančica i terminalnih vrhova biljki je oblik štete koju nanose svi divlji papkari. U prvom redu to je srna, ali i evropski jelen, jelen lopatar i muflon. Štete usled brsta su veće na periferiji šume, jer nastaju pri kretanju životinja na pašnjake. Najteža oštećenja nastaju odgrizanjem terminalnog vrha, jer se tako zaustavlja razvoj biljke, stablo se deformiše, a u najgorem slučaju i suši.

Ljuštenje (guljenje) kore stabla je posledica nedostatka hrane, deficita pojedinih hranljivih materija, pre svega minerala i vitamina. Najčešći uzročnici su jeleni, a znatno manje lopatari i mufloni. Ukoliko se kora drveta oljušti oko celog stabla, otežan je transpot produkata fotosinteze u oblast ispod oštećenja i biljka u ekstremnim slučajevima može i da se osuši.

Lomljenje i kidanje biljaka dešava se u sezoni parenja, kao rezultat karakterističnih obrazaca reproduktivnog ponašanja.

Štete na životinjama nastaju kao posledica napada divljih zveri koje napadaju kako domaće, tako i divlje životinje. Ovaj vid štete mogu da uzrokuju i divlje svinje, koje uništavaju podmladak drugih vrsta papkara ili gnezda ptica na zemlji.

25

Štete u poljoprivredi nastaju konzumiranjem celih biljaka ili njihovih delova, ali i poleganjem kultura tj. lomljenja usled valjanja divljih svinja, što je mnogo veća šteta od one koja nastaje konzumiranjem. Takođe, nekad i karnivori mogu da prave štete na biljnim kulturama, kao što medved lomi grane, pa i cela stabla, kako bi došao do plodova (krušaka, jabuka, šljiva). Sitnije životinje iz reda zveri, kao što su tvor i lasica, mogu da naprave ogromne štete u živinarnicima i fazanerijama.

S obzirom na veličinu, štete na biljkama i životinjama mogu biti potpune ili delimične, u zavisnosti od toga da li podrazumevaju potpuno okončavanje životnih procesa ili ne. U slučaju delimičnih šteta, biljke opstaju, ali uz sporiji porast, deformacije stabla, promenu stukture drveta, promenu boje i slično. Delimične štete na životinjama uglavnom su posledice ranjavanja. Takva divljač je podložna infekcijama i u uslovima nedostatka hrane i vode je oslabljena. Teško može da preživi i najčešće postaje plen predatora.

U zavisnosti od broja oštećenih biljaka po jedinice površine biljnog pokrivača, intenzitet šteta može da bude okarakterisan kao pojedinačni, lokalni ili masovni.

U zavisnosti od toga koja divljač uzorkuje štete, govori se o različitim vrstama štete.

Brzi rast ljudske populacije doveo je do velikih ekoloških promena sa drastičnom redukcijom prirodnih staništa divljači i neizbežnog efekta globalnog zagrevanja. Rezultat antropogenih promena prirodnih staništa divljači je i pojava i širenje mnogih bolesti u populacijama divljih životinja. Tipičan primer je Lajmska bolest kod divljih preživara u Severnoj Americi. Zabeležene su pojave bolesti za koje se smatralo da su iskorenjene, kao što je pojava tuberkuloze kod jazavca u Velikoj Britaniji i kod jelena u Mičigenu (SAD), ali i širenje bruceloze kod divljih svinja u Evropi (Hristovski i Cvetković, 2008).

Farmski pristup gajenju pojedinih vrsta divljači dovodi se u vezu sa pojavom, odnosno širenjem, pojedinih bolesti, kao što su bovina tuberkuloza i pseudotuberkuloza kod farmski gajenih jelena (Hristovskiv i Cvetković, 2008).

4.1. Štete od pojedinih vrsta divljači

Oštećenja koja nastaju kao posledica ishrane srna u lovištima mogu se podeliti u nekoliko kategorija (Đorđević i sar., 2010). U prvom redu to su oštećenja na sadnicama različitih vrsta voća i šumskih vrsta drveća i žbunja nastala guljenjem kore, krajem zime i u proleće, u vreme čišćenja basta kod srndaća. Pored toga, srne se odlikuju izraženo selektivnom ishranom. Konzumiraju samo biljne delove koji se odlikuju visokom svarljivošću i sadrže visok nivo proteina i vode. Brste vrhove stabljika, pupoljke na voću, šumskim i ratarskim kulturama, što uzrokuje značajne štete. Srneća divljač se, takođe, dovodi u vezu sa oštećenjem i poleganjem ratarskih i povrtarskih kultura. Najveće štete srneća divljač nanosi pasulju i soji u fazi nicanja i, u manjoj meri, do faze cvetanja. U manjem obimu moguća su i oštećenja na kukuruzu i suncokretu, krajem proleća i početkom leta.

Divlje svinje su takođe značajni uzročnici šteta na poljoprivrednim kulturama (Đorđević i sar., 2010). Najčešće štete od divlje svinje nastaju u vreme sadnje tj. setve i dozrevanja poljoprivrednih kultura i to usled rovanja, kopanja, gaženja mladih useva i konzumiranja semenja. Na kukuruzištima divlje svinje uzrokuju značajne štete, lomljenjem stabljike i konzumiranjem klipa, u periodu mlečne faze zrelosti zrna. Naročito na njivama pod ranim hibridima koji prvi sazrevaju. U proleće nanose velike štete na površinama pod krompirom. Posejan materijal unište, a za drugu setvu nema vremena. Ne treba zanemariti ni štete na krompiru u toku leta, jer dovode do drastične redukcije prinosa. U proleće i početkom leta, divlje sivnje znatno oštećuju livade. To je period intenzivnog razvoja insekata, kao npr. gundelja. Tada divlje svinje, u potrazi za insektima,

26

intenzivno riju. Direktne posledice ovakvih šteta se manifestuju kroz smanjen prinos travnog pokrivača. S druge strane, ova životinja može biti nosilac i prenosnik mnogih vrsta bolesti od kojih može da oboli i čovek, konzumiranjem obolelog mesa, kao što su ehinokokoza, trakavičavost i trihineloza.

Štete koje jelen može da nanese se manifestuju u vidu ljuštenja kore drveća. U uslovima prenaseljenosti staništa, odnosno smanjenog životnog prostora, jelen intenzivno brsti sve vrste lišćara i četinara, što takođe predstavlja značajne štete. Kretanjem krda jelena utvrđenim stazama, dolazi do sabijanja tla, i usled toga do nestajanja pojedinih biljnih vrsta. Jelen lopatar, u otvorenim lovištima, može da pričini velike štete na ratarskim usevima, jer se radi o vrsti koja nije probirljiva u pogledu izbora hraniva.

U uslovima nedostatka hrane, muflon rogovima razbija koru lišćara, guli je i jede. Na taj način može da bude uzročnik značajnih šteta. Divokoza nastanjuje uglavnom nepristupačne terene, pa tako nije uzročnik većih šteta. Sa druge strane, divokoza trpi značajne štete od strane karnivora kao što su vuk i ris, ali i od čoveka.

Medved je uzročnik šteta na biljnim kulturama, kao i na divljim, domaćim i gajenim životinjama. Najveći deo šteta izaziva na ratarskim usevima i zasadima voćaka. Samo na dnevnom nivou, jedan medved može da ošteti 60 do 70 stabala drveća, i to uglavnom stabla tehničkih vrsta drveta stara 15 do 25 godina, sa prečnikom od 20 do 40 cm. Oštećena mesta na stablu napadaju insekti i gljivice, čime mu znatno umanjuju vrednost. Pored toga, ova životinja predstavlja veliki problem i za pčelinjake. Vrlo retko se opredeljuje za hranu životinjskog porekla. Samo u situacijama kada u staništu nema dovoljno hrane biljnog porekla. Tada prvo napada srne i jelene, a zatim prelazi na stada ovaca, goveda i konje na paši. Na kraju pravi i štete u torovima i stajama, a ponekada napada i ljude.

Lisice mogu da budu uzrok velikih gubitaka kod podmlatka zečeva. U lovištima Švedske i Norveške je utvrđeno da je lisica glavni, a vrlo često i jedini, predator lanadi, uzrasta do tri meseca (Beuković i Popović, 2014). Nanosi velike štete u živinarstvu. Glavni je prenosnik besnila na drugu divljač, domaće životinje pa i ljude. Šakali izazivaju velike štete u lovištima uništavanjem lanadi, mladih zečeva i ptičjih gnezda na zemlji. Poput lisice, ulaze u naselja gde prave štete na sitnijim domaćim životinjama, jer ubijaju više nego što mogu da pojedu. Vukovi mogu da uzrokuju velike štete na divljim i domaćim životinjama. Njihova ishrana, u stočarskim regionima, može gotovo u potpunosti da se zasniva na domaćim životinjama. Uništavaju podmladak divljih životinja.

Vuk, šakal i lisica imaju veliki ekonomski značaj, koji se posebno ističe u slučaju lisice. Ova životinja uništava štetne insekte i glodare, čime sprečava štete na poljoprivrednim i šumskim površinama, ali i širenje zaraza koje glodari prenose. Pošto je sklona ranjivijem plenu, lisica prvo napada ranjenu i bolesnu divljač, čime vrši značajnu dužnost ,,prirodnog selekcionera“. Istu taktiku pri izboru plena, primenjuju vuk i šakal. Pored šteta koje ove životinje uzrokuju u stočarstvu i živinarstvu, usled nedostatka hrane tokom zime, mogu biti uzročnici i prenosnici brojnih bolesti, pre svega besnila, koje mogu da prenosu na drugu divljač, domaće životinje, pa i ljude. Kao i lisice, vukovi imaju veliku ulogu u prenosu besnila. Zato je značajna mera suzbjanja ove bolesti ubijanje bolesnih životinja, kao i vakcinacija pasa, u radijusu od 80 km u odnosu na poziciju detekcije bolesnih životinja.

Ne treba nikako zaboraviti ni zaštićene vrste životinja koje zbog svoje brojnosti ne ugrožavaju, u velikoj meri, svoje okruženje, ali čija bi prevelika brojnost mogla da izazove izuzetne štete. Na listi ugroženih vrsta se nalaze medved, ris, vidra, stepski tvor, mala i velika lasica (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016). Zbog jako male brojnosti ovih životinja, štete koje ove vrste mogu da uzrokuju su zanemarljive. Međutim, ako bi došlo do nekontrolisanog porasta populacije, pre svega sitnih životinja iz reda karnivora, štete u stočarstvu i domaćinstvima bi vrlo lako mogle da prevaziđu očekivanja. Najviše u slučaju sitnih domaćih životinja i živine.

27

4.2. Ishrana kao mera za suzbijanje štete od divljači iz porodice jelena

Čovekova aktivnost u poljoprivredi doprinosi sužavanju životnog prostora divljači iz porodice jelena. Na taj način se ovim životinjama ograničava dostupnost i raspoloživost prirodnih izvora hrane. Direktna posledica je promena prirodnih obrazaca ishrambenog ponašanja jelenske divljači. Životinje su u takvim uslovima primorane da za ishranu koriste i hraniva do kojih dolaze na ratarskim površinama. Ovakve okolnosti imaju negativne impikacije po lovnu privredu. Pre svega zbog potrebe da u lovištu divljač bude prisutna u brojnosti koja prevazilazi kapacite i resurse za ishranu relativno velikih populacija divljih životinja. Jedino rešenje je dopunska prihrana divljači. Ne samo zimi, nego i u toku perioda vegetacije. Samo na taj način mogu istovremeno da se zadovolje potrebe divljači i čoveka. Time se ishrambeni obrasci i strategije ponašanja divljači dovode u relativno optimalne okvire, koliko je uopšte i moguće na ovom stepenu razvoja ljudske civilizacije. Istovremeno, na ovaj način doprinosi se umanjenju konkurentnosti lovne privrede i poljoprivrede.

Pokušaji rešavanja opisanih problema, metodama kao što su ograđivanje i fizičko udaljavanje životinja, imaju ograničene efekte, od kojih benefite ima samo poljoprivreda, ali ne i lovna privreda.

Samo direktnim merama i intervencijama u oblasti ishrane divljači, biće očuvana zadovoljavajuća trofejna vrednost divljači. Međutim, to nikako nije samo dopunsko prihranjivanje, nego i čitav niz kompleksnih mera koje imaju za cilj da unaprede obim, kvalitet i raznovrsnosti prirodnih izvora hrane jelenske divljači. Osnovna mera u tom smislu je pošumljavanje lovišta voćem i drvećem koje rađa jestive plodove. U osnovi to je podizanje višegodišnjih remiza ili sađenje i kalemljenje, tj. umnožavanje vrsta kao što su hrast, bukva, kesten, šljiva, jabuka, kruška, dud i slično (Đorđević i sar., 2010). Jedna od značajnih mera dopunske ishrane divljači je melioracija prirodnih ispasišta, naročito na plavnim i vlažnim terenima, u ritskim šumama. Velik značaj ima i proizvodnja zelene hrane u lovištima. Bilo da se radi o prirodnim ili sejanim travnjacima, neophodno je sprovođenje adekvatnih agrotehničkih mera kao što je drljanje, đubrenje, košenje i/ili tarupiranje. Košenje i tarupiranje se treba vršiti dva puta godišnje, drljanje jednom, a đubrenje treba vršiti sa 100 kg veštačkog đubriva po hektaru (Đorđević i sar., 2006). Tarupiranje zakorovljenih šumskih čistina, paljenje tršćaka i šaša preporučuje se u martu mesecu, pre početka vegetacije. Sejane travnjake treba zasnivati na bazi smeša višegodišnjih trava i leguminoza. Lucerka nije preporučljiva za korišćenje ispašom, jer ne podnosi gaženje, ali može da bude značajna za proizvodnju sena i senaže. Moguće je sejanje smeša jednogodišnjih kultura iz porodica trava i leguminoza. To su uglavnom smeše strnih žita sa grahoricom ili stočnim graškom. Mogu se koristiti i za ispašu ili se konzervišu u obliku sena odnosno senaže. Kupusnjače kao što su repica i stočni kelj, takođe imaju značaj kao dopunski izvori hrane za divljač. Utrapljeni plodovi korenasto-krtolastog bilja mogu da predstavljaju značajan izvor dopunske hrane za divljač u zimskom periodu. To su u prvom redu repa, krompir i čičoka.

Blagovremena i adekvatna dopunska prihrana kabastim i koncentrovanim hranivima, u zimskom periodu, od presudnog je značaja za dostizanje zadovoljavajuće trofejne vrednosti divljači, dobru telesnu razvijenost i normalno zdravstveno stanje. Bilo da se radi o zrnastim hranivima ili peletiranim smešama koncentrata, neophodno je na vreme napraviti plan prihranjivanja i obezbediti dovoljne rezerve hrane. Period dopunske zimske prihrane, obim i dinamika prihranjivanja, u direktnoj su zavisnosti od raspoloživosti i dostupnosti prirodnih izvora hrane u staništu. Načelno, sa prihranjivanjem se počinje krajem oktobra i početkom novembra, kako bi se životinje na vreme navikle na hranilišta i blagovremeno formirale telesne rezerve neophodne za uspešno prezimljavanje. Minimalna mera prihranjivanja podrazumeva ostavljanje kamene soli ili mineralnih blokova u lovištu, ali to je retko kada dovoljno.

28

5. Promene ponašanja divljih životinja kao rezultat antropogenih delatnosti i drugih interakcija

Globalne ekološke promene, koje se ogledaju u klimatskim promenama, smanjenju ledenog pokrivača, zagađenju vazduha, vode i zemljišta, deforestaciji, degradaciji staništa i smanjenju raznovrsnosti živog sveta, uzrokovane su čovekovim delovanjem. Čovek je, svojim neodgovornim ponašanjem, za potrebe širenja naselja, izgradnje saobraćajnica, industrije i poljoprivrede, doveo do ovih promena. To je rezultiralo narušavanjem prirodne ravnoteže, smanjenjem i uništavanjem prirodnih staništa velikog broja divljači i istrebljenjem velikog broja biljnih i životinjskih vrsta.

Glavni uzrok proređenosti i nestanka divljači i drugih životinjskih vrsta, kao i promena njihovog ponašanja, su promenjeni uslovi staništa, kao direktna posledica čovekovih aktivnosti. Rezultat tih aktivnosti je smanjenje površina pod lovištima i narušavanje njegovog kvaliteta pod uticajem urbanizacije i industrijalizacije. Uz to, čovek, nepromišljeno, odlaže otpad u prirodu, čime zagađuje stanište i direktno ugrožava životinje.

Savremena poljoprivreda, koja zahteva postizanje većih prinosa od ekstenzivne poljoprivrede, dovela je do smanjenja prirodnih staništa divljači, raznolikosti poljoprivrednih kultura i povećane upotrebe hemijskih sredstava. To je dovelo do drastičnog smanjenja biološke raznovrsnosti, čime je najviše pogođena sitna divljač. S druge strane, upotrebom poljoprivredne mehanizacije se direktno uništavaju gnezda fazana u lucerištima tokom košenja. Tom prilikom stradaju jaja, mladi, ali i odrasle ženke. Takođe, od pomenutog uzroka najviše stradaju zečevi, kako za vreme žetve, tako i u toku ranih prolećnih predsetvenih radova, što uzrokuje velike gubitke u njihovoj populaciji.

Još jedan veliki, antropogeni uticaj na divljač, u domenu poljoprivredne proizvodnje je paljenje žetvenih ostataka. Tada je divljač, direktno, ugrožena vatrom i dimom, a indirektno je ugrožava mineralizacija organske materije i uništavanje prirodnih izvora hrane. Nije retkost da se tokom leta spaljivanje otrgne kontroli i preraste u požar. U toj situaciji prva stradaju legla zečeva i fazana, a zatim i divljač koja živi u prirodnoj vegetaciji, na obodima njiva, na koju se požar vrlo lako širi. Osim stradanja divljači direktno zahvaćene požarom, divljač se iz ugrožene zone povlači na mirnija mesta, a nastradale životinje privlače predatore. Predatori dodatno ugrožavaju preživele jedinke.

Nakon požara i poljoprivrednih radova, sečom šuma zarad proširenja obradivih površina, za potrebe industrijalizacije, prirodna staništa divljači nestaju. To može da ugrozi opstanak lokalnih vrsta, u zavisnosti od obima šteta pričinjenih njihovom habitatu. Nedostatak hranljivih materija utiče na osnovne životne funkcije organizma divljači, aktivnost životinja, rast mladunaca, bremenitost i laktaciju i sl. Izgladnele životinje su slabije, podložne različitim infekcijama i parazitima ili postaju lak plen predatora. Čovek ispoljava direktan nepovoljan uticaj na živi svet, ukoliko iz životne sredine ukloni deo vegetacije kojom se divljač hrani, zarad nekih svojih potreba kao što su poljoprivreda, izgradnja puteva, stambenih objekata itd.

Iz tog razloga je neophodno da se na ostatku površina poveća proizvodnja odgovarajuće hrane za divljač ili da se stanište neprekidno snabdeva hranom. Na žalost, u većini situacija to nije slučaj. Sasvim suprotno od toga, čovek ima potrebu da ili ne vodi uopšte računa o živom svetu oko sebe ili da na ograničenom staništu uzgaja veći broj divljači od njegovog kapaciteta. To dovodi do prethodno opisanih poremećaja.

Pored nedostatka hrane i nedostatak vode ugrožava opstanak divljači. Moguć je za vreme toplih i sušnih leta, ali i tokom hladnih zima kada se zalede postojeći izvori vode. Nedostatak vode moguć je i na mestima gde su infrastrukturni radovi vodene površine učinili nedostupnim za divljač. Ovakve pojave su česte uz sabraćajnice koje se grade uz same reke i jezera, ili vodena korita koja su

29

produbljivana, a obale strme i podzidane. Na nesreću, divljač često strada na samoj saobraćajnici ili se utopi, jer upadne u vodu i ne može da izađe.

Pored toga, jedan od najčešćih uzroka stradanja divljači je i trovanje mineralnim đubrivima i pesticidima. Divljač privlači slan ukus mineralnih đubriva, koja rado liže. Posledica toga su digestivni problemi, a u najtežoj situaciji uginuće. Pri obdukciji uginulih životinja su primetna krvarenja na želucu, crevima, bubrezima, mokraćnoj bešici i dušniku. Pesticidi se koriste za zaštitu bilja od mikroorganizama, insekata i korova. Njihovo pravilno doziranja ne ugrožava životnu sredinu. Međutim, nestručna i tehnički pogrešna primena ovih sredstava može da se dovede u vezu sa uginućima fazana, jarebica, zečeva i srna. Tom prilikom dolazi do teških oštećenja jetre, bubrega, centralnog nervnog sistema i organa za reprodukciju. Postoji bojazan da je neprekidno smanjivanje broja zečeva u Srbiji, iz godine u godinu, posledica prekomerne upotrebe pesticida. Ova sumnja se javila zbog činjenice da zečeva u proleće ima u velikom broju, da bi im broj opadao sa odmicanjem vegetacione sezone. Uzrok toga bi moglo da bude trovanje pesticidima unesenim kroz hranu. Još jedno objašnjenje ovog fenomena dolazi u obzir, a to podrazumeva smanjenu reproduktivnu sposobnost zeca. U oba slučaja, antropogeni uticaj je odgovoran za smanjenje zečje populacije.

Neadekvatan uzgoj i nebriga o životinjama, jedan su od uzroka koji na farmama dovode do mnogih oboljenja. Ova oboljenja izazivaju brojni patogeni, a pre svega mikroorganizmi i paraziti. U takvim situacijama značajno opada otpornost životinja, uz poremećaje u proizvodnji i plodnosti, kao i brojne dodatne patološke promene, pa čak i uginuće. Treba istaći da su zarazne bolesti češće kod domaćih životinja nego kod divljači. To se može objasniti znatno manjom koncentracijom divljači u staništu. Nasuprot tome, izgradnja hranilišta, pojilišta, kaljužišta i solišta u lovištima privlači veći broj divljači, čime povećava i opasnost od prenošenja i širenja zaraznih bolesti i parazita.

Parazitske bolesti uzrokuju egzoparaziti, koji su aktivni na površini tela, i endoparaziti koji deluju unutar organizma. Buve, vaši, krpelji, šugarac, kao i larve nekih drugih insekata su najčešći egzoparaziti. Sisanjem krvi prenose brojne virusne i bakterijske bolesti sa zaražene na zdravu jedinku, pa tako i na čoveka. Od endoparazita su česti i opasni metilji i pantljičare, štrkljevi, kao i želudačni, crevni i plućni strongili. Endoparazitskim delovanjem celokupni organizam životinje slabi i postaje podložan virusnim i bakterijskim bolestima. Gajenjem domaćih životinja na prostoru na kome se kreće i divljač, ako se o njihovom zdravlju ne brine na odgovarajući način, čovek doprinosi širenju bolesti.

Kod divljih preživara koji se gaje u ograđenim prostorima, posebno srna i jelena, parazitske bolesti, poput fascioloze, cisticerkoze, kokcidioze, toksoplazmoze, parmfostomoze, su česta pojava (Mančić i sar., 2008). Zbog bogate i razvijene faune parazita, na koje nove vrste divljači nisu bile otporne, pokušaji nastanjivanja alohtonih vrsta divljači iz drugih krajeva sveta, na primer losa, nisu uspeli. Postoje i slučajevi kada su naseljevanjem alohtonih vrsta divljači u domaće šume, unešeni paraziti kojih ranije nije bilo. Primer za to je pokušaj naseljavanja belorepog jelena iz Amerike, kojim je u šume Podunavlja unesen i veliki američki metilj.

Iz lovišta Karađorđevo se proširio duž celog Gornjeg Podunavlja, u populaciju Evropskog jelena. Ovaj parazit nije još uvek iskorenjen.

Besnilo, kao virusna bolest, se javlja kod svih vrsta divljači, lako se prenosi na domaće životinje, pa i na ljude. Čovek nije direktno odgovoran za pojavu besnila, ali doprinosi širenju ove bolesti. Hranjenje divljači na divljim deponijama i jamama, u koje se nebezbedno odlažu lešine uginulih životinja, pospešuje širenje virusa. Takođe, povećana populacija glodara koju čovek zanemaruje, povećava i opasnost od širenja zaraze.

30

U grupi parazita treba obratiti posebnu pažnju na trihinelu. Odrasla trihinela živi u tankom crevu mesoždera, čoveka i divljih svinja. U obliku larve nastanjuje dijafragmu, mišiće između rebara, grkljana i očiju, jezik, a u težim slučajevima i sve druge mišiće, osim srca. Trihineloza je bolest koja se veoma lako širi među domaćim i divljim životinjama, a može se preneti i na čoveka. Glavni izvor trihineloze za ljude su domaće svinje, a do oboljenja dolazi konzumiranjem nedovoljno termički obrađenog mesa, u kome se nalaze žive larve. Širenju trihineloze veoma često doprinosi nepravilan postupak sa leševima. Čovek uginule životinje neodgovorno odlaže na đubrišta i smetlišta, kao i na mnogim lokacijama u prirodi, bez bilo kakvog tretmana. Ove lešine privlače karnivore na koje se prenosi bolest i koji je dalje šire u staništu.

Indirektan negativan uticaj poljoprivredne mehanizacije se manifestuje u vidu uznemiravanja i rasterivanja divljači. Posledica toga je napuštanje lovišta i migriranje životinja u mirnije krajeve. Samim tim, za veoma kratko vreme se može povećati brojnost divljači na novim terenima. To može dovesti do međusobnih sukoba jedinki u borbi za opstanak i teritoriju, usled prenaseljenosti, ali i do porasta broja predatora i šteta koje sa sobom nose kao npr. smanjenje populacije divljači, napadanje domaćih životinja i širenje bolesti. Da bi se to izbeglo, čovek treba pažljivo da reguliše brojnost populacije i odnos polova u lovištima, kako bi sveo na najmanju moguću meru poremećaje koje sam uzrokuje. Takođe, po završetku poljoprivrednih radova, veliki deo površina ostaje bez vegetacije. Na taj način životinje ostaju bez hrane i zaklona, što izaziva migracije, a u najgorem slučaju i uginuća.

Jedna od najagresivnijih ljudskih aktivnosti koje utiču na divljač je seča šuma. Šumska staništa pružaju životinjama zaklon i obezbeđuje hranu, a radovi u šumi to menjaju. Zbog nestajanja prirodnog staništa i velike buke koja se stvara tokom izvođenja radova, divljač migrira u mirnije krajeve staništa. Sa smanjivanjem šumskih površina, istovremeno nestaju i mnoge životinjske vrste. Uzrok toga je nemogućnost prilagođavanja drastičnim promenama životne sredine u tako kratkom vremenskom periodu.

Saobraćajna infrastruktura ometa prirodno kretanja divljači, remeti njihove navike u ishrani, razmnožavanju, odbrani teritorije, ali i mogućnost divljači da izbegne razne prirodne opasnosti. Poznato je da divljač sledi ustaljene staze u potrazi za hranom i vodom. Kada saobraćajnica preseče te staze, divljač postaje ugrožena usled ograničene slobode kretanja. Na putevima se divljač često pojavljuje u prolasku, ali putevi takođe, privlače i neke životinje zbog lakšeg kretanja, naročito zimi i prisustva obilnije hrane, u vidu otpadaka ili leševa usmrćenih životinja, soli na kolovozu tokom zime i slično. Ako se uklanjanje otpadaka i lešina nastradalih životinja sa puteva ne vrši redovno, ciklus stradanja divljači, uzrokovan čovekovim uticajem, se nastavlja. Dodatni problem su i saobraćajnice na čijim se obodima podižu visoki betonski zidovi. Ovi zidovi su nepremostiva prepreka za životinje koje se nađu na saobraćajnici i uzrokuju sigurnu smrt.

Divljač, a naročito srneća, vrlo često strada u sudaru sa vozilima. Nakon zimskog perioda, usled povećane aktivnosti u traženju hrane i novih staništa, to je naročito izražen problem.

Čovek je svojim aktivnostima uzrokovao globalne klimatske promene tj. efekat globalnog zagrevanja, čime je u potpunosti narušio prirodnu ravnotežu godišnjih doba. Stoga je i ovaj, naizgled prirodan faktor, pod direktnim antropogenim uticajem i, neizostavno, ga treba pomenuti.

Sa zimskim periodom smanjuje se raspoloživa količina i kvalitet hrane za divljač. Divljač sve teže pronalazi hranu, usled otežanog kretanja po dubokom snegu i lednoj pokorici. I snabdevanje vodom postaje otežano, zbog zamrzavanja, a dodatni problem predstavlja i odsustvo vegetacije koja pruža zaklon i skrovište od predatora i nepovoljnih vremenskih uslova. U najgorem slučaju dolazi do uginuća usled hipotermije. Za preživljavanje sitne divljači, srna, divljih svinja, ali i ostalih vrsta divljači, jako veliki problem predstavlja sneg sa ledenom pokoricom. Pored otežanog kretanja i

31

onemogućavanja pronalaženje hrane, oštre ivice ledene pokorice dovode do povreda ekstremiteta i krvarenja, a kod muflona mogu dovesti i do smrzavanja skrotuma. Takođe, izuzetno niske temperature mogu da budu uzrok smrzavanja sitne divljači i srna, dok su jeleni otporniji. Za stradanje divljači tokom zimskom perioda je čovek indirektno odgovoran, ako u lovištu ne obezbedi adekvatnu, pojačanu prihranu, na većem broju lokacija i ne obezbedi skloništa za divljač. Zimski period ugrožava i karnivore koji se otežano kreću i prate tragove divljači kojom se hrane. Tako je lisici teško da pronađe miševe i voluharice ispod dubokog sloja snega, naročito ako je prekriven ledenom pokoricom. U tom slučaju je postojanje mrciništa od presudnog značaja za njen opstanak. Vukovima odgovara otežano kretanje divljači po dubokom snegu, jer lakše progone i sustižu umorni plen. Pod ovim uslovima, u lovištima gde se vuk ne prihranjuje na mrciništima, štete na populaciji srneće divljači su izuzetno velike.

Prolećni period, takođe, donosi brojne probleme za divljač, posebno za njihov podmladak. Divljač svih vrsta i kategorija strada usled vodenih bujica i poplava, koje su dodatno potencirane globalnim klimatskim promenama i ljudskim nemarom. To jasno ukazuje na potrebu da čovek mora da obezbedi uslove koji će omogućiti da se divljač sama spase. Na plavnim područjima, grade se zemljišne grede ili uzvišenja koja moraju biti povezana sa neplavnim terenom. Ogromni gubici se u poplavljenom lovištu javljaju usled odsustva adekvatne intervencije od strane čoveka. Ove štete se mogu umanjiti, ali i sprečiti, blagovremenim snimanjem terena i procenom uticaja visokih voda na celoj površini lovišta.

Nakon poplava i povlačenja vode, obavezno je uklanjanje leševa uginulih životinja i otpada, kao i čišćenje rezervoara vode, hranilišta i drugih lovnotehničkih objekata i sl. Razne vrste građevinskog, kao i krupnog komunalnog i poljoprivrednog otpada, mogu da dovedu do povreda i trovanja divljači. Povređena divljač je podložna infekcijama, a krvavi trag pomaže karnivorima u lovištu da lakše dođu do plena. Takođe, uginule životinje mogu biti izvor različitih bolesti za predatore koji se njima hrane, a lešine privlače i veliki broj štetočina. Glodari koji se hrane lešinama mogu postati izvor zaraze za zdravu divljač koja ih konzumira.

Najdrastičnije promene koje sa sobom nose izmenjeni klimatski uslovi se ogledaju u reproduktivnom ponašanju životinja koje se manifestuju promenom obrazaca ponašanja u toku udvaranja, pomeranjem početka reproduktivne sezone u odnosu na prethodne godine i povećanjem sezonske plodnosti i broja preživelih mladunaca.

Stručne lovočuvarske službe u lovištima istočne Srbije, u okolini Požarevca, Topole, Aranđelovca i u zapadnoj Srbiji (lovišta oko Arilja i Ivanjice) su sačinile brojna zapažanja po kojima su nekada hladne zime, niske temperature i visoki snežni nanosi bili uzrok visokog mortaliteta mladih divlje svinje (Sus scrofa L.). Sada blage zime pogoduju povećanju njihovog broja po leglu i visokoj stopi preživljavanja, jer suprasne ženke donose mlade na svet u januaru i februaru.

Jedna od posledica klimatskih promena je i raniji ulazak divljih svinja i nazimica u reprodukciju, usled čega u novembru donose potomstvo sa manjom telesnom masom i sniženom otpornošću na infekcije. Pored toga, mlade jedinke imaju manju telesnu masu od 12 do 15 kg umesto očekivanih 60 kg, kreću se i ponašaju kao prasad. Takođe se uočava napuštanje kompleksa šuma i širenje areala divlje svinje prema vlažnim područjima, uz orjentaciju ka poljima i obradivim površinama što uzrokuje velike štete i utiče na lovno gazdovanje (Stanimirović i sar., 2008).

Kod srneće divljači (Capreolus capreolus) globalne klimatske promene se manifestuju u gubitku teritorijalnosti mužjaka i ženki, i kasnijem čišćenju rogova od basta kod mužjaka. Krajem marta i početkom aprila se u ravničarskom području, umesto pojave izražene teritorijalnosti i početka obeležavanja teritorije, kada se obično srneća divljač sreće individualno ili razilazi na manja krda,

32

sve češće opaža povećanje krda i do 40 jedinki, a zbog klimatskih promena je uočeno i izostajanje ebriotenije, ubrzani razvoj embriona, ali i ranije lanjenje srna, već krajem zime, početkom kretanja vegetacije. Kao posledica dešava se povećanje brojnosti srneće divljači i destabilizacija populacije (Stanimirović i sar., 2008). Jedinke imaju manju telesnu masu, slabiju konstitituciju, sklonost ka povredama ekstremiteta, padu imuniteta i povećanoj osetljivosti životinja na infektivne bolesti. To mogu da budu virusne bolesti kao što su besnilo, lažno besnilo i slinavka i šap, ili bakterijske bolesti poput antraksa, pastereloze, malignog edema, šuštavca, tuberkuloze, paratuberkuloze, nekrobacioloze, bruceloze, stafilokokoze i listerioze. Takođe, ništa manji problem ne predstavljaju ni parazitske bolesti kao što su fascioloza, cisticerkoza, kokcidioza, toksoplazmoza i parmfostomoza (Mančić i sar., 2008).

Lovokrađa i krivolov su uzrok istrebljenja i dovođenja na granicu istrebljenja velikog broja divljači. Lovokrađa je protivzakonit akt do koga dolazi kada lice lovi divljač u vreme kada je to zakonski zabranjeno. Krivolov podrazumeva lov divljači u suprotnosti sa propisima korisnika lovišta koji gazduje tim lovištem. Na primer, zakonski dozvoljen odstrel zeca je u novembru mesecu, ali korisnik lovišta to može da zabrani.

Čovečanstvo se nalazi na kritičnoj prekretnici, kada je reč o odnosu sa ostalim biološkim formama na planeti. Iako su evidentni značajni napori naučne i stručne, pa i šire zajednice, u očuvanju biodiverziteta, kompleksni i nepovoljni uticaji antropogenog faktora na biosferu ne prestaju. Izumiranje vrsta kao što su endemski severnoamerički divlji golub (Ectopistes migratorius) i tasmanijski tigar (Thylacinus cynocephalus), karibijska foka (Neomonachus tropicalis), podstaklo je širok krug zainteresovanih da se angažuju u očuvanju ugroženih vrsta, u drugoj polovini prošlog i početkom ovog veka. Kvalitetno gazdovanje lovnim područjima i aktivnosti na očuvanju staništa, dali su rezultate u sprečavanju izumiranja vrsta kao što su aligator (Alligator mississippiensis), beloglavi orao (Haliaeetus leucocephalus) u Severnoj Americi, zlatni lavovski tamarin (Leontopithecus rosalia) u Južnoj Americi, bengalski tigar (Panthera tigris tigris) u Aziji i beli nosorog u Africi (Ceratotherium simum).

I pored toga, krivolov mnogih od navedenih vrsta i dalje predstavlja značajnu aktivnost na nivou međunarodnog organizovanog kriminala. Brojnost humane populacije na planeti sve više predstavlja težak problem u kontekstu uticaja na ostale elemente biosfere. Tradicionalna kineska medicina hiljadama godina je orijentisana na upotrebu lekova na bazi određenih životinjskih proizvoda, kao što su peraja morskog psa, prah od nosorogovov roga i slonovače. U poslednje vreme potražnja za ovakvim proizvodima se uvećava, zbog rastuće kupovne moći srednje klase u Kini. Interakcija agrarnog razvoja i klimatskih promena može da dovede brojne životinjske vrste na ivicu opstanka, ukoliko se ne prilagode kompleksnim promenama. Razvoj poljoprivrede u slivu Amazona i u Indoneziji pokazuje jako nepovoljan uticaj na biodiverzitet. Zagađenje okeana plastičnim materijama dovodi se u vezu sa smanjenjem brojnosti kitova i morskih kornjača. Nekoliko masovnih izumiranja živih vrsta desilo se na našoj planeti. Opisane promene možda još uvek ne mogu da okarakterišu kao masovne, ali su vrlo verovatno prve na koje je čovek imao veliki uticaj. To je proces koji ide ruku pod ruku sa razvojem ljudske civilizacije i započeo je još u praistoriji. Ljudsko otkriće vatre i razvoj oružja, vrlo verovatno su bili neki od faktora koji su doprineli izumiranju pojedinih životinjskih vrsta kao npr. brojne vrste iz roda mamuta (Mammuthus) ili džinovski jelen (Megaloceros giganteus). Na današnjem nivou razvoja ljudske civilizacije, nepovoljni antropogeni uticaj na živi svet ispoljava se na mnogo više načina, intenzivnije, frekventnije i u većem obimu. U svakom slučaju u meri koja bi mogala da doprinese ubrzanju izumiranja pojedinih životinjskih vrsta za oko 1000 puta u odnosu na intenzitet ovakvog procesa koji bi bio generisan isključivo neantropogenim uticajem. Uz postojeći uticaj čoveka na živi svet, može se očekivati izumiranje više od polovine danas poznatih životinjskih vrsta, u nekoliko narednih vekova (McLendon, 2015). U ovom trenutku kao najugroženije vrste mogu se istaći javanski nosorog (Rhinoceros sondaicus), endemski patuljasti vakita delfini (Phocoena sinus) iz

33

kalifornijskog zaliva, severni vrckasti lemur (Lepilemur septentrionalis), sokolasta morska kornjača (Eretmochelys imbricata), sibirski leopard (Panthera pardus orientalis), plavogrli ara papagaj (Ara glaucogularis) iz Bolivije, planinski gorila (Gorilla beringei beringei) iz Afrike, sumatranski slon (Elephas maximus sumatranus), havajska guska (Branta sandvicensis), brojne vrste iz roda žirafa (Giraffa), slepi miš iz Indiane (Indiana bat), iberijski ris (Lynx pardinus), endemska žaba prskavica (Nectophrynoides asperginis) iz Kinhasija u Tanzaniji, endemski kakapo papagaj (Strigops habroptila) sa Novog Zelanda i endemska monah foka (Neomonachus schauinslandi) sa Havaja.

U našoj zemlji je krivolov poprimio zabrinjavajuće razmere. Iščezlo je devet životinjskih vrsta sa naše teritorije i to crni lešinar, bela kanja, mala droplja, bradan, tetreb, ruževac, pelikan, sivi ždral, plavokljuna patka i vidrica. Primera čovekovog nemara, pohlepe i bahatosti, u svim delovima sveta, je previše. Stradanje divljači i čitavog okruženja bi jedino moglo da zaustavi podizanja nivoa opšte kulture i razvijanje svesti kod ljudi. Za sada je najsigurnija mera, mada ne i uvek efektivna, dobro organizovana lovočuvarska služba, u saradnji sa udruženjima lovaca, sudovima i policijom. Ključno rešenje bi podrazumevalo viši nivo edukacije, treninga i opremljenosti lovočuvara, koji bi imali status službenih lica.

34

Popis tabela

Redni broj, naziv tabele i izvor

Tabela 1. Broj lovaca i zaposlenih u lovačkim preduzećima u Republici Srbiji, za period 2011-2015. godine (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Tabela 2. Značajnija divljač iz reda papkara (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 3. Značajnija divljač iz reda zveri (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 4. Brojno stanje muflona u evropskim zemljama (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 5. Brojno stanje divljih papkara u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Tabela 6. Brojno stanje divljih zveri u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Tabela 7. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta divljih preživara (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 8. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta iz familije šupljorošaca (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 9. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije pasa (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 10. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije mačaka (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 11. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta iz familije kuna (Beuković i Popović, 2014)

Tabela 12. Organoleptički pregled usitnjenog biljnog materijala u buražnom sadržaju srna, 2005-2007 (Đorđević i sar., 2009)

Tabela 13. Vrednosti suve materije i hemijskog sastava organske materije u buražnom sadržaju srne, 2005-2007 (Đorđević i sar., 2009)

Tabela 14. Potrebe za održavanje života odraslih srna telesne mase 20-25 kg (Pavličević i sar., 1999)

35

Literatura

1. Beuković, M., Popović, Z. (2014): Lovstvo. Edicija Osnovni Udžbenik. Univerzitet u Novom Sadu. Poljoprivredni fakultet. CIP 639.1 (075.8). ISBN 978 - 86 - 7520 - 299 – 8.

2. Đorđević, N., Popović, Z., Grubić, G., Beuković, M. (2009): Utvrđivanje sastava ishrane divljih preživara. Zbornik radova sa XXIII savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 15. No. 3-4. str. 153-161. UDK: 639.111.1/.2+591.53+ 616.33-008.8:616-074. ISSN: 0354-1320. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

3. Đorđević, N., Popović, Z., Grubić, G., Beuković, M. (2010): Gazdovanje populacijama srna i divljih svinja u cilju smanjenja šteta u poljoprivredi i šumarstvu srbije. Zbornik radova sa XXIV savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 16. No. 3-4. str. 189-200. UDK: 639.1.04: 639.11.1:639.1.058. ISSN: 0354-1320. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

4. Đorđević, N., Popović, Z., Vučković, S., Grubić, G., Beuković, M. (2006): Mogućnosti povećanja kvaliteta i kvantiteta zelene hrane za srne i jelene u lovištima. Zbornik radova sa XX savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 12. No. 3-4. str. 145-152. UDK: 639.111.1:636.085.51. ISSN: 0354-1320. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

5. Hristovski M., Cvetković A. (2008): Uticaj ekoloških faktora na pojavu bolesti kod divljači. Zbornik radova desetog Regionalnog savetovanja iz kliničke patologije i terapije životinja, Kragujevac, 1 – 5. septembar, 2008., str. 104-105. CIP 636.09 (082). ISBN 978-86-81043-37-0. Fakultet veterinarske medicine univerziteta u beogradu. Fakultet veterinarske medicine univerziteta u sarajevu. Fakultet veterinarske medicine univerziteta u skoplju. Veterinarska Komora Srbije.

6. Huapeng, C., Liyang, L., Xuchang, X., Yazhen, H., Yuqing, W. (1997): Protein nutrition in red deer (Cervus elaphus). Journal of Forestry Research. Volume 8, Issue 3, pp 174–181. Northeast Forestry University and Ecological Society of China. Print ISSN: 1007-662X. Online ISSN: 1993-0607.

7. Mančić, D., Knecht, L., Ilić, V. (2008): Uticaj globalnih ekoloških promena na ponašanje i zdravstveno stanje srneće divljači (Capreolus capreolus). Zbornik radova desetog Regionalnog savetovanja iz kliničke patologije i terapije životinja, Kragujevac, 1 – 5. septembar, 2008., str. 112-113. CIP 636.09 (082). ISBN 978-86-81043-37-0. Veterinarska Komora Srbije.

8. McLendon, R. (2015): 15 endangered animals to watch in 2015. Mother Nature Network. 9. Pavličević, A., Grubić, G., Jokić, Ž. (1999): Ishrana domaćih životinja, divljači i riba. Priručnik.

Poljoprivredni fakultet, Zemun - Beograd. ISBN: 86-80732-04-0 ! (Broš.). UDK: 639.11.085.2(035). COBISS.SR-ID: 145708039.

10. Radivojević, M. (2016): Ishrana domaćih životinja. Udžbenik. ISBN 978-86-87785-68-7. Univerzitet Edukons. Fakultet Ekološke poljoprivrede. Sremska Kamenica.

11. Republički zavod za statistiku Srbije (2016): Šumarstvo u Republici Srbiji, 2015. Bilten 610. CIP 311(497.11). ISSN 0354-3641.

12. Stanimirović, Z., Pantelić, A., Marković Nikolić, B., Hristovski, M. (2008): Uticaj globalnih ekoloških promena na lovnu divljač u odnosu na optimalni kapacitet lovišta. Zbornik radova desetog Regionalnog savetovanja iz kliničke patologije i terapije životinja, Kragujevac, 1 – 5. septembar, 2008., str. 101-103. CIP 636.09 (082). ISBN 978-86-81043-37-0.